Бановић Страхиња Старца

Милије
-Скица за интепрпретацију песме

Доц. др Драгољуб Перић

 Осн. елементи контекста, структуре и
значења песме
- наративне форме и њиховa ум.
функционалност, фабула, структура (в. рад Ј.
Деретића о песми), ликови (мотивација
поступака, интерперсонални односи,
психолошка и етичкa димензија...),
- значење песме и њена научна тумачења, уп.
ЛИТЕРАТУРУ (разл. интерпретативне праксе – с
обз. на варијанте – пре и после Милијине – Р.
Меденица, структуру и значење – Деретић,
песму у контексту ум. особености Старца
Милије - Љубинковић)
 План дела (композициона схема песме)
kompozicione 1 2 3 4
celine
mesto Kruševac Kosovo Goleč-planina Kruševac
zbivanja

akteri Ban – Jugovići Ban – Derviš Ban – Alija – Ban – Jugovići

žena – žena

zbivanje Ban je (Ban je Ban je Ban prašta

izneveren od oslobodio izneveren od ženi
Jugovića neprijatelja) žene
smisao neverstvo – (praštanje – neverstvo – (praštanje –
zbivanja požrtvovanje kažnjavanje) požrtvovanje kažnjavanje)

Ј. Деретић (комп. схема заснована на систему контраста)

