1

ELEKTROMAGNETNA ZRAČENJA
TALASNO – KORPUSKULARNE PRIRODE
• Pitanje prirode svetlosti privlačilo je pažnju istraživača još od
najranijih vremena.
• Shvatanja o prirodi svetlosti znatno su menjala s razvojem nauke,
tako da se ni danas taj problem ne smatra potpuno okončanim.
• Međutim, prve naučne teorije o prirodi svetlosti datiraju iz
XVIIveka.
• Izučavajući prirodu svetlosti Isak Njutn je postavio 1675. godine
teoriju, po kojoj se svetlost svodi na kretanje veoma malih i brzih
čestica, tzv. korpuskula, čije se kretanje pokorava zakonima
klasične mehanike.
• Time je Njutn postavio tzv. korpuskularnu teoriju o prirodi
svetlosti.

2
• Prema ovoj teoriji, svetlost se od svetlosnog izvora prostire u
vidu čestica na sve strane.
• Odbijanje svetlosti tumačeno je kao odbijanje elastičnih lopti od
prepreke. Različite boje tumačene su kao postojanje čestica
različite veličine.
• Holandski naučnik Kristijan Hajgens postavio je, skoro u isto
vreme, talasnu teoriju o prirodi svetlosti.
• Prema ovoj teoriji, svetlost je talasne prirode.Odbijanje svetlosti
objašnjava se isto kao i odbijanje svakog drugog talasa,dok su
boje svetlosti opisivane postojanjem svetlosti različitih talasnih
dužina.
• Međutim, kada je Maksvel 1863. godine postavio teoriju
elektromagnetnih talasa, mnogi naučnici su smatrali da je
Hajgensova teorija o talasnoj prirodi svetlosti jedina ispravna.
• Talasna priroda svetlosti kasnije je potvrđena interferencijom,
difrakcijom i polarizacijom svetlosti.
3
• Ova teorija nije mogla da prevagne u to vreme, jer  je Njutn još
uvek bio jak autoritet u odnosu na Hajgensa.
• Međutim, kada je Maksvel 1863. godine postavio teoriju
elektromagnetnih talasa, mnogi naučnici su smatrali da je
Hajgensova teorija o talasnoj prirodi svetlosti jedina ispravna, a
da Njutnovu korpuskularnu teoriju treba odbaciti.
• Posle ovoga prevagu je dobila talasna teorija svetlosti, tim pre što
su se njome lako opisivale mnoge svetlosne pojave – odbijanje,
prelamanje, polarizacija, interferencija i difrakcija svetlosti- čime
je i dokazana talasna priroda svetlosti.
• Dalja istraživanja svetlosti pokazala su da svetlost ima identična
svojstva kao i ostali elektromagnetni talasi i da je među njima
jedina razlika u talasnoj dužini - za vidljivu svetlost ona iznosi od
380 - 760 nm.

4
• Talasna teorija nije mogla da objasni neke pojave vezane za EM
talase vrlo visokih frekvencija - infracrveno zračenje, vidljiva
svetlost, ultraljubičasto zračenje, X-zraci, -zraci.
• Zatim:
• zakon zračenja apsolutno crnog tela,
• fotoefekat,
• pojavu atomskih spektara itd...
• Nedostaci Maksvelove teorije su doveli do razvoja kvantne
fizike.

