МР МОМИР САМАРЏИЋ UDC 656.2(497.11):(560)”1878/1880.

ЖЕЛЕЗНИЧКО ПИТАЊЕ У ОДНОСИМА

СРБИЈЕ И ТУРСКЕ 1878–1880

Сажетак: Изградња железница била је једна од најзначајнијих обавеза које је

Србија морала да испуни после Берлинског конгреса. Српска влада била је, при
том, заинтересована да повезивање с турским железницама оствари у непосредним
преговорима, без непосредног надзора Аустроугарске. Дипломатски представници
Србије у Цариграду због тога су у више наврата настојали да остваре наредбе из
Бео­града с циљем да издејствују пристанак Порте на билатералне преговоре о успо­
стављању везе српских и турских железница.
Кључне речи: железница, Србија, Турска, Аустроугарска, Источно питање.

Односи Србије и Турске у годинама после Берлинског конгреса били су обеле­

жени бројним спорним питањима. Већина је произилазила из одредаба Берлин­
ског уговора. Једно од најважнијих било је питање изградње железнице која је
тре­бало да повеже европски запад са некадашњим османским провинцијама на
Бал­канском полуострву, као и са самом султановом престоницом – Цариградом.
Међу­тим, у односима српске владе и Порте ово питање није било ново, већ једно
од најзначајнијих у деценији која је претходила независности српске кнежевине.
Изградња железница на Балканском полуострву била је одраз привредног
раз­воја Европе у другој половини ХІХ века обележеног интензивном изградњом
железница. Њиховом изградњом омогућен је бржи привредни развој континента,
а покрет за освајање тржишта и сировина на Балкану био је природан следећи
корак у привредној експанзији западноевропских држава. Шездесетих година
бри­тан­ски и француски инвеститори добили су концесије за изградњу железница
од лука Дедеагача, Цариграда и Варне у унутрашњост Балкана. Иако су улазиле
у унутрашњост, ове линије нису се везивале с аустроугарским већ су служиле
пре свега интересима британских и француских трговаца. Као одговор на овај
покушај Велике Британије и Француске да за себе присвоје привредне потенцијале
европске Турске, Аустроугарска је подржала барона Морица Хирша који је

79
1869. добио концесију за изградњу око 2400 km дуге линије Цариград–Једрене–
Пловдив–Софија–Ниш–Приштина–Митровица–Сарајево са продужетком до тур­
ско-аустријске границе и са неколико огранака од којих је један требало да споји
Солун са Приштином. На основу ове концесије Хирш је почетком 1870. основао
два друштва, једно за изградњу, а друго за експлоатацију поменутих железница.
Сам Хирш није веровао у успех властитог подухвата и целокупан пројекат је иско­
ристио за успешно пословање на бечкој берзи. Када је било очигледно да изградња
напредује исувише споро, искористио је 1872. развој политичке ситуације у Тур­
ској и долазак великог везира, који није био присталица железничког повезивања
са западном Европом, да испослује ревизију уговора. Новим уговором дужина про­
јектованих линија сма­њена је на око 1300 km различитих и неповезаних сектора,
чије је повезивање Порта преузела на себе. Од пројектованих линија најближе је
српској граници била линија Солун–Скопље–Митровица, а једна од важних изме­
на односила се на одустајање од изградње новопазарске железнице и споја пре­
ко Босне са Западом. Пре избијања Велике источне кризе 1875. и почетка Првог
српско-турског рата, за­вр­шена је изградња линија Цариград–Једрене–Белова, Де­
деагач–Једрене, Трново Сејмен–Јамбол, Солун–Скопље–Митровица и Бања Лука
– Доберлин.
Изградња линије предвиђене првим уговором с Хиршом представљала је вели­
ку опасност за Србију јер би железничка веза Турске и западне Европе преко Бо­сне
задала велики ударац настојањима српске владе, крајем шездесетих и у првој по­
ловини седамдесетих година XIX века, да веза Истока и Запада буде успостављена
долином Мораве, преко територије српске кнежевине. Срећом по Србију, веза са
Турском преко Босне није одговарала ни угарској влади. Влада у Пешти била је
заинтересована за изградњу железнице преко територије Србије, која би затим, по­
везивањем с угарском престоницом, постала део великог међународног пута који би
и угарску престоницу учинио значајним привредним центром у транзиту и тргови­
ни са балканским државама. Долазак грофа Ђуле Андрашија на место зајед­ничког
министра спољних послова Аустроугарске означио је прекретницу и у железничкој
политици Двојне монархије на Балкану и довео је, на крају, до усвајања концепта
повезивања турских и аустроугарских железница преко територије Угар­ске, однос­
но Србије. У децембру 1873. постигнут је начелни споразум угарске и српске владе
о повезивању железница код Београда, а уз помоћ аустроугарске дип­ломатије срп­
ска влада постигла је свој најзначајнији успех у вишегодишњим настојањима да
постигне споразум с Портом о вези српских и турских железница. Царска ирада из


W. Rechberger, Zur Geschichte der Orientbahnen. Ein Beitrag zur österreichisch-ungarischen
Eisenbahnpolitik auf dem Balkan in der Jahren von 1852–1888, Wien, 1958, рукопис док­
торске дисертације, 60–175; B. C. Gounaris, Steam over Macedonia 1870–1912. Socio-eco-
nomic Change and the Railway Factor, New York, 1993, 42–46; М. Тодоровић, Оријенталне
же­лезнице, Економист, бр. 9, 1. мај 1913, 129–130; исти, Уговорни однос између Турске
и Друштва Оријенталних Железница, Економист, бр.12, 15.јун 1913, 177–179; П. Милен­
ковић, Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850–1935), Бео­
град, 1936, 24.

