UNIVERZITET U PRITINI FILOZOFSKI FAKULTET KOSOVSKA MITROVICA KATEDRA ZA PSIHOLOGIJU

SEMINARSKI RAD

PREDMET : KLINIKA PSIHOLOGIJA

TEMA : PSIHODIJAGNOSTIKA PROCENA OSOBA U SITUACIJI HENDIKEPA

Ime i prezime nastavnika mentora :

Ime i prezime studenta i broj : Gordan Hoko, 98/11

Kosovska Mitrovica Decembar 2013. godine

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

Sadraj
1. Uvod...................................................................................................................3 2. Terminologija i status psihologije osoba sa posebnim potrebama........................4 3. Klasifikacija osoba sa posebnim potrebama........................................................4 3.1. Oteenje senzornih funkcija.....................................................................5 3.2. Poremeaji kognitivnih, intelektualnih, perceptivnih i funkcija panj ......6 3.3. Poremeaji kontrole miia.......................................................................9 3.4. Hronine bolesti deteta I odraslog,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,10 3.5. Tei emocionalni poremeaji...................................................................10 3.6. Tei emocionalni poremeaji socijalizacije..............................................10 3.7. Kombinovane smetnje.............................................................................10 4. Funkcija I osobenosti procene osobe ometene u razvoju...................................11 5. Tretman deteta/ odrasle osobe sa posebnim potrebama......................................12 6. Metode i tehnike psiholoke procene osoba sa posebnim potrebama.................13 6.1. Procena kognitivnih funkcija....................................................................13 6.2. Procena linosti ometenih.........................................................................14 6.3. Procena obrazovnog postignua i sposobnosti za uenje..........................15 6.4. Procena posmatranjem ponaanja i igre....................................................15 6.5. Procena deteta na osnovu intervjua..........................................................15 6.6. Procena nivoa socijalnog postignua........................................................15 6.7. Procena ranog psihomotornog razvoja......................................................16 6.8. Procena motorne spremnosti I percepcije.................................................16 6.9. Dijagnostika procena dece sa govornim poremeajima..........................16 6.10. Psiholoka procena dece sa oteenim sluhom.........................................17 6.11. Psiholoka procena beba i male dece oteenog vida...............................17 7. Zakljuak..........................................................................................................18 8. Literatura...........................................................................................................19

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

......... Dete sa fizikim ili mentalnim smetnjama treba da uiva pun i kvalitetan ivot u uslovima koji obezbeuju dostojanstvo, unapreuju samopouzdanje i olakavaju njegovo aktivno uee u zajednici. Konvencija UN o pravima deteta, lan 23

1. Uvod
Disciplina psihologije koja se bavi osobama sa posebnim potrebama, je pod uticajima odreenih faktora I zahteva esto menjala svoj indentitet. Teorijske osnove, terminologija, dijagnostika i tretman su takoe bili podloni pritiscima, s jedne strane, humanitarne prirode, a sa druge strane zahtevima za naunom objektivnou i pristupom, da je dolo do razdvajanj a tradicionalnog klinikog pristupa i pristupa zasnovanog na konceptu psihosocijalne podrke (Berger, J., Mitic, M. : Klinika psihologija, str. 223) U radu sa osobama ometenim u razvoju, potvruje se da u ivotu hendikepiranih ima vie prepreka koje ometaju njihov razvoj, nego to je to sluaj sa neometenim osobama. Vrsta i teina odstupanja od nekog optimalnog razvoja zavisi od vrste razvojne smetnje, teine oteenja, vremenu kada je oteenje nastalo i ukupnim socijalnim uslovima za aktiviranje preostalih potencijala ometene osobe (Hrnjica, S. , Psihologija ometenih u razvoju, str. 2) Efikasna briga o deci koja imaju potrebu za dodatnom podrkom zahteva stvaranje dodatnih pogodnosti za njihov optimalan razvoj. Da bi to bilo mogue, pored materijalnih uslova neophodnih za dodatnu podrku, svi oni koji brinu o detetu moraju uspeno funkcionisati i biti uspeno povezani da bi proklamovani cilj preduzimanje mera od najboljeg interesa za dete bio i ostvaren. (Isto, str. ) to se tie same istorije psiholokog pristupa osobama sa tekoama u razvoju, istie se da su francuski lekari Itar I Segen autori pristupa leenja I obrazovanja dece sa tekoama u razvoju. Meutim, sve vie dananji autori utemeljenje ovog pristupa pripisuju Mariji Montesori ( 1870 1952 ) , italijanskoj lekarki koja se zalagala za pristup po kome mentalna zaostalost predstavlja poremeaj razvoja, funkiconalni nesklad koji ometa napredak deteta. Drugi znaajan datum u istoriji ove oblasti desio se 1905. godine, kada su Alfred Bine I Teophile Simon, konstruisali skalu za merenje inteligencije, kako bi se izdvojila deca koja zbog zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate nastavu. Takoe je vano naglasiti doprinos Vigotskog koji je 1930. godine osnovao Defektoloki institut I koncipirao svoju ideju o razvoju deteta. Na kraju, grupi znaajnih datuma koji se odnose na psihologiju lica sa posebnim potrebama, vano je pridodati I 1989. godinu kada su Ujedinjene nacije usvojile Konvenciju o pravima deteta. Ovaj dokument je postao okosnica brojnih akcija usmerenih na humanizaciju poloaja dece sa tekoama u razvoju. (Berger, J., Mitic, M. : Klinika psihologija, str. 223 - 224)

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

2. Terminologija i status psihologije osoba sa posebnim potrebama

U Konvenciji o pravima deteta UN navedeno je da je ,, dete sa tekoama u razvoju dete sa posebnim potrebama, a dete sa posebnim dete . Izraz ,, dete sa tekoama u razvoju neophodno je koristiti u klinikoj proceni direktnih I indirektnih posledica razvojne tekoe za dete. Vrsta razvojne tekoe, stepen teine, promene u linosti koje nastaju kao posledica neprimerenog odnosa ue I ire socijalne sredine sastavni su deo prvog dela odrednice. Za razliku od prvog izraza, termin ,, dete sa posebnim potrebama treba koristiti za odreivanje onih potreba I posebnog naina njihovog zadovoljenja koje dete/odrasla osoba imaju, a koje se teko mogu zadovoljiti bez podrke drugih. Pojam ,, invalidnost , najee se koristi u zakonodavstvu, je najprihvatljiviji za same osobe sa razvojnim tekoama je rim garantuje prava koja im pripadaju po zakonu (Berger, J., Mitic, M. : Klinika psihologija, str. 224 - 225). Ova oblast je u literature najee odreivana kao ,, specijalna psihologija i definisana je kao ,, psiholoka disciplina koja se bavi ispitivanjem karakteristika doivljavanja I ponaanja osoba sa takvim somato-psihikim varijacijama, koje u vanim oblastima smanjuje uspenost njihovog organizma kao orua za akciju I slue kao podraaj za njih same ili druge ( Stancic, 1982 ). Prema ovom autoru problem ove oblasti psihologije se mogu svrstati u tri grupe : 1. Istraivanje direktnih posledica somatopsihikog oteenja, 2. Istraivanje indirektnih posledica oteenja, 3. Problemi rehabilitacije, obrazovanja I profesionalnog osposobljavanja. Za dijagnostiki I terapijski rad klinikog od posebne vanosti je da razlikuje primarne I sekundarne posledice razvojne tekoe. Primarne posledice su one koje direktno proizilaze iz ometenosti I njen su neizbean deo. One su teko otklonljive I najee ih je mogue samo neznatno ublaiti. Sekundarne posledice su one koje nastaju kao posledica negativnih reakcija sredine. Ove posledice su najee otklonjive, posebno ako su rano uoene. Anksioznost, depresija, preterana zavisnost, snaan egocentrizam, povlaenje u sebe, samo su neke od mnogobrojnih sekundarnih posledica ( Isto, str. 225-226).

