Professional Documents
Culture Documents
Београд
јуна, 2005. године
Историјат истраживања
1
Петровић П.,1993, 57
2
Петровић П., 1983,53; Дрча С.,2004, 51.
3
Петровић П.,1994, 28.
2
Положај, територија и статус Naisus-a
Антички град Naissus настао је и развијао се током шест векова у западном делу
простране Нишке котлине, оивичене са свих страна обронцима високих планинских
венаца, која је долинама Нишаве, Кутинске реке и Јужне Мораве добро повезана са њој
суседним котлинама и удолинама централно-балканског простора.4
Управо такав географски положај условио је да се Наис нађе на чворишту
трансбалканских саобраћајница које су, као у антици, тако и данас пратиле долине
већих и мањих река. Кроз Наис је пролазио стари трговачки и војни пут (via militaris)
који је од Сингидунума и Виминацијума водио преко Наиса у Сердику и
Константинопољ. Овај пут у XVI веку још увек ''поплочан каменом осредње
величине...ширине 9 корака'', описали су тадашњи путописци, док је у време Тихомира
Ђорђевића на потезу Рутевац- Бобовиште од њега остао само пешчани траг.5
Други важан војни пут који је пролазио кроз Наис повезивао је Рациарију на
Дунаву (данашњи Арчар у Бугарској) и Lissus ( данашњи Љеш у Албанији). Поред
поменутих, код Наиса се одвајао и пут који је водио у Scupi.
У административном погледу Наис је до времена Диоклецијанових реформи
припадао провинцији Горњој Мезији, да би након поделе централнобалканске области у
три провинције, скупа са Ремезијаном, припао Средоземној Дакији.6
Првобитно језгро града се развило на десној обали Нишаве, што осим
археолошких налаза потврђују и историјски извори (Приск). Из једног натписа
морнаричког регрута легије VII Claudia сазнајемо да је Нишава у једном свом делу била
пловна, док нас Приск обавештава да је река запљускивала јужне бедеме града. Река је у
антици била премошћена каменим мостом, чији су остаци откривени у њеном кориту.
На левој, мочварној обали рачвали су се путеви за исток (Serdica) и југозапад (Scupi,
Ulpiana). Нишава је такође била и ''свуда бродива али и плавна река'', на шта упућује и
најновија анализа њеног имена, по којој је град, као таквој и добио име.7
3
На десној обали Нишаве, на простору који данас обухвата турска тврђава, а око
кога ће се касније развијати антички Naissus, најпре је постојао само војни логор.
Оснивање овог логора се оквирно може ставити у период након трачког устанка (13-11.
г. пне.), а пре далматско-панонског устанка ( 6-9. г.пне.), иако прва упоришта легија
премештених из Македоније у Дарданију нису у Наису епиграфски потврђена.
Најстарије епиграфско сведочанство о присуству неке војне јединице у Наису даје
надгробни споменик војника кохорте I Cilicum, који се датује на крај I века.10 Ову
кохорту Килићана је у Наису сменила кохорта I Cretum, за коју сазнајемо посредством
надгробног споменика једног ветерана те кохорте, који је датован у последњу трећину I
века. На основу овог натписа се може претпоставити да се у Наису већ у ово време
развило цивилно насеље покрај војног логора у коме је након одпуштања из службе овај
ветеран вероватно живео.11 Ови натписи међутим нису од значаја за локализовање овог
првог логора јер су махом налажени у секундарној употреби.12
Први литерарни спомен Наиса потиче од Клаудија Птоломеја, који га почетком II
убраја међу веће градове у Дарданији, заједно са градовима Scupi, Ulpiаna и Aribantion.
То нам указује на знатан развој Наиса током претходног периода, који ће се наставити
узлазном линијом након 169. године, када је у граду формирана и стациoнирана кохорта
I Aurelia Dardanorum13, у својству територијалне милиције. Околност да је ова војна
јединица регрутована међу припадницима домородачког становништва, доприносила је
свакако бржој романизацији и успону града.14 Уз њен војни логор, који се вероватно
налазио око централног платоа турске тврђаве, формирало и даље се развијало цивилно
насеље које је можда и пре овог периода већ добило статус муниципија.