80
1874. о изградњи огранка линије Софија–Ниш који би српску гра­ницу прешао код
Алексинца, представљала је, додуше, само половично решење јер је предвиђала
да изградња поменуте деонице почне када Порта буде за то имала довољно фи­
нансијских средстава. Значајније од царске ираде из 1874. биле су, међу­тим, две
Портине ноте упућене влади у Бечу 1875. које су одредиле обавезе Порте у вези са
изградњом железнице од Белове до Ниша до краја 1879, чиме је обезбеђена веза
са линијом Цариград–Белова коју је Хиршова компанија довршила пре избијања
Велике источне кризе.
Одредбама члана ХХХVIII Берлинског уговора Србија је наследила обавезе
које је Порта преузела према Аустроугарској и Хиршу и његовој Компанији за
екс­плоатацију железница у Европској Турској у вези са градњом и коришћењем
железница у областима припојеним по одлукама Берлинског конгреса. Истим
чланом предвиђен је и споразум Аустроугарске, Турске, Србије и Бугарске, као
четири заин­тересоване државе, ради решавања ових питања и потписивања не­
опходних уго­вора. Чланом X исте обавезе наметнуте су Кнежевини Бугарској, док
је чланом XXI Порта преузела обавезу да испоштује одредбе постојећих уговора
у вези са изградњом и експлоатацијом железница на територији новостворене
про­винције Источне Румелије. Поред тога, Аустроугарска је Берлинском кон­вен­
ци­јом са Србијом, потписаном 8. јула 1878, обезбедила пристанак Србије да,
по­ред обавеза преузетих Берлинским уговором, у року од три године обезбеди
изградњу и експлоатацију линије у оквиру старих граница Кнежевине. У тексту
кон­венције помиње се комисија четири поменуте државе чији задатак би била
изра­да конвенција између четири државе с једне, и заинтересованих друштава, с
друге стране, у сврху испуњења ранијих уговора. Поменута комисија била би за­
ду­жена да у име својих влада и у границама својих надлежности руководи и над­
зире експлоатацију железница. На тај начин два међународна уговора решила су
питање које је годинама забрињавало српске владаре и владе – да ли ће српска
влада успети да на територији Србије обезбеди изградњу железничке линије која
би била део значајног међународног пута.
После Берлинског конгреса постављало се питање испуњења одредаба уговора.
Пре сваког рада било је неопходно утврдити какве су обавезе Порте према Хиршу
и Аустроугарској на будућој траси железнице у припојеним крајевима, као и пре­
цизне податке о плановима Хиршове компаније на том простору и текстове спо­
разума које је у вези са изградњом железница потписала Порта. Почетком 1879.


W. Rechberger, нав. дело, 60–175; Dž. Juzbašić, Izgradnja željeznica u Bosni i Hercegovini u
svjetlu austrougarske politike od okupacije do kraja Kállayeve ere, Sarajevo, 1974, 8–17; B. C.
Gounaris, нав. дело, 42–46.

Србија 1878. Документи, приредили М. Војводић, Д. Р. Живојиновић, А. Митровић, Р.
Самарџић, Београд, 1978, документ број 324, стране 524–529.

Исто, док. бр. 341, стр. 560–561, 564, 570.

Сви датуми у основном тексту наведени су према Грегоријанском календару, док су у
доку­ментима у напомена наведени онако како су наведени у самом документу.

Србија 1878, док. бр. 324, стр. 524–525.

81
посланик Србије у Цариграду Филип Христић послао је влади у Београду текст
кон­венције коју је 1872. са Портом потписао Хирш. Међутим, у конвенцији из
1872. нема помена о линијама које би ишле преко територије „берлинске“ Србије,
јер је обавезу изградње линије од Белове у смеру Ниша Порта преузела у нотама
које је разменила с Аустроугарском 1875. У члану I помиње се, додуше, линија
која би ишла од Приштине са намером да се споји са српским линијама, али се не
по­миње одређеније која би била њена траса. Другим речима, из текста конвенције
српска влада није могла јасно закључити које су то обавезе које је Србија преузела
Берлинским уговором. Последњег дана фебруара 1879. Христићу је наређено да
покуша да дође до обавештења да ли постоје друга документа из којих су видљивије
обавезе које је Порта преузела према Хиршу, да ли је Хирш испунио обавезе које је
преузео према Порти и тиме сачувао права стечена конвенцијом, као и да ли између
њега и Порте има отворених спорних питања. Настојећи да добије одговоре на
по­стављена питања Христић се прво обратио Кулману, директору Компаније за
екс­плоатацију железница у Европској Турској, и Хиршовом заступнику код Порте.
Од Кулмана је добио одговор да без непосредне Хиршове дозволе не може да му
уступи никакве податке. Одобрењу је требало да претходи писмени захтев српске
владе на основу којег би Кулман из Париза захтевао тражене податке. Христић
се, такође, обратио турском министру грађевина Сава-паши. Корак код Сава-паше
завршио се са истим успехом. Турски министар гра­ђевина одговорио је драгоману
српског посланства да му је питање изградње железница потпуно ново, да је неоп­
ходно време да га проучи, али да ни тада неће моћи дати позитиван одговор јер не
жели да на себе преузима одговорност. После тога Христић се непосредно обратио
турском министру спољних послова Каратеодори-паши. Све што је добио било је
обећање турског министра да ће од Министарства грађевина захтевати одговор на
питања која су интересовала Ристића.
Ристић није био у потпуности задовољан корацима које је у Цариграду пред­узео
Христић. Реч је била о томе да се српски посланик обратио Хиршовом за­ступ­нику
у Цариграду. Ристић је сматрао да Хирш има интереса да од српске вла­де крије
истину о споразумима с Портом, односно да нема намеру да јој даје икакве податке
о томе. Према Ристићевом мишљењу, српска влада треба да, у ве­зи са изградњом
железница, контактира пре свега са Портом, јер и једна и друга имају заједнички
интерес да контролишу Хиршову делатност. Председник владе је посланику у Цари­
граду наредио да, убудуће, податке о свему што је везано за изградњу железница у
Турској захтева непосредно од Порте, јер она нема интереса да их крије.10 Христић


Министарство грађевина Министарству иностраних дела, Београд, 12. фебруара 1879,
АС, Министарство иностраних дела, Административно-правно одељење, (=МИД-А),
1879, деловодни протокол, № 933.

