UTK1-predavanja

10.10.2023.
-šta je kniževnost, koji je predmet proučavanja, više definicija, svojstva i specifičnosti
dela i pisci koji su pisali na ove teme(od 50tih godina do 2000 i neke)
pregled različitih priručnika i menjanje stavova autora u zavisnosti od toga u kojoj deceniji su
pisani
24.11.2023.
*Džonatan Kaler
-1997, Teorija književnosti, na engleskom, prevod na srpski 2009.
-u ovoj knjizi on se pita šta je to književnost i da li je to bitno
-njemu je važno da kaže da se došlo do saznanja da i književni i neknjiževni tekstovi zapravo
mogu često da se proučavaju na sličan način i samim tim da bismo ustanovili da li nas zaista
zanima da i dalje pokušavamo strogo da definišemo čta je to književnst i da li uopšte možemo
da utvrdimo njenu specifičnost
-on kao i mnogi drugi smatra da je pojam književnost star tek oko 200 godina u onom smislu
kakvu je mi poznajemo danas (same studije književnosti su mlađe od postojanja same
književnosti-pojavljuju se tek krajem i početkom 20. veka)
-on se pita npr da li bi neko s početka 19. veka smatrao modernom poezijom književnošću
-on kaže da kad sve to uzmemo u obzir dolazimo u iskušenje da zaključimo da je književnost sve
ono što jedno društvo doživljava kao književnos-praktično ne mora da postoji nijedan
kriterijum-sve ono što društvo u tom trenutku doživljava kao književnost to i jeste=međutim taj
odgovor ga ne zadovoljava sasvim-smatra da je taj odgovor isuviše proizvoljan
-pitanje treba postaviti drugačije: On kaže: “Šta sve utiče na to da se u jednoj kulturi nešto
doživljava kao književnost? -šta je uticalo na društvo da donese takvu odluku?
-Kaler, kao i mnogi drugi autori kažu da doživljavanje teksta kao književnosti zavisi od toga gde
smo taj tekst pročitali/pronašli (praktični primeri:da li smo stihove pronašli u sonetu koji se
nalazi u zbirci sonata ukoričene, na kojima piše izdavač autor itd. ili se oni nalaze na kutiji za čaj)
menja naše shvatanje da li je to ili nije književnost
-drugim rečima: Doživljaj teksta zavisi od konteksta u kom nalazimo taj tekst(pr. pričanje
anegdote u autobusu)
-Kaler kaže: Književnost je bila oznaka za instituciju koja nam garantuje da će nam se isplatiti
naš čitalački trud
-kniževnost=ovo vredi čitati
-ono što navodi čitaoce da nešto dožive kao književnost jeste kontekst u kojem to nešto
pronalaze, a taj kontekst će najčešće biti objavljena knjiga, zbirka priča, roman, zbirka poezije
itd.
-garancija za nas:predgovor, pogovor, časopis, knjižara, korice knjige...
-književnost je institucija koju čine akteri a, akteri/društvo su profesori, kritičari, izdavači,
knjižara, časopisi itd.
- književnost=književno-umetničko delo

Načini delovanja određenog teksta:

-na osnovu njegove intencije možemo da saznamo kako on sigurno nije odnosno jeste književni
tekst
1. Nema zahteva razumljivosti
-tekst koji pretenduje da bude književni tekst ukida zahtev razumljivosti-nema imperativ koji
nemaju praktični tekstovi (npr. uputstvo za upotrebu nekog električnog aparata)
-kada se piše književni tekst ne mora da se da takva vrsta uputstva i samim tim čitaoci ne
moraju odmah da razumeju suštinski književni tekst dakle razumljivost ne mora odmah da
nastupi
2. Književni tekst nas navodi da razmišljamo o sredstvima izražavanja koje su upotrebljene u
tom književnom tekstu
- ako se složimo da nema specifičnog književnog jezika, najrazličitiji, svakodnevni i tehnički jezici
se mogu koristiti u književnom tekstu onda načini na koji se ti jezici koriste i sredstva izražavanja
kao i postupak dočaravanja igra ulogu, a ne to da li je jezik svakodnevan ili ne
3. Književni tekst navodi da razmišljamo o značenju
-pokušavamo da shvatimo šta smo pročitali, naš doživljaj teksta
4. Kniževni tekst pruža uživanje u čitanju

Kaler kaže da ne možemo da odredimo posebne funkcije književnosti jer je i ona uvek
kontekstualna (pr. razlika između udžbenika za osnovnu i srednju školu)

*Teri Iglton
priručnik “Književna teorija”
-pitanje šta je to književnost? On kaže da je razlog zašto ne možemo precizno da odgovorimo na
ovo pitanje taj što se vrednosni sudovi pomoću kojih mi pokušavamo da odgovorimo na ovo
pitanje menjju iz perioda u period odnosno vremenom
-naši odgovori su uvek povezani sa određenim promenama u društvu, uređenjima i slično
-kada damo datu definiciju na pitanje izvesno je da predmetu možemo pristupiti iz više uglova,
a oni koji nas zanimaju jesu istorija književnosti, teorija književnosti i književna kritika.

*Istorija književnosti
-bavi se književnošću prošlih epha, njenim istorijskim formama i njenim istorijskim razvitkom
-bavi se svrstavanjem književnih dela u njihov istorijski sled
-može se vezati za partikularnosti odnosno pojedinačnosti (npr. književnost na francuskom
jeziku, književnost određenog žanra ili roda, perioda itd.)
-sveža je naučna grana, uspostavljena početkom 19. veka, a sami počeci nečega što je ličilo na
istoriju književnosti datira iz 3. veka p.n.e. kada cveta bibliografsko-geografski rad u velikim
biobliotekama (bibliotekari sastavljali dela sa komentarima o delu kao i popise najboljih
književnih dela po određenim književnim vrstama)
-postoje različiti načini pisanja istorije književnosti
*istorija nacionalne književnosti najčešće obrađuje razvoj, promene i posebnosti neke
nacionalne književnosti
-uspostavlja se početkom 19. veka (romantizam) i u ovakvim istorijama obično se hvali i veliča
ono što se smatra karakterističnim za duh jednog naroda
-nastaje iz praktičnih razloga: stvaraju se nacije i nacionalni sistem

*Teorija književnosti
-Opšta definicija: razmatra opšta svojstva književnog teksta kao i sve odnose tog teksta prema
autoru, istorijskom kontekstu, tradiciji drugim tekstovima, čitaocima itd.
*književna teorija po autoru priručnika ima nešto uže značenje, pa se ona vezuje za pojedina
razdoblja, pravce, istorijska uopštavanja (npr. teorija stiha)
*savremena teorija svoje korene ima u poetici i retorici (odnosno disciplinama iz antičkog
doba)
*Retorika obuhvata teoriju i učenje (praksu) besedništva
-nastaje u staroj Grčkoj kao učenje besedništva, u trenutku kada je nastala obuhvatala je
stilistiku, utvrđivala osnovne odlike izražavanja i davala pravila kako govoriti dobro, savetovali
su se osobe koje su javno besedovali u senatu, na trgu itd.
-utemeljena je na književno-umetničkim elementima
-možemo je razgrančiti jer je ona usmerena na druga lica kojima će se neko obratiti i na efekat
koji će beseda imati na slušaoce ili pak na čitaoce
*Poetika je nasuprot retorici usmerena na sam tekst
-sama reč poetika (poeticus) znači pesničko umeće, veština
-pitanjima i problemima su se bavili Aristotel, Platon i drugi veliki filozofi
-u različitim periodima imamo različite poetike

*Književna kritika (tumači, vrednuje i posreduje)

1. -zanima se za konkretna književna dela, prati aktuelnu, tekuću produkciju, tumači ih i
vrednuje
2. -izriče sud o vrednosti pojedinih književnih dela i opravdava sud
3. -posreduje između književnog dela i čitalačke publike tog dela

-kritičari moraju posedovati i znanje o teoriji i istoriji književnosti

-njegova namera je da nakome predstavi delo
-književni kritičari ne raspravljaju o književnim delima kao književni stručnjaci već kao osobe
koje se kreću javnim prostorom i povezuju teme romana sa trenutnim dešavanjima
(npr.ekonomija)
-osobe su javne sfere i u svom tumačenju i vrednovanju književnog dela najčešće se osvrću i na
razne aspekte tog dela (npr. društvene, političke itd.)
-književna kritika obično podrazumeva i sistem ideja koje su u skladu sa vremenom i imaju svoje
teorijske afinitete (npr. da je neki pisac sklon psiho-analizi) i u svom tumačenju se oslanjaju na
takve pristupe
7.11.2023.