3. Klasifikacija osoba sa posebnim potrebama

Kategorijalni sistem je zadran iz dva znaajna praktina razloga. Prvi, da bi nekoj osobi bila pruena pomo koja joj po zakonu pripada. Drugi, da bi odreena institucija bila pripremljena za dolazak deteta ili odrasle osobe, neophodno je da dobije informacije o tome kakva je vrsta pripreme neophodna za prihvatanje te osobe ( Isto, str. 226) .

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa Deca sa razvojnim smetnjama najee se grupiu u 6 grupa:

1.Deca sa senzornim smetnjama (dva dominantna ula vid i sluh, sve vidove oteenja ovih to oteava komunikaciju sa sredinom); 2.Deca sa telesnim smetnjama (poremeaji lokomotornog aparata, razni oblici posttraumatskog invaliditeta, dua hronina oboljenja, razni oblici cerebralne paralize, spine bifida); 3.Deca sa nedovoljno razvijenim kognitivnim sposobnostima(od lake mentalne zaostalosti do tzv. duboke retardacije); 4.Deca sa poremeajima govora ( dyslalia, disartria spastica, dyslexia, rhinolalia); 5.Deca sa poremeajima motorike (disgrafije, dislateraliziranost, tikovi, motorni debilitet); 6.Deca sa izraenim poremeajima u ponaanju ( razvojni problemi, emocionalna i socijalna nezrelost, pasivno-agresivne i agresivne reakcije, delikventno ponaanje ). (Hrnjica, S. , Psihologija ometenih u razvoju, str. 4) Istraivaki tim OECD predlae klasifikaciju funkcionalnih poremeaja koja sadri 7 kategorija. Za potrebe evidencije, predlae se za svako dete individualni karton sa sledeim dodatnim informacijama: stepen teine hendikepa, eventualne kombinovane smetnje, intelektualne, obrazovne i socijalne posledice hendikepa. Evidenciju treba voditi prema sledeim klasama funkcionalnih poremeaja (Monografija, Deca sa smetnjama u razvoju potreba I podrka , str. 32)

3.1. Oteenje senzornih funkcija ( vida, sluha, taktilne osetljivosti, bola, dodira, kretanja I
ravnotee ) Osobe sa oteenjem vida :

Potpuni gubitak vida I slabovidost nastaju kao posledica brojnih perifernih centralnih oteenja vidnog senzornog kompleksa, Primarne tekoe povezane su sa orijentacijom u prostoru I uenjem na osnovu pisanog materijala. Sekundarne tekoe se javljaju u emocionalnoj I socijalnoj sferi, posebno u nepovoljnim uslovima (Berger, J., Mitic, M. : Klinika psihologija, str. 227). Strunjaci u radu sa ometenima u razvoju ispoljavaju najvei optimizam prema mogunosti normalnog razvoja dece sa oteenjem vida. Ovu decu mogue je svrstati u tri grupe: 1. Slabovida deca, kod kojih oteenje uopte nije otkriveno (lenja, pasivna, nezainteresovana, manje pokretljiva i snalaljiva deca u prostoru); 2. Deca oteenog vida kod koje je vidljiv napor za prevazilaenje problema koje je izazvalo oteenje ( motivisana za rad, kompenzacioni procesi ispoljeni imaju jedan dio neredukovane anksioznosti); 3. Deca oteenog vida sa izraenim tekoama u prilagoavanju Kod dece sa oteenim vidom javljaju se svi oblici neprilagoenog emocionalnog i socijalnog reagovanja, a kod prve grupe se sreu tzv. BLINDIZMI (repetitivne motorne aktivnosti). Popovi navodi da negativizam kao razvojna pojava kod sve dece, kod slijepih traje neuporedivo due. Slepa deca ne ispoljavaju esto svoju agresivnost. Ona imaju i strah od mraka, ali se zapravo radi o strahu od tiine (Hrnjica, S. , Psihologija ometenih u razvoju, str. 7).

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

Osobe sa oteenjem sluha :

Prema poreklu oteenja razlikuji se tri oblika gluvoe :1) Periferna gluvoa oteenje neke komponente u senzornom organu, 2) Perceptivna ili senzorno-neuralna gluvoa nastaje kao posledica oteenja nervnih struktura u unutranjem uhu ili slunog nerva, 3) Centralna gluvoa nastaje kao posledica oteenja projekcionih zona u kori velikog mozga (Berger, J., Mitic, M. : Klinika psihologija, str. 227-228). Blaa oteenja sluha mogue je otkloniti korektivnim metodama i tehnikim pomagalima, pa se ne moraju odraziti na linost deteta, ali se dete tim postupcima mora pravovremeno podvrgnuti. Ako rana rehabilitacija izostane, ishod e biti egorigidnost, impulsivnost, ograniena emocionalna kontrola, sumnjiavost i nepoverenje. Redovne karakteristike nagluhog djeteta su: tekoe u razvoju govora i komunikacije, te depresija. Adolescencija i rano zrelo doba su posebno osetljivi razvojni periodi za osobe sa oteenim sluhom. Najee reakcije na vlastitu gluhou su mrnja, oaj i strah. Poseban problem su deca ije oteenje sredina ne zapaa, pa takva deca deluju rasejano i nezainteresovano za rad, a to ima negativne posledice za kasniji razvoj (Hrnjica, S. , Psihologija ometenih u razvoju, str. 8)

3.2.Poremeaji kognitivnih, intelektualnih, perceptivnih i funkcija panje

(mentalna zaostalost, poremeaji uenja, govorne disfunkcije, poremeaji panje,okulomotorni perceptivni poremeaji I sl. ) -

Osobe sa tekoama u intelektualnom razvoju:

Posledice ove vrste razvojne tekoe zavise od porekla, stepena teine I uslova u kojima osoba sa ovom vrstom tekoe ivi. Do tekoa u ovoj ovoj oblasti razvoja moe doi zbog genetskih abnormalnosti, hromozomskih devijacija, telesnih oboljenja majke u intrauterinoj fazi razvoja...Najee navoene primarne posledice ovog tipa tekoa su : tekoe u razumevanju znaenja opaenog ili iskaza sagovornika, sklonost ka perseverativnim aktivnostima, oteano apstraktno miljenje, tekoe u iskazivanju misli govorom I tekoe u razumevanju govora. Najee sekundarne posledice u intelektualnom razvoju su: tekoe u emocionalnoj oblasti I socijalnoj oblasti ( odbaenost, izolacija od sredine ). Osobenosti mentalno zaostalog deteta : Mentalna zaostalost se najire sagledava kao razmera izmeu sposobnosti deteta i zahteva sredine, a zbog smanjenih biolokih potencijala ili neadekvatnih socio-kulturnih zahteva i obiteljskih uslova. Mentalnu zaostalost karakteriu razliite smetnje u razvoju, koje se nekad prepoznaju odmah po roenju ili pak kada se detetovo ponaanje razvija neuobiajeno za njegov uzrast. Smetnje u razvoju ispoljavaju se u vidu: a) nedostataka motorne kontrole i slabe koordinacije; b) senzornih smetnji razliitog stepena; c) usporenog razvoja jezika i govora; d) oteenja saznajnih funkcija.

