1.

DNEVNIK O ARNOJEVIU kratki roman poetiki iskaz usamljenosti modernog junaka. U njemu je zaet odgovor na pitanje romaneskne forme te usamljenosti. Junak romana svoje uspomene pie ponosno kao Kazanova, za one koji su goreli u poaru ivota, i koji su sasvim razoarani. Uspomene se otvaraju setnom asocijacijom na Floberov Novembar, i dilema o smislu ivota (noogena neuroza): on najpre kae da je ivot bez smisla, a zatim se pita gde je ivot, a to je u stvari isto pitanje. Takoe, pripovedaki oblik romana postavlja pitanje smisla romaneskne forme, potrebe novog oblika. Pitanje o identitetu poetika dilema Dnevnika ravna je pitanju identiteta junaka: unutranja protivrenost karakterizacije dvojnici: junak i idealna projekcija kao sumatraiste ravna je poetikoj antinomiji dnevnika i modernistikog de-formisanja romana. Uspomene kao da nisu pisane sa velike distance, ali njihov ton podrazumeva nekoga ko je za sobom ostavio ivot, a za umetnost kae da e u njoj sve nestati a ona nee rei ni ta hoe, ni ta znai ono to kae. Junak ovde predstavlja jedan:::::: Autentian program modernistike umetnosti ona je svojevrsna nadoknada za svet koji se ne moe spasiti. Nerazumnost istorije svet pretvara u uas, dok u umetnosti protest protiv prepoznatljivog sveta ivota raa modernizam, odn. umetnika dela u kojima samo nestajanje dobija poetiku boju, zvuk ili oblik. Zato se junak okree ka modernistikoj negaciji, ne bi li od sebe udaljio nepodnoljivu ontoloku negaciju koja ponitava svaki smisao sveta ivota i povratka iz rata. Povratak se pretvara u dolazak ni do ega, otuda je jedino to preostaje dato u obliku pisanja. Sumatraistika vedrina nuna kao toplina, kao daleka i nestvarna utopija, ili san, nekog drugog. Ekvatorijalna uteha, egzotina povlaenost daljine, idealno mesto o kome se mora snevati ak i ako se na njemu ne moe biti, jedna simultanistika realnost daljine sve su to likovi sumatraistike potvrde vrednosti i smisla ivota, svrhe sopstvenog postojanja i tueg ivota. Metafizika uteha je tu, ona nije na nebu, ali je daleko. Treba pronai mir posle uasa, a ne mir koji je postojao pre uasa. Misao o ivotu bez smisla podrana je spoznajom dubine svetskoistorijskih procesa i uzaludnosti ovekovog ivota. Ona je znak da se moderni junak nadneo nad bunar saznanja i da ne moe da deluje. Jer, da bi delovao potrebno je da njegova dela postano odgovor na ta saznanja. Zato, ukoliko je saznao nitavilo, on dela kroz to nita koje proima sve pore njegovog bia, pa je njegovo ne-delanje zapravo oblik epohalnog delanja nitavila. Zato on komentarie svoje ne-delanje. Simboliki i poetiki prostor utvren je izmeu itanja romana (mnogo se ita) i grobova starih romana, izmeu pisanja mladiima i nade da e doi jedno bolje stolee, izmeu

slike smrti i obraanja mrtvima generaciji koja je upoznala smrt i poetike volje da se ipak belei neto to e nazvati dnevnik, a postati novi oblik romana. Dnevnik o nekom drugom kao junakov roman o sebi poetiki paradoks izmicanja identiteta, modernistiko ugroavanje identifikacije ali ne i njene uslovljenosti subjektom. Motivacija pisanja fragmentarnih, dnevnikih beleaka pokazuje koliko je snana junakova potreba da se pronae tekstualno utoite od ivota. To utoite je dnevnik, pa ukoliko ne moe da prepozna samoga sebe i ustanovi svoj identitet, on upravo ima privilegiju da razume potrebu novog knjievnog oblika. Ukoliko junak govori o sebi, a svoje zapise nazove dnevnikom o nekom drugom, o arnojeviu, onda je arnojevi njegova simbolika projekcija. Dnevnik koji junak pie jeste dnevnik o arnojeviu jedino kao je arnojevi simboliki naziv za identitet koji junaku nedostaje da bi sopstvenu individualnost prepoznao kao autentini poloaj u svetu stvara idealnu projekciju identiteta, kojine moe da pronae u sebi i u svetu. Dnevnik o sebi kao potraga za nekim drugim oblik je usamljenosti od koje se ne moe pobei ni u svet ni u sopstvenu intimu. U onoj meri u kojoj moderni junak ne moe govoriti o sebi kao o drugome, neizgovorljivost i neprikazivost drugog prerasle su u modernistiku poetiku novog romanesknog oblika. Na kraju, junak kae da e ako umre pogledati u nebo, jedinu utehu. Ali pogled u nebo je simbol potrebe za trenscedentim, za viim, istinskim prostorom ivota, koji je bitan, trajan, idealan. Hoe li tu ugledati beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu?

