Tim Maršal

IGRA SENKI
S engleskog prevele
Slavica Miletić i Slobodanka Olišić
Naslov originala: Tim Marshall Shadowplay
Tomas Džeferson
Nije mi poznato nijedno sigurno mesto na kojem bi se mogla čuvati najveća moć u društvu osim samog
naroda, a ako smatramo da narod nije dovoljno prosvećen da je kontroliše s punom odgovornošću, ne treba da
mu oduzmemo tu ulogu već da poučimo njegovu odgovornost.

Prvi deo
PRE

Prva glava

"Ti ne možeš da ideš s nama", rekao sam.

"Ipak idem", glasio je odgovor.
"Ne možeš", ponovih.
"Moram", reče Jakša posmatrajući me ljutito preko stola na terasi hotela "Grand" u Prištini. Te jesenje večeri
1998. godine vreme je bilo toplo, pivo hladno, a razgovor gotovo isto onoliko usijan koliko i rat između Srbije i
OVK-a koji je buknuo tog leta. I jedna i druga strana su činile zverstva, nijedna nije sumnjala u pravednost
sopstvenog cilja, oba naroda će na kraju izgubiti, ali ne pre nego što mnogim njihovim pripadnicima budu
razoreni životi, a nekima i tela.
"Ti ne ideš", ponovio sam. Producent Sky Newsa Jakša Šćekić bio je uporan: ako ja idem u provod, ide i on.
"Moram da idem."
Dogovorili smo se da pođemo u noćnu patrolu sa srpskom policijom u puste predele u kojima je živeo OVK.
To strani mediji još nisu učinili i imali smo priliku da prvi pokažemo kako je tamo kad se ugase svetla i kad
postane gusto. Nisam želeo da Jakša pođe s nama jer smo svi znali da bi to moglo biti čupavo. Ja sam morao da
idem da bih sačinio izveštaj, kamerman Feđa morao je da ide iz očiglednih razloga, ali šta će da radi Jakša ako
se nađemo pod vatrom? Da me informiše o bici na Kosovu polju 1389. godine? Da hvata beleške?
Radili smo zajedno pet godina, Jakša i ja, i postali smo dobri prijatelji. Ja sam se divio njegovom znanju,
mudrosti i poštenju. On se divio mojoj naivnosti, lakomislenosti i nedostatku sposobnosti da izgovorim čak i
najjednostavnije reči na jeziku koji je nazivao "srpskoštagodski".
Ime "srpskohrvatski" postalo je politički neprihvatljivo pre otprilike šest godina kad je izbio rat u Hrvatskoj i
kad su Jugosloveni zaista počeli da se razilaze. Neki partneri se svađaju oko dece i kuće. Jugosloveni su se
svađali oko života i njima plaćali. Naveliko su ubijali decu i spaljivali kuće. Sve strane počinile su ratne zločine
po bilo kom kriterijumu. Tragično je to što je za mnoge preživele najvažnije pitanje i dalje "Ko je najviše
ubijao?". Onda započinje prepirka o tome i krug se nastavlja. Možete voditi isti razgovor u Bosni, Hrvatskoj,
Srbiji i na Kosovu malo je verovatno da če iko postaviti pitanje koje je zaista važno, ono koje su Nemci
postavili sebi posle holokausta: "Šta možemo učiniti da se to ne ponovi?"
Ovog blagog oktobarskog popodneva imao sam jedno prizemnije pitanje i uporno sam ga ponavljao.
"Zašto moraš da ideš?" upitao sam.
"Zabranjeno je postavljati glupa pitanja pre mraka", odgovorio je Jakša. To pravilo smo ustanovili godinama
ranije, kad sam prvi put na njega sručio bujicu pitanja o četnicima, ustašama i Bošnjacima pre nego što smo
dopiti jutarnju kafu. Mislio sam da prilično dobro poznajem istoriju, ali kad sam se obreo u regionu u kojem
svako ima svoju priču o nepravdi i "ić" na kraju prezimena, bio sam zbunjen. Milošević, Panić, Ilić?
"Jakša!" viknuh, "zašto moraš da ideš?" Gledao me je nekoliko sekundi a onda je mrtav hladan odgovorio:
"Zato što moram da zabeležim tvoje poslednje reči."
Predveče smo u beli blindirani lendrover utovarili televizijsku opremu, cigarete i pivo za policijsku jedinicu,
i svoje neprobojne prsluke. Prsluke obično nismo oblačili jer su nas usporavali, ali smo ih uvek imali sa sobom
u kolima. Ja sam sedeo pozadi, kamerman Feđa i Jakša napred.
Veče nas je zateklo pod divnim zvezdanim nebom, na napuštenom seoskom putu i u panici. Pogrešno smo
skrenuli i prisetili se zbog čega se niko nije otimao da radi noćne reportaže. Bilo je odveć lako zabasati na
teritoriju OVK-a. Feđa i Jakša su nešto mrmljali jedan drugom na "srpskoštagodskom". Nisam razumeo ništa
osim "OVK". Kad se ima u vidu da je OVK ubio dva srpska novinara i kidnapovao četiri, jasno je da su se moji
prijatelji sad nalazili tamo gde nisu želeli, to jest iza linije OVK-a. Feđa je ugasio motor i svetla. Pošto se
prozori na blindiranim vozilima ne spuštaju, otvorio je vrata i nekoliko minuta smo osluškivali. Po noći se zvuk
može čuti kilometrima daleko u dolini koja se proteže od Prištine do Prokletija, planina koje dele srpsku oblast
od Albanije. Pseći lavež razleže se po selima i zaseocima. Može ti se dogoditi da poskočiš od pucnja koji je
ispaljen na udaljenosti većoj od dva kilometra.
Vladala je tišina, ali smo znali da se u krugu od četiri kilometra nalazi nekoliko jedinica OVK-a i njihovih
srpskih pandana.
I jedni i drugi su, po svoj prilici, čuli naš motor, a ni jedni ni drugi nisu znali ko smo. Pomislio sam: "Dobro,
čitao sam o zapadnim novinarima koji su gledali kako ubijaju njihove domaće kolege, ali dakši i Feđi se to neće
desiti jer su oni moji prijatelji." Časak kasnije pomislio sam: "Idiote. Za pripadnike OVK-a, među kojima su
mnogi videli kako im Srbi ubijaju porodice, potpuno je nebitno što su dva Srbina kojih su se upravo dočepali
prijatelji nekog britanskog bilmeza za koga nikad nisu čuli." Pet minuta nakon što su moji prijatelji shvatili
situaciju, i meni je postalo jasno da vozikanje sa Srbima po noći iza neprijateljskih linija gde vrvi od razjarenih
naoružanih bandi možda nije najbolja ideja. Namah sam se složio s Jakšinim mišljenjem o meni. Možda sam ja
samo još jedan "glupi strani novinar" kome se sve mora objašnjavati. Domaći pripadnici beogradskog
medijskog korpusa gajili su uverenje da prevelik broj stranih novinara misli da je najvažniji element nekog
događaja činjenica da upravo oni izveštavaju o njemu. Televizijski novinari su bili najgori u jednom čuvenom
slučaju, poznati britanski reporter gurnuo je vojnog bolničara u stranu da bi mogao da snimi "zbrinjavanje"
ranjenih civila.
Kao i cela Evropa, sa užasom sam gledao na televiziji stike koje su ovoga puta dolazite sa našeg kontinenta.
Mojoj generaciji to je izgledato neverovatno. Rat je nešto što se događa dateko, na mestima s drukčijim
kulturama. Rat se ne događa na našem kontinentu, mi smo to ostavili daleko za sobom. Rat se sigurno ne
događa u Dubrovniku. On sigurno nije moguć tamo gde smo letovati. Ali 1991. godine žitelji Nemačke,
Francuske, Italije, Švedske i Velike Britanije gledati su večernje vesti i govorili "Hej, vidi onaj zid u luci... onaj
koji je upravo srušen... pa on je sasvim blizu hotela u kojem smo bili odseli." Niti rat izbija u gradovima koji su
bili domaćini Zimske olimpijade, kao što je Sarajevo. A onda se upravo to dogodito. Tenkovi su se dokotrljali u
Sloveniju, Hrvatska je buknula, a za njom i Bosna. Slike opsade Vukovara u Hrvatskoj ličite su na one iz
Drugog svetskog rata, iz neke bitke na Istočnom frontu.
Jedni su bili nezainteresovani, drugi zbunjeni, a treći su se baciti na intenzivan tečaj iz istorije Jugoistočne
Evrope. Na kraju su stike kakve su nama bite poznate samo iz filmskog žurnala stigte do sumanutog, ati
logičnog zaključka, to jest do proganjanja celog jednog naroda zbog njegovog etniciteta. Ekranom su prolazili
odjeci holokausta bledi, doduše, ali tokom pedeset godina, od Drugog svetskog rata naovamo, Evropa mu nije
prišla bliže.
"Hajdemo", reče Feđa. Ne paleći svetla, naglo je okrenuo vozilo silovito povukavši menjač, dodavši gas i na
tren potkačivši i sirenu. Buka je bila tolika da su se pripadnici OVK-a svakako zapitali zašto Srbi tako dockan
drže časove vožnje. To nije bila Feđina greška; on je i te kako znao da upravlja tim šklopocijama. Blindirana
vozila koja se dodeljuju predstavnicima medija obično nemaju pogon na četiri točka. Naprotiv, reklo bi se da
onaj ko ih oprema tablicama uglavljuje i neku spravicu koja onemogućuje točku da se okrene u bilo kom smeru
više od dva-tri centimetra odjednom. Nezgodna stvar, jer u ovakvoj situaciji to zaista nije ono što ti je potrebno.
U ovakvoj situaciji potreban ti je tenk.
Kako nijedna od velikih medijskih kompanija još nije došla na ideju da kupi vozni park T-82, morali smo se
zadovoljiti širokom paletom blindiranih vozila. Feđa je povukao menjač do same granice njegove izdržljivosti,
zakotrljali smo se nazad niz put u potpunoj tmini i onda skrenuli u polje. Da je bilo minirano, lepo bismo se
proveli jer ne bismo videli čak ni one mine koje se ponekad ostavljaju na površini ispred barikade.
Posle stedećeg skretanja, našti smo se na putu koji bi se mogao nazvati pristojnim. Nekoliko minuta smo
puziti brzinom od deset kilometara na sat, a onda smo ispred sebe videli nešto nalik na benzinsku pumpu. Feđa
je ugasio motor i svakom zapatio po cigaretu. Ceo minut smo ćutke pušili.
"Šta se događa?" upitao sam. Mrak je uveliko bio pao, pa sam smeo da postavljam glupa pitanja.
"Ćuti i čekaj", rekao je Jakša. Još nekoliko minuta prošlo je u potpunoj tišini. Onda sam primetio kako se iz
senke izdvaja visok čovek od gtave do pete odeven u crno. Nosio je kalašnjikov i izgledao kao iskusan borac sa
prve linije fronta. Jakša i Feđa su očigledno znati da je on tu. Brzo sam shvatio da je Srbin i da je to u ovoj
pritici dobro jer je druga mogućnost gora. Bez reči je pokazao na nas, a zatim na tlo. Izvukli smo se iz
lendrovera i krenuli za njim u senku koju su praviti ostaci zidova benzinske pumpe. Primetio sam da su oni biti
gađani iz puške i granatirani; nije bito stakata na prozorima, a na podu su se videle čaure od metaka. "Obostrana
paljba", pomislio sam. Nije čudo što su svi vojnikovi drugari pušiti.
 Pridružio sam im se zapalivši "marlboro lajt" i glumeći ležernost kao da najčešće baš tako provodim veče.
Pored toga što su bili prekaljeni, ti momci nisu bili ni glupi. Jedan je uzeo cigaretu iz mojih usta, pokrio je
savijenim dlanom i rekao: "Drži je tako da se ne vidi žar, trebaće im duže da te nanišane." Setio sam se jedine
ratne priče koju mi je ispričao deda, iako je on u Prvom svetskom ratu proveo pune četiri godine na Zapadnom
frontu: "Primetili bi prvu zapaljenu cigaretu, nanišanili prema drugoj i ubili čoveka koji je zapalio treću."
Snajperi. Svi su šaputali, pa sam i ja šapatom upitao Jakšu: "Koliko su daleko?"
"Oko 400 metara", odgovorio je.
"Mmm", pomislio sam, "to je prilična udaljenost u mraku." Kao da mi čita misli, Jakša je dodao: "Imaju
noćne nišane."
Komandir je objasnio da se oko 400 metara odatle, na blagom uzvišenju, nalazi velika jedinica OVK-a,
tridesetak ljudi. Prethodne noći došlo je do puškaranja u kojem su ubijena tri njegova čoveka. Zbog toga je,
reče učtivo, odveć opasno da se mi tu zadržavamo. Jakša se raspravljao s njim oko tri sekunde, a onda je
komandira napustilo strpljenje i naredio je da se svi mi "glupi novinari" smesta vratimo u svoj "glupi novinarski
auto" i "odjebemo" pošto smo već privukli dovoljno pažnje. Oni su bili "specijalna policijska jedinica", ne
nužno specijalci srpskog MUP-a koji su ubili mnogo Ijudi te godine; njihova "specijalnost" sastojala se u tome
što su bili vojnici. To je bila jedinica Vojske Jugoslavije na isturenom položaju koji je trebalo da čuva policija.
Prema uslovima primirja koje je upravo izdejstvovao Ričard Holbruk, za Jugoslovene je to bila jedina
mogućnost da vojno pariraju OVK-u i oni su joj, naravno, pribegavali.
Holbruk je bio specijalni izaslanik SAD; on je najzaslužniji za "Dejtonski" sporazum koji je Bosni doneo
jedan oblik mira. Zbog njegove nepopustljivosti i izdržljivosti američka štampa ga je nazvala "Veliki Zadrti
Glavonja". NATO je sad pretio bombardovanjem ako se jugoslovenska Treća armija, stacionirana u preostalim
kasamama na Kosovu, i specijalne jedinice MUP-a ne povuku iz pokrajine. U tako zaoštrenoj situaciji, Beograd
je već počeo da uvlači rogove.
Obične policijske jedinice nisu mogle da nose teško naoružanje poput mitraljeza i minobacača. Nevolja je
bila u tome što sporazum nije obavezivao OVK, iako je i on prihvatio primirje.
Primirje je bilo šarena laža. Šta god da su diplomati govorili o njemu, svi su znali, a naravno i oni sami, da
svake noći, a povremeno i po danu, gruvaju puške, bombei minobacači. U haosu koji su proizvodile propagande
obeju strana bilo je teško utvrditi ko je šta uradio, ili ko je prvi otvorio vatru. Ko god da je bio kriv, °be strane
ponašale su se po načelu: ko ima bolje oružje izvući će se.
Spoljni svet je znao šta se događa. Amerikanci su za osmatranje pokreta koristili svoje špijunske satelite, a
Britanci su se više oslanjali na žive pripadnike obaveštajne službe. U to vreme u Prištini je boravio jedan oficir
MI-6; njegovo zateđe bio je jedan diplomata Forin ofisa. Diplomata nije bio špijun, ali smo svi znali da njegovi
izveštaji ne završavaju na samo jednom stolu u londonu. U Beogradu je druga ekipa prikupljala političke
informacije. Jedan izvor MI-6 kaže: "U ambasadi smo imati čoveka koji nikad nije iztazio iz zgrade. Posao mu
je bio da sedi u sobi sa stušaticama na ušima i da pristuškuje Beograd. To su ugtavnom bile fiksne telefonske
tinije koje su se koristile pre pojave mobilnih telefona, a prisluškivanje mobilnih prepušteno je Državnom štabu
za komunikacije (GCHQ) u Engteskoj i Fort Midu u Sjedinjenim Državama."
Specijalista za komunikacije MI-6 kaže da je Štab pristuškivao manje-više svakog, uključujući i tjude na
svojoj strani.
"Do očajanja ih je dovodio Robin Kuk (britanski ministar spotjnih poslova). Povremeno su pristuškivali
njegove razgovore na mobilnom; on nikako nije mogao da utuvi da mora biti diskretniji. Mobitni tetefoni? Oni
su kao mikrofoni ono što ne želite da razglasite na sva zvona nemojte ni pominjati."
Naravno, u igri je učestvovata i srpska obaveštajna stužba. Zakupili su stan preko puta Britanske ambasade.
Odatle su mogli da fotografišu svakog ko uđe i da pokušaju da prisluškuju razgovore u ambasadi. Zaista
osetljivi razgovori vođeni su u sobi očišćenoj od "buba" i zaštićenoj od opreme za pristuškivanje kroz zidove.
Ali, Srbima su mogli mnogo značiti i razgovori koji su se voditi izvan takozvane "gtuve sobe".
Britanski ambasador od 1994. do 1997. godine, ser Ajvor Roberts, bio je svestan da Srbi pn'sluškuju.
"Ponekad to možeš da okreneš u sopstvenu korist tako što ćeš preneti poruku gde treba ili pustiti u promet
dezinformaciju."
Posle Dejtona, Britanci su ostavili samo dva obaveštajca u Beogradu, a ponekad je tu bio samo "šef stanice".
Kriza na Košovu iziskivala je brzo reagovanje, te je odmah oformljen tim za planiranje koji je bio povezan sa
Forin ofisom i Vojnom obaveštajnom službom. Svi će se oni kroz nekoliko nedelja obreti na Kosovu prerušeni
u civilne posmatrače; zvanični zadatak bio im je da spreče dejstva jedinica poput one koju smo videli na
benzinskoj pumpi, ali su imali i mnoge druge zadatke.
Ostavili smo "specijalce" na pumpi i našli gtavni put prema Prištini. Mogli smo da vidimo svetlosti grada na
nekoliko kilometara ispred nas kad smo stigli do kontrolnog punkta koji je, gledano iz glavnog grada, bio
najudaljeniji legalni srpski punkt. Naravno, bilo je srpskih jedinica i dalje odatle, ali ova je zvanično bila
poslednja i tu smo imali pravo da snimamo.
Da smo prijavili sastav jedinice na brežuljku, Srbi bi uhapsiti Jakšu, a mene bi proterati zbog odavanja vojne
tajne. Šest godina izveštavanja o sukobima u raznim detovima sveta naučile su me do koje crte smem da idem,
ati ne i da je prekoračim. Na kraju će me srpske novine proglasiti "ekspertom za Batkan", ali dotle će proteći još
vremena, a to čak ni tada neće biti istina. Nazivati su me i agentom MI-6 i "Arkanovim više nego prijatetjem".
Ni to nije bito tačno, ali usled neizbežnih veza između obaveštajaca, novinara i političara čoveku ponekad
izgleda kao da radi u sobi sa ogledalima. Novinari nužno naleću na špijune zato što rade u istim područjima.
Špijuni se izdaju za diplomate, poslovne ljude ili nešto slično. Ponekad je svaka strana svesna da ona druga zna
sve o njoj, ali učtivost nalaže da se to ne pominje. U međuvremenu političari vode slične razgovore.
Kombinacija "njuškala", "piskarala" i "budža" pridodata "narodu" na kraju će dovesti do zbacivanja
predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. U ovoj fazi on je još mogao da se izvuče. Naredni meseci će
stegnuti krug oko njega, ati će se na kraju on sam upakovati u svečanu hartiju za poklone i poslati prvom
klasom u malu zatvorsku ćeliju u Hagu. MI-6 i CIA su tome doprinele, ali ni Milošević i njegov narod nisu
sedeli skrštenih ruku. Bilo je potrebno neko vreme da se nađe način, ali čim je "Sloba" otišao, tajne su počele
da izlaze na videlo.
Kontrolni punkt se natazio na raskrsnici. Sastojao se od dva bunkera napravtjena od vreća s peskom i para
granatiranih zgrada, s poljima na sve strane i jednom jedinom uličnom svetitjkom.
Biti su to obični policajci, zapravo vrlo obični. Nimalo nalik vojnicima koji su se sukobili s OVK-om na
brežuljku, iskusnim borcima s fronta u Hrvatskoj i Bosni. Sad sam bio među tjudima koji su o ratovanju znali
malo više od mene, dakle ne baš mnogo. Ta misao učinila je da se osetim pomato ugroženim. Bilo ih je samo
šestorica. Dvojica su patrotirata po okolini, tačnije pedesetak metara u svakom pravcu zato što je dalje od toga
bilo odveć opasno. Ni ovi ni mnogi drugi mladići koji se sad nalaze na Kosovu nisu stupiti u policiju da bi radili
ovo što sad rade. Samo nekotiko meseci ranije tepo su živeli u svojim srpskim rodnim gradovima jureći
provatnike, naplaćujući kazne za prekoračenje dozvoljene brzine i povremeno primajući mito.
Sad su biti ovde, slabo plaćeni i izloženi vetikom pritisku. Svake noći je na njih pucao neki "tudi Šiptar" i
oni su uzvraćali vatru. Nije im bilo do toga da traže nevolju. Štaviše, imao sam utisak da su se nadali da će ih
ona mimoići. Uptašili su se automobila zato što se ranije događalo da se pripadnici OVK-a u civilnom odetu
dovezu i bace ručnu granatu u bunker. Biti su zabrinuti zato što nisu imati mitraljeze, neprobojne prsluke i
noćne durbine. Zatražite od poticajca u Mančesteru ili Milanu da se sukobi sa gerilom i on će to možda
prihvatiti, ali samo ako mu date potrebno naoružanje. Ova šestorica nisu imala čak ni mnogo iskustva. Njihov
položaj je bio manje kontrolni punkt a više meta. Izgledalo je sumanuto što su tu ostavljeni da se na njih puca.
Oni su plaćati cenu za užasne ztočine koje su počinile razne jedinice srpske države.
Ležao sam na leđima nasred puta zureći u noćno nebo i glumeći idiota. Povredio sam leđa pre dva dana kada
je blindirano vozilo naišlo na rupčagu na putu. Glava mi se spojila s krovom lendrovera, a sekundu kasnije
donji kraj moje kičme tresnuo je o drvenu klupu na kojoj sam sedeo. Jedini način da ublažim nelagodu bio je da
legnem na leđa i podignem kolena. Vrišteći nervi bili su gori od povređenog ponosa, te sam legao nasred puta,
dok su se svi ostali stisti iza džakova s peskom; niko od nas nije znao da se u tom času jedna jedinica OVK-a
prikradala preko polja.
Pošto nisu imati pojma ko se nalazi nekotiko stotina metara datje, policajcima je pogled na "glupog
engleskog novinara" koji teži na putu izgledao tako zabavan da su zaboravili svoje uverenje da su svi strani
novinari lažljiva bagra koja laže za doručak, ručak i večeru i sastavni je deo međunarodne zavere protiv Srba.
Prihvatili su me i bio sam pošteđen rutine ubadanja prstom u grudi.
Na gornjoj levoj strani grudi imam udubljenje. Ono se godinama produbljivalo. Mnogi stranci koji su radili
na Balkanu imaju taj beleg. Duguju ga činovnicima beogradskog režima. Oni, ili njihove pristalice, imaju
običaj da bockaju čoveka prstom u grudi govoreći: "Vi (boc), čoveče (boc), ništa ne razumete (boc, boc)."
Nije se moglo bogzna šta prigovoriti, pogotovo kad se ima u vidu da je osoba koja je to izgovarala
raspolagala nekim oružjem: pištoljem, dozvolom da se nekud ode ili pečatom za vizu. Kad god bi se to
dogodilo, mogao si da biraš. Mogao si da podsetiš osobu s oružjem na strahote koje su počinile srpske snage.
To bi izazvalo još veći gnev, praćen spiskom strahota počinjenih nad Srbima. Tada bi se našao u fizičkoj
opasnosti ako je čovek imao pištolj. Ako je bio zadužen za kontrolni punkt, postojala je opasnost da ne uradiš
izveštaj, a ako je bio nadležan za vize, da čak i ne uđeš u zemlju.
Ili si, pak, mogao da se pomiriš s prstom i dopustiš mu da još malo produbi udubljenje. Rukovodio sam se
jednim prostim pravilom. Ako ima pištolj, povlađuj mu. Ako od njega zavisi da li ćeš obaviti posao, stoički
podnesi ubod prstom. A ako je posredi viši službenik u ambasadi ili vladi koji će ti dati vizu, pomiri se s
bockanjem, ali mu reci: "Razumem šta govorite, ali nisam na vašoj strani." Bilo je to dobro pravilo i pomoglo
mi je sledeće godine kada su, tokom NATO bombardovanja, članovi jugoslovenske vlade pokušali da me
laskanjem pridobiju za pristrasno predstavljanje njihove verzije priče.
Iz sažaljenja prema strancu s bolnim leđima naši novi prijatelji na kontrolnom punktu dozvolili su nam da
pođemo s njima u patrolu pedesetak metara u bilo kom pravcu Kosova. Pre nego što smo krenuli, zamišljao sam
kako šetamo kroz šume i polja u patroli. Ovi momci nisu bili radi da napuste svoj bunker.
Feđa i ja smo se šunjali preko žitnog polja prateći nimalo revnosnog policajca koji je šuškao kroz stabljike.
Samo je Feđa mogao nešto da vidi. Njegova kamera je imala noćni objektiv, i dok je naš svet bio crn, njegov je
bio zelen. Noćni objektiv funkcioniše tako što hvata svaki izvor svetlosti i uvećava ga. Nebo je bilo puno
zvezda, te je Feđa mogao da vidi nekoliko stotina metara ispred sebe. S druge strane, ovi policajci su se nalazili
usred pustoši, loše opremljeni, verovatno okruženi pripadnicima OVK-a, a čak i prokleti novinari imali su bolju
opremu od njih.
Vratili smo se u bunker i ja sam ponovo legao na put da posmatram zvezde. Po svojoj raskoši, Balkanska
noć u prirodi može da se meri s najboljim prizorima te vrste. Vazduh je čist, nezagađen neonom, i možeš
potpuno da zaboraviš na gluposti kakve su bunkeri i meci. Udisao sam prohladan noćni vazduh i osluškivao
tišinu.
Iznenada je odjeknuo prasak u tami. Zvuci rafalne paljbe naterali su me da uskočim u bunker. Feđa, Jakša i
policajci bili su potpuno spokojni jer je pucnjava dolazila s brežuljka na benzinskoj pumpi. Feđa je već snimao
koristeći noćni durbin s kojim je mogao da razazna obrise brežuljka i drveća na njemu, ati se čak i golim okom
moglo videti šta se događa.
Iz pravca šumarka OVK je osuo paljbu po nekadašnjoj benzinskoj pumpi, a vojnici su uzvraćati istom
merom. Trasirni meci su teteti kroz prostor između njih. Oni se često ispatjuju u srazmeri jedan prema dvanaest.
Izgtedato je kao da tačkaste svetlosne niti neprestano lete među njima. Sve to postaje još upečatljivije i strašnije
kad se zna da između svake dve svetlosne tačke leti jedanaest bojevih metaka. Trasirni meci su narandžasti jer
je to jedna od najlakše vidljivih boja u spektru. Linije su malo skretate u svom jurišu kroz prostor. Kad vojnik
puca iz kalašnjikova podešenog na automatsku paljbu, ili iz mitraljeza, čak i jači otkucaji srca mogu mato
pomeriti nišan. Glasnija tutnjava dotazita je od mitratjeza, dok su kalašnjikovi proizvodili viši praskav zvuk.
Na policijskom radiju mogli smo da čujemo kako oficir koga smo sreli traži pomoć. "Pod vatrom smo a oni
su brojno nadmoćni", rekao je hladnokrvno. Njegov zahtev da mu se pošalje oklopni transporter odbio je neki
šef, ko zna gde, s obrazloženjem da je previše opasno ići tim putem pre svitanja.
Posle nekoliko minuta pucnjava je utihnula. Začuo bi se povremeni prasak ili kratak rafal, a onda samo još
po koji usamtjen pucanj. Ljudi na pumpi biti su mnogo iskusniji borci nego njihovi protivnici, ali u tom
trenutku nikako nisu mogli da prihvate borbu sa OVK-om.
Okrenut leđima prema potjima koja su nas okruživata, Feđa je osmatrao kroz noćni durbin; najednom je brzo
počeo da fokusira. Učinilo mu se da je primetio neki pokret. Rekao je to policajcima i oni su odmah zatražili da
im pozajmi durbin. Strogo govoreći, mi ne bismo smeli da pomažemo borcima u sukobu, ali ko god je smišljao
etički kodeks za novinare u ratnim područjima nikad se nije zatekao u bunkeru po noći u času kad se približava
neprijateljska jedinica čiji pripadnici neće reći: "Gle, tamo su neki novinari, hajde da otkažemo akciju i da
napadnemo sutra uveče." Prosto će razneti sve pred sobom. Naravno, apsurdnost situacije sastojala se u tome
što smo mi pošli da tražimo vraga, a kad je izgledalo da se on približava, poželeli smo da nas zaobiđe. Barem
sam ja to svakako poželeo.
Policajci su uzeli noćni durbin i locirali jedinicu. Onaj koji je gledao kroz durbin promrmljao je nešto svom
kolegi; ovaj se prekrstio i zauzeo borbeni položaj iza vreća s peskom. Nekoliko napetih minuta prošlo je u
potpunoj tišini; policajacje posmatrao OVK. Jedinica se nalazila na dobrih dvesta metara i nije je jasno
razaznavao, ali je video da se ne približava.
Na kraju je rekao Feđi da oni idu u drugom pravcu. Odahnuli smo, a trideset minuta kasnije začuli smo par
pucnjeva iz puške udaljene najmanje dva kilometra: nešto drugo je bilo meta. Tokom sledećih dvadeset minuta
otvorili smo nekoliko konzervi piva i počeli da razgovaramo. Policajci su me prvo upitali znam li išta o srpskoj
istoriji.
Ne postoji dobar odgovor na to pitanje. Ako kažeš "Da", može ti se dogoditi da usledi niz pitanja u kojima će
iskrsnuti godine 1389, 1878, 1914, 1941. i 1948. Ako ne znaš odgovore, ispašće, najpre, da lažeš, a ona ćeš biti
kriv i zato što ne znaš osnove veličanstvenog niza događaja zvanog srpska istorija.
Ako pak kažeš "Ne, ne poznajem srpsku istoriju", najpre ćeš biti kriv što ne znaš veličanstveni niz događaja
poznat pod imenom srpska istorija, a onda ćeš morati da istrpiš opširno predavanje u kojem će se pominjati
1389, 1878, 1914, 1941. i 1948. godina. Ono će sadržati i neke ezoterične činjenice koje ne znaju ni kembrički
doktori slovenske istorije i kulture. Srbi su toliko opčinjeni svojom istorijom da ti na pitanje koliko je sati mogu
odgovoriti otprilike ovako: "Godine 1389. odigrala se velika bitka protiv Turaka na Kosovu polju u kojoj smo
poraženi. Usledilo je pet vekova ropstva pod Turcima, a onda smo se 1878. konačno osvetili i ponovo postali
suverena nacija. Nacija koja se lavovski borila protiv Nemaca u Prvom svetskom ratu i imala srazmerno
najveće gubitke. Avaj, 1941. Nemci su nam se osvetili tako što su nas okupirali. Ponovo smo se borili protiv
njih ovaj mali i odvažni srpski narod a Hrvati su se pridružili nacistima i ubili 700.000 Srba u Jasenovcu. Ali su
svi ini 1945. izgubili rat i godinu dana kasnije nastupio je čas da, kao Jugosioveni, ugušimo ustanak kosovskih
Albanaca. A sada je tačno tri i deset."
Naučio sam da je na pitanje o poznavanju istorije najbolje promrsiti nešto smirujuće poput: "Znam da ste
mnogo stradali u prošlosti." Činjenica da to nema mnogo veze sa današnjom situacijom, s tim što sada neke
srpske jedinice čine strašna zverstva nad civilima, ne umanjuje istinitost te rečenice. Ona bi ih obično dovoljno
odobrovoljila da sa mnom razgovaraju kao sa ravnopravom osobom, umesto da me bodu u prsa. A to je značilo
da možemo voditi razgovor u kojem se može raspravljati o nedelima počinjenim na obe strane.
Najpre su, međutim, poveli razgovor o sporazumu koji se predsednik Milošević upravo spremao da potpiše.
Ričard Holbruk ušao je u njegovu beogradsku kancelariju zajedno sa generalpotpukovnikom američke avijacije
Majklom Šortom.
Milošević je isturio bradu. "Vi ste, dakle, taj koji će nas bombardovati." General Šort mu je zadao desni
kroše: "U jednoj ruci imam avione za osmatranje U-2, a u drugoj bombardere B-52. Na vama je da odiučite o
tome koje ću upotrebiti."
Policiji se sporazum nikako nije sviđao. Ne toliko zbog toga što je bio iznuđen pretnjom da će NATO
bombardovati, koiiko zato što OVK nije bio njim obuhvaćen, a kao što smo videli, primirja nije biio. Po
uslovima sporazuma, 4.000 pripadnika Specijalnih poiicijskih jedinica (SPJ) povlačiio se u užu Srbiju noseći sa
sobom i oružje. Obična policija i nekolicina preostaiih specijainih jedinica biie su izložene ogromnom naporu i
slabije naoružane od protivnika.
Svaki put kad bi stigao do nekog kosovskog sela, OVK bi ušao u njega, zauzeo ga i počeo da patrolira
okolnim putevima. Ubrzo je kontroiisao veiike obiasti pokrajine. Srbi su biti besni jer su pre toga dobijaii rat,
doduše, brutalnošću, i biti su stomili ofanzivu OVK-a. Ti miadi Srbi bili su u kiopci. Zatočeni u svom bunkeru,
u svojim uniformama, u svojoj nacionatnosti i istoriji. Ništa nije moglo da ih uveri u to da se, čak i ako su ih
Šiptarizaista mrzeii, i čak i ako je OVK ubijao civile, nikako ne može opravdati ono što su srpske snage
počinile tog leta. Ako bih natuknuo da su od 1989. godine Srbi možda ugnjetavali kosovske Albance, oni su to
odlučno poricali. Ili bi mi policajac rekao: "U svakom slučaju, pre toga su oni nas ugnjetavali", kao da je to
činilo odvođenje 200.000 ljudi u logore u brdima prihvatljivim načinom antigerilskog ratovanja.
Složili smo se u tome da se ne slažemo. Nisam znao da li su oni lično učestvovali u zlodelima koja su punita
prve stranice listova i tetevizijske ekrane tog leta. Dakle, nisam imao razloga da ih ne volim. Ti obični mladići
radije bi bili negde drugde. Možda je neki od njih odvojio četrnaestogodišnjeg dečaka od majke, vezao mu ruke
bodljikavom žicom i pucao mu u potitjak dok je majka preklinjala za milost. Takve stvari su se događate. Ati
kako izgtedaju ljudi koji to rade kad izađu iz mračnog teatra uniformi, pušaka i paljevina i vrate se u stvarni
život? Sreo sam se s tvrdim jezgrom, drogiranim, zlim, ludim pripadnicima paravojnih formacija koji su nešto
od toga radili i oni su, što je gotovo utešno, zaista gadno izgledati. Njihove marame oko vrata, Rambo naočari
za sunce, brada od tri dana i opasači savršeno su se uklapati u foto-robot. Kad se vrate kući, oni izgledaju
sasvim isto, čak i kad se presvuku u trenerke, farmerke i kožne jakne. Ali znamo da je među pripadnicima
običnih jedinica i disciplinovanim specijalcima SAO bito etemenata koji se, po rečima jednog srpskog
potitičara "nisu ponašati ni blizu onako ružno" kao neki pojedinci nalik na kakvog "Sonderkommando" u
Hitlerovim Einsatsgruppen u Rusiji.
A onda se može dogoditi da ti isti momci piju pivo s tobom, pričaju o fudbalu i izgtedaju kao potpuno
razumni ljudi. U Hrvatskoj, Bosni i Srbiji potazio sam od toga da osoba s kojom razgovaram nije počinita teži
ztočin od nepropisnog parkiranja. U suprotnom, čovek može da padne u zamku da ih sve demonizuje.
Pred ponoć je razgovor nekako skrenuo na akutno stanje mojih leđa. Ono je zaista bito akutno jer je, kako
sam kasnije saznao, jedan od mojih pršljenova virio kroz iskidano tkivo i trljao se o spinalni nerv. Svako na
svetu ima neku priču o bolnim leđima, pa ni ovi poticajci nisu biti izuzetak. Poput svih nas, svako od njih je iti
sam imao taj probtem ili je mogao da ispriča stravičnu priču o svom ocu koji se postednjih petnaest godina
života zlopatio s jakim bolovima u krstima. Razmenjivati smo recepte i terapije. Ljudi s televizije preporučivali
su nošenje stalka za kameru, dinama i pancirnih prsluka kao siguran način da se dobije kila. Policajci su tvrditi
da će ti višegodišnje truckanje u starom jugu po razrovanim putevima zasigurno srediti kičmu. Onda su došle na
red različite terapije: od "specijaliste za leđa u Nišu, pravog čudotvorca kod koga obavezno moraš da svratiš
ako se ikad zadesiš u tom gradu" do čudnovatih "isceliteljskih ruku i kanalizatora energije" u Beogradu.
Srbi su neobično skloni mutnim verovanjima u paranormalno. Četrdeset godina napadno ateističkog, ali
mekanog komunizma nije uspelo da iskoreni pojavu koja postoji u većini kultura postojano zanimanje za ono
što se ne može dokazati. Pogled na svaki novinski kiosk u Srbiji otkriva široku paletu revija posvećenih
astrologiji, čudotvornim isceljenjima i jezivim pričama o okultnom.
To je tokom 90-ih koristila režimska televizija RTS koja je davala sate programa osobama tipa Mistik Meg.
Njihova uloga bila je da čitaju budućnost i uveravaju Srbe da je ona svetla, da se zemlja kreće u dobrom pravcu.
To je očigledno bila politička odluka ljudi koji su prostudirali sve poluge moći i naučili da ih koriste. Pojavio bi
se tip po imenu Ljubiša Trgovčević i gledaoci bi ga pozivali. On bi neko vreme zurio u studijski reflektor, a
onda bi počeo da okreće prsten na svom prstu govoreći: "Da, javlja mi se, javlja mi se." To je bio udarni
televizijski termin i program je shvatan ozbiljno. U Britaniji oko osam odsto osoba shvata ozbiljno Mistik Meg,
ostali znaju da ona samo popunjava petominutnu prazninu u izvlačenju lotoa, kao malo lake zabave pre
izvlačenja brojeva. Njeni srpski ekvivalenti kao da su radili po unapred pripremljenom scenariju koji treba da
ubedi stanovništvo da je u srpskoj bašti sve ružičasto. To je bilo u vreme kad su ratovi besneli oko granica,
inflacija divljala, nezaposlenost rasla, kad penzije nisu isplaćivane i kad su gangsteri postajali slavne ličnosti.
"Javlja mi se", rekao bi neki od dežurnih šarlatana, "javlja mi se da su se mračne sile urotile protiv nas, ali mi
ćemo pobediti." Drugi šarlatani su uveravali Srbe da su oni "Nebeski narod".
A zatim bi počele vesti. One su obično bile jednako daleko od istine kao i ono prethodno. Pojavljivali su se
još čudniji ljudi, uključujući i Zlu vešticu sa Istoka koja bi ponovila poruku da rukovodstvo zemlje radi pravu
stvar i da će Srbija trijumfovati nad svojim neprijateljima. Ona se zvala Mira Marković i bila je supruga
predsednika Miloševića.
Iako je bila na čelu tvrde komunističke Jugoslovenske levice, Mira Marković je izgledala čudnovatije nego
sve Mistik Meg zajedno. Imala je ofarbanu natapiranu kosu kao iz šezdesetih, crnu kao gavranovo krilo, iz koje
je raslo raznovrsno cveće. Njen piskavi glas ličio je na glas balkanske Mini Maus. Pisala je najčudnovatije
stvari o životu u kolumni jedne nedeljne revije. Srbija je bila zgranuta tipičnim opisom iz njenog socijalnog
kalendara: "Danas, za ručkom s prijateljima, pitala sam da li neko slučajno ima cigaretu. Imali su paklicu
'vinstona' i upaljač, i dali su mi ih na poklon." (Mira Marković, Noći dan. Dnevnik).
Druga kolumna završavala se Mirinim razmišljanjima o odlasku na odmor: "Moraću da zamolim svog
urednika u Dugi da me oslobodi obaveze prema časopisu. Ako ne bude imao ništa protiv, volela bih da uzmem
odmor."
Propustila je da doda: ako bude imao nešto protiv, neće još dugo biti urednik.
Policajci s kojima smo bili nisu baš marili za prvu damu Srbije, ali su imali više razumevanja za Slobu, iako
ih je kritikovao što su dopustili da im vežu ruke na leđima. Natuknuo sam da bi to moglo biti rđavo poređenje s
obzirom na to da je za pretnje bombardovanjem Srbije delimično odgovorna činjenica da je prošle godine odveć
mnogo ruku kosovskih Albanaca bilo vezano na leđima bodljikavom žicom. Bilo je vreme da se krene. Dobro
smo se slagali, ali sam shvatio da sam poslednjom napomenom prekoračio crtu. Obraćao sam se ljudima koji su
videli kako im ubijaju kolege. Oni možda nisu počinili nedela, ali nisu rado gledali na stranca koji kritikuje
srpske snage. Zaključili smo da imamo dovoljno građe za reportažu i razmenili prijateljske pozdrave.
Poželeli smo im mirnu noć, ukrcali se u blindirani automobil i krenuli nazad ka Prištini i hotelu "Grand". Eh,
taj "Grand". Smeđe sobe, smeđa voda iz slavine, zgrudvani dušeci, grozna hrana, sumnjičavo osoblje i gangsteri
u trenerkama u predvorju. I sve to košta samo pedeset dolara za noć. Ipak, bilo je bolje od onoga što smo
ostavili iza sebe i mnogo bolje od uslova u improvizovanim planinskim logorima u koje su se sklonili mnogi
kosovski Albanci. Tamo ćemo se zaputiti sledeće večeri.

Druga glava

Kad čoveka napusti sunce njegove domovine,

Ko će mu osvetljavati put na povratku?
Gisari Četebi Kan (turski ratnik)

U tami se ispružita majušna ruka i zgrabila moju. Topta, uprkos hladnoći koja je vladala van šatora, uporno
je stezala moju kao da se njen vlasnik plašio da će ga, ukoliko popusti stisak, progutati vrtlog. Kresnuo sam
upaljač. Dvogodišnji dečak osmehnuo se plamenu, a onda i meni. Možda je to bilo uobraženje, ati imao sam
utisak da gleda u moju unutrašnjost. Dvogodišnjak koji te tako gleda nije česta pojava, naročito ako mu nisi
rođeni otac. Moj rođeni sin bio je kod kuće, mirno je spavao u toplom krevetu. On zasad ima sve razloge da
veruje da je svet prijatno mesto, kao što uglavnom i jeste, ali se u očima ovog dvogodišnjaka ogledalo ono što
su one videle.
 Ne znam kako se zove zato što sam propustio da pitam. S njim su bili njegovi roditelji i još šestoro njegove
braće i sestara uzrasta od tri do deset godina. Porodica je živeta u improvizovanom šatoru na hladnoj padini
brda zajedno sa još tri stotine ljudi iz istog sela.
Niz brdo je dijagonatno tekta rečica. Zato su prestali da beže. Odmakli su dovoljno dateko da bi Srbi
prekinuti poteru. Tu je bito čisto i dovoljno prostrano za njihove trenutne potrebe. Mesec dana je prošto od tog
bekstva i evo, ovaj dvogodišnji dečačić mi se okačio o ruku dok se smešimo jedan drugom. Palim jednu od
sveća koje sam doneo i nekoliko puta prolazim rukom kroz dečakovu kosu. Možda je taj potez bio odveć
prisan, ali je u njegovom osmehu bilo toliko strepnje da nisam znao šta bih drugo učinio.
Dečakavo selo su granatirale srpske snage koje su zatim ušte na njegovu periferiju. Svi su uprtiti odavno
spakovane torbe i krenuti. Dvogodišnjak ne zna mnogo, ali i te kako zna da se njegov svet okrenuo naglavce.
Ljudi u logoru kategorično su tvrditi da OVK nije bio u njihovom setu. To je možda istina, a možda i nije.
OVK se često krio u selima. U većini sela imao je podršku, a u drugima je bio samo tolerisan. Baš kao što Srbi
nisu prezali od granatiranja sela, ni OVK nije prezao od likvidiranja onih koje je smatrao "kolaboracionistima".
Odbijanje sela da pruži utočište OVK-u bilo je dokaz kolaboracionizma, što uglavnom znači da se OVK krio
gde god je hteo. Kako god bilo, ovaj šestogodišnjak to nije mogao da razume.
Kasno po podne, Reutersov TV snimatelj Mark Čisholm i ja zaputili smo se prema logoru. S nama su bili i
Reutersov fotograf Janis Behrakis i novinar Kurt Šork. Kurt je išao svugde, jurio svaku priču. Bio je hrabar,
pedantan i strasno odan poslu. Jednog dana u maju 2000. godine otišao je u Sijera leone, gde ga je na
blatnjavom putu usred džungle ubila milicijska četa. Ubijen je i kamerman AP Migel Gil Moreno, koga smo
tada ostavili u Prištini. Putovali su vojnim kamionom. Mark je bio s njima, ali se izvukao s metkom u šaci, a
Janis je pobegao nepovređen. Kurt je bio hrabriji od većine i prekršio je pravilo koje se često krši: ne putuj sa
vojskom u borbenoj zoni.
Godine 2001, kad sam bio u Avganistanu, prekršila su ga četvorica mojih kolega, i to po noći. Nisu samo
pratili vojno vozilo, već su na vojnom kamionu krenuli na kolebljivu liniju fronta, koja je dvanaest sati pre toga
ponovo bila pala u ruke drugoj strani. Platili su istu cenu kao i Kurt. Svakom je jasno da čim kroči u zemlju
zahvaćenu ratom smanjuje izglede da mu se tog dana njš£a neće dogoditi. Sa svakim daljim korakom ta
verovatnoća opada, a noćno putovanje s vojskom na front svodi je gotovo na nulu.
Za mene je i boravak u logoru po noći bio izazivanje sudbine, ali Kurt je to doživljavao gotovo kao rutinu.
Nisu mnogobrojni pripadnici medija izlazili noću, a pogotovo ne s namerom da zađu iza linije fronta kao što
smo mi učinili tog popodneva. Nije dolazilo u obzir da Jakša ili Feđa pođu s nama jer smo se zaputili na
teritoriju koju je kontrolisao OVK. Jakša je imao prijatelje među kosovskim Albancima u Prištini; to nije veliki
grad i bilo je dovoljno nekoliko telefonskih poziva da se OVK obavesti da dolazimo. On je imao svoje ljude u
gradu, u civilu, i kontakt se mogao uspostaviti pod uslovom da se poštuje diskrecija. Ali, u gradu koji su
kontrolisali Srbi nije bilo uputno vikati naokolo da želiš da sretneš ljude koje bi volela da sretne i jugoslovenska
vojska. Veći deo medijskog korpusa znao je kako to da izvede, ali je tu i tamo bilo i reportera koji nisu shvatali
u kakvu su zemlju zabasali. Potpuno su im izmicale nijanse sukoba, obično zato što nisu dobro uradili domaći
zadatak.
Pre izvesnog vremena, jedan južnokorejski novinar dospeo je u Krajinu, enklavu u Hrvatskoj koju su
kontrolisali Srbi. Bio je to čovek potpuno na svom mestu, ali nije imao pojma u kakvoj zemlji se nalazi. Pošto
je prevalio dalek put od Seula, predstavio se UN-u u Zagrebu i dobio akreditive. S njima je uspeo da dođe do
poslednjeg hrvatskog kontrolnog punkta iza kojeg se prostirala teritorija pod kontrolom Srba, a onda je naišao
na prvi srpski kontrolni punkt. Sproveden je u stanicu milicije, gde su mu poželeli dobrodošlicu u "Republiku
Srpsku Krajinu",izdali dozvolu, održali mu predavanje, bocnuli ga prstom u grudi i udarili pečat u njegov
pasoš. Na povratku se srdačno zahvalio i poželeo im sreću u njihovoj hrabroj borbi sa agresorom, to jest sa
srpskim zlotvorima koji pokušavaju da unište Hrvatsku. Minut kasnije najuren je iz samozvane "Republike".
Tri minuta kasnije bio je u kolima koja su ga odvezla pravo u Zagreb.
Jakša i ostali dobro su znali u kojoj su zemlji. Nije dolazilo u obzir da krenu u brda. U najgorem slučaju
pripadnici OVK-a bi ih ubili, a ako bi bili u dobrom raspoloženju zarobili bi ih kao taoce. U najboljem slučaju,
to jest u slučaju da su mi prijateljski naklonjeni, tolerisali bi Jakšu i ostale. Ali čak ni tada ne bismo mogli da
vidimo sve što smo želeli. OVK bi o dvojici mojih prijatelja imao sasvim određeno mišljenje da su srpski
špijuni.
Ovo je, dakle, bio strogo nesrpski poduhvat. Prošli smo kroz srpski kontrolni punkt gde su nam stražari,
policajci, stavili do znanja da nam ne mogu "garantovati" sigurnost ako krenemo dalje odatle. To je bio način
da nam se kaže da postoje delovi Srbije u koje srpska policija ne sme da kroči a da se istovremeno sačuva
obraz.
 Sunce je još sijalo kad smo s makadama skrenuli na ugaženi put. Ničija zemlja protezala se otprilike tri
kilometra u dubinu. Na prvom kilometru nije bilo ljudi, ni životinja, ni neoštećenih kuća. Onda smo videli
jednog civila, starca koji se saginjao nad usevima u polju. Ispravio se i zagledao u nas dok smo prolazili.
Verovatno je viđao samo nekoliko automobila na dan. Postepeno se pojavljivalo sve više ljudi i neoštećenih
kuća dok smo se približavali kontrolnom punktu OVK-a. Oni su bili jednako zabavni kao i njihovi prethodnici.
Nije im bilo javljeno da dolazimo i ništa nije vredelo što smo im rekli da je trebalo da ih pozovu neki Ijudi iz
Prištine. Kad sam im, šale radi, pokazao svoj britanski pasoš, nijedan se nije otkravio. Čak ni kad sam istakao
da na unutrašnjoj strani prednje korice jasno piše da je Njeno Veličanstvo Kraljica lično zahtevala da se
"nosiocu" napomenuh da sam to ja mora dopustiti da "da prođe slobodno, bez smetnji i prepreka, i da nosiocu"
dakle, meni, podsetih ga ponovo "treba po potrebi pružiti neophodnu pomoč i zaštitu ." Možda to naš kosovski
prevodilac nije sasvim dobro objasnio, kako godi bilo, pripadnik OVK-a je, umesto da se osmehne, pribio
kalašnjikov uz rame i ćutke se upiljio u mene.
Puštao sam da prođe vreme. Čim smo čuli da nas nisu očekivali, naoružali smo se strpljenjem. Tokom
jednog sata koji smo tu proveli verovatno je obavljeno nekoliko razgovora mobilnim telefonom. Stražari na
kontrolnom punktu su, izgleda, pokušavali da nađu onoga ko nam je dao dozvolu jer su imali naređenje da po
noći ne propuštaju novinare.
Kad smo se našli na putu, sve je bilo relativno prosto. Vozili smo se strmim utrenikom punim rupčaga i
kamenja, koji je sa obe strane bio obrubljen gustim drvećem. Oko pet minuta kasnije, baš kad je sunce počelo
da zalazi, stigli smo na čistinu na kojoj su seljaci podigli svoje šatore.
U kosovskim planinama sunce brzo zalazi, naročito pred zimu. Ljudi su već palili vatre, kuvali večeru i
stavljali decu na spavanje. Pre mesec dana imali su kuće sa satelitskim antenama, a možda i telefone kojima su
zvali svoje rođake u Nemačkoj, Italiji ili Velikoj Britaniji.
Bio je to mali logor. "Vodič" nam je objasnio da dalje u brdima ima više ljudi, ukupno oko 1.200. To je
zvučalo sasvim verovatno. Prema poslednjim procenama Komisije UN za ljudska prava oko 200.000 ljudi je
živelo bez krova nad glavom. Dim od vatri lebdeoje kroz suton. Dečji smeh i potok koji je prolazio kroz
središte činili su prizor gotovo prijatnim, ali samo na časak, koliko je čoveku trebalo da pomisli šta to stvarno
znači.
U kampu su bila barem tri naoružana pripadnika OVK-a. Jedan nam je rekao da Srbi ponekad noću pucaju
na područje pod šatorima. Upozorio me je da ne pominjem njihovo prisustvo jer bi to moglo navesti Srbe da
napadnu izbeglice.
To je bila vojna informacija; kao što nisam prijavio sastav one jedinice Vojske Jugoslavije na benzinskoj
pumpi, nisam nameravao da prijavim ni njihovo prisustvo, iako, tehnički gledano, oni ne bi smeli da budu u
logoru. Oni bi svakako tvrdili da štite civile. To je primer kako jasne smernice o ponašanju u ratu, napisane u
mirnim dostojanstvenim salama UN-a u Ženevi, mogu da se zamagle u susretu s realnošću. A ovo je bila
realnost.
Mnogi Srbi i datje veruju u teoriju zavere po kojoj je OVK naredio ljudima da odu u brda i držao ih tamo da
bi pridobio za sebe moćne zapadne medije. Što je više izveštaja o "navodnom stradanju'' kosovskih Albanaca,
tvrditi su Srbi, to će lakše Zapad biti prevaren i uvučen u sukob.
OVK je zaista uradio sve da dovede spoljni svet, ali verovati u tu posebnu teoriju zavere znači verovati da su
hiljade kosovskih majki i očeva dobrovoljno izveli svoju decu iz kuća, da su potrpali nekoliko osnovnih
potrepština u torbe i otišli da žive na hladnim padinama u času kad je zima bila na pragu. To nije zvučalo
logično. U nekoliko prilika to sam rekao Srbima i svaki put sam dobio isti odgovor: "Ali vi ne poznajete
kosovske Albance, oni nisu kao mi, oni bi to uradili." Te osobe stvarno veruju da kosovske majke ne mare za
svoju decu kao srpske. Kad se dođe dotle, najbolje je okončati razgovor. Nije uvek posredi zlonamemost;
većina Srba nikad nije bila na Kosovu, niti će biti. Jedino što su znali o kosovskim Albancima jeste ono što im
je državna Radio-televizija Srbije rekla o njima. A ona im je rekla da OVK krijumčari droge, organizuje
prostituciju i ubija civile. Ta organizacija je to radila, ali se iz toga ne može zaključiti da obična kosovska
majka voli svoju decu manje nego bilo koja druga na svetu.
Seljaci su organizovali školsku nastavu u logoru. Učionica se sastojala od jednog relativno ravnog dela
čistine. Ni poda, ni zidova, ni krova. Oprema se sastojala od učitelja. Ipak, s obzirom na okolnosti, bio je to
herojski napor da se ostane u kontaktu sa stvarnim svetom iako se živi u košmaru.
Kad je pala noć, vatre su pogašene, svetiljke ugašene, zavladale su tišina i tama. Tišinu je remetila samo
buka koju su pravila dva nespretna idiota iz strane televizijske ekipe.
Mark i ja smo trupkali unaokolo sudarajući se i posrćući preko kamenja; Lorel i Hardi bili bi ponosni na nas.
"Tim!" prošištao je Mark, "gde je rezervna baterija?"
"Mislio sam da je kod tebe."
 "Ne, u poslednjem šatoru je bila kod tebe."
To je značilo da ću, pošto sam već bio banuo u nečiji šator i košmar, sada morati da se vratim i zamolim
prevodioca da prevede da se mnogo izvinjavam, "ali izgleda da sam ovde ostavio rezervnu bateriju za
televizijsku kameru; da li će vam smetati da nekoliko minuta preturam po mraku i probudim vašu usnulu decu
dok je ne pronađem?"
Nekoliko časaka kasnije baterija i ja smo se pridružiii Marku. Nisam mogao da vidim izraz, ali siutim da je u
tom času izostao sunčani osmeh koji je često obasjavao njegovo otvoreno južnoafričko iice. Poput većine
najboijih snimateija on je prema novinarima-idiotima osećao mešavinu zdravog poštovanja i zdravog
nepoštovanja. "Repoteri? Ne bih ja to hranio", to je gotovo mantra u snimateijskim krugovima glavnih
informativnih teievizijskih kuća. Iza scene, reporterske "zvezde", koje gleda mnogo ljudi na velikom području,
često su izložene nemilosrdnom ruganju zbog svoje opsednutosti kosom, podvaljkom i "face-timeom". "Face-
time" je onih deset sekundi kad govore u kameru.
To što sam gotovo izgubio skupu bateriju za kameru svrstaio me je na neko vreme u kategoriju "novinara-
idiota". Nije stvar u materijainoj šteti već u tome što se bez baterije više ne može snimati, a u ovim logorima još
niko ništa nije snimao posie mraka. Noćni durbin je ponovo bio s nama, i njegove sablasne zelene slike slagale
su se sa atmosferom ovog čudnog mesta. Iz šatora je tu i tamo dopirao tih razgovor, uglavnom glasovi odraslih.
Najtužnije je bilo kašljanje male dece. Počinjala su da poboljevaju, a noći su biie sve hladnije. Ovo je planina,
za mesec dana pašće sneg.
Gotovo svi su iegli da spavaju. Malo šta drugo se mogio raditi. Ritam njihovog života promenio se na
mnogo načina. Sve ono što je biio normaino ostavili su u kućama, u doiini ispod nas, ali tamo se neće vratiti
dok ne dobiju garanciju da je bezbedno.
I tako smo završiii dan u šatoru s dečakom koji je imao jak grip i tužan osmeh. Dok se sa braćom i sestrama
ušuškavao pod ćebetom, a mi napipavaii put do lendrovera, u kancelarijama širom Evrope i s one strane
Atlantika gorela su svetia. Arnerikanci i Englezi su odiučili: "Nešto se mora preduzeti", i spremali su se da to i
učine.
*
Džon Rejven (ime promenjeno radi zaštite identiteta) radio je do kasno u svojoj kancelariji u Ministarstvu
odbrane u Londonu.
Razmišljao je. To je za njega bio rad jer je bio plaćen da razmišlja. Neki Ijudi u njegovom odeljenju, Vojnoj
obaveštajnoj službi, bili su plaćeni da utvrde šta je problem, on je pomalo učestvovao i u tome, ali je novac i
ugled zarađivao razmišljanjem o rešavanju problema. "Problem", i to prilično nov, bio je Slobodan Milošević.
Tokom hrvatskog i bosanskog rata, na Miloševića se gledalo kao na "Rešenje". Godine 1995. zapadne sile su
se centimetar po centimetar primicale mirovnom sporazumu, a on je bio čovek s kojim su morale da
pregovaraju. Bez Slobe nema mirovnog sporazuma, a on je sarađivao. U avgustu su Hrvatska vojska i rezervisti
izveli munjevitu ofanzivu, nazvanu "Oluja", protiv Srba u Krajini. Aktere te operacije delimično su obučile,
naoružale i finansirale Sjedinjene Države. U ubilačkom pohodu počistili su sve pred sobom, paleći, pucajući i
pljačkajući. Dvesta hiljada Srba bilo je "počišćeno" s područja na kojem su njihove porodice živele 400 godina.
Oni su preko Bosne pobegli u Srbiju, Sloba nije mrdnuo prstom da im pomogne, međunarodna zajednica
gotovo nije ni osudila operaciju, a međunarodni mediji jedva da su reagovali. Jedan od aktera "Oluje" bio je
Agim Čeku. Njegovo ime je ponovo isplivalo 1998. godine, kad je postao načelnik generalštaba OVK-a.
Sreo sam jednog pukovnika američkih Specijalnih jedinica u Dubrovniku, nedelju dana posle "Oluje". Bio je
upleten u operaciju i u napad na bosanske Srbe za koji se spremala Bošnjačka vojska. Amerikanci su tajno
doturali oružje Bošnjacima u Tuzli koristeći opremu NATO-a bez znanja NATO-a. Operacija "Oluja" i prodor
koji je usledio u Bosni ubedili su Miloševića da prihvati mirovne uslove na Dejtonskoj konferenciji.
Miloševićje voleo da bude u centru pažnje; smatrao je sebe ravnopravnim iako niko drugi za stolom nije
imao nikakvih iluzija o karakteru njegovog režima; ili, kako je to rekao jedan agent MI-6: "Znali smo da se
bavimo gangsterima, ali smo bili pragmatičari na obe strane reke."
Reka u ovom slučaju znači Temza; ona deli sediše MI-6 u Voksholu od Forin ofisa u Vajtholu.
"Britanska operacija na Balkanu bila je uvek složnija nego američka, nije bilo razmirica između Glavne
zgrade i Vokshola."
Zato godinama niko nije tražio od Džona Rejvena rešenje za Miloševića; iako je smatran gadnim
karakterom, on nije bio problem. Mogao je svima ići na živce još dugi niz godina da nije otišao predaleko u
svom obrušavanju na separatistički pokret kosovskih Albanaca koji su i same Sjedinjene Države nazivale
"terorističkom grupom" (Specijalni izaslanik SAD, Robert Gelbard, 23. februara 1998, prema AFP i Reutersu).
Beograd je to preveo kao "To je vaša stvar." Nakon što ie Milošević nateran da sedne za sto u Dejtonu 1995.
godine, pažnja velikih sila okrenula se na drugu stranu. Tokom tromesečnih uličnih demonstracija protiv
Miloševića 1996/97. godine u Beogradu, Britanci i Amerikanci malo su šta učinili da pomognu srpskoj
opoziciji iako se režim ljuljao. To je delom bila greška i same opozićije. Ne bi bilo lako sastaviti tužniji skup
kočopernih svađalica i teatralnih egomanijaka.
Sonja Liht iz Sorosovog fonda u Beogradu ovako ih je opisala: "Bili su slabi. Disidentska politika je bila
amaterska, a borili su se protiv eksperata. Neki od njih su moji prijatelji, ali kažem vam, nisu znali da vode
politiku, bili su odveć sujetni." Zato im je Forin ofis, kad su zatražili pomoć, odgovorio: "Dođite ponovo kod
nas kad odrastete." Davao je opremu za elektronske medije i kompjutere, ali to je mala pomoć.
Milošević je stekao uverenje da Zapad neće zaista krenuti protiv njega. Stanovništvo je teško dobijalo vize
za izlazak iz zemlje, sankcije su bile na snazi, vremena su bila teška, ali on nije bio ugrožen. Glavni beogradski
industrijalac i Miloševićev prijatelj priča sledeću priču: "Godine 1997. ručao sam sa ser Ajvorom Robertsom,
britanskim ambasadorom. Moj posao je bio da razgovaram o finansijskom sporazumu koji je za nas bio važan a
ticao se jedne banke. Ali Ajvor je želeo da govori samo o Bumu 93, maloj opozicionoj radio-stanici u
Požarevcu, koja nam nije naročito smetala, ali smo je zatvorili. Rekao sam: 'Vaša ekselencijo, možemo da
razgovaramo o radiju, ali zar ne bismo mogli prvo o finansijskim stvarima?' On je želeo da govori o tom radiju,
pa smo mu udovoljili, vratili smo radio u etar. Za uzvrat, on nije stavio nikakve prigovore na finansijski
sporazum. Bilo je očigledno da ga Forin ofis pritiska da postavlja pitanja koja su za nas bila beznačajna. Kad
sam se vratio kod Miloševića i to mu ispričao, on je rekao: 'Tako nam poručuju da ih ovo ovde više ne
zanima."'
Ser Ajvor je drukčije video stvari. On se više od četrdeset puta sastao sa Miloševićem; neki od tih sastanaka
bili su prilično usijani. Jednom prilikom mu je jugoslovenski predsednik jasno i glasno rekao: "Ako ste ovde da
biste predstavljali svoju vladu, onda ste dobrodošli. Ali, ako ste ovde da biste se mešali u poslove naše zemlje,
onda niste!"
Prošlo je pet meseci do njihovog sledećeg susreta.
Ambasador se zaista interesovao za nezavisne medije koji su, s obzirom na jadno stanje opozicionih
političara, smatrani boljom investicijom. Britanska ambasada je već iskoristila svaje diplomatske torbe da
pomogne najznačajnijem predstavniku nezavisnih elektronskih medija - Radiju B92?.
Ranih devedesetih B92 je počeo da izdaje muzičke CD-ove. Oni su narezivani u londonu i zatim prenošeni u
Srbiju u diplomatskim torbama. Ako pažljivo pogledate neke od njih, možete videti da su na unutrašnjem krugu
otisnuta imena nekih britanskih diplomata.
Ser Ajvor se upustio i u nešto mnogo ozbiljnije. B92 je upućivao svoj radio-signal ka 17 drugih nezavisnih
stanica širom zemlje. Beograd je uporno prekidao ili ometao signal. Da bi to onemogućio B92 je tražio od
BBC-a dekodere; ser Ajvor Roberts je organizovao da se u Beograd, u diplomatskim torbama, donosi oprema
za dekodiranje. Osoblje B92 pokupilo bi opremu iz ambasade i prosledilo je radio-stanicama.
To je omogućilo Radiju B92 da telefonskom linijom šalje u london signal koji potom BBC šatje na satelit
odakle su male nezavisne stanice u Srbiji preuzimale program B92. Režim je bio besan.
"Počeli su da istražuju", kaže ser Ajvor, "i shvatili šta se događa. Primio sam rani jutarnji poziv da dođem u
Ministarstvo spoljnih poslova. Rekli su da ilegalno uvozim opremu. Odgovorio sam da to ne radim: 'Možda je
oprema u rukama radio-stanica, ali ona ostaje naše vlasništvo, što znači da mi imamo pravo da je unesemo u
zemlju.' Malo smo se prepirali, a onda sam ja rekao: 'Hajde, nemojte mi turati pod nos kršenje Bečke
konvencije kad dobro znate da je ono što vi radite gola cenzura.' Rekao sam im još i to da ću se, budu li nadigli
galamu, svesrdno potruditi da zaustavim ublažavanje trgovinskih sankcija na nivou Evropske unije, koje je tada
bilo u toku."
Ser Ajvor je činio sve što je bilo u njegovoj moći i slao u london uputstva za konferenciju Dejton 2 o
Kosovu, ali london je sklanjao pogled. Većina se tako ponašala. U informativnim redakcijama tada se često
mogao čuti izraz "Dođavola s Balkanom". I ljudi iz Forin ofisa su to govorili, ali slabo razumljivim jezikom
zvanim "duplogovor". To je ono što diplomati većine zemalja koriste kad pišu memorandume koji bi jednog
dana mogli dospeti u javnost, ili kad govore za medije. Tada pišu ili govore, na primer, ovako: "U ovom času
Forin ofis ne oseća da bi Vlada Njenog Veličanstva trebalo da uloži više sredstava i truda u taj region."
To se prevodi kao "Dođavola s Balkanom", ali je brižljivo nagovešteno da će u budućnosti možda postojati
potreba za tim; pošto je posredi, naravno, prevrtljiv region. Na visokim nivoima britanske administracije kružila
je ta vrsta memoranduma. Pokazalo se da su oni koji su ih pisali bili u velikoj zabludi, i teško je shvatiti zašto
su se oglušivali o ono što su im ljudi duž lanca ishrane govorili na lako razumljivom engleskom.
Na osnovu onoga što su terenci Forin ofisa i agenti MI-6 govorili svojim šefovima bilo je očigledno da će
region na kraju eksplodirati. Na neki način, na izvesnom nivou, ta informacija je zanemarena. Većina vrhunskih
stranih novinara koji su radili u regionu upozoravala je da će se to dogoditi. Štaviše, to isto su govorili i srpski
novinari koji su sačuvali kontakt sa stvarnošću. A ipak su Britanci i, u još većoj meri Amerikanci, pune dve
godine skretali pogled.
Sonja liht iz organizacije Otvoreno društvo u Beogradu opisuje kako je, po sopstvenim rečima, "gotovo
zavrištala" na grupu vrlo visokih zvaničnika američkog Stejt departmenta u Vašingtonu 1997. godine: "'Hej,
ljudi! Zašto ne pomognete civilnom društvu na Kosovu, ženskim institucijama, omladini, medijima. To je
velika crna rupa koja se sprema da eksplodira, želite li veliku crnu rupu u Evropi?' Odgovor je glasio: 'Ne
možemo da pomognemo civilnom društvu na Kosovu zato što će ono pomoći secesionistima.' Tada niko nije
bio voljan da išta učini za Kosovo."
Kad čovek pomisli na novac potrošen u toku potonjeg NATO bombardovanja, troškovi rane intervencije
sredstvima koja diplomati i obaveštajci zovu "političkim ratom" izgledaju neznatni. Politički rat ima mnogo
vidova. To može biti "crna magija", podrivanje nečijeg ugleda pomoću vešto plasiranih novinskih članaka, ili
pak podržavanje raznih oblika organizovanja masa. Ali, kao što je rekla Sonja, "niko nije bio spreman da mrdne
prstom".
Kao da je 1996, 1997. pa čak i u februaru 1998. godine većina Evropljana i Amerikanaca bila
dekoncentrisana. Jedan operativac Forin ofisa koji je u to vreme radio u regionu ovako je objasnio problem:
"Kad je izgledalo da ćemo možda bombardovati, stotine Ijudi su učestvovale u planiranju i određivanju ciljeva,
ali ih nigde nije bilo kad je trebalo voditi politički rat ili obavljati kontroiu sankcija. Mislim da to ne govori
dobro o nama. Naknadno gledano, trebalo je da upotrebimo drugo oružje koje nam je bilo na raspolaganju.
Trebalo je ranije da radimo ono što smo radili kasnije."
U vreme kad mi je dvogodišnjak stezao ruku, i kad je već oko hiljadu Ijudi izgubilo život, otkucavanje
tempirane bombe postalo je dovoljno glasno da ga svi čuju.
Imali su problem, bilo im je potrebno rešenje.
Džon Rejven nije bio jedini koji je sedeo i razmišljao. Njegovim kolegama u Ministarstvu odbrane pridružili
su se ljudi iz MI6, Forin ofisa i Dauning strita.
Na određenom nivou, mišljenja se obično udružuju. Zbog toga je, između ostalog, Britanija ostala tako
važan igrač na svetskoj sceni. Britanci to obično dobro rade, i čim su utihnula zvona za uzbunu, vajtholska
mašinerija je stupila u akciju. Sličan proces događao se u Stejt departmentu i Pentagonu. Međutim, njih je
supraništvo često ometalo u sabiranju informacija; to nije bila, po rečima jednog čoveka iz MI-6, "združena
operacija", ali se kretala u tom pravcu.
Jedan od onih koji su premošćavali jaz u Vašingtonu bio je oficir Mornaričke obaveštajne službe SAD Mark
Kirk. On je bio i član američke Kongresne komisije za međunarodne odnose i vodio je kongresne misije u 42
zemlje, uključujući i Bosnu i Kosovo. Bio je u položaju da zna mnogo šta, između ostalog i sledeće: "Tokom
devedesetih vladalo je opšte uverenje da možemo da radimo s Miloševićem. Njegovo odlično poznavanje
engleskog veoma mu je išlo u prilog. Ali na kraju smo pokrenuli ogromnu operaciju protiv njega, i tajnu i
otvorenu. Osećali smo da će on, ako ga se ne otarasimo, započeti rat u Crnoj Gori i Makedoniji, što je moglo
izazvati ne samo humanitarnu krizu, već i uvlačenje u sukob Grčke i Turske, članove NATO-a."
U to vreme Britanci još nisu definitivno odlučili da zbace Miloševića, ali su znali da se mora pritisnuti gas.
Džon Rejven je radio samo za vojsku Velike Britanije. Rešenje Ministarstva odbrane bilo je prilično očigledno,
ali tek kad ga se neko setio. Teže je razmišljati o rešenjima nego odgovarati na pitanja poput onih iz kviza
"Želite li da budete milioner?", gde je, ako znate odgovor, svako pitanje lako.
Teorijska rešenja postaju tačna ili pogrešna tek kad se provere u praksi. Dakle, nije posredi egzaktna nauka.
Zato su oni koji se njima bave izloženi velikom pritisku. Rejven, na primer: ako njegovo rešenje urodi
neprihvatljivim brojem ubijenih britanskih vojnika, ili vrlo neprijatnim diplomatskim incidentom, verovatno če
biti proglašeno za promašaj. U diplomatskim i novinarskim krugovima postoji vic na račun vojne obaveštajne
službe: "Military Intelligence" je protivrečan pojam. To nije istina. Britanski vojni obaveštajci na višim nivoima
izuzetno su obučeni taktičari koji spajaju vojnu sposobnost rasuđivanja sa političkim i diplomatskim njuhom. U
čisto profesionalnom pogledu, britanska vojska uživa veliki ugled širom sveta. Za to nisu zaslužni samo
muškarci i žene na terenu, već i planiranje i razmišljanje koje se zbiva pre nego što oni krenu u akciju. Prave se
greške, događaju se brljotine, ali delatnost obaveštajne službe ima ključni značaj za uspeh vojske. Britanski
vojnici nisu više "lavovi koje vode Magarci", iako su ponekad političari koji drže dizgine pomalo skloni
njakanju.
Naravno, muškarci i žene u MOD-Intelu ne odlučuju o politici. Predlozi za akciju nose se "gore" da bi se
dobila saglasnost, a onda, u zavisnosti od njihove osetljivosti, na još viši sprat. Preporuku ili zahtev da se
upotrebe Specijalne snage u inostranstvu, makar samo kao "savetnici", videće "rukovodilac Specijalnih snaga",
načelnik za dati region u Forin ofisu i predstavnici MI-6 i MI-5. Ministar odbrane će ga potpisati, ali to će samo
biti znak na papiru koji kaže da je on svestan toka akcije.
 Ako je reč o angažovanju trupa, onda će ministri pomenutih odeljenja biti obavešteni i pozvani da se izjasne.
To znači ministar odbrane, ministar spoljnih poslova, ministar unutrašnjih poslova a možda i minisar za razvoj.
Ako se predviđa da će akcija biti žestoka ili krajnje politički osetljiva, onda će i premijer želeti da bude
informisan. U suprotnom će želeti da zna zašto je izostavljen iz lanca, pa dakle i iz procesa odlučivanja.
Maksima "Informacija je moć" nije ništa manje istinita zato što je kliše.
3edan od "mandarina" Ministarstva odbrane veruje da je struktura informisanja u britanskoj vladi jedan od
stubova britanskog sistema.
"Bler dobija ekspertsku analizu, možda najbolju. Pogledajte samo sa čim je izašao posle napada na Ameriku
11. septembra. Vajtholska mašina se zahuktala. Uporedite ono što je govorio Bler sa gotovo banalnim izjavama
Buša i njegove 'porodice'; to se gotovo ne može porediti. Blerove reči zasnivale su se na analizama MO-a,
FCO-a /Foreign and Commonwealth Office/ i Kabineta. Dauning strit je sve sabrao i prikočio Vašington.
Kasnije su te analize pomogle Bleru da ne prenagli sa slanjem više hiljada vojnika u Avganistan zato što smo
mu odlučno savetovali da to ne čini."
U pripremama za Kosovski rat 1999. premijer Toni Bler jasno je stavio do znanja da će, ukoliko je to
neophodno, učestvovati već u najranijim fazama procesa odlučivanja zaobilazeći neke od svojih ministara. To
je kasnije naročito važilo za celokupnu spoljnu politiku. Slanje SAS-a u neku drugu zemlju je jedna projekcija
britanske spoljne politike, te je g. Bler želeo da bude upoznat s tom vrstom informacija u ranoj fazi. Godine
2000. većina učesnika u tom procesu direktno je izveštavala Kabinet. Kabinet je isto što i Dauning strit, a
Dauning strit je isto što i premijer.
Čim je rešenje Ministarstva odbrane prihvaćeno, pripadnicima Oružanih snaga širom Velike Britanije
javljeno je da se pripreme za odlazak na Kosovo i da čekaju. Britanija nije bila u ratu, nije bilo objave rata u.
Parlamentu; Ministarstvo odbrane je izdalo obaveštenje za štampu u kojem je prosto rečeno da će nekoliko
aktivnih vojnih oficira savetovati KVM.
Ali nije rečeno da je najmanje sto pripadnika elitnog britanskog vojnog personala bilo na putu za Kosovo, u
civilnom odelu i sa diplomatskim pasošem.