Није познат тачан датум када је Наис стекао муниципално право, па се о томе
може закључивати само посредним путем. Наис је као municipium – римски град са
одређеним самоуправним правима, изричито споменут само у једном нама познатом
натпису уз име и звање извесног Marcus Aurelius Posidonius-a који је био decurio
municipii Naissi. Позната су још два натписа са именима декуриона Наиса, али без
помена града у коме су вршили своју јавну службу. За ближе одређивање датума када је
Наис стекао муниципално право од значаја је да сва тројица декуриона носе гентилно
име Aurelius, које међутим није у довољној мери хронолошки осетљиво, јер су га они
могли добити по неколицини царева II и III века ( по Марку Аурелију, Комоду,
Александра Севера или Клаудију II ). Мишљења истраживача који су се бавили овим
проблемом се разликују. Према једнима је Наис постао муниципијум за време Марка
Аурелија, у време маркоманских ратова – када је град потврђен као важна војна база, а
према другима након 169. године, што је заправо датум регрутовања војника легије VII
Claudia, чија су имена наведена уз име града ( међу којима се Наис на спомиње ) из кога
су потицали на једном натпису из Виминацијума.15
Будући да додатне епиграфске потврде не постоје и да су историјски извори овог
перода неодређени, понуђени датуми су још увек несигурни и подложни равизији.
10
Петровић П.,1983,62. Ова кохорта је у Наису смештена до 134.г., када је премештена на Дунав.
Јанковић-Михалџић Д., 2004, 113.
11
Јанковић-Михалџић Д., 2004, 113.
12
Петровић П., 1983,67.
13
Ова кохорта формирана вероватно са хомонимном II кохортом Дарданаца, која је била смештена у
Timacum Minus, код данашње Равне, и била је такође milliaria и еquitata. Као и друге cohortes Aureliae ова
коњичка јединица је служила првенствено за обезбеђивање безбедног транспорта руде до поморске луке
Lissus, при чему је у надлежност kohors I Dardanorum спадао само источни део пута Naissus-Lissus и
евентуално заштита рудника северне Дарданије. Петровић П.,1983, 62.
14
Исти, 1976, 33.
15
Исти, 1976, 35.
4
Ипак треба имати у виду могућност да је Наис муниципално право стекао још
почетком II века, када је под Трајаном започео интензивни процес романизације у
градовима горње Мезије.
На такав закључак упућује и велики број лица са гентилним именом Aelius,
потврђених у натписима, које су становници града могли добити приликом
проглашавања за римске грађане, и то у граду који је већ имао или је тада стекао статус
муниципија – током владавине царева који су носили исто гентилно име ( Хадријана
или Антонина Пија – прва половина II века ).16
Naissus у I и II веку
5
Епиграфски натписи од средине III века до краја антике у потпуности недостају,
због чега се процес даље урбанизације Наиса, као и војне и политичке прилике могу
пратити на основу бројнијих и потпунијих писаних извора и опсежног археолошког
материјала.
У непосредној близини Naissus-а се 269. године одиграо важан догађај – победа
Клаудија II над Готима - који је свакако морао имати одјека у савременим историјским
изворима. Од тада ће антички писци све чешће помињати Наис из различитих разлога:
услед варварских напада који су захватали и територију Наиса или касније због
учесталих дужих или краћих боравака царева у самом граду или његовом предграђу
(Медиана). Подаци које нам доносе извори су ипак од скромног значаја када је у питању
изглед града, његове грађевине, некрополе, становници и околина града. Из тог разлога
археолошка истраживања представљају примарни извор информација на чијем се
темељу може вршити бар делимична реконструкција изгледа Наиса и степена
урбанизације у њему.20
Након Диоклецијанових реформи и ревизије граница, Наис ће се (заједно са
градовима Ремезијаном, Сердиком и Пауталијом) наћи у западном делу новоформиране
провинције Средоземне Дакије ( Dacia Mediterranea ).
