Архитектура рачунара

Презентацију припремио: Никола Драгић 8/5

 Шта је рачунар?
•Рачунар или компјутер је сложен уређај који служи за извршавање математичких
операција или контролних операција које се могу изразити у нумеричком или логичком
облику. Рачунари су састављени од компонената које обављају једноставније, јасно
одређене функције. Комплексна интеракција тих компонената резултира способношћу
рачунара да обрађује информације.
•Конвенционално, компјутер се састоји од бар процесорског елемента, типично централне
процесорске јединице (CPU), и неке форме меморије.
•Механички аналогни рачунари су почели да се појављују у првом веку и касније су
коришћени у средњем веку за астрономске прорачуне. Током Другог светског рата,
механички аналогни рачунари су коришћени за специјализоване војне намене. Током тог
времена развијени су први електронски дигитални рачунари. Оригинално они су били
величине велике собе, конзумирајћи количину енергије једнаку количини неопходној за
напајање неколико стотина модерних персоналних рачунара (PC).
 Архитектура рачунара
• Архитектура рачунара је унутрашња структура дигиталног рачунара коју сачињава дизајн и распоред скупа инструкација и регистара
за складиштење података. Одређена рачунарска архитектура се бира имајући у виду тип програма (софтвера) који ће се на њему
извршавати (пословни, научни, опште намјене, итд). Главне компоненте или подсистеми једне рачунарске архитектуре су
улазно/излазни уређаји, складиштење (примарна и секундарна меморија), комуникација, контрола и процесовање. За сваки се
може рећи да поседује властиту, посебну архитектуру. У рачунарској науци и инжењерству, архитектура рачунара је скуп
дисциплина која описује рачунарски систем наводећи његове делове и њихове односе.
• На пример, на високом нивоу, рачунарски инжењери могу бити забринути како централна процесорска јединица (ЦПУ) делује и
како користи меморију рачунара. Неке модерне (2011) рачунарске архитектуре укључују кластере рачунарства и неуједначен
приступ меморији. Рачунарски инжењери користе рачунаре за дизајн нових технологија у рачунарству. Иако је дизајн веома лако
променити, компајлер дизајнери често сарађују са архитектама, предлажући побољшања у сету инструкција. Модерни емулатори
могу мерити време у циклусима генератора такта: проценити потрошњу енергије у џулима и дају реалне процене величине кода у
бајтовима. Они утичу на погодност корисника, трајност батерије, као и величине и цену највећег физичког дела рачунара: меморији.
То јест, они помажу да процени вредност рачунара.
• Прва документована рачунарска архитектура била у преписци између Чарлса Бебиџа и Аде Ловлејс, у којој је описана аналитичка
машина. Још један пример је први нацрт извештаја Џона фон Нојмана о ЕДВАЦ из 1945, који је описао организацију логичких
елемената. IBM га користи за развој рачунара IBM 701, првог комерцијалног рачунара са ускладиштеним програмима, испорученог
почетком 1952.
• Термин „архитектура“ у рачунарској литератури може се пратити на раду Лајле Р. Јохнсон, Мохамед Усман Кхана и Фредерика П.
Броокс, Јр, 1959- чланова одељења Машинске организације у главном истраживачком центру IBM-а. Џонсон је имао прилику да
напише истраживачки рад о Стречу, IBM - развија суперрачунар у научној лабораторији Лос Аламос. Да би описао ниво детаља за
разматрање рачунара, он је истакао да је његов опис формата, инструкција, типове хардвера параметара, брзине и побољшања
били на нивоу " архитектуре система " -термин који се чинило више него користан " машинска организација“.
 Делови рачунара
• Рачунар се састоји од различитих конпоненти које граде једну
целину:
• Процесор
• Матична плоча
• Рам меморија
• Ром меморија
• Хард диск
• Напајање
• Графичка картица
 Процесор
Централна процесорска јединица (ЦПУ) је сет електронских кола унутар рачунара на којима се извршавају инструкције
рачунарског програма путем извођења основних аритметичких, логичких, контролних и улазно/излазних (I/O) операција
спецификованих инструкцијама. Рачунарска индустрија је користила термин „централна процесорска јединица” још од раних
1960-их. Традиционално, термин „ЦПУ” се односи на процесор, специфичније на његову процесорску јединицу и контролну
јединицу (CU), при чему се прави разлика између тих сржних елемената рачунара и спољашњих компоненти као што су
главна меморија и I/O електронска кола.