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

Mentalna zaostalost se najire odreuje kao znaajno ispod prosjeno intelektualno funkcionisanje tokom razvojnog perioda i oteenje u adaptivnom ponaanju, odnosno socijalnom prilagoavanju. Adaptivno ponaanje je nain na koji se osoba odnosi prema prirodnim i socijalnim zahtevima sredine. Dijagnoza mentalne zaostalosti postavlja se ako je inteligencija u rasponu IQ 65-75 ili nie, a odnosi se na adaptivno ponaanje, koje se procenjuje na osnovu postignute nezavisnosti osobe i prihvatanja odgovornosti za vlastito ponaanje u odnosu na oekivanja sredine. Na osnovu teine intelektualnog oteenja, mentalna zaostalost deli se na sledee kategotije: 1. Laka mentalna zaostalost (IQ 50-70) obino se prepoznaje kada nastanu tekoe u uenju ili kolovanju. Ta deca sporije prolaze faze kognitivnog razvoja, zadravaju se na stadijumu konkretnih operacija, te ne dostiu nivo formalnog miljenja. Mogu da se obrazuju, da ovladaju osnovnim akademskim vetinama,da se osposobe za samostalno obavljanje jednostavnih poslova. ine oko 75-85% ukupne populacije mentalno zaostalih. 2. Umerena mentalna zaostalost (IQ 35-50) te osobe dostiu stepen predoperacionalnog miljenja i mogu da naue jednostavan govor komunikaciju, kao i da se osposobe za elementarne akademske i radne zadatke. Takoe mogu da se brinu o sebi i da rade jednostavne zadatke i operacije pod zatitnim uslovima. Otkriva se u ranom detinjstvu ( ova grupa ini oko 13% ukupne populacije mentalno zaostalih). 3. Tea i teka mentalna zaostalost (IQ 35-19 i nie) otkriva se obino odmah nakon poroda.Deca razvijaju minimalan kapacitet za senzomotorno funkcioniranje.Govor,komunikacija i motorika razvijaju se sporo i samo delimino. Tea mentalna zaostalost je esto udruena sa epilepsijom, senzornim oteenjima i psihozom. Mogu da se osposobe za elementarno samopomaganje, brigu o osnovnim potrebama i obavljanje jednostavnih aktivnosti, ali uz neophodno stalno nadgledanje. Pri dijagnostikoj proceni, razlikuju se dve grupe mentalno zaostalih: 1. Porodina ili sociokulturna zaostalost zbog nepovoljnih sredinskih uslova (75% zaostalih). ea je u niem drutveno-ekonomskom sloju drutva i esto je u porodici jo neko na niem intelektualnom nivou. Uzroci ove mentalne zaostalosti su: nedovoljna ishrana majke u process trudnoe, neuhranjenost deteta, nedovoljna stimulacija sredine tokom ranog detinjstva 2. Organska zaostalost (IQ ispod 50) uoava se na ranom uzrastu, a esto je prati cerebralna paraliza, epilepsija, poremeaj govora i komunikacije, emocionalni poremeaji, poremeaji u ponaanju, hiperaktivnost, impulsivnost u reakcijama, nizak nivo tolerancije na frustracije, difuzna panja, nesamostalnost, zavisnost, sugestibilnost. -

Deca sa komunikacijskim smetnjama :

Istraivanjem govora i jezika bavi se vie naunih disciplina fonetika, psihologija, neurologija, fiziologija, psiholingvistika, logopedija, itd. Jedna od irih definicija govornih poremeaja glasi: Govorni poremeaji su nepravilnosti u izgovaranju i jezikom izraavanju, koje mogu zahvatiti sve modalitete govora i glasa, strukturu jezika, artikulaciju, itanje i pisanje, a prouzrokovani su ili uticajem sredine ili patolokim promenama u govornom sistemu, a esto i jednim i drugim. Postoji mnogo podela govornih I jezikih poremeaja. Korisnom se ini podela na: a) Poremeaje glasa:

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

Disfonija - znai promuklost, razna odstupanja od osnovnog laringealnog glasa i to u visini, jaini, boji i kvalitetu glasa. Afonija tei poremeaj od disfonije. b) Poremeaje artikulacije (dyslalia): Omisija - izostavljanje nekog glasa. Supstitucija - zamena glasa nekim drugim glasom, c) Poremeaji ritma i tempa govora Mucanje ili dysartria spastic - najpoznatiji i najupadljiviji govorni poremeaj. Da bi se mucanje pojavilo i razvijalo neophodna su dva faktora: a) predispozicija endogene prirode (nasledne ili anatomske dispozicije, organske i funkcionalne anomalije) i b) provocirajui faktor egzogene prirode (strah, stres i sl.). Imajui u vidu uzrast I vrstu mucanja, neki autori razlikuju tri tipa: 1. razvojno mucanje (od 2.do 4.godine) traje nekoliko mjeseci; 2. benigno mucanje (sredina osme godine) nestaje nakon 2-3 godine; 3. trajno mucanje (izmeu 3.i 8.godine). Faze u razvoju mucanja su: - Primarno mucanje (od 3.do 5.godine) ponavljanje glasova ili slogova sa prvim znacima miine tenzije (emocionalne reakcije nisu jae izraene); - Tranzijentno mucanje prelazni oblik izmeu primarnog i sekundarnog poprena miina tenzija i poetni znaci emocionalnog reagovanja. Tranzijentno mucanje jo uvek moe biti reverzibilno. - Sekundarne mucanje pravo mucanje sa svim izgledima da postane trajno. Osoba postaje svesna svog defekta te ga nastoji prikriti, izbei ili ublaiti. Emocionalne reakcije se vezuju za situacije u kojima je mucanje bilo doivljeno, a brzo se generaliziraju na sve sline. Tahilalija brzopletost u govoru Bradilalija patoloski usporen govor d) Poremeaji jeziko-govorne strukture: Afazija - nastaju kao posledice oteenja C.N.S-a, a mogu se ispoljiti u potpunom gubitku govora ili u njegovom deliminom oteenju. Dele se na senzorne, motorne i senzomotorne . Disfazija - moe biti primarna i sekundarna. Kod primarne disfazije (na uzrastu od 3-4 godine) nije ni dolo do normalnog razvoja govora. A sekundarne disfazije su steene (javljaju se nakon tree godine). Govor disfazinog djeteta moe biti delimino jasan, gramatiki nekorektan, pojmovno siromaan, sa smetnjama u izgovaranju pojedinih glasova i u oblikovanju reenice.

