Sećanje na Borisa Nemcova

LEV RUBINŠTEJN

Boris Nemcov, ruski liberalni političar, po obrazovanju doktor fizičko-

matematičkih nauka, blizak saradnik Borisa Jeljcina, od dvehiljaditih vođa
opozicije i jedan od najistaknutijih i najoštrijih kritičara Vladimira Putina, ubijen
je na mostu, nedaleko od zidina Kremlja, hicima u leđa iz vatrenog oružja, 28.
februara 2015. (https://pescanik.net/ubistvo-nemcova-degradacija-ruskog-
autoritarizma/)

Odlično se sećam te užasne večeri. Vratio sam se kući zadovoljan nakon uspelog
koncerta. Odmah sam uključio "Radio Eho Moskve". U toku je bio intervju sa
nekim gostom. Ispostavilo se da je gost Boris Nemcov. Sećam se da je prilično
temperamentno i uverljivo pozivao moskovljane da sledećeg dana izađu na
demonstracije i u protesnu šetnju.

Sat ili dva kasnije, taj isti "Eho" objavio je da je Boris Nemcov ubijen na
Moskvoreckom mostu.

Naša kasnija realnost, a posebno ovih poslednjih dana, priredila nam je mnogo
teško shvarljivih događaja. Ali tada, 2015, ova strašna vest zvučala je potpuno
neverovatno.

Tada sam, gotovo u trenutku, napisao ovaj kratki tekst:

"Poznavao sam Borisa. Nismo bili bliski, ali sam ga znao taman toliko da smo bili
na "ti". Uostalom, to i nije bilo teško, bio je jedan od onih ljudi sa kojima i
prilikom najpovršnijeg poznanstva ubrzo spontano prelaziš na drugarsko "ti".

Odavao je utisak srećne, slobodne i svetle osobe, pomalo lakomislene. Kao neki
Mocart u politici. Da, takvi nažalost ne pretraju dugo.

Nije bio tek obično živ, bio je prkosno živ. Ta je osobina očigledno iritirala
mrtvace, posebno one mrtvace koji su svoje mrtve, ukočene kandže već duboko
zarili u meso ove nesrećne zemlje. Siguran sam da je njihova mržnja prema svemu
živom, prema svemu što se tvrdoglavo opire dejstvu kadaveričnog, nekrofilnog
otrova potpuno iskrena.
Ne znam ko je ubio Borisa niti ko je njegovo ubistvo naredio. Ako se to ikada i
bude otkrilo, to sigurno neće biti uskoro. S druge strane, svi odlično znamo ko
ovde inspiriše i gradi društvenu atmosferu u kojoj su takva ubistva ne samo
moguća već, ispostavlja se, i neizbežna.

Ne znam ko je konkretno ubio Borisa — ubio na taj filmski, reklo bi se čak

"pokazno-teatralni" način, ubio na najsakralnijem, oprostite mi na izrazu, mestu u
prestonici. Jedino što sa sigurnošću znam jeste da su ga ubili mrtvaci koji su tim
činom otvorili sezonu lova na sve što se usuđuje da živi, diše, misli i govori.

Ali avaj, živi se ne daju ubiti. Takav je zakon žive prirode i ljudske istorije.
Ukoliko im ovi zakoni nisu poznati, onda su glupi ponavljači. Ako pak pokušavaju
da te zakone ukinu, onda su opasni manijaci. A najpre će biti da su i jedno i drugo.

I zato će se mučki ubijeni Boris Nemcov pokazati hiljadu puta življim od svih ovih
mrtvaca i zombija koji se zavaravaju da su živi samo zato što su i dalje sposobni za
bezobalne laži, podle progone, montirana suđenja i ubistva.

A onaj zlosrećni most, koji će se, nadam se, jednoga dana i zvanično zvati Most
Nemcova (jer ga već nezvanično tako zovu), neka postane spomenik Borisu – tom
iskrenom, poštenom, veselom i neustrašivom čoveku. Most je dobar spomenik.
Ako ni zbog čega drugog, ono zato što ne razdvaja, već spaja ljude."

Pogledajte koliko je vremena prošlo od te sudbonosne večeri, koliko se samo

sudbonosnih događaja u međuvremenu odigralo. Pa ipak, ogroman broj ljudi i dalje
uporno dolazi na taj most da bi mu odali poštu, na most koji mnogi, ne tražeći
dozvolu s visokog mesta, uporno zovu Most Nemcova. Dolaze i donose cveće.
Donose i donose. I pale mu sveće. To je najmanje što mogu da učine u znak
sećanja na njega. A ipak, u današnje vreme taj gest može skupo da ih košta.

Na most međutim ne dolaze samo ljudi. Na most dolaze i mašine bez duše (doduše
te mašine su ponekad u ljudskom obličju) i uredno uklanjaju cveće. I pišu gluposti.
I naglas govore gadosti. I uništavaju spontani građanski memorijal. I te svoje
sramne „podvige” snimaju kamerom. I onda te sramne video snimke objavljuju na
internetu. I bivaju ponosni na svoje gadosti, nazivajući ih "ispoljavanjem
patriotskih osećanja".

A ljudi i dalje dolaze i dolaze i donose cveće.

Hrabri volonteri i aktivisti uporno, godinama, dežuraju na mostu, u podne u ponoć
i po nevremenu, i ne izgleda kao da planiraju da se uskoro odreknu ove svoje
herojske dužnosti. Pauza je, koliko se sećam, napravljena samo tokom kovid-
karantina. Ubrzo posle toga su se vratili na most. I danas su tamo. Biće i sutra.
Biće i danju i noću. Moj duboki naklon!

Nikada unapred ne možemo znati od čega tačno, od kog događaja, simbola,

društvenog otrežnjenja može da krene svesna i aktivna želja za pobunom. Istorija
nas uči da ta stvar može krenuti i od neke sitnice. Zašto ne bi krenula, na primer,
od cveća na mostu?

Radio Eho Moskve, 27.02.2022. https://echo.msk.ru/blog/rubinshteyn/2986619-

echo/