Процесор (у рачунарству) је извршна јединица — прима и извршава инструкције прочитане из одговарајуће меморије. Када се
каже само „процесор“ најчешће се мисли на централни процесор (енгл. central processing unit — CPU, централна процесорска
јединица), али постоје и процесори специјалних намена као што су процесори сигнала, разни графички процесори, итд. Сам
по себи процесор не чини рачунар, али је један од најважнијих делова сваког рачунара.

Форма, дизајн, и имплементација централних процесорских јединица су се променили током њихове историје, али њихов
фундаментални оперативни мод је остао скоро непромењен. Главне ЦПУ компоненте су аритметичко-логичка јединица (АЛУ)
која врши аритметичке и логичке операције, процесорски регистри који снабдевају операндима АЛУ и чувају резултате АЛУ
операција, и контролна јединица која оркестрира преузимање (из меморије) и извршава инструкције усмеравајући
координисане операције АЛУ, регистара и других компоненти.

Данас већина процесора поседује и интегрисану графику која има исту функцију као крагичка картица
 Матична плоча
• Матична плоча представља електронску штампану плочу која повезује све делове рачунара. На
њој се налази сет управљачких чипова који контролишу меморију, магистралу, диск, улазно-
излазне операције. Реализује се као вишеслојна штампана плоча (Printed Circuit Board - PCB) и на
њој се налазе кључне компоненте рачунарског система као што су процесор, меморијски модули,
управљачка кола, контролери и конектори за проширења.
• Све интерне и екстерне рачунарске компоненте се међусобно, директно или индиректно, повезују
преко матичне плоче, електронским везама које су изведене бакарним водовима и површинама.
Елементи који на матичној плочи омогућавају прикључивање других елемената рачунара се
називају конекторима или подножјима (slot). Поред многобројних интегрисаних елемената -
чипова, на плочи се налазе отпорници, диоде, транзистори, 7 завојнице и други елементи који су
потребни да би се генерисали и преносили сигнали потребни за рад рачунара.
• Матичне плоче су током времена преузимале на себе све више и више функција осталих делова
рачунара. Тако, врло брзо су се појавиле плоче које имају уграђену графичку картицу, затим
уграђену и звучну картицу, па мрежну итд. Овакве „уграђене“ (или „интегрисане“) картице
углавном важе за мање квалитетне него спољашње, премда се та разлика током времена
смањује, што нарочито важи за звучне и мрежне картице.
 Графичка картица
• Графичка карта, видео карта, графички адаптер или графички акцелератор је компонента рачунара
намењена за обраду и приказ визуелних података на одговарајућим излазним уређајима, нпр. на
монитору. Поред овога се може користити и за обраду неграфичких података док је у скорије време
приметан тренд да се на графичке карте пребацују послови који су традиционално припадали
централним процесорима.
• Модерне графичке карте осим ове основне функције такође на себе преузимају бројне послове са
поља рачунарске графике, чиме од њих растерећују остатак система. Иако се графичке карте могу
наћи у интегрисаном облику у склопу матичне плоче, у задње време се у већини случајева јављају
као посебна компонента, посебан систем који има читав низ подсистема.
• За разлику од интегрисаних графичких карти које имају мали капацитет сопствене меморије и
обично користе системску меморију, нове графичке карте поседују сопствену меморију која се
користи само за графику, и која је посебно модификована.
• Скоро све матичне плоче имају опцију искључивања интегрисане графичке карте и могућност да на
себи приме модерну графичку карту са врло високим перформансама преко AGP, PCI и PCI-E
магистрала.
 Рам и ром меморија
• RAM (меморија са случајним приступом), означава врсту меморије која је директно адресибилна и њеном садржају се може
приступити по произвољној локацији, а не само редом (секвенцијално, као код трака). RAM дозвољава да се подаци узимају
директно у насумичном редоследу. Код других медијума, попут тврдих дискова, CD-ова, DVD-ова и магнетних трака, као и
примитивних типова меморија попут добош меморије, подаци се записују у предодређеном реду, узастопно, због