Председник Министарског савета и министар иностраних дела посланику Србије у Ца­
риграду, Београд, 16. фебруара 1879, № 933, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88.

Посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела, Цариград, 20. марта 1879, №
154, исто.
10
Председник владе посланику Србије у Цариграду, Београд, 27. марта 1879, № 1899, исто.

82
није делио Ристићево мишљење. Сматрао је да српска влада, уко­лико жели подат­
ке о турским железницама, треба непосредно да се обрати Хиршу. Тренутна по­
ли­тичка ситуација у Турској, односно положај чланова турске владе у односу
на султана, ишли су у прилог Христићевим речима. „Каратеодори-паша писаће
Мини­стру грађевина“, објашњавао је Христић, „овај, ако нађе што у својој архиви,
питаће у палати шта да се ради, а ако Каратеодори добије какав документ, тада
ће и он са своје стране обратити се I-ом секретару Султановом и упитати хоће ли
смети преписе дати.“11 Ипак, вођен Ристићевим упутствима, Христић се више није
обраћао Хиршовом заступнику, већ је током априла и маја 1879. деловао на Порти
захтевајући од министра спољних послова одговор на питање о обавезама Порте
према Хиршу.12 Од турског Министарства спољних послова тек је крајем августа
1879. добио тражена документа.13
Не мање важна за српску владу била је потреба да у Цариграду буде покренуто
питање састанка комисије која би одредила спојне тачке српске и турске железнице
у моравској долини. Настојања српске владе да издејствује постављање турских
11
Ф. Христић Ј. Ристићу, Пера, 20. марта 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу
(1868–1880), приредио Г. Јакшић, Београд, 1953, док. бр. 214, стр. 239.
12
Посланик Србије у Цариграду турском министру спољних послова, Пера, 7. априла 1879,
№ 222, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88; посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела,
Пера, 8. маја 1879, АС, Министарство иностраних дела, Политичко одељење (=МИД-
ПО), 1879, фасцикла (=Ф)-III, досије (=Д)-IV, П/5-VII, пов. бр. 221.
13
Посланик Србије у Цариграду министру иностраних дела, Цариград, 17. августа 1879, №
486, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88. Независно од посланика у Цариграду министар грађевина је
до података о турским железницама и Портином уговору са Хиршом дошао посредством
извесног Бјанконија, инжењера који је учестовао у њиховом пројектовању и изградњи. У
септембру 1877. Бјанконија је ангажовала привремена руска управа у Бугарској да сачини
целовит извештај о стању турских железница. Средином марта 1879. Бјанкони се на­ла­зио
у Београду и министру грађевина Ранку Алимпићу уступио је извештаје које је сачинио
за руску управу. Српска влада на тај начин је дошла до драгоцених података. (Председ­
ник Министарског савета и министар иностраних дела посланику Србије у Цариграду,
Београд, 16. марта 1879, № 1584, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88; Бјанкони министру грађевина,
Београд, 20. марта 1879, исто). Независно од тога, али и од Порте, српски посланик у
Цариграду дошао је до два дела о турским железницама у којима су се налазила сва акта
о концесији за изградњу железница, као и њихова критика. Прво је било дело Actes de
la concession des chemins de fer de la Turquie d’ Europe (Constantinople, 1874), а друго La
question des chemins de fer de la Turquie d’ Europe devant l’ opinion publique (Con­stantinople,
1875). Према Христићевим речима, у првом делу налазила су се „сва акта о концесији
гвоздених путова турских што су данас у сили [...]; а у другом је критика једног од нај­
већих стручњака, којом је не може боље бити објашњена с једне стране недотупавост
турска, која ју је упропастила, а са друге финоћа Хиршова, што га је обогатила“ (Ф. Хрис­
тић Ј. Ристићу, Јеникеј, 10. августа 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу, док.
бр. 244, стр. 261–262). Крајем марта 1879. Христић је оба дела послао влади у Београд
(Министарство иностраних дела Министарству грађевина, Београд, 14. марта 1879, АС,
МИД-А, 1879, деловодни протокол, № 1579). Месец дана касније исто је учинио са бро­
шуром о турским железницама извесног Пусела (Посланик Србије у Цариграду мини­
стру иностраних дела, Цариград, 17. априла 1879, № 205, АС, ПЦГ, Ф-I, р. 10/88).

83
комесара, који би у непосредним преговорима са српским комесарима одредили
тачку везе будућих железница, обележила су железничко питање у односима Цари­
града и Београда 1879–1880. Кораку српске владе на Порти претходио је начелни
сукоб са владом у Бечу око испуњења одредаба Берлинског уговора и Берлинске
конвенције у вези са изградњом железница. Поменути сукоб отворила је српска
влада почетком новембра 1878. покушајем да од аустроугарске владе издејствује
ноту којом би било признато да због тренутног стања у Турској и Бугарској није
могуће приступити решавању железничког питања у оквиру комисије четири
државе. Влада у Бечу је, међутим, сматрала да преговорима са Турском и Бугарском
треба да претходи аустро-српски железнички уговор и следећи месеци протекли су
у начелној расправи о приступу решавању проблема изградње и повезивања бал­
канских железница.
У преписци са аустроугарском владом почетком 1879. српска влада инси­сти­
рала је на ставу да је питање изградње српских железница неизоставно повезано
са изградњом турских и бугарских прикључних линија, односно да је неопходан
састанак комисије четири државе. Пошто аустроугарска страна није била заинте­
ресована за решавање проблема следом који је предлагала српска страна, у Београду
су одлучили да сами покушају да постигну споразум са турском и бугарском стра­
ном. Почетком априла 1879. у Београду је завршила са радом стручна комисија
коју је српска влада образовала са задатком да проучи трасу и означи главне правце
будућих железница у припојеним областима.14 Убрзо пошто је комисија завршила
свој рад, министар грађевина Ранко Алимпић упутио је Министарству иностраних
дела молбу да од турске и бугарске владе захтева да на границу са Србијом пошаљу
комесаре који би са српским комесарима одредили спојне тачке будуће српско-
тур­ске, односно српско-бугарске железнице.15 Ристић није одмах одговорио на
Алим­пићев захтев. Узимајући у обзир тренутну политичку ситуацију у Турској
и Бугарској, која је подстакла председника српске владе Јована Ристића да од
аустроугарске владе затражи одлагање изградње железница, било је готово извесно
да такав корак не може донети успех. Ипак, после више од месец дана Ристић је
одлучио да поступи у сагласности са Алимпићевим захтевом. Пошто прва бугарска
влада још увек није била образована, и Бугарском је управљао руски царски
комесар, српски посланик у Цариграду био је задужен да на Порти постави питање
турских комесара, а да се руском амбасадору у Цариграду обрати са захтевом да на
границу са Србијом буду упућени бугарски комесари.16