*Mogućnosti i načela klasifikacija književnosti

-ključne reč: usmena i pisana književnost, umetnička i neumetnička književnost, podela po
jezicima, podela po nacijama; književna genologija, pojmovi roda, vrste, žanra, formala podela
na poeziju, prozu i dramu

-klasifikacija književnost je veoma težak i složen posao zbog individualnosti i originalnosti samih
književnih dela zbog čega su sličnosti i razlike u fokusu a ne posebnosti književnog dela
-individualnost i originalnost književnih dela ne bi smele da se posmatraju i da budu prepeka
klasifikaciji, već da one svakako predstavljaju jednu vrstu upozorenja gde te posebnosti treba
imati na umu
-ne postoji idealan način klasifikacije, ne postoji postupak koji bi zaista bio dovoljno dobar
-svaka od klasifikacija služi kao pomoćno sredstvo ali nisu tačne u onoj meri kao npr.
klasifikacije hemijskih elemenata
-sami načini klasifikacije razlikuju se u zavisnosti od zahteva i cilja načela koji imamo pred
sobom

1. Klasifikacija prema jezicima

-toj klasifikaciji kojj je jezik osnovno sredstvo vrlo je srodna podela književnosti na nacionalne
književnosti
- podela književnosti na nacionalne književnosti zasniva se na uverenjma zajedništva
-pr. američka i engleska književnost su dve različite književnosti iako su napisane na istom jeziku
-klasifikcija po nacijama ispada mnogo kompleksnija i složenija od klasifikacije jezika jer se
stvara pitanje problema šta je to nacija-mnogi istoričari teoretičari se naće složiti na isti odgovor
odnosno definiciju
-javljaju se i problemi u vezi sa prvenstvom npr. da li je književnost napisana na latinskom jeziku
koja je deo hrvatske književnosti srodnija latiskoj književnosti ili pak hrvatskoj književnosti?

2. Klasifikacija prema autorima, grupama autora ili po nečemu srodnih-srodnim,sličnim

autora-autorima
-autori iste generacije, autori jedna iste književne škole, autori iz jednog istog vremenskog
perioda

3. Klasifikacija prema nameni

-to znači da knjiiževna dela svrstavamo u pojedine grupe na osnovu neke njihove zajedničke
glavne svrhe koju žele da ostvare
-pr. književnost za decu, poučna književnost
-kao osnovno načelo koristimo namene
4. Klasifikacija prema najšire shvaćenom obliku
-u ovom slučaju gotovo uvek možemo da razlikujemo npr. ep od poslovice ili lirsku pesmu od
romana bez obzira na to na kom su jeziku književna dela napisana, ko ih je napisao, kada
-ne odnosi se samo na formalnost književnog dela već i suštinsku, unutrašnju osobenost
-ova klasifikacija odnosi se na književne rodove i vrste

*Razlike između usmene i pisane književnosti

-usmena književnost se razvijala u sredinama gde ne poznaju pismo, gde ga ne koriste, gde
pismenost nije bila velika ili gde nije ni postojala
-u tom smislu može se reći da usmena književnost prethodi pisanoj književnosti
-duže se zadržala i razvijala u sredinama gde je pismenost bila manja u odnosu na druge sredine
npr. seoske sredine ali se javljala u sredinama u kojima je pismenost bila vrlo razvijena ali nije
predstavljala ono što se danas smatra za usmenu književnost (pr. vicevi, anegdote...)
-naziv koji se veoma često upotrebljava za usmenu književnost jeste narodna književnost (u
priručnicima autori preferiraju da koriste usmeno umetničko staralaštvo)

*3 razloga za razvoj usmene književnosti:

1. Odsustvo pisma
2. Različito je razumevanje usmene i pisane književnosti jer se usmena književnost slušala za
razliku od pisane koja se čitala (druga stvar je što mi ta dela sad čitamo, ona su nastala
drugačije)
3. Uloga, zadatak i značenje usmene književnosti u datoj sredini, u datom istorijskom
kontekstu često je bilo drugačije od onog značenja koje je imala pisana književnost-tiče se
društvenih uslova u kojima se razvija usmena književnost
-usmena književnost je najčešće u tesnoj vezi sa društvenim životom jedne zajednice međutim
savremenija tumačenja kažu da ne treba razmišljati o usmenoj književnosti kao o kolektivnoj,
narodnoj tvorevini već stalno treba imati u vidu da je ona proizvod talentovanih pojedinaca,
pesnika i pripovedača

-treba istaći da usmena književnost praktično ne poznaje način koji poznaje pisana književnost
koja danas znamo u više varijanti što između ostalog znači da je pevač, odnosno pripovedač
izgovarao tekst i menjao ga od izvedbe do izvedbe, baš kao što se tekst menjao o pevača do
pevača koji ga menjaju u skladu od njihovih afiniteta
-različita usmena književna dela se razlikuju pomoću formula i formulaičnih izraza (stalni
epiteti, stalne motive, čitave sintagme, stihovi koji se nekoliko puta ponavljaju u jednom delu ali
čak i u više njih) >to su zapravo olakšice, pomagali su pevačima da pevaju odnosno pripovedaju
delo, a i slušaocu da isprati delo
-posledice slušanja, a ne čitanja usmene književnosti zapravo znači da stvaralac književnih dela
mora da uvaži razliku između usmenog i pisanog govora i zbog toga uvodi određena
ponavljanja, poznate formule koje onda olakšavaju razumevanje pevača to jest i njemu i onima
koji ga slušaju
-takođe pevač mora da vodi računa o tome da mu kompozicija bude pregledna i da na neki
način bude utvrđena u prethodnoj tradiciji da bi slušalac zapravo prepoznao odreženu
strukturu, stihove, ponavljanja

*Književni rodovi i vrste

-Književni rodovi su lirika, epika i drama> opšti naziv je književni žanrovi

-svaki od književnih rodova odnosno liriku, epiku i dramu delimo na književne vrste

*Književna genologija
-deo teorije književne koja se bavi književnim rodovima
-oblici u kojima se pojavljuju dela su veoma često presudna za naše razumevanje jednog
književnog dela i kada čitamo jedno delo to radimo sa idejom šta čitamo

-Književna vrsta je grupa sličnih književnih dela u kojima se ponavljaju nekad manje ili više
stalne osobine na osnovu kojih mi prosuđujemo da li je to roman, sonet itd.

-podelu na rodove i vrste uglavnom vršimo na osnovu spoljašnjih formalnih i unutrašnjih

