ANI ERNO

STID
Prevela sa francuskog
Nada Bojic

Filipu V.

Govor nije istina. On ie način postojanja

u univerzumu.

Pol Oster
Pronalaženje istine

Moj otac je hteo da ubije moju majku jedne nedelje u junu, početkom
popodneva. Otišla sam na misu kao i obično, u petnaest do dvanaest.
Trebalo je da donesem kolače iz poslastičarnice koja se nalazila u
trgovačkom delu grada, u privremenim zgradama izgrađenim nakon rata,
čekajući obnovu i novu izgradnju. Kad sam se vratila, skinula sam svoju
nedeljnu odeću i obukla haljinu koja se lako pere. Kad su klijenti otišli,
roletne na izlogu prodavnice su bile zatvorene, mi smo jeli, verovatno uz
upaljen radio, jer je u to vreme bio humoristički program, Sud sa Ivom
Deniom u ulozi sitnog kriminalca stalno optuživanog za besmislena krivična
dela i osuđivanog na smešne kazne, od strane sudije sa drhtavim glasom.
Moja majka je bila loše volje. Svađa koju je ona otpočela sa mojim ocem, čim
je sela, nije prestajala tokom celog ručka. Pošto je pospremila posuđe,
obrisala mušemu, nastavila je da prebacuje mom ocu, vrteći se po kuhinji,
minijaturnoj, uglavljenoj između kafea, prodanice i stepenica koje su vodile
na sprat, kao što je radila svaki put kad je bila uznemirena. Otac je ostao da
sedi za stolom, ne odgovorajući, glavom okrenutom prema prozoru.
Odjednom, počeo je da se trese i da teško diše. Ustao je i videla sam ga kako
hvata moju majku, odvlači je u kafe, vičući promuklim i neuobičajenim
glasom. Pobegla sam na sprat i bacila se na krevet, zagnjurila glavu u jastuk.
Onda sam čula moju majku kako vrišti: "Kćeri!" Njen glas je stizao iz
podruma, pored kafea. Sjurila sam niz stepenice i dozivala "U pomoć!" iz sve

1
snage. U slabo osvetljenoj podrumskoj prostoriji, moj otac je ščepao majku
za ramena ili vrat. U drugoj ruci držao je sekiru za sečenje drva koju je
iščupao iz panja gde je obično bila zabijena. Sećam se samo jecanja i
vrištanja. Zatim se ponovo nalazimo svi troje u kuhinji. Otac je sedeo pored
prozora, majka je ostala stojeći pored šporeta, a ja sam sedela na dnu
stepeništa. Nisam mogla da prestanem da plačem. Moj otac se nije vratio u
normalno stanje, drhtale su mu ruke, i glas mu je bio neprepoznatljiv.
Ponavljao je "zašto plačeš, nisam ti ništa uradio". Sećam se jedne rečenice
koju sam izgovorila: "Ti ćeš mi doneti nesreću".* Moja majka je rekla:
"Hajde, gotovo je". Zatim smo svo troje otišli u šetnju biciklima po okolnim
poljima. Kad smo se vratili, moji roditelji su ponovo otvorili kafanu kao i
svake nedelje uveče. Više nikada se nije govorilo o tome.
* Na normandskom jeziku, "gagner malheur" znači postati lud i
nesrećan zauvek zbog straha. *

Bio je 15. jun 52. godine. To je prvi tačan i siguran datum mog
detinjstva. Pre toga, samo su se dani i datumi redjali na tabli i u sveskama.

Kasnije sam nekolicini muškaraca rekla: "Kad sam imala dvanaest

godina, otac je hteo da ubije moju majku." Osećati želju da izgovorite ovu
rečenicu, značilo je da su mi se uvukli pod kožu. Svi su ućutali, pošto su to
čuli. Videla sam da sam pogrešila, da oni ne mogu to da prihvate.

Pišem o ovom dogadjaju prvi put. Do danas mi se činilo nemogućim,

čak i u intimnom dnevniku. Kao zabranjeni postupak koji povlači kaznu.
Možda čak i da više ne mogu ništa da pišem posle toga. (U ovom trenutku
osećam olakšanje, shvatajući da nastavljam da pišem kao i pre, kao da se
ništa strašno nije dogodilo.) Čak i pošto sam uspela da ispričam ovu priču,
imala sam utisak da se radi o banalnom događaju, koji se češće dogadja u
porodicama nego što sam zamišljala. Možda priča, svaka priča čini
normalnim svaki čin, uključujući i najdramatičniji. Ali zato što je taj dogadjaj
oduvek bio prisutan u meni, kao slika bez reči i rečenica, osim onih koju
sam rekla ljubavnicima, reči koje sam koristila da ga opišem deluju mi
čudno, gotovo neumesno. Postao je dogadjaj za druge.

Pre nego što sam počela, mislila sam da sam sposobna da se setim
svakog detalja. U stvari, zapamtila sam samo atmosferu, mesto svakog u
kuhinji, nekoliko reči. Više se ne sećam šta je bio početni povod svađe, da li
je moja majka još nosila belu bluzu prodavačice ili ju je skinula
pripremajući se za šetnju, šta smo jeli. Nemam jasnih sećanja na to nedeljno
jutro, osim onih uobičajenih, misa, poslastičarnica, itd. - iako sam morala,
kao što ću to kasnije uraditi za druge događaje, da se često vraćam unazad,

2
u vreme kada se to još nije desilo. Međutim, sigurna sam da sam nosila
plavu haljinu sa belim tufnama, pošto sam tokom dva leta, nastavila da je
nosim, mislila sam u trenutku dok sam je oblačila "to je haljina toga dana".
Sigurna sam i da je bilo sunčano, sa oblacima i vetrom.

Nakon toga, ta nedelja se našla između mene i svega što sam

doživljavala kao upijač. Igrala sam, čitala, delovala kao i obično, ali ništa nije
bilo prirodno. Sve je postalo veštačko. Loše sam pamtila lekcije koje sam
pre toga znala samo posle jednog čitanja. Hiper-svesnost, koja se nije
vezivala ni na šta, zamenila je moju ravnodušnost učenice koja se oslanja na
svoje sposobnosti.

To je bila scena o kojoj se nije mogla suditi. Moj otac, koji me je

obožavao, hteo je da ubije moju majku koja me je takođe obožavala. Pošto je
moja majka bila više hrišćanka od mog oca, bavila se novcem i upoznavala
moje nastavnice, morala sam uzeti u obzir da će vikati na njega na isti način
kao i na mene. Nije bilo krivice niti krivca ni na jednoj strani. Samo sam
morala da sprečim svog oca da ne ubije moju majku i ode u zatvor.

Čini mi se da sam čekala mesecima, možda godinama, da se ta scena

ponovi. Prisustvo klijenata me je umirivalo, strahovala sam od trenutaka
kada smo bili sami, uveče i nedeljom popodne. Bila sam u pripravnosti na
svaki nagli glas između njih, pazila sam na svog oca, njegov izraz lica,
njegove ruke. U svakoj iznenadnoj tišini osećala sam dolazak nesreće. U
školi, pitala sam se da li ću, kada se vratim kući, zateći tragediju već
završenu.

Kada im se dešavalo da pokažu nežnost jedno prema drugom, kroz

osmeh ili saučesnički smeh, šalu, verovala sam da sam se vratila u vreme
pre scene. Ta scena je bila samo "loš san". Sat kasnije, znala sam da ta
manifestacija ljubavi nije imala smisla osim u trenutku kada se događa i nije
pružala nikakvu garanciju za budućnost.

Tada se često puštala čudna pesma na radiju koja je podsećala i

oponašala tuču koja iznenada izbija u salunu: bio je jedan trenutak tišine,
kada je nečiji glas samo prošaputo "čuje se muva kako leti", a onda bi
usledila eksplozija vrisaka, nejasnih rečenica. Svaki put bih bila napeta.
Jednog dana, ujak mi je dao detektivski roman koji je čitao: "Šta bi rekla da
je tvoj otac optužen za ubistvo, a da nije kriv?" Postala sam potpuno hladna.
Svejedno gde sam bila, nalazila sam scenu drame koja se nije dogodila.

3
 Nikada se više nije ponovila. Moj otac je umro petnaest godina
kasnije, takođe jedne nedelje u junu.

Tek sada shvatam: moji roditelji su možda i razgovarali o događaju te

nedelje, očevom ponašanju, pronašli objašnjenje ili opravdanje i odlučili da
sve zaborave. Na primer, jedne noći nakon što su vodili ljubav. Ova misao,
kao i sve one koje nisu bile prisutne u tom trenutku, dolazi prekasno. Ona
svojim odsustvom može da, bez reči, posvedoči o užasu kakva je za mene
bila ta nedelja.

U avgustu, Englezi su smestili svoj kamp pored jednog napuštenog

puta na jugu Francuske. Ujutru su ih pronašli ubijene, otac, Ser Džeka
Dramonda, njegovu ženu, Lejdi Anu, i njihovu kćerku Elizabetu. Najbliža
farma pripadala je italijanskoj porodici Dominići, čiji je sin Gustav odmah
bio optužen za sva tri ubistva. Dominićijevi su loše govorili francuski,
Dramondovi možda bolje od njih. Na engleskom i italijanskom znala sam
samo "do not to lean outside" i "e pericoloso sporgersi", što je pisalo u
vozovima ispod "ne naginjite se kroz prozor". Delovalo je čudno da bogati
ljudi radije spavaju pod vedrim nebom nego u hotelu. Zamišljala sam sebe
mrtvu, pored puta, sa svojim roditeljima.

Iz te godine ostale su mi dve fotografije. Jedna predstavlja moju prvu

pričest. To je "umetnička fotografija", crno-bela, ubačena i zalepljena u
kartonsku knjižicu, ukrašenu arabeskama, prekrivenu poluprovidnim
folijom. Unutra potpis fotografa. Vidi se devojka sa punačim, glatkim licem,
izraženim jagodicama, zaobljenim nosom sa širokim nozdrvama. Svetle, sa
debelim okvirima naočare spuštaju se do sredine jagodica. Oči su uperene
direktono u objektiv. Kosa je kratka, s trajnom ondulacijom, prelazi preko
kape, ispod koje visi veo pričvršćen labavo ispod brade. Samo blagi osmeh
na uglovima usana. Lice ozbiljne devojčice, koja zbog trajne i naočara deluje
starije. Ona kleči na klecalu, 1 laktovima naslonjena na tapacirani naslon,
ruke, velike, sa prstenom na malom prstu, podmetnute ispod obraza i
obavijene brojanicom, koja pada na molitvenik i rukavice položene na
klecalu. Izgled u haljini od muslina je nejasan, neodređen, a pojas je vezan
labavo, kao i kapa. Imam utisak da ne postoji telo ispod ove haljine male

4
časne sestre, jer ne mogu da zamislim, a još manje osetim svoje telo kao što
ga sad osećam.Čudim se pomisli da je ono ipak isto i danas.

Ova fotografija je iz 5. juna 52. Ona je snimljena, ne na dan moje

svečane pričesti 51. godine, već - ne znam više iz kog razloga - na dan
"obnavljanja zaveta", kada se ceremonija ponavlja u istoj odeći, godinu dana
kasnije.

Na drugoj fotografiji, maloj i pravougaonoj, ja sam sa svojim ocem

ispred zidića ukrašenog saksijama sa cvećem. To je u Bijaricu, krajem
avgusta 52., verovatno na šetalištu koje se pruža uz more, koje se ne vidi za
vreme organizovanog putovanja u Lurd. Nemam više od metar i šezdeset,
jer mi glava jedva prelazi preko ramena mog oca, koji je bio visok metar i
sedamdeset i tri. Kosa mi je porasla za tri meseca, formirajući neku vrstu
talastaste krune, zategnute trakom oko glave. Fotografija je veoma mutna,
napravljena aparatom u obliku kocke, koji su moji roditelji osvojili na
vašaru pre rata. Teško se razaznaje moje lice, naočare, ali širok osmeh je
vidljiv. Nosim belu suknju i bluzu, uniformu koju sam nosila za prproslavu
praznika mladih iz katoličkih škola. Preko toga je jakna, čije rukave nisam
navukla. Ovde izgledam sićušno, ravno, zbog suknje priljubljene uz bokove,
koja pa se potom širi. U ovoj odeći izgledam kao ženica. Moj otac ima tamnu
jaknu zagasite boje, svetlu košulju i pantalone, tamnu kravatu. Jedva se
osmehuje, sa uobičajenim zabrinutim izrazom lica kakav ima na svim
fotografijama. Verovatno sam sačuvala ovu fotografiju jer, za razliku od
drugih, na njoj se pojavljujemo onako kao što nismo bili, elegantni ljudi na
odmoru. Ni na jednoj od ove dve fotografije ne otvaram usta da se
osmehnem, zbog mojih loše usađenih i oštećenih zuba.

Gledam ove fotografije dok se potpuno ne izgubim u mislima, kao da

ću, gledajući ih, uspeti da uđem u telo i glavu devojke koja je bila tamo,
jednog dana, na klecalu fotografa, u Bijaricu, sa svojim ocem. Medjutim, da
ih nikada nisam videla, i da mi ih pokazaju prvi put, ne bih verovala da sam
to ja. (Sigurnost da "to sam ja", nemogućnost da se prepoznam, "to nisam
ja".)

Jedva ih razdvajaju tri meseca. Prva je s početka juna, a druga krajem

avgusta. Razlikuju se mnogo po formatu, kvalitetu, ukazajući na određenu
promenu u mojoj silueti i licu, ali čini mi se da su to dve vremenske granice,
jedna, sa prvog pričešća, ona koja zaokružuje detinjstvo, druga, koja
označava trenutak od koga više nikada neću prestati da se stidim. Možda je
to samo želja da se odredi tačan period tog leta, kao što bi to učinio jedan
istoričar. (Reći "tog leta" ili "leta moje dvanaeste godine" je romantično

5
prikazivanje nečega što nije bilo više romantično, nego što je za mene
sadašnje leto 95. , koje ne mogu ni da zamislim da će jednog dana proći kroz
očaravajući pogled koji sugeriše izdaraz "tog leta".)

Kao materijalni tragovi te godine, ostaju mi takođe:

razglednica - crno-bela fotografija Elizabete II. Poklonila mi je

devojčica prijatelja mojih roditelja iz Avra, koja je bila u Engleskoj sa svojim
razredom povodom proslave krunisanja. Na poleđini je mala braonkasta
mrlja, koja je već bila tu kada mi je razglednica data i koja mi je izazivala
gađenje. Svaki put kada bih naišla na tu razglednicu, pomislila bih na mrlju.
Elizabeta II je prikazana iz profila, gledajući u daljinu, sa crnom kosom,
kratko ošišanom, povučenom unazad, velika usta, uvećana tamnocrvenim
karminom. Leva ruka naslonjena na krzno, desna sa lepezom. Ne mogu da
se setim da li mi se učinila da je lepa. Možda se to pitanje nije ni postavljalo
jer je bila kraljica.

