Mark Tven

PRIČAO DUHU

Iznajmio sam veliku sobu, gore uz Brodvej, u ogromnoj staroj zgradi čiji
su gornji spratovi godinama bili potpuno nenastanjeni, dok ja nisam
došao. Mesto je dugo bilo prepušteno prašini i paučini, samoći i tišini. Kao
da sam pipao između grobova i narušavao mir mrtvima te prve noći kad
sam se popeo do svog stana. Prvi put u životu obuzela me je sujeverna
jeza; i kad sam zaokrenuo iza mračnog ugla na stepeništu a nevidljiva
paukova mreža me okrznula lebdećim nitima preko lica pa se tu zalepila,
zadrhtao sam kao neko ko je naišao na duha.
Bilo mi je veoma drago kad sam stigao do svoje sobe i zaključao buđ i
tminu s druge strane. U ognjištu je gorela živahna vatra i ja sam seo kraj
nje sa utešnim osećajem olakšanja. Dva sata sam sedeo tu, razmišljajući o
prošlim vremenima; prisećajući se starih prizora i prizivajući napola
zaboravljena lica iz magle prošlosti; slušajući u mašti glasove koji su
odavno zauvek utihnuli i nekad poznate pesme koje sada niko ne peva. A
kako se moje maštarenje ublažavalo prelazeći u sve tužniju razneženost,
urlanje vetra napolju ublažilo se do zavijanja, gnevna lupa kiše po
prozorima stišala se do mirnog lupkanja i, jedan po jedan, zvuci na ulici su
utihnuli, dok užurbani koraci poslednjeg okasnelog stranca nisu nestali u
daljini ne ostavljajući za sobom nikakvog zvuka.
Vatra je gorela nisko. Polako me je obuzeo osećaj usamljenosti. Ustao
sam i svukao se, krećući se po sobi na vrhovima prstiju, nečujno radeći ono
što sam imao da uradim, kao da sam bio okružen usnulim neprijateljima
čiji bi san bilo pogubno narušiti. Pokrio sam se u krevetu i ležao, slušajući
kišu, vetar i slabašnu škripu udaljenih prozorskih kapaka dok me to nije
uspavalo.
Spavao sam dubokim snom, ali ne znam koliko dugo. Probudio sam se
odjednom, ispunjen uzdrhtalim iščekivanjem. Sve je bilo tiho. Sve osim
mog vlastitog srca - mogao sam da čujem kako otkucava. Sad je posteljina
počela polako da klizi prema podnožju kreveta, kao da je neko povlači!
Nisam mogao da se pomerim; nisam mogao da progovorim. A pokrivači su
i dalje kao promišljeno klizili s mene, dok mi prsa nisu ostala otkrivena.
Zatim sam ih uz veliki napor dograbio i navukao preko glave. Čekao sam,
osluškivao, čekao. Ravnomerno vučenje je ponovo počelo, i ponovo sam
ležao ukočen čitavu večnost ispunjenu sekundama koje su se sporo vukle
dok mi prsa opet nisu bila otkrivena. Najzad sam prikupio snagu i trzajem
vratio pokrivače na njihovo mesto čvrsto ih držeći. Čekao sam. Postepeno
sam osetio slabo vučenje, pa sam stegnuo jače. Vučenje se pojačalo do
upornog tegljenja - postajalo je sve jače. Moj stisak je popustio i pokrivači
su po treći put kliznuli s mene. Zastenjao sam. S podnožja kreveta doprlo
je stenjanje u odgovor! Čelo mi se orosilo kapljicama znoja. Bio sam više
mrtav nego živ. Sad sam čuo teške korake u svojoj sobi - korak slona, kako
mi je izgledalo - nije zvučao nimalo ljudski. Ali on je odlazio od mene - u
tome je bilo olakšanja. Čuo sam kako se bliži vratima - prolazi ih ne
pomerajući rezu ili bravu - i odlazi nekuda niz sumorne hodnike, preko
iskrivljenih podova i pragova koji su škripali pod tim korakom - a onda je
još jedanput zavladala tišina.
Kad mi je uzbuđenje splasnulo, rekao sam sebi: „Ovo je bio san -
jednostavno strašan san.“ I tako sam ležao premišljajući o tome dok nisam
sebe ubedio da to jeste bio san, a onda su mi se usne opustile u osmehu
olakšanja i ponovo sam bio srećan. Ustao sam i upalio svetlo; a kad sam se
uverio da su reza i brava bili tačno u položaju u kom sam ih ostavio, još
jedan smeh olakšanja zaorio mi se iz srca i preko usana. Uzeo sam lulu i
zapalio, i baš sam sedeo kraj vatre kad - lula mi ispade iz uzdrhtalih prstiju,
krv mi se povuče iz obraza, a moje mirno disanje preseče se uz nagli
uzdah! U pepelu ispred ognjišta, odmah pored otiska mog bosog stopala,
bio je još jedan otisak, tako ogroman da je moj u poređenju s njim bio kao
dečiji! Dakle jesam imao posetioca, a slonovski korak je imao svoje
objašnjenje.
Ugasio sam svetlo i vratio se u krevet, uzdrhtao od straha. Dugo sam
ležao, zagledan u tminu, osluškujući. Zatim sam iznad sebe začuo
neprijatan zvuk, kao da se teško telo vuče po podu; potom se čuo pad tog
tela, a moj prozor se zatresao od tog udara. U udaljenim delovima zgrade
čuo sam prigušeno lupanje vrata. Čuo sam, s razmacima, pritajene korake
kako se šunjaju po hodnicima, uz stepenice i niz njih. Ponekad bi se ovi
zvuci približili mojim vratima, zastali, a zatim se ponovo udaljili. Nejasno
sam čuo zveckanje lanaca u udaljenim prolazima i osluškivao dok se ono
približavalo - i dok se taj zvuk kao s mukom uzdizao uz stepenice,
označavajući svaki pokret opuštenim viškom lanca koji je padao uz
prodoran zveket posle svakog sledećeg koraka dok je utvara koja ga je
nosila odmicala. Čuo sam promrmljane rečenice, napola ispuštene krike
koji su naizgled bivali nasilno prigušeni i šuštanje nevidljive odeće, lepet
nevidljivih krila. Tad sam postao svestan da mi je neko upao u sobu - da
nisam sam. Čuo sam uzdahe i disanje oko kreveta, i tajanstveno šaptanje.
Tri male kugle meke fosforescentne svetlosti pojavile su se na plafonu
tačno iznad moje glave, tu se zadržale sijajući na trenutak, a zatim pale -
dve meni na lice a jedna na jastuk. Prskale su tečnost i bile tople. Intuicija
mi je rekla da su se pretvorile u mehuriće od krvi kada su pale - nije mi
trebala svetlost da budem siguran u to. Onda sam video bleda lica,
nejasno osvetljena, i bele podignute ruke kako bez tela lebde u vazduhu -
lebdeći na trenutak a zatim nestajući. Šapat je prestao, i glasovi i zvuci, i
usledila je sumorna tišina. Čekao sam i osluškivao. Osećao sam da moram
da upalim svetlo ili da umrem. Bio sam slab od straha. Polako sam se
uspravio u sedeći položaj i lice mi je dodirnula neka lepljiva ruka! Naizgled
me je napustila sva snaga i svalio sam se unazad kao oduzet. Zatim sam
čuo šuštanje odeće - izgledalo je kao da je prošlo kroz vrata i izašlo
napolje.
Kad se sve ponovo umirilo, izvukao sam se iz kreveta, bolestan i slab, i
upalio gasnu svetiljku rukom koja se tresla kao da je na njoj teret stotinu
godina. Svetlost je donela malo olakšanja mojoj duši. Seo sam i zapao u
sneno premišljanje o tom ogromnom otisku stope u pepelu. Malo-pomalo,
njegovi obrisi počeli su da se krive i nestaju. Podigao sam pogled, a jasni
gasni plamen polako je gasnuo. U istom trenutku sam ponovo čuo
slonovski-teški korak. Slušao sam njegov dolazak, sve bliže, niz prljave
hodnike, a svetlost je postajala sve slabija. Korak je stigao do samih mojih
vrata i zastao - svetlost je zgasnula do nezdravo plavog plamička i sve oko
mene se naziralo u sablasnom sumraku. Vrata se nisu otvorila, a ipak sam
osećao slab dašak vazduha kako mi hladi obraz, i sad sam postao svestan
ogromne, maglovite prilike ispred sebe. Gledao sam je opčinjenim
pogledom. Bledi sjaj je polako preplavio tu stvar; postepeno su se slojevi
magle uobličili - pojavila se ruka, zatim noge, pa telo, i na kraju je iz
isparenja pogledalo ogromno tužno lice. Oslobođen slojeva svog pokrova,
nag, mišićav i naočit, veličanstveni Kardifski džin1 nadvio se iznad mene!
Sva moja muka je nestala - pošto bi i dete znalo da od tog
dobroćudnog lica ne može da mu preti nikakvo zlo. Smesta mi se vratila
bodrost duha, a, saučestvujući s njom, gasna svetiljka se ponovo bleštavo
rasplamsala. Nikada neki usamljeni izgnanik nije tako rado dočekao
društvo kao što sam ja susreo prijateljski nastrojenog diva. Rekao sam:
„Pa, to si samo ti? Znaš, bio sam nasmrt uplašen poslednja dva ili tri
sata? Najiskrenije se radujem što te vidim. Voleo bih da imam stolicu -
ovamo, ovamo, nemoj pokušavati da sedneš na to!“
Ali bilo je prekasno. Prišao joj je pre nego što sam mogao da ga
zaustavim i spustio se - nikad u životu nisam video tako rasturenu stolicu.
„Stani, stani, uništićeš sve...“
Opet prekasno. Čuo se još jedan prasak, i još jedna stolica je rasturena
na sastavne delove.
„Dovraga, zar uopšte nemaš razuma? Hoćeš li da uništiš sav nameštaj u
ovoj prostoriji? Ovamo, ovamo, ti okamenjeni glupane...“
Ali nije bilo svrhe. Pre nego što sam mogao da ga zadržim, seo je na
krevet, i on se pretvorio u bednu ruševinu.
„Dakle, kakav je ovo način? Prvo dođeš tutnjeći uokolo i dovodeći sa
sobom hordu razuzdanih zloduha da bi me nasmrt zabrinuo, a onda kad ja
zanemarim neprikladnost odeće koju vaspitani ljudi ne bi trpeli nigde osim
u nekom uglednom pozorištu, pa čak ni tamo ako bi ogoljen bio tvoj polni
organ, ti mi uzvraćaš tako što polomiš sav nameštaj koji možeš pronaći da
bi na njega seo? A zašto bi to radio? Nanosiš štete sebi koliko i meni.
Polomio si kraj svog kičmenog stuba i zasuo pod odlomcima sa svojih
butina, a celo mesto izgleda kao nekakav kamenolom. Trebalo bi da se
stidiš - dovoljno si veliki da znaš bolje da se ponašaš.“
„Dobro, neću više lomiti nameštaj. Ali šta da radim? Već sto godina
nisam imao prilike da sednem.“ I oči su mu se ispunile suzama.
„Ubogi đavo“, rekao sam, „nije trebalo da budem tako grub prema
tebi. A ti si takođe siroče, nema sumnje. Nego, sedi ovde na pod - ništa
drugo ne može izdržati tvoju težinu - a osim toga, ne možemo da se
družimo kad si toliko iznad mene; hoću da se spustiš dole da ja mogu da
se smestim na ovu visoku kancelarijsku stolicu i ćaskam s tobom licem u
lice.“
Tako je seo na pod i zapalio lulu koju sam mu dao, prebacio jedno od
moje crvene ćebadi preko ramena, natakao moju kadu za kupanje na
glavu, poput kacige, i kao tako živopisan prizor udobno se smestio. Zatim
je prekrstio noge, dok sam ja ponovo ložio vatru, i izložio ravne, šupljikave
tabane svojih ogromnih nogu prijatnoj toplini.
„Šta ti je sa stopalima i zadnjom stranom nogu pa su tako izbušene?“
„Paklene promrzline - dobio sam ih sve do potiljka ležeći tamo dole
ispod Njuelove farme. Ali volim to mesto; volim ga kao što čovek voli svoju
staru kuću. Nema za mene mira kao što je onaj koji osećam kad sam
tamo.“
Pričali smo pola sata, a onda sam primetio da izgleda umorno, i
pomenuo sam to. „Umoran?“, rekao je on. „Pa, rekao bih da je tako. A
sada ću ti ispričati sve o tome, pošto si se tako lepo poneo prema meni. Ja
sam duh okamenjenog čoveka koji leži tamo preko puta u muzeju. Ja sam
duh Kardifskog džina. Ne mogu imati počinka, ni mira, dok to jadno telo
ponovo ne sahrane. Dakle, šta je najprirodnije da uradim kako bih naveo
ljude da mi usliše tu želju? Zastrašivanjem ih naterati na to! Opsedati
mesto gde telo leži. Zato sam se prikazivao u muzeju iz noći u noć. Čak
sam pridobio i druge duhove da mi pomognu. Ali nije bilo koristi, pošto
niko nikad ne dolazi u muzej u ponoć. Zatim mi je palo na pamet da
pređem preko puta i malo opsedam ovo mesto. Osećao sam da ću, ako se
ikad čuje za mene, sigurno uspeti, pošto sam imao u tome najsposobnije
društvo koje može da se nađe među ukletim dušama. Iz noći u noć pravili
smo buku po ovim pobuđavelim hodnicima, vukući lance, stenjući,
šapćući, stupajući uz stepenice i niz njih, sve dok se, da ti iskreno kažem,
nisam skoro sasvim iscrpao. Ali kad sam noćas video svetlo u tvojoj sobi,
skupio sam ponovo snagu i dao se na posao s delom stare energije. Ali
sam izmoren - potpuno iscrpljen. Daj mi, preklinjem te, daj mi malo nade!“
Ustao sam sa svog sedala u naletu uzbuđenja i uzviknuo:
„Ovo sve nadilazi - sve što se ikada dogodilo! Pa ti, trapavi, jadni, stari
fosilu, prolazio si kroz sve te nevolje nizašta, opsedao si svoju voštanu
figuru - pravi Kardifski džin je u Olbaniju!“
(Tvenova napomena: Činjenica. Originalni lažnjak je majstorski i
obmanjivački dupliran i izložen u Njujorku kao „jedini pravi“ Kardifski džin
- na neizrecivo gađenje vlasnika pravog diva - u isto vreme dok je ovaj
drugi privlačio publiku u muzej u Olbaniju.)
„Dovraga, zar ne prepoznaješ vlastite posmrtne ostatke?“
Nikad nisam video tako izražajan izgled stida, žalosnog poniženja,
kakav se pojavio na licu ispred mene.
Okamenjeni čovek se polako uspravio na noge i rekao:
„Iskreno, da li je to istina?“
„Isto koliko i to da ja sedim ovde.“
Izvadio je lulu iz usta i spustio je na ploču kamina, zatim na trenutak
neodlučno stajao (nesvesno, iz stare navike, gurajući ruke na mesto gde bi
trebalo da budu džepovi pantalona, i zamišljeno spuštajući bradu na
grudi), pa najzad rekao:
„Pa - nikada se nisam osećao toliko glupo. Okamenjeni čovek je
rasprodao sve drugo, a sad se podla prevara završila tako što prodaje
sopstveni duh! Sinko moj, ako ti je u srcu preostalo i malo milosti prema
jadnom priviđenju bez prijatelja kao što sam ja, ne dopusti da se ovo
pročuje. Pomisli kako bi se ti osećao da si napravio takvu budalu od sebe.“
Čuo sam kako njegovi moćni, teški koraci odmiču jedan za drugim niz
stepenice i napolje na pustu ulicu i osetio tugu što je otišao, jadničak - a još
mi je žalije što je odneo moje crveno ćebe i kadu za kupanje.
 Meri Šeli

SMRTNI BESMRTNIK

Šesnaesti jul 1833. godine. - Ovo je za mene godišnjica vredna

pamćenja; na taj dan sam navršio tri stotine dvadeset tri godine! Lutajući
Jevrejin? - Zasigurno ne. On je preko glave preturio više od osamnaest
vekova. U poređenju s njim, ja sam veoma mlad besmrtnik.
Da li sam onda besmrtnik? Ovo je pitanje koje sebi postavljam, noću i
danju, sada već evo trista dvadeset tri godine, i još uvek ne mogu da
odgovorim na njega. Pronašao sam sedu dlaku među svojim smeđim
uvojcima baš danas - to sigurno ukazuje na starenje. A ipak je ona mogla
da se tu nalazi skrivena već trista godina - pošto neki ljudi potpuno osede
pre svoje dvadesete godine.
Ispričaću svoju priču, a moj čitalac će doneti procenu o meni. Ispričaću
svoju priču i tako doprineti prolasku nekolicine sati duge večnosti, koja mi
je postala tako zamorna. Zauvek! Može li to biti? Živeti zauvek! Čuo sam za
čini čije su žrtve zapale u dubok san, da bi se probudile, posle stotinu
godina, bodre kao i obično; čuo sam za Sedam spavača - na taj način
besmrtnost ne bi bila toliko opterećujuća; ali, ah! Teret beskrajnog
vremena - dosadni protok sati koji se tiho smenjuju! Koliko je srećan bio
Nurdžahad2 iz legende! Ali da se vratim onome što imam da ispričam. Ceo
svet je čuo za Kornelijusa Agripu. Sećanje na njega je besmrtno isto kao
što je njegova veština mene učinila besmrtnim. Ceo svet je takođe čuo za
njegovog učenika koji je, nenamerno, prizvao opakog zloduha za vreme
odsustvovanja svog učitelja, i zloduh ga je uništio. Priče o ovoj nesreći,
istinite ili lažne, pripisale su krivicu čuvenom filozofu, uz mnogo
neprijatnosti. Svi njegovi učenici su ga odjednom napustili - sluge su mu
nestale. Nije imao nikog pored sebe da doturi ugljen na njegovu uvek
upaljenu vatru dok je spavao, ili da se brine o uvek promenljivim bojama
njegovih hemikalija dok je izvodio eksperimente. Eksperiment za
eksperimentom nije uspevao, pošto je jedan par ruku bio nedovoljan da ih
dovrši; mračni duhovi su mu se smejali što nije u stanju da zaposli nijednog
smrtnika u svoju službu.
Tada sam bio veoma mlad - veoma siromašan - i veoma zaljubljen. Bio
sam otprilike godinu dana Kornelijusov štićenik, iako nisam bio tu kada se
dogodila ta nesreća. Kad sam se vraćao, prijatelji su me preklinjali da ne
idem opet u alhemičarevu kuću. Drhtao sam dok sam slušao jezivu priču
koju su kazivali: nije mi bilo potrebno drugo upozorenje; a kada je
Kornelijus došao i ponudio mi vrećicu zlata ako ostanem pod njegovim
krovom, osećao sam se kao da me lično Satana iskušava. Zubi su mi
cvokotali - kosa mi se nakostrešila; pobegao sam onoliko brzo koliko su mi
dopuštala moja drhtava kolena. Moji posustajući koraci vodili su me tamo
gde su bili privučeni dve godine svake večeri - do potočića sveže vode koji
je blago žuborio, pored kog je zastajala tamnokosa devojka čije su blistave
oči bile nepomično usmerene na stazu kojom sam ja navikao da hodim
svake večeri. Ne mogu da se setim trenutka u kom nisam voleo Bertu; bili
smo komšije i drugovi u igri od detinjstva - njeni roditelji, kao i moji, živeli
su skromno, a ipak bili poštovani - naša bliskost je njima predstavljala
zadovoljstvo. U zao čas opaka groznica odnela joj je i oca i majku, i Berta je
postala siroče. Ona bi pronašla dom pod krovom mojih roditelja, ali, na
nesreću, stara dama iz obližnjeg zamka, bogata, bez dece i usamljena,
objavila je nameru da je usvoji. Od tada je Berta bila ogrnuta svilom -
stanovala u mramornoj palati - i na nju se gledalo kao da je imala mnogo
sreće. Ali u svom novom okruženju među novim poznanicima, Berta je
ostala odana prijateljima iz skromnijih dana svog života; često je
posećivala kolibu mog oca, a kada bi joj zabranili da tamo ide, ona bi
odlutala ka obližnjoj šumi i susrela se sa mnom kod izvora u senci krošanja.
Često je izjavljivala kako svojim novim zaštitnicima ne duguje takve
svete obaveze koje bi se mogle uporediti sa onim što povezuje nas. A ja
sam ipak i dalje bio previše siromašan da se ženim, a ona se umorila od
toga da je gnjave zbog mene. Imala je uzvišen ali nestrpljiv duh, i počele su
da je ljute prepreke koje su sprečavale naše sjedinjenje. Sada smo se sreli
nakon mog odsustva, a nju su žestoko napadali sa svih strana dok ja nisam
bio tu; ogorčeno se žalila i skoro me prekorila što sam siromašan.
Naprasito sam joj odgovorio: „Ja sam častan, sve i da sam siromašan! Što
nisam, uskoro bih mogao postati bogat!“
Taj moj uzvik izazvao je na hiljade pitanja. Strepeo sam da je ne uplašim
govoreći istinu, ali ona ju je izvukla iz mene; a zatim je, uputivši mi preziran
pogled, rekla: „Pretvaraš se da voliš, a plašiš se da se zbog mene suočiš sa
đavolom!“
Prigovarao sam kako sam se samo bojao da je ne uvredim - dok se ona
držala veličine nagrade koju ću dobiti. Tako ohrabren - postiđen zbog nje -
vođen ljubavlju i nadom, smejući se svojim nedavnim strahovima, brzim
koracima i lakog srca vratio sam se da prihvatim alhemičarevu ponudu i
smesta sam primljen u službu. Prošla je godina dana. Došao sam do
znatne svote novca. Navika je odagnala moje strahove. Uprkos budnosti
koja je od mene zahtevala krajnje žrtvovanje, nikad nisam pronašao ni
traga od papka; niti je zamišljenu tišinu kuće ikada narušilo demonsko
zavijanje. Nastavljao sam s potajnim razgovorima s Bertom i obasjala me
nada - nada - ali ne i besprekorna radost: Berta je umišljala da su ljubav i
sigurnost međusobno suprotstavljeni i uživala je da ih međusobno
razdvaja u mojim grudima. Iako iskrenog srca, bila je donekle koketna u
ponašanju; bio sam ljubomoran kao Turčin. Omalovažavala me je na
hiljadu načina, a ipak nikada nije priznala da nije bila u pravu. Izluđivala bi
me do besa, a onda bi me naterala da je molim za oproštaj. Nekad je
uobražavala da joj nisam dovoljno potčinjen, a onda bi iznela neku priču o
mom suparniku, koji se dopada njenoj zaštitnici. Bila je okružena
mladićima odevenim u svilu - bogatim i gizdavim. Kakve je šanse imao
bedno obučen Kornelijusov učenik u poređenju s njima?
Jednom prilikom filozof je zahtevao toliko mog vremena da nisam
mogao da se sastanem s njom kao obično. On se bavio nekim velikim
delom i bio sam prisiljen da ostanem s njim, danju i noću, ložeći njegova
ognjišta i gledajući njegove hemijske pripreme za ogled. Berta me uzalud
čekala pored izvora. Njen uzvišeni duh je planuo zbog tog mog nemara i
kad sam se najzad iskrao napolje tokom onih nekoliko minuta koje sam
dobio da odspavam, nadajući se da će me ona utešiti, dočekala me je s
prezirom, prekorno mi rekla da idem i zaklela se da će pre dati ruku bilo
kom čoveku nego onome koji zbog nje nije mogao da bude na dva mesta
istovremeno. Osvetiće se! A zaista i jeste. U mom mračnom boravištu čuo
sam da ju je progonio i udvarao joj se Albert Hofer. Albert Hofer se
dopadao njenoj zaštitnici, i njih troje prošli su u povorci ispod mog
zadimljenog prozora. Pomislio sam da su pomenuli moje ime; nakon toga
je usledio potcenjivački smeh, dok su tamne oči prezirno pogledale prema
mom prebivalištu.
Ljubomora je, sa svim svojim otrovom i bedom, ušla u moje grudi. Sad
bih ronio potoke suza na pomisao da je nikada neću nazvati svojom, a
sledećeg časa bih prizivao hiljadu kletava na njenu prevrtljivost. Ipak, i
dalje sam morao da podstičem alhemičareve vatre i da nadzirem promene
u njegovim nerazumljivim hemikalijama.
Korenlijus je nadzirao ogled tri dana i noći, ne sklopivši oči. Napredak u
njegovim retortama bio je sporiji nego što je očekivao: uprkos nervozi, san
mu je pritiskao očne kapke. Stalno je iznova odagnavao snenost
energijom većom od obične ljudske; a san mu je stalno iznova obuzimao
svest. Čežnjivo je posmatrao svoje posude za rastapanje. „Još nije
spremno“, mrmljao je, „hoće li proći još jedna noć pre nego što rad bude
završen? Vinzi, ti si budan - ti si odan - ti si spavao; momče moj, spavao si
prošle noći. Gledaj u ovu staklenu posudu. Tečnost koju sadrži je
bledoružičaste boje: istog trenutka kad počne da menja nijansu, probudi
me - do tada mogu da sklopim oči. Prvo će pobeleti, a onda ispustiti zlatne
bleske; ali ne čekaj do tada; kad ružičasta boja izbledi, budi me.“ Jedva
sam čuo poslednje reči, promrmljane, kao da su izgovorene u snu. Čak ni
tada se nije u potpunosti povinovao prirodi. „Vinzi, momče moj“, ponovo
je rekao, „ne dodiruj posudu - ne prinosi je usnama; to je ljubavni napitak -
napitak da leći ljubav; ne bi želeo da prestaneš da voliš svoju Bertu - pazi
da ne piješ!“
I zaspao je. Dostojanstvena glava mu je klonula na grudi i jedva da sam
čuo njegovo pravilno disanje. Nekoliko minuta posmatrao sam posudu -
ružičasta nijansa tečnosti ostala je nepromenjena. Onda su mi misli
odlutale - otišle su do izvora i zadržale se na hiljadu divnih prizora koji se
nikada neće ponoviti - nikada! Zmije i guje bile su mi u srcu dok mi se reč
„Nikada!“ napola obrazovala na usnama. Neverna devojka! Neverna i
okrutna! Nikad više mi se neće osmehnuti kao što se one večeri
osmehnula Albertu. Bezvredna, odvratna žena! Ja neću ostati bez osvete -
ona će videti Alberta kako joj izdiše pred nogama - ona će umreti izložena
mojoj odmazdi. Smešila se prezirno i slavodobitno - bila je svesna moje
skrhanosti i svoje moći. A ipak, kakvu je moć imala? Moć podsticanja moje
mržnje, mog krajnjeg prezira, moje... o, svega samo ne ravnodušnosti!
Budem li postigao to - budem li mogao da je posmatram nemarnim
pogledom, prenoseći svoju odbačenu ljubav na neku čestitiju i verniju
ženu, to će uistinu biti pobeda!
Zaslepljujući blesak sevnuo mi je pred očima. Bio sam zaboravio na
učenjakove lekarije; zagledao sam se u čudu: blesci zadivljujuće lepote,
sjajniji od onih kojim zrače dijamanti pod sunčevim zracima, odsevali su s
površine tečnosti. Čula mi je preplavila aroma krajnje prijatna i mirisna;
posuda je izgledala kao kugla žive svetlosti, divna za oko i krajnje
primamljiva da se proba. Prva pomisao, nagonski izazvana višim razumom,
bila je: hoću - moram da pijem. Podigao sam posudu do usana. „Ovo će
me izlečiti od ljubavi - od mučenja!“ Već sam ispio pola najukusnije
tečnosti koju su ikad okusila ljudska nepca kad se filozof pomerio. Skočio
sam i ispustio posudu - tečnost je plamtela i odbleskivala po podu dok sam
osećao Kornelijusov stisak na grlu i dok je silovito vikao: „Bedniče! Uništio
si rad mog života!“
Filozof je bio potpuno nesvestan da sam popio imalo njegovog leka.
On je pomislio, a ja sam to prećutno podsticao, da sam podigao posudu iz
ljubopitljivosti i da sam, uplašen od njenog sjaja i bleskova kojim je zračila,
pustio da mi ispadne. Nikad nisam razvejao tu obmanu pred njim. Vatra iz
hemikalije je zgasnula - miris je izvetrio - on se umirio, kao što filozof i
treba da uradi pri najtežim iskušenjima, i poslao me da se odmorim.
Neću pokušati da opišem blaženi i divni san koji mi je rajski preplavio
dušu tokom preostalih sati te nezaboravne noći. Reći bi bile slab i šupalj
odraz moje radosti, ili miline koja mi je ispunjavala grudi kad sam se
probudio. Lebdeo sam kroz vazduh - bio sam na sedmom nebu. Zemlja je
delovala nebeski, a moj boravak na njoj imao je da bude jedan ushićeni
zanos. „Ovo znači biti izlečen od ljubavi“, mislio sam. „Danas ću videti
Bertu, a ona će videti svog ljubavnika hladnog i nezainteresovanog;
previše srećnog da bi bio prezren, a ipak tako krajnje ravnodušnog prema
njoj!“ Sati su promicali. Filozof, siguran da je jednom uspeo i uveren da bi
mogao opet, počeo je još jednom da priprema isti lek. Zatvorio se sa
svojim knjigama i hemikalijama, a ja sam imao slobodan dan. Obukao sam
se pažljivo; ogledao sam se u starom ali uglačanom štitu koji mi je služio
kao ogledalo; mislio sam kako se moj izgled čudesno poboljšao. Požurio
sam izvan najdaljih kuća varoši, radostan u duši, okružen lepotom nebesa i
zemlje. Usmerio sam korak prema zamku - mogao sam da gledam u
njegove visoke tornjeve laka srca, pošto sam bio izlečen od ljubavi. Moja
Berta me je videla izdaleka, dok sam dolazio kroz široki drvored. Ne znam
kakav je iznenadni poriv ispunio njene grudi, ali čim me je videla, zaputila
se lakim razdraganim i skakutavim koracima niz mermerne stepenice i
požurila k meni. Ali primetila me je i druga osoba. Stara veštica plemićke
krvi, koja je sebe nazivala njenom zaštitnicom i bila njena tiranka, takođe
me je videla; zadihano je zašepala uz trem; paž, ružan koliko i ona, držao
joj je skute, šireći ih dok je ona žurila da zaustavi moju čestitu devojku sa:
„Kuda sad, moja smela gospođice? Kuda tako brzo? Vrati se u svoj kavez -
jastrebovi su pušteni!“
Berta je sklopila ruke - oči su joj i dalje bile usmerene prema meni kako
sam se približavao. Video sam borbu u njoj. Koliko sam se grozio
babuskere koja je potiskivala nežne porive omekšalog srca moje Berte. Do
tada me je poštovanje prema njenom položaju navodilo da izbegavam
gospodaricu zamka; sada sam prezirao takve prizemne brige. Bio sam
izlečen od ljubavi i izdignut iznad svih ljudskih strahova; žurio sam napred i
uskoro stigao do trema. Kako je divno Berta izgledala! Oči su joj sevale
plamenom, obrazi sijali od nestrpljenja i gneva, bila je hiljadu puta
dražesnija i zavodljivija nego ikad. Ja nisam više voleo, o ne! Ja sam se
divio - obožavao - idolizovao tu ženu!
Tog jutra su je terali, nasilnije nego obično, da pristane da se smesta
uda za mog suparnika. Prekorevali su je zbog ohrabrenja koje mu je dala -
pretili su joj da će je omalovažavajuće i sramotno izbaciti napolje. Njen
ponositi duh se uzdigao okružen pretnjama; ali kad se setila prezira koji je
iskazala prema meni, i kako je, možda, tako izgubila onoga koga je sada
smatrala svojim jedinim prijateljem, zaplakala je od kajanja i gneva. U tom
času sam se pojavio. „O, Vinzi!“, uzviknula je ona, „vodi me u kolibu svoje
majke; odmah mi pomozi da napustim odvratnu raskoš i bedu ovog
plemićkog boravišta - povedi me u siromaštvo i sreću.“
 Obujmio sam je rukama i poneo. Stara dama je od besa ostala bez reči i
počela je da proklinje tek kad smo dobro poodmakli putem ka kolibi gde
sam se rodio. Moja majka je primila odbeglu devojku, uteklu iz kaveza
krivice u prirodu i slobodu, s nežnošću i radošću; moj otac, koji je devojku
voleo, srdačno ju je dočekao; bio je to dan radosti, kom nije bio potreban
dodatak božanskog alhemičarevog napitka da bi uvećao moje uživanje.
Ubrzo posle tog značajnog dana postao sam Bertin muž. Nisam više bio
Kornelijuosv učenik, ali sam nastavio da mu budem prijatelj. Uvek sam
osećao zahvalnost prema njemu što mi je, nesvesno, pribavio taj izvrsni
gutljaj božanskog eliksira, koji me je, umesto da me izleči od ljubavi
(jadnog li leka! Samotno i sumorno olakšanje od zala koja u sećanju
izgledaju kao blagoslovi), nadahnuo smelošću i odlučnošću, tako mi
pribavivši neprocenjivo blago, moju Bertu. Često prizivam u sećanje to
razdoblje zanesene opijenosti čudom. Kornelijusovo piće nije ispunilo
zadatak za koji je on tvrdio da je spravljeno, ali su njegovi učinci bili jači i
blagosloveniji nego što to reči mogu da izraze. Oni su postepeno iščezli, ali
su ipak potrajali dugo - i obojili život predivnim nijansama. Berta se često
čudila zbog mog dobrog raspoloženja i neuobičajene radosti - pošto sam
ranije bio prilično ozbiljan, ili čak tužan, u svom nastupu. Više me je volela
zbog moje radosne naravi i dani su nam brzo leteli u sreći. Pet godina
kasnije iznenada sam pozvan do Kornelijusove samrtničke postelje. Poslao
je po mene u žurbi, zahtevajući da smesta dođem. Zatekao sam ga
opruženog na njegovoj skromnoj postelji, preslabog čak i za samrtnika;
sav život koji mu je još preostao pokretao je njegove prodorne oči, a one
su bile nepomično usmerene na staklenu posudu punu ružičaste tečnosti.
„Gledaj“, rekao je skrhanim i prigušenim glasom, „taštinu ljudskih želja! Po
drugi put je trebalo da moje nade budu krunisane, i po drugi put su
uništene. Pogledaj tu tečnost - možda se sećaš da sam pre pet godina
spremio istu takvu, uz isti uspeh - tada, kao i sad, moje žedne usne
očekivale su da probaju eliksir besmrtnosti - ti si mi ga otrgnuo! A sada je
prekasno.“
Govorio je s mukom i zavalio se unazad na svoj jastuk. Nisam mogao da
se uzdržim a da ne kažem: „Kako, cenjeni učitelju, lek za ljubav može da te
vrati u život?“
Slabašan osmeh mu je sinuo na licu dok sam ja nestrpljivo slušao
njegov jedva razumljiv odgovor. „Lek za ljubav i sve drugo - eliksir
besmrtnosti. Ah! Da sad mogu da pijem, živeo bih zauvek!“ Dok je
govorio, iz tečnosti je sevnuo zlatni blesak; dobro upamćen miomiris
polako se javio u vazduhu; on se pridigao, onako slabašan kakav je bio -
kao da mu je snaga na čudesan način ponovo ušla u telo, i ispružio ruku -
prenuo sam se od glasnog praska - zrak vatre je sunuo iz eliksira i staklena
posuda u kojoj se nalazio rasprsnula se na deliće! Okrenuo sam se ka
filozofu; on se zavalio u postelji - oči su mu bile staklaste, crte lica ukočene
- bio je mrtav!
Ali ja sam živeo, i živeću zauvek! Tako je rekao nesrećni alhemičar, a za
nekoliko dana poverovao sam u njegove reči. Sećam se predivne
opijenosti koja je usledila posle mog potajno ispijenog gutljaja. Prisećao
sam se promene koju sam osetio u telu, u duši. Poletna savitljivost prvog -
radosna lakoća drugog. Posmatrao sam sebe u ogledalu i nisam mogao da
primetim promenu na svom licu tokom pet godina koje su protekle. Sećao
sam se boja koje su zračile i zanosnog mirisa tog izvanrednog napitka -
dostojnih poklona koji je on mogao da podari - dakle bio sam BESMRTAN!
Nekoliko dana kasnije smejao sam se svojoj lakovernosti. Stara
poslovica da „proroka najmanje cene u njegovoj zemlji“ bila je tačna što
se ticalo mene i mog pokojnog učitelja. Voleo sam ga kao čoveka -
poštovao sam ga kao mudraca - ali odbacivao sam kao besmislene priče
kako je on mogao da upravlja silama tame i smejao se sujevernim
strahovima s kojim ga je posmatrao prost svet. On je bio mudar filozof, ali
nije imao iskustva ni sa kakvim duhovima osim onim ogrnutim u krv i
meso. Njegova nauka je bila jednostavno ljudska; a ljudska nauka, uskoro
sam ubedio samog sebe, nikad ne bi toliko mogla da pokori zakone
prirode da zauvek zatvori dušu unutar njenog telesnog staništa. Kornelijus
je pripremio piće koje osvežava dušu - opojnije od vina, slađe i mirisnije od
bilo kog voća; ono je verovatno imalo jake medicinske moći i unosilo
milinu u srce i snagu u udove, ali njegov učinak će iščeznuti; u mom telu se
već umanjio. Imao sam sreće što sam ispio polovinu zdravog i
podsticajnog pića, i možda ću poživeti dugo, zahvaljujući napitku svog
učitelja; ali to je bilo sve što se tiče moje dobre sreće: dugovečnost je bila
daleko od besmrtnosti.
Nastavio sam da održavam to uverenje dugi niz godina. Ponekad bi mi
se prikrala pomisao - da li je alhemičar zaista grešio? Ali usvojio sam
uverenje da ću se susresti sa sudbinom sve dece Adamove u vreme koje
mi je određeno - u malo poznijem, ali ipak prirodnom dobu za to. A ipak
nije bilo sumnje da sam zadržao čudesno mladalački izgled. Smejao sam se
svojoj taštini što se tako često zagledam u ogledalu, ali zagledao sam
uzalud, na čelu mi nije bilo bora - moji obrazi, oči, čitavo moje biće ostajalo
je isto toliko neoštećeno kao i u mojoj dvadesetoj godini.
Zamislio sam se. Gledao sam Bertinu izbledelu lepotu - izgledao sam
više kao njen sin nego kao suprug. Postepeno su naše komšije počele da
iznose slične primedbe i najzad sam saznao da me zovu začaranim
učenikom. Sama Berta je počela da oseća nelagodu. Postala je ljubomorna
i zlovoljna, i na kraju je počela da mi postavlja pitanja. Nismo imali dece,
bili smo jedno drugom sve; i iako je, kako je starila, njen živahni duh
postao pomalo sklon lošoj naravi, a njena lepota tužno izbledela, voleo
sam je u svom srcu kao gospodaricu koju sam idealizovao, ženu koju sam
tražio i osvojio uz tako savršenu ljubav.
Najzad je naša situacija postala nepodnošljiva: Berti je bilo pedeset - a
meni dvadeset godina. Ja sam, zbog čistog stida, do neke mere prihvatio
navike poodmaklog životnog doba; nisam se više upuštao u ples s mladim
i radosnim svetom, ali moje srce je poskakivalo zajedno s njima iako sam
obuzdavao noge, i predstavljao sam žalosnu figuru među starcima našeg
sela. Ali pre vremena koje pominjem stvari su se promenile - svi su nas
izbegavali; za nas se pričalo - za mene, u svakom slučaju - da održavamo
nečisto poznanstvo s nekim od navodnih prijatelja mog nekadašnjeg
učitelja. Jadnu Bertu su žalili, ali napustili su je. Mene su posmatrali sa
užasom i gađenjem.
Šta je trebalo uraditi? Sedeli smo pored naše zimske vatre - siromaštvo
je počelo da se oseća, pošto niko nije hteo da kupi proizvode s mog
imanja, i često sam bio primoran da pređem trideset kilometara do nekog
mesta gde me nisu poznavali kako bih prodao našu robu. Istina, uštedeli
smo nešto za crne dane - ti dani su bili došli.
Sedeli smo kraj našeg samotnog ognjišta - mladić star u srcu i njegova
ostarela žena. Berta je ponovo navaljivala da sazna istinu; ponavljala je sve
što je ikada čula da se priča o meni i dodala sopstvene primedbe. Pozivala
me je da odbacim čini; objašnjavala je koliko su prikladnije sede vlasi od
mojih kestenjastih uvojaka; pripovedala je o ugledu i poštovanju koje se
stiče s godinama - koliko je to poželjnije od slabog poštovanja koje se
ukazuje pukoj deci: da li ja to možda zamišljam da prezrenja dostojni
darovi mladosti i dobrog izgleda mogu da nadmaše nepoštovanje, mržnju
i prezir? Ne, na kraju ću biti spaljen kao neko ko se bavi crnom magijom,
dok će ona, koju nisam udostojio ni toga da joj ispričam bar delić od svoje
dobre sreće, možda biti kamenovana kao moja saradnica. Na kraju je
nabacila da moram podeliti svoju tajnu s njom i dodeliti joj slične prednosti
u kojima sam uživam, ili će me potkazati - a onda je počela da plače. Tako
napadnut, pomislio sam da će najbolje biti da kažem istinu. Izneo sam je
što sam obazrivije mogao, i govorio sam samo o veoma dugom životu, ne
o besmrtnosti - kakvo se gledište zaista i najbolje poklapalo s mojim
zamislima. Kad sam završio, ustao sam i rekao: „A sada, draga moja Berta,
hoćeš li potkazati ljubavnika iz svoje mladosti? Nećeš, ja to znam. Ali
previše je teško, jadna moja ženo, to što ti treba da patiš zbog moje zle
sreće i Kornelijusovih prokletih veština. Otići ću od tebe - imaš dovoljno
bogatstva, a prijatelji će ti se vratiti kad mene ne bude. Otići ću; mlad kao
što izgledam i jak kao što jesam, mogu da radim i zaradim sebi hleb među
neznancima koji ništa ne sumnjaju i ne znaju. Voleo sam te u mladosti; bog
mi je svedok da te ne bih napustio ni u godinama, ali tvoja bezbednost i
sreća to iziskuju.“
Uzeo sam kapu i krenuo prema vratima. U trenutku su se Bertine ruke
sklopile oko mog vrata, a njene usne se prislonile na moje. „Ne, mužu moj,
moj Vinzi“, rekla je, „nećeš ići sam - povedi me sa sobom; otići ćemo iz
ovog mesta i, kao što kažeš, među neznancima na nas neće sumnjati i
bićemo bezbedni. Nisam toliko stara da bi se stideo zbog mene, Vinzi moj;
a usuđujem se reći da će čini uskoro nestati i, uz blagoslov božiji, ti ćeš
izgledati starije, kao što priliči; nećeš otići od mene.“
Srdačno sam dobroj ženi uzvratio zagrljajem. „Neću, Berta, ali radi tvog
dobra nisam razmišljao o nečemu takvom. Biću tvoj pravi, odani muž dok
te budem imao i vršiti svoju dužnost prema tebi do kraja.“ Sutradan smo
se tajno spremili za iseljenje. Morali smo da podnesemo velike novčane
gubitke - protiv toga se ništa nije moglo učiniti. Shvatili smo da je iznos
novca dovoljan, u najmanju ruku, da se izdržavamo dok Berta bude živela;
i, ne rekavši nikome zbogom, napustili smo našu rodnu zemlju da
pronađemo pribežište u udaljenom delu zapadne Francuske.
Bilo je surovo odvesti jadnu Bertu iz njenog rodnog sela i od prijatelja iz
njene mladosti u novu zemlju, gde se govori drugi jezik i gde su drugi
običaji. Čudna tajna moje sudbine činila je ovo preseljenje nevažnim za
mene, ali duboko sam saučestvovao s njom i bilo mi je drago što sam
opazio da je pronašla nadoknadu za svoje nedaće u raznoraznim sitnim i
smešnim okolnostima. Daleko od prenosilaca raznih naklapanja, ona je
nastojala da umanji vidljivi nesklad u našim životnim dobima pomoću
mnoštva ženskih veština - ruža, mladalačke odeće i time što je poprimila
mladalačko držanje. Nisam mogao da se ljutim. Zar nisam i sam nosio
masku? Zašto bih se svađao zbog njenih maski, jer su bile manje uspešne?
Duboko sam patio prisetivši se da je to bila moja Berta, koju sam voleo
tako predano i zadobio uz toliko zadovoljstva - tamnooka, tamnokosa
devojka sa očaravajuće izvijenim osmehom i korakom košute - ta
suzdržana, povučena, ljubomorna stara žena. Trebalo je da poštujem
njene sede uvojke i upale obraze, ali džaba! Bilo je to moje delo, znao sam,
ali nisam zbog toga manje osuđivao tu vrstu ljudske slabosti.
Njena ljubomora nikada nije prestajala. Glavno zanimanje joj je bilo da
otkriva kako, uprkos spoljašnjem izgledu, i ja sam starim. Iskreno verujem
da me jadna duša istinski volela, ali nikad jedna žena nije imala tako
mučiteljski način iskazivanja svoje ljubavi. Otkrivala bi bore na mom licu i
posustalost u mom hodu, dok sam ja skakutao uokolo s mladalačkim
poletom, izgledajući kao najmlađi među dvadeset mladića. Nikad se nisam
usudio da se obratim drugoj ženi. Jednom prilikom, umislivši da me seoska
lepotica blagonaklono gleda, kupila mi je sedu periku. Stalno je govorila
među svojim poznanicima kako, iako izgledam tako mlad, propadam
unutar tela, i tvrdila je da je najgori simptom kod mene moje prividno
zdravlje. Moja mladost je bila bolest, govorila je, i trebalo je sve vreme da
budem spreman, ako ne na naglu i groznu smrt, bar da se jednog jutra
probudim belokos i poguren od svih obeležja poodmaklih godina. Puštao
sam je da priča - često sam uživao u njenim izmišljotinama. Njena
upozorenja imala su odjeka u mojim neposustalim nagađanjima u vezi s
mojim stanjem i ja sam sa iskrenim, iako bolnim, zanimanjem slušao sve
ono što su njen oštar um i podstaknuta mašta mogli da iskažu na tu temu.
 Zašto se zadržavati na ovim sitnim pojedinostima? Živeli smo tako
mnogo dugih godina. Berta je pala u postelju i postala nepokretna;
negovao sam je kao što bi majka negovala dete. Postala je zlovoljna i još
uvek je stalno pevala istu pesmu - o tome koliko ću je ja dugo nadživeti. Za
mene je uvek bio izvor utehe to što sam obazrivo vršio svoju dužnost
prema njoj. Bila je moja u mladosti, bila je moja i ostarela; i na kraju, kad
sam bacio zemlju preko njenog tela, zaplakao sam osećajući da sam
izgubio sve što me je zaista povezivalo s ljudskošću.
Koliko sam od tada imao briga i muka, i kako su retka i prazna bila moja
zadovoljstva! Zastajem ovde u svojoj povesti - neću je dalje nastavljati.
Mornar bez kormila ili kompasa, bačen na olujno more - putnik izgubljen
na prostranoj pustari, bez ikakvog obeležja ili kamena prema kom bi se
navodio - takav sam bio; izgubljeniji, beznadežniji od ijednog od njih. Brod
koji se približava ili tračak svetlosti iz neke daleke kolibe njih bi mogli da
spasu, ali ja nisam imao svetionika osim nade u smrt. Smrti! Tajanstvena,
zlokobna prijateljice slabe ljudske rase! Zašto si samo mene od svih
smrtnika odagnala iz svog zagrljaja koji pruža utočište? O, da mi je
grobnog mira! Duboke tišine gvožđem ograđene grobnice! Da misao
nestane u mom mozgu i moje srce ne kuca više zbog osećanja koja se
razlikuju samo kao novi oblici tuge!
Da li sam ja besmrtnik? Vraćam se na svoje prvo pitanje. Kao prvo, zar
nije verovatnije da je alhemičarev napitak bio ispunjen pre dugovečnošću
nego večnim životom? Tome sam se nadao. A zatim treba upamtiti i da
sam popio samo polovinu napitka koji je pripremio. Zar nije bila potrebna
cela količina da bi se čin upotpunila? Ispiti polovinu eliksira besmrtnosti
znači biti tek napola besmrtan - moja večnost je tako nepotpuna i
ništavna.
Ali opet, ko će izbrojati godine koje čine polovinu večnosti? Često sam
pokušavao da zamislim kojim se pravilom može izdeliti beskraj. Ponekad
sam umišljao kako me sustižu godine. Pronašao sam jednu sedu vlas.
Budala! Da li jadikujem? Da, strah od smrti i raspadanja često mi se
prikrade srcu i prožme ga hladnoćom; a što više živim, sve više strepim od
smrti, iako se grozim života. Takva je zagonetka čovek - rođen da nestane
- kada ratuje, kao što ja radim, protiv ustanovljenih zakona svoje prirode.
 Ali od ovog poremećaja osećanja zasigurno sam mogao da umrem:
alhemičarev lek neće biti zaštita od vatre, mača i voda koje utapaju. Zurio
sam u plave dubine mnogih mirnih jezera i u uzavreli tok mnogih silnih
reka, i rekao sam: „Mir nastanjuje ove vode“, a ipak sam otišao od njih, da
živim još jedan dan. Pitao sam sebe da li bi samoubistvo bilo zločin za
nekog kome se vratnice drugog sveta mogu otvoriti samo na taj način.
Učinio sam sve, osim da postanem vojnik ili učesnik dvoboja, da se izložim
uništenju pod rukom moje - ne, ne moje sabraće smrtnika, i stoga sam se
uklonio. Oni nisu moja sabraća. Neugasiva sila života u mom telu i njihovo
prolazno postojanje smeštaju nas na suprotne polove daleko jedne od
drugih. Nisam mogao da podignem ruku ni protiv najzlobnijeg ni protiv
najmoćnijeg među njima.
Tako sam živeo dalje mnogo godina - sam i umoran od samog sebe -
čeznući za smrću, a ipak ne umirući - smrtni besmrtnik. Ni ambicija ni
pohlepa ne mogu da prodru u moj um, a žarka ljubav koja mi je kidala srce
nikada se neće vratiti, nikada neće pronaći sebi ravno biće prema kom bi
se ispoljila - živi u njemu samo da bi me mučila.
Baš ovog dana osmislio sam plan pomoću kog mogu sve da okončam -
bez samoubistva, bez pretvaranja drugog čoveka u Kaina - ekspediciju
koje smrtno telo nikad ne bi moglo da preživi, čak ni obdareno mladošću i
snagom koja mene ispunjava. Tako ću staviti svoju besmrtnost na probu i
počinuti zauvek - ili se vratiti, kao čudo i dobročinitelj ljudske rase.
Pre nego što krenem, bedna taština me tera da ispišem ove stranice.
Neću umreti ne ostavljajući imena za sobom. Tri stoleća su prošla otkada
sam ispio sudbonosni napitak; neće proći ni godina pre nego što,
susrećući se s divovskim opasnostima, ratujući sa silama mraza u njihovoj
postojbini - mučen glađu, teškim radom i olujama - predam ovo telo,
previše otporan kavez za dušu koja žudi za slobodom, rušilačkim
elementima vazduha i vode; ili, ako preživim, moje ime će biti zapisano
kao jedno od najslavnijih među sinovima ljudskim, a kad moj zadatak bude
ispunjen, pribeći ću odlučnijim sredstvima i, raspršujući i poništavajući
atome koji čine moje telo, osloboditi život koji je zarobljen unutra i tako
surovo sprečen da uzleti sa ove senovite zemlje u sferu koja je srodnija
njegovoj besmrtnoj suštini.
 D. H. Lorens