suštinskih faktora književnih dela (pr.kraće književno delo u stihu, mi kažemo lirska pesma;
opisan dijalog sa više lica bilo u prozi, stihu ili podeljeno na činove, mi ćemo skoro sigurno reći
ovo je drama)
-unutrašnje osobine književnih dela ne moraju nužno biti u skladu sa spoljašnjim (pr. Gorski
vijenac)
-književne vrste i književni žanrovi nisu u svakom svojstvu i periodu imali isto značenje i isti
značaj
-u antičko doba se knjiženoj vrsti pripisuje da je zasnovana na večnim zakonitostima?>drugim
rečima, danas se književna vrsta smatra kao idealan tip pesničkog stvaranja a onda se vrednost
pojedinačnih pesničkih dela određivalo u skladu sa time koliko su se ta dela – u idealan tip
-međutim romantičari su odbacili normativno značenje klasične poetike koja je opisivala pojam
vrste i onda su individualnost i originalnost došli u prvi plan
-lekcija svega ovoga: književna vrsta nije apsolutna kategorija
-pr. Aristotel i njegovo delo Poetika u kojem navodi nekolko pesničkih odnosno umetničkih
oblika koji se donekle i poklapaju sa onim oblicima o kojima mi danas govorimo
-teorijsko razlikovanje različitih književnih oblika, a samim tim i vrsta zavisi i od same prakse
književnog stvaranja
- danas kada definišemo književnost kao jezičku umetnost mi je vidimo kao nešto - isključivo u
jeziku >nasuprot tome Aristotel piše da on pesničku u umetnost vidi kao onu koju se ostvaruje
govorom, ritmom pa i rimom
-njegova sistematizacija preuzeta je praktično od klasičnih lirskih poetika s tim što se
dopunjavala i drugim vrstama s čime i dolazi do menjanja određenih književnih vrsta
-ono što je ostalo kao ideja jeste da je književna vrsta relativno čvrsta i univerzalna kategorija u
prirodi same poezije
-u vreme romantizma pojavljuju se osobe koje žele da utvrde i da uspostave sistem među kojim
bi istorijski promenljive književne oblike stavili pod šire pojmove nakon čega bi ti širi pojmovi
postali kategorije →teorija književnih rodova je rezultat takvog razmišljanja
-drugim rečima, teorija književnih rodova zamišljena je tako da prevaziđe istorijsku
promenljivost vrsta(ne da bude normativna) tako da rod zadrzi svoju osobenost ?
-u 19. veku smišlja se pojam roda i pesničko delo počinje da se pojavljuje u određenom rodu-
lirskom, epskom ili dramskom
-tada nastaje trijarni sistem književnih rodova (lirika, epika, drama) i unutar svakih od njih
odnosno tog sistema imamo književne vrste
-slabost ideje roda je bila shvatljena kao univerzalna nepromenljiva kategorija, a s vremenom
došlo se do toga da su svi sistemi u teoriji književnosti relativni i istorijski uslovljeni odnosno da
nisu apsolutni i nepromenljivi
-u tom smislu se danas češće govori o teoriji žanrova a ne rodova, gde se žanr ne posmatra kao
statična zasebna kategorija već kao dinamički i istorijski promenljiva vrsta književnosti
-pr. škola uski formalizam>smatrali da se istorija književnosti može promeniti bavljenjem
istorijom žanrova (ChatGPT: Smatrali su da se razvoj književnosti može jasno pratiti kroz
evoluciju različitih žanrova, od epske poezije do tragedije, komedije, lirike i drugih oblika.)

-međutim komplikacije se tu nisu završile → Emil Štajger

-bio je istoričar i teoretičar književnosti
-on je preuzeo i modifikovao trijarnu ideju književnih rodova
-one je iz ideje roda izvukao ono šta je on video kao suštinu roda i to je označio
pridevima>lirsko, epsko, dramsko
-ove ideje lirskog, epskog i dramskog su zapravo ideje koje nisu nužno vezane za književni rod iz
kog su proizašle>to znači da jednom kada o ovim idejama govorimo kao o raspoloženju mi onda
možemo da ih primenjujemo praktično na sve rodove, a nesamo za rod iz kog je ono proizašlo
npr. lirsko raspoloženje i u romanu i u drami a ne samo u lirskoj pesmi
-prema Štajgeru lirika, epika i drama su osnovne ljudske mogućnosti jezičkog izražavanja, a u
osnovi svake te mogućnosti određen je stil

- lirsko: muzika, odustaje se od logičke povezanosti, akcenat je na slobodnom asocijalnom?toku

emocijama, sjedinjuje se unutrašnje i spoljašnje odnosno subjektivno i objektivno
-epsko: predstavljanje, reprezentacija određenih događaja
-dramsko: u osnovnom obliku predstavlja napetost, sukob; u okviru ova dva stila on nalazi
različite stilove delovanja i odlaganja iz kojeg na kraju i proizilazi dramsko
-drugim rečima lirsko, epsko i dramsko predstavljaju 3 moguća stava prema svetu koja on
imenuje osećanjem (lirsko), pokazivanjem (epsko) i dokazivanjem (dramsko)

*neće biti na ispitu

-u knjigama i priručnicima se spominje i četvrti rod> didaktika-skup dela koja su na prelazu iz
nauke u umetnost

-kada govorimo o književnim žanrovima mi zapravo govorimo o poeziji, prozi i drami

-razlika između poezije i proze je važna za klasifikaciju u književnosti jer ona nije apsolutna i
tekstovi mogu u manjoj ili većoj meri da poseduju mogućnost d budu shvaćeni i kao poezija i
kao proza, a onda moramo da se odlučimo šta ćemo da izaberemo a jedno od ta dva kada
čitamo
-kada govorimo o poeziji obično imamo u vidu da pored svog osnovnog značenja reči poseduju i
izvesno zvučanje i ritam koji se nagoveštava u pesmi na određen način uz pomoć rime, ritma
odnosno da poezija praktično podrazumeva da se uslovljava svakodnevna upotreba jezika to
jest reči; kada je prevodimo dosta značenja može da se izgubi u prevodima i u ovakvim
slučajevima prevodilac mora da donese odluku da li želi neku pesmu što bliže da je prevede
pazeći na rimu, jezičke igre i slično ili pak želi da je prevede što više u duhu jezika sa koje je
prevodi (zbog čega mogu i da se prekrše ozbiljna pravila po kojima je pesma napisana)
-sa druge strane i proza zahteva da pazimo na posebna svojstva jezika međutim nju kada čitamo
manje je potrebno da se koncentišemo na svaku jezičku nijansu, ovakva dela najčešće ne
moraju da se služe svakodnevnim govorom već se može lakše prepričati (npr. neka pesma);
kada je prevodimo bolje se snalazimo nego kada prevodimo poeziju
-osobitost dramske književnosti je tesna veza teksta i scene; drugim rečima drama se na
poseban način prenosi publici sa intencijom

-prema Milivoju Solaru, pored razlike između usmene i pisane književnosti kao i razlike između
književnh rodova i vrsta, treba da razmotrimo i razliku između zabavne i ozbiljne odnosno
umetničke književnosti
-on kaže da zabavna književnost ima važnu ulogu u književnosti između ostalog zbog velike
čitalačke publike i javne produkcije, njeno proučavanje je bitno za razvoj i razumevanje društva i
kulture; ona je predmet inter-disciplinarnog izučavanja (za nju se zanimaju i prate je ljudi iz
različitih polja i oblasti)
-ne daje tačnu definiciju zabavne književnosti ali navodi kako je većina smatra: kao da postoji
opozicija između jednostavno i kompleksno (odnosno zabavna i ozbiljna); ne zahtevaju veliki
čitalački napor; njihova intencija je da zabave čitaoca, u većini takvih dela (gde se ubraja i
žanrovska književnost) postoje tipski zapleti, junaci, raspleti što olakšava čitanje; veoma često
postoji i doza naivnosti u ovakvim tekstovima (npr. borba između dobra i zla, junaci koji žive u
nerealnim uslovima)
-ne kaže da je bezvredna već nasuprot tome on smatra da je treba vrednovati
-postoje i dela koja spadaju u žanrovsku književnost ali da podrivaju žanrovskoj osobenosti
14.11.2023.
*Poezija u načelu-o lirskoj i epskoj podeli i poeziji u širem smislu
-lirska poezija je menjala svoje značenje u zavisnosti od istorijskog konteksta:
>u antičko vreme, pesme koje su se pevale uz pratnju muzičkog instrumenta, za razliku od onih
pesama koje su se samo recitovale, naziv lirske poezije potiče od reči lira (muzički instrument u
Staroj Grčkoj);
>Aristotel još uvek ne koristi pojam lirska poezija u svojoj poetici, sadašnja reč lirika
upotrebljava se kasnije i to u aleksandrijskom periodu
>ona označava sve one pesme koje su komponovane za pevanje uz pratnju nekog muzičkog
instrumenta ito značenje se zadržava sve do renesanse
>kada se u periodu renesanse poezija tj pesma definiše kao tekst pisan za čitanje, a ne nužno za
izvođenje uz pratnju instrumenta; to što služi za čitanje ne znači da je izgubio muzikalnost,
melodičnost kao bitna svojstva lirskog izraza
>u periodu romantizma (kraj 18. veka) lirska poezija ima jako veliki značaj pr. jedan od
najznačajnijih engleskih pesnika William Wordsworth (Vilijam Vordsvort) izjavio je: "svaka dobra
poezija je spontan izliv snažnih osećanja"; Vilijam Vordsvort izvor poezije pronalazi u samom
pesniku i njegovim osećanjima i zbog tog insistiranja na pesniku, na njegovim osećanjima,
osobenosti, kreativnosti, maštovitosti itd. zapravo dovodi u pitanje tradicionalnih ideja klasične
poetike po kojoj je poezija umeće pre svega, veština; dakle umesto insistiranja na umeću i
umesto nekih drugih normtivnih zahteva koji su postojali ranije, u romantizmu u prvi plan
izbijaju subjektivnost, emocionalnost i spontanost kada je reč o poeziji
>moderna poezija se na različite načine odrekla tog lirskog (teško je izostaviti epitet "lirska" i
koristiti samo termin poezija), međutim u okviru širokog pojma poezije termin lirska poezija
nam može poslužiti za razlikovanje lirske od epske poezije i obično kada se govori o poeziji i
klasifikaciji u okviru ovog polja, mi govorimo o epskoj i lirskoj poeziji i njihovim vrstama

*Lirska pesma je fenomen jezika (opšta ali nedovoljna definicija), kraći jezički iskaz izrazite
ekspresivnosti i naglašene usmerenosti na svoju jezičku organizaciju.