5
• Nemački naučnik Plank 1900. godine, proučavjaući problem zračenja
apsolutno crnog tela, postavio je teoriju kvanta.
• On je pretpostavio da se zračenje tela vrši u strogo određenim
količinama energije, tzv. kvantima.
• Ova teorija kao da ide na ruku Njutnovoj korpuskularnoj teoriji i pored
toga što se kvanti energije ne zamišljaju kao čestice u mehaničkom
smislu , već kao fotoni svetlosti , koje prvenstveno karakteriše energija
kojom raspolažu.
• Koristeći kvantnu teoriju, Ajnštajn je uspeo da objasni fotoelektrični
efekat1905. godine i za to je dobio Nobelovu nagradu.
• Istraživači su bili u dilemi.
• Za koju se teoriju opredeliti?
• Pokazalo se da su i jedna i druga teorija pogodne za objašnjenje nekih
svetlosnih pojava.
• Ovu dilemu rešio je 1924. godine francuski naučnik Luj de Brolj. On je
uveo pretpostavku da se svetlosti pa i svakoj čestici u kretanju
može pripisati i talasna i korpuskularna priroda.
• Kasnije je to nepobitno dokazano.
6
ZAKONI ZRAČENJA APSOLUTNO CRNOG TELA
• Usled termalnog kretanja molekula i atoma, svako telo na
temperaturi iznad apsolutne temperature zrači
elektromagnetne talase.
• Sa porastom temperature raste intenzitet termalnog kretanja i
količina zračenja koje ono emituje.
• Promena temeprature tela u znatnoj meri utiče i na vrstu
zračenja.
• Eksperimentalno je utvrđeno da telo na temperaturi oko 500⁰C
zrači vidljivu crvenkastu svetlost.
• Spektralna raspodela emitovane svetlosti menja se sa promenom
temperature.
• Na istim temeraturama bolje zrače tela koja bolje apsorbuju
toplotno zračenje.
• Glavni faktor koji utiče na ovaj proces je boja tela.
7
• Tela crne boje više zrače od tela drugih boja.
• Tela crne boje takođe više i apsorbuju toplotu od tela drugih
boja.
• Takvo telo koje predstavlјa idealni apsorber i emiter
zračenja zove se - apsolutno crno telo.
• Apsolutno crno telo je telo koje potpuno apsorbuje zračenje
svih talasnih dužina.
• Takvo telo ne postoji u prirodi, ali se može
predstaviti kutijom sa hrapavim
zidovima i malim otvorom, pa kada se
zračenje″pusti″u takvu kutiju, dolazi do
višestruke refleksije i zračenje biva
uhvaćeno unutar kutije.
• Sa druge strane, kada se šupljina zagreva do temperature T
zračenje napušta šupljinu koja time postaje savršen emiter. 8
• Kirhofov zakon
• Eksperimentalno utvrdio da je ukupna izračena energija nekog
zagrejanog tela E srazmerna njegovoj emisionoj moći I
(intenzitet), površini tela S i vremenu zračenja t: E  ISt

• Emisiona moć zagrejanog tela – količina energije koju zrači telo

sa jedinične površine u jedinici vremena: E
I
St
• Energija koja sa jednog tela padne na drugo telo se apsorbuje,
reflektuje ili propušta, te je:
I  I   I r  I
• Odnosno:   r    1
gde su: α- koef. apsorpcije,
r - koef. refleksije,
τ – koef. transmisije
9
• Ako je:
• α = 1 – apsolutno crno telo – apsorbuje svu energuju koja padne na njega
• r = 1 – apsolutno belo telo – reflektuje svu energuju koja padne na njega
• τ =1 – dijatermičko telo – apsolutno propustljivo telo.
• Proučavajući odnose apsorpcione i emisone moći Krihof je došao da
važnih zaključaka – objedinjenih u Kirhofovom zakonu.
• Kirhofov zakon: odnos između emisionih moći ma kojih dveju
površina na datoj temperaturi jednak je odnosu njihovih koeficijenta
apsorpcije, tj.: I1 1

I2 2
• Odnos emisione i apsorpcione moći nekog tela zavisi od njegove
prirode.
• Što je veća sposobnost tela da aporbuje zračenje, veća mu je i
sposobnost da emituje isto.
• Kirhof je eksperimentalno dokazao da emisona moć jednod tela zavisi
od talasne dužine emitovanog zračenja i njegove aposlutne temeprature:
I  f ( , T )
10
• Eksperimentalno se pokazalo se da u stanju ravnoteže emitovano
zračenje ima dobro definisanu, neprekidnu distribuciju energije:
da svakoj talasnoj dužini (frekvenciji) odgovara neka gustina
energije koja zavisi od hemijske strukture objekta ali ne zavisi,
recimo, od njegovog oblika, već samo od temperature, kao na
slici.