Crvena kožna torbica za pribor za šivenje, bez pribora, makaza,

heklice, šila, itd., božićni poklon koji sam više volela nego podlogu za
pisanje, koja bi bila korisniji u školi.
razglednica koja prikazuje unutrašnjost katedrale u Limožu, koju sam
poslala majci za vreme organizovanog putovanja u Lurd. Na poleđini,
krupnim slovima : "U Limožu, hotel je vrlo dobar, dolazi veliki broj stranaca.
Puno poljubaca", sa mojim imenom i "Tata
". Otac je napisao adresu. Pečat od 22 .08.52.

knižica sa razglednicama: "Srednjovekovni dvorac u Lurdu. Pirenejski

muzej", koju sam sigurno kupila prilikom posete.
,
note za pesmu Putovanje na Kubu, na duploj, plavoi strana, sa
brodićima na kojima su ispisana imena umetnika koji pevaju ili sviraju ovu
pesmu, Patris i Mario, sestre Etjen, Marsel Azola, Žan Sablon, itd. Sigurno mi
se izuzetno svidela jer sam želela da imam reči pesme i uspela sam da
uverim majku da mi da novac da kupim nešto što je njoj izgledalo nebitno i
posebno beskorisno za učenje u školi. Dakle, više nego hitovi tog leta, "Moja
mala ludosti" i "Meksiko", koje je pevušio jedan od vozača autobusa na
putovanju u Lurd.

molitvenik , koji se nalazi ispod mojih rukavica na fotografiji pričesti,

nazvan "Rimski večernji molitvenik" časnog oca Gaspara Lefevr-Briža.
Svaka stranica je podeljena na dve kolone, latinski - francuski, osim u
sredini knjige, gde je"običajna misa", gde je cela desna strana na

6
francuskom, a leva na latinskom jeziku. Na početku je "liturgijski kalendar,
svetovni i za praznike koji menjaju datume od 1951. do 1968. godine .
Datumi su čudni, jer je knjiga vanvremenska i mogla je biti napisana
nekoliko vekova ranije. Reči koje se neprestano ponavljaju su mi uvek bile
nejasne, kao što su "tajna", "gradual", "trakt" (ne sećam se da sam i pokušala
da ih razumem). Izuzetno sam se iznenadila, čak i nelagodno, listajući ovu
knjigu koja mi se činila da je pisana strogo naučnim jezikom. Prepoznajem
sve reči i mogu bez gledanja da izgovorim Agnus Dei ili neku drugu kratku
molitvu, ali ne mogu da se prepoznam u devojci koja je svake nedelje i
svakog praznika pažljivo čitala tekst mise, možda sa nekom vrstom strasti,
verujući da je greh ne činiti tako. Kao što su fotografije dokaz mog tela iz 52.
- čuvanje kroz selidbe nije beznačajno - je nepobitni materijalni dokaz
religioznog sveta koji je bio moj, ali koji više ne mogu da osetim. Ne osećam
istu vrstu nelagodnosti pred Putovanjem na Kubu koje govori o ljubavi i
putovanju, dva uvek važne želja u mom životu. Upravo sam pevušila reči sa
zadovoljstvom, Bili smo dva dečaka, dve devojke / Na malom drvenom
brodiću / Njeno ime bilo je Nina - Ljubazna / I išli smo na Kubu.

Već nekoliko dana živim sa scenom nedelje u junu. Kada sam pisala o
njoj, videla sam je "jasno", u bojama, jasnim oblicima, čula sam glasove.
Sada je mutna, nejasna i nema zvuka, kao film na televizijkom kanalu koji se
gleda bez dekodera. Njeno izražavanje rečima ništa nije promenilo u
njenom nedostatku značenja. Ona je i dalje ono što je bila 52. , ludilo i smrt,
koju sam stalno upoređivala sa većinom događaja u svom životu, kako bih
procenila njihov stepen bola, ali nisam pronašala nikakav ekvivalent.

Ako, kao što sam to i osetila, postoje različiti znaci - potreba da se

vratim na napisane redove, nemogućnost da započnem nešto drugo - onda
počinjem da pišem knjigu, rizikovala sam da sve odmah otkrijem. Ali to nije
ništa , sem surove činjenice. Ovu već godinama zamrznutu scenu želim da
pokrenem i da joj oduzmem njen sveti karakter ikone unutar mene ( o
čemu, na primer, svedoči verovanje da je ona ta koja je uticala da pišem, da
je ona osnovi mojih knjiga).

Ne očekujem ništa od psihoanalize ili porodične psihologije, za koje

se nisam namučila da donesem već dugo ustanovljene zaključke,
dominacija majke, otac koji uništava svoju potčinjenost svojim ubitačnim
ponašanjem, itd. Reći "to je porodična trauma" ili "bogovi detinjstva su pali
tog dana" ne umanjuje scenu koju samo izraz, koji mi je tada pao na pamet,
može da opiše, "zadobiti nesreću". Apstraktni izrazi, ovde, su izvan mene.

7
 Juče sam otišla u Arhiv u Ruanu da pregledam Paris-Normandie iz
1952. godine, koji je raznosač novina donosio svakog dana mojim
roditeljima. To je nešto što se nikada nisam usudila da uradim do tada, kao
da ću ponovo zadobiti nesreću otvaranjem novina iz meseca juna. Penjućući
se stepenicama, imala sam osećaj da idem na užasan sastanak. U sobi na
tavanu opštine, jedna žena mi je donela dve velike crne knjige koje su
sadržale sve brojeve iz 52. Počela sam da ih pretražujem od 1. januara.
Htela sam da odložim trenutak dolaska do 15. juna, da se vratim na nevini
redosled dana koji su predhodili pre tog datuma.
Na vrhu i desno na prvoj strani bile su vremensk prognoze koje je
objavio sveštenik Gabriel. Nisam mogla ništa da dodam, ni igre, ni šetnje.
Bila sam odsutna iz tog prolaza oblaka sa sunčanim periodima, sunca,
kratkih oluja, koji su obeležavali promene vremena.
Poznavala sam većinu opisanih događaja, rat u Indokini, Koreji,
nerede u Orleanvilu, Pineov plan, ali nisam mogla posebno da ih smestim u
52, bez sumlje, zato što sam ih memorisala u kasnijem dobu života. Nisam
mogla da povežem "Šest bicikala sa plastičnom eksplozijom u Saigonu" i
"Diklo je zatvoren u Frenu zbog ugrožavanja državne bezbednosti" ni sa
jednom svojom slikom iz 52. Činilo mi se čudnim da su Staljin, Čerčil,
Ajzenhauer bili isto tako tada bili živi za mene kao što su sada živi Jeljcin,
Klinton ili Kol. Nisam ništa prepoznala. Bilo je kao da nisam već živela u tom
vremenu.

Pred Pineovom fotografijom, oduševila me njegova sličnost sa

Žiskarom d'Estenom, ne iz ovih dana, iznemoglim, već iz onih od pre
dvadeset godina. Izraz "gvozdena zavesa" vratio me je u moj razred u
privatnoj školi, kada je učiteljica tražila da se izgovori desetica za hrišćane
koji su bili iza nje i tada sam videla ogromni metalni zid na koji su se bacali
muškarci i žene.

Međutim, odmah sam prepoznala humoristički strip, Pustike, sličan

onima koji su dugo objavljivani na poslednjoj stranici France-Soir, i smešnu
priču dana, za koju sam se zapitala da li me je nasmejala, poput ove: "Pa,
ribaru, da li grize? - Oh, ne, gospodine, to su krkuše i nisu opasne. "
Prepoznala sam i reklame i naslove filmova koji su se prikazivali u
bioskopima u Ruanu, pre nego što bi stigli u Y., Ljubavnici sa Kaprija, Moja
žena je divna, itd.
Svaki dan su objavljivane užasne hronike, dete od dve godine umrlo je
iznenada jedući kiflu, zemljoradnik je pokosio noge svog sina sakrivenog u
žitu, jedna granata iz rata ubila je troje dece u Kreju. To je bilo ono što sam
najviše želela da pročitam.

8
 Cena butera i mleka je bila na naslovnoj strani. Izgledalo je da je svet
sa sela zauzimao važno mesto, što su potvrđivale informacije o aftoznoj
groznici, reportaže o ženama poljoprivrednika, reklame za veterinarske
proizvode, Lapikrin, Osporsin. S obzirom na količinu tableta i sirupa koja je
bila reklamirana, ljudi su sigurno jako kašljati ili su se lečili samo tim
proizvodima, bez odlaska kod lekara.
Subotnji broj je imao rubriku "Za vas dame". Primetila sam neznatnu
sličnost između nekih modela jakni i one koju ja nosim na fotografiji iz
Bijarica. Ali, za sve ostalo, bila sam sigurna da se ni moja majka ni ja nismo
oblačile na taj način i da u stilovima frizura, koje su bile ponuđene, nije bila
moja trajne sa poluodvijenim uvojcima oko glave, na toj istoj fotografiji.

Došla sam do broja subote 14. - nedjelje 15. juna. Naslovna strana je
najavila: "Za žetvu pšenice predviđa se dodatno povećanje od 10% - Nema
favorita za 24 sata Le Mana. U Parizu je gospodin Žak Diklo dugo ispitivan -
nakon 10 dana potrage, telo male Žoele pronađeno je pored kuće njenih
roditelja. Susedka, koja je priznala zločin, bacila ju je u septičku jamu. "

Nisam više želela da nastavim sa čitanjem novine. Dok sam silazila niz
stepenice Arhiva, shvatila sam da sam ovde došla u nadi da ću tu pronaći
onaj događaj u novinama iz 52. Kasnije sam, sa iznenađenjem, pomislila da
se to događalo dok su automobili beskrajno zujali na stazi u Le Manu.
Povezivanje ove dve slike bilo mi je nezamislivo. Pre nego što sam sebi rekla
da nijedan od milijardi događaja koji su se dogodili u svetu te nedelje ne bi
mogao da se uporedi sa onom scenom, a da me ne ispuni užasom. Samo je
ona bila stvarna.

Predamnom je lista događaja, filmova i reklama koje sam s

oduševljenjem zapisivala dok sam pelistavala Paris - Normandie. Ništa ne
očekujem od ovakve vrste dokumenata. Utvrditi da nije bilo puno
automobila, frižidera i da je Luks bio sapun za zvezde iz 52. Nije bilo ni
zanimljivije ni nabrajanje kompjutera, mikrotalasnih pećnica i smrznute
hrane iz devedesetih godina. Društvena podela stvari ima više smisla od
njenog postojanja. To je 52. značilo nemati sudoperu sa tekućom vodom,
dok drugi imaju kupatilo, dok danas to znači oblačiti se kod Frogija dok se
drugi oblače kod Anjes B. Novine pružaju jedino opšte svedočanstvo o
razlikama između epoha.

9
 Ono što mi je važno, to je da pronađem reči kojima sam razmišljala o
sebi i svetu koji me okružuje. Da kažem šta je za mene bilo normalno ili
neprihvatljivo, čak nezamislivo. Ali žena koja sam postala 1995. nije u
stanju da se vrati u djevojčicu iz 52. koja je poznavala samo svoj mali grad,
porodicu i privatnu školu, raspolagala samo oskudnim rečnikom. I ispred
nje, neizmerno vreme za život. Nema pravog sećanja o sebi.

Da bih dosegla do svoje stvarnosti iz tog vremena, nemam drugog

sigurnog načina osim da istražim zakone i običaje, verovanja i vrednosti
koji su odredjivali okruženje, škola, porodica, provincija, u kojima sam bila
zarobljena i koje su rukovodile, bez da sam primetila protivrečnosti, mojim
životom. Otkriti reči koje su me formirale, reči vere, one mojih roditelja
povezane s ponašanjem i stvarima, reči romana koje sam čitala u Malom
odjeku mode ili u Večeri u starim kolibama. Koristiti se tim rečima, od kojih
neke još uvek imaju za mene svoju težinu, da bih razložila i ponovno
sastavila cenu iz juna, tekst o svetu u kome sam imala dvanaest godina i
verovala da ću da poludim.
Prirodno, ne postoji priča, koja bi opisala stvarnost tamo gde je ja
tražim. Ne mogu više da se zadovoljim otkrivanjem i opisivanjem slika kojih
se sećam već da postupam sa njima kao dokumentima koji će ih objasniti
istražujući različite sličnosti. Bila sam, jednom reči, svoj lični etnolog.
(Bez sumnje, nije potrebno zabeležiti sve ovo, ali ne mogu stvarno da
počnem da pišem ne trudeći se da jasno vidim uslove svog pisanja.)

Radeći ovo, možda težim da razrešim tu neizrecivu scenu, koja se

dogodila kad sam imala dvanaes godina, opštim mestima pravila i
jezika.Možda je još reč o onoj ludoj i kobnoj stvari i nadahnutim rečima iz
jednog molitvenika koji mi je postao nečitljiv, jednim ritualom koji bi moje
razmišljanje stavio pored bilo kojeg obreda u vuduu, uzmite i čitajte jer će se
ovo moje telo i moja krv proliti za vas.

U junu1952. godine nikada, nisam izašla iz oblasti koju zovu, na

nejasan način, u našem kraju, zemlja Ko, na desnoj obali Sene, između Avra
i Rouana. Dalje je već neizvesnost, ostatak Francuske i svet koji se tamo
nalazi, pokazujući, pokretom ruke, na horizont, sjedinjeni u istoj
ravnodušnosti i nezamislivosti života tamo. Čini se nemogućim otići u Pariz
osim u organizonom putovanju, ili ako imate porodicu koja vam može
služiti kao vodič. Ući u metro deluje kao komplikovano iskustvo, strašnije
nego se popeti, na vašaru, u voz-fantom, sto zahteva pripremu za koju se
pretpostavlja da je duga i teška. Opšte verovanje je da se ne može nigde

10
otići bez poznavanja i dubokog divljenja za one koji se ne boje da odu bilo
gde.
Dva velike grada u našem kraju, Avr i Ruan, izazivaju manje straha ,
oni su deo govora celokupnog porodičnog sećanja, svakodnevnh razgovora.
Mnogi radnici tamo rade, odlazeći ujutru i vraćajući se uveče "mišelinom". U
Ruanu, koji je bliži i važniji od Avra, ima svega, to jest velikih prodavnica,
stručnjaka za sve bolesti, nekoliko bioskopa, zatvoreni bazen za učenje
plivanja, vašar Sveti Romen, koji traje čitavih mesec dana u novembru,
tramvaje, čajdžinice i velike bolnice gde se ljudi vode na komplikovane
operacije, detoksikaciju i elektrošokove. Osim ako ne radi kao radnik na
gradilištu obnove grada, niko ne odlazi tamo obučen u "svakodnevnoj odeći.
Majka me tamo vodi jednom godišnje, na pregled kod očnog lekara i da bi
mi kupila naočare. Ona iskoristi priliku da kupi kozmetiku i predmete "koje
ne može da nađe u Y. Tamo nismo baš kao kod kuće, jer ne poznajemo
nikoga. Ljudi deluju da su bolje obučeni i da govore bolje. U Ruanu se
osećamo nekako "zaostalo", u odnosu na modernost, inteligenciju, opštu
lakoću pokreta i govora. Ruan je za mene jedan od simbola budućnosti, kao i
romani-feljtoni i modni časopisi.

U 52. Godini ne mogu sebe da zamislim izvan Y. Njegove ulice,

prodavnice, stanovnike, za koje sam ja Ani D. ili "mala D." Za mene ne
postoji drugi svet. Svi razgovori su vezani za Y., u vezi sa njegovom školom,
crkvom, prodavcom noviteta, praznike, gde se nalazimo i čemu težimo. Taj
grad od sedam hiljada stanovnika između Avra i Ruana je jedini u gde
možemo reći za najveći broj ljudi "on ili ona žive u toj ulici, imaju toliko
dece, rade na tom mestu", gde možemo navesti raspored misa i program
bioskopa Lerua, najbolju poslastičarnicu ili mesara koji najmanje krade.
Moji roditelji su tu rođeni, a pre njih njihovi roditelji i njihovi pradedovi u
susednim selima, nema drugog grada o kom posedujemo šire znanje, bilo da
se radi o prostoru ili vremenu. Znam ko je živeo pre pedeset godina u kući
pored naše, gde je moja majka kupovala hleb kad se vraćala iz opštinske
škole. Srećem muškarce i žene sa kojima su se moja majka i otac poznavali,
pre nego što su se venčaliali. Ljudi koji "nisu odavde" su oni o kojima ne
posedujemo nikakvo znanje, čija je životna priča nepoznata ili ne može da
se proveroveri, a koji ne poznaju našu. Bretonci, Marsejci ili Španci, svi koji
ne govore "kao mi" su, u različitim stepenima, stranci.
(Nazvati imenom ovaj grad - kao što sam to činila ranije – ovde mi je
nemoguće, jer on nije geografsko mesto označeno na karti, kroz koje se
prolazi idući od Ruana do Avra vozom ili autom na nacionalnom putu 15.
To je mesto porekla bez imena, gde, kad se vratim tamo, odmah me obuzme
obamrlost koja mi oduzima svaku misao, gotovo svako precizno sećanje,
kao da će me ponovno progutati.)