ŽENA KOJA JE ODJAHALA

Mislila je kako će ovaj brak, više nego bilo koji drugi, biti jedna
avantura. Nije baš da je sam taj čovek bio čaroban za nju. Sitan, žilav,
presamićen čovek, dvadeset godina stariji od nje, smeđih očiju i kose koja
je sedela, došao je u Ameriku iz Holandije kao mali, odbačeni, nepotrebni
trošak pre mnogo godina, još kao dečačić, i od zlatnih rudnika na zapadu
potucao se na jug do Meksika, a sada je bio manje-više bogat i posedovao
je rudnike srebra u divljini Sijera Madrea: bilo je očigledno da se avantura
nalazila u okolnostima, pre nego u njegovoj ličnosti. Ali on je i dalje bio
prava mala dinamo mašina puna energije, uprkos svim nedaćama koje je
preživeo, i sve što je postigao, postigao je sam. Bila je to jedna od onih
ljudskih neobičnosti o kojima nema nikakvih izveštaja.
Kad je ona zaista videla šta je postigao, srce joj je klonulo. Velika
zelenilom prekrivena visoka brda u neprekinutom nizu, a usred beživotne
zabačenosti šiljata ružičasta brdašca od osušenog blata preostalog od
eksploatacije srebra. Ispod ogolelih iskopina zidom ograđena
jednospratna kuća od nepečenih ciagla, s vrtom smeštenim takođe unutar
zidina i dubokim unutrašnjim doksatom obraslim sa strane tropskim
puzavicama. A kad biste podigli pogled stojeći u tom zatvorenom cvećem
obraslom vrtu, videli biste ogromnu ružičastu kupu od srebrne jalovine i
mašine koje izvlače rudu kako se uzdižu ka nebu. Ništa više.
Nema sumnje da su velika drvena vrata bila često otvorena. A tada bi
ona mogla da stoji napolju, u ogromnom otvorenom svetu. I vidi velika,
pusta, drvećem prekrivena brda nagomilana jedna iza drugih kako se
protežu od ničega ka ničemu. Bila su zelena u jesenjim danima. Ostalo
vreme, bledoružičasta, šturo suva i bezlična.
U svom izlupanom automobilu marke ford njen muž bi je vodio u
zamrli, trostruko mrtvi španski gradić zaboravljen između planina. Velika,
suncem namrtvo isušena crkva, beživotne vratnice, beznađem prožeta
pijaca gde je, kada je prvi put došla, videla mrtvog psa kako leži među
hrpama mesa i naslaganim povrćem, opruženog kao da će tu večno ležati,
jer se niko nije gnjavio time da ga ukloni odatle. Mrtvilo unutar mrtvila.
Svi su mlako pričali o srebru i pokazivali komadiće rude. Ali cena srebra
je opadala. Veliki rat je došao i prošao. Srebro je bilo mrtvo na tržištu.
Rudnici njenog srebra su zatvoreni. Ali ona i on su živeli u kući od cigala
ispod iskopina, među cvetovima koji njoj nikada nisu izgledali preterano
cvetno.
Imala je dvoje dece, dečaka i devojčicu. A starije dete, dečak, imalo je
skoro deset godina pre nego što se ona prenula iz svog stanja
omamljenosti i pasivne zapanjenosti. Sada je imala trideset tri godine,
krupna, plavooka, otupela žena koja je počinjala da bude gojazna. Njen
sitni, žilavi, čvrsti, povijeni, smeđooki muž imao je pedeset tri godine,
čovek tvrd kao žica, otporan kao žica, i dalje pun energije, iako oslabljene
padom cene srebra na tržištu i nekakvom čudnom nepristupačnošću svoje
žene.
On je bio principijelan čovek i dobar muž. Na neki način, on je nju
obožavao. Nikada ga nije sasvim napustilo zbunjeno divljenje prema njoj.
Ali u suštini, i dalje je bio neženja. Bio je bačen u svet, mali samac, u
uzrastu od deset godina. Kad se oženio, imao je preko četrdeset i
dovoljno novca za ženidbu. Ali sav njegov kapital bio je samački. On je bio
gospodar sopstvenih dela, a brak je bio poslednje i najintimnije njegovo
delo.
Do krajnosti se divio svojoj ženi, divio se njenom telu, svim njenim
osobinama. A za njega je ona uvek ostala prilično zbunjujuća kalifornijska
devojka iz Berklija, kakvu je prvi put i sreo. Poput nekog šeika, čuvao ju je
pod stražom među tim planinama Čivave. Bio je ljubomoran na nju kao i na
svoj rudnik srebra: što će reći mnogo.
U svojoj trideset trećoj ona je i dalje bila devojka iz Berklija, po svemu
osim po fizičkom izgledu. Njen duševni razvoj je tajanstveno prestao sa
udajom, potpuno se zaustavio. Njen muž za nju nikada nije postao
stvaran, ni umno ni fizički. Uprkos njegovoj nekakvoj okasneloj strasti
prema njoj, on joj fizički nikada ništa nije značio. Samo ju je moralno
potiskivao, obarao, držao u nesalomivom ropstvu.
Tako su prolazile godine, u kući od cigala koja se širila oko osunčanog
unutrašnjeg dvorišta, ispod iskopina iz rudnika srebra. Kad je posao sa
srebrom zamro, on je preuzeo ranč dole ispod brda, udaljen tridesetak
kilometara, i uzgajao svinje dobre sorte, izvanredne životinje. Iako je
mrzeo svinje. On je bio gadljiv odmetnuti idealista i zaista je mrzeo fizičku
stranu života. Voleo je rad, rad, rad i pravljenje stvari. Njegov brak,
njegova deca, bili su nešto je napravio, deo njegovog posla, ali ovog puta i
sa osećajnim dobitkom.
Njeni živci su postepeno slabili; morala je da se izvuče iz toga. Morala je
da se izvuče. Zato ju je on odveo na tri meseca u El Paso. A to je barem
bilo u Sjedinjenim Državama.
Ali ju je zadržao u svojoj vlasti. Tri meseca su prošla: ona se vratila,
potpuno ista, u svoju kuću od cigala između tih večno zelenih ili ružičasto-
smeđih brda, pustih kao što je pusto samo ono što je neotkriveno. Učila je
svoju decu, nadzirala meksičke dečake koji su joj bili sluge. A njen muž bi
ponekad dovodio posetioce, Špance ili Meksikance, ili povremeno belce.
Zaista je voleo da mu belci odsedaju na imanju. A ipak nije imao ni
trenutka mira dok su bili tu. Bilo je to kao da je njegova žena bila neka
čudna žila rude u njegovim rudnicima, za koju niko osim njega samog ne
treba da zna. A ona je bila opčinjena mladom gospodom, inženjerima
rudarstva, koji su mu povremeno bili gosti. On je takođe bio opčinjen
pravom gospodom. Ali on je bio starovremski rudar sa ženom, i ako bi neki
gospodin pogledao u njegovu ženu, on se osećao kao da mu je rudnik
opljačkan, a njegove tajne iskopane i otkrivene.
Jedan od te mlade gospode bio je taj koji joj je usadio ideju u glavu. Svi
su stajali ispred velikih drvenih vrata prema dvorištu i gledali spoljnji svet.
Večna, nepomična brda bila su potpuno zelena, bio je septembar, mesec
posle prolaska kiša. Na vidiku nije bilo ničega osim napuštenog rudnika,
napuštenih iskopina i grupice napola napuštenih rudarskih koliba.
„Pitam se“, rekao je mladić, „šta je iza tih ogromnih pustih brda.“
„Još brda“, rekao je Lederman. „Ako bi krenuo tim putem, Sonora i
obala. Na ovu stranu je pustinja - ti si došao s te strane - a u drugom
pravcu brda i planine.“
„Da, ali šta živi u brdima i planinama? Sigurno tamo ima nečeg
čudesnog? To toliko nije nalik bilo čemu na zemlji: kao da smo na
Mesecu.“
„Ima mnogo divljači, ako želiš da loviš. I Indijanci, ako njih nazivaš
čudesnim.“
„Divlji Indijanci?“
„Sasvim dovoljno divlji.“
„Ali prijateljski raspoloženi?“
„Zavisi. Neki od njih su potpuno divlji i ne puštaju nikog u svoju blizinu.
Ubiju misionara čim ga vide. A tamo gde misionar ne može da dospe, ne
može niko.“
„Ali šta kaže vlada?“
„Oni su toliko udaljeni od svega, vlada ih ostavlja na miru. A i lukavi su;
ako pomisle da će biti nevolje, pošalju izaslanstvo u Čivavu i formalno se
potčine. Vlada je zadovoljna da to ostavi tako kako jeste.“
„A da li oni žive potpuno divlje, uz sopstvene divljačke običaje i veru?“
„O, da. Ne koriste ništa osim lukova i strela. Video sam ih u gradu, na
trgu, sa čudnim šeširima opasanim cvećem, i s lukom u jednoj ruci,
potpuno nage osim nekakve suknjice, čak i po hladnom vremenu - kako
švrljaju uokolo na svojim divljačkim bosim nogama.“
„Ali zar ne mislite da je tamo čudesno, tamo gore u njihovim skrivenim
selima?“
„Ne. Šta bi moglo biti čudesno u vezi s tim? Divljaci su divljaci, a svi
divljaci se ponašaju manje-više slično: prilično su bedni i prljavi, nečisti, i
znaju poneki prljav trik, i bore se da nabave dovoljno hrane.“
 „Ali oni zasigurno imaju stare, veoma stare tajne i veru - to mora biti
čudesno, zasigurno mora biti.“
„Ne znam za tajne - zavijanje i bezbožničke rituale, manje ili više
neprilične. Ne, ja ne vidim ničeg čudesnog u tako nečemu. A čudim se da vi
vidite, kad ste živeli u Londonu, Parizu ili Njujorku.“
„Ah, svi žive u Londonu, Parizu ili Njujorku“, rekao je mladić, kao da je
to dokaz nečega.
A njegov neobični nejasni polet u vezi s nepoznatim Indijancima naišao
je na puni odjek u ženinom srcu. Bila je obuzeta romantikom, nestvarnijom
nego kod neke mlade devojke. Osećala je da je njena sudbina da odluta u
tajna boravišta tih bezvremenih, tajanstvenih, čudesnih planinskih
Indijanaca.
Sačuvala je svoju tajnu. Mladić je odlazio, a njen muž je išao s njim do
Toreona, poslom - biće odsutan nekoliko dana. Ali pre odlaska navela je
muža da priča o Indijancima: o lutajućim plemenima, sličnim Navaho
Indijancima, koja i dalje lutaju slobodno, i Jakijima iz Sonore i drugim
grupama iz raznih dolina države Čivava.
Navodno je postojalo jedno pleme, Čilčui, koje je živelo u visokoj dolini
prema jugu i koje je bilo sveto za sve Indijance. Potomci Montezume i
starih astečkih i totonačkih kraljeva još su živeli među njima, a stari
sveštenici su i dalje održavali drevnu veru i prinosili ljudske žrtve - tako se
pričalo. Neki naučnici su bili u zemlji Čilčuija i vratili su se izmoždeni i
iscrpljeni od gladi i teških lišavanja, donoseći razne čudne, varvarske
sakralne predmete, ali ne videvši ništa izuzetno u izgladnelom, ogolelom
selu divljaka.
Iako je Lederman govorio na ovaj uzgredni način, bilo je očigledno da
oseća nešto od sirovog uzbuđenja pri pomisli na drevne i tajanstvene
divljake.
„Koliko su oni daleko?“, pitala ga je.
„O, tri dana jahanja - iza Kučitija i malog jezera koje se nalazi tamo
gore.“
Njen muž i mladić su otišli. Žena je napravila svoje lude planove. U
poslednje vreme, da bi razbila monotoniju, gnjavila je muža da je
povremeno pusti da jaše s njim na konju. Nikad joj nije bilo dopušteno da
izlazi sama. Zemlja istinski nije bila bezbedna, bila je surova i u njoj nije bilo
zakona.
Ali ona je imala sopstvenog konja, i maštala je da bude slobodna kao
kada je bila devojka, među brdima Kalifornije.
Njena devetogodišnja ćerka je sada bila u malom ženskom manastiru u
napola napuštenom španskom rudarskom gradiću udaljenom sedam
kilometara.
„Manuele“, rekla je žena svom kućnom slugi, „odjahaću u manastir da
vidim Margaritu i ponesem joj neke stvari. Možda ću prenoćiti tamo. Ti
pazi na Fredija i pobrini se da sve bude u redu dok se ne vratim.“
„Da li da ja jašem s vama na gazdinom konju ili će Huan?“, pitao je
sluga.
„Ni jedan ni drugi. Ići ću sama.“
Mladić ju je pogledao u oči, negodujući. Potpuno je nemoguće da žena
jaše sama!
„Ići su sama“, ponovila je krupna, beloputa žena mirnog izgleda, sa
čudnim preteranim naglašavanjem. A čovek se ćutke nevoljko povinovao.
„Zašto ideš sama, majko?“, pitao ju je sin dok je spremala paketiće s
hranom.
„Zar me nikada neće ostaviti na miru? Nijednog trenutka u životu?“,
viknula je ona uz nagli izliv energije. A dete se, kao i sluga, povuklo bez
reči.
Krenula je bez oklevanja, opkoračeno jašući svog snažnog dorata,
odevena u jahaće odelo od grubog platna, s jahaćom suknjom preko
platnenih pantalona, crvenom vratnom maramom preko bele košulje i
crnim kožnim šeširom na glavi. U bisagama je imala hranu, vojničku čuturu
s vodom i veliko urođeničko ćebe zavezano na zadnjem delu sedla.
Zagledana u daljinu, krenula je od svoje kuće. Manuel i dečak su stajali na
vratima gledajući je kako odlazi. Nije se čak ni okrenula da im mahne za
oproštaj.
Ali kad je odjahala neka dva kilometra na jug, napustila je divlji put i
krenula na desnu stranu nekom stazicom što je vodila u drugu dolinu,
preko strmina i pored ogromnog drveća, i kroz još jedno napušteno
rudarsko naselje. Bio je septembar, voda je neobuzdano jurila potočićem
koji se ulivao u sada napušten rudnik. Sjahala je da se napije i pusti i konja
da se napije.
Videla je urođenike kako dolaze između drveća, gore na vrhu strmine.
Ugledali su je i pažljivo su je posmatrali. Uzvratila im je gledajući i ona njih.
Troje ljudi, dve žene i dete, napravili su širok luk da joj ne bi došli u blizinu.
Nju nije bilo briga. Uzjahavši, kaskala je napred kroz tihu dolinu, iza
rudnika srebra, iza bilo kakvog traga rudarskih radova. Još uvek je
postojala gruba staza, koja je vodila preko stena i izvaljenog kamenja u
dolinu iza ove. Tom stazom je već jahala s mužem. Posle toga je znala da
mora ići na jug.
Začudo, nije bila uplašena, iako je to bila zastrašujuća zemlja, s tihim
obroncima planina opasnog izgleda i s ponekim udaljenim, sumnjičavim,
neuhvatljivim urođenikom među drvećem, velikim pticama lešinarkama
koje su povremeno lebdele, kao ogromne muve, u daljini iznad neke
strvine ili rančerske kuće, ili nekakve grupe koliba.
Dok se uspinjala, drveće se povlačilo a staza je vodila kroz trnoviti
cestar ispresecan plavim i povremeno ružičastim puzavicama. Zatim je
ovog cveća nestalo. Približavala se području zimzelenog drveća.
Prešla je greben i došla nadomak sledeće, prazne, zelenilom zastrte
doline. Bilo je prošlo podne. Njen konj se okrenuo nekom malom
vodenom toku, pa je ona sjahala da pojede svoj podnevni obrok. Sedela je
u tišini gledajući dolinu bez života i pokreta, i brda oštrih vrhova koja su se
uzdizala sve više do oblasti stena i zimzelenog drveća, dalje na jug.
Odmorila se dva sata na dnevnoj jari, dok je konj pasao u njenoj blizini.
Bilo je čudno što nije bila ni uplašena ni usamljena. Zapravo,
usamljenost je bila kao gutljaj hladne vode za nekog ko je veoma žedan. I
čudan osećaj ponosa ispunjavao ju je iznutra.
Putovala je dalje i preko noći se ulogorila u dolini pored potoka,
uvučena duboko među žbunje. Viđala je stoku i prešla preko nekoliko
staza. Nedaleko odatle morao je da postoji neki ranč. Čula je čudno
zavijanje planinskog lava3 i odgovor pasa na njega. Ali ona je sedela pored
male logorske vatre u tajnoj uvali i nije se zaista plašila. Uvek ju je hrabrio
čudni narasli osećaj ponosa.
Pre zore je bilo veoma hladno. Ležala je obmotana ćebetom, gledajući
zvezde, slušajući drhtaje konja i osećajući se kao žena koja je umrla i prešla
na drugu stranu. Nije bila sigurna da zaista tokom noći nije čula veliki lom
u središtu svog bića, koji je bio prasak njene sopstvene smrti. Ili je pak to
bio lom u središtu zemlje i predstavljao nešto krupno i tajanstveno.
Ustala je s prvim tračkom svetla, ukočena od hladnoće, i naložila vatru.
Jela je užurbano, dala konju nekoliko parčića kolača od suncokretovih
semenki, pa ponovo krenula. Izbegavala je svaki susret - a pošto nikoga
nije srela, bilo je jasno da i nju izbegavaju zauzvrat. Najzad je prišla na
domašaj pogleda selu Kučitija, s njegovim crnim kućama crvenkastih
krovova - sumornoj, tužnoj maloj skupini ispod još jednog utihlog odavno
napuštenog rudnika. A iza toga se dugački, ogromni obronak planine
uzdizao u svom svetlom zelenilu što je prelazilo u tamniju, plišaviju nijansu
zimzelenog drveća. A iza zimzelenog drveća prema nebu se izdizala gola
stena, već ispresecana belim trakama snega. Visoko gore već je počeo da
pada nov sneg.
I sada, dok se manje-više približavala svom odredištu, počela je da
postaje neodlučna i obeshrabrena. Prošla je kraj malog jezera okruženog
jasikovim drvećem koje je žutelo i čija su stabla bila okrugla i glatka kao
bele oble ruke neke žene. Kakvo divno mesto! U Kaliforniji bi se njime
ushitila. Ali ovde je gledala i videla da je ono divno, ali je nije bilo briga. Bila
je umorna i istrošena od dve noći koje je provela na otvorenom i plašila se
dolaska noći. Nije znala kuda ide, ili zbog čega. Njen konj je s naporom
potišteno išao napred, prema tom ogromnom i nepristupačnom obronku
planine, prateći usku kamenu stazu. A da joj je bilo preostalo i malo
sopstvene volje, okrenula bi se nazad, prema selu, da bi je tamo zaštitili i
poslali nazad njenom mužu.
Ali nije imala sopstvene volje. Njen konj je pljuskao kroz potok krenuvši
dolinom, ispod ogromnih stabala topola koje su žutele. Sigurno je bila na
visini od preko dva i po kilometra iznad mora, a u glavi joj se vrtelo od
visine i umora. Iza stabala topola mogla je videti, sa obe strane, strme
obronke planina koji su je opkoljavali, gusto obrasle isprepletenim
jasikama, a gore uviše, iždžikljalim šiljatim jelama i borovima. Njen konj je
nagonski nastavljao napred. U ovoj tesnoj dolini, na uskoj stazi, nije bilo
kuda da se ide osim napred, naviše.
Iznenada je konj poskočio, a tri muškarca obmotana tamnom ćebadi
stajala su na stazi iza nje.
„Adios!“ začuo se pozdrav izrečen snažnim ali obuzdanim indijanskim
glasom.
„Adios!“, odgovorila je ona, svojim sigurnim glasom Amerikanke.
„Kuda ideš?“, usledilo je tiho pitanje, na španskom.
Muškarci u tamnim ogrtačima prišli su bliže gledajući k njoj.
„Napred“, odgovorila je mirno, svojim tvrdim saksonskim izgovorom
španskog.
Ovo su za nju bili samo urođenici: ljudi snažne građe i tamnih lica, u
tamnim ogrtačima i sa slamnim šeširima. Bili bi isti kao ljudi koji su radili za
njenog muža da, čudnovato, nisu imali dugu crnu kosu koja im je padala na
ramena. Primetila je tu dugu crnu kosu sa izvesnim gađenjem. Ovo su
sigurno bili divlji Indijanci koje je došla da vidi.
„Odakle dolaziš?“ pitao je isti čovek. Uvek je govorio isti čovek. Bio je
mlad, s hitrim, krupnim, bleštavocrnim očima koje su je postrance
zagledale. Nosio je meke crne brkove na tamnom licu i čuperak retke
slabašne brade. Duga crna kosa, puna života, nesputano mu je padala na
ramena. Taman kakav je bio, izgledao je kao da se odavno nije prao.
Njegova dva sadruga bila su ista, ali stariji ljudi, snažni i ćutljivi. Jedan je
nosio tanku crnu crtu od brkova, ali nije imao bradu. Drugi je imao glatke
obraze i retke tamne dlake koje su mu oivičavale vilicu bradom
karakterističnom za Indijance.
„Došla sam izdaleka“, odgovorila je, napola šaljivo izvrdavajući
odgovor.
To je dočekano ćutanjem.
„Ali gde živiš?“, pitao je mladi čovek, sa istom onom mirnom
upornošću.
„Na severu“, odgovorila je ona neobavezno.
 Ponovo je usledio trenutak tišine. Mladić je tiho razgovarao, na
indijanskom, sa svoja dva sadruga.
„Gde želiš da stigneš, gore ovim putem?“, pitao je on iznenada,
izazovno i naređivački, nakratko pokazavši na stazu.
„Do Čilčui Indijanaca“, odgovorila je žena kratko.
Mladić ju je pogledao. Oči su mu bile hitre i crne, neljudske. Video je, u
punoj večernjoj svetlosti, slab potisnut osmeh umirenja na njenom prilično
širokom, mirnom, svežem licu; pomodrele podočnjake od umora ispod
njenih krupnih plavih očiju, a u očima, kad je spustila pogled ka njemu,
napola dečije, napola nadmeno samopouzdanje u njenu žensku moć. Ali
takođe je imala neobičan sanjarski pogled.
„Usted es señora? Ti si dama?“, pitao ju je Indijanac.
„Da, ja sam dama“, odgovorila je ona samozadovoljno.
„Koja ima porodicu?“
„Muža i dvoje dece, dečaka i devojčicu“, rekla je.
Indijanac se okrenuo i preveo svojim saputnicima tiho i grgotavo,
poput žubora skrivene vode. Oni su očigledno bili zbunjeni.
„Gde ti je muž?“, pitao je mladić.
„Ko zna?“, nemarno će ona. „Otišao je poslom na nedelju dana.“
Crne oči su je prodorno posmatrale. Ona se i pored sve svoje
iscrpljenosti slabašno osmehnula, ponosna na svoju avanturu i sigurna u
svoju ženstvenost, i u utisak ludila koji ju je okruživao.
„A šta ti želiš da uradiš?“, pitao je Indijanac.
„Želim da posetim Čilčui Indijance - da vidim njihove kuće i upoznam
njihove bogove.“
Mladić se okrenuo i brzo preveo, i nastalo je ćutanje, skoro kao od
zapanjenosti. Ozbiljni stariji muškarci upućivali su joj postrance čudne
poglede ispod svojih ukrašenih šešira. I rekli su nešto mladiću, dubokim
glasovima iz dubine grudi.
On je još uvek oklevao. Zatim se okrenuo ženi.
„Odlično!“, rekao je. „Hajdemo. Ali ne možemo stići do sutra.
Moraćemo da podignemo bivak za noćas.“
„Odlično!“, rekla je ona. „Ja umem da napravim bivak.“
Bez dodatnog gubljenja vremena, krenuli su dobrom brzinom uz
kamenu stazu. Mladi Indijanac je hitao pored glave njenog konja, a druga
dvojica su jurila iza. Jedan od njih je uzeo debeo štap i s vremena na vreme
bi zvučno šljepnuo njenog konja po sapima, da ga požuri napred. Ovo je
teralo konja da poskakuje i ona se povijala unazad u sedlu, što ju je,
umornu kakva je bila, ljutilo.
„Nemoj to da radiš!“, viknula je ljutito se okrenuvši ka čoveku.
Pogledala ga je u crne, krupne, sjajne oči i prvi je put zaista klonula
duhom. Oči tog čoveka za nju nisu bile ljudske i nisu je videle kao lepu belu
ženu. Gledao ju je crnim, bleštavim neljudskim pogledom i uopšte nije
video ženu u njoj. Kao da je bila neka čudna, nerazumljiva stvar, njemu
nepojmljiva ali štetna. Sedela je u sedlu začuđeno, osećajući se još jednom
kao da umire. A on je ponovo ošinuo njenog konja, na šta se ona gadno
trznula u sedlu.
Sav strastveni gnev razmažene belkinje uzdigao se u njoj. Zaustavila je
konja u mestu i okrenula se užagrelih očiju prema čoveku pored uzdi
njenog konja.
„Reci tom čoveku da mi više ne dira konja“, viknula je. Susrela se s
mladićevim pogledom i u svetlucavoj crnoj neprozirnosti njegovih očiju
videla je finu iskru podsmeha, kao u očima zmije. On se obratio svom
sadrugu iza, tihim glasom na indijanskom jeziku. Čovek sa štapom je
slušao ne gledajući. A onda, ispustivši čudan tihi povik upućen konju,
ponovo ga je ošinuo po sapima, tako da je on grčevito sunuo napred uz
kamenitu stazu, razbacujući kamenje i drmusajući izmorenu ženu na
sedištu.
Gnev joj se poput ludila odrazio u očima, pobelela je u licu. Silovito je
povukla uzde svog konja. Ali pre nego što je mogla da se okrene, mladi
Indijanac je uhvatio uzde ispod konjske gubice, trgnuo ih napred i hitro
krenuo napred, vodeći konja.
Žena je bila nemoćna. A zajedno s gnevom koji ju je nadvladao došla je i
blaga jeza od ushićenja. Znala je da je mrtva.
 Sunce se spuštalo, veličanstvena žuta svetlost preplavila je poslednje
jasike, buktela na deblima zimzelenog drveća čije su iglice svetlucale i
isticale se tamnim odsjajem, stene su bleštale kao u nekoj nezemaljskoj
čaroliji. A kroz to bleštavilo je Indijanac pored glave njenog konja
nezainteresovano išao dalje, njegovo tamno ćebe je lepršalo, bose noge
su mu sijale u svojoj čudnoj nestalnoj grubosti na jakoj svetlosti, a njegov
slameni šešir sa skoro apsurdnim ukrasima od cveća i pera upadljivo je
bleštao iznad reke njegove duge crne kose. Povremeno bi se obratio
konju tihim pozivom, a zatim bi drugi Indijanac iza njega pljesnuo životinju
štapom.
Čudesna svetlost je izbledela na planinama, svet je počeo da tamni,
zastrujao je hladan vazduh. Na nebu se napola obasjan mesec borio protiv
sjaja na zapadu. Sa strmih stenovitih obronaka spustile su se ogromne
senke. Voda je tekla. Žena je bila svesna samo svoje premorenosti, svoje
neizrecive premorenosti, i hladnog vetra s visina. Nije bila svesna kako je
mesečina smenila dnevnu svetlost. To se dogodilo dok je jahala
obeznanjena od umora.
Nekoliko sati su putovali pod mesečinom. Iznenada su se zaustavili.
Ljudi su na trenutak tiho porazgovarali.
„Ovde ćemo logorovati“, rekao je mladić.
Ona ga je sačekala da joj pomogne da sjaše. On je samo stajao držeći
konja za uzdu. Skoro je pala iz sedla, toliko je bila premorena.
Izabrali su mesto u podnožju stena iz kojih je još zračilo malo sunčeve
toplote. Jedan čovek je odsekao borove grane, drugi je napravio mali
zaklon od njih naslonjen na stenu koji će im poslužiti kao sklonište i
položio borove grane prekrivene smolom kao postelje. Treći je naložio
malu vatru da ugreje tortilje. Radili su ćutke.
Žena je pila vodu. Nije želela da jede - samo da legne.
„Gde ću ja spavati?“, pitala je.
Mladić je pokazao na jedno od skloništa. Uvukla se unutra i nepomično
se opružila. Nije je bilo briga šta joj se dešava, bila je toliko umorna i toliko
udaljena od svega. Kroz mladice jela mogla je da vidi tri čoveka kako su
posedali oko vatre na bedra, žvaćući tortilje koje su vadili iz pepela svojim
tamnim prstima i pijući vodu iz tikve. Tiho su mrmljajli, s dugim
momentima ćutanja. Njeno sedlo i bisage ležali su nedaleko od vatre,
neotvorene, nedirnute. Ljudi se nisu zanimali za nju ni njenu imovinu.
Sedeli su tamo na indijanski način sa šeširima na glavama, jedući, jedući
mehanički, kao životinje, njihovi tamni ogrtači dodirivali su rubovima
zemlju ispred i iza njih, snažne mrke noge bile su im bose i raskrečene kao
kod životinja, videle su im se prljave bele košulje i ispod njih nekakve
pregače oko pasa koje su im bile jedina druga odeća. I nisu pokazivali ništa
više zanimanja za nju nego da je bila komad jelenskog mesa koji su
donosili kući iz lova okačivši ga unutar skloništa.
Posle nekog vremena pažljivo su ugasili vatru i ušli u svoje sklonište.
Gledajući kroz zastor od grana, na trenutak se naježila od straha i strepnje,
videvši tamna obličja kako se kreću i tiho prolaze ispod mesečine. Da li će
je sada napasti?
Ali ne! Kao da je uopšte nisu bili svesni. Konja su joj sputali, čula ga je
kako umorno poskakuje. Sve je bilo tiho, planinski tiho, mrtvački hladno.
Spavala je i budila se i spavala u polusvesnoj utrnulosti od hladnoće i
premora. Duga, duga noć, ledena i večna, a ona je bila svesna da je umrla.

II

Ipak, kad je osetila kretanje i čula zveckanje kremena i čelika, i videla

obličje čoveka koji je čučao kao pas iznad kosti, u crvenom odsjaju vatre, i
kad je znala da jutro dolazi, izgledalo joj je da je noć prebrzo prošla.
Kad se vatra razbuktala, izašla je iz svog skloništa sa samo još jednom
preostalom željom: željom za kafom. Ljudi su zagrevali još tortilja.
„Možemo li da napravimo kafu?“, pitala je.
Mladić ju je pogledao, a njoj se učinilo da vidi istu nejasnu varnicu
poruge u njegovim očima. Odmahnuo je glavom.
„Mi je ne pijemo“, rekao je. „Nema vremena za to.“
A stariji ljudi, sedeći oslonjeni na bedra, podigli su pogled ka njoj u
užasnoj bledoj svetlosti zore, i u njihovim očima nije bilo čak ni poruge.
Samo taj snažni, a ipak udaljeni, neljudski sjaj koji je za nju bio užasan. Do
njih se nije moglo dopreti. Oni uopšte nisu mogli da je vide kao ženu. Kao
da ona i nije bila žena. Kao da joj je, možda, njena bela koža oduzela svu
ženstvenost i ostavila je kao nekakvog džinovskog ženskog belog mrava.
To je bilo sve što su oni mogli da vide u njoj.
Pre nego što je sunce izašlo opet je bila u sedlu i uspinjali su se uz
strminu kroz ledeni vazduh. Sunce je izašlo i njoj je uskoro bilo veoma
vruće, izloženoj jari na ogolelim delovima puta. Izgledalo joj je da se
uspinju na krov sveta. Tamo dalje ocrtani na nebesima bili su smetovi
snega.
Tokom jutra došli su do mesta odakle konj nije mogao dalje. Odmorili
su se neko vreme ispred ogromnog grebena živog kamena, poput glatkih
grudi neke zemljane zveri. Morali su da produže preko te stene, duž
vrludave pukotine. Izgledalo joj je da je satima išla u mukama, na
laktovima i kolenima, od raseline do pukotine, duž strmog lica ove planine
od samog kamenja. Indijanac ispred nje i Indijanac iza nje išli su polako i
uspravno, obuveni u sandale od štavljene kože. Ali ona se nije usuđivala da
se uspravi u svojim jahaćim čizmama.
A ipak se pitala, sve vreme, zašto je toliko istrajna u penjanju i puzanju
uz ove kilometrima dugačke kamene padine. Zašto se nije bacila dole i
završila s tim? Svet je bio ispod nje.
Kad su se najzad uspeli na kameniti obronak, osvrnula se i videla trećeg
Indijanca kako dolazi noseći njeno sedlo i bisage na leđima, zakačene
remenom koji mu se protezao preko čela, A u ruci je držao svoj šešir, dok
je koračao polako, sporim, mekim, teškim indijanskim korakom, ne
posrćući kroz usek u kamenu, kao da ide uz ogrebotinu u gvozdenom štitu
planine.
Kameniti obronak ih je vodio naniže. Indijanci su naizgled postali
uzbuđeni. Jedan je otrčao napred sporim kasom, nestavši iza kamenog
prevoja. A usek se uvijao uokolo i naniže, dok najzad u punom sjaju
poodmaklog jutra nisu mogli da vide dolinu ispod njih, između zidova od
stena, kao u procepu velike širine ostavljenom između planina. Zelena
dolina, s rekom, drvećem i skupinama niskih bleštavih kuća ravnog krova.
Sve je bilo sićušno i savršeno, na kilometar dubine ispod njih. Čak i široki
most preko potoka i trg s kućama oko njega, s većim građevinama
zbijenim na suprotnim krajevima trga, visoka stabla topole, pašnjaci i od
jare požutele njive kukuruza, obrisi smeđih ovaca ili koza u daljini, na
obroncima, u zabranima omeđenim obalama potoka. Sve je to bilo tu,
malo i savršeno, i delovalo čarobno viđeno odozgo s planina. Neobično je
bilo to kako su kuće sijale belinom, kao isprane, izgledajući kao kristali soli,
ili srebro. To ju je zastrašilo.
Započeli su dugi vijugavi uspon na početku klanca, prateći brzi potok
koji je padao u slapovima. Na početku je svuda okolo bilo kamenje: zatim
je počela zimzelena šuma, a uskoro i šuma od jasika srebrnih grana.
Jesenjeg cveća, velikih ružičastih cvetova nalik krasuljku, i belih, i mnogo
žutih, bilo je u izobilju. Ali ona je morala da sedne i odmori se, bila je toliko
iscrpljena. A cveće bleštavih boja videla je zasenjeno, kao blede senke koje
su se nadnosile nad nju, kako bi ih video neko ko je mrtav.
Najzad su došli do trave i obronaka s pašnjacima između izmešanog
drveća jasike i bora. Pastir, nag osim šešira i pregače oko struka, terao je
svoje smeđe ovce na pašu. U jednom šumarku su seli i čekali, ona i mladi
Indijanac. Onaj sa sedlom je takođe otišao napred.
Čuli su zvuk nečijeg dolaska. Bila su to trojica ljudi, u lepim ogrtačima
crvene, narandžaste, žute i crne boje i sa divnim perjanicama na glavama.
Najstariji je svoju sedu kosu isprepleo krznom, a njegov crveno-žuto-
narandžasti ogrtač imao je neobične crne belege, poput leopardove kože.
Druga dvojica nisu bili sedokosi, ali su takođe bili stariji. Njihovi ogrtači su
bili prugasti, a perjanice nisu bile toliko složene.
Mladi Indijanac se obratio starijima s nekoliko tihih reči. Oni su slušali
ne odgovarajući, niti gledajući ni u njega ni u ženu, držeći lica okrenuta u
stranu a oči spuštene ka zemlji, samo slušajući. Najzad su se okrenuli i
pogledali ženu.
Stari poglavica, ili vrač, šta god da je bio, imao je duboko izborano lice
kao izvajano od tamne bronze, s nekoliko retkih sedih dlaka oko usta. Dve
duge pletenice sede kose, isprepletene krznom i šarenim perima, padale
su mu na ramena. A ipak, jedino su važne bile njegove oči. Bile su crne i
izuzetno prodorne, nije bilo oklevanja ili nesigurnosti u njihovoj
demonskoj, smeloj silini. Zagledao se u oči belkinje dugim, prodornim
pogledom, tražeći nešto, ali ona nije znala šta. Prikupila je svu svoju snagu
da susretne njegov pogled i očuva smirenost. Ali nije uspela. On je nije
gledao kao što jedno ljudsko biće gleda drugo. On nije čak ni opazio njen
otpor ili izazov, nego je gledao kroz njih, u nešto što ona nije znala šta je.
Mogla je da shvati kako nema nade da očekuje ikakvu ljudsku
komunikaciju sa ovim starim stvorom.
On se okrenuo i rekao nekoliko reči mladom Indijancu.
„Pita šta tražiš ovde?“, rekao je mladić na španskom.
„Ja? Ništa! Došla sam samo da vidim kako sve ovo izgleda.“
Ovo je prevedeno, a starac je ponovo skrenuo pogled na nju. Zatim je
opet progovorio, niskim mrmljavim glasom, obraćajući se mladom
Indijancu.
„On pita zašto je napustila svoju kuću kod belih ljudi? Da li ona želi da
dovede boga belih ljudi Čilčuima?“
„Ne“, odgovorila je ona nestrpljivo. „Ja sam i sama otišla od boga belih
ljudi. Došla sam da tražim boga Čilčuija.“
Kad su ove reči prevedene, usledila je duboka tišina. Zatim je stari
čovek opet progovorio, slabim glasom, skoro kao od umora.
„Da li bela žena traži bogove Čilčuija jer se zamorila od sopstvenog
boga?“, usledilo je pitanje.
„Da, zato ih traži. Umorila se od boga belog čoveka“, odgovorila je,
misleći da je to ono što bi oni želeli da kaže. Ona bi volela da služi
bogovima Čilčuija.
Bila je svesna izuzetnog uzbuđenja, osećaja trijumfa i ushićenja među
Indijancima, u napetoj tišini koja je nastala kad je ovo prevedeno. Onda su
je svi pogledali prodornim crnim očima u kojima je blistala čelična rešenost
neke nerazumljive namere. Bila je tim više zbunjena što nije bilo ničeg
senzualnog ili seksualnog u tim pogledima. U njima je bilo užasne
svetlucave čistoće koja je bila izvan njenog poimanja. Bila je uplašena - bila
bi ukočena od straha da u njoj nešto nije umrlo, ostavljajući je samo s
hladnim, opreznim čuđenjem.
Starešine su razgovarale neko vreme, a zatim su njih dvojica otišli,
ostavljajući je s mladićem i najstarijim poglavicom. Starac ju je sada gledao
sa izvesnom zabrinutošću.
„Pita te da li si umorna?“, preneo je mladić.
„Veoma umorna“, rekla je ona.
„Ljudi će ti dovesti kola“, rekao je mladi Indijanac.
Za kola, kada su došla, ispostavilo se da su nosiljka napravljena od
nekakvog ćebeta od tamne grube vune okačenog na motku koju su na
ramenima nosila dva dugokosa Indijanca. Prostrli su vuneno ćebe na
zemlju i ona je sela na njega, a dvojica ljudi su podigli motku na ramena.
Ljuljajući se kao da je u vreći, odneta je iz šumarka, prateći starog
poglavicu, čije se tačkasto ćebe poput leopardove kože čudnovato kretalo
na sunčevoj svetlosti.
Izašli su na početak doline. Pravo ispred njih bila su kukuruzna polja sa
sazrelim stabljikama. Kukuruz na ovoj nadmorskoj visini nije rastao baš
visoko. Dobro utabana staza vodila je između stabljika, a ona je mogla da
vidi samo uspravno obličje starog poglavice u plameno-crnom ogrtaču
kako korača lako, glatko i čvrsto, glave okrenute napred, ne gledajući ni
levo ni desno. Njeni nosači su išli za njim, koračajući ravnomerno, a duga
plavo-crna kosa blistala je kao reka spuštajući se niz gola ramena čoveka
ispred nje.
Prošli su polje kukuruza i došli do velikog zida napravljenog od zemlje i
nepečenih cigala. Drvena vrata bila su otvorena. Prošavši, našli su se u
mreži malih zasada punih cveća, bilja i stabala voćki, a svaka bašta bila je
navodnjavana malim kanalom s tekućom vodom. Između svake skupine
stabala i cveća stajala je mala blistavobela kuća, bez prozora i sa
zatvorenim vratima. Celo mesto bilo je jedna mreža od uskih staza,
potočića i malih mostova između četvrtastih, rascvetalih vrtova.
Prateći najširu stazu - meku usku putanju između razlistalih biljaka i
trave, stazu uglačanu vekovnim prolaskom ljudskih nogu, bez potkovica ili
konjskih kopita ili bilo kakvog točka koji bi je narušio - stigli su do rečice sa
brzom i svetlucavom vodom i prešli preko mosta od brvana. Sve je bilo
tiho - nigde nije bilo nijednog čoveka. Put je prolazio ispod veličanstvenih
topola. Iznenada je izbio pored središnjeg trga ili pijace u selu.
 To je bio dugački ovalni prostor između belih kuća ravnih krovova i dve
veće građevine koje su izgledale kao da su male četvrtaste kolibe
podignute na veće dugačke kolibe na oba kraja ovalnog prostora i
okrenute jedna prema drugoj nekako postrance. Svaka kućica je bila
zaslepljujuće bela, osim velikih okruglih krajeva greda koji su provirivali
ispod ivica ravnih krovova. Oko obe veće građevine pored trga uzdizao se
baštenski zid, unutar kog je bio vrt sa drvećem, cvećem i različitim malim
kućama.
Na vidiku nije bilo žive duše. Tiho su prošli između kuća na središnji trg.
On je bio prilično pust i isušen, utaban bezbrojnim naraštajima nogu u
prolazu koje su išle od vrata do vrata. Sva vrata tih kuća bez prozora
izlazila su na taj prazni trg, ali su sva bila zatvorena. Drvo za ogrev ležalo je
pored praga, glinena pećnica se još uvek pušila, ali nije bilo ni traga
ničemu živom u pokretu.
Starac je prešao pravo preko trga do velike kuće na njegovom kraju, na
kojoj je svaki od dva gornja sprata, kao kod dečije kućice od kockica, bio
manji od onog ispod. Spoljnje kamene stepenice vodile su do krova prvog
sprata.
U podnožju ovog stepeništa ljudi s nosiljkom su stali i spustili ženu na
zemlju.
„Popećeš se gore“, rekao je mladi Indijanac koji je govorio španski.
Popela se uz kamene stepenice do zemljanog krova prve kuće, koji je
obrazovao platformu oko zidova drugog sprata. Krenula je ovom
platformom do zadnje strane velike kuće. Tu su se ponovo spustili, u baštu
na zadnjoj strani.
Dosad nikoga nisu videli. Ali sada su se pojavila dvojica ljudi, gologlavih,
dugih upletenih kosa, koji su nosili neku vrstu belih košulja upasanih u
pregaču oko bedara. Oni su krenuli zajedno s troje pridošlica preko bašte
u kojoj su cvetali crveni i žuti cvetovi do dugačke niske bele kuće. U nju su
ušli bez kucanja.
Unutra je bilo mračno. Čulo se prigušeno mrmljanje muških glasova. Tu
je bilo nekoliko ljudi - bele košulje sijale su im u pomrčini, a njihova tamna
lica nisu se videla. Sedeli su na ogromnom deblu glatkog starog drveta
koje je ležalo pored daljeg zida prostorije. A osim tog debla, izgledalo je da
je prostorija prazna. Ali ne, u mraku na jednom njenom kraju nazirao se
nekakav krevet, i neko je ležao na njemu, pokriven krznima.
Stari Indijanac u tačkastom ogrtaču, koji je pratio ženu, sada je skinuo
šešir i ćebe i izuo sandale. Odloživši ih u stranu, prišao je ležaju i tiho
progovorio. Nekoliko trenutaka nije bilo odgovora. Onda se starac
snežnobele kose koja mu je visila oko tamnog i jedva vidljivog lica podigao
kao neka prikaza i oslonio na lakat, gledajući neodređeno u napetoj tišini u
okupljeno društvo.
Sedokosi Indijanac je ponovo govorio, a onda je mladi Indijanac poveo
ženu napred uzevši je za ruku. Sa svojim platnenim jahaćim odelom, crnim
čizmama i šeširom i smešnom malom crvenom kravatom, ona je stajala tu
pored krznom pokrivenog kreveta starog, prastarog čoveka, koji je sedeo
zavaljen, oslonjen na jedan lakat, dalek kao duh, sede kose rasute u
neredu, lica skoro crnog, a ipak uz neku udaljenu usredsređenost, kao s
drugog sveta, i on se nagnuo napred da bi je pogledao.
Lice mu je bilo mnogo staro, bilo je poput tamnog stakla, a nekoliko
uvijenih belih dlaka koje su mu štrčale oko usana i s brade bile su potpuno
neverovatne. Dugački beli uvojci padali su raspušteni i u neredu sa obe
strane staklastog tamnog lica. A ispod retkog paperja belih obrva crne oči
starog poglavice gledale su je kao da je on odavno, odavno mrtav i gleda
nešto što nikad nije trebalo da vidi.
Najzad je izgovorio nekoliko reči dubokim, šupljim glasom, kao da se
obraća mračnom vazduhu oko sebe.
„On pita da li si donela svoje srce bogu Čilčuija?“, preveo je mladi
Indijanac.
„Reci mu da jesam“, rekla je ona bez razmišljanja.
Nastala je stanka. Stari Indijanac je ponovo progovorio, kao da govori
vazduhu. Jedan od ljudi koji su se tu nalazili izašao je napolje. Dvojica
drugih, snažni ljudi bezizražajnih lica, stali su pored vrata. Svi su nosili
dugu kosu i imali na sebi bele košulje upasane u pregače oko struka.
Snažne noge bile su im gole i tamne. Ćutanje kao da je potrajalo čitavu
večnost.
 „Moraš da skineš svoju odeću i obučeš ovu.“
„Ako svi vi muškarci izađete napolje“, rekla je.
„Niko te neće povrediti“, kazao je on tiho.
„Neću dok ste vi muškarci ovde.“
Pogledao je u dvojicu muškaraca pored vrata. Oni su brzo prišli napred i
naglo je dograbili za ruke tu na mestu gde je stajala, ne povređujući je, ali
velikom snagom. Onda su prišla dvojica starih ljudi i s neobičnom veštinom
joj rasporili čizme nadole oštrim noževima, pa ih strgnuli, a onda joj isekli
odeću tako da je spala s nje. Za nekoliko trenutaka stajala je tu, bela i
nepokrivena. Onda je progovorio starac s kreveta i oni su je okrenuli ka
njemu da bi je video. Ponovo je progovorio i mladi Indijanac joj je spretno
izvukao ukosnice i češalj iz svetle kose, tako da joj je ona pala na ramena u
prepletenom slapu.
Onda je starac ponovo nešto rekao. Indijanac ju je poveo do kreveta.
Belokosi, staklasto tamni starac ovlažio je vrhove prstiju ustima i krajnje
obazrivo je dodirnuo po grudima i telu, a zatim po leđima. A ona se svaki
put čudno trznula, dok su vrhovi prstiju prelazili po njenoj koži, kao da je
dodiruje sama smrt.
I pitala se, skoro tužno, zašto nije osećala stid u svojoj nagosti. Samo se
osećala tužno i izgubljeno. Jer se niko nije osećao postiđeno. Stariji ljudi su
svi bili mračni i napeti zbog neke druge duboke, mutne, nerazumljive
emocije koja je potiskivala svu njenu uznemirenost, dok je mladi Indijanac
imao čudan izraz ekstaze na licu. A ona, ona se samo osećala krajnje
čudno i izvan sebe, kao da njeno telo nije pripadalo njoj.
Dali su joj novu odeću: dugu belu pamučnu suknju koja joj je sezala do
kolena; zatim tuniku od debele plave vunene tkanine, prošivenu crvenim i
zelenim cvetovima. Bila je pričvršćena samo na jednom ramenu i sa
opasačem istkanim od crvene i crne vune.
Kad se tako odenula, odveli su je, bosonogu, do male kuće u ograđenoj
bašti. Mladi Indijanac joj je rekao da može da dobije šta god želi. Tražila je
vodu da se opere. Doneo ju joj je u krčagu, zajedno sa dugačkom drvenom
posudom. Zatim je navukao rezu na kapiji njene kuće i ostavio je
zatvorenu. Mogla je da vidi kroz rešetke na kapiji svoje kuće crvene
cvetove u bašti i kolibrije. Zatim je s krova velike kuće začula otegnuti,
teški zvuk bubnja, koji joj je na svojim vrhuncima zvučao nezemaljski, i
podignut glas što je s vrha kuće dozivao čudnim jezikom, sa stranom
intonacijom lišenom osećanja - bio je to nekakav govor ili poruka. A ona ga
je slušala kao da potiče od mrtvaca.
Ali bila je veoma umorna. Legla je na ležaj od koža, navukavši preko
sebe ćebe od tamne vune, i spavala je, odustajući od svega.
Kad se probudila, bilo je kasno po podne, a mladi Indijanac je ulazio s
pletenim poslužavnikom na kom je bila hrana, tortilje i kukuruzna kaša s
komadićima mesa, verovatno ovčijeg, i piće napravljeno od meda i malo
svežih šljiva. Doneo joj je takođe i dugački venac crvenog i žutog cveća sa
čvorovima od plavih pupoljaka na krajevima. Poprskao je venac vodom iz
krčaga, a zatim joj ga pružio uz osmeh. Izgledao je veoma ljubazno i
promišljeno, a na njegovom licu i u tamnim očima bio je čudan izraz
trijumfa i ekstaze, koji ju je malo uplašio. Iz crnih očiju sa izvijenim tamnim
trepavicama nestao je sjaj i on ju je gledao s tim čudnim mekim bleskom
ekstaze koja nije bila sasvim ljudska, i bila je užasno lišena ičeg ličnog, i
izazivala joj je nelagodu.
„Da li nešto želiš?“, rekao je tihim, sporim, melodičnim glasom koji je
uvek delovao uzdržano, kao da je govorio nekome drugom, ili kao da nije
hteo dopustiti da zvuk izađe napolje do nje.
„Hoće li me držati kao zarobljenicu ovde?“, pitala je.
„Ne, sutra možeš da šetaš u bašti“, rekao je on blago. Uvek ta čudna
brižnost.
„Dopada li ti se to piće?“, pitao je pružajući joj malu glinenu kupu.
„Veoma je osvežavajuće.“
Znatiželjno je popila gutljaj pića. Bilo je napravljeno od trava i
zaslađeno medom, i imalo je čudan, istrajan ukus. Mladić je gledao sa
odobravanjem.
„Ima čudan ukus“, rekla je.
„Veoma je osvežavajuće“, odgovorio je, a njegove crne oči su stalno
počivale na njoj, s tim pogledom zadovoljne ushićenosti. Zatim je otišao. A
ona je sad počela da oseća mučninu i da žestoko povraća, kao da nema
vlast nad sobom.
Kasnije je osetila kako je polako obuzima ogromna utešna obamrlost,
udovi su joj bili snažni i opušteni i obamrli, i ležala je na postelji slušajući
zvuke sela, gledajući nebo koje je žutelo, osećajući miris zapaljene
kedrovine, ili borovine. Iz velike daljine je čula kevtanje sićušnih pasa,
daleko kretanje nekih stopa, mrmljanje glasova, i toliko oštro je
razaznavala miris dima, cveća i večeri koja se spušta, toliko je živo videla
jednu bleštavu zvezdu, neizmerno udaljenu, koja se uzdizala iznad
sumraka, da se osećala kao da su joj sva čula rasplinuta u vazduhu, tako da
može izdvojiti čak i zvuk večernjeg cveća koje se rastvara i stvarno
postojeći kristalno čisti zvuk nebesa, dok su ogromni pojasevi zemaljske
atmosfere klizili jedan preko drugog, i kao da je vlažnost koja se spuštala i
vlažnost koja se podizala u vazduh odzvanjala kao neka harfa u kosmosu.
Bila je zatvorenica u svojoj kući i ograđenoj bašti, ali jedva da ju je bilo
briga za to. A prošli su dani pre nego što je shvatila da uopšte nije videla
drugu ženu. Samo muškarci, stariji muškarci iz ove velike kuće, za koju je
zamišljala da mora biti neka vrsta hrama, a oni neka vrsta sveštenika.
Pošto su oni uvek nosili iste boje, crvenu, narandžastu, žutu i crnu, i držali
se na isti ozbiljan, neodređen način.
Ponekad bi po jedan starac došao i sedeo s njom u sobi, u potpunoj
tišini. Niko nije govorio nijedan jezik osim indijanskog, osim onog mlađeg
čoveka. Stariji ljudi su joj se osmehivali i sedeli s njom sat vremena,
ponekad joj se smešeći kad je govorila na španskom, ali nikada ne
odgovarajući, osim sporim, naizgled dobroćudnim osmehom. I ostavljali
su utisak skoro očinske brižnosti. A ipak su njihove tamne oči, dok su
prelazile preko nje, imale nešto daleko u svojim dubinama što je bilo
užasno žestoko i nemilosrdno. Smesta bi to pokrili osmehom ako bi osetili
da ih ona gleda. Ali ona je to videla.
Uvek su se ophodili prema njoj sa čudnom neličnom brižnošću, tom
krajnje neličnom ljubaznošću, kao što se star čovek ophodi prema detetu.
Ali ispod toga je osećala nešto drugo, nešto užasno. Kad bi njen stari
posetilac otišao, na svoj tihi, pritajeni, očinski način, obuzeo bi je nalet
straha, iako nije znala zbog čega.
Mladi Indijanac bi sedeo s njom i slobodno razgovarao, naizgled s
velikom iskrenošću. Ali i s njim, takođe, osećala je da je sve ono stvarno
ostajalo neizrečeno. Možda je to bilo neizrecivo. Njegove krupne tamne
oči počivale bi na njoj skoro sa obožavanjem, s primesom ekstaze, a
njegov divni, spori, letargični glas izgovarao bi njegov prosti španski bez
ikakve gramatike. Rekao joj je da je on unuk starog, drevnog čoveka, sin
čoveka u tačkastom ogrtaču; a oni su bili kasikesi, kraljevi iz starih, drevnih
dana, pre nego što su čak i Španci došli. Ali on sam je bio u Meksiko Sitiju,
kao i u Sjedinjenim Državama. Radio je kao fizički radnik, gradeći puteve u
Los Anđelesu. Putovao je sve do Čikaga.
„Pa zar onda ne govoriš engleski?“, pitala ga je.
Njegove oči su je gledale neobičnim pogledom podvojenosti i konflikta,
i on je ćutke odmahnuo glavom.
„Šta si radio sa svojom dugom kosom kad si bio u Sjedinjenim
Državama?“, pitala je ona. „Jesi li je odsekao?“
On je ponovo odmahnuo glavom, sa izrazom nekakvog mučenja u
očima.
„Ne“, rekao je tiho i suzdržano. „Nosio sam šešir, i maramu vezanu oko
glave.“
I utonuo je u ćutanje, kao da prolazi kroz mučne uspomene.
„Jesi li ti jedini od tvog naroda koji je bio u Sjedinjenim Državama?“
„Da. Ja sam jedini koji je putovao daleko odavde na dugo vremena.
Ostali su se vraćali brzo, za nedelju dana. Nisu ostajali daleko od kuće.
Starci ih nisu puštali.“
„A zašto si ti išao?“
„Stari ljudi su hteli da idem - jer ću ja biti kasike...“
Govorio je uvek sa istom naivnom, skoro dečjom iskrenošću. Ali ona je
osećala da je to možda samo utisak koji je ostavljala njegova upotreba
španskog. Ili je možda govor sam po sebi za njega bio nestvaran. U
svakom slučaju, osećala je da je sve ono što je stvarno ostavljeno
neizrečeno.
Dolazio je i dugo sedeo s njom - ponekad više nego što je ona želela -
kao da je želeo da bude u njenoj blizini. Pitala ga je da li je oženjen. Rekao
je da je bio - i da ima dvoje dece.
„Volela bih da vidim tvoju decu“, kazala je.
Ali on je odgovorio samo onim osmehom, slatkim, skoro ushićenim
osmehom iznad kog su tamne oči jedva promenile svoju enigmatičnu
neodređenost.
Bilo je čudno to kako je on sedeo s njom po sat vremena a da je uopšte
nije činio svesnom sebe, ili svog pola. Izgledao je kao da nema pol, dok je
sedeo tako miran i blag, i naizgled spreman na potčinjavanje, glave malo
nagnute napred i s rekom blistave crne kose koja mu je, kao kod devojke,
padala preko ramena.
A ipak, kad je ponovo pogledala, videla je da su mu ramena široka i
snažna, obrve crne i ravne, kratke, izvijene, bujne trepavice senčile su mu
oči, tanka linija brkova sličnih krznu protezala se iznad njegovih tamnih,
punih usana i jake vilice, i ona je znala da je on na neki drugi tajanstveni
način mračan i moćan muškarac. A on, osećajući da ga posmatra, brzo bi
skrenuo na nju tamni, vrebajući pogled, koji bi odmah prekrio onim napola
tužnim osmehom.
Dani i sedmice prolazili su u nekakvom nejasnom zadovoljstvu.
Ponekad joj je bilo nelagodno, osećala je da je izgubila vlast nad sobom.
Nije mogla da upravlja sobom, bila je pod uticajem neke druge volje koja je
njom upravljala. A povremeno je doživljavala trenutke strave i užasa. Ali
onda bi Indijanci došli i sedeli s njom, bacajući podmukle čini na nju samim
svojim tihim prisustvom, svojim tihim, bespolnim, moćnim fizičkim
prisustvom. Dok su sedeli, izgledalo je kao da joj oduzimaju volju,
ostavljajući je bezvoljnu i podložnu sopstvenoj nezainteresovanosti. A
mladić bi doneo svoje slatkasto piće, često ono isto koje je izazivalo
mučninu, ali ponekad i druge vrste. A pošto bi ispila, otežale udove
ispunila bi joj letargija, čula kao da su joj lebdela u vazduhu, slušajući,
čujući. Doveli su joj malu ženku psa, koju je nazvala Flora. A jednom, u
zanesenosti svojih čula, osetila je da je čula kako je mala kuja zanela u
svojoj sićušnoj materici i postala bremenita mladuncima. A drugog dana je
mogla da čuje neizmerni zvuk zemlje kako se kotrlja, poput nekog
moćnog odapinjanja tetive luka.
Ali kako su dani postajali kraći i hladniji, kad joj je bilo hladno, osetila bi
naglo oživljavanje volje i želju da izađe, da ode odatle.
I navaljivala je na mladog čoveka, želela je da izađe.
Tako su je jednog dana pustili da se popne na gornji krov velike kuće u
kojoj se nalazila i pogleda dole na trg. Bio je to dan velikog plesa, ali nisu
svi plesali. Žene sa odojčadi u naručju stajale su na vratima i gledale. Na
suprotnoj strani trga gomila se okupila ispred druge velike kuće, i jedna
mala, upadljiva grupa ljudi na krovu-terasi prvog sprata, ispred širom
rastvorenih vrata gornjeg sprata. Kroz ta rastvorena vrata mogla je da vidi
vatru koja je bleštala u tami i sveštenike s pokrovima za glavu od crnih,
crvenih i žutih pera, koji su nosili ćebad istih boja poput odora, s dugim
zelenim porubima, kako se kreću uokolo. Veliki bubanj je udarao polako i
pravilno, u toj zgusnutoj, indijanskoj tišini. Gomila ispod je čekala...
Zatim je bubanj počeo da udara brzim ritmom i razlegli su se duboki
snažni glasovi muškaraca koji su pevali žestoku, divlju melodiju, poput
vetra koji zavija u nekoj bezvremenoj šumi, i mnogi odrasli muškarci pevali
su u jednom dahu, kao vetar, a dugi redovi plesača izašli su iz podnožja
velike kuće. Ljudi golih, zlatnobronzanih tela i rasute crne kose, sa
čupercima crvenih i žutih pera na rukama i u suknjicama od bele grube
vune sa debelom upletenom trakom crvene, crne i zelene boje oko
pasa,koji su se blago povijali napred i trupkali po zemlji kao obuzeti svojim
jednoličnim plesnim korakom, dok su se krzna lisice, okačena za njušku na
opasače sa zadnje strane, raskošno njihala u svojoj lepoti, vrhom repa
vitlajući iznad peta plesača. A iza svakog muškarca po jedna žena sa
čudnim složenim pokrovom za glavu od pera i morskih školjki, u kratkoj
crnoj tunici, uspravno se kretala, držeći po snop pera u obe ruke, ritmično
ih uvijajući i blago trupkajući po zemlji bosim stopalima.
Tako se iz velike kuće na suprotnoj strani razvio dugi red plesača. A iz
velike kuće ispod nje izvio se čudan miris tamjana, čudna napeta tišina, a
zatim neljudski muški glasovi koji su pevali u odgovor onima preko puta i
još jedan dugi red plesača.
To je trajalo celog dana, uporno bubnjanje, duboki, režeći, oluji sličan
zvuk muškog pevanja, neprestano njihanje lisičjih koža iza snažnih
zlatnobronzanih muških nogu koje su trupkale, dok se jesenje sunce sa
savršeno plavetnog neba spuštalo na reke crne kose, muške i ženske. I
dolina je bila sasvim utihnula, zidine od stenja u pozadini i zastrašujuće
ogromne mase planina ocrtanih naspram vedrog neba, čiji su snegovi
zračili čistom belinom.
Posmatrala je satima i satima, opčinjena, kao drogirana. A u svoj
užasnoj istrajnosti bubnjanja i praiskonskog, dubokog i žurnog pevanja i
beskrajnog trupkanja plesa ljudi s lisičijim repovima i stupanja krupnih,
poput ptica ustremljenih žena u crnim tunikama, ona kao da je najzad
osetila sopstvenu smrt; svoj konačni nestanak. Kao da je ponovo trebalo
da nestane s polja života. U čudnim uspravnim simbolima na glavama
nepromenljivih, obuzetih žena kao da je još jednom pročitala: Mene Mene
Tekel Ufarsin.4 Njena ženstvenost, izuzetno lična i pojedinačna, ponovo je
trebalo da bude zbrisana, a veliki praiskonski simboli trebalo je još jednom
da se nadviju nad propalom pojedinačnom nezavisnošću žene. Oštrina i
uzdrhtala nervozna samosvest dobro odgojene belkinje trebalo je ponovo
da bude uništena, ženstvenost je trebalo još jednom da bude bačena u
veliki tok neličnog pola i nelične strasti. Neobično, kao u proročanskoj
viziji, videla je pripremljenu veliku žrtvu. I vratila se nazad u svoju malu
kuću u transu od agonije.
Posle ovoga, uvek je bilo izvesne agonije kad bi uveče čula bubnjeve i
čudan uzdižući divljački zvuk ljudi koji pevaju oko bubnja, kao divlja
stvorenja koja zavijaju u čast nevidljivim bogovima meseca i nestalog
sunca. Bilo je u tome nešto od kikotavog, jecavog krika kojota, nešto od
pobedničkog štektanja lisice, udaljena divlja setna trijumfalnost vučijeg
zavijanja, mučenje sadržano u urliku pume i upornost drevnog ljudskog
mužjaka, sa svojim smenama privremene nežnosti i trajne žestine.
Nekad bi se uspela na visoki krov nakon što bi se smrklo i slušala
udaljenu grupu mladih ljudi okupljenih oko bubnja na mostu odmah iza
trga kako satima pevaju. Ponekad bi bilo vatre, a u njenom odsjaju ljudi u
belim košuljama ili goli osim pregače oko struka plesali bi i poigravali
poput duhova, iz sata u sat kroz tamni hladni vazduh, u domašaju odseva
vatre, neprestano poskakujući i lupajući nogama poput ćurki, ili bi seli
pored vatre da se odmore, obmotavši se ćebadima.
„Zašto svi nosite iste boje?“, pitala je mladog Indijanca. „Zašto svi
nosite crveno, žuto i crno preko belih košulja. I zašto žene nose crne
tunike?“
Pogledao ju je u oči, radoznalo, i na licu mu se pojavio slab neuhvatljiv
smešak. Iza osmeha se skrivala blaga, čudna zloba.
„Jer su naši muškarci vatra i svetlost dana, a naše žene su prostor
između zvezda u noći“, rekao je.
„Zar nisu žene zapravo zvezde?“
„Ne. Mi kažemo da su one prostor između zvezda, koji drži zvezde
razdvojene.“
Čudno ju je pogledao i ponovo se u njegovim očima pojavio tračak
podsmeha.
„Belci“, rekao je, „oni ništa ne znaju. Oni su kao deca, uvek traže
igračke. Mi poznajemo sunce, i poznajemo mesec. A mi kažemo: kada se
bela žena žrtvuje našim bogovima, onda će naši bogovi opet početi da
stvaraju svet i bogovi belih ljudi će se raspasti na komade.“
„Kako da se žrtvuje?“, pitala je ona žurno.
A on se, isto tako žurno, zaklonio iza blagog osmeha.
„Ona žrtvuje vlastite bogove i dolazi našim bogovima, na to sam
mislio“, rekao je umirujući je.
Ali ona nije bila umirena. Ledena žaoka straha i izvesnosti zabila joj se u
srce.
„Sunce, on živi na jednom kraju neba“, nastavio je on, „a mesec, ona
živi na drugom kraju. A muškarac sve vreme mora da drži sunce
zadovoljnim na njegovom kraju, dok žena mora čuvati mesec mirnom na
njenom kraju neba. Sve vreme žena mora da radi na ovome. A sunce nikad
ne može da ide u kuću meseca, a mesec nikad ne može da ide u kuću
sunca, na nebu. Zato žena traži od meseca da dođe u njenu pećinu, unutar
nje. A muškarac, on vuče sunce nadole dok ne dobije njegovu moć. Sve
vreme on mora ovo da radi. Zatim, kad muškarac uzme ženu, sunce ulazi u
pećinu meseca, i tako počinje sve na svetu.“
Ona je slušala, pažljivo ga posmatrajući, kao što jedan neprijatelj gleda
drugog dok govori dvosmisleno.
„Onda“, rekla je, „zašto vi Indijanci niste gospodari belih ljudi?“
 „Zato“, rekao je, „što je Indijanac postao slab i izgubio svoju moć kod
sunca, tako da su beli ljudi ukrali sunce. Ali oni ne mogu da ga zadrže - ne
znaju kako. Oni ga imaju, ali ne znaju šta da rade s njim, kao dečak koji je
uhvatio velikog grizlija: ne može da ga ubije, a ne može ni da pobegne od
njega. Grizli pojede dečaka koji ga je uhvatio kad pokuša da pobegne od
njega. Beli ljudi ne znaju šta da rade sa suncem, a bele žene ne znaju šta da
rade s mesecom. Mesec, ona se naljutila na bele žene, kao puma kada joj
neko ubije mladunče. Mesec, ona grize bele žene - ovde iznutra“, i on je
pritisnuo svoj bok. „Mesec, ona je ljuta u pećini bele žene. Indijanac može
to da vidi - i uskoro“, dodao je, „indijanske žene će povratiti mesec i
zadržati je mirnom u svojoj kući. A indijanski muškarci će dobiti sunce i
moć nad celim svetom. Belci ne znaju šta je sunce. Nikada nisu znali.“
Povukao se u čudnovato pobedničko ćutanje.
„Ali“, rekla je ona oklevajući, „zašto nas toliko mrzite? Zašto mrzite
mene?“
Iznenada je podigao pogled ozarenog lica i sa uznemirujućim bleštavim
osmehom.
„Ne, mi ne mrzimo“, rekao je blago, gledajući je u lice s neobičnim
poletom.
„Ti mrziš“, rekla mu je, tužno i beznadežno.
I nakon trenutka ćutanja on je ustao i otišao.