Treća glava

Akcija je tamo gde nema akcije.

Džon Kuper Klark, "Ulica Bizli"
U sedištu Ministarstva odbrane zvonili su telefoni. Rešenje je bilo prosto. Ako je Milošević pristao da 2.000
stranih civila obezbeđuje pristojno ponašanje Srba na Kosovu, onda Velika Britanija neće propustiti retku
priliku da malo planira unapred a to znači da malo "procunja".
U nekim krugovima, "zanimljive" vojne operacije nazivaju se "Tajne veverice" ili "Sniki biki" (Moglo bi se
prevesti kao "Šunja cunja". prim. prev.). Tačno je da to zvuči pomalo detinjasto, ali sažeto opisuje ono što se
Ministarstvo odbrane spremalo da izvede Sniki biki par excellence.
I Ministarstvo odbrane i Forin ofis imali su planove za eventualni rat protiv Tugoslavije. Sada se ta situacija
popela visoko na lestvici prioriteta, što je značilo da na teritoriju potencijalnog neprijatelja treba ubaciti vojnike
da malo osmotre. To je bilo pripremanje za slučaj da dođe do rata; njegova svrha bila je da se za kratko vreme
zaštite životi britanskih vojnika. Ministarstvu odbrane nije padalo na pamet da pošalje desetine nenaoružanih
vojnika na Kosovo bez neke vrste podrške. Godine 1995. bosanski Srbi su ponizili Ujedinjene nacije držeći
njihove posmatrače kao taoce da bi sprečili NATO da bombarduje njihove položaje. Situacija je bila očajna, ali
gotovo komična. Pogled na "Plave beretke" lisicama vezane za stabla i ulične svetiljke svedočio je o nemoći
operacije UN-a u Bosni. Predstavnici organizacije koja je trebalo da učini svet stabilnim prikazani su na
televiziji kako stoje na žarkom suncu bosanskog leta lisicama vezani za stubove. Nije čudo što vođstvo
bosanskih Srba i oni koji su povlačili konce iz Beograda nisu ozbiljno shvatali UN.
Ministarstvo odbrane je posmatralo tu farsu i odlučilo da svoje ljude poštedi sličnih situacija. Podrška vojsci
koja je ubačena na Kosovo stigla je u vidu Kraljevskog ličnog pograničnog puka.
I njihov telefon je stalno zvonio. Na Kosovo je moglo otići i nekoliko desetina članova drugih jedinica, ali
na stotine Kraljevskih graničara bile su spremne da krenu u Makedoniju sa sanducima municije i velikim
svežnjevima pušaka. Ako njihove kolege na susednom Kosovu budu morale da se izvlače pod vatrom, oni će
priteći u pomoć.
 Specijalna vazduhoplovna služba (SAS) primila je poziv u Herifordu. Za nekoliko minuta ruksaci su bili
spremni, palete sa opremom pokrenute, a od trupa SAS-a zatraženo je da se vrate u bazu i budu spremne za
pokret. Jedan oficir MI-6, koji je tada bio na dužnosti u regionu, kaže: "Iskoristili smo priliku da jedan tim
momaka iz SAS-a ubacimo u misiju KVM-a. Tačno je, radili su kao posmatrači i Britanci su se zaista trudili iz
petnih žila da se sporazum i primirje održe, ali su radili i druge stvari."
Britanski analitičar odbrane ide i dalje. On kaže da je u sastavu KVM-a zvanično bita i grupica nenaoružanih
vojnih lica, predvođena generat-majorom Džonom Drevjenkijevičem (DZ): "Međutim, Britanci su nezvanično
ubacili ne samo SAS, već i Četrnaestu obaveštajnu i Kratjevske signaliste. Svi su ušli sa diplomatskim
pasošima."
Ta moderna verzija onoga što britanska vojska radi već stotinama godina zove se "OPR" ili "obaveštajna
priprema ratišta". Taj pojam seže unazad barem do vojvode od Vetingtona koji je imao običaj da jaše oko
bojnog polja pre bitke kako bi uočio moguće probleme. Situacija je sad bita toliko toša da se Britanija
pripremata za OPR na Kosovu.
Svaka ekipa je imata drukčiji zadatak. Kao što je rekao jedan pripadnik MI-6: "Čak je i korpus za obuku
poslao jednog oficira, ati ne verujem da vas on mnogo zanima." Koliko god da je rad Korpusa za obuku bio
zanimtjiv, pravu akciju voditi su drugi.
"Četrnaesta obaveštajna" je etitna vojna jedinica koja zajedno sa SAS-om obavlja takozvano "dubinsko
nadgledanje". Njene pripadnike obučava SAS koji često planira svoje akcije na osnovu obaveštenja dobijenih
od Četrnaeste obaveštajne. Jedan analitičar Odbrane kaže: "To su tjudi koji usavršavaju irski akcenat, nose
civilna odeta i džonjaju u pabovima i kafeima u Belfastu." Kada bi vojnici iz Četrnaeste obaveštajne obišti
srpski iti OVK kontrolni punkt iti kasarnu, oni se nisu samo rukovati i potvrđivati "Ne, u ovom trenutku zaista
ne pucate ni u koga", već su posmatrati, pamtili, a ponešto i zapisivati. Obraćali su pažnju na značku na kapi
oficira jer je ona pokazivala iz koje je jedinice. Postavljali su prijateljska pitanja, na primer, gde se oficir
školovao.
Sve što bi videli nešto im je govorilo. Tokom objedinjavanja, tumačenja, prekucavanja i slanja na desk u
Ministarstvu odbrane, informacije su se preobražavale iz naizgled nevažnih činjenica u potencijalno vitalna
obaveštenja: "Kapetan Srbin komanduje elitnom jedinicom koja je, sudeći po našim podacima, učestvovala u
ratu u Bosni i Hrvatskoj. Njegova jedinica izgleda visoko motivisana i dobro opremljena."
Ta informacija može, ali ne mora da izgleda zanimljivo. Međutim, obaveštajni planeri Ministarstva odbrane
u njoj vide potencijalno sredstvo za spasavanje života. Ako u nekom budućem scenariju neka britanska jedinica
treba da napreduje, odlučivanje o tome kojim putem će krenuti biće znatno lakše ako njen komandir zna da mu
je kapetan Srbin sa svojim prekaljenim borcima s leve strane a četa uplašenih regruta s desne.
Signalisti su bili tu zbog onoga što najbolje znaju da rade. Taj zadatak je poveren onima koji su bili
najupućeniji u saopštenja tajne veverice. Oni znaju da nema mnogo smisla prikupljati mnoštvo korisnih
informacija ako to onda vikneš u megafon. "Sigiji" su stručnjaci za brzu jednokratnu komunikaciju. To u osnovi
znači da hrpa materijala može biti kompresovana u nekoliko sekundi šifrovane informacije i onda prenesena.
Krajnje je teško naći, uhvatiti i dešifrovati prenos.
SAS ima drukčiju ulogu. Kad započne pucnjava, sasovci se mogu koristiti kao Izvidnica vazdušnih snaga da
pomognu u određivanju ciljeva. Oni mogu i da lociraju mete pre sukoba, ali u tom slučaju imaju drukčiji
zadatak. Kako je to rekao jedan oficir Vojne obaveštajne službe: "Od njih se ne traži da učine nemoguće. Oni
nisu ni supermeni ni konstruktori raketa. U stvari, meni se čini da su oni samo usavršena pešadija. Ako gledamo
SAS na Kosovu 1998, oni se nisu bavili određivanjem ciljeva. Tražili su puteve kojima se može izaći. Imali
smo na raspolaganju druge stvari za određivanje ciljeva. SAS je mogao da nam pomogne tako što će nam dati
informacije o putevima za izvlačenje. Posebno ističem puteve za izvlačenje."
Oficir nije želeo da objašnjava naširoko, ali je kasnije postalo očigledno da je mislio na to da su tražili izlaz
u slučaju da KVM mora da ode, ili da neka otpadnička grupa srpskih snaga ili OVK-a drži posmatrače kao
taoce.
SAS je tumačio kartu zemlje i tražio moguća skloništa u slučaju da dođe do povlačenja pod vatrom. Našli su
mesta na koja mogu sleteti helikopteri i mesta gde se može zakopati oprema koja bi mogla zatrebati. Prema
Dankanu Bulivantu, bivšem vojnom oficiru koji je bio portparol KVM-a, Specijalne snage poslate su i u
Makedoniju.
"U britanskom kontingentu Snaga NATO-a za evakuaciju bila je jedna eskadrila SAS-a i jedna SBS-a,
ukupno više od sto ljudi."
Plan je bio da se, ako stvari krenu naopako, motorizovane Kraljevske trupe premeste na granicu da bi
podržale Specijalne jedinice. Specijalne jedinice bi se onda povezale sa svojim partnerima u KVM-u, ušle na
Kosovo, obezbedile bazu za stetanje helikoptera i spasle posmatrače. Kratjevske trupe bi ušle u pokrajinu samo
pod uslovom da postoji "propustljivo okruženje"; drugim rečima, pod ustovom da jugostovenska vojska ne
otvara vatru na njih. Snage NATO-a za evakuaciju bile su odveć male da bi se probiie bez znatnih gubitaka, ali
to je bio dobar način da se Srbima pošalje poruka, da se pruži podrška Specijalnim jedinicama i, u slučaju da
dođe do najgoreg, da se brzo upadne u zemlju i jednako brzo iz nje izađe.
Neki oficiri nisu bili oduševtjeni poslednjom mogućnošću koju su nazivali "Operacija sigurna smrt". Ona je
podrazumevala kretanje oktopnih vozita uskom dotinom koja je pružata odtičan zaklon braniocima u dužini od
preko pet kitometara. Tešili su se saznanjem da je london ptanirao da povuče svoj kontingent KVM-a mnogo
pre nego što prodor oklopnih vozila u suverenu zemlju postane neizbežan. U jednoj prilici koju mediji nisu
pomenuli, za vreme jedne posebno napete epizode na Kosovu, Puk je dobio naređenje da dođe na granicu i
demonstrira silu. Odatle su zurili u jugoslovenske pogranične trupe, ali nisu imali nameru da pređu granicu.
Britanci su mogti da pošalju oštro sročen tetegram Beogradu, ali dovođenje nekoliko stotina vojnika na granicu
bito je mnogo rečitije i razumljivije nego iskaz na diplogovoru.
Sredinom decembra veliki deo od 160 britanskih članova KVM-a bio je na Kosovu, a Kraljevski puk je
stigao u Makedoniju. Sa još nekotiko kotega otputovao sam u nekadašnju jugoslovensku repubtiku da
izveštavam o njihovim pripremama.
Trupe su se nalazile na zaleđenom, blatnjavom potju na području za obuku Krivolak, južno od gtavnog
grada. To mesto je zimi turobno i daje za pravo izreci "Ako ne podnosiš šalu, nije trebalo da dođeš", koja svuda
prati vojsku. Tokom dana bilo je -2° C, a noću je temperatura padala na -18° C. Nije bilo baraka, ni televizora,
ni telefona, ni piva, ni novina. Umesto toga bilo je mnogo šatora, mnogo snega, mnogo ledene kiše, blata koliko
ti duša želi i više desetina uzmuvanih guseničnih vozila. Najbliži asfaltirani put bio je udaljen šest kilometara.
Proveo sam jednu noć sa njima, a onda sam odjurio u glavni grad Skoplje; da mi je neko rekao da ću biti tako
zadovoljan što vidim hotel "Kontinental", sa njegovom zanimljivom smeđom šarom na tapetima, ne bih mu
poverovao.
Oni su tu provodili nedelju za nedeljom, mesec za mesecom. Da bi se sprečilo opadanje morala, verovatno je
bilo potrebno podsećati ih da su na potencijalno veoma važnom zadatku, da to više nije vežba za održavanje
kondicije, već uvežbavanje moguće bliske budućnosti.
Kao cenjeni gosti Kraljevskog puka dobili smo krov nad glavom. Bio je to luksuz, ali samo relativno
posmatrano. U skloništu je možda bilo -12° C, dakle šest stepeni više nego napolju. Kupajući se u toj raskošnoj
toploti, prevario sam se i otvorio pivo i viski koje smo doneli za svoje domaćine. Pivo znači puna bešika i
odlazak u toalet, što dalje znači izlaženje usred ledene noći i nišanjenje u rupu iskopanu u zemlji za tu svrhu.
Proveli smo vrlo pristojno, mada hladnjikavo veče sa nekim oficirima i vojnicima. Kao izgladneli su se
bacili na britanske novine koje smo sačuvali, ali nisu navalili na alkohol. Naše prisustvo im je bilo samo mala
promena rutine. Veoma ozbiljno su shvatali svoj zadatak. Veći deo noći drhtao sam u svojoj vreći za spavanje,
prikladno smeštenoj na betonskom podu. Ostatak sam proveo drhteći u majici kratkih rukava, boksericama i
čizmama, tražeći kroz sneg put prema smrdljivoj rupi u zemlji i proklinjući čas kad mi je pivo palo na pamet.
Svi drugi su očigledno imali ogromne bešike; njih petnaestakje spokojno hrkalo, a ja sam celu noć proveo
budan. Kad nisam bio napolju i psovao pivo, ležao sam sklupčan psujući "vreću koja štiti od hladnoće do -8° C"
zato što se nije udebljala kad je shvatila da je -12° C. Svi vojnici koje poznajem kažu da te, bez obzira na
temperaturu, vreća bolje greje ako na sebi imaš samo bokserice i majicu. Isprobao sam. Ne bih rekao da su u
pravu. Otprilike na svaki sat dodavao sam po jedan sloj odeće. Kad je došlo vreme za ustajanje, bio sam
potpuno odeven.
Vojska nam je dopustila da ležimo do pet i deset ujutru. Onda su se upalile baterijske lampe, svi vojnici su
ustali i započeli redovne poslove, dok su tri civilna mekušca savršeno igrala svoju ulogu sklupčani u položaj
fetusa ostali smo u vrećama za spavanje do poslednjeg časa. Otvorio sam jedno oko i upiljio se u vojnika koji je
pomno pregledao svoje čizme. Činio je to s tolikim zanimanjem da bi čovek mogao pomisliti kako baš u
njegovim čizmama prebiva tajna svemira.
"Šta to radiš?" upitao sam ga.
"Proveravam da nema škorpija", odgovorio je.
"Nema škorpija u Makedoniji", promrmljao sam.
"Znam", rekao je, "to je refleksna radnja."
Stali smo u red za doručak u šatoru. Pošto sam učtivo odbio kobasicu i slaninu, i prihvatio kajganu i gnjecav
paradajz, kuvar je primetio moje devijantne sklonosti. "U vojsci nema vegetarijanaca, ser", iskezio se i spustio
kobasicu na moj tanjir. Majstorski potez. Stavio mi je do znanja da "vegiji" ovde moraju "da jedu kao bele lale
sve što im se da, ovo je vojska, a ne letnji kamp", a istovremeno je ostao učtiv.
 Britanskim vojnicima je naređeno da se muškim novinarima obraćaju sa "ser" a ženskim sa "madam". Čudno
se osećam kad mi se običan vojnik obrati kao da sam oficir. Imam poriv da se okrenem i pogledam kome
govori.
Posle mog vegetarijanskog doručka sa dodatkom proteina krenuli smo da posmatramo vežbe za taj dan. Tu
je čovek zaista mogao štošta da nauči. Po scenariju je Kraljevski puk ulazio na Kosovo uz pristanak obe strane,
ali u krajnje prevrtljivoj situaciji. To je u velikoj meri ono što se i dogodilo britanskoj vojsci sledeće godine.
Zapovednik, major Džef Mos, skupio je oko hiljadu vojnika na padini brda da posmatraju jedinicu čija se
spremnost testirala. Dvadesettrogodišnji poručnik Džejmi Voterson ostavljen je pozadi sa dvanaest vojnika i
oklopnim guseničarom voriorom. Rečeno mu je da se pojavi za deset minuta, da zatim pređe s položaja A na
položaj B i pokupi grupu tobožnjih posmatrača KVM. Nije znao ništa drugo do da će biti nevolja.
Tri naoružana pešadinca odevena dopola u civilnu odeću otpola u uniformu stajala su iza velike gomile
zemlje na blatnjavom putu. Brdašce je predstavljalo kontrolni punkt, a oni su glumili negativce, nije bilo
precizirano da li iz OVK-a ili iz srpskih jedinica.
Na kraju smo čuli brundanje voriora koji se uspinjao uz put nekoliko stotina metara dalje od nas. Vorior nosi
dvanaest ljudi i veliki top. Ne znam kalibar, tehnički aspekt ratovanja mi nije jača strana. Tokom oružanih
dejstava, kad odjekne vrlo glasno "Beng!", neko od kolega često zapita "Šta je ovo?". To ti daje priliku da
nakriviš glavu na jednu stranu, kao da pažljivo osluškuješ, i da kažeš: "Mislim da je to JVT."
"Šta je JVT?"
"Jebeno veliki top."
Vorior je doklizio iza ćoška prskajući blato na sve strane, a onda se s klepetom naglo zaustavio tridesetak
metara ispred barikade. Tu je stenjao oko dva minuta; za to vreme je Džejmi Voterson procenjivao situaciju. Na
kraju je izašao iz zadnjeg dela, došao do prednjeg i pozdravio onu trojicu.
"Dobro jutro", počeo je. "Ja sam poručnik britanske vojske Voterson. Moram da prođem ovim putem, molim
vas da se sklonite." Pešadinci su očigledno bili oduševljeni što bar jednom ne moraju da kažu "Da, ser" i rešeni
da se potpuno užive u ulogu. Čovek je gotovo mogao da čuje njihovu misao: "Okej, da vidimo šta zna ovaj
Rupert" (u vojničkom žargonu Rupert označava oficira, što se temelji na ideji da je to ime tipično za srednju
klasu).
Jedan je istupio, preteći zamahnuo puškom SA-80 i izveo pristojnu imitaciju Čarlija sa kontrolnog punkta
lika koji se devedesetih mogao videti širom Balkana.
"Ja ne govori engleski. Ti ide nazad."
Poručnik je progutao pljuvačku. Ne znam da li je imao gotov plan B ili ga je upravo smišljao.
"Imam dozvolu da se vozim ovim putem; molim vas, sklonite se."
Upinjući se da zadrži ozbiljan izraz lica, tobožnji negativac je dreknuo: "Mi kontrolišemo put, gubite se!"
Čarliji s kontrolnog punkta nacerili su se i zapalili cigarete. Voterson se vratio do voriora i razmislio. On je
tek pre osam meseci diplomirao na Sandherstu i još se nikad nije sreo sa tako realističkim scenariom. laka,
brzopotezna opcija bila bi da naredi svojoj dvanaestorici ljudi da izađu, ustrele kauboje iza barikade i nastave
putem. Srećom, u Britanskoj vojsci ima dovoljno oficira koji shvataju da bi zbog takvog postupka cela njihova
ekipa mogla biti brutalno pobijena na sledećem kontrolnom punktu. S druge strane, Voterson je dobio
naređenje da se probije.
Posle nekoliko minuta, šestorica pešadinaca iskočili su iz voriora i podelili se u dve grupe. Trojica su pojurili
na jednu stranu vozila, trojica na drugu, potražili su zaklon u obližnjem jarku i uperili puške prema kontrolnom
punktu. Mešavinom gestova i elementarnog engleskog, poručnik je stavio do znanja da on ima nameru da
prođe, makar i kroz barikadu. Dvojica su proverila da li ima površinskih mina, vorior je razbio barikadu, svi su
uskočili u vozilo i krenuli dalje. Iza sledeće okuke ponovo je iskrsao problem. Jedna "jedinica OVK-a" držala je
pet "posmatrača KVM-a" kao taoce.
Ovog puta Džejmi Voterson nije imao vremena za razmišljanje. Tek što je sišao sa svojim Ijudima, "OVK"
je počeo da "maltretira" članove KVM-a i oni su dozivali u pomoć. Prošlo je oko četiri sekunde pre nego što je
poručnik lično "otvorio vatru" i ubio dvojicu "pripadnika OVK-a". Pošto su se ostali razbežali, posmatrači su
ukrcani u vorior.
Onda je major Mos okupio stotinak vojnika oko sebe.
"Tako je, sad ste na sudu. Da li je poručnik Voterson kriv za ubistvo, ili se njegova akcija može smatrati
opravdanim ubijanjem? Ko glasa za ubistvo? "Aha", pomislili su vojnici koji su glumili neprijatelje. "Još jedna
prilika da smestimo oficiru." Svi su podigli ruke i time ga optužili za ubistvo. Ostali su smatrali da je posredi
opravdano ubijanje.
Voterson je objasnio svoje postupke.
"Bili su na tlu, nisam mogao da vidim gde su im ruke u odnosu na oružje. Zato sam otvorio vatru po njima."
 Područje za obuku Krivolak pokazalo je da se Britanci obezbeđuju sa svih strana. Oni su, za svaki slučaj,
obavljali pripreme za borbu, ali su u isti mah pokušavali da zauzdaju Srbe diplomatskim metodama.
Osamnaestog decembra u Forin ofisu je održan sastanak na visokom nivou. Vajtholska mašina okupila se da
proceni situaciju na Kosovu. To se zbivalo na visokom nivou, višem od vlade. Unutrašnji kabinet donosi odluke
o pitanjima nacionalne bezbednosti, koje su delimično zasnovane na informacijama dobijenim od Vajthola.
Zato se na sastancima poput onog od 18. decembra donose najvažnije odluke. Jedan od prisutnih opisuje
raspoloženje u Hrastovoj sobi u ulici King Čarls: "Sve agencije su bile tu. DIS, koji je zadužen za kopno,
uporno je ponavljao da Srbi pokazuju veliku uzdržanost. Neki od nas za stolom znali su da to nije cela istina, ali
valjalo je govoriti da se Srbi uzdržavaju, pa su se i oni uzdržali. U to vreme nismo se spremali za rat protiv
njih."
To je bio savet stručnjaka, koji je stigao do Tonija Blera. Bilo je tačno da Srbi nisu potpuno uzdržani, ali to
nije bio ni OVK. Četrnaestog decembra jedna srpska jedinica ubila je više od trideset boraca OVK-a koji su
prelazili granicu iz Albanije. Osveta je bila munjevita. Te večeri šestorica srpskih tinejdžera igrali su bulijar u
jednom kafiću u Peći. Grupa maskiranih muškaraca upala je u bar i pobila ih. Prethodne večeri održan je
sastanak Forin ofisa; kidnapovan je srpski gradonačelnik Kosova polja. Dok su zvaničnici odlazili sa
londonskog sastanka, procurile su vesti da je pronađeno gradonačelnikovo telo. To je bila zapetljana, zbrkana
situacija. Većina Ijudi bila je uverena da Srbi čine većinu zlodela, ali oni koji su zaista pratili događaje znali su
da ni pripadnici OVK nisu baš pozitivci.
Bler je poslušao savet. Potrošio je šest meseci na osmatranje situacije i postarao se da pomogne prilikom
formulisanja jednog dela politike i odluka UN-a. I u diplomatskoj i u vojnoj ravni, Britanci su pokušavali sa
izbegnu ratovanje u dalekoj zemlji u situaciji koja nipošto nije jasna. A ako već dođe do rata, želeli su da se on
odvija legalnim kanalima. Sve velike evropske zemlje stale su na isto stanovište, ali stav Britanaca bio je zaista
važan zato što su oni imali uticaja u Vašingtonu.
Nekotiko jugoslovenskih i britanskih izvora tvrdi da su Britanci u to vreme zaista pokušali da izbegnu
bombardovanje, ali su imali jedan problem. Izgledalo je da neki ljudi u Vašingtonu rade prema sasvim
drukčijem programu.

Četvrta glava

Budim se i vidim da niko nije stobodan.

Svi smo begunci.
Oledaj kako živimo ovde.
Ne mogu da spavam od straha...
Špijuni se kriju u svakom kutku,
Ali ih ne možeš dotaći
Jer svi su oni špijuni.
"Špijuni", Koldplej

Amerikanci su prednjačili. Na Kosovu je već bila u toku ogromna operadja CIA-e. Ranije te godine,
predsednik Milošević dozvolio je organizadji po imenu Kosovska diplomatska posmatračka misija (KDOM) da
nadgleda situadju. Obim borbi ukazivao je na to da misiji ozbiljno nedostaje ljudstvo. Naravno, svi bez izuzetka
novinari i radnid NVO-a, Srbi i Kosovari zvali su članove komisije "Kondomi".
Misijom je zvanično rukovodila Organizadja za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koju su pripadnici
beogradskog medijskog korpusa nazivali "Otkačeni evropski bezveznjaci". Nezvanično, "Kondomima" je
upravljala CIA.
Dankan Bulivant stigao je sa britanskim kontingentom KVM-a krajem oktobra da pomogne nadgledanje
primirja i ograničenja vojnih pokreta: "U trenutku kad smo ušli u zemlju kao KVM, Sjedinjene Države su već
uveliko bile otpočele jednu dobro pripremljenu operaciju CIA-e. Svi su znali šta je zapravo KDOM. U njemu je
uglavnom bilo angažovano osoblje Dinkorpa, koje, istini za volju, nije bilo naročito efikasno."
Dinkorp je američka kompanija sa sedištem u Virdžiniji, blizu Vašingtona. Mnogi od onih koji za nju rade
su nekadašnji članovi elitnih vojnih jedinica SAD ili CIA-e. Oni su ugovorom vezani za Stejt department. Kada
Agencija treba da rasporedi ljude na određena mesta, ali da "ne bude umešana", ona se obraća Dinkorpu ili
rivalskoj kompaniji MPRI (Vojni profesionalni resursi, Inc.).
 Roli Kit, nekadašnji kapetan u kanadskom Osmom husarskom puku bio je na čelu tima KVM-a u Kosovu
Polju pokraj Prištine: "Nije mi se dopalo ono što sam video. Nisam želeo da budem okružen Amerikancima; oni
su radili prema drukčijem programu. Neki od njih bili su vojni atašei iz ambasada širom Evrope. Jedan član
mog tima rekao je da je pre bio major u američkim 'Fokama'. Kad bih mu dodelio posmatrački zadatak, on bi
zadužio nekog drugog, a zatim bi otišao noseći sa sobom svoj GPS (sistem za globalno pozicioniranje)."
KDOM nisu činili samo bivši specijalni operativci i vojni atašei. Jedan analitičar Odbrane veruje da su
"Amerikanci upleli čak i višeg atašea Odbrane iz Pentagonove odbrambene obaveštajne službe. Organizacija je
vrvela od njih."
Kada je u oktobru osnovana Kosovska verifikaciona misija, mnoge zemlje jednostavno su premestile svoje
diplomate iz KDOM-a u KVM da bi ubrzale proces angažovanja 2.000 posmatrača, koliko je zahtevao
Holbrukov sporazum. Sjedinjene Države su to odbile. One su zadržale svoje ljude u KDOM-u, što je značito da
je KDOM postao pretežno američka organizacija. Onda je američki državni sekretar Madlen Olbrajt otišla
korak dalje. Ona je insistirala da i na čelu KVM-a bude Amerikanac. Čovek koga je izabrala imao je zanimljivu
radnu biografiju. Nedostajalo mu je, međutim, dublje poznavanje Jugoslavije.
Vilijam Voker je bio američki ambasador u Salvadoru krajem 80-ih godina XX veka, dakle u teškim
vremenima. Vašington je davao vojnu pomoć vladi u njenoj borbi protiv levičarskih pobunjenika. Vlada je
kontrolisala nekoliko odreda smrti. Jednom prilikom ubijeno je šest jezuitskih sveštenika; očevici su rekli da su
počinioci nosili vojne uniforme. Gadna stvar, ali kao što je Voker tada rekao: "Svako se može dočepati
uniformi. Činjenica da su bili obučeni u vojne uniforme ne znači da su bili vojnici" (razgovor sa masačusetskim
kongresmenom Džoom Mouklijem). Voker je kasnije uhvaćen u skandalu Iran/Kontra. Nezavisni advokat
lorens Volš istraživao je skandal i, sudeći po njegovom svedočenju, moguće je da je Voker bio pokretač jedne
sumnjive humanitame operacije u Salvadoru operacije koja je služila kao paravan za prodaju oružja kontrašima
u susednoj Nikaragvi. Njen krajnji cilj bio je obaranje nikaragvanske vlade.
Dakle, Vilijam Voker je znao ponešto o odredima smrti i tajnim operacjama. Ali, kategorično tvrdi da nije
znao ništa o operaciji CIA-e na Kosovu.
"Preko noći se broj naših Ijudi uvećao sa šačice na sto trideset ili više. Da li je u tom času Agencija mogla da
ih ubaci? Naravno, to im je posao. Ali, mene niko nije obavestio" (Sanday Times, 12. mart 2000).
Za čoveka koji je bio toliko neobavešten o delatnosti američke obaveštajne službe, Voker je imao zanimljivo
društvo. Dankan Bulivant kaže da je Vokerov zamenik Majk Filips bio nekadašnji oficir američke
Vazduhoplovne obaveštajne stužbe. On je sad bio "vojni savetnik" KVM-a, a Vokera je upoznao u vreme kad
su obojica bili u latinskoj Americi. Druga Vokerova latinoamerička veza bio je Džon Fernandes. Jedan evropski
posmatrač došao je s njim u nekakav lič ni sukob i stekao utisak da Fernandes nije pogodna ličnost ni za
nadgledanje primirja ni za diplomatiju. Kada je otišao kod Vokera, ovaj mu je rekao: "Da, da, ali znate li koliko
je staro Džonovo i moje prijateljstvo."
Jedan pripadnik MI-6 koji je radio nezavisno od KVM-a kaže: "Voker nije radio ni naročito suptilno ni
naročito dobro. U njegovom okruženju bilo je opasnih ljudi."
Zvanično su Amerikanci bili na Kosovu da bi posmatrali situaciju. Jedan od Evropljana u KVM-u veruje je
da je njihovo tumačenje tog zadatka vrlo široko: "Nisu samo posmatrali. Amerikanci su se bavili i osnovnom
obukom pripadnika OVK-a i davali su im opremu, satelitske telefone i slično. U tome su bili vrlo dobri,
naročito u komunikacijama."
U proleće sledeće godine, kad je postalo jasno da će NATO bombardovati, KDOM i KVM morali su brzo da
evakuišu svoje osoblje sa Kosova. Amerikanci su svoju opremu predali OVK-u. Satelitski telefonski sitemi za
globalno pozicioniranje bili su korisni kad su avioni stupili u akciju. U to vreme kružio je vic da je NATO
"avijacija OVK-a". Dankan Bulivant smatra da je "program SAD bio jasan. Kad kucne čas, OVK će pomoći
Amerikancima da istupe s političkim rešenjem."
Ni Francuzi nisu gubili vreme. Čim su saznali za stvaranje KVM-a, poverili su zadatak jednoj jedinici
Specijalnih snaga, koja je istog časa obojila nekoliko vozila u jarko narandžasto, poslata ih avionom u
Makedoniju i odatle odvezla na Kosovo u pratnji agenata DGSE, što je otprilike francuska verzija MI-6.
Rusi su davali sve od sebe, ali njihov budžet je omogućavao samo jedan automobil. Nažalost, taj nije mogao
da ide "mimo puteva", što je značilo da su nastojanja ruskih posmatrača da vide šta se događa bila pomalo
ograničena. Gerilski rat nije se vodio u glavnoj ulici; linije fronta bile su u brdima. Rusi, večiti pragmatičari,
činili su šta su mogli, a zatim su se povlačili u bar hotela "Grand".
Koliko je poznato, Francuzi su želeli da uvek budu u toku, a Amerikanci su, izgleda, pokušavali da
isprovociraju događaje. Tada se nije moglo govoriti o "združenoj operaciji"; čarke u Vašingtonu pokazivale su
da nisu svi bili za pružanje podrške OVK-u i nepopustljivost prema Beogradu; taj stavje prerastao u zvaničnu
politiku pre svega zaslugom Madlen Olbrajt.
 Olbrajtova nije bila naročito uspešna ni na čelu Stejt departmenta ni kao američki ambasador pri
Ujedinjenim nacijama. Ona je stajala iza veličanstvene deklaracije UN-a o "zaštićenim zonama" za bosanske
Muslimane. Ta deklaracija je bila otprilike onoliko korisna koliko i potez nekih levičarskih opština u Britaniji
koje su se proglasile za "nenuklearne zone". Bosanska politika je bila obnarodovana, ali ona nije mogla biti
sprovedena bez vojske. Jedan zapovednik NATO-a, koji je tada bio u Bosni, kaže: "Ona je možda bila u stanju
da izgovori reči 'zaštićene zone', ali nije imala pojma šta to znači sa vojnog stanovišta, niti kako se može
ostvariti." Evropljani su imali trupe na licu mesta i taj zadatak je njima pao u deo. Gubici su mogli biti veliki,
ali Amerikanci nisu nameravali da angažuju svoje trupe. Olbrajtova je bila intervencionista, ali Klintonova
politika nije želela da dovede u opasnost američke vojnike.
U to vreme se u NATO-u mnogo gunđalo. U kantinama Brisela i Monsa ponavljala se šala da je
Amerikancima toliko stalo do Bosne da su spremni "da je brane do poslednjeg Evropljanina". Amerikanci su,
pak, rezignirano širili ruke: "Pa zar mi moramo baš sve da uradimo?"
Ideja o "zaštićenim zonama" mogla je biti dobra, ali samo ako bi iza nje stala nedvosmislena pretnja silom.
Bez toga je ona postala ubistveno bolesna šala koja nigde nije bila manje smešna nego u Srebrenici. Jula 1995.
godine, Bosanski Srbi su, uz podršku Beograda, ubili 7.000 Bosanaca.
Nije trebalo proklamovati politiku koja se nije mogla sprovesti. Srebrenica je pretvorena u zaštićenu zonu
UN-a i 7.000 odraslih muškaraca, mladića i dečaka su ubijani, jedan po jedan, tokom tri dana, takoreći pred
nosom UN-a. To je najmučnije i najtragičnija epizoda u istoriji delovanja UN u Evropi; ona je oslabila
organizađju. Svi koji su tada bili umešani u diptomatiju u Bosni obeleženi su tim događajem.
Godine 1998, general Žak Klajn bio je glavni predstavnik UNa u Bosni i dobijao je osettjiv materijat o
Kosovu. Te jeseni u Sarajevu pozvao ga je na večeru jedan oficir britanske vojske: "Klajn je počeo da govori o
tome kako su Madi i Stejt department odtučiti, 'Okej, Sloba je sada probtem, a rešenje je da ga se otarasimo.'
Imam utisak da su Klajn i njegovi ljudi misliti da 'Madina družina' žeti da ostavi trag u istoriji tako što će učiniti
nešto za ljudska prava."
Nakon debakta u Bosni, Olbrajtova se opredelila za "pretnju sitom" kao prioritetnu politiku u Jugoslaviji.
Zabeležene su njene reči o tome da je Kosovo pritika za ispravljanje istorjskih nepravdi. Prema Washington
Postu od 19. aprila 1999. godine, na konferenciji koja je održana u Londonu marta 1998. Olbrajtova je izjavila:
"Istorija nas posmatra; sad imamo pritiku da se iskupimo za greške koje su načinjene pre četiri ili pet godina."
Olbrajtova je želela akciju. Bita je rešena da "krči put retorikom", to jest da daje smete izjave, ponekad i
javno, koje idu ispred zvanične politike. Htela je da utiče na javno mnjenje i da uradi ono što želi kad nastupi
čas odtuke. Upalito joj je, i u oktobru je NATO bio spreman da bombarduje ukotiko se ne nađe kompromis.
Holbruk ga je našao i bombardovanje je predupređeno.
Ali u tom času politika Olbrajtove uveliko je stvarala činjenice na terenu. CIA je obučavata, a detimično i
opremata borce pobunjenog OVK-a. To se događalo u vreme kada su drugi departmani američke administracije
i Evropljani još pokušavati da održe mirovni sporazum. Čim su se SAD angažovale, Olbrajtova je izvršita
pritisak. Ideja da se treba otarasiti "problema" početa je da zadobija poverenje u Vašingtonu. Gotovo sve
ukazuje na to da između decembra 1998. i 24. marta 1999. godine, kada je početo bombardovanje, američki
Stejt department, a na kraju i Klintonova administracija, nisu žeteti ništa drugo osim da svrgnu Mitoševića iti da
se s njim sukobe u tom procesu.
Bivši predsednik Jugoslavije nikad ne bi mogao da postane profesionatni šahista. Suočen s potezom druge
strane, obično je imao protivpotez, ati mu je nedostajata dugoročna strategija. To znači da je uvek bio matiran.
Nije tačno tumačio poteze i dugo nije verovao da bi NATO zaratio sa Jugoslavijom. Godinu dana posle sukoba
on kao da i dalje nije shvatao činjenicu da je većina figura na obe strane table šurovata protiv njega.
Jugostovenske obaveštajne službe nisu uspele da prodru u način razmištjanja SAD. Znate su da iza KDOM-a
stoji CIA, ali nisu mogle da proniknu u dugoročne namere Vašingtona. Prezirale su Vokera, ali nisu mogle da
ga odgonetnu. Portparol KVM-a Dankan Bulivant neposredno je učestvovao u jednom incidentu koji je
Beogradu poslao dvosmistenu poruku.
"Jedna srpska jedinica pucala je iznad glava nekolicini američkih članova KDOM-a i oni su se prilično
potresli. Razgovarao sam s njima i poverovao im da govore istinu. Vilijam Voker mi je rekao: 'Dankane, na ovo
treba nagaziti. Moramo brzo da damo izjavu i da najoštrije osudimo incident.' Postupio sam tako, a onda sam
otišao u London na jedan sastanak. Vokerje u međuvremenu otišao u Beograd, na sastanak sa Mitoševićem. Bio
je ostavljen da čeka osam sati, ali je na kraju primljen. Stoba je odmah sve porekao i zahtevao da mu se kaže
zašto je KVM dao onu agresivnu izjavu. Voker je ustuknuo; odtazeći od Mitoševića rekao je medijima da je
'Dankan Bulivant prenagtio i nije proverio činjenice'. Tetefonirali su mi u London: 'Znaš li šta onaj momak
govori o tebi?' Čim sam se vratio u Prištinu otišao sam kod njega. 'Možda ti dugujem izvinjenje', rekao je.
Odgovorio sam mu: 'Ne smeta mi što se kriješ iza mene. Više si pogrešio što si Slobi poslao pogrešnu poruku.
Što si ustuknuo...' ."
Ako je Dankan Bulivant u pravu, postavlja se pitanje zašto je Voker ustuknuo? Možda nije mogao da se nosi
s Miloševićevim snažnim karakterom, a možda je postao lažnu poruku koja je učvrstila Miloševića u uverenju
da ga Amerikanci neće bombardovati.
Bilo da su na vlasti demokrate ili republikanci, Stejt department ne voti kad se puca u pravcu američkih
stužbenika. Zašto bi Vokeru njegovi nadređeni rekli da ustukne? Ljudi njegovog ranga nisu često imati priliku
da sretnu Slobodana Miloševića. Kad se takva prilika ukazata Vokeru, on je imao vremena da dobije uputstva o
tome koliko sme da pritisne jugostovenskog vođu. Imao je najmanje osam sati. Kad je ušao na teren, nije
pokušao da uzvrati čak ni prvu loptu.
Posle tog incidentna Dankan Butivant počeo je da dobija pozive od prijatetja koji su prozreli situaciju. Svi su
slali istu poruku: "Onemogućio ti je da obavljaš svoj posao kako valja; bilo bi najbotje da odeš." Nekoliko
nedelja kasnije, Bulivant je napustio KVM i vratio se u london: "U svakom slučaju, posao je bio težak.
Događale su se čudnovate stvari. Moja prevoditeljka se četiri puta nije pojavila na dogovorenom mestu iako je
bila regularno angažovana i obaveštena o poslu; a onda me je posle izvesnog vremena potražila. Plačući mi je
rekla da je od KVM-a dobila naređenje da ne dođe, A onda... na više sastanaka zaredom pojavio bih se, na
primer, u deset jer su me tako obavestili, a oni bi rekli: 'Hej, Dankane, šta je bilo? Kasniš čitav sat.' Nije mi bilo
jasno o čemu se radi dok me prijatelji nisu upozorili: 'Pripazi se'."
Vokerovi postupci naveli su njegovog kolegu da se povuče. Dankan Bulivant smatra da se "bitka između
Amerikanaca i Britanaca na Kosovu vodila oko toga ko će izdavati saopštenja za medije".
Kosovska verifikaciona misija bila je u rasulu. Vukli su je i cimali sa svih strana. Da bi joj pružio podršku,
NATO je otpočeo "Operaciju orlovsko oko". Ona se sastojala od fotografskog prikupljanja informacija nad
Kosovom. Taj zadatak obavljale su bespilotne letelice nemačke Stote baterije. "Orlovsko oko" delovalo je iz
Makedonije, a na čelu mu je bio britanski general Dejvid Montgomeri, u bližoj okolini poznat kao Monti.
Trebalo je da bespilotne letelice nadleću položaje srpskih snaga i OVK-a i proveravaju da li se poštuju
pravila primirja o pokretima i naoružanju. One su mogle biti dragocena pomoć u procesu posmatranja, ali po
tvrđenju jednog britanskog analitičara odbrane, stvarnost je bila drukčija: "General Drevjenkijevič bi zatražio
pomoć Orlovskog oka, ali Monti nije mogao da mu izađe u susret zato što su Amerikanci koristili bespilotne
letelice za fotografisanje mostova, skladišta municije, zgrada, baraka, dakle, svega onoga što će naredne godine
gađati."
Krajem 1998. godine obišao sam Stotu bateriju bespilotnih letelica. Nemački oficir koji nam je bio vodič
izašao je iz "Škole za štancovanje stereotipnog nemačkog oficira".
"Najpre čemo biti pet minuta u ofoj sobi, a zatim čemo preči u sledeču."
Mislio sam da se šali, ali nisam bio u pravu; kad sam poželeo da se zadržim malo duže u izuzetno
zanimljivoj sobi punoj kompjuterski obrađenih fotografija Kosova iz vazduha, on je pogledao na sat i rekao:
"Ne, prošlo je pet minuta i sada čemo preći u sledeću sobu."
On je samo izvršavao naređenja, a odozgo su mu punili uši da Amerikanci imaju najveće pravo na bespilotne
letelice. General Drevjenkijevič je imao i drugih problema. Vrlo je uspešno služio u Bosni, nakon Dejtonskog
mirovnog sporazuma, ali su neki oficiri smatrali da mu za posao na Kosovu nedostaju dve stvari: duboko
poznavanje situacije i borbeno iskustvo. Kolege su ga poštovale, ali ga je jedan od njih opisao kao "nesuđenog
generala".
"General je često odlazio kod jednog generala VJ, krupnog, robusnog tipa koji je slao mladiće u smrt i koji
se borio u Hrvatskoj. Sada taj tip zna šta OVK doručkuje, a njegovi obaveštajci su mu ispovrteli sve o stranom
generalu s kojim se sada sreće. Rekli su mu da je njegovo iskustvo na takvim zadacima skromno, da čak nije
služio ni u Severnoj Irskoj. Taj oficir VJ možda misli da je Sloba šupak, ali veruje, i to s razlogom, da je
Kosovo u Srbiji. General Drevjenkijevič nije dobar izbor ako želimo da nas takvi tipovi ozbiljno shvate."
Holbrukov sporazum bio je flaster na otvorenoj rani. Zadatak KVM-a bio je da ga održava na mestu. Taj
plan možda ne bi uspeo ni da mu je pružena realna prilika; ovako je rat OVK-a i Srba bio neizbežan. Nijedna
strana nije smatrala da je raščistila račune s drugom.
Pripadnike OVK-a obučavali su Amerikanci koji su ih delimično i opremali i bezmalo im izručivali
teritorije. OVK je sedeo u rovovima iz kojih su se Srbi povukli pod pretnjom. U drugoj polovini decembra, iz
tog položaja OVK je obznanio da će započeti ofanzivu u proleće 1999. godine.
Flaster je već počeo da se odlepljuje. Dvadeset prvog decembra u Podujevu je ubijen jedan srpski policajac.
Dva dana kasnije ubijen je jedan srpski seljak. Dvadeset i četvrtog OVK je objavio da je primiije okončano i da
namerava da oslobodi Kosovo srpske vladavine. Primirja mu nisu odgovarala. OVK je želeo sve: nezavisnost.
Da li je imao pravo da se bori oružjem za taj cilj? Odgovor na to pitanje zavisi od polazne tačke.
 Obe strane ubedljivo polažu pravo na suverenost zasnovano na njihovoj istoriji, etnicitetu i jeziku. Iz
perspektive OVK-a, legitimno je i moralno dići se na oružje protiv "ugnjetača". Nije bilo drugog izbora. Po
njima odatle sledi da korišćenje oružja ne podrazumeva samo iznenadne napade na srpsku policiju i vojsku, već
i ubijanje poštara obeju etničkih grupa sa obrazloženjem da oni pomažu "ugnjetaču". Svi državni službenici bili
su "opravda na meta". A nije se prezalo ni od kidnapovanja i ubijanja srpskih seljaka ili drugih civila. To se
događa kad nacionalizam pređe u fanatizam. Nije neobično što ih je Robert Gelbart opisao kao "teroriste".
Pripadnici OVK-a su se gnusno ponašali. Baš kao i mnoge srpske jedinice.
Iz srpske perspektive suvereniteta, legitimno je i moralno boriti se protiv ilegalnih separatista koji žele da
otcepe integralni deo Srbije; činjenica da oni čine većinu u regionu ništa ne menja. Po mnogim Srbima, odatle
sledi da borba može zahtevati granatiranje sela jer ona, na kraju krajeva, "pružaju utočište neprijatelju". Neki
idu i dalje, dotle da smatraju opravdanim postrojavanje i streljanje civila sposobnih za borbu, među njima i
četrnaestogodišnjih dečaka, jer je moguće da su oni pripadnici OVK-a.
To je rat učinio stanovništvu na obe strane. Počeli su da podržavaju te fanatičke stavove. Sve te strahote su
se zaista dogodile, obe strane su ih počinile, a ipak je tek nekolicina na svakoj strani u stanju to da prizna.
Umesto toga, rasprave o tome da li se ratni zločini mogu pravdati započinju sa "da, ali" i "vi ste počeli".
Opis ratnog zločina, kad se izostave datum, imena i mesto, govori sam za sebe. Ali ljudima koji su prošli
kroz rat, datum, ime i mesto tako mnogo znače da zaboravljaju ono što je primetio Džejms Rubin (portparol
Madlen Olbrajt): "Ratni zločin je ratni zločin. Nema opravdanja za ratni zločin."
Kosovari i Srbi doživeli su traumatično iskustvo; u Zapadnoj Evropi se već decenijama nije dogodilo ništa
slično. Zato sam možda u poslednjih deset godina često slušao da je ubijanje nešto što "rade oni dole; oni su
prosto takvi". Neki idu i dalje, te veruju da usled neke neobične genetske razlike "ljudi na Balkanu nisu kao
mi".
Kao i u Hrvatskoj i Bosni, na Kosovu su ljudi biti gurnuti i pali su jedni na druge. U tome nema ničeg
"genetskog". Da bi sprečile reprizu Drugog svetskog rata, zapadne i severne evropske zemlje stvorile su ono što
je danas postalo EU. Onu EU koja svoje opravdanje vidi u tome što "ovako ne možemo uzajamno da ratujemo".
Maršal Tito je držao Jugoslaviju na okupu posle rata i zaista je ubedio mnoge ljude da su pre svega
Jugosloveni, a tek potom Hrvati/Muslimani/Srbi. Nakon njegove smrti, našlo se previše sitnih nacionalista koji
su izvadili stare mržnje iz zamrzivača i počeli da kuvaju. Prebrzo su zamešali suviše mržnje. Kad se zajednica
raspala, vođe se nisu sporazumno razvele, već su se gađale tanjirima. Česi i Slovaci uspeli su da se raziđu ne
paleći jedni drugima kuće, ali valja priznati i to da među njima nije pala krv za vreme Drugog svetskog rata.
"Stare mržnje" Srba i Kosovara nisu ni bile zamrznute. Od svih prethodnih trvenja u Ougoslaviji, uz ovo su
možda vezana najduža sećanja i gnev i gorčina su se neprestano krčkali tokom devedesetih.
Po jednoj školi mišljenja, Kosovom se trebalo baviti u Dejtonu 1995. godine. Oni koji se s tim ne slažu kažu
da u tom slučaju ne bi bilo Dejtonskog sporazuma, te bi se bosanski rat nastavio. Dejton je bio zavoj na rani.
Držao se, ali mu je bila potrebna pažnja. Koliko god da je gerilski rat na Kosovu 1998. godine bio užasan, nije
se mogao uporediti s Bosnom. Stopa smrtnosti u Bosni bila je neuporedivo veća.
Kad se Kosovo suočilo s 1999. godinom, stvari su već bile otišle predaleko i položaji su bili tako ušančeni da
su svi znali da naredna godina može doneti samo rat.