U lirskoj poeziji i lirskoj pesmi primarne su 2 funkcije jezika:

1. emotivna (ekspresivna) funkcija jezika-pesnički jezik je umeren na 1. lice odnosno na lirski
subjekt
2. poetska funkcija jezika-ona označava usmerenost na jezik kao takav odnosno na zvučnost,
ritmiku, melodiju, upotrebu stilskih figura i tome slično.

-treba imati u vidu da iako je većina lirskih pesama sastavljeno od stihova, stih nije distinktivno
obeležje lirske pezije- (2 posledice ove izjave) to znači da su 1. u stihu napisane mnoge druge
pesme a nisu lirske, a 2. nekada i lirske pesme nisu u stihu što znači da i one nekada mogu biti u
 prozi; dakle iako je stih važan deo lirske pesme on nije njen presudan deo na osnovu kojeg je
možemo samo definisati kao ni dinstiktivan jer su i neke duge pesme napisane u stihu
-stih je najčešće važan za strukturu pesme jer joj obično dodaje ritam i on od nas zahteva da
jezički iskaz shvatimo kao drugačiji formalno organizovaniji način govora i da u njemu
prepoznamo poetski jezik

*Glavne odlike lirske pesme:

1) naglašena emocionalnost
2) usmerenost jezičkog izraza na lirski subjekt
3) specifična organizacija jezičkog izraza (ritam, melodija, stilske figure i sl.)
4) odsustvo fabule
5) neočekivano povezivanje međusobno udaljenih stvari (najčešće uz pomoć stilskih figura)

*Tradicionalne lirske vrste:

I. Klasično poreklo (helensko i rimsko poreklo)
II. Period renesanse-predrenesansne i renesansne vrste (u francuskoj, profrancuskoj i
italijanskoj poeziji krajem srednjeg)
III. Orijentalnog, persijskog ili dalekoistočnog porekla

I. Klasično poreklo (helensko i rimsko poreklo)

-Stari Grci su pesničko umeće povezivali sa idejom pesničkog umeća, veštine; u tom smislu
stvaranja pesme podrazumevalo je da se poštuje određeni zadati oblik u skladu sa kojim pesnik
piše pesmu
-grčki i antički pesnici stvorili su mnoge lirske vrste od kojih je svaka imala ili svoju
karakterističnu formu ili posebnu tematiku ii neki poseban, osoben stil

1) Himna
-u početku je označavala svaku pevanu pesmu, a onda je počela da označava pesmu koja je
upućena ili posvećena nekom božanstvu, nekim značajnim precima ili natprirodnim
fenomenima
-primeri pesnika koji su pisali između ostalog i himne: Pindar i Horacije>bilo je dominantno
osećanje poštovanja, obožavanja i slično
-u latinskoj i vizantijskoj srednjovekovnoj književnosti pre svega, himne su se pevale u crkvama
kao svečane pesme u slavu boga
-u 19. veku, kada se formiraju nacionalne države i nacionalne književnosti, himna zapravo
označava svečanu pesmu koja se vidi kao izraz kolektivnog osećanja pripadnosti jednoj zajednici
i zove se nacionalna himna
2) Oda
-razvija se u Staroj Grčkoj
-nastaje iz horskih pesama koje su pevane u toku verskih obreda
-ode su takođe pesme koje se pevaju u nečiju čast, nekoga slave, najčešće neke značajne
ličnosti pr. vojskovođe
-za njih je tipičan uzvišen svečan ton
-kao što su pisali himne tako su Pindar i Horacije pisali i ode
-u vreme romantizma, neki romantičarski pesnici su takođe napisali neke od najpoznatijih oda
pr. Džon Kits "Oda Grčkoj urmi"

3) Efinikije
-pesme koje su se pevale u čast pobednika na Olimpijskim takmičenjima

4) Ditiramb
-pesma koje se pevala na svečanostima koje su organizovane u slavu boga Dionisa, boga vina
-one su strastvene, razuzdane pesme
-na početku je ditiramb pevao hor koji je uz to i plesao; kasnije ditiramb se izvodi kao dijalog
između hora i pevača; na kraju se napušta i dijaloška forma
-pod ditiramb danas se podrazumeva svaka pesma koja slavi život, uživanje, prirodu, neku vrstu
hedonizma

5) Elegija
-prvobitno kod Starih Grka je označavala pesmu u kojoj se oplakuju ili žale oni koji su umrli
-elegos>tužbalica
-kasnije počinje da označava pesmu koja je ispevana u takozvanom elegijskom distihu (1
heksametar i 1 pentametar);
-takva pesma imala je jedan intiman i miran ton za razliku od himne i ode
-obično se vezuju za osećanje melanholije, razmišljanje o smrti i prolaznosti života
-jedan od čuvenijih rimskih pesnika Ovidije je pisao elegije>njegovo pisanje je uticalo na to da
elegiju vidimo kao pesmu u kojoj je dominantna tuga za onim što je prošlo, za nečim što nam je
daleko, za nečim što smo nostalgični bez obzira na pesničku formu>elegijski distih nije imperativ
već tema

6) Epigram
-kratka pesma od svega nekoliko stihova u kojoj se obično na duhovit način komentarišu
aktuelne situacije, društvene pojave, ljudske mane loši postupsci javnih ličnosti
-pr. rimski pesnik Marcijal je bio poznat po oštrim epigramima
-ovaj pesnički oblik je uvek bio popularan
-duhovite su i dosetljive, imaju mali preokret
7) Epitaf
-kratka pesma o smrti
-prvobitno je označavala zapis na nadgrobnom kamenu, spomeniku
-kod Starih Grka je označavala i pesmu u kojoj se piše o smrti

8) Idila
-prvobitno je bila kratka pesma u kojoj se opisuje miran i srećan seoski život
-pr. grčki pesnik Teokrit pisao je pesničke dijaloge u kojima pastiri razgovaraju o svom životu i te
pesničke dijaloge nazvao je idilama
-kasnije idila počinje da označava tj. koristi se da se i označe druga umetnička dela, a ne samo za
pesme i dalje ostaje kao glavna tema sreća u domaćem životu (posebno na selu)
-poznati rimski pesnik Vegilije je takođe pisao idilične pesme; svoju zbirku idliličnih pesama
nazvao je "Bukolike" (u literaturi se idila nekada naziva i bukoličkom pesmom)
-u moderno doba idila obično predstavlja izraz čežnje i nostalgije za jednostavnijim životom,
mimo gradske vreve, žurbe

9) Ekloga
-rimski pesnik Vergilije koji je pisao pastoralne poeme koje su se sastojale iz nekoliko stilova ih
je nazvao eklogama
-ovu formu preuzimaju i neki renesansni pesnici međutim njihovi pastiri u tim eklogama vrlo
često, umesto o idliičnom životu na selu, razgovaraju o svakodnevnim političkim problmima
-iz renesansne ekloge razvila se takozvana pastorala (pastirska drama)

10) Anakrenotska pesma

-ime je dobila po grčkom pesniku Anakreontu
-u svojim pesmama on je slavio telesnu ljubav, vino, radosti života
-otuda pesme u kojima je fokus na uživanju, a posebno na čulnosti, erotičnosti i dobijaju zbirno
ime anakreontika odnosno anakreontska pesma

11) Epistola
-znači pismo, poslanica
-predstavlja pesnički tekst koji se upućuje najčešće prijatelju ili poznatoj javnoj ličnosti
-obično se piše nekoj temi od opšteg interesa
-jedna od najpoznatijih epistola "Pismo Pizonima", Horacije> u pitanju je poetički tekst o
pesništvu; Horacije piše pismo braći Pizonima, obraća im se i objašnjava razne stvari o
pesničkom umeću; tekst se zapravo čita kao uputstvo mladim pesnicima na šta da obrate
pažnju, kako i o čemu treba da pišu, koje veštine treba da steknu itd.
-

