постоји идеја о мени,

нека врста апстракције,

али не постоји права ја,
само ентитет,
нешто илузорно,
и мада могу да сакријем свој хладни поглед,
а ви можете да се рукујете са мном и да осетите како моја рука стеже вашу,
и можда чак можете да осетите да су наши животни стилови вероватно
упоредиви: једноставно нисам ту.
Тешко ми је да имам смисла на било ком нивоу.
Ја имам све особине људског бића: крв, месо, кожу, косу; али ниједна, јасна,
препознатљива емоција, осим похлепе и гађења.
Нешто ужасно се дешава у мени и не знам зашто.
Моја ноћна крвопија прелила се у моје дане. Осећам се смртоносно, на ивици
лудила. Мислим да ће ми маска здравог разума склизнути.
Ја сам измишљена аберација.
Ја сам неконтигентно људско биће.
Моја личност је недоречена и необликована, моја бездушност је дубока и
упорна.
Моја савест, моје сажаљење, моје наде су давно нестале (вероватно у
гимназији)ако су икада постојале.
Нема више препрека за одлазак.
Све што имам заједничко са неконтролисаним и лудима, опаким и злим, сав хаос
који сам изазвала,
равнодушност према томе, сада сам превазишла.
Ипак, држим се једне једине мрачне истине: одлазим - ништа није искупљено.
Ипак сам непорочна.
Мора се претпоставити да сваки модел људског понашања има неку валидност.
Да ли сте ви нешто зло?
Или је то нешто што радите?
Моја бол је константна и оштра и не надам се бољем свету никоме.
У ствари, желим да моја бол буде нанета другима.
Желим да нико не побегне.
Али чак и након што сам ово признала а то планирам пар година , у скоро сваком
чину – и суочила се лицем у лице са овим истинама, нема катарзе.
Не стичем дубље знање о себи, не могу се извући ново разумевање из мог
казивања. Није било разлога да вам кажем било шта од овога. Ово признање
ништа није значило.