III

Sada je u visoku dolinu došla zima, sa snegom koji se topio na

dnevnom suncu i noćima koje su bile žestoko hladne. Ona je živela u
nekakvoj omamljenosti, osećajući kako joj snaga sve više izmiče, kao da je
napušta. Osećala se uvek jednako opušteno i zbunjeno, kao u stanju žrtve,
osim kad bi joj zaslađeno piće potpuno otupelo um i oslobodilo joj čula u
nekakvoj uzvišenoj, mističnoj izoštrenosti i osećaju kao da se prijatno
rastvara u harmoniji svega što postoji. To je s vremenom postalo jedino
stanje svesti koje je zaista prepoznavala: taj izuzetni osećaj da krvari
napolje u višu lepotu i sklad stvari. Tada je zaista mogla da čuje
veličanstvene zvezde na nebu, koje je videla kroz svoja vrata, kako govore
svojim kretanjem i sjajem, pričajući savršene stvari kosmosu dok jezde u
savršenom talasanju, kao zvona na nebeskom stropu, prolazeći jedna
pored druge i grupišući se u bezvremenom plesu, s prostorima tmine
između njih. I mogla je da čuje sneg u hladnom, oblačnom danu kako
cvrkuće i slabašno zviždi na nebu, poput ptica koje se jate i odleću u jesen,
iznenada dovikujući oproštajni pozdrav nevidljivom mesecu i izvlačeći se s
nebeskih polja, oslobađajući umirujuću toplinu. Ona sama bi pozvala
zarobljeni sneg da padne iz gornjih slojeva vazduha. Pozvala bi nevidljivi
mesec da prestane da bude ljut, da ponovo sklopi mir s nevidljivim
suncem kao žena koja prestaje da bude ljuta u svome domu. I osetila bi
slatkoću meseca koji se miri sa suncem na zimskom nebu kad sneg pada u
slaboj, hladnoćom prožetoj opuštenosti, kad se mir sunca ponovo
ispreplete u nekoj vrsti saglasja s mirom meseca.
Takođe je bila svesna nekakve senke koja je ležala na Indijancima iz
doline, duboke, stoičke sumornosti, skoro religiozne po svojoj dubini.
„Izgubili smo svoju moć nad suncem i pokušavamo da ga vratimo sebi.
Ali ono je divljačno prema nama i nepoverljivo kao konj koji je pobegao.
Moramo da prođemo kroz sve to.“ Tako joj je rekao mladi Indijanac,
gledajući je u oči napeto i značajno. A ona je, kao začarana, odgovorila:
„Nadam se da ćete ga vratiti.“
Preko njegovog lica preleteo je osmeh pobede.
„Nadaš li se tome?“, upitao je.
„Da“, odgovorila je poraženo.
„Onda dobro. Vratićemo ga.“
I pobednički je izašao napolje.
Osećala je da pluta u nekakvom ispunjenju koje nije imala volje da
izbegne, a koje joj je ipak izgledalo teško i krajnje stravično.
Mora da je bio već skoro decembar, pošto su dani bili kratki, kad su je
ponovo izveli pred ostarelog čoveka, skinuli joj odeću i kad su je dodirivali
vrhovi starih prstiju.
 Ostareli kasike gledao ju je u oči, svojim pogledom usamljene, udaljene,
crne rešenosti, i nešto joj mrmljao.
„On želi da napraviš znak mira“, preveo joj je mladi čovek pokazujući
joj taj pokret. „Mira i oproštaja s njim.“
Bila je opčinjena crnim, staklastim, pažljivim očima starog kasikea, koje
su gledale bez treptanja, kao zmajske, nadvladavajući je. U njegovim
očima je takođe videla i izvesno očinsko saučešće, i molbu. Stavila je ruke
ispred lica, na traženi način, praveći znak mira i oproštaja na rastanku. On
joj je uzvratio znakom mira, a zatim utonuo među svoja krzna. Mislila je da
će on umreti i da to zna.
Usledili su dani svečanosti, kad su je izvodili pred ceo narod, u belom
ćebetu s plavim porubom, dok je u rukama držala plava pera. Ispred oltara
jedne kuće namirisali su je tamjanom i posuli pepelom. Pred oltarom kuće
na suprotnoj strani ponovo su je naprašili tamjanom predivni, zastrašujući
sveštenici u žutom, crvenom i crnom, lica obojenih crvenom bojom. A
onda su je posuli vodom. U međuvremenu je bila nejasno svesna vatre na
oltaru, teškog, teškog zvuka bubnja, teškog zvuka ljudi koji su počinjali da
pevaju moćno, duboko i divljački, njihanja gomile lica na trgu ispod nje i
započinjanja svetog plesa.
Ali do sada je njena uobičajena svest bila otupela, bila je svesna onog
što je neposredno okružuje kao senki, skoro nematerijalnih. Svojim
poboljšanim i pojačanim čulima mogla je da čuje zvuk zemlje koja je letela
svojom putanjom, kao izbačena strela, talasastog komešanja vazduha i
odapinjanja ogromne tetive luka. I izgledalo joj je kao da postoje dva
ogromna uticaja u gornjim slojevima vazduha, jedan zlatast na suncu i
drugi nevidljivo srebrnast; prvi se kretao kao kiša koja se zlatasto podiže u
pravcu sunca, a drugi kao kiša koja srebreći se silazi niz lestvice prostora
prema lebdećim oblacima koji su se nadvijali nad snežnim vrhom planine.
A zatim, među njima je postojalo još nešto, što je čekalo da se otrese
vlažnosti, teškog belog snega koji se misteriozno skupio oko njega. A u
leto, kao suncem opečen orao, to nešto bi čekalo da sa sebe zbaci težinu
žestokih sunčevih zraka. I imalo je boju vatre. I uvek se otresalo od
nečega, od snega ili žestoke vrućine, kao orao kad rastresa perje.
Zatim je tu bilo još čudnije prisustvo, koje je stajalo posmatrajući iz
plave daljine, uvek posmatrajući. Ponekad leteći na vetru, ili blešteći u
talasima vrućine. Sam plavi vetar, hujeći iz rupa u zemlji u nebo, hujeći s
neba dole na zemlju. Plavi vetar, posrednik, nevidljivi duh koji je pripadao
dvama svetovima, koji se poigravao s mlazevima kiša što su se uzdizali i
spuštali.
Njena uobičajena lična svest ju je sve više napuštala, ušla je u to drugo
stanje strastvene kosmičke svesti, kao neko ko je drogiran. Indijanci, sa
svojom veoma religioznom prirodom, učinili su da se povinuje njihovoj
viziji.
Postavila je samo jedno lično pitanje mladom Indijancu:
„Zašto sam ja jedina koja nosi plavo?“
„To je boja vetra. To je boja onog što odlazi i nikad se ne vraća, ali što
je uvek ovde, čeka među nama kao smrt. To je boja smrti. I to je boja koja
se ističe u daljini, gleda nas iz daljine, koja ne može da nam priđe blizu. Kad
se mi približimo, ona se udalji. Ona ne može biti blizu. Mi smo svi smeđi i
žuti, i crne kose, i belih zuba i crvene krvi. Mi smo oni koji smo ovde. Vi s
plavim očima, vi ste nosioci poruka iz daljine, ne možete ostati, i sada je
vreme za vas da se vratite.“
„Gde to?“, pitala je ona.
„Udaljenim stvarima kao što su sunce i plava majka kiše, i kažete im da
smo mi opet narod koji je na svetu, i možemo opet dovesti sunce mesecu,
kao crvenog konja plavoj kobili; mi smo narod. Bele žene su zaustavile
mesec na nebu, neće da je puste da priđe suncu. Zato je sunce ljuto. A
Indijanac mora dati mesec suncu.“
„Kako?“, rekla je.
„Bela žena mora da umre i ode kao vetar suncu, i kaže mu da će
Indijanci otvoriti kapiju za njega. A Indijanke će otvoriti kapiju za mesec.
Bele žene ne daju mesecu da siđe iz plavog korala. Mesec je silazila među
indijanske žene kao bela koza među cveće. A sunce hoće da siđe dole
među indijanske muškarce kao orao na drveće borova. Sunce, on je
zatvoren iza belog čoveka, a mesec, ona je zatvorena iza bele žene, i ne
mogu da se izvuku. Oni su ljuti, sve na svetu postaje sve ljuće. Indijanac
kaže da će dati belu ženu suncu, tako da će sunce skočiti preko belog
čoveka i ponovo doći Indijancu. A mesec će biti iznenađena, ona će videti
kapiju otvorenu i neće znati kojim putem da pođe. Ali Indijanka će pozvati
mesec: Dođi! Dođi! Vrati se nazad na moje travnate zemlje. Zla bela žena ne
može više da te povredi. Onda će sunce pogledati preko glava belih ljudi i
videti mesec na pašnjacima naših žena, sa Crvenim ljudima koji stoje okolo
kao borovo drveće. Onda će skočiti preko glava belih ljudi i doći trkom do
Indijanaca kroz jelovu šumu. A mi, koji smo crveni i crni i žuti, mi koji
ostajemo, imaćemo sunce s naše desne strane a mesec s leve. Tako ćemo
moći da prizovemo kišu dole iz plavih livada i gore iz crnila; i moći ćemo da
pozovemo vetar da kaže kukuruzu da raste, kad mi zatražimo, i činićemo
da se oblaci razmaknu i da ovce jagnje po dvoje mladih. I bićemo puni
snage, kao prolećni dan. Ali beli ljudi će biti teška zima, bez snega...“
„Ali“, rekla je bela žena, „ ja nisam zatvorila mesec - kako bih to
mogla?“
„Da“, odvratio je on, „zatvorila si kapiju, a onda se smejala, misleći
kako si sve uradila na svoj način.“
Nikad nije mogla sasvim da razume način na koji ju je on gledao. Bio je
uvek tako čudno ljubazan, a njegov osmeh je bio tako blag. A ipak je
postojao takav blesak u njegovim očima i iz reči mu je izlazila
nepopustljiva mržnja, čudna, duboka, nelična mržnja. Ona mu se lično
dopadala, bila je sigurna u to. Bio je ljubazan prema njoj, privlačila ga je na
neki neobičan, blag, bestrastan način. Ali nelično ju je mrzeo mističnom
mržnjom. Smešio joj se, pobednički. Ipak, ako bi se sledećeg trenutka
osvrnula k njemu kad nije bio toga svestan, opazila bi taj odsjaj čiste
naknadne mržnje u njegovim očima.
„Moram li ja da umrem i budem data suncu?“, pitala je.
„Ponekad“, rekao je smejući se i izvrdavajući odgovor. „Ponekad svi mi
umiremo.“
Bili su nežni i veoma uviđavni prema njoj. Čudni ljudi, stari sveštenici
kao i mladi kasike, pazili su na nju i brinuli se o njoj kao o ženi. U njihovom
blagom, pritajenom razumevanju bilo je nečeg ženskog. A ipak su njihove
oči, s tim čudnim sjajem, i njihova tamna zatvorena usta iznad široke vilice,
sa sitnim, jakim, belim zubima, imali u sebi nešto vrlo primitivno muško i
surovo.
 Jednog zimskog dana, dok je padao sneg, poveli su je u ogromnu
mračnu odaju u velikoj kući. Vatra je gorela u jednom uglu na visokoj
uzdignutoj platformi ispod neke vrste svoda ili nadstrešnice napravljene
od nepečene cigle. Videla je u odsjaju vatre sijanje tela skoro nagih
sveštenika i čudne simbole na krovu i zidovima prostorije. U prostoriji nije
bilo vrata ni prozora, spustili su se u nju niz lestvice s krova. A vatra od
borovog drveta neprestano je plesala pokazujući zidove oslikane čudnim
umotvorinama koje nije mogla da razume i strop od greda koje su stvarale
čudan obrazac crvenog, žutog i crnog, i alkove ili niše u kojima su bili
neobični predmeti koje nije mogla da prepozna.
Stariji sveštenici izvodili su neki obred pored vatre, u tišini, intenzivnoj
indijanskoj tišini. Poseli su je na niski ispust u zidu, nasuprot vatri, a dva
muškarca su sela pored nje. Sad su joj dali da pije iz pehara, što je ona rado
prihvatila, zbog stanja polovičnog transa koji će to izazvati.
U tami i tišini bila je oštro svesna svega što joj se dešavalo: kako su joj
skinuli odeću i doveli je pred veliku čudnovatu rukotvorinu na zidu,
obojenu u plavo, belo i crno, gde su je celu oprali vodom i rastvorom
korena agave5; oprali su joj čak i kosu, nežno, pažljivo, i osušili je belim
platnom, dok nije postala meka i blistava. Zatim su je položili na ležaj ispod
druge ogromne i nerazjašnjive slike od crne, žute i crvene boje, i sada su
joj istrljali celo telo uljem slatkastog mirisa i izmasirali joj sve udove, i leđa i
slabine, a ta masaža je trajala dugo i imala neobično hipnotičko dejstvo.
Njihove tamne ruke bile su neverovatno snažne, a ipak mekane, kao voda,
što ona nije mogla da razume. I videla je da su tamna lica koja su se
nagnula prema njenom belom telu namazana crvenom bojom, sa žutim
linijama oko obraza. Tamne oči sijale su obuzetošću dok su se ruke bavile
ženinim mekim belim telom.
Ponašali su se tako nelično, obuzeti nečim što je bilo izvan njenog
poimanja. Nikad je nisu posmatrali kao neku određenu ženu, ličnost: to je
mogla da zaključi. Ona je za njih bila neki mistični predmet, neko prenosno
sredstvo strasti, za nju predalekih da bi mogla da ih pojmi. Ona sama bila
je u stanju transa, gledajući njihova lica nagnuta nad njom, tamna,
čudnovato blistava od prozirne crvene boje i isprugana trakama žute. A na
toj uvrnutoj, svetlucavoj, tamnoj maski od živog lica oči su bile nepomične,
s nepromenljivim postojanim sjajem, a usne obojene ljubičastom nijansom
bile su sklopljene u zlokobnom, tužnom i strašnom izrazu. Neizmerna
suštinska tuga, žestina krajnje odlučnosti, nepromenljivost osvete i začeci
likovanja onih koji će pobediti - to je mogla da pročita na njihovim licima
dok je ležala i dok su je u magličastom odsjaju trljale njihove jezive tamne
ruke. Njeni udovi, njeno tkivo, same njene kosti kao da su se najzad
rastvarali u ružičastoj magli, u kojoj je njena svest lebdela kao nekakav
sunčev zrak u obasjanom oblaku.
Znala je da će sjaj izbledeti, da će oblak posiveti. Ali u ovom trenutku
nije verovala u to. Znala je da je žrtva, da je sav ovaj složeni rad na njoj bio
rad na njenom žrtvovanju. Ali nije je bilo briga. Želela je to.
Kasnije su joj navukli kratku plavu tuniku, izveli je na gornju terasu i
predstavili je narodu. Videla je trg ispod sebe ispunjen tamnim licima i
bleštavim očima. Nije bilo sažaljenja: samo čudnog čvrstog likovanja. Ljudi
su ispustili prigušen povik kad su je videli, a ona je zadrhtala. Ali teško da
ju je bilo briga.
Sledeći dan je bio poslednji. Spavala je u odaji velike kuće. U zoru su joj
navukli veliko plavo ćebe s porubom i izveli je napolje na trg, ispred gomile
tihih ljudi ogrnutih u tamnu ćebad. Na zemlji je bio čisti beli sneg, a tamni
ljudi u svojoj tamnosmeđoj ćebadi izgledali su kao stanovnici drugog
sveta.
Veliki bubanj je polako dobovao, a stari sveštenik je propovedao s vrha
kuće. Ali nosiljka se pojavila tek malo pre podneva, a ljudi su ispustili onaj
tihi, životinjski krik koji je bio toliko dirljiv. U vrećastoj nosiljci sedeo je
stari, stari kasike, bele kose prepletene crnom trakom i tirkiznim
kamenjem. Lice mu je bilo poput komada ospidijana. Podigao je ruku
praveći neki znak i nosiljka se zaustavila ispred nje. Nepomično je
posmatrajući svojim starim očima, govorio joj je nekoliko trenutaka
šupljim glasom. Niko nije prevodio.
Došla je još jedna nosiljka i ženu su smestili u nju. Četiri sveštenika su
istupila napred, u svom crvenom, crnom i žutom, s perjanim pokrovima za
glavu. Zatim je sledila nosiljka starog kasikea. Onda je počelo lagano
bubnjanje i dve grupe pevača složno su započele pesmu, muževnu i divlju.
A zlatnocrveni ljudi, skoro nagi, ukrašeni ceremonijalnim perima i
suknjicama, s rekama crne kose koja im se slivala niz leđa, poredali su se u
dve kolone i počeli da izvode plesni korak. Tako su otplesali sa snegom
prekrivenog trga u dva duga raskošna niza, u tamnoj crvenozlatnoj boji i u
crnom krznu, koja su se uvijala uz tiho zveckanje komadića školjki i
kremena, krivudajući preko snega između dve gomile ljudi, narojenih
poput pčela, koji su pevali pored bubnja.
Polako su se sklonili, a njena nosiljka, s pratnjom perima ukrašenih
zastrašujućih sveštenika koji su plesali, prošla je pored njih. Svi su izvodili
teški plesni korak, pa čak, nenaglašeno, i nosači nosiljki. I izašli su s trga,
pored zadimljenih pećnica, stazom prema ogromnom drveću topole, koje
se, ogolelo i besprekorno poput srebrnosive čipke naspram plavetnog
neba, isticalo iznad snega. Sužena reka probijala se između bodlji od leda.
Šahovska polja bašta omeđenih ogradama bila su sasvim pod snegom, a
bele kuće sada su izgledale žućkasto.
Čitava dolina je nepodnošljivo bleštala od čistog snega, sve do zidova
od uspravnog stenja. A preko ravne postelje od snežnog prostirača uvijala
se duga povorka plesača, tresući se polako i raskošno u svom
narandžastom i crnom kretanju.
Visoki zvuk bubnjeva odzvanjao je brzim ritmom, a u kristalnom,
ledenom vazduhu narastajuća rika napeva divljaka bila je poput opsesije.
Sedela je gledajući iz svoje male nosiljke raširenih, ukočenih očiju, ispod
kojih su bili belezi od umora izazvanog drogom. Znala je da će umreti,
usred blistanja ovog snega, u rukama ovog divljeg, neverovatnog naroda.
A dok je zurila u blesak nebeskog plavetnila iznad nazubljenih vrhova
ogromne planine, pomislila je: „Već sam mrtva. Kavu razliku čini prelaz iz
smrti u kojoj jesam u smrt u kojoj ću biti vrlo skoro!“ A ipak je osećala
mučninu i iscrpljenost duše.
Čudna povorka je nastavljala dalje, u beskrajnom plesu, polako, preko
snežnog polja, a onda zašla među obronke obrasle borovim drvećem.
Videla je bakarnotamne ljude koji su stupali teškim plesnim korakom, sve
dalje, između bakarnobledih debala drveća. I najzad je i ona sama, u
zaljuljanoj nosiljci, zašla među drveće borova.
Išli su sve dalje, naviše, preko snega ispod drveća, pored veličanstvenih
stabala od bledog, ljuspičastog bakra, treskanje, ljuljanje i trupkanje
plesne povorke koja je prodirala u šumu, u planinu. Pratili su korito
potoka: ali potok je bio suv, kao u leto, isušen zamrzavanjem voda koje su
ga napajale. Tu su bili bronzanocrveni žbunovi vrbe sa čupercima sličnim
raščupanoj kosi i bledo drveće jasike koje je naspram snega izgledalo kao
bledo meso. Zatim istureno tamno stenje.
Najzad je mogla da oseti kako se plesači više ne kreću napred. Prilazila
je sve bliže bubnjevima, kao leglu nekih tajanstvenih životinja. Zatim je
kroz žbunje izbila u neki čudan amfiteatar. Ispred nje je bio ogromni zid od
šuplje stene, niz čiji je prednji deo visio džinovski, kapavi, očnjaku sličan
ledeni šiljak. Led se spuštao preko stene iz jedne pukotine iznad nje, a
zatim se zaustavio zarobljen, kapajući odozgo s nebesa skoro sve dole do
šupljeg kamenja gde bi trebalo da bude vir u potoku. Ali vir je bio suv.
Na obe strane isušenog vira oformili su se redovi plesača i ples se
nastavljao bez prekida ispred pozadine od žbunja.
Ali ona je mogla da oseti samo zaoštreni izvrnuti šiljak leda, koji je. visio
sa usne mračne pukotine iznad njih. A iza ogromnog užeta od leda vidjela
je panterska obličja sveštenika koji se uspinju uz šuplje lice litice do pećine
koja je, kao mračna duplja, bila udubljena, ubušena, na pola puta uz
klisuru.
Pre nego što je mogla da shvati, njeni nosači su posrtali uz uporišta za
noge, penjući se uz stenu. Ona je, takođe, prošla iza leda. Visio je tu, kao
zavesa koja se ne širi, već visi kao ogromni očnjak. A nisko iznad nje bila je
pukotina pećine koja je uranjala u tamnu dubinu stene. Posmatrala ju je
dok se njihala uspinjući se.
Na platformi ispred pećine stajali su sveštenici, čekajući sa svojim
divnim perima i porubljenim odorama i gledajući je kako se penje. Dvojica
od njih su se sagnula da pomognu njenim nosačima. I najzad je bila na
platformi ispred pećine, daleko iza vretena od leda, iznad šupljeg
amfiteatra među žbunjem dole ispod, gde su ljudi plesali, a celokupno
stanovništvo sela se ćutke okupilo.
Sunce se spuštalo na popodnevnom nebu, s leve strane. Znala je da je
ovo najkraći dan u godini, i poslednji dan njenog života. Okrenuli su je da
se sučeli s bleštavim stubom leda koji se spuštao čudesno zarobljen
daleko ispred nje.
 Dat je neki znak i ples ispod se zaustavio. Sada je vladala potpuna
tišina. Dali su joj malo da pije, a zatim su joj dva sveštenika skinula ogrtač i
tuniku, i u svom čudnovatom bledilu stajala je tu, među drečavim odorama
sveštenika, iza stuba od leda, iza i iznad ljudi tamnih lica. Gomila ispod nje
je ispustila tihi divlji krik. Zatim su je sveštenici okrenuli na drugu stranu,
tako da je stajala leđima okrenuta otvorenom prostoru sveta, duge plave
kose okrenute prema ljudima ispod. A oni su ponovo kriknuli.
Gledala je prema unutrašnjosti pećine. U dubinama je treperila vatra.
Četiri sveštenika skinuli su svoje odore i bili su skoro isto tako nagi kao i
ona. Bili su to snažni ljudi u naponu životne snage, i držali su svoja tamna,
obojena lica spuštena.
Od vatre je došao stari, stari sveštenik s posudom s tamjanom. Bio je
nag i u stanju varvarske ekstaze. Okadio je svoju žrtvu, istovremeno
recitujući šupljim glasom. Iza njega je došao još jedan sveštenik bez odore,
s dva noža od kremena.
Kad su je okadili, položili su je na veliki ravni kamen; četiri snažna
čoveka držala su je za opružene ruke i noge. Iza je stajao ostareli čovek,
kao kostur pokriven tamnim staklom, držeći nož i opčinjeno posmatrajući
sunce; a iza njega je bio drugi nagi sveštenik s nožem.
Malo toga je osećala, iako je bila svesna svega što se događa.
Okrenuvši se prema nebu, pogledala je u žuto sunce. Tonulo je. Vreteno
od leda bilo je poput senke između nje i njega. I shvatila je da sunčevi zraci
dopola ispunjavaju pećinu, iako nisu mogli da dosegnu do oltara gde je
gorela vatra, na daljem kraju levkaste šupljine.
Da, zraci su polako klizili uokolo. Postajući sve crveniji, prodirali su sve
dublje. Kad crveno sunce bude trebalo da potone, sinuće punim sjajem
kroz ledenu osovinu duboko u šupljinu pećine, do najdubljih delova.
Sad je razumela da je ovo bilo ono što su muškarci čekali. Čak i oni koji
su je držali pognuli su se i izvili, njihove crne oči posmatrale su sunce sa
sjaktavim poletom, i strahopoštovanjem, i žudnjom. Crne oči ostarelog
kasikea bile su nepomične kao crna ogledala sunca, kao slepe, a ipak
sadržeći neki užasni odgovor na tajnu zimske planete koja je crvenela. A
oči svih sveštenika bile su usredsređene i sjajne od kugle što je tonula u
crvenoj ledenoj tišini zimskog popodneva.
 Bili su nervozni, jezivo nervozni, i žestoki. Njihova žestina je žudela za
nečim, i čekali su trenutak. I njihova žestina je bila spremna da izbije u
mističnom likovanju, ili trijumfu. Ali ipak su bili nervozni.
Samo oči najstarijeg čoveka nisu bile nervozne. Crne i nepomične, kao
slepe, gledale su sunce, videvši iza sunca. A u njihovoj crnoj, praznoj
usredsređenosti bila je moć, moć sasvim nepojmljiva i daleka, ali duboka,
duboka do srži zemlje, i srži sunca. Potpuno nepomično, on je pratio
trenutak kad će crveno sunce poslati svoj zrak kroz stub leda. Zatim će
starac udariti, i pogoditi, podnoseći žrtvu i osvajajući moć.
Veštinom koju je taj čovek morao zadržati i koja prelazi s naraštaja na
naraštaj.
 Džozef Šeridan le Fanu

IZVEŠTAJ O ČUDNIM
NEPRIJATNOSTIMA
U ULICI ONGIJER

Nije vredna kazivanja, ova moja priča - ili barem nije vredna zapisivanja.
Ipak, ako bi bila ispričana, kao što sam nekad bio pozivan da je ispričam, u
krugu inteligentnih i radoznalih lica osvetljenih dobrom vatrom posle
večere u zimsko veče, dok se napolju hladni vetar zavijajući pojačava, a
unutra je sve ušuškano i prijatno, ta priča je redovno prolazila - mada
moram reći, zašto i ne bi - sasvim dobro. Ali neizvestan je poduhvat da to
uradim onako kao što biste vi želeli. Pero, mastilo i papir slaba su sredstva
za prikazivanje čudesnog, a čitalac je zasigurno stvorenje sklonije kritici od
slušaoca. Ako ipak uspete da navedete svoje prijatelje da zapisanu priču
pročitaju posle spuštanja mraka i kada se uz vatru u ognjištu neko vreme
budu kazivale jezive priče o neopisivim užasima, ukratko, ako mi
obezbedite mollia tempora fandi6 ja ću se dati na posao i reći šta imam da
kažem s većim podsticajem. Dakle onda, uz pretpostavku ispunjavanja
ovih uslova, neću više traćiti reči, nego ću vam jednostavno ispričati kako
se to desilo.
Moj rođak (Tom Ladlou) i ja zajedno smo studirali medicinu. Mislim da
bi on imao uspeha da se držao te profesije, ali više je voleo crkvu, siroti
momak, i umro je rano, podlegavši zaraznoj bolesti koju je dobio
plemenito vršeći svoju dužnost. Za svrhu ovoga što sada pričam dovoljno
ću reći o njegovom karakteru ako pomenem da je po prirodi bio ozbiljan
ali otvoren i veseo, veoma tačan u opažanju činjenica i ni na koji način
sličan meni - koji se lako uzbuđujem ili sam pak nervoznog temperamenta.
Moj ujak Ladlou - Tomov otac - u vreme dok smo mi išli na predavanja,
kupio je tri ili četiri stare kuće u Ulici Ongijer, od kojih je jedna bila
nenastanjena. On sam je stanovao na selu, a Tom je predložio da bi mi
trebalo da se smestimo u nenaseljenoj kući dok ne bude nekome izdata; a
tim potezom bi se postigao dvostruku cilj, jer bismo mi bili bliži
učionicama i mestima gde smo se zabavljali, a ujedno bi nas to poštedelo
plaćanja nedeljne kirije za smeštaj.
Nameštaj nam je bio veoma oskudan - a naša sveukupna oprema
izuzetno skromna i prosta; i ukratko, naš smeštaj je bio jednostavan skoro
kao logorski. Stoga je naš plan bio izvršen skoro odmah kad je smišljen.
Prednji salon nam je služio kao dnevna soba. Ja sam uzeo spavaću sobu
iznad njega, a Tom sobu smeštenu pozadi na istom spratu, u koju se ja ne
bih uselio ni po koju cenu.
Da počnem s tim da je kuća bila veoma stara. Prednja strana je
renovirana, po mom mišljenju, pre nekih pedeset godina; ali ako se to
izuzme, u vezi s njom nije bilo ničeg savremenog. Zastupnik koji ju je kupio
i sredio vlasničke papire za mog ujaka rekao mi je da je kuća prodata,
zajedno s mnogo druge zaplenjene imovine, u Domu parlamenta, čini mi
se 1702. godine, i pripadala je ser Tomasu Haketu, koji je bio gradonačelnik
Dablina u vreme Džejmsa II. Koliko je bila stara u to vreme ne mogu da
kažem, ali u svakom slučaju, pretrajala je dovoljno godina i promena da
poprimi svu tu svoju atmosferu tajanstva, istovremeno podsticajnu i
deprimirajuću, kakva obavija većinu starih vila.
Urađeno je veoma malo detalja kojima bi ona bila osavremenjena, i to
je možda bilo i dobro, pošto je bilo nečeg čudnog i starostavnog u samim
njenim zidovima i tavanicama, u obliku vrata i prozora, u starinskom
kosom položaju dimnjaka, u gredama i teškim ispustima u zidovima - da i
ne pominjemo izvanredan kvalitet celokupne drvenarije, od ograda na
stepeništu do prozorskih okvira, koja se ničim nije mogla prikriti i isticala bi
se svojom starinom među svim modernim nameštajem i dekoracijom
kakva bi se samo mogla smisliti.
Uložen je, zapravo, trud da se tapetama oblože saloni, ali one su
nekako izgledale otrcano i zapušteno. I starica koja je držala mali ubogi
dućan u uličici i čija je ćerka - neudata žena od pedeset dve godine - bila
naša jedina kućna posluga, a dolazila je u rano jutro pa se savesno opet
povlačila čim bi sve pripremila za pijenje čaja u našem prostranom stanu,
ova žena je, kažem, pamtila kad je stari sudija Horaks (koji je, stekavši
naročitu reputaciju „sudije za vešanje“, završio obesivši se, kao što je
islednička porota utvrdila, u naletu „privremene neuračunljivosti“, dečjim
konopcem za preskakanje o masivnu staru ogradu stepeništa) stanovao
ovde i sazivao ugledno društvo uz dobre jelenske odreske i probrani stari
porto. U tim danima izobilja u salonima su bile izvešane pozlaćene
tapiserije i, usuđujem se da kažem, izgledale su upečatljivo, pošto su te
prostorije bile zaista prostrane.
Spavaće sobe bile su obložene drvetom, ali ona prednja nije bila
mračna i svojom starinskom udobnošću potpuno je nadilazila sumorne
primisli povezane s njom. Ali stražnja spavaća soba jeste, s dva neobično
postavljena prozora koji su ostavljali melanholičan utisak, zaludno
zagledana ka podnožju kreveta i sa senovitim uvučenim delom prostorije
kakav se mogao zateći u najstarijim dablinskim kućama, sličnim nekom
ogromnom avetinjskom ormaru, koji se po saobraznosti svoje prirode
stapao s celom spavaćom odajom i zasenjivao pregradu između dva dela
prostorije. Noću je ovaj „alkov“ - kako je naša „služavka“ imala običaj da
ga naziva - imao u mojim očima naročito zlokobnu i sugestivnu prirodu.
Tomova udaljena i usamljena sveća uzalud je svetlucala u njegovoj tmini.
Tu je bio alkov, uvek se nadnoseći nad njim - sam po sebi uvek neprodorno
mračan. Ali to je bio samo deo ukupnog osećaja. Cela soba je bila, ne
mogu da kažem zašto, meni odbojna. Stvar je bila, pretpostavljao sam, u
njenim srazmerama i izgledu, prikrivenom neskladu - izvesnom
tajanstvenom i neopisivom međuodnosu koji je nejasno narušavao
nekakav skriveni doživljaj prikladnosti i bezbednosti i budio nerazjašnjive
sumnje i strepnje u mašti. Sve u svemu, kao što sam na početku rekao,
ništa me ne bi moglo navesti da sam provedem noć u njoj.
Nikad nisam pokušavao da sakrijem od jadnog Toma moju sujevernu
slabost, a on se, s druge strane, sasvim bezuspešno podsmevao mojim
bojaznima. Sumnjičavcu je ipak bilo suđeno da dobije lekciju, kao što ćete
čuti.
Nije prošlo dugo otkako smo zauzeli svaki svoju spavaonicu kad sam
počeo da se žalim na nelagodno provedene noći i poremećen san. Bio
sam, pretpostavljam, dodatno nestrpljiv zbog ove neprijatnosti pošto sam
inače imao čvrst san i ni na koji način nisam bio sklon košmarima. Ali sada
mi je, u svakom slučaju, bilo suđeno da mi, umesto da uživam u svom
uobičajenom odmoru, svaka noć bude ispunjena užasima. Posle početnog
niza neprijatnih i zastrašujućih snova, moje nevolje su poprimile konačan
oblik i ista vizija, bez ikakve primetne promene i u jednoj pojedinosti,
dolazila mi je najmanje (u proseku) svake druge noći u nedelji.
Dakle, taj san, košmar, ili paklena iluzija - kako vam se više sviđa da je
nazovete - čija sam bio bedna žrtva bila je ovakva:
Video sam, ili sam mislio da sam video, s krajnje odbojnom jasnoćom,
iako u taj čas noći u dubokoj tmini, svaki deo nameštaja i slučajni raspored
stvari u sobi u kojoj sam ležao. Ovo je, kao što znate, uzgredna pojava u
običnoj noćnoj mori. Dakle, dok sam bio u ovom nadnaravnom stanju,
koje je izgleda služilo samo da obasja pozornicu na kojoj će mi biti
prikazan jednolični prizor užasa koji je činio moje noći neizdrživim, moja
pažnja bi svaki put postajala, ne znam zbog čega, usmerena na prozre
nasuprot podnožju mog kreveta; i, jednoobrazno sa istim učinkom, osećaj
jezivog iščekivanja uvek bi me obuzeo, polako ali neizostavno. Postajao
sam nekako svestan nekakvih užasnih ali nejasnih priprema koje se
odvijaju u nekoj nepoznatoj odaji i kroz nekog nepoznatog prenosioca,
radi mog mučenja; a posle određenog vremena, koje mi je uvek delovalo
kao da je istog trajanja, iznenada bi se pojavila prikaza na prozoru, gde je
ostajala ne pomerajući se, kao da je privučena magnetizmom, i tada je
počinjalo moje užasno mučenje, da potraje možda i satima. Prikaza koja se
tako tajanstveno zaustavljala na prozorskom staklu bio je lik jednog
starca, u svilenom kućnom ogrtaču sa skerletnim cvetovima čiji kroj i sada
mogu da opišem, a izraz starčevog lica otelotvoravao je čudnu mešavinu
uma, čulnosti i snage, ali sve to obeleženo pretnjom i puno zlobe. Nos mu
je bio povijen, kao kljun lešinara; oči krupne, sive, prodorne i obasjane
okrutnošću i hladnoćom većom od ljudske. Nad tim licem nadnosila se
skerletna kapa od baršuna, a kosa koja je virila ispod nje bila je pobelela od
starosti, iako su obrve sačuvale svoju izvornu crnu boju. Dobro se sećam
svake crte, nijanse i senke na tom okamenjenom licu, a kako i ne bih!
Nepomični pogled njegovih paklenih očiju bio je uperen u mene, a ja sam
uzvraćao pogled u neobjašnjivoj košmarnoj opčinjenosti, u patnjama koje
su, kako mi je izgledalo, trajale satima. Najzad:
Petao se oglasio, a on je nestao
... taj zloduh koji me je držao zarobljenog kroz užasne sate noći; i ja
sam, izmučen i nervozan, ustao da se pozabavim svojim dnevnim
dužnostima.
Osećao sam - ne mogu tačno da kažem zašto, ali to je možda bilo zbog
izuzetnih patnji i dubokih utisaka nezemaljskog užasa s kojim je ta čudna
fantazmagorija bila povezana - nesavladivu odbojnost da opisujem tačnu
prirodu tih noćnih nevolja svom prijatelju i sustanaru. Ipak, uopšteno sam
mu ispričao da su me morili grozni snovi i, odani materijalizmu koji se
pripisuje medicini, udružili smo svoje umne snage da odagnamo moje
strahove, ne egzorcizmom, nego lekovitim napitkom.
Pravično ću govoriti o tom napitku i iskreno priznati da su posete
uklete prikaze počele da se proređuju pod njegovim uticajem. Šta misliti o
tome? Da li je ta čudna pojava - ispunjena karakterom koliko i grozotom -
dakle bila tvorevina moje mašte ili proizvod mog lošeg varenja? Da li je
ona, ukratko, subjektivna (da upotrebim tehnički rečnik tog vremena), a
ne opipljivi upad i provala nekog spoljnjeg prenosnika? To, moj dobri
prijatelju, kao što ćemo obojica priznati, nikako nije moglo biti tako. Zli
duh, koji je u liku te prikaze začaravao moja čula, mogao je da bude isto
toliko blizu mene, isto toliko silan, isto toliko zloban, iako ga ja nisam
video. Šta znači čitav moralni kodeks obznanjene vere u odnosu na nuždu
očuvanja naših tela, trezvenosti, uzdržanosti i tako dalje? U ovome je
očigledna povezanost između materijalnog i nevidljivog; zdrava odlika
sistema i njegova nenarušena energija može nas, po svemu što znamo,
sačuvati od uticaja koji bi inače sam život učinili užasnim. Hipnotizer i
elektrobiolog će omanuti u proceni kod devet od deset pacijenata - pa
tako može i zli duh. Posebna stanja telesnog sistema nerazdvojna su od
posledica izvesnih spiritualnih pojava. Postupak ponekad uspeva, a
ponekad ne - to je sve.
Posle sam otkrio da je moj sadrug, koji je nastojao da bude sumnjičav,
takođe imao svojih nedaća. Ali o tome još ništa nisam znao. Jedne noći,
začudo, spavao sam čvrsto kad me je prenuo zvuk koraka u hodniku
ispred moje sobe, nakon čega je usledio glasni zveket nečega za šta će se
ispostaviti da je bio veliki bronzani svećnjak, koji je jadni Tom Ladlou svom
snagom zavitlao preko ograde stepeništa i koji se odjekujući skotrljao na
donji deo stepenica; a skoro u istom trenutku Tom je naglo otvorio moja
vrata i uleteo u sobu unatraške, izuzetno uzbuđen.
Iskočio sam iz kreveta i zgrabio ga za nadlakticu pre nego što sam
stekao bilo kakvu jasnu predstavu gde sam. Stajali smo tu - u košuljama -
ispred otvorenih vrata, zagledani preko velike stare ograde stepeništa u
prozor u hodniku, kroz koji je prodirala nezdrava svetlost meseca
skrivenog oblacima.
„U čemu je stvar, Tome? Šta je s tobom? Šta je dođavola s tobom,
Tome?“, pitao sam drmusajući ga s nervoznim nestrpljenjem.
Duboko je udahnuo pre nego što mi je odgovorio, a i tada to nije bilo
sasvim pribrano.
„Nije ništa, baš ništa... Jesam li govorio? Šta sam rekao? Gde je sveća,
Ričarde? Mračno je, ja... imao sam sveću.“
„Da, veoma je mračno“, rekao sam, „ali šta se dešava? Šta je bilo?
Zašto mi ne kažeš, Tome? Jesi li sišao s uma? U čemu je stvar?“
„U čemu je stvar? O, sad je s tim gotovo. Mora da je to bio san - ništa
drugo nego san - zar ne misliš tako? Nije to moglo biti ništa drugo nego
san.“
„Naravno“, rekao sam ja, osećajući se neobično nervozno, „to je bio
san.“
„Pomislio sam da je u mojoj sobi čovek i - i iskočio sam iz kreveta, i... i...
gde je sveća?“
„U tvojoj sobi, najverovatnije“, rekoh, „hoćeš li da odem i donesem
je?“
„Ne, ostani ovde - ne idi; nije važno - nije, kažem ti; to je bio samo san.
Zabravi vrata, Dik, ostaću ovde s tobom - osećam se nervozno. Pa, Dik,
kao dobar drug, upali svoju sveću i otvori prozor - ja sam u šoku.“
Uradio sam kako je tražio i, ogrnuvši se kao Granuel7 u jedan od mojih
pokrivača, on sede blizu mog kreveta.
 Svi znaju koliko je zarazan strah svake vrste, ali još više ta određena
vrsta straha koja je u tom trenutku mučila jadnog Toma. Ja nisam čuo, a
ne verujem da bi u tom času on mogao da ponovi ni za pola sveta,
pojedinosti o groznoj viziji koja ga je toliko rastrojila.
„Nemoj da se trudiš da mi pričaš bilo šta o tvom besmislenom snu,
Tome“, rekao sam glumeći prezir, a zapravo osećajući paniku, „hajde da
pričamo o nečemu drugom; ali je sasvim jasno da ova stara prljava kuća ne
odgovara nijednom od nas i obesi me ako ostanem ovde više i dana, da
me muče loša probava i... i... mučne noći, pa zato sasvim lepo možemo
potražiti drugi smeštaj - zar ne misliš tako? Smesta.“
Tom se složio i, posle nekog vremena, rekao:
„Mislio sam, Ričarde, kako je prošlo dosta vremena otkad nisam video
svog oca i doneo sam odluku da odem tamo sutra i vratim se za dan ili
dva, a ti u međuvremenu možeš da nam iznajmiš sobe.“ Zamišljao sam da
će ta odluka, očigledno posledica vizije koja ga je toliko duboko zastrašila,
verovatno nestati ujutru zajedno s maglom i senkama noći. Ali pogrešio
sam. Tom je otišao na selo u prvi svitaj dana, nakon što smo se dogovorili
da ga pozovem pismom poslatim kod mog ujaka Ladloua čim nam
obezbedim prikladan smeštaj.
Dakle, nestrpljivom kao što sam već bio da promenim stan, desilo se,
zahvaljujući nizu sitnih poteškoća i nezgoda, da je prošlo skoro nedelju
dana pre nego što sam postigao dogovor i uputio pismo Tomu. A u
međuvremenu, vašem skromnom slugi dogodila se pokoja nevažna
dogodovština, koja je, koliko god sada izgledala besmisleno, izgubivši na
značaju zbog vremenske udaljenosti, nesumnjivo u to vreme poslužila da
značajno pojača moju želju za promenom.
Noć ili dve nakon odlaska mog sadruga sedeo sam pored vatre u svojoj
sobi, iza zaključanih vrata, sa čašom punom vrućeg punča od viskija na
nakrivljenom stočiću za kafu; pošto sam kao najbolji način da odagnam
Crne duhove i bele,
Plave duhove i sive,
kojima sam bio okružen, prihvatio postupak koji mi je preporučivala
mudrost mojih predaka, i „održavao sam svoj duh na visini ispijajući
alkohol“.8 Odložio sam svoju knjigu o anatomiji i lečio se lekovitim
napitkom, pre nego što ispijem punč i legnem u krevet, čitajući nekoliko
strana Spektejtora, kad sam začuo korak na stepenicama koje su se
spuštale s tavana. Bilo je dva sata po ponoći i ulice su bile tihe kao crkveno
dvorište - zvuci su se stoga čuli savršeno jasno. Bio je to spor, težak bat
koraka, koji se odlikovao naglašenošću i promišljenošću kakva dolazi s
godinama, i spuštao se naniže niz uske stepenice; a ono što je taj zvuk
činilo još čudnijim bilo je to što se jasno čulo da su stope koje su ga
stvarale bile bose, i odbrojavale su stepenike uz nekakav zvuk između
lupanja i pljeskanja, vrlo neprijatan za slušanje.
Odlično sam znao da je moja kućna pomoćnica odavno otišla i da niko
osim mene nije imao nikakvog posla u ovoj kući. Takođe je bilo sasvim
jasno da osoba koja je silazila niz stepenice nije imala nikakvu nameru da
prikrije svoje kretanje, nego je, nasuprot tome, naizgled bila sklona da
napravi još više buke i nastavljala je dalje mnogo sporije nego što je bilo
potrebno. Kad su koraci došli do podnožja stepenica ispred moje sobe,
kao da su se zaustavili, a ja sam svakog časa očekivao da vidim kako se
moja vrata otvaraju sama od sebe i propuštaju unutra uzorak one
odvratne slike koja mi se prikazivala na prozoru. Ipak, osetio sam
olakšanje već za nekoliko sekundi, kad sam čuo da se koraci ponovo
spuštaju dalje, na potpuno isti način, niz stepenice koje su vodile u dnevne
sobe, a zatim, posle još jedne stanke, niz sledeći niz stepenica i dalje sve
do hola, gde ih više nisam čuo.
Dakle, do trenutka kada je zvuk uminuo, ja sam bio, kako se kaže,
doveden do vrhunca usplahirenosti. Osluškivao sam, ali nije se čuo ni
najslabiji zvuk. Prikupio sam hrabrost za izvođenje odlučujućeg
eksperimenta - otvaranja svojih vrata - i gromoglasno se prodrao preko
ograde stepeništa: „Ko je tamo?“ Nije bilo odgovora osim odjeka mog
sopstvenog glasa kroz praznu staru kuću - nije se ponovilo kretanje, ništa,
ukratko, što bi mojim neprijatnim osećajima dalo određen smer. Postoji,
po mom mišljenju, nešto krajnje neprijatno i demorališuće u zvuku
vlastitog glasa u takvim okolnostima, koji usamljeno i uzaludno odjekuje.
To je udvostručilo moj osećaj izdvojenosti, a moje strepnje su narasle kad
sam opazio da su se vrata, za koja sam sa sigurnošću mislio da sam ih
ostavio otvorena, zatvorila iza mene. U nejasnoj bojazni, plašeći se da će
mi odstupnica biti odsečena, vratio sam se nazad u svoju sobu što sam
brže mogao i tamo sam ostao u stanju zamišljene opsade, u vrlo
neprijatnoj situaciji, do jutra.
Sledeće noći se moj bosonogi sustanar nije vratio, ali noć posle te, dok
sam ležao u krevetu, u mraku - negde u isti čas kao i pre, kako mi se čini -
jasno sam čuo kako se stari druškan ponovo spušta s potkrovlja.
Ovog puta sam bio ispio svoj punč i borbeni moral mi je stoga bio
izvanredan. Iskočio sam iz kreveta, zgrabio žarač dok sam prolazio pored
vatre koja je gasnula i za tili čas se obreo u hodniku. Dotad je zvuk već
utihnuo - mrak i hladnoća delovali su obeshrabrujuće; a zamislite moj užas
kad sam video, ili pomislio da sam video, crno čudovište, da li u obliku
čoveka ili medveda ne bih mogao reći, kako stoji leđima okrenuto zidu, u
hodniku, sučeljeno sa mnom, dok su mu dva ogromna zelenkasta oka
nejasno svetlucala. Sada moram biti iskren i priznati da je upravo tu stajala
vitrina u kojoj su bile posložene čaše i tanjiri, iako se u tom trenutku nisam
toga setio. Istovremeno moram pošteno reći, uz dužno poštovanje prema
onome što pobuđena mašta može da prizove, kako nikada nisam mogao
da se pomirim s tim da me je u toj stvari zaludela sopstvena uobrazilja,
pošto je ova prikaza, nakon jedne ili dve promene oblika, kao u činu
početka nekakve transformacije, počela, naizgled kad je bolje promislila,
da se kreće ka meni u svom prvobitnom obliku. Iz nagona pokrenutog
užasom pre nego odvažnošću, zavitlao sam žaračem iz sve snage u glavu
tog stvora i uz muziku stravične lomljave povukao sam se u svoju sobu pa
dva puta zaključao vrata. Zatim, posle jednog minuta, čuo sam stravične
bose stope kako silaze niz stepenice, sve dok zvuk nije uminuo u holu, kao
i prošlog puta.
Ako je prikaza od prethodne noći bila optička varka izazvana mojom
uobraziljom, koju je izazvao tamni obris naše vitrine, i ako su njene užasne
oči bile samo par prevrnutih šolja za čaj, imao sam u svakom slučaju
zadovoljstvo što sam zavitlao žarač sa zadivljujućim učinkom, i u
doslovnom značenju maštovite fraze, „spojio sam mu dva oka u jedno“,
kao što su svedočili izmešani delići mog servisa za čaj. Dao sam sve od
sebe da prikupim utehu i hrabrost iz ovih dokaza, ali nije pomoglo. A osim
toga, šta sam mogao da mislim o onim užasnim bosim stopalima koja su
odmeravala razdaljinu čitavog stepeništa kroz samoću mog ukletog
boravišta i njihovom ravnomernom trupkanju, i to u čas kad se ne javlja
nikakav dobar uticaj? Dovraga s tim! Cela ta stvar je bila odvratna. Klonuo
sam duhom i strepeo od približavanja noći.
Ona je došla, zlokobno praćena olujom s grmljavinom i zagušujućim
potocima deprimirajuće kiše. Ulice su se utišale ranije nego inače i u
dvanaest sati nije se čulo ništa osim pljuštanja kiše koje nije donosilo
nikakvu utehu.
Smestio sam se što sam udobnije mogao. Upalio sam dve sveće
umesto jedne. Zaboravio sam na krevet i pripremio se za ispad na hodnik,
sa svećom u ruci, pošto sam, coute qui coute,9 bio rešen da vidim
stvorenje, ako se uopšte moglo videti, koje je narušavalo noćni mir mog
boravišta. Bio sam nespokojan i nervozan i uzalud sam pokušavao da se
zabavim svojim knjigama. Hodao sam tamo-amo po sobi, zviždućući na
smenu vesele i ratničke melodije i osluškujući svaki čas u iščekivanju
jezivog zvuka. Seo sam i zagledao se u četvrtastu nalepnicu na crnoj flaši
dostojanstvenog i solidnog izgleda, sve dok „NAJBOLJI STARI MALT VISKI
FLANAGANAI KOMPANIJE“ nije prerastao u neku vrstu ćutljivog sadruga u
svim fantastičnim i stravičnim nagađanjima koja su mi se komešala u glavi.
Tišina je, u međuvremenu, postala još tiša, a tmina tamnija. Uzalud sam
osluškivao da li će se začuti tutnjava nekih kola ili potmuli žagor udaljene
svađe. Nije bilo ničega osim zvuka vetra koji se pojačavao, usledivši posle
oluje s grmljavinom koja je prešla preko Dablinskih planina i izgubila se
izvan domašaja sluha. Usred tog velikog grada počeo sam da se osećam
kao da sam sâm s prirodom, i nebesa bi ga znala s čime još. Ipak, punč, koji
je napravio zveri od mnogih ljudi, od mene je ponovo napravio čoveka -
tačno na vreme da, uz prihvatljivu smirenost živaca i odlučnost, čujem
mlitave, bose stope kako se ponovo polako spuštaju niz stepenice.
Uzeo sam sveću, ne bez drhtaja. Dok sam išao kroz sobu, pokušao sam
da uobličim neku molitvu, ali zaustavio sam se u tome da bih oslušnuo, i
nikada je nisam dovršio. Koračanje se nastavilo. Priznajem da sam
nekoliko sekundi oklevao na vratima pre nego što sam prikupio smelosti i
otvorio ih. Kad sam provirio napolje, hodnik je bio sasvim prazan - nije bilo
čudovišta koje je stajalo na stepeništu; a kako je odvratni zvuk utihnuo,
osetio sam se dovoljno sigurno da se osmelim i priđem skoro do ograde.
Užas nad užasima! Samo stepenicu ili dve ispod mesta gde sam stajao
nezemaljski korak uzdrmao je pod. Oko mi je uhvatilo nešto što se kretalo;
bilo je otprilike veličine Golijatovog stopala - sivo, teško i obrušavalo se
svom težinom s jedne stepenice na drugu. Tako mi života, bio je to
najčudovišniji sivi pacov kog sam ikada video ili mogao da zamislim.
Šekspir kaže: „Poneko nije kadar da podnese kad vidi prase s njuškom
razjapljenom; neko pobesni kad mačku spazi.“10 Skoro sam se izbezumio
kad sam video ovog pacova, pošto se on, smejte mi se koliko god hoćete,
zagledao u mene sa, kako sam pomislio, potpuno ljudskim izrazom zlobe. I
dok se meškoljio u mestu gledajući naviše u moje lice i stojeći mi skoro
između stopala, video sam, mogu da se zakunem u to - osećao sam to
tada, a sada to znam - pakleni pogled i prokleto lice mog starog prijatelja
koji mi se prikazivao na prozoru preobraženo u lik gnusnog glodara ispred
mene.
Ponovo sam uleteo u svoju sobu sa osećanjem zgađenosti i užasa
kakvo ne mogu da opišem i zaključao vrata i navukao rezu kao da je s
druge strane lav. Proklet bio on ili ono; prokleta bila prikaza i njen prauzor!
Osećao sam u duši da je pacov - da, pacov, PACOV kog sam upravo video -
bio zlo stvorenje koje se prerušilo i vršljalo po kući zbog neke paklene
noćne smicalice.
Sledećeg jutra sam se rano zaputio kroz blatnjave ulice, a između
ostalih poslova koje sam obavio, poslao sam naredbodavnu poruku
pozivajući Toma da se vrati. Po povratku sam pak pronašao poruku mog
odsutnog druga, kojom je objavljivao kako namerava da se vrati sutradan.
Dvostruko sam živnuo zbog toga, jer sam bio uspeo da iznajmim sobe i jer
su se promena okruženja i povratak mog sadruga prikazivali kao naročito
prijatni posle, napola besmislene a napola užasne, dogodovštine od prošle
noći.
Nepripremljen sam spavao u svom novom stanu u Ulici Dajdžes te noći,
a sledećeg jutra sam se vratio na doručak u ukletu vilu, gde će, kako sam
bio ubeđen, Tom odmah svratiti po povratku.
Bio sam potpuno u pravu - došao je, a skoro prvo njegovo pitanje
odnosilo se na prvenstveni cilj naše promene boravišta.
„Hvala bogu“, rekao je sa iskrenim žarom kad je čuo da je sve sređeno.
„Osećam olakšanje zbog tebe. Što se mene tiče, uveravam te kako ništa
na svetu ne bi moglo da me navede da provedem noć u ovoj strašnoj
staroj kući.“
„Prokleta bila ova kuća!“, prasnuo sam, sa iskrenom mešavinom straha
i zgađenosti, „nismo proveli prijatnog sata otkad smo došli da živimo
ovde“, i onda sam nastavio i ispričao kao uzgred moju dogodovštinu s
prekrupnim starim pacovom.
„Pa, ako je to sve“, rekao je moj rođak, šaleći se da malo olakša celu
stvar, „ne verujem kako bi trebalo previše da brinemo zbog toga.“
„O, ali njegove oči - njegov izraz, moj dragi Tome“, navaljivao sam, „da
si to video, ti bi osećao da to može biti bilo šta drugo nego ono što
izgleda.“
„Sklon sam mišljenju da bi najbolju čaroliju u ovakvom slučaju izvela
jedna snažna mačka“, reče on izazivački se kikoćući.
„Ali hajde da čujemo tvoju pustolovinu“, rekao sam ja jetko.
Na ovaj izazov on se s nelagodom osvrnuo oko sebe. Podstakao sam
jedno vrlo neprijatno sećanje.
„Čućeš, Dik, ispričaću ti je. Bogme, gospodine, trebalo bi ipak da se
osećam veoma čudno, kazujući to ovde, iako smo mi previše telesno jaki
da bi se duhovi petljali s nama baš sad.“
Iako je ovo izgovorio kao šalu, mislim da je u pitanju bilo ozbiljno
razmatranje. Naša Heba11 je u uglu sobe pakovala naše polomljene ostatke
servisa za čaj i obroke u korpu. Ona je uskoro obustavila svoj rad i širom
otvorenih očiju i usta počela pažljivo da sluša. Tomovo iskustvo bilo je
iskazano otprilike ovim rečima:
„Video sam to tri puta, Dik - u tri različite prilike - i potpuno sam siguran
da mi je smeralo neko pakleno zlo. Bio sam, kažem, u opasnosti - u krajnjoj
opasnosti, pošto, da se ništa drugo nije desilo, razum bi me izdao, samo
da nisam tako rano umakao. Hvala bogu. Jesam umakao.
Prve noći kad je došlo do tog mrskog uznemiravanja, ležao sam kao da
spavam, u onom dotrajalom starom krevetu. Mrzim i da mislim o tome.
Bio sam zapravo potpuno budan, iako sam ugasio sveću, i ležao sam tiho
kao da sam usnuo. I iako sticajem okolnosti nisam mogao da zaspim, misli
su mi se kretale radosnim i prijatnim tokom.
Mislim da je moralo biti najmanje dva sata po ponoći kad sam pomislio
da sam začuo zvuk u onoj - onoj odvratnoj niši na daljem kraju spavaće
sobe. Zvučalo je kao da neko polako vuče parče užeta po podu, odiže ga,
pa ga ponovo meko spušta u namotajima. Jednom ili dvaput sam se
uspravio u sedeći položaj u krevetu, ali nisam ništa mogao da vidim, pa
sam zaključio da to mora biti miš u lamperiji na zidovima. Nisam imao
nikakav zlokobniji osećaj od radoznalosti i posle nekoliko minuta prestao
sam da obraćam pažnju na to.
Dok sam tako ležao, čudno je reći, isprva ne sumnjajući ni u šta
natprirodno, iznenada sam video starca, prilično čvrstog i stamenog, u
nekakvoj riđoj kućnoj haljini i s crnom kapicom na glavi, kako se ukočeno i
polako kreće nakoso preko sobe, prolazeći pored podnožja mog kreveta i
ulazeći u drveni ormar s leve strane. Nosio je nešto pod miškom, glave
malo povijene na stranu, i, milostivi bože! Kad sam video to lice.“
Tom je na časak zastao, pa zatim rekao:
„Taj odvratni izraz, koji ni živ ni čovek na umoru nikada ne može
zaboraviti, otkrivao je šta je on bio. Ne okrećući se ni levo ni desno, prošao
je pored mene i ušao u ormar pored uzglavlja kreveta.
Dok je ovaj zastrašujući i neopisivi uzorak smrti i krivice prolazio,
osećao sam kako nemam ništa više snage da progovorim ili se pokrenem
nego da sam i sam leš. Pošto sam satima nakon što je to nestalo bio
previše prestravljen i slab da se pomerim. Čim je svanulo, skupio sam
hrabrosti i pretražio sobu, a naročito putanju kojom se naizgled kretao
zastrašujući uljez, ali nije bilo vidljivog traga koji bi ukazao da je iko prošao
tuda; nije bilo nikakvog vidljivog znaka da je nešto pomerano među
stvarima nabacanim na dnu ormara.
Sada sam počeo malo da se oporavljam. Bio sam smožden i iscrpljen, i
najzad me je savladao grozničav san. Kasno sam sišao dole, i kad sam
zatekao tebe malodušnog, zbog tvojih snova u vezi s prikazom, čiji se
original lično, kako sam sada siguran, pojavio preda mnom, nisam želeo da
pričam o paklenim vizijama. Zapravo, pokušavao sam sebe da ubedim
kako je sve to bila iluzija, a nije mi se dopadalo da oživljavam u svoj
njihovoj snazi mrske utiske od prošle noći - ili da rizikujem postojanost
svoje sumnjičavosti prepričavajući priču o preživljenim mukama.
Mogu ti reći da mi je bila potrebna izvesna odvažnost da sledeće noći
odem u svoju ukletu odaju i tiho legnem u isti krevet“, nastavio je Tom.
„Uradio sam to donekle sa strepnjom, kojoj, ne stidim se da kažem, nije
bilo potrebno mnogo da se podstakne u pravu paniku. Ta noć je, ipak,
prošla sasvim mirno, a isto tako i sledeća, a takođe i još dve ili tri posle
toga. Postao sam samopouzdaniji i počeo da umišljam kako sam
poverovao u teorije o spektralnim iluzijama, koje sam isprva uzalud
pokušavao da sebi nametnem mimo svojih uverenja.
Priviđenje je zaista bilo neuobičajeno. Prošlo je kroz sobu bez ikakvog
obraćanja pažnje na moje prisustvo: ja nisam uznemirio njega, a ono nije
imalo nikakvog posla sa mnom. Šta je onda uopšte bila ikakva zamisliva
svrha njegovog prolaska kroz sobu u vidljivom obliku? Naravno da je ono
moglo biti u ormaru umesto da prolazi ovamo, isto tako lako kao što je
ušlo u zabačeni deo prostorije ne ulazeći u sobu u obliku prepoznatljivom
pomoću bilo kog čula. Osim toga, kako sam ga ja, dođavola, video? Bila je
mrkla noć, nisam imao sveću, nije bilo vatre u ognjištu, a ipak sam ga video
tako jasno, u bojama i obliku, kao što sam ikad video bilo koje ljudsko
obličje! Sve bi to moglo da se objasni kataleptičnim snom; a ja sam čvrsto
zaključio da je to morao biti san.
Jedna od najistaknutijih pojava u vezi s primenom neiskrenosti jeste
ogroman broj smišljenih laži koje govorimo sebi, onome koga bi najmanje
od svih drugih očekivali da ćemo obmanjivati. U svemu ovome, jedva da
ima potrebe i da ti to kažem, Dik, ja sam jednostavno lagao samog sebe i
nisam verovao nijednu reč tom bednom petljanju. A ipak sam nastavljao,
kao što ljudi već rade, kao uporne varalice i šarlatani koji teraju ljude da im
poveruju prostom silom ponavljanja. Tako sam se nadao da ću sebe
pridobiti barem za ugodnu sumnjičavost u vezi sa duhom.
On se nije pojavio drugi put - to je zasigurno bilo utešno; i šta me je,
uostalom, bilo briga za njega i njegovu uvrnutu staru togu i čudan izgled?
Nije uopšte! Ništa mi nije škodilo što sam ga video, a još bolje što sam
imao dobru priču. Zato sam se uvukao u krevet, ugasio svoju sveću i,
ohrabren glasnom pijanom svađom u stražnjoj uličici, čvrsto usnuo.
Iz tog dubokog sna probudio sam se prenuvši se. Znao sam da sam
sanjao užasan san, ali nisam mogao da se setim o čemu. Srce mi je žestoko
lupalo, osećao sam se pometeno i grozničavo; uspravio sam se u sedeći
položaj u krevetu i osvrnuo se po sobi. Jasna mesečeva svetlost dopirala
je unutra kroz prozor bez zavesa; sve je bilo onako kako sam poslednji put
video; a iako je kućna svađa u poprečnoj uličici, na moju žalost, uminula,
još sam mogao da čujem nekog raspoloženog druškana kako peva, na
putu ka kući, u to vreme popularnu šaljivu pesmicu zvanu Marfi Dilejni.
Iskoristivši to skretanje pažnje, ponovo sam legao, licem okrenut prema
kaminu, i, sklopivši oči, dao sam sve od sebe da ne mislim ni o čemu
drugom nego o pesmi, koja je svakog trenutka postajala sve slabija gubeći
se u daljini.

Taj Marfi Dilejni, tako živahan i zabavan,

Ušao je u bircuz da bi bio trešten;
Podobro viskija pun isteturao se opet van,
Svež kô detelina i kô bik zaslepljen.

Pevač, čije je stanje, usudio bih se reći, podsećalo na stanje junaka

njegove pesme, uskoro se previše udaljio da bi i dalje bodrio moj sluh; a
kad je njegova muzika uminula u daljini, ja sam utonuo u dremež, ni čvrst
ni osvežavajući. Pesma mi se nekako uvukla u glavu i nastavljao sam da u
mislima krivudam kroz doživljaje mog uglednog zemljaka, koji je izašavši iz
‘bircuza’ pao u reku, iz koje su ga izvukli da bi ga ‘poseli’ pred porotu za
uviđaj, a koja je saznavši od ‘doktora za konje’ da je on ‘mrtav da mrtviji ne
može biti, tako da je tome kraj’, odmah došla do svoje procene, baš kad se
on ponovo osvestio, nakon čega su između leša i islednika izbili gnevna
rasprava i žestok okršaj koji su ispunili pesmu potrebnim duhom i
veseljem.
Uz napornu jednoličnost i veoma sporo, prolazio sam kroz ovu baladu,
sve do poslednjeg stiha, a onda opet da capo,12 i opet iznova, u mom
neprijatnom polusnu, ni sam ne mogu da odredim koliko dugo. Na kraju
sam se zatekao kako mrmljam: ‘Mrtav da mrtviji ne može biti, tako da je
tome kraj’, a nešto poput drugog glasa u meni kao da je reklo, veoma tiho
ali oštro: ‘Mrtav! Mrtav! Mrtav! I neka se gospod smiluje tvojoj duši!’ I ja
sam smesta bio sasvim budan i gledao sam pravo ispred sebe glave
spuštene na jastuk.
Dakle - hoćeš li mi poverovati, Dik? Video sam istu prokletu priliku kako
stoji pravo preda mnom i zuri u mene sa svojim okamenjenim i đavolskim
izrazom lica, ni dva metra od kreveta.“
Tom je ovde zastao i obrisao znoj s lica. Osećao sam se veoma čudno.
Žena je bila isto toliko bleda kao i Tom, a, ovako okupljeni kao što smo bili
na samom mestu tih zbivanja, svi smo bili, usuđujem se reći, podjednako
zahvalni za jasnu svetlost dana i vrevu koja se odvijala izvan kućnih vrata.
„Otprilike samo tri sekunde sam ga video čisto; onda je postao nejasno
vidljiv, ali se duže vremena zadržalo nešto poput stuba tamnog isparenja
na mestu gde je stajao, između mene i zida, a ja sam sa sigurnošću osećao
da je on još tu. Poduže nakon toga nestala je i ova pojava. Poneo sam
odeću sa sobom dole u hol i tu se obukao, pored napola otvorenih vrata;
zatim sam izašao napolje na ulicu i hodao po gradu do jutra, kad sam se
vratio, u jadnom stanju nervoze i iscrpljenosti. Bio sam takva budala, Dik,
što sam se stideo da ti kažem kako sam postao tako uzrujan. Mislio sam
da bi mi se ti smejao; pogotovo što sam ja uvek govorio filozofski i s
prezirom se odnosio prema tvojim duhovima. Zaključio sam da mi ti ne bi
oprostio pa sam zadržao svoju užasnu priču za sebe.
Dakle, Dik, teško da ćeš mi poverovati kada te budem uveravao da
mnogo noći posle ovog poslednjeg doživljaja uopšte nisam išao u svoju
sobu. Sedeo bih neko vreme u dnevnoj sobi nakon što bi ti otišao u krevet,
a onda bih se tiho odšunjao do vrata hola, izvukao se napolje i sedeo u
kafani Robin Hud dok poslednji gost ne bi otišao, a onda bih šetao kroz
noć kao stražar, koračajući ulicama sve do jutra.
Duže od nedelju dana uopšte nisam spavao u krevetu. Ponekad bih
odremao na klupi u Robinu Hudu, a ponekad na stolici tokom dana, ali
normalnog sna apsolutno nisam imao.
Bio sam sasvim rešen da treba da se preselimo u drugu kuću, ali nisam
mogao da se nateram da ti kažem razlog, i nekako sam to odgađao iz
dana u dan, iako mi je život bio, tokom svakog sata ovog mučenja, toliko
bedan kao zločincu kom su policajci na tragu. Potpuno sam se razboleo od
takvog jadnog načina života.
Jednog popodneva odlučio sam da uživam u jednočasovnom snu na
tvom krevetu. Mrzeo sam svoj; zato nikad nisam, osim tokom
svakodnevnih potajnih poseta kada bih ga razmestio, plašeći se da Marta
ne otkrije tajnu mog noćnog odsustvovanja, ulazio u tu zlom obeleženu
sobu.
Kao što je zlosrećnim slučajem htelo da bude, ti si bio zaključao svoju
spavaću sobu i odneo sa sobom ključ. Ušao sam u svoju sobu da
razmestim posteljinu, kao i obično, i dam krevetu izgled kao da je u njemu
spavano. Sada se ujedinilo više raznih okolnosti da postavi jezivu situaciju
kroz koju je te noći trebalo da prođem. Kao prvo, iznemoglost me je
bukvalno oborila i čeznuo sam za snom; kao drugo, učinak te izuzetne
iscrpljenosti na moje živce podsećao je na uticaj narkotika i učinio me je
manje podložnim na uzrujanost i strahove koji su postali ustaljeni kod
mene nego što bih možda bio u bilo kom drugom stanju. A zatim, prozor
je bio malo otvoren, prijatna svežina je prožimala sobu i, povrh svega,
radosna dnevna svetlost činila je sobu sasvim ugodnim mestom. Šta me je
to sprečavalo da uživam u jednosatnom dremanju ovde? Vazduh je bio
ispunjen odjecima razdragane vreve života, a jasna neposredna svetlost
dana ispunjavala je svaki ugao sobe.
Popustio sam - potisnuvši svoju nelagodu - pred skoro neodoljivim
iskušenjem i, jedva i skinuvši kaput i razvezavši kravatu, legao sam,
ograničavajući sebe na pola sata dremanja i neuobičajenog uživanja na
perjanoj postelji, s pokrivačem i jastukom.
Bila je to užasna varljiva zamka, a zloduh je, bez sumnje, imao udela u
mojim grozničavim pripremama za san. Glupav kakav sam bio, umišljao
sam da s umom i telom istrošenim od nedostatka sna, i celom nedeljom
bez odmora iza sebe, takva odluka o pola sata spavanja može biti moguća
u takvoj situaciji. Spavao sam mrtvačkim snom, dugo i bez snova.
Ne prenuvši se i bez bilo kakvog osećaja straha, probudio sam se
postepeno ali potpuno. Bila je, a ti imaš dobar razlog da to pamtiš, odavno
prošla ponoć - mislim da je bilo negde oko dva sata. Kad je san bio dubok i
dovoljno dug da u celosti zadovolji prirodnu potrebu, čovek se često
probudi na ovakav način, iznenadno, mirno i potpuno.
 Na onoj nakrivljenoj staroj naslonjači pored kamina sedela je neka
prilika. Bila mi je okrenuta leđima, ali nisam mogao da pogrešim u proceni
ko je to; okrenula se polako i, milostiva nebesa! Tu je bilo okamenjeno lice,
sa svojim paklenim crtama zlobe i očaja, koje je podmuklo zurilo u mene.
Sada nije bilo sumnje u njegovu svest o mom prisustvu i paklenu zlobu
koja ga je pokretala, pošto je ustao i prišao bliže krevetu. Oko vrata mu je
bio konop, a njegov drugi, namotani kraj ukočeno je držao u ruci.
Moj anđeo čuvar mi je dao snage u tom užasnom času očaja. Ostao
sam nekoliko sekundi ukočen pred pogledom te strahovite utvare. Prišao
je bliže krevetu i izgledalo je kao da se sprema da se popne u njega.
Sledećeg trenutka ja sam već bio na podu na drugoj strani kreveta, a za još
jedan trenutak našao sam se, ne znam ni sam kako, u hodniku.
Ali čini još nisu bile skršene; dolina senke smrti još nije bila pređena.
Grozna utvara pratila me i tu; stajala je pored ograde stepeništa, malo
pognuto, i s jednim krajem konopa oko vrata vezivala je omču na drugom,
kao u nameri da je nabaci meni oko vrata; a dok se bavila tom zlokobnom
pantomimom, na licu je imala osmeh tako značajan, tako neizrecivo jeziv
da me je razum skoro izdao. Nisam video ništa drugo, niti se sećam ičega,
sve dok se nisam obreo u tvojoj sobi.
Čudom sam pobegao, Dik - o tome ne može biti spora - a za to bekstvo
ću, dok sam živ, blagosiljati nebesku milost. Niko ne može da pojmi ili
zamisli šta znači za čoveka od krvi i mesa da stoji u prisustvu takvog
nečega, osim onoga ko je imao takvo užasavajuće iskustvo. Dik, Dik, senka
je prešla preko mene - jeza mi je prožela krv i srž, i ja nikad više neću biti
isti - nikada, Dik - nikada!“
Naša kućna pomoćnica, stara devojka od pedeset i dve godine, kao što
sam rekao, prestala je sa svojim poslom, dok je Tomova priča odmicala, i
malo-pomalo prišla je bliže nama, otvorenih usta i obrva nabranih iznad
sitnih, svetlucavih crnih očiju, sve dok se, osvrćući se potajno s vremena
na vreme preko ramena, nije smestila tik pored nas. Tokom pripovedanja
je iznosila razne od srca izrečene komentare, u pola glasa, ali te
komentare i njene uzvike sam, zbog jednostavnosti i kratkoće, izostavio iz
svoje priče.
„Često sam slušala da se o tome govori“, rekla je ona sada, „ali nikada
u to nisam sasvim verovala dosad - iako, zapravo, zašto ne bih? Zar moja
majka, tamo dole u uličici, ne zna čudnovate priče, neka nas bog sačuva,
koje ne bi trebalo pripovedati? Ali nije trebalo da spavate u stražnjoj
spavaćoj sobi. Nerado me je puštala da ulazim u tu sobu i bavim se tamo
čak i po danu, da i ne pominjemo da neki hrišćanin provede noć u njoj. U
svakom slučaju, ona kaže da je to bila njegova vlastita spavaonica.“
„Čija vlastita spavaonica?“, pitali smo nas dvojica uglas.
„Pa, njegova - starog sudije - sudije Horaksa, naravno, bog mu upokojio
dušu“, i ona se bojažljivo osvrnu oko sebe.
„Amin!“, promrmljao sam ja. „Ali da li je on umro u njoj?“
„Umro u njoj! Ne, ne baš u njoj“, rekla je. „Naravno, zar se nije obesio
preko ograde stepeništa, stari grešnik, nek bi nam se bog svima smilovao?
I zar nisu u alkovu pronašli odsečene drške konopa za preskakanje i nož na
mestu gde je on sekao taj konop, bog nas blagoslovio, da bi se obesio? Bio
je to konop domarkine ćerke, često mi je govorila majka, i dete se nikad
posle toga nije oporavilo, i uplašeno se budilo iz sna, i vrištalo po noći, u
strahovima i morama koje su je pohodile; a kažu da ju je mučio duh starog
sudije; a ona je urlala i vikala da bi odagnala krupnog starog čoveka
slomljenog vrata; i tada bi vrištala: ‘O, gospodaru! Gospodaru! On me plaši
i domahuje mi! Majko draga, ne daj me!’ I tako je to jadno stvorenje na
kraju umrlo, a doktori su rekli da je to bilo zbog vode u mozgu, pošto je to
jedino što oni znaju da kažu.“
„Pre koliko vremena se to dogodilo?“, pitao sam ja.
„O, ali kako bih ja to znala?“, odgovorila je. „Ali mora da je bilo pre
mnogo vremena, pošto je domarka bila stara žena, s lulom u ustima i bez
ijednog preostalog zuba, i nije imala manje od osamdeset godina kad se
moja majka prvi put udala; a kažu da je bila zgodna, lepo obučena mlada
žena kad je stari sudija dočekao svoj kraj; a moja majka je zapravo sada i
sama blizu osamdesete godine. I ono što je učinilo stvar još i gorom za
izopačenog starog nevaljalca, nek mu bog upokoji dušu, od toga što je
zastrašivanjem oterao devojčicu sa ovog sveta kao što je već uradio, jeste
ono što se uglavnom misli i u šta većina veruje. Moja majka kaže da je
mala sirotica bila njegova vlastita ćerka; pošto je on prema svemu što se
priča bio stari nevaljalac u svakom pogledu i sudija za kog se zna da je
povešao najviše ljudi na irskom tlu.“
„Po onome što ste rekli o opasnosti od spavanja u toj sobi“, kazao
sam, „pretpostavljam da je bilo priča o duhovima koji su se na tom mestu
prikazivali i drugima.“
„Pa, jeste bilo priča - čudnih priča, bez sumnje“, odgovorila je, kako je
izgledalo, uz izvesno oklevanje. „A kako ih i ne bi bilo? Zar nije gore u toj
istoj sobi on spavao duže od dvadeset godina? I zar nije u alkovu on
spremio konop da na kraju završi sa sobom, na način na koji je uradio s
mnogim boljim čovekom od sebe za svoga života? I zar nije njegovo telo
ležalo u istom tom krevetu posle smrti i tu takođe bilo stavljeno u kovčeg,
i odatle odneseno do njegovog groba u dvorištu Crkve Svetog Petra,
nakon što je mrtvozornik obavio svoje? Ali bilo je čudnovatih priča - moja
majka ih sve zna - o tome kako je neki Nikolas Spejt upao u nevolje u vezi s
tim.“
„A šta se pričalo o tome Nikolasu Spejtu?“, upitao sam.
„O, što se toga tiče, uskoro ću vam to ispričati“, odgovorila je.
A zaista i jeste prepričala veoma čudnu priču, koja mi je toliko pobudila
radoznalost da sam iskoristio tu priliku da posetim staru damu, njenu
majku, od koje sam saznao mnogo veoma neobičnih pojedinosti. Zapravo,
u iskušenju sam da prenesem tu priču, ali prsti su mi umorni i moram od
toga odustati. Ali ako budete želeli da je čujete neki drugi put, daću sve od
sebe.
Kad smo čuli čudnu priču koju vam nisam ispričao, postavili smo joj
jedno ili dva dodatna pitanja o navodnim nadnaravnim pojavama kojima je
kuća sve od smrti opakog starog sudije bila izložena.
„Niko nikada nije imao sreće u njoj“, rekla nam je ona. „Uvek je bilo
uzgrednih nesreća, iznenadnih smrti i prekratkih boravaka u njoj. Prva je
to doživela jedna porodica - zaboravila sam im prezime - ali u svakom
slučaju bile su to dve mlade dame i njihov otac. On je imao otprilike
šezdeset godina i bio krepak i zdrav gospodin kakvog biste samo mogli
zamisliti u tim godinama. Dakle, on je spavao u toj zlosrećnoj zadnjoj
spavaćoj sobi, i, nek bi nas bog sačuvao od nesreće! Naravno da su ga
jednog jutra pronašli mrtvog, napola ispalog iz kreveta, glave crne kao
ugarak i naduvane kao testo, obešene nadole skoro do poda. U pitanju je
bio nekakav izliv krvi, rekli su. On je bio mrtav, tako da on nije mogao reći
šta je bilo posredi; ali stari ljudi su svi listom bili sigurni da je u pitanju bio
stari sudija, nek nas bog sačuva! On ga je uplašio tako da je odjednom
izgubio i razum i život.
Neko vreme posle toga kuću je iznajmila jedna stara i neudata bogata
žena. Ne znam u kojoj sobi je ona spavala, ali je živela sama; i u svakom
slučaju, jednog jutra sluge su rano došle na posao i pronašle je kako sedi
na stepenicama u hodniku, drhteći i pričajući sama sa sobom, potpuno
luda. I posle toga niko od njih ili njenih prijatelja nije mogao izvući ni reči iz
nje osim: ‘Ne tražite od mene da idem, jer sam obećala da ću ga čekati.’
Nikada od nje nisu izvukli na koga je to mislila, ali naravno da oni koji su
znali sve o staroj kući nisu sumnjali u značenje svega onog što joj se desilo.
Onda, posle toga, kad je kuća izdavana izdeljena na stanove, bio je tu
Miki Birn, koji je uzeo tu istu sobu, sa svojom ženom i troje male dece, a ja
sam lično čula gospođu Birn kako priča da su deca podizana iz kreveta
noću, a ona nije mogla da vidi na koji način; i da su se trzala u snu i vrištala
svaki čas, baš kao domarkina devojčica koja je umrla, dok najzad jedne
noći jadni Miki nije malo popio, kao što je činio s vremena na vreme; i
zamislite samo da je usred noći pomislio kako je čuo neki zvuk na
stepenicama, i pošto je bio popio, ništa drugo ga ne bi zadovoljilo nego je
morao izaći da vidi šta je posredi. Dakle, posle toga, ona ga je čula samo
kako kaže kao sam za sebe: ‘O, bože!’ i udar koji je potresao celu kuću; i
eto, u svakom slučaju, našli su ga na donjem delu stepeništa, ispod
hodnika - vrata polomljenog i predvostručenog pod težinom njegovog
tela, gde je pao preko ograde stepeništa.“
Zatim je služavka dodala:
„Otići ću u uličicu i poslati ovamo Džoa Gejvija da upakuje ostatak
posuđa i odnese sve vaše stvari do vašeg novog smeštaja.“
I tako smo svi izašli napolje zajedno, svako od nas dišući slobodnije, u
to ne sumnjam, kad smo po poslednji put prekoračili taj zlokobni prag.
Sad, mogao bih da dodam još ovoliko, povinujući se pravilima
kraljevstva pripovedanja koja postoje od pamtiveka, prema kojim se junak
ne prati samo kroz njegove doživljaje nego i sve do njegovog odlaska sa
ovog sveta. Sigurno ste primetili da je ono što je junak propisne povesti
sastavljen od krvi, mesa i kostiju za uobičajenog pisca proze, ova stara
kuća od cigle, drveta i cementa za skromnog beležnika ove istinite priče.
Ja stoga iznosim, kako me dužnost obavezuje, katastrofu što ju je
konačno zadesila, koja je bila jednostavno ovakva - da je tu kuću otprilike
dve godine posle ove moje priče iznajmio nadrilekar koji je sebe nazivao
baronom Dulštorfom i ispunio prozore njenog salona flašama punim
neopisivih grozota čuvanih u brendiju, a stranice novina uobičajenom
hvalisavošću i lažljivim oglasima. Ovaj gospodin među svoje vrline nije
ubrajao i trezvenost, i jedne noći, pošto ga je nadvladala velika količina
vina, potpalio je zavese na svom krevetu, a delimično salio i sebe, te je
kuća u potpunosti izgorela. Nakon toga je ponovo izgrađena, i tada se u
njene prostorije smestio jedan pogrebnik.
Sada sam vam ispričao moje i Tomove doživljaje, zajedno s nekim
korisnim uzgrednim pojedinostima; i pošto sam završio s tim svojim
poslom, želim vam laku noć i prijatne snove.
 Natanijel Hotorn