11
 Opis mesta Y. iz 52.godine

Centar, uništen u požaru početkom nemačkog napredovanja 40.

godine, a potom bombardiran 44. kao i ostali deo Normandije, je u fazi
obnove. On predstavlja mešavinu gradilišta, praznih parcela i zgrada
završenih u betonu, dvospratnih sa modernim trgovinama u prizemlju,
privremenih baraka i starih zgrada, pošteđenih od rata, gradskog veća,
bioskopa Lerua, pošte, pijace. Crkva je spaljena, sala dobrotvornog društva,
na trgu gradskog veća služi kao mesto za održavanje mise: bogosluženje se
služi na pozornici, ispred ljudi koji sede u parteru ili na galeriji koja
okružuje prostoriju.
Oko centra šire se kaldrmisane ili asfaltirane ulice, duž kojih se
pružaju kuće na sprat, od cigle ili kamena i trotoari, izolovana vlasništva iza
žičanih ograda, koja zauzimaju noteri, lekari, direktori itd. Tu se nalaze,
takođe, državne i privatne škole, udaljene jedne od drugih. To više nije
centar, ali je još uvek grad. Dalje se protežu kvartovi u kojima stanovnici
kažu da idu "u grad", ili čak u Y., kada idu u centar. Granica između centra i
kvartova je geografski neodređena: kraj trotoara, više starih kuća (sa
drvenim gredama, sa dve ili tri sobe najviše, bez tekuće vode, sa toaletima
izvan kuće), povrtnjaci, sve manje trgovina, osim jedne bakalnica-kafe-
trgovine ugljem, pojavljuju se "naselja". Ali jasno svima u praksi: centar je
tamo gde ne idete u kupovinu u papučama ili u plavom radničkom odelu.
Vrednost kvartova opada kako se udaljavate od centra, kako se vile
proređuju, a kuće sa zajedničkim dvorištem postaju brojnije. Najudaljeniji, s
prašnjavim putevima, rupama punim kada pada kiša i farmama iza nasipa,
već pripadaju seoskom području.

Kvart Klo-de-Part, proteže se celom dužinom, od centra do mosta

Kani, između ulice Republika i četvrtii Šan-de-Kurs. Ulica Klo-de-Par, koja
počinje od puta za Avr, prolazi kroz centar –sve do mosta Kani - je glavni
putni pravac. Trgovina mojih roditelja se nalazi u donjem delu ulice - kažu
”penjemo se u grad" - na uglu kaldrmisane uličice koja se spaja s ulicom
Republika. Stoga postoji mogućnost da se koriste obadve ulice, ali i ulica
Klo-de-Par za odlazak u privatnu školu u centru, jer su one paralelne. Sve ih
razlikuje. Ulica Republika, široka, asfaltirana, sa trotoarima sa obe strane,
prometna je za automobile i autobuse u pravcu obale i plaža, udaljenih 25
kilometara. U gornjem delu nalaze se impozantne vile čijie stanare ne
poznajemo, čak ni "iz vidjenjaa". Prisutnost garaže automombila Sitroen,

12
nekoliko kuća jednih pored drugih koje gledaju pravo na ulicu, majstor za
popravku bicikla u donjem delu, ništa joj ne oduzimaju od njenog otmenog
izgleda. Pre nego što dođete do mosta, s desne strane, niže od Nacionalnog
udruženja francuskih železnica, dva ogromna bazena, jedan ispunjen
crnom vodom, drugi zelenom zbog mahovine na površini, između njih uski
zemljani prolaz. To je železnička bara, mesto smrti u Y. – gde žene, iz
drugog kraja grada, dolaze da se tu utope. Kako se ne vidi iz ulice Republika,
od koje je odvojena nasipom prekrivenim gustim žbunjem, čini se kao da ne
pripada gradu.
Ulica Klo-de-Par je uska, nepravilna, bez trotoara, sa strmim
padinama i oštrim krivinama, sa slabim saobraćajem, uglavnom radnicima
na biciklima, koji je koriste uveče da bi došli do puta za Avr. U popodnevnim
satima preovlađuju tišina i daleki zvuci sela. Nekoliko vila preduzetnika,
koji imaju svoje radionice u blizini, mnogo starih, iste visine kuća,
priljubljenih jedna uz drugu, za službenike i radnike. Ulica Klo-de-Par vodi
ka četiri krivudava puta, nedostupna za automobile, do velikog kvarta Šan-
de-Kurs koji se proteže do hipodroma, gde dominiraju bolnice. To jedan
kvart sa gustom živim ogradama i vrtovima ispred starih kuća u kojima
žive, više nego na drugim mestima, "ekonomski slabiji", porodice sa mnogo
dece i starije osobe. Od ulice Republika do staza u Šan-de-Kursu, za manje
od tri stotine metara, prelazi se od obilja do siromaštva, od urbanosti do
ruralnosti, od prostranstva do stešnjnosti. Od zaštićenih ljudi o kojima ne
znamo ništa, do onih o kojima znamo kolike su im plate, šta jedu i piju, u
koje doba ležu.

(Opisivati, prvi put, ulice o kojima nikada nisam razmišljala, već se

samo kretala po njima tokom detinjstva, bez ikakvog drugog pravila osim
tačnosti, čini vidljivom društvenu hijerarhiju koju sadrže. Osećanje, gotovo,
bezbožničko: zameniti opis mesta prijatnim sećanjima koja se sastoje od
utisaka, boja, slika (vila Ednelen! plava glicinija! žbunje dudova u Šan-de-
Kursu!), drugim koji su puni mučnih reči koje mi uskraćuju čaroliju, ali
očigledna istina ne može biti osporena samim sećanjem: 52. Godine, bilo mi
je dovoljno da pogledam visoke fasade iza travnjaka i šljunkovitih staza da
bih znala da njihovi stanari nisu bili kao mi.)

Kod nas se još označava:

1) kvart,
2) neraskidivo, kuća i prodavnica mojih roditelja.

13
 Bakalnica- prodavnica galanterije - kafe smešteni su u zgradi starih
niskih kuća sa žutim i smeđim drvenim gredama, između dve novije zgrade
sa jednim spratom na parceli koja se proteže od ulice Republike do ulice
Klo-de-Par. Mi stanujemo u delu koji izlazi na ovu ulicu, kao i stari baštovan
koji ima pravo da prolazi kroz naše dvorište. Prodavnica, sa jednom sobom
iznad nje, jedinom, zauzima novi deo sagrađen sa ciglom. Ulazna vrata i
jedan izlog gledaju na ulicu Klo-de-Par, drugi izlog gleda na dvorište kroz
koji mora da se prođe da bi se došlo do kafea, u seoskom delu. Četiri sobe
slede jedna za drugom, počevši od prodavnice: kuhinja, kafe sala, podrum,
ostava nazvana "soba na kraju", povezane su i gledaju prema dvorištu
(osim kuhinje, uglavljene između prodavnice i kafea). Ni jedna soba u
prizemlju nema privatnu upotrebu, čak ni kuhinja koja često služi kao
prolaz klijentima između prodavnice i kafea. Pošto ne postoje vrata između
kafea i kuhinje to omogućava mojim roditeljima da ostanu u kontaktu sa
klijentima, a klijentima da uživaju u slušanju programa na radiju. Iz
kuhinje, kružne stepenice vode ka maloj sobi u potkrovlju, koja povezuje
sobu sa leve i tavan sa desne strane. U ovoj sobi se nalazi noćna posuda
koju obično koristimo moja majka i ja, a moj otac samo noću (danju koristi
urinarni bokal koji se nalazi u dvorištu, nužnik okružena daskama). Toalet u
bašti koristimo leti, a tokom cele godine ga koriste gosti. Samo kada je lepo
vreme, sedim napolju, čitam i radim domaće zadatke na vrhu stepenica,
osvetljenih sijalicom. Odatle, vidim sve kroz rešetke, a da ja ne budem
viđena.
Dvorište predstavlja jednu vrstu široke staze sa utabanom zemljom,
između kuće i zgrada koje se koriste za trgovinu. Iza ovih zgrada nalazi se
magacin sa kavezima za životinje, vešernica, toalet, ograđen prostor sa
kokošinjcem, mali travnjak.
(Ovde sam, jedne večeri krajem maja ili početkom juna, predogadjaja.
Završila sam svoje zadatke, svuda vlada velika blagost. Doživljavam
osećanje budućnosti. Isti ono koje imam kada, u sobi, pevam punim glasom
Meksiko i Putovanje na Kubu, ono koje mi pruža sve nepoznato u životu koji
pred preda mnom.)

Kada se vraćamo iz grada, kad počnemo da primećujemo prodavnicu

koja vrlo malo izlazi na ulicu, moja majka kaže: "Stižemo do zamka". (Ponos
kao i ironija.)
Prodavnica je otvorena tokom cele godine od sedam ujutro do devet
uveče bez prekida, osim nedeljom popodne kada prodavnica ostaje
zatvorena do večeri, a kafe se otvara u šest sati. Kretanje klijenata, njihov
način života i posao određuju naš raspored, kako u kafeu (muški) tako u

14
sprodavnici (ženski). Malo tišine popodne, u stalnom šumu dana. Moja
majka tada koristi priliku da sredi krevet, pomoli se, zašije dugme, a moj
otac odlazi da se pobrine o velikom povrtnjaku koji iznajmljuje blizu naše
kuće.

Gotovo sva klijentela mojih roditelja potiče iz donjih delova ulica Klo-
de-Par i ulice Republika, iz kvarta Šan-de-Kurs i poluseoske,
poluindustrijske zone koja se prostire na drugoj strani železničke pruge.
Deo toga je četvrt Korderi, nazvana po fabrici gde su moji roditelji radili
kada su bili mladi, koju su posle rata zamenili konfekcijska radionica i
fabrika za proizvodnju kaveza za ptice. Samo jedna ulica, paralelna sa
železničkom prugom, izlazi posle fabrika do ravnice gde su nagomilane
stotine drvenih paleta namenjenih za proizvodnju kaveza. To je porodični
kvart: moja majka je tu živela od adolescencije do braka, jedan od njene
braće, dve sestre i njihova majka još uvek žive tamo. Kuća u kojoj živi moja
baka, sa jednom od mojih tetki i njenim mužem, je stara kantina, takođe
svlačionica, sa pet malih soba, izdignuta, čiji se pod jako trese i odjekuje, bez
struje. Za Novu godinu, cela porodica se okuplja u sobi gde živi moja baka,
odrasli oko stola piju i pevaju, deca su na krevetu koji je uz zid. U toku mog
detinjstva, majka bi me nedeljama odvodila da poljubim moju baku, a zatim
bismo otišli kod mog ujaka Žozefa, gde sam se igrala sa svojim rođakama na
ogromnoj ljuljašci na drvenim paletama, ili gledala, mašući rukom, kako
prolaze vozovi prema Avru, ili razgovarala sa dečacima koje smo sretali.
Čini mi se da smo 52. odlazili tamo sve manje i manje.
Spuštati se iz centra grada u četvrt Klo-de-Par, a onda u Corderiju, to
je prelaženje iz prostora u kome se dobro govori francuski u onaj u kome se
govori loše, odnosno francuskim pomešanim sa dijalektom kraja u
različitim srazmerama zavisno od godina, zanimanja, želje za uspehom.
Gotovo prirodan dijalekt kod starih ljudi, poput moje bake, on se svodi na
izraze i intonaciju glasa kod djevojaka koje rade u biroima. Svi se slažu da je
patois, ovaj dijalekt ružan i staromodan , pa čak i oni koji ga puno koriste, t
pravdavajući njegovu upotrebu rečima: "Znamo dobro šta treba reći, ali
ovako ide brže". Govoriti dobro zahteva napor, tražiti drugu reč umesto one
koja spontano dolazi, koristiti ležerniji, oprezniji glas, kao da se rukuje s
osjetljivim predmetima. Većina odraslih ne smatra potrebnim "govoriti
francuski", on je samo dobar za mlade. Moj otac često kaže "ja imamo, ili "ja
smo", a kada ga ispravim, izgovara "mi imamo", naglašavajući i odvajajući
slogove, dodajući svojim uobičajenim tonom "kako želiš", što ovim
priznanjem pokazuje koliko malo važnosti ima za njega lepo govoriti.

Godine 52. pišem na "dobrom francuskom", ali verovatno kažem

"odakle dolaziš" i "ja se čistim" umesto "ja se perem" kao i moji roditelji,

15
budući da živimo u istom svetu običaja. Onaj koji definiše stav prilikom
sedenja, smeh, hvatanje predmeta, reči koje određuju šta treba učiniti sa
svojim telom i stvarima. Sve načine da se :
ne baca hrana i da se u njoj uživa što više : pripremiti, pored tanjira,
kockice hleba za umakanje - uzimati jako vruću pire sa ivica tanjira ili
duvati u njega da se ohladi - nagnuti tanjir tako da bi kašikom dohvatili
supu sa dna ili ga uhvatiti s obe ruke i posisati - piti da bi pogurali zalogaj.
biti čist bez trošenja previše vode: koristiti jednu posudu za lice, zube i ruke,
noge leti jer se prljaju - nositi odeću koja zadržava njihovu prljavštinju
zaklati i pripremiti životinje koje jedemo veoma sigurnim pokretima: zeca
udariti šakom iza ušiju, otvorene makaze zabiti u grlo piletu, pridržavajući
ga između nogu, jednim udarcem sekire odrezati glavu patki na panju
pokazati svoje prezir tiho: slegnuti ramenima, okrenuti se i udariti jak
pljesak po zadnnjici.

Svakodnevni pokreti koji razlikuju žene od muškaraca:

Prineti peglu uz obraz da bi se proverila temperatura, klečati
četvoronoške dok se briše pod ili raširiti noge dok berete hranu za zeca,
uveče mirisati svoje čarape i gaće
pljunuti u ruke pre nego što dohvatite lopatu, staviti cigaretu iza uha,
očekujući da je zapalite, sedeti na stolici opkoračivši je kao da jašete na
konju, zatvoriti nož i staviti ga u džep.
Formule ljubaznosti, uživajte! Sedite, nećete platiti više.
Rečenice koje na tajanstven način spajaju telo s budućnošću, sa
ostatkom sveta, pomisli želju, imaš trepavicu na obrazu, levo uvo mi zvoni,
govori se dobro o meni, i prirodno, žulj me boli, padaće kiša.
Ljubazne ili stroge pretnje deci: "Odseći ću ti uši" - "siđi odatle,
ošamariču te".
Ruganja koja sprečavaju izražavanje nežnosti: ”uživaj u svojoj
mladosti , moja je prošla, ako miluješ psa, dobićeš buve", itd

Zbog boje prašine od rušenja i nove izgradnje zgrada nakon rata, zbog
crno-belih filmova i školskih knjiga, jakni ”kanađenki” i tamnih kaputa,
vidim svet iz 52. Godine jednako siv, kao zemlje Istočne Evrope. Ali bilo je
ruža, puzavica i glicinija koje su se prelivale preko ograda u kvartu, plavih
haljina sa crvenim šarama, kao što je imala moja majka. Zidovi kafića bili su
obloženi crvenim tapetima. Bilo je sunčano u nedelju dad se desila ta
scena.Tu je samo jedan običan i tihi svet, čiji izolovani zvukovi, povezani
pokretima ili aktivnostima poznatim svima, govore o vremenu, o godišnjem
dobu: zvona uz molitvu Zdravo Marija u domu za stara lica koja označavaju
vreme za ustajanje i odlazak na spavanje, sirena tekstilne fabrike,

16
automobili na pijačni dan, lavež pasa i zvuk krampova koji, u proleće,
udaraju o zemlju.

Nedelja se deli na "dane" određene kolektivnim i porodičnim

običajima, emisijama na radiju. Ponedeljak, mrtav dan, ostatci i hleb od
prethodnog dana, emisija Zaokret na Radio Luksemburgu. Utorak, pranje
veša i gledanje Kraljica za jedan dan. Sreda, pijaca i plakat za sledeći film u
bioskopu Lerua, Duplo ili ništa. Četvrtak, slobodan dan, izlazi Lizet . Petak,
riba, subota, veliko spremanje i pranje kose. Nedelja, dan za misu, glavni
obred koji određuje ostale, menjanje posteljine, nova odeća, kolači iz
poslastičarnice i "mali dodatak", obaveze i zadovoljstva.
Svake večeri, u sedam i dvadeset, Porodica Diraton.

I život se meri "godinama": prva pričest i dobijanje sata, prva trajna za

devojke, prvo odelo za dečake
dobijanje menstruacije i pravo da nose svilene čarape
godina kada se sme piti vino za vreme porodičnih obroka, pravo na
jednu cigaretu i da se ostane dok se pričaju nepristojne priče
raditi i odlaziti na na igranke, ,,zabavljanje
služenje vojnog roka
gledanje laganijih filmova
godina kada se može venčati i imati decu
oblačiti u crno
pretati sa radom,
umiranje.