ограничења механичког дизајна. Због тога, време приступања датој локацији варира зависно од физичке локације. Најчешће
се користи у рачунарима као примарна или главна меморија. Данас је RAM у облику интегрисаних кола. Стриктно говорећи,
модерни типови DRAM-а немају насумичан приступ, пошто се подаци читају у рафалима, иако је име DRAM остало. Ипак
многи типови SRAM-а, ROM-а, OTP-а и NOR флеша и даље имају случајан приступ и у стриктном смислу.
• RAM се повезује са непостојаним типом меморије (као што су DRAM меморијски модули), где се информације губе ако
нестане струје. Многи други типови постојане меморије су RAM такође, укључујући већину ROM и један тип флеш меморије
зван NOR флеш. Први RAM модули на тржишту су направљени 1951. и продавани су до краја 1960-их. Под термином RAM се
често сматрају меморије које губе садржај по престанку напајања (нпр. насупрот ROM меморијама), али то није неопходно
јер скраћеница RAM једино означава слободу у редоследу приступа.
• ROM (меморија само за читање) је врста меморије која се користи у рачунарима и другим електронским уређајима. Подаци
складиштени у РОМ меморији не могу бити измењени, или могу бити измењени споро и са тешкоћама, па се углавном
користи за firmware. Иако се дискретна кола у принципу могу мењати, интегрисана кола не могу и бескорисна су ако су
подаци оштећени. Упркос једноставности, брзини и економичности маск РОМ меморије, угњеждени системи (embedded
system) често праве репрограмабилне меморије које су флексибилније и јефтиније.
• Друге врсте сталне меморије као што су ЕПРОМ и ЕЕПРОМ називају се скраћено само РОМ меморије иако се ови типови
меморије могу брисати и репрограмирати више пута, с тим што уписивање у меморију може трајати дуже и може захтевати
другачију процедуру за уписивање него што је потребно учинити за читање. Када се говори на мање прецизан начин, РОМ се
односи на сталну меморију за складиштење програмског кода или неизменљивих података.
 Хард диск
• Тврди или чврсти диск (hard disk – хард диск или hard drive – хард драјв) је врста секундарне меморије. Подаци се снимају
магнетним путем, у концентричним круговима (цилиндрима) на површини тврдих округлих плоча (дискова). Тврди дискови су се
појавили на технолошкој сцени 1956. године, као изум предузећа ИБМ, и након свог изласка на тржиште постали су доминантна
технологија за секундарно складиштење података у типичним рачунарским системима током 1960-их. Данас тврди дискови се
користе у многим рачунарским системима. Недавне иновације су технологије попут тврдих дискова без покретних делова које
користе флеш меморију и NAND технологије, полако почињу да потискују магнетске дискове с појединих система као што су
преносници.
• Тврди дискови састоје се од једног или више кружних плоча затворених у херметичком кућишту. Ове кружне плоче врте се око
једне средишње осе уз помоћу електромотора. Плоче су обично направљене од легуре неког метала (гвожђа, алуминијума или
неке друге комбинације), док су код неких тврдих дискова плоче израђене од стакла. У процесу израде плоче се обично
пресвлаче танким слојем неке феромагнетске материје. Читање и записивање података врши се уз помоћ посебне магнетске
главе која лебди непосредно изнад магнетског слоја. Код тврдих дискова с више плоча, магнетске главе су на свакој плочи и
некада с обе стране плоче. Магнетске главе постављају се на посебне носаче који је управљан с посебним механизмом и
управљачком јединицом. Подаци који се записивају односно читају преко магнетских глава користе разне кодне и модулацијске
системе (FM, MFM, MMFM). Предност тврдих дискова је да се подаци могу читати: у следу, један за другим, или ван реда с било
које тачке коју магнетска глава може досећи.
• Ова особност приступа ван реда, довела је до револуције у обради подататака на рачунарским системима, јер више није било
потребно читати магнетске траке од почетка до места где се налазе подаци, или читати бушене картице које су заузимале много
простора и на које није било могуће спремити много података. Ова иновација омогућила је развој нових операционих система,
као и развој нових апликацијских програма у којима се подаци могу обрадити у стварном времену.
Хвала на пажњи!