Peta glava

U igri senki koja predstavlja tvoju sopstvenu smrt saznaješ više

Dok sve ubice staju u četiri reda što igraju na bini.
"Shadowplay", Joy Division
"Srećan Božić, poluneznabošče."
Bio je 6. januar i pozvao sam Jakšu da mu poželim sve najbolje na pravoslavni Božić.
"Hvala", odgovorio je, "ali ti znaš da sam ja odgojen kao dobar komunista, i kad bi imao pojma o politici
znao bi da su komunjare ateisti."
"Umukni ili ću ti bombardovati zemlju."
Ne događa se često da tako dobro upoznaš nekog iz druge zemlje da možeš da pređeš buldožerom preko
njegovih najosteljivijih tačaka a da ne budeš nokautiran. Jakša me je poznavao dovoljno dobro da bi znao da se
šalim i da bi mogao da odgovori: "Ako to uradiš, spaliću ti selo."
Njegova šala zasnivala se na tome što su Srbi za spoljni svet bili palikuće, ubice i silovatelji. Tu reputaciju
stekli su početkom devedesetih, kada su neki od njih bili upravo to. Ali to su bile i neke grupe na drugim
stranama.
 Bosanska vlada imala je međunarodne medije na svojoj strani, što je, s obzirom na opsadu Sarajeva, bilo
prilično razumljivo. Hrvatska država je plaćala milione dolara američkim i kanadskim službama za odnose sa
javnošću da stvore povoljniju sliku o njoj. A pod predsednikom Franjom Tuđmanom bila je to država u kojoj je
vladala ekstremna desnica sa svojim odredima smrti koji su takođe palili sela.
Predvođen grupom teoretičara zavere, tupih, komunistički, nacionalistički, autistično i kriminalno
nastrojenih, Beograd je rekao spoljnom svetu da gleda svoja posla i bockao je strane novinare u grudi. Uz sve
ostale ratove, ti ljudi su izgubili i propagandni rat iz dva razloga. Prvo, njihova strana počinila je većinu
zločina; drugo, bili su glupi i nisu se čak ni potrudili oko odnosa sa javnošću. Srbi koji su rano pobegli od
beogradskog režima u london, Njujork, Pariz ili Minhen proveli su narednih deset godina govoreći Ijudima da
su "iz Jugoslavije" ili "sa Balkana". Kako reče jedan od njih: "Nije vredno svađe niti zahlađenja odnosa do
kojih dolazi kad kažeš da si Srbin."
To nije bio problem za Miloševića pošto on nije mario za to šta misle drugi, ali jeste za svakog onog ko je
želeo da bude deo savremenog sveta. Jakša još uvek govori da je Jugosloven. Ne zato što se stidi svog srpskog
porekla, već zato što je vaspitan da bude Jugosloven i što mu se život u Jugoslaviji veoma dopadao. Kako
povremeno kaže sa osmehom koji ne uspevam do kraja da odgonetnem: "Eh, bila je to lepa zemlja, lepa ideja."
Svestan je da ideja o Jugoslaviji postoji samo u sećanju i na međunarodnim dokumentima, ali kaže: "Rođen
sam kao Jugosloven, kakav izbor imam?" Izabrati promenu nacionalnosti nije isto što i doživeti da ti se oduzme
sopstvena zemlja.
Mnogi Srbi koje sam sreo kažu da su pre rata bili na prvom mestu Jugosloveni, a na drugom Srbi. Jedini
razlog što su sada na prvom mestu Srbi jeste što nema alternative. Još u proleće 2002. godine čuo sam kako na
državnom britanskom radiju opisuju Srbe kao "narod parija". Mnogi obični Srbi gnevni su zato što su ocrnjeni
zajedno sa režimom. Protivargument je da nije dovoljan broj Srba učinio dovoljno da se otarasi Miloševića pre
no što je ovaj izgubio četiri rata. To je prestrog sud kad se primeni na aktivne protivnike koji su proveli deset
godina noseći se s Miloševićem, kao i na mnoge delove zemlje koja je živela u njegovoj verziji "demokratske
diktature". Tačno je da su oni glasali za njega, ali on je učinio sve da oteža stvaranje alternative. Srbija iz
devedesetih mogla bi biti predmet naučnog istraživanja o kontroli nad kulturom.
Alternativa je uspela da olabavi Miloševićev stisak tek kad se spoljni svet umešao i pomogao. Te nesrećne
1999. godine svet se spremao da se stušti na Miloševića i na Srbe.
"Nagledaćemo se jedan drugog ove godine", reče Jakša.
"Šta je sad?", uzdahnuo sam.
Između mojih povremenih poseta Srbiji, Jakša i ja smo bili u kontaktu i-majlom i telefonom. On je bio
"doajen" beogradskih novinara koji su sad radili za strane medije. Otišao je sa državne televizije RTS kad su na
njeno čelo dovedeni besni psi nacionalizma. Koliko god da je bio izvan sistema, još je imao veza. Ono što on
nije znao nije ni bilo vredno znati. A ponekad je čak i meni govorio šta se događa.
Ukratko mi je opisao događaje na Kosovu u prvim danima nove godine. Dvadeset i jedna osoba već je bila
ubijena, među njima i tri srpska tinejdžera koja je raznela bomba u kafiću. Srpski civili su uzvratili napadajući
nevine Kosovare. Onda su iz zasede ubijena tri srpska policajca, a četvrti je ubijen u obližnjem selu. Holbrukov
flaster se odlepio; obe strane su se oštrile da krenu u akciju čim se sneg otopi i grane proleće.
Petnaestog januara Vašington je zahvatila žestoka ledena oluja. Madlen Olbrajt je izašla iz kola i skupivši se
pred udarima vetra došla do Bele kuće. Zatim je krenula prema suterenu i "Situacionoj sobi". Drugi igrači ekipe
"Kosovske strategije" bili su već na okupu, izveštaji o situaciji spremni. Tu su bili savetnik za nacionalnu
bezbednost Sendi Berger i razne obaveštajne, vojne i političke glavešine.
Olbrajtova je i ovog puta zahtevala da se "kučkinim sinovima" složno zapreti bombardovanjem. Druga
strana, koju je predvodio Berger, bila je i dalje oprezna. Olbrajtova je napustila sastanak u raspoloženju jednako
gadnom kao i vreme i vratila se u Stejt department. Dok je posmatrala glavni grad zatrpan snegom, nije znala
da su tamo daleko, na Kosovu, mrtva tela pedeset i četvoro muškaraca, žena i dece ležala na snegom
pokrivenim obroncima iznad malog sela Račka.
To selo je postalo jedno od onih nesrećnih mesta što će se uvek poistovećivati sa nesrećom koja ih je
zadesila. Njihova imena postaju skraćenice koje označavaju više od grupe kuća; litlton u Koloradu je sinonim
za ubistva u školi, Omag za bombardovanja, irački grad Halabja za hemijski rat protiv civila. U balkanskim
krugovima dovoljno je da kažete Račak i svima će biti jasno da ne mislite na selo, već na užasan incident koji
se dogodio u njemu i koji je zapečatio odluku o bombardovanju Jugoslavije.
Postoje dve verzije događaja u Račku i obe imaju rečite zastupnike. Prva počinje opkoljavanjem Račka koje
su 15. januara u šest ujutru izveli Srbi. Oni su granatirali selo i naterali jednu jedinicu OVK-a da se povuče na
brdo iznad njega, odakle je uzvratila vatru. Onda su u selo ušli teško naoružani pripadnici srpskog odreda smrti
sa skijaškim maskama na licu. Nekoliko ljudi je ubijeno iz vatrenog oružja u toku pretresa po kućama pre nego
što je otkrivena grupa od trideset muškaraca i dečaka koji su se krili u podrumu. To se događalo između jedan i
tri sata po podne. Oni su zatim odvedeni do jarka na obodu Račka i tu pobijeni.
Nekoliko sati kasnije pojavio se Vilijam Voker i, užasnut pokoljem, izjavio na licu mesta da su "srpske
policijske snage i Vojska Jugoslavije" izvršile masakr nad civilima; on je to nedelo opisao kao "zločin protiv
čovečnosti". Od ukupno pedeset četiri tela, devet je bilo u uniformi OVK-a, dva su bila žene u civilnoj odeći, a
četrdeset tri muškarci i dečaci u civilu. Ovu verziju prihvataju zapadni diplomati i većina medija.
Po drugoj verziji, srpska policija pozvala je osoblje TV agencije Associated Press da snimi napad na
navodno uporište OVK-a. Oni su o tome izvestili i predstavnike OEBS-a i uskoro je i odatle stiglo nekoliko
posmatrača u automobilima sa američkim diplomatskim tablicama. Tog popodneva policija je izdala saopštenje
da je operacija bila uspešna i da je ubijeno petnaest pripadnika OVK-a. Policija se povukla. U četiri sata po
podne jedan francuski novinar vozio se kroz selo i sreo je posmatrače OEBS-a koji su razgovarali sa seljacima.
Te večeri OVK je izdao saopštenje za štampu u kojem se pominje sedam mrtvih. Sledećeg jutra OVK je
ponovo zauzeo selo; njegovi borci dopratili su OEBS i reportere do tela u jarku. Na tlu je bilo više tela nego
čaura od metaka. Postoji sumnja da su se borci OVK-a vratili tokom noći, skinuli uniforme sa svojih mrtvih
drugova i presvukli ih u civilno odelo.
Niko osim Beograda nije prihvatio drugu verziju kao činjenicu, ali su joj bili naklonjeni reporteri francuskih
listova le Figaro, le Monde, liberation, Berliner Zeitung kao i kanadska Broadcasting Corporation. Pokušaj da
se naknadno utvrde činjenice imao bi jednake izglede na uspeh kao i zakucavanje želea na zid. Možda je OVK
inscenirao situaciju da bi doveo NATO. Možda se zaista dogodila prva verzija.
Beograd je ljutito reagovao na Vilijama Vokera tvrdeći da je on i sudija i porota, i da je izrekao presudu ne
sačekavši čak ni prve rezultate forenzičke ili policijske istrage na poprištu zločina. Doneta je odluka da se on
protera iz zemlje, ali je ipak ostao nakon intenzivnog diplomatskog lobiranja. U svakom slučaju, šta god bila
istina, Račak je sve promenio. Četiri dana kasnije, komandant NATO-a general Vesli Klark doleteo je u
Beograd da se sretne s Miloševićem.
Predsednik je primio svog posetioca na uobičajen način, to jest smestio ga je na sedište malo niže od fotetje
u kojoj je sam sedeo. Nije ih delio samo stočić za kafu već i jako neprijateljstvo. Milošević nije voleo da mu se
preti, a Klark je svaki čas upravo to radio. Ovog puta došao je naoružan fotografijama u boji iz Račka, koje je
rasprostro po stočiću za kafu. Miloševićje bio besan. Tvrdio je da je Račak nameštaljka i nazivao Klarka ratnim
zločincem. U tom trenutku, Olbrajtova je bila na drugom sastanku u Situacionoj sobi Bele kuće, i ovog puta je
njeno stanovište odnelo prevagu. Čim je administracija SAD prelomila, Britanci su se pridružili, doduše bez
oduševljenja, i povećali moć NATO-a i Evropske unije. U to vreme Velika Britanija je predsedavala Evropskoj
uniji. Prethodnog oktobra london je bio spreman da bombarduje Jugoslaviju samo u slučaju krajnje nužde. Sada
se mišljenje preokrenulo i bombardovanje je počelo da izgleda neizbežno. Nije bilo potrebno mnogo
ubeđivanja. Najstariji civilni službenici i vojni oficiri u londonu bili su na istim poslovima kao i za vreme
konzervativne vlade. Gledali su kako Bosna pada u divljaštvo; mnogi su strahovali da će se to isto dogoditi i na
Kosovu. Razmišljalo se ovako; "Na kraju ćemo se i tako uplesti. Zašto ne odmah?"
Tako su razmišljali i visoki političari. Jedan stručnjak za Balkan u Forin ofisu kaže; "Još 1996/97 počeli smo
da se pitamo 'Hoće li ovaj momak IKADA učiniti nesto ZA svoju zemlju?' Još smo mislili 'Okej, možemo
nastaviti da radimo na diplomatskom rešenju', ali ta nada je čilela."
London je još pokušavao da izbegne bombardovanje. Neki jugoslovenski zvaničnici kažu da su ih britanski
diplomati povremeno obaveštavali o zamkama koje će im postaviti Amerikanci; ipak, bito je jasno da će
Britanci stati uz Amerikance ako dođe do akcije.
Račak je zbrisao ideju o sporazumu, i izoštrio alternativu. Ministarstvo odbrane, Kabinet, Forin ofis, MI6 i
Dauning strit iznenada su se užurbali. Svima je na umu bila jedna misao "Ovo miriše na rat. Treba početi s
pripremama." U to vreme stanovništvo Petšajra u škotskoj primetilo je da je povećan broj niskih letova jurišnih
aviona i bombardera RAF nad njihovim dolinama. Početak škotskog gorja jedno je od retkih mesta u
Ujedinjenom Kraljevstvu na kom RAF može da izvodi vežbe. Avijatičarima je potreban teren koji liči na druge
delove sveta i na kojem će ogluveti manji broj ljudi nego, recimo, u Sareju. Žitelji Danklenda, Pitlohrija i svih
drugih sela duž puta A9 nisu ni slutili da slušaju prve tonove ratne simfonije koja će početi za osam nedelja.
Gotovo je nemoguće odmah krenuti u rat. Uzleteti jednog jutra i bombardovati neprijatelja to nije lako
uraditi. Onima koji su 11. septembra napali Kule bliznakinje to je pošlo za rukom. U rečenici "Avioni su banuli
iz vedra neba" odjekuju dva značenja. Jedno je opis meteoroloških prilika tog užasnog dana, a drugo činjenica
da obaveštajna služba SAD nije imala pojma šta se sprema. To je njen najveći neuspeh od Perl Harbura 1942.
godine. Ništa nisu slutili.
U ovom slučaju bilo je znakova koje je trebalo protumačiti na obe strane Atlantika. Bilo je jasno da postoji
velika verovatnoća da će uslediti akcija, te je RAF grmeo iznad Škotske, Specijalne snage intenzivno su se
informisale o Jugoslaviji, a u Ministarstvu odbrane izvukli su velike mape i fotografije i počeli da planiraju na
šta će se bacati bombe.
To nije bilo previše teško pošto je veći deo posla već bio urađen. Kako kaže Džon Rejven: "Takav rad
(određivanje ciljeva) redovno se obavlja, čak i za zemlje koje nisu u vestima. On se šalje gore jer zapamtite to
što neka zemlja sad nije u vestima ne znači da neće biti za nekoliko godina. A ne bismo voleli da tada
počinjemo od nule." Počinjanje od nule pomalo bi ličilo na 1982. godinu, kada je Argentina izvela invaziju na
Foklandska ostrva i kad su u Ministarstvu odbrane, Forin ofisu i MI6 bili zatečeni. Dve decenije kasnije, u
barovima i restoranima oko Vajthola još su se prepirali oko toga ko je pogrešio. Nisu videli šta se sprema.
Situacija u Jugoslaviji bila je ono što Amerikanci nazivaju "izvesna stvar"; i oni su bili jednako zaposleni kao i
Britanci.
Ministarstvo odbrane ima kompjuterske fajlove scenarija po kojima Britanci kreću u rat protiv raznih
zemalja. Neke od tih zemalja su na evropskom kontinentu. Jedna od njih je Jugoslavija. Dakle, tu se nije počelo
od nule, a ni SAS i pripadnici Četrnaeste obaveštajne nisu tokom tri meseca samo kontrolisali nepostojeće
primirje. Niti su Srbi samo vodili operacije protv OVK-a. Pripremajući se za bombardovanje u najmanju ruku
od oktobra prethodne godine, srpske snage su premeštale ljudstvo, opremu i kompjutere. Iako su počeli na
vreme, završili su u poslednji čas. Milošević je tražio jedan deo najbolje opreme za rat protiv OVK-a; tek
nekoliko dana pre početka bombardovanja dopustio je da se ona skloni na sigurno.
Godine 2000. Sky News je objavio jedan filmski izveštaj o tome kako su jugoslovenske snage sakn'le svoje
oružje i izašle iz rata gotovo netaknute. Videli smo kako neke od najboljih aviona odvlače u tunele, kako se
Komanda i Kontrola sele u podzemne bunkere; videli smo i planove da se izgrade lažni tenkovi i avioni. Isti
izvor koji nas je odveo na teren, rekao nam je da se oni nisu uzmuvali tek u proleće 1999. već da se spremaju za
rat od jeseni 1998. Kao da je Slobodan Milošević na volšeban način saznao da će NATO na kraju bombardovati
otprilike u istom trenu kad je Madlen Olbrajt donela odluku.
Mediji na zapadu usredsredili su se na lične probleme predsednika Klintona tokom krize i neki komentatori
su tvrdili da se on ponaša u skladu s teorijom "bacanja prašine u oči" (skraćenica za "koristim rat u inostranstvu
da odvratim pažnju sa nevolje u kojoj se nalazim"). Druga verzija koja povremeno izroni na površinu jeste da je
rat protiv Jugoslavije bio "Madlenin rat".
Nedaćama Slobodana Miloševića nije posvećivano toliko pažnje. Koliko je poznato, Sloba nije momak koji
bi mladoj devojci dao cigaru u svom predsedničkom kabinetu. Sloba je razočaravajuće običan. On nema
zanimljivih navika, na primer da kupuje hiIjade pari cipela ili da čuva delove ljudskih leševa u frižideru.
Najneobičnije što se o njemy može reći jeste da mu je omiljena pesma sa zapada "My Way" Frenka Sinatre. Ali
obično radije sluša srpske narodne melodije iti ruske pesme. Reklo bi se da je veoma zaljubljen u svoju ženu.
Ipak, tog oktobra i on je imao svojih briga, a one nisu imale veze s njegovim muzičkim ukusom. Niti sa
pretnjom bombardovanjem kako je kasnije pokazao, on je mogao da se izvuče bez ogrebotine. A sasvim
izvesno ni sa njegovim brakom. On je imao drukčiji problem. Postajao je sve nepopularniji. To se događalo još
od 1992. godine i, kao i u slučaju g. Klintona, bilo je pomalo neprijatno, a nikako da prestane. Ipak, svaki put
kad bi zagustilo, izbijao je rat. To mu je davalo još mato vremena da razmisli o svom problemu. Izgleda da je
shvatio da bi jednog dana mogao izgubiti moć, a nije bio u stanju da se pomiri s tim.
Politička cetishodnost je i te kako dobar razlog da se krene u rat. Jedan žitelj Jugoslavije kaže: "U jesen
1998. godine Sloba je povukao nekoliko poteza. Neki stariji ljudi došli su da mu objasne zašto ne bi smeo da
krene u rat. S obzirom na takvo suprotstavljanje sopstvenom autoritetu, Slobodan u tom času nije želeo da
rizikuje i da se upusti u rat protiv NATO-a. Kad je kriza prošla, oni koji su se protivili ratu bili su ili
penzionisani ili razrešeni dužnosti. Novoimenovani su bili sve sami Miloševićevi Ijudi; oni su odmah prionuli
na planiranje bombardovanja. Tako je Sloba kupio još malo vremena."
Prvi na redu bio je komandant armije Momčilo Perišić. Njegovo mesto zauzeo je poslušniji general
Dragoljub Ojdanić. U januaru su izvršene još neke promene, a Miloševićev poverenik, general Nebojša
Pavković postavljen je za komandanta Treće armije koja je bila odgovorna za Kosovo. Situaciju je bilo mnogo
lakše tumačiti nego onu foklandsku; svakog časa će biti izrečena pretnja ratom i gotovo je izvesno da se neće
ostati na pretnji. Tokom narednih osam nedelja Miloševića je sigurno neprestano zaokupljata izvesna i gotovo
sveprisutna opasnost. Ipak, najpre je tu bilo nimalo nevažno pitanje mirovne konferencije. Trebalo je da ona
bude održana u dvorcu Rambuje kraj Pariza. Dvadeset šestog januara OVK i Srbi su pozvani da učestvuju. Da
bi se podstaklo puno učešće, konferencija je ponudita punu francusku gostoljubivost, što je podrazumevalo i
dobra vina i hranu. Kao dodatni podsticaj, NATO je 30. januara obnovio "nalog za aktiviranje" koji dopušta
bombardovanje Jugoslavije.
Reč "Rambuje" sad je skraćenica ili za "mesto gde su Srbi dobili šansu da izbegnu bombardovanje, ali su je
odbili" ili za "mesto gde su Amerikanci uručili Srbima dokument o predaji znajući da ga ovi neće potpisati, i
time osigurali mogućnost da bombarduju." Razgovori u Rambujeu su, izgleda, bili velika partija pokera u kojoj
nijedna strana nije prva trepnula zato što su glavni igrači obeju strana započeli igru unapred znajući rezultat.

Šesta glava

Stvar kojoj težimo, to znam, jeste da predamo partiju koju ćemo izvesno izgubiti.
Fransis Bomon

Prvog dana pregovora u Rambujeu Miloševićev tim u Beogradu zabavljao se raznim igrama. To znači da je
CIA na Kosovu imala problem. Oni su bili u brdima sa delegatima OVK-a za Rambuje; trebalo je da ih
bezbedno prebace na prištinski aerodrom kako bi otputovali u Pariz. Upravo su bili čuli izjavu Beograda da će,
umesto da pregovara sa delegacijom OVK u Francuskoj, naložiti srpskoj policiji da uhapsi "ubice i kidnapere"
čim stignu na areodrom.
Dvojica iz CIA-e išli su ispred kolone vozila i dogledima pretraživali aerodrom da bi procenili koliko je
srpska pretnja ozbiljna, to jest da li se na aerodromu zaista nalazi oružana jedinica kadra da pohapsi pripadnike
OVK-a. Drugi agent je upućivao hitne pozive u Vašington, Beograd i Pariz. Diplomate u Rambujeu obuzela je
panika. Organizovali su žurku, a sad je izgledalo da niko neće doći. Pošto ih je nekoliko sati ostavio da se
znoje, Milošević je klimnuo glavom i ubrzo je prostrujala vest da OVK može da putuje. Amerikanci su žurno
sproveli svoje štićenike na aerodrom, nestrpljivi da ih otpreme na put pre no što Beograd počne da se
predomišlja. Nažalost, kad su pripadnici OVK-a rano ujutru krenuli, niko se nije setio da upita: "Da li ste poneli
pasoše?" Nekoliko članova delegacije je ili zaboravilo pasoš, ili ga nikad nije ni imalo. Francuzi su na brzinu
nažvrljali nekakve putne isprave, delegacija se ukrcala u avion i nekoliko sati kasnije stigla u dvorac Rambuje.
Ono što je počelo kao farsa nastavilo se na manje-više isti način.
Jugoslovensku delegaciju činili su jedan Miloševićev čovek koji je znao šta se događa, jedan Miloševićev
čovek koji je služio kao žrtveni jarac i gomila živopisnih likova koji nisu imali pojma o tome šta se događa i
koji su služili kao prigodna dekoracija. Čovek koji je znao šta se događa bio je Nikola Šainović, potpredsednik
vlade. Njegovo zvanje nije bilo važno. U beogradskoj politici zvanja se dele kao u velikim američkim
korporacijama. Možeš se zvati zamenik izvršnog direktora, potpredsednik, ali to ne znači baš ništa ako nisi deo
gazdinog užeg kruga. Šainović nije imao zvučnu titulu, ali je obavljao važan posao. Zvanični vođa delegacije
bio je Ratko Marković, ekspert za ustavno pravo, ali nije on svake večeri razgovarao sa Miloševićem nego
Šainović.
Žrtveni jarac je bio Milan Milutinović. On je imao visoko zvanje, bio je predsednik Srbije. Bio je toliko
važan da bi mu Milošević, predsednik Jugoslavije, ponekad čak rekao "Dobar dan". Dekoracija je bila dokaz da
Milošević predstavlja sve narode u Jugoslaviji. Zato su se u delegaciji našli po jedan jugoslovenski Turčin,
Egipćanin, Rom i Kosovar. Niko živ nije čuo za njih ni pre ni posle pregovora u Rambujeu. Brzo su pokazali
svoju stručnost za stdapanje međunarodnih sporazuma nalivajući se velikim količinama vrlo dobrog francuskog
vina, zahtevajući da se u dvorac donese klavir i pevajući narodnjake do sitnih sati. Na kapiji dvorca pojavio se i
crkveni velikodostojnik vladika Artemije koji je izjavio da je i on član delegacije. Nisu ga pustili da uđe, pa
nikad nećemo saznati da li bi se pridružio pijanci. Detegacija OVK-a imala je sopstvene probleme. Većina
njenih članova bila je nedorasla situaciji; među većinom članova vladala je mržnja gotovo jednaka onoj koju su
osećali prema Srbima koji im nisu davati da spavaju jer su gotovo do zore bančili i pevati.
Konferencija je početa u subotu 6. februara. Francuzi su došti na sjajnu ideju da detegati budu zaktjučani u
dvorcu sve dok se ne sporazumeju. Verovato se da ništa neće moći da procuri. Međutim, mediji koji su se
utaboriti po kafićima i restoranima preko puta dvorca bili su gotovo poplavljeni bujicom nezvaničnih
saopštenja. Pošto su svoje predstavnike imali Francuzi, Rusi, Britanci, Italijani, Amerikanci, Srbi, Kosovari, EU
i OEBS, to se događato gotovo svakodnevno. Uglavnom su bite posredi dezinformacije iti, da budemo
velikodušniji, puste želje delegacije koja je davata saopštenje. Veći deo je bio nekoristan; štaviše, kad god bi
neki od "savetnika" ušao u kafić da na brzinu razmeni koju reč sa novinarom iz svoje zemlje, reporteri iz drugih
zemalja odmah bi shvatili šta se događa.
Ako se izuzme propala mirovna konferencija, sva slava Rambujea počiva na jednoj sorti ovaca. Predstavnici
medija, i ja među njima, potkrepljivali su tu tradiciju okupljajuci se oko stolova ne bi li načuli bar delić nekog
razgovora. Jakša i ja smo bili srećnici imali smo brojeve mobilnih telefona dvojice članova britanske delegacije
i mogli smo, po potrebi, da zakažemo susret s njima u jednoj malo zabačenoj poslastičarnici u kojoj su sedeli
samo smrknuti meštani iznervirani prisustvom 600 novinara na glavnom trgu. Na tim sastancima nije se
dogodilo ništa značajno, ali su oni bili dobra prilika za trač.
 Jedan od delegata razgalio me je opisom atmosfere u dvorcu: "Srbi i Kosovari neće čak ni da sede u istoj
prostoriji. Milutinović je jedini Srbin koji uopšte pokušava da pregovara, ali on i Petrič (pregovarač EU) urlaju
jedan na drugog. Francuzi su postavili prislušne uređaje u svim sobama uključujući i naše, mnoge ekipe
prisluškuju mobilne telefone, a mislimo da Srbi prisluškuju OVK."
Srpska tajna policija obožavala je mobilne telefone; nazivali su ih "sprave za špijuniranje koje mogu
poslužiti i za telefoniranje". Jedan delegat srednjeg ranga iz srpskog tima rekao je Jakši da imaju još jedan izvor
informacija pored elektronske kontrole. Jedan Italijan ih je redovno obaveštavao o svemu što se zbiva u drugim
sobama. Na kraju su Amerikanci prokljuvili šta se događa; Olbrajtova je pozvala italijanskog ministra spoljnih
poslova lamberta Dinija i rekla mu: "Vi ste Hudini srpske delegacije. Sve curi kroz vaše ljude, molim vas da to
zaustavite."
Kad se konferencija približila kraju, Jakša je zaokružio svoje predviđanje.
"Bombardovaće."
Šetali smo nedaleko od dvorca, po imanju veličanstvene opatije Vol de Serej. Svetski mediji sišli su u mali
pijačni grad Rambuje i napunili njegove hotele do poslednjeg mesta. Cena boravka u dvorcu bila je manja nego
u mnogim čuvenim lancima hotela koji u zadnjem dvorištu nisu imali opatiju iz XII veka, niti su se mogli
pohvaliti zbirkom oklopa u sati za doručak. Bilo je divno, vedro i hladno zimsko jutro. Tanka ledena pokorica
krckala nam je pod nogama dok smo lunjali po ruševinama opatije. Često smo šetali, razgovarali, sabirali
informacije u nastojanju da proniknemo u razne tajne dogovore.
"Bombardovaće zato što ni jedna ni druga strana nemaju izlaza."
Jedan Jakšin izvor u Beogradu tvrdio je da je Milošević Šainoviću govorio jedno a Milutinoviću nešto
sasvim drugo. Od njega smo takođe saznali za vojne odredbe koje su umetnute u Nacrt Sporazuma. Svakom ko
je išta znao o Jugoslaviji bilo je jasno da Beograd neće potpisati dokument ukoliko te odredbe budu ostale.
Trebalo je da Sporazum privoli Srbe da prihvate međunarodne mirovne snage na Kosovu, a Dodatak (B)
garantovao je upravo suprotan rezultat.
U dodatku (B), paragraf 7, kaže se: "Osoblje NATO-a će uživati imunitet u pogledu bilo kog hapšenja,
istrage, pritvora od strane organa SRJ." Drugim rečima, Jugoslavija više neće imati potpunu zakonsku kontrolu
nad Jugoslavijom. To je ista ona klauzula koja omogućuje američkim vojnicima na ostrvu Okinava da siluju
japanske devojke i da za to ne odgovaraju pred japanskim sudovima već da im sude američki vojni sudovi. Ona
je nametnuta poraženim Japancima nakon Drugog svetskog rata.
U paragrafu 8 kaže se da će osoblje NATO-a "uživati... slobodan i neometan prolaz i nesmetan pristup širom
SRJ". Ta klauzula dopustila bi NATO-u da rasporedi trupe i tenkove gde god nađe za shodno u Jugoslaviji, na
primer u Beogradu. Izvori NATO-a insistiraju na tome da su želeli samo pravo prolaska da bi mogli da stignu
na Kosovo, ali formulacija u dodatku sporazuma glasi drukčije.
U paragrafu 11 kaže se da će NATO-u "biti dato puno pravo na korišćenje aerodroma, puteva, železnica i
luka bez naplate troškova".
U paragrafu 15 NATO-u se daje "pravo na korišćenje celokupnog elektromagnetnog spektra", što znači da bi
NATO mogao da zapleni jugoslovenske TV i radio stanice, kao i telefonski sistem.
Pored vojnih odredbi, upečatljiva je i ekonomska klauzula. U članu 2, paragraf 1, kaže se da su strane
saglasne "da preraspodele vlasništvo i sredstva... u sledećim oblastima: imovinu u državnom vlasništvu
(uključujući obrazovne institucije, bolnice, prirodne resurse i proizvodne kapacitete)". To znači da bi se od
Jugoslavije moglo tražiti da preda svoje najvrednije prirodne resurse, minerale vredne više milijardi dolara u
rudnicima severnog Kosova.
Srbima je ponuđen dokument koji od njih zahteva da bilo gde u Jugoslaviji prihvate strane trupe čiji
pripadnici ne bi podlegali zakonskim procesima te zemlje. Pored toga, strane trupe ne bi plaćale korišćenje
aerodroma i tako dalje, i mogle bi, ako to požele, da preuzmu elektronske medije i da preraspodele jedino
prirodno blago kojim država raspolaže. Kada se sagleda u toj svetlosti, Nacrt Sporazuma iz Rambujea liči na
dokument o predaji kakav se uručuje poraženoj sili.
Sve zainteresovane strane znale su da Srbi ne bi mogli da potpišu tako formulisan dokument. Beograd i
Milošević sad nisu govorili o udaljenoj Sloveniji, niti o Krajini u Hrvatskoj, niti o Palama u Bosni, već o svojoj
svetoj postojbini. Jedan od britanskih pregovarača u Rambujeu rekao je: "Ubacili smo odredbe o vojsci
očekujući da će se oni potruditi da ih izbace tokom pregovora." Drugi delegat iz britanskog tima to je potvrdio:
"Vojni dokument bio je zapravo nacrt. Da su Srbi došli i zatražili da se ovo ili ono izbaci, složili bismo se u
pogledu izvesnog broja tačaka." Možda je to zaista, čak i u toj fazi, bio stav Britanaca, ali je 18. februara, na
jednoj konferenciji za štampu, američki pregovarač Kris Hil poslao u Beograd sasvim drukčiji signal: "Ove
vojne aspekte smatramo suštinskom dopunom sporazuma."
 Den Ger, zamenik direktora za vojne studije u konzervativnom Centru za strateške i međunarodne studije u
Sjedinjenim Državama, smatra da je "Olbrajtova u osnovi pokušavala da nađe povod za bombardovanje". To
mišljenje deli Robert Hajden, direktor Centra za ruske i istočnoevropske studije na Pitsburškom univerzitetu:
"Članovi zapadne delegacije iscrtali su mapu predložene podele Kosova, po kojoj bi veći deo teritorije pripao
Albancima. Olbrajtova je zabranila da se to pokaže Srbima iz straha da bi oni mogli prihvatiti. Kada se u
poslednjem času pojavio vojni dodatak, rekla je: 'Prihvatite u celini ili odbacite', što je značilo da se o tome ne
može pregovarati." Britanski ambasador pri NATO-u ser Džon Gulden imao je drukčije mišljenje: "Mislim da
smo svi, uključujući i Amerikance, želeli mirovni sporazum. Na kraju krajeva, Amerikanci su znali da će u
slučaju rata biti gadnih momenata, i da će kasnije morati da se donesu teške odluke" (Intervju za ovu knjigu).
Srpska strategija bila je da se, mimo opijanja i pevanja, ne čini ništa. Većina drugih delegata bila je zbunjena
i zabrinuta. Nakon uvodnih govora 6. februara, stigao je Milutinović i izvikao se na sve redom; ostali Srbi
ponašali su se kao da i nema o bogzna čemu da se raspravlja. Snimci francuske tajne službe kasnije će baciti
izvesnu svetlost na događaje, ali u tom času se još ništa nije pojavilo. Svake večeri bi neko iz srpske delegacije
otišao u jugoslovensku ambasadu u Parizu da razgovara sa Beogradom iz "gluve sobe" koja se nalazila duboko
u zgradi ambasade.
Većina srednjih i većih zemalja ima takve sisteme u svojim ambasadama; informacije koje se odatle prenose
veoma je teško presresti. Ali Amerikanci su se trudili. Kad bi uhvatili bilo kakav signal od Jugoslovena, bilo da
je dolazio s Kosova, iz Pariza ili Beograda, odmah su ga slali u Menvit Hil u Britaniji, a odatle u Fort Mid u
Teksasu na dešifrovanje. Nije poznato šta su na taj načun ulovili.
Mnogi ne čekaju da prođe trideset godina da se objave snimci i zapisnici. Jedan Jugosloven koji je putovao s
beogradskim pregovaračima po Bliskom istoku rekao je: "Sloba je već u oktobru pročitao Olbrajtovu. Znao je
da ona želi intervenciju, pripremao se tokom zime, a onda je odlučio da isprovocira bombardovanje kad bude
spreman i kad bude mogao da ga okrene u svoju korist. Znao je da ga NATO neće izneveriti, da mu je on
predusretljiv partner koliko i neprijatelj."
Trebalo je savladati samo još jednu preponu. OVK nije shvatio šta se događa. Amerikanci su se zabezeknuti
kad je i delegacija kosovskih Albanaca odbila da potpiše sporazum. Ako ga Albanci ne potpišu, bombardovanje
Jugoslavije neće biti moguće jer Beograd neće biti kriv. Delegati OVK insistirali su na garanciji da će se
referendum o nezavisnosti održati u naredne tri godine. Svi su znali da bi nezavisno Kosovo moglo ponovo da
rasplamsa rat u Bosni i destabilizuje Makedoniju i Crnu Goru; to, dakle, nije dolazilo u obzir. Na kraju su
Amerikanci morali jasno da im kažu kako stoje stvari. Ako Kosovari potpišu, krivica će pasti na Srbe i
bombardovanje će moći da otpočne. Možda su lideri poput Hašima Tačija tek tada shvatili da su oni u svemu
tome sitna riba, da su, uprkos svojim "zahtevima" za nezavisnost, sastancima na visokom nivou u Vašingtonu i
intervjuima na međunarodnoj televiziji, beznačajan činilac. Kocka je bila bačena.
Tako smo Jakša i ja šetali i razgovarali o etničkom čišćenju tokom devedesetih, vijetnamskom ratu, blickrigu
i duhu Denkerka, o srpskoj istoriji, o krvoločnosti ljudi koji stvaraju nacije i o načinu razmišljanja koji su
generacije žitelja zapadnih zemalja gotovo zaboravile. Susret u Rambujeu završio se bez zvaničnog sporazuma,
ali je OVK shvatio šta će se dogoditi. Pozornica se premestila u Pariz gde će, dve nedelje kasnije, Kosovari
formalno potpisati Sporazum. Preostalo je još samo nekoliko sitnih problema.
***
Nisam se potrudio da odem na pariske "razgovore" u Centru Kleber. Imao sam preča posla, valjalo se
spakovati za duži put. Igrači su se, naravno, pojavili, prvi čin je morao biti zvanično okončan. Tu je bila i igra
senki. U nedelji pariskog sastanka, jedan pripadnik MI6 i neko iz delegacije EU stupili su u kontakt s jednom
osobom iz jugoslovenskog tima: "To što sam s njima razgovarao ne znači da sam bio nelojalan; moj posao je
bio prikupljanje informacija. Oni su zapravo pitali: 'lma li u vašem državnom rukovodstvu ikog razumnog s kim
se može razgovarati?' Želeli su da stave do znanja: verujemo da u beogradskom rukovodstvu još postoje neki
pristojni, mentalno zdravi ljudi. Njihova poruka je glasila: 'Vidite, rata će zaista biti, Rusi su se izmakli i neće
vam priteći u pomoć.'" Siguran sam da je poruka stigia do Siobe, aii on je uporno ponavijao: "Nek se jebu svi
odreda."
Možda je pripadnik MI6 bio onaj svačiji poznanik koga smo zvaii "Čovek koji ne postoji". On je bio jedan
od operativaca MI6 u Beogradu tokom devedesetih. Priređivao je odlične zabave i poznavao svakog koga je
vredeio poznavati. Nadimak je dobio zato što je zvanično bio diplomata; kad smo u nekom društvu želeii da ga
pomenemo on je prosto bio "Čovek koji ne postoji". Godine 1999. poslat je na drugo mesto, aii se začudo
pojavio u Centru Kleber. Jedan jugoslovenski novinar koji je radio za stranu novinsku agenciju spazio ga je
ispred ulaza. "Rekao sam nekolicini prijateija 'Gle, eno čoveka koji ne postoji'. 'Onda sam mu prišao i upitao ga
otkud on u Parizu. Nije bio presrećan što me vidi, ali sam ipak bio uporan: 'Šta vi radite ovde?' Odgovorio je:
'Bavim se poljoprivredom' i onda nas upitao da li smo videii Rusa koji je nekad radio za agenciju Tass u
Beogradu. Odgovoriii smo da nismo. On se izgubio a dva minuta kasnije pojavio se Rus. Isto pitanje: 'Šta vi
radite ovde?' Odgovorio je da piše knjigu o Francuskoj i uzgred upitao da nismo siučajno videli 'Nepostojećeg'?
Na kraju su se pronašli i zajedno krenuli prema Trijumfalnoj kapiji, ko će ga znati, možda da popričaju o
francuskoj poljoprivredi. Onda je stvar postala još uvrnutija. Naišao je jedan Petričev čovek i mi smo mu rekli
da smo upravo videli 'Čoveka koji ne postoji', a on nam je odgovorio 'Ne, niste'. Za večerom smo ga ponovo
pomenuli, i tada nam je Petrič rekao: 'Ne možete videti čoveka koji ne postoji jer on ne postoji'. Nekoliko
meseci kasnije priznao je: 'Da, zaista je bio tamo, ali čak ni britanska delegacija nije znala šta je radio. Poslali
su ga da još jednom porazgovara s Rusima i uveri se da oni neče početi Treći svetski rat zbog Jugoslavije kad
padnu prve bombe. Pored toga, saglasili su se da bivši ruski premijer Jegor Gajdar može da ponudi svoje usluge
za mirovne pregovore do kojih će kad-tad doći. Rusi su znali da će bombardovanje uskoro početi i da ga oni,
zapravo, ne bi mogli zaustaviti."

Sedma glava

Odlučno hita da okuži grad

Kome strašna budućnost možda upravo stiže.
V. H. Oden’

Mape su bile na stolu, redosled letova proveren, trupe mobilisane, šef operacija obavešten a to je bio niko
drugi do moj šef. Glavni urednik Skya Nik Polard zatražio je konsultacije sa raznih strana jerje postalo jasno da
će biti rata. Raširili smo mape, pretresli situaciju i složili se da su nam potrebni timovi izveštača u Makedoniji,
Atbaniji, Crnoj Gori i Beogradu. Znali smo da je izuzetno važno da budemo spremni za talas izbeglica koji će
se sigurno preliti preko tih granica čim počnu vazdušni udari. Kosovo je, naravno, ostalo nepopunjeno.
Nije bilo tako dobiti vizu. To je potrajalo više nedelja. Pošto nam je izdato jednu, jugostovensko
Ministarstvo inostranih poslova nije bito raspoloženo da nam izda i drugu koja nam je bita potrebna za Prištinu.
U stvari, Ministarstvo spotjnih poslova bi nam je dato, ati vize za novinare bile su pod kontrolom ministra
informacija. Na scenu stupa g. Goran Matić, poznat kao "Zmijske oči".
Goran je bio visok, vitak čovek, otprilike četrdesetdvogodišnjak. Imao je neprijatnu naviku da se upilji u
sagovornika očima kobre i da svaku rečenicu počne sa "Mmm, mmm". On nije bio samo ministar informacija
već i deo užeg kruga koji je gotovo svakodnevno mogao da šapuće na uvo "Ztoj veštici sa istoka" Miri
Marković. Na dvoru kralja Slobe pristup njegovoj ženi bio je obojen istom vrstom bogobojažljivog
strahopoštovanja kao i pristup njemu lično. Goran je znao da novinarima neće biti dozvotjeno da ostanu na
Kosovu, pa je zaključio da je Skyu dovoljan jedan reporter (to jest ja) u Beogradu, koga će on moći da drži na
oku.
Na nivou koji mi je kasnije opisan kao "naj-najviši" donesena je odluka da nakon početka bombardovanja na
Kosovu ostanu samo dva predstavnika stranih medija. To su bili Reutersov fotograf Goran Tomašević i pokojni
Migel Gil iz APTV-a. Beograd očigledno nije želeo da se previše stranaca muva naokolo, i naredio je da ta
dvojica rade pod kontrolom Medija centra u Prištini. Oni su dobro obavili posao izveštavajući onoliko koliko su
mogli pod veoma teškim okolnostima.
Bez zaleđa nije bilo svrhe da idem na Kosovo i ostavim Beograd "nepokriven". Drago mi je što je doneta
takva odluka. Za nekoliko dana predstavnici medija moraće pod pretnjom da se povuku sa Kosova; neki su bili
napadnuti, nekima su zapaljena kola, drugima su srpske snage otete blindirana vozila. Kad su se pojavili u
hotelu "Hajat" u Beogradu, na licima im je pisalo kako su doputovali iz pokrajine. Neki su se samo istuširali,
vratili u automobil i produžili pravo prema mađarskoj granici. Niko nije mogao da im zameri zbog toga.
Postojao je još jedan razlog da budemo u Crnoj Gori. Pre dve nedelje ta republika nije bila na spisku ciljeva
NATO-a, a sada se i ona tu našla. Crna Gora je bila mlađa republika u dvojnoj federaciji koja je preostala od
nekadašnje Jugoslavije. Njen predsednik Milo Đukanović bio je neprijatelj saveznog predsednika Slobodana
Miloševića i imao je policiju na svojoj strani. Bio je svestan da u slučaju da NATO bombarduje njegovu
republiku Milošević može izvesti državni udar i dovesti na vlast ljude koji podržavaju Beograd. Kada je gađao
Cmu Goru, NATO je vodio računa da svi ciljevi budu vezani za Vojsku Jugoslavije, koja je još bila lojalna
Miloševiću. Državni udar je lako mogao značiti da bi Đukanović bio stavljen pred zid i streljan. Dakle, ili je on
prihvatio rizik i složio se da NATO bombarduje republiku ili je NATO odlučio da rizikuje u njegovo ime. U
svakom slučaju, Crna Gora se veoma kasno pojavila na spisku ciljeva NATO-a. Kada je eksplodirao prvi
projektil, naš reporter Aernaut Van linden bio je na mestu s kog je mogao direktno da izvesti o tom događaju.
 Čovek nije morao da bude Ajnštajn da bi izračunao gde treba da se nađe. Pouzdano smo znali da će biti rata,
bombarderi SAD stigli su u Evropu, Kosovska verifikaciona misija se povukla, gotovo sve osoblje je napustilo
ambasade, a dokument iz Rambujea (čiji se tekst pojavio u Donjem domu tek 1. aprila) bio je čudnovata
kreacija. Bili smo jednako sigurni da će biti izbeglica i žalili smo zbog toga. Jakša i ja smo rekli Niku Polardu
da će, u najboljem slučaju, desetine hiljada ljudi napustiti svoje domove. Mape su pokazivale kojim će
putevima oni krenuti, a skromno poznavanje lokalne politike upotpunjavalo je sliku. Postavlja se pitanje da li je
moguće da velike sile zaista nisu znale da će biti izbeglica i da bombardovanje može da dovede do velikih
pokreta stanovništva? Ili su možda izračunale da se to može dogoditi i odlučile da rizikuju? Jedan stručnjak
Forin ofisa za Balkan rekao je: "Vodila se interna debata o posledicama bombardovanja na Kosovu. Nismo
verovali da će se dogoditi ono što se dogodilo."
Iako su dobro znali šta se dogodilo u Hrvatskoj i Bosni, neki eksperti nisu mogli da poveruju da bi stvari na
Kosovu mogle otići tako daleko. Nije ih uverilo ni ono što je sam Milošević rekao nemačkom ministru
inostranih poslova Joški Fišeru: "Ja sam spreman da gazim po leševima, a Zapad nije. Zato ću ja pobediti"
{New York Times Magazine, 30. maj 1999). Neki drugi, uključujući i jednog britanskog ambasadora koji je
imao iskustava u regionu, znali su da će bombardovanje dovesti do pokreta stanovništva i ljudskih gubitaka, ali
su tvrdili da je to manje od dva zla: "Na konferenciji u pariskom Kleberu Srbi su nam rekli da se čistimo. Videli
smo da će stvari postati mnogo gore i da će Srbi izabrati veliki scenario. Oni su znali da će OVK postati jači i
organizovaniji, svima je bilo jasno da će mnogo ljudi izgubiti život. Srbi su prekoračili crtu i doveli situaciju do
usijanja."
Kosovsko "rukovodstvo" je, izgleda, napravilo isti izbor. Nekoliko izvora se slaže sa tvrdnjom ambasadora
NATO-a koji je bio u kontaktu sa OVK-om: "Pre bombardovanja su nam govorili da znaju da će ljudi bežati, a
onda su nam za vreme rata rekli 'znamo da pravite greške i da su neki od naših ubijeni, ali samo nastavite'."
U okolini Londona nalazi se nekadašnji vlastelinski dom u kojem se danas često održavaju skupovi o
međunarodnim odnosima. To nisu nikakvi tajni sastanci većje reč skupovima na kojima novinari, diplomati,
poslovni ljudi, profesori i drugi raspravljaju o raznim stvarima; odlična prilika za temeljno pretresanje aktuelnih
pitanja. Godine 1999. pozvana su dvojica Jugoslovena na sastanak o "ratnim pregovorima", teorijsku verziju
diplomatskog manevrisanja. Jedan od Jugoslovena opisuje sledeću scenu: "Jedan tip ubacio je sledeći scenario.
Izašao je iz sobe, a zatim se vratio i rekao da je upravo obavio telefonski razgovor sa Slobom i da njegova
poruka glasi: 'Ako bombardujete, pobićemo sve Albance.' To se prisutnim Britancima nije naročito dopalo jer je
zakomplikovalo tobožnje pregovore. Ali, znate, mislim da su Britand sve vreme bili svesni da će biti upravo
tako. Jednostavno nisu preterano marili."
Sledeće godine Posebna komisija britanske vlade za spoljne poslove zaključila je da je "napravljena ozbiljna
greška u proceni kad se pretpostavilo da bombardovanje neće voditi dramatičnoj eskalaciji, raseljavanju i
proterivanju populacije kosovskih Albanaca" (Izveštaj Posebne komisije o Kosovu, jun 2000).
Mark Kirk je imao dobru ideju o tome šta bi se moglo dogoditi. Bivši oficir Mornaričke obaveštajne službe
SAD bio je na Kosovu malo pre bombardovanja. G. Kirk je znao šta su kadre da učine neke jedinice u pokrajini
i razgovarao je sa generalom MUP-a Sretenom Lukićem u Prištini. "Pitao sam ga šta će učiniti ako budemo
bombardovali. On se istinski naljutio. 'Vidite, zaista je važno kako se ponašate', rekao sam. Bio je sve ljući, pa
sam dodao: 'Ne, generale. Hteo sam da kažem da je važno kako se vi lično ponašate.' Zahvaljujući
prisluškivanju znao sam šta smera i upozoravao sam ga da bi i on mogao završiti u Hagu."
Kad su bombardovanje i etničko čišćenje uzeli maha, nemačka obaveštajna služba pustila je da preko Joške
Fišera procuri dokument koji svedoči o tome da su Srbi dugo planirali svoju akciju i da su je nazvali "Operacija
potkovica". Postojanje "Potkovice" se dokazuje i osporava. U dokumentu je sama reč "potkovica" bila napisana
u hrvatskom obliku koji je veoma sličan srpskom ali nije isti. U svakom slučaju, nekakva operacija je već bila u
toku. Čak i za vreme pariskih "razgovora" sela su bila granatirana, vodili su se žestoki okršaji i izbeglice su
bežale. A onda su stvari postale mnogo gore.
Neke dobro obaveštene medijske organizacije preselile su osoblje u Makedoniju i Albaniju, ali međunarodne
agencije za pomoć bile su u mnogo težem položaju. Ako pošalju osoblje u znatnijem broju i podignu desetine
hiljada šatora u očekivanju pridošlica, mogle bi biti optužene da podstiču ljude da beže čak i pre
bombardovanja. Ako, pak, ništa ne učine, moglo bi se dogoditi da ne budu u stanju da pomognu zato što niko
nije mogao da predvidi koliko će biti izbeglica. Kad se taj talas poput plime izlio preko granice, agencije za
pomoć imale su žalostan manjak osoblja i opreme.
U Srbiji i drugde ti argumenti su se ponekad koristili kao potvrda da je "Zapad" počinio teži zločin jer je
zapravo isprovocirao ono što se dogodilo na Kosovu. Oni koji u to veruju zaboravljaju ko je zaista činio
zločine. Uz sve njihovo petljanje i muljanje, tu krvavu orgiju izvesno nisu otpočeli Madlen Olbrajt, Bil Klinton,
Toni Bler, zapadni mediji niti neki drugi bauk. Ubijanje ni izbliza nije imalo razmere koje je navodila
propaganda za vreme sukoba, ali to ne umanjuje činjenicu da ga je bilo i da su njegovi vinovnici bili Srbi.
Početkom aprila britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk i portparol američkog Stejt departmenta
Džejms Rubin preterivali su pominjući desetine hiljada mrtvih i 100.000 nestalih. Rubin je čak rekao da se na
stadionu u Prištini nalazi 20.000 zarobljenika. Njegov izvor za tu dalekovidu ideju bio je komandant OVK-a
Hašim Tači. Srbi su gotovo odmah dozvolili da jedna TV kamera uđe na prazan stadion. Do 19. aprila Stejt
department je otišao i dalje, najavljujući da je nestalo 500.000 kosovskih Albanaca i da se strahuje da su oni
mrtvi. Stvarnost je bila dovoljno užasna i nije bilo potrebno povećavati broj žrtava u propagandne svrhe
NATO-a. Sela su bila paljena i pljačkana, civili ubijani. Konačan broj mrtvih nikad se neće saznati, ali po
procenama organizacija kakve su Human Right Watch, Amnesty International i UN, srpske snage ubile su
između 3.000 i 6.000 ljudi. Neki Srbi ističu da to nije mnogo u poređenju sa procenama koje su iznošene tokom
rata. Malo je onih koji primećuju koliko je sraman i strašan i najmanji pomenuti broj tri hiljade.
*
*
U subotu 20. marta poljubio sam verenicu i sina na areodromu Hitrou. Vreme je isticalo i granice će uskoro
biti zatvorene. U vazdušnom prostoru već se zbivalo nešto neobično. Letovi su odlagani, a linija Budimpešta-
Beograd nikad nije ni postojala. Morao sam najpre da letim u Brisel, zatim u Minhen, pa u Atinu. Na atinskom
aerodromu sve je bilo zatvoreno. Stigao sam oko jedan posle ponoći i trebalo je da čekam pet sati na vezu s
Makedonijom. Krenuo sam kroz puste hodnike ka delu za letove na Balkan. Znao sam da se krećem u dobrom
pravcu jer je dekor postao malko pohaban. Ipak, nije bilo ni izbliza nalik onome što se može videti na nekim
aerodromima u Nemačkoj, gde putnike za Albaniju, Bugarsku ili Kazahstan smeštaju u prostorije koje su jedva
malo bolje od boksova za stoku i koje se nalaze na najudaljenijem kraju aerodroma. U njima često ima suviše
Ijudi i nedovoljno toaleta. Nema table s natpisom "Drugorazredni građani ovuda", ali opšti dekor tog mesta
jasno prenosi poruku, naročito kad u njega stupite nakon što ste prošli kroz blistava predvorja aerodromskog
tržnog centra u kojima čekaju svi ostali putnici. Glavni britanski i francuski aerodromi ne koriste stočne
boksove za putnike iz zemalja u kojima žene još nose marame; ostaje nam da se zapitamo zašto nemački to
rade.
Dremao sam na jednoj od crvenih plastičnih stolica koje mogu da budu gotovo udobne ceo minut, a potom
se pretvaraju u moderno oblikovanu spravu za mučenje koje će trajati onoliko koliko čovek izdrži. Bio sam
jedina osoba u čekaonici. Svetla su uglavnom bila pogašena, pod je bio prašnjav, vazduh hladan, a reporter vrlo
pokunjen. Rugao mi se čak i automat jer nisam imao grčke novčiće. Nisam ni slutio da ću dospeti u Grčku, a u
ponoć je menjačnica u glavnoj zgradi bila negostoljubivo zatvorena. Oko četiri sata ujutru počele su da se
pojavljuju neke avetinjske spodobe. Protrljao sam oči i shvatio da su to čistači. U pet sam se vukao kroz
pasošku kontrolu, a u šest sam već leteo prema Makedoniji i šoljici kafe. Odatle do Beograda bio je potreban
još samo jedan kratak skok.
Svi drugi su se spremali da odu. Porodice zapadnih diptomata već su napustile zemlju, a preostalo osoblje se
pakovalo. Neki dalekovidiji Srbi poslati su porodice u Mađarsku ili na selo. Znali su da će biti rata, ali niko nije
znao kako će on izgtedati. Uzeo sam sobu u "Hajatu". Čudnovatom igrom slučaja dobio sam onu istu u kojoj
sam boravio tokom nekoliko prethodnih poseta. I moj kotega Van linden dobio je tu sobu nekotiko puta ranih
devedesetih godina, pre nego što je izbačen iz zemlje. Još neobičnije je bito to što sam dva puta po povratku u
sobu nakon radnog dana osetio da telefonska slušalica jako miriše na losion za brijanje koji nikad ne koristim.
U utorak 22. marta "Veliki Zadrti Glavonja" Ričard Holbruk doperjao je u grad da još jednom pokuša
nemoguće. Srpski parlament zvanično je odbacio dokument iz Rambujea, ali je prihvatio ideju o trupama UN-a
na Kosovu, među kojima je trebalo da budu i ruske. To nije bilo dovoljno. Holbruk se sreo s Miloševićem i
upitao ga da li razume šta će se dogoditi ako on ode iz Beograda s porukom da Milošević nije popustio.
"Da", odgovorio je Milošević, "bombardovaćete nas."
On je već rekao Holbruku da nema više o čemu da se pregovara: "Kad bi danas bila nedelja, a vi tvrdili da je
sreda, bila bi sreda. Ako kažete da ćete nas bombardovati, onda ćete to i učiniti."
Holbruk je čekao u svom hotelskom apartmanu do kasnog popodneva u sredu 23. marta. Oko dve stotine
predstavnika medija čekalo je u hoiu tik do natpisa: "Gosti, molimo vas da odložite pištolje pre nego što uđete u
hotel." Avioni su čekali znak za poletanje. Tek je počelo da se smrkava kada su Glavonja i njegova svita
protutnjali kroz hol. Holbrukovo lice ličilo je na taman oblak koji najavljuje skoru oluju. Dao je kratku izjavu, a
onda je žurno krenuo ka konvoju vozila ambasade SAD. Kad se medijsko jato raspršilo da pošalje svoje priče,
pogled mi je pao na jednog višeg službenika britanske ambasade koji je gotovo trčao niz mermerne stepenice.
"Odoh ja", reče mi.
"Ne ostavljaj me", zavapih, samo napola u šali.
 Moj prijatelj nije čak ni usporio imao je mnogo toga da uradi pre no što se zaputi ka granici. Nacerio mi se
preko ramena i dobacio: "Ostaješ sam, druškane."
Odlazili su i mnogi novinari. Mnogi ljudi su verovali da će prvi projektili biti ispaljeni čim se diplomate
sklone na sigurno. Britanci i Amerikanci su se vratili u svoje ambasade da cepaju papire i lože vatre. Jedan
britanski izvor je rekao: "Kad smo čuli da Amerikanci uništavaju svoju kriptografsku opremu, znali smo da je
kucnuo čas." Amerikanci su koristili čekiće da bi doprli do hard-diskova. Britanci nisu morali da pribegavaju
takvim metodama: "Mi smo svoju komunikacionu opremu izneli iz gluve sobe i poneli sa sobom. I mi smo
spalili i iseckali mnogo materijala. Jedan službenik se tako zadubio u neki tajni dokument da je kolega morao
da ga opomene: 'Treba da spaljujemo, a ne da čitamo.' To je bilo pomalo smešno zato što smo prošlog okobra
već prošli kroz celu proceduru; tada smo uništili veći deo materijala."
Sad je ambasada uglavnom bila u mraku sa šačicom osoblja u zgradi. Ambasador Brajan Doneli koračao je
praznim hodnicima pitajući se da li će se ikad vratiti. Onda je jedan službenik obezbeđenja, nekadašnji
pripadnik britanske vojne policije, zaključao glavni ulaz. Doneli i drugi ušli su u kola i odvezli se do
Amerikanaca ne osvrnuvši se za sobom. Odatle je velika kolona vozila krenula ka mađarskoj granici.
I Srbi su imali pune ruke posla. Još 1997. godine jugoslovenska Vojna obaveštajna služba ocenila je da bi
jednog dana ovo moglo da se desi. Od oktobra 1998. analitičari u malo poznatoj kancelariji u ulici Kneza
Miloša počinjali su da sprovode plan smišljen za vreme Hladnog rata u slučaju da NATO ili Rusi napadnu
Jugoslaviju.
Trupama na Kosovu naređeno je da izvode "nasumične pokrete". Velike formacije ostajale su tamo gde su se
zatekle, ali mnoge male jedinice kretale su se po celoj pokrajini. Dvadeset milja iznad njih, osmatrački sateliti
SAD otkrivali su veliki deo tih pokreta, ali tumači slika bili su razočarani. Pokreti su bili sasvim besmisleni.
Postavljeno je i mnogo lažnih objekata. Tačno su znali šta treba da rade; godinama su to uvežbavali.
Prethodnih nedelja zvaničnici NATO-a putovali su u Makedoniju, Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu da bi
razgovarali s bivšim oficirima jugoslovenske vojske koji su znali osnove pomenutog plana. Jedan oficir
jugoslovenske Vojne obaveštajne službe koji je sačuvao veze sa bivšim kolegama nakon raspada Jugoslavije
rekao je: "Tražili su od njih da zapišu sve informacije. Ali kad su se vratili u Brisel i analizirali ih, shvatili su da
su im samo Bosanci i Hrvati rekli nešto iole vredno. Slovenci i Makedonci su im istovarili gomilu nesuvislog
smeća." Jedan norveški oficir vojne obaveštajne službe u NATO-u potvrdio je njegove reči: "Bili bi potrebni
vekovi da se utvrdi šta je šta. Pošto smo izgubili mnogo vremena, na kraju smo se oslonili samo na ono što su
rekli Hrvati i Bosanci."
Rat rečima bio je okončan. Diplomati iz većine zemalja EU i NATO-a prešli su granicu bez incidenata,
jugoslovenske snage dovedene su u stanje ratne pripravnosti, avioni NATO-a bili su na pistama. Srbija je
iščekivala.