O ovome se ništa ne razmišlja, sve se samo po sebi ostvaruje.

Ljudi ne prestaju da se sećaju. Njihovi razgovori uvek započinju

sa"Pre rata" i "za vreme rata". Nema porodičnog ili prijateljskog okupljanja
bez podsećanja na "Slom", "Okupaciju" i bombardovanja, svako učestvuje u
rekonstrukciji epske priče, opisujući svoje scene panike ili užasa,
podsećajući na hladnoću zime 42. Godine, na repu, uzbune, imitiraju zvuk
raketa V2, na nebu. Masovno napuštanje zemlje budi najlirskije priče, koje
se tradicionalno zavšavaju sa "sledeći put, ostajem kod kuće" ili "nikada ne
treba ponovo videti to". Svađe izbijaju u kafiću između onih koji su bili
otrovani gasom u Prvom svetskom ratu i zarobljenika iz 39-45, koje su
nazivali skrivačima.
Međutim, ne prestaje se sa navođenjem napretka kao na neizbežnu
silu kojoj se ne može, niti ne sme odupreti, čiji se znaci umnožavaju,
plastika, najlon čarape, hemijske olovke, Vespa, supa u kesici i upustvo za
sve.

17
 Imala sam dvanaest godina i živela sam po propisima i pravilima
ovog sveta, nisam mogla ni da naslutm da postoje i neki drugi.
Kažnjavati i odgajivati decu, koja su po prirodi loša, bila je dužnost
dobrih roditelja. Od "šamara" do "kazne", svi udarci su bili dozvoljeni. To
nije podrazumevalo grubost ili zlobu, pod uslovom da se dete pokušava
razmaziti na druge načine i da se ne pređe granica. Često bi roditelj završio
priču o detetovoj grešci i kazni sa "trebalo je da ga postavim na njegovo
mesto!", pun ponosa: da je istovremeno primenio pravednu kaznu i odoleo
kobnoj preteranosti besa, koji je zasluživala tolika zloća. Strah od toga da će
me postaviti na mesto bio je razlog zbog kog je moj otac uvek odbijao da me
udari i čak da me izgrdi, ostavljajući tu ulogu mojoj majci. Prljava!
Neprijatna! Život će te naučiti!

Svi su motrili na sve. Bilo je neophodno poznavati život drugih kako

bi se pričalo o njima - a ograditi zidom svoj – da se u njemu ne bi govorilo.
Teška strategija između "ispipati nečiju tajnu " i obrnuto "ne dopustiti da se
otkriju naše". Reći samo ono što želite da sazna. Omiljena zabava ljudi bila
je da posmatraju jedni druge. Išli su pred izlaske iz bioskope, dolazili na
železničku stanicu uveče. To da se ljudi okupljaju, bilo je dovoljno
opravdanje da im se pridruže. Noćni defilei povodom državnih praznika,
osvetljeni bakljama, prolazak biciklističke trke pružali su priliku da se isto
toliko uživa posmatrajući koliko ljudi se tamo nalazi, kao i u spektaklu, i da,
vraćajući se kući, pričaju koje bio tamo i sa kim. Posmatrali su ponašanje,
razmatrali postupke do onih najmanje skrivenih, skupljali znake čije
nagomilavanje i interpretacija grade priču o drugima. Zajednički roman, se,
prema ljudima okupljenim u prodavnici ili oko stola, mogao svesti na "on je
dobra osoba" ili "ona nije vredna ničega".

Razgovori su određivali činjenice i postupke ljudi, njihovo ponašanje,

u kategorije dobra i zla, dozvoljeno, čak i preporučeno, ili neprihvatljivo.
Potpuna osuda pogađala je razvedene, komuniste, one koji žive zajedno u
divljem braku, majke devojke, žene koje piju, abortiraju, kao i one koje su
ošišane do glave posle oslobađanju, koje ne održavaju dobro svoju kuću, itd.
Blaža osuda bila je za devojke trudne pre braka i muškarce koji se
zabavljaju u kafanama (ali zabavljati je ostala privilegija dece i mladih
ljudi), uglavnom muško ponašanje. Hrabrost na poslu bio je kvalitet koji je
mogao, ako ne da opravda postupak, barem da ga učini podnošljivim, on
pije, ali nije lenj. Zdravlje je kvalitet, ona nije zdrava, optužba koliko i izraz
saosećanja. Bolest, u svakom slučaju, bila je maglovito optužena kao greška,
kao nedostatak pažnje pojedinca prema sudbini. Uopšteno govoreći,

18
drugima se teško priznavalo pravo da budu potpuno i opravdano bolesni,
uvek sumnjajući da previše osluškuju sami sebe.
U pričama se užas pojavljivao na prirodan, čak i nužan način, kao
upozorenje na nesreću za koju se, međutim, sumnjalo da se mogla sprečiti,
bolest ili nesrećan slučaj. Fiksirajući po jedan detalj, slike od kojih je bilo
nemoguće da se oslobodite. "Sela je na dve zmije", "ima kost koja truli u
glavi". Gotovo uvek insistirajući na užasu koja se događa umesto očekivanog
zadovoljstva, deca su se mirno igrala sa sjajnim predmetom, a to je bila
granata, itd.
Lako se uzbuđivati, biti osetljiv, izazivalo je, kao posledicu,
iznenađenje i radoznalost. Bilo je bolje izjaviti, to me nije ni zanimalo.

Osobe se ocenjuju prema njihovoj društvenosti. Trebalo je biti

jednostavan, iskren i pristojan. Deca "ispod", radnici "loši gosti" su kršili
pravilo pristojne razmene reči sa drugima. Bilo je loše tražiti samoću, pod
pretnjom da vas smatraju "medvedom". Želja da se živi sam - prezir prema
starim momcima i starim devojkama, ne govoriti ni sa kim se doživljavalo
kao odbijanje da se uradi nešto što spada u ljudsko dostojanstvo: žive kao
divljaci! To je takođe bilo otvoreno pokazivanje da vas ne zanima ono što
najzanimljivije, život drugih. Dakle, nedostatak običaja. Ali, družiti se sa
komšijama, prijateljima, na previše uporan način, "uvek viseti" kod nekoga,
bilo je jednako osuđivano: nedostatak ponosa.

Pristojnost je bila glavna vrednost, osnovno načelo društvene ocene.

Ona je podrazumevala, na primer :
uzvratiti poziv na večeru, poklon - strogo poštovati pravila starosne
hijerarhije u novogodišnjim željama - ne uznemiravati ljude tako što ćete ići
kod njih bez najave, direktno ih ispitivati, ne uvrediti ih odbijanjem poziva u
goste ili kolača koji vam se nudi itd. Pristojnost je omogućavala da se dobro
slažemo sa ljudima i da ne budemo predmet komentara: ne gledati u
unutrašnjost kuća dok prolazimo kroz zajedničko dvorište, nije značilo da
ne želimo da gledamo, već da ne želimo da budemo viđeni kako
pokušavamo da gledamo. Pozdravljnje na ulici, uzvraćanje ili odbijanje
pozdrava, način na koji se ovaj čin desio ili nije desio – držanje na rastojanju
ili opuštenost, zaustavljanje da se stisne ruka, kaže par reči u prolazi - bili
su predmet osetljivei pažnje, predpostavljanje nije me video, mora da se
žurio. Ne može se oprostiti onima koji negiraju postojanje drugih ne
gledajući nikoga.
Kao zaštitni branik, pristojnost nije bila potrebna između muža i žene,
roditelja i dece, čak se to smatralo licemernošću ili zlobom. Grubost, bes i
svađa su bili normalni oblici porodične komunikacije.

19
 Biti kao sav ostali svet bio je opšti cilj, ideal koji treba dostići.
Originalnost se shvatala kao ekscentričnost, pa čak i kao znak ludila. Svi psi
u kraju su se zvali Mike ili Bobi.

U kafe-prodavnici, živimo u svetu koji zovemo klijentela. Oni nas vide

kako jedemo, idemo u crkvu, u školu, čuju nas dok se peremo u uglu
kuhinje, mokrimo u kofu. Stalna izloženost koja prisiljava da se pokaveliko
poštovanje (da se ne vređamo, da ne koristimo ružne reči, da ne ogovaramo
druge), da ne pokazujemo nikakve emocije, bes ili tugu, da sakrijemo sve
što bi moglo biti predmet zavisti, radoznalosti ili izveštaja. Znamo mnogo
toga o klijentima, njihovim prihodima i načinu života, ali se smatralo da oni
ne smeju ništa da znaju o nama, ili što manje. Dakle, "pred svetom",
zabranjeno je reći koliko smo platili par cipela, žaliti se na bol u stomaku ili
nabrajati dobre ocene u školi - navika da se prekrije kuhinjskom krpom
kolač iz poslastičarnice, da se flaša vina skloni ispod stola kada dođe gost,.
Treba sačekati da ne bude nikoga, da svi odu da bi se raspravljali. U
suprotnom, šta će ljudi misliti o nama?

Među članovima pravilnika o savršenstvu u trgovini koji se odnose na

mene :
pozdraviti glasno i jasno svaki put kada uđem ili prođem kroz
prodavnicu ili kafe,
Pozdraviti prva klijente gde god ih sretnem
ne ponavljati priče koje znam o njima, ne govoriti loše o njima ili
drugim trgovcima
nikada ne otkriti iznos dnevnog prihoda
ne verovati sebi, ne hvaliti se.
Cena i najmanjeg kršenja ovih pravila dobro mi je poznata, "ti ćeš
nam oterati klijente", što bi dovelo do bankrotstva.

Otkrivanje pravila sveta u vreme kad sam imala dvanaest godina, na

trenutak mi vraća neosetnu težinu, osećanje ograničnosti koji osećam u
snovima. Reči koje ponovo nalazim su nejasne, kamenje koje je nemoguće
pomeriti. Lišeni jasne slike. Bez značenja, onog koje bi mi mogao ponuditi
rečnik. Bez transcendencije ili snova: kao stvarnost. Reči koje se ne mogu
odvojiti od stvari i ljudi iz mog detinjstva, i da upotrbim sva njihova
sredstva. Božija kamena ploča sa ugraviranim Dijalogom.

20
 (Reči koje su me uzbudile u 52. godini : Kraljica Golkonda, Bulevar
sumraka, sladoled, pampasi nikada neće imati težinu, zadržale su svoju
lakoću i raniju egzotičnost, kada su se odnosile samo na nepoznate stvari. I
toliko prideva u ženskim romanima su obožavali izraze, ponosano držanje
i arogantan stav, ponašanju mrzovoljano, bahato, zajedljivo, oholo, strogo,
za koje nisam ni naslutila da bilo koja stvarna osoba iz mog okruženja
mogla da bude okvalifikovana na ovaj način. Čini mi se da ja uvek tržim da
pišem na tom stvarnom, tadašnjem jeziku, a ne rečima i sintaksom koje mi
nisu dolazile, koje mi ne bi ni služile da su tada došle. Nikada neću doživeti
ushićenje metaforama, radostima stila.)

Gotovo da nije bilo reči da se izraze osećanja. Osećala sam se poput

budale za razočaranje, bila sam zla za nezadovoljstvo. To mi je pričinjavalo
bol govorilo se zbog ostavljanja kolača na tanjiru i tuge zbog gubitka
verenika. I dobijanje nesreće. Jezik osećanja bio je jezik pesama Luisa
Mariana i Tina Rosija, Delijevih romana, feljtona u časopisima Mali odjek
mode i Život u cveću.

Sada ću ponovo obnoviti sećanje na svet katoličke privatne škole, u

kojoj sam provela najviše vremena i koja je, bez sumnje, imala veliki uticaj u
mom životu, koja je spajala i brisala razlike između dva bezuvetna zahteva i
dva ideala, religije i znanja
Bila sam jedina u porodici koja je išla u privatnu školu, moji bratići i
sestričine, koji su stanoveli u Y., išli su u državnu školu, kao i devojke iz
susedstva, osim dve ili tri starije.

Velika zgrada internata od tamnocrvene cigle zauzimala je čitavu

stranu jedne tihe i mračne ulice u centru Y. Na suprotnoj strani, slepe fasade
skladišta koje su, verovatno, pripadala PTT-u. Nijedan prozor u prizemlju,
sem nekoliko okruglih, visoko postavljenih otvora za svetlost i dvoje uvek
zatvorenaih vrata. Jedna za ulazak i izlazak učenika, gledaju prema
zatvorenom i zagrejanom samostanskom tremu, odakle se ulazilo u

21
kapelu. Druga, udaljena od prve, zabranjena za učenice, pa je moralo da se
zvoni da bi ih jedna od časnih sestara uvela u mali hol, ispred kancelarije
direktorke i sobe za posete. Na prvom spratu su prozori koji odgovaraju
učionicama i hodniku. Prozori na drugom spratu i prozorčići na krovu imali
su neprozirne bele zavese. Tamo su bile spavaonice. Zabranjeno je bilo
gledati na ulicu kroz bilo koji prozor.

Za razliku od državne škole, koja je bila manje centralizovana, gde su

se učenici igrali u ogromnom dvorištu iza žičane ograde, a što se tiče
internata, ništa se nije moglo da vidi spolja. Postojale su dva igrališta. Jedno,
popločano, bez sunca, zasenjeno lišćem visokog drveta, koje je bilo
namenjeno malobrojnim učenicama takozvane "slobodne škole", u koju su
išla siročad iz ustanove koja se nalazila pored opštine i devojke čiji roditelji
nisu imali sredstva da plate račun za internat. Samo jedna učiteljica držala
im je nastavu od osnovne do koleža 1 u koji su se one retko upisivale, išle
su direktno na "kućno obrazovanje". Drugo dvorište, prostrano i sunčano,
pripadalo je učenicama koje su plaćale internat - kćerkama trgovaca,
zanatlija i poljoprivrednika - protezalo se celom dužinom trpezarije i
dvorišta, kroz koje se prelazilo da bi sestiglo do učionica na prvom spratu.
Ovo dvorište je bilo oivičeno s jedne strane kapelicom s rešetkama na
prozorima, a s druge strane zidom - gde su se naslanjali klozeti- koji ga je
razdvajao od slobodne škole.U dnu dvorišta, paralelno s zgradom internata,
aleja lipa, ispod kojih su se mala deca igrala "školice", a velike obnavljale
gradivo za ispite. Iza povrtnjaka i voćjak sa visokim stablima poput zida,
čiji se kraj nije vidio - osim zimi. Dva dvorišta su bila povezana otvorom bez
vrata u zidu gde su bili klozeti. Oko dvadesetak učenica slobodne škole i
stopedeset do dvesta učenica iz interna viđale su se samo za vreme
praznika i na svečanoj pričesti, nisu razgovarale jedne s drugima . Djevojke
iz internata prepoznavale su one iz slobodne škole po njihovoj odjeći, koja
je ponekad bila njihova, ali iznošena ili ona koju su odbacili njihovi roditelji
jer je njima bila potrebna.

Jedinini mukarci koji su imali pravo da redovo ulaze i da se kreću u

privatnj školi bili su sveštenici i baštovan, koji je bio smešten u podrumima
ili bašti. Radovi koji su zahtevali prisutnost radnika obavljali su se tokom
letnjeg raspusta. Direktorka i više od polovine nastavnog osoblja bile su
odevene u građansku odeću u crnoj, marinskoplavoj ili smeđoj boji i koje su
tražile da ih oslovljavaju sa "gospođice". Druge, one neudate, ponekad
elegantne, pripadale su trgovačkoj buržoaziji i otmenom svetu iz grada.