 Преглед целина песме

A) ВЕЛЕЛЕПНИ ДОЧЕК У КРУШЕВЦУ

- Смисао похвале јунаку на почетку/крају песме;
- сјај и беда престонице (у добру, Страхињу Бановића
тазбина обасипа наклоношћу и пажњом, дочеком и
гозбама, после пријема писма, “дична” тазбина ћути
[знак стида] и отказује помоћ; сав претходни дочек
показује се као лажан, пука церемонија, без искрености
и праве пријатељске оданости)
Б) МАЈЧИНО ПИСМО (тумачење се усмерава на елементе
историјског [похара освојене територије и одвођење
робља – саставни део турских освајања, “памћење”
места] и митског [хиперболизација у опису тур. снага,
митски народи – Тука, Манџука] у опису турске силе и
смисао клетве која се остварује (Зло ти било у Крушевцу
вино! /Зло ти вино, несретна тазбина!”).
в) План Бановић Страхиње; тражење помоћи, одбијање
и одлазак (истакнута Банова непоколебљивост да се
одмах крене у бој; мук после његовог предлога и
одговора Југ Богдана; смисао стихова
0273    Погледује девет својих шура,
0274    А шуреви у земљицу црну.
0275    Бан погледну пашенога свога,
0276    Некакога млада Немањића,
0277    А Немањић гледа у земљицу.
0278    Кад пијаху вино и ракију,
0279    Сви се фале за добре јунаке,
0280    Фале с’ зету и Богом се куну:
0281    „Волимо те, Страхинићу бане!
0282    „Но сву земљу нашу царевину;”
0283    Ал’ да видиш јада на невољи!
0284    Бану јутрос нема пријатеља:
који откривају да је наклоност само вербална,не и
суштинска, а пријатељство пригодно, уз чашу; ћутање
само истиче непремостивост позиције Б. С. и Југовића,
док присуство пса, контрастно, истиче самоћу Б.С.
г) СУСРЕТ С БИВШИМ ЗАРОБЉЕНИКОМ (СТАРИМ
ДЕРВИШЕМ) – епизода задана традицијом (турачко
младо момче; чобаница... – у 23 варијанте),
- Са сижејног становишта непотребна, а нужна са
психолошког
(истиче усамљеност обојице; горко искуство с људима)
- градира заплет (кулминативна тачка заплета),
драматизује радњу (поступак изневереног очекивања
– Б.С. очекује да је то шатор Влах Алије) и динамизује
је (дервиш мисли да је Бан дошао по откуп, а Бан
страхује да ће га он издати)*
- Дервишева ретроспекција: функција и смисао
(осветљава оба лика, Страхињу, као особу која верује
на реч и пушта утамниченог: И ти, бане, повјерова
мене,/ „И пушти ме двору бијеломе и дервиша, који
вербализује заједничко искуство у стиховима: Неста
блага, неста пријатеља.
- Необичан исход сусрета
- два човека која су по друштвеним и конфесионалним
односима најудаљенији (непријатељи), показују се у
елем. људском смислу блиским (Милијина згађеност
над ратом?!)
-смисао завршних стихова епизоде:
0500    „О мој брате, старишу дервишу! […]
0504    „Ђе су броди на тој води ладној,
0505    Да ја мога коња не углибим?”
0506    А дервиш му право проговара:
0507    „Страхин-бане, ти соколе Српски!
0508    „Твоме ђогу и твоме јунаштву
0509    „Свуд су броди, ђегођ дођеш води. – изневеравање комп. схеме
- Речи старог дервиша – израз поштовања, поверења, подршке
(неко ко му је објективно најудаљенији, а ко има сличну
перцепцију људи и друштва постаје му близак бодри га и
подржава)
- И он је у песми приказан као трагични усамљеник, друштв.
изолован.
ђ) Двобој, љубино издајство
- Елементи соларног јунака, који маркирају
кључне тренутке његовог кретања и дуела (Прими
с’ бане уз Голеч планину,/ Он је оздо, а сунашце озго, /Те огрија
све поље Косово,/ И обасја сву цареву војску... Носише се љетни
дан до подне)
- Типична епска схема двобоја:
Копља  буздовани  сабље  борба прса у прса
- Различит однос снага (у Милијиној песми и варијантама):
Деналији Влаховићу худа срећа прискочила
Папуч му се попузе по трави, по дјетелини – Б.С. +
0678    Док Турчина пјене попануше,
0679    Бијеле су како горски снијег,