Управо за време Диоклецијана, који је у Наису боравио 293. године, започеће у
граду и оближњој Медијани изградња многих нових објеката.
Године 316. и 317. Наис се налази у рукама Лицинија, који се овде склонио након
изгубљене битке против Константина код Винковаца 316. г., о чему сведоче јубиларне
зделе и тањири израђени у радионицама Наиса.
Наис, Солун и Сердика су убрзо потом, 317.године, споразумно припали
Константину. Од тада започиње процват Наиса, најблиставији и најбоље познат период
у животу овог града.
За Константинову владавину се везује подизање бројних профаних, луксузних
грађевина у Наису и његовом предграђу Медијани, око чега се слажу и антички и
модерни историографи. Томе је у највећој мери допринела чињеница да је Константин
рођен у Наису, да је ту васпитаван и да га је касније величанствено украсио, како нас
обавештава један његов анонимни биограф (Anonimus Velesianus).21 Да је Константин
заиста подизао грађевине у Наису, потврђује и други навод који налазимо код Стефана
Византинца, који Наис назива Константиновом задужбином – κτίςμα.
Ипак се не може без резерве целокупна грађевинска делатност овог периода
приписивати искључиво Константину, будући да је Наис и пре тога био већи град, са
бројним становништвом и развијеном привредом. У периоду који претходи
Константиновој владавини, северно од града, extra muros су подигнуте монументалне
терме са хипокаустом ( Градско поље ), чије се подизање према налазима новца датује у
време Диоклецијана.22 Такође, у једном краћем периоду Наис је био под влашћу
Лицинија, коме се, мада не засигурно, може приписати постављање двојне порфирне
херме са портретима Константина и њега самог, чији је фрагмент нађен у Нишкој
тврђави, што указује и евентуални Лицинијев ангажман у ''украшавању града'' ( сл.1).23
О томе коме треба дати превагу у градитељској активности у Наису с почетка IV
века, могу пресудити само наредна археолошка истраживања.
20
Петровић П., 1976, 36.
21
Hic igitur Constantinus, natus Hellena matre villisima in oppido Naiso atque eductus, quod oppidum postea
magnifice ornavit. Наведено према Петровић П.,1994, 14.
22
Исти, 1983., 68.
23
Васић М., 2000, 245-249.
6
Грађевине и топографија Наиса
24
Петровић П., 1994, 19-20.
25
Zotović Lj., 1975, 73-74.
26
Петровић П., 1983, 68.
7
утврђене су границе распростирања некрополе, погребни ритуал и типови гробне
архитектуре. Укупно је констатовано 230 гробова и 30 гробница.27
Гробне конструкције у оквиру некрополе нису биле униформне. Осим слободно
укопаних и једноставних конструкција ограђених каменом, јављају се и гробнице већих
размера, правоугаоне или квадратне основе, са полуобличастим сводом или калотом,
понекад декорисаних фрескама или разнобојним мермером. Већина је гробница била
опљачкана још у античко доба, а оне које нису имају врло скромне прилоге. Међу
гробним пролозима доминирају посуде од керамике и стакла и разни украсни предмети.
Новац се ретко јавља у гробовима, а нађени примерци припадају периоду од Проба до
Јустинијана.28
Сл.2
27
Милошевић Г., 2004, 121. Нешто другачији податак о броју гробова даје завршни прелиминарни
извештај са ископавања 1967. г. Уп: Zotović Lj.,Petrović N., Petrović P., 1967, 116.
28
Петровић П., 1976, 77.
29
Исти, 1994, 66 и исти, 1994, 19.
30
Исти, 1983,71-72.
8
(Митра), кућним капелама или раскршћима путева (Херкул), без трајних констрикција,
што онемогућава нјихову идентификацију на терену.
Виле рустике – Изван урбаног градског језгра утвђено је постојање неколико
римских вила. Вила на Винику се налази 4 км северно од Наиса. Непотпуно је
истражена и имала је најмање две грађевине. У једној од просторија виле пронађена је
1936. г. већа количина сребрног новца, заједно са калупима за ливење.
