Miodrag Bulatovi CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU

Sabrana dela Miodraga Bulativia, trea knjiga, Prosveta, BIGZ, Mladinska knjiga, Srpska knjievna zadruga, Beograd, 1989.

1 Maslaak i poetak
Bosa, polunaga, sva izgrebana i upava, luda Mara leala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrdama u travi i cveu, gledala je veito planim oima u provaliju neba: inilo joj se da mu kraja nema, kao to ga nije bilo ni vrstoj zemlji pod njenim pleima. Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve vie zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoonica i mutila joj misli. Ni o emu vanom nije mislila. Samo je tako leala, grickala kiselicu i gledala oblaak to se, poput jagnjee koe, rastezao izmeu iljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nean i nije se mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu avovi i on se raspadao kao to se rainja svaka koa kad se tegli na sve strane. Prelazila je rukama preko mladih i jo jedrih grudi, stiskala ih, gnjeila ih vlanim dlanovima, uverena da e joj se bolovi u utrobi stiati. Ruke su klizile niz telo, prtile ga, muile ga kao tue da je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i utala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da pree. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u gr. Krti i okotali nokti grebli su kou, ulazili u nju, sekli je: jai i otriji bio je bol u mesu oko pupka. Misli na neto drugo, ree sebi kad oseti da ju je popao hladan znoj, misli na neto deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema vie muka i patnji, i ljudi lake diu i koraaju. Ni tebe vie ne pee, zar ne vidi. Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije
1

nesrean. Ljudska srca su puna, i nikome nee suze na oi. Hajde, jesi li ve zamislila. Zamislila sam, ree opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i nee jedni drugima oi da vade. To mi je bilo najtee da zamislim. U poetku nisam mogla da poverujem oima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki. Ne misli na bol, kad ti kaem, proaputa u sebi. Nije toliko vaan - proi e. Bolje podigni glavu i araj oima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako moe, zagledaj mu se pravo u oi. Vidi na kojoj mu je strani srce. Ima li due, je li surovo, i moe li ita u svojoj kljualoj glavi da zamisli. Ako ti se uini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju, zavrnutu usnu. A ako to nee, ne budi dokona i misli na ta lii. Ima li kakve slinosti s cvetom bele rade. Nema, ne lii na taj cvet. Da te ne podsea na carevo oko. Da, ba me podsea na cvet carevo oko to raste po planinama. Ali, zar ti se ne ini da lii i na bolesnog pauka koji, muen glavoboljom, guna i prede, i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatronou lii. Na nebu je videla oblaak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve vie hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je tee mogla da zamisli ono to je htela. Nije je muila glad, iako od jue nita nije jela. Drugi se neki avo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da se savija i oprua kao od gume da je. Oi su joj bile pune svetlosti. Nije znala to plae. Oseala je kako joj se po licu razlivaju suze. elela je da za veita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i zabaene glave. Neu da hulim, pomisli, neu da hulim. Jer nije loe kad se plae. Posle plakanja e mi olakati, pa u bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje. Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlaila sebi vlati trave i umice cvea i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslaka. Gledala je kako se beli plodovi diu a onda opet k njoj vraaju. Duvala je jae, i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve vie i vie. Duvala je jo, i jo, dok je bol rastao; duvala je plaui i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslaka.
2