Ala Tatarenko: TRI ZUMBULA U PROZORU: U POTRAZI ZA JUNAKOM "DNEVNIKA O ARNOJEVIU"

"Vidite, umetnik to je 'sumnjivo lice', maskiran ovek u mraku, putnik sa lanim pasoem", upozoravao je Ivo Andri. Meutim, niko nam nije skrenuo panju da budemo isto tako oprezni sa knjievnim junacima. Sumnja u identitet glavnog junaka Crnjanskovog romana u ime glavnog junaka. Kad u veini radova stoji da je to knjiga o Petru Rajiu i njegovom alter egu arnojeviu (koga ponekad, za promenu, zovu jo sinom Egona arnojevia), kad se na tome grade izuzetno podsticajne misaone konstrukcije, koje veoma ubedljivo tumae neobinu zamisao Crnjanskog da napie "dnevnik o drugom", spojivi na taj nain lirsko i epsko, da postigne tako podvajanje junaka... Zato Nikola Miloevi u svojim radovima zove glavnog junaka-pripovedaa arnojeviem? To je za njega oigledna injenica kojoj nisu potrebni dokazi.

TRAGANJE

ZA

IMENOM:

Ime

junaka

Crnjanskovom

romanu

nalazi

se

sferi

podrazumevanja, kao deo sporazuma izmeu pisca i njegovih italaca, a istovremeno predstavlja neto poput sna kojeg ne moemo da se setimo, ali koji neuhvatljivo lebdi negde na granici svesti. Na vie mesta narator usmerava na njega nau panju, seajui se kako se potpisivao kao "siromah Jorik", kako ga je lekarka zvala "Pubi" ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa "Addio Pierre". Meutim, i Pjer, i Pubi mogu, ali ne moraju biti putokazi ka junakovom imenu. Nadimak Pubi asocira na puba mladi bolesnik mogao je podseati lekarku na lepa, otmena u svojoj strogosti lica naslikana na kartama. I njegova uloga u sopstvenoj sudbini ratnika ni izdaleka nije bila kraljevska. Na pozdrav sa obale narator odgovara: "A ja veselo viknuh: 'Dobro vee'. Pa i zato da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu". Junak moe da se stvarno zove Pjer iliti Petar. Moe ali ne mora... Pisac odvikava itaoce svog romana, ija se radnja odvija "meu javom i med snom", od jednostavnih, jednoznanih odgovora. Imamo jo jedan "krunski" dokaz: tablicu iznad bolnikog kreveta na kojoj pie Petar Raji. Napisano, setimo se, "kao od ale, od veselih drugova"... Jer ako verujemo u istinitost tog podatka, moramo da verujemo i u ostale, ispisane na tablici. Da je bolniko osoblje zaista zabeleilo in "hrana za top" i zanat "kraljeubica"... Klju ove scene moemo da potraimo u njenoj prvoj reenici: Teko i lagano su me nosili uz stepenice... Lako i teko to je tako prirodno, u snu, spajanje nespojivog. Iz te perspektive a narator stalno mea javu i san, briui njihove konture ni ime na tablici ne izgleda pouzdano. Zvui vie kao zla ala, kao podsmeh pionskoj sudbini junaka: Petar Raji, Sveti Petar koji dri kljueve od raja. Junak nije svetac, daleko je od raja, ak i ako se zaista zove Petar. Ali da li se preziva Raji? PREZIME JUNAKA pitanje postavlja Izabela, pre noi ljubavi. Junakinja sigurno dobija odgovor, ali ne i italac. Uostalom, u svim (u tom broju ranim) verzijama naslov romana sadri ime arnojevia: ivot komedijaa arnojevia, Mladost uenog gospodina arnojevia. Pisac ga uvek spominje kao knjigu o arnojeviu. Taj bezimeni sumatraista, Dalmatinac, alter ego pripovedaev, jedan mladi u svetu, nije bio ni komedija, ni ueni arnojevi, dok narator nebrojeno puta opisuje sebe kao takvog. I, na kraju, ono to je bilo na samom poetku mog traganja za imenom: udna crtica u fragmentu, gde se pojavljuje mornarski asnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo znanje o tom junaku: - Dragi moj, jeste li sluali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia... "Dragi moj" poetak fraze upuuje na to, da to je jo jedno u nizu obraanja naratora svom odsutnom sagovorniku. Pripovedaev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I paljiviji italac sea se drvara ije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na vie mesta. Pripoveda je sin Egona arnojevia, arnojevi...