Вила на Горици је мања од виничке, а смештена је јужно од града. Из ње такође
потиче неколицина значајних налаза: жртвеник градског декуриона Аурелија Лупа и
сребрни тањири израђени у за то специјализованој радионици Наиса, у част
Лицинијевих деценалија.
Fabricae armorum, officinae – Једини доказ о постојању радионице за израду
металних предмета и свих врста оружја потиче из њеног помена у касноантичком спису
Notitia Dignitatum.31Ова се радиoница налазила под управом comes et magister
officiorum, а била је организована као и све фабрике тог типа, као део неке војне
јединице.32
Истовремено са фабриком за израду војне опреме у Наису је функционисала и
специјализована радионица за производњу предмета од племенитих метала,
првенствено посуђа од сребра. О раду ове радионице сведоче многобројни предмети од
сребра и калупи од шамота, пронађени како у Наису и његовој околини (остава из виле
на Винику), тако и појединачни налази у Бугарској и Швајцарској и Румунији, који носе
печат ове радионице.
Најстарији производи ове радионице представљају патере од сребра (седам
комада), пронађене 1900. год. у једној од просторија виле на Винику, исковане поводом
Лицинијевих деценалија, 316-317.године, са пригодним пропагандним натписом: Licini
Auguste semper vincas.33
Из исте радионице потиче и тањир од сребра, кован у част жељених деценалија
Константинових синова Криспа и Константина, 321-322. године, као и други примерак
из Бугарске, са именом Констанција II, израђеним поводом цареве победе над
Сарматима, 358. г.
Полуга од злата, пронађена у Румунији (Фелдиоара), на основу бисти које се на
њој налазе, а представљају Констанција II, Теодосија и Грацијана, датована је у 379.
годину – а сматра се да је била део блага који је Грацијан дао Тодосију као помоћ у
борби против Гота.34
Пропагандни карактер натписа на поменутим посудама који стоје у вези са
прославама јубилеја владавине или тријумфа указују на то да нишку радионицу треба
сврстати у ред царских оfficina.
Осим ових луксузно рађених посуда у истој официни су израђиване и посуде
различитог облика и намене (тањири, зделе, патере, бокали), без посвете и печата.
Обе врсте сребрног посуђа имале су сличну намену: посуде са натписом су даване
као царев поклон заслужним војним заповедницима, високим функционерима или чак
страним владарима приликом склапања савеза, док су ове друге, без натписа коришћене
као платежно средство, на шта упућују ознаке тежине на самим посудама.
О чистоћи метала и тежини посуда бринули су посебни чиновници – probatores,
signatores у служби comes sacrarum largitionum.
Сировине коришћене у нишким официнама су добављане из оближњих рудника
провинције Средоземне Дакије (околина Копаоника и слив Топлице ), на шта указују
31
Кондић Ј., 1994, 61.
32
Петровић П., 1993, 75.
33
Кондић Ј., 1994, 325; кат. 268, 269, 342-344.
34
Петровић П., 1993, 77.
9
бројни остаци античких рудокопа, као и налаз оловног слитка из места Жуч, на
источном крају Копаоника.35
Постојање ових радионица царског ранга, као и високих државних чиновника који
су бринули о њиховом раду, је важно у разматрању питања постојања сталне царске
резиденције на територији античког Наиса.
10
термалних извора. Урбанистички план није био спроведен на уобичајени начин, а
грађевине су међусобно одвојене широким међупросторима.
41
Петровић П., 1994, 22.
42
Исти, 1994, 32.
43
Исти, 1993, 73.
11
Нимфеј (сл.3-3) – Налазио се источно од просторије са апсидом која је
припадала вили са перистилом и састоји се од централног дела у облику
шестоугаоника, у чијем је центру смештена фонтана истог облика. Са страна
овг средишњег прострора су се налазиле мање одаје – улазна просторија на
јужној страни, две бочне (под углом од 120° у односу на осу улазне) и једна
мања полукружна екседра наспрам улаза.
Под целог нимфеја био је покривен мозаиком са претежно геометријским и
стилизованим флоралним мотивима.