• Spektralna raspodela
gustine energije za
različite temperature
crnog tela.
11
• Kvantna svojstva elektromagnetnog zračenja.
"Ultravioletna katastrofa".
• Rejli i Džins su pokušali da objasne eksperimentalnu krivu gustine
energije zračenja apsolutno crnog tela u(ν) (zagrejanog tela) tako
da su njegove atome poistovetili sa oscilatorima (električnim
dipolima) koji pri svom oscilatornom kretanju emituju
elektromagnetno zračenje.
• Energija oscilatora kontinualno zavisi od temperature: E  kT
k  1,38 10 23 J / K
- Bolcmanova konstanta
• Rezultat je kriva koja pokazuje
poklapanje sa eksperimentom samo
u oblasti niskih frekvencija
(velikih talasnih dužina).
12
• Plankov zakon zračenja
• Pokušaji teorijskog odredjivanja emisione moći zračenja
apsolutnog crnog tela sa aspekta klasične fizike nisu bili uspešni.
• Maks Plank (1900.) uzima da se energija oscilatora (rezonatora)
ne menja kontinualno, već diskretno, u koracima – kvantima (tj.
da je kvantovana veličina).
• Energija kvanta je funkcija frekvencije ν.
• Energija može da im se promeni samo za tačno određen iznos
energije:
E  nh
gde je n=0,1,2,3.. –kvantni broj
(celobrojne vrednosti)
h  6,62 10 34 Js
- Plankova konstanta.

13
• Plankov zakon zračenja : Plankov zakon zračenja definiše
gustinu energije zračenja crnog tela kao funkciju temperature T i
frekvencije ν (odnosno λ):

8h 3 1 8hc 1
u ( , T )  3 h
 u ( , T )  5 hc
c 
e kT
1 e kT
1

• Ona se tačno uklapa u rezultate raznih eksperimenata distribucije zračenja,

prikazanih na prethodnoj slici (graf. b).
14
• Štefan-Bolcmanov zakon
• Eksperimenti pokazuju da je brzina gubitka toplote direktno
poroporcionalna četvrtom stepenu njegove temeprature i da je za
crna tela veća nego za bela, kao i za tela veće površine:
Q
 eST 4
t
• gde su :
σ – Štefan - Bolcmanova konstanta,
S – površina tela, a e – emisivnost:
za crna tela e=1, za bela e=0.
Q
t

 eS Ts4  Tt 4 
• Ts – temperatura okoline;
• Tt – temperatura tela.
15
• Štefan-Bolcmanov zakon: Energija koju izrači apsolutno crno
telo sa jedinice površine u jedinici vremena (intenzitet ili ukupna
snaga po jedinici površine isijane energije - emisiona moć)
proporcionalna je četvrtom stepenu njegove apsolutne
temperature: I  eT 4 J / sm 2

•   5,67 10 8 J / s (m 2 K 4 )
- Štefan - Bolcmanova konstanta
• Emisiona moć I (sposobnost) bilo kojeg tela zavisi od relativne
emisione sposobnosti tela e (0 < e < 1), koja je karakteristika
materijala i strukture površine tela koje zrači.
• Iz Plankovog zakona
zračenja Štefan –
Bolcmanov zakon :

I (T )   u ( , T ) d
0
I (T )  5,67 10 8  T 4 J sm 2
16
Zračenje crnog tela zavisi od temerature!

17
• Vinov zakon

• Emisioni spektar crnog tela na 5800 K (temperatura površine Sunca) i 2800 K

(temperataura vlakna sijalice).
• Sunce emituje većinu zračenja u VIS, dok sijalica emituje uglavnom u IC.
• Ukupna izračena energija (površina ispod krive) je proporcionalna
četvrtom stepenu apsolutne temperature (Štefan-Bolcmanov zakon) ako se T
poveća 2 puta, izračena energija se poveća 16 puta!
18
• Vinov zakon: talasna dužina koja odgovara maksimalnoj
emitovanoj energiji obrnuto je proporcionalna odgovarajućoj
apsoplutnoj temperaturi:

maxT  b maxT  2.9  10  T mK 

• 3

• Vinova konstanta –
b  0,289 10 2 mK

• Merenjem te talasne
dužine možemo da
odredimo kolika je
temperatura površine
objekta koji zrači.
• Iz Plankovog zakona
zračenja Vinov zakon:
u ( , T ) 1
0 m  0,289 10  2
T