PORTRET
EDVARDA RANDOLFA

Čuveni stari gost u guvernerskoj vili ispunjava prostor mog sećanja sve
od sredine leta pa do januara. Jedne mirne večeri prošle zime, uveren da
ću ga pronaći u najzabačenijem delu odaje sa šankom za piće, odlučio sam
da ga još jednom posetim, nadajući se da ću doprineti svojoj zemlji tako
što ću istrgnuti iz zaborava još neku do tada neispričanu istorijsku
činjenicu. Noć je bila ledena i surova, a još neprijatnijom ju je činio skoro
olujni vetar koji je šibao niz Ulicu Vašington, terajući gasnu svetlost da
bukti i treperi unutar lampi. Dok sam žurio svojim putem, mašta mi je bila
obuzeta poređenjem trenutnog izgleda ulice i onoga kakav je verovatno
bio kad su britanski guverneri stanovali u vili u koju sam sada išao.
Građevine od cigala su u to vreme bile retke, dok niz razornih požara nije
zbrisao, više puta zaredom, drvene nastambe i magacine u najgušće
nastanjenim četvrtima grada. Zgrade su stajale izdvojeno i nezavisno
jedna od druge, i nisu kao sada spajale svoja razdvojena postojanja u
povezane redove, sa zamornom sličnošću prednjih strana, nego je svaka
imala sopstvene odlike, kao da ih je oblikovao pojedinačni ukus njihovih
vlasnika, a celina je predstavljala živopisnu nepravilnost, čije se odsustvo
teško može nadomestiti bilo kakvim lepotama savremene arhitekture.
Takav prizor, koji je bledeo i nestajao ispred oka sa uskim tračkom
svetlosti iz poneke usputne visoke sveće što je svetlucala kroz mala okna
raštrkanih prozora, stvarao bi sumoran kontrast u odnosu na ulicu, kako
sam je ja video, sa gasnim svetiljkama koje su bleštale na svakom uglu,
gorele u radnjama i bacale veštačku svetlost kroz ogromne staklene
prozore.
Ali crno, nisko nebo, kad sam podigao pogled, nesumnjivo je pružalo
isti onaj prizor kakav bi, podigavši poglede, videli i stanovnici Nove
Engleske pre Rata za nezavisnost. Zimski vetrovi su zavijali istim zvukom
koji je bio poznat i njihovim ušima. Takođe, Stara južna crkva još uvek je
uzdizala svoj starinski toranj u tamu, izgubljen između zemlje i neba; a dok
sam prolazio, sat na njoj, koji je tolike naraštaje podsećao koliko je
prolazan njihov život, ponavljao je dubokim i sporim tonom istu
zanemarenu pouku i meni. „Tek je sedam sati“, pomislio sam. „Legende
mog starog prijatelja jedva da će ispuniti sate između ovog trenutka i
vremena za spavanje.“
Prošavši kroz uski lučni prolaz, prešao sam dvorište zatvoreno
spoljnjim zgradama koje su se videle u svetlosti fenjera iznad kapije
Guvernerske vile. Ušavši u sobu sa šankom, zatekao sam, kako sam i
očekivao, starog prenosioca tradicije kako sedi pored naročito prijatne
vatre založene mrkim ugljem i odbija dimove iz debele cigare. Prepoznao
me je s vidljivim zadovoljstvom; pošto sam imao retku osobinu da budem
strpljiv slušalac, zbog koje sam nepogrešivo bio omiljen sagovornik starijih
dama i gospode sklonih pripovedanju. Privukavši stolicu vatri, zatražio
sam od svog domaćina da nas posluži čašom punča od viskija, koji je on
brzo pripremio, vreo da se puši, s kriškom limuna na dnu čaše i
tamnocrvenom trakom porta na površini, odozgo posut muskatnim
oraščićem. Kad smo se kucnuli čašama, moj legendarni prijatelj mi se
predstavio kao gospodin Bela Tifani, a ja sam uživao u čudnovatosti
imena, jer je to njegovom izgledu i ličnosti davalo neku posebnost prema
mojim shvatanjima. Piće je na pamćenje starog gospodina delovalo kao
rastvarač, tako da je ono odmah preplavljeno pričama, predanjima,
anegdotama o slavnim sada mrtvim ljudima i tragovima starih manira, od
kojih su neki bili detinjasti poput dečje uspavanke, dok su drugi mogli biti
vredni pažnje ozbiljnog istoričara. Ništa nije ostavilo jači utisak na mene
od priče o crnoj, tajanstvenoj slici koja je nekad visila u jednoj odaji
Guvernerske vile, tačno iznad prostorije u kojoj smo mi sada sedeli. Ovo
što sledi je onoliko tačno izlaganje činjenica koliko bi čitalac verovatno
mogao da ih dobije i iz bilo kog drugog izvora; iako, nesumnjivo, u sebi
sadrži romantičnu notu koja se bliži čudesnom:
 U jednom od stanova u Guvernerskoj vili dugo je stajala čuvana jedna
drevna slika, čiji je ram bio crn poput abonosa, a samo platno toliko
potamnelo od vremena, vlage i dima da se na njemu nije mogao razaznati
nikakav dodir slikarove umetnosti. Vreme je bacilo neprobojni pokrov
preko slike, a predanju, legendi i nagađanju prepušteno je da ispriča šta je
nekada na njoj bilo prikazano. Tokom vladavine mnogih guvernera ona je
visila okačena, uz nasledno i neosporno pravo, iznad kamina u toj odaji; a i
dalje je bila na tom mestu kad je guverner Hačinson preuzeo upravu nad
provincijom posle odlaska ser Fransisa Bernarda.
Guverner je sedeo jednog popodneva, glave naslonjene na izrezbareni
naslon svoje veličanstvene stolice s rukohvatima, i zamišljeno zurio u
prazno crnilo slike. Teško da je bilo vreme za takvo dokono maštarenje
dok su događaji koji su se veoma ubrzavali zahtevali odluku vladara; pošto
je, u istom tom satu, Hačinson dobio obaveštenje o dolasku britanske
flote, koja je dovozila tri puka iz Halifaksa da strahom suzbiju
neposlušnost u narodu. Te trupe su čekale njegovo odobrenje da zauzmu
utvrđenje Kasl Vilijem i sam grad. Ipak, umesto da stavi svoj potpis na
službenu naredbu, guverner je sedeo, tako pažljivo proučavajući crnu
prazninu platna da je njegovo držanje privuklo pažnju dvoje mladih koji su
ga posluživali. Mladić, obučen u kožnu vojničku uniformu, bio je njegov
rođak Frensis Linkoln, mesni kapetan u Kasl Vilijamu, a devojka, koja je
sedela na niskoj stolici iza njegove naslonjače, bila je njegova omiljena
sestričina, Elis Vejn.
Bila je obučena sasvim u belo, bledo, nezemaljsko stvorenje, koje se,
iako rođeno u Novoj Engleskoj, školovalo u inostranstvu i izgledalo ne
samo kao stranac prispeo iz drugih krajeva nego skoro kao s drugog
sveta. Nekoliko godina, dok nije ostala siroče, živela je sa ocem u sunčanoj
Italiji i tamo stekla ukus i naklonost prema skulpturi i slikarstvu, ali je
nalazila malo prilike da te sklonosti zadovolji u neukrašenim nastambama
kolonijalnog plemstva. Pričalo se da su rani radovi njenog pera prikazali
ništa manje od genijalnosti, iako je možda surovo okruženje Nove
Engleske ometalo poteze njene ruke i zatamnjivalo sjajne boje njene
mašte. Ali dok je posmatrala svog ujaka uporno zagledanog u platno, kao
da kroz izmaglicu godina pokušava da otkrije ono što je prikazano na slici,
njena radoznalost je bila podstaknuta.
 „Da li je poznato, moj dragi striče“, upitala je, „šta je ta stara slika
nekada prikazivala? Možda bi se, ako bi se to prikazano moglo učiniti
vidljivim, ispostavilo da je u pitanju remek-delo nekog velikog umetnika -
zašto bi inače tako dugo zauzimala to upadljivo mesto?“
Pošto njen ujak, nasuprot svojoj navici (pošto je on obraćao pažnju na
sve Elisine hirove i raspoloženja kao da mu je sopstveno najvoljenije dete),
nije odmah odgovorio, mladi kapetan Kasl Vilijema preuzeo je tu dužnost
na sebe.
„Ovo tamno staro četvrtasto platno, moja vrla rođako“, rekao je on,
„bilo je nasledno dobro Guvernerske vile odvajkada. Što se tiče slikara, ne
mogu ništa da ti kažem o njemu, ali ako je pola od ispričanog istina,
nijedan italijanski majstor nikad nije stvorio tako čudesno delo kao ovo
pred tobom.“
Kapetan Linkoln je nastavio da iznosi neke od čudnih priča i
izmišljotina, koje su, pošto ih je bilo nemoguće podupreti vidljivim
dokazima, prerasle u predmete narodnog predanja, u vezi sa ovom
starom slikom. Jedna od najneobuzdanijih priča, a istovremeno i od onih u
koje se najviše verovalo, kazivala je da je to izvorno bio autentični portret
samog đavola, naslikan na skupu veštica u blizini Salema, a veliku i užasnu
sličnost je u svojim priznanjima potvrdilo nekoliko čarobnjaka i veštica na
javnim suđenjima. Isto tako je potvrđeno da se životinjski pomagač
veštica, ili demon, skrivao iza crnila slike i pokazivao se u vremenima
opšteg meteža pred više kraljevskih guvernera. Širli je, na primer, video
ovu zlokobnu prikazu veče pre sramnog i krvavog poraza generala
Aberkrombija pod zidovima Tikonderoge. Mnoge sluge u Guvernerskoj vili
načas su spazile lice koje se odozgo mrštilo na njih u jutarnjem ili
večernjem sumraku - ili u mrkloj noći dok su podsticali vatru što je tinjala u
ognjištu ispod slike; iako bi, ako bi se zadesio neki dovoljno hrabar da
prinese baklju ispred slike, ona izgledala isto onako crno i nerazaznatljivo
kao i uvek. Najstariji stanovnik Bostona sećao se da je njegov otac, u čije
vreme portret nije bio sasvim izbledeo izvan razaznatljivosti, jednom
pogledao u njega, ali nikad nije hteo da priča o licu koje je tu bilo
prikazano. U vezi sa ovakvim pričama bilo je značajno i što su iznad crnog
okvira slike postojali neki otrcani ostaci crne svile, koji su pokazivali da je
nekada preko slike bio spušten veo, dok je prah vremena nije tako
uspešno skrio. Ali najzad, najčudnovatije u celoj priči bilo je to što je toliko
taštih guvernera Masačusetsa dopustilo da izbrisana slika ostane u
zvaničnoj odaji Guvernerske vile.
„Neke od tih legendi su zaista užasne“, primetila je Elis Vejn, koja bi se
povremeno stresla, kao i nasmešila, dok je njen rođak govorio. „Skoro da
bi bilo vredno truda obrisati crnu površinu platna, pošto izvorna slika
teško može biti tako grozna kao one koje je mašta naslikala da je
zamene.“
„Ali da li bi bilo moguće“, upitao je njen rođak, „vratiti toj mračnoj slici
čistotu boja?“
„Takve veštine su poznate u Italiji“, rekla je Elis.
Guverner se prenuo iz svog odsutnog stanja svesti i uz osmeh slušao
razgovor svojih mladih rođaka. A ipak je u njegovom glasu bilo nečeg
neobičnog kad je stao da razjašnjava misteriju.
„Žao mi je, Elis, što uništavam tvoju veru u legende koje toliko voliš“,
naglasio je on, „ali zahvaljujući mojim starinarskim istraživanjima, odavno
sam se upoznao sa onim što je prikazano na ovoj slici - ako se to može
nazvati slikom - što sada nije vidljivije, niti će ikada biti, od lica odavno
sahranjenog čoveka koje je tu nekada bilo prikazano. Bio je to portret
Edvarda Randolfa, utemeljivača ove kuće, slavne osobe u istoriji Nove
Engleske.“
„Onog Edvarda Randolfa“, uzviknuo je kapetan Linkoln, „koji je
postigao odbijanje prvog statuta provincije, pod kojim su naši preci uživali
skoro demokratske povlastice! Onog koji je označen kao vrhovni
neprijatelj Nove Engleske, koji se još uvek pamti s mržnjom, kao uništitelj
naših sloboda!“
„To je taj Randolf“, odgovorio je Hačinson nelagodno se pomerajući u
svojoj stolici. „Njegov usud je bio da iskusi gorčinu narodne mržnje.“
„Iz naših anala saznajemo“, nastavio je kapetan Kasl Vilijema, „da je
kletva naroda pratila tog Randolfa gde god da je išao i utisnula zlo u sve
kasnije događaje u njegovom životu, a da se njen učinak isto tako odrazio i
na način na koji je umro. Kažu takođe da se unutrašnja patnja zbog te
kletve pokazivala i spolja i bila vidljiva u izgledu tog bednika, čineći ga
previše groznim da bi se u njega gledalo. Ako je tako, i ako ova slika zaista
prikazuje njegov izgled, milosrdno je to što se preko nje spustio oblak
crnila.“
„Ta predanja su besmislena za nekog ko se uverio, kao što sam ja,
koliko malo istorijske istine ima u njihovoj osnovi“, rekao je guverner. „Što
se tiče života i ličnosti Edvarda Randolfa, previše neupitne vere ukazano je
doktoru Kotonu Mederu, koji je - moram to da kažem, iako malo njegove
krvi teče mojim venama - našu ranu istoriju ispunio bapskim pričama, isto
onoliko izmaštanim i čudnovatim koliko su i one slične iz Grčke ili Rima.“
„A ipak“, prošaptala je Elis Vejn, „zar nema možda u takvim legendama
pouke? A, po mom mišljenju, ako je izgled tog portreta toliko jeziv, nije
bez razloga zašto je on toliko dugo okačen u odaji Guvernerske vile. Kad bi
vladari za sebe osetili da su neodgovorni, bilo je dobro da se podsete na
užasnu težinu narodne kletve.“
Guverner se prenuo i na trenutak se zagledao u svoju sestričinu, kao da
su njene devojačke maštarije dodirnule neke smrtno ozbiljne stvari,
izrečene napola iz hira, a ipak razumno u vezi s ljudskom dobrobiti ili
stradanjem. Dok je pridržavao vrata da ona prođe, Elis je mahnula prema
slici i nasmešila se.
„Istupi, mračno i zlo obličje!“, viknula je. „Ovo je tvoj čas!“
Uveče je guverner sedeo u istoj prostoriji gde se odigrala prethodno
opisana, situacija, okružen s nekoliko osoba koje su se okupile iz
sopstvenih različitih interesa. Tu su bili izbornici Bostona, jednostavne,
patrijarhalne narodne vođe, izvanredni predstavnici starih puritanskih
osnivača kolonije, čija je postojana snaga utisnula toliki trag u karakter
Nove Engleske. Nasuprot njima bili su jedan ili dva člana Saveta, raskošno
obučeni i s belim perikama, u vezenim sakoima i drugim
velikodostojničkim simbolima tog vremena, čineći pomalo pretencioznu
predstavu ceremonijala sličnog dvorskom. U pratnji je takođe bio i major
britanske vojske, koji je čekao naređenja guvernera za iskrcavanje trupa,
koje su i dalje bile na transportnim brodovima. Kapetan Kasl Vilijema
stajao je pored Hačinsonove stolice, prekrštenih ruku, gledajući pomalo s
visine na britanskog oficira koji će od njega uskoro preuzeti komandni
položaj. Na stolu, u središtu odaje, stajao je višekraki srebrni svećnjak,
bacajući na papir stavljen pred guvernera radi potpisa sjaj šest voštanih
sveća.
Delom obavijeno u prostrane nabore jedne od prozorskih zavesa, koje
su se spuštale od plafona sve do poda, moglo se nazreti belo platno
damske haljine. Moglo je izgledati čudno što je Elis Vejn ovde, ali bilo je
nečeg toliko detinjastog, toliko hirovitog u njenoj izuzetnoj ličnosti, toliko
različitog od uobičajenih pravila da njeno prisustvo nije iznenađivalo onih
nekoliko ljudi koji su je videli. U međuvremenu, predsedavajući među
izbornicima iznosio je izbornom guverneru dugačak i ozbiljan protest
protiv prihvatanja britanskih trupa u grad.
„A ako vaše gospodstvo“, zaključio je ovaj izvanredni, iako donekle
prozaični čovek, „bude smatralo prikladnim da istraje u dovođenju ovih
plaćeničkih mačevalaca i strelaca na naše mirne ulice, odgovornost neće
pasti na naša pleća. Pomislite, uvaženi gospodine, dok još ima vremena,
da ako se prolije samo jedna kap krvi, ta krv će biti večna mrlja na
uspomeni na vaše gospodstvo. Vi ste, uvaženi gospodine, zapisali svojim
veštim perom dela naših predaka. Stoga je još poželjnije da vi sami
zaslužite da vas pominju kao časnog, pravog rodoljuba i ispravnog vladara
kad vaša dela budu zapisivana u istoriji.“
„Ja nisam neosetljiv, dobri moj gospodine, na prirodnu želju da budem
dobro prikazan u analima moje zemlje“, odgovorio je Hačinson
obuzdavajući svoje nestrpljenje pomoću ljubaznosti, „niti znam za neki
bolji metod u postizanju tog cilja od suprotstavljanja prostom
privremenom duhu neposlušnosti, koji je, ako ćete dopustiti, naizgled
obuzeo ljude starije nego što sam ja sâm. Da li biste od mene tražili da
čekam dok rulja ne opustoši Guvernersku vilu, kao što su uradili s mojom
privatnom vilom? Verujte mi, uvaženi gospodine, može doći vreme kad
ćete rado pobeći pod zaštitu kraljeve zastave, čije vam je podizanje sada
toliko odvratno.“
„Da“, rekao je britanski major, koji je nestrpljivo očekivao guvernerova
naređenja. „Demagozi iz ove provincije su prizvali đavola i ne mogu više
da ga umire. Mi ćemo ga proterati, u božje i kraljevo ime.“
„Ako se petljate sa đavolom, pazite se njegovih kandži!“, odgovorio je
kapetan Kasl Vilijema, podstaknut prekorima na račun svojih zemljaka.
 „Molim vas za oproštenje, mladi gospodine“, rekao je uvaženi izbornik,
„neka zli duh ne ulazi u vaše reči. Mi ćemo se odupreti tlačiteljima
molitvom i postom, kao što bi uradili i naši preci. Štaviše, mi ćemo se kao i
oni povinovati kakvoj god pokori koju bi nam moglo poslati mudro
proviđenje - uvek, nakon što uložimo sve od sebe da tu pokoru ublažimo.“
„A možemo načas i pogledati te đavolje kandže!“, promrmljao je
Hačinson, koji je dobro razumeo prirodu puritanskog povinovanja. „Ovo
pitanje će smesta biti rešeno. Kad na svakom uglu bude čuvar i stražarska
postaja ispred gradske skupštine, lojalan gospodin će moći da se odvaži da
slobodno ide gradom. Šta meni znače povici rulje u ovoj udaljenoj
provinciji kraljevstva? Kralj je moj gospodar, a Engleska je moja zemlja! Uz
podršku njihove oružane snage, ja ću se obrušiti na svetinu i poraziti je!“
Dograbio je pero i hteo da stavi potpis na papir položen na stolu, kad je
kapetan Kasl Vilijema spustio ruku na njegovo rame. Ovakav slobodan
pristup, toliko suprotan ceremonijalnom poštovanju koje se tada smatralo
obaveznim u odnosu na čin i dostojanstvo, izazvalo je sveopšte
iznenađenje, a najviše kod samog guvernera. Ljutito podigavši pogled,
opazio je da njegov mladi srodnik pokazuje prstom na suprotni zid.
Hačinson je okrenuo pogled ka pokazanom mestu i video, što dotad nije
bilo primećeno, da je pred tajanstvenom slikom okačena crna svilena
zavesa, koja ju je potpuno sakrivala. Misli su mu se odmah vratile na
situaciju od prethodnog popodneva, i tako iznenađen, zbunjen nejasnim
osećanjima, a ipak svestan da je njegova sestričina morala imati udela u toj
pojavi, on ju je glasno pozvao.
„Elis! Dođi ovamo, Elis!“
Samo što je progovorio, Elis Vejn je kliznula sa svog mesta i, stavivši
jednu ruku preko očiju, drugom strgnula kao ugljen crnu zavesu koja je
skrivala portret. Svi posmatrači ispustiše uzvik iznenađenja, ali u glasu
guvernera bilo je primese užasa.
„Nebesa“, promrsio je tiho, sebi u bradu, govoreći više samom sebi
nego onima oko sebe, „ako bi se duh Edvarda Randolfa pojavio među
nama iz svog mučilišta, ne bi na svom licu mogao pokazivati više paklenih
užasa!“
„Iz neke mudre namere“, rekao je stari izbornik sumorno, „proviđenje
je raspršilo maglu godina koja je toliko dugo skrivala ovo jezivo lice. Do
ovog časa nijedan živi čovek nije video ovo što smo mi ugledali!“
Unutar starinskog rama, koji je donedavno uokvirivao crnu prazninu
platna, sada se pojavila vidljiva slika, i dalje zaista mračnih boja i senki, ali
snažno istaknuta. Bila je to dopola vidljiva prilika gospodina u raskošnoj ali
veoma staromodnoj odori od vezenog baršuna sa širokim naborima na
rukavima. Gospodin je imao bradu i nosio je šešir čiji mu je obod
zasenjivao čelo. Ispod ove senke oči su čudno zurile, skoro kao žive. Čitav
portret se toliko isticao u odnosu na zaleđinu da je izgledalo kao da
stvarna osoba gleda sa zida naniže na zapanjene i užasnute posmatrače.
Izraz lica, ako bi ikakve reči mogle preneti zamisao o tome, bio je kao kod
nekog nesrećnika uhvaćenog u nekoj odvratnoj krivici i izloženog
ogorčenoj mržnji, i podsmehu, i razornom preziru ogromnog mnoštva
ljudi u njegovoj okolini. Video se na njemu napor suprotstavljanja, potučen
i prevladan težinom poniženja. Izmučenost duše izrazila se spolja na
crtama lica. Izgledalo je kao da je slika, dok je bila skrivena iza oblaka
nebrojenih godina, sve vreme sticala sve veću dubinu i tamu izraza dok se
sada ponovo nije pojavila i bacila svoju zlu kob na sadašnji čas. Takav je,
ako bi se neobuzdanim legendama moglo verovati, bio portret Edvarda
Randolfa, kakav je izgledao kad je gnev naroda urezao svoj uticaj na
njegovu ličnost.
„Izludeće me to užasno lice!“, rekao je Hačinson, koji je izgledao
opčinjen promatranjem slike.
„Onda prihvati upozorenje!“, šapnula je Elis. „On je zgazio narodna
prava. Gledaj njegovu kaznu - i izbegni zločin kao što je njegov!“
Guverner je na trenutak zaista drhtao; ali, prikupivši energiju - koja
svakako nije bila njegova najistaknutija odlika - napregnuo se da odagna
utisak koji je na njega ostavio Randolfov izgled.
„Devojko!“, uzviknuo je on gorko se smejući dok se okretao ka Elis.
„Da li si sa sobom donela svoje slikarsko umeće - svoj italijanski duh intrige
- svoje trikove za scenski efekt - i misliš da ćeš uticati na savet vladara i
državne poslove pomoću takvih providnih izmišljotina? Gledaj ovamo!“
„Sačekajte još malo“, rekao je izbornik kad je Hačinson ponovo
dograbio pero, „pošto ako je ikada neki smrtni čovek primio upozorenje
od namučene duše, vaše dostojanstvo je taj čovek!“
„Odbij!“, odgovorio je Hačinson silovito. „Iako ova ovde besmislena
slika viče ‘Uzdrži se!’ - to neće uticati na mene!“
Nepokorno se mršteći na naslikano lice (koje je naizgled u tom
trenutku postalo još užasnije u svom bednom i grešnom izgledu), on je
naškrabao na papiru, slovima koja su ukazivala da je to potez iz očaja, ime
Tomas Hačinson. Onda se, kažu, stresao, kao da mu je taj potpis podario
spasenje.
„Obavljeno je“, rekao je i spustio ruku na čelo.
„Nek bi nebesa oprostila ovo delo“, rekao je blagi, tužni glas Elis Vejn,
kao glas dobrog duha koji lebdeći odlazi u daljinu.
Kad je svanulo jutro, pritajenim šapatom se po kući, a odatle i po celom
gradu, prenosilo da je mračna, tajanstvena slika sišla sa zida i govorila
licem u lice s guvernerom Hačinsonom. Ipak, ako se takvo čudo dogodilo,
za njim nije ostalo nikakvih tragova, pošto se unutar starinskog okvira
slike nije moglo razaznati ništa osim neprozirnog oblaka koji je prekrivao
platno otkad su ljudi pamtili. Ako je prilika zaista iskoračila napolje,
odletela je nazad, poput duha, u osvit dana i sakrila se iza vekovne tmine.
Istina je verovatno bila da je tajna Elis Vejn pomoću koje je povratila boje
slici imala samo privremeni učinak. Ali oni koji su, u tom kratkom trajanju,
videli užasni izgled Edvarda Randolfa, nisu želeli ponovo da ga vide i uvek
posle toga su drhtali prisetivši se tog prizora, kao da se među njima
ukazao zli duh. A što se tiče Hačinsona, kad mu se, daleko preko okeana,
približio smrtni čas, on se borio za dah i žalio se da se davi krvlju iz
Bostonskog masakra; a Frensis Linkoln, bivši kapetan Kasl Vilijema, koji je
stajao pored njegove postelje, spazio je u njegovom ukočenom pogledu
sličnost sa Edvardom Randolfom. Da li je njegov slomljeni duh osećao, u
tom jezivom času, strašno breme narodne kletve?
Na kraju ove čudesne legende pitao sam svog domaćina da li je slika i
dalje ostala u odaji iznad naših glava, ali gospodin Tifani me je obavestio
kako je ona odavno uklonjena i pretpostavlja se da je stavljena u neki
zabačeni ugao Muzeja Nove Engleske. Možda će neki radoznali starinar
naići na nju tamo i, uz pomoć gospodina Hauarta, čistača slika, dostaviti
neophodan dokaz o tačnosti ovde izloženih činjenica. Dok je priča
odmicala, oluja se pojačala i toliko glasno je besnela i lupala u gornjim
delovima Guvernerske vile da je izgledalo kao da stari guverneri i važni
ljudi podižu pobunu na spratu, dok je dole u prizemlju gospodin Bela Tifani
brbljao o njima. Tokom smene naraštaja, dok su mnogi ljudi živeli i umrli u
drevnoj kući, fijukanje vetra kroz pukotine u njoj i škripanje greda i nosača
u krovu postali su čudnovato slični ljudskom glasu, ili gromkom smehu, ili
teškim koracima koji prolaze kroz napuštene odaje. Bilo je to kao da su
oživljeni odjeci polovine stoleća. Takvi su bili avetinjski zvuci koji su tutnjali
i šumeli u našim ušima kad sam krenuo iz kruga vatre oko kamina
Guvernerske vile i, spustivši se niz izlazne stepenice, počeo da se probijam
prema kući kroz nalete mećave.
 Džozef Konrad

TAJNI SAPUTNIK

S moje desne strane videli su se redovi štapova za pecanje, slični

tajanstvenom sistemu dopola potopljenih ograda od pruća, na nerazumljiv
način prosecajući stanište tropskih riba, i čudnovatog izgleda, kao da ih je
tu zauvek ostavilo neko nomadsko pleme ribara koje se sada odselilo na
drugi kraj okeana; jer dokle god je pogled sezao, nije bilo traga nekom
ljudskom staništu. S leve strane skupina pustih ostrvaca, nalik na ruševine
kamenih zidova, kula i utvrda, imala je temelje u plavom moru koje je i
samo delovalo čvrsto, toliko se mirno i nepokretno prostiralo ispod mojih
nogu; čak je i tračak svetla zalazećeg sunca sijao postojano, bez onog
živog odsjaja koji ukazuje na neprimetno talasanje vode. A kad sam
okrenuo glavu da još jednom pogledam tegljač koji nas je upravo ostavio
usidrene izvan nasipa, video sam pravu liniju ravne obale kako se spaja s
nepomičnim morem, ivicom uz ivicu, sa savršenom i nerazgraničenom
bliskošću, u jednom napola smeđem a napola plavom ravnom nizu pod
ogromnom kupolom neba. Svojom neznatnošću odgovarajući ostrvcima u
moru, dve grupice drveća, po jedna sa svake strane jedine stvari koja je
narušavala besprekorni spoj kopna i mora, označavale su ušće reke
Mejnam iz kog smo upravo isplovili u prvom pripremnom stadijumu našeg
putovanja kući. A daleko pozadi, na visini zemljišta, veća i bujnija masa
rastinja, šumarak koji je okruživao veliku pagodu Paknam, bila je jedino na
čemu je oko moglo da se odmori od zaludnog zadatka pretraživanja
jednoličnog protezanja horizonta. Tu i tamo su odsjaji kao od razbacanih
komada srebra označavali zaokrete u toku velike reke, a na najbližem od
njih, s unutrašnje strane u blizini nasipa, tegljač koji je punom parom
odmicao u unutrašnjost zemlje izgubio mi se iz vida, trup, dimnjaci i
katarke, kao da ga je bezosećajna zemlja progutala bez i malo muke, bez
ijednog drhtaja. Moj pogled pratio je svetli oblak dima iz broda, sad tamo,
sad onde, iznad ravnice, koji je zaokretao uz vijugave zavoje reke, stalno
sve udaljeniji dok ga najzad nisam izgubio iz vida iza kupastog brda velike
pagode. A onda sam ostao sâm sa svojim brodom, ukotvljenim na ulazu u
Sijamski zaliv.
On je plutao poput početne tačke dugog putovanja, veoma miran
usred neizmerne mirnoće, dok su se senke njegovih jarbola protezale
daleko na istok u zalasku sunca. U tom trenutku sam bio sâm na njegovoj
palubi. Na brodu nije bilo nikakvog zvuka - a oko nas se ništa nije
pokretalo, ništa živo, ni kanu na vodi, ni ptica u vazduhu, ni oblak na nebu.
U toj stanki u kojoj nije bilo čak ni disanja, na pragu dugog putovanja mi
smo naizgled merili svoju spremnost za dugi i naporni poduhvat, zadatak
koji smo oboje morali da obavimo daleko od očiju bilo kog čoveka, s
nebom i morem kao jedinim posmatračima i sudijama.
U vazduhu je moralo biti nekog odsjaja koji je čoveku ometao vid, jer
tek nakon što je sunce zašlo, moj lutajući pogled razaznao je iza najviših
grebena najvećeg ostrvca u grupi nešto što se isticalo dostojanstvom
savršene samoće. Plima mraka je brzo nadolazila; i naglo kao što biva u
tropima, nad zasenčenom zemljom pojavila su se jata zvezda, dok sam ja i
dalje odsutno stajao, s rukom blago položenom na ogradu na palubi mog
broda kao na rame proverenog prijatelja. Ali, uz sve to mnoštvo nebeskih
tela koja su istovremeno zurila nadole, uteha tihe komunikacije s brodom
bila je trajno nestala. A tada su se već čuli i uznemirujući zvuci - glasovi,
približavanje koraka; poslužitelj je naišao preko glavne palube pažljivo
deleći piće; ručno zvonce je užurbano zvonilo ispod krmene palube...
Zatekao sam svoju dvojicu oficira kako me čekaju za stolom za večeru u
osvetljenoj trpezariji. Svi smo zajedno seli i dok sam dodavao hranu prvom
oficiru, rekoh:
„Znate li da je između ostrva ukotvljen brod? Video sam vrhove
njegovih katarki iznad grebena kad se sunce spustilo.“
On naglo podiže svoje jednostavno lice, zaraslo u užasne žbunaste
zulufe, i oglasi se svojim uobičajenim uzvicima: „Sačuvaj me bože,
gospodine! Ma šta kažete!“
Moj drugi oficir bio je tih mladić okruglih obraza, po mom mišljenju
preozbiljan za svoje godine; ali kad su nam se pogledi slučajno susreli,
primetio sam blagi drhtaj na njegovim usnama. Odmah sam spustio
pogled. Nije mi bilo svojstveno da podstičem prezrivost na brodu. Ali
takođe se mora reći da sam veoma malo znao o svojim oficirima. Usled
izvesnih okolnosti koje nemaju naročitu važnost, osim za mene samog, bio
sam postavljen na komandno mesto tek pre dve nedelje. Takođe, nisam
prethodno mnogo znao o posadi. Svi ovi ljudi su bili zajedno nekih
osamnaest meseci, a ja sam bio u situaciji jedinog stranca na brodu. Ovo
pominjem zato što je imalo izvesnog uticaja na ono što će uslediti. Ali ono
što sam najviše osećao bilo je to da sam stranac na brodu; a ako treba reći
istinu, bio sam pomalo stran i sam sebi. Kao najmlađi čovek na brodu (ne
računajući drugog oficira), i još uvek neproveren na položaju od najviše
odgovornosti, bio sam spreman da prihvatim sposobnost ostalih zdravo
za gotovo. Oni su jednostavno samo morali da budu dorasli svojim
zadacima, ali pitao sam se koliko ću se ja pokazati doraslim onoj idealnoj
predstavi o sopstvenoj ličnosti koju svaki čovek potajno stvara o samom
sebi.
U međuvremenu je glavni oficir, sa skoro vidljivim učinkom
kooperativnosti na svojim okruglim očima i groznim zulufima, pokušavao
da razvije teoriju o ukotvljenom brodu. Njegova glavna odlika bila je da
sve podvrgne poletnom razmatranju. Razmišljao je veoma napregnuto.
Kako je on znao da kaže, „voleo je da u sebi razmotri“ praktično sve što bi
mu se zateklo na putu, čak i neku jadnu škorpiju koju je našao u svojoj
kabini prošle nedelje. Zašto i otkuda ta škorpija - kako se našla na brodu i
odabrala njegovu sobu, a ne ostavu s hranom (koja je bila mračno mesto
kakvo bi škorpiji više odgovaralo), i kako je za ime sveta uspela da se utopi
u posudi s mastilom na njegovom pisaćem stolu - to ga je bezgranično
zaokupljalo. Brod između ostrva bio je mnogo lakši za razumevanje; i baš
kad smo nameravali da ustanemo od stola, on je izneo svoju objavu. To je
bio, on nije sumnjao, brod koji je nedavno stigao od kuće. Verovatno je
gazio preduboko da bi prešao nasip osim uz najveću plimu. Stoga je ušao
u tu prirodnu luku da sačeka nekoliko dana, radije ostajući u otvorenom
sidrištu.
„Tako je“, potvrdio je drugi oficir iznenadno, pomalo promuklim
glasom. „On gazi više od dvadeset stopa. To je liverpulski brod Sefora s
tovarom uglja. Sto dvadeset tri dana plovidbe od Kardifa.“
Iznenađeno smo ga pogledali.
„To mi je rekao kapetan tegljača kad je došao na palubu po vaša pisma,
gospodine“, objasnio je mladić. „On očekuje da će ga povesti uz reku
prekosutra.“
Pošto nas je tako iznenadio dometom svoje obaveštenosti, tiho je
izašao iz kabine. Prvi oficir je sa žaljenjem primetio da „ne može razumeti
hirovitost tog mladića“. Hteo je da zna šta ga je sprečilo da nam to sve
odmah ispriča.
Zadržao sam ga kad je krenuo. Poslednja dva dana posada je imala
mnogo teškog posla, a prethodne noći su vrlo malo spavali. Bolno sam
osećao da ja - stranac - činim nešto neuobičajeno kad sam mu naložio da
dopusti svim ljudima da uđu u kabine bez postavljanja straže. Predložio
sam da ja sam ostanem na palubi do jedan sat, ili otprilike do tada.
Naložiću drugom oficiru da me smeni u to vreme.
„Njega će smeniti kuvar i poslužitelj u četiri sata“ zaključio sam, „a
onda će pozvati vas. Naravno da ćemo na najmanji znak nekog vetra
odmah izvesti svu posadu na palubu i odmah krenuti.“
On je prikrio zaprepašćenje. „Vrlo dobro, gospodine.“ Kad je izašao iz
trpezarije, promolio je glavu kroz vrata drugog oficira da ga obavesti o
mom dotad nečuvenom hiru: da sam preuzmem petočasovnu sidrišnu
stražu. Čuo sam kako drugi čovek u neverici podiže glas: „Šta? Kapetan
lično?“ Zatim se čulo još mrmljanja, zatvaranje vrata i opet mrmljanje.
Nekoliko minuta kasnije izašao sam na palubu.
Moja otuđenost, koja mi je izazvala nesanicu, navela me je na takav
neobičan postupak, kao da sam očekivao da ću se u tim samotnim noćnim
satima uskladiti s brodom o kom ništa nisam znao, a o čijoj sam posadi
znao jedva malo više. Privezanog uz gat, natrpanog poput bilo kog broda
u luci zbrkom stvari koje nemaju veze s njim, preplavljenog ljudima sa
obale koji nemaju veze s njim, jedva da sam ga još i video kako treba.
Sada, dok je mirovao na otvorenom moru, linija njegove glavne palube
delovala mi je veoma lepo pod zvezdama. Veoma lep, veoma prostran za
svoju veličinu, i veoma primamljiv brod. Sišao sam s krmene palube i
koračao po srednjoj palubi, predočavajući sebi u mislima predstojeći
prolazak kroz Malajski arhipelag, preko Indijskog okeana i dalje uz
Atlantik. Sve te etape su mi bile poznate, svaka karakteristika, sve
alternative koje će verovatno iskrsnuti ispred mene na širokom moru -
sve!... osim nove odgovornosti kapetana. Ali crpio sam hrabrost iz
razumne pomisli da je ovaj brod kao i ostali, da su ljudi kao i drugi ljudi i da
more verovatno ne čuva nikakva posebna iznenađenja specijalno meni za
inat.
Došavši do tog utešnog zaključka, poželeo sam cigaru i pošao ispod
palube da je donesem. Dole je sve bilo mirno. Svi u zadnjem delu broda bili
su u dubokom snu. Ponovo sam izašao na zadnji deo gornje palube,
potpuno opušten u svojoj odeći za spavanje u toj toploj noći bez daška
vetra, bosonog, sa upaljenom cigarom u zubima. I kad sam krenuo
napred, dočekala me je duboka tišina na prednjem kraju broda. Čim sam
ušao kroz vrata prednjeg potpalublja, čuo sam dubok, tih, bezbrižan
uzdah nekog spavača. I iznenada sam počeo da uživam u velikoj
bezbednosti mora u poređenju s nemirom kopna, u tome što sam izabrao
taj postojan život u kom nema uznemirujućih problema, prožet
suštinskom moralnom lepotom potpune ispravnosti ovog poziva i
jednostavnošću njegove svrhe.
Signalno svetlo na prednjem sidrištu gorelo ja jasnim, nepomućenim,
kao simboličnim plamenom, šireći poverenje i svetlost kroz tajanstvene
senke noći. Prolazeći na povratku ka palubi duž suprotne strane broda,
primetio sam da bočne lestvice od konopa, nesumnjvo spuštene za
kapetana tegljača kad je došao po naša pisma, nisu podignute kao što je
trebalo da se uradi. Iznervirao sam se zbog toga, pošto je tačnost u nekim
malim stvarima sama suština discipline. Zatim sam se setio da sam ja sam
bespogovorno oslobodio svoje oficire dužnosti i sopstvenom naredbom
sprečio da se propisno postavi sidrišna straža i da se ostale stvari obave
kako valja. Upitao sam se da li je uopšte mudro ikada menjati ustaljeni
poredak obavljanja dužnosti čak i iz najljubaznijih pobuda. Zbog svojih
postupaka mogao sam izgledati ekscentrično. Bog sam bi ga znao kako će
onaj oficir sa smešnim zulufima „promisliti“ o mom ponašanju i šta će svi
na brodu misliti o nezvaničnom ponašanju svog novog kapetana. Bio sam
nezadovoljan sobom.
Zasigurno ne zbog osećaja krivice, nego više mehanički, počeo sam da
podižem lestvice. No, takve bočne lestvice su lagana stvarčica, a moje
žestoko vučenje, kojim je trebalo da ih u zamahu izbacim na palubu, samo
je izazvalo potpuno neočekivan trzaj u mom telu. Šta kog đavola... Bio
sam toliko zatečen nepokretnošću tih lestvica da sam stao na mestu kao
ukopan, pokušavajući da promislim u sebi kao onaj moj blesavi oficir. Na
kraju sam, naravno, provirio preko ograde.
Bok broda pravio je neprozirni bedem senki nad tamnom staklastom
površinom mora. Ali odmah sam video nešto izduženo i bledo kako pluta
veoma blizu lestvica. Pre nego što sam mogao i pretpostaviti šta je to, slab
blesak fosforescentne svetlosti, koji kao da je iznenada izbio iz nagog
čovekovog tela, zatreperio je na mirnoj vodi kao neuhvatljivo, tiho
poigravanje letnje munje na nebu. Naglo sam udahnuo, a mom pogledu se
ukazaše par stopala, duge noge i široka snažna leđa sve do vrata obasjana
zelenkastim mrtvačkim sjajem. Jedna ruka, prekrivena vodom, držala se za
donju prečagu lestvica. Bio je čitav, osim glave. Obezglavljeni leš! Cigara
mi je ispala iz usta uz slabašan pljusak i kratko šištanje koje se jasno čulo u
potpunoj tišini svega što me je okruživalo. Pretpostavljam da je na taj zvuk
podigao lice, jedva vidljiv bledi zaobljeni oblik u senci koju je pravio brod.
Ali čak i tada sam jedva mogao razaznati obris njegove glave prekrivene
crnom kosom. U svakom slučaju, bilo je to dovoljno da užasni, ledeni
osećaj jeze koji mi je ispunio grudi prođe. Prošao je takođe i trenutak za
uzaludne uzvike. Jednostavno sam se popeo na rezervnu prečku i nagnuo
se preko ograde što sam više mogao kako bih približio oči toj tajni koja je
plutala uz brod.
Dok se držao za lestvice, kao plivač koji se odmara, svetlucanje mora
poigravalo mu je oko udova na svaki pokret; a u tom svetlucanju on je
delovao sablasno, srebrnasto, poput ribe. Nije napravio ni pokreta da bi se
izvukao iz vode. Bilo je neverovatno što ne pokušava da se popne na
palubu i neobično teško posumnjati da on to možda i ne želi. A moje prve
reči izgovorene su upravo s tom sumnjičavom nesigurnošću.
„Šta se dešava?“, upitao sam svojim uobičajenim tonom, gledajući dole
u lice okrenuto pravo k meni.
„Grč“, odgovorio je tiho. „Kažem da nema potrebe da ikoga zoveš.“
„Nisam ni nameravao“, rekoh.
„Da li si sam na palubi?“
„Da.“
Nekako sam imao utisak da se sprema da pusti lestvice i otpliva izvan
domašaja mog vida - tajanstveno kao što je i došao. Ali na trenutak je
izgledalo kao da se podigao s dna mora (to je svakako bilo tlo najbliže
mom brodu) samo da bi pitao koliko je sati. Rekao sam mu. On nesigurno
upita odozdo:
„Pretpostavljam da je vaš kapetan ušao unutra?“
„Siguran sam da nije“, odgovorih.
Izgledalo je kao da se bori sa samim sobom, jer sam čuo nešto kao
prigušeno, ogorčeno i sumnjičavo mrmljanje. „Jesi li dobro?“ Njegove
sledeće reči izgovorene su s oklevanjem i naprezanjem.
„Slušaj me, dobri moj čoveče. Možeš li tiho da ga pozoveš da izađe?“
Pomislih da je došlo vreme da objavim ko sam.
„Ja sam kapetan.“
Čuo sam jedno prošaptano „Boga mu!“ dole na nivou vode. Odsjaji su
poigravali u talasanju vode svuda oko njegovih udova, rukom se držao za
lestvice.
„Zovem se Legat!“
Glas je bio miran i odlučan. Dobar glas. Samopouzdanje tog čoveka
nekako je izazvalo odgovarajuće stanje i kod mene samog. Vrlo tihim
glasom sam izneo primedbu.
„Sigurno si dobar plivač.“
„Da. U vodi sam praktično od devet sati. Ispred mene se sada postavlja
pitanje da li da pustim ove lestvice i nastavim da plivam dok se ne utopim
od iscrpljenosti ili da se popnem na palubu.“
 Osetio sam da to nije puka fraza u govoru očajnika, nego stvarni izbor
u razmatranju jednog snažnog duha. Na osnovu toga sam mogao
razumeti da je mlad, naravno, samo mladi ljudi se uopšte suočavaju s tako
jasnim izborima. Ali u tom trenutku naslućivao sam sve to samo intuicijom.
Između nas dvojice - suočenih s tim tihim, tropskim tamnim morem - već
se uspostavila tajanstvena komunikacija. Ja sam takođe bio mlad;
dovoljno mlad da ne komentarišem. Čovek u vodi počeo je naglo da se
penje uz lestvice, a ja sam požurio od ograde da nađem neku odeću.
Pre ulaska u kabinu mirno sam stao, osluškujući u hodniku u podnožju
stepenica. Kroz zatvorena vrata kabine prvog oficira dopiralo je tiho
hrkanje. Vrata drugog oficira bila su odškrinuta, ali iz tame unutar kabine
nije dopirao baš nikakav zvuk. On je takođe bio mlad i mogao je da spava
kao kamen. Preostajao je još poslužitelj, ali nije bilo verovatno da će se on
probuditi pre nego što ga pozovu. Izvadio sam jednu tuniku za spavanje iz
svoje sobe i, vrativši se na palubu, video golog čoveka iz mora kako sedi
na poklopcu glavnog otvora palube, beličasto svetleći u mraku, s
laktovima na kolenima i licem spuštenim u šake. Za tili čas je navukao na
svoje mokro telo spavaćicu sa istim sivim prugama kakvu sam i ja nosio i
krenuo za mnom kao neki moj dvojnik pod palubu ispod komandnog
mosta. Zajedno smo išli ka zadnjem delu broda, ćutke, bosonogi.
„Šta je u pitanju?“, pitao sam smrtno ozbiljnim glasom, podižući
upaljenu lampu s postolja za kompas i prinoseći je njegovom licu.
„Gadna stvar.“
Imao je prilično pravilne crte lica; lepa usta; svetle oči ispod dosta
gustih, tamnih obrva; glatko, četvrtasto čelo; bez dlaka na obrazima, s
tankim, smeđim brkovima, i dobro oblikovanu okruglu bradu. Izraz mu je
bio usredsređen, promišljen, pod ispitujućim svetlom svetiljke koju sam
mu prineo licu; izraz kakav bi imao čovek koji napregnuto razmišlja u
samoći. Moja spavaćica mu je tačno odgovarala po veličini. Dobro građen,
mlad čovek, od najviše dvadeset pet godina. Zagrizao je donju usnu
ivicama ravnih, belih zuba.
„Da“, rekao sam vraćajući svetiljku na postolje kompasa. Topla tropska
noć ponovo mu se sklopila iznad glave.
„Tamo je jedan brod“, promrmljao je.
 „Da, znam. Sefora. Da li ste znali za nas?“
„Nismo imali pojma. Ja sam oficir tog broda...“ Zastao je i ispravio se.
„Trebalo je da kažem bio sam.“
„Aha! Nešto ne valja?“
„Da. Zapravo i te kako ne valja. Ubio sam čoveka.“
„Kako to misliš? Upravo sada?“
„Ne, u tesnacu. Pre nekoliko nedelja. Trideset devet milja južno. Kad
kažem čoveka...“
„U naletu gneva“, predložio sam ja, poverljivo.
Senovita tamna glava, poput moje, kao da je jedva primetno klimnula
iznad sablasnog sivila moje odore za spavanje. Izgledalo je, u noćnoj tmini,
kao da sam se suočio sa sopstvenim odrazom u dubini mračnog i
ogromnog ogledala.
„Baš zgodno kad tako nešto mora da prizna jedan momak iz Konvija“,
glasno je promrmljao moj dvojnik.
„Ti si iz Konvija?“
„Jesam“, rekao je i kao da se malo trznuo. „Možda si i ti...“
Bio sam; ali budući nekoliko godina stariji, otišao sam pre nego što je
on došao. Nakon što smo na brzinu rekli jedan drugom u koje smo vreme
tamo bili, zavladalo je ćutanje, a ja iznenada pomislih na svog smešnog
oficira s groznim zulufima i intelignecijom koja se odražavala u onom
„Sačuvaj me bože - ma šta kažete“. Moj dvojnik dao mi je nagoveštaj
svojih misli rekavši: „Moj otac je paroh u Norfoku. Možeš li da me zamisliš
pred sudijom i porotom pod ovakvom optužbom? Ja sam ne smatram da
je to neophodno. Postoje ljudi koji su kao anđeli s nebesa - a ja nisam
takav. On je bio jedan od onih stvorova što stalno izazivaju gužvu uz
nekakvu glupavu zlobu. Ubogi đavoli koji u životu nemaju nikakvog posla.
Nije obavljao svoju dužnost niti je puštao druge da obavljaju svoju. Ali
kakve koristi od priče! Ti dobro znaš tu vrstu zlosrećnih džukela koje samo
reže...“
Učinilo mi se da je ono što smo doživeli bilo istovetno baš kao naša
odeća. A dobro sam znao kakvu zaraznu opasnost predstavljaju takve
ličnosti kad nemate sredstva legalnog pritiska na njih. Dobro sam znao i da
ovaj moj dvojnik nije ubilački siledžija. Nisam nameravao da ga ispitujem o
pojedinostima, a on mi je ukratko ispričao priču u opštim, nepovezanim
rečenicama. Nije mi trebalo da čujem ništa više. Sve što se dešavalo
izgledalo mi je kao da sam ja sâm onaj koji nosi tu drugu spavaću halju.
„Dogodilo se dok smo postavljali prednje olujno jedro, u sumrak.
Prednje olujno jedro! Shvataš kakvo je vreme bilo. Jedino jedro koje smo
ostavili da bi brod nastavio da se kreće; tako da možeš zamisliti kakvo je
vreme danima bilo. To je posao koji izaziva dosta nervoze. On mi je uputio
neke od svojih prokletih uvreda zbog tog jedra. Rekao sam ti da sam bio
premoren zbog groznog vremena koje je naizgled trajalo beskrajno dugo.
Kažem ti da je vreme bilo grozno - a brod je bio u dubokim vodama.
Verujem da je i sam taj momak bio napola izludeo od straha. Nije bilo
vremena za gospodski odgovor, pa sam se okrenuo i oborio ga kao stoku.
Ustao je i bacio se na mene. Dograbili smo se baš kad su prema brodu
krenuli strašni talasi. Sva posada je videla kako dolaze i dograbila užariju,
ali ja sam ga dočepao za vrat i počeo da ga tresem kao pacova, dok su ljudi
iznad nas vikali: „Pazite! Pazite!“ Zatim se začuo prasak kao da mi se nebo
obrušilo na glavu. Kažu da se duže od deset minuta na brodu skoro ništa
nije moglo videti - samo tri katarke i delić prednjeg kaštela i komandnog
mosta, sve prekriveno naletima uskovitlane pene. Pravo je čudo da su nas
pronašli, zgurane iza prednjih čekrka za užad. Bilo je jasno da sam hteo to
da uradim, jer sam ga još uvek držao za vrat kad su nas podigli. On je bio
pocrneo u licu. Za njih je to bilo previše. Izgledalo je kao da nas zajedno
nose u trku prema palubi, stisnute jednog uz drugog, vičući: „Ubistvo!“
poput rulje luđaka i provaljujući u kuhinju. A brod se borio za opstanak,
sve vreme u opasnosti, dok je svaki minut njegovog održavanja na vodi
bio dovoljan da ti kosa posedi od samog pogleda na to. Shvatio sam da je i
kapetan pomahnitao kao i ostali. Čovek je bio lišen sna duže od nedelju
dana, i to što mu se desilo nešto takvo na vrhuncu žestoke bure skoro ga
je izbezumilo. Čudim se što me nisu bacili s palube nakon što su izvukli leš
svog dragog kolege iz mog stiska. Morali su mnogo da se pomuče da bi
nas razdvojili, kako su mi rekli. Priča je bila dovoljno strašna da natera
nekog starog sudiju i uvaženu porotu da poskoče sa svojih mesta. Prvo što
sam čuo kad sam došao sebi, bilo je izluđujuće zavijanje te neprekidne
bure, i kroz nju glas starca. Stajao je pored mog kreveta na sklapanje,
zagledan u moje lice ispod oboda svog nepromočivog šešira. „Gospodine
Legate, ubili ste čoveka. Ne možete više vršiti dužnost prvog oficira ovog
broda.“
Pobrinuo se da obuzda svoj glas i učini ga jednoličnim. Držao je ruku na
ivici krovnog prozora na palubi da bi održao ravnotežu, ne praveći ni
najmanji pokret, koliko sam mogao da vidim. „Lepa pričica za neku mirnu
čajanku“, zaključio je istim tonom.
Ja sam takođe položio ruku na ivicu prozora, takođe se ne pomerajući,
koliko se sećam. Stajali smo udaljeni jedan od drugog manje od tridesetak
centimetara. Pomislio sam da ako stari oficir „Sačuvaj me bože - ma šta
kažete“ promoli glavu iz izlaznih vrata na palubu i vidi nas, pomisliće da
vidi dvostruko, ili će umisliti da je naišao na prizor nekog uvrnutog
veštičarenja; čudni kapetan tiho ćaska pored kormila sa sopstvenom
sivom utvarom. Postao sam vrlo zabrinut u želji da sprečim nešto takvo.
Čuo sam tihi umirujući zvuk reči svog sagovornika.
„Moj otac je paroh u Norfoku“, rekao je. Očigledno je zaboravio da mi
je tu važnu činjenicu već rekao. Zaista lepa pričica.
„Bolje da se sada tiho uvučeš u moju kabinu“, rekao sam, već krenuvši.
Moj dvojnik je pratio moje kretanje; naša bosa stopala nisu stvarala zvuk;
pustio sam ga unutra, pažljivo zatvorio vrata i, pošto sam pozvao drugog
oficira, vratio sam se na palubu da sačekam smenu.
„Još nema ni traga nekom vetru“, primetio sam kad mi je prišao.
„Ne, gospodine. Uopšte“, složio se on bunovno, promuklim glasom, s
tačno onoliko poštovanja koliko je bilo potrebno, ne više, i jedva
prikrivajući zevanje.
„Pa, to je jedino na šta treba da paziš. Dobio si naređenja.“
„Da, gospodine.“
Dva-tri puta sam prošao preko komandnog mosta i video kako je on
stao licem okrenut ka pramcu provukavši lakat kroz mrežu od upletene
užadi na zadnjoj katarci pre nego što sam sišao pod palubu. Tiho hrkanje
glavnog oficira i dalje se postojano nastavljalo. Svetiljka u trpezariji gorela
je stolu na kom je stajala vaza s cvećem, što je predstavljalo lep gest
pažnje glavnog magacionera - poslednje cveće koje ćemo videti u
najmanje tri naredna meseca. Dva simetrično postavljena snopa banana
visila su s grede, po jedan sa obe strane kućišta krme. Na brodu je sve bilo
kao i ranije - osim što su dve kapetanove spavaćice bile istovremeno u
upotrebi, jedna je bez pokreta stajala u trpezariji, a druga se veoma tiho
držala u kapetanovoj kabini.
Ovde se mora pojasniti da je moja kabina imala oblik velikog slova L, a
vrata su bila između kraka tog slova i otvarala se prema kraćem od njih. S
leve strane je bio kauč a s desne krevet; moj pisaći sto i postolje
hronometra bili su okrenuti prema vratima. Ali niko ko bi ih otvorio, osim
ako bi ušao unutra, nije mogao da vidi deo koji sam nazivao dugačkim (ili
uspravnim) krakom slova. U njemu su bili kovčezi s bravama na koje je
podignuta polica s knjigama i nešto odeće, jedna ili dve debele jakne,
kape, kaput od nauljene kože i slične stvari okačene na čiviluke. Na dnu
tog dela prostorije bila su vrata koja su vodila u moje kupatilo, u koje se
moglo ući i pravo iz salona. Ali ta vrata se nikad nisu koristila.
Tajanstveni dolazak onog čoveka ukazao je na prednosti ovakvog
oblika prostorije. Ušavši u svoju sobu, jako osvetljenu velikom svetiljkom
na pregradnom zidu okačenom o alke iznad mog pisaćeg stola, uopšte ga
nisam video dok nije tiho iskoračio iza kaputa okačenih u zaklonjenom
delu prostorije.
„Čuo sam kako se neko kreće okolo pa sam se odmah sklonio ovamo“,
prošaptao je on.
Ja sam takođe govorio utišanim glasom.
„Nije verovatno da će iko ući ovamo bez kucanja i dobijanja dozvole da
uđe.“
Klimnuo je glavom. Lice mu je bilo usko, a preplanulost na njemu je
izbledela, kao da je bio bolestan. Sada sam čuo da su ga držali pritvorenog
u njegovoj kabini skoro sedam nedelja. Ali nije bilo ničeg bolesnog u
njegovim očima i izrazu lica. Zapravo, on ni najmanje nije ličio na mene;
ipak, dok smo stajali pored mog kreveta, jedan pored drugog, pognuti i
šapćući, tamnokosih glava jedne pored druge i leđima okrenuti vratima,
svako ko bi bio dovoljno smeon da tiho otvori vrata ugledao bi jeziv prizor
kapetana zaokupljenog sašaptavanjem sa svojim drugim ja.
 „Ali sve to mi ne objašnjava kako si se zatekao zakačen na naše bočne
lestvice“, upitao sam jedva čujnim šapatom kojim smo komunicirali, pošto
mi je ispričao više o nastavku događaja na Sefori nakon što je nevreme
prošlo.
„Pre nego što smo ugledali najistureniju obalu Jave, imao sam vremena
da promislim o svemu ovome nekoliko puta. Imao sam šest nedelja za
vreme kojih nisam radio ništa drugo, uz nekih sat vremena svake večeri da
prošetam po gornjoj palubi.“
Šaptao je, stojeći pored mog kreveta prekrštenih ruku, zagledan kroz
otvor u palubi. A ja sam savršeno dobro mogao zamisliti način na koji
razmišlja - odlučan iako ne i sasvim promišljen postupak, nešto za šta sam
ja bio potpuno nesposoban.
„Procenio sam da će pasti mrak pre nego što se približimo kopnu“,
nastavio je on, tako tiho da sam morao napregnuti sluh koliko god smo
stajali blizu jedan drugome, skoro se dodirujući ramenima. „Zato sam
zatražio da razgovaram sa starcem. Uvek je delovao kao da mu je muka
kad je dolazio da me obiđe - kao da ne može da me pogleda u lice. Znaš,
ono prednje jedro je spaslo brod. Gazio je preduboko da bi dugo plovio
samo sa golim prečkama. A ja sam bio taj koji je uspeo da ga podigne. U
svakom slučaju, on je došao. Kad sam ga dozvao u svoju kabinu - stajao je
pored vrata gledajući me kao da već imam omču oko vrata - odmah sam
mu zatražio da ostavi vrata moje kabine otključana noću dok brod bude
prolazio kroz tesnac Sanda. Obala Jave će biti udaljena dve ili tri milje, kod
Endžijer Pointa. Nisam tražio ništa više. Na drugoj godini na Konveju
pobedio sam na plivačkom takmičenju.“
„To ti verujem“, tiho sam rekao.
„Sam bog zna zašto su me svake noći zaključavali. Kad bi video lica
nekih od njih, pomislio bi da se plaše kako ću noću hodati okolo i daviti
ljude. Da li sam ja neki ubilački nasilnik? Gospode! Da sam bio takav, on se
ne bi tek tako odvažio da dođe u moju sobu. Pomislio bi da ga mogu
napasti i udariti šipkom, odmah tu na licu mesta - već je bio mrak. Pa, ne. A
iz istog razloga nisam razmišljao ni o tome da provalim vrata. Posle te
buke nastala bi potera za mnom, a ja nisam nameravao da se upuštam u
prokletu tučnjavu. Još neko bi mogao da pogine - jer ja ne bih provalio
napolje samo da bi me nagurali nazad, i bilo mi je dosta svega toga. On je
odbio, izgledajući bolesnije nego ikada. Plašio se svojih ljudi, a takođe i
onog svog drugog oficira s kojim je plovio već godinama - sedokosog
starog varalice, a i njegovog poslužitelja, koji je s njim bio đavo će ga znati
otkad - zagriženog džabalebaroša koji me je otrovno mrzeo samo zbog
toga što sam bio prvi oficir. Nijedan prvi oficir nikada nije putovao više od
jedanput na Sefori, znaš. Ta dva stara druškana upravljala su brodom.
Đavo bi ga znao čega se sve kapetan nije plašio (potpuno je izgubio nerve
u toj provali pakleno lošeg vremena koju smo proživeli) - svoje zakonske
odgovornosti, možda svoje žene. O da! Ona je na brodu. Iako ne verujem
da bi se ona mešala. Njoj bi jednostavno bilo previše drago da me ukloni s
broda na bilo koji način. Kao što vidiš, bilo je to pravo kainovsko
zamešateljstvo. Nema veze. Bio sam sasvim spreman da se zaputim u
lutanje po svetu - a to je bila dovoljna cena da se plati za onakvog Avelja. U
svakom slučaju, on nije hteo da me sluša. ‘Ovo mora da ide svojim tokom.
Ja ovde predstavljam zakon.’ Tresao se kao list na vetru. ‘Dakle nećeš?’
‘Ne!’ ‘Onda se nadam da ćeš moći mirno da spavaš posle takve odluke’,
rekao sam i okrenuo mu leđa. ‘Čudim se što ti možeš’, viknuo je on i
zaključao vrata.“
„Dugo posle toga i nisam mogao da spavam. Ne baš dobro. To je bilo
pre tri nedelje. Polako smo prošli kroz Javansko more; plovili smo oko
Karimate deset dana. Kad smo se ukotvili ovde, oni su, pretpostavljam,
pomislili da je sve u redu. Pored najbližeg kopna (a ono je udaljeno pet
milja) prolaze brodovi; konzul bi uskoro poslao poteru za mnom, a ne bi
bilo svrhe da se zadržim na ovim ostrvcima ovde. Ne verujem da na njima
ima i kapljice vode. Ne znam kako je došlo do toga, ali večeras je taj
poslužitelj, nakon što mi je doneo večeru, otišao i ostavio me da jedem na
miru, i ostavio otključana vrata. A ja sam pojeo večeru - sve što mi je
doneseno. Kad sam dovršio večeru, izašao sam na olujnu palubu. Ne znam
da li sam nameravao išta da preduzmem. Čini mi se da sam samo želeo
dašak svežeg vazduha. Onda me je naglo obuzelo iskušenje. Izuo sam
patike i našao se u vodi pre nego što sam i valjano promislio. Neko je čuo
pljusak i digli su groznu halabuku. ‘Pobegao je! Spustite čamce! Izvršio je
samoubistvo! Ne, on pliva!’ Svakako da sam plivao. Plivaču kao što sam ja
nije lako da izvrši samoubistvo utapanjem. Izašao sam na najbliže ostrvce
pre nego što se čamac odvojio od broda. Čuo sam kako veslaju u mraku,
dozivaju i tako dalje, ali ubrzo su odustali. Sve se utišalo i pristanište je
postalo mirno poput groba. Seo sam na jedan kamen i počeo da
razmišljam. Bio sam siguran da će početi da me traže posle svitanja. Nije
bilo mesta za skrivanje na ovim kamenim ostrvcima - a i da ga je bilo,
kakve bi bilo koristi? Ali sada kad sam otišao s tog broda, nisam hteo da se
vratim. Zato sam posle nekog vremena skinuo svu odeću, uvezao je u
gomilu, obmotao oko kamena i bacio u duboku vodu na spoljnoj strani
ostrvca. Za mene je to bilo dovoljno što se tiče samoubistva. Neka oni
misle šta hoće, ali ja nisam nameravao da se utopim. Nameravao sam da
plivam dok ne potonem - ali to nije isto. Zaplivao sam ka sledećem malom
ostrvu i odande sam prvi put video vaše kotveno svetlo. Nešto prema
čemu sam mogao da plivam. Lako se krećući, usput sam naišao na ravnu
stenu izdignutu iz vode nekih stopu ili dve. Po danu, rekao bih, mogao bi
da je vidiš dogledom sa svoje palube. Uzverao sam se na nju i malo se
odmorio. Onda sam ponovo zaplivao. Poslednja deonica je morala biti
duža od milje.“
Njegov šapat je postajao sve slabiji, a on je sve vreme zurio pravo kroz
otvor palube, kroz koji se nije mogla videti čak ni neka zvezda. Nisam ga
prekidao. U njegovoj pripovesti bilo je nečega što je onemogućavalo svaki
komentar, ili je to možda bilo u njemu, nekakav osećaj, osobina koju nisam
mogao da imenujem. A kad je prestao da govori, uspeo sam samo da
bespotrebno šapnem: „Dakle, plivao si prema našoj svetiljci?“
„Da - pravo prema njoj. Bilo je to nešto prema čemu sam mogao da se
upravljam. Nisam mogao da vidim nikakve zvezde nisko pri horizontu jer
se u tom pravcu isprečavala obala, a nisam mogao da vidim ni kopno.
Voda je bila poput stakla. Čovek bi isto tako mogao da pliva i u prokletoj
hiljadu stopa dubokoj cisterni bez mogućnosti da se iz nje izvuče; ali meni
se nije dopadala pomisao da plivam ukrug kao glupo marvinče pre nego
što odustanem, a pošto nisam nameravao da se vratim... Ne. Možeš li da
me zamisliš kako me odvlače držeći me za vrat s jednog od ovih ostrvaca,
potpuno nagog, dok se otimam kao divlja zver? Neko bi zasigurno
poginuo, a ja tako nešto nisam želeo. Zato sam nastavio dalje. Onda sam
naišao na vaše lestvice...“
„Zašto nisi dozivao?“, pitao sam malo glasnije.
 Blago me je dodirnuo po ramenu. Tačno iznad naših glava čuli su se
lagani koraci, a zatim su utihnuli. Drugi oficir došao je sa druge strane
komandnog mosta i, koliko smo mogli da znamo, možda se upravo
naginjao preko ograde.
„Ne može da čuje kako govorimo - zar ne?“ Moj dvojnik mi je sa
strepnjom prodahtao pravo u uho.
Njegova strepnja je bila odgovor, dovoljan odgovor, na pitanje koje
sam mu bio postavio. Taj odgovor je odražavao svu težinu situacije. Tiho
sam zatvorio prozor u stropu, za svaki slučaj. Neka glasnija reč bi mogla da
se čuje napolju.
„Ko je to?“, upitao je on tada.
„Moj drugi oficir. Ali ne poznajem tog momka mnogo bolje nego ti.“
Onda sam mu rekao ponešto o sebi. Iako uopšte nisam očekivao tako
nešto, postavljen sam na komandno mesto pre nepunih četrnaest dana.
Nisam poznavao ni brod ni ljude. U luci nisam imao vremena da sve
razgledam ili da bilo koga procenim. A što se tiče posade, oni su znali
samo da sam postavljen na dužnost da odvedem brod kući. Što se ostalog
tiče, bio sam skoro isto toliko stranac na brodu kao i on sam, rekao sam
mu. A u tom trenutku sam to najjasnije i osećao. Osećao sam da je
potrebno veoma malo da postanem osumnjičen u očima ljudstva na
brodu.
On se u međuvremenu okrenuo k meni i mi se suočismo stojeći u
identičnom stavu, nas dvojica stranaca na brodu.
„Vaše lestvice...“, promrmljao je on prekidajući tišinu. „Ko bi se nadao
da će po noći pronaći lestvice spuštene s broda koji je ovde ukotvljen! Baš
tada sam osetio veoma neprijatnu slabost. Usled života kakav sam ja
vodio poslednjih devet sedmica, svako bi izgubio kondiciju. Nisam bio u
stanju da otplivam ni do vaših sidrenih lanaca. A gledaj samo! Tu su bile
lestvice da se uhvatim za njih. Kad sam se uhvatio za njih, upitao sam
sebe: ‘Kakve koristi?’ Kad sam video glavu čoveka kako se naginje preko,
pomislio sam da odmah otplivam i ostavim ga da viče za mnom - kojim
god jezikom da govori. Mada, nije mi smetalo da me neko vidi. Ja... mislim
da sam to želeo. A onda si mi se ti obratio tako tiho - kao da si me
očekivao - i to me je navelo da se zadržim još malo. Prošlo je prokleto
mnogo vremena - ne mislim na plivanje. Bilo mi je drago da malo popričam
s nekim ko nije sa Sefore. Što se tiče toga da sam tražio kapetana, bio je to
prosto poriv. Od toga ne bi bilo koristi, kad bi svi na brodu znali za mene, i
oni drugi bi skoro sigurno došli ovamo ujutro. Ne znam, hteo sam da
budem viđen, da pričam s nekim pre nego što produžim dalje. Ne znam
šta bih rekao... ‘Lepa noć, zar ne?’, ili nešto tome slično.“
„Zar misliš da će oni odmah doći ovamo?“, upitao sam sa izvesnom
nevericom.
„Vrlo verovatno“, odgovorio je on slabim glasom.
Iznenada je izgledao veoma iscrpljeno. Glava mu je padala od umora.
„Hm. Videćemo već. U međuvremenu lezi da spavaš“, šapnuo sam.
„Treba li ti pomoć? Evo.“
Bio je to prilično izdignut ležaj, s fiokama ispod njega. Ovom izvrsnom
plivaču je zaista trebala pomoć koju sam mu pružio pridržavši ga dok se
penjao. Bacio se na krevet, okrenuo na leđa i stavio ruku preko očiju. A
tada, s licem skoro skrivenim, mora da je izgledao tačno kako sam ja
izgledao ležeći u tom krevetu. Neko vreme sam gledao u svoje drugo ja
pre nego što sam brižljivo navukao dve zelene zavese od serža zakačene
na mesinganu šipku. Na trenutak sam pomislio da ih prikačim jednu za
drugu radi veće sigurnosti, ali sam bio seo na kauč i nije mi se dalo da
ustanem i potražim čiodu kojom bih ih spojio. Uradiću to malo kasnije. Bio
sam izuzetno umoran, na čudnovato poznat način, zbog napregnutosti i
prikrivanja, od zamornog šaptanja i opšte tajanstvenosti ovog događaja.
Već je bilo tri sata posle ponoći a ja sam bio na nogama od devet ujutro, ali
nisam bio pospan, nisam mogao da legnem i spavam. Sedeo sam sasvim
iscrpljen, gledajući u zavese, pokušavajući da razbistrim um i oslobodim se
zbunjujućeg osećaja da se nalazim na dva mesta istovremeno, dok me je
mnogo mučilo izluđujuće lupanje u glavi. Bilo je veliko olakšanje kad sam
iznenada shvatio da lupanje uopšte nije u mojoj glavi, već da dopire sa
druge strane vrata. Pre nego što sam stigao da se priberem, reč „Uđite“
izletela mi je iz usta, i ušao je poslužitelj s mojom jutarnjom kafom. Ipak
sam bio zaspao i toliko sam se uplašio da sam povikao: „Ovamo! Ovde
sam, poslužitelju“, kao da je on udaljen kilometrima od mene. On je
spustio poslužavnik na sto pored kauča i tek tada rekao, veoma tiho:
„Vidim da ste tu, gospodine“. Osetio sam da me je oštro pogledao, ali
nisam se usudio da ga u tom trenutku pogledam u oči. Sigurno se pitao
zašto sam navukao zavese na krevetu pre nego što sam legao da spavam
na kauču. Izašao je ostavivši otvorena vrata, kao i obično.
Čuo sam kako posada iznad mene pere palube. Znao sam da bi mi
smesta rekli da je bilo i malo vetra. Mirno vreme, pomislio sam, i
dvostruko se zabrinuo. Zapravo, osećao sam se udvojeno više nego ikad.
Poslužitelj se iznenada ponovo pojavio na vratima. Skočio sam s kauča
tako hitro da se on prenuo.
„Šta tražiš ovde?“
„Zatvorite otvor prema palubi, gospodine - palube se peru.“
„Zatvoren je“, rekao sam pocrvenevši.
„Vrlo dobro, gospodine.“ Ali se nije pomerio s vrata i neko vreme mi je
uzvraćao pogled na neobičan, dvosmislen način. Zatim je skrenuo pogled.
Izraz lica mu se sasvim promenio i onda je upitao neobično blagim, skoro
preklinjućim glasom:
„Mogu li da uđem da odnesem praznu šolju, gospodine?“
„Naravno!“ Okrenuo sam mu leđa dok je ulazio i izlazio. Onda sam
zatvorio vrata i čak navukao rezu. Ovako nije moglo da potraje dugo. U
kabini je uz to bilo vruće kao u pekari. Provirio sam i video da se moj
dvojnik ne pomera, ruke i dalje prebačene preko očiju; ali su mu se grudi
podizale; kosa mu je bila vlažna; brada mu se sjajila od znoja. Pružio sam
ruku i otvorio prozor u palubi iznad njega.
„Moram da se pojavim na palubi“, napomenuo sam.
Naravno, teoretski, mogao sam da radim šta ja želim, da mi niko pod
kapom nebeskom ništa ne kaže, ali nisam se usuđivao da zaključam vrata
svoje kabine i ponesem ključ sa sobom. Čim sam promolio glavu iz
hodnika kojim se izlazi na palubu, video sam dvojicu mojih oficira; drugi
oficir je bio bos a prvi u dubokim indijskim gumenim čizmama, stajali su
pored otvora na komandnom mostu dok im je poslužitelj koji se popeo do
polovine lestvica komandnog mosta nešto živo pričao. On me je opazio i
sišao s lestvica, drugi oficir je strčao na glavnu palubu izvikujući neke
naredbe, a prvi oficir je krenuo da me dočeka dodirnuvši kapu u znak
pozdrava.
U njegovom pogledu je bilo neke radoznalosti koja mi se nije dopala.
Ne znam da li im je poslužitelj rekao da sam bio samo „čudan“, ili je rekao
da sam jednostavno pijan, ali znam da je ovaj čovek hteo dobro da me
zagleda. Gledao sam ga kako mi prilazi sa osmehom koji je, kad mi je
prišao u neposrednu blizinu, postao tako ukočen da su mu se od njega
nakostrešili i zulufi. Nisam mu dopustio da progovori.
„Podignite pravougaona jedra i osigurajte ih pre nego što ljudi pođu na
doručak.“
Bila je to prva određena naredba koju sam dao na ovom brodu; i ostao
sam na palubi da vidim i kako se ona izvršava. Osećao sam potrebu da bez
daljeg odlaganja učvrstim svoj položaj. Taj nacereni balavac je ovom
prilikom postao malo smerniji, a ja sam takođe iskoristio priliku da dobro
zagledam lica svih istaknutijih ljudi dok su prolazili pored mene da učvrste
jedra. Za vreme doručka, ne jedući ništa, sedeo sam na istaknutom mestu
s takvim hladnim dostojanstvom da je dvojici oficira bilo i te kako drago da
uteknu iz kabine onoliko brzo koliko im je pristojnost to dopuštala; a za
sve to vreme dvostruka napregnutost mog uma skoro me je dovodila do
ludila. Neprestano sam nadzirao samog sebe, i onog tajnog sebe, isto
toliko zavisnog od mojih postupaka koliko sam to bio i ja lično, kako spava
u tom krevetu, iza onih vrata prema kojim sam bio licem okrenut dok sam
sedeo u čelu stola. Bilo je to veoma slično stanju ludila, samo je bilo još
gore jer je čovek bio toga svestan.
Morao sam da ga drmusam ceo jedan minut, ali kad je najzad otvorio
oči, bio je potpuno pribran i gledao me upitno.
„Dosad je sve dobro“, šapnuo sam. „Sada moraš da se sakriješ u
kupatilu.“
Uradio je tako, bešuman kao duh, a onda sam ja pozvonio da dođe
poslužitelj i, odvažno se suočivši s njim, naložio mu da pospremi moju
glavnu sobu dok se ja okupam - „i da to obavi brzo“. Pošto moj ton nije
dopuštao pogovore, on reče: „Da, gospodine“ i odjuri da donese svoje
metle i lopaticu za smeće. Okupao sam se i obavio veći deo oblačenja i
umivanja blago zviždućući da bih nečim zabavio poslužitelja, dok je tajni
učesnik mog života stajao uspravljeno i ukočeno u tom malom prostoru, a
lice mu je na dnevnoj svetlosti izgledalo veoma izmoreno, sa spuštenim
očnim kapcima ispod stroge, tamne linije obrva nabranih u blagom
mrštenju.
Kad sam ga ostavio tu i vratio se u sobu, poslužitelj je upravo završavao
pospremanje. Poslao sam ga po prvog oficira i upustio se s njim u neki
nevažan razgovor, koji beše traljav kao i oficirovi grozni zulufi, ali cilj mi je
bio da mu pružim priliku da dobro zagleda moju kabinu. A onda sam
najzad mogao da mirne savesti zatvorim vrata svojih prostorija i pustim
mog dvojnika da se vrati u to skrovište. Tu nije više imalo šta da se doda.
On je morao da sedi ćutke na maloj stolici na sklapanje, napola zagušen
kaputima koji su visili iznad nje. Slušali smo kako poslužitelj ulazi u kupatilo
pored salona, u njemu puni boce vodom, namešta stvari na svoje mesto,
zvižduće, lupa, zvecka - ponovo odlazi u salon - okreće ključ - klik. Takav je
bio moj plan da očuvam svoje drugo ja nevidljivim. U tim okolnostima nije
se moglo preduzeti ništa bolje. I tako smo sedeli tu; ja za svojim pisaćim
stolom spreman da se pretvaram kako sam zauzet nekim važnim
dokumentima, a on iza mene nevidljiv za nekoga ko bi ušao na vrata. Ne bi
bilo mudro da razgovaramo preko dana, a ja nisam mogao da podnesem
uzbuđenje zbog tog čudnog osećaja da šapućem sa samim sobom. S
vremena na vreme, osvrnuvši se preko ramena, video bih ga tamo pozadi
kako ukočen sedi na niskoj stolici, bosih nogu skupljenih jedne uz drugu,
prekrštenih ruku, glave položene na grudi - i savršeno miran. Svako ko bi
ga video pomislio bi da sam to ja.
Ja sam i sâm bio opčinjen tim prizorom. Svaki čas sam morao da
pogledavam preko ramena. Gledao sam u njega kad neki glas ispred vrata
reče:
„Izvinjavam se, gospodine.“
„Dakle...“, i dalje sam gledao u njega kad glas ispred vrata objavi,
„Približava nam se jedan brodski čamac, gospodine.“ Video sam kako se
prenuo - prvi pokret koji je napravio za mnogo sati. Ali nije podigao svoju
pognutu glavu.
„U redu. Spustite lestvice.“
Oklevao sam. Da li bi trebalo nešto da mu došapnem? Ali šta to?
Njegova nepomičnost naizgled uopšte nije bila narušena. Šta sam mogao
da mu kažem što već nije znao? Najzad sam se popeo na palubu.