22
 Među pravilima za strogo pridržavanje :
stati u redu ispred nadkrivenog dela dvorišta na znak prvog zvona,
koje bi povukla jedna učiteljica kad na nju dođe red, peti se u učionice, u
tišini, na drugi znak zvona, pet minuta kasnije
ne stavljati ruku na ogradu stepeništa
ustati kad učiteljica, sveštenik ili direktorka uđu u učionicu, ostati
stojeći sve dok ne ode, osim ako ne da znak da se sedne, požuriti da se
otvore vrata i zatvore za njom
svaki put kad se obraćate učiteljicama ili prolazite pored njih, spustiti
glavu, pogled i gornji deo tela, isto kao i u crkvi pred Presvetim
Sakramentom
zabrana svim učenicama koje ne stanuju u internatu i, u toku dana,
svim učenicama iz internata da se penju u spavaonicu. To je najstrože
zabranjeno mesto u internatu. Nikad nisam otišla tamo tokom celog svog
školovanja
osim, sa izuzetkom uz potvrdu lekara, bilo je zabranjeno ići u klozet
izvan vremena za odmor ( Popodne, po povratku posle uskršnjih praznika
52. godine osećala sam potrbu, od početka nastave, da idem tamo.
Obuzdavala sam se, sva u znoju, na ivici da se, do odmora, ne onesvestim u
strahu da ne piškim u gaćice).

Obrazovanje i religija nisu odvojeni ni u prostoru ni u vremenu. Sve,

osim dvorišta za odmor i kancelarija, je mesto za molitve. Kapela i učionica
s krstom na zidu iznad stola učiteljice, trpezarija i vrt, gdje se u maju
izgovara molitva uz brojanice ispred visoke statue Device Marije podignute
na postolju u pećini od lišća koja imitira onu u Lurdu. Molitvama počinju i
završavaju sve školske aktivnosti. Izgovaraju se stojeći iza klupe, pognute
glave, ukrštenih prstiju, sa, na početku i na kraju, znakom krsta. 1

1.Znak krsta se jzvodi podižući desnu ruku ka glavi, zatim grudima, ,

levom ramenu i desnom ramenu, po mogućnosti, sa krstom na brojanici ,
koji se na kraju poljubi.

Najduže molitve počinju u jutarnjim i poslepodnevnim satima. U osam

i trideset, Oče naš koji jesi na nebesima, Zdravo Marijo, Verujem u svemoćnog
Boga, Ispovedam se Bogu, Znaci vere, nade, ljubavi, pokajanja, Seti se o
najsvetija Device Marijo .Pravo na dvostruku molitvu, od ustajanja do
spavanja, U jedan sat i trideset minuta, Oče naš i deset Zdravo Marijo.
Najkraće, zamenjene crkvenom pesmom pri povratku sa odmora i jutarnjim
i večernjim izlascima. Internantkinje imaju pravo na duplu molitvuod
ustajanja ujutro do odlaska na spavanje.

23
 Molitva je suštinski čin života, individualni i univerzalni lek. Treba da
se molimo da postanemo bolji, da se udaljimo od iskušenja, da uspemo u
matematici, da izlečimo bolesnike i da preobratimo grešnike. Svako jutro,
od predškolskog doba, nastavlja se tumačenje iste knjige, veronauke.
Versko obrazovanje nalazi na vrhu predmeta đačkoj knižici za ocene .
Ujutro se dan nudi Bogu, a sve aktivnosti su usmerene prema njemu. Cilj
života je biti uvek u "stanju milosti".
Subotom ujutro, velika učenica dolazi u sve razrede da pokupi
ispovedne listiće (papir na kojem se upisuje ime i razred). Popodne se
uspostavlja dobro usklađeni red: djevojka koja dolazi da se ispovedi
svešteniku u sakristiji dobija od njega listić s imenom devojke koju želi
videti i čuti. Ona ga nosi u označenu učionicu, glasno izgovara ime, devojka
ustaje i odlazi u kapelu, i tako redom. Poštovanje verskih običaja,
ispovedanje, pričešćivanje čini se važnijim od znanja: "Možete imati sve
desetke, a ne biti ugodni Bogu." Na kraju svakog tromjesečja, nadbiskup
crkve, u pratnji direktorke, saopštava rang listu učenica i dodjeljuje
pohvalnice, dajući najboljim učenicima veliku pobožnu sliku, a drugima
malu. Potpisuje se i stavlja datum na poleđinu slike.
Školsko vreme je upisano u jedno drugo vreme, ono iz molitvenika i
jevanđelja, koje određuje prirodu svakodnevne verske nastave koja
prethodi diktatu: vreme Adventske propovedi, Božić - jaslice sa malim
kipovima postavljaju se u razredu blizu proza, do Svećnice - vreme velikog
posta, podeljeno prema nedjeljama na sedamdesetice, šezdesetice itd.,
vreme Uskrsa, Uspenuća, Duhova. Iz godine u godinu, svaki dan, privatna
škola oživljava istu priču i održava nas bliskim o nevidljivim i sveprisutnim
osobama, ni mrtvima ni živima, anđelima, Svetoj Devici, Detetu Isusu, čije
živote bolje poznajemo nego živote naših dedova i baka.

(Jedino mogu da izložim i opišem pravila ovog sveta u sadašnjem

vremenu, kao da su i dalje jednako nepromenjena, kao što su bila za mene
kada sam imala dvanaest godina. Svet, čija me povezanost i moć, u meri u
kojoj ga otkrivam, deluju mi užasavajuće. Međutim, morala sam da živim u
njemu u miru, ne želeći neki drugi. Jer njegovi zakoni bili su nevidljivi u
slatkom mirisu hrane i voska koji su lebdeli po stepenicama, u graji za
vreme odmora, tišini prekinutoj tonovima jednog privatnog časa klavira.
I moram da priznam i ovo: ništa ne može promeniti činjenicu da je
verovanje u Boga do adolescencije bilo jedino normalno za mene, a
katolička religija jedina istina. Mogu da čitam "Biće i ništavilo", da smatram
smešnim što je Jovan-Pavle II nazvan "poljskim travestitom" u Okovanom
patku,*ali ne mogu da sprečim sebe da 52. godine smatram da živim u
stanju smrtnog greha od svoje prve pričesti, jer sam, vrhom jezika,
izdrobilala hostiju koja mi se zalepila za nepce, pre nego što sam uspela da

24
je progutam. Bila sam sigurna da sam uništila i oskvrnavila ono što je za
mene tada bilo telo Božije. Religija je bila oblik mog postojanja. Verovanje i
obveza da verujem nisu se razlikovali. )

Mi smo u svetu istine i savršenstva, svetlosti. Drugi je onaj u kojem ne

idemo na misu, ne molimo se, svet zablude, čije se ime izgovara samo u
retkim prilikama, oštro, kao bogohuljenje: javna škola. ("Svetovno" za mene
nije imao precizno značenje, nejasan sinonim za "loš"). Sve je učinjeno da se
naš svet razlikuje od drugog. Ne kažemo "kantina", već "trpezarija", ne
"čiviluk", već "vešalica". "drugarice" i "učiteljica" mirišu na svetovno, treba
reći "moje prijateljice" i "gospođica", zvati direktorku "moja draga sestra".
Nijedna nastavnica ne govori "ti" svojim učenicima i kaže "vi" u dječjem
razredu sa petogodišnjacima.
Obilje proslava razlikuje privatnu školu od druge. Tokom cele godine,
priprema brojnih predstava zauzima značajan deo školskog vremena: na
Božić, veliki pozorišna predstava za učenike u pokrivenom delu školskog
dvorišta, koja se ponovo prikazuje dve nedjelje kasnije u januaru za
roditelje; u aprilu, Praznik bivših učenica, u bioskopu-pozorištu u gradu, i
nekoliko predstava za roditelje narednih večeri; u junu proslava Mladeži
hršćanskih škola u Rouanu.
Najpoznatij svečanost je parohijski kermes, početkom jula, kojoj
prethodi defile ulicama grada svih učenica kostimiranih na jednu temu. Sa
svojim devojkama-cvetovima, konjicama i damama iz prošlih vremena,
skakanjem i pjevanjem, privatna škola razvija svoje čari pred gomilom
okupljenom na trotoarima, pokazuje svoju maštu i nadmoć nad državnom
školom koja je defilovala predhodne nedelje, sve do trkališta, u
jednostavnoj gimnastičkoj opremi. Svečanost osigurava pobedu privatne
škole.

Njena priprema dozvoljava sve što je obično zabranjeno: izlazak u

grad da bi se kupila tkanine ili raznele pozivnice u poštanske sandučiće,
napuštanje razreda usred časa da bi se išlo na probe za ulogu. Dok je
zabranjeno dolaziti u školu u pantalonama bez suknje preko, na pozornici,
devojčice u baletskim suknjicama pokazivale su javno svoje gole butine i
gaćice, a devojke svoje obnažene grudi i dlake ispod pazuha. Muški polni
organ lelujao se ispod odela zbunjenih djevojčica prerušenih u dečake koji
ljube ruke i izjavljuju ljubav.
Na proslavi Božića 51. godine, ja sam "djevojka iz La Rošela". Sa
nekoliko drugih, pevala sam pred publikom, držeći u naručju brod, ne
pomerajući se. Trebalo je da budem jedna od "tri mlada bubnjara koji se
vraćaju iz rata", ali redovnica koja je držala probe, oduzela mi je ulogu jer

25
nisam znala da se krećem u ritmu. U aprilu 52. godine, na Proslavi bivših
učenica, igrala sam u grčkoj sceni kako donosim poklone mladoj mrtvoj
osobi. Telo mi je bilo nagnuto, oslanjajući se na jednu ispruženu nogu,
raširenih ruku. Sećanje na mučenje, strah da ću se srušiti na pozornici. Dve
uloge statistkinje, verovatno zbog nedostatka gracioznosti, o čemu svedoče
fotografije.

Sve što jača ovaj svet je ohrabrjuće, a sve što mu preti je odbačeno i
prezirano. Dobro je viđeno :
odlaziti u kapelu za vreme odmora
obaviti prvu pričest već sa sedam godina, a ne čekati svečanu pričest
kao devojke u školi bez Boga
pridružiti se "Krstašima", udruženju koje ima zadatak da preobrazi
svet i koje predstavlja najviši stupanj verske savršenosti
uvek imati brojanice u džepu
kupiti "Hrabre duše"
imati Večernju rimski molitvenik sveštenika Lefevra
govoriti da se izgovara "večernja molitva sa porodicom" i da se želi
postati redovnica.
Loše je vidjeno.

donositi knjige i novine u razred osim religijskih knjiga i "Hrabrih

duša". Čitanje je izvor sumnje, zbog postojanja "loših knjiga" koje, prema
strahu i upozorenjima koje izazivaju, spominjanju pre ispovesti, moraju biti
strašne i brojnije od dobrih. Oni koji se dele na dan nagrada snabdevaju ih
gradska katolička knjižara nisu namijenjene da budu čitane, već da budu
pokazivane. Dakle, obaveštavaju na prvi pogled. Biblija pričana deci, General
d Latr de Tasinji, Elen Buše, među naslovima koje ih se sećam.
družiti se sa devojkama iz laičke škole
ići u bioskop kad nisu školske predstave (Jovanka Orleanka, Gospodin
Vensan, Sveštenik iz Arka). Na vratima crkve istaknuta je lista katoličke
službe koja određuje filmove prema stepenu opasnosti. Bilo kojoj devojci,
koju ugledaju na izlasku posle filma "za zabranu", pretila je opasnost bude
na licu mesta izbačena iz škole.

Bilo je nezamislivo da se čitaju foto-romani i da se ide na igrankose,

nedeljom popodne, u dvorani u Potou."gospođice" koju biste sreli na
trotoaru i pozdravili spoštovanj+++++++

Ali nikada osečanje prisilne naredbe. Primena zakona se vrši na blag

način, porodičan, na primer, ohrabrući osmeh ”gospođice”, koju susrećemo
na trotoaru i pozdravljamo s poštovanjem.

26
 Na ulicama u centru grada opšta budnost učeničkih roditelja – pre
ili kasnije, sve o ponašanju i druženju učenica je izveštavano – i štiti
savršenost privatne škole i njenu ulogu selekcije. Reći "moja unuka ide u
internat" - a ne samo jednostavno "u školu" - omogućava da se oseti sva
razlika između mešanja sa običnim svetom i pripadnosti jedinstvenom,
posebnom okruženju, između jedino podvrgavanju školskim obavezama i
ranoj ambiciji za društvenim uspehom.

Naravno, bilo je dogovoreno da u internatu nema ni bogatih ni

siromašnih, samo velika katolička porodica.

(Zauvek povezati reč privatno sa promašajem, strahom i

zatvorenošću. Čak i u privatnom životu. Pisanje je javna stvar.)

U ovom svetu savršenosti, prepoznaju me kao odličnu i koristim

slobodu i privilegije koje mi pruža prvo mesto u školskom poretku.
Odgovoriti pre drugih, biti izabrana za objašnjenje rešenja logičkih
problema, jer sam čitala glasno da me svi razumeju, osiguravalo mi je opšti
osećaj blagostanja u razredu. Nisam ni predana ni vrlo vredna, radim
zadatke bez pažnje i uvek žurim da ih završim pre nego što ih započnem.
Glasna i brbljiva, uživala sam da igramulogu loše učenice, nemarna a da to
nisam bila, izbegavajući tako da me drugi drže na odstojanju zbog mojih
dobrih ocena.

Školske 51-52. godine pohađam drugi razred srednje državne škole,

kod gospođice L., čija je zastrašujući ugled bio poznat i pre nego što je
postala moja nastavnica. U osmom razredu, kroz zid, stalno smo je čuli kako
viče i udara, lenjirom, po stolovima. Prilikom izlaska u podne i uveče,
verovatno zbog njenog moćnog glasa, služi kao zvučnik na ulaznim vratima,
vičući imena dece iz predškolske grupe koja sedi na klupama u dvorištu, a
čiji ih roditelje čekaju na ulici. Ona je niskog rasta - na početku godine, ja
sam viša od nje – bez oblina i i stalno u pokretu, neodređenih godina, sa
sedom punđom, okruglim licem i ogromnim staklima na naočarima,koja
čine njene oči ogromnim. Kao i sve redovnice u civilu, ona, zimi, nosi preko
radnog mantila pelerinu sa plavo-crnim prugam. Tokom časova, kada nije
bilo potrebno da pišemo, prisiljava nas da držimo ruke prekrštene iza leđa,
glavu i oči pravo. Neprestano nam preti da će nas vratiti u niži razred ,

27
zadržati nas posle nastave sve dok ne rešimo problem. Samo je priče o
Bogu, mučenicima i svecima raznežuju do suza. Sve ostalo, pravopis,
istoriju, matematiku predaje bez ljubavi, sa strogošću i žestinom i mora se
učiti sa bolom u cilju uspeha na biskupskom ispitu, koji se organizuje
episkopat i koji je istovetan sa onim za ulazak u šesti razred državne škole.
Roditelji je se plaše i hvale njenu strogost koja ona sprovodi u savršenoj
pravičnosti. Učenici se ponose što kažu da su u razredu kod najstrašnije
nastavnice u školi, kao mučenici koji trpe bez bez ijedne reči. To ne
sprečava da se za nju ne koriste svi uobičajeni načini izbegavanja autoriteta,
govori iza leđa ili iza podignutog naslona na školskoj klupi, pišu reči na
gumici koja se prenosi od jedne do druge učenice, itd. Na njene krike i
zahteve razred, s vremena na vreme, odgovara talasom inertnosti koji
počinje od najsporijih, koji na kraju doseže i do onih koji najviše žele da joj
pričine zadovoljstvo. Ona sedi za svojim stolom i plače, odbijajući da drži
časove i mi moramo, jedna po jedna, da od nje tražimo oproštaj.

Ne postavlja se pitanje da se zna da li sam volela ili ne gospođicu L .

Nisam poznavala nikoga u svom okruženju koje je bio obrazovaniji od nje.
Nije bila žena kao klijentkinje moje majke ili moje tetke, već živo lice
zakona, kadrog da mi garantuje savršenost mog školskog bića, nakon svake
lekcije naučene teškim radom, bez ijedne greške. To je ona prema kojoj
sam se odmeravala, više nego prema drugim učenicama: znati na kraju
godine sve što i ona zna (vezano za drugo verovanje da svaki nastavnik ne
zna više od onoga šta nas podučava - odakle, takođe, i ogromno poštovanje,
strah, koje inspirišu profesori ”viših rzreda" i prezir prema onima koje smo
napustili, dakle prevazišli). Kada mi zabrani da odgovorim kako bi drugima
dala vremena da pronađu odgovor ili kada mi objašnjava logičku analizu,
stavlja me na svoju stranu. Njena upornost u pronalaženju mojih školskih
nedostataka shvatam kao način da me dovede do sopstvene savršenosti.
Jednog dana mi je zamerila oblik mojih slova "m", čiji prvi produžetak
savijam unutra poput slonove surle, smejuljeći se i govoreći: to izgleda
poročno.Pocrvenela sam i nisam ništa rekala. Znala sam šta želi da mi kaže,
a ona je znala da ja to znam: "Vi crtate slovo m kao muški polni organ".
Tokom leta sam joj poslala razglednicu iz Lurda.