19
Intenzitet zračenja crnog tela zavisi i od talasne dužine
emitovanog zračenja.

20
FOTOELEKTRIČNI EFEKAT
• Pojava da neki metal kada se osvetli
zrači elektrone – Herc 1887. godine.
• Ovaj proces je (kao i zračenje crnog tela) bio u
suprotnosti sa klasičnom fizikom.
• Eksperimentalno ustanovljene osobine:
• Kada EM zračenje dođe na metal elektroni bivaju odmah izbačeni;
• Menjanjem frekvencije upadnog zračenja uočava se granična frekvencija
ispod koje se efekat ne ispoljava;
• Menjanje intenziteta zračenja ne utiče na kinetičku energiju elektrona;
• Broj emitovanih elektrona je srazmeran intenzitetu EM zračenja;
• Osobine koje je predviđala klasična fizika:
• Elektroni ne bi trebalo da budu izbačeni odmah – dok ne nakupe dovoljno
energije;
• Promena frekvencije zračenja ne bi smelo da utiče na proces;
• Povećanjem intenziteta bi trebalo da raste kinetička energija elektrona a
ne broj emitovanih elektrona;
  21
• 1905. god, fotoefekat je
objasnio Ajnštajn (dobio
Nobelovu nagradu za to 1921.
godine).
• Polazna pretpostavka –
EM zračenje je kvantovano – sastoji se iz “čestica”.
• Kvant EM zračenja – foton:
Eh 
• Energija se niti zrači niti apsorbuje u proizvolјnim iznosima već samo u tačno
određenim.
• Posledica: kinetička energija fotoelektrona je
jednaka razlici energije fotona i izlaznog rada:

• Granična frekvencija (ispod kojeEke  h  E v

se on ne dešava) fotoefekta se dobija
u graničnom slučaju :
  h 0  E v
22
MODELI ATOMA
• U današnje vreme je poznato da se atom sastoji od relativno malog
pozitivno naelektrisanog jezgra (≈10−15m) oko kojeg se kreću
negativni elektroni na relativno velikom rastojanju (poluprečnik
atoma ≈10−10m).
• Prvi model atoma je statički model - Tomsonov model: atom jeste
neutralan ali ima u sebi i + i – naelektrisanja – 1903. model
“puding sa šlјivama” u kome elektroni “plivaju”-osciluju oko
ravnotežnih položaja u “moru” pozitivnih naelektrisanja.

23
• Drugi model atoma je predložio Raderford(1911.) na osnovu
eksperimenata sa rasejanjem α-čestica (jezgra He) na tankim
metalnim folijama i saznanja da je masa atoma skoncentrisanau
relativno maloj zapremini - jezgru atoma.
• Radefordov model- dinamički (planetarni) model atoma
pretpostavlja da elektroni kruže oko jezgra, kao planete oko Sunca i
da je naelektrisanje jezgra jednako naelektrisanju svih elektrona.

24
• Raderfordov model nije mogao da objasni stabilnost atoma i linijski
karakter spektara, jer, prema klasičnoj fizici, ubrzano kretanje
elektrona oko jezgra znači i stalnu emisiju energije u obliku
elektro-magnetnih talasa (kontinualni spektar) i stalno smanjenje
radijusa putanje.
• Eksperimentalni podaci su ukazivali da pobuđeni izolovani atomi
(razređeni gas) emituju linijski spektar, karakterističan za hemijski
element koji vrši emisiju.
• Vodonikov spektar sadrži grupe linija (spektralne serije) čije se
talasne dužine ređaju po određenom pravilu.

25
• Borov model atoma
• Nils Bor (1913.) je kombinovao Raderfordov planetarni model
atoma sa idejama Planka i Ajnštajna o kvantovanju (diskretnosti)
energije atoma i elektromagnetnog zračenja, što je rezultovalo
definisanjem dva postulata kojima se opisuje atom.
• Pretpostavke i postulati na kojima se bazira Borov model atoma su
sledeći:
• I Borov postulat: Atom se može naći u nizu diskretnih stacionarnih
stanja u kojima niti emituje, niti apsorbuje energiju. U tim stanjima
elektron se kreće oko jezgra u atomu po kružnoj putanji pod
uticajem Kulonove električne privlačne sile.
Moment impulsa (količine kretanja)
elektro-
na u takvim stanjima ima takođe
diskretne vrednosti h
L me vr  n i zadovoljava:
, n  1,2,3...
2 26
• II Borov postulat: Atom emituje ili
apsorbuje energiju u vidu kvanata
elektromagnetnog zračenja hν
prilikom promene stacionarnog
stanja, tj. prelaska elektrona između
različitih orbita: En  Em  h
• Drugim postulatom se opisuje linijski karakter atomskih spektara.
• Na osnovu ovih postulata, izračunati su poluprečnici kružnih
putanja elektrona i energije elektrona E u stacionarnim stanjima
(zbir kinetičke i potencijalne energije u električnom polju jezgra).
• To su takođe veličine sa diskretnim vrednostima -tzv. kvantovane
veličine.