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

e) Poremeaji itanja i pisanja (dyslexia i dysgrafia) : Ovi poremeaji se javljaju kod dece koja su imala ili imaju neki govorni poremeaj, zatim kod djece sa smetnjama vida i sluha, kod dece sa suenim intelektualnim sposobnostima, minimalnih cerebralnih disfunkcija, itd. Mogu se javiti u istoj formi kada imaju karakter jednostavnih, specifinih simptoma, dakle, nema drugih primarnih ispada. To su primarni govorni poremeaji, tzv. psihogeni ili funkcionalni (razni tipovi mucanja, funkcionalne dislalije i funkcionalne disfonije). Govorni poremeaji mogu se ispoljiti u kombinaciji sa drugim poremeajima u psihomotornom fnkcioniranju. Tada sve govorne smetnje imaju sekundarni znaaj, jer su posljedica ili pratei fenomen osnovnog poremeaja.

3.3.Poremeaji kontrole miia

obuhvataju sve poremeaje miia koji oteavaju kretanje deteta, neposrednu komunikaciju i interakciju deteta sa sredinom (kao to su: cerebralna paraliza, ortopedski poremeaji, poremeaji u govornoj artikulaciji, amputacije, stanja miine slabosti). Drugi naziv za ovu grupu poremeaja je i poremeaji lokomotornih funkcija.

- Poremeaj psihomotorike :
Poremeaj vezan za deiji uzrast gde neka deca imaju potekoe da spree nepotrebne pokrete, pokazuju slabu koordinaciju i nizak tonus miia (hipotonija). Neke motorne aktivnosti kao to je trljanje nosa,klaenje glavom ili telom javljaju se u prvim godinama ivota, a iezavaju kada dete otkrije zrelije naine rastereenja. Osnovni pojmovi ove grupe poremeaja su : Psihomotorna agitacija, psihomotorna retardacija, akinezija, efektivni mutizam itd.

- Razvojna dispraksija :
Praksije su voljni pokreti koje izvodimo sa nekim ciljem. Razvijaju se od prve do tree godine. U koliko je razvoj usporen, moe da se javi nespretnost kod deteta. Tada ono ne ume samo da se obue, ne razlikuje levu i desnu cipelu, pogreno zakopava dugmad, teko se snalazi. Teko pokazuje delove tela na nalog, hoda nespretno, saplie se, teko hvata loptu. Javlja se i stidljivost, uplaenost, uznemirenost. U koli postiu slabe rezultate iz matematike, pisanja, tehnikog. Intelektualne sposobnosti su uglavnom prosene.

- Diskinezija :
Opti termin za sve ekscesivne nevoljne pokrete. Obuhvata: tremor, fascikulacije, horeike pokrete, hemibalizmus, atetozu, horeoatetozis, destoniju, spazam, mioklonus I tikove ( kasnije obradjeni ). Tikovi su brzi, nevoljni, iznenadni pokreti grupe miia ili delova tela koji se ponavljaju u nepravilnim vremenskim razmacima. Najee se javljaju na kapcima, usnama, jeziku, nosu. Mogu biti praeni cupkanjem, tapanjem, poskakivanjem. Uzroci su obino psihiki i emotivni, odvoenje od roditelja, strah strepnja, prisustvo neprijatnim dogaajima, fiziko kanjavanje, ostavljanje deteta samog, bolesti, operacije i drugi neprijatni dogaaji.

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

10

3.4. Hronine bolesti deteta I odraslog :

U ovu grupu spadaju metaboliki i fizioloki poremeaji kao to su: hipotireoidizam, galaktosemija, fenilketonurija, astma, juvenilni dijabetes, uroene bolesti srca, zavisnost od aparata za odravanje ivota i sl.

3.5. Tei emocionalni poremeaji

U ovu grupu spadaju situacioni emocionalni poremeaji nastali kao posledica porodinih kriza, deje neuroze, deje psihoze, emocionalne promene nastale oteenjem nervnog sistema i sl.

- Psihoze kod dece I mladih :

Psihoze su ozbiljna psihika oboljenja koja karakterie gubitak kontakta sa realnou. Pod psihozama uglavnom podrazumevamo afektivne (bipolarne) psihoze i izofreniju. Pojava psihoza u detinjstvu je izuzetno retka, dok je u adolescenciji neto ea, ali je nain ispoljavanja poremeaja sliniji onome kod odraslih. Iako nije raeno mnogo istraivanja o psihozama na mlaim uzrastima, pronaeni su odreeni obrasci koji govore u prilog genetskoj predisponiranosti Afektivne (bipolarne) psihoze su poremeaji raspoloenja koji se manifestuju kroz neuobiajeno snieno (depresivno) i/ili naglaeno povieno (manino) raspoloenje. Depresiju karakterie depresivno raspoloenje, pesimistino razmiljanje, nemogunost postizanja zadovoljstva, opti pad energije i usporen misaoni tok (praen usporenim pokretima i usporenim govorom), a kod nekih i uznemirenost i nesposobnost da se opuste. Manini poremeaj, sa druge strane, ispoljava se kao antipod depresije, pa se svet sagledava kroz ruiaste naoare, sopstveni postupci I osobine se nekritino precenjuju, a sve to praeno je pojaanom fizikom aktivnou i ubrzanim misaonim tokom. Kod teih oblika afektivnih psihoza mogu se ispoljiti simptomi depersonalizacije, sumanute ideje i halucinacije. Iako je za sve psihoze zajedniki gubitak kontakta sa realnou, ono po emu se razlikuju je injenica da je kod afektivnih psihoza ispoljeni afekat uvek u skladu sa dominantnim raspoloenjem (npr. ako je osoba depresivna, ona izgleda tuno, uplakano, a ako je manina, onda je vesela i nasmejana), to kod izofrenije nije sluaj.

3.6. Tei emocionalni poremeaji socijalizacije

Obuhvata sve poremeaje organskog ili socijalnog porekla, kao to su hiperaktivno, hipoaktivno ponaanje I druge oblike socijalno neprihvatljivog ponaanja. Ovde moe biti rei I o spoljanjim faktorima socijalizacije (nastali u porodici ili irem socijalnom okruenju koji ometaju dete da se uspeno razvija. Takve su npr. disfunkcionalne i haotine porodice, neodgovarajue i neadekvatno ponaanje roditelja, zlostavljanje dece od strane roditelja, tei oblici neuroza roditelja, psihotina stanja roditelja i sl. ).