14
Ј. Ристић кнезу Милану, Београд, 27. марта 1879, Архив Српске академије наука и умет­
ности (=АСАНУ), Фонд Јована Ристића (=ФЈР), сигн. XXVII/3, инв. бр. 27/71. Мишљење
стручњака влада је објавила као брошуру под насловом Извештај вештака, које је Срп-
ско Министарство Грађевина позвало, да даду своје мнење о грађењу српске жељезнице
(Београд, 1879).
15
Министарство грађевина Министарству иностраних дела, Београд, 12. априла 1879, АС,
МИД-А, 1879, деловодни протокол, № 2269.
16
Председник владе посланику Србије у Цариграду, Београд, 15. маја 1879, № 2269, АС,
ПЦГ, Ф-I, р. 10/88.

84
 Христић је захтев српске владе 5. јуна саопштио на Порти, а следећег дана и
ру­ском амбасадору у Цариграду кнезу Лобанову.17 Нота Лобанову остала је без
резул­тата. Нереално је било очекивати да ће руска управа, у време завршетка
рада на организацији бугарске кнежевине, пристати да отвори преговоре о споју
же­лезничких линија који би, без сумње, потрајали. Слично је завршио и корак
на Порти. На поновљено питање о постављању турских комесара, упућено сре­
дином јуна 1879. турском министру спољних послова, Христић је добио одговор
да се предмет налази код министра грађевина и чека његово решење.18 Порта
није била заинтересована за покретање питања железничке везе. Пред њом је
по­сле Берлинског конгреса лежао низ отворених питања на чијем су решавању
инсистирале велике силе. Тактика турске дипломатије састојала се у коришћењу
противречних интереса великих сила приликом њиховог решавања, који су јој
омогућавали одлагање испуњавања њихових захтева, односно испуњавање под
за њу повољнијим условима. Изградња железница била је повезана са великим
финансијским оптерећењима које турска државна каса није могла да поднесе, и
Порта је током следећих година настојала да одложи обавезе везане за изградњу
железница.
У извештајима српског посланика често је истицана чињеница да Порта при­
мењује тактику одуговлачења при решавању свих проблема. Ниједно питање на
Порти није могло да буде решено ни брзо, ни лако, а исто тако ни без значајне
по­моћи неке од великих сила, јер је притисак једне или више великих сила био
једино што је Порту могло присилити да испуни обавезе преузете међународним
уго­ворима. Упућујући предлог о састанку комисије за одређивање спојних тача­
ка, српска влада нити је имала подршку неке велике силе, нити је покушала да је
обезбеди. Тиме је њен корак унапред осуђен на неуспех.19 Обезбеђење из­град­ње со­

17
Посланик Србије у Цариграду амбасадору Русије у Цариграду, Пера, 25. маја 1879, №
335, исто. У вези са обраћањем руском амбасадору кнезу Лобанову, код Христића су
посто­јале одређене дилеме. У претходним контактима, у вези са пограничним пробле­
мима на српско-бугарској граници код Зајечара, Лобанов је Христићу саопштио да је
Кнежевина Бугарска већ конституисана, те да је потребно обратити се властима у Софији
у вези са свим спорним питањима. (Посланик Србије у Цариграду турском министру
спољних по­слова, Пера, 23. маја 1879, № 330, исто; посланик Србије у Цариграду минис­
тру иностра­них дела, Цариград, 24. маја 1879, исто) Истог дана када је предао на Порти
ноту за захте­вом за одређивање комесара, српски посланик је о истој теми разговарао са
руским амба­садором. На питање да ли би руском царском комесару за Бугарску кнезу
Дондукову-Корсакову могао писати у вези са захтевом српске владе, Лобанов је прво од­
говорио негативно, објашњавајући да се руска управа у Бугарској завршава за две до три
недеље. На крају је, ипак, рекао Христићу да му о томе упути ноту коју ће он проследити
кнезу Дон­дукову-Корсакову. (Ф. Христић Ј. Ристићу, Јеникеј, 25. маја 1879, у: Писма Фи-
липа Хрис­тића Јовану Ристићу, док. бр. 224, стр. 245)
18
Ф. Христић Ј. Ристићу, Јеникеј, 8. јуна 1879, Писма Филипа Христића Јовану Ристићу,
док. бр. 228, стр. 249.
19
Оцењујући став Порте према Србији пре свог одласка на нову дужност у Беч почетком
1880 дотадашњи посланик у Цариграду Филип Христић истакао је да се у османској пре­