II

Kapetan Sefore imao je tanke riđe zulufe koji su mu uokvirivali obraze i

izraz lica koji se slagao s takvom bojom kose i brade, a oči su mu svetlele
neobičnom, prilično mutnom nijansom plave. Nije predstavljao baš
upečatljivu priliku; ramena je držao uspravno, bio je prosečne građe -
samo što mu je jedna noga bila iskrivljenija od druge. Rukovao se s nama
odsutno zagledajući uokolo. Odlučnost lišena duha bila je njegova glavna
odlika, procenio sam. Ja sam se ponašao s ljubaznošću koja mu je naizgled
smetala. Možda je bio stidljiv. Mrmljao je obraćajući mi se, kao da se stidi
onoga što govori; rekao je svoje ime (nešto kao Arčbold - ali posle ovolikih
godina teško mogu biti siguran u to), rekao kako se zove njegov brod i još
nekoliko pojedinosti te vrste, na način na koji zločinac s oklevanjem i
kajanjem priznaje svoja dela. Naišao je na užasnu oluju u prolazu ka pučini
- užasnu, užasnu - a na brodu mu je bila i žena.
Tad smo već seli u kabinu i poslužitelj je doneo tacnu s flašom i čašama.
„Hvala! Ne.“ Nikad ne pije alkohol. Ipak bi popio malo vode. Popio je pune
dve čaše. Užasno je ožedneo. Otkad je svanulo, pretraživao je ostrvca oko
svog broda.
„Iz kog razloga - zbog zabave?“, pitao sam uz ljubazno zainteresovan
izraz lica.
„Ne“, uzdahnuo je on. „Mučna dužnost.“
Pošto je on istrajno nastavljao da mrmlja, a ja sam hteo da moj dvojnik
čuje svaku reč, ubacio sam napomenu kojom sam ga obavestio da ga,
nažalost, loše čujem.
„Uz to, tako mlad čovek!“, klimao je on glavom, ne skidajući svoje
mutnoplave, neinteligentne oči s mene. „Šta je uzrok tome - neka
bolest?“, pitao je bez traga saučešća, kao da misli da ako je tako, dobio
sam što i zaslužujem.
 „Da, bolest“, potvrdio sam ja radosnim tonom koji ga je naizgled
zapanjio. Ali ja sam postigao svoj cilj, pošto je on morao da govori glasnije
kako bi mi preneo svoju priču. Nije vredno truda prenositi i njegovu verziju
događaja. Prošlo je tek nešto više od dva meseca otkako se to dogodilo i
on je toliko razmišljao o tome da je izgledao potpuno zbunjen
posledicama, ali je sve to i dalje na njega ostavljalo neizmerno jak utisak.
„Šta biste vi mislili o tome da se tako nešto desilo na vašem brodu?
Upravljam Seforom evo već petnaest godina. Ja sam dobro poznat
zapovednik broda.“
Bio je otupeo ali i uznemiren - i možda je trebalo da saučestvujem s
njim, samo da sam bio u stanju da se oslobodim misaonih stavova mog
tajnog sustanara u kabini, koji kao da je bio moje drugo ja. On je bio tu, na
drugoj strani kabine, ne više od metar i po udaljen od nas, dok smo sedeli
u mom salonu. Pristojno sam posmatrao kapetana Arčbolda (ako se tako
zvao), ali video sam samo onog drugog, u sivoj spavaćici, posednutog na
nisku stoličicu, skupljenih bosih nogu, skrštenih ruku, a svaka reč izrečena
između kapetana i mene dopirala je u njegove uši na tamnokosoj glavi
spuštenoj na grudi.
„Dosad sam proveo na moru, kao dečak i odrastao čovek, trideset i
sedam godina, i nikad nisam čuo da se tako nešto dogodilo na nekom
engleskom brodu. A to je bio upravo moj brod. Uz to je na njemu moja
supruga.“
Jedva da sam ga slušao.
„Ne mislite li“, rekao sam ja, „da su siloviti talasi koji su, kako ste mi
rekli, upravo u to vreme brisali preko palube mogli da ubiju tog čoveka?
Video sam kako je sama težina morske vode ubila čoveka za tili čas,
jednostavno mu polomivši vrat.“
„Dobri bože!“, izustio je on, značajno, usmeravajući pogled svojih
zamućenih plavih očiju na mene. „More! Nijedan čovek kog je ubilo more
nikada nije izgledao tako.“ Izgledao je potpuno zaprepašćen mojom
pretpostavkom. A dok sam gledao u njega sasvim nespreman na bilo šta
neočekivano s njegove strane, on je približio glavu mojoj i isplazio jezik
prema meni tako iznenada da sam morao da se trgnem unazad.
 Nakon što je na tako živopisan način uklonio moju mirnoću, mudro je
klimnuo glavom. Da sam video taj prizor, uveravao me je, ne bih ga
zaboravio dok sam živ. Vreme je bilo previše loše da bi se telo propisno
sahranilo u moru. Zato su ga sutradan u zoru podigli na komandni most,
pokrivši mu lice parčetom platna za jedra; on je pročitao kratku molitvu, a
onda su telo, u takvom stanju u kakvom je bilo, u odeći od nauljene kože i
dubokim čizmama, bacili među one talase visoke poput planina koji su
izgledali spremni da svakog trenutka progutaju sam brod i prestravljene
duše na njegovoj palubi.
„Skraćeno prednje jedro vas je spaslo“, napomenuo sam.
„Tako mi boga - jeste“, uskliknuo je grozničavo. „Bila je to posebna
božanska milost, kako verujem, što je ono izdržalo neke od onih
uraganskih naleta vetra.“
„Podešavanje tog jedra bilo je...“, započeo sam ja.
„Bog se umešao u to“, prekinuo me je on. „Ništa drugo nije moglo biti
u pitanju. Ne želim da vam pričam kako sam se jedva usuđivao da izdam
naredbu. Izgledalo je nemoguće da bismo išta mogli da dodirnemo a da to
ne izgubimo, a tada bi nestala i naša poslednja nada.“
Strah od tog nevremena još uvek ga je držao. Pustio sam ga malo na
miru, a zatim uzgredno dodao - kao da se vraćam na manje važnu temu:
„Jedva ste čekali da izručite svog oficira ljudima na obali, rekao bih?“
I jeste. Zakonu. Njegova mračna odlučnost je u tom trenutku u sebi
sadržala nešto nerazumljivo i pomalo zastrašujuće, takoreći mistično,
potpuno nevezano s njegovom strepnjom da ga ne osumnjiče za
„podršku bilo kakvim događajima te vrste“. Trideset sedam besprekornih
godina na moru, od kojih je više od dvadeset izvanredno komandovao
brodom, a bar petnaest godina komandovao Seforom, naizgled su mu
nametnule neku nemilosrdnu obavezu.
„Uz to, znate“, nastavio je, nesigurno i posramljeno se boreći sa
osećanjima, „ja nisam ni primio tog mladića na brod. Njegovi su imali nekih
poslovnih veza s vlasnicima broda. Bio sam na neki način prinuđen da ga
primim. Izgledao je veoma pametno, veoma gospodstveno i tome slično.
Ali znate - nekako mi se nikada nije dopadao. Ja sam jednostavan čovek.
Vidite, on nije baš bio pravi čovek za prvog oficira na brodu kao što je
Sefora.“
U mislima sam postao toliko povezan sa svojim tajnim saputnikom u
mojoj kabini da sam se osećao kao da je meni lično stavljeno na znanje
kako ni ja, takođe, nisam bio vrsta čoveka koja bi bila prikladna za prvog
oficira broda kao što je Sefora. Uopšte nisam sumnjao u to.
„Uopšte nije bio ta vrsta čoveka. Razumete“, preterano je navaljivao
on, uporno zureći u mene.
Ja sam se uglađeno osmehnuo. On je neko vreme delovao izgubljeno.
„Pretpostavljam da ću morati da prijavim samoubistvo.“
„Izvinite?“
„Samoubistvo! To ću morati da napišem vlasnicima broda čim stignem
na brod.“
„Osim ako ne uspete da ga opet uhvatite do sutra“, zaključio sam ja
ravnodušnim glasom... „Hoću da kažem, živog.“
Promrsio je nešto što zaista nisam razumeo i ja sam, zbunjen, okrenuo
uho prema njemu. On skoro da zastenja:
„Kopno - rekao sam da je kopno udaljeno najmanje sedam milja od
mesta gde je ukotvljen moj brod.“
„Otprilike toliko.“
Moj nedostatak uzbuđenja, radoznalosti, iznenađenosti, bilo kakvog
ispoljenog zanimanja, počeo je da budi njegovo nepoverenje. Ali osim
zgodno izvedenog pretvaranja da sam gluv, uopšte nisam pokušavao da
se pretvaram u bilo čemu. Osećao sam se krajnje nesposobnim da valjano
odglumim kako ništa ne znam i zato sam se plašio da to pokušam. Takođe
je sigurno da je on sa sobom doneo spremnost na sumnju i da je gledao na
moju ljubaznost kao na čudnu i neprirodnu pojavu. A opet, kako sam
drugačije mogao da ga dočekam? Ne srdačno! To je bilo nemoguće iz
psiholoških razloga, koje ovde ne moram da iznosim. Moj jedini cilj bio je
da suzbijem njegovu radoznalost. Nadmeno? Da, ali nadmenost bi mogla
da ga navede na postavljanje neposrednih pitanja. Po svojoj prirodi i po
njegovoj nenaviknutosti na nju, brižljiva uglađenost bila je najbolji način da
obuzdam tog čoveka. Ali postojala je opasnost da se on bezobzirno
probije kroz moju odbranu. Mislio sam da ga ne mogu dočekati s
neuvijenom laži, takođe iz psiholoških (a ne moralnih) razloga. Da je on
samo znao koliko sam se plašio da on ne podvrgne moj osećaj
poistovećivanja sa onim drugim na probu! Ali, veoma čudno (o tome sam
razmislio tek naknadno), verujem da je i on bio prilično zbunjen
suprotnom stranom iste situacije time što ga je nešto u meni podsećalo na
čoveka kog je tražio - sugerisalo tajanstvenu sličnost s mladićem koji mu
od početka nije ulivao poverenje i nije mu se dopadao.
Kako god to bilo, ćutanje nije potrajalo još dugo. On je preduzeo još
jedan zaobilazan korak.
„Cenim da nema više od dve milje razdaljine do vašeg broda. Nimalo
više.“
„Što je sasvim dovoljna udaljenost po ovoj užasnoj vrućini“, rekao sam
ja.
Usledila je još jedna stanka ispunjena nepoverenjem. Kaže se da se iz
nužde stvaraju nove ideje, ali ni strah nije lišen mogućnosti da izazove
ingeniozne zamisli. A ja sam se plašio da će me on direktno upitati za
novosti o mome drugom ja.
„Lep mali salon, zar ne?“, primetio sam ja, kao da sam tek primetio
kako on pogledom preleće od jednih zatvorenih vrata do drugih. „A
takođe i veoma dobro namešten. Evo, na primer“, nastavio sam nemarno
pruživši ruku preko naslona svoje stolice i rastvorivši širom vrata, „ovde je
moje kupatilo.“
On se spremno pokrenuo, ali jedva da je i pogledao u tom smeru.
Ustao sam, zatvorio vrata i pozvao ga da razgleda uokolo, kao da se
ponosim svojim smeštajem. Morao je da ustane i prođe sa mnom uokolo,
ali obavio je sve to bez ikakve reakcije.
„A sada ćemo pogledati moje lične prostorije“, objavio sam ja, glasno
koliko god sam se usudio da budem glasan, prolazeći kroz kabinu prema
desnom boku broda, namerno koračajući bučno.
On me je pratio zagledajući svuda uokolo. Moj vispreni dvojnik je bio
nestao. Odigrao sam svoj deo predstave.
 „Veoma zgodno - zar ne?“
„Veoma lepo. Veoma udob...“ Nije završio reč i brzo je izašao kao da
želi da izmakne nekim mojim nepoštenim varkama. Ali nije moglo da
prođe tako. Bio sam previše uplašen da ne bih osećao osvetoljubivost;
osetio sam da sam ga naterao u povlačenje i nameravao sam da ga
zadržim u tom stanju. Moje ljubazno navaljivanje imalo je nečega pretećeg
u sebi, jer se on odmah povinovao. A ja nisam dopustio da on propusti
ijednu stavku; soba prvog oficira, kuhinjska ostava, skladišta, čak i
skladište za rezervna jedra koje se takođe nalazilo ispod komandnog
mosta - morao je da zaviri u svaku od tih prostorija. Kad sam ga najzad
ispratio na palubu iznad mosta, on je duboko i beznadno udahnuo i
sumorno promrmljao kako sada zaista mora da se vrati na svoj brod.
Naložio sam svom prvom oficiru, koji nam se pridružio, da isprati
kapetanov čamac.
Čovek sa zulufima je dunuo u svoju zviždaljku koju je nosio okačenu
oko vrata i povikao: „Sefora odlazi!“ Moj dvojnik dole u mojoj kabini
sigurno je to čuo i zasigurno nije mogao osećati veće olakšanje od mene
samog. Četiri člana njegove posade dotrčala su odnekud i prešla preko
ivice broda dok su se moji ljudi, koji su se takođe pojavili na palubi,
poredali duž ograde. Svečano sam ispratio posetioca do prolaza u ogradi
broda, i skoro da sam preterivao u tome. On je bio uporan stvor. Zadržao
se na samim lestvicama i na onaj svoj jedinstven, ispunjen krivicom ali
istrajan način, nastavio po svom:
„Rekao bih... vi... vi ne mislite da...“
Nadglasao sam njegove reci:
„Svakako da ne... Bilo mi je zadovoljstvo. Zbogom.“
Imao sam predstavu o onome što je želeo da kaže i jednostavno sam
poštedeo sebe toga pomoću povoljnosti koju mi je pružalo navodno
oštećenje sluha. On je sveukupno bio previše uzdrman da bi navaljivao, ali
je moj prvi oficir, koji je iz blizine posmatrao njegov dolazak, delovao
zbunjeno i na licu mu se pojavila sena zamišljenosti. Pošto nisam želeo da
delujem kao da nastojim da izbegnem svaku vrstu razgovora sa svojim
oficirima, on je dobio priliku da mi se obrati.
 „Izgleda kao vrlo fin čovek. Posada njegovog čamca ispričala je našoj
posadi neobičnu priču, ako je ono što mi je poslužitelj rekao istina.
Pretpostavljam da ste je čuli od kapetana, gospodine?“
„Da. Čuo sam priču od kapetana.“
„Baš užasan događaj - zar ne, gospodine?“
„Jeste.“
„Nadmašuje sve one priče koje smo čuli o ubistvima na američkim
brodovima, gospodine.“
„Ne mislim da ih nadmašuje. Mislim da ni najmanje ne liči na njih.“
„Sačuvaj me, bože - nemojte to da kažete! Ali naravno da ja uopšte ne
znam ništa o američkim brodovima, zaista ne, tako da ne mogu da
poričem to što vi znate. Za mene je sasvim dovoljno užasno... Ali
najčudnije je što su ti momci izgleda nekako pretpostavljali da je čovek
sakriven ovde, na našem brodu. Zaista jesu. Da li ste ikada čuli nešto
tako?“
„Besmisleno, zar ne?“
Hodali smo napred-nazad po komandnom mostu. Na prednjem delu
broda nije se mogao videti niko od posade (bila je nedelja), a prvi oficir je
nastavio:
„Bilo je malo rasprave oko toga. Naši momci su se uvredili. ‘Kao da
bismo mi primili nekog takvog’, rekli su. ‘Da Ii biste hteli da ga potražite u
spremištu za ugalj?’ Vrlo neprijatno. Ali na kraju se sve izgladilo.
Pretpostavljam da se čovek utopio. A vi, gospodine?“
„Ja ništa ne pretpostavljam.“
„Nemate nikakvih sumnji u vezi sa ovim pitanjem, gospodine.“
„Uopšte nikakvih.“
Iznenada sam otišao od njega. Osetio sam da ostavljam loš utisak, ali
uz mog dvojnika dole bilo je veliko iskušenje biti ovde na gornjoj palubi. A
skoro isto toliko iskušenje bilo je i biti dole. Sve ukupno, položaj naporan
za živce. Ali u celini sam se osećao manje rascepljenim nadvoje nego kad
sam s njim. Na čitavom brodu nije bilo nikoga kome bih se usudio da se
poverim. Pošto je posada zasigurno znala priču o njemu, bilo bi nemoguće
predstaviti ga kao bilo koga drugog, a sada je trebalo strepeti od
njegovog slučajnog otkrivanja više nego ikad.
Pošto je tu bio poslužitelj zauzet postavljanjem stola za ručak, kad sam
tek sišao dole, moj dvojnik i ja smo mogli da komuniciramo samo
pogledima. Kasnije tog popodneva oprezno smo pokušali da šapućemo.
Nedeljna tišina na brodu nije nam išla naruku; okolnosti i ljudi bili su protiv
nas - u našem tajnom saučesništvu sve je bilo protiv nas, pa i samo vreme -
jer ovo nije moglo da potraje zauvek. Sama vera u proviđenje bila je, čini
mi se, osporena njegovom krivicom. Treba li da priznam kako me je ova
pomisao bacala u veliku potištenost? A što se tiče poglavlja sa
slučajnostima koje je toliko važno u knjizi uspeha, mogao sam samo da se
nadam da je to poglavlje zatvoreno. Jer kakva bi se uopšte povoljna
slučajnost mogla i očekivati?
„Da li si sve čuo?“, bile su moje prve reči čim smo se smestili jedan
pored drugog, pognuti iznad moje postelje.
Čuo je. A dokaz za to bio je njegov žustar šapat: „Čovek ti je rekao da
se jedva usudio da izda naređenje.“
Ja sam tu napomenu razumeo kao da se odnosi na skraćivanje
prednjeg jedra.
„Da. Plašio se da će ono biti izgubljeno dok ga budu postavljali.“
„Uveravam te da uopšte nije izdao naredbu. Možda misli da jeste, ali
nikada je nije izdao. Stajao je sa mnom na srednjoj palubi nakon što je
glavno jedro odneo vetar i jadikovao o našoj poslednjoj nadi - samo je
jadikovao i nije preduzimao ništa drugo - a noć se spuštala! Čuti jednog
kapetana da nastavlja s tim po takvom vremenu bilo je dovoljno da svakog
istera iz pameti. To mi je izazvalo neku vrstu očajanja. Jednostavno sam
preuzeo stvar u svoje ruke i krenuo napred s njim, razgnevljen, i - ali kakve
svrhe od toga što ti ovo pričam? Ti znaš!... Misliš li da bih naterao ljude da
išta urade da nisam bio prilično grub prema njima? Sigurno ne bih! Možda
nostroma? Možda! Nije to bilo nemirno more - to je bilo poludelo more!
Čini mi se da bi kraj sveta izgledao otprilike tako; a čovek bi možda imao
hrabrosti da se jednom suoči i završi s tim - ali da se suočava s tim iz dana
u dan - ne mogu da krivim nikoga. Ja sam bio za jednu dragocenu nijansu
bolji od njih ostalih. Samo - ja sam bio oficir na tom starom koritu za
prevoz uglja, na kraju krajeva...“
„Potpuno razumem“ šapnuo sam mu to iskreno uveravanje na uho.
Njemu je ponestalo daha od šaptanja; čuo sam kako tiho dahće. Sve je to
bilo veoma jednostavno. Ista napregnuta sila koja je dala dvadeset
četvorici ljudi bar šansu da sačuvaju živote, na neki način je, svojim
povratnim učinkom, uništila jedan bezvredni nepokorni život.
Ali nisam imao vremena da na miru promislim o prednostima takvog
razvoja događaja - u salonu su se začuli koraci i jako kucanje na vrata. „Ima
dovoljno vetra da zaplovimo, gospodine.“ Ovo je bio poziv koji mi je nečim
novim zaokupio misli, pa čak i osećanja.
„Pozovite ljude gore“, doviknuo sam kroz vrata. „Odmah dolazim na
palubu.“
Izaći ću napolje da se upoznam sa svojim brodom. Pre nego što sam
izašao iz kabine, pogledi su nam se susreli - oči jedine dvojice stranaca na
brodu. Pokazao sam ka zabačenom delu prostorije gde je mala logorska
stolica čekala na njega i položio prst na usne. On je napravio pokret -
donekle nejasan - pomalo tajanstven, propraćen slabašnim osmehom, kao
da se kaje.
Ovo nije mesto da naglašavam psihička iskustva čoveka koji prvi put
oseća kako se brod pod njegovim nogama pomera na osnovu njegove
izrečene nezavisne volje. U mom slučaju, ta volja nije bila bez spoljnjih
primesa. Ja nisam bio potpuno sam u svojoj vlasti nad brodom, pošto je
postojao onaj stranac u mojoj kabini. Ili će pre biti da nisam bio u celosti i
potpuno sam u svojoj volji. Jedan deo mene bio je odsutan. Taj mentalni
osećaj da sam na dva mesta istovremeno uticao je na mene fizički, kao da
je osećaj tajanstva prodro u samu moju dušu. Pre nego što je protekao
jedan sat otkad se brod pokrenuo, našavši se u prilici da zatražim od prvog
oficira (koji je stajao pored mene) da donese kompas koji smo doneli s
pagode, zatekao sam sebe kako se naginjan k njemu i šapućem mu na
uho. Kažem da sam zatekao sebe u tome, ali ne na vreme da takvim
ponašanjem ne bih prenuo tog čoveka. Ne mogu to drugačije opisati nego
da kažem kako je on ustuknuo. Posle toga nije prestajao da se ponaša na
ozbiljan, zauzet način, kao da poseduje neke zbunjujuće informacije. Malo
kasnije sam se odmaknuo od ograde da pogledam u kompas tako
pritajenim korakom da je kormilar to primetio - a ja nisam mogao da ne
opazim kako se vrlo čudno zapiljio u mene. Ovo su sitne pojedinosti, iako
nijednom zapovedniku ne ide u prilog da izazove sumnju jer se ponaša
besmisleno i uvrnuto. Ali ja sam uz to bio i ozbiljnije uzdrman. Kod
pomorca postoje izvesne reči i pokreti koji pod određenim okolnostima
nailaze prirodno, nagonski kao treptaj oka pred pretećim zamahom.
Određene reči bi trebalo da mu se pojave na usnama bez razmišljanja;
određeni znak trebao bi da bude pokazan sam od sebe, takoreći, bez
oklevanja. Ali mene je napustila sva podsvesna opreznost. Morao sam da
uložim napor volje kako bih prizvao svoje misli (iz svoje kabine) u
okolnosti datog trenutka. Osećao sam da izgledam kao neodlučan
zapovednik svim tim ljudima koji su me posmatrali s manje ili više
kriticizma.
Osim toga, tu je bilo i prepadanje. Drugog dana od početka plovidbe,
na primer, dok sam po podne silazio s palube (na bosim nogama sam
nosio patike od trske), zastao sam na otvorenim vratima kuhinjske ostave
i obratio se poslužitelju. On je tu nešto radio leđima okrenut prema meni.
Na zvuk mog glasa on je skoro iskočio iz sopstvene kože, kao što se kaže, i
slučajno je polomio jednu šolju.
„Šta je zaboga s tobom?“, pitao sam zapanjeno.
On je bio veoma zbunjen. „Izvinite, gospodine. Bio sam siguran da ste
u svojoj kabini.“
„Vidiš da nisam.“
„Ne, gospodine. Mogao sam da se zakunem kako sam vas čuo da se
krećete dole pre samo jednog trenutka. To je krajnje neobično... veoma mi
je žao, gospodine.“
Produžio sam dalje sav se stresavši u sebi. Bio sam se toliko poistovetio
sa svojim tajnim dvojnikom da nisam čak ni pominjao tu činjenicu u onim
retkim, bojažljivim šapatima koje smo razmenjivali. Pretpostavljam da je
on izazivao tihe zvuke neke vrste. Bilo bi čudo da to nije činio s vremena
na vreme. A ipak, izmožden kakav je izgledao, uvek je delovao kao da ima
savršenu vlast nad sobom, bio je i više nego pribran - skoro nedodirljiv. Na
moju preporuku, on je skoro stalno ostajao u kupatilu, koje je sve u svemu
bilo najbezbednije mesto. Zaista nije mogao postojati ni najslabiji izgovor
za bilo koga ko bi ikada poželeo da uđe tamo kad je poslužitelj dovršio s
njegovim pospremanjem. Bio je to veoma mali prostor. Ponekad se on
odmarao na podu, podvijenih nogu, s glavom položenom na lakat Drugi
put bih ga zatekao na logorskoj stolici, kako sedi u svojoj sivoj spavaćici i
sa svojom tamnom kratko ošišanom kosom kao strpljivi, ravnodušni
osuđenik. Noću bih ga prokrijumčario u svoju postelju i šaputali bismo dok
je ustaljeno koračanje oficira na straži prolazilo napred-nazad iznad naših
glava. Bili su to beskrajno bedni trenuci. Sreća je bila što su neke limenke s
konzerviranim delikatesima bile uskladištene u ormaru na zaključavanje u
mojim ličnim prostorijama; uvek sam mogao da dođem i do dvopeka; i
tako je on živeo na kuvanoj piletini, pašteti od guščije jetre, asparagusu,
kuvanim ostrigama, sardinama - svim vrstama neukusnih lažnih
specijaliteta iz limenki. Moju prvu jutarnju kafu uvek je ispijao on, i to je
bilo sve što sam se usuđivao da učinim za njega što se toga tiče.
Svakog dana je izvođeno užasno naporno manevrisanje da bi moja
soba i kupatilo bili raspremljeni na uobičajen način. Počeo sam da mrzim i
sam pogled na poslužitelja, da se grozim glasa tog bezopasnog čoveka.
Osećao sam da je on taj koji će doći do katastrofalnog otkrića. Ta pretnja
nam je visila nad glavama poput mača.
Četvrtog dana plovidbe, čini mi se (tada smo prolazili istočnom
stranom Sijamskog zaliva, neprestano podešavajući jedra, po slabom
vetru i mirnoj vodi) - četvrtog dana, kažem, tog jadnog izvrdavanja onog
što je neizbežno, kad smo seli da pojedemo naš večernji obrok, taj čovek,
od čijeg sam i najsitnijeg pokreta strepeo, nakon što je spustio tanjire,
zauzeto je požurio gore na palubu. U tome nije moglo da bude opasnosti.
Sada se on opet spustio ovamo dole i izgledalo je kao da se setio mog
kaputa koji sam prebacio preko ograde da se suši nakon što se skvasio na
pljusku koji je naleteo na brod tog poslepodneva. Nepomično sedeći u
čelu stola, prestravio sam se videvši komad odeće koji je nosio prebačen
preko ruke. Naravno da se uputio prema mojim vratima. Nije bilo vremena
za gubljenje.
„Poslužitelju“, gromko sam rekao. Živci su mi bili toliko uzdrmani da
nisam mogao da vladam glasom i prikrijem uznemirenost. To su bile stvari
koje su terale mog prvog oficira sa groznim zulufima da se potapše
kažiprstom po čelu. Primetio sam ga kako izvodi taj pokret dok je
poverljivo razgovarao na palubi sa brodskim drvodeljom. Bili su predaleko
da bih čuo i reči, ali nisam sumnjao da ta pantomima može da se odnosi
samo na čudnog novog kapetana.
„Da, gospodine“, poslužitelj se poslušno okrenuo prema meni,
ubledelog lica. Ovaj izluđujući sled vikanja, proveravanja bez svrhe i
razloga, neopravdanog isterivanja iz moje kabine i naglog pozivanja u nju,
slanja iz njegove ostave da trkom obavi nerazumljive zadatke, doprineo je
da njegovo lice počne poprimati sve namučeniji izraz.
„Kuda si pošao s tim kaputom?“
„U vašu sobu, gospodine?“
„Nailazi li još jedan pljusak?“
„Ja to ni u kom slučaju ne znam, gospodine. Treba li da ponovo izađem
i proverim?“
„Ne! Nema veze.“
Moj cilj je bio postignut, pošto je, naravno, moje drugo ja unutra u
kabini čulo sve što je izgovoreno. Za vreme ovog razgovora moji oficiri
uopšte nisu podigli oči sa svojih tanjira; ali usna onog prokletog derana,
drugog oficira, vidljivo se izvila.
Očekivao sam da poslužitelj okači kaput na vešalicu i odmah izađe. Bio
je veoma spor u tome; ali ja sam dovoljno obuzdao svoju napetost da ne
povičem i dozovem ga. Iznenada sam postao svestan (to je moglo da se
čuje sasvim jasno) da čovek iz nekog razloga otvara vrata kupatila. To je
bio kraj. To mesto je bukvalno bilo premalo da se u njega zatvori i mačka.
Glas mi je zamro u grlu i sav sam se ukočio. Očekivao sam da čujem uzvik
iznenađenja i straha i pokrenem se, ali nisam imao dovoljno snage da se
uspravim na noge. Sve je i dalje bilo tiho. Da li je moj dvojnik uhvatio
jadnika za grlo? Ne znam šta sam bio spreman da uradim sledećeg
trenutka da nisam video poslužitelja kako izlazi iz moje sobe, zatvara vrata
i zatim tiho staje pored polica s posuđem.
„Spašen je“, pomislio sam. „Ali ne! Izgubljen je! Nestao! On je nestao!“
Spustio sam nož i viljušku i zavalio se u svojoj stolici. U glavi mi se
mutilo. Posle nekog vremena, kad sam dovoljno došao sebi da govorim
pribranim glasom, naložio sam prvom oficiru da lično izvede okret broda
za šezdeset stepeni.
„Neću izlaziti na palubu“, nastavio sam ja. „Mislim da ću ostati unutra, i
osim ako se vetar ne promeni, ne želim da me uznemiravaju pre ponoći.
Osećam se pomalo iscrpljeno.“
„Izgledate umereno loše već neko vreme“, primetio je prvi oficir bez
nekog vidnog žaljenja.
Obojica su izašli napolje, a ja sam se zagledao u poslužitelja koji je
raspremao sto. S lica tog jadnog čoveka ništa se nije moglo pročitati. Ali
zašto izbegava moj pogled, upitao sam se. Onda sam pomislio da bih hteo
da čujem kako mu zvuči glas.
„Poslužitelju!“
„Gospodine!“ Prenuo se kao i obično.
„Gde si okačio onaj kaput?“
„U kupatilo, gospodine.“ Uobičajeni napeti ton. „Još uvek nije sasvim
suv.“
Još neko vreme sam sedeo u trpezariji. Da li je moj dvojnik nestao kako
se i pojavio? Ali za njegov dolazak je postojalo objašnjenje, dok bi njegov
nestanak bio nerazjašnjiv... Polako sam ušao u svoju mračnu sobu, upalio
svetiljku i neko vreme se nisam usuđivao da se okrenem. Onda sam ga
najzad video kako uspravljen stoji u uskom zabačenom delu prostorije. Ne
bi bila istina da kažem kako sam osetio šok, ali kroz svest mi je proletela
sumnja u njegovo telesno postojanje kojoj nisam mogao da se oduprem.
Da li je moguće, upitao sam se, da on nije vidljiv za druge oči osim mojih?
Bilo je to kao da sam opsednut. Nepokretan, smrtno ozbiljnog lica, on je
polako podigao ruke ka meni pokretom koji je očigledno značio:
„Gospode! Jedva sam se izvukao!“ Zaista jedva. Pomislio sam kako sam se
polako približio ludilu onoliko blizu koliko to čovek uopšte može a da ne
pređe tu granicu. Taj pokret me je zadržao, da tako kažem.
Oficir sa groznim zulufima sada je prebacivao brod na pogon jedara sa
druge strane. U trenutku duboke tišine koji je usledio nakon što je posada
zauzela svoja mesta čuo sam njegov podignut glas s komandnog mosta:
„Svom snagom nasuprot pravcu vetra!“ i udaljeni povik ponavljanja
naređenja na glavnoj palubi. Jedra su na tom slabom vetru proizvodila tek
slabašan zvuk lepršanja. Tada je i taj zvuk prestao. Brod se polako okretao:
zadržao sam dah u obnovljenoj tišini iščekivanja; čovek bi pomislio da
nema nijedne žive duše na palubama broda. Nagli kratak povik: „Povuci
glavno jedro!“ razbio je te čini i, kroz bučne uzvike i jurnjavu ljudi koji su
trčali vukući užad iznad naših glava, nas dvojica, dole u mojoj kabini, prišli
smo jedan drugom na naše uobičajeno mesto pored mog kreveta.
On nije čekao na moje pitanje. „Čuo sam kako nešto petlja ovuda i
nekako sam uspeo da se sakrijem u kadi“, šapnuo mi je. „Čovek je samo
otvorio vrata i proturio ruku da okači kaput. Svejedno...“
„Uopšte nisam pomislio na to“, uzvratio sam šapatom, zapanjen čak
još više nego pre shvativši koliko je malo falilo i čudeći se tom nečemu
nepokorivom u njegovoj ličnosti što ga je tako dobro provelo kroz tu
situaciju. U njegovom šapatu nije bilo uzrujanosti. Ko god da je bio
uznemiren zbog svega ovoga, to nije bio on. Bio je potpuno pribran. A
dodatni dokaz njegove pribranosti pružen je kad je nastavio da šapuće.
„Nikada neće biti svrhe da se ponovo vratim među žive.“
To je bilo nešto što bi mogao reći jedan duh. Ali ono na šta je on mislio
bilo je nevoljko pristajanje njegovog bivšeg kapetana na teoriju o
samoubistvu. To bi očigledno poslužilo svrsi - ako sam ja uopšte razumeo
gledište kojim se naizgled rukovodila nepromenljiva namera njegovog
delovanja.
„Moraš me izbaciti negde čim budeš mogao da zađeš među ona ostrva
pored obale Kambodže“, nastavio je on.
„Da te izbacim! Mi nismo likovi u nekoj dečačkoj pustolovnoj priči“,
usprotivio sam se. Njegov strogi šapat me je prekinuo.
„Zaista nismo! U ovome nema ničeg iz dečačke priče. Ali ne preostaje
ništa drugo. Ja ne želim ništa više. Ne misliš valjda da se plašim onoga što
mogu da mi urade? Zatvora ili vešala, ili bilo čega što im može pasti na
pamet. Ali ne vidiš me valjda u situaciji da se vraćam da objašnjavam tako
nešto čovi s perikom i dvanaestorici uglednih trgovaca izabranih za
porotu, zar ne? Kako bi oni mogli da znaju jesam li kriv ili nisam - ili za šta
sam pak kriv? Ovo je moja stvar. Kako piše u Bibliji? ‘Zbrisan sa lica zemlje?’
Vrlo dobro, ja sam sada zbrisan s lica zemlje. Kao što sam došao po noći,
tako ću i otići.“
„Nemoguće!“, promrmljao sam. „Ne možeš.“
„Ne mogu? Ne nag kao duša na sudnji dan. Smrznuću se u ovoj
spavaćici. Još nije došao poslednji dan - i... ti si u potpunosti razumeo. Zar
ne?“
Iznenada sam se osetio postiđeno. Iskreno sam mogao reći da
razumem - a moje oklevanje da tom čoveku dopustim da otpliva s mog
broda bilo je prosto lažna osećajnost, neka vrsta kukavičluka.
„To se ne može izvesti do sledeće večeri“, rekao sam upola daha.
„Brod plovi pod jedrima za plovidbu pučinom, a vetar bi mogao da nas
izda.“
„Svejedno je kad sve dok me razumeš“, šapnuo je on. „Ali naravno da
razumeš. Velika je uteha imati nekoga ko razume. Izgleda kao da si ti ovde
sa svrhom.“ A onda, istim šapatom, kao da smo nas dvojica uvek kad smo
razgovarali imali jedan drugom da kažemo stvari koje nisu bile prikladne
da ih čuje ostatak sveta, dodao je: „To je zaista čudesno.“
Ostali smo jedan pored drugog razgovarajući na naš pritajeni način - ali
ponekad i ćuteći ili izmenjujući tek poneku prošaptanu reč u dužim
vremenskim razmacima. A on je kao i obično gledao kroz otvor brodskog
trupa. S vremena na vreme preko lica bi nam proleteo dašak vetra. Brod je
mogao i da bude ukotvljen u pristaništu, toliko je blago i ravnomerno
klizio kroz vodu, koja nije čak ni žuborila pri našem prolasku, senovita i
tiha kao neko fantomsko more.
U ponoć sam izašao na palubu i, na veliko iznenađenje prvog oficira,
prebacio pogon na jedra s druge strane broda. Njegovi grozni zalisci
promicali su oko mene zračeći tihom kritikom. Ja to sigurno ne bih uradio
da je u pitanju bilo samo da se što pre izvučemo iz ovog uspavanog zaliva.
Verujem da je on rekao drugom oficiru, koji ga je smenio na dežurstvu,
kako je u pitanju bio veliki nedostatak dobrog procenjivanja. Onaj drugi je
samo zevnuo. Taj nepodnošljivi deran motao se uokolo toliko pospano i
naslanjao se na ogradu tako traljavo i neprihvatljivo da sam se na kraju
oštro obrecnuo na njega.
„Zar se još niste rasanili kako priliči?“
 „Da, gospodine! Budan sam.“
„Pa onda budite dovoljno dobri da se držite kao da ste budni. I
nastavite da motrite. Ako postoji bilo kakva vodena struja, pre svitanja
ćemo se približiti nekim ostrvima.“
Istočna strana zaliva oivičena je ostrvima, nekim samotnim, nekim
svrstanim u grupe. Na plavoj poleđini visoke obale ona su izgledala kao da
plutaju na srebrnastim izdvojenim površinama mirne vode, bezvodna i
siva, ili tamnozelena i zaobljena kao cestari od zimzelenog rastinja, dok su
ona veća, dugačka dva-tri kilometra, pokazivala obrise svojih grebena,
hrbate sivih stena ispod tamnog pokrova nagomilanog lišća. Nepoznat
trgovcima, putnicima, skoro i geografiji, način života kakav je postojao na
njima predstavlja nerazjašnjenu tajnu. Morala su postojati sela - bar
ribarska naselja - na najvećim od njih i nekakav dodir sa svetom je
verovatno održavan pomoću urođeničkih plovila. Ali celog tog
prepodneva, dok smo plovili k njima terani najslabašnijim povetarcem,
nisam video ni traga od čoveka ni kanua kroz dogled koji sam stalno
okretao prema toj raštrkanoj grupi ostrvaca.
U podne nisam izdao naredbe za promenu kursa, a zulufi prvog oficira
su odražavali veliku zabrinutost i naizgled kao da su se preterano nametali
mojoj pažnji. Najzad sam rekao:
„Zaputiću se pravo među njih. Sasvim između - daleko koliko mogu da
uvedem brod.“
Pogled ispunjen krajnjom iznenađenošću ustupio je mesto žestini koja
se pojavila u njegovim očima i na trenutak je izgledao istinski
prestravljeno.
„Ne idemo dobro sredinom zaliva“, nastavio sam ja nemarno. „Večeras
ću potražiti vetrove s kopna.“
„Nek mi je Bog u pomoći! Mislite, gospodine, u mraku između svih onih
ostrva, grebena i plićaka?“
„Pa - ako uopšte postoje ikakvi redovni kopneni povetarci na ovoj
obali, čovek mora da priđe blizu kopnu da bi ih pronašao, nije li tako?“
„Bog mi pomogao!“ ponovo je uzviknuo on u pola glasa. Celog tog
popodneva imao je snen, zamišljen izgled koji je kod njega označavao
zbunjenost. Posle obroka sam otišao u svoje privatne odaje kao da
nameravam da se malo odmorim. Tu smo nas dvojica pognuli svoje
tamnokose glave nad napola odmotanom kartom položenom na moj
krevet.
„Ovde“, rekao sam. „To mora biti Koh-ring. Gledao sam u njega otkad
je sunce izašlo. Na njemu su dva brda i jedna niska kota. Mora da je
nastanjen. A na ovoj obali nasuprot njemu je nešto što izgleda kao ušće
neke veće reke - s nekim gradovima, nesumnjivo, koji nisu daleko. To ti je
najbolja prilika koju mogu da vidim.“
„Šta god bilo. Neka bude Koh-ring.“
Gledao je zamišljeno u kartu, kao da odmerava mogućnosti i razdaljine
s velike visine - a prateći njegov pogled, njegova vlastita prilika odlutala je
u praznu zemlju ušća Mekonga, a zatim otišla s tog parčeta papira sasvim
izvan vida u neobeležena područja. A bilo je to kao da brod ima dva
kapetana koji mu planiraju putanju. Bio sam toliko zabrinut i nespokojno
sam jurcao gore-dole da tog dana nisam imao strpljenja da se oblačim.
Ostao sam u svojoj odeći za spavanje, s trščanim patikama na nogama i
mekim oklembešenim šeširom na glavi. Vrućina u zalivu bila je veoma
teško podnošljiva i posada se navikla da me vidi kako hodam uokolo u toj
laganoj odeždi.
„Brod će proći pored južnog rta nastavljajući sadašnjim pravcem
kretanja“, šapnuo sam mu na uho. „Sam Bog bi pak znao kada, ali
zasigurno posle mraka. Približiću se na pola milje udaljenosti, što bliže
budem mogao da procenim u tmini...“
„Budi obazriv“, promrmljao je on, upozoravajući - i iznenada sam
shvatio da će se sva moja budućnost, jedina budućnost koje sam bio
dostojan, možda nepovratno raspasti na komadiće pri bilo kojoj nezgodi
nakon moje prve zapovesti.
Nisam više ni trenutka mogao da se zadržavam u prostoriji. Pokazao
sam mu da se skloni s vidika i zaputio se na komandni most. Onaj ozbiljni
deran je bio na straži. Šetao sam neko vreme napred-nazad dok sam
promišljao o svemu, a onda mu domahnuo da priđe.
„Pošaljite dvojicu ljudi da otvore dva prolaza na gornjoj palubi“, rekao
sam blago.
On je zaista imao drskosti, ili se inače toliko zaboravio u svojoj
začuđenosti zbog tako nerazumljive naredbe da je ponovio:
„Otvoriti prolaze na gornjoj palubi! Zbog čega, gospodine?“
„Jedino što tebi treba da bude važno jeste zato što sam ja tako rekao.
Neka otvori budu širom rastvoreni i propisno učvršćeni.“
Pocrveneo je i udaljio se, ali verujem da je drvodelji uputio neku
podrugljivu primedbu o pametnom načinu da se provetri gornja paluba.
Znam da je svratio u kabinu prvog oficira da mu ovo saopšti, jer su se
zalisci pojavili na palubi, kao slučajno, i prvi oficir mi je upućivao pritajene
poglede ispod oka - tražeći valjda znakove ludila ili pijanstva.
Malo pre večere, osećajući se nespokojnije nego ikad, pridružio sam se
nakratko svome drugom ja. A zateći ga tamo kako sedi tako tiho bilo je
začuđujuće, poput nečeg neprirodnog, neljudskog.
Žurnim šapatom sam mu izneo svoj plan.
„Približiću se koliko god se budem usudio, a zatim okrenuti brod.
Odmah ću pronaći način da te tajno odvedem odavde u malu zaključanu
ostavu, koja se otvara prema hodniku. Ali postoji prolaz, nekakav
četvrtasti otvor kroz koji se iznose jedra, koji izlazi pravo na gornju palubu
i koji se nikada ne zatvara po lepom vremenu, da bi jedra mogla da se
zrače. Kad napredovanje broda bude zaustavljeno radi podešavanja jedara
i svi ljudi budu pozadi na užadima, imaćeš otvoren put da se izvučeš i siđeš
s broda kroz otvorene prolaze na gornjoj palubi. Ostavio sam oba prolaza
otvorena. Koristi konop da se spustiš do vode kako bi izbegao pljuskanje -
znaš već. Neko bi mogao da čuje, a to bi izazvalo gadne komplikacije.“
Ćutao je neko vreme, a onda prošaptao: „Razumem.“
„Neću biti tu da te ispratim“, počeo sam s naporom da govorim. „Što
se ostalog tiče... Nadam se samo da sam i ja razumeo.“
„Jesi. Od početka do kraja“, i prvi put je izgledalo da je bilo zadrške,
nečeg napregnutog u njegovom šapatu. Uhvatio me je za nadlakticu, ali
zvonce koje je pozivalo na večeru nateralo me je da se trznem. On se ipak
nije prenuo, samo je popustio stisak.
 Posle večere se nisam vratio dole u kabinu sve do iza osam časova.
Slab, postojan povetarac bio je pun vlage, a vlažna potamnela jedra
hvatala su svu pogonsku snagu koju je on imao u sebi. Vedra i zvezdana
noć bila je ispunjena svetlucanjem u tami, a zatamnjeni obrisi lišeni svetla
koji su polako plovili ispod zvezda bili su niska ostrva oko nas. S prednje
leve strane bilo je jedno udaljenije, koje se senovito uzdizalo u široki
nebeski prostor koji je zatamnjvalo.
Kad sam otvorio vrata, kao da sam s leđa video samog sebe kako se
nadvijam nad kartom. Izašao je iz zabačenog dela prostorije i stali smo
pored stola.
„Sasvim je dovoljno mračno“, šapnuo sam.
Zakoračio je unazad i naslonio se na moj krevet mirno, pribrano
gledajući. Ja sam seo na kauč. Nismo imali šta da kažemo jedan drugom.
Po palubi iznad naših glava oficir na straži išao je tamo-amo. Onda sam
čuo kako se hitro kreće. Znao sam šta to znači. Krenuo je po nekog da mu
pravi društvo; i sad se njegov glas začuo ispred mojih vrata.
„Približavamo se prilično brzo, gospodine. Izgleda kao da je obala
sasvim blizu.“
„Vrlo dobro“, odgovorio sam. „Odmah dolazim na palubu.“
Sačekao sam dok nije izašao iz trpezarije, a onda sam ustao. Moj
dvojnik se takođe pokrenuo. Došlo je vreme da prošapćemo poslednje
reči, pošto nijedan od nas nikad nije čuo prirodni glas onog drugog.
„Vidi ovamo!“ Otvorio sam fioku i izvadio tri zlatnika. „Uzmi ovo u
svakom slučaju. Imam ih šest i dao bih ti sve, samo što moram da sačuvam
malo novca da kupim povrća i voća za posadu od urođenika iz čamaca kad
budemo prolazili kroz tesnac Sanda.“
Odmahnuo je glavom.
„Uzmi“, podsticao sam ga grčevitim šapatom. „Niko ne može da
zna...“
Osmehnuo se i značajno pljesnuo po jedinom džepu na odeći za
spavanje. To zasigurno nije bilo bezbedno mesto. Ali izvukao sam svoju
staru svilenu maramicu i, zavezavši ona tri zlatnika u jedan njen ugao,
predao sam mu je. Bio je dirnut, kako sam pretpostavio, jer je najzad uzeo
maramicu i čvrsto je vezao oko struka ispod gornjeg dela spavaćice, na
golu kožu.
Pogledi su nam se susreli; prošlo je nekoliko sekundi, i dalje smo se
gledali u oči, a ja sam pružio ruku i ugasio svetiljku. Onda sam prošao kroz
trpezariju, ostavivši vrata svoje sobe širom otvorena... „Poslužitelju!“
On se i dalje motao po ostavi krajnje zauzeto, trljajući dekorisanu
vitrinu za posuđe pre nego što krene na spavanje. Vodeći računa da ne
probudim prvog oficira, čija je soba bila nasuprot ostavi, progovorio sam
prigušenim tonom.
On se plašljivo osvrnuo. „Gospodine!“
„Možeš li da mi doneseš malo vruće vode iz kuhinje?“
„Plašim se, gospodine, da je vatra u kuhinji već neko vreme ugašena.“
„Idi i pogledaj.“
Potrčao je uz stepenice.
„Sada“, prošaptao sam prema salonu - možda preglasno, ali plašio sam
se da neću moći da ispustim ni zvuka. On se smesta stvorio pored mene -
dvostruki kapetan je kliznuo preko stepenica, kroz uski mračni prolaz... i
klizna vrata. Bili smo u ostavi za jedra, puzeći na kolenima preko jedara.
Sinula mi je jedna iznenadna pomisao. Video sam sebe kako lutam
bosonog, gologlav, dok mi sunce prži tamni potiljak. Skinuo sam svoj
mekani šešir i žurno pokušao da ga u tami natučem na glavu svome
dvojniku. On se pognuo i ćutke izmaknuo. Pitao sam se šta je mislio da me
je spopalo pre nego što je razumeo i iznenada prestao da se opire. Uhvatili
smo se za ruke nasumično u mraku i one su na sekund ostale stegnute u
mirnom, nepokretnom stisku... Nijedan od nas nije izustio ni reči kad su
nam se ruke rastavile.
Ćutke sam stajao pored vrata kuhinjske ostave kad se poslužitelj vratio.
„Žao mi je, gospodine. Kotlić jedva da je topao. Da upalim rešo na
gas?“
„Nije bitno.“
Polako sam izašao na palubu. Sada sam morao biti veoma pažljiv da
bismo se približili obali što je više moguće - pošto on sada mora da siđe s
broda kad brod zastane radi promene pravca. Mora! Za njega nije moglo
biti povratka. Posle jednog trenutka prešao sam na stranu s koje je duvao
vetar i osetio sam kao da se gušim kad sam video koliko smo blizu kopna.
U bilo kojim drugim okolnostima ne bih se zadržavao ni minuta duže.
Drugi oficir me je nervozno pratio.
Gledao sam ispred sebe dok nisam osetio da mogu vladati svojim
glasom.
„Okrenućemo ka vetru“, rekao sam zatim tihim glasom.
„Hoćete li pokušati s tim, gospodine?“ ubacio se on s nevericom.
Nisam obratio pažnju na njega i podigao sam glas tek dovoljno da me
kormilar čuje.
„Drži brod sasvim uz vetar.“
„Sasvim uz vetar, gospodine.“
Vetar me je ošinuo po obrazu, jedra su splasnula, ceo svet je bio tih.
Napregnutost od posmatranja kako preteča tmina obrisa kopna postaje
sve bliža i gušća postala je prevelika za mene. Sklopio sam oči jer je brod
morao da priđe još bliže. Morao je! Tišina je bila nepodnošljiva. Da li smo
stajali u mestu?
Kad sam otvorio oči, jedan drugi prizor naterao je moje srce da jače
zalupa. Crno južno brdo Koh-ringa se naizgled nadnosilo pravo iznad
broda kao uzdignuti fragment večne noći. Na toj ogromnoj masi tmine nije
se moglo videti ni najmanjeg bleska, čuti ni zvuka. Neumitno je klizila
prema nama, a ipak je izgledala kao da je već nadohvat ruke. Video sam
nejasne prilike ljudi na straži okupljenih na srednjoj palubi kako zure ispred
sebe u tišini ispunjenoj strahom.
„Nastavljate li i dalje, gospodine?“, pitao je nesigurni glas negde pored
mene.
Nisam obratio pažnju na njega. Morao sam da nastavim.
„Drži brod uz vetar. Ne proveravaj kuda prolazi. Sada od toga ne bi bilo
koristi“, rekao sam upozoravajući.
„Ne mogu dobro da vidim jedra“, odgovorio mi je kormilar, čudnim,
drhtavim glasom.
 Da li je brod dovoljno blizu? Već se nalazio u, ne bih rekao senci kopna,
nego u njegovom samom crnilu, već obavijen njime, preblizu da bi bio
opozvan, potpuno izvan moje vlasti.
„Pozovi prvog oficira“, rekao sam mladiću koji je stajao pored mene tih
kao smrt. „I pozovi sve ljude gore na palubu.“
Moj glas je pojačan odjekom sa uzvisina na kopnu. Nekoliko glasova je
zajedno uzviknulo: „Svi smo na palubi, gospodine.“
Ponovo tišina, dok je ogromna senka klizila sve bliže, uzdizala se sve
više, bez svetla, bez zvuka. Na brod je pao takav muk da je on izgledao
kao plovilo mrtvih koje sporo pluta ispod samih kapija podzemnog sveta.
„Bože moj! Gde smo?“
To je prvi oficir jadikovao stojeći kraj mene. Bio je potpuno zapanjen, i u
tom stanju sasvim lišen moralne podrške svojih zulufa. Pljesnuo je rukama
i neobuzdano kriknuo: „Izgubljeni smo!“
„Tišina“, rekao sam strogo.
Stišao je glas, ali sam video nejasne pokrete njegovog očajanja. „Šta
radimo ovde?“
„Tražimo vetar s kopna.“
Napravio je pokret kao da će počupati kosu s glave i drsko mi se
obratio.
„Brod se nikada neće izvući. Vi ste to uradili, gospodine. Znao sam da
će se završiti s nečim ovakvim. Brod nikada neće uhvatiti vetar, a vi ste sad
preblizu da ga zadržite. Nasukaće se pre nego što bude mogao da se
okrene. O, Bože!“
Uhvatio sam ga za ruku kada ju je podigao da se udari po svojoj jadnoj
religioznoj glavi i žestoko je prodrmao.
„Već se nasukao“, zakukao je on, pokušavajući da se otrgne.
„Da li je? Drži ga čvrsto uz vetar, tamo!“
„Sasvim uz vetar, gospodine“, povikao je kormilar zaplašenim, slabim,
dečjim glasom.
Ja nisam puštao ruku prvog oficira i nastavljao sam da je drmusam.
„Pripremi se, čuješ li? Idi napred“, drmusanje, „i stani tamo“, drmusanje,
„i ne galami“, drmusanje, „i pobrini se da ona prednja budu valjano
razvijena“, drmusanje, drmusanje, drmusanje.
A sve vreme se nisam usuđivao da pogledam ka kopnu da me srce ne bi
izneverilo. Najzad sam popustio stisak, a on je pojurio napred kao da mu je
život u pitanju.
Pitao sam se šta moj dvojnik tamo u skladištu za jedra misli o ovom
metežu. Mogao je sve da čuje - a možda je mogao i da razume zašto smo,
na moju odgovornost, morali ovoliko da se približimo - ne manje. Moja
prva naredba, „Nasuprot vetru svom snagom!“, zlokobno je odjeknula
ispod senke Koh-ringa koja se nadnosila nad nama, kao da sam viknuo u
nekom planinskom klancu. A zatim sam napregnuto posmatrao kopno. Na
toj mirnoj vodi i blagom vetru bilo je nemoguće osetiti da li se brod
približava kopnu. Ne! Nisam mogao da osetim brod. A moje drugo ja se
sada spremalo da krene i iskrca se s broda. Možda je već otišao?
Ogromna crna masa koja je lebdela tik iznad vrhova naših jarbola
počela je u tišini da zaokreće od brodskog boka. A ja sam sad zaboravio
pritajenog neznanca spremnog za odlazak i sećao sam se samo da sam
potpuni neznanac za ovaj brod. Nisam ga poznavao. Da li će uspeti da se
izvuče? Kako treba njime upravljati?
Zaokrenuo sam donju prečku na glavnoj katarci i bespomoćno čekao.
Brod se možda zaustavio, i sama njegova sudbina stajala je u krhkoj
ravnoteži, uz crnu masu Koh-ringa poput kapije beskrajne noći koja se
nadnosila nad njegovom krmenom palubom. Šta će brod sada učiniti? Da li
pred njim još ima puta? Brzo sam zakoračio u stranu, i na senovitoj vodi
nisam mogao da vidim ništa osim slabog fosforescentnog svetlucanja koje
je pokazivalo staklastu glatkoću mirne površine. Bilo je nemoguće odrediti
- a ja još nisam naučio da osećam svoj brod: da li se kreće? Bilo mi je
potrebno nešto što se lako može videti, parče papira koje bih mogao da
bacim s broda i posmatram. Nisam kod sebe imao ništa. Da otrčim pod
palubu po papir nisam se usuđivao. Nije bilo vremena. Odjednom je moj
napregnuti, čežnjivi pogled razaznao beli predmet koji je plutao na manje
od metra udaljenosti od brodskog boka. Belo na crnoj vodi.
Fosforescentni blesak prominuo je ispod njega. Šta je to bilo? Prepoznao
sam sopstveni šešir. Sigurno mu je spao s glave... a njega nije bilo briga.
Sad sam imao ono što sam želeo - beleg koji sam mogao da pratim
pogledom. Ali jedva da sam i pomislio na svog dvojnika, sada otišlog s
broda, kako će zauvek biti skriven od svih prijateljskih lica, biti begunac i
lutati po svetu, bez žiga koji bi odagnao prokletstvo ili zaustavio ruku
krvnika na svom razumnom čelu... previše ponosan da objašnjava.
A ja sam posmatrao šešir - izražavajući svoje iznenadno sažaljenje
prema njegovoj pukoj krvi i mesu. Taj šešir je trebalo da mu sačuva
beskućničku glavu od opasnosti sunca. A pazi sad - sada je on Spašavao
brod, služeći meni kao oznaka pomoću koje sam prevazilazio neznanje
proizašlo iz sopstvene otuđenosti. Ha!
Plutao je napred, upozorivši me tačno na vreme da je brod krenuo
krmom unazad.
„Okreni kormilo“, rekao sam tihim glasom pomorcu koji je stajao mirno
kao kip.
Čovekove oči su divlje sijale u svetlosti s kutije za kompas kad je pojurio
na suprotnu stranu i okrenuo kormilo.
Prišao sam otvoru na komandnom mostu. Na palubi prekrivenoj
senkom svi ljudi su stajali pored užadi za zatezanje prednjih jedara čekajući
moju komandu. Zvezde ispred nas su naizgled plovile zdesna nalevo. A
čitav svet je bio toliko utihnuo da sam čuo tihu primedbu: „Brod se
okrenuo“, koju je s tonom olakšanja, iako još uvek napetim, jedan
pomorac uputio drugom.
„Pusti i promeni pravac.“
Prednje prečke su se obrnule uz veliku buku, praćene radosnim
uzvicima. A sada su se preplašeni zalisci podvrgnuli slušanju različitih
naređenja. Brod je već odmicao napred. A ja sam bio sam s tim brodom.
Ništa! Ništa i niko na svetu neće stati između nas, bacajući senku na način
na koji smo ćuteći uspostavili poznanstvo i tihu naklonost, savršeno
sporazumevanje pomorca sa onim najvažnijim što mu je dato na
upravljanje.
Prilazeći ogradi komandnog mosta, stigao sam na vreme da razaznam,
na samoj ivici tmine koju je bacala uzdignuta crna masa kapije samog
podzemnog sveta - da, stigao sam na vreme da opazim neuhvatljivi odsjaj
mog belog šešira ostavljenog da označi mesto gde se tajni saputnik iz
moje kabine i saučesnik u mojim mislima, kao da je bio moje drugo ja,
spustio u vodu da primi svoju kaznu: slobodan čovek, ponosni plivač koji je
zamahivao prema novoj sudbini.
 Velečasni dr Radl,
Lanston, Kornvol
Objavio Danijel Defo