3.7. Kombinovane smetnje

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

11

4. Funkcija I osobenosti procene osobe ometene u razvoju

Kada procenjuje dete/odraslu osobu sa tekoama u razvoju, kliniki psiholog ima, pored standardnih zadataka psiholoke procene, I dodatna tri zadatka : 1. Da proceni u kojoj meri je mogunost deteta za rast I razvoj pod uticajem osnovne tekoe, a u kojoj meri na razvojni status deteta, procenjen testovima, deluju socijalni faktori koji neposredno utiu na deji razvoj. 2. Da proceni koje su deje sposobnosti ouvane a neotkrivene, ili prepoznate ali nedovoljno iskoriene za podsticanje razvoja deteta. 3. Da sa roditeljem uspostavi partnerski odnos I iskoristi njegovo poznavanje dejih mogunosti u donoenju suda o stvarnim mogunostima deteta, u testiranju dece sa razvojnim tekoama esto dolazi do nesporazuma izmeu psihologa I roditelja u pogledu procene deteta. Prilikom testiranja deteta, moye da se desi da konstantna neuspesnost stvori otpor prema tom procesu. Takvo dete postaje preosetljivo I razdraeno I to se prenosi I na roditelje, koje kasnije tvrde I samim tim utiu na detetovu motivaciju, da ono nesto ne moe, ne zna ... U svakom sluaju, I kada je neophodna primena testova, testove treba primeniti samo jedanput, Kvantitativni nalaz mora biti dopunjen kvalitativnom analizom, a kvalitativna analiza mora biti osnov za donoenje odluke ta je najbolje za dete. Opservacija ne sme biti jednokratna, ve ostvarena u duem vremenskom periodu. Pokazalo se da deca iz socijalno I kulturno depriviranih sredina postiu niske rezultate na subtestovima, pa ih zbir tako neujednaenih rezultata svrstava na samu granicu izmeu lako mentalno zaostalih I graninih sluajeva. Israivako iskust vo steeno u naoj sredini ukazuje na vanu pravilnost : dete kod koga je zastoj u intelektualnom razvoju nastao kao posledica organskih uzroka nikada ne postiu granine vrednosti. Njihov rezultat na testu inteligencije je uvek u granicama umerene ili teke mentalne retardacije. Deca iz socijalno I kulturno depriviranih sredina postiu granine vrednosti na testovima. Takoe, anksioznost sa kojom dete dolazi na testiranje, nerazumevanje zadataka I slini ometajui faktori oteavaju tanu procenu dejih sposobnosti. Postoje brojne tekoe sa kojima se psiholozi suoavaju prilikom upotrebe testova,. Pratee tekoe je neophodno registrovati u protokolu testiranja I koristiti prilikom tumaenja dobijenih razultata. To su : 1. Dete je nespremno za saradnju sa procenjivaem. 2. Neka deca prihvataju sve zahteve ispitivaa, ali je oigledno da ne razumeju ta se od njih trai. 3. Neka deca u poetku uspeno saradjuju, ali posle izvesnog vremena, a da to psiholog ponekad I ne primeti, prestaje motivacija za rad ili se bitno umanjuje. 4. Tekoe sa trajanjem I organizacijom panje su posebno uoljive kod dece sa Hiperkinetikim sindromom. 5. to su zadaci u testu sloeniji I to je dete u njima neuspenije verovatnije su Pojave stereotipnih, nefunkcionalnih reakcija I odbijanje deteta da nastavi rad. 6. Testiranje dece sa autizmom retko kada ima smisla. Odsustvo uspene komunikacije sa detetom ini dete atestabilnim. 7. Dete sa tekoama u razvoju se po pravilu, brzo umara, U toj situaciji numeriki skor nema nikakvog smisla. 8. Deca sa tekoama u govoru mogu imati tekoa da reima daju odgovor, iako poseduju znanje. Slini su problem sa decom koja imaju tekoe u psihomotornom razvoju.

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

12

5. Tretman deteta/ odrasle osobe sa posebnim potrebama

Bilo da je dete/odrasla osoba na tretmanu u nekoj zdravstvenoj ustanovi, socijalnoj ili obrazovnoj instituciji neophodna je timska procena potreba te osobe I izrada IPP 1 protokola u kome se zavisno od zdravstvenog, psihosocijalnog I obrazovnog statusa, odreuje koji oblici pomoi su najprimereniji I ko e ih pruiti. Najei cilj tretmana deteta sa razvojnim tekoama navodi se otkrivanje I stabilizovanje ouvanih sposobnosti deteta I jaanje samopotovanaj I oseanja sigurnosti na aktivnostima koje omoguuju korienje tih potencijala. Neophodan je ponekad veoma dug I uporan individualni rad I sa detetom I sa roditeljima da bi se ciljevi programa psihosocijalne podrke ostvarili. Pre nego to potrae pomo, roditelji su uznemireni I ta se uznemirenost prenosi I na dete. Dakle, smanjenje uznemirenosti roditelja I deteta, uticanje na roditelja da realno prihvati stvarnu situaciju, razvijanje jasne perspective u pogledu razvoja deteta su zadaci koje kliniki psiholog moe uspeno da obavi. Praenje prilagoavanja deteta na vrti/ kolu, praenje akademskog uspeha deteta I konsultativni rad sa vaspitaem/uiteljem, praenje emocionalnih reakcija I socijalne integracije, koordinacija podrke porodici, savetodavni rad, itd. sve su to zadaci koje moe da prihvati psiholog u zdravstvenoj, obrazovnoj ili socijalnoj ustanovi. U radu sa detetom najee se preporuuje metod bihejvioralne terapije za korigovanje nefunkcionalnih oblika ponaanja deteta, posebno onih koji oteavaju integraciju deteta u sredinu vrnjaka I uspostavljanje dobrih odnosa sa lanovima porodice ili sa vaspitaem/uiteljem. Rodersov metod nedirektivne terapije pokazao se uspean u radu sa roditeljima.2 Danas je program psihosocijalne podrke dominantan oblik pomoi osobama sa tekoama u razvoju. Kljuni principi ovog tretmana su : 1. Panja je maksimalno usmerena na otkrivanje I stabilizaciju ouvanih sposobnosti. Ouvane sposobnosti su okosnica uspostavljanja oseanja sigurnosti deteta I oseanja sigurnosti I motivacije roditelja za pomo detetu. 2. Roditelj je nezaobilazan partner, naroito u razvojnom periodu. 3. Pomo treba pruiti neupadljivo Prema ovome zadatak klinikog psihologa je da maksimalno otklanja psiholoke barijere koje ometaju dete da se ukljui u razne aktivnosti, kako bismo procenili ta mogu da urade uspeno. Anksioznost je jedna od najeih reakcija I deteta/odraslog na razvojnu tekou. Roditelji su esto nerealni u svojim oekivanjima, a u kasnijem periodu izloeni burn out sindromu ( sagorevanju zbog sve veih problema koji se javljaju tokom razvoja deteta I sve manje verovatnoe da e problem biti reeni ). Jedan od esto ispoljenih strahova roditelja je strah iskazan u pitanju ,, ta ce biti kada mene vie ne bude ? . Svaki pozitivan razvojni znak, a posebno onaj koji ukazuje na mogunost samostalnog ivljenja u odraslom dobu, bitno smanjuje anksioznost roditelja I poveava motivaciju za reavanje konkretnih problema usmerenih na budue osamostaljivanje deteta.