0680    Страхин-бана б’јеле, па крваве,
0681    Искрвави низ прси хаљине, Б. С. –
Љубино укључивање – у бугарштици – на молбу противника, код
Милије: на молбу Б. С. (одраз односа снага)
- У обе варијанте, љуба помаже противнику, а јунаку пас (хрт
Караман, хрт Безбиљег)
- У обе варијанте, љуба се не премишља. Притом, у бугарштици
Деналија јој оставља да сама одлучи (или мени помози, или твому
господару), а код Милије Б.С. даје јој да бира (Удри, љубо, мене, ја
Турчина: „Мисли, љубо, кога тебе драго.”), а Турчин јој предочава
очекивану будућност (сличним речима као Југ Богдан):
0691    „Душо моја, Страхињина љубо! 0698    „Одвешћу те Једренету граду,
0692    „Немој мене, но удри Страхина, 0699 „Наредићу тридест слушкињица,
0693    „Нигда њему мила бити не ћеш, 0700 „Нек ти држе скуте и рукаве,
0694    „Пријекорна бити до вијека: 0701    „Ранићу те медом и шећером,
0695    „Кориће те јутром и вечером, 0702    „Окитити тебе дукатима
0696„Ђе си била са мном под чадором; 0703 „Саврх главе до зелене траве;
0697    „Мене бити мила до вијека, 0704    „Удри саде Страхинића бана!”
Последњи пут издан, бан користи Алијину наклоност према жени
као тренутак слабости и, црпећи снагу из безизлазне ситуације,
очајања, противника обара и коље зубима (архаични комплекси у
процесу моделовања главног лика).
е) Повратак у Крушевац (епилог дешавања)
- У бугарштици, Б. С. обећава љуби да јој неће ништа,
а онда је препушта освети браће Уговића,
- У Милијиној песми, Б. С. ускраћује шурацима право
одлучивања (Кад сте, браћо, ви таки јунаци,/„Камо ножи,
камо ваше сабље,/„Те не бисте са мном на Косову. ), а љуби
поклања живот, поново, изневеравајући традицију.
- Смисао завршних стихова (хистереологије):
0804    „Не дам вашу сестру похарчити,
0805    „Без вас бих је могао стопити,
0806    „Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
0807    „Немам с киме ладно пити вино; Треба читати
0808    „Но сам љуби мојој поклонио.” Не дам вашу сестру похарчити
Без вас бих је могао стопити
Љуби поклања живот, а с тазбином „Но сам љуби мојој поклонио.
раскида. „Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
„Немам с киме ладно пити вино.
I Бан – на почетку и на крају песме истакнута јунакова изузетност,
елементи мотивације поклањања дуговања дервишу
наговештавају разлоге да љуби поклони живот
Страхин бан припада оним племенитим природама који људима
верују на реч, док их не разочарају и изневере. Искрен, отворен,
доследан себи и племенит, “Бан прашта зато што прашта; зато
што има људи који праштају и људи који се свете; зато што има и
песника који праштају и других који не праштају” (Б. Поповић) –
разлоге његове мотивације треба тражити у њему самом!
Но, постоји семантичка разлика између поклањања живота и
праштања.
Већ на почетку, истакнут је као нетко (изузетан, особит, мимо других,
гиздави витез око кога се отимају да му укажу част). Као и на крају.
Идеалиста који безусловно верује људима, а они га изневеравају.
Неко ко код бившег сужња наилази на поверење, поштовање,
разумевање и помоћ, коју су му Југовићи ускратили. Она коју је
кренуо да ослободи ради му о глави, издаје га. Он је не кажњава.
Казна за неверство је већ дефинисана традицијом: “да је растргну
коњ’ма на репове... да јој муж прореже дојке и кроз дојке руке
протурује... да, везана наопачке за дирек, и преливена лојем од
главе до пете, лагано изгара од косе, поред мужа, који то мирно
посматра пијући вино” (Барић). Он то не чини, већ изневерава
традицију.
“Праштање неверној жени је немотивисано, као што су
немотивисана и друга племенита дела: пуштање непријатељског
заробљеника на веру и излагање живота опасности ради