DUH DOROTI DINGLI

Početkom ove godine u ovoj lanstonskoj varoši izbila je pošast i neki od

mojih školaraca pomreše od nje. Među ostalima koji podlegoše zlu što je
zavladalo beše Džon Eliot, najstariji sin posednika Edvarda Eliota od
Trihersa, momčić od šesnaestak godina, ali nadaren i vispren više nego što
je uobičajeno. Po njegovom posebnom zahtevu, ja sam držao opelo na
sahrani, koja je obavljena dvadesetog dana juna 1665. godine. U svom
govoru (ut mos reique locique postulabat)13 izrekao sam neke reči u
pohvalu mladog gospodina koje bi mogle da omile uspomenu na njega
kod onih koji su ga poznavali i koje su, uz to, težile tome da sačuvaju
njegov primer među mladeži koja je išla u školu s njim i trebalo da nastavi
da je pohađa i posle njega. Jedan veoma star gospodin, koji se tada
zatekao u crkvi, bio je vrlo dirnut govorom i moglo se čuti kako često
ponavlja, iste večeri, jedan Vergilijev izraz koji sam naveo:

Et puer ipse fuit cantari dignus.14

Taj ozbiljni gospodin bio je tako zabrinut zato što je ovo kod njega
izazvalo podsećanje na sopstvenog sina, koji je bio otprilike istog uzrasta i
koji, iako neki mesec ranije nije bio nedostojan karaktera mladog
gospodina Eliota kakav sam opisao, sada beše, čudnim zbivanjem, sasvim
izgubljen za nadanja svojih roditelja i sva očekivanja da bi im mogao doneti
ikakvu buduću utehu.
Kad se pogreb završio, tek što izađoh iz crkve kad me najljubaznije
susrete taj stari gospodin i s neuobičajenom zahtevnošću skoro primora
protiv mog raspoloženja da svratim u njegovu kuću te večeri. Ne bih
mogao da se izbavim od njegove ljubaznosti da mi gospodin Eliot nije već
prišao i molio me za celodnevnu službu koju, prema sopstvenim rečima,
ne bi dodelio nijednom drugom čoveku.
Na osnovu toga se oslobodih privremeno, ali bejah primoran na
obećanje da ću ga čekati u njegovoj kući sledećeg ponedeljka. Ovo je tad
izgledalo sređeno, ali pre nego što je došao ponedeljak primio sam novu
poruku u kojoj se zahtevalo da, ako je to moguće, budem tamo u nedelju.
Ovom drugom pokušaju sam se odupro odgovorivši da to ne odgovara ni
meni ni službi koju moji ljudi očekuju da vršim.
Ipak, to nije umirilo gospodina, pošto mi je poslao sledeće pismo u
nedelju, poručujući da ni u kom slučaju ne izostanem u ponedeljak i da
tako uredim svoje poslove da provedem s njim najmanje dva ili tri dana.
Bio sam zaista iznenađen tolikim navaljivanjem i tolikim zahtevima za
posetu bez ikakvog poslovnog povoda, i počeo sam da sumnjam da
sigurno mora postojati nekakav plan ispod svih tih ispoljavanja ljubaznosti.
Pošto nisam bio blizak s njim, niti sam mogao zamisliti otkud dolazi takav
iznenadan nalet prijateljstva.
U ponedeljak sam otišao i ispunio obećanu društvenu obavezu, i naišao
na doček tako neopterećen i izdašan koliko je poziv bio nametljiv. Tamo
sam takođe zatekao sveštenika iz susedstva koji se pretvarao da je
slučajno navratio, ali prema onome što je usledilo, pretpostavio sam da
nije bilo tako. Nakon večere ovaj brat po mantiji preuzeo je na sebe da mi
pokaže vrtove, gde mi je, dok smo šetali, otkrio šta je bila glavna svrha
sveg tog gošćenja i laskanja.
Prvo je počeo da kazuje o zloj sreći porodice u celini, a onda je naveo
primer najmlađeg sina. Izneo je kako je momak bio ispunjen nadom i
poletan u poslednje vreme, a kako je sada postao melanholičan i otupeo.
A onda, uz mnogo predane tuge, iznese da je to loše raspoloženje
potpuno potisnulo njegov razum; pošto, reče on, jadni dečak veruje da ga
progone sablasti i ubeđen je da se susreo sa zlim duhom na izvesnom
polju na oko kilometar od ovog mesta, budući da često tuda ide u školu.
Usred našeg razgovora stari gospodin i njegova dama (kao da su tačno
gledali kada će im biti dat znak) dođoše do nas. Kad su prišli, vodeći me
ispod venjaka, paroh ponovi ono što mi je izneo, a oni (mladićevi roditelji)
potvrdiše ono što je rekao i dodadoše mnogo pojedinosti u dugom
izlaganju cele priče. Sve u svemu, sve troje su želeli moje mišljenje i savet o
ovom slučaju.
Nisam mogao namah da priberem misli kako bih doneo zaključak o
onome što su rekli, samo sam odgovorio da je stvar koju im je mladić
izneo čudna, a ipak ne i nezamisliva, i da stoga ne znam šta da mislim ili
kažem o tome; ali ako bi momak bio otvoren u razgovoru sa mnom i
poverio mi se kao savetniku, gajim nadu da bih im dao bolji pregled mojih
stavova sutradan.
Nisam ovo ni izrekao kad opazih da sam upao u zamku koju su mi
postavili svojom ljubaznošću; jer stara dama nije bila u stanju da sakrije
svoje nestrpljenje da njen sin mora smesta biti pozvan. Na ovo sam morao
da pristanem i s tim se složim, tako da, kad sam se povukao od prisutnih u
obližnji voćnjak, ona je sama otišla i dovela svog sina pa ga ostavila sa
mnom.
Glavna namera sve troje bila je da me ubede ili da je dečak lenj i jedva
čeka bilo kakav izgovor da izostane od škole, ili da je zaljubljen u neku
devojčuru a stidi se to da prizna; ili da se namerio da od oca dobavi novac i
novu odeću kako bi mogao da se zaputi u London za bratom kog tamo
ima; i stoga su me molili da otkrijem koren dešavanja i u skladu s tim ga
razuverim, posavetujem ili prekorim, ali glavno je da ga svim sredstvima
odvratim od maštarija o sablastima i duhovima.
Uskoro sam se upustio u neposrednu razmenu mišljenja s mladićem, i
isprva sam se vrlo oprezno starao da ga ne ozlovoljim, nego da mu se
pomoću blagih reči dopadnem i proniknem mu u misli, jer sam sumnjao da
će biti previše nepoverljiv ili previše suzdržan. Ali jedva da smo i prošli
upoznavanje i počeli da govorimo o suštini pre nego što sam otkrio kako
mi nije potrebna dovitljivost da mu doprem do srca, jer on je krajnje
otvoreno i uz najpoletniju iskrenost priznao kako voli svoju knjigu i kako
ništa ne želi više nego da odraste u učenjaka, da ni najmanje ne mari za
bilo koju iz ženskog soja kao što je njegova majka nagovestila i da je jedini
zahtev koji je izneo svojim roditeljima bio da bar poveruju u njegove
neprestane izjave koje se tiču žene što ga uznemirava u polju zvanom
Hajer Brum Kvartils. Rekao mi je potpuno otvoreno i bez ustezanja, sav u
suzama, da su njegovi prijatelji bili neljubazni i nepravedni prema njemu,
niti su mu verovali niti ga žalili, i ako bi ijedan čovek (naklonio mi se) samo
otišao s njim na to mesto, mogao bi da se uveri da je događaj stvaran i
tako dalje.
Tada me je zatekao sklonog da saosećam s njegovim položajem i
obratim pažnju na njegov odnos prema tome, pa je stoga nastavio s
pričom na ovakav način:
„Ta žena koja mi se prikazuje živela je u susedstvu mog oca i umrla je
pre nekih osam godina. Zvala se Doroti Dingli, bila je takvog držanja, tih
godina i takvog izgleda. Nikad mi se nije obratila, nego bi prošla žurno i
uvek bi mi progazila stazicu, a obično bi me srela dva ili tri puta dok
prelazim polje.
Prošlo je otprilike dva meseca pre nego što sam uopšte obratio pažnju
na to, a iako je oblik lica postojao u mom sećanju, ipak se nisam setio
imena osobe, bar u to vreme, i pre nego što se više puta ponovilo. Niti
sam išta posumnjao pre nego što je počela da me stalno zasreće, ujutro i
uveče, i uvek na istom polju, a ponekad dva ili tri puta dok ga prelazim.
Prvi put sam obratio pažnju na nju pre oko godinu dana, a kad sam tek
počeo da sumnjam i verujem da je to duh, imao sam dovoljno odvažnosti
da se ne plašim, nego da to dugo zadržim u sebi, samo sam se mnogo
čudio. Često sam joj se obraćao, ali nikad nisam čuo ni reči u odgovor.
Onda sam promenio pristup i krenuo u školu donjim konjskim putem, a
onda me je ona uvek zasretala u uskom prolazu, između Kveri parka i
odgajališta, što je bilo još gore.
S vremenom sam počeo da bivam užasnut i neprestano sam se molio
da me Bog toga ili oslobodi ili mi dopusti da tome spoznam značenje.
Noću i danju, u snu i na javi, taj oblik je stalno postojao u mojoj svesti i
često sam ponavljao ova mesta iz Svetog pisma (na to je izvukao malu
Bibliju iz džepa), iz Jova VII 14: Tada me strašiš snima i prepadaš me
utvarama, i iz Knjige zakona ponovljenih XXVIII 67: Jutrom ćeš govoriti:
kamo da je veče! A večerom ćeš govoriti: kamo da je jutro! Od straha kojim
će se strašiti srce tvoje, i od onoga što ćeš gledati očima svojim.“
Bio sam veoma zadovoljan dečakovim nadahnućem u primeni ovih
prikladnih navoda Svetog pisma na njegovo stanje i želeo sam da nastavi.
„Kako sam postepeno postao veoma melanholičan, cela naša porodica
je to primetila; nakon čega sam, pošto su me podstakli, rekao svom bratu
Vilijemu za to, a on je u poverenju to preneo ocu i majci, i oni su neko
vreme to držali u sebi.
Jedini dobar ishod toga bio je sledeći: oni su mi se ponekad smejali,
ponekad me zadirkivali, ali su mi i dalje naređivali da nastavim da idem u
školu i izbacim takve gluposti iz glave. Dakle, nastavio sam da često
odlazim u školu, ali uvek sam usput sretao onu ženu.“
Ovo, i još zapravo mnogo toga o istom pitanju, koliko je sadržano u
skoro dvočasovnom dijalogu, beše izneseno na našem sastanku u
voćnjaku, koji se završio mojom ponudom da, ne upoznajući nikog s našim
namerama, sledećeg jutra ja odem s njim do tog mesta oko šest časova.
On je bio ponet radošću čak i na pomen te mogućnosti, pa je odgovorio:
„Ali da li ćete zaista, gospodine? Da li ćete zaista? Bogu hvala! Sada se
nadam da će mi laknuti.“
Posle ove odluke povukli smo se u kuću.
Plemić, njegova žena i gospodin Sem bih su nestrpljivi da saznaju šta se
zbilo, toliko da su izašli u salon u holu da nas susretnu. I videvši da momče
izgleda raspoloženo, prva pohvala od starog gospodina glasila je: „Dakle,
gospodine Radl, pričali ste s njim; nadam se da ćemo sada svi biti
pribraniji. Dokon dečak! Dokon dečak!“
Na ove reči momak ustrča uz stepenice u svoju sobu, ne odgovorivši, a
ja uskoro prekratih ljubopitljivost njih troje govoreći im da sam obećao
ćutanje i da sam rešen da poštujem svoju reč, ali kad stvar sazri, moći će
da znaju sve o tome. Sada sam od njih tražio da se zadovolje mojim
iskrenim obećanjem kako ću dati sve od sebe da im pomognem i za dobro
njihovog sina. Ovo ih je utišalo, ali ne mogu da kažem i da ih je zadovoljilo.
Sledećeg jutra pre pet časova momak je došao u moju sobu i bio je
veoma poletan. Ja ustadoh i pođoh s njim. Polje na koje me je odveo
procenio sam na dvadeset jutara otvorene površine i udaljeno oko pola
kilometra od najbliže kuće. Zašli smo u polje i nismo prešli ni njegovu
trećinu pre nego što nas prikaza u liku žene, kakva mi je u svim
pojedinostima opisana prethodnog dana u voćnjaku (koliko mi je
iznenadnost njenog pojavljivanja i nestanka dopustila da razaznam),
susrete i prođe. Bio sam pomalo iznenađen i, iako sam bio čvrsto rešen da
se obratim prikazi, ipak nisam imao snage, a zaista ni kuraži da se
okrenem. Ipak sam se pobrinuo da uopšte ne pokažem strah mom
štićeniku i vodiču, i stoga sam mu samo rekao da sam se uverio u istinitost
njegove žalbe. Otišli smo do kraja polja pa se vratili, ali se tog puta nismo
više susreli s duhom. Primetio sam u mladiću neku vrstu hrabrosti,
pomešane sa zaprepašćenjem: ovo prvo je izazvano mojim prisustvom i
dokazom koji je izneo o svojoj tvrdnji, a drugo viđenjem onog što ga je
progonilo.
Ukratko, otišli smo kući: ja donekle zbunjen, on veoma živahan. Po
našem povratku, plemkinja, čijoj smo radoznalosti bili izmakli, htela je da
priča sa mnom. Ja sam je primirio i rekao joj svoje mišljenje da žalbe
njenog sina ne treba potcenjivati niti sasvim odbacivati, ali da ipak moj
zaključak o ovom slučaju nije još donesen. Uz to, upozorio sam je da se
stvar ne raščuje, inače bi po celoj zemlji moglo da odjekne nešto za šta još
uvek nemamo potvrdu.
Baš u to vreme imao sam neki posao koji nije trpeo odlaganje, zbog
čega sam krenuo u Lanston te večeri, ali obećao sam im da ćemo se
ponovo videti sledeće sedmice. No sprečio me je događaj koji je
predstavljao dovoljno opravdanje, pošto su te sedmice moju ženu preneli
iz komšijske kuće veoma bolesnu. U svakom slučaju, u mislima sam bio
posvećen tom poduhvatu. Proučio sam slučaj i otprilike tri nedelje kasnije
ponovo krenuo, rešen, uz Božiju pomoć, da vidim krajnji ishod.
Sledećeg jutra, dvadeset i sedmog dana jula godine 1665, otišao sam
do ukletog polja sam i prošao celu širinu polja ne susrevši nikoga. Vratio
sam se pa ponovo krenuo, a onda mi se prikaza pokazala, otprilike na
istom mestu gde sam je video i ranije, kad je sa mnom bio mladi gospodin.
Po mom mišljenju, kretala se brže nego prošli put, na otprilike tri metra
udaljenosti s moje desne strane, tako da nisam imao vremena da
progovorim, kao što sam prethodno bio u sebi doneo odluku.
 Uveče tog dana, kad smo se roditelji, sin i ja našli u sobi u kojoj sam
odseo, predložio sam im da svi zajedno odemo na to mesto sledećeg jutra
i nakon nešto ubeđivanja da u tome nema nikakve opasnosti svi smo se
složili. Kad je svanulo jutro, strepeći da ne uznemire porodicu sluga, oni su
pošli pretvarajući se da hoće da pogledaju useve pšenice, a ja sam pojahao
svog konja zaputivši se u drugom smeru, a onda smo se sreli na
dogovorenom prolazu kroz ogradu.
Zatim smo sve četvoro lagano krenuli u Kvartils i prošli više od polovine
polja pre nego što se duh ukazao. Potom je prošao kroz prolaz odmah
ispred nas i krenuo takvom brzinom da smo prešli svega šest-sedam
koraka kad je već minuo pored nas. Smesta sam se okrenuo i potrčao u
tom pravcu, s mladićem kraj sebe; videli smo kad je prošao kroz prolaz
kroz koji smo mi ušli, ali dalje ga nismo mogli videti. Zakoračio sam preko
živice na jednom mestu, mladić je prešao na drugom, ali nismo ništa
opazili; odakle se usuđujem da ustvrdim da ni najhitriji konj u Engleskoj ne
bi mogao da izmakne pogledu za tako kratak vremenski razmak. U
prikazanju tog dana primetio sam dve stvari. 1. Da je pas španijel, koji je
nepozvan pratio društvo, zalajao i pobegao kad je prikaza prošla; odakle
je lako zaključiti da prikazanje nije izazvano našim strahom ili maštom. 2.
Da kretanje prikaze nije bilo postepeno, ili izvedeno koračanjem i
pokretima nogu, nego slično nekakvom klizanju, kao kad deca kližu po
ledu ili se čamac kreće niz brzu reku, što prikladno odgovara opisu koji je u
starini dat o Lemurima15, i koji je glasio;
Κατα ρυμτω ωεριον και ορμην απζαπδισν (Heliodor).16
Ali da nastavim. Ovaj očevidni dokaz sasvim je ubedio, ali uz to i čudno
uplašio, starog plemića i njegovu ženu, koji su poznavali Doroti Dingli za
života, bili na njenoj sahrani, a sada jasno videli njen izgled u ovoj prikazi.
Ohrabrivao sam ih što sam bolje mogao, ali nakon ovog nisu hteli dalje.
Svejedno, ja sam bio rešen da nastavim i koristim takva valjana sredstva
kakva je Bog otkrio i poučio ljude da ih uspešno upotrebljavaju u ovakvim
nesvakidašnjim slučajevima.
Sledećeg jutra, u četvrtak, krenuo sam veoma rano sâm i hodao nekih
sat vremena razmišljajući i moleći se poljem koje se nastavljalo na Kvartils.
Neposredno posle pet časova prošao sam kroz prolaz u opsednuto polje i
nisam prešao ni trideset, možda četrdeset koraka, kad se duh pojavio na
udaljenijem prolazu. Obratio sam mu se zvonkim glasom, određenim
rečenicama u skladu s onim što mi je razvoj događaja nalagao, nakon čega
je duh prišao, veoma polako, a kad sam mu se približio, on se ne pomeri.
Progovorih opet, a duh odgovori, glasom ne baš glasnim niti razgovetnim.
Nije bio ni najmanje zastrašujući, pa stoga istrajah dok ne progovori opet, i
dade mi zadovoljenje. Ali u tom trenutku posao nije mogao da bude
završen, zbog čega me iste večeri, sat nakon zalaska sunca, prikaza
ponovo susrete u blizini tog mesta i nakon nekoliko reči sa obeju strana
ona tiho iščeznu, i niti se pojavljivala od tada, niti će ikada više, da
uznemirava ma kog čoveka. Jutarnji razgovor je trajao oko četvrt sata.
Ovi događaji su istiniti, i ja znam da su takvi, s toliko izvesnosti koliko mi
je oči i uši mogu pružiti; a dok ne budem ubeđen da su me čula prevarila u
vezi sa svojim pravilnim delovanjem i to ubeđenje me ne liši najsnažnije
posvećenosti da verujem hrišćanskom verom, ja moram i hoću da tvrdim
kako su ovi događaji izneti na papiru istiniti.
Što se tiče načina mog delovanja, ne vidim razloga da ga se stidim,
pošto ga mogu opravdati pred ljudima s dobrim principima, poverljivim i
učenim u tajnim znanjima, iako u ovom slučaju biram da se zadovoljim
uverenošću u događaj radije nego da se upuštam u nekorisnu muku
ubeđivanja drugih da u njega poveruju, pošto sasvim dobro znam s koliko
se teškoće prihvataju izlaganja ovako neuobičajene prirode i primene.
Čovek koji kazuje ovakvu priču može očekivati da se prema njemu ophode
baš kao pljačkaši prema putniku u Poljskoj, dakle da ga prvo ubiju a onda
pretraže - prvo će biti prezren kao lažov, ili sujeveran čovek, a onda, kad
bude prekasno, proučiće njegove dokaze i obrazloženja. Ovo nepoverenje
može biti pripisano:
Neograničenoj zloupotrebi naroda i obmanjivanju njegove vere kakvo
nameću lukavi fratri, monasi itd. u danima mraka i papizma; pošto oni
izvode prikazanja kad god im se prohte i stiču i novac i zasluge
umirivanjem terriculamenta vulgi,17 koju su i uzbunili svojim veštinama.
Preovladavanju društvenog materijalizma i Hobsovog principa u ova
vremena, koji predstavlja oživljenje učenja sadukeja; a pošto on poriče
prirodu, ne može biti u skladu s pojavljivanjem duhova; o čemu treba
pogledati Knjigu o Levijatanu, I, poglavlje 12.
Nepoznavanju među ljudima našeg doba ove čudnovate i tajanstvene
grane filozofije i religije, naime, opštenja između duhova i ljudi. Nijedan
učenjak od njih deset hiljada (iako inače izvrsnih u ostalom znanju) ne zna
o tome ništa, kao ni o načinu kako se s time nositi. Ovo neznanje podstiče
strah i grozu prema nečemu što bi u drugom slučaju moglo biti od
neuporedive vrednosti za ljudski rod.
Ali pošto sam ja bio sveštenik i mlad čovek, i stranac u ovim krajevima,
prihvatio sam ćutanje i tajnost kao svoje najbolje obezbeđenje.

In rebus abstrusissimis abundans cautela non nocet.18

4. septembar 1665.
 Danijel Defo

PRIKAZA GOSPOĐICE VIL

Predgovor

Ovaj izveštaj je zasnovan na činjenicama i propraćen takvim

okolnostima da može navesti svakog razumnog čoveka da u njega
poveruje. Poslao ga je ugledan gospodin, mirovni sudija iz Mejdstona u
Kentu, koji je uz to veoma inteligentna osoba, svom prijatelju u Londonu,
ovako kako je ovde izneto; a celo zbivanje mu je izložila veoma pribrana,
razumna i ugledna žena, rođaka pomenutog gospodina koja živi u
Kenterberiju, nekoliko vrata dalje od kuće u kojoj je živela gospođa
Bargrejv, imenovana u samom izlaganju. On smatra svoju rođaku toliko
zdravorazumnom da se njeno izlaganje ne može dovesti ni pod kakvu
sumnju, i ona ga je pouzdano uverila da je cela stvar, kako je izložena i
zapisana, zaista istinita; a ona je sve prenela, tačno koliko god je to
moguće, istim rečima što ih je izrekla sama gospođa Bargrejv, koja, ona to
zna, nema nikakvog razloga da izmisli i razglasi takvu priču, ili ikakvu
nameru da smisli i izgovori laž, pošto je časna i valjana žena koja je celog
svog života živela bogougodno. Priču možemo upotrebiti za razmišljanje o
tome da postoji život koji sledi posle ovoga i pravedni Bog koji će svakog
nagraditi prema delima koja je počinio živeći svoj ovozemaljski život, i da
se stoga obazremo na život kakav smo vodili na ovom svetu; o tome da su
naši dani kratki i neizvesni i da, ako želimo izbeći kaznu koja sleduje
bezbožnima i primiti nagradu za pravedne, koja je pravo na večni život,
treba da se u vremenu koje dolazi vratimo Bogu odmah se kajući,
prestajući da činimo zlo i učeći da činimo dobro; o tome da treba na vreme
da potražimo Boga kako bi s dobrom srećom on mogao pronaći nas i da
ubuduće vodimo takav život kakav bi mogao biti ugodan njegovom
pogledu.

Izveštaj o prikazi gospođice Vil

Ovaj događaj je toliko jedinstven u svim svojim pojedinostima i prenet

uz toliku verodostojnost da u svemu što sam čuo ili pročitao nisam naišao
ni na šta slično njemu; on je prikladan da se njim pozabavi najoštroumniji i
najozbiljniji istražitelj. Gospođa Bargrejv je osoba kojoj se gospođica Vil
prikazala posle svoje smrti; ona je moja bliska prijateljica i mogu da
garantujem za njen ugled, na osnovu onoga u šta sam se sâm uverio u
poslednjih petnaest ili šesnaest godina; i mogu da potvrdim da je uvek
imala dobar karakter, od svoje mladosti pa do vremena kad sam se
upoznao s njom. Ipak, zbog ovog što je iznela neki ljudi su govorili loše o
njoj, to jest prijatelji brata gospođice Vil, koja se prikazala kao duh. Oni su
mislili da je sve izneseno o ovoj prikazi izmišljotina, iz sve snage težeći da
unište ugled gospođe Bargrejv i da smehom oduzmu svaku
verodostojnost celoj priči. Ali zahvaljujući datim okolnostima i bodroj
prirodi gospođe Bargrejv, bez obzira na zloupotrebe njenog veoma
opakog muža, ipak nije bilo ni najmanjeg znaka potištenosti na njenom
licu; niti sam je ikada čuo da dopusti da joj se omakne bilo kakav
promrmljan utučeni izraz; ne, čak ni kada je bila izložena divljaštvu svog
muža, u koje sam se uverio lično, kao i nekoliko drugih osoba neupitnog
ugleda.
Dakle, morate znati da je gospođica Vil bila neudata valjana žena od
tridesetak godina, koju su nekoliko poslednjih godina mučili napadi, čiji se
nailazak mogao opaziti, pošto je ona menjala svoje držanje veoma naglo i
počinjala da se ponaša donekle neobuzdano. Izdržavao ju je njen jedini
brat, a ona je održavala njegovu kuću u Doveru. Bila je veoma
bogobojazna žena, a njen brat je po svemu sudeći bio veoma trezven
čovek; ali sada on preduzima sve što može da obezvredi ili poništi ovu
priču. Gospođica Vil je bila bliska prijateljica s gospođom Bargrejv još od
detinjstva. Okolnosti u kojima je tada živela gospođica Vil bile su loše; njen
otac nije vodio računa o svojoj deci kao što je trebalo, tako da su ona bila
izložena poteškoćama; a u to vreme gospođa Bergrejv, koja je imala isto
toliko nebrižnog oca, ipak nije oskudevala ni u hrani ni odeći, dok je
gospođica Vil oskudevala u obe te stvari. Tada je ona često govorila
gospođi Bargrejv da ona nije samo najbolja nego i jedina prijateljica koju
ima na svetu i nikakvo zbivanje u životu nikada neće moći da uništi to
prijateljstvo. One su često tešile jedna drugu zbog svojih nepovoljnih
sudbina i čitale zajedno Drelinkorova19 razmišljanja o smrti i druge dobre
knjige; i tako su, kao dve dobre hrišćanke, tešile jedna drugu u svojoj tuzi.
Neko vreme posle toga prijatelji gospodina Vila našli su mu zaposlenje
u carinarnici u Doveru, što je dovelo do toga da se gospođica Vil, malo-
pomalo, udalji od gospođe Bargrejv, iako među njima nikad nije bilo
nikakve svađe; ali ravnodušnost je usledila postepeno, sve dok na kraju
nije prošlo više od dve i po godine a da gospođa Bargrejv nije uopšte
videla gospođicu Vil, iako valja reći da je godinu dana u tom periodu
gospođa Bargrejv odsustovala iz Dovera, a od poslednjih pola godine
provela je otprilike dva meseca u Kenterberiju, stanujući u sopstvenoj
kući.
U toj kući, osmog septembra 1705. godine, ona je pre podne sedela
sama, razmišljajući o svom nesrećnom životu i ubeđujući sebe da se
smerno prepusti proviđenju, iako je njen položaj izgledao težak. I ona
reče: „Snalazila sam se do sada, i neću sumnjati nego ću biti mirna, i
sasvim sam zadovoljna time da se moje patnje završe kada to bude
najprikladnije“, i onda je uzela da šije, a tek što je to uradila čula je kucanje
na vratima. Krenula je da vidi ko je to i ispostavilo se da je to gospođica Vil,
njena stara prijateljica, odevena u jahaće odelo. U tom trenutku sat je
izbio podne.
„Gospođo“, rekla je gospođa Bargrejv, „iznenađena sam što vas vidim,
toliko dugo smo bile daleko jedna od druge.“ Ali rekla joj je kako joj je
drago što je vidi i htela je da je poljubi u znak pozdrava. Gospođica Vil je
prihvatila i skoro da su im se usne dodirnule pri pozdravu, a onda je
gospođica Vil zaklonila rukom oči i rekla: „Ne osećam se baš dobro“, i tako
je prekinula pozdravljanje. Rekla je gospođi Bargrejv da ide na putovanje i
da je veoma želela da pre toga prvo vidi nju. „Ali“, pitala je gospođa
Bargrejv, „kako to da idete na putovanje sami? Začuđena sam zbog toga,
jer znam da imate brata koji vam je veoma privržen.“ „O! rekla je
gospođica Vil, iskrala sam se od svog brata i došla ovamo zato jer sam
imala tako veliku želju da vas vidim pre nego što krenem na putovanje.“
Tako je gospođa Bargrejv ušla u kuću s njom, povela je u drugu sobu i
smestila je u stolicu s naslonima za ruke, istu onu u kojoj je sama sedela
kad je čula gospođicu Vil da kuca. Onda je gospođica Vil rekla: „Moja draga
prijateljice, došla sam da obnovim naše staro prijateljstvo i molim vas da
mi oprostite što sam ga napustila, a ako mi možete oprostiti, vi ste
najbolja od svih žena.“ „O“, rekla je gospođa Bargrejv, „nemojte to ni da
pominjete; nisam imala nikakvih nelagodnih misli o tome, lako mogu da
vam oprostim.“ „Šta vi mislite o meni?“, pitala je gospođica Vil. Gospođa
Bargrejv je odgovorila: „Mislila sam da ste kao i svi ostali i da je uspeh
učinio da zaboravite na mene, kao i da zaboravite ko ste.“ Onda ju je
gospođica Vil podsetila na mnoge prijateljske usluge koje joj je ova učinila
u prošlim danima i na mnoge razgovore koje su vodile u danima svojih
teškoća; koje su knjige čitale i koliku su utehu nalazile posebno u
Drelinkorovoj Knjizi o smrti, koja je bila najbolja, kako je rekla, ikad
napisana na tu temu. Takođe je pomenula i doktora Šerloka, dve knjige na
temu smrti prevedene s holandskog i nekoliko drugih knjiga. „Ali
Drelinkor“, rekla je, „ima najjasnije predstave o smrti i o tom budućem
stanju od svih koji su se bavili time.“ Zatim je pitala gospođu Bargrejv ima
li Drelinkorovu knjigu. Ova je odgovorila potvrdno. „Donesite je“, rekla je
gospođica Vil. I tako se gospođa Bargrejv popela na sprat i donela knjigu.
Gospođica Vil je rekla: „Draga gospođo Bargrejv, kad bi oči naše vere bile
otvorene kao naše telesne oči, videli bismo brojne anđele koji stoje oko
nas i čuvaju nas. Predstave koje mi sada imamo o nebesima uopšte
nemaju veze sa onim kakva ona jesu, kao što kaže Drelinkor; stoga se
utešite u svojoj patnji i verujte da vas Svemogući posebno ceni, a da su
vaše patnje znak božije naklonosti, i kada one obave posao zbog kog su
poslate, one će biti otklonjene od vas. A verujte mi, moja draga prijateljice,
verujte u ovo što vam kažem, jedan minut vaše buduće sreće bezbroj puta
će vam nadoknaditi sve vaše muke. Pošto nikada nisam mogla da
verujem“, i pljesnula je rukom po kolenu s velikim žarom, koji se zapravo
odrazio na celom njenom držanju, „da će vas Bog prisiliti da provedete
ceo svoj život u ovako teškom stanju; nego budite sigurni da će vaše
patnje proći, ili ćete se vi rešiti njih, vrlo brzo.“ Govorila je tako nadahnuto
i uzvišeno da je gospođa Bargrejv nekoliko puta zajecala, toliko su te reči
uticale na nju.
Onda je gospođa Vil pomenula knjigu doktora Kenrika, Asketa, na čijem
kraju on iznosi izveštaj o životu ranih hrišćana. Preporučila je da i mi treba
da usvojitmo njihovo ponašanje. „Oni nisu razgovarali kao što
razgovaramo mi u današnje vreme. „Pošto sada“, rekla je, „nema ničeg
osim površnog, ispraznog pristupa stvarima, koji je potpuno drugačiji od
njihovog. Oni su bili posvećeni unapređivanju i međusobnoj izgradnji vere,
tako da nisu bili kao mi, niti smo mi poput njih, ali“, kazala je, „mi bi
trebalo da postupamo kao što su postupali oni. Među njima je vladalo
srdačno prijateljstvo, a gde se ono sada može pronaći?“ Gospođa Bargrejv
se složila: „Zaista je teško pronaći pravog prijatelja u ova vremena.“
Gospođica Vil reče: „Gospodin Noris ima dobru knjigu stihova, koja se
zove Savršenstvo u prijateljstvu, i toj knjizi se veoma divim. Da li ste je
videli?“ pitala je. „Ne“, odgovorila je gospođa Bargrejv, „ali imam stihove
koje sam sama zapisala.“ „Zaista?“, pitala je gospođica Vil. „Pa onda ih
donesite.“ Ona ih je donela sa sprata pa ih ponudila gospođici Vil na
čitanje, što je ova odbila i odmahnula rekavši da glava počne da je boli ako
je drži pognutu; a onda je zatražila od gospođe Bargrejv da čita stihove,
što je ova i uradila. Dok su se divile prijateljstvu, gospođa Vil reče: „Draga
gospođo Bargrejv, zauvek ću vas voleti. U ovim stihovima je dvaput
upotrebljena reč Jelisejska, ah! Ti pesnici nadevaju takva imena nebesima!“
Često je pokrivala rukom oči i najzad rekla: „Gospođo Bargrejv, zar ne
mislite da sam silno ometena napadima?“ „Ne“, odvratila je gospođa
Bargrejv, „mislim da izgledate bolje nego ikad.“ Posle sveg tog razgovora,
koji je prikaza vodila mnogo lepšim rečima nego što bi gospođa Bargrejv
mogla i da pokuša, i kog je bilo mnogo više nego što ona može da se
priseti (pošto se ne može ni pomisliti da bi razgovor od sat i četrdeset pet
minuta mogao da se zapamti u celini, iako je glavni deo kako misli verno
prenela), ona reče gospođi Bargrejv kako bi htela da ona napiše za nju
pismo njenom bratu i kaže mu da bi htela da mu ostavi prstenje za neke
ljude i da u svom ormaru ima vrećicu sa zlatom, kao i da želi da dva dobra
komada tog zlata budu data njenom rođaku Votsonu.
Pošto je govorila veoma brzo, gospođa Bargrejv je pomislila da joj
nailazi napad, pa je sela tačno ispred nje, kako bi je zadržala da ne padne
napred na pod ako je obuzme napad: pošto će je stolica s naslonima, kako
je mislila, svakako sprečiti da padne na stranu. A da bi skrenula misli
gospođice Vil, nekoliko puta je uhvatila rukav njene tunike i pohvalila tu
odeću. Gospođica Vil joj je rekla da je tunika od vezene svile i da je tek
sašivena. Ali pored svega toga, gospođica Vil je istrajala u svom zahtevu i
rekla gospođi Bargrejv da ne sme da je odbije i da treba da prenese
njenom bratu ceo ovaj razgovor koji su vodile kad joj se ukaže prilika.
„Draga gospođice Vil“, rekla je gospođa Bargrejv, „sve to izgleda tako
neprikladno da ne znam kako mogu da pristanem na to; a kako će tek naš
razgovor izgledati asketski jednom mladom gospodinu? Dakle“, rekla je
još, „po mom mišljenju je mnogo bolje da vi to uradite sami.“ „Ne“, rekla
je gospođica Vil, „iako vam to sada deluje neprikladno, kasnije ćete bolje
uvideti razloge za ovo.“ Gospođa Bargrejv je zatim, da udovolji njenom
navaljivanju, pošla po pero i mastilo; ali gospođica Vil reče: „Ostavite to
sada, nego to uradite kad ja odem; ali postarajte se da to svakako
uradite“. I to je bila jedna od poslednjih stvari koje joj je naložila pri
rastanku, i tako joj je ova obećala da će to uraditi.
Zatim je gospođica Vil upitala za ćerku gospođe Bargrejv. „Ona nije kod
kuće“, glasio je odgovor, „ali ako nameravate da je vidite“, dodala je
gospođa Bargrejv, „potražiću je.“ „Uradite tako“, rekla je gospođica Vil.
Na to ju je ova ostavila samu i krenula u komšiluk da potraži kćerku, a kad
se vratila, gospođica Vil je bila izašla kroz vrata na ulicu, ispred stočne
pijace, a bila je subota, koja je inače pijačni dan, spremna da krene kad joj
je gospođa Bargrejv prišla. Pitala ju je zašto toliko žuri, a ova je odgovorila
da mora da ide, iako možda neće krenuti na put do ponedeljka, pa je još
rekla gospođi Bargrejv kako se nada da će je ponovo videti kod svog
rođaka Votsona pre nego što krene tamo kuda ide. Zatim je rekla da je
ostavlja i krenula praćena pogledom gospođe Bargrejv dok nije skrenula
za ugao i izgubila joj se iz vida, a to je bilo u petnaest minuta do dva sata
posle podne.
Gospođica Vil je umrla sedmog septembra, tačno u dvanaest sati u
podne, od napada koji su je mučili, i više od četiri sata pre smrti nije bila pri
svesti, a za to vreme je primila svetu pričest. Dan posle pojave gospođice
Vil, u nedelju, gospođu Bargrejv je obuzela jaka prehlada i bolelo ju je grlo,
tako da tog dana nije mogla da izlazi; ali u ponedeljak ujutro poslala je
jednu osobu do kapetana Votsona da pita da li je gospođica Vil tamo.
Tamo su se začudili zbog pitanja gospođe Bargrejv i poslali joj poruku da
gospođica Vil nije tamo niti je očekuju. Čuvši taj odgovor, gospođa
Bargrejv je rekla služavki da je ona sigurno pogrešno rekla ime ili napravila
neku drugu grešku. Stoga je, iako je bila bolesna, uzela svoj ogrtač i sama
pošla kod kapetana Votsona, mada nije poznavala tu porodicu, da se uveri
da li je gospođica Vil tamo ili nije. Tamo su joj rekli da ih je začudilo njeno
pitanje jer gospođica Vil nije u gradu; bili su sigurni da bi bila kod njih da je
u gradu. Gospođa Bargrejv reče: „Sigurna sam da je u subotu sa mnom
provela skoro dva sata.“ Oni rekoše: „To je nemoguće, jer bi je oni morali
videti da je bila u građu.“ Tada uđe kapetan Votson, dok su se oni još
raspravljali, i reče da je gospođica Vil bez sumnje mrtva i da se priprema
njen pogrebni venac. To je neobično začudilo gospođu Bargrejv, pa je
odmah poslala osobu da to proveri i otkrila je da je to istina. Tada je iznela
čitavu priču porodici kapetana Votsona, i kakvu je tuniku gospođa Vil
imala, i kako ukrašenu, i to kako joj je ona rekla da je tunika vezena. Tada
gospođa Votson povika: „Vi ste je zaista videli, pošto niko nije znao, osim
gospođice Vil i mene same, da je tunika vezena.“ I gospođa Votson je
priznala da je opis tunike bio tačan. „Jer“, rekla je, „ja sam joj pomogla da
je sašije.“ Ovu priču je gospođa Votson razglasila svuda po gradu i
svedočila je o istinitosti toga da je gospođa Bargrejv videla prikazu
gospođice Vil. A kapetan Votson je odmah poveo dva gospodina sa sobom
u kuću gospođe Bargrejv da čuju iskaz iz njenih usta. Kad se priča tako
brzo proširila da su se gospoda i ljudi od ugleda, sumnjičav i
zdravorazuman deo sveta, sjatili oko nje, to je najzad postao takav
zadatak da je bila prisiljena da ih počne izbegavati. Pošto su oni uglavnom
bili veoma ubeđeni u istinitost cele stvari i jasno su videli da gospođa nije
hipohondar, jer je uvek izgledala tako bodro i prijatno da je zadobila
poštovanje i naklonost sveg plemstva, smatrali su velikom uslugom ako bi
samo mogli da čuju celu priču iz njenih vlastitih usta. Trebalo je da vam
ranije kažem kako je gospođica Vil rekla gospođi Bargrejv da njena sestra i
zet upravo dolaze iz Londona da je posete. Gospođa Bargrejv je upitala:
„Kako ste tako nezgodno sve to ugovorili?“ „Tu se nije moglo ništa
učiniti“, rekla je gospođica Vil. A njen zet i sestra su zaista došli da je
obiđu, i ušli su u varoš Dover baš kad je gospođica Vil bila na izdisaju.
Gospođa Bargrejv ju je pitala da li bi želela da popije čaj. Gospođica Vil je
rekla: „Nije mi do toga; ali upozoravam vas, onaj luđak (mislila je na muža
gospođe Bargrejv) polomio vam je sve posuđe.“ „Ali“, kazala je gospođa
Bargrejv, „svejedno ću vam doneti nešto za piće.“ Ali gospođica Vil je
odmahnula rukom i rekla: „Nije važno, ostavite se toga“, i na tome je i
ostalo.
Sve vreme dok sam sedeo s gospođom Bargrejv, a to je potrajalo
nekoliko sati, ona se prisećala još nekih stvari koje je rekla gospođica Vil. A
kazala je gospođi Bargrejv još nešto konkretno - da je stari gospodin
Breton odobrio gospođici Vil iznos od deset funti godišnje; što je bila
tajna, i gospođa Bargrejv nije znala za nju dok joj to nije rekla gospođica
Vil.
Gospođa Bargrejv nikad nije različito iznosila svoju priču, što je
zbunjivalo one koji su sumnjali u njenu istinitost ili nisu bih voljni da
poveruju u nju. Sluga u komšijskom dvorištu, pored kuće gospođe
Bargrejv, čuo je kako ona s nekim razgovara sat vremena, upravo u vreme
kad je gospođica Vil bila s njom. Gospođa Bargrejv je otišla kod svoje
druge komšinice istog časa kad se rastala s gospođicom Vil i rekla joj kako
je vodila zanimljiv razgovor sa svojom starom prijateljicom, pa joj sve
prepričala. Posle ovog događaja Drelinkorova Knjiga o smrti se neobično
dobro prodavala. A treba naglasiti da, uprkos svim nevoljama i
neprijatnostima koje je gospođa Bargejv doživela zbog ovog svog iskaza,
ona nikad nije uzela ni paru, niti je dopustila da njena ćerka uzme išta od
bilo koga, pa stoga nema nikakve koristi od pričanja ove priče.
Ali gospodin Vil je preduzeo sve što je mogao da prikrije celu stvar i
rekao je da će se videti s gospođom Bargrejv; ali je ipak činjenica da je bio
kod kapetana Votsona posle smrti svoje sestre, no svejedno nije prišao ni
blizu gospođi Bargrejv; a neki od njegovih prijatelja za nju kažu da je
lažljivica i da je znala za onih deset funti godišnje koje je odobrio gospodin
Breton. Ali osoba koja je istupila da ovo kaže važila je za teškog lažljivca
među osobama za koje sam znao da im se nesumnjivo može verovati. No
gospodin Vil je dovoljno džentlmen da ne bi rekao kako ona laže, ali on
kaže kako je nju sludeo zao muž. Ali njoj je potrebno samo da se pojavi i to
će biti dovoljno da ospori takve pretpostavke. Gospodin Vil kaže da je
pitao svoju sestru na njenoj samrtnoj postelji da li je imala na umu da
nekome nešto ostavi i ona je rekla da nije. Dakle, stvari koje je prikaza
gospođice Vil želela da ostavi pojedinim ljudima su tako sitne, i za to ne
postoji nikakva pravna prepreka, da cela zamisao meni izgleda kao da je
usmerena samo na to da gospođa Bargrejv dokaže kako se prikaza zaista
pojavila, kao da treba pokazati svetu stvarnost tog događaja i onoga što je
ona videla i čula; i na to da obezbedi njen ugled u razumnom i
zdravorazumskom delu čovečanstva. No opet, gospođica Vil je poverila da
postoji neka vrećica sa zlatom, ali ona nije pronađena u njenom ormaru,
nego u kutiji za češljeve. Ovo ne deluje verovatno, jer po onome što je
gospođa Votson ispričala, gospođica Vil je veoma pazila na ključ od
ormara i nikome ga nije poveravala. A ako je tako, nema sumnje da ne bi
svoje zlato smestila negde izvan njega. A to što je gospođica Vil često
pokrivala rukom oči i pitala gospođu Bargrejv da li je mnogo ometena
svojim napadima meni izgleda kao da je to radila sa svrhom da podseti
gospođu Bargrejv na svoje napade, da je pripremi kako ne bi smatrala
čudnim što će njoj poveriti da napiše njenom bratu kome da preda
prstenje i zlato, što veoma podseća na zahtev osobe na samrti; a tako je
to i delovalo na gospođu Bargrejv, kao da drugoj ženi nailazi napad; i bio je
to jedan od mnogih primera izuzetne ljubavi ove žene prema svojoj
prijateljici i brige za nju da se ona ne bi prestravila, što se zaista pokazuje u
celom njenom nastupu, pogotovo u tome što joj je došla po svetlosti
dana, odbila da se izljubi s njom i tome što je došla dok je druga žena bila
sama; a zatim i u načinu na koji je otišla, da bi sprečila drugi pokušaj da se
izljube u znak pozdrava.
Ali zašto je gospodin Vil smatrao ovu priču izmišljotinom, kao što
očigledno jeste, jer je pokušavao da je zataška, meni ne ide u glavu, jer je
većina smatrala da je njen duh bio dobar i da je njeno držanje bilo sasvim
nebesko. Njena dva glavna zadatka bila su da uteši gospođu Bargrejv u
njenoj patnji i da je zamoli za oproštaj zbog prekida njihovog prijateljstva,
uz bogougodne reči kojima ju je hrabrila. Tako da bi, najzad, ako
pretpostavimo da je gospođa Bargrejv mogla smisliti jednu ovakvu priču
od petka u podne do subote u podne, pod pretpostavkom da je od prvog
trenutka znala za smrt gospođice Vil, bez ikakvih otežavajućih zamršenih
okolnosti, a takođe i bez ikakve koristi, ona morala biti oštroumnija,
srećnija, a i podlija nego što bi to pomislio, usuđujem se da kažem, ijedan
nezavisan posmatrač. Pitao sam nekoliko puta gospođu Bargrejv da li je
sigurna da je pod prstima osetila tuniku? Skromno je odgovorila: „Ako se
mogu pouzdati u svoja čula, sigurna sam u to.“ Pitao sam je da li je čula
zvuk kada je druga gospođa lupila rukom po svom kolenu? Rekla je: „Ne
sećam se da li sam čula, ali ona koja je razgovarala sa mnom izgledala je
isto toliko telesno kao i ja. A isto tako bih mogla“, rekla je, „biti ubeđena i
da mi se sada obraća vaša prikaz, koliko i da nju nisam stvarno videla:
pošto ni na koji način nisam bila uplašena i primila sam je kao prijateljicu, a
tako sam se s njom i rastala. Ne bih dala ni pare da ikoga ubedim da u to
poveruje: od toga nemam nikakve koristi; ničeg osim nevolja koje su me
posle toga snašle na duže vreme, što je i trebalo da znam. A da se to nije
slučajno obznanilo, nikad ne bi dospelo u javnost. Ali sada“, rekla je, „ja ću
se pobrinuti za sebe i sklanjaću se s puta koliko god budem mogla.“ A
tako je ubuduće i radila. Rekla je da je jedan gospodin prešao pedeset
kilometara da bi došao kod nje i čuo priču, i da je tada ispričala celu stvar u
prostoriji punoj ljudi. Nekoliko gospode je čulo priču lično iz usta gospođe
Bargrejv.
Ovo zbivanje je veoma uticalo na mene i u njega sam ubeđen kao u bilo
koju dobro utemeljenu činjenicu. A zašto mi moramo da raspravljamo o
činjenicama, jer ne možemo da rešimo stvari o kojima ne možemo imati
jasne ili očigledne predstave, meni ostaje nejasno. Sama iskrenost i
verodostojnost gospođe Bargrejv ostaje neupitna u svim ostalim
slučajevima.
 Čarls Dikens