85
лунске и цариградске железнице задатак је који су велике силе на Бер­линском кон­
гресу препустиле Аустроугарској. Без њене подршке успех није био могућ. У Бечу,
међутим, нису били заинтересовани да подрже српску владу у ње­ним настојањи­
ма да независно од аустроугарских интереса и без надзора над преговорима, које
би четворна комисија омогућила, дође до споразума о железничкој вези. Влади у
Бечу на првом месту био је железнички уговор са Србијом. После завршетка рада
царинско-трговинске конференције у Бечу, одржане у мају 1879, на којој су пред­
ставници оба дела монархије одлучивали о пројекту будућег уговора са Србијом,
аустро-српски преговори о железничком уговору ушли су у јуну 1879. у нову фазу.
Под притиском аустроугарске владе да с њом потпише билатералну конвенцију о
железници, питање железничке везе са Турском, као и са Бугарском, потиснуто је
у други план.
Крајем 1879. и почетком 1880. пажња српске владе била је усмерена на прего­
воре с Аустроугарском. Том приликом српска влада је велику пажњу посветила
одгађању изградње деонице Ниш – српско-бугарска граница, јер је деоницу Ниш
– српско-турска граница сматрала много значајнијом за српску државу. На желез­
ничко повезивање са Егејским морем, у Београду су гледали као на животно пи­
тање јер је излаз на море представљао најцелисходнији пут за смањење зависности
српске привреде од притиска Двојне монархије. Железничким уговором између
Србије и Аустроугарске, потписаним у Бечу 9. априла 1880, тачније њеним члано­
вима III и XX, предвиђена је сарадња две владе у настојањима да се обезбеди веза
са Солуном и Цариградом, а у члану XX и непосредно четворна комисија. Каснији
сукоб показао је да владе потписнице различито схватају ове чланове.20
Потписивањем уговора с Аустроугарском питање везе са турском железницом
избило је у први план. Намера председника српске владе, коју је подржавао и кнез
Милан, била је да непосредно преговара са Турском и са Бугарском. При том је
полазио од става да уговорима предвиђена четворна комисија није надлежна за
питање веза српских железница са турским и бугарским. Одлазак у Беч ради до­
би­јања ове везе сматрао је нападом на новостечену независност српске кнежеви­
не.21 Искуство из претходне године показало је да је за остварење овог задатка
не­оп­ходна подршка великих сила. Посланик из Петрограда Милосав Протић јавио
је у извештају од 11. априла да му је заменик руског министра иностраних де­ла
Ни­колај К. Гирс, када је био код њега у посети са намером да га обавести о пот­пи­

сто­ници мало пажње посвећује успостављању пријатељских односа са Србијом и да се

пи­тања, за чије је решавање Србија заинтересована, занемарују. (Ф. Христић Ј. Ристићу,
Пе­ра, 25. и 29. јануара 1880, Писма Ф. Христића Ј. Ристићу, док. бр. 300 и 301, стр. 315
и 317)
20
Стенографске белешке о седницама Ванредне Народне скупштине која се састала у
Крагујевцу на дан 11. Маја 1880. године, Београд, 1880, 24, 33.
21
Филипу Христићу писао је: „Не можемо ми ићи у Беч као вазали аустријски да тамо за­
кљу­чујемо уговоре не са Аустријом, но са својим суседима! Не могу ја од своје земље
и од себе правити мајмуна и накараду.” (Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14.јуна 1880,
Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870–1873 и од 1877–1880, Зборник за исто­
рију, језик и књижевност српског народа, књ. 20, Београд, 1931, 276.

86
сивању уговора, обећао подршку руске владе у добијању везе с Турском.22 Од­мах
после потписивања уговора Ристић је обавестио британског посланика у Бео­граду,
Гулда, да је већ наредио посланику у Цариграду Јеврему Грујићу да без да­љег одла­
гања уђе у преговоре са Портом и замолио за подршку британске владе у овим
настојањима.23 У британском Министарству спољних послова нису имали ни­шта
про­тив Ристићевог захтева, јер је и интересима британских трговаца одгова­рало
повезивање српских и турских железница. О позитивном одговору своје владе на
захтев за подршку, министар резидент Велике Британије у Београду Гулд оба­вестио
је Ристића непосредно пред његов одлазак у Крагујевац на отварање заседања Ван­
редне народне скупштине која је требало да расправља о железничком уговору.24
Почетак дипломатске офанзиве на Порти 1880. непосредно је повезан са
одр­жањем Скупштине и критикама опозиције на рачун железничког уговора.
Нај­значајнији приговор, који је напредњачко-радикалска опозиција упућивала
на рачун уговора, био је непостојање уговора којим би била обезбеђена веза са
турским и бугарским железницама. Опозициони лист Видело је тврдио за уговор да
је „еко­номни ћор-сокак и финансијска подерана кеса“.25 Пошто је из извештаја из
Софије било јасно да бугарска влада не намерава да посвети своју пажњу питању
же­лезничке везе са Србијом, Ристићев план био је да покуша да пре почетка
Скуп­штине обезбеди од аустроугарске владе одобрење укидања забране за извоз
рогате марве у Аустроугарску, а од Порте да издејствује само формални одговор
о намерама да у скорије време уђе у преговоре са Србијом о железничкој вези.
Телеграмом од 18. маја Ристић је наредио српском посланику у Цариграду Јеврему
Грујићу да поново покрене железничко питање.26 O Ристићевој журби да добије
22
М. Протић Ј. Ристићу, Петроград, 30. марта 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-І, Д-Х, П/5-V,
пов. бр. 151. О ставу руске владе у вези са питањем српских железница 1878–1880 опшир­
није у: Д. М. Ковачевић, Србија и Русија од Берлинског конгреса до абдикације краља
Милана (1878–1889), Београд, 2003, 86–102.
23
Ристић при том није говорио истину. У фонду Министарства иностраних дела у Архиву
Србије, као и у фонду Јеврема Грујића у Архиву Српске академије наука и уметности, у
којем се налази целокупна преписка у вези са овим питањем, нема никаквог помена да
је овај корак предузет пре маја. С друге стране, из мемоара који је Грујић средином јула
на­писао руском амбасадору у Цариграду, у намери да га упозна са развојем питања, јасно
произилази да је оно покренуто тек Ристићевим телеграмом Грујићу 18. маја 1880. Ова­
кав Ристићев поступак можемо тумачити настојањем да пре покретања питања на Порти
обезбеди подршку британске дипломатије. Ако је ова претпоставка тачна, Ристићево раз­
мишљање показало се као исправно.
24
Министар резидент Велике Британије у Београду, Гулд, Министарству спољних посло­
ва Велике Британије, Београд, 25. маја 1880, № 68, Public Record Office, Foreign Office
(=PRO-FO) 105/14; М. Самарџић, Влада Јована Ристића и железничко питање у односи-
ма са Турском 1880. године, Зборник Матице српске за историју, 65–66 (2002), 58–59.
25
Видело, бр. 56, 7. мај 1880. Питању везе с турском железницом посвећени су бројни члан­
ци у Виделу, али је посебно оштар и исцрпан био уводни чланак у наведеном броју од
7/19. маја 1880.
26
Ристић је у телеграму истакао да му је одговор потребан до понедељка. Иако Скупштина
сазвана за недељу 23. маја, није поменута ниједном речју, очигледна је повезаност између