SLIKA PROZORA Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali mene. O, ta sve nisu inili sa mnom. Bolest kao stanje uukanosti, zatienosti, upijanja ljubavi vie puta pojavljuje se u romanu poev od slika detinjstva kad se junak igra majinim adiarima, biserima i svilenim vezovima do njegovih romansi zainjenih saaljenjem, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj senci. I tada, kao u ranim danima ("O, ta sve nisu inili sa mnom"), on se preputa rukama ena: sigurnim rukama bolniarki i strasnim rukama Poljakinje. Malog arnojevia oblae u belo i meu u prozor, a on uiva u pogledima ljudi, a zapravo, u sebi samom.

Slika prozora javlja se opet, kada junak pria o krakovskim danima. Opet taj most izmeu vremena, opet ista paralela: detinjstvo ljubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula... Jedan stoji levo. On je ruiast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene. Po sredi je jedan beo. Svako jutro me sea bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde. On je suzan i plah ko jagnje. Trei stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu nita da kaem. Sada arnojevi sam stavlja sebe u prozor, kao ona tri zumbula... Moda u tom "potrajanju" junaka, koje predoi narator, lei objanjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza? RUIASTI ZUMBUL mio i tih nije li to arnojevi, koga su popadije u njegovom zaviaju nazvale "frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Uostalom, sasvim bi logino izgledao njegov odlazak sa scene kao jo jednog dobrog jektiavog junaka koji ba i nije za ovaj svet. I nije vano to dosadni lekari tvrde kako e arnojevi iveti bar tridesetak godina. Taj mu zumbul vene. BELI ZUMBUL sredinji cvet, bled i plah. Najbolja slika arnojevia junaka u stalnoj promeni. Bela boja je jedna od dominantnih: obeleeni su njom pejzai i portreti, a ponajvie autoportret junaka. Bele su varoice i kue, jedra, rublje, rue koje mu poklanja Poljakinja, arnojevieve rukavice i rukavice njegove majke. Ali, takoe i junakove vizije, njegova krila i plea, u mladosti. Belo se postupno povlai pred bledim Belo kao tradicionalni simbol nevinosti i bledo kao znak telesne poude takav spoj sasvim je u duhu naeg pripovedaa, koji je "frajla", a istovremeno "gori od Sanjina". Ali je uvek arnojevi. Zato emo se jo vratiti belom zumbulu. RUMENI ZUMBUL pridev "rumeni" jedan od najzastupljenijih u Dnevniku o arnojeviu. Rumene su galicijske ume, rumena je meseina, rumeni su mostovi, rumeno je more, i krst na crkvi, i kruka, i drvee na ostrvu, i sneg, i krv po ulicama... Rumene su uspaljene ene: najee se zarumeni Maca; rumene se od strasti. Meutim, ta boja povezuje se i sa nebom: tek u njegovim rumenim prugama ona dobija sakralnu nijansu. Ovo je boja korala, trenji, rumenih potoka boja sumatraizma. Ali, rumeno je uvek izvan glavnog junaka, nikad u njemu ili na njemu. Moda, zato arnojevi o tom zumbulu nita ne moe da kae? U potrazi