SKRETNIČAR

„Hej tamo! Tamo dole!“

U trenutku kad je čuo glas koji ga je ovako dozivao, stajao je na vratima
svoje stražarske kućice sa zastavicom u ruci namotanom oko kratke drške.
Čovek bi pomislio, ako se u obzir uzmu odlike okolnog terena, da je on sa
sigurnošću morao da zna iz kog pravca je glas dopro; ali umesto da
pogleda gore, gde sam ja stajao na vrhu strmog useka skoro iznad
njegove glave, okrenuo se na suprotnu stranu i pogledao niz prugu. Bilo je
nečega upečatljivog u načinu na koji je to uradio, iako ni za živu glavu ne
bih mogao da kažem šta je to. Ali znao sam da je dovoljno upečatljivo da
mi privuče pažnju, iako je obris njegove figure bio zasenjen i zamračen
dole u dubokoj uvali, a ja sam bio gore, visoko iznad, tako obasjan
žestokim sjajem sunčevog zalaska da sam morao da zaklonim oči rukom
kako bih ga uopšte video.
„Hej tamo! Dole ispod!“
Pogledavši niz prugu, ponovo se okrenuo i, podigavši pogled, spazio
moje obličje gore visoko iznad sebe.
„Postoji li neka staza kojom bih mogao da siđem i razgovaram s
vama?“
Pogledao me je ništa ne odgovarajući, a ja sam gledao naniže k njemu
ne navaljujući s ponavljanjem mog iz dokolice postavljenog pitanja.
Upravo tada se osetilo slabo podrhtavanje tla i vazduha, koje se brzo
izmenilo u žestoko pulsiranje, pa u silan nalet vazduha koji me je naterao
da se trgnem unazad, kao da je mogao svojom snagom da me povuče
dole. Kad se para iz brzog voza u prolazu uzdigla do visine na kojoj sam
stajao, a voz odjurio dalje nestajući na obzorju, ponovo sam pogledao
dole i video ga kako ponovo namotava zastavicu kojom je mahao dok je
voz prolazio.
Ponovio sam pitanje. Posle kraće stanke, tokom koje me je naizgled
procenjivao sa usredsređenom pažnjom, mahnuo je namotanom
zastavicom prema nekoj tački na visini na kojoj sam ja stajao, udaljenoj
nekih dvesta do trista metara. Doviknuo sam mu: „U redu!“ i krenuo ka toj
tački. Tamo sam, napregnuto gledajući oko sebe, pronašao grubu vijugavu
stazu usečenu naniže, pa počeo da se spuštam niz nju.
Usek je bio izuzetno dubok i strm. Prolazio je kroz studene stene, koje
su postajale sve vlažnije i ljigavije kako sam se spuštao. Stoga mi je put
izgledao dovoljno dug da mi dâ vremena za premišljanje o čudnovatom
utisku oklevanja ili odbojnosti u načinu na koji mi je pokazao stazu.
Kad sam se dovoljno spustio niz krivudavu stazu da bih ga ponovo
video, videh da stoji između šina na pruzi kojom je nedavno prošao voz, u
stavu kao da čeka da se pojavim. Levu ruku je držao na bradi, s levim
laktom poduprtim šakom desne ruke, koju je naslonio na grudi. Njegov
stav je odavao takvo iščekivanje i oprez da sam na trenutak zastao u
čuđenju.
Nastavio sam svoj put naniže, sišao u ravan s prugom i, približavajući se
čoveku, videh da je on taman i mrk, crne brade i prilično jakih obrva.
Njegova stražarska kućica bila je na tako sumornom i samotnom mestu
kakvo nikad ranije nisam video. Zidovi od mokrih okrnjenih stena s obe
strane su zaklanjali vidik, video se samo tračak neba; u jednom pravcu
prostirao se samo izuvijani produžetak ove ogromne jame; nešto kraći
pogled u drugom pravcu završavao se mutnim crvenim svetlom i još
zamućenijim pogledom na ulazak u crni tunel u čijoj je ogromnoj veličini
bilo neke divlje, depresivne i odbojne atmosfere. Na to mesto je uopšte
dopiralo tako malo svetlosti da je ono odisalo zemljanim, mrtvačkim
vonjem; i duvao je tako jak i hladan vetar da sam se od njegovog naleta
smrzao do kostiju, kao da sam potpuno napustio svet prirode.
Približio sam mu se toliko da sam mogao da ga dodirnem pre nego što
se on uopšte i pomerio. Čak ni tada nije prestao da me gleda pravo u oči,
samo je odstupio za korak i podigao ruku.
Bilo je to samotno mesto za boravak (rekoh sebi), i zaokupilo mi je
pažnju kad sam ga odozgo spazio. Posetioci su bili retki, kako sam mogao
da pretpostavim, ali ne i nepoželjni, kako sam se nadao? U meni je on
video samo čoveka omeđenog unutar uskih granica svog života, u kome
se, nakon što se najzad oslobodio, probudilo novo interesovanje za ove
ogromne tvorevine ljudskih ruku. Na takav način sam mu se i obratio, ali
uopšte nisam siguran koje sam izraze upotrebio; pošto je, osim što i inače
sa nelagodom započinjem bilo kakav razgovor, u ovom čoveku bilo
nečega što me je obeshrabrivalo.
On je veoma sumnjičavo pogledao prema crvenom svetlu pokraj
otvora tunela, pa pažljivo zagledao sve uokolo, kao da tu nešto nedostaje,
a zatim pogledao u mene.
To svetlo je spadalo u njegova zaduženja? Ili nije?
Odgovorio je tihim glasom: „Zar niste znali da spada?“
Dok sam proučavao njegov ukočen pogled i sumorno lice, na um mi je
pala čudovišna pomisao da je ovo neki duh, a ne živ čovek. Stoga sam
premišljao da li je možda umno poremećen.
Sada je na mene bio red da odstupim za korak. Ali učinivši to, primetio
sam u njegovim očima nekakav prikriveni strah od mene. To je sasvim
odagnalo moju prethodnu čudovišnu misao.
„Gledate me“, rekao sam prisilivši se da se osmehnem, „kao da
strepite od mene.“
„Pitao sam se“, uzvrati on, „da li sam vas video ranije?“
„Gde?“
Pokazao je prstom na crveno svetlo u koje je gledao.
„Tamo?“, upitao sam.
Napeto me posmatrajući, odgovorio je (ali nemim pokretom usana):
„Da.“
„Dobri moj druže, šta bih ja radio tamo? Svejedno, kako god bilo, ja
nikad nisam bio tamo i u to možete da se zakunete.“
 „Mislim da mogu“, prihvatio je on. „Da, siguran sam da mogu.“
Počeo je da se ponaša opuštenije, kao i ja sam. Odgovarao je na moja
opažanja spremno, dobro odabranim rečima. Ima li mnogo posla da
obavlja ovde? Da, to jeste, ima dosta odgovornosti koje su na njemu; ali
tačnost i budnost su ono što se zahteva od njega, a pravog posla - fizičkog
rada - skoro da i nema. On je imao samo da promeni znak, da podesi ova
svetla i s vremena na vreme da pokrene tu gvozdenu ručicu. Što se tiče
brojnih i dugih sati koji su meni izgledali kao neprolazni, on je o njima imao
da kaže samo to da se svakodnevica njegovog života uobličila u takvu
formu i on se navikao na to. Ovde dole on je samostalno učio strani jezik,
ako bi se učenjem moglo zvati to što je prepoznavao reči po viđenju i što
je uobličio sopstvene grube pretpostavke o njegovom izgovoru. Takođe je
učio razlomke i decimale i malo se iskušavao u algebri; ali je bio loš s
brojevima još od dečačkog doba. Da li je bilo neophodno da uvek kad je na
službi bude izložen protoku vlažnog vazduha i može li ponekad da se
popne do zemljišta obasjanog suncem, izađe izvan tih visokih kamenih
zidova? Pa, to zavisi od određenog trenutka i okolnosti. U nekim
situacijama bilo je manje saobraćaja na pruzi nego u nekim drugim, a to je
važilo i za izvesne sate tokom dana i noći. Za vedrih dana on bi izabrao
prigodnu priliku da malo izađe iz tih senki; ali pošto je u svako doba morao
da se odazove na poziv svog električnog zvonceta, a u tim trenucima je sa
udvostručenom napetošću osluškivao da li će se taj zvuk čuti, takve
stanke su mu pružale manje zadovoljstva nego što sam ja pretpostavljao.
Uveo me je u svoju stražarsku kućicu, gde je bila naložena vatra, radni
sto sa službenom knjigom u koju je morao da unosi određene podatke,
telegrafski aparat sa tipkama, kutijom i iglama i zvonce o kom je maločas
govorio. Kad sam napomenuo da se nadam kako će mi oprostiti na
primedbi da je on dobro obrazovan, a možda (nadam se da to neće biti
shvaćeno kao uvreda) i više nego što je to potrebno za ovakav posao,
napomenuo je da se primeri slične blage neusklađenosti posla i
obrazovanja često mogu naći u širokim masama; da je čuo kako je tako i u
radionicama, u policijskim snagama, čak i u poslednjem pribežištu
očajnika; vojsci, i kako on zna da je to tako, u manjoj ili većoj meri, u svakoj
velikoj grupi železničara. U mladosti je on bio (ako mogu da poverujem u
to, jer on dok sedi u ovoj šupi jedva i sam može u to da veruje) student
prirodnjačkih nauka i išao je na predavanja, ali je postao raspušten,
propustio svoje mogućnosti, propao i nikad se više nije uzdigao. Nije imao
nikakvih pritužbi na to. Sam je sebi skrojio kaput i imao je da ga nosi. Bilo
je odavno prekasno da pokušava iznova.
Sve ovo što zapisujem on mi je izgovorio mirno, naizmenično upirući
svoj sumorni i mračni pogled na mene i na vatru. S vremena na vreme je
ubacivao reč „gospodine“, pogotovo kad je govorio o svojoj mladosti, kao
da zahteva od mene da razumem kako on za sebe ne tvrdi da je bilo šta
drugo nego što i sam vidim da jeste. Nekoliko puta ga je u govoru
prekinulo zvonce i morao je da čita poruke i šalje odgovore. Jednom je
morao da stane ispred vrata i mahne zastavicom vozu koji je prolazio ili
nešto usmeno dovikne mašinovođi. Primetio sam da je u vršenju svojih
dužnosti bio izuzetno tačan i pribran, i prekidao je svoje izlaganje istog
časa, nastavljajući da ćuti sve dok ne bi obavio ono što treba.
Kratko rečeno, opisao bih ovog čoveka kao jednog od najpouzdanijih
za obavljanje ovakvih poslova, osim činjenice da je tokom svog izlaganja
dva puta zastao sa samrtničkom bojom na licu, okrenuvši se prema
zvoncetu koje uopšte nije pozvonilo, i otvorio bi vrata barake (koja je
držao zatvorenim kako bi sprečio ulazak nezdrave vlažnosti) da pogleda
napolje ka crvenom svetlu pored otvora tunela. U obe ove prilike vratio se
kraj vatre okružen nekakvom neopisivom atmosferom, koju sam zapazio
ne uspevši da je objasnim.
Kad sam ustao da se rastanem od njega, rekoh: „Skoro ste me naveli
da pomislim kako sam se upoznao s jednim zadovoljnim čovekom.“
(Plašim se da moram priznati da sam ovo rekao kako bih ga podstakao
da se izjasni.)
„Čini mi se da sam bio zadovoljan“, složio se on, tihim glasom kakvim
mi se obratio i na samom početku razgovora, „ali sam zabrinut,
gospodine. Ja sam zabrinut.“
Da je mogao, opozvao bi te svoje reči. Ipak, već ih je izgovorio i ja sam
odmah reagovao na njih.
„Zbog čega? Šta vas zabrinjava?“
„To je veoma teško iskazati, gospodine. O tome je veoma, veoma
teško govoriti. Ako me ikad ponovo posetite, pokušaću da vam kažem.“
„Ali ja nameravam da vas uskoro još jednom posetim. Recite, kada bi
to moglo da bude?“
„Izlazim rano ujutro, a trebalo bi da se vratim u deset sutra uveče,
gospodine.“
„Doći ću u jedanaest.“
Zahvalio mi se i zajedno sa mnom izašao na vrata. „Obasjavaću vam
put mojom belom svetiljkom, gospodine“, rekao je svojim čudnim tihim
glasom, „dok se ne popnete gore. Kad se popnete, nemojte da
dovikujete! I kad budete na vrhu, nemojte da dovikujete!“
Zbog njegovog ponašanja mi je celo mesto delovalo hladnije, ali rekao
sam samo: „Odlično“.
„A kad dođete ovamo dole sutra uveče, nemojte da dozivate!
Dopustite mi da postavim pitanje za rastanak. Šta vas je navelo da večeras
povičete: ‘Hej tamo! Tamo dole!’“
„Bog bi ga znao“, rekao sam. „Povikao sam nešto tako...“
„Ne nešto tako, gospodine. Upravo tim rečima. Dobro znam te reči.“
„Priznajem da su to upravo te reči. Izgovorio sam ih, nema sumnje,
zbog toga što sam vas video dole.“
„I ni iz kakvog drugog razloga?“
„Kakav bih drugi razlog uopšte mogao da imam?“
„Niste imali osećaj da su vam te reči prenete na bilo kakav natprirodan
način?“
„Ne.“
Poželeo mi je laku noć i podigao svoju svetiljku. Krenuo sam pored šina
niz prugu (uz veoma neprijatan osećaj kako voz dolazi za mnom) dok
nisam pronašao stazu. Bilo je lakše popeti se nego sići, i vratio sam se do
gostionice u kojoj sam odseo bez ikakve dodatne dogodovštine.
Tačno se držeći dogovora, stupio sam nogom na prvi zasek krivudave
staze sledeće noći kad je sat negde u daljini izbijao jedanaest časova. On
me je sačekao na dnu staze sa upaljenom belom svetiljkom. „Nisam
dozivao“, rekao sam kad smo se primakli jedan drugom. „Mogu li sada da
govorim?“ „Svakako, gospodine.“ „Onda, dakle, dobro veče i evo ruke.“
„Dobro veče, gospodine, i evo i moje ruke.“ Uz te reči pošli smo jedan kraj
drugog do njegove stražarske kućice, ušli u nju, zatvorili vrata i seli pored
vatre.
„Doneo sam odluku, gospodine“, započe on naginjući se napred od
prvog trenutka kad smo seli i govoreći tek nešto glasnije od šapata, „da
nećete morati dvaput da me pitate šta me zabrinjava. Juče uveče od vas
sam pomislio da ste neko drugi. To me zabrinjava.“
„Ta greška?“
„Ne. Taj neko drugi.“
„Ko je to?“
„Ne znam.“
„Liči na mene?“
„Ne znam. Nikada mu nisam video lice. Levu ruku drži preko lica, a
desnom maše - žestoko maše. Ovako.“
Pratio sam pogledom njegov pokret, a bio je to pokret kojim se rukom
uz krajnju silinu i strast pokazivalo: „Za ime božije, sklonite se s puta!“.
„Jedne mesečinom obasjane noći“, reče čovek, „sedeo sam ovde, kad
začuh glas kako viče: ‘Hej tamo! Tamo dole!’ Prenuo sam se i pogledao
naviše od tih vrata, pa video nekog kako stoji kraj crvenog svetla blizu
tunela, mašući onako kako sam vam upravo pokazao. Glas kao da je bio
promukao od vikanja i čulo se: ‘Pazi ovamo! Pazi ovamo!’ A onda ponovo:
‘Hej tamo! Tamo dole! Pazi ovamo!’ Dograbio sam lampu, podesio crvenu
svetlost na njoj i pojurio prema toj prilici dozivajući: ‘Šta nije u redu? Šta se
dogodilo? Gde?’ Prilika je stajala ispred crnila tunela. Prišao sam tako blizu
da sam začuđeno video da je rukavom prekrio oči. Pojurio sam pravo k
njemu i ispružio ruku da sklonim taj rukav, kad on ode.“
„U tunel?“, upitao sam ja.
„Ne. Utrčao sam u tunel i pretrčao petsto metara. Zaustavio sam se,
podigao lampu iznad glave i video oznake udaljenosti, mrlje od vlage koje
su se protezale niza zidove i kapi koje su curile kroz lukove tunela. Istrčao
sam napolje brže nego što sam utrčao unutra (jer sam se smrtno grozio
mesta na kom sam se zatekao), i pregledao sam čitavo zemljište oko
crvene svetiljke pomoću crvene lampe koju sam nosio, pa sam se popeo
gvozdenim lestvicama na galeriju iznad ulaza u tunel, opet sam sišao i
dotrčao nazad ovamo. Poslao sam telegrame u oba pravca: ‘Oglašena je
uzbuna. Da li je nešto krenulo pogrešno?’ Stigao je odgovor, iz oba pravca:
‘Sve je u redu.’“
Odupirući se jezi koja mi je klizila niz kičmu, objasnio sam mu kako ta
prilika mora biti neka obmana njegovog čula vida i kako su takve prikaze,
koje potiču od oboljenja nerava što upravljaju funkcijom oka, kao što se
zna, često izazivale nevolje obolelima, od kojih su neki postali svesni
prirode svog oboljenja, pa su to čak i dokazali pomoću eksperimenata
izvedenih na sebi samima. „Što se tiče umišljenog povika“, rekoh ja,
„samo na trenutak poslušajte vetar u ovoj jezivoj udolini dok govorimo
ovako tiho i kako on divlje okida telegrafske žice kao žice neke harfe.“
Sve je to sasvim u redu, odvratio je on nakon što smo neko vreme
sedeli i slušali, a on bi trebalo da zna ponešto o vetru i žicama - on koji je
tako često ovde provodio duge zimske noći sam na dežurstvu. Ali on moli
da obratim pažnju na to da još nije završio.
Zamolio sam ga za izvinjenje, a on tiho dodade ove reči, dodirnuvši mi
ruku: „Šest sati nakon te pojave na ovoj pruzi dogodila se velika nesreća, a
deset sati posle nje kroz tunel su proneli mrtve i povređene, pored mesta
gde je prilika stajala.“
Telom mi prođe neprijatan drhtaj, ali odupro sam mu se najbolje što
sam umeo. Nije se moglo poreći, prihvatio sam ja, da je to bila upečatljiva
podudarnost koja je duboko uticala na svest. Ali bilo je neosporno da se
upečatljive podudarnosti stalno dešavaju i da se to mora u uzeti u obzir
kad se bavite ovakvom temom. Iako zasigurno moram priznati, dodao
sam (pošto sam pomislio da vidim kako se on sprema da mi iznese
primedbu na ovo), da ljudi zdravog razuma ne uključuju mnogo
podudarnosti u uobičajene životne proračune.
Ponovo me je zamolio da obratim pažnju na to da još nije završio.
Ponovo sam ga zamolio za izvinjenje što sam ga nesmotreno prekinuo.
 „Ovaj“, rekao je ponovo mi dodirujući rukom nadlakticu i osvrćući se
preko ramena praznim pogledom, „događaj zbio se pre samo godinu
dana. Prošlo je šest ili sedam meseci i ja sam se oporavio od iznenađenja i
šoka, kad jednog jutra, u svitaj zore, stojeći na vratima, ja pogledah prema
crvenom svetlu i ponovo videh prikazu.“ Zastao je, netremice me
posmatrajući.
„Da li je dozivala?“
„Ne. Ćutala je.“
„Da li je mahala rukom?“
„Ne. Naslonila se na nosač svetiljke, s obe ruke preko lica. Ovako.“
Još jednom sam pogledom propratio njegove pokrete. Bio je to pokret
tuge. Video sam takve stavove tela na nadgrobnim kamenim
spomenicima.
„Da li ste se popeli do nje?“
„Ušao sam i seo, delimično da saberem misli, a delimično jer sam
osetio nesvesticu. Kad sam ponovo prišao vratima, dan je svanuo a duh je
nestao.“
„Ali ništa nije usledilo? Ništa nije ispalo od toga?“
Dva ili tri puta mi je dodirnuo nadlakticu kažiprstom, svaki put sablasno
klimnuvši glavom. „Istog tog dana, kad je voz izašao iz tunela, primetio
sam na prozoru vagona okrenutom prema meni nekakvu zbrku ruku i
glava i nekog ko je mahao. Video sam to tačno na vreme da signaliziram
mašinovođi da stane. On je zavrnuo paru i pritisnuo kočnicu, ali voz je
protutnjao dalje nekih sto pedeset metara, ili i više. Potrčao sam za njim i,
dok sam prilazio, začuo sam stravične krike i plač. Prelepa mlada dama
umrla je na licu mesta u jednom od kupea i doneli su je ovamo pa je
položili na pod tačno na ovom mestu između nas.“
Nesvesno sam se odgurnuo u svojoj stolici unazad, gledajući u daske na
koje je pokazivao.
„Istina, gospodine, živa istina. Tačno onako kako se dogodilo tako vam
i kazujem.“
Nisam mogao da smislim ništa prikladno što bih rekao, a usta su mi bila
veoma suva. Vetar i žice preuzeli su nastavak priče, uz dugačko žalosno
naricanje.
On nastavi. „Dakle, gospodine, obratite pažnju na ovo i procenite
koliko je moj um opterećen time. Prikaza se vratila pre nedelju dana. Od
tada je uvek ovde i s vremena na vreme se ukazuje na mahove.“
„Pored svetiljke?“
„Pored svetiljke za opasnost.“
„Šta vam se čini da radi?“
Ponovio je, ako je to uopšte moguće s još većom silinom i strašću, onaj
prethodni pokret: „Za ime božije, sklonite se s puta!“
Zatim je nastavio. „Od tada nemam mira ni spokoja. Poziva me, i to
traje po nekoliko minuta, očajnički: ‘Tamo dole! Pazi ovamo! Pazi ovamo!’
Stoji i maše mi. Zvoni mojim zvoncetom...“
Zadržao sam ga na tome. „Da li je pozvonio vašim zvoncetom juče kad
sam ja bio ovde, a vi otišli do vrata?“
„Dvaput.“
„Pa vidite li kako vas vaša mašta obmanjuje. Ja sam gledao u zvonce i
slušao sam da li će se čuti njegov zvuk, a ako sam ja pri zdravoj svesti,
zvonce tada nije zazvonilo. Ne, ni tada ni uopšte, osim kad je pozvonilo
zbog redovnih poziva koji su vam upućeni iz stanice.“
Odmahnuo je glavom. „Do sada nikada nisam pogrešio u tome,
gospodine. Nikad nisam zamenio zvono duha s ljudskim. Zvonjava duha je
čudno treperenje u zvoncetu, koja nema nikakvog spoljnjeg uzroka, a
nisam opazio da se pri tome zvonce vidljivo pomera. Ne čudim se što to
niste čuli. Ali ja sam čuo.“
„A da li vam je izgledalo da je duh ovde kad ste pogledali napolje?“
„Bio je ovde.“
„U oba navrata?“
Staloženo je ponovio: „U oba navrata.“
„Hoćete li da dođete do vrata sa mnom i pogledate sada?“
Ugrizao se za donju usnu kao da donekle nije voljan to da učini, ali je
ustao. Otvorio sam vrata i stao na stepenik, dok je on ostao kraj dovratka.
Svetlo za opasnost je bilo upaljeno. Video se sumorni ulaz u tunel. Videli su
se visoki, vlažni kameni zidovi useka. Iznad njih su se videle zvezde.
„Vidite li?“, upitao sam ga, posebno obraćajući pažnju na njegovo lice.
Oči su mu se jasno isticale i pogled mu je bio napregnut, ali možda ne
mnogo više nego moj sopstveni kad sam ga spremno usmerio u istom tom
pravcu.
„Ne“, odgovorio je, „nije tu.“
„Slažem se“, rekoh ja.
Ponovo smo ušli unutra, zatvorili vrata i vratili se na svoja sedišta.
Razmišljao sam kako najbolje upotrebiti ovo preimućstvo, ako se to moglo
tako nazvati, kad on započe razgovor na tako prirodan način, tako
ukazujući da ne može biti ozbiljnog spora o činjenicama između nas da
sam osetio kako je moje stanovište veoma slabo i neodrživo.
„Do sada ste, gospodine, potpuno razumeli“, rekao je, „kako je ono
što me toliko strašno zabrinjava pitanje: Šta ta prikaza znači?“
Rekao sam mu kako nisam siguran da sam ga sasvim razumeo.
„Na šta ona upozorava?“, rekao je, premišljajući, pogleda usmerenog
na vatru i tek ponekad ga skrećući na mene. „U čemu je ta opasnost? Gde
je ta opasnost? Negde na pruzi nadvija se nekakva opasnost. Dogodiće se
neka užasna nezgoda. U to ne treba sumnjati ovog trećeg puta, posle
onog što se dogodilo prethodno. Ali nesumnjivo je da to okrutno progoni
mene. Šta mogu da uradim?“
Izvadio je maramicu i obrisao kapi znoja sa svog zagrejanog čela.
„Ako bih telegrafisao na jednu od strana pruge, ili na obe, ne bih
mogao da dam razlog za uzbunu“, nastavio je brišući dlanove. „Upao bih
u nevolju i ne bih dobro postupio. Mislili bi da sam lud. Ovako bi to išlo:
poruka - ‘Opasnost! Budite na oprezu!’ Odgovor - ‘Kakva opasnost? Gde?’
Poruka - ‘Ne znam. Ali, za ime božije, budite na oprezu!’ Otpustili bi me.
Šta bi drugo mogli da urade?“
Njegove duševne muke bilo je veoma tužno gledati. Bilo je to mentalno
mučenje savesnog čoveka kog je nepodnošljivo pritiskala odgovornost,
čak i za živote, koju nije mogao da iskaže.
 „Kad je prikaza prvi put stala ispod svetla za opasnost“, nastavio je on
zabacujući tamnu kosu sa čela i stalno prelazeći rukama preko slepoočnica
u krajnje grozničavom rastrojstvu, „zašto mi nije rekla gde će se nesreća
dogoditi - ako je morala da se dogodi? Zašto mi nije rekla kako bi se to
moglo sprečiti? Kad je pri svom drugom dolasku sakrila lice, zašto mi
umesto toga nije rekla: ‘Ona će umreti. Neka je zadrže kod kuće?’ Ako je
došla, u ta dva slučaja, samo da mi pokaže kako su njena upozorenja
istinita i tako me pripremi za treći, zašto me sada jasno ne upozori? A ja,
nek mi je bog na pomoć! Samo jadni skretničar na ovoj samotnoj stanici!
Zašto nije otišla nekome kome se veruje i ko ima moć da deluje?“
Kad sam ga video u ovakvom stanju, video sam šta moram da
preduzmem do vremena dok ne povrati pribranost, za dobro tog jadnog
čoveka kao i za javno dobro. Stoga sam mu, ostavljajući po strani sva
pitanja o realnosti i nadrealnosti koja su stajala između nas, izložio da ko
god da temeljno obavlja njegovu dužnost mora da radi dobro i da on bar
ima tu utehu što razume svoju dužnost, iako ne razume te nerazjašnjive
prikaze. U ovom naporu sam uspeo daleko bolje nego u pokušaju da ga
razuverim u njegovim ubeđenjima. On se umirio; zaduženja koja su
proizlazila iz njegovog posla dok je noć odmicala, zahtevala su sve više
njegove pažnje, a ja sam otišao od njega u dva ujutro. Ponudio sam se da
ostanem cele noći, ali on nije hteo ni da čuje za to.
Nemam razloga da skrivam kako sam se više nego jednom osvrnuo
prema crvenom svetlu dok sam se uspinjao stazom, kako mi se to crveno
svetlo nije sviđalo i kako bih spavao veoma loše da mi je krevet bio u
njegovoj blizini. Nisu mi se dopale ni one dve epizode o železničkoj nesreći
i o mrtvoj devojci. Nemam razloga da skrivam ni to.
Ali ono što mi je najviše prolazilo kroz misli bilo je razmatranje kako da
postupim nakon što mi je sve to otkriveno? Uverio sam se da je taj čovek
inteligentan, savestan, brižljiv i tačan, ali koliko dugo može ostati takav u
svom stanju svesti? Iako na potčinjenom položaju, on je i dalje imao
veoma važno zaduženje, a da li bih ja (na primer) želeo da sopstveni život
prepustim verovatnoći da će on nastaviti sa obavljanjem posla uz
nepromenjenu tačnost?
Ne uspevši da prevaziđem osećaj kako bi bilo nečeg izdajničkog u mom
postupku ako bih njegovim pretpostavljenima u preduzeću preneo ono
što mi je on rekao ako ne bih prethodno otvoreno govorio s njim i
preporučio mu neki umereniji stav, na kraju sam odlučio da mu ponudim
da zajedno odemo (inače zasad čuvajući njegovu tajnu) do najboljeg
lekara kog možemo pronaći u ovim krajevima i čujemo njegovo mišljenje.
Sledeće noći će se promeniti njegov vremenski raspored dužnosti,
obavestio me je on, pa će izaći sat ili dva po svanuću i ponovo se vratiti
odmah po zalasku sunca. Dogovorio sam da ponovo dođem kod njega
odmah posle toga.
Sledeće veče bilo je predivno i ja sam izašao rano da bih uživao u
njemu. Sunce još nije bilo sasvim zašlo kad sam prešao preko polja u blizini
ivice dubokog useka. Prošetaću još jedan sat, rekao sam sebi, pola sata u
jednom pravcu i pola sata u povratku, i tada će biti vreme da odem u
baraku mog poznanika skretničara.
Pre nego što sam nastavio da hodam, prišao sam ivici useka i nagonski
pogledao naniže, s mesta s kog sam ga prvi put i video. Ne mogu da
opišem jezu koja me je obuzela kad sam, u blizini ulaza u tunel, video
priliku čoveka s levim rukavom prebačenim preko očiju kako strastveno
maše desnom rukom.
Bezimeni užas koji me je spopao prošao je za časak, pošto sam video
da je ta prikaza čoveka bila zaista čovek i da je tu bila grupica drugih ljudi,
koji su stajali nedaleko odatle, a on im je naizgled ponovo pokazivao
pokret koji je izveo. Svetlo za opasnost još nije bilo upaljeno. Pored stuba
svetiljke napravljena je mala niska šupa, koju sam prvi put video, od
drvenih stubova i nepromočivog platna. Izgledalo je da nije veća od
običnog kreveta.
Uz nesavladiv osećaj da nešto nije u redu, uz blesak samooptužujućeg
straha da je iz toga što sam onog čoveka ostavio samog ovde, ne
zatraživši da nekog pošalju radi nadgledanja ili ispravki onog što je on
radio, proizašla neka kobna greška, spuštao sam se usečenom stazom
najvećom mogućom brzinom.
„U čemu je stvar?“, upitao sam ljude.
„Skretničar je jutros poginuo, gospodine.“
 „Nije valjda čovek zadužen za onu stražarsku kućicu?“
„Upravo on, gospodine.“
„Nije valjda čovek koga sam poznavao?“
„Prepoznaćete ga, gospodine, ako ste ga poznavali“, reče čovek koji je
govorio u ime svih ostalih, skromno podižući kapu i uklanjajući krilo od
nepromočivog platna, „pošto mu je lice ostalo nedirnuto.“
„O, kako se to desilo, kako se to desilo?“, pitao sam okrećući se od
jednog čoveka ka drugom kad su ponovo zatvorili baraku nepromočivim
platnom.
„Zgazila ga je lokomotiva, gospodine. Nijedan čovek u Engleskoj nije
bolje radio njegov posao. Ali nekako se desilo da se nije sklonio sa
spoljnjeg koloseka. Desilo se usred belog dana. Bio je upalio svetlo i držao
lampu u ruci. Kad je lokomotiva izašla iz tunela, on joj je bio okrenut
leđima i lokomotiva ga je zgazila. Ovaj čovek je vozio lokomotivu i
pokazao nam je kako se to desilo. Pokaži gospodinu, Tome.“
Čovek odeven u grubu tamnu uniformu odstupio je nazad do svog
mesta kraj ulaza u tunel.
„Izašao sam iz krivine u tunelu, gospodine“, rekao je, „i video ga na
kraju tunela, kao da ga vidim kroz umanjujuće staklo. Nije bilo vremena da
proverim brzinu, a znao sam da je on veoma brižljiv. Pošto naizgled nije
obratio pažnju na zvuk pištaljke lokomotive, zatvorio sam dovod pare dok
sam jurio k njemu i pozvao ga najglasnije što sam mogao.“
„Šta ste mu rekli?“
„Rekao sam: ‘Tamo dole! Pazi ovamo! Pazi ovamo! Za ime božije, skloni
se s puta!’“
Trgnuo sam se.
„Ah! Bio je to užasan trenutak, gospodine. Nisam prestajao da ga
dozivam. Stavio sam ovu ruku ispred očiju da ne gledam, a ovom drugom
sam mahao sve do samog kraja, ali nije bilo svrhe.“

Ne produžavajući pripovedanje da bih se zadržao na bilo kojoj od ovih

čudnih okolnosti duže nego na nekoj drugoj, mogu na njegovom
završetku ukazati na činjenicu da je upozorenje mašinovođe uključivalo ne
samo reči koje je nesrećni skretničar ponovio meni kao reči koje ga
opsedaju i progone nego i reči koje sam ja sâm - a ne on - povezao, i to
samo u svojoj svesti, s pokretima ruke koje je on oponašao.
 Vilki Kolins

GOSPA OD IMANJA GLENVIT

UVOD

Moje bavljenje slikanjem portreta, ako nije poslužilo ničemu drugom,

barem me je osposobilo da primenim svoje talente (takve kakve imam) u
veoma raznolike svrhe. Nisam samo prikazivao likove muškaraca, žena i
dece nego sam takođe proširio upotrebu svoje četkice, pod pritiskom
okolnosti, i na slikanje konja, pasa, kuća, a u jednom slučaju čak i bika -
užasa i slave svoje parohije i najratobornijeg stvora koji mi je ikada
pozirao. Životinja je bila prikladno nazvana Grom i munja, i bila je u
vlasništvu plemića-farmera po imenu Gartvejt, koji je bio u dalekom
srodstvu s porodicom moje žene.
Kako se dogodilo da sam izbegao da budem nasmrt izboden pre nego
što sam dovršio svoju sliku ni dan-danas ne mogu da objasnim. Grom i
munja se grozio od samog pogleda na mene i moju kutiju s bojama, kao da
je gledao na to što ću ga naslikati u svetlu lične uvrede. Bila su potrebna
dvojica ljudi da mu skreću pažnju, dok ga je treći držao za alku provučenu
kroz nozdrve pre nego što bih mogao da se odvažim na započinjanje s
poslom. Čak i tada bi on uvek šibao repom, trzao svojom ogromnom
glavom i prevrtao svojim zastrašujućim očima sa strasnom nestrpljivošću
da me nabije na rogove jer sam se usudio da mirno sedim i posmatram ga.
Mogu iskreno da kažem kako nikad nisam osetio toliku zahvalnost iz srca
za blagoslov što su mi svi udovi zdravi a koža čitava kao kad sam dovršio
sliku tog bika!
 Jednog jutra, kad sam bio dovršio tek malo više od polovine svog
neprijatnog zadatka, moj prijatelj i ja smo na putu prema štali u kojoj je bio
bik sreli nadzornika farme, koji nas je krajnje ozbiljno obavestio da je Grom
i munja u tako posebno mračnom raspoloženju da on smatra kako uopšte
nije bezbedno za mene da pokušam sa slikanjem bika. Upitno sam
pogledao gospodina Gartvejta, koji se nasmešio u šaljivo rezigniranom
stilu i rekao: „Dakle onda dobro, ne preostaje nam ništa drugo nego da
sačekamo do sutra. Šta kažete na jedno jutarnje pecanje, gospodine Kerbi,
sada kad nam je rđava narav mog bika obezbedila ovaj slobodan dan?“
Odgovorio sam, potpuno iskreno, da nemam pojma o pecanju. Ali
gospodin Gartvejt, koji je na svoj način bio strastven pecaroš kao sam
Ajzak Volton,20 nije se dao odvratiti ni najboljim izgovorima. „Nikad nije
kasno da naučite“, uzviknuo je. „Napraviću od vas pecaroša za tili čas,
samo ako se budete držali mojih uputstava.“ Nisam više mogao da
iznalazim izgovore bez opasnosti da delujem neljubazno. Zato sam
zahvalio svom domaćinu na prijateljskim namerama i, uz izvesne
prikrivene sumnje, prihvatio prvi štap za pecanje koji mi je on dao u ruke.
„Brzo ćemo stići tamo“, rekao je gospodin Gartvejt. „Vodim vas na
najbolji potok, koji pokreće mlin u okolini.“ Meni je bilo potpuno svejedno
da li ćemo tamo stići pre ili kasnije i da li je potok dobar ili loš. Ipak, dao
sam sve od sebe da prikrijem svoju nesportsku ravnodušnost i pokušao
sam da delujem veoma zadovoljno i kao da jedva čekam da počnem dok
smo se približavali mlinu uz sve glasniji šum jakog vodenog toka.
Gospodin Gartvejt je odmah poveo ka jednom mestu ispod vodopada,
gde se nalazio dubok, uskovitlan vrtlog, pa je stavio mamac i bacio udicu u
vodu pre nego što sam ja i podesio svoj štap. Prevazišavši prvu poteškoću,
nevoljno sam se upustio u izvanredan ali prilično nezgodan sport pomoću
svog štapa i udice. Zakačio sam svaki komad svoje odeće, od glave do
pete; pecao sam sopstvenu odeću s veštinom i uspešnošću samog Ajzaka
Voltona. Zakačio sam svoj šešir, sako, kaput, pantalone, prste - neki đavo
je bio opseo moju udicu; svaki pedalj mog konca za pecanje otimao se i
izvijao kao da je živa jegulja. Pre nego što je moj domaćin prišao da mi
pomogne, bio sam se potpuno privezao za štap za pecanje, po svoj prilici
doživotno. Ipak, sve te poteškoće su odstupile pred njegovim strpljenjem i
veštinom; stavio je mamac na moju udicu i zabacio je umesto mene; moj
prijatelj mi je stavio štap u ruku i vratio se na svoje mesto, pa smo najzad
počeli poletno da pecamo.
Svakako smo uhvatili nekoliko riba (naravno, u mom slučaju mislim da
se riba uhvatila sama); ali nije ih bilo mnogo i bile su male težine. Da li se to
dešavalo zbog prisustva nadzornika mlina - sumorne osobe koja je stajala
zlokobno zureći u nas iz malog cvetnog vrta na suprotnoj obali - koji je
vršio nepovoljan uticaj na naše zanimanje, ili je moj nedostatak ribarske
vere i poleta ometao mog sadruga koliko i mene, ja ne znam, ali sigurno je
da je on dobio skoro isto tako malo nagrade za svoju veštinu koliko i ja za
svoje strpljenje. Posle skoro dva sata mog napetog iščekivanja i njegovog
upornog pecanja, gospodin Gartvejt je besno povukao svoju udicu iz vode
i rekao mi da krenem za njim do drugog mesta, izjavivši da su sigurno
krivolovci ovde noćas bacali mreže i odneli svu krupnu ribu, a onu malu
bacili nazad u vodu da raste do njihovog sledećeg dolaska. Krenuli smo
dalje niz obalu, ostavljajući hladnokrvnog nadzornika mlina, koji je i dalje
stajao u vrtu bez reči prateći naš odlazak istim onakvim pogledom kakvim
je pratio i naš dolazak.
„Zastanimo jedan minut“, iznenada je rekao gospodin Gartvejt pošto
smo ćutke hodali neko vreme kraj potoka, „imam ideju. Pošto smo izašli
na celodnevno pecanje, niko nas neće ometati. Umesto da opet
iskušavamo sreću u ovim vodama, otići ćemo na jedno mesto gde iz
iskustva znam da je pecanje odlično. A uz to ćete se upoznati s jednom
damom čiji će vas izgled sigurno zainteresovati i čija je životna povest, to
mogu odmah da vam kažem, sasvim izuzetna.“
„Zaista“, rekoh ja. „Mogu li da upitam na koji način?“
„Ona je povezana s jednom izuzetnom pričom“, odgovorio je gospodin
Gartvejt, „koja se odnosi na porodicu koja je nekada stanovala u staroj
kući u ovom kraju. Njeno ime je gospođica Velvajn; ali je siromašni ljudi iz
okoline oslovljavaju manje zvanično, i oni je mnogo vole i skoro sujeverno
poštuju, kao Gospu od imanja Glenvit. Sačekajte da je vidite pre nego što
me budete išta više pitali. Ona živi strogo povučeno; ja sam skoro jedini
posetilac koga prima. Nemojte mi reći da radije ne biste išli tamo. Svaki
moj prijatelj će biti dobrodošao na imanje (na kom se priča odvijala,
zapamtite to), meni za volju - a pogotovo zato što ja nikada nisam
zloupotrebio svoju povlasticu da bih nekoga doveo. To mesto je na manje
od tri kilometra odavde, a potok (koji mi u svom seoskom narečju
nazivamo Glenvitskim vrelom) teče kroz imanje.“
Dok smo išli dalje, ponašanje gospodina Gartvejta se izmenilo. Postao
je neobično tih i zamišljen. Pominjanje imena gospođe Velvajn očigledno je
prizvalo neke uspomene koje nisu bile u skladu s njegovim svakidašnjim
raspoloženjem. Osetivši da bi razgovor s njim na bilo koju drugu temu
samo bez razloga prekinuo njegov tok misli, išao sam kraj njega bez reči,
pogledom tražeći, uz izvesnu radoznalost i nestrpljenje, imanje Glenvit.
Najzad smo se zaustavili u blizini jedne stare crkve, na obodu lepog sela.
Niski zid crkvenog dvorišta na jednom kraju se završavao u usevima, na
koje se nadovezivala taraba u kojoj sam opazio vratašca. Gospodin
Gartvejt je otvorio ta vratašca i poveo me stazom oivičenom živicom koja
nas je zaobilaznim putem dovela do kuće za stanovanje.
Očigledno smo ušli na privatni ulaz, pošto smo kući prišli sa zadnje
strane. Radoznalo sam podigao pogled i video na jednom prozoru donjeg
sprata devojčicu koja nas je gledala kako dolazimo. Izgledalo je da ima
devet ili deset godina. Nisam mogao da ne zastanem na trenutak i
pogledam je; njeno izražajno lice i duga tamna kosa bili su veoma lepi. A
ipak je bilo nečega u njenom izrazu - odsutnosti i praznine u njenim
krupnim očima, nepromenljivog bezizražajnog osmeha na razmaknutim
usnama - što je naizgled poništavalo sve ono prirodno privlačno na
njenom licu; što me je zbunilo, razočaralo pa čak i potreslo, iako nisam
tačno znao zašto. Gospodin Gartvejt, koji je sve vreme išao zamišljen,
pogleda spuštenog na zemlju, okrenuo se kad je shvatio da sam zaostao
za njim; podigao je pogled u pravcu u kom sam gledao, malo se prenuo,
kako sam pomislio, a onda me uhvatio za nadlakticu, prilično nestrpljivo
prošaptao: „Nemojte da pominjete kako ste videli to siroto dete kad vas
predstavim gospođi Velvajn; kasnije ću vam reći zašto“, i žurno me poveo
oko kuće do prednjih vrata.
Bila je to sumorna stara kuća s travnjakom s prednje strane, gusto
prošaranim cvetnim zasadima, i raznim puzavicama koje su bujno
obrastale trem od masivnog kamena i pregradne stubove u prozorima na
nižem spratu. Uprkos ovim najlepšim mogućim ukrasima koji su se u
blistavim namotajima obavijali oko građevine - uprkos savršenom stanju u
kom je kuća održavana od krova do temelja - za mene je bilo nečeg
odbojnog u izgledu celog mesta: nad njim se nadvijao smrtni mir koji mi je
neprijatno pritiskao duh. Kad je moj saputnik pozvonio na glasno zvono
dubokog zvuka, prenuo sam se kao da smo počinili zločin narušivši tišinu.
A kad je vrata otvorila jedna stara služavka (dok je šuplji odjek zvona još
uvek treperio u vazduhu), jedva sam mogao i da zamislim mogućnost da
ćemo biti pušteni unutra. Primili su nas, ipak, bez i najmanjeg odlaganja.
Primetio sam da je postojao isti utisak sumorne odbojnosti unutar kuće
kakav sam već primetio, ili pre osetio, izvan nje. Nikakav pas nije zalajao
radi našeg dolaska - nikakva vrata nisu lupala u prostorijama za poslugu -
ničija glava nije provirila preko ograde na stepeništu - nijedna od običnih
stvari koje se događaju u nekom seoskom domaćinstvu posle neočekivane
posete nije se mogla ni videti ni čuti. Velika senovita prostorija, napola
biblioteka a napola trpezarija, u koju su nas uveli bila je pusta kao i ulazni
hol; ako isključim uspavane predstavnike živog sveta koji su nas dočekali u
vidu jedne angolske mačke i sivog papagaja - ova prva je ležala usnula na
stolici, a prastari papagaj se nasadio sav ozbiljan i tih u veliki kavez. Kad
smo ušli, gospodin Gartvejt je prišao prozoru ne izgovorivši ni reči. Rešen
da dopustim njegovom ćutljivom raspoloženju da prođe samo od sebe,
nisam mu postavljao pitanja, nego sam se osvrnuo po sobi da vidim kakve
će mi informacije dati (a sobe često mogu da daju takve informacije) o
ličnosti i navikama vlasnice kuće.
Dva stola natrpana knjigama bili su prvo što me je privuklo. Prišavši im,
bio sam iznenađen što sveprisutnih časopisa iz današnjih dana - čija je
oblast zanimanja skoro bezgranična; čiji se čitaoci, čak i u naše vreme,
mogu brojati u milionima - uopšte nije bilo na stolovima gospođice
Velvajn. Nije se pojavilo ništa moderno, ništa savremeno iz sveta knjiga.
Od svih knjiga ispod moje ruke ni na jednoj nije bilo pečata javne
biblioteke, niti su bile u pomodnom zlatastom povezu. Svako delo koje
sam uzeo bilo je napisano pre najmanje petnaest ili dvadeset godina. Slike
koje su visile na zidovima (sledeće u šta sam pogledao) sve su bile
reprodukcije verskih tema starih majstora; u pregradi s notnim sveskama
nije bilo muzike novije od Hajdna ili Mocarta. Sve ostalo što sam pogledao
kazivalo mi je, sa istom doslednošću, istu čudnu priču. Vlasnica ovih
predmeta živela je u prošlom vremenu, među starim sećanjima i starim
osećanjima - svesno povlačenje od svega što je imalo veze s prolaskom
dana. U kući gospođice Velvajn žurba, gužva i „nevažna zbivanja“
vanjskog sveta očigledno su uzalud pokušavali da pridobiju njenu pažnju,
koja više nije bila vezana za protok vremena.
Dok su mi ove misli prolazile kroz glavu, vrata se otvoriše i pojavi se i
sama gospodarica kuće.
Po njenom izgledu se nesumnjivo videlo da je već proživela najbolje
godine svog života i izgledalo je, kako sam kasnije otkrio, da su one prošle
pre više vremena nego što zaista jesu. Ali ne sećam se da sam ikada video
na nekom licu onaj najbolji deo lepote mlade žene kakav sam video na
njenom. Tuga je očigledno prolazila preko mirnog bledog lica koje sam
gledao pred sobom, ali je ravnodušnost bila jedini trag koji je ostavila za
sobom. Njeno izražavanje je još uvek bilo mladalačko - naročito u njenoj
ljubaznosti i otvorenosti. Tek kad sam pogledao njenu kosu, koja je
počinjala da sedi, njene veoma blede tanke ruke, jedva vidljive bore oko
njenih usta, tužnu ozbiljnost njenog pogleda, zaista sam uvideo trag
prolaska godina; i pre svega ovoga, znak nekog velikog bola, koji je ona
nadvladala, ali ne i odagnala od sebe. Čak i po samom njenom glasu - po
neobičnoj nesigurnosti niskih ravnih tonova dok je govorila - bilo je lako
pretpostaviti kako je u nekom trenutku svog života morala proći kroz
patnje koje su do krajnosti stavile na iskušenje plemenitu prirodu koju nisu
mogle da potčine.
Gospodin Gartvejt i ona susreli su se skoro kao brat i sestra: jasno se
videlo da je njihovo blisko prijateljstvo trajalo već dugo. Naša poseta je
trajala kratko. Razgovor uopšte nije izlazio iz okvira opštih tema prikladnih
situaciji: stoga sam tek na osnovu onoga što sam video, a ne onoga što
sam čuo, mogao da formiram mišljenje o gospođici Velvajn. Koliko god da
me je duboko ona zainteresovala - mnogo dublje nego što bih uopšte
mogao da objasnim odgovarajućim rečima - ne mogu da kažem kako
nisam jedva dočekao da ustanemo i krenemo. Iako je njeno ponašanje
prema meni tokom celog razgovora bilo krajnje ljubazno i uglađeno, ipak
sam mogao da opazim kako je u mom prisustvu morala uložiti izvesni
napor u potiskivanje seni tuge i uzdržanosti, koje su se izgleda često
nadnosile nad njom. A moram priznati da, kad sam jednom ili dvaput čuo
napola prigušen uzdah i video kako se ona na trenutak ponovo naglo
prepušta zamišljenosti kojoj se odupirala, osetih neobjašnjivu nepriličnost
u tome što se nalazim tu, što mi je izazvalo nelagodu. To me je navelo da
posumnjam da li sam, kao potpuni neznanac, postupio ispravno što sam
pristao da dođem na mesto gde nikakva nova lica nisu mogla pobuditi ni
zanimanje ni radoznalost; gde se nisu mogle osetiti nikakve nove
naklonosti, niti su se ikad mogla sklopiti nova prijateljstva.
Čim smo otišli od gospođice Velvajn i krenuli prema potoku koji je
proticao preko njene zemlje, u potpunosti sam priznao gospodinu
Gartvejtu da utisak koji je dama ostavila na mene nije bio tek površne
prirode na taj način što sam ga obasuo pitanjima o njoj - ne propustivši ni
da postavim jedno ili dva uzgredna pitanja o devojčici koju sam video na
prozoru sa zadnje strane kuće. On je rekao samo da će njegova priča
doneti odgovore na sva moja pitanja, a počeće da je kazuje čim stignemo
na Glenvitsko vrelo i udobno se smestimo da bismo počeli s pecanjem.
Posle dodatnih pet minuta hoda dospeli smo na obalu potoka, gde smo
videli vodu koja je tekla mirno i polako, obojena najblažim zelenim
odsjajem od odraza drveća koje se skoro nadnosilo nad vodenim tokom.
Dopustivši mi da se na miru divim prizoru, gospodin Gartvejt se pozabavio
neophodnim pripremama za pecanje, stavljajući mamac na moju udicu baš
kao i na svoju. Zatim je, zatraživši od mene da sednem pored njega na
obalu, najzad zadovoljio moju radoznalost započevši priču. Ja ću je izložiti
na njegov način i, koliko god je moguće, njegovim rečima.