87
било какав позитиван одговор од Порте сведочи и благост српског захтева – било је
довољно да буде одређено време када Порта намерава да уђе у преговоре о желез­
ничкој вези са Србијом, као и делегати за преговоре.27
Турском Министарству спољних послова Грујић је 19. маја писмено уручио за­
хтев српске владе. Током следећег дана поновио је овај захтев министру спољних
послова Сава-паши и великом везиру Саид-паши. Иако је Сава-паша обећао брзо
решење питања, из разговора с њим било је јасно да намерава применити уоби­
чајену тактику одуговлачења слањем предмета министру грађевина. Настојећи да
га одговори од оваквог начина решавања (нерешавања) питања, Грујић је нагласио
да детаљно проучавање предмета уопште није потребно, већ само писмена потврда
Порте да код ње постоји расположење за решење овог питања. Од Саид-паше до­
био је обећање да ће до недеље добити одговор. Саид-паша није преварио Грујића.
Одго­вор му је заиста послао у недељу, али само да би га обавестио да је предмет
пре­дао министру грађевина, те да ће га известити чим добије одговор. У исто време
министар грађевина обавестио је Грујића да је послао предмет грађевинском саве­
ту. Сва Грујићева убеђивања да је пут којим Порта иде погрешан, јер није реч о тех­
ничком већ о међународном политичком питању које не захтева овакву про­цедуру,
остала су без резултата. Резигниран оваквим поступком Грујић је свом првом ми­
нистру писао да се „може сумњати да и грађевински савет не нађе какву коми­сију
за савет“.28 Више успеха није имао ни британски амбасадор у Цариграду Лејард,
који је из Лондона добио упутства да помогне Грујићу.29 Утицај Велике Британије
у Цариграду после Берлинског конгреса био у опадању, а Османско царство почело
је све више да се ослања на Русију и Немачку, те је без подршке ових сила, а не
Велике Британије, тешко било постићи успех.30
У међувремену, постало је јасно да ће Народна скупштина усвојити железнички
уговор с Аустроугарском. С тим у вези је вероватно било и Ристићево упутство
Грујићу да је „боље никакав одговор него неповољан“. Истовремено, упутио га је

овог телеграма, критике опозиције на рачун владе и почетка Скупштине. Потврду овак­
вом закључку налазимо и у писму посланику у Бечу, Филипу Христићу, у којем Ристић
изражава наду да ће до почетка Скупштине бити одређено време почетка преговора о тр­
говинском уговору и укинута забрана извоза стоке „јер ће отпор против жељезничке кон­
венције због поступања Аустрије према Србији у питањима економно-трговачким бити
велики, тако да ће потребовати, да би се он савладао, многих чињеница”. (Ј. Ристић Ф.
Христићу, Београд, 5. маја 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док. бр. 146, стр. 273).
27
Председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристић српском посланику у Царигра­
ду Ј. Грујићу, Београд, 6/18. маја 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-V, П/5-VII, пов. бр.
228; М. Самарџић, нав. дело, 59–60.
28
Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела, Цариград, 9. маја
1880, исто, пов. бр. 239; исти истом, Цариград, 14/26. маја 1880, исто, пов. бр. 249; исти
истом, Цариград, 20. маја 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 264.
29
Амбасадор Велике Британије у Цариграду Лејард Министарству спољних послова Вели­
ке Британије, Терапија, 21. маја 1880, № 532, PRO, FO 260/16.
30
М. Самарџић, нав. дело, 60–62.

88
да се за помоћ обрати аустроугарском амбасадору грофу Дубском.31 Аустроугарска
дипломатија није, међутим, имала намеру да подржи напоре српског посланика.
Напротив. На вести о помоћи коју је Лејард указао Грујићу, замољен је британски
амбасадор да својој влади укаже на то да подршка српским захтевима на Порти не
од­го­вара интересима Двојне монархије.32 Аустроугарска је, пре свега, била заин­
тересована да заштити своје интересе сазивањем четворне комисије у Бечу. Већ
15. јуна Грујић је из Цариграда јавио да је Аустроугарска учинила корак на Порти,
25. јуна Херберт је у Београду предао ноту са позивом српској влади, а два дана
касније исто је учинио аустроугарски агент у Софији.33
Српска влада се снажно супротставила оваквом захтеву. Ристић се при том није
противио слању српског делегата у комисију чим Турска и Бугарска изјаве спрем­
ност да пошаљу своје делегате, али је тврдио да у задатак ове комисије не улази
склапање уговора са Турском и Бугарском и захтевао да аустроугарска дипломатија
потпомогне његове кораке у Цариграду и Софији ради потписивања споразума о
железничкој вези.34 Аустроугарска, пошто је закључила посебни уговор са Србијом
и тиме добила везу са српским железницама, нема разлога да се меша у преговоре
Србије за повезивање са турском и бугарском линијом, тврдио је.35 Овакав став вла­
де саопштен је и посланику у Цариграду с упутствима да у вези с тим разговара с
турским министрима, али и с аустроугарским амбасадором од кога треба да захтева
подршку.36 Истовремено је и у Софији покренуто питање билатералних прегово­
ра.37 Приликом пропутовања кроз Беч почетком јула кнез Милан је обећао Хајмер­
леу да ће Србија послати делегата у комисију, али да је потребно њој препустити