Opisivanje školskog sveta te godine tamo, utisak neobičnosti koji

osećam pred fotografijom sa pričešća smanjuje se. Ozbiljan izraz lica,
pogled, pravo, mali osmeh, bez sumnje manje tužan, nego nadmoćan, gube
svoju nejasnost. "Tekst" osvetljava fotografiju, koja je takođe njena

28
ilustracija. Vidim dobru malu učenicu iz internata, koja poseduje moći i
uverenja u svetu koji je za nju istina, napredak, savršenstvo i koja ne može
da zamisli da bi ona mogla da pogreši.

(Uspela sam "da ponovo vidim" razred sa mesta na kome sam

otprilike, sedela, počev od kraja decembra: u prvom redu levo - u odnosu na
katedru gđice L. – sama u školskoj klupi za dvoje koja se naslanja na drugu
istovetnu klupu, koju zauzima Brižit D. sa ispupčenim čelom ispod mase
kovrdžave crne kose. Okrenuta bočno, vidim razred: svetle zone sa likovima
u pokretu, u različitim školskim bluzama, ali koje ne mogu da prepoznam.
Lica koja bih mogala da opišem sa mnogo detalja : vrsta frizure, usne
(ispucale, Fransoaz H., meke, Elian L.), ten (pege Deniz R.) ali ne mogu da ih
zamislim u celini. Čujem njihove glasove, neke rečenice, često besmislene,
kojima su htele da prikuju svoju pažnju na mene: "Znaš li da govoriš
javanski ?" pita Simon D. Tamne zone u kojima je bilo nemoguće prepoznati
ih jer sam izgubila imena.

Postojali su za mene i drugi kriterijumi osim đačkih knjižica, oni koji

su nastajali u grupi, tokom dana, i izražavali se putem "volim" i "ne volim"
ovu ili onu devojku. Najpre podela između "prepotentnih" i
"neprepotentnih ", između onih « koje misle da su bolje », jer ih biraju na
igrankama za vreme praznika, koje odlaze na letovanja na more i drugih.
Biti prepotentan je fizička i društvena crta, koju poseduju najmlađe i
najumiljatije devojke koje žive u centru grada, imaju roditelje koji su
predstavnici firmi ili trgovci. U kategoriji neprepotentnih nalaze se kćerke k
zemljoradnika, učenice u internatu ili polupansionu koje dolaze biciklom iz
susednog sela, starije, često ponavljačice. Ono čime bi mogle da se pohvale
je njihova zemlja, traktori i njihovi radnici, što nema, kao i sve stvari vezane
za selo, nikakav uticaj na bilo koga. Sve što se tiče "seljaka" je prezirano.
Uvreda: "Mislite da ste na selu!"

Još jedan opsesivan kriterijum, od oktobra do juna, vidljivo određuje

oblik tela koja su do tada bila istovetna, dečija. Tu su one male, sa mršavim
nogama ispod kratkih suknjica, sa ukosnicama i trakama u kosi i one velike
iz zadnjeg reda, obično starije. Pratim njihov napredak u fizičkom izgledu i
načinu odevanja, školska bluza koja se širi, svilene čarape za izlazak
nedeljom. Pokušavam da pogodim da li imaju higijenski uložak ispod odeće.
To su one velike čije tražim društvo da bi naučila stvari o seksu. U svetu u
kome ni roditelji ni nastavnice ne mogu čak ni da spomenu ono što je
smrtni greh, pa morate stalno da prisluškujete razgovore odraslih da biste
uhvatili mrvicu tajne, samo su velike mogle da posreduju u tome. Njihovo

29
telo je već samo po sebi bilo nemi izvor znanja. Ko mi je rekao: "Kada bi ti
bila u internatu, pokazala bih ti, u spavaonici, svoj higijenski uložak pun
krvi".

Izgled devojke na slici u Bjaricu je varka. U razredu gospođice L.

spadam među visoke u stasu, ali imam ravan grudni koš i nema znakova
razvoja. Te godine sam bila obuzeta nestrpljenjem da dobijem
menstruaciju. Devojku, koju vidim prvi put, pitam da li je ona ima. Osećam
se manje vrednom zato što je i ja nemam. U sedmom razredu, nejednakost
tela je verovatno ono na šta sam najosetljivija.

Trudila sam se da izgledam starije. Da ne postoji zabrana moje majke

i osude privatne škole, kada idem u crkvu, nosila bih čarape i cipele sa
visokom petom, stavljala crveni karmin, iako imam samo jedanaest i po
godina. Imala pravo samo na trajnu da bih zgledala kao devojka. U proleće
52. godine, moja majka mi je prvi put dala dve suknje sa ležernim naborom
koji oblikuju kukove i cipele sa nekoliko santimetara višom petom. Odbila
je da mi kupi kaiš, širok i elastičan, koji se zatvara sa dve metalne kopče i
koji je, tog leta, isticao struk i zadnjice svih mladih devojaka i žena. Sećanje
na stalnu želju za ovim kaišem koji mi je nedostajao celog tog leta.

(Kada brzo inventarišem 52. godinu, pored slika, setim se Moje male
ludosti, Meksika, crnog elastičnog kaiša, plave haljine od krepa sa crvenim i
žutim cvetovima moje majke, crne plastične tašnice za pribor za nokte, kao
da vreme računam samo u predmetima. Odeća, reklame, pesme i filmovi
koji se pojavljuju i nestaju u jednoj godini, čak i u jedoj sezoni, pružaju malo
sigurnosti u hronologiji želja i osećanja. Crni elastični kaiš sigurno pripada
vremenu buđenja želje da se dopadnem muškarcima čiji trag ne vidim pre
toga, a pesma Putovanje na Kubu san o ljubavi i dalekoj zemlji. Proust je,
otprilike, napisao da je naše pamćenje izvan nas, u kišnom dašku vremena,
mirisu prvog jesenjeg plamena, itd. Stvari iz prirode koji nas smiruju
svojim povratkom, otkrivajući trajnost osobe. Za mene - i možda za sve iz
tog mog vremena - čija su se sećanja vezivala za letnju pesmu, kaiš u modi,
za stvari namenjene nestajanju, sećanje ne pruža nijedan dokaz o mom
trajanju ili identitetu. One utiču da shvatim i potvrdim svoju neispunjenost
i odnos činjenica i događaja iz prošlosti.)

30
 Iznad učionica, kao jedan nedostupni svet, bili su prave "velike", kako
ih je nazvala škola, da bi označila učenice od šestog do društvenog smera.
Najveće od velikih su menjale učionice između časova i viđale smo ih kako
prolaze hodnicima sa prepunim školskim torbama. U njihovim učionicama
vladala je tišina, nisu se zabavljale, razgovarale su okupljene u malim
grupama, oslonjene uz zid crkve ili ispod lipa. Čini mi se da smo ih
neprestano posmatrale, a da one nikad nas nisu ni pogledale. One su bile
slika koja nas je vodila ka vrhuncu u školi i životu. Zbog njihovih devojačkih
tela, posebno njihovog znanja, čije su dodele nagrada, od algebre do
latinskog, otkrivale njihovu širinu i tajanstvenost, bila sam uverena da one
mogu samo da nas preziru. Ući u treći razred da bih donela poziv za
ispovest, ispunjavao me je strahom. Osećala sam kako su svi pogledi
usmereni prema mom smešnom biću učenice sedmog razreda, koja se
usudila da naruši veličanstveni tok znanja. Kad sam izašla, nisam mogla da
poverujem da me nisu dočekali zaglušujuća buka smeha i zvižduci. Nisam ni
posumnjala da su neke od velikih imale problema da prate nastavu, da su
ponavljale, čak i dva put treći razred. Da sam to znala, to ne bi promenilo
moje uverenje o njihovoj superiornosti: i te su znale mnogo više od mene.

Te godine sam pokušala da vidim, pre povratka na popodnevnu

nastavu, jednu veliku iz petog razreda, tražeći je pogledom u sredni njenog
reda. Bila je sitna, vitka, sa crnom, poludugom i kovrdžavim kosom, koja joj
je prekrivala čelo i uši, sa punačkim, mlečnim i nežnim licem. Možda sam je
primetila zato je nosila iste crvene kožne čizmice sa patent-zatvaračem,
kao i ja, dok su u modi bile snow-boots, crne gumene čizme.Predpostavka
da bi ona mogla da me primeti i da razgovara sa mnom nikada me nije ni
dotakla. Uživala sam da je gledam, njenu kosu, okrugle i gole listove na
nogama, uhvatim deo njenih reči. Jedino što sam želela, bilo je da saznam
njeno ime i prezime, ulicu u kojoj živi: Fransoaz Renu ili Reno, put za Avr.

Čini mi se da u privatnoj školi nisam imala prijateljicu. Nisam išla kod

nijedne djevojke, niti je bilo koja dolazila kod mene. Posle škole se nismo
družile, osim što smo zajedno išle istim put. Bilo je to samo prijateljstvo na
putu. Jedan deo puta delila sam sa Monikom B., kćerkom zemljoradnika iz
okoline, koja je, ujutro, ostaviljala bicikl kod jedne stare tetke - s kojom je i
ručavala u podne - i uzimala ga uveče. Bila je jednako visoka i slabo
razvijena kao i ja, imala je široke obraze i velike usne na čijim se ivicama
često zadržavala hrana. Radila je brižno za osrednje rezultate. Kad bih je
dolazila da je u jedan sat uzmem kod njene tetke, prvo bismo si pričale što
smo upravo jele.
Budući da sam bila jedina u porodici i susedstvu koja je išla u privatnu
školu, izvan razreda nisam imala nijednu školsku drugaricu.

31
 (Sećanje na igru koju sam upražnjavala, svakog jutra kad sam imala
slobodan dan, kada sam ostajala u krevetu do popodneva. Na poleđini,
čistoj, starih poštanskih razglednica, koje mi je dala, jedan veliki svežanj,
jedna stara dama, napisala bih ime i prezime jedne djevojke. Bez adrese, ,
samo ime grada koje se nalazio na razglednici. Nema teksta u delu za
pisivanje. Imena i prezimena sam uzimala iz časopisa Lizet, Mali odjek
mode, Posela u kolibama, odredila sam sebi pravilo da ih koristim prema
njihovom redosledu pojavljivanja u časopisu. Precrtavala sam imena i
dodavala nova i nastavljala sa igrom. Beskrajno zadovoljstvo (nešto poput
seksualne želje) izmišljati desetine onih koji bi ih primili. Ponekad, vrlo
retko, stavljala sam svoje ime na razglednicu, koja je, takođe, bila bez
teksta.

Kažu za mene :, škola je sve za nju.

Moja majka je veza izmedju verskih pravila i propisa ove škole. Ona je
išla na mise više puta nedeljno, na večernje molitve, kratku večernju službu
uz molitve i pevanje, na propoved u vreme karema, priprema za uskršnje
praznike, praćenje četrnaest slika iz Hristovog života, i druge verske
svečanosti, što su za nju bile prave prilike da izađe i da se pokaže lepo
obučena u uglednom društvu. Pridružila sam se njoj veoma rano
(uspomena na dugu šetnju da bismo našli kip Naše Bogorodice iz Bulonja,
na putu za Avr) i priredila mi je radost litijom i posetom Našoj Bogorodici
iz Bonsekura, kao i šetnjom u šumi. Kad popodne nije imala klijente, pela se
na sprat da bi klekla pored svog kreveta, ispred raspeća okačenog iznad
njega. U sobi koju delim sa roditeljima postoje, uokvirene, jedna velika slika
Svete Tereze iz Lizijea, reprodukcija Svete Fas i jedna gravira Hristovog
srca, na kaminu dve statue Bogorodice, jedna u alabasteru, druga u
specijalnoj narandžastoj boji koja je noću svetlila. Uveče, iz jednog kreveta
u drugi, majka i ja smo, naizmenično, izgovarale iste one molitve koje se
govore ujutro u školi. Nikada petkom nismo jeli meso, biftek, suhomesnate
proizvode. Jednodnevno hodočašće, autobusom, u Lizije – misa i pričest,
poseta bazilici i rodnoj kući svetice – veliki i jedini izlazak svih zajedno u
toku tog leta.
Moja majka je sama, posle rata, išla na hodočašće u Lurd, koje
organizovao nadbiskup u znak zahvalnost Devici što nas je zaštitila tokom
bombardovanja.

32
Za moju majku, religija je predstavljala sastavni deo svega što je je
uzvišeno +++++++++

- znanje, kulturu, dobro obrazovanje. Zbog nedostatka obrazovanja,

uzvišenost počinje prisustvovanjem misi, slušanjem propovedi, to je način
da se otvori put duhovnosti. Ona se, dakle, razlikuje od propisa i ciljeva
privatne škole, kršeći, na primer, njihove zabrane u vezi sa čitanjem ( ona
kupuje i čita veliku količinu romana i novina, koje daje i meni), odbijajući
njihove naredbe o žrtvovanju i pokornosti, što je štetno za uspeh. Boji se
previše uticaja Patronata i Krstaša, da preterana verska obuka ne bi
umanjila značaj matematike i pravopisa. Religija mora ostati pomoćno
sredstvo obrazovanja, a ne da ga zameni. Ne bi joj se svidelo da postanem
redovnica, uništavajući njene nade. +++++++

Privodjenje nekog veri je ne zanima ili joj se čini nepraktičnom u

slučaju trgovkinje – upravo jedna dopadljiva primedba upućena devojkama
iz kraja koje više ne idu u crkvu. Religija moje majke, oblikovana njenim
iskustvom fabričke radnice, prilagođena njenom nasilnom i ambicioznom
karakteru, njenom poslu, je:
Posebna praktičnost, sredstvo da se svi aduti stave na jednu stranu
da bi se osigurao materijalni život
znak izbora koji je izdvaja od ostatka porodice i većine kupaca u
kvartu
zahtevi društva, pokazati buržujkama iz centra grada, koje ona
prezire, da stara radnica, zbog svoje pobožnosti - i darežljivosti u crkvi -
vredi više od njih
okvir jedne opšte želje za savršenstvom, ostvarenjem sebe, u kojem
se nalazi moja budućnost

(Čini mi se nemogućim iscrpsti značenje i ulogu religije u životu moje

majke. Za mene je ona 52. godine bila religija. Ispravljala je zakon privatne
škole u najstrožijem smislu reči. Jedna od njenih najčešće ponavljanih
zapovesti: uzeti kao primer (pristojnost ili ljubaznost, marljivost, nekog
pojedinca) ali ne kopirati (greške drugih). Pre svega, pokaži se kao primer
po pitanju pristojnosti, rada, dobrog ponašanja itd.). I šta će drugi misliti o
tebi?)

33
 Novine i romani koje mi daje da čitam, pored onih iz Zelene biblioteke,
koji nisu u suprotnosti sa propisima privatne škole. Svi se pridržavaju
uslova bez kojih nema dozvoljenog čitanja, da mogu biti dostupni svima:
Večeri u kolibi, Mali odjek mode, romani Delija i Maksa di Vezija. Na
naslovnoj strani nekih knjiga nalazi se oznaka Delo nagradila Francuska
akademija, potvrđujući njihovu usklađenost s moralnim zahtevima, ako ne i
više nego njihovim književnim značajem. Te godine, u mojoj dvanaestoj
godini, već posedujem prve tomove kolekcije Brižit Berte Bernaž, koja ima
oko petnaest knjiga. U njima se opisuje, u formi dnevnika, život Brižit kao
verenice, supruge, majke i bake. Na kraju mladalačkog doba imaću celu
kolekciju. Autor piše u predgovoru za Brižit devojka:

Brižit se dvoumi i greši, ali uvek se vraća na pravi put (...) zato što priča
zahteva da ostane istinita. Ali duša dobrog porekla, prefinjena duša, ojačana
dobrim primerima, mudrim poukama, zdravim nasleđem - i hrišćanskom
disciplinom -, ta duša - može podleći iskušenju da "radi kao drugi" i žrtvuje
dužnost u korist zadovoljstva, ta duša, na kraju će ipak izabrati dužnost,
kolikogod da to košta (...) prava žena Francuske još i zauvek je žena koja voli
svoj dom, svoju zemlju. I koja se moli Bogu.