1 2

IPP protokol - Individualni program podrke (npr., Hilton Dejvis, 1996)

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

13

6. Metode i tehnike psiholoke procene osoba sa posebnim potrebama

Reynell smatra da je cilj psiholke procene ometene osobe procena trenutnog postignua kako bi se obrazovni postupak i rad sa roditeljima modifikovao tako da se omogui maksimalan razvoj preostalih sposobnosti, razvoj uopte. Reynellova dalje ukazuje da psiholoku procenu treba ponavljati, a posebno u razvojnim periodima kada se oekuju znaajnije promjene u linosti (trea godina, polazak u kolu, adolescencija, profesionalno osposobljavanje, zapoljavanje). Ista autorka govori da su ometena deca esto pretestirana, to deci sugerie da su oni problem. Shakespear navodi da postoje dva osnovna razloga radi kojih se vri procena: a) cilj ispitivaa je da izmeri sposobnosti linosti i da na osnovu izmerenog IQ utvrdi ima li zaostajanja u mentalnom razvoju, da se izmeri razvijenost govora i proceni prilagoenost ponaanja i da prati promene u razliitim uslovima; b) da se utvrdi da li se procenjivana linost menja, razvija, stagnira ili nazaduje u razvoju. Shakespearova navodi da se kao okvir procenjivanja uzimaju 4 standarda: 1) IQ; 2) mentalni uzrast (ukazuje na mesto deteta u grupi vrnjaka); 3) druge osobe; 4) linost kao standard za sebe. Jedno od znaajnijih pitanja pri proceni raznih aspekata linosti ometenih je izbor mernih instrumenata. Za taj izbor vae ovi zahtjevi: 1. Birati one testove koji pokrivaju odreeni mentalni uzrast; 2. Birati testove koji omoguuju dvosmernu komunikaciju; 3. Birati testove koji e podstai intelektualne procese koji su bitni za procenu. 6.1. Procena kognitivnih funkcija Tradicionalni testovi inteligencije su mnogo doprineli razumevanju intelektualnih dispozicija ometene djece. Binet-Simonova skala je i nastala radi izdvajanja dece sa tekoama, kako bi im se pruila pomo. Ali, testovi trebaju biti samo prvi korak pri proceni. Danas se koriste testovi tipa Binet-Simonove skale i WISC u proceni inteligencije ometene dece. Potrebno je prikazati da je koriteni test pouzdan i validan i da znaajno doprinosi proceni. Kad se radi o proceni kognitivnih funkcija, najvie kontradiktornih rezultata dobijeno je u radu sa gluhom decom. Zanimljivo je da su nagluha deca dobivala nie rezultate nego gluha, a teko slabovida deca nie nego slepa. Rid konstatuje da u svim testovima u kojima postoji lingvistika komponenta, gluha djeca pokazuju vii nivo uspenosti od ujue dece. 1. Wechslerova skala inteligencije za decu WISK (za uzrast od 5 do 16 godina) ne oslanja se na pojam mentalne dobi, nego koristi IQ kojeg je Wechsler nazvao devijacijski IQ ili DIQ, a to je odstupanje pojedinih ispitanika od srednje vrednosti njegove uzrasne grupe. Sastoji se iz dva dela po 5 subtestova. 2. Beogradska revizija Binet-Simonove skale procenjuje opti nivo intelektualnih sposobnosti dece od 4 do 14 godina. Zadaci su poreani po teini. Zastupljene su vie verbalne sposobnosti, nego perceptivne, spacijalne, numerike, praktine i dr. Rezultati se iskazuju u terminima DUK (devijacijski umni kolinik). 3. Vizuomotorni getalt test Benderove koristi se kao psihodijagnostiko sredstvo za procenu vizualno-motornog funkcionisanja u odnosu na sazrevanje, ali i kao projektivna tehnika

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

14

za ispitivanje linosti ( od 4.godine do odraslog doba a kao razvojna skala koristi se do 12.godine). Test se sastoji od 9 geometrijskih figura, a od ispitanika se trai da ih precrta. -

Revidirana Wechslerova skala za merenje inteligencije dece REVISK

Primenjena verzija testa sadri subtestove: Informacije, Dopunjavanje, Aritmetika, Sklapanje figura, Shvatanje, Slaganje kocki (Kochs), Renik, ifra, Slinosti, Strip, Ponavljanje brojeva. Prema Kaufmanu, pristup interpretaciji WISC-R testa zasnovan je na sledeim premisama o predmetu ovog instrumenta: 1.WISC-R subtestovi mere ono to je ispitanik nauio (test je zasien kulturnim faktorima); 2.WISC-R subtestovi su uzroci ponaanja i ne obuhvataju sve mentalne funkcije intelektualnog tipa; 3.WISC-R procenjuje mentalno funkcionisanje pod standardizovanim eksperimentalnim uslovima. 6.2. Procene linosti ometenih Klasina sredstva za procenu linosti (inventari i projektivni testovi) nisu pogodni za testiranje ometene populacije. Inventari zahtevaju visok stupanj pismenosti, a projektivni testovi sposobnost verbalnog izraavanja. Veina istraivaa koji su koristili tehnike za procenu linosti konstatuje da je neophodna dopunska procena klinikog tipa, sa uvidom u istoriju sluaja i posmatranjem. Testovi linosti i sposobnosti mogu biti samo jedna faza u proceni i indikacija da postoji problem koji treba proveriti drugim tehnikama. Testovi u kojima se koristi crte su najprikladniji za procenu linosti mentalno zaostale dece. Scholl i Schnur mere za procenu linosti klasifikuju kao objektivne i projektivne m ere. Objektivne ili psihometrijske mere se mogu koristiti bez modifikacija, samo uz neke tehnike adaptacije. U njih spadaju: 1. Cattellov upitnik za procenu linosti dece CPQ (Childrens Personality Questioner) meri 14 dimenzija linosti, a koristi se za uzrast od 6 godina pa do odraslog doba. Meu mernim dimenzijama linosti su: shizotimija ciklotimija; emocionalna nezrelost emocionalna zrelost; kontrolisanost nekontrolisanost. 2. Taylerova skala manifestne anksioznosti istraivaki instrument koji se sastoji od 60 ajtema koji procenjuju manifestnu anksioznost, a izdvojeni su iz MMPI. Crte ljudske figure po interpretaciji E. Koppitza se primenjuje kao razvojni test mentalne zrelosti i projektivni test prilagoen deci kolskog uzrasta. Kinetiki crte u porodici(Burns, Kaufman) predstavljanje porodice u akciji daje bogatiji projektivni materijal za procenu obiteljske dinamike. House-Tree-Person (kua, drvo, osoba) test J.N.Bucka prihvata crte ljudkse figure kao projekciju slike o sebi, a kua i drvo omoguuju procenu prilagoavanja osobe prirodnoj i socijalnoj sredini. Interpretacija crtea mentalno zaostale djece iziskuje izvesnu opreznost zbog vieznanosti pojedinih karakteristika crtea, koja moe biti interpretirana kao indikator emocionalnih smetnji i istovremeno upuivati na organsko oteenje