избављења жене” (Деретић) иако ће га и она издати. Мотивација
поступака одређена је песмом – они су ван личних разлога и
побуда – нису из области психолошког, него етичког. Он иде на
Косово не из љубави, већ што је јунак и јуначки статус му налаже
ту обавезу. Уједно, “праштајући он осуђује. Прашта мање
неверство, (кривицу), а осуђује и морално изобличава већу”
(Деретић) – неодазивање Југовића обавези да спасу сестру.
ЗАТО – МИЛИЈИНА ПЕСМА У ИЗУЗЕТНОМ ЈУНАКУ НЕМА ПАНДАН У Н.К.
Бан постаје трагични губитник – парадоксално – онда када победи!
Остаје сам (поверење у жену је дефинитивно изгубљено, а с
тазбином је раскрстио, згађен њиховом спремношћу да је казне,
после свега). Уосталом, однос са женом је проблематичан “Да је
жену толико волео, бан је не би ни оставио када је отишао да се
проводи у тазбини” (Љубинковић). Враћајући се назад, он се
враћа као неко други, човек који је спознао горчину живота.
“Бесповратно згађен, долазећи изнова у тазбину, бан не долази са
припремљеном намером , унапред донетом одлуком да раскрсти
са женином породицом” (Исто). Она у њему полако сазрева. И –
када види шураке да ваде ножеве, “у чину силеџијском и
подлачком”, одлука пада. И “када му се један живот рушио, а
почетак другог није ни назирао – Б. С. је постао свестан вредности
ствари које је до тада сусретао... Постао је свестан својих људских
слабости. Пошто је почео да суди себи, бан уме и може да прашта
другима. Та дубока спознаја невоље и греха самога – допуштају
човеку да суди, да вреднује, да пресуђује.” (Љубинковић).
• „Бeзбрига, доколица, испразни живот у Крушевцу, уживање у
скоројевићским благодатима учинили су да бан […] зачама“
(Љубинковић 2010: 394), да отупи у њему свест о сопственој
дужности и обавези. Све ће то, касније, изоштрити грижа
савести – тј. „свест о сопственој кривици“ (Исто: 381). Мрачно
наличје (властитог) поноса јунак препознаје у својој сенци,
противнику – сопственом у одразу у огледалу. И као израз тог
препознавања јавља се еруптивни бес (уочљив у јунаковом
атипичном изазивању противника на двобој), што кулминира
анималним детаљем клања противника зубима, који као да
израња из мрачних дубина колективног несвесног и њихових
митско-ритуалних транспозиција (в. Лома 2002: 88–89) и
наизглед је потпуно неспојив с углађеним и поноситим
соколом с почетка песме, Страхињом Бановићем.
• Овај Милијин поступак психолошког портретисања епског
јунака нема паралеле ни у једној другој епској песми.
 II Љуба
Кључни елементи карактеризације: мотивација неверства (осуда средине и речи
Југ Богдана:  „Ал’ ако је једну ноћ ноћила,/ „Једну ноћцу шњиме под чадором, / „Не
може ти више мила бити, / „Бог ј’ убио, па је то проклето, /„Воли њему, него тебе,
сине;)
- из перспективе односа према мужу (баново дуго избијање из дома може
указивати на нарушене породичне односе!) и Влах Алији: идилична
сцена са Голеч планине као израз поверења и блискости (колико је њему
мила била / Та робиња љуба Страхинова, / Пануо јој главом на криоце) какву са мужем
никада није успоставила.
У песми, “сви њени поступци су психолошки мотивисани, сви су у складу са
ситуацијом у којој се нашла, цело њено понашање тако је лично женско”
(Деретић) “Песма, дакле, не говори о неверству жене према мужу, него о
неверству човека према човеку... неверству индивидуе према индивидуи”
(Исто). Могући псих. разлози неверства – личне природе: “страх за живот,
материјална корист, жеља за угоднијим животом и сл.” (Исто), можда и
еротска привлачност (ст. 525 Пануо јој главом на криоце, /526 Она држи силна Влах-
Алију).
За разл. од Б.С. разлози и поступци његове љубе су дубоко лични; одсуство
вере у хармонизацију односа с мужем кулминира актом издајства.
 III Стари дервиш