27
   0h2  2
rn   2
n , n  1,2...
 me Z 

 me 4 Z 2  1
En   2 2  2 , n  1,2...
 8 h  n
 0 

• Energija je negativna – energija veze. Isti iznos ima i energija

jonizacije.
1 me 4 Z 2
E n  E0 2 E0   2 2  13,6eV
n 8 0 h

2
• Poluprečnici “orbita” su kvantovani: rn  r0 n
r0  0,529 10 10 m - Borov radijus.
me 4 Z 2  1 1 
E n  E m  h hv  E n  E m   2 2  2 2
8 h0
n m 
28
• Spektar vodonikovog atoma
• Prema Borovoj teoriji, energija
elektrona u stacionarnom stanju
zavisi samo od jednog, glavnog
kvantnog broja n.
1  1 1 

R 2  2
  n f mi 
 
• R= 1.097 x 107 m-1 – Ridbergova
konstanta

29
• Kasnije je Borov model modifikovan i primenjen za slučaj
vodoniku sličnih jona, osnosno sa jednim elektronom u omotaču
atoma (He+, Li2+, Be3+).
1  1 1 
 ZR 2  2  - Z – nalektisanje jona
  n f mi 
 

• Neuspesi Borovog modela atoma: spektri (položaj i intenzitet

linija) višeelektronskih atoma.
• Modifikacija Borovog modela od strane Zomerfelda uvodi
pretpostavku o eliptičnosti orbita elektrona i novi kvantni broj -
orbitalni kvantni broj l, koji karakteriše stanje elektrona u različitim
orbitalama sa istom vrednošću n: n  nr  n

30
TALASNA SVOJSTVA MATERIJE
• Luj De Brolji (1924. god.) je postavio obrnuto pitanje: Ako
svetlost osim talasnih poseduje i čestična svojstva, da li onda
česticama supstance, kao što su, na primer, elektroni, treba takođe,
osim čestičnih, pridružiti i talasna svojstva?
• Njegovu teoriju su potvrdili Džermer i Dejvison 1927. god. u
eksperimentu, kojim je dokazana difrakcija elektrona na kristalima.
•   h - De Broljeva talasna dužina, p – impuls čestice.
p

• Borov kvantni uslov za moment impulsa koji je bio “veštački”

uveden je zapravo posledica talasnih osobina elektrona!
nh
n   2rn
me v

31
• Kvantno-mehanički model atoma
• Za razliku od Borovog shvatanja strukture atoma koje pretpostavlja
postojanje jednog kvantnog broja n kojim se određuje orbita i
energija elektrona, savremena kvantna mehanikaje u fiziku atoma
uvela 4 kvantna broja pomoću kojih opisuje stanje elektrona ne samo
u atomu tipa vodonika veći u višeelektronskim atomima:
• n - glavni kvantni broj - određuje ukupnu energiju e atoma - (n=1, 2..)
• l - orbitalni kvantni broj - određuje moment impulsa (količine kretanja)
koji elektroni poseduju zbog orbitalnog kretanja -(l=0, 1, 2, …, (n−1))
• ml -orbitalni magnetni kvantni broj - određuje ponašanje elektrona u
atomskoj orbiti u primenjenom spoljašnjem magnetnom polju, i može
imati vrednosti: ml= −l, …, −2, −1, 0, 1, 2, …, l
• ms - spinski magnetni kvantni broj - određuje spinski moment impulsa
koji elektroni poseduju zbog spina, i uzima vrednosti dve projekcije:
(ms= −½, + ½)

32
• Kvantno mehanički model atoma
• Prema kvantno-mehaničkom pristupu, u
atomu položaj elektrona se ne može
potpuno sigurno odrediti, već se može
govoriti samo o većoj ili manjoj
verovatnoći nalaženja elektrona u
nekom delu prostora oko jezgra.
• Položaj elektrona se uobičajeno
predstavlja oblakom verovatnoće, čija
se gustina menja postepeno od tačke do
tačke.