Drugi deo
U TOKU

Osma glava

Ako ikad ponovo izbije rat u Evropi povod će biti neka prokleta budalaštim na Balkanu.
Bizmark

Mobilni je zazvonio. Jedan glas prošištao mi je u uvo: "Guske lete!" i zagakao. Bio je to prijatelj iz spoljnog
deska u Skyu. B-52 su poletali iz RAF-Ferforda u Engleskoj i sad su išli ka nama. Njegova tobožnja diskretnost
nije bila potrebna; sve TV stanice koje 24 sata emituju vesti puštale su uživo slike početka rata. Bilo je to
sredinom popodneva u sredu 24. marta. U Beograd je već bilo stiglo proleće.
Sedeo sam u kafiću na Trgu Republike uživajući u prvim zaista toplim sunčevim zracima te godine. Ulice su
bile pune sveta, kafići krcati, atmosfera napeta. Bacio sam pogled na sirenu za vazdušnu uzbunu koja je bila
postavljena na vrh jedne zgrade na trgu i zapitao se koliko će još proći dok njeno ledeno zavijanje ne objavi
početak. Posmatrao sam ljude. Svi smo znali da se primiče, ali ja sam jedini na trgu znao da upravo u tom času
džinovski B-52 tutnje preko Evrope na putu ka Beogradu. Imao sam nadrealno osećanje da sam na tren
zamrznut dok se svud oko mene ubrzano odvija svakodnevni život. Bio sam s kamermanom Veljkom
Đurovićem koji je upravo pristao da radi za nas barem do kraja rata, koliko god on trajao. Imali smo sreće što
smo ga dobiti. Dva sata kasnije Reuters je pokušao da ga unajmi, a dva dana kasnije BBC se nameračio da nam
ga preotme. Veljko ima visoko razvijeno osećanje časti koje ga je pratilo po Salvadoru, Nikaragvi, Bejrutu,
Zapadnoj obali, Severnoj Irskoj, Kambodži, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Kosovu. Rekao nam je da će raditi s
nama i održao je reč. Naravno, odmah je dobio nadimak Velkro zato što se zalepio za nas. (Velkro je
proizvodna marka "čička" prim. prev.)
Vratili smo se u redakciju Skya na Novom Beogradu, u blizini "Hajata", i sedeli razgovarajući s Jakšom i
grupom ljudi iz Reutersa kad je počelo da se smrkava. Onda je zazvonio Jakšin mobilni. Bio je to jedan zapadni
diplomata: "Jakša, samo želim da znate da sam u Budimpešti. Avioni će za koji časak ući u vaš vazdušni
prostor i izbaciti projektile. Srećno."
"Hvala", odgovorio je Jakša. Kao što je kasnije primetio, šta se drugo moglo reći?
Kroz nekoliko minuta začuli smo duboko zavijanje. Ono je postajalo sve glasnije, ton se povisio, zatim je
opet postao niži. Mnogi od nas su i ranije čuli sirene koje najavljuju vazdušni napad u različitim delovima
sveta, ali nam se ipak ohladila krv u žilama. Svi su se najednom pokrenuli. Kamermani su snimali grad sa
prozora redakcija, a novinari su grabili telefone da se uključe u vesti.
A onda ništa. Dugo se nije čulo ništa, a zatim dubok, dubok tresak kao da su se negde daleko naglo zatvorila
džinovska čelična vrata; potom je tutnjava potekla kroz gradske ulice i zapljusnula stakla na prozorima
redakcije. NATO je bombardovao Jugoslaviju. Tokom sledećih par sati imao sam previše posla i nisam stizao
da mislim ni o čemu drugom do o slanju izveštaja u london. Veljko i Reuters su imali nekoliko slika Ijudi koji
trče ulicom ka skloništima, intervjuisali smo neke od njih i ja sam izgovorio izveštaj "u kameru". Zatim sam
odneo materijal u obližnju zgradu da ga izmontiram i obavio nekoliko telefonskih intervjua koji su išli direktno
u Skyov program neograničenog trajanja.
Sat kasnije vratio sam se ulici i mobilnom. Morao sam da govorim tiho kako niko ne bi čuo da se služim
jezikom koji će se ovde uskoro zvati "jezik fašističkih NATO agresora". Grupe muškaraca već su uveliko
razbijale sve "Mekdonalde" u gradu, kao i Francuski kulturni centar, Britanski institut, Kancelariju Er Fransa i
sve što je imalo bilo kakve veze sa Amerikom.
"Jakša, kad ćemo moći da pošaijemo izveštaj?"
Odgovorio je niskim, jednoličnim glasom: "Neće biti izveštaja, ne dolazi u redakciju." Onda je spustio
slušalicu. Nikad ga nisam čuo da tako govori.
Sposobnost konverzacije bila mu je ograničena jer je stajao s nosom uza zid, s rukama iznad glave i s
pištoljem uperenim u teđa. Svako ko se u tom trenutku nalazio u Reutersovoj redakciji bio je u sličnom
položaju. Jedna grupa sastavljena od različitih jedinica policije u civilu tražila je zapadne izveštače, naročito
reporterku CNN-a Kristijanu Amanpur; njeno izveštavanje, ocenjeno kao pristrasno, uznemirilo je mnoge ljude.
Otprilike u isto vreme 40 ili 50 predstavnika medija koji su sa krova "Hajata" snimali eksplozije uhapšeni su i
odvedeni u centar grada. Zadržani su preko noći, a oprema im je konfiskovana.
Nisam znao da se to događa, pa sam se vratio u hotel. U njemu je vladao metež. Holje bio pun ljudi koje
nisam poznavao, ali jesam prepoznao. Svako ko je na sebi imao skupu kožnu jaknu, crnu rolku, crne farmerke,
hekler i mrgodan izraz bio je pripadnik tajne policije. Srećom, oni mene nisu prepoznali. Odšunjao sam se u
svoju sobu i seo na krevet pitajući se šta da radim. Posle nekoliko minuta neko je pokucao na vrata, a zatim
udario po njima nečim teškim. Otpuzao sam do špijunke. S druge strane vrata bili su kožna jakna i hekler.
Osećao sam se vrlo blesavo dok sam tako stajao iza vrata praveći se da nisam tu. Na moje iznenađenje, kožna
jakna se gotovo odmah udaljila. Sačekao sam nekoliko minuta, a onda sam izašao u hodnik i zaputio se prema
liftovima. Tri policajca u civilu sa heklerima okačenim oko vrata dolazila su iz suprotnog smera. Pribirajući
zanemarljive ostatke samopouzdanja pogledao sam jednog od njih u oči i ne zastajući rekao na svom najboljem
osornom srpskohrvatskom: "Dobro veče".
Jedva me je i pogledao. Pošto smo se mimoišli, skrenuo sam u drugi hodnik, sjurio se do stepeništa, sišao
nekoliko spratova, seo na betonski stepenik i zapitao se šta ću sad. Dole je nekoliko ljudi silom izvodilo
Amanpurovu iz kancelarije direktora hotela. Očevici su pretpostavili da je uhapšena. U stvari, jedan viši državni
činovnik postarao se da je njegovo lično obezbeđenje spase od kožnih ili nekih drugih jakni koje su je tražile.
Ambasador jedne od skandinavskih zemalja čekao je napolju; on je odvezao Amanpurovu u ambasadu i odatle
ju je prokrijumčario iz zemlje posle nekoliko dana.
Stvari su se smirile. Jedinica koja je pretraživala hotel bila je u nadležnosti vlade Republike Srbije, a ne
jugoslovenske savezne vlade kojoj je trebalo nekoliko sati da uspostavi punu kontrolu nad Jugoslavijom. U
zbrci koja je vladala te noći mnogi uticajni političari među njima i neki koji nisu podržavali Miloševića
demonstrirali su svoj autoritet. U Beogradu je bilo mnogo oružanih jedinica i gotovo sve su još bile lojalne
Miloševiću, ali bilo je i naoružanih "rezervista" koji su slušali Miloševićevog rivala Vojislava Šešelja. U to
vreme, srpski ministar informisanja bio je član njegove "Radikalne" (čit-aj-Fašističke) stranke. Radikali su
izjavili da se svi strani novinari moraju proterati i izdali su naređenja specijalcima u civilu da ih privedu.
Te noći je bilo mnogo zanimljivih telefonskih poziva dok su zvaničnici, političari, oružane jedinice i
gangsteri proveravali ko je za šta nadležan. Odgovor je i dalje bio Slobodan Milošević. Kad se to raščulo, izdata
su naređenja s visokog nivoa i kožne jakne su smenila dva uniformisana policajca. Sedeli su u holu i, sudeći po
njihovom izgledu, nisu imali pojma kako bi postupili kad bi se vratili oni opasni momci.
Grad je bio u mraku. Vlasti su presekle struju u nastojanju da otežaju posao NATO-u. Oprezno sam odšetao
do zgrade u kojoj je bila zajednička redakcija Skya i Reutersa i krenuo na prvi sprat. Stepenice su bile ozbiljna
prepreka jer se nije video ni prst pred okom. Napipavao sam put grčevito se držeći za ogradu; kad sam stigao na
sprat, pošao sam za svetlošću nekoliko sveća koje su gorele u redakciji. Na moje veliko olakšanje, tu nije bilo
policije, ali je bilo mnogo ljudi koji su znali šta se događa.
Prijatelji su mi ispričali sve što su znali o političkoj situaciji i o pogođenim objektima. Oko dva sata posle
ponoći Jakša i ja smo se vratili istim putem. Pošto je i dalje bilo mračno kao u rogu, nismo mogli da vidimo ima
li nekog u blizini, pa smo šaputali.
"Kako ti je porodica?" upitao sam.
"Dobro, svi su u 'Hajatu', tu je bezbednije."
Zbog strasti koje su te noći mahnitale gradom Jakša je sklonio svoju ženu i dva sina u hotel. Neki od
njihovih suseda znali su da on radi za kompaniju jedne od zemalja NATO-a i većina je imala razumevanja, ali
neki su bili veoma kivni. U međuvremenu se moj mobilni ohladio. Prijatelji u spoljnom desku zamolili su naše
kolege u australijskom Sky Newsu, britanskom Talk Radiju i američkom Fox Nevvsu da me neko vreme ne
zovu. Znali su da će ovo biti maraton i da mi je potrebno da odspavam. Dali su mi tri dragocena sata.
Sledeći dan bio je obeležen sirenama, eksplozijama a, za strane medije, i jednim pitanjem. Otići ili ostati?
Republička naredba o proterivanju još je bila na snazi, a u teškoj atmosferi jako se osećala prećutna pretnja
nasiljem. Poslao sam nekoliko telefonskih izveštaja i krenuo na konferenciju za štampu Vuka Draškovića,
potpredsednika Savezne vlade. On je rekao da strani mediji neće biti proterani, ali nije mogao da pruži nikakve
garanci je u pogledu bezbednosti, niti da kaže gde su dva nestala novinara. Kasnije je procurilo da su isterani iz
zemlje i napadnuti pre nego što su prešli granicu prema Hrvatskoj. Nekoliko ljudi koji su krenuli tim putem je
premlaćeno.
U isto vreme, tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk bio je u Vestminsteru i govorio
prepunom Parlamentu da bi britanski novinari trebalo da napuste Beograd jer ovako samo idu naruku
Miloševićevom režimu. Tako se, prvi i jedini put u svojoj karijeri, Robin Kuk složio s Vojislavom Šešeljem.
Sky mi je telefonom prosledio njegove komentare i zapitao me šta mislim o njima. Bio sam ljut i prekoračio
sam granicu koja deli novinarstvo od polemike. U živom programu sam rekao: "Izgleda da g. Kuk ne razume
osnove novinarstva. Možda bi ministar spoljnih poslova bolje radio svoj posao kad bi, umesto što trubi o našem
odlasku, branio naše pravo da radimo svoj."
Sredinom popodneva neki pripadnici Arkanovih paravojnih formacija viđeni su u hotelima "Hajat" i
"Interkontinental", a radikali su i dalje pretili. Sa Kosova su počeli da pristižu predstavnici medija s pričama o
zapaljenim automobilima i opremi koja im je ukradena uz pretnju vatrenim oružjem. Hoteli su počeli da se
prazne.
Unervozio sam se. Bio sam u srpskom delu Bosne 1995. godine kad je NATO bombardovao i u Bagdadu
1997. pre bombardovanja, ali ni na jednom ni na drugom mestu nije nam bilo naređeno da odemo, a u Iraku je
stanovništvo ostalo prijateljski raspoloženo. Ovo je bilo nešto potpuno drugačije. BBC se masovno povukao.
Neki njihovi ljudi doslovno su istrčali iz "Hajata" i pobacali torbe u kombi. Džon Simpson, jedan od njihovih
dopisnika, povukao je majstorski potez. Složio se sa ostatkom tima da treba otići, čak je stavio svoju torbu u
odeljak za prtljag i onda, kad je lokomotiva krenula, rekao: "Znate, mislim da ću ipak ostati." Voz je pošao
prema Mađarskoj ostavljajući za sobom Simpsona kao jedinog izveštača za BBC. Nažalost, meni su rekli da je i
on otišao, kao i Džulijan Menjon iz ITN-a. Na recepciji su mi rekli da je u "Hajatu" ostalo samo dvanaest
novinara, uključujući i Grke i Ruse, koji su iz istorijskih i kultrnih razloga imali više izgleda da budu ostavljeni
na miru.
Dok se smrkavalo, prolazio sam kroz opusteli hol recepcije; moji koraci odjekivali su na mermernom podu.
Radikali su čekali da padne noć. A onda su se sirene ponovo oglasile. Zbog siline nasilja koje smo godinama
gledali po čitavom regionu i činjenice da sam, kako su mi rekli, bio jedini preostali britanski izveštač u
Beogradu, obuzeo me je strah. Stigle su i prve glasine da rezervisti i jedinice MUP-a na Kosovu nose ski-maske
koje obično najavljuju užasna nedela. Na izlazu iz hotela, na telefonu pored recepcije primetio sam mog
prijatelja Stiva Erlangera iz New York Timesa. Razgovarao je s jednim jugoslovenskim ministrom; pitao ga je
može li nekim slučajem odsesti u njegovoj kući.
"Svaka čast na pokušaju", pomislio sam; iz onog što je Stiv govorio bilo je jasno da u toj gostionici nema
mesta.
Deseti put toga dana pitao sam Jakšu da li treba da odem. Možda samo zato da bi prekratio moja dosadna
pitanja, ili možda zato što je sad i on jasno osećao pretnju u vazduhu, konačno je rekao da. Nisam ponovio
pitanje, već sam otrčao u svoju sobu, pokupio već spakovane torbe, odjavio se, zagrlio Jakšu i uronio u olupani
stari džip za čijim je volanom bio Kris Berd iz Guardiana, koji je upravo stigao s Kosova. Poslednja svetlost
plameno crvenog sunca na zalasku nestajalaje na horizontu, pao je mrak, sirene su se ponovo oglasile, a mi smo
krenuli autoputem moleći se da nas niko ne zaustavi.
Stigli smo do Mađarske bez ijednog incidenta i oko ponoći prešli granicu, pojeli tanjir supe u sumornoj
krčmi kraj autoputa i nastavili prema Budimpešti. Telefonirao sam verenici da joj kažem da sam na sigurnom, a
onda sam pao u nemiran san koji je potrajao oko četiri sata. Sledeći dan sam započeo glupim pitanjem Jakši:
"Treba li da se vratim?"
On je kategorično rekao da treba. Ne, ne može da mi garantuje bezbednost, kakvo je sad to glupo pitanje.
Da, situacija se smirila, vojska preuzima kontrolu nad stranim novinarima, on može da me ubaci, za početak.
To je bila jedna od najtežih odluka u mom životu. Pun sat sam šetao tamo-amo po hotelskoj sobi; toliko
vremena sam sebi dao za odlučivanje. Naknadno to sve izgleda prilično melodramatično, ali tada nisam imao
pojma šta će se dogoditi pa sam brinuo o svemu o čemu čovek brine u takvim vremenima. Nisam mislio samo o
svojoj porodici već i o sebi. Osećam nagonsku odvratnost prema mogućnosti da budem uhapšen, premlaćen ili
ubijen.
Telefonirao sam svom šefu u londonu Niku Polardu kome služi na čast to što nije pokušavao da me ubedi da
postupim ovako ili onako. Pošto mi je obećao da će moja porodica biti zbrinuta ako se meni nešto dogodi,
duboko sam udahnuo i pozvao Jakšu.
"Okej, kako ćemo to da izvedemo?"
On je već vukao konce. Udesio je sa izvesnim jugoslovenskim ministrom da dobije dva automobila do
mađarske granice: jedan za mene i jedan neobeležen policijski automobil. Pojavio sam se na granici nekoliko
sati kasnije i sudario se sa nekoticinom predstavnika medija, uktjučujući i kamermana ITN-a, koji su tu čekali
dva sata. Stajati smo na jugoslovenskoj strani dokje jedan graničar tetefonirao u Beograd da pita ko može da
pređe. Imao sam tajno oružje po imenu Jakša Šćekić, te sam jedini dobio čarobni pečat u pasošu. Graničari nisu
biti najsrećniji što nas vide. To mi je bilo razumljivo, bombardovali su ih avioni i rakete iz naših zematja. Ipak,
nisam mogao da odotim a da ne upitam čistačicu koja im je kuvata kafu da ti bismo i mi mogti dobiti po šoljicu.
Početa je da btjuje pogrde u mom pravcu. Prevod mi, zapravo, nije bio potreban, ati jedan malo tjubazniji
graničar potrudio se da mi razjasni: "Kaže da sami sebi napravite jebenu kafu."
Pravedno, pomistio sam, ništa gore od onog što mi veoma često govore prijatelji u spoljnom desku kad sam
u Londonu.
Otprilike posle jedan sat mahnuti su mi da prođem; drugi su počeli da se žate, ati stražari su rekli da nemaju
dozvolu iz Beograda da ih puste.
Automobil je bio "audi 6" opremljen kožnim sedištima i s vozačem u civilnom odelu. Poticijska kota išta su
ispred nas ka Beogradu. Kad smo se približili Batajnici, na uzoranom polju sam primetio dva kamuflirana
jugoslovenska miga. Već su nas nekotiko puta zaustaviti na kontrotnim punktovima, ali smo se bez teškoća
izvukti zahvatjujući našem poticijskom automobilu i mom državnom činovniku. Stvari su se promenite dok
smo se vozili pored glavnog ulaza u batajničku vazduhoptovnu bazu koju je prethodne noći pogodita krstareća
raketa.
Jedan civilni automobil umetnuo se između našeg vozila i policijske pratnje, što znači da vozač nije primetio
da nam je vojska signatizirata da se zaustavimo.
Pre nego što je državni činovnik mogao išta da kaže jedan vojnik je otvorio vrata za suvozača, postavio mi
neko pitanje, a onda me izvukao napolje jer nisam znao da odgovorim. Gurnuo me je uz bok automobila, ati
državni činovnik je brzo reagovao; policijski automobit se vratio i nastaviti smo put.
Jakša me je sačekao u hotelu, prijavio sam se, otišli smo u bar koji je na osmom spratu i prvo na čemu mi se
zaustavio pogled bilo je 190 cm Džulijana Menjona. Naravno, sretao sam ga i ranije, možda sedam-osam puta.
Viđao sam ga u Londonu, Bagdadu, Beogradu. Ali on nikad, ni pri jednom od tih susreta nije imao ni
najmaglovitiju predstavu o tome ko sam ja, te bi me upitao: "A kako se vi zovete?" ili nešto slično. Začudo,
ovog puta me je udostojio da mi se prvi obrati, tačnije da zaurla.
"Hej, ti! Šta si kog đavola mislio kad si ostavio mog kamermana na granici?"
Nije to bio najljubazniji način da se kaže zdravo.
 "Izvinite?" rekoh.
Uperio mi je prst u grudi u pravom beogradskom maniru i zagrmeo: "Ostavio si mog prokletog kamermana
na granici i morao je sam da se vrati u Budimpeštu kako je znao i umeo bez prokletih kola."
Upitah ga da li to znači da nije trebalo da se vratim u zemlju, već da otpratim njegovog kamermana do hotela
u Budimpešti.
"Nipošto", odbrusio je. "Trebalo je da ga povedete sa sobom."
"Ja nisam nadležan za vize na jugoslovenskoj granici", rekao sam i otišao po piće. Sledeća tri meseca jedva
da smo reč prozborili. Što je bilo baš lepo.
Kao što je mi je reklo osoblje "Hajata", u Beogradu je bilo ostalo dvanaestak zapadnih izveštača, ali su
svakog dana pristizati novi. Vojska je preuzela odgovornost za nas i radikalima je naređeno da nas ostave na
miru.
U Informativnom centru Vojske Jugoslavije, smeštenom u Domu armije, tik do Trga Republike, izdali su
nam "Ratne novinarske kartice". Da bismo ih dobili, morali smo da potpišemo dokument u kojem je otprilike
stajalo da se nećemo žaliti ako budemo ubijeni dok izveštavamo o ratu. To mi je izgledalo prilično utešno. Ono
o ubijanju pomalo me je uznemirilo, ali je to parče papira pokazivalo da postoji barem privid zakona i reda u
odnosu prema nama.
Dozvole za snimanje bile su zabavnije. Prvih nekoliko dana svakog jutra smo morali da ispunimo žuti
formular i da čekamo da nas odbiju. "Smemo li da snimamo pogođene objekte? Ne. Smemo li da snimamo
vojne jedinice? Ne. Smemo li noću da se popnemo na krov i da snimamo krstareće rakete? Ne. Smemo li da
intervjuišemo predsednika Miloševića? Ne, prestanite već jednom da postavljate glupa pitanja."
Odobravane su molbe da se snima u pešačkoj zoni pola sata u strogo određenom vremenskom intervalu.
Prvih nekoliko dana to je bilo sve. Trudili smo se da ponešto uradimo, iako nismo smeli da mrdnemo iz centra
grada. A onda se sve promenilo i dobili smo razumne dozvole.
Jednog jutra, dok smo pitali ljude na ulici šta misle o bombardovanju, okružila nasje neprijateljski
raspoložena gomila. Dobačeno je nekoliko uvreda, a zatim i nekoliko metalnih novčića. Svakog časa postajalo
je sve neprijatnije.
Oni manje gnevni pristali su na razgovor. Većina se držala teksta "Kako su glupe vaše vođe! Zar im nije
jasno da su samo ojačali Miloševića?" Svako koga smo sreli bio on liberal, fašista, ili komunista, govorio je
isto: "Jebeš NATO, jebeš vaše lidere." Odavno nam je bilo poznato da Srbi neće lako pokleknuti jer nikad
ranije to nisu učinili.
Kad je nekoliko ljudi počelo da nas pljuje, Veljko je zaključio da je vreme da se počistimo. Bili smo prilično
frustrirani pokušavali smo da predočimo našim gledaocima raspoloženje naroda i da procenimo valjanost nekih
čudnovatijih tvrđenja koja su Jugosloveni izricali, ali to je bio težak zadatak. Bili su to mučni dani, ali naredne
nedelje biće u isti mah i lakše i teže na različite načine.
Za kosovske Albance situacija se pogoršavala velikom brzinom. Dobro je poznato šta im je Beograd radio u
proleće i leto 1999. godine. To je mrlja na istoriji Srbije. Manje je poznata srpska priča iz tog vremena.
Srbi još nisu napisali svoju priču. Ima nešto o tome kako su se borili protiv devetnaest zemalja i kako nisu
izgubili, i ima mnogo materijala o politici u tim godinama. Malo je, međutim, svedočanstava o njihovom
svakodnevnom životu u vrlo nesvakidašnjim okolnostima i o ratnim zločinima koji su počinjeni u njihovo ime.
Srbi koji su spremni da se uhvate u koštac sa tim izazovom i dalje su usamljeni glasovi u pustinji.
Sa onim što je Srbija učinila moraju se suočiti sami Srbi. Njihovi postupci ne mogu se poistovetiti sa
postupcima nacista, i klonio bih se čak i takvog poređenja. Ipak, mada je većina Nemaca na kraju priznala
nemačke zločine u Drugom svetskom ratu, Austrijanci to nisu učinili. Nemačka je iznedrila Helmuta Kola,
Austrija Kurta Valdhajma. Austrijanci, koji tek treba da se suoče sa svojom prošlošću, izabrali su za svog
predsednika bivšeg visokog SS oficira. Srbija treba da odluči želi li u budućnosti Kola ili Valdhajma na čelu
zemlje.
U svakom slučaju, srpska priča iz perspektive samih Srba bila je uznemirujuća, a svaka pojedinačna smrt
jednako tužna kao i ono što se događalo na Kosovu.
 Deveta glava

Reci onima koji ne čuju ni zuuka,

Čiji sinovi žive u zemlji,
Mir na zemlji.
Ne ko je ili zašto je...
Niko ne vapi kao majka Za mirom na zemlji.
Nije stigla ni da se oprosti,
A on je sad u blatu.
To je mir na zemlji Čitaju imena na radiju,
Sve neki ljudi koje nikad nećemo upoznati... Njihovi su životi veći od svake velike ideje.
"Mir na zemlji", U2

Sedamnaestog aprila 1999. godine u 21 i 30 trogodišnja Milica Rakić nalazila se u kupatilu svog stana u ulici
Dimitrija lazareva u Batajnici blizu Beograda. Već dvaput je rekla da želi u toalet, ali se predomislila.
Njeni roditelji Žarko i Dušica bili su u dnevnoj sobi sa devetogodišnjim sinom Nikolom. Od 24. marta, otkad
su zagradili prozor šper-pločom da bi smanjili opasnost od gelera, obično su svi provodili vreme u toj prostoriji.
Kao i njihovi susedi, gotovo svake noći su osećali kako im kuća podrhtava od eksplozija na obližnjem vojnom
aerodromu.
NATO je hvalio preciznost svojih pametnih bombi, ali stanovništvo nije verovalo organizaciji koja ga je
bombardovala. Mnogi su razmišljali ovako: "Mogu da ne volim Miloševića koliko god hoću, ali on barem
nikad nije bombardovao Beograd; jesu li ove demokratije lude?"
Nakon eksplozije, vazdušni udar je došao kroz prozor kupatila. Kad su shvatili šta se dogodilo, Žarko i
Dušica su potrčali. Videli su Milicu kako leži u lokvi krvi; pod je bio prekriven slomljenim staklom. Žarko je
rekao istražnom sudiji da je Milica još bila živa u ambulantnim kolima na putu do bolnice. On je pošao s njom i
čekao dok su je trkom prenosili u operacionu salu; onda se onesvestio, pa su mu dali injekciju i odvezli ga kući.
U dva sata posle ponoći obavestili su ga da mu je ćerka umrla.
Četiri dana kasnije, rekao je pod zakletvom istražnom sudiji Pavlu Vujasiću: "Svestan sam da niko ne može
vratiti moje dete, ali bih želeo da oni koji su direktno ili indirektno krivi za ovaj zločin budu kad-tad kažnjeni;
znam da to neće biti lako. Zato sam spreman da dam izjavu u bilo koje vreme, pred bilo kojim sudom ili
ustanovom i da predam zahtev za obeštećenje takvom sudu ili ustanovi."
Neko je ubio ćerku Žarka Rakića; on želi da sazna ko je to. Koji roditelj ne bi? Fraza "biće nesrećnih
slučajeva" njemu mora zvučati prilično šuplje.
U 21 i 30 projektili su pogodili i kuću Jovana Radojičića i njegove žene Sofije. To je bila druga noć, 5. april.
Muž i žena, oboje u sedamdesetim godinama, igrali su karte u svojoj kući u ulici Dušana Trivunca u Aleksincu,
gradiću u centralnoj Srbiji.
Nekoliko kuća niže, Vukoman Đokić i njegova žena začuli su nad glavom zvuk aviona. U izjavi
aleksinačkoj policiji Vukoman je rekao da se okrenuo prema svojoj ženi i rekao: "Aleksinac je na redu. Sigurno
će nas bombardovati."
Zvuk avionskog motora se udaljio, zatim se vratio i postajao sve glasniji, tako da im se načas učinilo da im
je avion tik povrh kuće.
Avioni NATO-a izbacili su sedam bombi. Dve su pogodile praznu vojnu kasarnu u predgrađu, a ostale
centar grada.
Stigli smo tamo u dva sata posle ponoći. Jakša, Veljko, naš tonski snimatelj Milan Antić i ja. Tu su bili i
jedna ekipa meksičke televizije i dva srpska reportera.
Bilo je prilično mračno, ali pomoču baterijskih lampi i automobilskih farova uspevali smo da razaznamo
više ulica u kojima su zgrade bile razorene. Čitavi stambeni blokovi ostali su bez prozora, svuda su bili
razbacani komadi građevina, stakla na automobilima bila su slomljena i krhotine su svetlucale na svakoj
površini.
Snimili smo sve što smo mogli, poslali nekoliko telefonskih izveštaja Skyu i čekali da se razdani.
To je zaista bio strašan prizor. U ulici iza stambenog bloka bilo je sravnjeno sa zemljom najmanje dvanaest
privatnih stambenih kuća.
Rezultat je bio deset mrtvih i pedeset i dvoje povređenih. Među poginulima su bili Jovan i Sofija.
Bauljali smo po ruševinama njihove kuće, spoticali se o komade cigle i delove nameštaja. U nas su zurili
susedi koji su izašli iz podruma ili ostataka svojih kuća. Mnogi od njih su očigledno bili u šoku.
 Pogledao sam Jovana ili ono što je ostalo od njega. Tada nisam imao pojma ko je to, niti da li je žensko ili
muško. Telo mu je bilo prignječeno, tek poneki deo virio je između betonskih ploča.
Metar dalje sedela je njegova žena; uspravna na stolici, još s kartom u ruci. Izveštaj o njenoj autopsiji
zaključuje da je posredi "nasilna smrt gušenjem... posledica rušenja kuće od eksplozije izazvane bombom".
Svi policijski izveštaji o toj noći navode svedoke koji opisuju krike Ijudi zatočenih u ruševinama i užas onih
koji su trčali mračnim ulicama.
Slobodan Sekulović živeo je u jednom od oštećenih stanova koji su gledali na ulicu Dušana Trivunca. Dve
nedelje kasnije svedočio je pred opštinskim sudom da je "prizor bio stravičan" i da "ne može i neće biti nikad
zaboravljen... Moja unuka nije mogla da shvati kako zgrada sazidana od cigala može da bude oduvana, jer je u
bajci koju je čitala to bilo nemoguće". NATO je dunuo, i vatru sunuo, i oduvao deset života. Kolateralna šteta.
Jugosloveni tvrde da su napad na Aleksinac izveli britanski avioni; to su saznali prisluškujući radio-signale.
Britanski ministar odbrane tvrdi da RAF te noći nije bio u akciji nad Aleksincem.
Varvarin je bio poseban slučaj. Kad god je napravio grešku, i kad god je ta greška imala za posledicu civilne
žrtve, NATO je mogao barem da pokuša da se opravda dokazujući da je učinio sve kako bi to izbegao.
U Varvarinu su avioni napali mali prometni most u 12 i 35 po podne na pijačni dan. Četrnaest minuta kasnije
vratili su se i ponovili napad. Kad smo videli posledice, imali smo utisak da se nisu naročito trudili da ne ubiju
ljude.
Kao da je svim osmatračkim satelitima, izvidničkim avionima, bespilotnim letelicama, pilotima,
nišandžijama i obaveštajcima promakla činjenica da je most u to vreme pun ljudi. Nije bilo ni sirena ni
upozorenja. Samo iznenadna tutnjava nad glavom dok su dva aviona letela duž Morave, zatim eksplozije, a
onda tresak koji su delovi mosta proizveli padom u reku.
U prvom napadu bilo je nekoliko poginulih i povređenih. Petnaestogodišnja Sanja Milenković bila je
odbačena u vodu, ali nepovređena; počela je da puzi uz nasip da bi pomogla ranjenim prijateljima na
preostalom delu mosta. ljudi su pohitali ka mrtvima i umirućima, pružena je prva pomoć, počeli su da stižu
predstavnici vlasti. Prema svedočenjima, avioni su se vratili tačno u 13 i 07.
U drugom udaru bilo je više mrtvih i ranjenih. Među mrtvima je bio sveštenik Milivoje Ćirić, koji je
prekinuo službu posle prvog napada i požurio da pomogne ljudima na mostu.
Sanju je šrapnel pogodio u leđa. Njen otac je pomogao da je unesu u ambulantna kola. Hrabrio ju je i
preklinjao da se bori za život, ali ona je sklopila oči: "Znao sam da ih je sklopila zauvek."
Stajao sam na kraju puta u Varvarinu, zurio u ostatke mosta i pitao se zašto NATO 1999. godine nije
raspolagao opremom, tehnologijom ili makar običnim zdravim razumom da bombarduje svoj cilj u jedan sat
posle ponoći umesto u jedan po podne.
Most je bio odveć uzak za tenk; dve milje uzvodno odatle nalazi se veći most koji je ostao netaknut. Kasnije
su mi izvori u NATO-u rekli da je most pogođen zato što je kroz njega prolazio optički komunikacioni kabl.
Na desnoj strani nalazio se hotel koji je bio veoma oštećen, a iza nas crkva.
Posle nekoliko sekundi postao sam svestan da stojim u lokvi. Sagnuo sam se, dodirnuo tečnost i video
crvenu boju na prstima. Usred lokve sam spazio sićušnu kost nalik onoj pilećoj koja se lomi za jadac. S
poštovanjem sam se povukao, a onda sam sa oko dvadeset pet drugih novinara otišao u mrtvačnicu.
Gledanje leševa bilo je neizbežan deo posla koji smo tada obavljali. Srpska propaganda je preterivala, pa
smo svojim očima morali da vidimo dokaze.
Obezglavljeno telo oca Milivoja bilo je na prvoj ploči; do njega je bio čovek koji je ostao bez noge. Noga je
položena uz telo kojem je pripadala, ali naopačke, tako da je stopalo dodirivalo kuk. Iako ne očekujemo da telo
osobe koja je umrla nasilnom smrću izgleda dostojanstveno, činilo mi se da nije u redu što noga nije okrenuta
kako treba. Tu je bilo dvanaest tela.
Sanjino telo još je bilo u bolnici. Ona je pošla da se prošeta na pijačni dan rekavši majci da ne brine.
"Ne budi luda, mama. Ko će da baca bombe na ovakvu varošicu?"
Veruje se da su Varvarin bombardovali piloti američke avijacije. Ko god da je to učinio, nije se dovoljno
potrudio da izbegne "kolateralnu štetu".
Drveće koje se nalazi pored železničkog mosta u blizini Grdelice okitilo se 12. aprila čudnim plodovima.
Pocrneli i iskrivljeni delovi metala zabili su se u koru, trake grimiznog mesa visile su sa grana. U vazduhu je
lebdeo prepoznatljiv miris.
Malo ko je prozborio dok smo se peli uz nasip ka ostacima putničkog voza s tri vagona koji je prelazio most
u 11 i 40 ujutru. Tri minuta ranije izašao je iz Grdelice. Most povezuje obale male reke koja teče kroz polja.
Najbliže kuće udaljene su oko 200 metara.
 Šezdeset osmogodišnji Petar Mihajtović bio je u srednjem vagonu. Tog jutra je krenuo iz Beograda da bi se
sklonio od bombardovanja koje je u glavnom gradu i oko njega postajalo sve intenzivnije. Mislio je da će biti
sigurniji na selu, pa je krenuo vozom ka porodičnoj vikendici u južnoj Srbiji.
Prvi avion američke avijacije stigao je velikom brzinom; jedan preživeli opisuje to kao "prodoran, šišteći
zvuk". Odmah za njim naišao je i drugi, koji se obrušio i ispalio dve rakete. Prva je pogodita prednji deo mosta;
druga srednji vagon. Napadnut je i nadvožnjak nekoliko stotina metara uzvodno.
U svedočenju pred istražnim sudijom Petar Mihajlović je rekao: "Neko vreme nisam bio sasvim svestan i
posmatrao sam haos oko sebe kroz nekakvu izmaglicu. Bio sam u uništenom vagonu od kojeg je ostao samo
skelet. Najednom se kraj mene stvorio mladić koji mi je pružao pomoć."
Izvukli su se u poslednji čas. Sva tri vagona su gorela, preživeli kažu da su čuli krike onih koji su ostali
unutra.
Među njima je bila i dvadeset osmogodišnja Jasmina Veljković, ali je ona u tom času možda već bila mrtva.
Eksplozija joj je otkinula levu ruku; ostala je da leži u jednom od vagona koje je zahvatio plamen. U izveštaju o
autopsiji zaključuje se: "Nasilna smrt usledila je usled toga što su uništeni mozak i svi vitalni centri u njemu."
Članovi njene porodice koji su je ispratili na stanicu identifikovali su je po neizgorelom delu tamnosmeđe
kožne jakne koju je obukla tog jutra.
Identifikovano je dvanaest tela, a pet je bilo u takvom stanju da identifikacija nije bila moguća. Troje ljudi je
nestalo, a šesnaest povređeno.
NATO se izvinio zbog tragedije i nekoliko dana kasnije objavio snimak iz kokpita. U Briselu je portparol
Džejmi Šej istakao brzinu kojom je voz ušao na most; išao je tako brzo, rekao je on, da piloti nisu mogli da
prekinu svoju misiju.
To objašnjenje je čak i tada izgledalo čudno. Pored toga što je film nekako previše poskakivao, poznato je da
vozovi u Srbiji retko idu brzo, bilo kad i bilo gde, a naročito tri minuta nakon izlaska iz male seoske stanice.
Nekoliko dana kasnije NATO je priznao još jednu grešku. Kad su zvaničnici preneli snimak iz kokpita na
video da bi ga dali medijima, pokazalo se da je on iz nekog razloga trostruko ubrzan.
Posle nekoliko minuta otišao sam sa mesta tragedije i zaputio se ka najbtižoj kući. U tom seoskom području
mobilni telefoni nisu radili, a baterija na satelitskom mi se istrošila, pa sam morao da potražim neki izvor
energije.
Stariji muž i žena skupljali su staklene krhotine, posledicu eksplozije koja im je uzdrmala kuću. Sat im je
stao tačno na 11 i 40. Nisu imali struje zato što je napad na nadvožnjak presekao električne vodove; celo selo,
uključujući i dom zdravlja, ostalo je bez električne energije.
Takve priče je srpska javnost dobijala iz dana u dan. Malo šta su čuli o pokoljima na Kosovu, te su iz svoje
perspektive opet bili odvažan i borben mati narod koji odoleva agresoru.
Bilo je još nekoliko stotina civilnih žrtava. Kasetne bombe bačene na centar Niša, žrtve u pogođenim
školama, bolnicama, manastirima, crkvama, zgradi televizije, fabrikama i naftnim rafinerijama.
Jugoslovenske vojne i političke mašine uspele su da se zaštite i izašle su iz rata manje-više netaknute, ali
nisu mogle bogzna šta da učine za stanovništvo. U nekim slučajevima su čak i ugrozile civile. Trupe i oprema
su ponekad bili sakriveni u školama ili u neposrednoj blizini bolnica. To ne znači da je NATO mogao legalno
da napadne te mete. Član 50 Ženevske konvencije sasvim jejasan u tom pogledu, ali je Beograd podsticao
NATO da krši zakon, a posle nekoliko nedelja bombardovanja, kad je postalo očigledno da ono nema bogzna
kakav efekat, NATO je to radio i bez podsticaja.
Nekim drugim srpskim odbrambenim taktikama nije se moglo tako strogo prigovoriti. Neke od njih su bile
zaista visprene.

Deseta glava

Vrhunac pameti je sposobnost da se pamet sakrije.

La Rošfuko

Ujutru 24. marta general Nebojša Pavković bio je nervozan. Jugoslovenski špijun u NATO-u rekao je
Vrhovnoj komandi da će operacija NATO-a početi kad padne veče.
Pavković je vršio smotru svojih trupa. Kao zapovednik jugoslovenske Treće armije, stacionirane na Kosovu,
morao je da proveri da li je sve na svom mestu.
 Beograd se spremao za taj trenutak gotovo jednako dugo kao i NATO. Planovi Alijanse za bombardovanje
Jugoslavije bili su uglavnom sačinjeni krajem proleća 1998, ali jugoslovenska odbrana bila je deo strategije
koja je smišljena tokom Hladnog rata i dugo uvežbavana.
Otpočelo je sklanjanje najbolje opreme u mrežu sigurnih podzemnih bunkera. Avioni, kompjuteri i radarski
sistemi sakrivani su duboko ispod površine. Bunkeri su građeni da podnesu nuklerani udar srednje snage.
Sadam Husein je bio tako impresioniran njihovim kvalitetom da je naručio nekoliko za Irak i uvek o njima
govorio kao o "mojim jugo-bunkerima".
Između januara i marta, viši oficiri su posetili Irak, Ukrajinu, Rusiju i Belorusiju u delimično uspešnom
pokušaju da poboljšaju sistem protivvazdušne odbrane, kupe jevtinu naftu i dobiju gotovinu koja bi im pomogla
da izdrže predstojeće ratne napore. Uspostavljene su alternativne komunikacione linije, a u januaru je počelo
nasumično kretanje jedinica na Kosovu koje je trebalo da obmane američke osmatračke satelite i bespilotne
letelice.
U februaru su prijateljski raspoloženi bivši jugoslovenski oficiri u Sloveniji i Makedoniji davali agentima
NATO-a lažne informacije o taktici, a Beograd je počeo da proizvodi drvene avione i plastične makete tenkova.
Pavković je znao da je Vojska Jugoslavije profesionalno obavila posao, ali je ipak bio nervozan. Ričard
Holbruk je rekao Miloševiću da će vazdušni napadi "potrajati", ali prema drugim informacijama koje su curile
iz Brisela ka jednom agentu u pariskoj ambasadi, biće to kratak rat. Niko u Beogradu, a uostalom ni u zapadnim
zemljama, nije to pouzdano znao.
U najmanju ruku, Pavković, a s njim i ostali članovi vrhovne komande, imali su spisak ciljeva NATO-a. Pre
nekoliko meseci oficir francuske vojske Pjer-Anri Binel, koji je radio za štab NATO-a u Briselu, dostavio ga je
agentu jugoslovenske tajne službe Jovanu Milanoviću.
Binel je kasnije rekao da je postupao po naređenjima francuske obaveštajne službe. Ako je zaista bilo tako,
onda je francuski predsednik Žak Širak odobrio izdaju savezničkih vojnih tajni ili je bio nesvestan kakvom se
rabotom bave šefovi njegovih obaveštajnih službi.
Pavkovićev mobilni telefon je zazvonio. Na tiniji je bio jedan britanski obaveštajac, a poziv je dolazio iz
Brisela.
"General Pavković?"
"Da, ko je to?"
"Ja predstavljam Ijude koji će vas bombardovati. Apelujem na vaš zdrav razum; molim vas, čak i sad možete
zaustaviti ono što će se desiti. Ako danas počnete da povlačile trupe s Kosova, još možemo sprečiti
bombardovanje."
Taj čovek je znao da nema nade. Pavkovićje bio oficir od karijere koji je dobio zadatak da brani svoju
zemlju. Oglušivanje o naređenja iz Beograda i povlačenje trupa bili bi ravni izdaji.
General je prekinuo vezu, vratio telefon u džep i nastavio smotru.
Kada je prve noći eksplodiralo pedesetak projektila, kasarne su bile prazne, vojni aerodromi uglavnom pusti,
radari sakriveni, vozila kamuflirana, a lažni objekti postavljeni na svoja mesta. To se ponavljalo 78 dana i noći;
na kraju su bili uništeni samo trinaest tenkova, nekoliko radara i šačica artiljerijskog naoružanja.
Operacija kamufliranja sprovedena je širom zemlje. Brdo Straževica u blizini Beograda skrivalo je glavni
radarski kompleks koji je u Titovo vreme napravilo jedno hrvatsko preduzeće. On je bio je projektovan da
izdrži nuklearni napad. Avioni NATO-a nekoliko puta su gađali to mesto i razneli kasarne na površini, ali sam
kompleks nije zadobio ni ogrebotinu. Svaki put kad bi bila oborena radarska antena, Srbi bi hitro podigli drugu.
Prevara je dobrim delom bila javna tajna. Na svojim svakodnevnim turama od tridesetak kilometara, Maja
Čivić, civil, revnosna biciklistkinja, mogla je da vidi ono što je NATO tražio.
"Neki protivavionski topovi bili su postavljeni na krovove stambenih zgrada na Novom Beogradu. Nosili
smo kafu momcima koji su njima baratali. Na livadama duž Save nizali su se kamuflirani helikopteri i tenkovi;
okruživalo ih je mnoštvo civilnih zgrada i bila sam vrlo ljuta što nas naša vlast vidi kao pione u celoj toj igri."
Nisu se svi skrivali. U 20 i 10, kad je sistem za rano uzbunjivanje otkrio prve neprijateljske avione koji su
ušli u jugoslovenski vazdušni prostor, kapetan Zoran Radosavljević poleteo je svojim borbenim avionom mig-
29 sa batajničkog vojnog aerodroma. U pratnji još dva miga krenuo je na sever, u susret avionima NATO-a.
Znao je da u njegovom avionu ne funkcionišu ni radar ni radio. To znači da je zapravo bio slep, kako se to
kaže jezikom vazdušne bitke. Dani vazdušnih bitaka na bliskom rastojanju davna su prošlost. On verovatno nije
ni video avion koji ga je usmrtio. Raketa koja je raznela njegov mig bila je lansirana sa udaljenosti od nekoliko
milja.
Zašto je uzleteo? Bio je na dužnosti. On je istovremeno bio i iskusan artiljerac, što znači da je bio svestan da
se taj zadatak ne može uspešno obaviti. Te noći je na nebu bilo između 20 i 26 aviona NATO-a; bili su to
avioni holandskog i američkog ratnog vazduhoplovstva i svi instrumenti u njima besprekorno su funkcionisali.
 Satelit je mogao da primeti njegovo kretanje dok je još bio na pisti, avaksi su ga svakako otkrili na radaru
čim je uzleteo, a holandski i američki piloti uočili su ga čim je stupio u njihov domet.
Jedna osoba za kontakt iz jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva rekla je: "Možete ga zvati herojem, ili
budalom. Kako vam drago."
Eksperti su znali da ne mogu dobiti rat protiv NATO-a; u najboljem slučaju mogli su pokušati da ga ne
izgube. Po isteku prve nedelje bombardovanja, jedan novinar koji je u to vreme radio u nezavisnoj radio-stanici
B92 sreo je dva vojna obaveštajca.
"Otišli smo do 'Ruskog cara', blizu mog posla. Bili su u civilu i prijateljski raspoloženi, mada na granici
svojih snaga. Prvo su govorili o mom radu na radiju i uverili me da ga ne smatraju nepatriotskim, a onda su
zatražili da im kažem šta mislim o situaciji. Imaj na umu da tada nije bilo stranih diplomata u gradu, tako da su
imali ograničen pristup drukčijim mišljenjima. Rekao sam im: 'Izgubićete rat. Jedini izlaz jeste da se što pre
nađe časno pregovaračko rešenje.' Rekli su mi gotovo očajnički: 'Znamo, i mi smo to predlagali, ali nas je
čovek na vrhu glatko odbio.' 'I šta sada?' upitao sam. 'Ništa, pokušaćemo da spasemo što više Ijudi, i da se
odbranimo.'"
Miloševićev stav naveo je one koji su obično opisivani kao "nekolicina dobrih Ijudi bliskih samom vrhu
režima" da pokušaju da spasu zemlju probijajući put za pregovore. Medijski prećutani i gotovo neprimećeni,
putovali su u Sofiju, Beč i Bukurešt da bi pregovarali s trećim stranama, a ponekad i sa Britancima, Nemcima i
Amerikancima. Među njima su bili neki viši službenici Ministarstva spoljnih poslova i nekoliko direktora
velikih kompanija.
U to vreme Ministar informisanja bio je Aleksandar Vučić iz Radikalne stranke. On se slaže sa ocenom da
Milošević nije imao plan igre.
"Izgledalo je da Slobodan Milošević samo preživljava od danas do sutra. On nije znao šta da radi tokom rata.
Na početku i na kraju, neki od njegovih najviših oficira pokušali su da ga ubede da pregovara" (Intervju za ovu
knjigu).
Nekoliko sedmica nakon izbijanja rata prišao mi je jedan ministar jugoslovenske vlade i pitao me za
mišljenje o ishodu. Rekao sam mu da ne znam tačno kako će se stvari događati, ali da, kako god bilo, NATO
sebi neće dozvoliti da izgubi.
"Posmatrajte to ovako", rekao sam. "Vi možete misliti da je Jugoslavija zaista važna strateška nacija, ali za
velike zemlje NATO-a vi ste samo mala, neprijatna bubutjica kojoj ne treba dozvoliti da izazove epidemiju akni
u regionu. NATO se vojno angažovao, ugled i budućnost organizacije su na probi, njegove vođe učiniće sve što
je potrebno da se predate."
Mislim da su mnogi ljudi na vrhu slično razmišljali. Većina smatra da je Miloševićeva strategija bila
bauljanje iz krize u krizu, da je on dobijao na vremenu tako što je iznalazio kratkoročna rešenja za dugoročne
probleme.
Time bi se mogle objasniti neke od ideja s kojima je istupio početkom aprila. Izvor iz jugoslovenske vojske
kaže da je Milošević želeo da proširi rat na Bosnu i Makedoniju.
"Zatražio je da se napadnu američke trupe u obe zemlje. Ali, za operaciju protiv američkih kasarni u Bosni
bila nam je potrebna pomoć rukovodstva bosanskih Srba. Neke od lidera u međuvremenu je obuzelo
proameričko raspoloženje, a drugi su još bili ljuti na Miloševića zato što su smatrali da ih je izdao u Dejtonu.
Dočekali su priliku da se osvete i odbili da mu pomognu. Kad je to postalo jasno, uspeli smo da razgovaramo s
predsednikom i kažemo mu, najpre, da ne bismo rizikovali odlazak u Makedoniju, a onda i da ne bismo
rizikovali da napadnemo helikoptere Apače i trupe koje su stizale u Albaniju. Političari su se složili da bi
prenošenje rata preko granica odbilo susedne zemlje koje su nam tada zapravo pomagale jer su bile otvorene za
trgovinu i žmurile na krijumčarenje."
Sa devet oborenih migova i ograničenim mogućnostima na tlu, preduzimane su očajničke mere. Možda
nijedna nije bila u toj meri očajnička kao postupak komandanta Ratnog vazduhopolovstva i protivvazdušne
odbrane VJ general-pukovnika Ljubiše Veličkovića.
On je svoj doprinos dao u vreme kad je javna podrška nastavljanju otpora počela da se osipa. Kad je NATO
počeo da gađa civilnu infrastrukturu zemlje, svakodnevni život postao je još teži. Bombe su prekinule
snabdevanje gasom, vodom i strujom. Rušenje mnogih mostova znatno je otežalo putovanja. U Novom Sadu
ljudi su prelazili Dunav skelom, što nisu činili od srednjeg veka. Stotine civila je poginulo.
Srbi su se sad usredsredili na zavaravanje i odbranu zemlja-vazduh. Znali su da će NATO, ako izgubi još
koji avion, najverovatnije leteti na visini većoj od uobičajenih 5.000 metara. Ali, da bi pogodio avion, moraš ga
videti, a u modernom ratu to znači "obojiti" radarskim snopom. To nije bilo jednostavno; tokom proteklih
nekoliko nedelja gorko iskustvo poučilo je Jugoslovene da radar ne sme biti uključen duže od tri sekunde. A
Beogradu je uspeh bio preko potreban.
 Na sastanku u komadnom mestu, general Veličković je predložio obilazak položaja protivavionske odbrane.
Na kraju je rekao; "U redu, ja idem, da li neko želi da pođe sa mnom?"
Jedan viši oficir koji je prisustvovao sastanku kaže da se njegov komandant izvinio navodeći stvarni razlog
iscrpljenost. Ta odluka mu je spasla život.
Jedan pukovnik je pošao sa Veličkovićem; pratio ih je generalov vozač. Otišli su do protivavionskog/
radarskog položaja pored pančevačke rafinerije nafte.
General je ušao u veliku pokretnu radarsku jedinicu čija je kabina bila podignuta na kamion. Naredio je da se
uključi radar. Operatori su bez pogovora, ali preko volje izvršili naređenje. Već su znali da im je nad glavom 26
aviona.
Posle tri sekunde jedan operator započeo je rečenicu: "Generale, mi..." Odsečno je prekinut.
"Neka ostane uključen." Veličkoviću je trebalo još nekoliko sekundi da utvrdi položaj aviona i ispali raketu.
Kad je prošlo šest sekundi, neki vojnici u jedinici skočili su sa stolica ispred niza ekrana, a sekundu kasnije
trkom su napuštali kabine koje će biti pogođene kroz dve sekunde. Veličković i pukovnik su poginuli, oficir-
specijalista je teško ranjen i kasnije je izdahnuo. Generalov vozač je preživeo.
Jedan civil koji ima kontakata u visokim vojnim krugovima ispričao je: "Sećam se te noći. Čuli smo
eksploziju. Slušao sam Radio Pančevo. Gradonačelnik je rekao da se dogodio napad, ali, začudo, nije rekao šta
je bilo pogođeno, da li stara rafinerija ili nešto drugo. Obično su se posle nekoliko sati, pa čak i minuta, ponovo
javljali da kažu šta je pogođeno. Nekoliko dana kasnije počele su da se šire glasine da je neki nadmeni oficir
insistirao da se uključi radar i izazvao svoju smrt i smrt drugih ljudi. Onda je objavljeno da je general umro.
Tek kasnije smo saznali šta se zaista dogodilo; kažem vam, taj čovekje umro kao heroj."
Kao i kapetan Radosavljević "Heroj ili budala. Kako vam drago".
Oficir koji je bio na sastanku kad je Veličković odlučio da ide veruje da je generalto učinio da zadovolji svoj
povređeni ponos.
"Neki generali su ga zadirkivali. 'Hej, Veličkoviću', šalili su se, 'gde ti je avijacija? Gde ti je PVO?' Mislim
da je to shvatao suviše ozbiljno."
Jugoslovensku odbranu nisu obeležili samo neuspesi i uzaludni podvizi. Dva aviona NATO-a, oba američka,
oborena su u ranoj fazi bombardovanja; jedan od njih bio je jurišnik stelt F-117.
Steltu su došle glave rakete zemlja-vazduh. U noći 27. marta, posle nekoliko sati letenja, kapetan američkog
vazduhoplovstva Ken Dvel našao se desetak kilometara severno od Beograda i počeo da se priprema za
zadatak. Održavao je radio tišinu i smanjio brzinu na 800 kilometara na sat, kad su iznenada zatreptala svetla za
uzbunu rakete su letele ka njemu.
F-117 trebalo je da bude "nevidljiv" za radar; pored toga, Jugosloveni su dobro znali šta se događa kad
uključe radarsku opremu. A ipak su "videli" da stelt dolazi. Vojnici PVO-a ispalili su trideset raketa zemlja-
vazduh na njegovu putanju. Jedna je pogodila avion i više mu nije bilo spasa.
PVO raketaš Dušan Berdić video je avion u času kad ga je pogodio projektil.
"Video sam veliku vatrenu kuglu; njen pad je trajao otprilike jedan minut. Čim smo je spazili, svi smo
otvorili vatru, iz svih dvadesetak protivavionskih topova raspoređenih oko polja u koje smo bili ukopani.
Presekli smo avion nadvoje. U tom trenu svi smo cičali od radosti i uzvikivali: 'Da, dai', ali, kasnije, ipak...
možda pomisliš da je pilot imao porodicu. Mislim da nije imao šansi da preživi. Ne znam da li su ga spasli, ne
verujem, mada smo čuli mnogo helikoptera te noći, i ne samo te noći." (Dokumentarac Sky Nevvsa "Borba s
duhovima", 2000.)
Čim je Dvel uputio međunarodni signal za smrtnu opasnost, nekoliko američkih helikoptera AH-64 poletelo
je sa lokacije u susednoj Bosni. Bili su puni američkih komandosa čiji je zadatak bio da spasu Dvela.
Ni elitna jugoslovenska brigada Kobra nije gubila vreme. Svaka strana je očajnički želela da se prva dokopa
pilota. Po Amerikancima, Kobra je kasnila za pobednikom samo nekoliko dragocenih minuta.
Jedan kapetan, specijalista za vojnu opremu, bio je na dužnosti kad je stigla vest da je oboren avion.
"Bio sam u podzemnom bunkeru kad su zvučnici počeli da trešte 'Pogodili smo ga!' Kad sam video prve
slike rekao sam: 'Ako je to jurišni avion, onda sam ja baba', a onda sam pogledao pažljivije i rekao 'Čekajte. To
je stelt!"'
Mediji su stigli na lice mesta čim je svanulo. Jugosloveni nisu propustili priliku da demonstriraju moć svoje
artiljerije.
Teglili smo televizijsku opremu preko uzoranih polja kraj sela Buđanovci dok nismo naišli na olupinu. U
većini zemalja bilo bi izolovano celo područje, ali ne i u Srbiji. To znači da je svako dete u susedstvu istrčalo da
vidi oboreno čudo iz Amerike i da se popne na izuvijani metal i klupko žica. Ponosni roditelji stajali su u
blatnjavim čizmama i posmatrali dečaka, rekao bih šestogodišnjaka, koji je prvo uperio plastični pištolj u krilo
F-117 a onda počeo njime da vitla prema stranim novinarima podižući tri prsta, što je srpski znak za pobedu.
 Jedan lokalni seljak poželeo je suvenir. Izvukao je nož iz pojasa i njime otpilio komadić krila. Uskoro se
celo selo, potpomagano i podbadano nekim predstavnicima medija, okomilo na avion kao na pečeno pile.
Nisam mogao da učestvujem u tome, ali sam se ipak obradovao kad mi je jedan kolega dao da pridržim u ruci
komadić istorije. Bilo je to čudnovato parče metala dugačko 5 a široko 2,5 cm, kakvo nikad ranije nisam video.
Debljina mu je iznosila oko jedan centimetar, a unutrašnjost je ličila na fino saće od izukrštanog metala i
vlakana. Još ga čuvam kod kuće, u pisaćem stolu. Ako američka vojna avijacija želi da joj ga vratim, neka samo
zatraži. Bojim se da možda svetluca u mraku.
Posle nekoliko dana u Beogradu su počele da se prodaju razglednice i majice sa slikom stelta i već
legendarnim rečima: "Izvinite, nismo znali da je nevidljiv". Kupovali su ih Beograđani koji su se svakodnevno
okupljali na antinatovskim rok koncertima na Trgu Republike.
Otprilike u to vreme u Beogradu se pojavila ruska "trgovinska" delegacija. Njen pravi cilj bio je da baci
pogled na "futurističku" američku tehnologiju koja je Beogradu pala šaka.
Otišli su s nekoliko komadića i mnogo razočaranja. Bila je to prva generacija stelt tehnologije. Rusi su se
usredsredili na razvijanje antistelt oružja i ponadali su se da će se dočepati novije američke opreme. Ipak, bili su
zainteresovani za "crnu kutiju" i počeli su pregovore sa Beogradom. Pregovori su propali jer Rusi nisu hteli da
plate traženu cenu, a to je bila vojna pomoć.
Kinezi su zauzeli drukčiji stav. Oni su tehnološki zaostajali za Moskvom i Vašingtonom više godina i sad su
videli dobru priliku da smanje rastojanje. Mnogi analitičari smatraju da su delovi stelta otišli u Peking, ali
jugoslovenski obaveštajni izvori to poriču. Neki komadi se sigurno nalaze u jugoslovenskom Muzeju
vazduhoplovstva, neki među dečjim igračkama oko Buđanovaca, a jedan u mojoj sobi.
Obaranje stelta bilo je redak, ali nesumnjiv uspeh. Nekoliko jugoslovenskih izvora tvrdi da je negde u Bosni
pao i drugi stelt, a da je treći prisilno sleteo u Zagrebu. Uporne su i glasine da je bio uhapšen barem jedan pilot
američkog vojnog vazduhoplovstva i da je on izručen kada je američki izaslanik Džesi Džekson došao u
Beograd da pregovara o oslobađanju tri zarobljena američka vojnika. Nijedna od tih priča nije potkrepljena
čvrstim dokazima.
Drugi jugoslovenski pogoci, mimo obaranja stelta i bombardera F-16, bili su za NATO obično mada skupo
bockanje.
Uništena je 21 bespilotna letelica. Jednu od njih je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo oborilo iz
helikoptera: leteli su pored nje, a onda ju je jedan vojnik zasuo paljbom iz mitraljeza kroz otvorena vrata.
Pogođene su desetine krstarečih raketa, večina danju, kad su mogle da se vide. Taktika je bila jednostavna.
Ekipe PVO-a ostavljale su ih na miru sve dok ne bi dospele na konačnu putanju, a onda bi zasule putanju
aviona žestokom protivavionskom paljbom.
Ponekad je protivvazdušna odbrana sa zemlje naslepo ispaljivala jevtine rakete u pravcu gde su
pretpostavljali da se nalazi avion. Znali su da ga ne mogu pogoditi, ali su na taj način primoravali pilota NATO-
a da ispali antiraketne projektile "mamce", čime su ga ometali da se usredsredi na glavni cilj. Ponekad se tako
mogao otkriti položaj aviona koji bi onda artiljerija PVO zasula vatrom.
Tehničari su poboljšali svojstva nekih baterija jugoslovenske protivvazdušne odbrane tako što su uklonili
njihov radarski sistem ruske proizvodnje i instalirali neku vrstu zatvorenog televizijskog sistema. To im je
omogučilo da ispale raketu zemlja-vazduh i da je zatim, pomoću džojstika i TV monitora, navode prema svetlu
koje emituju motori aviona. Tako neprijateljski pilot nije mogao automatski da otkrije mesto s kog je raketa
ispaljena, a Jugosloveni su dobijali sliku neba.
Čak i taj niskotehnološki pristup bio je sofisticiran u poređenju sa onim kojim su se služili seljaci u Srbiji.
Sva sela u zemlji imaju radio vezu sa meteorološkom stanicom. Ona ih upozorava na opasnost od grada koji
može da uništi useve.
Seljaci ispaljuju male "protivgradne" rakete koje ispuštaju neku hemijsku supstancu i tako pretvaraju grad u
kišu. Jedva nekoliko dana posle početka rata, seljaci su širom Srbije revnosno ispaljivali svoje raketice ka
avionima NATO-a. Tu neobičnu protivvazdušnu odbranu verovatno niko nikad pre nije koristio. Njeno dejstvo
je bilo veoma ograničeno, ali se zbog nje poneki avion NATO-a vratio u bazu neobavljena posla.
Bilo je veoma čudnih naprava u vazduhu. Petog dana rata jugoslovenska protivvazdušna odbrana spazila je
negde nad Vojvodinom tri aviončića koja su izbacivala oblak bele prašine. Dežurni oficir u komandi radarskog
sistema obavestio je svog nadređenog.
"On je odmah stupio u vezu sa šefom NBH-a (Nuklearno-biološko-hemijski odsek) i ovaj je počeo da računa
kada će oblak stići do Beograda. Zatražio sam od jedinice za informisanje da proveri izveštaj. Odatle su
potvrdili da oblak zaista postoji, 'ali dolazi od tri poljoprivredna aviona'. Javio sam svom starešini da tri blesava
srpska seljaka prskaju svoje useve. Prosto je neverovatno da ih NATO nije oborio."
 Pored toga, Jugosloveni su slušali gotovo celokupnu komunikaciju pilota NATO-a za vreme leta. Jednog
popodneva, ministar informacija Goran Matić "pozvao" me je na čaj u svojoj velikoj turobnoj kući na Dedinju,
ekskluzivnom predgrađu Beograda. Najpre me je testirao.
Poveo me je u kratku šetnju koja se završila pred osnovnom školom. Tu je vladao mir jer su sve škole bile
zatvorene zbog bombardovanja.
"Pogledajte", rekao mi je pokazujući rukom dva vojna komunikaciona kombija, kamuflirana i parkirana u
malom produžetku školskog hodnika. Učtivo sam ga podsetio da Ženevska konvencija to zabranjuje. On je
mene, nešto manje učtivo, podsetio da Ženevska konvencija zabranjuje i bombardovanje fabrika, bolnica,
stambenih zgrada i trafo stanica, a zatim me je podsetio da je NATO prekršio sopstveni statut kad je napao
suverenu državu koja nije ugrožavala nijednu njegovu članicu.
Nije imalo mnogo smisla dokazivati da se oprema sakriva u fabrikama i bolnicama; u svakom slučaju,
pokazao mi je kombije da vidi da li ću javno izvestiti o njihovom postojanju ili ću preneti informaciju
"zainteresovanim stranama". Nisam učinio ni jedno ni drugo jer se oboje može kvalifikovati kao špijunaža.
Tri dana nakon što sam prošao test pozvan sam na čaj. Ovog puta Matić me je poveo na verandu koja gleda
na Beograd.
"Mmm", rekao je. Tako je počinjao većinu rečenica. "Mmm, Time, znate li da možemo da čujemo sve što
piloti kažu?"
Kad sam ga upitao kako, neodređeno je mahnuo rukom u pravcu Beograda.
"Mmm, imamo mnogo civila koji slušaju na kratkim talasima, kao i našu zvaničnu opremu, svi ti Ijudi tu
svakodnevno nas zovu da nam kažu šta su uhvatili."
Tada sam bio sumnjičav, ali je kasnije izašto na videlo da su u NATO-u komunicirali otvorenim
nekodiranim engleskim jezikom.
Engleski je zvanični jezik NATO-a za borbene operacije; on je i drugi jezik mnogih visokoobrazovanih ljudi
u Beogradu i drugim većim gradovima Srbije. Amerikanci imaju siguran šifrovan digitalni sistem, ali sva druga
vazduhoplovstva zaostaju za njima cetu deceniju. Kako su bombardovanja uglavnom bila zajedničke operacije,
Amerikanci su morati da koriste otvoren sistem.
Što je još gore po NATO, Jugoslovenima su izgleda unapred biti poznati ciljevi i njihove šifre. To
nagoveštava da oticanje informacija ka Beogradu nije prestalo s hapšenjem Pjer-Anrija Bineta pre početka
bombardovanja.
U stvari, ono je presušilo tek kad je broj osoba koje imaju pristup spisku ciljeva smanjen sa šeststo na sto.
Poste rata, Amerikanci su želeti da znaju pre svega zašto je bilo potrebno da šeststo osoba bude upoznato sa
listom. Odgovoreno im je da se ona morala dostaviti predstavnicima svih zemalja članica jerje partnerstvo
moralo biti ravnopravno barem u pogledu elementarne informisanosti. I dalje im nije bilo jasno zašto je to
zahtevato šeststo tjudi, pa su zaključili da će postove koji iziskuju stopostotnu ozbiljnost ubuduće obavljati
sami, bez NATO-a. Na primer, poslove u Avganistanu. Američki vojnici, a u nešto manjem stepenu i političari,
mrze "komitetsko ratovanje".
Prema strukturi NATO-a, položaj vrhovnog komandanta pripada Amerikancima. Ustupanje te moći nekom
drugom prosto ne dolazi u obzir. Politički vođa može biti i jeste Evropljanin, ali Vašingtom zadržava za sebe
moć okidača.
Rat na Kosovu možda je obezbedio budućnost NATO-a dajući odgovor na često postavljano pitanje: "Čemu
stuži NATO u postehtadnoratovskom svetu?" Rat u Avganistanu kao da pokazuje da NATO ima samo malu,
možda geografski definisanu ulogu; a želeo je globalnu.
Čak ni u prvim danima Kosovskog rata Amerikanci nisu igrali po pravilima NATO-a. Ambasador pri
NATO-u jedne velike evropske sile kaže: "General Vesli Klark nije nam rekao ništa o nekim stvarima.
Naravno, znali smo, ali iz drugih izvora. Zahtevali smo od njega da se drži korektnih procedura jer će u
suprotnom, tvrdili smo, biti veoma teško utvrditi politički pravac."
To je bio jedan od povremenih problema na političkom nivou, ali na vojnom su se problemi pojavljivali
gotovo iz sata u sat.
U nekoliko prilika piloti NATO-a koristili su kodirane reči za specifične ciljeve pre no što bi krenuli na
zadatak i ciljevi su istog trenutka pomerani. Ako je šeststo osoba u NATO-u imalo pristup spisku ciljeva, nije
neobično što ga je imao i Beograd i što ga je koristio da nadigra NATO u smrtonosnoj igri "Sad me vidiš, sad
me ne vidiš".
Na mesto ciljeva stavljane su stotine drvenih lansirnih rampi, plastičnih tenkova i lažnih aviona. NATO je
gađao i pogađao svašta, ali malo šta od toga je pripadalo Vojsci Jugoslavije.
Kad je izbio rat, Predrag Ristić je mobilisan kao rezervista PVO-a i poslat na Kosovo. On je ispričao sledeću
priču.
 "Jednog dana smo bili u malom selu kraj Podujeva i u blizini se zatekao traktor sa dodatkom za prostiranje
silaže. Iznad nas je bio izvidnički avion koji je posmatrao kako guramo traktor u ambar; verovatno su pomislili
da je tenk. Otišli smo do nekih kuća nedaleko odatle i gledali kako NATO baca 53 bombe na ambar." (Borba s
duhovima)
Elitne jugoslovenske jedinice na Kosovu provele su nekoliko dana pre i posle 24. marta razbijajući OVK.
Ostali su džepovi otpora, ali OVK je ponovo postao delotvorna snaga tek kad su vazdušni napadi NATO-a
postali intenzivniji. Neke jedinice MUP-a učestvovale su u opkoljavanju Kosovara i njihovom isterivanju iz
pokrajine. Teško naoružanje već je bilo sakriveno, a postepeno mu se pridruživao i ostatak snaga u bunkerima,
šumama, planinama i raznim zgradama.
Nekoliko nedelja kasnije bilo nam je dopušteno da odemo na Kosovo. Vlasti su proverile da li smo potpisali
izjavu "neću vas kriviti ako poginem", potrpale nas u autobus na sprat i odvezle u pokrajinu.
Bilo je malo drugih vozila na putu. Stotinak kilometara severno od Prištine ispred nas se pojavilo jedno
oklopno vozilo MUP-a, a zatim je iskrslo i drugo iza nas. Na vrhu svakog od njih nalazili su se mitraljez i
mitraljezac. Oni su se neprestano okretali i osmatrali put strahujući da bi OVK mogao pripucati iz snajpera.
To je bezmalo bio konvoj, što je na Kosovu značilo isto što i cilj. Više od snajperske vatre brinula me je
mogućnost da NATO bombarduje autobus.
Pre nego što smo ušli u pokrajinu, jedan od britanskih kolega telefonirao je NATO-u i zamolio da ne
bombarduju autobus koji vide na putu. S obzirom na broj grešaka, bio je to vrhunac gluposti. Između "ne
bombardujte" i "bombardujte" postoji razlika od samo dva slova.
U to vreme kružila je sledeća šala.
Američki vođa eskadrile nad Jugoslavijom izdaje uputstva o ciljevima. "Bombardujte Kragujevac", stiže
naređenje. "Šta?" kaže pilot. "Kragejevac", ponavlja čovek u bazi, i drugi put pogrešno izgovarajući teško ime
tog mesta. "Šta?", pita pilot. "Krage... mani", kaže kontrolor, "bombarduj Niš."
Gotovo ceo sat nismo videli nikoga osim malih policijskih jedinica na improvizovanim barikadama. Bilo je
više od 100.000 vojnika u regionu, na hiljade artiljerijskih oruđa i stotine tenkova, ali je izgledalo kao da su u
zemlju propali.
Većina stanovništva na severnom Kosovu bila je srpska, tako da je većina kuća bila neoštećena. Neki
stanovnici nacrtali su srpske simbole na svojim kućama da bi bili sigurni da će ih etnički čistači ostaviti na
miru.
Tik izvan Prištine skrenuli smo i prošli pored rezervoara za naftu koji je bio pogođen nekoliko sati ranije i
sad je nekontrolisano goreo. Gusti oblaci crnog dima dizali su se u podnevnom vazduhu. Želeli smo da
zastanemo i da to snimimo, ali nam naši vojni "staratelji" nisu dozvolili.
Iako je dan bio sunčan, dok smo se vozili kroz predgrađe Prištine ulazili smo u zonu sumraka. Grad je bio
sasvim miran, ulice puste. Nekoliko pasa cunjalo je oko praznih razbijenih izloga prodavnica. Maloprodajni
objekti bili su uglavnom razbijeni i opljačkani, njihov sadržaj razvlačio se po putu; komadi odeće, bačena hrana
i prazne kutije bili su izmešani sa krhotinama stakla.
Tog dana, u gradu od 200.000 stanovnika većinom Albanaca videli smo 50 civila.
U manjim ulicama primetili smo policijska i vojna vozila i ljude u raznim uniformama. Nisu svi izgledali
kao da su bili u regularnim jedinicama, neki su bili mladi, nosili su marame oko vrata, naočare za sunce i
onoliko smrtonosnog oružja koliko su mogli da potegnu a da se ne preture. Rambo je stigao u grad.
Tako je bilo celim putem do centra. I tu su ulice bile prazne, ati se prizor promenio. Oštećenja nisu bila
posledica dejstava srpskih snaga, već bombi NATO-a.
Višespratna pošta, robna kuća, opština i još dvadesetak zgrada bili su u ruševinama. U nekoliko ulica bili su
razbijeni svi prozori na kućama; naokoto je bilo mnogo automobilskih sketeta koji su još tinjali. U daljini smo
videti crni dim koji je i dalje kuljao iz rezervoara nafte.
Izašli smo, početi da snimamo i da postavljamo pitanja prištinskim vlastima.
"Gde su ljudi?"
"Kriju se od napada NATO-a."
"Kako to, svih 200.000?"
"Da."
To maštovito objašnjenje bito je gotovo jednako besmisleno kao ono koje je dato nekoliko nedelja ranije,
kad su Srbi poricali da su se stotine hitjada kosovskih civila stivale u Makedoniju.
Ministar informisanja Goran Matić izgovorio je u naše mikrofone: "To nisu izbeglice već glumci koje je
NATO platio da šetaju u krug kako bi izgtedato da ih ima mnogo."
Nije čak ni pocrveneo.
 Pregtedati smo ruševine; mnoge su još gorele. Varnice su tetele na sve strane a drvo je pucketato. Od nas se
očekivalo da se ne razdvajamo i da budemo na oku "starateljima", ali njih je bilo četvoro, a nas četrdeset.
Veljko, Milan i ja kliznuti smo u jednu uticu sa neoštećenim stambenim zgradama.
"Jeste ti vi ludi? Jeste li vi životinje?"
Pitanja su pljuštala po mojoj glavi s trećeg sprata. Tri žene su izašle na balkon i sipale uvrede po nama.
S mnoštvom beba i sitne dece na rukama, vikate su da su Klinton i Bler ratni zločinci i tražite da im kažemo
kako su lideri NATO-a mogti da bace jake eksplozive na stambeni deo grada. Grad je bio bombardovan gotovo
svake noći tokom više nedelja i bilo je dužih perioda bez vode i struje. Mnoge rakete promašile su cilj.
Nekoliko ih je udarilo u pravostavno groblje na obodu grada. Izbrojao sam dvanaestak razorenih grobova; kosti
njihovih stanovnika težale su u zemlji.
Jedna žena bila je tako ljuta da je jedva govorila, druga je plakala, treca me je grdila na srpskom. To nije bio
trenutak da se uključim u raspravu o opravdanosti ili neopravdanosti akcija NATO-a.
Snimali smo ih nekoliko minuta; nisu pristale da se popnemo kod njih i porazgovaramo, pa smo krenuli
dalje.
Uskoro smo se ponovo obreli u glavnoj ulici. Oko dvesta metara ispred nas spazio sam krupnu figuru Džona
Simpsona iz BBC-ja. Za tako korpulentnog čoveka išao je prilično brzo. Sto metara iza njega kaskao je
Džulijan Menjon iz ITN-a. Istog časa mi je sinulo: "Hotel 'Grand'!"
Srbi nam još nisu dozvoljavali da koristimo svoje satelitske telefone s obrazloženjem da bismo ih mogli
iskoristiti da zatražimo vazdušne napade. Mobilni telefoni nisu radili, a telefonski sistem u Prištini bio je
uništen bombardovanjem. To znači da smo morali da čekamo oko osam sati da bismo izvestili o onome što smo
videli.
Simpsonu i Menjonu istovremeno je sinula ista ideja. Ako iko može da osposobi telefon za upotrebu, to je
hotel 'Grand'.
Zamolio sam Veljka i Milana da nastave snimanje i onda krenuo. Dao sam znatnu prednost svojim kolegama
i sunarodnicima, da i ne pominjem moje probleme s leđima; s druge strane, bio sam deset godina mlađi od njih,
te se moglo smatrati da je trka fer.
Prištinska glavna ulica je vrlo dugačka. Posle otprilike jedan minut upadljivo sam smanjio rastojanje.
Menjon je stizao Simpsona, a ja obojicu. Posle još dva minuta, dok smo pretrčavali okuku koja vodi do
"Granda", bio sam na pedeset metara od cilja. Simpson i Menjon prošli su istovremeno kroz hotelska vrata, a ja
sam uleteo desetak sekundi posle njih.
Dok sam dahćući ulazio u hotel, oni su već živahno razgovarali na recepciji. Ali dežurni službenik je
odmahivao glavom i objašnjavao da ni njihovi telefoni ne rade.
Simpson nije hteo da se zadovolji tim odgovorom. Posmatrao sam zadivljeno kako grabi telefon i nekoliko
puta pritiska tipke. Onda je otišao do javnog telefona pored lifta i ponovio postupak. Najzad je odustao i
povukao se u bar koji je, na sreću, radio, i gde je bilo i struje i hladnog piva.
Naravno, Jakša nas je sve preveslao. Dok smo se trkali niz ulicu, on je mirno ušetao u kuću jednog prijatelja.
Tu i tamo se mogao naći po neki telefon koji se nekim čudom probijao kroz linije.
Telefonirao je u Sky i poslao prvi izveštaj očevica o stanju u Prištini.
Na povratku u autobus, primetio sam da je moj omiljeni prištinski restoran spaljen do temelja. On je
predstavljao dve stvari: vrlo dobru italijansku testeninu i vlasništvo jednog Albanca. Kvalitet hrane nije bio
dovoljan da ga spase od zlikovaca u uniformama.
Pohitao sam s Jakšom i ostalima, vratili smo se u autobus i krenuli preko železničkih šina prema groblju.
Sedeo sam pored jednog veoma poznatog britanskog novinara, čoveka koga sam voleo i čiji sam rad poštovao.
Osamdesetak metara dalje primetili smo grupu od desetak civila koji se kreću u suprotnom smeru od nas duž
šina. Mogli su biti Romi; nosili su svežnjeve u kojima je verovatno bila odeća. Bili su u našem vidokrugu oko
osam sekundi. Dva dana kasnije pročitao sam elektronsku verziju novinarskog putovanja u Prištinu, i bilo mi je
zanimljivo kad sam video da se nepoznata grupa pretvorila u "grupu kosovskih Albanaca koji beže od srpske
brutalnosti". Priznajem da meni taj kratak pogled nije bio dovoljan da zaključim ko su ti ljudi i šta rade.
Groblje je bilo razrovano i Srbi su to nazivali zverstvom. Svaku kulturu naljutilo bi bombardovanje groblja,
ali Srbi to primaju teže nego većina drugih.
Kada su hiljade bosanskih Srba napustile Sarajevo 1995. godine, mnogi su iskopali ostatke svojih najbližih
srodnika, poneli ih sa sobom i ponovo sahranili, tako da buduće generacije znaju gde im počivaju preci.
Zvaničnici NATO-a svakako su znali da su greškom pogodili groblje, ali nisu znali koliko je gneva izazvala
ta greška.
Staratelji su nas okupili; hteli su da nas izvedu znatno pre sumraka, pošto su tada obično dolazili avioni.
Većina predstavnika službe za odnose sa javnošću bila je pristojna. Posle početne nelagode, izgradili smo
prihvatljiv odnos. Nisu svi među njima bili ono što bismo nazvali "režimski ljudi". Najpopularnija je bila bivša
novinarka Vesna. Jednog dana se pojavila u Domu armije u punoj maskirnoj uniformi. Toliko smo je
zadirkivali da je više nikad nije obukla.
Vesna je bila s nama kad smo krenuli na osmočasovno putovanje prema Beogradu. Autobus je bio krcat,
usijan, znojav i pun duvanskog dima. Kad se smračilo, neki novinari i fotografi su zaspali; drugi su pisali
izveštaje ili razgledali fotografije koje su snimili.
Severno od Niša izbila je snažna oluja s grmljavinom. Vozili smo se po pustom autoputu; kiša je pljuštala,
na levoj strani nebo je bleštalo od rascepljenih munja. Nikad nisam ni video ni čuo takvu oluju. Grmljavina je
bila strahovita, snažan praskav zvuk bio je praćen tutnjavom koja je trajala sedam-osam sekundi. Dramatičnosti
je doprinosila i jaka protivavionska paljba na našoj desnoj strani, tamo dakle oluja još nije stigla. Kao da smo
prolazili kroz tunel načinjen od mahnitosti ljudskih bića i besa prirodnih sila.
Te noći NATO je pogodiojedan vojni cilj u blizini Niša, ali je i revnosno bombardovao plastiku, kao i svake
noći. Dva preduzeća u zapadnoj Evropi pravila su lažne vojne ciijeve. Međunarodne sankcije onemogućavale
su Beogradu da ih kupi na slobodnom tržištu, ali nekoliko tih maketa našlo je put do Jugoslavije.
To nije bilo dovoljno, pa je vojska otišla u jedno civilno preduzeće u blizini Zemuna i zatražila još. lažni
avioni i tenkovi mogu biti sklepani od nekoliko komada drveta, pa su tako i pravljeni, ali postojali su i mnogo
složeniji modeli.
Kad se bespilotna letelica ili osmatrački satelit NATO-a nađu iznad tenka, mogu da osete toplotu koju
ispušta motor i da izračunaju kad je poslednji put bio uključen. Da bi tome doskočili, Jugosloveni su napravili
uređaj koji proizvodi toplotu i ugradili ga u lažne tenkove. Napravili su i avione koji su iz vazduha izgledali kao
pravi. Jedan zemunski tehničar učestvovao je u tom poslu od prvog dana rata.
"Napravili smo desetine lažnih aviona; da bi se proizveo jedan, cela ekipa je morala da radi ceo dan, ali
nismo procenjivali troškove, samo smo ih gradili. Tridesetak tih aviona je pogođeno, što znači da smo dobro
obavili posao; mislim da je vredelo truda jer su lažni avioni spasavali živote."
Ista kompanija popravljala je radarski sistem jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Jedan od inženjera
bio je član tima koji je radio dvadeset sati na dan.
"Naša avijacija imala je jedan broj američkih sistema Vestinghauz. Drugog dana rata jedan od njih je
pogođen. Bilo nam je potrebno nedelju dana da ga popravimo. Na kabini je bilo rupa i gelera od krstareće
rakete Tomahavk. Bilo je i krvi na podu. Jedan od momaka je preživeo, njegova kapa natopljena krvlju još je
bila tu; on je još ranjenik i ostaće to zauvek. Vojnici su dolazili i donosili opremu koja je bila pogođena uvek su
bili iznureni. Ponekad, kad je trebalo obaviti neki administrativni posao, samo bi legli na pod, odspavali
nekoliko minuta a onda ustali i vratili se svom poslu."
Druga taktika s kojom su se vlasti pojavile korišćena je na vojnom aerodromu u Batajnici. Vojni ekspert za
kamuflažu objasnio je zašto je NATO iz noći u noć gađao aerodrom.
"Naši inženjerci kupili su ogromnu količinu crne plastične folije. Nekih noći, posle bombardovanja,
prostirali su je po pistama. Sledećeg dana iz vazduha je izgledalo kao da smo asfaltirali piste. Čuli smo jednog
pilota kako kaže: 'Kako ih, dođavola, tako brzo popravljaju.' Zato su se stalno vraćali, a to, naravno, znači da
nisu bombardovali nešto što je nama bilo važnije."
Od svega toga većina ljudi videla je samo noćnu trasirnu paljbu kako se u lenjom, kolebljivom metalnom
luku penje prema avionima na visini od 5.000 kilometara. Za mnoge Beograđane rat je bio apsolutno stvaran
bili su tu eksplozije, razaranja i smrti, a ipak nestvaran jer nikad nisu videli neprijatelja. Osećali su se, kao što
mi je rekao raketaš Dušan Berdić, kao da su se "borili s duhovima".
Pored toga, borili su se i sa sopstvenim strahom.