Терме (сл.3-2)- Налазиле су се северозападно од виле са перистилом и
вероватно су биле са њом директно повезане ходником са јужне стране.Још
Сл.4,5 један улаз се могао налазити са источне стране који би водио у
свлачионицу-
apoditerium, чији је под био поплочан опекама, као и вестибул у који је водио
улаз са југа. Највећа просторија је служаила као палестра, а из ње се
долазило до caldaria, када са топлоом водом и frigidarium-a, базена са
хладном водом. Под палестре био је прекривен и опекама и мозаиком од
крупнијих мермерних плочица. Једна од просторија испред калдарија могла
је служити као sudatorium – за знојење. Споља се налазило ложиште. Једино
је прилазни ходник из правца виле у потпуности био прекривен квалитетним
мозаичним подом.
Житница (сл.3-4) – Удаљена је око 150 м од виле. То је правоугаона
грађевина, димензија 91x27 м, оријентисана у смеру З-И. Унутрашњи
простор је био подељен са два низа стубаца у три брода, између којих су били
до половине у земљу укопани питоси, висине и до 2м. Уз западни зид су били смештени
базени, изнутра прекривени слојем хидрауличног малтера, за складиштење текућина
( нпр. уља и вина). Житница је имала и спратну конструкцију.
У житници је пронађен и један натпис посвећен Јупитеру Кохорталису (заштитнику
кохорти), чији је дедикант Аурелије Ампелије, заповедник Батава. Ова ауксилијарна
војна јединица, формирана од припадника германског племена Батава, је вероватно из
Галије пребачена у Илирик као пратња неког од царева IV века, по свему судећи
Константина, који је период од 316-321 провео у Илирику. Притом је ова јединица могла
бити овде стационирана са посебним задатком везаним за дистрибуцију жита и
осигуравање транспорта намирница, чак и када цар борави на неком другом месту.44
Водоторањ (сл.3-5) – Оваквим објектом се завршавао сваки римски аквадукт, из
кога се даље вода разводила у чесме, фонтане, базене и терме. Главни потрошачи воде
су били вила са перистилом – палата и терме, према којима су били усмерени главни
канали за наводњавање. Торањ се налази на око 500 м југозападно од средишта
Медијане, на благој падини, оријентисан у правцу север-југ. Висинска разлика између
водоторња и објеката које је снабдевао износила је 10 м. Извориште из кога се објекат
напајао вероватно се налазио на подручју Нишке бање, и данас познате по својим
топлим и хладним изворима, при чему би дужина аквадукта износила око 5 км.
Водоторањ је служио најпре за смиривање, таложење и филтрирање воде, а тек након
овог процеса за њену дистрибуцију. На то упућује сложени план грађевине, са два
базена чије дно било испуњено већим комадима ломљеног пешчара и кречњака, а затим
и ситнијим облуцима у горњој зони. Оваква испуна је имала функцију филтера, тј. за
задржавање механичке нечистоће. Сви делови базена и куле водотоња који су били у
контакту са водом, били су обложени водонепропусним црвенкастим малтером. За
развођење воде до потрошача на Медијани су изузетно коришћене оловне водоводне
44
Петровић П., 1994, 33-43.
12
цеви, што се може објаснити близином рудника олова и радионицама за њеихову
израду.45
Утврђење ( сл.3-6) – Ово утврђење је представљало једину заштиту становницима
Медијане, која није била утврђена бедемима. Данас је на терену видљив само северни
део бедема у дужини од 80 м и део једне куле квадратне основе. Објекат је био изграђен
почетком IV века, а пред његов крај темељно уништено у пожару, Обновио га је
Јустинијан у VI веку.46 Можда је у њему био смештен помоћни одред Батава, на чије
присуство на Медијани указује натпис из житнице.
Виле (сл. 3-7,8) – Заштитним ископавањима приликом изградње пута за Нишку
бању откривене су још две мање виле, чији су већи делови том изградњом и уништени.