sa samim sobom, junak prepriava avanture sopstvene due, ostavljajui u senci avanture tela. Ima u romanu jo jedne velike, neprolazne ljubavi: ljubavi prema nebu, promenljivom, a uvek istom. Stalan u svojoj nestalnosti, veran svojoj promenljivosti ostaje i junak romana. I kad kae: "Meni je mnogo ega ao" da bi rekao posle "Nieg mi nije ao kao sebe samog", "Nieg mi nije ao, a najmanje sebe samog", neizbeno prisutstvo "ja" svodi te iskaze na najkrai od njih: "ao mi je sebe samog". Prkosni egoista u vremenu kolektivnog ludila rata, arnojevi brani svoje pravo da bude sam, da bude nesrean, da bude veran samo sebi samom. TRAGANJE ZA STRUKTUROM: Granina, skoro bolna iskrenost ovog romana stvara varljiv oseaj podvojenosti junaka izuzetno doslednog i vernog sebi u dobru i zlu. Uostalom, i sama struktura knjige tek na prvi pogled izgleda haotinom. Uvreenost miljenja o njoj kao takvoj dugujemo tome da je rukopis bio skraivan, a na kraju krajeva ispreturan od strane urednika ("Vinaver je vrio korekturu Dnevnika, dok je tampao, pa je pomeao i raspored pojedinih poglavlja") i u takvom, silom prilika udnom, obliku objavljen 1921. arnojevi kae: "Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih dela i uspomena. Sve se to izmealo u meni". I tako, izmeano, ulo je u njegov dnevnik. Dodatnu nedoumicu kod itaoca naviknutog na nereversivnu knjievnost izazvae neodreenost vremena i mesta, stalno susedstvo sadanjosti i prolosti, a jo vie uzajamno pretapanje jave i sna. Ali, i taj dnevnik snova i jave temelji se na veto promiljenoj umetnikoj konstrukciji, koja se ukazuje malo paljivijem posmatrau. Jedan od njenih aspekata moe se sagledati kroz ljubavne prie junaka, od kojih se svaka uklapa u sliku jeseni, zime, leta ili prolea. Dakle, ETIRI GODINJA DOBA: JESEN, i ivot bez smisla. Jeseni pisac daje izrazito povlaeno mesto slikom tog godinjeg doba, koje najee vlada i u unutranjem pejzau junaka, poinje i zavrava se roman. Boje jeseni rumena i uta obeleavaju najrazliitija stanja njegove due i tela. uta boja to je boja arnojevia, za koga tetke kau da je ut k'o smilje, ne slutei da se ne radi samo o znaku bolesti koju junak neguje, kojom se on zapravo ponosi. Te jeseni, tog kratkog trenutka on je olienje mladosti same. Jesen je njegova alfa i omega, poetak i kraj. Zato je bled i ut...

ZIMA Poljakinja, kojoj je dato najvie mesta u Dnevniku, ulazi u ivot junaka u novembru. arnojevi, jesenji ovek, zaljubio se kao nekad: "opet sam bio mlad i iv". To oseanje ima zimske boje: belu boju snega i krakovske bolnice, crnu boju golog granja, bledu boju bolesti i strasti. Kraj ljubavi dolazi sa proleem, ona kopni sa snegom. Ljubav se povlai pred snom, nebom i pred idejom Ljubavi: Ljubav, kako je ljubav neprolazna. ini mi se jedino ona i