Jedanaesta glava

Pre no budemo
U strahu hleb svoj jeli,
Pre no bude
Kinjen naš san tim strašnim snovima
Koji nas obnoć tresu
Šekspir, Magbet

Jedno selo, negde u Srbiji, privremeno je ostalo bez svog seoskog idiota.
Iako mi je pretio mašući perorezom, nije delovao opasno. U stvari, njegovo ludačko cerenje, kosa i odeća
više su podsećali na Foresta Gampa nego na Fredija Krugera.
 Snimali smo antinatovske demonstracije u Kragujevcu, na istom onom mestu na kojem su 1943. godine
nacisti streljali 6.000 Srba muškaraca, žena i dece. Osim seoske lude, prisustvovalo je još petnaestak hiljada
ljudi.
"Ti si natovska svinja", rekao je.
"Ti si fašistički NATO agresor", nastavio je.
"Pobićemo sav NATO", opet će on, i ko zna koliko bi to trajalo da ga nisam brzo zaobišao i sustigao
kamermana Veljka Ourovića i tonca Milana Antića. Oni su bar bili ludi na način na koji su to svi Srbi, a ne na
način na koji je to bila seoska luda. Bili su i među najhrabrijim ljudima koje sam ikada sreo.
Već smo na brzinu snimili štetu koju je bombardovanje nanelo lokalnoj kasarni; fabrika automobila
"Zastava" takođe je bila u planu. Samo nam je falio ovaj miting.
Tu sam, u masi, osetio ono što sam osećao i svuda po Beogradu: da, bilo je prkosa, ali postojao je i strah.
Prvih nekoliko dana bombardovanja nije ga bilo. ljudi su bili toliko besni da su zaboravili na strah. Imali su
vremena da dobro razmisle i konačno su shvatili kuda ih to može odvesti. Mogućno je bilo da sve to preraste u
rat na tlu, da se borbe vode u svim gradovima i opštinama. Malo ljudi je o tome otvoreno govorilo, ali, u četiri
oka, mnogi su izražavali duboku zabrinutost.
No, uprkos strahu, oni bi se borili i na tlu. Ma kako to ludo zvučalo nekim ljudima na Zapadu, oni bi krenuli
na vojske Amerike, Britanije, Nemačke, Francuske i drugih zemalja. Iako su unapred znali da će biti potučeni,
oni bi se borili. Kao što rekoh, ludi su.
Jednog vrelog popodneva Veljko, Milan i ja sedeli smo u kafiću u Beogradu; u razgovoru dotakosmo i temu
kopnenog rata. Uprkos Bilu Klintonu, činilo se sasvim mogućnim da će ga biti.
Predsednik Klinton je napravio veliku brljotinu kad je 23. marta predusretljivo saopštio jugoslovenskoj
političkoj i vojnoj eliti: "Ne brinite, neće biti rata na tlu. Samo se vi, momci, držite koliko god možete."
Rekao je otprilike sledeće: "Amerikanci, ne brinite, neću poslati američke kopnene snage da ratuju u zemlji
za koju većina vas nikada nije ni čula da postoji." Beogradu je to povratilo samopouzdanje. "Kad se desilo da
neko dobije rat samo uz pomoć vazdušnih snaga?" pitali su. "Setite se samo Amerikanaca u Vijetnamu, Rusa u
Avganistanu, polovine svetskih zemalja u Iraku."
Vojni vrhovi u svim zemljama NATO-a kolektivno su duboko uzdahnuli. Klinton je zbog unutrašnje politike
odustao od glavnog vojnog sredstva, pretnje kopnenim ratom.
Britanski premijer Toni Bler je bio među onima koji su bili preneraženi. Američki Stejt department je
procenio da će rat trajati tri dana, ali on se razvukao već na drugi mesec, i Bler je shvatio da je Klintonova
izjava ogromna greška koje su se svi plašili. Inicirao je da se pretnja kopnenim ratom ponovo aktivira i da se
pripremi teško naoružanje u slučaju da do njenog ostvarenja i dođe.
Miloševićje pokušavao da prebrodi krizu; on je računao na to da javno mnjenje zemalja NATO-a neće
podržati takvu ideju. Bila je to pogrešna procena drugorazrednog šahiste.
Bila je to još jedna u dugom nizu pogrešnih procena i povezana je s najgorom greškom koju je napravio.
Milošević je prognao kosovske Albance s Kosova. Ništa nije moglo čvršće garantovati njegov konačni
poraz. Osim toga, ne shvatajući Zapad i zapadnjačko javno mnjenje, on je Americi, NATO-u, Evropskoj uniji i
svakoj zemlji pojedinačno predao u ruke pobedu u bici koja je ključna u savremenom ratovanju, a to je bitka
koja se vodi na terenu odnosa s javnošću.
Onog trenutka kad su se na televizijskim ekranima pojavile slike stotina hiljada Kosovara koji su se kretali
ka Albaniji ili ostajali zarobljeni na ničijoj zemlji na makedonskoj granici, vođe zemalja NATO-a znale su da
mogu da idu do kraja. Da nije bilo tih slika, javno mnjenje bi se možda a možda i ne bi usprotivilo
bombardovanju, ali one su dale i ono što je, po mišljenju nekih kolebljivaca, nedostajalo: opravdanje.
Oficir vojne obaveštajne službe Velike Britanije Džon Rejven ubeđen je da je doneta ispravna odluka.
"Vajthol i kolege iz Vašingtona nikada se nisu koiebali ni oko piana ni oko strategije. Tačno je da je skoro
svakog dana bilo problema, aii nikada i koiebanja."
Tako je sredinom maja, dok smo Miian, Veljko i ja sedeli u beogradskom kafiću, jezik kojim se poslužio
Toni Bler, potkrepijen vojnim pojačanjem u Albaniji, učinio da mogućnost kopnenog rata deluje veoma
ubedljivo i veoma zastrašujuće. Onda su me obojica zapanjiia.
"Time, moramo da ti kažemo nešto. Ako bude rata na tlu, nećemo više moći da radimo s tobom jer ćemo
morati da ostavimo opremu, uzmemo oružje i odemo da se borimo s napadačima."
Jaka vezanost Srba za sopstvenu kulturu i istoriju, njihov snažan osećaj identiteta, o kojima sam toiiko čitao i
s kojima sam se suočavao u masi, iznenada su mi se pokazaii na veoma ličnom planu. Dvojica ljudi, kojima
sam se toliko divio i toliko ih voleo, ljudi koji su se gnušaii Miioševića i radili protiv njega, boriće se za Srbiju.
Ne za Miloševića on je samo jugoslovenski predsednik već protiv svakog ko pokuša da osvoji Srbiju. U tom
trenutku sam, mnogo jasnije nego ranije, shvatio da će kopneni rat, ako do njega dođe, biti veoma krvav okršaj
za obe strane.
Na Kosovu su se naiaziie desetine hiljada dobro opremljenih vojnika Jugoslovenske vojske. Bili su u
sopstvenoj zemiji; mnogi su imaii petogodišnje iskustvo u borbama u Hrvatskoj i Bosni. A iza njih je biio još
desetine hiljada takvih kao što su Vetjko i Miian.
Posle rata smo intervjuisali Miloša Gagića, dobrovoijca "Antiterorističke jedinice" sa prve iinije fronta na
Kosovu. Natuknuo sam da bi otpor u kopnenom ratu bio ravan samoubistvu. Osmehnuo se i rekao: "Da, to bi
bilo samoubistvo za njih."
Jedan drugi veteran Predrag Ristić bio je uveren da će biti kopnenog rata jer su u maju sve protivvazdušne
jedinice počele da dobijaju velike zalihe antitenkovskih projektila.
"Svake noći, kad god bismo čuli avione, nismo bili sigurni da li im je cilj bombardovanje ili donose
padobrance. Uvek smo bili na oprezu."
Gotovo je sigurno da bi NATO pobedio, ali gubici su mogli biti ogromni. Jugoslovenska vojska nije bila
neuhranjena, nedisciplinovana, neopremljena, nemotivisana kao što je to bila vojska preko koje je 1991. prešla
Pustinjska oluja u Iraku.
Ali to ne znači da se Jugosloveni nisu bojali za svoju budućnost i budućnost svojih porodica.
Dakle, u Kragujevcu, usred vatrenih govora pred spomenikom žrtvama nacizma, osetio sam da postoji strah.
Straha je bilo i ranije, pre maja, i sve više je rastao. Jedne večeri sam otišao na žurku kod Maje Marsenić,
Srpkinje koja je držala školu engleskog jezika. Nije bilo struje pa smo jeli i pili uz sveće, a povremeno bi se, na
udaljenosti od nekoliko kilometara, videle eksplozije bombi.
Nas desetak je izašlo iz stana koji se nalazio prilično blizu jednog od ciljeva NATO-a bombardovanog skoro
svake večeri. Sedeli smo i razgovarali uz veoma glasne eksplozije. Na veliko veselje svih gostiju, ja bih se
svaki put pomalo trgnuo.
"To je jače od mene", rekao sam, a onda sam se, da bih prikrio zbunjenost, našalio: "To je jače od mene iako
su me bombardovali i u boljim gradovima."
Jedan od gostiju je to jedva dočekao. Počeo je žestoko da me napada, optužujući me da bez ikakvog valjanog
razloga bombardujem njega i njegovu porodicu, grad i zemlju.
Pokušao sam da objasnim da nisam ja pilot, da se bojim letenja i da sigurno ne bih mogao nikoga da
bombardujem, ali što se više opijao, to je sve više tražio povod da se svađa sa mnom.
Ostalim gostima, koji su svi bili Srbi, bilo je neprijatno. To su bili obrazovani ljudi koji su shvatali razliku
između mene kao osobe i NATO-a kao organizacije. Pokušali su da ga smire, ali nisu uspeli, pa su ga spakovali
u kola i odvezli kući. Nakon toga naš je razgovor postao sumorniji i opet sam osetio da su obuzeti strepnjom.
Oni su se kao intelektualci povukli, čekali su da vide šta će biti, i to je za njih bilo strašno iskustvo.
Nikada nisam umeo da zaćutim kad treba, pa sam se i tada upustio u drugu raspravu; ovoga puta ona je,
doduše, bila na pristojnom nivou. Neki od prisutnih su tvrdili da svet ne zna koliko Srbi pate zbog
bombardovanja.
Ja sam onda počeo da govorim o tome kako su ljudi koji su izdržali trogodišnju opsadu Sarajeva trpeli preko
jednog vikenda više nego što je Srbija pretrpela za dva meseca. U to vreme sam radio u zvanju "diplomatskog
dopisnika"; nikada nisam bio dobar u tome.
Vratio sam se u hotel oko ponoči. Bio sam još uvek budan kada me je oko jedan pozvao Jakša. Javljao se
skoro svake večeri, oko ponoći, u jedan, dva, da mi detaljno opiše šta je pogođeno, a ja bih onda zvao
spoljnopolitički desk i uključivao se u najnovije vesti Skya.
Ispijao sam veliku čašu crnog vina, noge sam digao na sto, razvukao zavese i imao neometan pogled na
ponoćnu predstavu. lukovi protivavionske artiljerijske vatre probijali su se kroz niske oblake i, vijugajući kao
zmija, išli za zvukom aviona. Ponekad, kad bi delovalo više baterija, tragovi bi se obavijali jedan oko drugog
kao nekakve narandžaste i žute spirale DNK-a. A kad bi jedinice bile međusobno udaljene, tragovi bi na nebu
formirali džinovsko X. Posmatrajući te DNK i X šare kako se kreću po nebu iznad grada i prate avione, mogli
ste da pogodite gde se, po mišljenju nišandžija, ti avioni nalaze.
Uz pomoć nekoliko čaša vina, čovek je mogao da zaboravi šta se zapravo dešava i da samo posmatra kako se
po nebu prave lepe šare.
"Čekam te dole", rekao je Jakša.
Pet minuta kasnije bio sam na recepciji. Otišli smo do kola, pokupili Veljka i Milana i, prešavši preko
Brankovog mosta, krenuli ka Pančevu.
"Gađali su rafineriju", objasnio je Jakša. "Dobili smo dozvolu da odemo tamo."
Ćutke smo se vozili kroz mračne i puste ulice, uputivši se van grada. Zaustavili smo se posle nekoliko
kilometara, ispod poslednjeg mosta pre rafinerije; izašli smo iz kola i počeli da čekamo. Pošto je već desetine
mostova završilo u rekama i kanalima širom zemlje, to je verovatno bilo najgore moguće mesto na kojem smo
mogli da se zaustavimo, ali rečeno nam je da tu sačekamo službenu pratnju.
Čekali smo razmišljajući da li će prvo stići bombarder NATO-a ili pratnja. "Slušaj", prošaputao je Jakša.
"Avioni." Ne znam zašto je šaputao: piloti sigurno nisu mogli da nas čuju. Pogledali smo u nebo i tada sam
drugi i poslednji put u toku svih 78 dana bombardovanja samo na sekund jasno video formaciju aviona NATO-
a. Motori su brujali, činilo mi se sve jače, ali avioni su bili na oko dva kilometra s naše leve strane i udaljavali
su se.
Prvi put sam ih video dok smo snimali u jednom beogradskom sirotištu. Bilo je oko jedanaest uveče i izašao
sam u dvorište da udahnem vazduh. Pun mesec se probio kroz oblake i odjednom sam ugledao nekoliko aviona,
crne tačke na srebrnom licu meseca. Začule su se sirene i deca su počela da plaču. Bilo ih je tridesetak; imali su
između dve i šest godina; iz bezbednosti su spavali u podrumu. Uvek su plakali kad bi se začule sirene ili
eksplozije. Samo jedan trogodišnji dečak nije plakao. Rekli su mu da to ogromni div u čizmama gazi po
oblacima. Sećam ga se kako sedi na noši, pokazuje na tavanicu i smeje se.
Preko Pančevačkog mosta prešla je policijska patrola, a onda se okrenula i vratila. Policajci su nas neko
vreme ispitivali, a zatim su telefonirali da bi se uverili da nismo izvidnica NATO-a.
Oko dva se pojavila i naša pratnja. Vozili smo se iza njih idući ka Pančevu; prešli smo preko starog mosta
napravljenog od čelika i gvožđa i uleteli pravo u Pakao.
Nije se videlo dalje od sto metara. Ličilo je na maglu, ati čim bi čovek i za centimetar spustio staklo na
prozoru automobila, shvatio bi da je to mešavina dima, nafte koja gori i nečega što je mirisalo na nekakvu
hemikaliju. Vozili smo se tako oko dva kilometra, a onda se, iz nekog razloga, vazduh dovoljno razbistrio, pa
smo preko polja mogli da vidimo rafineriju. Ceo kompleks je bio u crvenom plamenu, obavijen crnim dimom, a
naokolo su sevala plava svetla vatrogasnih i policijskih kola.
Polako smo pošli putem koji preseca kompleks na dva dela. S obe strane puta plamen je sukljao i do trideset
metara u visinu. Usred lomljave građe koja je gorela i hujanja nafte u plamenu, povremeno se čulo stenjanje ili
su to bili krici? metalnih tornjeva koji su se uvijali i savijali od strahovite toplote. Izašli smo iz kola
pokušavajući da nekako zaštitimo lica, a Veljko i Milan su počeli da snimaju.
Posle desetak minuta lokalne vlasti su nam naredile da se vratimo na glavnu kapiju. Seli smo ispod nekog
drveća i posmatrali iscrpljenog, oznojenog vatrogasca kako žudno guta vodu i sprema se da se vrati u pakao.
Nisu mogli bozna šta da urade, ali je nekoliko spoljnih zgrada i delova skladišta moglo biti spaseno.
Iznenada su se začuli povici i svi su počeli da beže.
Jakša mi doviku: "Bežimo! Kažu da se približavaju nove krstareće rakete."
Tomahavci su razneli kompleks, a sada je centar za uzbunu javljao da ih je lansirano još s brodova u
Jadranskom moru. Ali ništa se nije desilo, ispaljene rakete odletele su na neku drugu stranu.
Do četiri sata smo snimili dosta materijala i krenuli smo natrag u Beograd. Usput sam osećao kako me
rastržu protivrečna osećanja. Imali smo ekskluzivni izveštaj (imali smo nekoliko takvih od početka rata), ali
sam bio uznemiren nekim slikama koje sam opazio u blizini rafinerije.
Stanari iz obližnjih zgrada stajali su unaokolo, neki u spavaćicama i pidžamama, nekoliko njih s malom
decom u naručju. Svi su udisali vazduh koji je cepao pluća i tako će biti još nedeljama.
Velikom brzinom smo prelazili preko mostova. Posle snimanja to su često bili najgori trenuci. Svi smo
mrzeli tih šezdesetak sekundi koliko je trajalo preletanje preko Dunava ili Save. Noću je naše vozilo obično bilo
jedino na mostu, pa bi Milan, koji je uvek vozio, nagazio papučicu i prelazio most što je brže mogao.
Oko šest sati poslali smo izveštaj u london. Jakša i ja smo krenuli pešice od redakcije do "Hajata". S naše
desne strane videlo se nešto što je ličilo na veličanstven izlazak sunca, jedino što je ono izlazilo na pogrešnom
mestu. Svet je zaista bio okrenut naglavačke. Bilo je to Pančevo. Čak i na udaljenosti od dvadesetak kilometara
sjaj vatre je nadjačao sjaj zore.
NATO je gađao sve živo. Nestalo je struje i grejanja. Pogodili su zgradu televizije u Beogradu, ubivši
šesnaest civila, i time opovrgli tvrdnju da neće namerno gađati civilne objekte. To je bilo očigledno kršenje
pravila rata, a cilj onesposobljavanje Miloševićeve propagandne mašine nije postignut. Zgrada i zaposleni u
njoj pogođeni su kasno noću; već oko devet sati pre podne Radio-televizija Srbije ponovo je emitovala
program.
Američki avioni su slučajno pogodili konvoj albanskih izbeglica s Kosova; mnogo ljudi je poginulo, a
kasarne pune vojnika OVK-a su uništene.
Pogodili su čak i objekte u Bugarskoj, Mađarskoj i kinesku ambasadu u Beogradu. Ispaljivanje krstarećih
raketa na susedne zemlje svakako se desilo greškom; što se tiče ambasade, nije baš sigurno.
Neki ostaci krstarećih raketa koje smo videli pokazali su da im je već bio prošao rok upotrebe. To bi moglo
objasniti zašto je pogođena Bugarska, a i zašto se u prvoj nedelji rata jedan tomahavk izgubio.
 Radari NATO-a konačno su ga otkrili kako kruži iznad Srbije. Pao je u polje, ali mogao je pasti bilo gde.
Slučaj kineske ambasade bio je drukčiji. Bombe iz aviona B52 pogodile su metu i ona je delimično razorena.
Postavlja se pitanje da li su unapred znali šta gađaju.
Zvanično saopštenje je glasilo: tu se nekada nalazilo jedno jugoslovensko ministarstvo, a američke karte su
zastarele, pa su pogodili zgradu ne znajući da je tu kineska ambasada. Ubili su četvoro civila i izazvali težak
diplomatski incident koji je rezultirao žestokim antiameričkim demonstracijama u Kini.
Nekadašnji mornarički obaveštajni oficir, a sada kongresmen Mark Kirk bio je jedan od pilota koji su 7.
maja učestvovali u toj operaciji. Neposredno pre izbijanja rata posetio je sedište CIA-e u Beogradu.
"Video sam šta CIA radi. A-tim je bio na nogama tražili su Slobu, gde je, šta radi, kako je čuvan. U B-timu
su svi bili mlađi ljudi. Zvaii smo ih Mladoturci. Svima se dopala ideja da uskoče u vozila, odu na Kosovo i
sretnu se s ljudima iz OVK-a.
Ostaviii su momka koji kuva kafu i zadužiii ga da pravi mape ciljeva. Možete li da verujete? Niko drugi u
sedištu nije hteo to da radi. Dosadno je, a ne pomaže vam da napredujete u siužbi. To je važan posao, ali
nezanimijiv, i ja verujem da je do kiksa s ambasadom tako došio.
U svakom slučaju, te noći sam leteo sam iznad Beograda na zadatku IK 130 Compass Cali. Bio sam u star
vorioru eskadriie VAQ 209. Bio sam zadužen za eiektronsko ometanje srpskih radara, znate već, presecanje
njihovih komunikacija, protivavionske odbrane, elektronike i siičnih stvari. Čim smo sleteli u Avijano i otvoriii
vrata, oko nas se okupila zemaljska posada. Prva stvar koju su nam rekii bila je: "Momci, znate li šta ste upravo
pogodili?" "Nemam pojma", odgovorio sam. "Kinesku ambasadu." "Pa", rekao sam, "ponekad se promaši."
"Ne", rekii su, "pogodili ste je tri puta." "U tom siučaju", odgovorio sam, "pogodiii smo metu, možete okriviti
samo one koju su praviii spisak ciljeva."
Oni i jesu preuzeli krivicu na sebe, a SAD su se izvinile Kinezima. Manje je poznata jedna druga teorija; za
nju postoje samo posredni dokazi.
Po toj verziji događaja, Kinezi su u ambasadi imali složen i osetljiv komunikacioni i prislušni sistem, i
prenosili su Srbima prikupljene informacije. Amerikanci su mislili da Kinezi verovatno imaju pristup stelt-
tehnologiji i bili su besni zbog toga, pa su odlučili da rizikuju i bombarduju suverenu kinesku teritoriju.
Operativa CIA-e na Balkanu kaže da je nakon nekoliko dana antiameričkih demonstracija u Peking došao
visoki američki doplomata. Pokazao je Kinezima dosije koji je podrobno opisivao ono što su Amerikanci znali
o bunkeru. On kaže da je to razlog što su demonstracije istog trenutka prekinute. Po njegovoj verziji događaja,
obe strane su odlučile da stave tačku na celu stvar.
Za vreme rata na Kosovu star voriori su imali 150 borbenih pohoda. U 149 slučajeva posadama aviona nije
rečeno šta su im mete. Dobijali su koordinate dužinu i širinu koje su bile poznate pod imenom BE (best
estimated, najbolje procenjeni prim. prev.) brojevi, i oni su tu bacali bombe. Međutim, te noči pored BE brojeva
pisalo je i "Savezna direkcija za robne rezerve". Čudna koincidencija.
Mnogi Srbi su privatno bili zadovoljni što je ambasada pogođena i gužvom koja je zbog toga nastala, ali
svuda je zavladao umor. Širile su se nejasne glasine o nezadovoljstvu među rezervistima u gradovima na jugu
zemlje i svima je već bilo muka od nestanaka struje, buke, od gubitaka ljudskih života i rastuće pretnje da će
biti kopnenog rata.
Drugima se smučilo kada je, usred rata, ubijen urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa Slavko Ćuruvija. On je
znao da mu je život ugrožen, ali nije želeo da se skloni iz Beograda. Mnogi su verovali da je za njegovo ubistvo
odgovoran neko iz vlasti i da je režim pokazao svoje pravo lice.
Po rečima Ćuruvijine udoviee Branke Prpe; njihova prijateljica, bivša ministarka kulture Nada Perišić
upozorila ga je da treba da prestane da objavljuje novine. Rekla mu je da su "ljudi na vrhu veoma ljuti".
Crnogorska obaveštajna služba takođe ga je upozorila da mu je život u opasnosti. Branka je zamolila muža da
se skloni.
"Rekao mi je: 'Neću da bežim.' Nisam ništa više odgovorila jer ljudi samo jednom u životu donose takvu
odluku; verovala sam da i on ima pravo da je donese" (Intervju za ovu knjigu).
Tajna policija je pratila Ćuruviju tog dana kad je ubijen, ali se, na misteriozan način, povukla nekoliko
minuta pre ubistva. Izveštaj o tom danu, iz dosijea Državne bezbednosti, istovremeno je i zastrašujući i krajnje
rutinski.
Naslovljen kao "Operacija Ćuran", dosije kaže da su u 13 i 53 "subjekt i njegova žena izašli iz stana. Otišli
su do Knez Mihailove ulice gde su se ispred kafane 'Ruski car' sreli sa starijim muškarcem i ženom" (Dokument
Službe državne bezbednosti, Deveto odeljenje, 11. april '99).
Dalje se nabraja svaka ulica kojom je par prošao, svaka osoba s kojom su se sreli, sve što su radili. A zatim,
u 16 i 58 nadzor prestaje. Kao jedini razlog za to navodi se sledeće: "po dogovoru sa šefom Odeljenja". Par se
vraćao kući. Branka se kao kroz maglu seća šta se tada dogodilo.
 "Tih poslednjih nekoliko sekundi normalnog života... ušli smo u pasaž kuće u kojoj stanujemo. Uhvatio me
je za ruku, možda se tako osećao bezbednije; ljudi ponekad naslute opasnost. Na trenutak sam osetila slabu
promaju, a zatim se podigla prašina i čula sam taj zvuk: bili su to meci, praštali su svuda oko nas. Slavko je
počeo da pada, a ja sam pomislila da se možda sapleo o neki kamen. Ali ubice su nastavile da pucaju. Ispalili su
nekih sedamnaest metaka, a ovi su rikošetirati, i počela sam da shvatam šta se dešava. Pokušala sam da se
okrenem i u tom trenutku me je jedan čovek, čije lice nisam videla, udario pištoljem po glavi. Pala sam, licem
uz Slavkovo lice. Čovek u crnoj jakni i sa šeširom prišao mu je i ispalio metak u glavu. Zatim su mirno otišli.
Sve se odigralo bez ijedne reči."
Strah je zavladao nezavisnim medijima i opozicijom. Ako su mogli ubiti Slavka, mogu ubiti svakoga. Čak i
najblaža kritika bila je ućutkana.
Ljudi iz režima su posmatrali pogreb; hteli su da vide ko je došao i kako se ponaša. Glavni opozicioni lider
Zoran Đinđić je morao da se pojavi na sahrani. Ćuruvijina smrt nije mogla biti ignorisana, ali Đinđić je znao
bio je upozoren da je na nišanu čak i u trenutku dok baca zemlju na kovčeg.
Kad je ceremonija završena, neko mu je šapnuo: "Ti si sledeći, moraš odmah da se skloniš." Dva agenta
obaveštajne službe, koja su se protivila tom ubistvu, upozorila su jednog Đinđićevog prijatelja i ovaj mu je tada
preneo poruku.
Ubistvo je trebalo da obave Ijudi iz policije, ali oni su se unervozili; nije im se dopalo naređenje da ubiju
sunarodnika, Srbina, čak ni onog koji im se inače ne sviđa.
Đinđić je pomišljao da je upozorenje nameštaljka koja treba da ga diskredituje. Odlazak iz Srbije u vreme
rata ugrozio bi njegov kredibilitet. Prijatelj ga je ubeđivao da je rizik suviše velik.
"Rekao sam mu: 'Kome su potrebni mrtvi heroji. Važno je da ostaneš živ. Imaš ženu, dvoje dece, mani
politiku.'"
Đinđić je poslušao savet.
"Ljudi iz mog obezbeđenja i ja odlučili smo da odemo odmah posle pogreba. Znali smo da nas prate
najmanje dvoja kola i da su naši telefoni prisluškivani. Na putu za Crnu Goru triput smo promenili automobile.
Sa mnom je bilo osam telohranitelja. Prvi put smo promenili auto kod Požarevca, na naplatnoj rampi, a zatim u
blizini Užica. Preko granice smo prešli jer je naša veza iz crnogorske policije poznavala ljude na srpskoj strani"
(Intervju za ovu knjigu).
Ćuruvija je ubijen, Đinđić pobegao neki od najliberalnijih Srba, čak i oni koji su bili antinatovski
raspoloženi, pitali su se u kakvom to društvu žive i ko je za to kriv.
U martu je svakodnevne rok koncerte na Trgu Republike posećivalo hiljade ljudi, sada ih nije dolazilo više
od nekoliko stotina, ponekad i samo nekoliko desetina. Infrastruktura dugoslavije sistematski je uništavana,
ljudima je svega bilo preko glave. NATO je objavio da s prve faze prelazi na drugu fazu. To je značilo da će
češće gađati veći broj ciljeva. Treća faza je bila mogućnost, kao i rat na zemlji.
Redovi ispred pekara i na benzinskim pumpama postajali su sve duži. Nestanci struje svima su zagorčavali
život. Krajem maja vazdušne snage Sjedinjenih Država počele su da bacaju grafitne bombe na električnu
mrežu. Te bombe su mogle preseći dovod struje a da pri tom ne unište samu mrežu. To je imalo izuzetno jak
psihološki efekat na stanovništvo. Ljudi su dugo ostajali u mraku. Pre nego što su počeli da ga koriste
Amerikanci su pitali saveznike šta misle o tom oružju. Jedan viši britanski diplomata je upravo leteo iz
Vašingtona kada ga je američki general pitao za mišljenje.
"Rekao sam mu da je to vrlo dobra ideja. Takozvana druga faza je bila u punom jeku, a treća faza bi značila
proširenje liste ciljeva; ovo je bio način da se žestoko udari na Srbiju."
Obruč se stezao oko Miloševića. Sud Ujedinjenih nacija za ratne zločine je 27. maja optužio predsednika za
zločin protiv čovečnosti. To mu je dalo još jedan razlog da potraži izlaz iz situacije ako usledi kopneni rat,
tenkovi će ući i u Beograd i mogao bi biti uhapšen.
Već odavno se pregovaralo izvan očiju javnosti, ali sada je Milošević imao razloga da posluša zdrav razum.
Izmicale su mu mogućnosti, izmicalo mu je vreme, a javnost je gubila strpljenje, Iza scene, međunarodni
posrednici su se iz sve snage trudili da mu pruže šansu za izlazak iz date situacije, a NATO je nastojao da ne
dođe do invazije. Uskoro ćemo se vratiti na Kosovo.
 Dvanaesta glava

Pobedničke vojskovođe prvo pobede, pa ratuju; a pobeđene vojskovođe prvo ratuju, pa nastoje da pobede.
Sun-Cu

"Ne pucajte, ne pucajte, to je Černomirdinov avion!" krčao je komunikacioni sistem jugoslovenske

protivvazdušne odbrane dok je oficir panično vikao kroz mrežu.
Čekajući noćne napade, nekoliko protivavionskih baterija čulo je zvuk avionskog motora. Bio je to prvi
avion koji se čuo posle više od šesnaest sati, pa su usmerili artiljeriju ka zvuku. Vest da je ruski specijalni
izaslanik Viktor Černomirdin prekinuo pregovore s Miloševićem i krenuo prema aerodromu još nije dospela do
svih protivavionskih baterija raspoređenih po širem beogradskom regionu.
NATO nije želeo da pravi neprijatnosti Černomirdinu ili da ga kojim slučajem ubije, pa su naredili prekid
bombardovanja tog područja.
Kada je brundanje avionskih motora iznenada prekinulo relativni mir, jedan deo PVO-a stavljen je u stanje
pune pripravnosti. Černomirdin se izvukao za dlaku. Baterija pored aerodroma je znala čiji je avion, ali lako se
moglo desiti da ga obore ostale, koje su bile na većoj udaljenosti.
On je dobro prošao, ali Beograd nije. Te noći NATO je ponovo napao, i to žešće nego ikad. Oni su to radili
posle svake posete Rusa, pa je Beogradom kružio vic: "Došli Rusi, bežimo u sklonište!"
Prvi Rus koji je stigao u Beograd bio je predsednik vlade Jevgenij Primakov. Doleteo je već 30. marta.
Predsednik Jeljcin je hteo da natera Miloševića da shvati neke stvari, pa je slao ljude koje će Milošević
saslušati. Poruka je bila vrlo jednostavna, ali Milošević je morao da je čuje od "velikih".
Živeći u "Slobolendu", Milošević je još uvek verovao da će ga stari saveznik slovenska i bratska pravoslavna
Rusija spasti. Jeljcin nije hteo lično da dođe jer nije smatrao Slobu sebi ravnim, ali Primakov je bio na dovoljno
visokom položaju da bi mu Milošević mogao poverovati.
Najprostije rečeno, Primakovje predsedniku Miloševiću poručio: "Žao mi je, ne možemo vam pomoći. Da
sam na vašem mestu, ja bih se sada predao."
Za slučaj da Milošević ne shvati poruku, Primakov je poveo i direktora ruske Spoljne obaveštajne službe i
šefa Štaba vojne obaveštajne agencije.
Oni su mu objasnili zašto ne može da pobedi. Rekli su mu šta je NATO odlučio, kakvim oružjem raspolaže i
šta sve može da učini, da će na kraju uslediti rat na tlu, da će Miloševićeva vojska biti pregažena za pet dana i
pretrpeti velike gubitke, i objasnili su mu šta će se onda desiti sa Srbijom.
Primakov je ponovio: "Mi ne možemo pomoći. Da sam na vašem mestu, ja bih se sada predao."
Miloševićje godinama čekao da mu Rusi priskoče u pomoć. Pri tom nije imao u vidu Jeljcinove ljude, već
one koji će, kako se nadao, uskoro osvojiti vlast Rusku komunističku partiju Genadija Zjuganova.
On nije shvatao značaj pada Berlinskog zida.
Slobodan Milošević je očekivao da će od Primakova dobiti protivavionske rakete SS 300. Umesto toga,
dobio je šamar. Te rakete bi promenile stvari. NATO bi izgubio mnogo aviona. Ati Milošević ih nije dobio.
"Slobolend" je bio čudno mesto, nastanjeno šačicom ljudi, a on ga je stvorio uz pomoć svoje žene Mire.
Godinama je uklanjao saradnike koji se nisu slagali s njim. Oni koji su više voleli da zadrže svoje položaje nego
svoj ponos počeli su da mu govore ono što je želeo da čuje.
Dakle, u stvarnosti, na antinatovskim demonstracijama u Moskvi okupilo se oko 1.000 starijih članova
Komunističke partije; ostali Rusi su se borili da prežive i savladaju svakodnevne teškoće s kojima su se
suočavali. U "Slobolendu" je 20.000 ljudi bilo na uticama, a Rusija je bila uznemirena zbog napada na
Jugoslaviju.
U Beograd su poslati ruski obaveštajci da malo začine bezukusnu Primakovljevu kašu. Sreli su se i s ljudima
iz jugoslovenskog Generalštaba. Ti sastanci su pogodili cilj jer tu je razgovarao "vojnik s vojnikom".
Generalštabni oficiri nisu bili toliko iznenađeni. Oni su pomišljali da postoji šansa da im Rusi daju podršku,
ali ne bi se u to baš kladili.
Za vreme desetogodišnjih međunarodnih sankcija koje je trpela Jugoslavija, Rusija je poštovala vojni
embargo. To je razlog što kod migova koji su 24. marta poleteli da se bore s avionima NATO-a nisu
funkcionisali ni radio ni radari.
Rusi su mogli dati Beogradu SS 300, ali predsednik Jeljcin je, u svojim lucidnijim trenucima, vrlo dobro
znao da će NATO gotovo sigurno pobediti, i svakako nije želeo da ga posle ima kao neprijatelja,
On se, može biti, stvarno brinuo zbog nečega, ali to svakako nije bio predsednik Milošević.
Jeljcin je znao ono što su Rusi znali, a to je bilo ono što su Amerikanci i Britanci znali. Zapravo je većina
ljudi, osim Miloševića, unapred znala da mu Rusija neće priteći u pomoć.
 Dok su bombe padale, predsednik Milošević se neko vreme koprcao, ali je, na kraju, ipak shvatio.
Raspoloženje javnog mnjenja je splašnjavalo; bio mu je potreban način da se izvuče iz situacije, dakle, morao je
da pregovara.
Postojali su privatni kanali za to. Italijani su sve vreme rata držali otvorenu ambasadu; tamo su se desili
diskretni kontakti, a stupilo se u vezu i sa Grcima.
Stanovništvo Italije i Grčke bilo je duboko zabrinuto zbog bombardovanja. Njihovi političari su tri meseca
bili u veoma teškoj situaciji. Javno su u mikrofone mrmljali reči kojima je trebalo da pokažu biračima da dele
njihove sumnje. Privatno su mrmljali NATO-u da neće povući svoju saglasnost, odnosno, u slučaju Italije, da
neće zatvoriti bazu u Avijanu.
Grci i Italijani su korišćeni kao "pozadinski kanali". Tada je, sredinom maja, Evropska unija imenovala
finskog predsednika Martija Ahtisarija za svog mirovnog izaslanika. Zajedno s Černomirdinom, on je počeo da
radi na dogovoru o prekidu rata.
Britanski sekretar odbrane Džordž Robertson je na konferenciji za novinare kratko izložio uslove koje
postavlja NATO: "Srbi napolje. Kosovari unutra." On nije mislio da srpski civili sa Kosova treba da odu
zajedno s vojskom, ali to se desilo.
U suštini, dogovor je bio jednostavan. Ako Milošević pristane na povlačenje vojske s Kosova,
bombardovanje će prestati. Kad se jugoslovenske snage povuku, ući će trupe NATO-a. Izbeglice će se vratiti i
NATO će održavati red u pokrajini kako se Srbi i Albanci ne bi ponovo međusobno ubijali.
NATO je mogao reći da je pobedio jer je prisilio srpske vlasti da izađu iz pokrajine. Milošević je mogao reći
da je pobedio jer NATO nije mogao ući na ostatak jugoslovenske teritorije, nije mogao kontrolisati
jugoslovenske medije i nije mogao preuzeti državne resurse a to je sve već bilo utvrđeno dokumentom iz
Rambujea.
Takav dogovor omogućavao je Miloševiću da pred svojim sve malobrojnijim poklonicima a ovi se, kao
njegovi poklonici, tome ne bi smejali objavi da je Jugoslavija pobedila NATO.
Na vojnom planu, Jugoslovenska vojska se još uvek veoma ponosi činjenicom da je NATO nije porazio.
Zemlju možda jeste razorio, ali vojska je kao snaga ostala gotovo netaknuta.
To je možda bila jatova pobeda jer je, na ljudskom planu, vojska pretrpela ozbiljne gubitke. Teško je doći do
brojki. Poslednje nedelje rata su se i po srpskim i po britanskim i američkim medijima širile glasine da je samo
u jednom vazdušnom napadu na jug Kosova izginulo nekoliko stotina vojnika. Kada je dobio taj izveštaj,
ambasador NATO-a se nalazio u štabu u Briselu: "Čuo sam za događaj i verujem da je izveštaj bio tačan. Ja
lično sam smatrao da, bez obzira na sve, treba da krenemo u kopnenu borbu."
Na političkom planu, dogovor je nudio ponešto obema stranama. Ahtisari i Černomirdin su bili u udarnim
vestima, ali neko drugi je delovao iz senke.
Švedski finansijer Peter Kastenfelt, koji se nalazi na čelu finansijske firme Arhipelago enterprajsis u
londonu, imao je veze s ruskom vladom. Kastenfelt je dobro poznavao Černomirdina koji je u prošlosti od
njega često tražio razne savete.
Milošević nije poslušao Černomirdina i američki pregovarač Strob Talbot bio je na ivici nervne iscrpljenosti.
Talbot je odleteo u SAD da se odmori, a Kastenfelt je 28. maja, ili tako nekako, došao u Beograd.
Predstavio je Miloševiću nacrt dogovora Ahtisari-Černomirdin koji je bio u priličnom skladu s onim što su
zemlje NATO-a i Rusija zamislile. Kastenfelt je rekao Miloševiću: "To je vaš put da se izvučete, nećete dobiti
bolju ponudu od ove."
Telohranitelji iz elitne ruske jedinice Specznaz bili su u Kastenfeltovoj pratnji i njihovo prisustvo je
njegovim rečima dalo posebu težinu. Miloševićev tim ličnih telohranitelja obučavan je u Specnazu i oni su i
dalje održavati veze s Moskvom. Telohranitelji Kim II Sunga i Sadama Huseina takođe su prošli istu obuku.
Jugoslavija je 3. juna prihvatila uslove koje su ponudili Ahtisari i Černomirdin. Sledećeg dana Kastenfelt je
otputovao iz Beograda.
Jugoslovenski i NATO oficiri su 7. juna počeli da razrađuju detalje, ali je rasprava odmah prekinuta jer
jugoslovenska strana nije htela da pristane na neke zahteve.
Te noći NATO je intenzivirao bombardovanje širom zemlje. Sve se slilo u jednu dugotrajnu eksploziju koja
kao da je poručivala: "Izgleda da još uvek niste shvatili."
Shvatili su. Jugosloveni su znali da će potpisati; bilo je samo pitanje kojeg dana u toj nedelji će to uraditi.
Nas su 7. juna u Informativnom centru Vojske Jugoslavije, koji se nalazio u Domu armije, odveli u stranu i
rekli nam da sledećeg dana konvoj novinara ide u Prištinu i da možemo biti u njemu. Dali su nam propusnicu i
broj koji je trebalo da zalepimo na prozor kola kako bi nas propustili kroz kontrolne punktove.
Ti papirići su postali najtraženije ulaznice u gradu. U toj poznoj fazi rata, pored naših jugoslovenskih kolega,
u Beogradu je bilo bar 300 predstavnika inostranih medija.
 U utorak 8. juna u šest izjutra nas tridesetak stiglo je u Dom armije; imali smo dozvole za put, opremu i bili
spremni za polazak. Tako je bilo i sa još stotinak naših kolega. Oko osam sati pojavilo ih se još sto. Takođe su
imali opremu i bili spremni za polazak; neki su nosili desetine flaša kisele vode, pakete s hranom, a bilo je i
onih koji su imali čak i po dva vozila jedino što nisu imali bile su dozvole.
Vavilonska kula je morala biti oličenje mira i spokoja u poređenju s onim što je sledilo.
Popeo sam se na balkon koji je gledao na trg ispred Doma armije, gde su vozila koja je trebalo da budu u
konvoju počela da se okupljaju. Seo sam na stolicu, kao na boks-meču, pijuckao kafu i posmatrao uzavrelu
gomilu ratobornih, uznemirenih, ponekad čak histeričnih novinara. Nisam mogao da ih krivim; da nije bilo
umirujućeg osećaja da mi u džepu leži dozvola, i ja bih bio dole među njima, u prvim redovima.
Svi mogući novinari iz svih mogućih medija, od najmanjih novina bog te pita odakle pa do nacionalnih
televizijskih mreža, tražili su da dobiju mesto u konvoju. Reporteri su na raznim jezicima isprobavali frazu
"Znate li vi ko sam ja?" ne bi li naveli službenike da poveruju koliko su važni i da neizostavno moraju dobiti
propusnicu.
Uvek je glupo reći tako nešto službeniku koji ima vlast nad vama.
Postoje dva odgovora na to pitanje. Ili ćete ga još više iznervirati i odlučiće da vam nikako ne pomogne ili će
se okrenuti svom kolegi i reći: "Zovi lekara, nekima nije baš sve jasno u glavi."
Reporteri iz medija od Kanade do Brazila govorili su izmaltretiranim službenicima koliko gledalaca imaju,
da je radio stanica za koju rade najslušanija u njihovoj zemlji, da predsednik države iz koje dolaze kreira
spoljnu politiku prema njihovim izveštajima. Fotoreporteri, od južnokorejskih do australijskih, objašnjavali su
koliko su nagrada osvojili kod kuće ili da će ih urednik otpustiti ako ne odu na Kosovo.
Fotoreporteri su na zlu glasu po svojoj žestini. Vreme polaska se primicalo i nisam se nimalo iznenadio kada
je nekoliko njih počelo međusobno da se koška i kada je pala najmanje jedna ćuška.
Koliko ja znam, u tom prvom konvoju nijedno mesto nije naknadno odobreno.
Dok sam pio kafu, na balkon se dovukla jedna meni poznata faca i zbunjeno pogledala dole u gužvu. Bio je
to Boris Džonson iz Daily Telegrapha koji će kasnije, kao Henlijev konzervativac, postati član parlamenta.
Nisam ga lično poznavao, ali njegova čupava seda kosa, usporen hod, otmeno držanje i oksbrički acenat bili
su odmah prepoznatljivi nastupao je u bezbrojnim informativnim emisijama, televizijskim debatama, radio
intervjuima.
Boris je bio mlad, talentovan, samouveren kolumnista. Delovao je kao mlad, ali staromodan intelektualac
koji nema vremena da svoju veliku pamet troši na takve stvari kao što su moda, fudbal ili plaćanje računa za
gas. On nije bio nekakav novinarčić i svakako nije došao da bude običan ratni izveštač kao moja malenkost.
Telegraph ga je poslao da napiše seriju ličnih osvrta u kojima će izraziti sopstveno mišljenje i stavove.
Uputio mi je vedar pogled ispod svojih belih obrva.
"Malo gadan prizor tamo dole", rekao je.
Predstavili smo se jedan drugom i ćaskali o raznim stvarima; odmah mi se dopao, bilo mi je prijatno u
njegovom društvu. Pažnju nam je privukla svađa dvojice novinara; oni su se dole raspravtjati oko toga ko se
prvi prijavio za rezervni spisak koji su organizatori tobože pravili u slučaju da se neko ne pojavi.
"Šta misliš, Time", oktevajući me je upitao Boris, "da li da pokušam da odem na Kosovo?"
"Naravno, Borise", odgovorio sam razgaljen njegovom potpunom iskrenošću u situaciji u kakvoj ranije
izgleda nikada nije bio.
"A koliko je sada tamo stvarno opasno?" upitao je.
"Pa, za nas je sada mnogo opasnije nego što je bilo proteklih meseci; Srbi upravo gube bitku i potudeće od
besa."
"Ah", rekao je Boris znalački klimajući glavom, "pretpostavljam da bi u tom stučaju trebato da imam zaštitni
prsluk."
Pravio sam se da nisam iznenađen što ga nije poneo, i složio sam se: da, to bi bilo pametno.
"A gde bih mogao da nađem prsluk?" upitao je.
Rekao sam da na drugoj strani trga postoji radnja u kojoj se prodaju zaštitni prstuci, odmah pored pekare.
Nekotiko sekundi je ispitivački gledao u tom pravcu. Možda sam mogao da ga navedem da ode do nepostojeće
prodavnice, ali sumnjam, bio je suviše pametan za to. Prestao sam da se šalim, izvinio se i rekao mu da ako
kasnije, tokom nedelje, uspe da dođe u Prištinu, treba da se raspita po velikim TV kompanijama da ti imaju
rezervni zaštitni prsluk koji bi mu pozajmiti.
Bilo je vreme da se pođe. Probio sam se niz pretrpano stepenište da nađem Jakšu, Veljka i Milana. Ukrcali
smo se u pretovareni opel, našti svoje mesto u konvoju i oko deset pre podne krenuli sa petnaestak drugih kota.
Bili smo jedini britanski televizijski novinari u koloni i ostaviti smo svoje kotege da se guraju na stepenicama
ispred Doma armije.
 Na putu nije bilo nikakvih događaja. Do Prištine se stizalo za otprilike četiri sata, ali zbog bombama
oštećenih puteva i srušenih mostova putovanje je trajato osam sati. Pratili smo napredak pregovora preko radija
i stigli u predgrađe Prištine oko šest po podne. Tamo se malo toga promenilo, bilo je mnogo policije, vojske i
rezervista, mato civila i nijednog osmeha.
Preostato je još dva sata dnevne svetlosti, pa smo se prijavili u hotel "Grand" i izašli da snimamo.
Otišli smo u četvrt kosovskih Albanaca i popeti se u spaljenu ljušturu jedne od niza prodavnica sa stanovima
na gornjim spratovima. Sve je bilo pretvoreno u pepeo. Ništa nije ostalo pošteđeno. Čađ i pepeo su padali sa
stepeništa koje je delovalo kao da će se srušiti dok sam se peo na prvi sprat.
Dao sam kratak "izveštaj u kameru", držeći u ruci komade slomljenog posuđa i ramove slika; rekao sam
nešto o "slomljenim životima". Pošavši niz ulicu, naišli smo na starijeg čoveka koji je nosio tradicionalno
albansko keče. Nije hteo da kaže svoje ime niti ko je spalio i opljačkao taj deo grada, ali je pristao na kratak
intervju o tome "koliko je bilo teško". Tri meseca su on i nekoliko članova njegove porodice proveli u
podrumu; povremeno je morao da rizikuje i izađe ne bi li došao do hrane.
Dok smo snimali, pored nas je prošao oklopni transporter MUP-a; ljudi u njemu su nas gledali hladno.
Čovek je prekinuo razgovor i nestao u senci.
Odatle smo se odvezli u giavnu gradsku bolnicu da posetimo dvojicu izraelskih novinara. Njihova kola su
bila izrešetana snajperskim mecima nadomak Prištine. Ne zna se ko je pucao. Obojica su bila ranjena u noge;
imali su sreće što su se spasli.
Počelo je da se smrkava i mi smo se vratiii u hotel. Došli smo u Prištinu u vreme kada je rat trebalo da se
okonča. Nismo znaii šta donose siedeći dani, ali znali smo da je trenutak odlučujući.
Srpsko stanovništvo na Kosovu još uvek nije znaio da je rat izgubijen. Znali su samo ono što im je prenosiia
Radio-televizija Srbije, a ona još uvek nije počela da priprema ijude za ono što će se u Prištini doživeti kao
velika izdaja.
Te noći, u hotelu, desio se izliv gneva. Drago mi je što sam to propustio, ali Jakša, Veljko i Milan nisu imalu
tu sreću.
Oko deset uveče jedan ljut i pijan srpski civil ušao je teturajući se u restoran u kojem je biio desetak domaćih
i isto toliko stranih novinara.
Izvukao je pištolj i počeo da maše njime, histerično psujući NATO, fašiste, bombardovanje i strance. Zatim
se ustremio na nemačkog novinara i naterao ga da ustane sa stolice, klekne, a zatim i iegne na pod. Pištolj mu je
prislonio uz teme, držeći prst na obaraču. Nekoiiko sekundi niko se nije ni pomerio. Onda mu je polako prišao
kelner i tiho porazgovarao s njim. Pijanac je malo gunđao, zatim je slegnuo ramenima i, još uvek držeći pištolj,
krenuo ka recepciji, a onda izašao u noć.
Sledećeg dana pregovori između NATO-a i Jugoslovena nastavijeni su u makedonskom gradu Kumanovu.
Tekli su sporo, ali bilo je napretka. Kao i u Rambujeu, Amerikanci su morali od reči do reči da objašnjavaju
stvari vođama OVK-a. Oni su sada bili na pobedničkoj strani i želeli su da isteraju Jugoslovene s Kosova
pucajući na trupe u povlačenju. Jugosloveni su tražili garancije da će povlačenje proteći u miru. Amerikanci su
rekli pripadnicima OVK-a da se uozbilje, i Beograd je dobio garancije.
Pre nego što su kasno toga dana obe strane potpisale Vojnotehnički sporazum, Jugosloveni su tri puta
napuštali pregovore da bi se konsultovali s Beogradom.
Jedino je preostalo da Jugosloveni dokažu da se vojska povlači i bombardovanje će prestati.
Tog 10. juna ustali smo veoma rano, i bili za to nagrađeni. Krstarili smo raznim putevima tražeći vojne
kolone; želeli smo da vidimo da li se one kreću ka severu i napuštaju pokrajinu. U toku celog sata naišli smo
samo na jedno ili dva vozila, ali ništa nije dokazivalo da se Beograd opet ne igra sa Zapadom kao i toliko puta u
proteklih deset godina.
Dok smi se vozili preko jednog brda, posrećilo nam se. U daljini smo videli kolonu od tridesetak vojnih
vozila koja se kretala u pravcu Beograda.
Milan je dao gas. Kad smo se približili repu kolone, među kamionima i džipovima ugledali smo tešku
artiljeriju i transportere-guseničare. Na nekim kaminonima bilo je i po 20-30 vojnika. To je delovalo kao prava
stvar.
Nijedna vojska ne voli da je snimaju dok se povlači, a još uvek nismo bili sigurni kakva je situacija, pa smo
nekoliko minuta pratili konvoj i krišom ga snimali. Pretekli smo nekoliko vozila, snimajući kroz prozor sa
strane, zatim smo proleteli skroz napred, okrenuli se i uhvatili čelo kolone.
I Jakša i ja smo pozvali razne izvore ne bismo li se uverili da je to što vidimo prvi dokaz o povlačenju.
Uverivši se u to, pre nego što sam poslao snimke u london javio sam se uživo Skyu.
U roku od nekoliko sekundi naši su objavili snimke s naslovom "Ekskluzivno iz sveta". NATO je već znao
šta se dešava, ali to su bile prve slike koje su objavljene.
 Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana naredio je da se vazdušni napadi prekinu, Ujedinjene nacije su
usvojile rezoluciju 1244 kojom se, između ostalog, dozvoljava prisustvo međunarodnih snaga bezbednosti u
pokrajini i, kako je dan proticao, sve više jugoslovenskih vozila izlazilo je iz skrovišta.
Tenkovi, teška artiljerija, protivavionska artiljerija, sve je to uskoro tutnjalo ka severu. Na vozilima su sedeli
jugoslovenski policajci i vojnici, a među njima i po nekoliko rezervista. Neki su bili toliko srećni što se kući
vraćaju živi, a ne u kovčegu, da su nam veselo mahali i pozdravljali nas srpskim pozdravom podizanjem tri
prsta. Neki su nas gledali mrzovoljno i pokazivali nam širom sveta poznati znak jedan prst.
Do sumraka smo se vratili u Prištinu. Te večeri topao, težak, zagušljiv vazduh pritiskao je grad koji je bio u
mraku; već dugo nije bilo struje jer je NATO bombardovao električnu centralu.
Tada je Radio-televizija Srbije zvanično objavila vest da se jugoslovenske snage povlače iz pokrajine.
Kosovo je bilo prvo mesto na kojem su se Srbi nastanili pre više od hiljadu godina. Na njemu se nalaze
njihove najstarije crkve i ono se smatra delom Srbije isto kao što se i Kalifornija ili Teksas smatraju delom
Sjedinjenih Država. Sada je tome došao kraj. Legalno, ono je ostalo deo Srbije, ali svima je bilo jasno da je bez
oružanih snaga stvarnost drugačija. Kosovo će uskoro pripasti Albancima.
Dok je TV dnevnik emitovan, počela je pucnjava. Ležao sam na krevetu u hotelu "Grand", na šestom,
poslednjem spratu. U prvom trenutku se začulo samo nekoliko pucnjeva, a zatim je celo grad počeo da se
prolama. U ulici u kojoj se nalazio hotel zaštektao je mitraljez.
Dopuzio sam do prozora i pogledao napolje. Svetleći tragovi ispaljenih kuršuma izvijali su se sa desetina
različitih mesta. Pucali su uvis, ogorčeni. Neki novinari su o tom događaju izvestili kao o slavlju, toliko su
slabo poznavali psihu kosovskih Srba.
Stotine pušaka i pištolja pucalo je po celom gradu, a usred te kakofonije mogao sam čuti ljude kako psuju i
razbijaju flaše.
Užasna lomljava odmah iznad prozora naterala me je da se sklonim. Toliko sam se uplašio da sam u roku od
nekoliko sekundi obukao zaštitni prsluk i legao na pod. Kad sam provirio kroz prozor, video sam šta se desilo.
Nekoliko ulica dalje neko je pucao iz protivavionskog topa, nišaneći u noćno nebo i dajući tako oduška slepom
besu. Projektil je poleteo ka meni i šrapneli su opet udarili o krov zgrade.
Ponovo sam se sagnuo i otpuzio do vrata. U tom trenutku neko je zakucao. Ustao sam i otvorio vrata. Na
njima je stajao Milan. Osmehnuo se kad je video moj zaštitni prsluk.
"Time, Jakša me je poslao gore da ti kažem da ne brineš, pucaju samo u vazduh."
"Kaži Jakši da dođe gore, pa neka on ne brine."
Milan nije razumeo o čemu govorim, a ja nisam želeo da objašnjavam. Želeo sam samo da izađem iz sobe.
Kad smo sišli u restoran, zapitao sam se da li će nam ludi pijanac prirediti reprizu one užasne predstave od
utorka uveče.
Srećom, hotel "Grand" je sada imao pravog snagatora na ulazu. Što se izlaska napolje tiče, nije bilo tih para
koje bi me dovele u iskušenje. Pucnjava je trajala gotovo ceo sat, a zatim je utihnula. Srbi su otišli da spavaju i
istrezne se, ali nisu mogli imati prijatne snove. Predstojalo im je da iz jednog košmara uđu u drugi.