12) Epitalam
-svadbena pesma koja se bavi činom venčanja
-mnogi antički pesnici oprobali su se u pisanju svadbenih pesama pr. Pindar, Sapfor?, Katul?,
II. Period renesanse-predrenesansne i renesansne vrste
-u 12. i 13. veku trubaduri stvorili su veliki broj metričkih oblika na narodnom jeziku ( do tada se
pisalo na latinskom), a onda te oblike preuzimaju pesnici poput Dantea, Petrarke i nekih drugih
-profesorka j izabrala i izdvojila nekoliko vrsta koje je potrebno da znamo

1) Rondo
-pesma od najmanje 8, a najčešće 12 i 14 stihova koji su povezani rimom (obično parnom)
-početne reči 1. stiha ponavljaju se kao refren posle 8. stiha i na kraju pesme
-poseban oblik je tkz. dupli rondo koji se sastoji od 20. stihova raspoređenih u 5 katrena
povezanih parnom rimom; stihovi prvog katrena ponavljaju se kao poslednji stihovi ostala 4 (jer
ukupno ima 5 katrena tj 5*po 4 stiha), a pesmase obično završava jednim dodatnim stihom koji
ponavlja prvi stih kao neki epilog
-bio je popularan u engleskoj i francuskoj poeziji sve do pojave romantizma kada je izašao iz
mode

2) Madrigal
-nastala od italijanske narodne ljubavne pesme, odnosno njen sam oblik, odakle je pesnici
preuzimaju
-ima čvrst metrički oblik: 3 terceta i 2 dvostiha, a kasnije gubi ovu strogu formu
-kasnije počinje da označava kratku pesmu od 10ak stihova izrazite melodičnosti

3) Sonet
-jedan je od najčuvenijih lirskih oblika
-nastaje krajem srednjeg veka u francuskoj poeziji, a posle pojave Petrarkinog "Kanconijera"
postaje najčešći i najpopularniji pesnički oblik u evropskoj poeziji
*Javlja se nekoliko varijanti:
a) Petrarkin sonet (poznat kao i italijanski sonet)>sastoji se od 14 stihova (2 katrena i 2
terceta) povezani utvrđenom shemom rimovanja
b) Šekspirov sonet (poznat kao i elizabetanski sonet)>sastoji se od 14 stihova (3 katrena i 1
završni distih) gde takođe postoji određena shema rimovanja
c) Miltonov sonet>sastoji se od 14 stihova (1 oktava i 1 sekstet) sa utvrđenom određenom
shemom rimovanja

4) Sonetni venac
-ciklus od 15 soneta u kojem poslednji stih jednog soneta ponavlja se kao prvi stih narednog
soneta, a poslednji 15. sonet u nizu naziva se magistrale (majstorski sonet) koji je sastavljen od
svih prethodnih 14 soneta
-ponekad, kada je reč o sonetnom vencu, prva slova prvih stihova svih 15 soneta formiraju
akrostih (kada se svih 15 slova pročita dobijamo nešto npr. neku reč, ime, fraza itd.)
III. Orijentalnog, persijskog ili dalekoistočnog porekla
-u periodu romantizma je fokus na posebnostima i osobenostima nacionalnih kultura što
romatičare navodi na zainteresovanost i za različite kulture i njihove stilove
-klasične forme poezije orijenta su se dosta razlikovale od uobičajenih klasičnih grčkih i rimskih
formi

1) Gazel(a)
-vrsta pesme koja je nastala u arapskoj poeziji
-proslavili su je pesnici u 13. i 14. veku
-sastoji se od 5-15 dvostiha sa istom rimom
-u početku je to bila ljubavna pesma melanholičnog tona, a kasnije sve više zapravo poredi
mistične ljubavi u kontekstu religije

2) Rubaija
-kratka pesma od 4 sttiha sa utvrđenom rimom AABA
-u nekom smislu je slična anakreontskoj pesmi (u smislu tematike)
-glavne teme: užitak, uživanje u životu, čulnost, erotičnost

3) Haiku
-japanska kratka pesma
-forma: 3 stiha, 17 slogova je podeljeno u 3 stiha po shemi 5,7,5
-tradicionalna je i po formi i po sadržini
-obično govori o nekoj slici iz prirode, ili o nekoj situaciji koja navodi na razmišljanje
-početkom 20. veka, u periodu modernizma, veliku pažnu je privlačila mnogim evropskim i
američkim pesnicima koji su je koristili za svoje potrebe, na svoj način-preuzeli su oblik ali su
promenili tematiku
-pr. Ezra Pound koristio je ovu formu

*Tradicionalna vrsta:
-odlikuje je stroga jezička organizacija (regulisan stih, strofa, rima)

*Moderna poezija (u najširem smislu):

 odsustvo unapred zadatih formi (ne drži se tradicionalnih pravila)
 nov, drugačiji odnos prema jeziku
 ispitivanje jezičkih mogućnosti!
 napuštanje romantičarskog pulta, lirskog subjekta i njegove osećajnosti; drugimnrečima
moderna poezija ne saopštava i ne izražava već ispituje jezičke mogućnosti i granice jezika
poigravajući se sa njim i slično
 načelo razumljivosti lake komunikativnosti nije bitno za modernu poeziju zato se za nju kaže
da je hermetična, zatvorena u sebe, i da ne komunicira sa čitaocima
 najlakše je prepoznati po odsustvu svih odlika i obeležja tradicionalne vrste
 slobodan stih! (suprotstavlja se metrički uspostavljenoj formi)
 često zahteva veliku koncentraciju pri čitanju; obično pretpostavlja i poznavanje pesničke
tradicije upravo da bismo mogli da razumemo različita preispitivanja i podrivanja sa kojima
se poigrava pesnik
 često podrazumeva eksperiment, želju da se čitaoci šokiraju i iznenade (može se videti kod
pesnika avangardnog pokreta)
 često više sugeriše i upućuje nego što objasni ili izričito kaže
 ritam!

*Odlike epske poezije:

 služi se pripovedanjem (obuhvata događaj ili niz događaja, i pripoveda sled u vremenu tj. od
početka pa do kraja) i opisivanjem (nizanje motiva prema zakonima asocijacije mpr. opisuje
se deo po deo osobine neke osobe, stvari. obečežja nekog predela itd.)
 zahteva se pripovedač koji se obraća čitaocu, slušaocu; govori o nečemu što mu je unapred
poznato, a publika sa određenim predznanjem ga sluša
 tematika je dosta tipična, obrađuje teme koje su značajne za veću zajednicu (rat, odnosi
između bogova i ljudi, sudbine važnih ljudi, postupci bogova, putovanja važnih ljudi i sl.)
 pored pipovedača važni su fabula (zasniva se na opšte poznatim događajima iz mitološke i
istorijske prošlosti zajednice u kojoj se pripoveda) i lik (junaci i heroji iz istorije ili motova na
kojima see zasniva fabula)
 odstupa od one istine koja se može saznati iz dostupnih činjenica
 daje mitsko značenje koje je u skladu sa nekim recimo verskim uverenjima i sl.
 iako se služi istorijskim događajima i istorijskimličnostima ne može se proveriti istinitost tih
događaja
*Epska slika stvara se pomoću specifične epske tehnike:
 ogleda se u posebnim kompozicijama koju zahteva dužina epskog dela
 ovu kompoziciju možemo videti kroz spoj većih, dužih delova unutar jedne celine; drugim
rečima: svako duže epsko delo može se podeliti na pojedniačne delove koji su relativno
samostalni, a ponekad su ti delovi označeni posebnim naslovima, brojevima, a nekad ih
određujemo na osnovu smisla
 dela koja spadaju u epsku poeziju, obično pretpostavljaju da je slušaocima odnosno
čitaocima poznat događaj o kom će biti reči
 zbog toga zato što se očekuje da će ep biti poznat onima koji slušaju ili pak čitaju, epska
poezija obično ne počinje izlaganjem od samog početka događaja već počinje in medias res
(u sred stvari)> izlaganje počinje iz već razvijene radnje odnosno opisom situacije gde su
zbivanja već blizu kraja
 takvom raspletu obično prethodi kratak uvod odnosno invokacija (pomoć bogova i ili muza);
najbolji primer predstavlja početak "Ilijade"
 kada se opisuju događaji u epskom delu obično se ne žuri prema raspletu (svi znaju priču i
kako se završava, stvar je u načinu pripovedanja), ishod je svima poznat i pesniki se služi
retardacijom (zadržavanje, usporavanje radnje)
>Retardacija se koristi različitim sredstvima:
a) digresija >usporava pripovedanje osnovnog toka zbivanja tako što prekida izlaganje dužim
opisom nekog predmeta, osobe ili dogđaja koji se ne tiču direktno osnovne fabule
pr. "Odiseja" Odisej putuje, čekamo da se vrati kući i samo što se nije vratio, njegova stara
dadilja na koju nailazi mu pere noge dok je on prerušen; dadilja ugleda ožiljak na nozi i umesto
da kaže da ga je prepoznala mi slušamo priču o tome kako je taj ožiljak nastao
b) epizode >duža, veća digresija; praktično se može izdvojiti iz celine dela, a da se pritom ne
naruši priča; sadrži početak, sredinu i kraj
pr. delo "Zlatni magarac", Apulej i priča o Psihi i Amoru
c) ponavljanja>ima dvostruku svrhu:
1. usporavanje odnosno retardacije
2. povezivanje odnosno podsećanje
-postoje posebne varijacije ponavljanja: formule i formulaični izrazi (stalni epiteti, isti uvodi u
određene radnje, isti ili slični počeci i završeci i sl.)
-na tu tehniku komponovanja epa uz pomoć očvrslih, gotovih formula, ukazali su u studiji
"Pevač priča", Milman Peri i Albert B. Lord, u kojoj piše na koji način se ovakve pesme
konstruišu, čemu služe formule i formulaični izrazi i sl.
>u ovoj knjizi formula se definiše kao "reč ili grupa reči koja se redovno upotrebljava pod
određenim etničkim uslovima da bi izrazila jednu istu ideju."

