ТОПЛОТНО ЗРАЧЕЊЕ И ЗАКОНИ ЗРАЧЕЊА АПСОЛУТНО ЦРНОГ ТЕЛА

Један од облика преноса топлоте односно размене енергије између тела је зрачењем,
при чему се топлија тела хладе, а хладнија загревају. Утврђено је да свако тело на
свакој температури емитује електромагнетно зрачење, а да спектар зрачења зависи од
температуре.

Што је виша температура зрачење, као вид преношења топлоте, је интензивније, док је
провођење и струјање интензивније на нижим температурама. За пренос топлоте
зрачењем није потребна материјална средина јер енергију преносе електромагнетни
таласи.

Процес размене топлоте траје све док се не успостави равнотежа међу телима. Тада је
за свако тело израчена енергија једнака апсорбованој енергији електромагнетног
зрачења.

Електромагнетно зрачење које емитују тела на рачун своје унутрашње енергије назива
се топлотно зрачење.

Пре свега треба знати да свако тело које је топлије од своје околине зрачи са своје
површине енергију у виду електромагнетних таласа. Физичари су у другој половини XIX
века открили да хладнија тела емитују дуже таласне дужине, док топлија тела емитују
краће таласне дужине, при покушају да успоставе температурну равнотежу са својом
околином.

Познато је да многа тела, загрејана до високих температура, емитују светлост. Такође,

познато је да светлост има видљиви и невидљиви део спектра, па можемо да кажемо
да постоји светлост у правом смислу (видимо је оком) и светлост у ширем смислу.

Загрејано тело емитује топлотно зрачење (топлоту), електромагнетно зрачење у

инфрацрвеном делу спектра. Ако се тело и даље загрева онда почиње знатније да
 2

емитује и видљиво зрачење, прво у црвеном делу спектра (црвено усијање око 5000C)
а после и у целом видљивом опсегу (бело усијање). На још вишим температурама тело
зрачи невидљиво ултраљубичасто зрачење, док на температурама нижим од
температуре црвеног усијања тело емитује, такође невидљиво, инфрацрвено зрачење
– рецимо радијатори код класичног парног грејања.

Полазна основа у разматрању ових појава били су ставови класичне физике. Теорија се
није поклапала са експериментима у области кратких и ултракратких таласа
(ултравиолетна катастрофа). Настаје криза у физици, која је решена новим (квантним)
приступом овом проблему.

Физичке величине које су физичари у другој половини XIX века употребљавали за

описивање ових феномена:

- Спектрална емисиона моћ тела

e λT на датој температури ( Т ) - бројно једнака
оној количини енергије коју то тело емитује са јединице своје површине у
јединици времена, али у изабраном уском опсегу таласних дужина: од  до +.
- Укупна емисиона моћ тела ET на датој температури (Т) - бројно једнака оној
количини енергије коју то тело емитује са јединице своје површине у јединици
времена, на свим таласним дужинама електромагнетног зрачења које то тело
емитује. Дакле укупна емисиона моћ тела се може добити сумирањем емисионих
моћи тог тела по целом интервалу таласних дужина који то тело емитује.

- Спектрална апсорпциона моћ тела

a λT на датој температури ( Т ) показује који
део енергије – од оне која пада на јединицу површине тела у јединици времена, а
у уском опсегу таласних дужина од  до + - бива апсорбован.

- Укупна апсорпциона моћ тела AT на датој температури ( Т ), аналогно укупној

емисионој моћи, показује који део – од целокупне количине енергије ( дакле
узевши у обзир све таласне дужине, тј. цео спектар електромагнетног зрачења )
која падне на јединицу површине тог тела у јединици времена – бива апсорбован.
Закључак је да се укупна апсорпциона моћ тела може израчунати сумирањем
 3

апсорпционих моћи тог тела по целом интервалу

таласних дужина које падају на то тело, тј. које то
тело апсорбује.

Појам – Апсолутно црно тело

Свако тело на које пада електромагнетно зрачење реагује истовремено на три начина.
Један део зрачења се рефлектује од површине тог тела, други део тело апсорбује, док
преостали део енергије пролази кроз тело. Ако је тело осветљено комплексном белом
светлости, тада се може десити да оно јако рефлектује само једну боју ( док остале
апсорбује и пропушта ) и у том случају ћемо видети да је тело баш оне боје коју добро
рефлектује. Ако тело подједнако добро рефлектује све боје светлости, тада ћемо
видети да је оно беле боје. Међутим ако тело апсорбује скоро сву светлост која на
њега пада, а рефлектује занемарљиво малу количину енергије, тада ћемо видети да је
то тело црно.

Апсолутно црно тело би било оно тело које тотално апсорбује целокупно зрачење које
на њега пада.