Trinaesta glava

Oj Lazare, od Srbije glavo,

Nit je bilo, niti može biti;
Jedna zemlja, a dva gospodara
Srpska pesma o boju na Kosovu

Žene nisu prestajale da plaču, a deca nisu prestajala da se smeju.

Klinci su se silno zabavljali. "Gledaj!" vikali su uzbuđeno. "Tenkovi u selu! I sto vojnika!"
Tenkovi su palili motore i spremali se za polazak, vojnici su se peli na kamione, a žene su tiho plakale
zagnjurivši noseve u maramice.
Deca su videla karneval motora i pušaka, slušala uzvike i ceremonijalne plotune ispaljene u vazduh.
Žene su videle kraj svog dotadašnjeg života. Znale su: čim vojska ode, dolazi osveta.
Bio je 11. jun, oko devet izjutra. Kolona vozila Jugoslovenske vojske bila je postrojena, njihovi točkovi i
gusenice su drobili utaban put koji je iz seta vodio na prašnjav drum.
 Neki vojnici su bili dobro raspotoženi, srećni što idu kući. Drugi su saosećajno gledali žene koje su stajale
ispred svojih kuća. One bi povremeno mahnute maramicama, a zatim opet zagnjurile u njih nos i nastavtjate da
plaču.
Nešto ranije, na drugoj lokaciji, ljudi iz beogradske vojne službe za odnose s javnošću, koji su takođe jedva
čekali da krenu, organizovali su snimanje povlačenja. Otišli smo tamo i oni su nam pokazali tri rasklimatana
kamiona i dvadesetak vojnika koji su se dosađivali. To nije bila stvarna slika odlaska Srba s Kosova posle
hiljadu godina.
Pošli smo na drugu stranu i naišli na to selo. Tu se odigravala prava drama, a taj komad se igrao u celoj
pokrajini.
Jakša je bio veoma oprezan. Pre toga smo već bili nadomak jednog sela van glavnog druma, ali smo se
vratili. Naprosto nije bilo prijatno. Duž puta nije se mogla videti nijedna kuća, a s obeju strana rasto je gusto
žbunje.
Ako neko hoće da učini kakvo zlo, može to da uradi mirne duše svedoka nema. Primetili smo dva vojna
vozila kako, skrivena u šiblju, čuvaju pristup selu. Nismo znali koja se jedinica sprema da ode, ali nije bilo
vredno rizikovati da bismo to saznali.
Bili smo na putu koji nas je vodio natrag u Prištinu kad smo s desne strane primetili selo u kojem je vladala
velika živost. Parkirali smo auto; ja sam ostao pored njega, a Jakša se uputio u selo da porazgovara s
komandantom jedinice.
Vratio se posle nekoliko minuta i rekao mi: "Ovako stoji stvar: mi možemo da uđemo, ali ti moraš da ostaneš
tu."
Znao sam da ne treba ni da pitam zašto: mislio bi da mu postavljam izlišno, glupo pitanje. Jakša, Veljko i
Milan su otišli u selo i počeli da snimaju. Posle izvesnog vremena Jakša se vratio i rekao da mogu i ja da
dođem, ati da ne smem ni sa kim da razgovaram, ništa da kažem, čak ni onih dvadesetak srpskih reči koje
znam.
"Ovog trenutka nisu baš oduševljeni strancima", rekao je.
Ušao sam u selo i stao iza svojih kolega. Kad bi mi neko uhvatio pogled, trudio sam se da izgledam što je
srpskije moguće, što znači da mi to uopšte nije polazilo za rukom.
Prišla mi je jedna starija žena. Bila je sva u crnini, što je jasno pokazivalo da je udovica. Rekla mi je nešto
što je zvučalo tužno. Nisam imao pojma šta, ali bila je to očito uplašena starica, na ivici suza.
Osmehnuo sam se s razumevanjem, klimnuo glavom, potapšao je po ruci i sklonio se. U drukčijim
okolnostima bar bih porazgovarao s njom, ali rečeno mi je da ne smem da koristim jezik vojske "natovskog
fašističkog agresora" koji je upravo trebato da uđe na Kosovo.
Godine 1995. proveo sam nekotiko sati s postednjih 700 Srba koji su ostali u Krajini. Poste hrvatske
operacije "Oluja" potražiti su utočište u izbegličkom logoru Ujedinjenih nacija u Kninu. Ostalih 200.000 Srba
pobeglo je u Bosnu, a zatim u Srbiju. U logoru su većinom bili stariji tjudi, bez bliskih rođaka, iti su biti
siromašni, pa nisu imali čime da se prevezu. Biti su napušteni.
Hrvatski rezervisti su bili izvan kompleksa i želeli su da uđu i s njima se "nagode". Srbi su bili beskrajno
zahvalni što je neko hteo da sasluša "njihovu priču", pa su me zadržavali sve dok nisu našli nekog ko je znao
engleski.
Sada me je, međutim, engleski mogao uvaliti u nevolju.
Tenkovi su zabrundali, kamioni su upalili motore, a vojnici su početi da uskaču u vozita. Oficiri, za koje se
ispostavito da su iz različitih jedinica, počeše da se grle i ljube na srpski način, po tri puta, potapšavši jedan
drugog po ramenu. Žene su zaplakate još jače, a deca su skakutala unaokolo.
Odred od dvanaest ljudi ispalio je plotun preko krovova kuča, pa su i oni uskočili u kamion i konvoj je
krenuo.
Dok su tenkovi uz tutnjavu prolazili pored mene, ugrabio sam priliku da zamolim Veljka da snimi kratak
izveštaj u kameru. Rekao sam nešto o vojsci koja ide ka severu, a zatim, pokazavši prema Makedoniji na jugu,
rekao sam da će osveta doći s te strane. Morao sam to da ponovim nekotiko puta da bi se dobro razumelo.
Jedan oficir nam je prišao krupnim koracima i doviknuo nešto Jakši.
"Šta kaže?" upitao sam.
"Kaže da odlično govoriš engleski za jednog srpskog reportera."
"Šta? Rekao si mu da sam Srbin?" upitao sam.
"Ne, ni slučajno", odgovorio je Jakša mrtav ozbiljan. "Rekao sam mu da si novinar Radio-televizije Srbije",
dodao je. "Da radiš na programu za inostranstvo".
Dok smo se vraćali na gtavni put, nisam znao da li da se smejem iti da se ljutim. Deca su na biciklima ili
trčeći pratila konvoj. Pozdravtjala su vojnike srpskim pozdravom podižući tri prsta, znak Svetog trojstva, i
posmatrata kako konvoj zamiče ka severu. Onda su se brzo vratila u selo da smisle šta dalje da rade po vrelom
junskom danu.
Konvoj je, vijugajući kao zmija, izbio na autoput i privremeno zaustavio saobraćaj. Postojao je samo jedan
smer, ka severu. Srpski civiti nisu čekali Kosovare da se vrate, a ni da se pojavi NATO obe mogućnosti su im
se činite suviše opasne. Tako se desetine hitjada Srba spremalo da napusti svoje domove, a stotine ih je već bito
na putu.
Kad je vojna kotona prošla, posmatrali smo izbeglice kako potako protaze drumom. Biti su to pretovareni
fotksvageni, poneki stari jugo, a tek tu i tamo pojavio bi se vozač koji je mogao sebi da priušti audi.
Još sporiji su biti traktori. Napred bi sedeo otac i vozio. Iza njega, u prikolici, bila je porodica: žena, deca,
dede i babe, a ponekad i prijatetji koji nisu imati drugi prevoz.
Drmusali su se sedeći na svojim stvarima, ćutke gledajući zemlju koja je promicala. Neki su se sigurno
nadali da će je opet videti jednog dana. Većina je znala da je to poslednji put.
Kad se stvari smire, ipak neće moći da se vrate. Bilo je i onih koji su zapalili svoje kuće da se u njih ne bi
uselili Albanci.
Nekim Ijudima u zapadnim zemljama teško je da shvate tako nešto. Ali mi šezdeset godina nismo doživeli
rat na svojim teritorijama. To što su neki Srbi sami zapalili svoje kuće pokazuje koliko se osećanja razbukte u
ratu, u svakoj zemlji.
Sunce je pržilo civile koji su se prevozili traktorima, a oni su tešili svoju decu. Njihova uzbudljiva igra
"povlačenja" odjednom je postala stvarnost. Većina odraslih nije znala kuda da krene. Ako odu u Beograd, šta
ih tamo čeka? Miloševićev režim nije baš pokazao neku volju da se pobrine za njihove zemljake izbegle iz
Hrvatske.
Najstrašnija ironija bila je u tome što su neki već imali izbegličko iskustvo; stekli su ga u ratu u Hrvatskoj.
Među tim ljudima koji su pakovali svoje stvari u Prištini bilo je na hiljade onih koji su 1995. pobegli iz Krajine.
Milošević ih je naprosto pustio niz vodu. Pošto ih je napustio u Hrvatskoj, ni sada nije hteo da preuzme
odgovornost za njih dok su u kolonama napuštali Kosovo.
On ih je 1995. prebacio na Kosovo gde su živeli u teškim uslovima; neki su čak boravili u šatorima na
prištinskom stadionu. Sada su se opet, na traktorima, uputili u Beograd. Izraz "neizvesna budućnost" jedva da je
mogao označiti ono što su morali osećati.
Kola su takođe bila pretrpana, iskorišćen je i najmanji kutak. U prostor koji nisu popunila dečica nagurali su
torbe, sveće, igračke, ćebad i boce s vodom.
Radio sam, ali nisam prestajao da mislim na to šta bih poneo ili za koga bih iz svoje velike porodice imao
mesta ako bih morao da biram.
Zamolio sam Veljka da zaustavi neka od tih kola koja su prolazila. Jedan jugo je usporio i zaustavio se
nasred puta. Gepek je bio toliko pun da se zadnji deo gotovo vukao po drumu.
Majka je sedela na suvozačevom sedištu, pored muškarca koji je imao otprilike 38 godina. Milan ga je pitao
odakle je i šta se tamo dešava. Dreknuo je na nas: "Ja sam poslednji Srbin iz Dakovice! Poslednji Srbin! Treba
da se stidite što slikate sramotu svog naroda!"
Pogledao sam kroz zadnje staklo. Među gomilama stvari sedelo je troje dece, dečak i dve devojčice između
pet i devet godina; bili su zajapureni od vrućine, znojavi i iscrpljeni.
Čovek je krenuo dalje; auspuh na kolima je kloparao. Vetar je podigao plastiku kojom je pokrio ostatke svog
porodičnog života i ona je udarala o krov automobila.
Srbi iz gradova i sela južnog dela Kosova biti su na drumu. Sledećih dana pridružiće im se većina drugih.
Sledećih nedelja povratnici Kosovari obrušiće se na preostale srpske civile, neke će ubiti, nekima će spaliti
kuće, a njihove crkve dići će u vazduh.
Poslali smo izveštaj i krenuli na aerodrom. Nisam verovao da ćemo uspeti, ali stražari su se i sami pridružili
vojsci u povlačenju ili ih više nije bilo briga ni za šta. Prištinski aerodrom mi je ostao u sećanju zbog jedne od
najšašavijih stvari koje sam uradio.
Parkirali smo se dvestotinak metara daleko od terminala i počeli da snimamo. Zgrade su bile u ruševinama.
To nikada nije bio baš lep aerodrom, ali sada je bio olupina. Prozori su biti razneseni eksplozijom, a iskrivljeni
čelični kapci visili su sa njih; sve je bilo obraslo u korov. Sedamdeset osam dana ranije prestao je da bude
aerodrom i celokupno osoblje ga je napustilo.
Na tlu je bilo mnogo krša, i ja sam tada uradio tu šašavu stvar. Otvorio sam paketić žvakaćih guma i hteo da
bacim papir preko ramena; ali onda je u meni proradio Pavlovljev refleks, koji su mi utuvili deda i baba, i ja
sam se trgnuo i stavio papirić u džep.
Čak ni u svem tom kršu uništenog aerodroma, u ratnoj zoni, nisam mogao da bacim đubre na tlo. Jakša me je
pogledao s izrazom nerazumevanja. Nije bilo vreme za objašnjenja, i cela stvar je prošla bez komentara.
 Iznad nas se začuo bespilotni izviđački avion NATO-a. Bio je to jedan od onih iz poslednje generacije i
mogao je da šalje žive slike u bazu u Makedoniji. Za vreme rata general Vesli Klark je u Briselu povremeno
dobijao slike uživo. Ponekada je navodno donosio odluke na osnovu onoga što je video.
Ljudi koji su radili u izviđačkim jedinicama nisu bili baš oduševljeni time. Tvrdili su da komandanti ne
čekaju stručne analize slika, već koriste tehnologiju da bi doneli brze odluke koje nije trebalo donositi.
Tada to nisam znao, ali sam znao da nas neko gleda, pa nisam mogao da odolim i ne mahnem. Mislim da nas
je bar trojica mahnulo; možda nam je general Klark uzvratio pozdrav.
Ne bih više to uradio. Bespilotni avioni poslednje generacije mogu da ispaljuju rakete.
To znači da neko ko se nalazi hiljadama kilometara daleko može da odluči šta će gađati. Dok je korišćena
stara tehnologija, odluke o bombardovanju su se donosile tek pošto bi slika bila proučena; tako ste mogli biti
sigurni da baš taj cilj želite da gađate.
Mahanje kameri koja leti zabavno je samo prvi put kad to učinite. Počeo sam da osećam ono što čovek oseća
kad zna da ga posmatraju. A oni su, naravno, to i radili.
U normalnom životu bar imate mogućnost da se okrenete i upitate: "Šta gledaš?" Da biste to uradili u ovim
okolnostima, trebalo bi da umete da letite ili da ste visoki 9.000 metara.
Konačno, pošto nas je nervirao desetak minuta, avion je odleteo. Možda je neki komandant rekao: "Izgleda
da su neki glupi novinari dole na aerodromu."
Nekoliko minuta kasnije začula se strahovita buka avionskih motora. Uzletela su tri miga 29; oni su dotad
bilo skriveni u jednom brdu. Postojala su bar dva tajna otvora koja su izlazila na put. Motore su upalili dok su
bili unutra, a onda su, koristeći tehniku kratkog uzleta, nestali u vazduhu.
I drugi su se spremali da uzlete, ali ih nismo videli. Jugosloveni su imali razne stvari u tom brdu, ali ih nisu
sve izneli; to su uradili Rusi.
Kasno po podne, pošto smo se vratili u hotel, po gradu se proneo glas da dolazi ruska vojska i da će stići pre
snaga NATO-a. Jedna jedinica ruske vojske je, navodno, napustila mirovnu misiju u Bosni i sada stiže preko
Srbije.
Nije bilo nikakvog zvaničnog obaveštenja, samo protivrečnih glasina; po jednoj, trebalo je da stignu oko
ponoći.
Oko šest sati po podne prištinski Srbi su počeli da izlaze na glavnu ulicu; desetine njih stajalo je strpljivo i
čekalo one koji će, kako su se nadali, biti njihovi spasioci.
Izašao sam da se prošetam. Nedaleko od hotela naišao sam na grupu od petnaestak kosovskih Albanki žena i
devojčica. Nosile su korpe cveća; Srbi su ih mrgodno gledali, a poneko bi viknuo na njih ili ih gurnuo. Pitao
sam ih šta tu traže.
"Čekamo NATO", rekla mi je devojčica od dvanaestak godina.
Bila je to mešovita gomila ljudi. Na raznim jezicima, uz gestikuliranje, objasnio sam Albankama da "večeras
ne dolazi
NATO, već Rusi". "Ako vam je život mio, idite kući i sačekajte do sutra."
Otišle su. Pretpostavljam da su se 24 sata kasnije vratile i tog puta zaista bacale cveće na britanska oklopna
vozila.
Oko devet uveče hiljade Srba je bilo na ulici. Otišao sam u sobu da se malo odmorim jer sam hteo da budem
spreman ako Rusi zaista dođu. Mislio sam da, u stvari, neće doći jer mi se činito da je verovati u to da "Rusi
dolaze!" isto što i uskočiti u taksi i reći: "Pratite ona kola!"
Noć je bila topla pa sam ostavio prozor otvoren.
Probudita me je pucnjava. Duž cele ulice tjudi su pucati u vazduh iz kalašnjikova i pištolja. Većinom su to
biti civili, a svi su biti u ekstazi. Među njima je bilo žena i dece. Usred kticanja, razabrao sam zvuk teških
vozla.
Nagnuo sam se kroz prozor. Sve što sam mogao da vidim bita je gomila koja kliče. Brzo sam pozvao
redakciju. Oni su mene mogli da čuju, ali ja sam njih jedva čuo zbog buke napolju.
"Rusi su izgieda u Prištini!"- drao sam se u tetefon. Nisam mogao da razaberem šta su mi odgovorili, pa sam
opet dreknuo: "Rusi su izgleda u Prištini!" Na moje olakšanje, začuo sam: "Dobro je, razumem, spojiću te s
toncima."
Dok je kolega prebacivao vezu, prvo vozilo se ukazalo na vidiku. Bio je to ruski transporter i na njemu se
vijorita ruska zastava. To mi je bito dovoljno. Nekoliko sekundi kasnije govorio sam producentu, derući se i
ovoga puta: "Rusi su u Prištini. Vest je potvrđena." Veoma miran glas šušljetao je preko satelitskog telefona:
"U redu, odmah ćemo te emitovati."
 Jedva sam čuo šta govore na našem programu, ali kad sam razabrao reči: "Naš dopisnik Tim Maršal..."
počeo sam da govorim, komentarišući uživo ono što sam mogao da vidim. Kasnije su mi rekli da je predsednik
Klinton dobio potvrdu o dolasku Rusa na osnovu tog izveštaja.
Jedino sam mogao da zahvatim bogu što je vest bila tačna. Ali nisam znao kotiko daleko će Rusi ići. Mogli
bi pokušati da uspostave kontrolu nad Prištinom, ali bilo ih je samo dve stotine. Oni su se namerili na nešto
vrednije na aerodrom.
Ostalo je nejasno ko je naredio Rusima da uđu. Rusi verovatno nisu došli da bi dali vojnu podršku
Jugoslaviji, ali im se pružila prilika da mato prikažu svoju moć u regionu. U to vreme Jeljcin je kod kuće imao
razne probleme, a među njima svakako nije bio najmanji onaj koji je imao s ogorčenom i osiromašenom
vojnom komandom.
Čovek koji je bio "slobodan" posrednik zadužen za Moskvu kaže da je vojska sama odlučila da krene, ne
konsultujući političare: "Jeljcin je izgubio poverenje armije i imao je strahovite ekonomske probleme.
Generalštab ga više nije slušao, a obaveštajne službe su takođe bile veoma nezadovoljne. Ceo taj rat na Kosovu
loše je odigrao; nije imao uticaja na Miloševića jer se nisu trpeli. Jeljcin je saznao da je Milošević 1993. godine
stavio 30 miliona dolara na račun jedne banke na Kipru kao pomoć pokušaju državnog udara u Moskvi. Kad je
ruska armija videla da će obustava ratnih dejstava proći bez njih, jedinicama u Bosni jednostavno je naređeno
da krenu na Kosovo."
Jasno je da Jugosloveni nisu imali ništa protiv dolaska Rusa na Kosovo. Jedan izvor iz jugoslovenske vojske
primio je telefonski poziv upravo kad su Rusi nameravali da pređu iz Bosne u Jugoslaviju, iako u njoj nisu
imali nikakve jurisdikcije.
"Bio sam u restoranu kad me je pozvao jedan od ruskih 'savetnika'. Rekao je: 'Znamo šta imate na aerodromu
i znamo da Amerikanci dolaze. Koliko daleko da idemo?' Pozvao sam koga treba i postavio isto pitanje.
Odgovor je bio: 'Do kraja. Reci mu da ima našu punu podršku i neka zauzme aerodrom.' Rusi nisu uzeli samo
avione iz pećina već i neke najmodernije komunikacione sisteme koji bi pali u ruke Britanaca jer je ispalo da su
oni stigli pre Amerikanaca."
Rusi su tutnjali glavnom ulicom, gomila ih je pozdravljala, ali, na opšte iznenađenje, vozila se nisu
zaustavila.
Poslali smo nekoliko izveštaja i legli oko tri. Bilo je suviše opasno pratiti konvoj u mraku. Potražićemo ih
čim svane. Ili, možda, čim doručkujemo.

Četrnaesta glava

Ima ljudi koji umeju da pobede, ali pobedu ne umeju da iskoriste.

De la Barka

U zoru 12. jula Rusi su bili na aerodromu, Britanci na granici, a Amerikanci su kasnili.
Američka vojska je trebalo da predvodi ulazak na Kosovo, ali nije bila spremna. Iako nepozvani da
učestvuju u trci, Rusi su pobedili. Britanci su bili spremni još prethodnog dana i nisu bili baš srećni zbog te
pobede.
Oni su mogli prvi stići i na aerodrom i u Prištinu. Amerikanci su ih ubedili da sačekaju; hteli su da oni uđu
prvi. Televizijski gledaoci u Sjedinjenim Državama biće mnogo više impresionirani kad se bude pokazalo da je
njihova vojska najvažnija.
Amerikanci su se 1944. godine zaustavili nadomak Pariza i dozvolili Slobodnoj francuskoj vojsci da istera
preostale Nemce. To je bila politička odluka koja je trebalo da ojača poziciju generala De Gola u francuskoj
javnosti. Amerikanci su možda mislili da je on "pravi davež", ali su bar znali da će se suprotstaviti
komunistima. Tada nije bilo televizije, pa je njihov ustupak bio mala cena koju je trebalo platiti. Na Kosovu su
hteli "udarno vreme".
S aerodromom u svojim rukama, Moskva je mogla da iskrca još vojnika i da Priština tako postane njena
sfera uticaja. Američki zamenik državnog sekretara Strob Talbot odbacio je mogućnost formiranja "ruskog
sektora", što je bilo jasno upozorenje Moskvi.
"Pa naravno, izvinite", rekli su Rusi, ali tek pošto su trupe već bile na aerodromu i pošto je NATO zatražio
objašnjenje. Ministar spoljnih poslova Igor Ivanov je zauzimanje položaja na aerodromu nazvao "nesrećnom
greškom".
 Rusi su dobro prošli jer je to ipak bilo samo Kosovo i jer su imali dobar izgovor. Oni su bili tamo iz istog
razloga iz kojeg su i Amerikanci dolazili da donesu mir. "Kakve veze ima ko je prvi stigao?" mogli su se tobože
čuditi.
Kad su Britanci čuli da su Rusi ušli u Prištinu, a da Amerikanci još uvek nisu spremni, odlučili su da i sami
krenu. Proneo se glas da je 10.000 ruskih padobranaca krenulo na Kosovo. Neočekivano, Bugarska i Rumunija
su zabranile Rusima preletanje svojih teritorija.
Elitna britanska jedinica pod nazivom Izvidnički vod Padobranske regimente stigla je helikopterima i sletela
na aerodrom otprilike u isto vreme kad je ušla i ruska kolona.
Ličilo je to pomalo na pat-poziciju. Britanci su imali najbolje trupe na zemlji, ali su Rusi imali oklopna
vozila.
Situacija je bila opasna, a postaćejoš opasnija.
Britanci su radiom javili štabu kakvo je stanje. Viši britanski general kopnene vojske "Gvozdeni" Majk
Džekson i njegov glavnokomandujući oficir, američki general Vesli Klark bili su o svemu obavešteni.
Klarkovo mišljenje je bilo da NATO treba da preuzme kontrolu nad aerodromom. Izgleda da nije
izgovoreno, ali se podrazumevalo da to znači da se može desiti oružani sukob s Rusima.
Džekson je mislio da tu odluku da li britanske trupe treba da stupe u akciju protiv ruske vojske mora doneti
premijer Bler.
To je dovelo, kako bi to rekle diplomate, do "razmene gledišta" između dvojice generala, to jest do "svađe",
kako bi rekli svi drugi. General Majk Džekson je raspravu zaključio sledećim rečima: "Ne pada mi na pamet za
započnem svetski rat zbog tebe!"
Klark je bio ljut kad je čuo da je Džekson pozvao London. Toni Bler se složio s Džeksonom, nije vredelo
uraditi tako nešto. Možda na kraju ne bi ni bilo sukoba s Rusima, ali rizik je bio suviše velik. Klark je očigledno
bio spreman da preuzme takav rizik a da se i ne konsultuje s Vašingtonom.
Iz bezbednosnih razloga Britanci su naredili jedinici specijalaca koja se nalazila u regionu da se ukrca na
transportni avion herkul i dođe na aerodrom. Avion je bio natovaren lendroverima naoružanim teškim
mitraljezima.
Na žalost Britanaca, avion se prilikom poletanja srušio i izgoreo, ali u posadi nije bilo teže povređenih.
Holandski specijalci, zajedno s medicinskom ekipom, doleteli su iz Albanije da obezbede područje i pomognu
da se povređeni Britanci izvuku.
General Džekson nerado javno govori o dešavanjima na aerodromu, ali general Klark ih pominje u svojim
memoarima, a u decembru 2001. godine dao je intervju časopisu Kraljevskog instituta za objedinjene službe.
On misli da situacija "ne bi prerasla u krizu". 1) februaru je general Džekson dao kratak odgovor u istom
časopisu: "Kad učesnici nekog rata prave naknadnu analizu (tog rata), njihova sećanja se često veoma razlikuju
i, što je još važnije, razlikuje se i njihovo razumevanje onoga što se dešavalo."
Dodao je i sledeće: "General Klark je možda mislio da je u stanju da izbegne potencijalno ozbiljan sukob s
ruskim kontingentom na prištinskom aerodromu jer je verovao da situacija 'ne bi prerasla u krizu' mnogi drugi, i
ja među njima, nisu bili toliko osioni."
Britanski generalje praktično optužio američkog generala da nije shvatio koliko je ozbiljna bila pat-pozicija
na aerodromu i da se osiono ponašao u opasnoj situaciji.
Jedan britanski diptomata, aktivan u londonu u vreme kada se sve to dogodilo, rekao je: "Moja prva pomisao
bita je: 'Posle 78 dana samo nam je još ovo falilo.' Pozvao sam Solanu i Klarka. Solana je zaista želeo da
izbegne sukob, ali Klark je verovao da mora krenuti u akciju jer su nas Rusi prevarili. Verovatno je
preuvetičavao značaj situacije, ati to je razumtjivo. Izveštaji o ruskoj jedinici koje smo dobijati od obaveštajnih
službi biti su konfuzni, a pokazato se, naravno, da je jedinica bila jad i beda."
Dok se sve to dešavato, mi smo ugrabili pritiku da odspavamo tri sata. Oko osam smo stigti na treći
kontrolni punkt gde su nas takođe zaustaviti.
Dva ruska trasportera preprečila su put koji je vodio ka aerodromu. Topovske cevi bile su uperene ka nama,
a nekotiko ruskih vojnika iztežavalo se u htadu.
Već je bito topto i oni su već trpeti muke zbog toga. Trupe su pokrenute na brzinu i nisu imate zatihe vode.
Ni benzina. Prethodne noći moćna ruska vojska je spala na to da u obtižnjem Kosovu Potju moti tokatne srpske
zvaničnike da im nabave gorivo kako bi stigti do aerodroma. Trku su dobiti, ali za dlaku.
Iako su odbili da nas propuste, dao sam naredniku litar vode u znak dobre volje. Kad ni to nije upatilo i kad
sam shvatio da nećemo proći, dao sam vojnicima kesu slatkiša i odvezli smo se.
Na putu ka Prištini videli smo nekotiko lažnih, plastičnih tenkova i lažni drveni most. Pokušati smo da ih
snimimo, ali nas je oterao srpski policajac kome je, iz nekog razloga, još uvek bilo stalo do toga.
 Dok smo se vozili preko niskog pobrđa, pred nama se prostirala ravnica oko Prištine. Video sam kako se
dimi bar sedam kuća. Paljenje je počelo. Kosovarske kuće bile su spaljene nedeljama pre toga, sada je nekoliko
Srba spaljivalo sopstvenu imovinu.
Sišli smo u ravnicu i stali ispred jedne od kuća. Nalazila se nešto dalje od seoskog puta i bila je okružena
drvećem. Bila je napuštena, ali je vatra tek počela da je zahvata, što je govorilo da su njeni vlasnici otišli tog
jutra. Jakša me je upozorio da ništa ne diram jer možda ima podmetnutih bombi, i mi pođosmo polako putem
koji je vodio prema garaži.
Desna strana velike kuće počinjala je da gori, a onda se vatra pojavila i na levoj strani. Drveni delovi fasade
već su pucali i cvrčali, a plamen je počeo da zahvata i krov.
Veljko je snimao, paje prišao kući što je bliže mogao; Milan je čuvao stražu na putu u slučaju da naiđu
naoružani ljudi. Zadržali smo se samo nekoliko minuta, a zatim smo se vratili u Prištinu želeći da saznamo šta
se dešava. U Medija-centru hotela "Grand" televizor je bio podešen tako da prenosi programe Skya i raznih
drugih svetskih stanica. Sky je postavio vozila sa satelitskim antenama s druge strane granice i reporteri su
uživo prenosili napredovanje britanskih trupa.
U zoru je nekoiiko stotina novinara pokušalo da pređe makedonsko-kosovsku granicu istovremeno s
vojnicima i nastala je strahovita gužva. Put je bio zakrčen oklopnim vozilima, lendroverima, kamionima sa
satelitskim antenama i svakojakim četvorotočkašima koje su ljudi iz medija iznajmili. Desetine vozila se
probijalo napred, ali ostali su morali da se zaustave i posmatraju britanske vojne helikoptere činuk kako im
preleću iznad glave i spuštaju se da bi pokupili i dalje preneli vojna vozila.
Izveštaji Skya bili su izuzetno zanimljivi. U jednom trenutku reporter Džeremi Tompson uživo je prenosio
kako vojni inženjeri hladnokrvno prilaze raznim prodavnicama u kojima su bile podmetnute mine. Njegove reči
su se povremeno gubile dok su borbena kola vorior tutnjala pored njega. Britancima je rečeno da njihov ulazak
neće biti ometan, ali oni nisu hteli ništa da rizikuju i dobili su naređenje "da odlučno odgovore svakom ko im se
nađe na putu".
Većina svetskih televizija javljala je da su Britanci prešli granicu. Jedan od američkih kanala koji je
neorekidno emitovao program imao je drukčije mišljenje o onome što se događalo.
Svoj operativni centar je postavio u američkoj bazi u Makedoniji i uživo je prenosio izveštaje o američkoj
vojsci koja se spremala da krene. Nekoliko sati kasnije ta stanica je objavila da je NATO prešao granicu.
Povremeno sam se prebacivao s kanala na kanal, ali mislim da je to bio najbizarniji etnocentrični televizijski
prenos koji sam ikada video. Fokusirati se na američku vojsku jedna je stvar, ali stvarati utisak da se operacija
NATO-a još uvek ne odvija nešto je sasvim drugo. Reporteri iz raznih zemalja u Medija-centru prosto nisu
mogli da veruju.
Nekoliko puta smo se javljali uživo i slali izveštaje, a oko dva smo odlučili da krenemo na jug i dočekamo
Britance. Priština je još uvek bila mirna. Usput smo videli Srbe kako utovaruju stvari u automobile i spremaju
se da odu. U jednom stambenom bloku članovi porodice su bacali dušeke s petog sprata na prikolicu kamiona.
Na ulicama skoro uopšte nije bilo srpskih policajaca i jugoslovenske vojske.
Na autoputu Priština-Skoplje sve vreme smo sretali srpske izbeglice koje su se kretale ka severu. Bilo je
strahovito toplo i nigde nije bilo hlada. Čitav sat smo se vozili autoputem gore-dole a da nismo videli nijedan
pokret vojske.
Oko četiri sata bili smo desetak kilometara daleko od grada, vozeći se ka jugu, kad smo ugledali kako se
približavaju dva nama dobro poznata lendrovera; u svakom je bilo otprilike po osam vojnika. Kad su prošli
pored nas, doviknuo sam Milanu: "To su Britanci! Okreni, okreni!"
Okrenuo je auto i mi smo ih pratili nekoliko minuta, a onda su lendroveri stali. Prošli smo pored njih i dobro
ih osmotrili, a zatim smo se vratili i zaustavili kola.
Prišli smo im zajedno s Veljkom koji je snimao. Na jednom lendroveru vijorila se britanska zastava, a
britanski armijski kapetan je stajao pored nje i gledao mapu; zatim je kroz dvogled posmatrao drum ka Prištini.
Pružio sam mu ruku i rekao: "Dobar dan. Ja sam Tim Maršal iz Sky Newsa. Dobro došli u Prištinu."
Bio je pomalo iznenađen, ali se rukovao sa mnom. Rekao je da je putovanje dovde bilo zanimljivo, a onda
me je upitao može li da upotrebi moj satelitski telefon jer njihov komunikacioni sistem ne radi.
"Naravno", odgovorio sam, "Verovatno hoćete da javite mami da ste dobro." Mora da je pomislio da to
ozbiljno mislim jer me je veoma čudno pogledao. Ja sam se brzo javio Skyu i rekao im da je britanska vojska
nadomak Prištine, a onda sam dao telefon kapetanu.
Pretpostavljam da je zvao bazu u Makedoniji, mada nije isključeno ni da je zvao mamu.
Rekli smo kapetanu da je put do Prištine čist, ali više je voleo da sačeka ostale. Nismo mogli više tu da se
zadržavamo, pa smo im poželeti sreču i vratili se u Prištinu da pošaljemo snimke u London. Uskoro zatim
ponovo je uspostavljen mobilni telefonski sistem i posao je mogao lakše da se obavlja. Dosadno je bilo svaki
put zaustavljati auto, nameštati satelitski telefon i okretati brojeve u londonu, a u najnovije vesti skoro nikad
nismo mogli da se uključimo.
Rano uveče čuli smo da su se ekipe Skya približile gradu. Dolazilo je 34 kolega, pa iako je Jakša rezervisao
sve sobe koje je mogao, trebalo je da nas bude po osmoro u sobi. Stigli su prvi kamioni sa satelitskom antenom
i prvi automobili, i mi smo organizovali parkiranje, smeštaj u sobama, a zatim večeru. U trenutku kada je, prvi
put toga dana, nas dvanaestoro prionulo na jelo, zazvonio je moj mobilni.
"Džim Rader ovde, pucaju na nas!"
Džim je tada bio zamenik urednika informativnog programa i došao je da nadgleda specijalne emisije koje je
trebalo da pravimo kad svi stignu u Prištinu. Znao sam da su se njegov kamion sa satelitskom antenom i kola
zaustavili na nekih pet kilometara od grada da bi Džeremi Tompson dao izveštaj uživo, koristeći grad kao
pozadinu.
Čak sam i preko telefona čuo prasak snajperskog metka.
"Ko puca i gde se tačno nalazite?"
"Ne znam, na putu smo prema Prištini iz pravca Makedonije", rekao je Džim, "pod vatrom smo, krijemo se
iza kamiona."
"Držite se, stižemo", odgovorio sam.
Milan i ja smo žurno izašli iz restorana i otrčali do kola. Izvadili smo zaštitne prsluke iz gepeka, obukli ih i
krenuli ka mestu na kojem su, kako smo verovali, bile naše kolege.
Uz prednja vrata nagurao sam nekoliko zaštitnih prsluka. Dok smo jurili uz brdo, video sam dva kamiona sa
satelitskim antenama; na jednom je tanjir još uvek bio okrenut ka nebu; pored njih su bila dva automobila.
Vozač jednog kamiona šćućurio se iza volana, a motor je još uvek radio. Iza vozila je biio desetak Ijudi koji su
svi ničice ležali na zemlji. Nevolja je bila u tome što nisam poznavao nikoga od njih. To nije bila Džimova
ekipa. Bez obzira na to, očigledno su bili u neprilici.
Milan je naglo okrenuo kola i prikočio, a ja sam otvorio vrata i pomolio se do pola. Saginuvši se uz kola,
povikao sam: "Nema svrhe da tu ostanete, pođite za nama u grad, znamo put."
Naravno, nisu smeli da krenu u grad jer nisu poznavali ulice i mogli su zapasti u razne probleme. Prethodna
dva sata bilo je sporadične snajperske pucnjave iz stambenih blokova.
Na moj poziv, nekoliko tjudi je uskočilo u kamion čiji je motor radio i krenulo za nama. Osvrnuo sam se i
video da se drugi kamion i automobili okreću i odlaze u smeru suprotnom od Prištine.
Dovezli smo se do grada, ostavili ih u "Grandu", a zatim ponovo krenuli da tražimo svoju ekipu. Javio se
London. Rekti su mi da ih je Džim zvao i obavestio ih da su uspeti da uđu u Prištinu i da sada traže hotet. Kad
smo se vratiti u hotel, oni su već biti tamo.
Na drumu su biti pod snajperskom vatrom koja je dolazita iz potja s druge strane autoputa. Verovatno je neki
Srbin vežbao gađanje u satelitski tanjir koji je bio privtačna meta.
Dok smo se parkirali, video sam britanski vojni konvoj kako ulazi u glavnu ulicu. Srpski civili su ćutke
posmatrati četiri lendrovera. Veoma sam se obradovao što ih vidim. Jugoslovenska policija i vojska su otište i u
gradu nije bilo nikakve kontrote. Povremeno su se čuti pucnji po ulicama.
Vratili smo se našem obedu, a pridružili su nam se Džim i ostali.
Ovoga puta me nije prekinuo mobitni, već Robert Fisk iz Independenta. Prvi put sam sreo Roberta 1986.
godine i znao sam da je veoma revnostan novinar koji se baca na svaku priču koja mu padne šaka. Nekoliko
njegovih prijatelja među kosovskim Albancima ostalo je u gradu. Jedan od njih je izašao iz skrovišta i rekao mu
da je banda naoružanih Srba opkolita njegovu kuću, preteći da će je zapatiti. Molio je Roberta da dođe i
pomogne mu.
Robert, kao Robert, obećao mu je da će doći. Zamotio me je da pođem s njim. Bilo mi je neprijatno da ga
odbijem, ati toga dana mi je zaista bilo dosta uzbuđenja. Osim toga, morao sam i da dam kratka uputstva
kolegama koje su tek stigle.
Robert je otišao tamo sam; ne znam šta se desito, ati znam da se nešto kasnije vratio.
Jakša je sazvao sastanak u prostoriji koja je nekada bila moja soba. Još uvek se vodila na moje ime, ali sada
nas je bilo osamnaestoro u njoj, a na spavanju će nas te noći biti osmoro. Naše flaše i zaštitni prsluci zauzimali
su najviše mesta, pa smo seli na torbe i slušali stručnjaka.
Jakša je čovek vrlo odmerenog ponašanja, ali kad je bezbednost posredi, može da bude veoma oštar.
"Dakle", rekao je uperivši prstom u mene i reportere Endrua Vilsona i Džeremija Tompsona. "U ovom gradu
ima ljudi koji gledaju programe preko satelita i znaju ko ste. Ne dopadate im se. Mogu pokušati i da vas ubiju.
Morate stalno biti svesni toga. Što se svih ostalih tiče zavese moraju biti navučene i ne prilazite prozorima.
Noćas će biti mnogo pucnjave."
Dvojica kolega koja su sedela na prozoru odskočiše i stadoše uza zid.
 "A ti, prijatelju", nastavio je Jakša pokazujući na jednog tonskog tehničara, "skidaj tu košulju ako nećeš da
imaš problema."
Tom je nosio majicu kupljenu u Bagdadu. Prednja strana je sva bila ispisana arapskim slovima. Arapsko
pismo je, naravno, veoma lepo, ali mnogi Srbi ga ne doživljavaju tako. Neki veruju da smo mi arapski plaćenici
na Kosovu. Možda su imali pravo da tako misle; u Bosni je bilo na stotine takvih plaćenika, a postoje i veze
između OVK-a i Alkaide.
Jakša je objasnio da u sledeća dvadeset četiri časa stvari mogu biti opasne za ljude iz stranih medija, ali
posle toga će NATO preuzeti kontrolu u Prištini. Ali nije rekao koliko će to biti opasno za srpske novinare.
Džeremi, Milan i ja smo ponovo izašli da pomognemo ekipi oko kamiona sa satelitskom antenom koji je bio
parkiran na autobuskoj stanici na periferiji grada. Britanci su tu podigli privremenu bazu i razna oklopna vozila
već su bila raspoređena, a postavljeni su i džakovi s peskom. Komandant je bio veoma ljubazan i rekao nam je
da možemo tu da ostanemo i emitujemo sa lica mesta, ali nas je upozorio da se u jednom stambenom bloku,
trista metara dalje, nalazi bar jedan snajperista.
Njegovi Ijudi su zaposeli toranj iznad stanice i čekaju da ovaj samo pomoli nos.
Na autobuskoj stanici bilo je nekoliko civila koji su napuštali grad na jedini način na koji su mogli. Bili su to
uglavnom stariji ljudi i ono malo stvari koje su imali potrpaii su u crveno-plave karirane torbe od plastike; te se
torbe mogu videti svuda gde ljudi žive teško. Među tim starijim putnicima skrivao se i jedan mlad vojnik. Imao
je vojničku torbu, ali ne i pušku. Desilo se da je ostao kad se njegova jedinica povukla. Sada mu je predstojao
čudan način povlačenja u rasklimatanom jugoslovenskom autobusu iz šezdesetih godina, ali nije imao izbora.
Otkad je vojska otišla, postojati su delovi grada u koje Srbi nisu smeti da uđu. Čak i kad bi uspeo da izađe iz
grada i pokušao da stopira, bilo bi isto tako rizično. Niko nije imao mesta u kolima, a OVK je već počeo da
kontroliše neka seoska područja.
Milan i ja smo otišli sa stanice i pridružili se Jakši i Veljku; pili smo pivo i razgovarali o tome šta ćemo i
kako ćemo. dedan stari prijatelj, kosovski Albanac koji je imao veze s OVK-om, telefonirao je Veljku. Sva
trojica, Milan, Veljko i Jakša, imali su prijatelje među kosovskim Albancima. U prošlosti su pomagali jedni
drugima i glupi rat između Kosovara i Srba nije mogao da utiče na ta prijateljstva.
Prijatelj je upozorio Veljka da ga to što je kamerman neće spasti. Ako ga neka jedinica OVK-a ili neki civili
uhvate, rekao je prijatelj, ubiće ga. On je za njih bio Srbin, i to ih je jedino zanimalo.
Veljko i Jakša su se tog popodneva sreli s tim čovekom u kafiću, ali sva trojica su znali da nije dobro što
javno razgovaraju. Većje postajalo opasno govoriti srpski, a ni Jakša ni Veljko nisu znali albanski. Opasnost
nije bila preuveličana. Mesec dana kasnije jedan radnik Ujedinjenih nacija iz Bugarske načinio je grešku i javno
izgovorio nekoliko srpskih reči. Gomila ga je linčovala na glavnoj ulici.
Pretresali smo situaciju i složili se da sledećeg dana provedemo kolege kroz grad, a zatim napustimo
Kosovo.
Bio je pravi trenutak za odlazak. Životi su nam bili ugroženi, a i ve-ce u mojoj sobi bio je zagušen. Sobu je
delilo osmoro ljudi i vrlo brzo je postalo nepodnošljivo.
Otišli smo da posetimo Veljkovu ženu Katarinu. Radila je kao producent na jednom nemačkom
informativnom programu; odsela je u "Grandu". Bio joj je rođendan, pa smo poneli nekoliko piva, bocu vina i
tortu. Bio je to pre kolačić nego torta, ali nije bito važno. Uključili smo jedan od aparata za montažu u njenoj
sobi i preko njega puštali muziku. Usred ludila koje je vladalo ulicama i medijske histerije u hotelu, uspeli smo
da bar na pola sata budemo normalni ljudi.
Oko ponoći sam se vratio u svoju sobu, to jest na ona dva kvadrata nad kojima sam još uvek ja bio gazda.
Krevet sam kavaljerski prepustio snimateljki Deb Lajl Bezobrazno smo se šalili na njen račun eto, spavaće sa
sedmoricom za jednu noć. Debs je odgovorila da ne bi spavala ni sa jednim od nas jer smo znojavi, prljavi i
iscrpljeni isto koliko i ona, toalet ne radi, a nema ni vode.
Legao sam na tepih, sklopio oči i slušao kako čovek do mene hrče; hrkao je cele noći na dvadeset
centimentara od mog uha.
Zvao se Srećko; nisam ga poznavao. Bio je Makedonac i ugovarao je sastanke za jednu našu ekipu. Zatekao
se u celoj onoj gužvi na granici i neočekivano se obreo u Prištini. Kao Makedonac, Sloven, govorio je jezik
voma sličan srpskom i, mada se nije plašio, planirao je da što pre ode.
Izjutra sam mu rekao: "Sada znam zašto te zovu Srećko."
"Zašto?" upitao je.
"Srećan si što ne možeš da čuješ sebe kako hrčeš", odgovorio sam, ali sam istog trenutka zažalio jer mu je
očigledno bilo neprijatno.
Posle doručka dao sam intervju mladom reporteru iz Sky Magazinea. Desilo mu se isto što i Srećku. U
Makedoniji je pravio reportažu o radu Skya na tom prostoru. Bio je dobar momak i rado je pomagao kolegama.
Tako je otišao da donese neke stvari za jednu našu ekipu. I pre nego što se osvestio, kola u kojima je bio prešla
su granicu i on se našao u Prištini.
Pridružio se nekolicini kolega koje smo Jakša i ja poveli u centar grada; objašnjavali smo im šta se nalazilo u
oštećenim zgradama i gde se šta dogodilo. Svi su bili profesionalci i brzo su shvatili geografiju mesta i okoline.
Što se tiče izveštavanja o danima i noćima koji su sledili, bili su u boljem položaju od nas. Već su imali
iskustva s izbeglicama koje su sada nagrnule preko granice i kojih je bilo na desetine hiljada.
Svaki čas su prolazile grupe automobila i traktora punih Srba koji su odlazili. Bilo je vreme da im se
pridružimo.
Ostavili smo kolege da uživo izveštavaju ispred centralne pošte koju su srušile bombe NATO-a. Kad smo se
vratili u "Grand", čuli smo dobro poznati zvuk transportera koji su dolazili putem.
Tri voriora i nekoliko lendrovera protutnjalo je ulicom. Nekolicina albanskih civila se sada osećala već
dovoljno bezbedno, pa su ih pozdravljali i bacali na njih cveće.
Jedan od srpskih službenika u Medija-centru izjurio je napolje da to posmatra. Zvao se Radovan; nikada nas
nije slagao o onome što se dešava i verovali smo da je fin čovek; bio je veoma ljut.
Vorior je zakačio ivičnjak na pešačkom ostrvu i zdruzgao ga ostavivši rupu u asfaltu.
"Šta to, do đavola, radite, vi natovski idioti?" vrisnuo je Radovan na vojnika koji je sedeo u vozilu. "Sve
uništavate, kreteni jedni!"
Bio je to poseban trenutak. Oko Radovana su svuda bili znaci rata. Vojna vozila, srušene zgrade, krateri od
bombi, uništene telefonske linije. Njegova zemlja je izgubila, njegov narod je izgubio, a hiljade Ijudi na obema
stranama izgubilo je živote.
I on je tu stajao, nenaoružan čovek pred brdom metata s topovskom cevi na vrhu. Ta grdosija je samo
zakačila ivičnjak, ali to je bilo dovoljno da Radovan na trenutak potudi.
Trčao je pored voriora duž ulice. "Jebene NATO ubice, došli ste da uništite naše gradove, idioti."
Posmatrao sam ga dok se vraćao. Još uvek je ključao od besa, ali pognuo je ramena, a suze su mu se
zacaktite u očima. Radovan se vratio u "Grand" i na svoju ruku odlučio da ode.
Obavestio sam našu ekipu na Kosovu i redakciju u londonu o tome da nameravamo da se vratimo u Beograd
i svi su se s tim stožili. Međutim, tog prepodneva iz redakcije u londonu su javiti da su ih neki članovi ekipe
zvali i žalili se što nas četvorica, koji dobro poznajemo stanje na terenu, odtazimo tako brzo. Tražili su da
ostanemo još nekotiko dana. Odlučno sam to odbio i redakcija se saglasita.
Spakovali smo se, pozdraviti i krenuli glavnom ulicom, uletevši pravo u gomilu od nekih šest stotina
Kosovara koji su urtati.
Bili su u gornjem, razrušenom delu grada iz kojeg smo izveštavati nekotiko dana ranije. Čekali su prištinske
Srbe. Većina Srba je iztazita putem koji je išao obodom jugozapadnog deta grada, pored autobuske stanice.
Drugi su prolazili kroz grad, trudeći se koliko god je to bilo mogućno da izbegnu detove u kojima su se nalaziti
Albanci.
Upati smo direktno u gomitu. Istog trenutka kad su ugtedali beogradsku registraciju besno su zaurtali.
Gomila je krenula ka kolima uzvikujući ime OVK-a koje na albanskom glasi UČK. Zvučato je nešto kao:
"Uuu-či-ka" i delovalo je zastrašujuće.
Milan je vozio, a ja sam tada, posle dužeg vremena, sedeo na prednjem sedištu. Do tada sam mesecima
sedeo na zadnjem sedištu kako ne bih morao da odgovaram na engleskom ako nas neko zaustavi. Sada sam
sedeo napred da Jakša i Veljko ne bi morali da odgovaraju na srpskom. Bojali smo se da može doći do tako
nečega, ali nismo verovali da će se to odmah desiti.
Neki muškarci i dečaci počeli su da pljuju na auto. Nekolicina je šutirala vrata. Ne usporavajući mnogo,
Milan je pokušao da ih zaobiđe. Čuo sam ga kako psuje sebi u bradu. Otvorio sam prozor, isturio ruku i
napravio pobednički znak V; dovikivao sam: "Uuu-či-ka! Uuu-či-ka!" Sumnjam da je to pomoglo. Možda nisu
ni nameravali da učine ništa drugo sem da nam se narugaju. Bilo kako bilo, probili smo se; prošli smo pored
voriora koji je bio parkiran nekoliko stotina metara dalje, i ostavili grad za sobom. Tridesetak minuta smo se
vozili normalnom brzinom, a onda smo stigli do začelja kolone izbeglica. Ispred nas su bile hiljade vozila.
Put je bio uzan, toliko da se mimoiđu dvoja kola. Ali gore, na čelu, bili su konvoji jugoslovenske vojske u
povlačenju, a u njima je bilo tako velikih vozila da ih automobili nisu mogli zaobići. Dodatni problem su bili
mostovi koje su porušile bombe.
S vremena na vreme kolona je morala da silazi s druma na neasfaltirane puteve kako bi došla do privremeno
sagrađenog mosta, a zatim se opet vraćala na drum.
Milan je ugasio motori mi smo, kao i svi ispred nas, izašli na vreo vazduh i stali pored kola. Sada je opet na
meni bilo da držim jezik za zubima. Mlađi ljudi su se poskidali do pojasa, a stariji su ostali u majicama.
 Žene su sedele pored puta i mahale nečim da bi se rashladile ili su pokušavale da zabave decu izmučenu
vrućinom i dosadom. S vremena na vreme kolona bi se pomerila po nekoliko metara. Većina muškaraca gurala
je kola kako bi uštedela benzin. Niko nije želeo da zaostane, a na Kosovu ni na jednoj pumpi nije bilo benzina.
Od mesta na kojem smo bili nije trebalo više od jednog sata do granice. Nama je trebalo otprilike pet sati. Na
kraju se kolona razredila, pa smo brže vozili ka Nišu. Odatle smo izašli na autoput za Beograd. Svaki čas smo
prolazili pored traktora i prikolica. Na dvema naplatnim rampama videli smo grupe seljaka koje nisu hteli da
propuste dalje prema severu. Miloševićev režim je opet prepuštao Srbe njihovoj sudbini
Beograd je odlučio da ne dozvoli da Ijutite srpske izbeglice zaguše glavni grad i počnu da viču kako ih je
Milošević izdao.
One koji su uspeli da stignu do oboda grada zaustavljala je policija i vodila ih u brdo nekoliko kilometara
dalje. Bili su praktično odbačeni. Mali grad pod šatorima rastao je daleko od pogleda Beograđana. Radio-
televizija Srbije nije žurila da objavi u kakvoj se teškoj situaciji izbeglice nalaze.
Dok smo prolazili putem pored njih, video sam svu tu tragediju koja ih je snašla, ali nisam mogao da ne
mislim i na sebe i da ne osećam olakšanje što se primičemo Beogradu.
U poređenju sa situacijama koje su iskusile druge kolege, naše putovanje i nije ispalo tako loše. U prošlosti
smo sva četvorica videli i gore stvari i opet ćemo ih videti, ali ovo nije bilo takmičenje u disciplini bolje/gore, i
bili smo fizički i psihički potpuno iscrpljeni.
Kad smo izašli iz kolone izbeglica i krenuli punom brzinom, jedva da smo progovorili i jednu reč. Vozili
smo se u tišini, svako je bio utonuo u svoje misli. Iako smo se radovali prijateljima i porodici, udobnom
krevetu, tušu i dobroj hrani, nismo mogli a da se ne pitamo: "Šta sad čeka Srbiju i Miloševića?"

Treći deo
POSLE

Petnaesta glava

Istinite iti lažne, zavere su stvari važne.