33
• Problem poretka elektrona po elektronskim ljuskama (omotačima,
karakteriše ih glavni kvantni broj n) i podljuskama (karakteriše ih
orbitalni kvantni broj l) kod atoma sa više elektrona u osnovnom
(stabilnom) stanju rešio je Pauli (1925.) definisanjem tzv.
Paulijev princip isključenja: U atomu dva elektrona ne mogu
imati iste vrednosti sva 4 kvantna broja (n, l, ml, ms) ili dva
elektrona u atomu se ne mogu naći u istom kvantnom stanju.
• Raspored elektrona po
kvantnim stanjima naziva
se elektronska konfiguracija
atoma.

34
• Otkriće atomskog jezgra (Raderford, 1911.,
rasejanje α-čestica) – skoro celokupna masa
atoma je skoncentrisana u prostoru
dimenzija 10−15 m.
• Jezgro sadrži protone - Z i neutrone - N.
• Broj protona Z određuje redni broj elementa u Periodnom sistemu, a
zbir broja protona (Z) i neutrona (N) daje atomski broj A:
AZ N
A A A A
Z X N Z X XN X
Z Z

• Nelektrisanje jezgra: Ze,

e - elementarno naelektrisanje:
35
• Izotopi nekog hemijskog elementa su atomi čija jezgra imaju
jednak redni broj Z , a različit broj neutrona N.
• Izotopi istog hemijskog elementa se u prirodi nalaze u veoma
različitom međusobnom odnosu, a nekih čak ni nema u prirodi, već
se u veštačkim (laboratorijskim) uslovima pojavljuju – kao rezultat
nuklearnih reakcija.
• Primer: ugljenik : 126C  98.9% ,136C  1.1% , a postoje jos i: 116C i 136C
• Izobari jednak atomski broj A a različito Z i N.
• Izotoni jednak broj N
a različito Z i A.

36
• Poluprečnik jezgra - se odredjuje eksperimentalno ili modelom
tečne kapi:
R  r0 A1 3
• Zavisi od atomskog broja jezgra.
• - redukovani radijus- zavisi od
r0  1.1  1.510 15
m
ekperimentalnih merenja ili detalja
modela.
• Gustina jezgra je konstantna veličina ( model tečne kapi) za sva
jezgra i ne zavisi od vrste atoma.

37
• Defekt mase jezgra i energija veze
• Ukupna masa jezgra nije jednaka zbiru masa protona i neutrona
koji ga sačinjavaju, već je uvek nešto manja:
m j ( Z , A)  Zm p  ( A  Z )mn

R  r0 A1 3

38
• Razlika u masi jezgra i njegovih sastavnih delova se naziva defekt
mase Δm i odgovara energiji veze Ev nukleona u jezgru :
m( Z , A)  Zm p  ( A  Z )mn  m j ( Z , A)
• Energija veze Ev je energija
koju je potrebno uložiti za razlaganje
jezgra, odnosno energija koja se oslobodi pri stvaranju jezgra.
• Prema Ajnštajnovoj relaciji o ekvivalentnosti mase i energije,
defektu mase Δm odgovara energija veze Ev izražena preko relacije:
Ev  mc 2
• Što je energija veze veća, veća je iE stabilnost
( Z , A)
jezgra.
f ( Z , A)  v

• Energija veze po nukleonu A

, je konstantna veličina u
Periodnom sistemu elemenata, što je posledica karakteristika
nuklearnih sila.
• Za sva jezgra u periodnom sistemu kreće se od 6-9 MeV, osim za
deuterijum– oko 2,2MeV.
39
O P T I Č K O Z R A Č E NJ E
• Infracrveno (toplotno) zračenje
• Vidljivo zračenje (svetlost)
• Ultravioletno zračenje
Naziv zračenja Područje zračenja
ULTRAVIOLETNO ZRAČENJE (UV) 100-400 nm
UV-C zračenje 100-280 nm
UV-B zračenje 280-315 nm
UV-A zračenje 315-400 nm
VIDLJIVO ZRAČENJE (SVETLOST) 380-780 nm
ljubičasta 380-436 nm
plava 436-495 nm
zelena 495-566 nm
žuta 566-589 nm
narandžasta 589-627 nm
crvena 627-780 nm
INFRACRVENO ZRAČENJE (IR) 780-106 nm
IR-A zračenje 780-1400 nm
IR-B zračenje 1400-3000 nm
IR-C zračenje 3000-106 nm
40