На основу претходних разматрања можемо да закључимо да апсорпциона моћ, али и

укупна апсорпциона моћ апсолутно црног тела морају бити једнаке јединици:
a act
λT =1 , tj. ATact =1 .

На први поглед овакво тело, као уосталом и било коју другу идеализацију реалног
тела, је немогуће пронаћи, али у овом случају постоји реално тело које би практично
било апсолутно црно. Замислимо једну лопту чија би унутрашња површина била
пресвучена неким одличним апсорбером (материјал који је црне боје). Ако се у зиду те
лопте налази један мали отвор, тада сам тај отвор можемо сматрати апсолутно црним
телом. Зато што би практично зрак које уђе кроз отвор, после вишеструког одбијања о
унутрашње зидове лопте ( при чему би знатан део енергије, при сваком судару, био
апсорбован), био потпуно апсорбован пре него што би одбијени зрак успео да случајно
 4

погоди отвор изнутра и да изађе напоље. Дакле, споља гледано отвор на оваквој лопти
( али не и цела лопта ) би се уклопио у дефиницију апсолутно црног тела.

Сада треба прихватити као чињеницу могућност да дато апсолутно црно тело емитује
електромагнетно (топлотно) зрачење ако је топлије од своје околине. Рецимо ако
малопре описану лопту загрејемо до температуре белог усијања, тада ће из
унутрашњости лопте, а кроз отвор, бити емитована бела светлост, што уопште не
нарушава чињеницу да ће лопта у својој унутрашњости и даље тотално апсорбовати
сваки зрак који кроз отвор уђе у њу. Дакле апсолутно црно тело се не карактерише
само својом апсорпционом моћи (која је увек једнака јединици), већ у случају да је
оно топлије од своје околине оно се може окарактерисати и његовом емисионом
моћи. А управо у вези са овом емисионом моћи апсолутно црног тела су се појавили
проблеми које је Планк решио својом квантном хипотезом.

Прво је немачки физичар Кирхоф (познат по своја два правила о протицању струје кроз
разгранато коло – Кирхофова правила) открио, половином XIX века, да: однос
емисионе и апсорпционе моћи ма ког тела не зависе од особина тела, већ само од
таласне дужине зрачења и температуре тела (Кирхофов закон зрачења):
e λT
=f ( λ , T )
a λT

где је f ( λ ,T ) нека универзална функција, тј. она мора бити иста за сва тела.

Пошто важи за сва тела, ова релација мора да важи и за апсолутно црно тело.
Међутим, тада Кирхофов закон добија једноставнији облик:
e act
λT
=f ( λ ,T )
aact
λT

пошто је: a act

λT =1

тада је: e act

λT =f ( λ , T )
 5

Десна страна претходне релације, која представља Кирхофов закон примењен на

апсолутно црно тело, је постала предмет научног трагања крајем XIX века. Бројни
научници су безуспешно покушавали да одреде облик ове функције. Проблем је
успешно решио Макс Планк 1900. године.

Еспериментатори су мерили зависност емисионе моћи апсолутно црног тела од

таласне дужине зрачења које оно емитује и од његове површинске температуре.
Резултате својих мерења су могли приказати у облику графика функције од  и Т:

m – таласна дужина која одговара максимуму емисионе моћи, највероватнија таласна

дужина.

Укупна емитована енергија је једнака површини испод графика.

Истовремено дошло је и до два теоријска закона који су се делимично уклопили у
добијене графичке резултате. То су Штефан – Болцманов закон и Винов закон
померања.

Крајем XIX века аустријски физичари Јожеф Штефан (пореклом Словенац) и Лудвиг
Болцман су математички извели да је: укупна емисиона моћ апсолутно црног тела
директно сразмерна четвртом степену његове апсолутне температуре, што представља
дефиницију Штефан – Болцмановог закона. Овај закон се може приказати и следећом
релацијом:
 6

E=σ⋅T 4

W
σ =5 , 67⋅10−8
где је m2 K 4 Штефан – Болцманова константа. Овај закон омогућава

израчунавање укупне емисионе моћи апсолутно црног тела, тј површине испод

графика и то само ако је позната његова температура.

График има максимум на једној строго одређеној таласној дужини зрачења (m –
највероватнија таласна дужина) за одрећену температуру. Зависност таласне дужине
m од температуре математички је формулисао немачки физичар Вин. Он је доказао да
производ таласне дужине којој одговара максимум емисионе моћи апсолутно црног
тела - m и његове апсолутне температуре мора бити увек исти:
λ m⋅T =b ,

−3
где је b=2 , 9⋅10 m⋅K Винова константа.

Овај закон се обично назива Винов закон померања, зато што је његово директно
значење да са порастом температуре апсолутно црног тела долази до померања m ка
краћим таласним дужинама.

Т3>T2>T1

Таласне дужине које одговарају максимуму емисионе моћи апсолутно црног тела
померају се према краћим таласима.