Narodi da se dignu i kraljevi padnu
Džon Drajden

Stručnjak za Balkan prolazio je mermernim hodnicima Ministarstva spoljnih poslova i Komonvelta njenog
kraljevskog veličanstva. Nosio je svežanj papira i mišljenje o predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiču.
Neke kolege su se slagale s njegovim stavom. Na sastanku na koji se uputio trebalo je da se odluči da li će
njegovo uverenje da je "dara prevršila meru" postati deo spoljne politike britanske vlade.
Bio je kraj juna 1999. godine. Srbija je bila pocepana. Njene vazdušne snage su se pokazale zastarelim,
njena vojska se povukla, a ekonomska sposobnost da se osloni na samu sebe bila je pokopana ispod ruševina
rata.
Dok se sastanak održavao, kosovski Albanci su "etnički čistili" teritoriju od kosovskih Srba. Sada je došao
red na Srbe da njihova seia budu pljačkana i paljena, žene silovane, a muškarci otimani, mučeni i ubijani. Ni
Romi nisu bili pošteđeni u toj orgiji nasilja. Te nedelje kada je održan sastanak u londonu kosovski Albanci su
proterali 5.000 Roma iz južnog dela Kosovske Mitrovice.
OVK je počeo da diže u vazduh i sve crkve, sve simbole Srbije do kojih je mogao da dođe. Ona nije htela
samo da iseli sve Srbe već je pokušavala i da izbriše svaki trag o njima.
NATO je tvrdio da je bombardovao Jugoslaviju kako bi sprečio etničko čišćenje. Sada, i pored 50.000
vojnika u pokrajini, nije mogao da spreči talas ubistava i pljački koji se obrušio na srpske civile terajući ih u
bekstvo.
 Uprkos svemu tome, uprkos tome što je izgubio rat i ostavio Srbe da budu ubijani, Miloševićje i dalje bio tu.
Bio je na vlasti, dobrog zdravlja, sedeo je na gomili pokradenog novca, i još uvek je bio stanju da stvara nevolje
u regionu.
Smatralo se da je najproblematičnija situacija u Crnoj Gori. Ako Milošević tamo zakuva građanski rat, to bi
se lako moglo proširiti i na Bosnu. Dejtonski mirovni sporazum bi propao, a dugogodišnji napori svetskih sila
pokazali bi se uzaludni. To što Milošević još uvek ima moć da tako nešto uradi postalo je već, kako se izrazio
stručnjak Forin ofisa, "dozlaboga smarajuće".
Bilo je pomalo i neprijatno. Trijumf NATO-a na Kosovu bio je pomračen time što je Milošević i dalje ostao
na vrhu, ali i njihovom nesposobnošću da spreče etničko čišćenje u pokrajini. Dokle god je Milošević na vlasti,
pobeda neće biti bez mrlje.
Jednom rukom Milošević je pokazao Amerikancima srednji prst, taj širom sveta dobro poznati znak.
Britancima je drugom rukom pokazao dva podignuta prsta.
Svi Britanci poznaju snagu tog dvoprstog znaka. Pravi je šok kad kao dete prvi put vidite snimak Vinstona
Čerčila koji podiže dva prsta i osmehuje se. Video sam ga kako to radi u starom filmskom žurnalu koji je
objavljen na televiziji povodom njegove smrti 1966. godine.
Bilo je šokantno. Preda mnom je bio čovek o kome mi je mama toliko pričala, heroj; upravo je bio umro, što
je bilo stvarno tužno, a onda sam ga video kako stoji tu, s podignuta dva prsta koja je uperio prema svima.
Nisam mogao to da razumem. Bar dve godine sam nosio u sebi tu Čerčilovu sliku. A onda sam video jedan
dokumentarac iz kojeg sam shvatio da je on zapravo pokazao pobednički znak V. To još uvek nije imalo
nikakvog smisla. I kad sam imao devet godina znao sam da se znak pobede pokazuje podizanjem dva prsta, ali
ne onako kako je Čerčil to uradio.
Milošević je to uradio baš kako treba jer su Britanci shvatili poruku i nije im se nimalo dopala. Na sastanku
u Londonu svi su se složili sa zaključkom da je dara prevršila meru.
Stručnjak za Balkan pripremio je predlog za preduzimanje daljih koraka. Sastanku su prisustvovali i
predstavnici drugih vladinih resora, kao i jedan broj Amerikanaca iz Stejt departmenta. Zvaničnici Stejt
departmenta su od svoje šefovice Madlen Olbrajt dobili zeleno svetlo da prišrafe Miloševića. Nju je još uvek
tištao sedamdesetosmodnevni rat protiv zemlje koja je, po njenoj proceni, trebalo da popusti posle nedelju dana,
i želela je rezultat pre smene Klintonove administracije.
Jedan od prisutnih na londonskom sastanku rekao je: "Razrađivali smo pristup koji se, na kraju, razvio u
strategiju. Robin Kuk ga je odobrio i budno je pratio naš rad. Na sastanku u londonu složili smo se da je
Milošević uspeo da opstane jer je neprekidno ponavljao dve velike laži. Prvo, ubeđivao je naciju da svet mrzi
Srbe. Drugo, ubeđivao ih je da sa svetom mogu da opšte isključivo preko njega.
Morali smo, dakle, da razobličimo te laži i dopremo do naroda. Morali smo izolovati režim i aktivirati
opoziciju."
Drugi zvaničnik Forin ofisa drukčije se izrazio: "Te 1999. razmišljali smo ovako: 'Pred nama je protivnik i
mi moramo upotrebiti politički rat da bismo ga pobedili.'"
Neće se svi složiti da postoji takva stvar kao što je "politički rat". Oni koji u to ne veruju ukazuju na projekte
Evropske unije kao što je davanje nafte opozicionim gradovima u Srbiji i kažu da je to samo ohrabrivalo
demokratske snage i ništa više. Ono što ne kažu je sledeće: "Mi smo im pomagali zato što smo, kao i oni,
aktivno radili na tome da Milošević padne."
Politički rat ima mnogobrojne oblike. Svaki ponaosob ne znači mnogo, ali svi zajedno čine strategiju koja je
moćno oružje.
Godinama su primenjivani najočigledniji oblici političkog rata. Od početka devedesetih Britanska ambasada
je nadgledala dopremanje novca i opreme za nezavisne medije. Te stvari su u zemlju ulazile uglavnom
privatnim, nezvaničnim kanalima. Forin ofis je odobrio pomoć opozicionim strankama, a MI6 je tražio kontakte
na terenu kako bi prikupio informacije koje su nedostajale.
Po rečima bivšeg agenta MI6 Ričarda Tomlinsona, oni su veoma rano počeli da uspostavljaju veze s
Jugoslovenima. U svojoj knjizi Veliki prelom Tomlinson opisuje kako se, predstavivši se kao novinar
Economista, u jednom beogradskom kafiću sreo s izvesnim "Zoranom Obradovićem".
On kaže da je Obradović delovao odurno, da su njegova odeća, kola, jela koja je birao odavali utisak da je
blizak režimu. Tomlinson tvrdi da je svojim šestim čulom osetio da će Obradović posumnjati kako ima posla s
britanskim špijunom; tako je shvatio da je u opasnosti. Žurno se odvezao do mađarske granice i napustio
zemlju.
U stvarnosti Zoran Obradović je Zoran Kusovac. On je bio ugledan novinar u bivšoj Jugoslaviji. U vreme
kad se Tomlinson susreo s njim radio je honorarno za Sky News i neke druge stanice i novine. Sada radi za
Jane's Defence Publications. Po svom odelu, kolima i ukusu nije se nimalo razlikovao od ostalih Ijudi koji su
imali slična primanja. Da se Tomlinson bar površno raspitao o Kusovcu, znao bi to.
U to vreme Kusovac je vozio opel-astru. Taj se auto razlikuje od onih koje su vozili režimski ljudi isto
koliko i njegova priča od Tomlinsonove: "Sreli smo se u hotelu 'Moskva' u centru grada. Nije bio jedan od onih
kretena koji obično dolaze iz Britanije ili Amerike i misle da u roku od nedelju dana mogu postati doktori za
Jugoslaviju.
Rekao mi je: 'Čitali smo ono što ste pisali i interesuje nas da li možemo da sarađujemo.' Mislio sam da hoće
da pišem za Economi'st. Ali, posle kratkog vremena prestao je da se pretvara i rekao mi je nešto što je, po mom
mišljenju, bilo vrlo neumesno: 'Moram da vam kažem, ja nisam iz Economista, ja sam iz MI6 i želim da radite
za nas.'
Pogledao sam ga. Jebe mi se za sve zemlje, za Srbiju, Jugoslaviju, bilo koju, ali bio sam besan. Rekao sam:
'Ne volim špijune. Mislim da ste šljam. Znaš šta, ne volim ni policiju, ali dajem ti tri sata fore, a onda ću im reći
ko si. A sad odjebi.'
Posle Tomlinsona došli su i drugi, ali su bili daleko suptilniji. Posebno se jedan muvao po Beogradu i
sakupljao sve informacije do kojih je mogao da dođe, sleva, zdesna, iz centra. Svi su znali ko je, ali on nikada
nije bio toliko nepristojan da nekog dovede u neprijatnu situaciju tako što će mu i sam to reći.
Devedesetih godina diplomate i obaveštajne službe su sakupljale informacije koje su im mogle otkriti kako
razmišlja najuži krug oko Miloševića. Taj krug je bio veoma zatvoren i niko nije bio siguran šta će on sledeće
uraditi. Mogućno je, međutim, da ni sam Milošević to nije znao.
Čarls Kroford je 2001. godine imenovan za britanskog ambasadora u Beogradu; on je godinama proučavao
Miloševića i došao je do istog zaključka kao i nekolicina srpskih analitičara: "Mislim da mu se dopadalo da
hoda po zategnutom konopcu i slažem se da je njegova strategija bila da izjutra ustane iz kreveta, celog dana
improvizuje, a onda se vrati u krevet."
Britanci koji su radili na Miloševićevom psihološkom profilu dobili su na uvid američku verziju tog profila.
Obe zemlje su zaposlile stručnjake koji su stotine sati posvetili proučavanju njegovih fotografija i drugog
filmskog materijala snimanog godinama, ponekad i tajno. Ispitali su desetine ljudi koji su se sreli s njim.
Ispostavilo se da se u stresnim situacijama goji. Tada je takođe više pušio i pio, što je loše uticalo na njegovo
zdravstveno stanje jer je patio od šećerne bolesti.
Profil je imao ograničenu, ali zanimljivu upotrebnu vrednost. U vreme kada je Milošević bio pod velikim
stresom Amerikanci su često nastojali da ga još više pritisnu. Upravo je to bio razlog što su ga za vreme rata
optužili za ratne zločine i raspisali nagradu od pet miliona dolara za njegovu glavu. Oni su možda pojačali stres,
ali Miloševićje i dalje bio na vlasti.
Nekoliko šefova CIA-e neubedljivo je predlagalo otmicu. To nikada nije preraslo u nešto više od nacrta
predloga koji su uvek bili na ivici zdravog razuma, posebno kad se ima u vidu da je Milošević često menjao
mesto boravka i da je retko spavao u istoj kući više od nekoliko noći.
Ali, krajem juna 1999. pristup Miloševiću je promenjen. Diptomate i obaveštajne službe počeli su više da se
bave pronalaženjem nekog iz uskog ili šireg kruga predsednikovih saradnika ko bi bio sklon da ga izda ili
napusti i time doprinese procesu izolacije i njegovom konačnom padu.
Kucali su na poluotvorena vrata. Mnogi obični Srbi bili su siti Slobe, vatreni nacionalisti su bili besni što je
izgubio još jedan rat, a srpski establišment se pitao kakva će budućnost biti ako on i dalje ostane na vlasti.
Čarls Kroford opisuje takvu taktiku fudbalskim rečnikom: "Navalite na protivnika, a kad napravi grešku,
šutnete loptu u mrežu ili, u ovom slučaju, pomognete srpskom narodu da pogodi mrežu."
Službenik MI6 zadužen za strategiju utvrdio je da je sada bilo lakše razgovarati s ljudima iz režima: "Što se
tiče uspostavljanja kontakata, bilo je ljudi toliko užasnutih sistemom da su bukvalno sami dolazili kod nas.
Kako je proces napredovao, tako su mnogi davali obaveštenja o tome ko šta radi. Drugi su tvrdili da mogu "biti
od koristi" ili se bar na to svodilo. Teškoća je bila odmeriti kada treba dati ponudu, odrediti trenutak kad vredi
pokušati."
Izvor iz kontraobaveštajne službe Jugoslovenske vojske kaže da to nije trebalo da bude teško: "Kad su
stranci tražili ljude, tražili su one koji su mogli biti ucenjeni, plaćeni ili one kojima je naprosto zdrav razum
govorio da vreme ističe. Jasno je bilo da je reč o čitavoj operaciji; posle rata 1999. nju su pokušali da
koordiniraju Amerikanci, a zatim su je preuzeli Britanci koji imaju bolju obaveštajnu službu."
U Forin ofisu, Ministarstvu odbrane i MI6 prelazak na "politički rat" bio je javna tajna. Jedan britanski
ambasador u tom regionu posmatrao je kako se proces odvija: "Bili smo svesni da naše službe vrbuju 'talente'.
Razlika između situacije u Jugoslaviji i one u Iraku bila je u tome što je u Jugoslaviji bilo talenata za
vrbovanje."
 Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim
opozicionim političarima i ulaženjem insajdera koji žele da sarađuju.
Od 1997. godine mediji su dobijali najveću jomor. Te godine su Britanci i druge vlade gotovo digli ruke od
opozicionih lidera jer ovi nisu uspeli da iskoriste pobedu koju im je na ruke isporučio običan narod. Posle
Miloševićeve krađe glasova na lokalnim izborima, narod je mesecima, po najvećoj zimi, masovno izlazio na
ulice i protestovao.
Videći tu demonstraciju snage, opozicioni političari rekli su sebi: "Masa je krenula. Moram je slediti jer sam
njen vođa." A kad su napori studenata, penzionera i radnika uzdrmali strukturu vlasti, opozicioni političari su se
vratili svom šepurenju i međusobnim svađama. Forin ofis je zaključio da su mediji jedina opozicija koju vredi
podržati.
Ipak, 1999. godine trebalo je podržati i političke stranke. Jedan od načina bio je da se ljudima kakav je, na
primer, lider demokratske stranke Zoran Đinđić obeća da Britanija, Evropska unija i SAD neće nikada više
praviti nagodbe s Miloševićem.
Ovoga puta neće biti nikakvih kompromisa. Nikakvih Dejtona, specijalnih izaslanika, prijateljskih
razgovora, strogih upozorenja; Milošević više nije bio ni u kakvoj igri. Sada će obuka, novac, oprema i veze s
disidentima unutar režima biti na raspolaganju opoziciji. Amerikanci i Britanci će biti glavni koordinatori, a
Evropska unija i Nemačka će se brinuti za finansije.
Po rečima jednog zvaničnika Forin ofisa koji je bio na terenu, svi su počeli da ubeđuju ljude iz režima za
koje se pretpostavljalo da žele da nađu izlaz iz situacije.
"Važna je bila poruka. Trebalo ju je stalno ponavljati, a glasila je: 'Morate promeniti stranu.'"
Nisu svi čekali da ih vrbuju. U jesen te godine jedan jugoslovenski ministar vodio je zanimljiv razgovor s
britanskim novinarom dok su pili kafu na terasi njegove kuće u Beogradu.
Ministar je rekao da u vladi ima Ijudi koji su svesni da se zemlja suočava s teškočama i da su možda
potrebni neki drugi ljudi koji će graditi bolje odnose sa spoljnim svetom. Složio se da je teško raspravljati o tom
problemu, pogotovu što nema zvaničnih diplomatskih kanala. Britanija, na primer, nema više ambasadora u
Beogradu. Pitao je novinara da li može da mu preporuči nekoga s kim bi mogao da razgovara.
Njegov izbor reči dopušta da one budu protumačene kao reči dobronamernog ministra koji želi da deluje u
interesu svoje zemlje a ne kao reči nekoga ko vidi da zemlja tone i traži čamac za spasavanje.
Novinar je dao ministru broj mobilnog telefona britanskog diplomate koji je radio na Kosovu. Po povratku u
london, novinar se našao na doručku s jednim zvaničnikom Forin ofisa u kafeu "Ruž" u Zapadnom londonu i
pomenuo mu taj razgovor. Nekoliko dana kasnije taj zvaničnik je telefonom pozvao novinara; ćaskao je s njim
o raznim stvarima, a onda mu je rekao:
"Uzgred, ako vidiš onog ministra, reci mu da stupi u kontakt s nama ukoliko ozbiljno misli to što je rekao."
Novinar je uredno preneo poruku i kaže da ne zna šta je dalje bilo.
Na različitim nivoima unutar režima ljudi su znali da se sve to dešava, neki su znali čak i detalje.
Među onima koji su videli šta se sprema bio je i direktor jedne banke koji je imao bliske veze s Miloševićem
i vojnom obaveštajnom službom. Znao je ko je vrbovan i o čemu se razgovara: "london i Vašington su seli i
razradili stvar. Vašington je dao najveći deo novca i neke ideje. London se bacio na planiranje i obe strane su se
složile da ojačaju opoziciju pomaganjem takvih organizacija kao što su Otpor i B92.
Takođe je bilo jasno da Vuk Drašković mora da ima manji udeo u opoziciji. Trebalo je dopreti do ljudi na
najvišim položajima u našoj vladi i uveriti ih da postoji alternativa. Dogovoreno je i da će humanitarni pristup i
ideološki argumenti u vezi s demokratijom i građanskim pravirna biti ubedljiviji ako budu praćeni, ukoliko to
bude potrebno, vrećama punim para."
Jedan srpski biznismen koji je takođe poznavao Miloševića kaže da je posmatrao kako stranci deluju: "Kad
bi jednom naišli na nekoga i bili sigurni da su na pravom tragu, govorili su mu: 'Slušaj, sa Slobom možeš da
zaradiš X, i to je sigurno mnogo para. Ali bez njega možeš da zaradiš X, Y i L! Mnogi su shvatili poruku, ali se
bankar Bogoljub Karić nije primio, i evo gde je sada nigde. Amerikanci su pokušali da ga ubede jer su znali da
očajnički želi da ga skinu s liste ljudi kojima je zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. A oni koji su
zagrizli? I dalje su uspešni biznismeni."
Vreće novca su godinama unošene u zemlju. Hteli su još više da ih napune. Tako je bilo i s isporukama
opreme za elektronske medije, kompjutera, pa čak i malih štamparija. Organizovani su seminari u Budimpešti i
tajni sastanci u Crnoj Gori, Bugarskoj, Bosni i Austriji. Trebalo je ojačati medije, inače se napukline u režimu
neće moći proširiti.
Posle sastanka u londonu još jedan talas je zapljusnuo Miloševićev peščani zamak. Plima je počela da nadire
sa svih strana, ali on nije video da ona dolazi.
 Šesnaesta glava

Pozorište je neodoljivo;
organizujte pozorište!
Metju Arnold
Veljko Đurović je osećao kako mu srce lupa dok se auto polako približavao jugoslovenskoj granici. Uvek je
bilo tako kad je krijumčario novac iz Mađarske.
Ispred njega su bili automobili puni Srba koji su se vraćali iz Segedina gde su kupovali robu koja se nije
mogla naći u domaćim prodavnicama. Vozla su bila natovarena kafom, deterdžentima i sitnicama koje život
čine normalnim.
Kao kamerman, Veljko je bio na mnogim linijama fronta; na ovoj nije bilo pucnjave, ali je ipak bilo opasno:
"Srce ti uvek brže zakuca kad znaš da si u dometu snajpera. Kad god smo prenosili pare u Srbiju, trudili smo se
da delujemo opušteno koliko god je to mogućno. Pričali smo viceve i čitali novine. Ati svi smo znali da ćemo
biti u velikoj nevotji ako nas uhvate."
Vetjko je otputovao u Budimpeštu da pokupi torbu punu keša. Novac je postata jedna novinarska
organizacija sa sedištem u Zapadnoj Evropi i on je bio namenjen Nezavisnom udruženjem novinara Srbije
(NUNS) u Beogradu, čije je formiranje ova organizacija pomogla 1994. godine.
Kao i obično, otišao je u jedan neupadtjiv hotel u glavnom gradu Mađarske, naručio kafu i stavio srpske
novine na sto ispred sebe. Nedugo zatim pojavio se čovek s torbom. Razmeniti su nekoliko reči i Veljko je
napustio hotel ponevši torbu sa sobom.
"Uvek bih potom odtazio da kupim ono čega nije bito u Srbiji; tako sam mogao da objasnim carinicima zašto
sam istog dana ušao u Mađarsku i iz nje izašao."
U torbi je ponekad bito i po 10.000 funti, a novac je korišćen da bi NUNS mogao da deluje i za plaćanje
kazni za novinare kažnjene po stovu jednog od najstrožih zakona o medijima koji je, boreći se protiv
nezavisnog novinarstva, doneo Miloševićev režim. Kad bi novinari bili uhapšeni, njihove porodice su dobijale
novac kako bi mogle da kupe hranu i plate kiriju.
NUNS je ustanovljen kao alternativa Miloševićevoj mašineriji državnih medija. Kontrola nad Politikomi
RTS-om dala je Miloševiću kontrolu nad Srbijom. Svaki događaj bio je predstavljan tako da podrži režim ili je
potpuno ignorisan ako nije mogao da se uklopi u tu šemu. Kada je 1995. godine 300.000 Srba bežalo pred
hrvatskom ofanzivom u Krajini, Radio-televizija Srbije je u večernjem dnevniku izveštavala o cirkusu u
Portugaliji.
Takva kontrola misli dovela je do porasta broja nezavisnih medija iako su oni godinama morali da se bore
protiv nastojanja režima da ih ukine, plaćali kazne, trpeli upade policije i "konfiskaciju" opreme. "Konfiskacija"
često nije bila ništa drugo do pljačka. Kompjuteri i elektronska oprema koji su odnošeni iz prostorija nezavisnih
medija nalazili su put do državnih informativnih kuća.
Veljko je osamdesetih godina bio jedan od vodećih kamermana na RTS-u. Bio je u Nikaragvi, Salvadoru,
Severnoj Irskoj i Rumuniji. O sukobima je uvek izveštavao nepristrasno. Kad se Srbija upustila u ratove,
upravo je zbog takvog nepristrasnog stava bio prisiljen da ode sa televizije. Miloševićevi mediji nisu
dozvoljavali nezavisno mišljenje.
Veljko je dao otkaz 1991. godine, nekoliko meseci pošto se vratio s ratišta u Vukovaru odakle je izveštavao.
"Šefovi su nam jasno stavili do znanja da im se naši izveštaji ne dopadaju. Ti izveštaji nisu mogli da se
uklope u komentare jer smo nastojali da nepristrasno govorimo o događajima. Naš urednik je rekao: 'Momci,
mislim da ste već siti rata. Ne vraćate se tamo.'
Terali su nas da govorimo neistinu. Na primer, jednom prilikom su Hrvati spalili 27 srpskih sela i etnički
očistili područje. Ali mi smo znali da je Jugoslovenska armija rekla Ijudima da se sklone jer nisu bili sigurni da
mogu da zadrže položaje.
Dodelili su mi druge dužnosti. Urednik je rekao: 'Idite samo za Vukom Draškovićem i kad god napravi neku
brljotinu snimite to, ali ni to što sam tada radio nije ih zadovoljilo. Znao sam da je vreme da odem. Nisam
mogao više da izdržim. Neki od tih glavonja još uvek rade tamo."
U to vreme je oko 1.200 medijskih radnika otpušteno ili dalo ostavke.
NUNS se konačno iz dveju malih, pretrpanih soba preselio u Medija-centar na Trgu Republike. Kafić
Medija-centra odmah je postao utočište onih koji su bili oterani s posla ili stavljeni na crnu listu režima. Tu su
se sretali ljudi koji su mislili da su njihove karijere završene i tu su se za slamku hvatali oni koji su verovali da
je ceo svet poludeo.
Srpska tajna policija je takođe posećivala kafić. Svakog dana viđani su ljudi u neupadljivim odelima kako
piju kafu, puše, čitaju novine i motre na sve oko sebe.
 Kad su hteli da razgovaraju o osetljivim stvarima, članovi Glavnog odbora NUNS-a obično su silazili sa
sprata i izlazili na ulicu. Vadili su čak i baterije iz mobilnih telefona jer im je jedan tehničar rekao da one
napajaju prisluškivače koji su možda u njih ugrađeni.
Vlasti su dobro znale da Britanci i Amerikanci pomažu nezavisnim medijima. Nadgledane su ambasade,
prisluškivani telefoni, a agenti su ubacivani u pokrete kakav je na primer bila studentska organizacija Otpor.
Godine 1999. član ekstremno nacionalističke Radikalne stranke Aleksandar Vučić bio je srpski ministar
informisanja. To mu je omogućavalo pristup tajnim materijalima.
"Dobijao sam policijske izveštaje na sto. Tu su bili svi dokazi. Znali smo da strane obaveštajne agencije uče
studente u Budimpešti kako da se organizuju. Davali su im i pare; znali smo to jer smo imali ljude u Otporu.
Ono što vi zovete opozicionim pokretima ja zovem paravan-agencijama koje pripremaju teren za stranu
intervenciju. Otvoreno društvo je jedna od takvih paravanagencija."
Svetski biznismen Džordž Soroš ustanovio je Otvoreno društvo Sonja Lihit je bila na čelu beogradske
kancelarije. Njen rad na pomoći nezavisnim medijima uključivao je i unošenje opreme za elektronske medije.
Jednom prilikom je kamion pun opreme namenjene televiziji Studio B u sumrak prešao mađarsko-
jugoslovensku granicu. Grupa ljudi ga je zaustavila na autoputu prema Beogradu i otela opremu. Sonja liht je
sigurna da su to bili ljudi iz Državne bezbednosti.
"Odlučili smo da sledeći put drukčije postupimo. Imali smo kamion pun opreme za Radio B92. Opet je
padao mrak i nismo hteli da dozvolimo da nas pokradu, pa srrio se posle prelaska granice odvezli pravo u
Suboticu. Sarađivali smo s čovekom iz zoološkog vrta jer smo često slali đačke ekskurzije u Suboticu. Otvorio
nam je zoološki vrt; uterali smo kamion i parkirali ga usred prostora s lavovima koji su prethodno bili
zatvoreni, a onda ponovo pušteni. Bilo je isključeno da neko ukrade opremu."
Vučić veruje da su Ijudi kao što je Sonja Liht, koji su "sarađivali" sa strancima, delovali protiv Srbije. Ona je
1999. godine optuživana da je izdajnik, a članovi njene porodice primali su pisma u kojima im se pretilo smrću.
"Mi nismo pomagali strancima, već su stranci pomagali nama. Ja sam Srpkinja i deo sam ove kulture. Neki
ljudi nikada to neće shvatiti.
Ništa nije bilo kako treba da bude. Živeli smo pod krajnje neodgovornim režimom koji nije brinuo za ljude
niti je poštovao vrednosti u koje verujemo. Bili su spremni da po svaku cenu ostanu na vlasti kako bi sačuvali
sopstvene sebične interese; hteli su da nas odseku od sveta. Iako moderan svet nije baš neko sjajno mesto, greh
je izolovati zemlju."
Do septembra su veze sa svetom ponovo ojačale. Seme promena je bilo posejano. Nezavisni mediji su
postali moćniji, opozicioni političari samouvereniji, a studentski pokret snažniji.
Krajem avgusta opozicija je održala demonstracije ispred Savezne skupštine. Broj demonstranata je bio
impresivan; ponašanje jednog od lidera nije. Vuk Drašković je gubio i poslednje ostatke kredibiliteta koje je
imao u antimiloševićevskom pokretu. Tako je konačno otvorio put nekome ko će zaista osvojiti predsednički
položaj.
Drašković je bio pisac koji je postao političar. Nazvali su ga "Kraljem ulica" zbog njegove sposobnosti da
privuče mase na proteste. Imao je aspiracije da zaista postane kralj, i mada ga većina stručnjaka smatra
nacionalistom, ja mislim da je on pre svega bio "draškovićevac".
Kada je mislio da će mu to koristiti, taj visoki, bradati vođa stranke izlazio je na ulice i kritikovao
Miloševićev režim. Miloševićevi kriminalci u uniformama su ga čak i hapsili i prebijali.
To mu nije nimalo smetalo da, u zavisnosti od toga kako vetar duva, čas ulazi u vladu, čas iz nje izlazi.
Deset godina je Drašković plesao srpsku verziju britanske narodne igre "Hoki-koki" i pevao stihove:
"Desnom nogom uđeš, desnom nogom izađeš, uđeš, izađeš, uđeš, izađeš, i nogu streseš. Igraš hoki-koki, pa se
okreneš. To je sve što treba da znaš."
Uvek se sve svodilo na to šta je dobro za Draškovića, a nikada ga nije bilo briga za to šta je dobro za Srbiju.
Ostali opozicioni političari koji su sebe takođe nazivali demokratama nikada nisu igrali s režimom jer su znali
da bi mu tako dali legitimitet.
Jakša, Veljko, Milan i ja krenuli smo da snimimo protest. Dok smo išli prema Skupštini, Ijudi su se već
slivali na ulice, a u atmosferi se osećala strepnja. To je bila proba trebalo je proveriti koliko će ljudi doći. Manje
od deset hiljada značilo bi katastrofu. Više od pedeset hiljada trijumf.
Drašković se nije izjasnio da li će prisustvovati mitingu. Čekao je da prvo vidi koliko će ljudi doći.
Oko osam uveče ispred Skupštine je bilo stotinak hiljada demonstranata. Činjenica da se okupio toliki broj
ulita je ljudima novu snagu. Nažalost, opozicioni političari raditi su isto što i uvek nemilosrdno su gnjaviti
okuptjene.
Oni su sasvim ozbitjno shvatiti maksimu Endija Vorhola da "svako ima svojih petnaest minuta slave". Svi
koji su biti na tribini morati su da održe govor, po mogućstvu što duži i što dosadniji. ljudi za koje narod nikada
nije čuo bili su na podijumu i beskrajno su nagvaždati, drečeći protiv Slobe. Predstavljali su toliko mnogo
grupa da sam pomislio kako u Srbiji ima deset mitiona političkih partija. Po jedna na svakog stanovnika.
Tako su postupali oni koji su želeti da izvedu državni prevrat. Čovek nije mogao da ih krivi što su tako
strasno napadati Miloševića. Mrzeli su ga.
Zato su svaki ostrašćeni pojedinaci, svaka ostrašćena grupa zahtevali da se njihova reč čuje. Njihova
ostrašćenost nije im dozvoljavata da potisnu svoj ego i okupe se oko jednog čoveka. Problem je bio u tome što
Milošević nije imao alternativu dok se takav čovek ne nađe. Kvaka 22.
Srbi u Srbiji i Jugoslaviji uvek su imali jakog čoveka, kralja, koji ih je ujedinjavao. Posle Drugog svetskog
rata Zapadna Evropa je postepeno došla na ideju o Evropskoj uniji koja bi ih sprečila da se opet međusobno
ubijaju. Srbi i njihovi susedi imali su Jugoslaviju, komunizam i Tita.
Evropska unija je preživela, ostale tri stvari nisu. Kada je Tito umro, veze sa susedima, gotovo braćom,
oslabile su i na kraju popucale.
Na scenu je stupio Milošević i rekao Srbima da je on čovek koji će im vratiti veru. Mnogi su glasali za njega.
Zatim su prošli kroz četiri izgubljena rata i brojali svoje mrtve kojih je bilo na hiljade. Njihovi susedi su
brojali svoje mrtve kojih je bito na desetine hiljada. Hiperinflacija i masovna nezaposlenost pojele su novac.
Srbi su zatim gledali kako milion izbeglica dolazi na mesto mladih, uglavnom obrazovanih ljudi koji su
kopali i rukama i nogama da se izbave iz te ludnice. Dok se sve to dešavalo, oni koji su radili za režim bili su
bolje plaćeni, dobijali su najbolje poslove i stanove. Da bude još gore, kriminalci su izvlačili korist iz tog haosa
i šepurili se svojim bogatstvom po svim većim gradovima Srbije. Istovremeno, starim ljudima nisu isplaćivane
penzije, a radnici nisu dobijali plate.
Narod se sve više slagao s ocenom da je "dara prevršila meru". Trebalo im je nešto vremena, ali sada su
mnogi Srbi želeli drugačijeg vođu. Ali ko je to mogao biti? Nije postojao srpski Nelson Mendela ni Vaclav
Havel nije bilo nijedne osobe koja bi daleko nadmašivala nekog drugog "pretendenta na presto".
Zbog toga su se govori razvlačili u beskraj. Saosećao sam s njima kad su izlivali svoju strast u mikrofon,
koja se onda, preko zvučnika, izlivala na 100.000 ljudi i sve druge koji su ih, kako su se nadali, posmatrali u
svetu. Neki trenuci su bili veličanstveni.
Ali sve je to trajalo više od jednog sata, a pošto govornici nisu vikali "dva piva, molim", pa me je moje
poznavanje srpskog jezika izdavalo, bilo mi je pomalo dosadno.
Ni Drašković, koji je sve to posmatrao iz gradske skupštine preko puta parlamenta, ni glavni opozicioni
političar Zoran Đinđić još uvek nisu izustili ni reč. Ali je Đinđić bar bio na tribini.
U jednom trenutku neko je bacio suzavac i rasterao masu s desne strane podijuma. To se često dešavalo na
protestima opozicije. Suzavac su obično bacali ljudi iz režima kako bi ocrnili opoziciju. Tada bi Radio-
televizija Srbije, koja je uvek tvrdila da je demonstracijama prisustvovao daleko manji broj ljudi od stvarnog,
objavila da je to bilo "okupljanje bezumnih huligana koji hoće da unište Srbiju".
Kako je suzavac bio jedina zanimljiva stvar koja se do tada dogodila, može biti da je bačen samo zato da
unese malo živosti.
Oko 2.000 pristalica Draškovićevog Srpskog pokreta obnove nalazilo se ispred same tribine, mašući plavim
zastavama i uzvikujući ime svog heroja. Oko devet sati Drašković je zaključio da je protest dovoljno uspeo i da
bi bilo korisno da se i sam pojavi. Dok se probijao kroz gomilu i peo na tribinu, njegove pristalice su zaurlale u
znak podrške.
Dok su govomici i dalje uzaludno pokušavali da nađu lek za nesanicu, svi su čekali da vide ko će od dvojice
lidera, koji se inače nisu trpeli, prvi nastupiti Đinđić ili Drašković.
Primetio sam da se nešto dešava u dnu pozornice, iza postrojenih dostojanstvenika. Veljko, koji je dotad
slikao gomilu, okrenuo se i usredsredio na to što se dešavalo. Između odela govornika koji su čekali svoj red
mogli smo da razaberemo Draškovićeve telohranitelje kao se tuku s Đinđićevim obezbeđenjem.
Kasnije smo saznali da je tuča, u kojoj dvojica lidera nisu učestvovala, nastala upravo zbog spora oko toga
ko će od njih prvi nastpiti. Na kraju su obojica održali govore, ali nisu mogli ni da se pogledaju u oči, a kamoli
da razgovaraju. Na celoj tribini se osećala podeljenost, a napukline su se pokazale čak i u govorima.
To je dalo ton izveštaju s događaja. Narod je uradio svoj deo posla i izašao na ulice, ali oni koji su ga vodili
opet nisu uspeli da se pokažu kao dostojne vođe. Naročito jedan od njih.
Činilo se da je usled razočaranja raspoloženje splasnulo, ali iza scene su se odvijale razne stvari.
Pokazalo se da je Drašković nepouzdan. Britanci i Amerikanci, koji mu nikad nisu verovali, potpuno su digli
ruke od njega. Bilo je mnogo ozbiljnijih i, što je isto tako važno, pouzdanijih igrača.
Narednog meseca održan je sastanak grupe srpskih aktivista u hotelu "Mariot" u Budimpešti koji je
organizovao Međunarodni republikanski institut (IRI).
 IRI je američka organizacija koju delimično finansira vlada SAD i u kojoj radi izvestan broj bivših vladinih
službenika. Oni su uspostavili kontakt sa studentskim pokretom Otpor i platili njihovim predstavnicima put do
glavnog grada Mađarske.
Otpor je bio najzanimljivija od svih opozicionih grupa. Pokazali su da imaju dobar instinkt, dovitljivost i
entuzijazam koji su mnogim opozicionim strankama nedostajali. Njihovo ime je samo po sebi izražavalo
snažno osećanje netrpeljivosti prema Mitoševiću. Simbol pokreta je bila bela pesnica na crnoj pozadini.
Njegovi lideri su organizovali političke rok koncerte; duh tih koncerata odisao je strašću i besom koji su bili
tako karakteristični za početnu fazu britanskog pank-roka.
Jedne ledene beogradske noći posmatrao sam čoveka koji nije imao ni punih trideset godina kako se
krupnim koracima penje na binu; na sebi je imao majicu s otiskom bele pesnice na prednjoj strani. Dok mu se
dah pretvarao u bele oblačiće, prišao je mikrofonu, podigao pesnicu i iz sve snage zaurlao: "Otpor! Otpor!
Otpor! Otpor! Otpor! Otpor! Otpor! Otpooooor!" a zatim sišao s bine. U tih desetak sekundi rekao je više nego
što su neki govornici na avgustovskim demonstracijama uspeli da kažu za deset minuta.
Ali strast i pamet nisu bili dovoljni. Otporu je bila potrebna pomoć i oni koji su ga podržavali nisu imali
nikakvih ideoloških teškoća da je dobiju iz bilo kog dostupnog izvora. Mladi članovi Otpora često su hapšeni na
osnovu lažnih optužbi, neki su prebijani, a drugi su otpuštani s posla. Nošenje majica s pesnicom nezvanično se
smatralo prekršajem. To je navelo mnoge roditelje tih mladih aktivista da preispitaju sopstvenu odanost režimu.
Kampanja protiv Otpora nije uspela da suzbije pokret, već je podstakla njegove članove na još veću aktivnost.
Kad su im Amerikanci ponudili pomoć, oni to nisu shvatili kao "strano mešanje", nego kao "demokratsku
pomoć".
Američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi predsedavao je sastanku Otpora u Budimpešti.
Pukovnik Helvi je nekada radio u američkoj ambasadi u Rangunu i iz prve ruke je video kako vlada režim u
Burmi. Njegovo iskustvo je pomoglo otporašima da shvate kako se mogu srušiti različiti oslonci Miloševićevog
režima.
Otporaši su već mnogo toga bili i sami razradili, ali Helvi im je dao dimenziju koja im je nedostajala. On je
imao iskustvo, distancu i podršku američkog novca.
Složili su se oko strategije koja je četiri meseca ranije bila zacrtana na sastanku u Forin ofisu u londonu. Mit
o tome da Milošević "nema alternativu", da je nepobediv, mora biti razbijen. Taj mit je bio temelj na kojem je
počivala struktura policije, vojske, medija i politike. Kad se taj temelj jednom razbije, stubovi podrške će se
srušiti.
Helvi je predsedavao na nekoliko takvih sastanaka; neki su održani u Budimpešti, neki u Crnoj Gori.
Članovi Otpora su se uvek vraćali s novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punim para. Zahvaljujući
tome, brzo su izgradili mrežu koja se prostirala širom zemlje i postepeno postajala deo svesti cele nacije.
Njihov jednostavni slogan "Gotov je!" delovao je strahovitom snagom.
Ljudi su svuda nailazili na tih sedam slova ispisanih belom bojom na crnoj pozadini. Na autobuskim
stanicama, u školskim dvorištima, na zidovima, majicama, bedževima, fasadama vladinih zgrada, bolnica, a kad
su aktivisti bili dovoljno hrabri čak i u hodnicima policijskih stanica.
Svaki put kad bi se pojavila sprejom ispisana poruka, nalepnica ili poster sa rečima "Gotov je", krunilo se
novo zrno peska s Miloševićevog peščanog zamka.
Proizvedeno je gotovo tri miliona nalepnica i postera. Izvor iz jugoslovenske vojne obaveštajne službe kaže
da je srpska tajna policija pokušavala da otkrije štampariju.
"Vojna obaveštajna služba je znala gde se nalazi štamparija, ali nije obavestila druge službe jer je nacionalni
konsenzus bio da Sloba mora da ode.
Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore. Bilo ih je samo
desetak, ali su oni, uz pomoć svojih veza, mogli uspostaviti saradnju s vojskom. I mi smo znali i oni su znali da
će režim pasti. Otpor nije bio samo gomila studenata, oni su bili organizovani. Bila je to revolucionarna
organizacija kao i svaka druga."
Britanski i nemački novac je takođe pristizao, a organizovani su i neki niži nivoi obuke. BBC je omogućavao
prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Deutsche We//e je pomagao najmanje jednim
opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu.
Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije.
Što se kraj milenijuma više bližio, to je Otpor sve čvršće gradio i vodio najširu operaciju koja je trebalo da
dovede do pada Miloševića. Sledeća prepreka koju je trebalo savladati bila je saglasnost oko imena čoveka koji
će postati kralj.
 Sedamnaesta glava

Promena je neizbežna; u naprednoj zemlji promena je stalna.

Dizraeli

Temperatura je bila ispod nule, a mi smo stajali na Trgu Republike i posmatrali veliki elektronski sat kako
odbrojava dane, sate, minute i sekunde koji su preostali do kraja XX veka. Poslednjem evropskom
hladnoratovskom diktatoru vreme je takođe isticalo, mada mnogi nisu u to verovali.
Jakša, Milan, Veljko i ja sedeli smo u jednom od kafića na trgu i razgovarali o budućnosti. Dolazak novog
milenijuma je širom sveta podsticao takve razgovore i za mnoge Ijude je to bilo vreme nade. U Srbiji su,
međutim, stvari delovale sumorno.
Intelektualci su se pitali da li će njihova zemlja doživeti sudbinu zemalja u kojima je vreme stalo i postati
novomilenijumska verzija Enver Hodžine Albanije ili Kim II Sungove Severne Koreje. Vojska i policija su se
plašile da će Srbija postati poprište građanskog rata. Obični ljudi su sve više zapadali u siromaštvo i život je
postajao sve teži, a veliki deo mladih je razmišljao samo o dobrom provodu ili je napuštao zemlju.
Veljko i njegova žena Katarina razmatrali su mogućnost da odu. Složili su se da sačekaju još godinu dana,
pa ako se ništa ne poboljša otići će na Zapad kako bi svojoj ćerkici osigurali bolju budućnost. Oboje su imali
znanje koje se napolju tražilo. Osim toga što je radila za nemačku televizijsku stanicu, Katarina je bila i asistent
na univerzitetu. Oboje su bili Ijudi potrebni ovoj zemlji, ati posle deset godina borbe protiv režima bili su
emocionalno iznureni.
Oblak se nadneo nad Srbijom. U vazduhu se osećala klonutost duhom. Umesto da gledaju napred, tjudi su
gledali u zemlju, gtave su im bite pognute pod teretom sve težih uslova u kojima su živeli. Opozicioni aktivisti i
tjudi iz režima osećali su prve slabe drhtaje promena, ati većina običnih ljudi se samo šćućurita i pokušavata da
preživi duge, mračne zimske noći i redukcije struje koje su ih neizbežno pratile.
Dok je sat odbrojavao, činjeni su poslednji napori da se Milošević skine na lakši način. Izvori iz britanske
obaveštajne službe kažu da je Miloševiću preneta najmanje jedna poruka kojom mu se nudilo da se
dostojanstveno povuče; izvori iz jugoslovenske obaveštajne službe kažu da su bila dva pokušaja. Jednu ponudu
sa dali Amerikanci, a drugu su preneli Grci u ime neke treće strane.
Srpski izveštač koji ima dobre novinarske kontakte s obaveštajnom službom Jugoslovenske vojske kaže da
je jedan pokušaj učinjen u glavnom gradu Mađarske: "U Budimpešti su višim vladinim funkcionerima
Jugoslavije poruku preneli Ijudi iz Ujedinjenih nacija, ali je to zapravo bila ponuda Amerikanaca. Ona je
glasila: 'Recite Slobi da ne brine zbog haške optužnice za ratne zločine. Pobrinućemo se da ga ne uhapse, ali
ako ne bude sarađivao, nastavićemo pritisak. Sve što treba da uradi jeste da raspiše izbore i zatim se
dostojanstveno povuče. Može da zadrži i nešto novca, ali mora da shvati da je gotovo.'"
Miloševiću je rečeno da on sam neće biti gonjen, ali da će njegov sin ipak morati da odgovara zbog navodne
trgovine drogom. Milošević je ignorisao ponudu.
Jedan od njegovih ranijih savetnika zapazio je da je druga poruka stigla preko Milana Milutinovića koji je
bio predsednik Srbije i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije.
"Milutinović je bio veza s Grcima, ali to nije uspelo jer Milošević nije hteo ništa da čuje. Postojali su
pokušaji da se uspostave pouzdani kanali, ali nije bilo svrhe."
Savetnik dalje kaže da je Milošević odlučno odbio da sarađuje. Psihološki profil koji je napravila CIA
predvideo je takvu reakciju pod pritiskom je postajao strahovito tvrdoglav. Kao i toliki drugi lideri, nije mogao
prihvatiti da bude smenjen. Isturio bi bradu izazivajući spoljni svet i rekao da on radi u interesu srpskog naroda.
Na kraju je taj isti narod, uz pomoć spoljnog sveta, rekao da je "dara prevršila meru" i dao mu nogu.
Milošević je imao samo jednu strategiju, a to je namera da se održi na vlasti dok nešto ne iskrsne kao spas.
Kad je odbio ponude da se siđe s vlasti, nije raspolagao više nijednim potezom koji bi mogao da povuče, ali su
njegovi protivnici imali rezervni plan i jednostavno su nastavili da ga potkopavaju iznutra.
Tadašnji srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić posmatrao je to iz svoje pozicije koalicionog člana
vlade: "U to vreme bilo je mnogo problema u Sodjalističkoj partiji i u vođstvu. Svi su znali šta se dešava, ali
niko nije hteo ništa da preduzme."
Ponude su bile pa prošle, a ogromni digitalni sat na Trgu Republike otkucao je ponoć, a zatim i prvu
sekundu novog milenijuma, pa je nastavio da otkucava preostalo vreme Miloševićeve vlasti.
Proslava Nove godine u Srbiji prošla je u tišini. Mnogi su bili suviše zauzeti brigom da prežive od nedelje do
nedelje i nije im bilo do demonstracija. Te zime se činilo da se nikada ništa neće promeniti, ali, ispod površine,
Otpor je nastavljao da razjeda komadić po komadić Miloševićevog zdanja, a opozicioni političari su od
američkih, britanskih i nemačkih stručnjaka učili tehnike kampanje i ekonomske prakse.
 Pomogla su im i neobjašnjiva ubistva ljudi na istaknutim položajima, uključujući i ubistvo paramilitarnog
vođe poznatog pod imenom Arkan. Ta ubistva su kod običnog sveta produbila osećaj da je stanje u zemlji
nesigurno, a stvorila su i atmosferu straha među pripadnicima režima koji su počeli da se pitaju: "Ko je
sledeći?"
Arkan je ubijen 15. januara. Mesec dana kasnije, dok je sedeo u restoranu, ubijen je jugoslovenski ministar
odbrane Pavle Bulatović. Zatim je sledilo ubistvo direktora Jugoslovenskog aerotransporta, a onda visokog
zvaničnika Socijalističke partije.
Te noći kad je Arkan ubijen bio sam u Briselu. Jakša mi se javio telefonom i saopštio mi s neba pa u rebra:
"Pucali su u Arkana. Mislim da je mrtav, ali ne mogu još da potvrdim vest." Pre nego što je je prekinuo
razgovor da bi se uživo javio u Sky News rekao mi je nekoliko detalja koje je saznao. I ja sam pozvao nekoliko
telefona, javio se u program da saopštim ono što sam znao o tom čoveku i zatim se odvezao na aerodrom.
Vest o Arkanu je bila veoma važna. On je bio legendarni lik čije je ime bilo poznato i uterivalo strah širom
Evrope. Bio je šarmantan, hrabar, bogat i oženjen lepom pevačicom, naizgled je imao stila, a sasvim sigurno je
bio dobro naoružan. Taj opojni koktel naveo je mnoge Srbe da u njemu vide narodnog heroja, a neodoljivo je
privlačio pažnju i spoljnog sveta. Ipak, to nije moglo sakriti činjenicu da je bio vođa bande i da ga je Haški
tribunal optužio za ratne zločine.
Arkanovo pravo ime bilo je Željko Ražnatović. Početkom sedamdesetih godina bio je sitan kriminalac i
aktivan među siledžijski nastrojenim fudbalskim navijačima. U roku od nekoliko godina napredovao je do
pljačkaša banaka u Zapadnoj Evropi, a zatim se vratio na Balkan gde je postao jedan od glavnih bosova mafije.
Devedesetih godina formirao je paravojnu jedinicu "Tigrovi". Oni su operisali u Hrvatskoj i Bosni i bili poznati
po svojoj svireposti i čitavom nizu počinjenih zlodela.
U vreme kad je izbio rat na Kosovu Arkan se bavio biznisom, imao je fudbalski klub i političku partiju.
Kad god bih ga sretao, bio je u odelu i Ijubazno se ponašao. Nikada nije pio niti je pušio. Dok je trajao sukob
na Kosovu, imao je običaj da uveče dolazi u hotel "Hajat". Širile su se glasine da "Tigrovi" operišu na Kosovu i
on je pretpostavljao je da je na meti NATO-a. Nije bilo nikakvo čudo što je hotel na Novom Beogradu, gde je
Arkan imao kockarnicu, pogodila krstareća raketa.
Nekoliko puta se desilo da mi na ulasku u "Hajat" priđe portir s porukom koju, osećao sam, svakako ne bi
bilo dobro odbiti: "Arkan želi da vas vidi."
Došao bih do kafeterije gde bi se dve atletski građene plavuše propele u svojoj punoj visini od metar i
osamdeset, preprečujući pristup prostoru u kojem se nalazio Arkan. One su pripadale njegovoj ekipi
telohranitelja i bile su stručnjaci za kik-boks.
Arkan i ja smo obično pretresali tekuću situaciju, ali bih uvek navodio razgovor na navodne zločine koje je
počinila njegova paramilitarna jedinica. Nikada se ne bi snebivao da o toj temi govori: "Moji 'Tigrovi' su pravi
vojnici koji nikada nisu ubili nijednog civila i nikada nisu silovali nijednu ženu. Ako bi se desilo da ukradu i
parčence hleba kad sam s njima bio na terenu, ja sam ih kažnjavao. Oni su borci, i ja sam borac, a borci nikada
ne rade takve stvari."
To je govorio tako iskreno da bih na trenutak skoro zaboravio gomile suprotnih dokaza koje su izneli Ijudi iz
Bosne i Hrvatske. Skoro.
Jedan od mojih kolega kritikovao me je što provodim vreme s njim, ali ja mislim da ako želite da shvatite šta
se dešava u svetu, ne treba da razgovarate samo s dobrim momcima. Arkan mi je govorio o raznim detaljima
koji su mi pomogli da povežem stvari s podacima iz drugih izvora.
Jednom prilikom smo Veljko, Milan i ja otišli u njegov fudbalski klub da snimamo utakmicu koju su igrali
protiv tima iz Čačka; bila je organizovana da bi se prikupio novac za porodice koje su ostale bez posla jerje
NATO porušio niz čačanskih fabrika. Kad smo završili snimanje, pozvao nas je u ložu uprave kluba. Arkan i ja
smo razgovarali o igri i pokazalo se da dobro poznaje engleski fudbal. Ispričao sam mu za seriju koincidencija
koje su rezultirale time što sam u Rimu igrao kriket za Francusku, a protiv Italije; našalio sam se i rekao da bih
ispunio svoj životni san samo kad bih uspeo isto da uradim i za lids junajted.
On me je onda pozvao da u poslednjih deset minuta utakmice igram za Obilić. Čovek ne dobija tako često
priliku da igra za jugoslovenske šampione i ja sam zaista bio u iskušenju da to prihvatim.
Srečom, pobedio je zdrav razum. Biti viđen u razgovoru s Arkanom je jedna stvar, ali igrati u njegovom
fudbalskom timu je nešto sasvim drugo.
Kada je sukob na Kosovu bio pri kraju došao je u "Hajat" da na ogromnom ekranu u baru gleda utakmicu
između Bajerna iz Minhena i Mančestera za finale Evropskog kupa. Kao i većina navijača lids junajteda bio
sam dovoljno sebičan da poželim da Bajern pobedi. Arkan je rekao da se dvoumi jer su oba tima bila iz zemalja
koje su bombardovale Srbiju. Završilo se tako što je navijao za Engleze koji su pobedili postigavši gol u
poslednjem minutu.
 Arkan je godinama krčio sebi put i imao sreće; često na tuđ račun. Ali niko ko živi tako kao što je on živeo
nema zauvek sreće. Znao sam da neće umreti u krevetu i kad sam razgovarao s njim, često sam imao osećaj da
razgovaram s mrtvim čovekom. Te noći sam ga poslednji put video živog. Sreća ga je izdala šest meseci kasnije
u foajeu hotela "Interkontinental", preko puta "Hajata". Čovek koga je poznavao prišao mu je da ga pozdravi,
izvukao pištolj i ispalio nekoliko metaka. Pogođen je i jedan njegov prijatelj koji je takođe podlegao ranama.
Kad sam stigao u Beograd da bih izveštavao s Arkanove sahrane, prva stvar koju je Jakša morao da uradi
bila je da pozove urednika jednih srpskih novina. U svom napisu o Arkanovom ubistvu jedan novinar je naveo
delove mojih komentara koje sam prethodne večeri dao na Sky Nevvsu, opisavši me kao nekog koje bio "više
nego običan Arkanov prijatelj". I Jakša i ja smo pobesneli. Nisam mu bio ni prijatelji ni "više nego običan
prijatelj", a takva tvrdnja mogla mi je doneti probleme kod raznih ljudi.
Jakša je oštro protestovao kod urednika i ovaj se odmah izvinio rekavši da nije prethodno video članak i da
će strogo ukoriti novinara. Ponudio je demanti, ali Jakša je smatrao da bi se time samo privukla veća pažnja, pa
smo odustali od demantija.
Sledećeg dana Veljko, Milan, Jakša i ja otišli smo na pogreb na kojem su se vijorile zastave, pevale
patriotske pesme i caklile uniforme. Osim porodice, prijatelja i mnogobrojnih pripadnika "Tigrova", došlo je i
nekoliko hiljada ljudi da Arkanu oda poslednju poštu. To je govorilo o stanju u zemlji. Arkan je za mnoge Srbe
bio heroj. Među mlađim ljudima bilo je onih koji su se divili njegovom gangsterskom životnom stilu i nadali se
da će jednog dana moći da ga dostignu, a među starijima je bilo onih koji su verovali da je Arkan samo branio
zemlju.
Desetine naoružanih ljudi iz Arkanovih organizacija mešale su se s gomilom, a nekoliko njih se nalazilo
blizu mesta na kojem je Veljko postavio kameru. Stali smo na platformu koju smo improvizovali da bih podneo
"izveštaj u kameru" i rekao sam nešto o tome kako je za neke Srbe Arkan bio heroj i branilac, ali da je za druge
bio ubica i gangster. Bio je to prilično tačan opis koji je mogao objasniti gledaocima zašto je toliko ljudi došlo
da oda poštu nekome koga je većina smatrala ratnim zločincem.
Pošto smo poslali izveštaj, Milan, Veljko i ja otišli smo na piće u bar hotela "Hajat" u kojem, osim nas
trojice, nije bilo nikoga. Dok smo ispijali pivo, ušla su dvojica rmpalija u kožnim jaknama i pogledala prema
našem stolu. Bilo je očigledno da nas traže, pa smo se malo uznemirili kad su prišli barmenu i rekli mu da izađe
iz prostorije. Nije trebalo dvaput da mu kažu, a jedan od pridošlica je zatvorio vrata za njim.
Nas trojica smo se skoro skamenili na stolicama. Nije bilo sumnje da su ti ljudi ili iz tajne policije ili iz neke
od beogradskih bandi. Prišli su našem stolu i jedan od njih mi se obratio:
"Gospodine Maršale, možemo li da popričamo s vama?"
"Naravno", odgovorio sam što sam mirnije mogao.
"Možemo li da razgovaramo nasamo?" upitao je čovek. Osetio sam kako su Veljko i Milan odahnuli, što je
značilo da su pomislili: "Hu, izgleda da bar nas neće ubiti." Nisam mogao da ih krivim za to; da je bilo obrnuto,
i meni bi pao kamen sa srca.
Ispostavilo se da je porodica Ražnatović već videla naš izveštaj i njih dvojica su došla da mi prenesu poruku
Arkanovog sina Mihajla. Smesta sam pogrešno zaključio da će biti problema jer sam upotrebio reči "ubica i
gangster". Počeo sam da objašnjavam da sam samo uporedio oprečna mišljenja, ali se čovek koji mi se obraćao
osmehnuo i rekao da Mihajlo misli kako je to bio fer izveštaj i poziva me u porodičnu kuću.
To me je dovelo u nezgodnu situaciju. Što god čovek mislio o Arkanu, činjenica je da Mihajlo nije bio
poznat kao neko ko je umešan u kriminal i da je upravo izgubio oca. Neki od tih ljudi koji su zaista ulivali strah
mogli su shvatiti odbijanje poziva kao uvredu. S druge strane, kao novinar nisam smeo dopustiti da budem
viđen na kućnoj komemoraciji. Zahvatio sam se na pozivu i zamolio čoveka da mi da Mihajlov broj kako bih
mu objasnio zašto ne mogu da dođem. Kad sam kasnije ispričao tu priču nekim svojim kolegama, rekli su mi da
sam lud što sam propustio priliku da budem jedini novinar kome je baš tog dana bilo dozvoljeno da uđe u
Arkanov operativni štab. Koliko je sve subjektivno: kritikuju te što imaš izvore kao što je Arkan, a kritikuju te i
zato što se nisi više približio takvim izvorima kad si imao priliku.
Arkanovo ubistvo je postalo vest koja je objavljena u svim svetskim medijima, a za Srbe je to bilo samo
jedno od mnogobrojih ubistava koja su potresala srpsko društvo. Jedan jugostovenski industrijalac koji ima
kontakte i s britanskom i s jugoslovenskom obaveštajnom službom kaže da faktor straha koji su izazvala
ubistva nije bio za potcenjivanje.
"Bizarni niz političkih ubistava bio je važan argument u ubeđivanju ljudi da su promene neophodne.
Odvođeni su i ljudi s haške liste. Plaćenici koji su dobijali po 50.000 maraka sprovodili su te operacije koje su
organizovale snage NATO-a u Bosni. Što se ubistava tiče, naša vlada je tvrdila da je za njih odgovorna CIA. Ja
još uvek ne znam ko je to radio, ali nije bilo pametno što je vlada tako govorila jer su mnogi ljudi počeli da
misle: 'Lepo, ako Amerikanci mogu da srede ministra odbrane, šta tek mogu meni da urade.' Efekat je bio takav
da su ljudi počeli da razmišljaju kako da siđu s broda koji tone."
Pojasevi za spasavanje bili su pripremani, a obuka opozicije je nastavljena. Nacionalni demokratski institut
ovlastio je jednu američku kompaniju da ispita javno mnjenje u Srbiji. Dag Skoun iz agencije za ispitivanje
javnog mnjenja "Pen Skoun i Berland" doleteo je u Budimpeštu da prenese instrukcije skupu opozicionih
političara koji su predstavljali veći broj različitih stranaka. On im je rekao da istraživanja govore da će
jugoslovenski birači podržati jednog opozicionog kandidata ukoliko to bude osoba koja ispunjava određene
uslove.
On ili ona mora biti nacionalista, imati čistu prošlost; to mora biti neko ko nikada nije imao veze s režimom
ili s parama iz inostranstva i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima između glavnih opoziđonih lidera. Ti uslovi
su praktično isključivali sve manje ili više poznate ljude iz opozicije. Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i
ovoga puta doneo dokaze da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći da smeni
Miloševića na mestu predsednika, zove Vojislav Koštunica.
Neki od prisutnih članova opozicije nisu bili baš ubeđeni u to. Oni su znali ko je Koštunica, ali su se bojali
da niko drugi u zemlji ne zna. On je bio beogradski pravnik na čelu male Demokratske stranke Srbije (DSS), ali
je praktično bio nepoznat izvan glavnog grada. Amerikanci su tvrdili da to nije problem i da se može postići da
on postane poznat. Važno je to što su ankete pokazale da oni koji su za njega čuli misle da je osoba dostojna
poverenja.
Posle tog sastanka u Budimpešti predstavnici opoziđje su se vratili u Srbiju i dugo razmišljali o toj ideji.
Većina je već bila došla do zaključka da lideri njihovih sopstvenih stranaka nisu u stanju da igraju tu ulogu. Ili
su imali putera na glavi ili su bili neprihvatljivi za obične ljude. Koštuničino ime većje bilo pominjano u
opoziciji, ali je Nacionalni demokratski institut sada jasno saopštio: Koštunica odgovara on je mogućni
pobednik.
Drašković nije više bio u igri i jedini drugi veliki igrač bio je Zoran Đinđić, čelnik Demokratske stranke
(DS). Neki njegovi najbliži saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od ljudi koji su bili
prisutni kad su Đinđića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica kaže da je on odmah shvatio valjanost te
ideje.
"Jedan od njegovih savetnika se razbesneo: 'Niko ne zna ko je Koštunica, Zoran je poznat celom narodu, on
mora biti kandidat!' Ali Zoran je ćutao, a zatim rekao: 'Ne, Koštunica može to da uradi.'"
Po tom izvoru, Đinđić je prihvatio da se povuče korak unazad kako bi kasnije istupio dva koraka napred.
Sklopljen je kompromis između njih dvojice: ako se sve bude odvijalo po planu, Koštunica će biti
predsednik Jugoslavije, a Đinđić predsednik vlade Srbije. Đinđić je znao da ta pozicija može biti moćnija.
Koštunica se odmah promenio. Jedan njegov prijatelj, koji ga poznaje trideset godina, kaže da ga je jedva
prepoznao:
"Posmatrao sam ga kako presvlači kožu. Tih nekoliko meseci on nije bio onaj Vojislav Koštunica koga sam
znao. On je igrao ulogu; bio je skroman, odlučan, artikulisan. Shvatao je da mora da odigra tu ulogu i da je to
istorijski trenutak. Kad se sve završilo, postao je opet onaj stari Koštunica, ali u ono vreme bilo je to korisno i
za njega i za nas."
Opozicija je konačno znala koje ime da prodaje, koji proizvod da reklamira i u koju ideju da veruje. A ideja
je ostala ista: "Gotov je!" I sve više je jačala. Kad se lepota beogradskog proleća pretvorila u vrelinu
balkanskog leta, Aleksandar Vučić je video da se i raspoloženje promenilo: "Važno je bilo to što se na neki
način shvatalo da će opozicija jednog dana pobediti. Vidite, u saveznoj vladi niko više nije čitao Politikir,
umesto nje čitali su se opozicioni listovi Blic i Danas. Svako je pokušavao da nađe nekog ko će ga spasti, pa su
mnogi uhvatili taj voz."
Vučić s prezrenjem govori o onima koji su "kao pacovi napuštali brod koji tone", ali gnuša se i opozicionih
medija: "Imali smo svog čoveka u jednoj medijskoj kući i znali smo da muzu Zapad i uzimaju više nego što im
treba."
Kad toliko novca ulazi u zemlju, verovatno je da će jedan njegov deo nestati. Prvih nekoliko godina posle
rata, u Bosni su "izgubljene" stotine miliona funti pomoći. Ali zapadne zemlje nisu smele da dozvole da se zbog
sitne korupcije stvari odlažu. Naprotiv, ulagale su još veće napore. Britanci i Amerikanci u stvaranje kontakata
s Ijudima unutar režima, a sve više Srba je učilo moderne propagandne tehnike.
Oprema je i dalje pristizala. Najmanje dvadeset satelitskih telefona stiglo je različitim putevima, između
ostalog i u diplomatskim pošiljkama za ambasadu jedne skandinavske zemlje. Satelitski telefoni imaju tu
prednost što ih je teško prisluškivati, pa se mogu koristiti za osetljive razgovore. Desetine mobilnih telefona,
desktop i laptop kompjutera kupljeno je za mlade aktiviste Otpora.
 Sada su i viši vojni oficiri razgovarali o mogućnostima da se skine s vlasti čovek koji nije svestan da je
izgubio moć. Neki delovi Jugoslovenske vojske su o tim mogućnostima raspravljali čak i sa svojim suparnicima
u policiji. Bivši načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić spadao je u one koji nisu više bili lojalni režimu.
Dve najveće britanske partije, laburistička i Konzervativna, počele su novčano da pomažu opoziciju, i
zahvaljujući toj pomoći, gradovi kao što je, na primer, Čačak počeli su da napreduju. Nemački gradovi bratimili
su se sa srpskim gradovima i te veze koristili su za slanje novca direktno gradskim vladama.
Jedan stručnjak za Batkan iz Forin ofisa misli da je seme iz kojeg je sve to niklo posejano 1997. godine,
posle tromesečnih demonstracija koje su prisilile Miloševića da prihvati rezultate lokalnih izbora: "Opozicija je
'97. preuzela kontrolu u nekim gradovima kao što je Čačak i oni su tada mogli jače da poguraju njegovu smenu
jer je Sloba izgubio na tehničkom pianu. Recimo da opozicija nije kontrolisata gradsku vladu, lokalne medije i
da nije imala direktne sastanke s lokalnim šefovima bezbednosti, cela stvar možda ne bi uspela."
Ekonomija je propadaia, podrška slabita, i krajem juna Miiošević je bio prinuđen da donese još jednu brzu i
kratkovidu odluku. Znao je da će ako stanovništvo bude prisiijeno da pretrpi još jednu hiadnu zimu, morati da
se suoči s velikim antiviadinim demonstracijama. Da bi obezbedio sebi legitimitet, odiučio je da raspiše
iokalne, savezne i predsedničke izbore koji bi se održali u septembru. Vest je objavijena tek u julu kako bi
opozicija imala što manje vremena za pripreme. Miiošević je ionako verovao da je opozicija beznadežno
podeljena, ali nije hteo da im na bilo koji način oiakšava stvari.
Ljudi oko njega su prestali da mu govore šta se stvarno događa. To se uvek dešava despotima i uvek
doprinosi njihovom padu. Milošević je zaista verovao da će imati nekoiiko slabih protivnika i nije shvatao da
stavljanjem sopstvenog imena na glasački listić personalizuje izbore. Takođe je verovao da, ako stvari krenu
nagore, uvek može da ukrade giasove kao što je to radio i u prošlosti. Nije znao da ovoga puta ima dovoijno
Ijudi odiučnih da ga u tome spreče. Prvi put su njegovi protivnici biii naoružani i spremni da to oružje i
upotrebe. Kad je raspisivanje izbora objavijeno, scena za posiednji čin bila je postavijena. Trebalo je razraditi
još samo nekoiiko detalja.
Rekoh ti da me ovde ne čekaš
Ne smeju me videti kako mi na uvo šapućeš
Nemam ništa protiv da se držimo za ruke
Ali ne u društvu
To se ovde ne radi, mala.
Assosiates, "18 Carat love Affair"
U leto 2000. godine dva jugoslovenska aviona "soko-galeb" viđena su kako šišteći preleću nebo iznad južne
Engleske. Na zemlji su mnogi od 80.000 posmatrača Međunarodnog aeromitinga u Bigin Hilu razmišljali o
tome kako su samo dvanaest meseci ranije Jugoslavija i NAT0 bili u ratu, ali malo njih je znalo koliko je bilo
ironije u prisustvu tih aviona i koliko je ono značajno.
Avioni su imali oznake AB i AC. U junu 1999. AC je stajao na pisti vojnog aerodroma u Batajnici blizu
Beograda. Bio je sav izrešetan šrapnelima kasetnih bombi koje su padale 78 dana i noći. Nekoliko meseci ranije
privatna anglo-jugoslovenska kompanija kupila je AC, potpuno ga renovirala i sada je izvodio svoj program na
mitingu.
Piloti su imali pomešana osećanja dok su se prizemljivali i pripremali da ponovo uzlete. Obojica su bili bivši
vazduhoplovni oficiri u jugoslovenskoj vojsci koji su posmatrali kako vazdušne snage NATO-a uništavaju
njihovu zemlju. Sada su bili civili i njihovo učešće u spektaklu trebalo je da pokaže kako Jugosloveni i Britanci
nisu neprijatelji. Prisustvo ta dva aviona je iskorišćeno i kao način da britanska vlada uspostavi direktan kontakt
s predstavnicima vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Takav kontakt je bilo previše teško uspostaviti u
Beogradu jer, osim što su pomno držale na oku opozicione grupe i strane diplomate, sve obaveštajne službe su
pažljivo motrile i jedna na drugu.
Britanci su znali da je veliki deo Vrhovne komande bio sit Miloševića. Predsednik je degradirao njihov
status i uveo ih u niz katastrofalnih ratova. Vojna obaveštajna služba je imala verovatno najbolje veze sa svim
beogradskim službama i njeni oficiri su najčešće znali šta se dešava i pre nego što bi poverljivi podaci stizali do
Vrhovne komande.
Jugoslovenski industrijalac koji je godinu dana ranije prenosio britanske poruke Miloševiću kaže da su Ijudi
na prilično visokim položajima u režimu odobrili misiju u Bigin Hilu.
"Neko im je dozvolio da odu jer je želeo da se veza uspostavi. To je bio jedan od nekoliko takvih sastanaka."
Britanska ambasada je povodom aeromitinga izdala Srbima najmanje devet viza, a verovatno i mnogo više.
ljudi iz vojne obaveštajne službe koji su došli u Britaniju nisu imali veze s akreditovanom trgovinskom
kompanijom; njihova poseta mitingu bila je samo pokriće. U prisustvu 80.000 ljudi bilo je prilično lako
razgovarati a ostati neprimećen.
 Britanci su želeli da više saznaju o snazi opozicije u redovima vojske. Nisu dobili precizan odgovor.
Sagovornici nisu predstavljali celu vojsku niti su došli u Englesku da bi sklopili nekakve dogovore. Ipak, imali
su podršku grupe viših oficira koji su shvatali šta se u državi dešava. Prisutni oficiri su objasnili da je vojska u
Jugoslaviji veoma zabrinuta zbog stanja u zemlji i da se brine za njenu budućnost. Nagovestili su da je vojska
pre svega odana zemlji, a ne predsedniku.
Britanci su bili dovoljno učtivi da se ne raspituju o ulozi nekih jugoslovenskih oficira u kriminalnim
aktivnostima režima, a ni o Kosovu. Tom prilikom ih je zanimala budućnost, a ne prošlost, pa je sastanak
prošao u srdačnoj atmosferi. Iz tog susreta nije proisteklo ništa konkretno, ali neposredni kontakt je
uspostavljen. Kad dve strane sumnjaju jedna u drugu, takvi sastanci licem u lice mogu biti odlučujući.
ljudi iz vojne obaveštajne službe vratili su se u Beograd dobivši i nešto dodatnih infomacija o tome koliko su
ozbiljni britanski napori da se "problem reši" i uverili su se da cela stvar ima podršku na najvišem nivou. Dobili
su i imena ljudi s kojima će ubuduće kontaktirati ako im budu potrebna nova "objašnjenja".
Britanci su se vratili u london s osećanjem da, pod određenim okolnostima, vojska verovatno neće pucati na
narod. Zasad je to bilo dovoljno, a i sami su dobili imena s kojima ubuduće mogu kontaktirati.
Nekoliko dana kasnije pritisak na Miloševića se pojačao jer mu je zabranjeno da preko kiparskog ogranka
Beogradske banke iznosi novac iz Jugoslavije. Ogrankom je rukovodila Borka Vučić, stara predsednikova
prijateljica. Britanci su pritisnuli vlasti na Kipru, podsećajući ih da žele da postanu deo Evropske unije.
Centralna kiparska banka iznenada je otkrila da Beogradska banka nije "dovoljno likvidna" i zatvorila je
filijalu.
To je zadalo Miloševiću novu glavobolju koja mu nije bila nimalo potrebna. Ogranak je korišćen za
deponovanje novca koji su zatim čelnici režima prebacivali u Švajcarsku. Njima je bez kiparske filijale bilo
mnogo teže da nastave da potkradaju narod, što je, za uzvrat, činilo Miloševića manje privlačnim kandidatom
za lidera.
Pošto su godinama zatvarali oči pred novčanim malverzacijama Miloševićevog režima, svetske sile su sada
počele da stežu obruč. Sredinom devedesetih godina stvari su stajale drugačije. Tada je britanski ministar
spoljnih poslova mogao da sklopi za Miloševića izuzetno povoljan finansijski ugovor od milijardu dolara a da
se niko pri tom ne uzruja. Daglas Herd je 1997. godine radio za britansku Nešenel Vestminster banku. Herd,
koji je samo osamnaest meseci pre toga bio ministar spoljnih poslova Britanije, nadzirao je poluprivatizaciju
srpskog Telekoma koja je Nat vestu donela petnaest miliona provizije.
Mora se naglasiti da ni Herd ni banka nisu uradili ništa nezakonito, ali prodaja je pomogla Miloševiću da
ostane na vlasti. Jedan od bankara seća se lagodnih dana kada stranci nisu zazirali od sklapanja poslova s
režimom: "Oni su poslovali s nama jer nikoga nije bilo briga za demokratizaciju u Srbiji. Ugovor s Telekomom
omogućio je Slobi da finansira izbore i plati troškove sukoba na Kosovu. Ali Sloba je postao problem kad je
ono što se dešavalo na Kosovu počelo da biva neprihvatljivo."
U julu je objavljen datum izbora. Prvi krug glasanja biće održan 24. septembra. Ako nijedan predsednički
kandidat ne dobije više od 50% glasova, najuspešniji ulaze u drugi krug koji će se održati dve nedelje kasnije.
U početku je kampanja prolazila gotovo nezapaženo. Mali broj ljudi je na nju obraćao pažnju, a većina je
gledala da uživa u letu, odbijajući da se bavi političarima koje prezire. Ali nisu znali za drugu kampanju koja se
vodila iza scene i koja je počela da u mrežu upliće različite protivnike Miloševićeve vlasti.
Sve više ljudi iz režima dizalo je ruke od ideje da mogu večno ostati na vlasti i stupalo je u međusobni
kontakt. Agent CIA-e nadzirao je sastanke koji su se održavali u jednoj vili u Crnoj Gori: "Nisu morali biti
Ajnštajni da bi znati da vreme ističe. ljudi pri vrhu piramide, oni koji su držali taj vrh, shvatali su situaciju. Bili
su kockari i znati su kad treba igrati a kad stati."
Pristizalo je još satelitskih telefona, faksova, kompjutera, novca i opreme; ta oprema je velikim delom išla
preko ambasade več pomenute skandinavske zemlje.
Beogradski industrijatac koji je bio posrednik između Miloševića i Britanaca tvrdi da su, osim opreme, tim
putem prolazili i ljudi, koristeći diplomatske pasoše. On ih zove "tehničarima".
"Bili su pravi tehničari u preuzimanju vtasti. To su bili ljudi koji umeju da misle i umeju da rade. Oni su
lobirali u establišmentu, pomagali u uspostavljanju mreže. Naravno, neka odeljenja obaveštajnih službi znala su
za sve to, ali nije bilo hapšenja jer je vrh bio paratizovan. Ja nisam želeo da učestvujem u državnom prevratu,
ali više nisam hteo ni da pomažem Slobi. Ionako mi više nije verovao, pa ni ja nisam hteo ništa da učinim."
Kako su se izbori približavali, tako je "nečinjenje" postajalo sve moćnije oružje. Nije bito telefonskih poziva
kojih je moglo biti, izveštaji obaveštajnih stužbi nisu slati zvaničnicima na vrhu piramide vlasti, već su odlagani
u fioke u plesnivim kancelarijama vladinih zgrada u kojima su radili ljudi svesni da je njihovom sistemu istekao
rok.
 Jedan oficir Jugoslovenske vojske, koji sada radi u Zapadnoj Evropi, rekao je: "Vojna obaveštajna služba je
znala da stranci pripremaju teren za zbacivanje Miloševića s vlasti. Znali smo za njihove organizacije,
propagandu, ulaganja, sastanke u Segedinu u Mađarskoj i Blagoevgradu u Bugarskoj. Preduzeli smo sve
zakonske mere da otkrijemo te stvari i podatke smo prosledili dalje, ali na političkom nivou nije doneta nijedna
odluka."
Neki od onih koji su prenosili podatke jugoslovenskim obaveštajnim agencijama bili su na visokim
funkcijama u opozicionom pokretu. Jedan čovek iz CIA-e koji je radio na sprovođenju prevrata shvatio je da
informacije cure i, verujući da zna ko su njihovi izvori, počeo je da razmišlja kako da istera krtice na svetlost
dana: "Vratio sam se u Vašington na nedelju dana. Ideja mi je sinula u trenutku kad sam bio u Zlatnom krugu,
striptiz baru u Dupontu. Šalio sam se sa ženom zbog toga; rekao sam joj da mi je jedna igračica pokazala svoje
prepone na samo nekoliko centimentara od mog lica i da mi je, iz nekog razloga, upravo u tom trenutku palo na
pamet šta treba da uradimo. Bilo joj je smešno.
U svakom slučaju, počeli smo da radimo na tome. U Srbiji smo jedan tobože tajni podatak saopštili samo
dvojici Ijudi, nikome više, i čekati smo da vidimo kad će biti obnarodovan. Goran Matić [savezni ministar
informisanja] konačno je izneo podatak u javnost, a cela stvar nije bila ništa drugo do naša izmišljotina. Ali on
je zagrizao i mi smo znali ko mu je preneo informaciju, pa smo tim tjudima onemogućiti datji pristup
podacima."
U septembru, dok se izborna kampanja zahuktavata, predstavnici obaveštajne službe Jugoslovenske vojske
ponovo su došli u Britaniju pod izgovorom da žele da prisustvuju aeromitingu u Bigin Hilu povodom
šezdesetogodišnjice Bitke za Britaniju. Jugoslovenski tim i dvojica pilota opet su biti pozvani na aeromiting u
kojem su učestvovali i predstavnici svih drugih saveznika Britanije u Drugom svetskom ratu.
Ovoga puta poruka jugoslovenske strane bita je da vojska neće pucati na narod ukoliko on bude branio
demokratski izabranu vtadu. Još uvek nisu mogli da govore u ime cele Vrhovne komande, ali bilo je jasno da je
vetiki njen deo sada bio spreman za promene.
Isto to se moglo reći i za stanovništvo. Čak i u unutrašnjosti, u selima u kojima je teže bilo doći do drugih
informacija osim onih koje je ptasirala Miloševićeva medijska mašinerija, ankete su pokazivale da opozicija
ima podršku. Nekoliko dana pre prvog kruga glasanja, u opozicionom pokretu, iako u atmosferi nervoze, rasto
je samopouzdanje. Činito se izvesnim da će Koštunica proći u drugi krug. On nije bio jedini Mitoševićev
protivkandidat, ali je jedini imao izgteda.
Opozicione vođe su bile uverene da će njihov čovek pobediti u drugom krugu ako borba između Koštunice i
Mitoševića bude fer. Svetski mediji nisu biti pozvani da prisustvuju događaju i veoma mali broj novinara je
uspeo da dobije vize. Jakši i meni je rečeno da se prethodnih godina Sky nepristrasno ponašao i da će mi biti
dozvotjeno da izveštavam sa izbora. Zato sam bio veoma iznenađen kad su bezobzirno odbili moj zahtev da mi
izdaju vizu.
Pošto smo pozvali nekoliko telefona, naše sumnje su se potvrdite. Ministar informacija Goran Matić je
zabranio da mi se odobri viza. Dok sam s nosem pritjubljenim uz prozor pokušavao da vidim šta se dešava u
Srbiji, staba mi je uteha bita pomisao da ista stvar muči i moje medijske suparnike. Jasno je bilo da je režim
shvatio da mogu iskrsnuti problemi i da nisu želeti da mediji prisustvuju nasilju ukoliko ga budu primenili.
Nekoliko puta smo pokušavali da utičemo na vlast da promeni odluku i ipak mi odobri vizu, ali pokazalo se da
su ljudi u Ministarstvu spoijnih poslova koji su se pravdali da to nije mogučno bili u pravu.
Stigao je 24. septembar i glasovi birača su kao plima progutali gotovo sve preostale Miloševićeve oslonce.
Jedino što ga je još održavaio na vlasti bile su velika laž, policija i vojska.
Na iznenađenje svih, pa čak i opozicije, svi podaci su govorili da je Koštunica pobedio već u prvom krugu i
da nema potrebe za drugim krugom. Po jugoslovenskom Ustavu, kandidat koji u prvom krugu osvoji više od
50% glasova automatski je pobednik.
Centar za slobodne izbore i demokratiju objavio je da je Koštunica osvojio 58,67% glasova i zbrisao
Miloševića koji je dobio samo 33,59% glasova. Demokratska opozicija Srbije je izračunala da je pobedila sa
52,54% prema 35,01%. Vuk Draškovićje objavio da proračuni Srpskog pokreta obnove potvrđuju da je
Koštunica pobedio, a srpski patrijarh je izjavio da su izbori pokazali da je, u skladu sa zakonom, nov čovek
postao predsednik Jugoslavije. Čak je i radikal Vojislav Šešelj okrenuo leđa Miloševiću i rekao da je Koštunica
legitimni predsednik.
Problem je bio u tome što Milošević nije tako shvatao stvari. Članovi Savezne izborne komisije, koja je bila
pod njegovom kontrolom, objavili su da je Koštunica osvojio 48,22%, a Milošević 40,23% glasova i da će se
drugi krug izbora održati 8. oktobra.
Odmah je postalo jasno da je Savezna izborna komisija izmislila nov način računanja po kojem dva plus dva
nije četiri, i da je verovala da će ljudi to progutati. Bila je to velika laž. Komisija je 11. septembra rekla da je
bilo 7,8 miliona registrovanih birača. Taj broj je 26. septembra potvrđen, ali je 28. Komisija donela ispravku i
objavila da je bilo 7,2 miliona birača, što znači da je u roku od dva dana zvanično nestalo 600.000 glasačkih
listića koji su stavljeni na raspolaganje Miloševiću. Podaci koje je iznela Komisija takođe su pokazali da je
iznenađujuće veliki broj glasova za Miloševića poticao od srpskih izbeglica i kosovskih Albanaca s juga Srbije.
Taj trapavi kratkoročni pokušaj da se kupi vreme bio je tipičan za Miloševića. Pokušao je da bude pametan i
da ne ukrade mnogo glasova, pa se čak složio i da uđe u drugi krug izbora. U stvari, bilo mu je potrebno da
dobije dve nedelje kako bi povukao dovoljno poluga koje će mu obezbediti da u drugom krugu ukrade onoliko
glasova koliko mu je bilo potrebno.
Na potezu je bila opozicija. Iako su znali da će Savezna izborna komisija opet upotrebiti svoju računicu, do
tada su mogli biti spremni da naprave kompromis i pokušaju da pobede u drugom krugu. Ali sada su se stvari
promenile; dani popuštanja i kompromisa su prošli.
Niko nije naseo na veliku laž. Milošević se odjednom poja kao car bez odela; veslao je čamcem u krug i
pretvarao se da čuje povike koji su mu govorili da mu je vreme isteklo. Nije stvar bila samo u tome što je narod
verovao da je ono što govori laž; ljudima sada više nije bilo važno ni da li govori istinu. Tvrdio je da se
očajnički borio da se Jugoslavija ne raspadne bez obzira na to da li je ta tvrdnja bila istinita ili lažna, na to se
jedino moglo odgovoriti: "Ali nisi uspeo!"
U televizijskom obraćanju naciji 2. oktobra još jednom se pozvao na patriotizam i rekao da NATO još uvek
napada Jugoslaviju, ali ovoga puta prerušen u opozicione lidere koji su, prema tome, nacionalni izdajnici.
"Poznato vam je", tvrdio je neubedljivo publici koja nije bila nimalo impresionirana, "da se deset godina
čine napori kako bi se celo Balkansko poluostrvo stavilo pod kontrolu nekih zapadnih sila."
Milošević je hteo da kaže da za masovni pokolj u regionu nisu bili krivi oni koji su povlačili okidače, već
Zapad. Igrao je na kartu patriotizma jer je verovao da ima još uvek dovoljno ljudi koji veruju da je on čovek
koji će ih spasti od babaroge koja preti iz inostranstva. Sada je, međutim, postojala alternativa u liku
nacionaliste Vojislava Koštunice.
Nekoliko godina ranije jedan fotograf je snimio Koštunicu kako drži pušku. Nekoliko inostranih
komentatora je mislilo da će on izgubiti na izborima jer je narodu već dosta rata. Ali upravo je ta slika o njemu
mogla odvratiti nacionaliste da glasaju za Miloševića.
Koštunici su bili zagarantovani glasovi pristalica opozicije. Oni bi glasali za BKOM ("bilo koga osim
Miloševića"), ali od ključne važnosti je bilo i to što je on takođe mogao impresionirati mnoge Miloševićeve
pristalice. Oni će glasati za Dobrog Srbina koji će zameniti čoveka čiji bi epitaf mogao da glasi: "Ali nisam
uspeo." Ponekad se i složena politika svodi samo na pobednike i gubitnike, a Miloševićje poćeo da liči na
gubitnika.
Svaki put kad bi rekao nešto o ekonomiji, odbrani zemlje, srpskog društva i naporima da se situacija popravi,
ljudi bi pomislili: "Ali nisi uspeo!" Čak je tvrdio da će talas kriminala zapljusnuti Srbiju ako narod pokloni
poverenje opoziciji i preda joj vlast. Pri tom je zaboravljao da se kriminal rasplamsao dok je on bio na vlasti, a
možda nije bio ni svestan činjenice da većina ljudi veruje da se polovina njegove porodice i prijatelja obogatila
stavljajući ogromne sume novca u vlastiti džep.
Socijalistička partija Srbije je još 1987. godine počela da otvara of-šor bankovne račune i na njih prebacuje
državne fondove. Kasnije se Milošević pretvarao da je privatizovao državnu firmu MKS koja je onda korišćena
za izvlačenje kapitala iz Jugoslavije. Neka od tih sredstava su poslužila Jugoslaviji kad su uvedene
međunarodne sankcije, ali Miloševićevi saradnici su se takođe poslužili narodnim parama stotinama miliona
dolara.
Švajcarska vlada je 2. oktobra zamrznula gotovo stotinu bankovnih računa koji su pripadali Miloševiću i
njegovim prijateljima. Četrnaest meseci pre toga Švajcarska je objavila da ne zna ni za kakve slične račune, ali
je sada, posle intenzivnog lobiranja Amerikanaca, našla desetine računa sa stotinama miliona dolara.
Mali je broj običnih ljudi znao detalje, ali glasine su počele da se šire i opozicija je mogla da ne mari za ono
što su tvrdili Miloševićevi elektronski mediji. Opozicija je počela da govori o Koštunici kao o "izabranom
predsedniku" koji još nije stupio na dužnost. Spoljni svet je pozvao Miloševića da prihvati poraz, a britanski
ministar spoljnih poslova Robin Kuk otišao je tako daleko da je podsetio Beograd na "stalno i znatno vojno
prisustvo" Zapada na granicama Jugoslavije. Ta uvijena pretnja nagoveštavala je da NATO neće mirno sedeti
ako u Jugoslaviji izbije građanski rat. Bilo je malo verovatno da će uslediti intervencija, ali Kuk je podsetio
Miloševića na to da će imati velike probleme ako pokuša nešto u tom smislu.
On ipak nije hteo da se povuče. Opozicija nije htela da pristane na drugi krug i pripremala je niz
demonstracija, a pozivala je i na građansku neposlušnost. Istovremeno je počela da sprovodi plan koji je
nedeljama ranije pripremala; to je bio plan za oružanu pobunu u slučaju da Milošević ne popusti. II
predizbornim mesecima oni su nastojali da stvore uslove koji će obezbediti da takve pobune ne bude, ali bili su
spremni da se bore ukoliko Milošević poželi da sve povuče u propast.
Opozicija, ili ono što je sada postalo vlada, pozvala je narod na masovne demonstracije ispred savezne
skupštine koje su zakazane za 5. oktobar. Pozivajući Ijude iz drugih mesta da dođu u Beograd, opozicija je dala
jasan znak i svi su znali da će 5. oktobar biti odlučujući dan.
U zemlji je vladala uznemirenost i granice su zatvorene. Narod koji je čeznuo za stabilnošću shvatio je da su
rezultati izbora dovedeni u pitanje. Lideri skoro svih zemalja za koje su ljudi ikada čuli rekli su da je Koštunica
pobednik. Neke od tih zemalja su to govorile diplomatskim jezikom, ali bilo je jasno da su verni prijatelji iz
inostranstva pustili Slobu niz vodu.
Nisu ga podržali čak ni Kinezi koji su mu bili najbliži strani saveznici. Saopštenje Ministarstva spoljnih
poslova u Pekingu je glasilo: "Poštujemo izbor jugoslovenskog naroda." A to je značilo: "Žalimo slučaj, Slobo,
ali u ovo se nećemo petljati." Stav drugih prijatelja Jugoslavije Severne Koreje, Iraka i Belorusije nije imao
nikakvu težinu jer ih je i srpski narod doživljavao na isti način na koji ih je doživljavao i sav ostali svet kao
"beznačajne igrače".
Istovremeno su radnici u rudarskom kompleksu Kolubara objavili štrajk i okupirali kompleks, a opozicioni
lideri su pozvali na generalni štrajk. Milošević se prvi put suočio s unutrašnjom opozicijom koja je pokazala
odlučnost. Industrijski radnici, pa čak i jedan deo seljaka pridružili su se intelektualcima i studentima iz velikih
gradova i nameravali su da zajedno krenu u prestonicu.
Opozicione vođe koje su organizovale mase imale su plan akcije i znale su da je 5. oktobar njihov Dan D.
Ako plan propadne, njihovi životi će biti ugoženi, doći će do krvoprolića i verovatno do poraza. Ako oružane
snage podrže Miloševića i on pobedi, proteći će godine dok se ne ukaže nova prilika. Britanci i Amerikanci su
to takođe vrlo dobro znali; o tome se i razgovaralo na sastancima u Bigin Hilu. Tada su okolišili, ali sada su
tražili direktan odgovor.
Za 4. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom selu laktaši blizu Banjaluke. Dotad je bilo nekoliko takvih
sastanaka kojima su prisustvovali službenici MI6 i po dva-tri predstavnika vojne obaveštajne službe
Jugoslavije. Uveče 4. oktobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu specijalaca iz SAS-a. Službenik CIA-e koji je
učestvovao u organizovanju sastanka kaže da su specijalci stigli pred seosku kafanu u neobeleženom vozilu:
"Tom prilikom sastanak je održan uveče i obe strane su ponele ozbiljno naoružanje jer su imale da razgovaraju
o veoma ozbiljnim stvarima, pa nisu želele da budu nespremne ako bude problema. Britancima je bilo lako da
se organizuju jer su imali specijalne snage u bazi 'Fabrike metala', blizu Banjaluke. Na tom poslednjem
sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome što će se dešavati sledećeg dana i Britanci su se brinuli za
svoju sigurnost u slučaju da budu prevareni i da srpska strana pokuša da otme nekoga i prebaci ga preko Drine.
Zamislite šta bi bilo da je Milošević saznao za prevrat pre nego što se on desio i da je izveo dva-tri britanska ili
američka špijuna pred televizijske kamere kao dokaz o stranom mešanju."
Britanci su imali dobro pamćenje i dobar razlog za oprez. Dan pre nego što je objavljen Drugi svetski rat
nemačka obaveštajna služba je namamila britanskog špijuna u Holandiju i zatim paradirala njime po Nemačkoj
u kojoj je proveo sve vreme rata. Mogućnost da agent bude kidnapovan iz Bosne bila je mala, ali oni nisu hteli
da rizikuju.
Specijalci su sedeli u kamionu i preko skrivenih mikrofona slušali razgovore koji su se vodili u kafani.
Ovoga puta ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na
ulice, Vrhovna komanda neće poslušati.
Nije bilo garancija za to i još uvek niko nije znao da li će se cela Vrhovna komanda s tim složiti, ali poruka
je preneta opozicionim liderima u Beogradu. Samo nekoliko sati pre početka Dana D svi zainteresovani su
pomno proučavali svoje karte. Pitanje je bilo kako će ko odigrati.
 Devetnaesta glava