Brigižit ostvaruje model prave mlade devojke, skromne, koja prezire

materijalna dobra, u svetu gde imate salon, klavir, gde igrate tenis, idete na
izložbe, pijete čaj u Bulonjskoj šumi. Gde se roditelji nikada ne svađaju.
Knjiga uči, istovremeno o savršenosti hršćanskih moralnih pravila,
savršenosti buržoaskog načina života¹.
(Ova vrsta priča mi je delovala stvarnijom od knjiga Dikensa, jer su to
priče koje opisuju puteve moguće sudbine : ljubav - brak - deca. Da li je
stvarnost onda moguća?)
U vreme kada sam čitala romane Brižit devojka i Robinja ili kraljica
Delija, išla sam da gledam film Ne tako glupa sa Burvilom, u knjižarama su
se pojavljivali "Sveti Žene" Sartra, "Rekvijem nevinih" Kalaferta, na
pozornici "Stolice" Joneska. Obe serije zauvek su ostale razdvojene za mene.
¹

1.Godine 2050, stručno mišljenje časopisa Dvadeset godina i Elle, i

drugih, kao i mnogobrojni romani kojima društvo predlaže moralno
ponašanje, očiglednjo će izazvati isto osećanje začuđenosti kao i Brižit.

Moj otac čita samo dnevne novine koje izlaze u regionu, religija ne
igra nikakvu ulogu u njegovim razgovorima, osim u obliku oštrih primedbi
na račun moje majke, poput, "uvek visiš u crkvi", "šta ti možeš da kažeš
svešteniku" ili šaljivih opaski celibatu sveštenika na koje ona nikada nije

34
odgovarala, kao da su to ludosti koje nije vredno pominjati. On prisustvuje
polovini nedeljne mise, stojeći u dnu crkve da bi što brže izašao i vraća se
tek na Belu nedelju, poslednji trenutak pre kršenja smrtnog greha, trenutak
"činjenja Uskrsa" (ispovediti se i pričesti se), za njega je to kao kuluk. Moja
majka ne zahteva ništa drugo osim tog strogog minimuma, kako bi mu bilo
osigurano spasenje. Uveče nam se ne pridružuje molitvama, pretvarajući se
da već spava. Lišen znaka prave religije, dakle bez želje da se uzdigne, moj
otac ne postavlja pravila.

Ali, kao i za moju majku, privatna škola je za njega bila najviša

referenca: "Šta bi rekli u internatu ako bi videli šta radiš, kako govoriš, itd."
I: "ne smeš biti loše viđena u školi".

1 2050. godine, čitanje časopisa Vingt ans, Elle, itd. i mnogih romana kojima se
društvonudude praktični moralni saveti, sigurno će izazvati isti osećaj neobičnosti kao i
Brižite.

Otkrila sam zakone i pravila društva u kome sam bila zarobljena.

Napravila sam spisak načina izražavanja koja su me prožimala i ustanovili
moje poimanje sebe i sveta. Nigde nije bilo mesta za scenu te nedjelje u
junu.
Ovo se nije moglo nikom reći, ni u jednom od moja dva sveta.

Prestali smo da pripadatmo kategoriji pristojnih ljudi koji ne piju, ne

tuku se, oblače čiste stvari za odlazak u grad. Mogla sam, svake godine, da
imam novu bluzu za školu, lep molitvenik, biti prva svuda i izgovarati svoje
molitve, ali više nisam ličila na druge devojke u razredu. Videla sam ono što
nije trebalo da vidim. Znala sam ono što, u nevinosti privatne škole, nisam
smela znati i što me je postavilo na neizreciv način u tabor onih čije nasilje,
alkoholizam ili mentalni poremećaj hrane priče koje se zaključuju sa "to je
ipak tužno videti".

Postala sam nedostojna privatne škole, njene izvanrednosti i

savršenosti. Upala sam u sramotu.
Najgore u stidu je što verujete da ste jedini koji ga oseća.

35
 Položila sam biskupski ispit u i dobila sam ocenu ”dobar”, na
iznenađenje i razočaranje gospođice L. Bilo je to sledeće srede, 18. juna.

Sledeće nedjelje, 22. juna, učestvovala sam, kao i predhodne godine,

na proslavi Mladih iz hrišćanskih škola, u Ruanu. Učenice su se vratile,
autobusom, kasno u toku noći. Gospođica L. je bila zadužena da israti
devojke do dela grada u kom se nalazi i moja četvrt. Bilo je oko jedan sat
posle ponoći. Zakucala sam na kapak na vratima prodavnice. Posle dužeg
vremena, upaljeno je svetlo u prodavnici, moja majka se pojavila na
vratima, čupava, pospana, u izgužvanoj i prljavoj spavaćici (sa njom se
brisala posle mokrenja). Gospođica L. i učenice, dve ili tri, su zastale da bi
popričale sa njom. Moja majka je promrmljala dobroveče, na koje niko nije
odgovorio. Ušla sam brzo u prodavnicu da bih prekinula tu scenu. Upravo
sam, prvi put, videla svoju majku očima privatne škole. U mom sećanju, ova
scena, sa onom kad je moj otac hteo da ubije moju majku, delovala mi je kao
njen nastavak. Kao da je izlaganjem tela bez steznika, mlitavog, i sumljive
čistoće spavaćice moje majke, otkrivena naša prava priroda, naš način
života.
(Naravno, nije mi palo na pamet da je moja majka imala kućnu
haljinu, da ju je obukla preko spavaćice, devojke i nastavnica iz privatne
škole ne bi bile zaprepašćene i ja se ne bih sećala te večeri. Ali, kućna
haljina i penjuar su u našoj sredini smatrani kao luksuzni dodatak,
nepriličan, pa čak i smešan za žene koje se oblače čim ustanu da bi odmah
počele da rade. U mom načinu razmišljanja, kućna haljina nije postojala,
bilo je nemoguće izbeći stid.)

Čini mi se da je sve ono što je sledilo tokom leta potvrđivalo našu

sramotu: “Ne postoje sem nas” oni koji su takvi.

Moja baka je umrla početkom jula od embolije pluća. To me nije

mnogo pogodilo. Desetak dana kasnije, izbila je žestoka svađa u kvartu
Kordelija između jednog od mojih rođaka, tek oženjenog, i njegove tetke,
sestre njegove majke koja je živela u kući moje bake. Na ulici, pred
pogledima suseda i ohrabrenjem mog ujaka Žozefa, njegovog oca, koji je
sedeo na jednoj uzvišici, moj rođak je pretukao na mrtvo ime svoju tetku.
Ona se pojavila u prodavnici sva krvava i prekrivena modricama. Moja
majka je otišla sa njom u žandarmeriju i kod lekara. (Nekoliko meseci
kasnije, sud će doneti presudu o tom nemilom događaju.)
Tokom celog meseca imala sam kijavicu i istovremeno sam kašljala. U
jednom trenutku moje uho je bilo potpuno zapušeno. Nismo imali naviku da

36
zovemo lekara za nazeb tokom leta. Više nisam čula svoj glas, niti glasove
drugih koji su dopirali do mene kao kroz maglu. Izbegavala sam da govorim.
Verovala sam da sam osuđena da tako živim.
Još o julu oko događaja u ulici Korderija. Jedne večeri, posle
zatvaranja kafea, za stolom, požalila sam se, u nekoliko mahova, da su drške
mojih naočara iskrivljene. Pošto sam ih držala u rukama, majka ih je ščepala
i bacila svom snagom, vičući, na pod u kuhinji. Stakla su se polomila.
Nemogiće mi je da se setim nečeg drugog sem vike, one zbog unakrsnih
prebacivanja mojih roditelja i mojih jecaja. Takođe osećanje velike nesreće
koja mora da prati svoj tok, nešto kao “ Mi smo sada, zaista, poludeli”
U stidu postoji ovo : utisak da se sada sve može da vam se dogodi, da
to nikada neće prestati, da stidu treba još više stida.

Neko vreme posle smrti moje bake i odaraca koje je zadobila moja
tetka, išla sam sa majkom, autobusom, jednog običnog letnjeg danu u Etret,
na obali mora. Ona je pošla i vratila se obučena u crninu, navukavši preko,
jedino na plaži, plavu haljinu sa crvenim i žutim cvetovima, ”da bi izbegla
komentare ljudi iz Y.” Jedna fotografija na kojoj je ona snimila mene,
izgubljena ili nehotice pocepana, ima dvadesetak godina, prokazuje me u
vodi do kolena, sa Egijom u pozadini i lukom Aval. Stojim uspravno, rukama
proljubljenim duž tela, pokušavajući da uvučem stomak i da istaknem svoje
nepostojeće grudi, utegnuta u vuneni štrikani kupaći kostim.

U toku zime, moja majka nas je upisala, mog oca i mene, za jedno
putovanje u organizaciji gradske autobuske kompanije. Bilo je predviđeno
da se spustimo do Lurda, posećujući usput turistička mesta, Rokamadur,
provaliju u Padiraku, itd. I da tu ostanemo tri ili četiri dana i potom da se
ponovo vratimo u Normandiji, različitim pravcem od onoga kojim smo
dolazili, da posetimo Bijaric, Bordo, zamke Loare. Bio je red na mog oca i
mene da idemo u Lurd. Ujutro na dan polaska, u drugoj polovini avgusta –
bila je još uvek noć – očekivali smo veoma dugo, na trotoaru ulice
Republika, autobus koji je dolazio iz jednog susednog gradića, gde je trebalo
da se ukrcaju učesnici putovanja. Vozili smo se ceo dan, zaustavljajući se,
ujutro , da popijemo kafu u Dreu, u podne u restoranu na obali Loare, u
Oliveu. Počela je da, bez prestanka, pada kiša i više nisam, kroz prozor,
videla ništa od pejzaža. Ogrebala sam prst lomeći kocku šćera, čiju sam
polovinu htela da dam psu u kafeu u Dreu i on je počeo da se inficira. U meri
u kojoj smo se spuštali prema jugu, osvajala me je promena sredine. Činilo
mi se da više nikada neću videti svoju majku. Osim fabrikanta keksa i
njegove žene, nismo nikog drugog poznavali. U toku noći stigli smo u hotel
Modern u Limožu. Na večeri, bili smo sami za stolom u sredini trpezarije.

37
Nismo se usuđivali da govorimo zbog konobara. Bili smo uplašeni zbog
nejasnog straha od svega.
Od prvog dana ljudi su sačuvali mesta koja su zauzeli na polasku i
nisu ih promenili sve do kraja putovanja (odatle lakoća da ih se setim). U
prvom redu desno, ispred nas, dve devojke iz porodice zlatara iz Y. Iza nas,
udovica, vlasnica poseda, sa trinaestogodišnjom devojčicom iz internata
jedne religiozne škole u Ruanu. U sledećem redu, penzionerka koja je radila,
u pošti, udovica i takođe iz Ruana. Malo dalje, nastavnica u državnoj školi
neudata, gojazna, u braon mantilu i sandalama. U prvom redu levo,
fabrikant keksa i njegova žena, zatim jedan par trgovaca novitetima u
tekstilu iz gradića na obali, mlade žene dvojice šofera autobusa, tri bračna
para zemljoradnika. Bilo je to prvi put da smo mi dovedeni u situaciju da
dolazimo izbliza u dodir, u toku deset dana, sa nepoznatim ljudima, koji su
svi, sem sa izuzetkom šofera autobusa, bili iznad nas.
Sledećih dana manje sam patila što sam daleko od kuće. Obuzelo me
je zadovoljstvo da otkrivam planine i nepodnošljivu vrućinu u Normandiji,
da u podne i uveče jedem u restoranu, spavam u hotelu. Moći da se umivan
nad lavabom sa toplom i hladnom vodom bio je za mene luksuz. Nalazila
sam - kao što ću to činiti toliko puta živeći sa roditeljima i, možda, zbog
kriterijuma pripadnosti nižem svetu – da je bilo mnogo lepše u hotelu nego
kad nas. U svakom mestu u kojem bi se zaustavili, bila sam nestrpljiva da
vidim novu sobu. Ostajala bih u njoj satima, ništa ne radeći, samo da budem
tu.
Moj otac je nastavio da pokazuje nepoverenje u pogledu svega. Tokom
vožnje, gledao je, put koji je često bio strm i obraćao je više pažnje kako
šofer vozi nego na predele krz koje prolazimo. Neprestana promena kreveta
nervirala ga je. Hrana mu je bila mnogo važna i bio je oprezan u odnosu na
ono što su nam što služili u tanjiru, što mi nismo znali šta je, sudeći strogo
o kvalitetu običnih proizvoda, poput hleba i krompira koji je gajio u svom
vrtu. Prilikom obilaska crkava i zamaka, zaostajao je pozadi, delujući da
podnosi taj kuluk da bi meni pričinio zadovoljstvo. Nije bio u svom
elementu, to jest aktivan i u društvu ljudi koje odgovara njegovom ukusu i
njegovim navikama.

Počeo je tek da bude zadovoljan kad se sprijateljio sa penzionisanom

poštanskom službenicom, fabrikantom keksa, trgovcem noviteta, koji su bili
razgovorljiviji, zbog profesionalnih potreba, od drugih članova grupe i koji
su s njim imali zajednička interesavanja, porez, itd. - pored vidljivih razlika
- njihove ruke su bile bele. Svi stariji od mog oca, oni, kao i on, nisu došli da
se zamaraju idući po suncu. Dugo su vremena ostajali za stolom. Razgovor
se odnosio na sušu u predelima kroz koji smo prolazili, na broj meseci u

38
kojima nije padala kiša, na način govora na Jugu, o svemu što se razlikovalo
od onog kod nas i o zločinu u Luru.

Smatrala sam da je prirodno da tražim društvo devojčice od trinaest

godina, Elizabete, pošto je bila razlika između nas bila samo jedna godina i
pošto je, takođe, išla u religioznu školu, mada je ona već bila u petom
razredu. Bile smo iste visine ali je ona imala velike grudi i već izgled
devojke. Prvog dana, primetila sam sa zadovoljstvom da obe nosimo plave
plisirane suknje i blejzere, njen je bio crven, moj narančast. Nije odgovarala
na moje pokušaje da joj se približim, zadovoljavala se da mi se nasmeši dok
sam joj govorila, na isti način kao i njena majka, koja, kad otvori usta,
pokaže više zlatnih zuba i koja nikad nije uputila ni jednu reč mom ocu.
Jednog dana obukla sam sportsku suknju i bluzu koju sam jednom nosila na
prošloj proslavi Dana mladosti. Ona je to zapazila : ”Išla si na prosalavu
Dana mladosti ?” Bila sam ponosna da joj kažem da sam išla, shvatajući
njenu rečenicu, praćenju velikim osmehom, kao znak prijatelstva između
nas dve. Potom, zbog čudne intonacije u njnom glasu, osetila sam, da je to
značilo :” Ti nemaš ništa drugo da obučeš osim stvari za gimnastiku.”

Jednom sam čula ove reči, koje je izgovorila jedna žena iz grupe,
”kasnije, to će biti lepotica”. Posle sam shvatila da ona nije govorila o meni
već o Elizabeti. Bilo je nemoguće da razgovam sa devojkama iz juvelrske
radnje. Nisam još pripadala krugu ženskog društva na ovom putovanju, već
sam bila samo devojčica u razvoju, visoka, ravnih grudi i snažna.

Kad smo stigli u Lurd, obuzeo me je neki čudna neprijatnost. Videla

sam kuće, planine, sve predele kako neprestano defiluju ispred mene. Kada
sam sedela za stolom u restoranu hotela, zid ulice je beskrajno ”promicao”
pred mojim očima.Nisu se pomerala samo zatvorena mesta. Ništa nisam
rekla ocu, mislila sam da je to ludilo i da će tako ostati. Svakog jutra, kad bih
ustala, pitala sam se da li su se predeli konačno zaustavili. Činilo mi se da je
Bijaric ponovo postao normalan.
Moj otac i ja smo ispunili zadatke pobožnosti koje je predvidela moja
majka : litiju sa bakljama, veliku misu na otvorenom prostoru - stojeći na
suncu, zamalo da se onesvestim i jedna žena mi je pozajmila svoju stoličicu
na rasklapanje -, molitvu u čudotvornoj pećini. Ne mogu da kažem da sam

39
smatrala da su ova mesta lepa , kao što su to mislili u religioznoj školi i moja
majka koja ih sećala sa ushićenjem. Ja nisam osetila nikakvo uzbuđenje što
sam tu. Maglovito sećanje na dosadu, jednog sivog jutra duž planinskog
potoka Gav.