У тзв. ''вили са конхама'', у једној од конхи, откривен је подни мозаик. Уз другу вилу,
која се налазила источније, откривен је већи неиспуњени, ограђени простор, које је
могло служити за узгој коња, по којима је подручје Наиса било иначе познато. Ипак то
ће услед немогућности детаљног истраживања објекта остати само хипотеза.
Асклепион – На Медијани нису нађени трагови овог храма, али се према групном
налазу статуа у једној од просторија виле са перистилом може претпоставити да је ипак
постојао. Већи број ту пронађених статуа махом од белог мермера, висине око 50 цм
представља јатричка божанства: Асклепија, Хигију или Асклепија са Телесфором,
персонификацијом оздрављења, чији су култови обично неговани у близини термалних
и лековитих извора. Осим поменутих статуа ту су биле и глава Сатира, Меркур, Дионис.
Ове су статуе у неком тренутку склоњене у просторију виле, али нам није познат њихов
примарни положај. Истој групи припадају и две већ поменуте порфирне статуе
Асклепија и Хигије чији су дедиканти Romeitalkes и његова жена Filipa.47
Да је култ Асклепија и Хигије на Медијани био особито негован, те да су бар неке
од грађевина могле имати бањски карактер,
подупире и налаз бронзаног попрсја Асклепија
са подручја викуса насталом крајем IV века, када
се живот царског комплекса већ ближио крају.
Попрсја Асклепија и Луне су заправо стајала на
стубићима налик на херме, који су спајали
делове бронзаних, монтажних, парапетних
плоча, које су чиниле један део оставе бронзаних
предмета пронађених током ископавања 2000.
год. ( в.сл.6 )48
Vicus (сл. 3-14)-На југозападној периферији
Медијане откривени су скромни објекти -
колибе, грађене од дрвета и облепљене блатом,
веће стамбене целине –виле и економске зграде.
На овом простору се заправо налазила мања
сеоска агломерација–vicus, са уређеним
комуникацијама, водоводом и припадајућом
некрополом (15).49
Сл.6
13
О војној посади Наиса после средине III века је мало познато. Обично се наводи да
је прва кохорта Дарданаца, која је потврђена као градска посада током прва три века
н.е., остала ту стационирана до краја антике, о чему међутим не постоје ни епиграфске
ни литерарне потврде.
Са друге стране збуњује чињеница да Наис као војна база није споменут у
Нотицији ( Notitia dignitatum), што се не може схватити као нехотична лакуна, нарочито
ако се има у виду да је споменута fabrica armorum у Наису.50
То ипак не значи да је град у овом периоду остао без војне посаде, с обзиром на
честе посете царева, његов економски и административни значај у периоду о коме је
реч. Да је у Наису била смештена нека војна јединица, сведочи на посредан начин
податак код Амијана Марцелина, да је Наис више пута опседан, али (будући штићен) -
никад освојен.
Градови Скупи и Улпијана, који су следили сличну урбанистичку шему и развој
као и Наис, те се овде могу узети као аналогије, су у том периоду, према Нотицији,
располагали јединицама типа pseudocomitatenses. На овај посредан начин се може
претпоставити да је и у Наису била смештена војна посада истог типа.
Један њен део је могао бити смештен у самом граду, у утврђењу подигнутом
почетком IV века на левој обали Нишаве, наспрам градске капије,51али је њен већи део
вероватно био смештен у неком нама непознатом утврђењу ван града.
Постоје извесне индиције засноване на хомонимији топонима, аналогијама са
другим касноантичким утврђењима да би се ово утврђење могло тражити на локалитету
Кулина-Балајнац, али у будући да ископавања Балајнца у многим секторима који би
могли потврдити или оповргнути овакав закључак, нису вршена – он остаје у сфери
инспиративне хипотезе.52
50
Јовановић А.,2003, 23.
51
Петровић П., 1983, 67.
52
Јовановић А., 2003, 21 -30.
14
Списак литературе:
Васић М., 2001 On the Porphury Head from Niš once more, Старинар L, 2000
(2001), 245-251.
Zotović Lj., Petrović N., Petrović P., Niš, Jagodin mala-kasnoantička nekropola, Arheološki
1967 pregled 9, 1967, 115-116.
15