jesen postoje, sve je drugo samo varka. Ko zna ta je ivot? pita se arnojevI na kraju zime. Ta misao odvodi ga u dane kada je prvi put nauio da ljubi, u Primorje, gde je ve poelo PROLEE Seajui se dalekih dana radosti, umoran junak ponavlja da je u Primorju, kraju njegove mladosti, sada prolee: A na Jadranu ide sad prolee po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka uta tama zorom, topla, blaga, sjajna... Greh? ivot? Ko zna ta je to arnojevi se vraa u dane kad je prvi put nauio da ljubi, kad je bio "veseo i mlad", kad je, moda prvi put, gledao rumene vrhove drvea. Tada je spoznao dva lica ljubavi, duhovno i telesno, koja se nisu stopila u jedno prvo je ostalo daleko i tue, drugo je izneverilo oekivanja. Tu je nauio da udi za onim to je za njega nedostino: ne samo za Marijom kao olienjem visokog sna, ve za potpunim spajanjem dua i tela. ivot, greh, red, zakoni, granice, sve je to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da u umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve to sam uinio i preiveo. Junak ni sada ne zna kud vode njegovi putevi. Prolee je varka, postoji samo jesen. arnojevi prvi osea njen dolazak dok ostali svet misli da je LETO Ovo godinje doba puno boja i bujanja ivota "rezervisano" je u romanu za Macu, arnojevievu enu. Samo ime junakinje aludira na njenu nagonsku, ivotinjsku prirodu prirodu grabljive, pohotne make. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan miris, susretao me je u zidovima, u vratima, u peima, po stolovima, u jelu i u vodi, u postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee. Bujno leto zapamtiemo po blatu i stalnim kiama. Kao da je jesen... TRAGANJE ZA PISCEM: Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strano narastao. Ono to sam bio reio da tampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, ini mi se, najmanje dvanaest tampanih tabaka, sea se u Komentaru uz pesmu Ti, ja, svi savremeni parovi. Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer brisanja granica realnog i fiktivnog u tekstu. Njegova fragmentaristika, disperzivna struktura svedoi kako o doivljavanju sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne grae, koja realno pretvara u knjievno, a knjievnom daje status realnog. Protagonistkinje pievog stvarnog ivota pretvaraju se u sluajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci knjievnih junakinja romana. Zametajui tragove iskustvene stvarnosti, a ne elei da je se odrekne, M. Crnjanski na vet nain uklapa ih u romanesknu sliku. Mada se obino razmatra kao ekspresionistiko svedoanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik nudi i vie i manje od toga. I dok dnevnik obino slui kao utoite dragih uspomena ili bar onih dogaaja koje autor smatra vrednim seanja, Dnevnik o arnojeviu to oito nije: "ja piem mnogo ta, ega se

nerado seam". Pravi dnevnik "otkucaja srca" ostaje u nasluivanom podtekstu. Nije beznaajno ni insistiranje na "pisanju" a ne, recimo, "beleenju" uspomena, to korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglaava knjievni karakter zapisa. Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno uva za sebe i koje se na momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti. AUTOCITATNOST Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom odreenu distancu, koja moe biti izuzetno povoljna u sluaju ako pisac, stavivi masku naratora, progovara o sebi. Kad bi Crnjanski iveo u postmoderno doba, sigurno bismo mogli da se oslonimo na njegove autopoetike iskaze (o njegovoj sklonosti istim svedoe Komentari uz Liriku Itake) ali zato moemo da se obratimo tekstovima, gde progovara o delima koja smatra bliskim. Progovara esto na takav nain kao da predstavlja svoj credo u knjievnosti: "Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado ita, one su one strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua Floberova. Nikada se u XIX stoleu nije ovako duboko osetila velika i beskrajna veza izmeu bolova i patnji celog sveta... Nikada se u XIX veku, nije ovako osetilo, da je gola dua ono to je najdragocenije u knjievnosti". Sve ovo moglo bi biti napisano o Dnevniku o arnojeviu, ali, kao to znate, to su Crnjanskova zapaanja povodom Floberovog Novembra. Na samom poetku Dnevnika narator saoptava da pie ih "ponosno kao Kasanova". Poznato je da je Crnjanski bio skoro opsednut likom velikog ljubavnika, koga je smatrao pesnikim, oseajnim avanturistom, i njegovim memoarima. Dnevnik o arnojeviu to je roman o sinu Egona arnojevia, a istovremeno roman o Milou Crnjanskom kao o njegovom piscu. Memoari, koje on pie "ponosno, kao Kazanova", i koji "nisu doslovce verni". Pie ih, kao Andri svoje zapise, venoj uzdanici mladosti. Mladiima i mrtvacima, onima koji su otili i onima koji tek dolaze. Svima nama i sebi samom. Uavi u ovu neobinu knjigu, nalazimo se na poetku puteva koji se ravaju, na ulazu u lavirint misli i oseanja. Mogli bismo krenuti u njegov obilazak koristei kao Arijadnin konac lajtmotive Dnevnika, pokuati otvoriti vrata tajni sumatraistikim kljuem, potraiti odgonetke u pesmama Lirike Itake... Sada smo tek kod prvog raskra lavirinta "arnojevi", koji neodoljivo mami u svoje dubine svakog ko se upustio u potragu za njegovim usamljenim, do bola iskrenim junakom.

***