U društvu sa grupom, posetilismo srednjovekovni utvrđeni zamak i

pećine u Betaramu i obnovljen pejzaž iz epohe Bernadet Subiru na
ogromnom platnu u nekoj vrsti cirkusa, Panorama. Bili smo jedini, pored
penzionerke iz poštem, koji nismo išli u cirkus u Gaverniji ili na Španski
most. Ove izleti nisu bili uračunati u cenu aranžmana i moj otac, bez sumnje,
nije poneo dovoljno novca. (Na terasi kafea u Bijaricu, njegovo
zaprepašćenje kad mu saopšte cenu konjaka koji je popio sa dvojicom dugih
trgovaca.

Nismo imali nikakvu stvarnu predstavu o ovom putovanju. Bilo je

mnogo stvari koje nismo koristili jer nismo znali za njih.
Devojke, kćerke zlatara, imale su turistički vodič, koji su držali u
rukama izlazeći iz autobusa da bi posetile neki spomenik. Vadile iz torbe za
plažu čokoladu i suve kolače. Osim jedne boce alkohola od nane sa šećerom,
za slučaj da nam pozli, nismo ništa nosili da jedemo, misleći da se to ne radi.
Imala sam samo jedan par cipela, belih, koje su bile kupljene za
svečanost povodom obnavljana pričesti i koje su se brzo isprljale. Majka mi
nije dala nikakav proizvod da bi ponovo bile bele. Ideja da ga kupimo nije
nam padala na pamet, kao da je to bilo nemoguće u gradu koji je ne
poznajemo i gde bismo morali da tražimo neku prodavnicu. Jedne večeri, u
Lurdu, videvši cipele poređanje ispred vrata soba, stavila sam i ja svoje.
Sutradan sam ih našla isto tako prljave kao i predhodne večeri i otac se
smejao na moj račun : ”Lepo sam ti rekao. Za to treba da se plati.” To nije
bila prihvatljiva stvar za nas.
Mi smo jedino kupovali značke i razglednice da bi ih poslali mojoj
majci, porodici, poznanicima. Nijedne novine sem, jednog dana, Okovanog
patka. Dnevne novine iz regiona kroz koje smo prolazilii nisu donosile vesti
iz našeg. U Bijaricu nisam imala kupaći kostim ni šorc. Šetali smo se duž
plaže u našem odelu i našim cipelama usred tela preplanulih od sunca u
bikinijima.
Još o Bijaricu, moj otac, na terasi jednog velikog hotela baca se u priču,
pomalo bludnu, o popu, koju sam već čula da priča kod nas.

Tri slike sa puta u povratku.

Prilikom jednog zaustavljanjana na visoravni sa žutom-crvenom

zemljom i sa osušenom travom, možda u Overnji kakila sam daleko od

40
grupe, koja je sedela jednom bifeu. Pomisao, tada, da sam ostavila nešto
svoje u mestu u koje se, možda, neću nikada više vratiti. Odmah, sutradan,
biću daleko, ponovo ću ići u školu i imaću, svih tih dana do zime, nešto moje
napušteno na toj visoravni poput pustinje.

Na stpenicama zamka u Bloa. Moj otac je ozebao, kašlje nemogavši da

prestane. Čuje se samo njegov kašalj koji odjekje pod svodovima, prekriva
komentare vodiča. Odvojio se od grupe koje je stigla do vrha stepenica. Ja se
vraćam i čekam ga, možda, protiv svoje volje.

Jedno veče, poslednje na putovanju, večerali smo u restoranu u Turu,

čiji su zidovi bili prekriveni ogledalima, odlično osvetljenim, koji su
posećivali otmeni gosti. Otac i ja smo sedeli na kraju zajedničkog stola za
grupu. Konobari su zanemarivali taj sto, dugo se čekalo između jela. Za
jednim malim stolom pored nas, bila je jedna devojčica od četrnaest ili
petnaest godina, u dekoltovanoj haljinim, preplanula, sa dosta starijim
čovekom, koji ije zgleda bio nje otac. Razgovarali su i smejali se neusiljeno i
slobodno, ne brinući o drugima.Ona se naslađivala nekom vrstom gustog
mleka – nekoliko godina kasnije saznala sam da je to jogurt, još nepoznat
kod nas. Videla sam sebe u ogledalu, preko puta, bledu, tužnog izgleda, sa
naočarima, tiha, pored oca koji gleda u neodređenom pravcu. Vidim sve ono
što me je delilo od ove devojčice, ali nisam znala šta bih mogla da učinim
da bih ličila na nju.
Moj otac se zatim žali, sa neuobičajenom žestinom, na ovaj restoran
gde su nam dali da jedemo pire ”od krompira za svinje”, belog i bez ukusa.
Nekoliko nedelja kasnije, pokazao je ponovo da je mnogo ljut zbog te
večere sa ”krompirom za svinje”. Način da se kaže ne govoreći – možda sam
tada počela da učim kako da odgonetam stvari - svaka podneta uvreda bila
je primana sa prezirom, pošto mi nismo pripadali delu otmenih gostiju koji
jedu ”po jelovniku”.

Posle svake slike ovog leta, moja prirodna namera bila bi da napišem
”tada sam otkrila da ” ili ” primetila sam da” ali ove reči predpostavljaju
jasnu svest o doživljenim situacijama. Postoji samo osećanje stida koje ga
vezuje izvan svakog značenja. Ali ništa ne može da učini da ja to ne osetim,
tu težinu, to uništenje. To je ono što spaja devojčicu iz 52. godine sa ženom
koja u ovom trenutku piše.

Osim Bordoa, Tura i Limoža nikada nisam ponovo videla mesta sa

ovog putovanja.

41
 Slika restorana u Turu je najjasnija. Pišući knjigu o životu i kulturi
svog oca, ona mi se neprestano ponovo vraća kao dokaz o postojanju dva
sveta i o našoj nepobitnoj pripadnosi onom ispod.

Možda ne postoji veza između događaja te nedelje u junu i ovog

putovanja osim vremenskog redosleda, ali kako dokazati da jedan događaj
koji dolazi posle drugog nije doživljen u senci prvog, da nema smisla u
redosledu stvari. Po povratku, neprestano sam mislila na to putovanje.
Vraćala sam se u hotelske sobe, restoran, ulice gradova na suncu. Znala sam
da postoji jedan drugi svet, veliki, sa suncem koje prži, sobama sa lavaboima
sa toplom vodom, devojčicama koje razgovaraju sa očevima kao u
romanima. Nije bilo ništa da se ponovo kaže.

Čini mi se da sam tog leta uvela igru o idealnom danu, neku vrstu
obreda koji sam obavljala na osnovu časopisa Mali odjek mode -
najbogatijeg sa reklama od novina koje smo kupovali – pošto sam najpre
pročitala feljtone i nekoliko tekstova. Postupak je uvek bio isti. Zamišljala
sam da sam devojka koja živi u velikoj i lepoj kući (varijanta: sama u jednoj
sobi u Parizu). Sa svakim od proizvoda koji je bio hvaljen u časopisu
konstruisala sam svoje telo i svoj izgled, lepi zubi (sa Žibsom), usne crvene i
mesnate (karmin Beze), fina silueta (steznik X), itd. Imala sam na sebi
haljinu i jaknu koje su preporučivali da se kupe dopisnim putem, nameštaj
mi je stizao iz Galerije Barbes.Moje školovanje je bilo putem privatne
dopisne škole koja se hvalila velikim mogućnostima za zapošljvanje.
Hranila sam se samo proizvodima čije je dobro delovanje bilo isticano :
testenina, margarin Astra. Osetila sam ogromno užvanje kreirajući sebe
počev od proizvoda koji su bili u magazinu - strogo poštovanje pravila –
koja sam postepeno otkrivala, polako, ostavljajući sebi dovoljno vremena
da razmotrim svaku ”reklamu”, da objedinim međusobno slike i
organizujem priču idealnog dana. On se sastojao, na primer, da se
probudim u krevetu marke Levitan, da doručkujem Bananiju, da perem
svoju ”divnu kosu” sa Vitapointom, da pratim predavanja dopisnim putem
za medicinsku sestru ili socijalnu radnicu, itd. Jedne nedelje za drugom,
promema reklama obnavljala je ovu igru, koja je suprotno od nestvarnog
zanosa kad čitamo romane, je bila veoma aktivna, uzbudljiva – gradila sam
svoju budućnost na stvarnim stvarima -, uzaludno se trudeći jer nisam
nikad uspela da utvrdim kako da iskoristim jedan ceo dan.
Bila je to tajna aktivnost, bezimena, i nikad nisam poverovala da je
postojala mogućnost se i drugu predaju toj igri.

42
 U septembru, poslovi u trgovini počeli su da naglo opadaju, u centru
grada otvorene su robne kuće Kop i Familester. Putovanje u Lurd je bilo,
bez sumnje, suviše skupo sa nas. Moji roditelji su, u kuhinji, govorili o tome
tihim glasom, jedno popodne. Jednog dana majka je prebacila, mom ocu i
meni, da se nismo dovoljno molili u pećini. Mi smo se grohotom smejali, a
ona je pocrvenela, kao da je upravo otkrila vezu sa nebom koju mi nismo
bili sposobni da razumemo. Planirali su da prodaju i da se zaposle kao
prodavci u jednoj prodavnici prehranbenih proizvoda ili da se vrate u
fabriku. Situacija se, verovatno, potom poboljšala pošto to nije bilo
ostvareno. Krajem meseca, patila sam od bolova zbog karijesa u jednom
zubu i majka me je pri put odvela kod zubara u Y. Pošto mi je polio na desne
jedan mlaz hladne vode zbog injekcije, upitao me je da li me boli kada pijem
jabukovaču. To je bilo piće na stolu radnika i ljudi sa sela , za odrasle i decu.
Kod kuće sam pila vodu, kao i sve učenice u internatu u privatnoj školi,
kojoj se ponekad dodavao sirup od šipka. Više mi, dakle, ne izmiče nijedna
rečenica koja označava naše mesto u društvu.

Po povratku sa raspusta, mi smo, nas dve ili tri devojke,subote

posle časova, raspremali učionicu u drštvu sa gospođom B.,
profesorkom iz šestog razreda. Naviknuta na krpe za prašinu,
zapevala sam glasno jednu ljubavnu pesmu, Bolero, zatim sam se
zaustavila. Odbila sam da nastavim da pevam, pošto me je gospođa B.
podsticala

na jedan nasrtljiv način. Uverena da je ona očekivala da ja pokažem svoje

prostaštvo da bi me žestoko optužila
Nepotrebno da se nastavi. Stid nije ništa drugo do ponavljanje
i nagomiljanje.++++

Sve u našem životu postalo je znak stida. Nužnik u dvorištu,

zajednička soba, gde, prema raširenom običaju u našoj sredini i dugovanju
nedostatka prostora, ja sam spavala sa svojim roditeljima -, šamari i
prostačke reči moje majke, pojani gosti i porodice koje kupuju na kredit. U
samom stidu, jasno saznanje da sam imala stepene opijenosti i poslednje
dane meseca++++sa corned-beef značilo je moju pripadnost jednoj klasi
prema kojoj privatna škola pokazuje samo nepodaštavanjr i prezir.

Bilo je normalno stideti se, kao posledica zapisana u zanimanju mojih

roditelja, njihovim novčanim poteškoćama, njihovoj radničkoj prošlosti,
njihovom načinu života. Stid je postao način života za mene. Na kraju ga čak
više nisam ni osećala, bio je u telu.

43
 Uvek sam želela da pišem knjige o kojima mi je zatim bilo nemoguće
da govorim, koji je činio pogled drugih nepodnošljivim. Ali koji stid bi moglo
da mi nanese pisanje knige koja bi bila na visini onoga što sam osećala kad
sam imala dvanaest godina.

Leto 96. godine bliži se kraju. Kad sam počela da razmišljam o ovoj
knjizi, jedna topovska granata pala je na pijacu u Sarajevu, ubivši više
desetina i ranivši stotine. U novinama pojedini su napisali :“obuzima nas
stid“. Za njih stid je bila ideja koju ste mogli imati u toku jednog dana i već
napustiti sutradan, primeniti na jednu situaciju u (Bosni ), a ne drugu (
Ruanda) . Svi su već zaboravili na krv na pijaci u Sarajevu.

Tokom meseci dok sam pisala ovu knjigu, bila sam odmah zbunjena
stvarima, bilo o kojima da se radilo – izlazku novog filma, o nekoj knjizi,
smrti jedog umetnika, itd. –koje su stavljale na znanje da se to dogodilo
1952. Činilo mi se da je to potvrđivalo stvarnost te daleke godine i mog
detinjstva. U knjizi Šohei Ooka Vatre, objavljene u Japanu1952.,
čitam :”Uspomena je takođe jedno iskustvo”.

Gledam fotografiju iz Bijarica. Moj otac je mrtav već dvadeset devet

godina. Nemam više ništa zajedničkog sa devojčicom na fotografiji osim one
scene jedne nedelju u junu, koju ona nosi u svojoj glavi i koja je neće nikad
napustiti. To je jedino ona koja čini od ove devojčice i mene istu osobu,
pošto sam orgazam, u kome najviše osećam svoj identitet i trajnost svog
bića, doživela tek dve godine kasnije.

Oktobar 96.

THE END

Nu . Razglednica ++++ tokom organizovanog putovanja u Lourd. Na

poleđini krupnimim rukopisom: "U Limožu, hotel je vrlo dobar, dolazi puno
stranaca. Veliki zagrljaji", s mojim imenom i "Tata". Otac mi je napisao
adresu. Pečat od 22.08.52.Knižica sa razglednicama : "Snažna tvrđava u
Loudu. Pirenejski muzej", koju sam siguro kupitla kada smo ga posetili.

44
Partitura pesme "Putovanje u Kubu", plave dvostrane stranice na kojima
brodići plovia s imenima umetnika koji pjevaju ili sviraju ovu pesmu, Patris
i Mario, sestre Ejtien, Marcel Azola, Žan Sablon, itd. Morala sam je posebno
voljĐeti jer sam željela imati test, uspijevajući uvjeriti majku da mi daje
novac za kupnju stvari koja joj se činila beskorisnom za učenje u školi. Više
nego uspjesi tog ljeta - Moja mala ludost i Meksiko, koje je pjevušio jedan od
vozača autobusa na putu za Lourdes. Misal koji se nalazi ispod rukavica na
mojoj fotografiji prve pričesti, pod nazivom Vesperal Roman Missal by Dom
Gaspard Lefebvre-Bruges. Svaka stranica podijeljena je na dvije kolone,
latinski - francuski, osim u sredini knjige gdje je cijela desna stranica na
francuskom, a lijeva na latinskom s "redovitom misom". Na početku je
"liturgijski kalendar temporalnih i pokretnih blagdana od 1951. do 1968.".
Datumi su čudni, jer je knjiga izvan vremena i mogla bi biti napisana
nekoliko stoljeća prije. Riječi koje se neprestano ponavljaju i dalje su mi
nejasne, poput "secrete", "graduel", "trait" (ne sjećam se da sam pokušavala
razumjeti njihovo značenje). Duboko sam iznenađena, do neugodnosti,
listajući ovu knjigu koja mi se čini da je pisana u ezoteričnom jeziku.
Prepoznajem sve reči i mogla bih nastavitida čitatiam Agnus Dei ili neku
drugu kratku molitvu bez gledanja, ali ne mogu se prepoznati u djevojci
koja je svake nedjelje i praznika s pažnjom čitala tekst mise, možda s
poštovanjem, smatrajući da ne čitanje predstavlja greh. Kao i fotografije
koje pokazuju moje telo u 52., ovaj molitvenik - čiji jezik ne razumijem - svj

45