-spomenute samo koje su to vrste epske poezije: epopeja(ep), epska pesma i poema, romansa
i balada (smatraju se lirsko-epskom vrstom)
21.11.2023.

*Vrsta epske poezije:

1) Epopeja (Ep)
-naziv za najveću epsku formu
-primer "Ilijada" i "Odiseja"
-određene sličnosti koje postoje između epova upućuju na širu kultuno zajedništvo u tom
periodu, a i na osobitosti jednog tipa pesme društva u određenom istorijskom periodu
2) Epska pesma
-manjeg je obima od epa ali može biti dugačka ako razmišljamo o ciklusima epskih pesama
nacionalnih književnosti
-obično se fokusiraju na obradu jednog pojedinačnog događaja a ne na niz kao ep
-po strukturi nema velike razlike između epa i epske pesme
3) Poema, romansa, balada-kaže se da spadaju u lirsko-epske vrste zbog prisustva lirskih
elemenata
>Poema
-sa jedne strane njena kompozicija jeste zasnovana na razvijanju fabule međutim ti fabularni
elementi prepliću se sa lirskim elementima, a sami motivi se često povezuju asocijativnim
nizanjem koje je karakteristično za lirsku poeziju
-dosta poema dolazi iz perioda romantizma, kada se na neki način kombinuju i mešaju odnosno
ruše granice između određenih pesničkih vrsta, a često i kombinuju elemente 1, 2, 3 vrste za
koje se ranije smatralo da nikako ne idu zajedno
-pr. Puškinove i Bajronove pesme su često poeme
>Romansa
-potiče iz Španije
-pisana je na, takozvanom, narodnom jeziku
-uvek se bavila ljubavnom tematikom
- obično obuhvata neki događaj koji opisuje i to najčešće u vedrom, optimističnom tonu ali su
pisane i romanse koje obuhvataju i tragične događaje
>Balada
-po mnogo čemu je slična romansi
-provansalski tip balade: označava lirsko-epsku pesmu koja se najpre pojavljuje kao ples u
provansi (u jednom delu Francuske, 13. vek)
-balade obično govore o stradanjima i nesrećama
-razlikuju se od romansa i po tonu i po temi
-vrlo često je tragična smrt junaka uobičajen kraj
-često se fokusiraju na porodični život i na neku tragediju u okviru te porodice
-kada je reč o našem podnevlju postoji poseban oblik usmene narodne balade koja je nastala na
jadranskom primorju> bugardštica (karakterističan je dug stih, uglavnom od 15 ili 16 slogova, a
obično imaju i refren; još jedan primer naše usmene tradicije su sevdalinke
*O istorijskom kontekstu epova
-svi veliki epovi poput Epa o Gilgamešu, Ilijada, Odiseja i sl. stoje na početku onoga što bi nama
bila poznata književna tradicija
-međutim iako se njima započinje književna tradicija treba imati u vidu da su i ti epovi bili
zapravo rezultat jedne vrlo duge usmene književne tradicije koja je njima prethodila
-smatra se da su pevači epskih pesama, vrlo moguće u početku i sami, bili ratnici, a da se kasnije
pojavljuju posebno obrazovani pevači koji na dvorovima ili na trgovima među narodom pevaju
pesme koje su sami stvarali
-pojavljuju se i oni pevači koji šire pesme koje su čuli od drugih pevača>rapsodi
-ovakvi epovi (oni najpoznatiji-Gilgameš, Ilijada, Odiseja, Beovulf...) najčešće se zovu primarni
epovi >većina tih epova nastajali su u dužem vremenskom periodu i delovanjem mnogih
usmenih pevača, a ne nužno jednog iako se dešavalo da konačnu formu da pojedinac na kraju
>sekundarni epovi vremenski nastaju posle primarnih ali po ugledu na njih; pre svega oni su
umetnički epovi, delo jednog pojedinca i imaju jednog poznatog autora; oni preuzimaju mnoge
stilske crte primarnih epova, mnoge postupke kada je reč o kompoziciji, a često i same teme i
motive (na taj način se oslanjaju na dugu tradiciju)
-pr. Vergilije "Eneida" (1. vek n.e.) napisana po uzoru na Homerove epove
-neki od (naj)poznatijih epova iz kasnijih vremena "Besni Orlando" Ariosto, "Izgubljeni raj" Džon
Milton itd.
-kada su se odvojili od usmene epske tradicije, pesnici novijih vremena obrađuju druge teme, a
ne samo o junacima: religija, idila, pouka(didaktika)
-u 17. a još više 18. veku cveta novi oblik (po odlikama) književnosti koji pripada
prozi>(građanski) roman
-sa razvojem građanskog društva u ovom periodu pisce sve više privlači život običnih ljudi (a ne
nužno vladara i junaka), njihov položaj u društvu, njihove navike, običaji, problemi, tuga, patnje,
sreća i sl.
-tada postaje dominantan oblik

*Proza
-poreklo se može smatrati dvostruko (sa jedne strane to poreklo možemo tražiti u mitskim
tvorevinama usmene književnosti dok sa druge strane to poreklo možemo tražiti u starogrčkoj
filozofiji, govorništvu i istorijografiji)
-pr. filozof Platon, Herodot, Tukedit?, govornik Ciceron itd>oni i njihova dela su predstavljali
uzore za prozno izražavanje u evropskoj književnosti sve do renesanse
-najvažniju ulogu za razvoj umetničke proze ima uspon romana
>najpre je bio shvaćen kao manje vredna književna vrsta, šivo koje nema visoku umetničku
vrednst i koje pre svega služi za zabavu
>u 17. i 18. veku položaj romana se dosta menja, a na to utiču razni faktori između ostalog
širenje pismenosti (veća i raznovrsnija čitalačka publika) i širenje štamparstva (lakša
dostupnost, brža proizvodnja, lakša publikacija)
>u to vreme čitanje je služilo kao i razonoda, način da se vreme kvalitetno utroši, pogotovo
čitanjem obivnih romana
-sredstva kojima se oblikuje umetnički svet u proznim delima nisu specifična na umetnički način
izražavanja-to znači da se umetnička proza može koristiti istim ili sličnim srdstvima koje
koristimo u svakodnevnom govoru ili koje koristi neko kada piše filozofsku raspravu ili neko ko
piše naučnu studiju
-sam umetnički dojam u proznom umetničkom delu postiže se pomoću jezičkih i narativnih
sredstava (dakle jezik može biti svakodnevni, način na koji se upotrebljava taj jezik nije nužno
svakodnevni, narativni postupci se razlikuju...)
-da bismo razumeli strukturu proznog književnog dela treba obratiti pažnju na izbor teme (bilo
šta može biti tema), građe (svi oni elementi dela koji mogu da se zamisle i u stvarnosti izvan
književnog dela) i izvora iz kojih je pisac crpeo ideje za svoje delo i umetnički ih obrađuju
(iskustva o građi koja su zabeležena pre nastanka književnog dela-istorijski dokumenti, dnevnici
novinara, arhivski izvori, novinski izveštaji)
-pr. mnogi pisci iz perioda naturalizma uzimali su građu iz stvarnog života tako što su pažljivo
proučavali život oko sebe