Pecaroševa priča o Gospi od imanja Glenvit

Poznajem gospođicu Velvajn dovoljno dugo da mogu posvedočiti o

istinitosti mnogih pojedinosti koje se spremam da iznesem. Poznavao sam
njenog oca i njenu mlađu sestru Rozamond; a upoznao sam se i s
Francuzom koji je postao Rozamondin muž. To su osobe o kojima ću
svakako morati da govorim, jer su to jedini istaknuti likovi u mojoj priči.
Otac gospođice Velvajn umro je pre duže vremena. Sećam ga se veoma
dobro, iako on nikada nije u meni, ili bilo kome drugom koliko znam,
podstaknuo ni najmanje zanimanje. Kad kažem da je on nasledio izuzetno
veliko bogatstvo, uvećano u godinama dok je živeo njegov otac poslovnim
potezima veoma smele, veoma srećne, ali ne uvek i veoma časne prirode, i
da je kupio ovu staru kuću s namerom da uzdigne svoj društveni položaj
svrstavajući sebe u redove zemljoposedničkog plemstva u ovim našim
krajevima, čini mi se da sam vam rekao sve što bi vas zanimalo. On je bio
potpuno običan čovek, bez izrazitih vrlina i grehova u sebi. Bio je
uskogrud, ne baš uman, prijateljskog držanja, visokog stasa i lepog lica.
Više od ovoga ne treba, i ne može, da se kaže o ličnosti gospodina
Velvajna.
Sigurno sam veoma često viđao pokojnu gospođu Velvajn dok sam bio
dete, ali ne bih mogao reći da se sećam ičega više o njoj nego da je bila
visoka i lepa, i veoma darežljiva i blagonaklona prema meni kad sam bio u
njenom društvu. Bila je iznad svog muža po rođenju, kao i po svemu
ostalom; mnogo je čitala knjige na raznim jezicima i bila tako muzikalna da
se njenog divnog sviranja na orguljama do danas sećaju i o tome pričaju
stari ljudi u seoskim kućama u ovom našem kraju. Kako sam čuo, svi njeni
prijatelji su bili razočarani kad se udala za gospodina Velvajna, koliko god
on bio bogat; a kasnije su bili zapanjeni što je vide da, bar naizgled, deluje
potpuno zadovoljna mužem koji je nije bio vredan ni po svom umu ni po
srcu.
Sveopšta pretpostavka je bila (a ne sumnjam u njenu tačnost) da je ona
pronašla veliku sreću i utehu u svojoj maloj ćerki Ajdi - sada dami od koje
smo se upravo rastali. Dete se od samog početka umetnulo na majku -
nasledila je njenu ljubav prema knjigama i muzici, izraženu osećajnost i,
pre svega, tihu čvrstinu, strpljivost i nežnu ljubaznost u ponašanju. Od
najranijih Ajdinih godina njena majka je preuzela celokupni nadzor nad
njenim obrazovanjem. Njih dve su se jedva ikada razdvajale, i u kući i izvan
nje. Komšije i prijatelji su govorili da je dete odgojeno da bude previše
maštovito, nije provodilo dovoljno vremena među drugom decom,
poučavanje svim razumnim praktičnim stvarima kod nje je žalosno
zanemareno i bilo je opasno ohrabrivano u onim sanjarskim i maštarskim
sklonostima kojih je po prirodi imala i više nego dovoljno. U ovome je,
možda, bilo neke istine; a moglo bi je biti i više da je Ajda imala običan
karakter, ili da joj je bila namenjena obična sudbina. Ali ona je od početka
bila čudno dete i na nju je čekala čudna budućnost.
 Mala Ajda je dočekala jedanaesti rođendan bez brata ili sestre koji bi joj
bili društvo u igri i životu u kući. Ipak, odmah posle toga rođena je njena
sestra Rozamond. Iako je gospođa Velvajn želela da dobije sina, svejedno
je u toj staroj kući bilo mnogo radosti zbog rođenja te druge kćeri. Ali sve
to je prešlo, samo nekoliko meseci kasnije, u najljući bol i očajanje: imanje
je izgubilo gazdaricu. Dok je Rozamond još uvek bila samo odojče, njena
majka je umrla.
Gospođu Velvajn je spopala neka bolest po rođenju drugog deteta, ali
ja nisam dovoljno učen u medicinskoj nauci da bih upamtio ime te bolesti.
Znam samo da se ona oporavila od te bolesti, kako je izgledalo,
neočekivano brzo, te da je doživela smrtonosni povratak pređašnjeg
stanja i umirala dugo i bolno. Gospodin Velvajn (koji je u godinama koje su
usledile hvalisavo opisivao svoj brak kao „obostranu ljubavnu
povezanost“) zaista je voleo suprugu na svoj površno neuverljiv način i
patio je koliko god takav čovek može patiti za vreme poslednjih dana
njene bolesti i u užasnom času kada su doktori, svi do jednog, priznali da
za njen život nema nade. On se upustio u nesavladive nalete suza, i uvek je
morao da izađe iz bolesničine sobe kad bi ona govorila o približavanju
svog kraja. Poslednje svečano izrečene reči umiruće žene, najnežnija
poruka koju je ona mogla da uputi, najsrdačnije oproštajne želje koje je
mogla da izrazi, najodlučnije naloge koje je mogla da ostavi za sobom,
najbrižnije iskazane razloge za utehu koje je mogla da preporuči onima
koji su je voleli i koji nastavljaju da žive posle nje nisu dospele u uši njenog
muža, već njenog deteta. Od prvog časa majčine bolesti Ajda je istrajno
boravila u bolesničinoj sobi, retko progovarajući, nikad na svojoj
spoljašnjosti ne pokazujući nikakve znake straha i bola, osim kad bi morala
da izađe odatle; onda bi se upustila u histerične provale plača koje nikakvi
razlozi, nikakve utehe, nikakve naredbe - ukratko ništa osim povratka
pored bolesničkog kreveta - nisu mogli da primire. Majka je bila njen drug
u igri, njen sadrug, njen najdraži i najbliži prijatelj; a izgleda da je u sećanju
na ovo bilo nečega što je, umesto da je preplavi očajanjem, tu devojčicu
zapravo ojačalo da odvažno i odano pazi svog umirućeg roditelja do
samog kraja.
Kad je prošao trenutak rastanka i kad je gospodin Velvajn, nesposoban
da podnese bol boravka u kući smrti u vreme sahrane svoje žene, otišao
od kuće da odsedne kod jednog svog rođaka u udaljenom delu Engleske,
Ajda, koju je želeo da povede sa sobom, iz sve snage je molila da ostane.
„Obećala sam mami pre njene smrti da ću biti isto toliko dobra prema
svojoj maloj sestri Rozamond kao što je ona bila prema meni“, reklo je
dete jednostavno, „a ona mi je odgovorila da bih mogla da sačekam ovde i
pobrinem se za njenu sahranu.“ Zadesilo se da su u to vreme u kući bile
tetka gospođe Velvajn i jedna stara porodična služavka, koje su razumele
Ajdu mnogo bolje nego njen otac, i one su ga ubedile da ne vodi dete sa
sobom. Čuo sam moju majku kako govori da je pojava deteta na sahrani
na nju, i sve druge koji su došli na sprovod, ostavila takav utisak da nikad
ne može pomisliti na to a da joj suze na navru na oči, i nikad to neće
zaboraviti, do poslednjeg dana svog života.
Mora da je ubrzo posle toga usledio i čas kad sam prvi put video Ajdu.
Sećam se da sam pravio društvo svojoj majci u poseti staroj kući iz koje
smo nas dvojica upravo izašli u leto, kad sam bio kod kuće na raspustu.
Bilo je divno sunčano jutro; u kući nije bilo nikoga i mi smo izašli u baštu.
Dok smo prilazili travnjaku u bašti, video sam, na drugoj strani žive
ograde, prvo mladu ženu u crnini (naizgled služavku) koja je sedela i čitala,
a zatim i devojčicu, takođe svu u crnini, koja je polako išla prema nama
preko osunčanog travnjaka; ispred sebe je držala bebu koju je pokušavala
da nauči da hoda. Izgledala mi je, prema mojim predstavama, tako
premlada da bi se bavila ovakvim zanimanjima, a njen sumorni crni ogrtač
izgledao je kao toliko neprirodno ozbiljan za puko dete njenih godina, još
dvostruko sumornijeg izgleda nasuprot blistavo osunčanoj livadi na kojoj
je stajala, da sam se zaista trgnuo kad sam je tek video, pa zatim žurno
upitao majku ko je to. Njen odgovor me je obavestio o tužnoj porodičnoj
priči koju sam vam upravo preneo. Od sahrane gospođe Velvajn tada je
bilo prošlo neka tri meseca, a Ajda je na svoj dečiji način pokušavala, kao
što je obećala, da popuni mesto majke kod svoje male sestre Rozamond.
Samo sam pomenuo ovaj jednostavni događaj, jer je to neophodno,
pre nego što nastavim do dela priče ispunjenog zbivanjima, da biste tačno
znali u kakvim su međusobnim odnosima sestre bile od samog početka.
Od svih poslednjih oproštajnih reči koje je gospođa Velvajn rekla svojoj
ćerki nijedna nije bila češće ponavljana i ni na jednoj se nije ozbiljnije
insistiralo kao na preporuci male Rozamond Ajdinoj ljubavi i staranju. Za
druge osobe potpuno i poverenjem ispunjeno oslanjanje na dete jedva
jedanaest godina staro, kakvo je kao što se znalo pokazala devojčicina
majka na samrti, izgledalo je kao puki dokaz one bespomoćne želje da se
čovek uhvati makar i za najslabašnije utehe, želje kakvu približavanje smrti
često izaziva. Ali događaji su pokazali da to tako čudno dodeljeno
poverenje, kad je ukazano tako mladom i nežnom stvorenju, nije bilo
uzaludno. Čitav budući život tog deteta bio je jedan plemeniti dokaz da je
devojčica bila vredna poverenja svoje majke na samrti kad se ona uopšte
pouzdala u nju. U ovom jednostavnom događaju koji sam upravo
pomenuo novi život dveju sestara bez majke bio je u potpunosti
predskazan.
Vreme je prolazilo. Ja sam završio školu - krenuo na koledž - otputovao
u Nemačku i tamo ostao neko vreme da bih naučio jezik. Svaki put kad bih
došao kući i pitao za Velvajnove, odgovor je bio u suštini skoro uvek isti.
Gospodin Velvajn je redovno priređivao večere, obavljao svoje dužnosti
kao oblasni sudija, uživao u svojim redovnim zanimanjima kao farmer-
amater i poletan sportista. Njegove dve ćerke nikada se nisu razdvajale.
Ajda je bila ista ona čudna, tiha, uzdržana devojčica kao i uvek, a i dalje je
(kako se to kaže) „kvarila“ Rozamond na svaki način na koji starija sestra
može da kvari mlađu s previše nežnosti.
Što se mene tiče, ja sam navraćao na imanje povremeno, kad sam bio u
ovom kraju, u vreme praznika i raspusta; i mogao sam da se uverim u
tačnost slike života na ovom mestu kakva mi je bila prikazana. Sećam se
dveju sestara, kad je Rozamond imala četiri ili pet godina i kad mi je Ajda
izgledala, čak i u to vreme, više kao detetova majka nego kao sestra.
Nosila se s detetovim sitnim hirovima iako to sestre inače ne trpe jedna od
druge. Bila je toliko strpljiva u vreme časova nastave, toliko je strepela da
skrije svaki zamor koji bi mogao da je obuzme u vreme igre, bila toliko
ponosna kad bi neko primetio Rozamondinu lepotu, toliko zahvalna za
Rozamondine poljupce kad bi se dete setilo da je poljubi, tako brza u
primećivanju svega što je Rozamond radila i u ispunjavanju svega što bi
ona rekla, čak i kad bi kod njih došli posetioci, da mi je prema mojim
dečačkim shvatanjima ona izgledala potpuno drugačije od drugih starijih
sestara u drugim porodičnim zajednicama kod kojih sam u to vreme
odlazio.
 Sećam ih se, takođe, i kada je Rozamond upravo počela da zrači
svojom ženstvenošću i bila odlično raspoložena zbog mogućnosti da
provede nekoliko meseci u Londonu i da bude predstavljena na dvoru. Bila
je veoma lepa u to vreme - mnogo zgodnija od Ajde. O njenim
„postignućima“ se pričalo nadaleko i naširoko u našim seoskim
društvenim krugovima. Ipak je malo ljudi, a možda čak niko, među onima
koji su joj aplaudirali kad je svirala i pevala, koji su se divili njenim crtežima
u akvarelu, koji su bili oduševljeni tečnošću s kojom je govorila francuski i
zaprepašćeni njenim jasnim razumevanjem u čitanju nemačkog, znalo
kako malo ovog otmenog duhovnog odgoja i hitre spretnosti ruku ona
duguje svojim guvernantama i učiteljima, a kako mnogo svojoj starijoj
sestri. Ajda je bila ta koja je pronalazila sredstva da je podstakne kad bi
ona bila dokona; Ajda, koja joj je pomagala u prevazilaženju svih najgorih
poteškoća, koja joj je blago ispravljala greške u pamćenju knjiga,
netačnosti sluha kad je svirala klavir, stilske greške kad bi uzela u ruku
pero ili četkicu za slikanje. Ajda je bila jedina koja je izvela ova čuda i kojoj
je jedina i dovoljna nagrada za njen najveći trud bio poneki uzgredni izraz
ljubaznosti koji bi dopro sa usana njene sestre. Rozamond nije bila
neljubazna i nezahvalna, ali nasledila je dosta od očeve prizemne i
svojevoljne prirode. Toliko se navikla da sve duguje svojoj uvek
raspoloživoj sestri - da prebacuje sve svoje najsitnije teškoće na njenu
brigu, da sve svoje stavove isprobava uz pomoć Ajdine ljubazne
pristupačnosti - da nikada nije cenila, kao što je to bilo zasluženo, sestrinu
duboku predanost i ljubav čiji je ona bila predmet. Kad je Ajda odbila dve
dobre bračne ponude, Rozamond je bila isto toliko zapanjena koliko bi bio
i neki potpuni neznanac, koji bi se zapitao zašto je starija sestra Velvajn
naizgled bila sklona da ostane neudata celog života.
Kad je trebalo da se krene na ono putovanje u London, koje sam već
napomenuo, Ajda se pridružila svom ocu i sestri. Njoj bi više bilo po ukusu
da ostane na selu, ali Rozamond je izjavila kako bi se ona osećala sasvim
izgubljeno i bespomoćno bar dvadeset puta na dan, u gradu, bez svoje
sestre. U Ajdinoj prirodi je bilo da se žrtvuje za one koje je volela, u
najsitnijim stvarima kao i najvažnijim situacijama. Iz ljubavi je bila isto
toliko spremna da zadovolji najmanje Rozamondine hirove kao i da
oprosti njene najnepromišljenije greške. Zato je otišla u London radosno,
da s ponosom prisustvuje svim sitnim pobedama koje je njena sestra
ostvarila svojom lepotom; da čuje, i nikad se ne zamori od slušanja, sve
ono što su zadivljeni prijatelji mogli da kažu u pohvalu njenoj sestri.
Posle boravka u Londonu gospodin Velvajn i njegove ćerke vratili su se
nakratko na selo; zatim su ponovo otišli od kuće da kasnu jesen i početak
zime provedu u Parizu.
Poneli su sa sobom izvrsne pismene preporuke i mnogo su se družili s
najboljim društvom Pariza, strancima kao i Englezima. Na jednoj od prvih
večernjih zabava kojoj su prisustvovali glavna tema razgovora bila su dela
izvesnog francuskog plemića, barona Franvala, koji se vratio u domovinu
posle dugo vremena i o kom je većina prisutnih gostiju govorila veoma
pohvalno. Priča o tome ko je bio Franval i šta je radio odmah je preneta
gospodinu Velvajnu i njegovim kćerima, a ukratko je glasila ovako:
Baron je nasledio malo imanja od svojih predaka uprkos svojoj visokoj
tituli i drevnom poreklu. Posle smrti njegovih roditelja, on i njegove dve
neudate sestre (njihova jedina živa deca) saznali su da mali zemljišni
posed Franvalovih u Normandiji jedva donosi toliko prihoda da obezbedi
udoban život za njih troje. Baron, tada mladić od dvadeset tri godine,
čeznuo je da dobije vojno ili civilno zaposlenje kojim bi mogao da
napreduje do visokog čina; ali, iako su se Burboni u to vreme vratili na
francuski presto, njegovi napori nisu urodili plodom. Možda je njegov
uticaj na dvoru bio slab, ili su na delu bili protivnici koji su ometali njegovo
napredovanje. Nije uspeo da dobije ni najmanje povoljnosti i, iznerviran
zbog toga što je bio nezasluženo zanemaren, rešio se da napusti
Francusku i potraži zanimanje u koje bi uložio svoje snage u stranim
zemljama, gde njegova titula neće biti prepreka za unapređivanje
njegovog imovnog stanja, ako to poželi, tako što će se upustiti u
trgovačke poduhvate.
Mogućnost kakvu je želeo neočekivano se sama pojavila. Ostavio je
sestre na brigu jednom starom rođaku u njegovom zamku u Normandiji i
smesta otplovio na Karibe. Kasnije je svoja lutanja proširio i na kontinent
Južne Amerike i tamo se upustio u poslovne poduhvate veoma velikih
razmera u oblasti rudarstva. Posle petnaest godina odsustva (u
poslednjim godinama su do Normandije dospeli lažni izveštaji o njegovoj
smrti) on se upravo vratio u Francusku, ostvarivši priličnu materijalnu
nezavisnost, s kojom je nameravao da proširi međe poseda svojih predaka
i omogući svojim sestrama (koje su i dalje, kao i on sam, bile nevenčane)
sve luksuze i prednosti koje bogatstvo može da podari. Baronov slobodni
duh i velikodušna posvećenost časti njegove porodice i sreći njegovih
rođaka koji su još u životu bili su predmet opšteg divljenja u većini
društvenih krugova Pariza. Očekivalo se da stigne u prestonicu svakog
dana i bilo je prilično prirodno predvideti da će njegova pojava u
ovdašnjem društvu biti veličanstvena i dočekana s velikim pohvalama.
Velvajnovi su slušali celu priču s nešto malo zanimanja; Rozamond, koja
je bila vrlo romantična, bila je naročito privučena pričom i otvoreno je
priznala svom ocu i sestri kad su se vratili u hotel kako oseća isto toliko
vatrenu znatiželju kao i svi ostali da vidi pustolovnog i velikodušnog
barona. Želja joj je uskoro bila ispunjena. Franval je došao u Pariz, kao što
se i očekivalo, i predstavili su ga Velvajnovima - stalno ih je susretao u
društvu. Baron nije ostavio povoljan utisak na Ajdu, ali Rozamond je od
samog početka dobro mislila o njemu; a njihov otac ga je tako visoko
cenio da ga je, kad je ovaj pomenuo svoju nameru da poseti Englesku na
proleće, srdačno pozvao da provede sezonu lova na imanju Glenvit.
Ja sam se vratio iz Nemačke otprilike u isto vreme kad su Velvajnovi
došli iz Pariza, i odmah sam se posvetio tome da povećam svoju komšijsku
bliskost s tom porodicom. Bio sam veoma naklonjen Ajdi; možda
naklonjeniji nego što bi mi moja taština sada dopustila da budem - ali to
nema važnosti za priču. Mnogo je svrsishodnije da vam kažem kako sam
čuo čitavu priču o baronu koju su mi poletno ispričali gospodin Velvajn i
Rozamond; da je on došao na imanje u ugovoreno vreme; da su me
upoznali s njim i da je on na mene ostavio nepovoljan utisak, isto kao što
ga je već bio ostavio na Ajdu.
Bila je to prilično hirovita procena, ali ne mogu zapravo da kažem zašto
mi se nije dopadao, iako mogu veoma lako da iskažem, na osnovu
sopstvenih opažanja, zašto je osvojio naklonost i odobravanje Rozamond i
njenog oca. On je nesumnjivo bio privlačan čovek, što se tiče crta
njegovog lica; u njegovom držanju, kad se obraćao ženama, bilo je
neodoljive plemenitosti i skladnog poštovanja i pevao je izuzetno dobro,
jednim od najlepših tenora koje sam ikada čuo. Već samo ove odlike bile
su dovoljne da privuku svaku devojku u Rozamondinom položaju i ja se
svakako nikad nisam pitao zašto joj je on bio drag.
Osim toga, što se njenog oca tiče, baron ne samo da je mogao da
pridobije njegovu naklonost i poštovanje u lovu, pokazavši se kao izvrstan
jahač i poletan sportista, nego je takođe, zahvaljujući nekim svojim sitnim
posebnostima, bio pravi čovek da stekne prijateljstvo svog domaćina.
Gospodin Velvajn je bio pun smešnih predrasuda, kao i većina Engleza
manje oštrog uma, u vezi sa strancima uopšte. Uprkos njegovom boravku
u Parizu, on je i dalje nastavio da prostački govori o Francuzima, i dok je
bio u Francuskoj i kada se vratio iz nje. No, baron je toliko nesličan
tipičnom monsenjeru iz engleskih pesama, pozorišnih predstava i satira
koliko se samo može biti, i zahvaljujući tome, on je odmah i počeo mnogo
da se dopada gospodinu Velvajnu, koji ga je zatim pozvao u svoju kuću.
Franval je govorio engleski izuzetno dobro; nije nosio ni bradu, ni brkove
ni zulufe; kosa mu je bila skoro neprikladno kratka; oblačio se izuzetno
jednostavno i sa skromnim dobrim ukusom; malo je govorio u širem
društvu; kada bi pak progovorio, izgovarao je reči s neobičnom mirnoćom
i promišljenošću; i povrh svega, uložio je veći deo imetka koji je stekao u
engleske obveznice. Po mišljenju gospodina Velvajna, čovek poput ovoga
bio je pravo čudo od Francuza, i on mu se u skladu s time divio i
ohrabrivao ga.
Rekao sam već da se meni nije dopadao, a ipak nisam mogao da
odredim koji je razlog za to moje nedopadanje; a sada to mogu samo da
ponovim. On je bio izuzetno ljubazan prema meni; često smo zajedno
jahali u lovu i sedeli smo blizu jedan drugome za stolom u kući, ali nikad
nisam mogao da se zbližim s njim. Uvek je na mene ostavljao utisak
čoveka koji ima neku umnu uzdržanost pri izražavanju i najbanalnijih
stvari. Ta uzdržanost je uvek bila prisutna, jedva primetna većini ljudi, ali
svejedno sasvim vidljiva meni, s kojom je on naizgled izgovarao i
najbezazlenije reči i kojom je bilo prožeto njegovo i najprijateljskije
držanje. Ovo ipak nije bio dovoljan razlog za moje potajno nepoverenje i
nenaklonost koje sam osećao prema njemu. I Ajda mi je to rekla, sećam se,
kad sam joj priznao šta osećam prema njemu, a ja sam (uzalud) pokušao
da je navedem da i ona bude isto toliko iskrena prema meni. Ona se
naizgled uzdržavala od tihe osude Rozamondine procene kakvu bi takvo
poveravanje s njene strane podrazumevalo. A ipak je posmatrala kako ta
procena sve više dobija na snazi, ili, drugim rečima, kako se njenoj sestri
baron sve više sviđa, sa iščekivanjem i tugom koju je uzaludno pokušavala
da prikrije. Čak je i njen otac počeo da primećuje kako njeno raspoloženje
nije tako dobro kao obično i da sumnja u razlog njene sete. Sećam se da se
on šalio, sa svom neprobojnom neosetljivošću jednog glupaka, kako je
Ajda svaki put bila ljubomorna, još od detinjstva, ako bi Rozamond
blagonaklono pogledala ikoga osim svoje starije sestre.
Proleće je odmicalo ka letu. Franval je otišao u obilazak Londona; vratio
se na imanje Glenvit usred lovne sezone; pismenim putem je odložio svoj
povratak u Francusku i najzad (što uopšte nije bilo iznenađenje ni za koga
ko je bio blizak s Velvajnovima) zaprosio Rozamond i bio prihvaćen.
Predstavljao je pravo oličenje iskrenosti i velikodušnosti dok se
razgovaralo o prvim odredbama bračnog ugovora. Sasvim je zatrpao
gospodina Velvajna i advokate preporukama, dokumentima i potvrdama o
rasporedu i veličini njegovog imetka, za koje se ispostavilo da su bile
potpuno verodostojne. Njegove sestre su dobile pismene obavesti i
odgovorile su na njih krajnje srdačno, izjavljujući kako im njihovo
zdravstveno stanje neće dozvoliti da dođu u Englesku na venčanje, ali
dodajući topao poziv nevesti i njenoj porodici da dođu u Normandiju.
Ukratko, ništa ne bi moglo da bude ispravnije i verodostojnije od
baronovog ponašanja i svedočanstava o njegovoj vrednosti i dostojanstvu
koja su počela da pristižu posle širenja vesti o njegovom skorom sklapanju
braka.
Jedino lice lišeno radosti na imanju sada je bilo Ajdino. Za nju bi u svako
vreme bilo teško da se povuče s prvog i najistaknutijeg mesta, koje je od
detinjstva držala u srcu svoje sestre, kao što je znala da se mora povući
kad se Rozamond uda. Ali, pošto joj se Franval potajno nije dopadao i nije
mu verovala, misao da će on uskoro postati muž njene voljene sestre
ispunjavala ju je nejasnim osećanjem užasa koji nije mogla sebi da objasni,
a koji je u svakom slučaju morala da skriva i koji je, za vreme samih ovih
zbivanja, prerastao za nju u mučenje iz dana u dan i sata u sat, koje skoro
da nije mogla da podnese.
Zadržala je samo jednu utehu: Rozamond i ona se neće razdvojiti. Ona
je znala da je baron potajno ne voli isto kao što ni ona ne voli njega; znala
je da mora da se oprosti s lakšim i srećnijim delom svog života onog dana
kad počne da živi pod istim krovom s mužem svoje sestre; ali, držeći se
obećanja koje je dala pre mnogo godina pored samrtne postelje svoje
majke, odana ljubavi koja je bila glavno i najlepše osećanje u celom
njenom životu, uopšte nije oklevala da ispuni Rozamondinu želju kad je
devojka, na svoj bezbrižan i bezazlen način, rekla kako se nikada ne bi
mogla osećati prijatno u braku ako Ajda ne bi živela s njom i pomagala joj
kao što je uvek i radila. Baron je bio previše uglađen čovek da bi čak i
izgledao nezadovoljno kad je čuo za taj predlog i tako je od početka
uređeno da Ajda trajno živi sa svojom sestrom.
Venčanje je obavljeno u leto, a mladenci su pošli da provedu svoj
medeni mesec u Kamberlendu. Po povratku na imanje Glenvit, pričali su o
poseti njegovim sestrama u Normandiji, ali izvođenje te zamisli bilo je
naglo i dramatično obustavljeno smrću gospodina Velvajna izazvanom
upalom pluća.
Zbog te nesreće predviđeno putovanje je, naravno, otkazano, a kad je
došla jesen i sezona lova, baron nije bio voljan da napusti dobro
snabdevena skladišta na imanju. Zapravo, kako je vreme odmicalo, on je
naizgled bio sve manje sklon putovanju u Normandiju i slao je svojim
sestrama pisane izgovore jedan za drugim u odgovor na njihova pisma u
kojima su ga podsticale da dođe u obećanu posetu. U zimsko vreme rekao
bi kako neće dopustiti da se njegova žena izlaže opasnostima dugog
putovanja. U proleće bi izjavljivao kako mu je zdravlje osetljivo. U pravo
letnje vreme izvođenje dogovorene posete bilo bi nemoguće, jer se tada
očekivalo da baronica postane majka. Takvi su bili izgovori, za koje je
Franvalu naizgled bilo drago što ih ima i koje je slao svojim sestrama u
Francusku.
Brak je, u najstrožem značenju govoreći, bio srećan. Baron, iako nikad
nije potpuno izgubio čudnu suzdržanost i povučenost u svom držanju,
ipak je bio na svoj tih i čudan način najodaniji i najnežniji od svih muževa.
Povremeno je poslom odlazio u varoš, ali se uvek naizgled radovao kad se
vraćao baronici; nikad nije menjao svoju uglađenost u ophođenju prema
sestri svoje žene; ophodio se s najljubaznijom gostoljubivošću prema svim
prijateljima Velvajnovih; ukratko, u potpunosti je opravdao dobro
mišljenje koje su Rozamond i njen otac stekli o njemu kad su se prvi put
sreli u Parizu. A ipak ništa u što se osvedočila u vezi s njegovim
karakterom nije u celosti ulilo Ajdi poverenje. Prolazili su mirni i prijatni
meseci, a ipak je ta tajna tuga, ta neopisiva bezrazložna strepnja za
Rozamond teško pritiskala dušu njene sestre.
Na početku leta zbila se mala kućanska neprijatnost, koja je baronici
prvi put pokazala da se narav njenog muža može ozbiljno pogoršati - i to
zbog najmanjih tričarija. On je imao naviku da naručuje na kuću dvoje
novina iz unutrašnjosti Francuske - jedne su objavljivane u Bordou a druge
u Avru. Uvek bi otvarao ove novine istog časa kad bi stigle, u obema je
pregledao nekoliko minuta po jedan određeni članak s najdubljom
pažnjom, a zatim ih nemarno bacao u svoju korpu za papirni otpad.
Njegova žena i njena sestra bile su isprva iznenađene načinom na koji je
čitao te dvoje novine, ali nisu više razmišljale o tome kad im je objasnio da
te novine uzima samo da bi pogledao neke francuske trgovačke
informacije koje su povremeno mogle da mu budu od koristi.
Te novine su izlazile jednom nedeljno. Tom prilikom koju sam upravo
pomenuo novine iz Bordoa su stigle u propisani dan, ali se one iz Avra
uopšte nisu pojavile. Ova okolnost je naizgled ozbiljno uznemirila barona.
Smesta je pisao mesnoj pošti i predstavniku novina u Londonu. Njegova
žena, zapanjena što vidi kako je njegov spokoj potpuno narušen tako
nevažnim uzrokom, pokušala je da mu povrati raspoloženje tako što se s
njim našalila u vezi s novinama koje su nedostajale. Odgovorio joj je prvim
gnevnim i bezosećajnim rečima koje je ikada čula s njegovih usana. Ona je
trebalo da se porodi za šest nedelja i nije bila spremna za grube reči od
bilo koga - a najmanje od svog muža.
Drugog dana nije stigao nikakav odgovor. U podne trećeg dana baron
je odjahao u grad gde se nalazila pošta da se raspita o toj stvari. Otprilike
sat vremena pošto je otišao, neki čudan gospodin došao je na imanje i
tražio da vidi baronicu. Kad je čuo da se ona ne oseća dovoljno dobro da
prima posetioce, poslao je poruku da je došao poslom od najveće važnosti
i da će sačekati u prizemlju na drugi odgovor.
Primivši ovu poruku, Rozamond se kao i obično okrenula svojoj sestri
radi saveta. Ajda je smesta sišla niz stepenice da vidi neznanca. Ono što ću
vam sada reći o neobičnom razgovoru koji se među njima vodio i o
zastrašujućim događajima koji su usledili čuo sam sa usana same gospođe
Velvajn.
Ona se osećala neshvatljivo nervozno kad je ušla u prostoriju.
Neznanac se veoma uglađeno naklonio i upitao, sa stranim naglaskom, da
li je ona baronica Franval. Ona mu je razjasnila ko je i rekla mu da se ona
bavi svim poslovnim pitanjima u ime baronice, dodajući da, ako se njegov
posao na bilo koji način tiče muža njene sestre, baron u ovom trenutku
nije kod kuće.
Neznanac je odvratio da je to znao kad je navratio i da neprijatni posao
zbog kog je došao ne može da se poveri baronu - bar ne na samom
početku.
Ona je pitala zašto. Rekao je da je došao kako bi to objasnio i izrazio je
svoje veliko olakšanje što može da poveri svoj posao njoj, jer će ona bez
sumnje biti najsposobnija da pripremi svoju sestru za loše vesti koje on,
nažalost, ima obavezu da prenese. Iznenadna slabost koja ju je obuzela
kad je on izrekao ove reči, sprečila ju je da mu nešto kaže u odgovor. On
joj je nasuo malo vode iz flaše koja je stajala na stolu i pitao da li može da
se pouzda u njenu čvrstinu. Ona je pokušala da kaže „da“, ali izgledalo je
kao da će je žestoko lupanje srca zagušiti. Rekavši kako je tajni agent
francuske policije, on je iz svog džepa izvadio neke strane novine i
objasnio da je to prošlonedeljni Žurnal iz Avra, te da je smesta stavljen
izvan baronovog domašaja, kao i obično, pomoću njegove (agentove)
intervencije. Zatim je otvorio novine i zamolio je da se toliko pomuči da
pročita izvesne redove, koji će joj dati neki nagoveštaj o poslu koji ga je
doveo ovamo. Pokazao je na jedan isečak teksta dok je govorio. On se
nalazio među „brodskim vestima“ i tu je pisalo:

Brod Berenis je dospeo iz San Franciska s vrednim tovarom koža. Na

njemu je doputovao jedan putnik, baron Franval, iz zamka Franval u
Normandiji.

Kad je gospođica Velvajn pročitala taj podatak, njeno srce, koje je

divljački lupalo pre samo jednog trenutka, naizgled se potpuno zaustavilo
i ona je počela da drhti iako je bilo toplo julsko veče. Agent je prineo čašu
njenim usnama i naterao je da popije malo vode, veoma žustro je
podstičući da sakupi hrabrost i sasluša ga. On je zatim seo i ponovo
progovorio o podatku iz novina; svaka reč koju je izgovorio kao da se
zauvek usecala (kako je ona to izrazila) u njeno pamćenje i njeno srce.
On reče: „Utvrđeno je, bez mogućnosti za ikakvu sumnju, da nema
greške u vezi s imenom u redovima koje ste upravo pročitali. A sigurno je
isto koliko i da nas dvoje sada sedimo ovde da trenutno postoji samo
jedan živi baron Franval. Pitanje je, dakle, da li je putnik na brodu Berenis
pravi baron, ili - najiskrenije vas molim da me pratite i priberete se - ili je to
muž vaše sestre. Osobu koja je prošle nedelje stigla u Avr dame iz zamka
su označile kao nametljivca koji se lažno predstavlja istog trenutka kad se
tamo pojavio u ulozi njihovog brata, koji im se vratio posle šesnaest
godina odsustvovanja. Obratile su se vlastima, a ja i moji pomoćnici smo
smesta otposlani iz Pariza. Nismo traćili vreme na ispitivanje navodnog
nametljivca. On je bio, ili se pretvarao, u stanju krajnje grozničavog bola i
razočaranja. Samo smo utvrdili, uz pomoć pouzdanih svedoka, da je on
izuzetno sličan pravom baronu i da je savršeno dobro upoznat sa
osobama i mestima u zamku i okolini. Utvrdili smo samo to, pa smo počeli,
u saradnji s lokalnim vlastima, da istražujemo njihove poverljive podatke o
sumnjivim osobama koje spadaju u njihovu nadležnost, obuhvatajući
period od prethodnih dvadeset godina ili nešto više. Jedan od dosijea na
koje smo tako naišli sadržao je ove pojedinosti: Ektor Ogist Monbrin, sin
uglednog zemljoposednika iz Normandije. Dobro obrazovan, plemićkog
ponašanja. U lošim odnosima sa svojom porodicom. Karakter: odvažan,
lukav, beskrupulozan, samopouzdan. Vešt imitator. Može se lako prepoznati
po svojoj upadljivoj sličnosti s baronom Franvalom. Uhapšen zbog dvadeset
četiri krađe i napada.“
Gospođica Velvajn je videla da je agent podigao pogled ka njoj pošto je
pročitao ovaj izvod iz policijskog dosijea kako bi utvrdio da li je i dalje u
stanju da ga sluša. Kad su im se pogledi sreli, upitao ju je, uz izvesne
naznake zabrinutosti, da li bi želela još vode. Ona je mogla samo da odbije
pokretom ruke. On je izvadio drugi isečak iz svoje beležnice i nastavio.
Rekao je: „Sledeći unos pod istim imenom nosi datum od pre četiri
godine i glasi ovako: E. O. Monbrin, osuđen na doživotno izgnanstvo i robiju,
zbog ubistva i drugih zločina koje nije nužno ovde zvanično nabrajati.
Pobegao iz pritvora u Tulonu. Zna se da je posle isteka prve zatvorske kazne
pustio bradu i da je nosio dugu kosu s namerom da svima koji su ga
poznavali u rodnom kraju onemogući da ga prepoznaju, kao što su pre
mogli, po njegovoj sličnosti s baronom Franvalom. Ima još dodatih
pojedinosti, koje nisu dovoljno važne za navođenje. Smesta smo ispitali
navodnog nametljivca: pošto, ako je to bio Monbrin, znali smo da ćemo na
njegovom ramenu naći dva slova kojim se žigošu osuđenici, T. F.
(skraćenica za Travaux Forces, logore za prinudni rad). Posle najpreciznijih
pregleda mehaničkim i hemijskim sredstvima kakvi se primenjuju u ovim
slučajevima, nije otkriven ni najmanji trag žiga. Istog časa kad je
napravljeno ovo zapanjujuće otkriće, doneo sam zabranu na izvoz brojeva
Žurnala iz Avra koji je trebalo da izađu te nedelje i koji je trebalo da budu
poslati engleskom zastupniku novina u Londonu. Došao sam u Avr u
subotu (jutro kad novine izlaze), na vreme da sprovedem svoj cilj. Tu sam
sačekao dovoljno dugo da stupim u vezu sa svojim pretpostavljenim u
Parizu, a zatim požurio ovamo. Kakav je moj posao ovde možete i sami...“
On je možda nastavio da govori još nekoliko trenutaka, ali gospođica
Velvajn nije više slušala.
Njen prvi osećaj pri povratku svesti bio je kako joj po licu pljuska voda.
Zatim je videla da su svi prozori u prostoriji širom otvoreni kako bi ona
imala vazduha i da su ona i agent još uvek sami. Isprva se osetila zbunjeno
i jedva je znala za sebe, ali on ju je uskoro podsetio na užasne činjenice
koje su ga dovele ovamo time što se izvinio jer nije zvao pomoć kad se ona
onesvestila. On je rekao kako je od najveće važnosti, u Franvalovom
odsustvu, da niko u kući ni ne pomisli da se tu dešava nešto neuobičajeno.
Zatim, pošto joj je ostavio minut ili dva da prikupi ono malo snage što joj je
preostalo, dodao je da neće povećavati njene patnje i neće reći ništa više u
tom trenutku o zastrašujućoj temi istrage za koju mu dužnost nalaže da je
izvrši - da će je ostaviti da se sama oporavi i razmisli koji pravac delovanja
je najbolje da preuzme u vezi s baronicom u trenutnoj užasnoj hitnosti - i
da će se on potajno vratiti do kuće između osam i devet sati te večeri,
spreman da postupi prema željama gospođice Velvajn i obezbedi njoj i
njenoj sestri svaku vrstu pomoći i zaštite koja bi im mogla zatrebati. Posle
tih reči se naklonio i bešumno izašao iz prostorije.
U prvih nekoliko strašnih minuta nakon što je ostala sama gospođica
Velvajn je sedela bespomoćno i ćutke, potpuno otupelog uma, osećanja i
tela - a zatim kao da ju je nekakav nagon (nije bila u stanju da razmišlja)
podstakao da skriva užasne vesti od svoje sestre što duže bude moguće.
Ustrčala je uz stepenice do Rozamondine dnevne sobe i doviknula kroz
vrata (pošto se nije usudila da se pojavi pred svojom sestrom) da je došao
izaslanik advokata njihovog pokojnog oca zbog nekakvog nezgodnog
posla i da će se ona zatvoriti u sobu da piše neka dugačka pisma u vezi s
tim. Kad je ušla u svoju sobu, uopšte nije bila svesna prolaska vremena -
uopšte nije bila svesna nikakvog osećanja u sebi, osim neosnovane,
bespomoćne nade da bi se još moglo ispostaviti kako je francuska policija
napravila neku groznu grešku - dok nije čula žestok nalet kiše malo posle
sunčevog zalaska. Zvuk kiše i svežina u vazduhu koju je ona sa sobom
donela kao da su je probudili iz mučnog i strahom ispunjenog sna. Vratila
joj se moć razmišljanja; srce joj je poskakivalo i lupalo od užasa koji ju je
savladavao kad je živa misao o Rozamond ponovo doprla do nje; njeno
sećanje se očajnički vraćalo do davno prošlog dana smrti njihove majke i
oproštajnog obećanja koje je izrekla pored njene postelje. Prepustila se
histeričnom naletu plača koji kao da ju je celu rastrzao. Usred bujice suza
čula je topot konjskih kopita u dvorištu i znala je da se Rozamondin muž
vratio.
Natopivši maramicu u hladnu vodu i prešavši njom preko očiju dok je
izlazila iz sobe, smesta je požurila svojoj sestri.
Na svu sreću, svetlost dana je bledela u starinskoj odaji u kojoj je
Rozamond boravila. Pre nego što su mogle da razmene i dve reči jedna s
drugom, Franval se obreo u sobi. Izgledao je žestoko uznemiren; rekao je
da je čekao da stigne pošta - da novine koje su mu nedostajale nisu stigle s
njom, da se sav promočio, da oseća nailazak napada drhtavice i da veruje
kako se žestoko prehladio. Njegova žena je bojažljivo predložila neke
jednostavne lekove. On ju je grubo prekinuo, rekavši da tu postoji samo
jedan lek, odlazak u krevet, i tako ih je ostavio ne rekavši više ni reči. Ona
je samo spustila svoju maramicu preko očiju i blago rekla sestri: „Kako se
on promenio!“ - i nije više govorila. Sedele su ćutke pola sata ili duže.
Posle toga Rozamond je s ljubavlju i oproštajem pošla da vidi kako je njen
muž. Vratila se i rekla da je on u krevetu, čvrsto i duboko usnuo, i s nadom
je predvidela kako će se sledećeg jutra probuditi potpuno zdrav. Kroz
nekoliko minuta sat je izbio devet; a Ajda je čula korake sluge koji se
penjao uz stepenice. Pretpostavila je kojim poslom pa je izašla da ga
susretne. Njeno predviđanje bilo je ispravno; agent policije je stigao i
čekao ju je u prizemlju.
Istog časa kad je ušla u sobu, upitao ju je da li je išta rekla svojoj sestri ili
smislila ikakav plan za delovanje; a kad je dobio odrečan odgovor, dalje je
pitao da li se „baron“ već vratio. Odgovorila je potvrdno, te da se on
oseća loše, umorno i uznemireno, pa je otišao u krevet. Agent je
uzbuđenim šapatom pitao zna li ona da li je zaspao i da li je sam u krevetu?
A kad je primio njen odgovor, rekao je da mora otići pravo gore u njegovu
sobu.
Ona je osetila kako je ponovo obuzima nesvestica, uz osećaj groženja i
užasavanja koji nije mogla ni da izrazi drugima ni da objasni samoj sebi. On
je rekao da ako ona bude oklevala da mu dopusti da iskoristi ovu
neočekivanu mogućnost, njeni obziri mogu voditi do kobnih posledica.
Podsetio ju je da je, ako je „baron“ zaista bio robijaš Monbrin, dužnost
prema društvu i pravdi zahtevala da on bude razotkriven prvim dostupnim
sredstvima, a ako to nije bio on - ako je zaista počinjena neka neshvatljiva
greška - onda bi takav plan za hitno saznavanje istine kakav je sada
predložen obezbedio oslobađanje nevinog čoveka od sumnji, istovremeno
ga poštedevši od saznanja da je ikada i bio osumnjičen. Ovaj poslednji
argument imao je učinka na gospođicu Velvajn. Neosnovana, bespomoćna
nada da bi se još uvek moglo pokazati da su francuske policijske vlasti
pogrešile, koju je već bila osetila u svojoj sobi, sada joj se opet vratila.
Prihvatila je da je agent povede uz stepenice. On je uzeo sveću iz njene
ruke kad mu je pokazala vrata, tiho ih otvorio i, ostavivši ih odškrinuta,
ušao u sobu.
Ona je pogledala unutra, s grozničavom i užasom prožetom
radoznalošću. Franval je ležao na boku duboko usnuo, leđima okrenut
zidu. Agent je tiho spustio sveću na stočić za knjige između vrata i kreveta,
blago povukao pokrivač s leđa usnulog, a zatim uzeo makaze sa spavaćeg
stočića i veoma obazrivo i polako počeo da seče, prvo opuštene nabore
odeće, zatim izuvijane trake pamuka s Franvalove odeće za spavanje na
delu iznad ramena. Kad mu je gornji deo leđa bio otkriven na ovaj način,
agent je uzeo sveću i podigao je iznad njegove kože. Gospođica Velvajn ga
je čula kako prigušeno izgovara neke reči, a zatim ga je videla kako se
osvrće prema mestu na kom je ona stajala i domahuje joj da priđe.
Ona ga je poslušala bez razmišljanja; bez razmišljanja je spustila pogled
ka mestu na koje je pokazivao prstom. Bio je to robijaš Monbrin - tu, jedva
vidljiva pod jarkom svetlošću sveće, bila su kobna slova T F. žigom utisnuta
zločincu na rame!
Iako nije mogla ni da se pomeri ni da govori, užas tog otkrića nije je lišio
svesti. Videla je kako agent blago vraća pokrivače na njihovo prethodno
mesto, vraća makaze na noćni stočić, pa s njega podiže bočicu sa
mirišljavom soli. Osetila je kako je on izvodi iz spavaće sobe i pomaže joj
da hitro siđe niz stepenice, usput joj prinoseći mirišljavu so da je pomiriše.
Kad su ponovo bili sami, s prvim izrazom uzbuđenosti koji je do sada
pokazao, on joj reče: „Sada, damo, za ime božije, prikupite svu svoju
hrabrost i dopustite da vas vodim. Bolje je da vi i vaša sestra smesta
napustite kuću. Imate li neke rođake u susedstvu kod kojih biste mogle da
nađete utočište?“ Nisu ih imale. „Kako se zove najbliža varoš gde biste
mogle da dobijete smeštaj preko noći?“ Harlibruk (on je zapisao ime grada
u svoju beležnicu). „Koliko je on daleko?“ Dvadesetak kilometara. „Bolje
da smesta pripremite kočije da odete tamo uz što je moguće manje
odlaganja; meni dopustite da noć provedem ovde. Sutra ću vam se javiti u
tamošnji najbolji hotel. Možete li da se saberete dovoljno kako biste mogli
da kažete glavnom slugi, ako mu pozvonim da dođe, da treba da sluša
moje naloge do daljeg?“
Sluga je pozvan i dobio je naloge, a agent je izašao s njim kako bi se
uverio da su kočije tiho i brzo pripremljene. Gospođica Velvajn je otišla na
sprat kod svoje sestre.
Kako su strašne vesti isprva saopštene Rozamond ne mogu da vam
kažem. Gospođica Velvajn mi nikada nije poverila, nikad to nije poverila
nikome, šta se dogodilo za vreme razgovora između nje i njene sestre te
noći. Ne mogu da vam kažem ništa o šoku koji su obe podnele, osim da je
mlađa i slabija od njih dve umrla od njega; da se starija i jača od njega
nikada nije oporavila i nikada neće.
Otišle su iste noći, s jednim poslužiteljem, u Harlibruk, kao što je agent
savetovao. Pre svitanja dana Rozamond je osetila porođajne trudove.
Umrla je tri dana posle toga, nesvesna užasa svog položaja, u svesti
lutajući kroz prošla vremena i pevajući stare melodije koje ju je Ajda
naučila, u naručju svoje sestre.
Dete je rođeno živo, a živi i dalje. Videli ste je na prozoru dok smo
prilazili kući sa zadnje strane. Iznenadio sam vas, usudio bih se da kažem,
tražeći od vas da je ne pominjete gospođici Velvajn. Možda ste primetili
nekakvu odsutnost na devojčicinom licu. Žao mi je što moram da kažem
kako je njen um još odsutniji. Ako „idiot“ ne zvuči kao podsmešljiva reč,
koliko god želeli da je izgovorite sa sažaljenjem i blagošću, treba da vam
kažem da je siroto stvorenje idiot od rođenja.
Vi ćete nesumnjivo sada hteti da čujete šta se dogodilo na imanju
Glenvit nakon što su gospođica Velvajn i njena sestra otišle s njega. Video
sam pismo koje je policijski agent sledećeg jutra poslao u Harlibruk; i
govoreći prema mom sećanju o tome, trebalo bi da mogu da vam
prenesem sve što biste hteli da znate o tome.
Prvo, što se tiče prošlosti zlikovca Monbrina, treba samo da vam
kažem da je on bio isti taj odbegli robijaš koji je dugi niz godina uspešno
izbegavao pažnji vlasti širom Evrope, kao i Amerike. Udružen s dva
saradnika, uspeo je da se dokopa velikih iznosa novca na najkriminalniji
način. Takođe je potajno služio kao „bankar“ svog robijaškog bratstva, čiji
su svi nečasni dobici poveravani njemu u ruke radi čuvanja. On bi
zasigurno bio uhapšen kada se odvažio da se vrati u Francusku, zajedno sa
svoja dva saradnika, da nije bilo smelog pretvaranja kome je pribegao da
bi se zaštitio i koje, da je pravi baron Franval zaista umro u inostranstvu,
najverovatnije nikad ne bi bilo razotkriveno.
Osim njegove izuzetne sličnosti s baronom, on je imao i sva druga
sredstva za uspešno izvođenje svoje prevare. Iako njegovi roditelji nisu bili
bogati, stekao je dobro obrazovanje. Bio je tako čuven po svom
plemićkom držanju među svojim opakim sadruzima u zločinima i
prestupima da su mu oni dali nadimak „Princ“.
Čitavu mladost proveo je u blizini zamka Franval. Znao je okolnosti koje
su navele barona da ga napusti. Boravio je u zemlji u koju je baron
emigrirao. Mogao je da s poznavanjem govori o ljudima i mestima, u
domovini i inostranstvu, koje je baron sigurno poznavao. I najzad, iza
njega je bio boravak izvan domovine dug petnaest godina da mu posluži
kao sveobuhvatni izgovor ako napravi bilo kakve sitne greške pred
baronovim sestrama u svom usvojenom liku njihovog dugo odsutnog
brata. Naravno, teško da ima potrebe da vam kažem u izlaganju ovog dela
priče kako je pravom Franvalu smesta na dostojanstven način vraćeno
njegovo porodično pravo koje je prevarant privremeno bio uspeo da mu
oduzme.
Prema Monbrinovom sopstvenom iskazu, on se oženio s jadnom
Rozamond iz čiste ljubavi, a zasigurno je postojala velika verovatnoća da
je lepa i nevina engleska devojka zaista zadobila zlikovčevu naklonost u to
vreme i da mu je lagani, mirni život koji je vodio na imanju prijao kao
suprotnost njegovom lutalačkom i opasnom pređašnjem životu. Šta se
moglo dogoditi da je imao dovoljno vremena da se zamori od svoje
zlosrećne žene i doma u Engleskoj sada nema svrhe pitati. Ono što se
zaista dogodilo onog jutra kad se probudio nakon bega Ajde i njene sestre
može se ukratko ispričati.
Čim je otvorio oči, ugledao je policijskog agenta, koji je sedeo pored
kreveta s napunjenim pištoljem u ruci. Monbrin je odmah znao da je
otkriven, ali ni na časak nije izgubio vlast nad sobom, po čemu je i bio
poznat. Rekao je kako je poželeo da ima pet minuta za mirno razmišljanje
u krevetu, da li da se suprotstavi francuskim vlastima na engleskoj teritoriji
i tako dobije vreme obavezujući jednu vladu da zatraži posebni zahtev za
izručenje od druge - ili da prihvati uslove koje mu je agent zvanično
ponudio ako mirno dopusti da bude uhapšen. Izabrao je ovu drugu
mogućnost - sumnjalo se da je tako postupio jer je želeo da stupi u lični
kontakt s nekim od svojih robijaša saradnika u Francuskoj čije je prevarom
stečene dobitke čuvao i jer se osećao hvalisavo sposobnim da ponovo
pobegne kad god to poželi. Ipak, kakvi god bili njegovi tajni motivi, mirno
je dopustio agentu da ga odvede sa imanja; prvo napisavši oproštajno
pismo jadnoj Rozamond, ispunjeno bezosećajnim francuskim
sentimentalnim frazama i vešto napisanim sofizmima o sudbini i društvu.
Njegova vlastita sudbina ga je uskoro sustigla. Pokušao je ponovo da
pobegne, kao što se i očekivalo da će uraditi, i ustrelio ga je stražar koji je
u tom trenutku bio na dužnosti. Sećam se da sam čuo kako ga je metak
pogodio u glavu i ubio ga na mestu.
 Moja priča je završena. Prošlo je deset godina otkad je Rozamond
sahranjena u onom tamo crkvenom dvorištu, a prošlo je takođe i deset
godina otkad se gospođica Velvajn vratila da bude usamljena stanovnica
imanja Glenvit. Ona sada živi samo u sećanjima koje priziva iz svog
srećnijeg života iz prošlih dana. Jedva da postoji neki predmet u staroj
kući koji je nežno i ozbiljno ne podseća na majku, čijim je poslednjim
željama posvetila svoj život, i na sestru, čija je sreća nekad bila njena
najveća želja na ovom svetu. One reprodukcije koje ste videli na zidovima
biblioteke Rozamond je nekada kopirala, dok je njeno pero često bilo
vođeno Ajdinom rukom. Iz onih notnih svezaka koje ste pregledali Ajda i
njena majka su zajedno svirale u mnogim dugim i mirnim letnjim večerima.
Nju sada više ništa ne veže za ovo vreme osim onog sirotog deteta čije se
patnje neprestano trudi da olakša i male zajednice seljaka u njenom
okruženju čije je skromne brige, potrebe i tuge uvek spremna da olakša.
Njena smerna dobročinstva su se nadaleko proširila među nama i ona je
nadaleko uokolo iskreno voljena i blagosiljana u mnogim težačkim
domaćinstvima. Nema nijednog ognjišta nekog siromašnog čoveka, ne
samo u ovom selu nego kilometrima uokolo, gde nećete biti dočekani s
dobrodošlicom kakva se pruža starom prijatelju ako samo kažete
seljanima da ste poznavali Gospu od imanja Glenvit!
 Čarls Dikens

POSETILAC GOSPODINA
TESTEJTORA

Gospodin Testejtor je uzeo niz povezanih soba u gostionici Lajons, ali

veoma oskudan nameštaj za svoju spavaonicu i nikakav za svoju dnevnu
sobu. Proživeo je nekoliko zimskih meseci u ovakvoj situaciji i ustanovio da
je ona veoma ogoljena i hladna. Jedne noći, posle ponoći, dok je sedeo
pišući, a imao je da obavi još pisanja koje se moralo završiti pre nego što
legne u krevet, otkrio je da mu je nestalo ugljena. Imao je uglja dole u
podrumu, ali još nikad nije silazio u njega; u svakom slučaju, ključ od
podruma je bio na zidu iznad kamina i, ako bi sišao dole i otvorio podrum
u čiju bravu bi ključ pristajao, on bi opravdano mogao smatrati ugalj u tom
podrumu svojim. Što se tiče njegove pralje, ona je živela između kola sa
ugljem i skele na Temzi - pošto je u to vreme bilo skela na Temzi - u nekoj
nepoznatoj pacovskoj rupi pored reke, dole niz uličice i sokake s druge
strane Stranda. Što se tiče bilo koje druge osobe koja ga je mogla sresti ili
omesti, gostionica Lajons je spavala, opijena, melanholična, sumorna,
prokockana, premišljajući o smanjenju računa ih renoviranju - u snu ili
budna, brinula je svoje sopstvene brige. Gospodin Testejtor je uzeo svoju
kantu za ugalj u jednu ruku, sveću i ključ u drugu i spustio se u
najsumornije podzemne jazbine gostionice Lajons, u kojim su okasnela
vozila na ulicama zvučala kao grmljavina, a sve slavine u komšiluku kao da
su imale Magbetov amin21 zaglavljen u grlima i pokušavale da ga izbace.
Nakon što je prčkao tu i tamo između niskih vrata bez ikakvog učinka,
gospodin Testejtor je najzad došao do vrata sa zarđalim katancem u koji je
ključ pristajao. Otvorivši vrata uz dosta muke i zavirivši unutra, nije
pronašao ugljen, nego ispreturanu gomilu nameštaja. Uznemiren zbog
ovog upada u vlasništvo drugog čoveka, on je ponovo zaključao vrata,
pronašao svoj podrum, napunio kantu za ugalj i vratio se uz stepenice.
Ali nameštaj koji je video neprestano je prolazio i proletao kroz glavu
gospodinu Testejtoru, kad je u ledeni čas u pet ujutro legao u krevet.
Naročito je želeo sto na kome bi pisao, a sto koji je napravljen upravo da bi
se na njemu pisalo bio je komad nameštaja što se nalazio u dnu gomile.
Kad je pralja ujutro došla iz svoje jazbine da pristavi čajnik na vatru, on je
vešto naveo razgovor na temu podruma i nameštaja, ali te dve stvari se
očigledno nisu povezale u njenoj glavi. Kad je otišla, a on seo da
doručkuje, razmišljajući o nameštaju, prisetio se zarđalosti katanca i
zaključio da je nameštaj morao biti smešten u podrumu već dugo - i da je
možda zaboravljen - a vlasnik možda mrtav? Nakon što je o tome
promislio nekoliko dana, tokom kojih ništa nije mogao saznati u gostionici
Lajons, postao je očajan i rešio se da pozajmi taj sto. Uradio je to te noći.
Nije se dugo koristio stolom kad je rešio da pozajmi i naslonjaču; nije se
dugo koristio njome kad je doneo odluku da pozajmi vitrinu za knjige;
zatim kauč, pa ćilim i prostirač. Do tada je već zaključio da se „toliko
upetljao s tim nameštajem“ da nije mogla biti neka veća šteta ako pozajmi
sav. Stoga je pozajmio sav nameštaj i trajno zaključao podrum. Uvek ga je
zaključavao, posle svake posete. Odneo je svaki pojedini komad
nameštaja u gluvo doba noći i osetio se, u najboljem slučaju, isto toliko
pokvarenim kao kradljivac leševa. Svaki predmet je bio zapušten i prašnjav
kad ga je uneo u svoju sobu, i morao je, uz osećaj krivice kao da je nekakav
ubica, da ga čisti i doteruje dok je London spavao.
Gospodin Testejtor je živeo u svojim nameštenim sobama dve ili tri
godine, ili više, i postepeno sebe doveo do lagodnog mišljenja kako je
nameštaj njegov. Takvo je bilo njegovo smireno stanje duha kad se kasno
jedne noći začuo korak koji se uspinjao uz stepenice i neka ruka opipala po
njegovim vratima tražeći zvekir, a zatim se razlegao jedan tako dubok i
odlučan udarac da je gospodin Testejtor izleteo iz svoje naslonjače kao
izbačen oprugom - toliko ga je žestoko potresao taj zvuk.
Sa svećom u ruci, gospodin Testejtor je otišao do vrata i pred njima
zatekao veoma bledog i visokog čoveka; čoveka veoma uspravnih
ramena, veoma uskih grudi i veoma crvenog nosa; jednog istrošenog
gospodstvenog čoveka. Bio je ogrnut dugim otrcanim crnim kaputom,
prikopčanim spreda s više zihernadli nego dugmadi, a pod miškom je
stezao kišobran bez drške, kao da namerava da zasvira u gajde. Rekao je:
„Molim vas za oproštaj, ali možete li mi reći...“ i zastao; pogled mu se
zaustavio na nekom predmetu unutar sobe.
„Mogu li vam reći šta?“, upitao je gospodin Testejtor, primetivši
njegovu stanku s naglom uznemirenošću.
„Molim vas za oproštaj“, rekao je neznanac, „ali - to nije pitanje koje
sam nameravao da postavim - vidim li ja to unutra neki sitni predmet koji
pripada meni?“
Gospodin Testejtor je počeo da muca kako nije znao - kad se posetilac
provukao pored njega u prostoriju. Tu je, na sablastan način od kog je
gospodin Testejtor osetio jezu do srži kostiju, prvo pregledao pisaći sto i
rekao: „Moj“. Zatim naslonjaču, i rekao je: „Moja“. Zatim vitrinu za knjige,
i rekao je: „Moja“. Zatim je zadigao ugao ćilima i rekao: „Moj!“ Rečju,
pregledao je svaki komad nameštaja iz podruma, redom, pa rekao: „Moj!“
Pri kraju tog pregleda gospodin Testejtor je opazio da je posetilac
natopljen pićem i da je to piće džin. Nije bio nesiguran od pića, ni u govoru
ni u držanju, ali bio je od njega ukočen i u jednom i u drugom.
Gospodin Testejtor je bio ispunjen strepnjom, pošto su mu (prema
onome kako je on ispričao događaj) moguće posledice onoga što je uradio
na bezobziran i drzak način prvi put u punoj meri sinule u svesti. Dok su
tako stajali kraće vreme zureći jedan u drugoga, on je drhtavo počeo da
govori: „Uvaženi gospodine, svestan sam da vam dugujem najpotpunije
objašnjenje, nadoknadu i obeštećenje. To ćete i dobiti. Dopustite mi da
zamolim da bez ljutnje, čak i bez sasvim prirodne ozlojeđenosti s vaše
strane, mi zajedno...“
„Uzmemo kapljicu nečeg za piće“, ubacio se neznanac. „Saglasan
sam.“
Gospodin Testejtor je nameravao da kaže „malo popričamo u miru“, ali
s velikim duševnim olakšanjem prihvatio je ovaj predlog. Izvadio je flašu
džina i petljao je okolo da donese vruću vodu i šećer kad je shvatio da je
njegov posetilac već ispio polovinu sadržaja flaše. S vrućom vodom i
šećerom, posetilac je zatim ispio ostatak pre nego što je proveo i sat
vremena u prostorijama pored zvonika Crkve Svete Marije na Strandu; a
tokom ovog procesa često je šaptao sam za sebe: „Moje!“
Džina je nestalo, a gospodin Testejtor se pitao šta će zatim uslediti, kad
je posetilac ustao i rekao, još ukočenije nego ranije: „Gospodine, u koje
vreme ujutro će biti prikladno?“ Gospodin Testejtor je nesigurno
predložio: „U deset?“ „Gospodine“, rekao je posetilac, „tačno u deset ću
biti ovde.“ Zatim se donekle rasterećeno zagledao u gospodina Testejtora
i rekao: „Bog vas blagoslovio! Kako je vaša žena?“ Gospodin Testejtor (koji
se nikada nije ženio) odgovorio je s mnogo osećajnosti: „Veoma je
nervozna, sirota dušica, ali inače je dobro.“ Posetilac se nakon toga
okrenuo i otišao, i dvaput pao silazeći niz stepenice. Od tada više nikad
nije čuo za njega. Da li je to bio duh, ili sablasna prikaza izazvana grižom
savesti, ili pijanac koji tu nije imao nikakvog posla, ili pijani stvarni vlasnik
nameštaja s povremenim povratima pamćenja, i da li je bezbedno stigao
kući, ili nije imao kuće u koju bi stigao, i da li je usput umro od pića, ili je
pijan živeo uvek nakon toga, on nikada nije čuo. Ovo je bila priča dobijena
zajedno s nameštajem, a stvarnom ju je smatrao i sledeći vlasnik tog
nameštaja u gornjem nizu soba u oronuloj gostionici Lajons.
 Nepoznati autor22

DUH IZ GUDVUDA

Sestra moje žene, gospođa M, ostala je udovica u trideset petoj godini,

s dve devojčice koje je svim srcem volela. U Bognoru je vodila trgovinu
odećom koju je osnovao njen muž. Pošto je još uvek bila veoma naočita
žena, nekoliko prosaca tražilo je njenu ruku. Jedini među njima koji je
pridobio naklonost bio je gospodin Barton. Mojoj ženi se gospodin Barton
nikada nije dopadao i svoja osećanja nije krila pred sestrom, kojoj je često
govorila kako gospodin Barton samo želi da bude gazda male radnje s
muškim odelima u Bognoru. On je bio čovek siromah i nije imao drugog
motiva za prosidbu, po mišljenju moje žene, nego da unapredi svoj
položaj.
Dvadeset i trećeg avgusta 1831. gospođa M je dogovorila da s
Bartonom ide na piknik u Gudvud park, sedište vojvode od Ričmonda, koji
je tog dana ljubazno otvorio svoje imanje za javnost. Moja žena, pomalo
ozlojeđena zbog sestrinog izlaska s tim čovekom, rekla joj je da joj je
mnogo bolje da ostane kod kuće, pazi na decu i vodi posao. Gospođa M je
ipak namerila da ide, dogovorila se ko će paziti na radnju i naterala moju
ženu na obećanje da će pripaziti na njene ćerkice dok ona bude odsutna.
Društvo je krenulo u lakim otvorenim kočijama na četiri točka s dva
ponija u zaprezi, kojim je upravljala gospođa M, i lakom jednopregu za koji
sam im ja ustupio konja.
Dakle, nismo očekivali da se ni u kom slučaju vrate pre devet ili deset
časova uveče. Naročito ovo pominjem kako bih naglasio da moja žena nije
mogla očekivati njihov raniji povratak da bi predvidela šta će uslediti.
 U šest sati te vedre letnje večeri moja žena je izašla u baštu da pozove
decu. Ne pronašavši ih, u svojoj potrazi je obišla celo imanje dok nije došla
do prazne štale. Misleći kako su deca možda utrčala unutra da se igraju,
otvorila je vrata i tu je videla gospođu M kako stoji u najmračnijem uglu.
Moja žena se nesumnjivo iznenadila videvši je, pošto nije očekivala da će
se vratiti tako brzo; ali, veoma neobično, nije joj delovalo čudno što je tu
vidi. Pošto je bila zabrinuta zbog sestrinog celodnevnog izlaska i bilo joj je
prilično drago, na njen ženski način, što ima nešto potpuno drugačije od
početnog uzroka svađe na šta može da iznese primedbu, moja žena je
rekla: „Pa, Harijet, pomislila bih da bi ti neka druga haljina poslužila isto
toliko dobro za piknik kao i ta od najbolje crne svile koju imaš na sebi.“
Moja žena je bila starija od nje i uvek je zauzimala pomalo savetničko
držanje prema svojoj sestri. Crna svila je cenjena daleko više u to vreme
nego što je danas, a bilo koja vrsta svile smatrana je izuzetno protivna
načelima episkopalnih metodista, čijoj smo veri mi pripadali.
Ne dobivši odgovor, moja žena je rekla: „O, dobro, Harijet, ako ne
možeš da primiš reč prekora a da ne budeš potištena, ostaviću te na
miru!“ Zatim je došla u kuću da mi kaže kako se društvo vratilo sa izleta i
da je videla svoju sestru u štali, ne baš u najboljem raspoloženju. U tom
trenutku nije mi izgledalo neobično što je moja žena srela svoju sestru u
štali.
Čekao sam u kući neko vreme, očekujući ljude iz društva da mi vrate
konja. Gospođa M je živela u mom komšiluku i, pošto smo uvek bili u
izuzetno prijateljskim odnosima, čudio sam se što niko od njih nije ušao
unutra da nam ispriča kako su proveli prijatan dan. Pomislio sam kako ću
jednostavno svratiti i raspitati se kako su se proveli. Na moje veliko
iznenađenje, sluga mi je rekao da se još nisu vratili. Tada sam počeo da
strepim šta se dogodilo. Ipak, moja žena, pošto je videla Harijet u štali,
odbila je da poveruje u sluginu izjavu i rekla je da nema sumnje kako su se
vratili, ali su verovatno njemu naložili da kaže kako se nisu vratili da bi
ponudili prihvatljiv izgovor da se još malo voze, ne vraćajući mi konja još
nekih sat vremena.
U jedanaest sati gospodin Pajnok, moj zet, koji je bio jedan od izletnika,
došao je kod nas, očigledno veoma uzbuđen. Čim ga je videla, i pre nego
što je on imao vremena da progovori, moja žena je naizgled znala šta je on
imao da kaže.
„Šta se desilo?“, pitala je. „Nešto se desilo Harijet, ja to znam!“
„Da“, odgovorio je gospodin Pajnok, „ako želite da je vidite živu,
morate poći sa mnom pravo u Gudvud.“
Po onome što je ispričao, izgleda da jedan od ponija uopšte nije bio
ukroćen kako treba; da je čovek od kog su izletnička kola bila unajmljena
za taj dan upozorio gospođu M, skrećući joj pažnju na to pre nego što su
krenuli, i da je iznajmio konja nevoljno, pošto je to bio jedini preostali poni
za dvopreg kog je trenutno imao u štali, i da ga uopšte ne bi iznajmio da
nije poznavao gospođu M i znao da ona izuzetno dobro upravlja
zapregom.
Izgleda da su po dolasku u Gudvud gospoda iz društva izašla,
ostavljajući dame da se provozaju oko parka u lakom dvopregu. Jedan ili
oba ponija su se tada sigurno uplašili od nečega na putu, pošto gospođa
M jedva da je i uzela uzde kad su se poniji trznuli. Da je bilo dovoljno
prostora, ona bi spremno prevazišla poteškoću, ali to je bio uzak put, na
kom je kapija zaprečavala prolaz. Neki ljudi su pojurili da otvore kapiju - ali
prekasno. Ostale tri dame su iskočile iz kola na početku nezgode, ali
gospođa M je i dalje držala uzde, nastojeći da obuzda ponije, dok,
shvativši da ljudi neće moći da otvore kapiju na vreme, i ona nije iskočila; a
istog časa poniji su naleteli na kapiju. Ona je iskočila prekasno i teško je
pala udarivši glavom u zemlju. Teški, starinski češalj kakav se tad nosio,
koji joj je držao kosu, od siline pada zabio joj se u lobanju. Vojvoda od
Ričmonda, koji je prisustvovao nesreći, potrčao joj je u pomoć, podigao je i
spustio njenu glavu sebi u krilo. Jedino što je gospođa M mogla da izusti u
tom trenutku bilo je: „Dobri bože, moja deca!“ Po vojvodinom nalogu,
smesta su je odneli u obližnju gostionicu, gde joj je pružena sva pomoć
koju je promišljenost ili ljubaznost mogla da preporuči.
U šest časova uveče, u vreme kad je moja žena ušla u štalu i videla ono
za šta smo sada znali da je bio njen duh, gospođa M je, u jedinom času
povratka svesti, učinila silovit ali neuspešan pokušaj da govori. Po njenom
pogledu koji je lutao po prostoriji sa zastrašujućom samrtnom čežnjom,
zaključili su da želi da vidi nekog srodnika ili prijatelja koji nije bio prisutan.
Otišao sam u Gudvud sa gospodinom Pajnokom u jednopregu i stigao na
vreme da vidim svoju svastiku kako umire u dva časa posle ponoći. Jedini
trenutak u kom je bila pri svesti bio je taj kad se bezuspešno mučila da
progovori, što se dogodilo u šest sati. Na sebi je imala crnu svilenu haljinu.
Kad smo prodali njenu radnju i postarali se za njene poslove, jedva da
je išta preostalo za dve osirotele devojčice. Ipak, otac gospođe M, budući
imućan, uzeo ih je sebi na staranje. Po njegovoj smrti, koja je usledila
nedugo zatim, njegova imovina je prešla na njegovog najstarijeg sina, koji
je brzo potrošio nasledstvo. Tokom dve naredne godine decu su kod sebe
privremeno primali različiti rođaci zaredom i živela su nesrećnim životom
bez stalnog doma.
Ja sam se neko vreme premišljao kako da pomognem ovoj deci, pošto
sam imao mnogo svojih dečaka i devojčica o kojima sam morao da se
staram. Skoro da sam se rešio da ih ja uzmem, koliko god mi posao išao
loše u to vreme, i podižem ih sa svojom porodicom, kad sam jednog dana
poslom navratio u Brajton. Posao je bio toliko hitan da je zahtevao da
putujem tamo noću.
Krenuo sam iz Bognora u zatvorenom jednopregu u divnu mesečinom
ispunjenu zimsku noć dok je prštavi smrznuti sneg duboko prekrivao
zemlju, a njegova sitna blistava prašina se izvijala u malim kovitlacima na
ledenom noćnom vetru i naletala mi s vremena na vreme na obraze
peckajući ih, topla i svetlucava u oštrom vazduhu. Poveo sam svog
krupnog psa Bosa (skraćeno od Bocman - pomorac koji se brine za jedrilje
i užariju) da mi pravi društvo. On je, budno trepćući, ležao opružen na
suvozačkom sedištu jednoprega pod gomilom tople ćebadi.
Između Litlhemptona i Vortinga proteže se samotan komad puta, dug i
sumoran, kroz surovo i ogoljeno zemljište, gde je snežni pokrivač bio
dubok do kolena i bleštao na mesečini. To je izazivalo toliku potištenost
da sam se okrenuo da pričam svome psu, više da bih čuo zvuk svog glasa
nego zbog bilo čega drugog. „Dobri moj Bose“, rekao sam mazeći ga, „ti
si dobar pas!“ Onda sam iznenada primetio da je on uzdrhtao i skupio se
ispod pokrivača. Zatim mi je pažnju privukao konj, jer se trgnuo i krenuo u
stranu, skoro me odvukavši u jarak.
Tada sam podigao pogled. Video sam, kako ide pored glave mog konja,
obučena u dugu haljinu, tako belu da je zaslepljujuće odsevala na belini
snega, bosonogu damu, okrenutu mi leđima; kosa joj je bila raspuštena i
umršena, oštro sijajući svojom crnom bojom nasuprot njenoj beloj odeći.
Isprva sam bio toliko iznenađen što vidim damu u takvoj odeći,
izloženu noćnoj studeni, i to u takvoj noći kao što je bila ta, da jedva da
sam i znao šta da radim. Pribravši se, doviknuo sam pitajući mogu li da
ponudim pomoć - ako je želela da je povezem? Nije bilo odgovora. Poterao
sam brže, konj je treptao od naleta snega, trzao se i pomalo drhtao, ušiju
spuštenih u krajnjem užasu. Prilika je i dalje zadržala svoj položaj pored
konjske glave. Tad sam pomislio da to što vidim nije žena, nego možda
muškarac koji se prerušio da bi me opljačkao, čekajući priliku da dograbi
vođice i zaustavi konja. Ispunjen ovom pomišlju, rekoh: „Dobri Bose!
Gledaj! Pogledaj ovamo, momče!“ Ali pas se samo stresao kao u strahu.
Tad smo stigli na mesto gde su se ukrštali putevi.
Rešen da saznam najgore, zaustavio sam konja. Izvukao sam napolje
Bosa, koji se protivio, držeći ga za uši. On je bio dobar pas da se usprotivi
bilo čemu od pacova do čoveka, ali te noći se sakrio u živicu i tamo ležao,
oborivši glavu između šapa, cvileći i zavijajući. Prišao sam pravo do one
prilike, koja je i dalje stajala pored glave konja. Dok sam prilazio, prilika se
okrenula i video sam Harijetino lice jasno kao što sada vidim vas - belo i
mirno - smireno, kao usavršeno i ulepšano smrću. Moram priznati da sam,
iako nisam čovek slabih živaca, tog časa osetio slabost i mučninu. Harijet
me je dugo ćutke, odlučno gledala pravo u lice. Znao sam tad da je to njen
duh i obuzeo me je čudan mir, pošto sam znao da mi ne smera nikakvo
zlo. Kad sam uspeo da progovorim, pitao sam je šta je muči. I dalje me je
gledala, uopšte ne menjajući to hladno nepomično zurenje. Onda sam u
svesti osetio da su u pitanju njena deca i rekao:
„Harijet! Da li se brineš zbog dece?“
Nije bilo odgovora.
Podigao sam ruku da sa čela obrišem hladan znoj koji se tu skupio. Kad
sam sklonio ruku ispred očiju, prilika je bila nestala. Bio sam sâm u
tmurnom snegom prekrivenom predelu. Povetarac, koji se pre toga bio
primirio, sveže i prijatno mi je duvao po licu, a hladne zvezde su jasno
svetlucale i sijale na dalekom nebeskom plavetnilu. Pas mi se privukao i
ulagivački mi liznuo ruku, kao da bi da kaže: „Dobri gospodaru, nemoj da
se ljutiš. Služio sam ti u svemu osim u ovome.”
Uzeo sam decu i podizao ih sve dok nisu mogla da se staraju o sebi.
 NOTES

1 Kardifski džin je čuveni slučaj prevare iz 1869. godine kada je u mestu

Kardif u državi Njujork navodno iskopan okamenjeni džin tokom
zemljanih radova na farmi izvesnog Njuela. Slučaj je u to vreme
izazvao dosta pažnje i diskusija. (Prim, prev.)
2 Legendama ličnost iz priče Frensisa Šeridana, prijatelj persijskog šaha
Šemzedina, koji je pao u nemilost nakon čega ga je šah držao u
transu i stanju obmane, ubeđenog da svaki put kad usni, spava po
nekoliko godina. (Prim, prev.)
3 Uobičajen naziv za pumu u SAD i Meksiku. (Prim, prev.)
4 Stari zavet, Knjiga proroka Danila, prevod Đure Daničića: MENE, brojio
je Bog tvoje carstvo, i do kraja izbrojio. TEKEL, izmjeren si bio na
mjerila, i našao si se lak. FERES, razdijeljeno je carstvo tvoje, i dano
Medijanima i Persijanima. (Prim, prev.)
5 Rastvor juke ili agave koristi se kao sapun u nekim domoradačkim
zajednicama u Sevemoj Americi. (Prim, prev.)
6 Lat. vreme pogodno za pričanje. (Prim, prev.)
7 Granuel, Grejni Ni Mejli, ili Grejs O’Mejli, bila je kraljica Umejla,
poglavarka klana O’Mejli i predvodnica irskih gusara u XVI veku.
Istaknuta ličnost u irskoj istoriji i folkloru. (Prim, prev.)
8 Igra reči, spirit je na engleskom duh ali i alkohol, pisac doslovce kaže,
„Držao sam svoj duh gore sipajući alkohol (spirit) dole.“ (Prim, prev.)
9 Franc. Koštalo šta koštalo, po svaku cenu. (Prim, prev.)
10 Šekspir, Mletački trgovac, čin IV, scena 1, prevod Velimira Živojinovića.
(Prim, prev.)
11 Boginja mladosti i proleća u grčkoj mitologiji. (Prim, prev.)
12 Ital. Iz početka. (Prim, prev.)
13 Lat. Kako su mesto i običaj zahtevali. (Prim.prev.)
14 Lat. Slavite dete u pesmi. (Prim.prev.)
15 Prema latinskoj mitologiji, neupokojene seni ili duhovi opakih mrtvaca.
(Prim.prev.)
16 Ovde nije sasvim jasno da li je izvornik tačno citiran, kao što nije jasno
ni na kog je tačno Heliodora (Heliodoresa) autor mislio.
Najverovatnije je u pitanju grčki romanopisac iz V veka iz
Aleksandrije, ili stariji filozof istog imena. Značenje citata bi otprilike
bilo: „Po fluidu lebde velikom brzinom“. (Prim, prev.)
17 Lat. Prestravljena svetina. (Prim.prev.)
18 Lat. U nerazumljivim (natprirodnim) pitanjima previše opreza ne škodi.
(Prim.prev.)
19 Sari Drelinkor, predvodnik protestanske crkve u Francuskoj početkom
XVII veka, autor brojnih teoloških knjiga, između ostalog i Hrišćanske
odbrane pred strahom od smrti. (Prim, prev.)
20 Ajzak Volton (1593-1683), engleski pisac najpoznatiji po svom
priručniku za pecaroše. (Prim, prev.)
21 U istoimenoj Šekspirovoj drami, Magbetu se reč „amin“ zaglavila u grlu
i nije mogao da je izgovori. (Prim, prev.)
22 Postoje valjane pretpostavke da je u pitanju Čarls Dikens. (Prim, prev.)