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

15

uestalo kod mentalno zaostale djece. Rorschahova tehnika se koristi kao projektivni test u proceni mentalno zaostale djece. 6.3. Procenna obrazovnog postignua i sposobnosti za uenje Svaka nova faza u kolovanju zahteva ponovno procenjivanje obrazovnog postignua. Velika je razlika izmeu ocena i stvarnog znanja uenika u specijalnim kolama. Kod ometenih uenika se najee proverava pismenost. Ganzberg tvrdi da je mentalno zaostalu osobu relativno lako osposobiti da mehaniki teno ita, ali je razumevanje proitanog znatno tee ostvariti. esto se primenjuju i razne vrste razvojnih skala govora. Testovima sposobnosti za uenje proverava se brzina uenja, razumevanje materijala i sposobnost reprodukcije... 6.4. Procena posmatranjem ponaanja i igre Primena testova i skala uvek opisuje trenutni stepen integrisanosti deteta, pa se u tim situacijama preporuuje posmatranje svakodnevnih aktivnosti deteta, koje je u obliku igre mogue kombinovati sa nekom od razvojnih skala. Ovom metodom dobijaju se znaajne informacije o senzomotornom, emocionalnom, socijalnom i kognitivnom razvoju. Detetu se daju omiljene igrake da bi se motivisalo za aktivnost, a kasnije se pridoda standardizovani materijal koji se koristi u raznim skalama za procenu pojedinih funkcija. Posmatranje ponaanja i igre se organizuje u velikom broju modaliteta ( dnevnike beleke, analiza vremenskih uzoraka, analiza uzoraka dogaaja, itd.). 6.5. Procena deteta na osnovu intervjua Najee se intervju strukturie na osnovu pitanja iz Vinelandske skale socijalne zrelosti, uz prikupljanje ostalih podataka za koje procenjiva smatra da bi bili korisni za usmeravanje daljeg rada sa detetom. Adaptivna skala ponaanja AAMD konstruisana je za uzraste od 3 do 69 godina, s ciljem procene adaptivnog ponaanja mentalno zaostale dece. Sastoji se iz dva dela. U prvom se procenjuju vetine i navike mentalno zaostale dece u 10 oblasti ponaanja, a u drugom se ispituju neprilagoeni oblici ponaanja. 6.6. Procena nivoa socijalnog postignua Ganzberg smatra da je to jedna od najvanijih procena kada su pitanju ometena djeca. U tu svrhu, konstruisan je inventar socijalne kompetencije (The Progress Assesment Chart, PAC) koji se odnosi na sposobnost ometene osobe da se prilagodi zahtevima okoline. Postoje forme za mlau djecu, adolescente i odrasle. Ovaj instrument daje kvalitativnu procenu socijalne uspenosti, ali ne i neku numeriku vrijednost. Socijalna kompetentnost se esto procenjuje i Vinelandskom skalom socijalne zrelosti. I pored napretka u rehabilitaciji, jo uvek znaajan broj ometenih koji imaju trajne tekoe u verbalnom komuniciranju, nerazvijenu moralnu stranu linosti, tekoe u razumevanju stanovita drugih ljudi ili odreen stepen rigidnosti i dr. fizika ili mentalna optereenja. Gesellove razvojne skale procenjuju nivo razvoja deteta u 4 oblasti: motorno ponaanje, adaptivno ponaanje, jeziko i lino-socijalno ponaanje.

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

16

6.7.Procena ranog psihomotornog razvoja Za procenu kognitivnog, emocionalnog, socijalnog razvoja bira se baterija testa. Izbor testova se prilagoava uzrastu djeteta, stupnju mentalne zaostalosti i stupnju razvijenosti govora. Brune-Lezinova skala psihikog razvoja ranog dejeg doba ispituje razvoj dece od roenja do 6.godine. Sastoji se iz 2 dela prvi deo ima 16 subtestova (do 30.meseca) zasnovanih na razvojnim skalama, a drugi deo (od 3.do 6.g.). Skala omoguuje selektivno ispitivanje sledeih sfera razvoja: motorike, koordinacije, govora i drutvenosti. Ukupni uspeh na testu izraava se koeficijentom razvoja RQ ili indeksom razvoja IR. Minhenska funkcionalna razvojna dijagnostika (MFRD) prua iroku osnovu za diferncijalnu analizu ponaanja, s obzirom na to da selektivno prati u prvoj godini 8 psihomotornih funkcija, a u 2.i 3.g. registruje: statomotorni, senzomotorni, socijalni i razvoj govora. Cilj skale je rano otkrivanje ometene dece. Bayley-skala za procenu mentalnog i motornog razvoja (od 2.do 30.mjeseca). Skala je podeljena u tri dela koji ispituju sledee oblasti: motorni razvoj, razvoj psihikih procesa, opservacija ponaanja. Krajnji rezultat se izraava razvojnim indeksom psihomotorike i indeksom mentalnog razvoja. 6.8. Procena motorne spremnosti I percepcije Ozeretski test motorne spretnosti (za decu od 4 do 16 g.) za svaki uzrast ima po 6 zadataka od kojih svaki spada u jedno od mernih podruja motorike: koordinisana statika, dinamika ruku, opta dinamika, brzina pokreta, simultanost pokreta i istoa pokreta. Uz globalni rezultat MQ (motorni kolinik) i profil motorike, mogue je i odreivanje dominacije u lateralizaciji ekstremiteta. Hnistead-Reitan neuropsiholoka baterija. Hartlage smatra da je ova baterija instrument izbora za precizno merenje kortikalnih funkcija. Getalt-test Benderove sastoji se od 8 crtea koje dete precrtava u standardnim uslovima, a belee se sitne greke u reprodukciji. Smatra se dijagnostiki korisnim za emocionalno poremeene i decu sa organskim oteenjem mozga. Test vizualnog postignua definisan je kao kliniki istraivaki instrument za procenu memorije, percepcije i vizuelno-motornih funkcija. Pijaeovi zadaci za vizualno hendikepirane nisu standardizovani, ali su esto korieni za svrhe istraivanja. Razvojni test vizuelne percepcije Frostigove ovaj test vizuelno-motorne vetine daje koeficijent odreen uspehom na podtestovima u razliitim oblastima vizuelne percepcije. Korien je za merenje efekta eksperimentalnog programa vizuelne stimulacije za decu sa minimalnim ostacima vida. 6.9. Dijagnostika procena djece sa govornim poremeajima Dijagnostiki postupak podrazumeva timsku obradu. Svaki lan tima doprinosi postavljanju tane dijagnoze i odreivanju adekvatnog terapijskog tretmana:

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

17

1. Pedijatrijski pregled utvrivanje antropometrijskih i zdravstvenih karakteristika deteta; 2.Neuropsihijatrijski pregled utvrivanje opteg i specifinog neurolokog i psihijatrijskog statusa; 3. ORL pregled ORL status, stanje organa za artikulaciju i fonaciju, stanje sluha; 4. Logopedski pregled uzimanje specifinih anamnestikih podataka o razvoju govora i utvrivanje logopedskog statusa; 5. Psiholoko ispitivanje procena: trenutne razine funkcionisanja deteta, linosti, porodinih odnosa; detaljna analiza govornog i ponaanja uopte. Svaki lan dijagnostikog tima daje svoj nalaz i miljenje, a na strunom sastanku se odreuje vrsta terapije i profil terapeuta. Psiholoka procena: Rilley-test za procenu se uzimaju tri parametra: 1. frekvencija ponavljanja i produavanja glasova; 2. uoljive fizike konkomitante (akustini i opaljivi fenomeni koji prate govor) i 3.duina trajanja najduih blokada. Sabiranjem skorova za sva tri parametra dobije se zbrojni skor. Kod starije djece i adolescenata koriste se, pored analize ponaanja i specifini upitnici: 1. Willoughby upitnik ispituje interpersonalnu i socijalnu anksioznost (ima 25 pitanja); 2. Test samoprocene reagovanja na govorne situacije sadri 40 govornih situacija koje se procenjuju kroz 4 aspekta: izbegavanje situacije; motivacija da se u nekoj situaciji govori (reagovanje u situaciji); intenzitet mucanja u datoj situaciji; frekvencija javljanja date situacije. 3. Iowa skala stavova prema mucanju 45 tvrdnji, za svaku tvrdnju se procenjuje slaganje 5-ostepenom skalom od uopte se ne slaem do potpuno se slaem. Korisno je da skalu popune i vane osobe iz okoline.
6.10. Psiholoka procena dece sa oteenim sluhom

Hiski-Nebraska test sposobnosti za uenje je specijalno konstruisan i standardizovan za gluhu decu, a pokazao je inferiornost gluhe dece u analognom miljenju i memorisanju. Snider-Omenov neverbalni test inteligencije za gluhe i ujue. Vremenski je ogranien. Instrukcije su neverbalne, a posebno je normiran za gluhu, posebno za ujuu djecu. Pintnerov neverbalni test specijalno konstruisan za gluhu decu uzrasta od 8 do 13 godina. Ima 6 subtestova: Proseni oblici, Obrnuti crtei, Redosled pokreta, Identifikacija, Presavijanje hartije, Sinteza oblika. Test se zadaje jednostavnim verbalnim uputstvima ili pomou pantomima ili gesta. Test preteno ispituje perceptivne i spacijalne sposobnosti iskljuujui skoro sve druge funkcije. 6.11.Psiholoka procena beba i male dece oteenog vida Testovi za procenu vizuelno hendikepiranih mogu se razvrstati prema vie kriterijuma. Podela testova prema predmetu merenja obuhvata: a) testove inteligencije; b) testove znanja i postignua;

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

18

d) testove socijalne kompetencije, e) testove linosti. Skupine instrumenata koje se predlau da se koriste u psiholokoj proceni slepe dece su: 1. Za procenjivanje sposobnosti: Perkins-Binetova skala; WISC; Wechslerova skala; Stanford-Kolisov test; Cattelov test i BRIAAC. 2. Za ispitivanje socijalne kompetencije: Maxfield-Bucholz skala i Overbrookova skala socijalne kompetencije. 3. Za ispitivanje linosti: Intervju, AEFI; ASB; DR-test; PIE i Kornelov indeks. Potrebno je koristiti testove koji dozvoljavaju procenu razliitih aspekata razvoja. Zatim, testovi treba da budu takvi da obezbeuju komunikaciju ispitivaa i deteta. Preporuuju se sledee tehnike: - intervju sa roditeljem; opservacija i ponaanje roditelja i deteta; WISC; Ravenove matrice u boji; Getalt-test Benderove; Goodenoughov crte kue levom i desnom rukom; LincolnOzeretski test (ako postoji sumnja na zaostajanje u razvoju motorike); test nedovrenih reenica za decu; crte porodice koja neto radi , a uz crte porodice, intervju.

7. Zakljuak
Valjana psiholoka procena se ne moe ostvariti bez sagledavanja ukupne ivotne I razvojne istorije svake osobe. Sve osobenosti koje karakteriu proces psiholoke procene osobe sa posebnim potrebama donose psiholozima u ovoj oblasti odreene problem i nedoumice I otvaraju ozbiljnu polemiku metodoloke, psiholoke I etike prirode. 1. Do kojeg stepena se moe izvriti modifikacija standardnog postupka primene testa I naina rada pojedinca I, osobito, modifikacija ocenjivanja I interpretacije postignua osobe, a da merni instrument ne izgubi svoja merna svojstva. Prirodu I stepen modifikacija diktirae stanje I mogunosti oveka, ali I subjektivni stav I iskustvo psihologa. To neminovno znai I velike razlike u modifikacijama od sluaja do sluaja, od psihologa do psihologa. Kao ozbiljan metodoloki problem javlja se injenica da nema usaglaene modifikacije u svim sluajevima prekoraenja propozicijom testa doputenih tolerancija, a nalazom se daje kompetentan sud o detetu/odrasloj osobi upravo na osnovu njegovih postignua u takvim nekontrolisanim uslovima testiranja. 2. Koliko moe da oekuje dobivanje realne slike potencijala I efikasnosti osobe, odnosno kolika je signifikantnost nalaza dobijenog nekontrolisanom, nestandardiziranom modifikacijom psiholokog ispitivanja, tim prije to se na osnovu njega, kao znaajnog indikatora predikcije, donose po dete/odraslu osobu dalekosene odluke? Postavlja se jo jedno vrlo ozbiljno psiholoko pitanje: Ako je efikasnost pojedinca, zbog svih telesnih ogranienja i smanjenih mogunosti komuniciranja, toliko niska kakvom se pokazuje u, po svim propisanim pravilima, sprovedenom psiholokom ispitivanju, odnosno ako je to aktualna razvojni nivo osobe, kolike su objektivno njegove anse da se sa tako prikazanom i procenjenom efikasnou uspeno uklopi u nehendikepiranu sredinu, odnosno da udovolji brojnim zahtevima svakodnevne stvarnosti, koji nesumnjivo premauju njegove adaptivne modele i njegovu realnu snagu?! Na ovo I na ostala pitanja dacu odgovor u nekom drugom seminarskom radu. Nastavice se...

Psihodijagnosticka procena osoba u situaciji hendikepa

19

8. Literatura
1. Berger, J., Mitic, M. (2009): Klinika psihologija, Centar za primenjenju psihologiju, Beograd. 2. Monografija, (2011), Deca sa smetnjama u razvoju potreba I podrka, Republiki zavod za socijalnu zatitu, Beograd 3. Hrnjica, S. , Psihologija ometenih u razvoju, Filozofski fakultet, Tuzla 4. http://www.anima.autentik.net/poremecaj_psihomotorike.php