31
Председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристић посланику Србије у Цариграду
Ј. Грујићу, Београд, 20. маја/ 1. јуна 1880, АСАНУ, Заоставштина Јеврема Грујића (=ЗЈГ),
10027-Б/30
32
Амбасадор Велике Британије у Бечу Елиот Министарству спољних послова Велике Бри­
таније, Беч, 20. јула 1880, № 67, АС, PRO, FO 260/16.
33
Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела, Терапија, 3. јуна
1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 285; дипломатски агент у Софији
С. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Софија, 8. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880,
Ф-ІІ, Д-І, П/5-VI, пов. бр. 297; председник владе и министар иностраних дела Ј. Ристић
посланику Србије у Цариграду Ј. Грујићу, Београд, 11/23. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-
Б/35; Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14. јуна 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док.
бр. 147, стр. 275; М. Самарџић, нав. дело, 61–62.
34
Ј. Ристић Ф. Христићу, Београд, 14. јуна 1880, Писма Ј. Ристића Ф. Христићу, док. бр.
147, 275–276. „Комисија à quatre и свезе жељезничке имају бити различите ствари. Коми­
сија није надлежна да за нас везује уговоре са нашим суседима“, тврдио је Ристић у пис­
му Христићу.
35
Исти истом, Београд, 9. јула 1880, исто, док. бр. 148, 277–278.
36
Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија,
25. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/37.
37
Дипломатски агент у Софији С. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Софија,
10. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-I, П/5-VI, пов. бр. 374. Са кораком у Софији се
нешто каснило јер је посланик у Софији Сава Грујић у јуну био на одмору у Србији.

89
склапање уговора са Турском и Бугарском. Циљ овог корака био је смањити прити­
сак Ауст­роугарске у ишчекивању одговора из Цариграда и Софије.38
У измењеним околностима после потписивања конвенције и корака Дубског на
Порти ради састанка четворне комисије, Грујић је почетком јуна 1880. наставио
своју активност у вези са железничким питањем. Пошто је у исто време дошло
до промене владе у Цариграду, било је потребно изнова се упустити у прегово­
ре са турским званичницима. У разговору са новим министром иностраних дела
Абедин-пашом, 21. јуна, настојао је да прикаже све предности везе турске и српс­
ке железнице. Истакао је да је турска линија Солун–Митровица локалног значаја
и да ће све док буде тако она остати нерентабилна, а Турска морати из државне
касе плаћати губитке.39 Абедин-паша није оспоравао корисност српско-турског до­
говора, али га је приликом следећег састанка известио да ово питање још није рас­
прављано на Порти и да је главна препрека финансијске природе. Турска влада се
бојала преузимања обавеза пре него што нека компанија прихвати тај посао, јер би
у супротном компанија која жели да склопи уговор о изградњи железница, све­сна
да је влада обавезна изградити линију до одређеног времена, могла постављати
теже услове. Овако, имајући писмо српске владе у којем она изражава спремност
за постизање договора, користиће се интересом компаније за изградњу линије, да
ова прихвати изградњу без оптерећења за Порту. Сви Грујићеви напори да покаже
погрешност таквог начина размишљања остали су без успеха. Портина настојања
да од компанија извуче повољније услове не спречавају је да упути писмени одго­
вор на писмени захтев српске владе. На којим ће тачкама бити веза, то је предмет
про­учавања стручњака који се могу после одредити, а да сада српска влада само
тражи да добије одговор на питање да ли Порта прихвата железничку везу и кад ће
почети преговори, убеђивао је Грујић Абедин-пашу. Сва Грујићева настојања ипак
су остала узалудна. Све се сводило на закључак Абедин-паше да се ради о томе да
се у принципу прими веза, а то влада још није решила.40
Без успеха Грујић је покушавао и аустроугарског амбасадора Дубског да убеди
у исправност погледа српске владе.41 Убрзо се показало да британска влада нема
намеру да настави са својом подршком. Иако је британска дипломатија била заин­
тересована за изградњу железница, начин на који ће бити постигнут договор о
њиховој изградњи, билатералним преговорима или четворном комисијом, био је
за њу мање значајан и није имала намеру да се у том питању супротставља Ауст­ро­
угарској. Када је Хајмерле замолио британског амбасадора Елиота у Бечу да пре­
несе својој влади његову жељу да престане пружати подршку настојањима Србије,

38
Кнез Милан председнику владе Ј. Ристићу, Емс, 4/16. јула, АСАНУ, Фонд Јована Ристића
(=ФЈР), сигн. XIV/2, инв. бр. 14/30; Ф. Христић Ј. Ристићу, Беч, 3. јула 1880, Писма Ф.
Христића Ј. Ристићу, док. бр. 344, стр. 350; М. Самарџић, нав. дело, 61–62.
39
Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија,
11. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-ІІ, Д-VI, пов. бр. 308.
40
Исти истом, Терапија, 25. јуна 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/37, М. Самарџић, нав. дело,
62–64.
41
Исто.