Nijedan čovek rođen s dušom

ne može raditi za one koji donose zabrane.
Sruši zid,
nek vlada padne,
kako to odbiti?
Nek bes istera svoje,
Gnev je ponekad moćan Znaš li da možeš da ga iskoristiš?
Clash, "Clampdown"

Posle duge mračne noći Srbija se probudila. Širom zemlje ljudi su ustajali iz kreveta, pridruživali se drugim
članovima svoje porodice i prijateljima, i kretali ka glavnom gradu. Namera je bila da se u mrak udari tako
snažno da iz njega potekne svetlost.
Još mnogo pre četiri izjutra upalile su se sijalice u gradovima i selima širom zemlje, a Ijudi su tovarili
potrebne stvari u kola i ispijali poslednju šoljicu kafe. Uz povike: "Vidimo se kod Skupštine!" kretali su i
ulivali se sa sporednih drumova na pet glavnih puteva, u reku odlučnosti koja je tekla ka Beogradu.
Osećala se atmosfera revolucije. Svi su znali da to nije obično putovanje na protest u glavnom gradu. Samo
nekoliko desetina ljudi je znalo za plan, ali bilo je očigledno da će taj dan biti dukčiji od bilo kojeg drugog do
tada. Mnogi su videli kako se oružje tovari u kamione, kamenje skriva ispod cirada i prepoznali su u svojim
redovima vojnike i policajce koji nisu bili na dužnosti, već su pošli s njima da se bore. Ako stvari krenu
naopako, znali su da će do večeri izbiti građanski rat.
Bila je to narodna vojska organizovana u pet kolona na čijem su čelu bili ljudi koji su znali šta rade i znali su
kakve su mogućne posledice onoga što rade.
Miloševićevu prvu liniju odbrane činili su policijski punktovi postavljeni oko Beograda na svakom od pet
autoputeva koji su vodili u grad; njihov zadatak je bio da spreče kolone da uđu prestonicu ako do nje uopšte
stignu. To je trebalo da bude čelični prsten, ali pokazalo se da se on razbio kao da je od stakla.
Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić predvodio je dvadesetak hiIjada Ijudi. Među njima su bili vozači kamiona
i radnici iz centralog dela Srbije. Na protestu koji je u šest izjutra održan na čačanskom trgu gradonačelnik Ilić
je uzviknuo: "Pobeda ili smrt!" To nije bila puka retorika; to je bio pravi borbeni poklič. Ako udar ne uspe, Ilić
bi bio među onima kojima bi se režim verovatno krvavo osvetio.
Kolona iz Čačka, dugačka više od dvadeset kilometara, zaustavljena je kod Majdana na Ibarskoj magistrali.
Četrdesetak policajaca blokiralo je put. Ilić je prišao komandiru i rekao mu da se skloni s puta. ljudi koji su bili
iza njega nisu traćili reči; golim rukama su podigli policijska vozila i gurnuli ih u jarak.
"Naljutili ste ih", rekao je Ilić dok su desetine ljudi počele da se primiču policajcima koji nisu ni sačekati
naređenje; jednostavno su pobegli u obližnju šumu.
Slične scene odigravale su se na svim kontrolnim punktovima na putu ka Beogradu. Policijska kola su
uklanjana, a komandiri su bili uplašeni. Bili su svesni situacije: ako otvore vatru, pobiće nekolicinu ovih
gnevnih ljudi, ali onda će ih gomila rastrgnuti. Neki komandiri su pre toga već bili na tajnim sastancima s
opozicionim liderima i pristali su da propuste kolone. Nekoliko jedinica u Beogradu dobilo je od nadređenih
uputstvo da ne puca na gomilu. Ukoliko prva linija odbrane padne, režim je, dakle, mogao da računa uglavnom
na specijalne jedinice.
Približavajući se Beogradu, Ilić i kolona iz Čačka naišli su na drugu policijsku jedinicu. Ovoga puta tu je
bilo sto pedeset policajaca pod punom ratnom opremom; imali su i oklopni transporter.
Ilić je zamolio zapovednika da se skloni, ali je ovaj to odbio. Za to vreme Čačani su istovarili bager koji su
nosili na prikolici kamiona. Komandir je izvukao pendrek i udario Ilića. Stigao je da ga udari samo jedanput pre
nego što su ga ljudi dohvatili i pretukli.
U Beogradu su vođe prevrata nervozno čekale da se pojave prva kola, autobusi i kamioni koji su se sada
spuštali ka gradu. Znali su da će, ako kolone ne uspeju da stignu do grada, pokušaj da se izvede prevrat propasti
pre nego što i počne.
Imali su štab u jednoj fabrici na obodu grada, na čijem je čelu bio Nebojša Čović, nekadašnji Miloševićev
saveznik koji je s predsednikom želeo da izravna račune. Čović je bio gradonačelnik Beograda, ali je pao u
nemilost režima pošto ga je Milošević ošamario pred drugim članovima Socijalističke partije. Nakon toga
njegovi takozvani prijatelji su mu okrenuli leđa. Sada je želeo da uzvrati šamar Miloševiću.
Izvor iz obaveštajne službe Jugoslovenske vojske veruje da je Čović potcenjen kao jedan od glavnih igrača u
onome što se događalo toga dana: "Gradonačelnik Čačka Ilić privukao je dosta pažnje, ali, verujte mi, taj štab je
bio ključna stvar. U fabriku je sklonjeno oružje, na hiljade komada, a najmanje dve hiljade obučenih i
naoružanih ljudi se skrivalo u njoj. Postojao je plan da oni kao podrška krenu na različita mesta, a pre svega da
pomognu gomili da se dočepa ministarstava. Ali gomila nije znala za plan."
Deo plana je bilo i to da Čačani osvoje saveznu skupštinu, a da Nišlije preuzmu obližnju zgradu Radio-
televizije Srbije. U četiri izjutra jedna policijska jedinica kojaje promenila stranu zaposela je poslednje spratove
"Beograđanke", zgrade u kojoj je smeštena televizija Studio B, i tamo se sakrila. Opozicija je planirala da preko
te televizije objavi govor novoizabranog predsednika Koštunice. Znali su da će režim pokušati da obezbedi
Studio B, pa su hteli da to preduprede.
Desetine hiljada ljudi koji su se već okupljali oko Skupštine ništa o tome nisu znali; oni su imali samo jedno
na umu: da uzmu ono što je njihovo.
Ljudi su s balkona pozdravljali kolone koje su pristizale. Beograđani su takođe bili organizovani i počeli su
da se kreću ka centru. Okupili su se i navijači fudbalskog kluba Crvena zvezda poznati pod imenom Delije i
pošli ka zgradama državne uprave.
Otpor je prevratu dao slogan, a Delije su mu dale pesmu. Ranije te godine sa tribina na stadionima orile su se
reči "Slobodane, spasi Srbiju i ubij se!" Te reči su se izlile na ulice i preuzeo ih je ceo opozicioni pokret.
Sada je došao red na ljude lojalne režimu da se uplaše. Spoljni prsten odbrane bio je probijen, a obaveštajna
služba je tvrdila da će demonstracije biti masovne. Još uvek lojalni načelnici policije nisu bili glupi, znali su da
se nešto dešava, ali nisu znali šta. Telefoni su uzalud zvonili, a u lancu komandnih oficira odjednom je došlo do
komunikacijskih problema. Na naređenja da se ljudi hapse odgovarano je: "Žao mi je, ne čujem, linije ne
funkcionišu kako treba."
Na vrhu policije polako su počeli da shvataju da će Milošević u roku od nekoliko sati verovatno pasti i da je
njegovo uklanjanje planirano. Mogli su da biraju između tri stvari: da udare na pobunjenike, da ne učine ništa
ili da se pridruže prevratu.
Sa stepeništa koje je vodilo u Saveznu skupštinu, policija je posmatrala masu koja je sve više rasla. Videli su
kako stiže kolona iz Čačka i kako istovaruju bager. Komandir je svakih pet minuta radiom izveštavao policijsku
komandu. Nisu mu se dopadale informacije koje je od njih dobijao: "Nekoliko hiljada studenata približava se
skupštini, tri hiljade se probija sa železničke stanice, kolone vozila ulaze u centar grada."
Čačani su bili nestrpljivi; znali su zašto su došli i šta treba da rade. Obučeni u običnu odeću, sukobili su se s
nekoliko desetina policajaca sa antidemonstracijskim štitovima, kacigama, naoružanih palicama, pištoljima i
suzavcem.
Temperatura je rasla i fomirani su frontovi. Čačanima je bilo vruće, bili su žedni, gladni i besni. Razmenjene
su uvrede i poletelo je nekoliko flaša. Prvi suzavac je bačen i policajci su izvukli palice. Ljudi iz prvih redova
na koje je bačen suzavac počeli su da se povlače u masu, da bi nekoliko minuta kasnije opet nagrnuli napred
ovoga puta bili su još bliže policajcima na stepeništu.
Vest da je bačen suzavac brzo se proširila gradom i među onima koji su još uvek bili na putu. To je
pokvarilo ceo plan. ljudi kojima je bilo rečeno da idu na aerodrom i neke druge lokacije pohrlili su pravo ka
skupštini. U opozicionim štabovima je zavladala panika, ali se ona brzo pretvorila u optimizam kad su stigli
izveštaji o tome kolika se masa ljudi kreće ka skupštini.
Ilić je nameravao da konačni napad izvede u tri sata; sa svakim novim talasom koji bi navalio na sve
nervoznije branioce, čarke su postajale sve ozbiljnije. Stotine hiljada ljudi su se sada tiskale oko parlamenta.
U pola četiri popodne prvi redovi su bili na nižem nivou stepenica i nadirali su ka glavnom ulazu koji je bio
zatvoren. Pretpostavljalo se da se iza vrata nalaze specijalci koji će pucati ako gomila navali da uđe.
Ali, strahaje gotovo sasvim nestalo. Drugi talas ljudi je urlajući poleteo uz stepenice, a ostali su napali bočna
krila zgrade koja uopšte nisu bila branjena. Neki policajci su se predali, drugi su počeli da mlate pendrecima i
bili smesta obasuti udarcima. Vrata su malo napukla, a zatim popustila. Kad su ljudi uleteli u hodnik koji je
vodio u salu Veća republika, eksplodirao je kanister sa suzavcem. ljudi iz prvih redova proleteli su pravo kroz
dim i suočili se s drugom policijskom jedinicom koja je izlazila iz sale držeći pištolje sa suzavcem i noseći gas-
maske na licu. Dve strane su na trenutak zastale na nekoliko metara jedna od druge. Policija je počela da puca
gotovo uvis, pa je suzavac s tavanice padao na protivnike. ljudi iz prvih redova zateturali su se i počeli da se
povlače, ali pritisak otpozadi je bio toliko jak da je nastad pravi haos. ljudi su padali, gušeći se od gasa; mnogi
su bili prignječeni jer su neki pokušavali da izađu dok su drugi hteli da uđu.
Konačno ih je suzavac naterao na povlačenje. Neki su bili očajni jer su verovali da je stvar propala, ati u
zgradu je sada moglo da se uđe s više strana.
Delije i druge grupe razbijale su prozore sa strane zdanja, pele se na njih i ulazile u zgradu. Čačanski bager
kupio je lopatom po nekoliko demonstranata i spuštao ih na prvi sprat. Kad je glavni ulaz po drugi put
napadnut, u nekoliko soba izbio je požar.
 Policija je bila u panici. Prvi redovi demonstranata pritiskali su na glavnom ulazu, a znali su da je bilo i onih
koji su s drugih strana već ušli u zgradu. lider Građanskog saveza Goran Svilanović probio se kroz vrata i
pozvao komandira policijske jedinice koji ga je prepoznao.
Svilanović je s njim obavio kratak razgovor i policija je prestala da ispaljuje suzavac. Gomila je krenula za
Svilanovićem u predvorje, a policajcima je bilo dosta svega; počeli su da bacaju oružje i gledaju kao da izađu.
Neki su dobili batine, a neki pomoć da se sklone.
U zgradi je bilo i drugih policijskih jedinica, ali bitka za parlament je manje-više bila dobijena. ljudi su
vrveli po glavnoj sali i hodnicima, pridružujući se onima koji su ranije ušli kroz prozore. Kancelarije su
rasturane i paljene. U jednom trenutku neko se dočepao vatrogasnog creva i uperio ga na policajce koji su
napredovali kroz hodnik. I oni su se predali i potražili izlaz.
U okolnim ulicama policijske jedinice su pokušavale da stignu do svojih kolega, ali ih je gomila mlatila i
nije im dala da prođu. ljudi su shvatili da je stvarno došao Dan D. Dim koji se dizao iz Skupštine mešao se s
tragovima suzavca, a razne grupe naoružane močugama, kamenjem i policijskim pendrecima i štitovima
nasrtale su na sve što je imalo bilo kakve veze s režimom.
Parfimerija čiji je vlasnik bio Miloševićev omraženi sin Marko bila je razlupana. ljudi su zatim krenuli ka
novoj meti Takovskoj 10. Zgrada Radio-televizije Srbije, takozvana Bastilja, takođe je morala da padne.
Novinari Dragan Bujošević i Ivan Radovanović, autori knjige 5. oktobar: Dvadeset četiri časa prevrata, kažu
da su čelnici režima pali u očajanje. U njihovoj knjizi koja iz sata u sat prati događaje u tom danu kaže se da je
Milošević izdao naređenje da se na demonstrante iz helikoptera bace kanisteri sa suzavcem. Sumnjičavi
pukovnik koji je dobio naređenje nadleteo je skupštinu u plamenu i jasno video ogromnu masu ispod sebe.
Vratio se u bazu i raportirao da je dim toliko gust da je nemoguće izvršiti naređenje.
To je dokaz kako nečinjenje može biti revolucionarni čin. Tog 5. oktobra Miloševiću je izmicala ispod nogu
sva preostala potpora: dim je bio previše gust, na telefonske pozive nije bilo odgovora, komunikacione veze
bile su u prekidu. Postoji mnogo načina da se ne poslušaju naređenja.
Došao je trenutak da se pokrenu specijalne jedinice. Milošević bi mogao nastaviti da vlada bez parlamenta,
ali bez televizije bi bio gotov. Izdata su poslednja očajnička naređenja.
S prozora zgrade RTS-a policija je videla kako su njihove kolege zasute raznim projektilima i molotovljevim
koktelima. Iza ugla skupštine pojavio se bager i parkirao se ispred Bastilje.
Policijska jedinica dobila je naređenje da "pristupi daljoj akciji" i da "uradi ono što sleduje". To je značilo da
treba da otvore vatru na demonstrante. Za neke od njih to je bilo previše. Jedan policajac je počeo da skida
uniformu, drugi su tražili načine da izađu iz zgrade, ali nekoliko njih se okupilo na prednjem ulazu
pokušavajući da ga odbrani.
Otprilike u to vreme pozvane su Crvene beretke. Njih je pozvao ili sam Milošević ili ih je u njegovo ime
pozvao šef tajne policije Rade Marković. Crvene beretke su bile vrhunski specijalci Službe državne
bezbednosti. Komandovao im je Milorad Ulemek, nekadašnji oficir u francuskoj legiji stranaca koji se u
Jugoslaviju vratio na početku rata 1991. godine.
Crvene beretke su obučavane po standardima Specijalnih jedinica NATO-a i imale su dugu istoriju tajnih
operacija u jugoslovenskim ratovima, između ostalog i u sukobu na Kosovu.
Poznat Srbima pod nadimkom legija, Ulemek je prethodne noći već bio u kontaktu sa opozicionim liderima.
Zoran Đinđić je znao da bi učešće legije na Miloševićevoj strani umanjilo šanse za uspeh opozicije.
"Koliko si bitaka izgubio pod Miloševićem?" pitao ga je.
"Nijednu."
"A koliko si ratova dobio pod njim?"
"Nijedan", glasio je odgovor. legija nije otkrio svoje) namere, ali se Đinđić vratio sa sastanka zadovoljan što
Milešević ne može u potpunosti da se osloni na Crvene beretke.
Kad je dobio naređenje da interveniše, legija je bio u svojoj bazi blizu Beograda i igrao je fudbal. Jednom
svom prijatelju ovako je opisao događaje: "Pozvali su me s vrha i izvestili o situaciji u centru grada. Rekli su da
je tamo sedamdesetak hiljada Ijudi i da ubijaju policajce koji brane televiziju. Rečeno nam je da odemo da ih
spasemo."
Jedinica se dovezla u grad u bojnim vozilima tipa "hamvi", nekoj vrsti oklopnog džipa s otvorenim zadnjim
delom. legija je bio u prvom vozilu, a na sebi je imao, kao i ostali njegovi Ijudi, crnu balaklavu i gas-masku.
"Kad sam stigao u centar, shvatio sam da su me slagali. Tu nije bilo 70.000 ljudi, pre će biti da ih je bilo
700.000. Dok smo dolazili, izletali su pred vozila. Kad smo se približiti RTS-u, neko je čak i zapucao, ali sam
rekao svojim ljudima da ostanu mirni i ne odgovaraju na vatru. Pred televizijom sam shvatio da su mi rekli još
jednu laž. Naredio sam ljudima da se vrate u bazu."
Kad su vozila stigla na Slaviju, okružila ih je pobesnela masa. legija je ustao i pogledao oko sebe:
 "Šta da radim? Da pucam u sve njih?" pitao se.
Prišla mu je jedna starija žena. Sve što je mogla da vidi bila je visoka figura obučena u crno, s maskom na
licu i sa dva pištolja na grudima. Povukla ga je za rukav: "Mogu li da te pitam nešto?" Legija je pogledao
nadole i klimnuo gtavom.
"Nećeš pucati na ove ljude, sinko?"
Legija kaže da je u tom trenutku pomislio: "Jebi ga. Ratujem već deset godina za jednog čoveka i uvek sam
govorio da nikad neću ubijati Srbe, čak ni za šefa."
Skinuo je masku i neki iz gomile su ga odmah prepoznali. Počeli su da viču: "To je legija." Svi su počeli da
kliču kad su ostali specijalci sledili primer svog komandanta i poskidati bataklave i gas-maske. ljudi iz mase
počeli su da skaču na vozila u pokretu, ljube vojnike i pozdravljaju ih srpskim pozdravom s tri prsta.
Crvene beretke su se vratile u kasarnu, a legija je otišao da se sretne sa Zoranom Đinđićem. Ovoga puta mu
je rekao upravo ono što je Điniđić želeo da čuje. legija je shvatio da je Miloševićevo vreme prošlo i njegovi
specijalci će stupiti u akciju samo ako neko pokuša da zadrži Slobu na vlasti.
Milošević je suviše kasno pozvao u pomoć. Uvek je bio čudan tip diktatora. Koristio je poluge vlasti mnogo
suptilnije nego njegovi pandani u Africi ili na Bliskom istoku; tako je uspevao da sačuva privid
respektabilnosti. Jedan od njegovih bivših savetnika, koji mu je nešto pre 5. oktobra okrenuo leđa, kaže da ga je
predsednik podsećao na iranskog šaha: "Nije mogao da se odluči koliko sile da upotrebi. Upotrebio je dovoljno
sile da razgnevi ljude, ali nedovoljno da ih i uplaši."
Negde u vreme kad je legija vratio svoje ljude, pala je i Radio-televizija Srbije. Policija je sporadično pucala
i jedan član Delija je pogođen u nogu dok je utrčavao kroz glavni ulaz. Onda je čačanski bager razvalio sva
spoljna vrata i rulja je oslobodila zgradu. Na izlasku su neki novinari RTS-a, tog najomraženijeg simbola
režima, uhvaćeni i pretučeni.
Sve u svemu, 5. oktobra je više od sto ljudi bilo povređeno, računajući i one koji su imali rane od metaka.
Dvoje je umrlo: Jasminu Jovanović je pregazilo jedno vozilo, a Momčilo Savićje dobio srčani udar.
Kad je Radio-televizija Srbije osvojena, Miloševićje bio izgubljen. Studio B i Radio B92 su podržavali
revolucionare, pa je Miloševića mogla da čuje samo nekolicina ljudi oko njega. Bez megafona koji su mu dotad
služili, njegov glas je bio preslab, zaglušen besom koji je ključao.
Teorijski, on je mogao pokušati da komunicira preko Ju-info kanala koji je 24 časa emitovao vesti i bio pod
kontrolom ministra informacija Gorana Matića. Ali stvarnost je bila drukčija. Taj kanal se 26. septembra, ili
tako nekako, od glasnogovornika režima preobratio u nepristrasni izvor informacija.
U Londonu je tim Forin ofisa zadužen za Balkan sa sve većim interesovanjem posmatrao šta se dešava.
Jedan član tima je 4. oktobra doputovao u Mađarsku i odande je pratio događaje.
"Kad govorimo o medijima, Ju-info je bio najbolja stvar koja se mogla desiti neposredno pre 5. oktobra. Oni
su jednostavno izveštavali o događajima, između ostalog i o onom što se dešavalo na ulicama. Bili su
neutralni."
Neutralnost je bila sve što je vođama prevrata bilo potrebno. Ju-info je možda bila malo gledana stanica, ali
je ona bila pod kontrolom države i njena nepristrasnost je sama po sebi slala snažnu poruku.
Jedina svetska televizija koja je 5. oktobra mogla uživo da prenosi snimke iz Beograda bio je CNN. Ali ta
organizacija sa sedištem u Atlanti propustila je priliku koju je takav-ekskluzivitet garantovao i nije se pokazala
u punom sjaju.
Ljudi iz BBC-ja i Skya sve vreme su bili na ulicama i telefonom se uživo javljali ispred skupštine
obaveštavajući svoje gledaoce o okupljanju naroda i početku revolucije. CNN je naredio dopisniku da ostane u
kancelariji dva kilometra udaljenoj od centra dešavanja kako bi mogao da se "slikom" javlja uživo. Dok su svi
drugi od početka izveštavali o ogromnoj masi Ijudi koja se okupljala od ranog jutra, CNN je stalno ponavljao
da je to protest kao i svaki drugi i objavljivao je podatke po proceni režima po kojoj je na ulice izašlo oko
70.000 demonstranata ne obazirući se na činjenicu da je to bila čista laž.
Kako se desilo da CNN bude jedina televizija koja je dobila vizu i dozvolu za satelitsku vezu ostaje tajna.
Goran Matić nije dozvolio da Sky i BBC uđu u zemlju. Ali, ubrzo posle kratke posete jednog od direktora
CNN-a koji je u Beogradu razgovarao o finansijskim pitanjima i prodaji opreme, ministar je CNN-u dao
dozvolu da izveštava.
Džon Simpson iz BBC-ja prošvercovao se preko Crne Gore, a Jakša Šćekić iz Skya je bio u Beogradu.
Obojica su sa lica mesta izveštavali o događajima.
Ja sam bio zaglavljen na mađarskoj granici s hordama drugih novinara i svi smo bili svesni da propuštamo
vest godine. Još gore su prošli novinari koji su iz Crne Gore doleteli u Beograd i bili zadržani na aerodromu.
 Među njima je bio Džulijan Manjon. Sati su prolazili i jedan kamerman se toliko dosađivao da je počeo da
isprobava svoju tehniku tajnog snimanja uperivši sočiva na Manjona koji je koračao gore-dole kao zver u
kavezu.
Manjon je već isprobao stari fazon: "Znate li vi ko sam ja?", ali to nije nimalo impresioniralo pograničnu
policiju. Sada je mrmljao sebi u bradu i postajao sve ljući. Na kraju, dok ga je kamerman i dalje krišom snimao,
ponovo je prišao policajcu i dreknuo: "Zar ne shvatate da ovde imate gomilu najvažnijih svetskih dopisnika!?
Predlažem da nas pustite da radimo svoj posao."
Policajac se nasmešio, a vrata kroz koja je trebalo samo proći da bi se čovek našao usred revolucije ostala su
zatvorena.
Rano uveče, u centru grada, činilo se da je prevrat uspeo, ali trebalo je pregurati još nekoliko sati nervoze.
Nova vlada je uspostavila kontrolu nad medijima i imala je podršku većeg dela policije i nekih specijalnih
snaga.
Što se naroda tiče, pobeda je bila osvojena. Umesto manifestacija gneva, na ulicama je otpočeo karneval,
Ijudi su slavili i osećati olakšanje. Centrom grada odjekivala je muzika ciganskih orkestara koji su svirali ispred
kafana, a tehno-fank je treštao iz zvučnika na prikolicama kamiona. Te večeri Srbija je igrala; ljudi su bili
opijeni adrenalinom i šljivovicom.
Kad je narod u tri izjutra počeo da se razilazi, Zoran Đinđić je bio u skupštini grada, naspram saveznog
parlamenta. Obavešten je da su tenkovi viđeni na putevima oko grada. Đinđić i druge vođe prevrata su i pre
toga čuli glasine da će u pet izjutra vojska pokušati kontraudar jer očekuje da će tada biti manje Ijudi na
ulicama. Lideri su zato zamolili demonstrante da ostanu ispred zgrade savezne skupštine i čuvaju je.
Te noći je vojska bila veoma aktivna. U okolinu glavnog grada stizale su jedinice i oprema, a najmanje jedan
vazdušni transporter pun vojnika spustio se na aerodrom u Batajnici; komande specijalnih snaga, redovne
vojske i specijalne policije održale su nekoliko sastanaka.
Ljudi su počeli da podižu improvizovane barikade i prave Molotovljeve koktele, ali pet sati je došlo i prošlo.
Tenkovi su se vratili u kasarne, svanulo je i otpočela je nova era srpske istorije.
List Politika, koji je bio pod državnom kontrolom, izašao je s ogromnim naslovom: "Revolucija!" Politika je
uvek govorila u ime onih koji su bili na vlasti; naslov je potvrđivao da je vlast prešla u druge ruke.
Tog jutra je šef Generalštaba Nebojša Pavković telefonirao Vojislavu Koštunici i, oslovljavajući ga kao
predsednika, čestitao mu na pobedi i stavio mu vojsku na raspolaganje. Bilo je gotovo.
Ostaje otvoreno pitanje da li je Pavković znao za kontakte na visokom nivou koji su prethodnih meseci
uspostavljeni između vojske i Britanaca. Izvor iz obaveštajne službe Vojske Jugoslavije veruje da je većina
oficira u Vrhovnoj komandi delila isto mišljenje o eventualnoj vojnoj intervenciji i spasavanju Miloševića:
"Nisu hteli nikome ništa da obećavaju dok ne vide rezultate izbora. Kad je postalo jasno da je Milošević
izgubio, bilo im je lakše da kažu kako su na strani zakona jer je Koštunica legitimno dobio ozbore. U početku,
nisu hteli da se mešaju iz nekoliko razloga, ali su znali da im nijedna strana ne veruje potpuno, pa su najkraju
učestvovali u prevratu tako što u njemu nisu učestvovali."
Ceo događaj je protekao relativno mirno. Malo je ljudi verovalo da se vlast u Srbiji može promeniti bez
prolivanja krvi. Mnogi organizatori prevrata strepeli su da će, u najmanju ruku, pucnjave na ulicama glavnog
grada.
Na kraju se pokazalo da je, zahvaljujući višemesečnom planiranju, pola posla bilo završeno i pre napada na
skupštinu. Nasilje, paljevine, bager i dim bili su neizbežni deo pozorišta. Da bi prevrat uspeo, bile su potrebne
dve vrste kritične mase koje su zavisile jedna od druge.
Prvo, trebalo je da bude dovoljno ljudi iz vlasti koji su bili spremni da promene stranu; drugo, trebalo je da
bude dovoljno naroda na ulicama kako bi se promena strane opravdala. Režim je potonuo, ali bilo je malo onih
koji bi, ubacivši se u čamce za spasavanje, imali hrabrosti da bilo šta urade bez pomoći opozicije i paravana
koji im je pružila masa.
Bivši britanski ambasador u Beogradu rekao je: "Miloševićev režim je pukao iznutra. Naša pomoćje bila
samo korisno podmazivanje i ohrabrila je ljude koji možda ne bi doneli odluke kakve su doneli."
I sledećih dana bilo je napetih trenutaka. Kasno uveče 6. oktobra stigao sam u Beograd. Ekipa od trinaestoro
ljudi Sky Nevvsa tutnjala je autoputem od mađarske granice; najveći deo puta prešli smo vozeći se 150
kilometara na sat.
Na stotinak kilometara od Beograda zaustavio nas je jedan policajac. Hteo je sve da nas pohapsi, ali se
predomislio kad smo mu dali novčanicu od pedeset nemačkih maraka.
Stigli smo u "Hajat" i bacili se u naručje iscrpljenom Jakši koji je gotovo 36 sati neprekidno slao izveštaje.
Zagrlili smo se i poljubili tri puta pre nego što sam se sabrao i počeo da ga psujem što je dozvolio da revolucija
počne bez mene.
 "Deset godina radimo zajedno, a ti na kraju dograbiš svu slavu i izveštavaš uživo!"
Nasmejali smo se i otišli u bar koji je sada bio pun reportera. Granice su otvorene i strani novinari su
nagrnuli. Kad smo razgovarali o poslednjoj revoluciji u Revoluciji kojom se završila hladnoratovska era, mnogi
od nas nisu znali da je 7. i 8. oktobra bilo još frakcija bivšeg režima koje nisu u potpunosti priznale novu vlast.
Ako ste znali gde da tražite i šta tražite, mogli ste ih videti kako se vozikaju po centru grada u kolima bez
tablica i posmatraju jedni druge. U kolima je obično bilo po četvoro ljudi; svi su bili teško naoružani i tražili su
bilo kakvu napuklinu na površini revolucije.
Nisu bili jedini koji su proveravali situaciju. "Nepostojeći čovek" se dovezao iz Mađarske u društvu
stručnjaka za Balkan iz Forin ofisa. Njih dvojica su uzeli sobe u hotelu "Moskva" u centru grada, ostavili torbe i
krenuli duž bulevara ka skupštini koja se još uvek dimila.
Usred gomile stranih novinara, diplomata i Srba koji su došli da vide posledice revolucije, ničim se nisu
isticali. Nisu dugo ostali. Dva dana su bila dovoljna da sakupe dovoljno informacija na osnovu kojih su mogli
javiti londonu da prevrat nije u opasnosti.
Opoziciona koalicija je preuzela vlast. Demokratska opozicija Srbije (DOS) brzo je reagovala kako bi
odagnala sumnje ko je na vlasti. Uspostavili su kontrolu nad različitim polugama države i krajem nedelje je čak
i ono malo ljudi koji su znali šta se dešava iza scene bilo ubeđeno da neće biti kontraudara.
Preuzimanje kontrole nad finansijskim sektorom bilo je relativno lakše. ljudi zaduženi za Centralnu banku su
mnogo pre većine drugih vrlo dobro znali u kakvom haosu su finansije zemlje i koliko su Miloševićevi
saradnici krali. Još 1998. godine započeli su saradnju s opozicionom grupom G17. Krajem 1999. čak je i
kancelarija guvernera centralne banke bila tajno povezana s grupom iako je guverner Dušan Vlatković bio bivši
član Socijalističke partije.
U tom trenutku niko iz svetskih medija nije znao kako se prevrat zapravo odigrao, kako su se stvari
povezale. Međunarodni uticaj još uvek nije poznat širokim krugovima, ali tada je čak i domaća organizacija
prevrata bila tajna. Jedan glas mi je šapnuo:
"Idi u Čačak." Kad sam upitao zašto, rečeno mi je da ne postavljam glupa pitanja, već samo da odem tamo.
Veljko, Milan i ja smo se vrteli po prašnjavom glavnom trgu Čačka, pitajući se kako da izvučemo priču iz
ovog učmalog grada a onda nam je ona sama uletela u krilo. Otišli smo kod gradonačelnika Ilića, čoveka za
koga ranije jedva da sam čuo. Ispričao nam je neverovatnu priču o koloni vozila dugoj 22 kilometra, o bageru i
o tome kako je 5. oktobra poneo oružje i poveo paravojsku i tim kikboksera pred skupštinu.
"A da li se bager vratio ovamo?" upitao sam pun nade da odgovor neće biti odrečan. Ilić je podigao
telefonsku slušalicu. Deset minuta kasnije Milan, Veljko i ja smo snimali iza bagera koji je tandrkao gradom
dok su mu ljudi na ulicama mahali i pozdravljali ga.
Dotutnjali smo do lokalne TV stanice gde su mi pokazali fantastične snimke na kojima Čačani guraju u jarke
policijske kamione i krče sebi put lomeći barikade. Mnogi u Srbiji znali su za te događaje, ati snimci su bili
prikazani samo u regionu Čačka, a našli smo i bager.
Javio sam se Jakši i on nam je poslao kamion sa satelitskom antenom. Emitovali smo snimke u našim
vestima dana, napravili izveštaj uživo i vratili se u Beograd.
Čim sam zakoračio u hotel, na mene je kidisalo otprilike šest reportera iz raznih zemalja tražeći da im kažem
ko mi je dao snimke i kako da stignu do Čačka. Sledećeg dana svetski mediji su se stuštili u Čačak i Ilić je
svima ponaosob ponavljao priču.
Brzo smo otkrili da u novoj vladi nisu svi bili zadovoljni našim izveštajem niti činjenicom da je Ilić otkrio
tolike tajne. Veliki deo Srbije je još uvek mislio da je to bila spontana pobuna i DOS je hteo da tako i ostane;
želeli su da se o tome misli kao o narodnoj revoluciji.
Otkriće da je Ilić poneo oružje dalo je drukčiji izgled stvarima, ceo poduhvat je počeo više da liči na državni
udar.
Prijatelj koji je poznavao mnoge čelnike DOS-a ubedio je jednog od njih da dođe u hoteli pogleda snimke
koje su Veljko i Milan 5. oktobra napravili ispred skupštine. Složio se da nam da intervju i podrobno objasni šta
snimci pokazuju.
Što je duže posmatrao materijal, to je bivao sve ćutljiviji. Pokazali smo mu snimke kamiona s ciradama
ispod kojih je, znali smo to, bilo sakriveno oružje. Pokazali smo mnogobrojne snimke
čelnika DOS-a s voki-tokijima, među kojima je jedan pokazivao i njega samog na balkonu. Satima smo
pregledali slike na kojima su se videli razni Ijudi i koje su jasno pokazivale da su Delije delovale
sinhronizovano i da je u gomili bilo demonstranata s naglavnim telefonima.
Dosovac se osmehnuo i rekao da možda zaista izgleda kao da je ceia stvar brižljivo planirana, ali je i dalje
tvrdio da nije tako bilo. Otišao je a da nam nije dao intervju.
 Postojala je još samo jedna priča koja mi je preostaia hteo sam da vidim unutrašnjost skupštine. Trebalo mi
je osam dana da dobijem dozvolu. Svakog jutra smo je tražili i svakog dana se procedura odugovlačila. Na
kraju nam je odobreno da odemo tamo zajedno sa srpskom TV ekipom i novinarom jednih domaćih novina.
Prizor je bio stravičan. Hodnici su bili crni od dima i naša stopala su drobila staklo koje je bilo razasuto na
sve strane. Zidovi su bili prekriveni grafitima, sve kancelarije na prvom spratu bile su rasturene, a po podu su se
još uvek mogle videti lokvice vode. Skupštinska dokumenta bila su razbacana po pepelu spaljenih prostorija.
Ušli smo u veliku salu Veća republika, mesto gde su generacije Slovenaca, Bosanaca, Hrvata, Srba, Crnogoraca
i Makedonaca gradile zemlju koja se zvala Jugoslavija.
Polomljeni nameštaj ležao je po podu. Redovi sedišta bili su prevrnuti, stolovi razlupani u paramparčad,
slike upropašćene, a ostaci ukrasa visili su po zidovima s kojih su otrgnuti.
Kad su ostali otišli da snimaju drugi deo zgrade, ostao sam sam u sali. Sedeo sam u tišini u jednoj od klupa i
posmatrao prizor oko sebe. Pre jednu deceniju, pošto poslednja generacija lidera Jugoslavije nije uspela mirno
da se rastane, ovde su počeli ratovi.
Ono što je nekad građeno srušeno je. Ono što je nekad bilo celo sada je bilo raskomadano. Tu je bio kraj
priče i kraj sna koji se zvao Jugoslavija.

EPILOG

Pogledaj me u lice; ime mi je Možda;

Zovem se i Nikad Više, Prekasno, Zbogom.
Dante Gabrijel Roseti

U noći 31. marta 2001. godine za Miloševićem su se zatvorila vrata i stari vic se obistinio.
Bilo je mnogo viceva o Miloševićevom režimu. Gotovo svi su bili smešni i gotovo svi tužni.
Obistinio se onaj o tome kako će pod Miloševićem Jugoslavija postajati sve manja. Slovenija, Hrvatska,
Makedonija, Bosna i Kosovo sve je to otišlo; Jugoslavija je postajala sve tesnija.
"Jednog jutra Mira se probudi, baci pogled kroz prozor i vikne: 'Slobo! Slobo! U našoj bašti su vojnici!' 'Ne
brini, Miro', kaže Sloba, 'to su graničari.'"
Miloševićeva imperija se 31. marta svela na njegovu baštu. Nekoliko preostalih telohranitelja patroliralo je
po kompleksu Belog dvora dok su se ispred okupljali specijalci, kao i desetine novinara kojima je dozvoljeno
da izbliza posmatraju pretposlednji čin pada bivšeg šefa države.
Srpska vlada na čijem je čelu sada bio Zoran Đinđić konačno se osmelila da uhapsi Miloševića. Ministri su
imali na umu rok koji su dali Amerikanci: "Ako do 31. marta ne budete dokazali da sarađujete s Haškim
tribunalom za ratne zločine, suspendovaćemo pedeset miliona dolara pomoći."
Miloševićje odbio da se sam preda, mahao je pištoljem i pretio krvoprolićem i samoubistvom. Pozicija u
kojoj su bile dve strane ličila je na dvoboj koji može imati samo jedan ishod.
Nešto pre ponoći videli smo oklopni transporter kako tutnji ka kompleksu Belog dvora. Specijalci su počeli
da se penju uza zid, ne dirajući glavni ulaz. Milan i Veljko su ih pratili dok su zauzimali položaje i čekali znak
za napad.
On je ubrzo dat. Jedinici u oklopnom transporetru naređeno je da vozilom krene pravo na ulaz. lica
pokrivenih balaklavama, specijalci su istog trenutka počeli da preskaču zidove i ulaze preko pomoćnih zgrada.
Mogli su sebi osigurati i bolje položaje, ali prvi pokušaj da uđu naišao je na jači otpor nego što su očekivali.
Veljko i Milan su bili blizu kad je pucnjava počela i napravili su dramatične snimke. Pojurio sam da ih
pošaljem u london jer se čekanje nastavilo. Bilo je jasno da će vladine snage morati da krenu u žešći napad
ukoliko Milošević ne bude nagovoren da popusti.
Svi veliki mediji širom sveta izveštavali su o događaju, a na novu srpsku vladu se pomno motrilo. Znajući da
je slika o tek rođenoj demokratiji na kocki, očajnički su želeli da se hapšenje mirno završi.
Nekoliko sati kasnije, posle iscrpljujućih pregovora punih emocija, bivši predsednik se predomislio i ušao u
jedan od pet automobila koji su čekali ispred kuće. Kad je kolona krenula, njegova ćerka je dobila histerični
napad i počela da puca ka kolima.
U roku od nekoliko minuta Milošević se našao u Centralnom zatvoru; optužen je za korupciju i zloupotrebu
vlasti. Tri meseca kasnije krišom je izveden iz zemlje da se suoči s još težim optužbama.
Tog 28. juna, kad smo dobili poziv na koji smo čekali 81 dan, bili smo u Makedoniji.
"Motori su upaljeni."
Bilo je podne kad je izvor iz nove vlade u Beogradu telefonirao Veljku. Veljko je dobro znao šta njegove
reči znače: poslednji čin je počeo i Milošević će uskoro biti na putu za Hag.
 Jakša, Milan, Veljko i ja počeli smo da izveštavamo o izbijanju etničkih sukoba u bivšoj jugoslovenskoj
republici. Postojala je mogućnost da se oni prošire i na Bosnu, ali se posle nekoliko nedelja žestokih borbi
situacija smin'la. Bilo nam je drago što smo imali razlog da odemo odatle. Nekoliko dana ranije makedonski
vojnici naredili su Veljku i meni da legnemo na drum iznad Tetova koje je bilo u rukama makedonskih
Albanaca. Da bi bili ubedljiviji, uperili su nam puške u potiljak i drali se da smo mi verovatno neprijatelji.
"Mi smo samo glupi novinari", rekli smo na makedonskom. Smirili su se, ali mi je za izvesno vreme bilo
dosta Makedonije, pa sam, kad je telefon zazvonio, bio srećan što imam izgovor da se vratim u Beograd i
izveštavam o važnom događaju.
Nabacali smo opremu u kola i punom brzinom krenuli u Srbiju bojeći se da nećemo stići na vreme. Stvar je
počela da se dešava sat nakon našeg dolaska u Beograd.
Jakša je otišao u kancelariju i počeo da zove svoje veze, a mi ostali smo se uputili na fudbalsko igralište iza
Centralnog zatvora jer smo čuli da će Miloševića odvesti helikopterom.
Tu nije moglo ništa drugo da se vidi osim trave. Nekoliko puta smo koiima obišli zatvor a onda se vratili u
grad na konferenciju za novinare koja je bila zakazana u srpskoj vladi.
Kad smo stigli u Ministarstvo, koje je bilo prepuno srpskih i stranih novinara, shvatio sam da naši mobilni
telefoni ne rade. Bio sam uveren da ćemo mnogo više saznati preko telefona nego na konferenciji, pa sam
ostavio Veljka u zgradi, a Milan i ja smo izašli.
Upravo smo ulazili u kola kad je mobilni zazvonio. Glas kojem sam verovao rekao je samo jednu rečenicu:
"Odveti su ga. Za nekoliko minuta će biti u Bosni."
Dok sam pokušavao da dobijem Sky i javim se u najnovije vesti, Milan je uključio radio. B92 je objavio vest
trideset sekundi pre nas.
Sky me je odmah pustio uživo i ja sam saopštio da je Stobodan Mitošević izveden iz zatvorske ćetije u
Beogradu, da su ga prebacili na nepoznato mesto u Srbiji i da je sada na putu za Bosnu odakte će biti poslat u
Hag da bi mu se sudilo zbog navodnih ratnih ztočina.
Detalje smo saznati kasnije. Nekotiko policajaca ušlo je u njegovu ćetiju i čuvar mu je rekao da spakuje
svoje stvari. "Kuda ću?" upitao je Mitošević. "U Hag", bio je odgovor.
Presvukao je trenerku, pokupio stvari i bio izveden iz zatvora u ptavo-belom policijskom kombiju kakvim su
prevoženi obični kriminalci. Očekujući čitav konvoj zvaničnih vozila, mediji su propustiti događaj; samo je
jedan kamerman snimio kombi misleći da bi kasnije možda mogao tu sliku da iskoristi za nešto. I iskoristio je.
Na rubu grada Mitoševića je čekao hetikopter. Predstavnici srpskih vtasti potpisati su da je njegov prelazak u
nadtežnosti Haškog tribunata za ratne zločine, a onda se Milošević, pre nego što će se popeti u helikopter,
okrenuo ka šačici tokatnih zvaničnika i rekao: "Zbogom, braćo Srbi."
Helikopter je brzo prevalio kratku razdaljinu do Tuzle gde su ga čekali Britanci. Oni su jednim avionom
RAF-a prebacili Miloševića u Holandiju i u pola dva noću on je odveden u zatvor i smešten u ćeliju.
Bio je to dug dan i dugo putovanje. Miloševićje imao dosta vremena da razmišlja o datumu svog odlaska.
Njegovo prebacivanje u Hag odigralo se 28. juna i tako se poklopilo s datumom koji je igrao najznačajniju
ulogu u dugoj istoriji Srba.
Srbi su 28. juna 1389. godine izgubili bitku s Turcima na Kosovu polju. Na isti dan 1914. godine roladi
Srbin je ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, što je bio povod za početak Prvog svetskog rata.
Miloševićje 28. juna 1989. održao cjovor pred milionom Srba na poprištu Kosovskog boja i rekao im da je
on taj koji će ih voditi u slavnu budućnost. Njegov uspon se zasnivao upravo na tom govoru kojim je najavio
kraj federalne države pod čijim okriljem su bili južni Sloveni.
On je jahao na tigru balkanskog nacionalizma koji je proždrao stotine hiljada ljudi i pobrinuo se za smrt
Jugoslavije. Dvanaest godina kasnije, 28. jun je ponovo označio kraj jedne ere "Miloševićevog vremena".
Što zovemo početkom često je kraj,
A stiči do kraja znači iznova početi,
Kraj je novi početak.
Džordž Eliot