*Razlika između fikcije i dokumentarne proze

*Fikcija
-bitni su: uloga pripovedača, odnos između sižea i fabule, način na koji se iznosi priča, način
na koji se oblikuju karakteri i način na koji funcionišu delovi i celina
-fabula, sama radnja, redosled događaja u kom se delu pripoveda, a koji zahteva posebnu
veštinu fabuliranja odnosno pripovedanja
-male ili najmanje fabularne temtske jedinice zovu se motivi
>pr. neki motivi se ponavljaju u različitim književnostima pa se nazivaju lutajućim motivima (pr.
motiv ljubavnika koje razdvajaju loši porodični odnosi, motiv brata i sestre koji su nekada davno
razdvojeni pa se sticajem okolnosti nađu u situaciji da se ponovo prepoznaju i sl.)
>prema funkciji motiva fabule razlikujemo 2 tipa motiva: statički (prekidaju ili usporavaju
fabulu) i dinamički (pokreću i doprinose razvoju radnje)
>kada se neki motiv ponavlja u jednom istom delu onda se on označava terminom lajt motiv
-kompozicija: često se kaže da uokvirena priča predstavlja karakterističnu situaciju za početke
umetničke proze npr. mnoge priče novela uokvirene su tako što su pojedini elementi iz zbirke
pripisani jednom pripovedaču (pr. 1001 noć) ili pak grupi pripovedača koji su se okupili da bi
pripovedali o nekim zanimljivim događajima (pr. "Dekameron" Bokačo)
-varijacija motiva>koristi se jedan isti motiv koji se svaki put stavi u drugačiji kontekst čime sam
taj motiv prima drugačije značenje (pr. početak 20. veka "Portret umetnika u mladosti", Džejms
Džojs. reč, sintagma, fraza belo, vlažno, hladno upotrebljeno 15-20 puta čime se svaki put na taj
način pravi situacija gde mi vidimo drugačije značenje, uvek je nelagoda, neprijatnost ali ima
veze sa odrastanjem i ko izaziva ta osećanja
-priča uokvirena uvodnim delom>autor izlaže kako je priča nastala, a onda predaje reč drugom
pripovedaču koji priča priču (pr. 19. vek "Okretaj zavrtnja", Henri Džejms- upotrebljene
narativne strategije i predstavlja pripovedački eksperiment)
-da bi pisci zadržali pažnju čitaocu povijali su se različitim postupcima kada je u pitanju razvoj
fabule>Viktor Šklovski razlikuje 3 osnovna tipa razvijanja fabule:
1) stepenasti-najjednostavniji; radnja teži ka određenom cilju, na tom putu se pojavljuju
određene prepreke koje usporavaju radnju gde svaka od tih prepreka praktično predstavlja
stepenicu u razvoju radnje; princip je dosta linearan
2) prstenasti-pretpostavlja postojanje priče koja služi kao svojevrsan prsten u priči; u ovom
tipu fabule neki važan podatak ostaje nejasan sve do pred kraj romana, a onda pred sam
kraj učestvuje u raspletu
3) paralelni-znači da u noveli i romanu prostoje najmanje 2 priče i autor ili pripovedač se
stalno prekida i na taj način postavlja dinamiku i stvara napetost (pr. "Ana Karenjina", Lav
Tolstoj; "Sumorna kuća", Čarls Dikens)
-retki slučajevi gde fabula teče hronološkim nizom u kojem se ništa ne dešava
-vreme trajanja fabule ne mora i najčešće se ne poklapa sa vremenom pripovetke ili romana;
zbog toga su ruski formalisti predložili 2 termina fabula ( hronološki sled događaja) i siže
( organizacija fabule; odnosi se na organizaciju i način na koji su događaji predstavljeni u delu)
-kada govorimo o tome ko nosi radnju, obično kada je reč o prozi, govorimo o likovima ili
karakterima, a umetničko oblikovanje likova ili karaktera nazivamo karakterizacija
>postoji više tipova likova (npr. tip romantičnog junaka)
>karakterizacija vrši se na razne načine-ponekad pomoću detaljnog opisa određenog emotivnog
stanja, prostor u kojem živi ili radi neki junak, ponekad pomoću govora, različitih dijalekata,
slenga, a najčešće kombinacijom više ovih postupaka (pr. opis prostora u kojem lik živi "Čiča
Gorio", Onore de Balzak; pr. opis radnog prostora "Procesi", Franc Kafka; romani 18. i 19. veka
često upotrebljava različit govor različitih društenih slojeva-roman uskog realizma će govoriti na
francuskom jeziku jer je to bilo odlika više klase koja se obrazovala; korišćenje tipičnog slenga za
nekog ko je predstavnik naroda ili živi na selu ili govori na određen način-govor se koristi kao
obeležje u karakterizaciji)
-kada čitamo prozu imamo u vidu i to kakav je pripovedač>mnogo toga zavisi od izbora
pripovedača i njegove tačke gledišta
*nekada imamo utisak da možemo da poistovetimo pripovedača sa autorom dela i takav
pripovedač može biti sveznajući, nepouzdan i objektivan
> sveznajući-na sebe preuzima ulogu nekoga ko sve zna o životima junaka, sve mu je dostupno,
sve vidi, može da uđe u svaku kuću i svaku glavu; vrlo tipični pripovedači za realizam (pr. "Rat i
mir", Lav Tolstoj)
>nepouzdan-onaj ko ponekad prividno ograniči svo svoje znanje pa namerno propusti neki
detalj čime nas kao čitaoce dovodi u nezgodnu poziciju
>objektivan(bezlični, neutralni)-onaj koji se trudi da se njegovo lično prisustvo ne primeti i da
zadrži u nekom smislu nepristrasan odnos
>sa druge strane imamo i pripovedanje kada se pripovedač izjednačuje sa nekim od likova u
delu i kada komentariše onoga iz tog jednog posebnog stanovišta tj. kada pripoveda u prvom
licu; naravno da i u ovim slučajevima možemo pogrešno poistovetiti pripovedača i autora (to ja
nikada nije autor već izmišljeni pripovedač koji koristi prvo lice)
 -postoje načini da se utvrde distance između pripovedača i autora dela
>skaz-pripovedna strategija romanopisca ili osobe koja piše delo koji koristi narodni govor koji
na specifičan način stilizuje i onda pripisuje pričanje pripovedaču iz tzv. naroda koji onda svojim
načinom govora i razmišljanja baca u drugačiju, neobičnu svetlost na stvari o kojima nam govori
>opisi razgovora, monologa i sl.
-unutrašlji monolog-pisci se služe ovim postupkom kada praktično žele da nam kažu šta se
dešava unutar nekog lika, kada pokušavaju da prate nečiji tok svesti, asocijacije, sećanja,
razmišljanja (bio je vrlo uobičajen za početak 20. veka i za modernizam; za romane Džejmsa
Džojsa i Virdžinije Vulf često kaže da su to romani toka svesti-eksperimentisali su sa tačkom
gledišta i prikazivali događaje koristeći se jednom tačkom gledišta jednog junaka ili junakinje ili
kombinujući više različitih tačaka gledišta u jednom romanu); pripovedač je potpuno sklonjen
>postupak kontaminacije-spajanje različitih tipova pripovedanja u jednom proznom delu
*Podela proze
-podela nije jednstavna, a poteškoće u klasifikaciji se javljaju delom i zbog previše slobodne
upotrebe pojedinih naziva proznih vrsta
I. načelo
jednostavni i složeni prozni oblici
>u jednostavne oblike spadaju one književne vrste koje izvorno pripadaju usmenoj književnosti
(npr. mit, legenda, bajka itd.)
>pod "jednostavne vrste" ne misli se o slabijem kvalitetu, manjoj vrednosti već više hoće da se
ukaže na jednostavniju strukturu tih oblika od stukture pisanih dela tih književnosti i izvornost
>često su jednostavni oblici sastavni deo tzv. složenijih oblika
II. načelo
-ovo načelo razlikuje kratke i duge književne oblike
>kratko književno delo sadrži sažetost, čvrsto povezane motive
>sa druge strane opsežno, dugo književno delo bi zahtevalo poseban raspored delova o
krucijalnim elementima, specifičnu povezanost delova unutar celine, zanimljivu fabulu itd.
-ovo je neke teoretičare književnosti podstaklo da podele ovo područje umetničke proze na 2
osnovna tipa i to su novela (kratki oblik) i roman (dugi oblik)
III. načelo
-razlikovanje između ozbiljne (umetničke) i zabavne proze
-spomenuta problematika na predavanju 7.11.2023.