90
одмах је уследило упутство Гулду да изрази српској влади наду британске владе
да ће четири владе постићи споразум како изградња линије не би непотребно била
одлагана, а српском посланику у Паризу и Лондону Јовану Мариновићу, на његову
ноту у вези са овим питањем, одговорено је да британска влада све тешкоће које
би Србија ставила на пут преговорима у Бечу сматра „непожељним“.42 Одговор
француске владе на захтев Србије за помоћ у одупирању аустроугарском притиску
у железничком питању био је такође негативан.43 Ристић се обратио и руској влади.
Резултат је било упутство новом амбасадору Новикову да подржи српске захтеве.44
Новиков, који је почетком августа у разговору са Абедин-пашом поменуо питање
везе са српским железницама, добио је већ уобичајен одговор „да је предмет код
надлежног министра и кад га проучи, решиће се у Министарском Савету“. На томе
се завршила руска помоћ.45
Српски посланик на Порти добио је исти одговор као и Новиков. Према Абедин-
пашиним речима, предмет је дошао пред министарски савет, али је поново враћен
министру грађевина на додатно проучавање. Као разлог за овакав поступак навео је
42
Амбасадор Велике Британије у Бечу Елиот Министарству спољних послова Велике Бри­
таније, Беч, 20. јула 1880, № 67, АС, PRO, FO 260/16; Министарство спољних послова
Вели­ке Британије министру резиденту Велике Британије у Београду Гулду, 27. јула 1880,
№ 39, исто; министар спољних послова Велике Британије лорд Гренвил посланику Ср­
бије у Паризу и Лондону Ј. Мариновићу, 10. августа 1880, АС, PRO, FO 105/16.
43
Ч. Попов, Француска дипломатија, балкански проблеми и међународни положај Србије
после Берлинског конгреса (1878–1882), Зборник Матице српске за историју, 49 (1994),
71–72. Основни стратешки правац француске спољне политике састојао се у очувању
миру у Европи због властитог привредног напретка и неометане колонијалне експанзије.
Неопходан предуслов за остварење ових циљева било је очување мирољубивих односа с
Немачком, а то је значило и с Аустроугарском.
44
Посланик Србије у Петрограду М. Протић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Пет­
роград, 23. јуна 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-І, Д-Х, П/5-V, пов. бр 338. Грујић је написао
опширан мемоар у намери да упозна руског амбасадора с досадашњим развојем овог пи­
тања на Порти. У додатку је навео дужине појединих деоница железничке пруге из чега је
било лако видљиво да је деоница Ниш–Скопље, дужине 84 km, најкраћа, а накнадно му је
доставио и белешку о турским ставовима и интересу за железничку везу са Србијом. Аус­
троугарско одбијање да потпомогне српски захтев објаснио је трговачким и политичким
разлозима. Првопоменуте је проналазио у намери Аустроугарске да изградњом железни­
це до Врања заузме српско тржиште пре изградње линије која ће Србији отворити излаз
на море, а британској роби олакшати приступ српским тржиштима. Политичке разлоге
проналазио је у жељи Аустроугарске да се све три преостале везе (српско-турска, српско-
бугарска и турско-бугарска) уговоре под њеним надзором у оквиру комисије. Грујић је
тврдио да Србија не би признала комисији надлежност за уговарање веза, али да је не сме
унапред оборити јер ће, уколико Турска не пристане на непосредан споразум, комисија
бити једини начин да се до везе дође. (посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру
иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија, 16. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-
VII, пов. бр. 397).
45
Посланик Србије у Цариграду Ј. Грујић министру иностраних дела Ј. Ристићу, Терапија, 16.
јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-VII, пов. бр. 397; исти истом, Терапија, 13.
августа 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VІI, П/5-VII, пов. бр. 445; М. Самарџић, 64–65.

91
сумње неких министара да би најпре требало почети изградњу преосталих делова
линије Беч–Цариград. Према Грујићевом мишљењу, такав став био је резултат
аустро­угарског утицаја на поједине министре, а у целини само даље избегавање
решавања питања.46 Председник српске владе Јован Ристић био је свестан да до
споразума неће доћи све док се Аустроугарска противи и упутио је 21. јула захтев
барону Хајмерлеу за подршку у Цариграду.47 Хајмерлеов одговор било је упутство
новом аустроугарском амбасадору у Цариграду барону Каличеу да и даље настави
да ради на сазивању четворне комисије. Грујић је за то дознао тек 6. септембра.48
Већ крајем августа Косјек је обавестио Грујића да је питање турског пристанка
на састанак четворне комисије у начелу решено, односно да је Турска пристала
да пошаље делегата у Беч, да је делегат већ одређен и да се чека само султанова
ирада која треба да потврди ове одлуке.49 Почетком септембра 1880. више није
било сумње да захтев српске владе на Порти неће донети очекивани успех. Дуго
очекивана султанова ирада о слању делегата у Беч коначно је потписана почетком
1881. године.50
Посматрана у целини, настојања српске владе на Порти да у непосредним
пре­говорима буде обезбеђена веза српских и турских железница 1879–1880. није
имала никаквих изгледа за успех. За повољно решење овог питања била је потребна
подршка великих држава, а њихова пажња била је у том тренутку усмерена на
друга питања. Од пресудног значаја, међутим, било је противљење Аустроугарске
не­посредним преговорима Србије с Турском. Оваква ситуација у потпуности је
одговарала Порти која је настојала да избегне преузимање нових обавеза и наметање
нових трошкова ионако већ празној државној каси. При оваквом распореду снага
српској влади се чинило да је четворна комисија једини начина да добије толико
жељену везу са Солуном.

46
Исти истом, Терапија, 16. јула 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VI, П/5-VII, пов. бр.
396.
47
Исти истом, Терапија, 13. августа 1880, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/42.
48
Исти истом, Терапија, 25. августа 1880, АС, МИД-ПО, 1880, Ф-II, Д-VII, П/5-VII, пов. бр.
460.
49
Исти истом, Терапија, 13. августа 1880, исто, пов. бр. 445.
50
Исти истом, Терапија, 5. јануара 1881, АСАНУ, ЗЈГ, 10027-Б/47; М. Самарџић, нав. дело,
65–66.

92
MOMIR SAMARDŽIĆ MA

RAILROAD ISSUE IN THE RELATIONS

OF SERBIA AND TURKEY 1878–1880
Summary
The railroad construction was one of the most important obligations that Serbia had
to fulfill after the Berlin Congress. Serbian government was, in addition, interested in ac­
complishing the connection with the Turkish railroads, within direct negotiations with­out
the immediate supervision of Austria-Hungary. Austro-Hungarian diplomats, however,
did whatever was in their power to prevent such an approach toward finding a solution to
the problem how to connect Austro-Hungarian railroad network with the Balkan’s rail­
road. All the efforts of Serbian diplomatic representatives in Constantinople remained,
due to the fact, without success. First, Austria-Hungary managed to force Serbia to sign
a bilateral railroad contract with them and then it exerted pressure onto Serbian, Turkish
and Bulgarian governments to send their representatives to Vienna to the commission
meeting with the task to solve the issue of the Balkan states’ railroad connection. The
Sublime Porte’s agreement represented a failure in the Serbian government efforts to at­
tain the bilateral Serbian-Turkish agreement upon the railroad connection.

93