• Проблем (двоструког) двојника:

Старац Милија  Стари дервиш;
Стариш Дервиш  Бановић Страхиња
“Сусрет са старишом дервишем био је опомена бану, као да следећих
двадесетак година гледа у води сопствену слику” (Љубинковић) – слику
негдашњег борца, идеалисте, етички узвишеног, а људски трагично
усамљеног!
- Осврт на лик певача – Старца Милију и индив. особености његове
стилизације, тј. како трад. теми (причи о колективу) он даје модерно
уобличење (трансформишући је у песму о изузетном јунаку).
- Бан поклања љуби живот, али не опрашта неверство. Не могавши да
изгради блискост с другима, а не верујући више људима, остаје као
горда фигура трагичног усамљеника. Његова победа на етичком плану
остаје незатамњена, али зато пораз њега као човека – потпун и дубоко
трагичан.
• Oва епизода представља “искорак из традиције и индивидуални
допринос великог певача. Бан Страхинић и стариша дервиш
представљени су као двојници, у наративној структури песме и по
особинама ликова. У песми Бановић Страхиња обојица су јунаци
изван својих домова (лишени културног простора), који се срећу у
пољу крај Ситнице (на отвореном). Одбачени су из своје социјалне
средине, обојицу изневеравају људи којима припадају, па не добијају
помоћ од оних од којих би се то очекивало: Југовићи не помажу
Страхинићу, а дервиша су опљачкали Турци. И бану и дервишу двори
су похарани и уништени. Обојица се прихватају оружја.
• Усамљени су: бан јаше сам, а дервиш пије сам. Милија коментарише
положај јунака препуштеног самом себи: Бану јутрос нема
пријатеља, а као одјек његових речи дервиш пословично каже: Неста
блага, неста пријатеља. Дервиш но сам лије, но сам чашу пије, кад га
сретне бан Страхинић, а бан на крају свога пута (повратка) каже:
Немам с киме ладно пити вино. Пијење вина је у народним песмама
ритуални чин учешћа у заједници, које не остварује ниједан од ова два
губитника старца Милије.” (Клеут, Перић 2018).
 IV ВЛАХ АЛИЈА
• Хуманизован када коначно оствари блискост са другом зрелом
индивидуом – бановом женом, Влах Алија доживљава пораз у
тренутку када љубав (као његов начин превазилажења
усамљености) постане његова слабост. Кад угледа како хрт
кидише на вољену робињу (А Турчину очи испадоше, / Колико му
нешто жао бјеше, / Те он гледа, што се чини шњоме – ст. 736–
738), „мучна ала“, „силан“ Влах Алија, попушта стисак смрти, а
љубав која га оплемењује постаје разлог његовог пораза.
Страхињић, у том моменту, последњу снагу црпе из безизлаза и
очаја и односи Пирову победу, спасавајући не ону коју воли, већ
ону за коју му дужност налаже да је спасе (в. Деретић 2006: 143),
ону која га је издала, која брани другог – свог отмичара. *
• Да је мотив љубави присутан у карактеризацији јунака,“ али не у
вези с ликом јунака, него с ликом његовог противника, Влах-
Алије“, приметио је први Ј. Деретић (2006: 143).
- противник- контрастно осветљава главног јунака
• Антагонисти, јунак и противник, приказани су као усамљеници
(један својевољно, други – издајом најближих) – и просторном
карактеризацијом, и карактеризацијом бројем и
егзистенцијално. Обојица су трагични у својој љубави или
немогућности да је остваре (Бан бира жену из свог социјума и
не успева са њом да се зближи; противнику то успева, пошто је
отме супротној страни). И Бан (прослављен и дворен, али
остављен у невољи) и његов непријатељ (толерисани
одметник, пуштен да чини по своме) губе везу са својим
примарним колективом. Влах Алија, обестан, дрзак, храбар и
осион, као да представља сенку главног јунака, оличавајући
негативну страну јуначког погледа на свет – самопотврђивање
које се троши у славољубивости, „хиперболисаном
индивидуализму“, сталној потреби за доказивањем, самовољи
и осионости”
• Откривајући своје „друго ја“ у Влах Алији и побеђујући га,
Страхиња Бановић пролази кроз преображај и довршава свој
пут индивидуације (Клеут, Перић 2018).
 Преглед литературе
- В. С. Караџић, Српске народне пјесме, II, br. 44, Бгд, 1964.
- Х. Барић , “Нетко бјеше Страхињићу Бане”, 199-209.
- Б. Поповић, “О ‘последњим стиховима’ песме Бановић
Страхиња”, у књ. Народна књиж., прир. В. Недић, стр. 183-198.
• Ј. Деретић, “Бановић Страхиња у кругу варијаната”, у књ. Клеут,
Марија. Реликвије из старине. Нови Сад: Дневник, 2006, стр.
105-158.
• Н. Љубинковић, “Губитници Старца Милије”, у књ. Трагања и
одговори, 2010, стр. 373-395.
• Љ. Пешикан Љуштановић, Кад је била кнежева вечера, Нови Сад,
2009, 31-52.
• Клеут, Перић 2018: Двојници Старца Милије у светлу
традиционалних представа о двојнику код Словена, Српска
славистика: колективна монографија, том II, Београд: Савез
славистичких друштава Србије, 2018, 173-181.