IV. načelo
-razlikovanje između usmene i pisane proze
-sva ova načela su nam pomoćna sredstva kada govorimo o klasifikaciji proznih dela
*Jednostavni oblici
-određuju se najčešće temom, a zatim i nekim osobinama svoje strukture ali i određenim
karakterističnim stavom prema životu
1) Mit
-književna vrsta koja označava jednu jezičku tvorevinu koja se temelji na mitskom iskustvu
-u okviru te priče imamo obično priču vezanu za poreklo i nastanak sveta u celini ili pak poreklo
i nastanak pojedinih pojava, osoba, naroda
-mit najčešće želi nešto da objasni, da odgovori na neka važna pitanja
-možemo da govorimo o mitu o postanku sveta, mitu o postanku čoveka, mitu o postanku
jezika, nekih kraljeva, nekih heroja, nekih pojava>takvi mitovi predstavljaju deo kultura gotovo
svih naroda
-sa jedne strane ih proučavamo jer želimo da razumemo taj mitološki sistem koji se nalazi u
temelju jedne kulture ili pak više kultura koje imaju zajedničke odlike; sa druge strane mit kao
taj jednostavni oblik pripovedanja često čini element kojim se služi umetnička proza u tim
svojim dužim, zahtevnijim vidovima

2) Legenda
-u nekom smislu srodna mitu
-najčešće označava opis života nekog čoveka čije bi ponašanje predstavljalo svojevrsni obrazac,
uzor jednom tipu ponašanja odnosno jednom stavu prema životu i svetu (pr. u najužem smislu
opisi života hrišćanskih svetica), a u nešto širem smislu legende bi označavale sve književne
vrste koje opisuju o odnosu nekog pojedinca prema životu i svetu (ne mora biti svetac očigledno
kad kažemo nekog pojedinca> pr. legenda koja nagrađuje neku istorijsku ličnost na poseban
način (pr. Aleksandar Veliki, grčki bogovi, Faust, Don Žuan itd.)
-neke vrste legendi možemo podeliti i prema njihovoj tematici pa tako možemo govoriti o
lokalnim (pr. na putovanju, kada si deo turističke ture slušaš od vodiča o nečemu što se ili avno
dogodilo ili se veruje da se dogodilo na određenom mestu pa se to mesto vezuje za određenu
legendu okalnog tipa), o junačkim (sećanje na nekog junaka koji je imao određen podvig), o
etiološkim legendama (odnose se na poreklo, objašnjavaju nastanak vode, kiše, nekog običaja i
sl.) itd.
3) Bajka
-specifična književna vrsta u kojoj se čudesno i natprirodno prepliće sa stvarnim i to na takav
način da između stvarnog i izmišljenog, mogućeg i nemogućeg nema prave razlike i suprotnosti;
drugim rečima: u njima se dešavaju stalno čuda ali im se niko ne čudi, dakle prihvatamo tu
konvenciju
-književna vrsta sa strogo utvrđenim konvencijama izražavanja; neke od tih konvencija su npr.
ponavljanje i varijacija istih motiva (karakteristični počeci npr. "Nekada davno živela su 3
brata/sestre...", prva dva budu nebitni, a treći najmlađi je uvek najvažniji), odsustvo psihološke
karakterizacije likova (likovi se spominju samo u funkciji neke priče), ustaljeni likovi i ustaljeni
ipovi ponašanja i polaritet dobra i zla (crno bela podela, zna se ko je dobar, a ko loš i kako će
ko završiti-u principu)
-obično se odvija u svetu koji nije vremenski konkretan (pr. "Nekada davno..." , "Iza 7 gora i 7
mora..."; vreme, prostor-nebitan)
-junak bajke je obično kraljević, najmlađi sin ili nešto demokratskiji pristup "jedan momak",
"neko momče" i sl.
-čuveni počeci
- knjiga "Morfologija bajke" Vladimir Prop, 1928-analizirao je 100 ruskih bajki na osnovu kojih je
mogao da napravi shemu kako je bajka struktuirana
-mnogi elementi bajke prešli su iz usmene u umetničku književnost; tako mešanje naprirodnog i
prirodnog, svakidašnjeg i čudesnog imamo kod romantičara; priče Edgara Alana Poa
-obrade, poigravanja i kreacije novih bajki sa jasnim autorima (braća Grim, Kristijan Anderson;
Anđela Karter-savremena autorka bajki)
4) Saga
-svojevrsni oblik priče skandinavskog prekla o nekom događaju, najčešće iz porodičnog života; u
njima se najčešće iznosi neki događaj koji se čuva u usmenoj predaji; obično se priča o sudbini
porodice koja postaje reprezentativna u okviru jedne zajednice
-postoje različite vrste saga (pr. o starim vremenima, o kraljevima, o porodici..)
-obično se pripoveda onako kako se događaji i dešavaju, potuje se hronološki sled (kreće se
uvek od prvog); ovaj način pripovedanja se zadržava i u savremenijim delima (pr. "Saga o
Forsajtima", Džon Golsvordi)
5) Vic
-kratka izvedna forma, izaziva komičan utisak
-na određen način prikazuje neki događaj, situaciju, karaktere
-sama struktura ponekad može biti složena
-važna je upotreba dvosmislenosti reči
-vrlo često vic podrazumeva poznavanje neposrednog konteksta, obično su lokalnog,
generacijskog karaktera i sl.
6) Zagonetka
-oblik u kojoj se postavlja neko pitanje, traži se odgovor
-pitanje se postavlja tako da se navodi na odgovor
-očekuje se brz, jasan i nedvosmislen odgovor
-da bi se zagonetka raazumela mora se poznavati kontekst unutar koga se ona postavlja
7) Poslovice
-uvek se iznose u obliku nekakve tvrdnje ili svojevrsnog saveta
-vrlo često se vezuju za vreme u kojem su nastale (poslovice od pre 2 veka nam neće nužno biti
od saveta; možda će nas neke nagrditi ili biti smešne)>kontekstualno su uslovljene
-neko će sa poslovicama povezati, a neko strogo odvojiti: aforizmi, krilatice, sintencije
8) Anegdota
-kraći oblik u kom se govori o jednom događaju iz života, recimo neke istorijske ličnosti, o
događaju koji je manje poznat ali vredan prepričavanja zato što je neobičan, smešan, poučan
-obično se pretpostavlja da su istinite i zapravo se veoma često razvijaju iz jednostavih oblika
poput šale, vica, poslovice i sl.
9) Parabola
-poučna priča sa verskim, moralnim, religijskim elementima
-u svojoj osnovi često ima poređenje
-sa jedne strane slična je alegoriji jer jednu pojavu predstavlja pomoću druge pojave ili priče, a
sa druge je slična zagonetki jer nosi preneseno značenje
-najčešće, uz pomoć neke priče želi da naglasi ne samo religijsku nego i filozofsku, moralnu ili
religijsku pojavu
-pr. Isus Hrist je koristio parabole kada je širio hrišćanstvo
10) Basna
-kratka priča s moralnom poukom, porukom ili kritikom na društvo u kojoj obično životinje
predstavljaju ljude i ljudske osobine kao i njihova ponašanja
- najčešće se pojedine ljudske osobine projektuju na određene životinje pri određenim
konvencijama (pr. lisica-lukavost, lav-moć, vuk-pohlepa itd.)
-Ezopove basne, ili Ezopica, je zbirka basni pripisanih Ezopu, robu i pripovedaču koji je živeo u
staroj Grčkoj
11) Crtica
-kratka prozna vrsta usmerena na opisivanje neke osobe ili predela više nego same radnje priče
-portret, pejzaž, atmosfera koja zamenjuje fabulu
28.11.2023.
*Kratki i dugi književni oblici
1. Novela
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-