Ne, nema vie neba, inilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslaka. Ni sunce se vie ne vidi - cveem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni iljatih brda nema - uma pobelela. Ni zemlja na kojoj lei u ritama nije vie tvrda - eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na ljenikom putu. Duvala je jo, ne briui suze to su joj sve vie golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslakom i drugim cveem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, raunala je. Patnji vie ne bi bilo, zamiljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, aputala je. Leala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja komea i okree, kako se razreuje i opet gua, noen vrelim vetrom; kako se trava, koju je i dalje razgrtala i eljala prstima, guva, ve alosno obrena. A nije videla dolinu to je poinjala stotinak metara ispod nje; ni pranjavi put koji je vodio u gradi; ni reku to se stalno i uzaludno prestizala s tom gadnom, s tom prljavom i dombastom putinom provlaei se kroz joja i vrbake. Nije videla, niti e ikada moi da vidi, kako se nekoliko najkrupnijih plodova poe da odvaja od svog uskomeanog jata; i da se, pravei bele krugove, sputa k zemlji. Prvi plod pade kraj puta i ukrsti svoju senku sa senkom divlje kruke: tu e uskoro neko doi da isprui svoje umorne noge. Krvave, zalupaste i gotovo okotale, noge e leati jedna pored druge. Grejae ih i pei praina i sunce, i one e se micati i dodirivati. Tako ispruene, tako ostavljene, podsetie svakog prolaznika na izranjavljene i nerazumne guterove koji ne mogu da miruju ni trena. etiri pranjave, etiri jogunaste, etiri ljudske noge tabana okrenutih ka istoku. Drugi plod, nalik na galeba, spusti se nasred muslimanskog groblja, koje je od puta branila samo ograda od zarale ice: tu e neki ljudi izgubiti ono to nikad vie nee moi da nau i povrate. Teko e im pasti taj gubitak, pa e se, prvi put otkako se znaju, priljubiti jedan uz drugog. Bie zagrljeni tako vrsto da e im se i suze meati. Zatei e ih no i prvi strahovi kraj belog maslakovog ploda.
3

Trei i dotad najvei plod, u kosom letu zabode se u trnje pokraj bletavobele kuice, pokraj vesele gomile: i tu e dugorepi avo brzo doi po svoje. Rakija e ljudima okrenuti pamet naopako: upae se za perine, vui se za ui i noseve; poigrae se s pogurenim nezvanim gostom koji se na njih nee naljutiti; pucae za ar-pticom, olovom e joj raskomadati srce. Kad se s ljenikih bregova spusti no, kezie se na mesec, pa ak i na zvezde. avo uvrnutih nogu i klempavih uiju preskakae veliki plod maslaka, cerekati se i nuditi ih rakijom, ve polumrtve; aputae im glasom slepog mia da zna kud je odleteo crveni petao i ta e s njim biti. Ljudi e blenuti u krastavog avola i lajae na mesec i na zvezde sve dok se ne razdani. Ostale pahuljice padale su po putu, koji se, vijugajui ispod brega, guio u nesvakidanje arenoj guvi i meteu. Tuda e, pre mnogih drugih, proi pogrbljen ovek crnih, velikih - najneveselijih oiju. Svi e ga poznati po golotinji, po petlu, po kaljucanju. Drae nos u petlovom perju; mirkae ne stresajui sa sebe prainu. I kad ga budu muili, elee da se izjednai s njima. Bosi ovek nosie ar-petla i gaziti ovje brabonjke i bele maslakove pahuljice.

2 Tuna braa
Ili su runim, pranjavim putem, k reci to je tiho umorila. Vukli su se tromo, sa zaveijajiima na pleima. Toliko su se znali i poznavali da im se nije zapoinjao novi razgovor. Pa su ili bosi i dronjavi, prljavi i zaputeni: takve ih nepregledni i svakojaki putevi znaju ve petnaestak godina. Snaga im je bila pri kraju, videlo se, ali su koraali po navici, nesvesni lude elje da treba da stignu na kraj sveta. Nisu se osvrtali iza sebe, niti su oi skidali sa ute i tvrde zemljurine puta. A imali bi ta i videti - svet ih je gledao: bolesna i tankovrata deca, mahom gola i kriva; iljoglavi oevi varolije s kesama ispod oiju; krezube enetine razmekanih trbuina i otkastih nogu; beli
4

starci i slinave babe bez glasa i teine. Bilo je tu jo mnogo ljudi: svi su ih s uenjem gledali, jer poodavno njihovo Bijelo Polje nisu gazile udnije noge. Niko nije progovarao; samo su se podgurkivali i beili oi. Ali, kako su skitai odmicali, tako su se i oni oslobaali: im strance izgubie iz oiju, vrati im se glas i oni brzo poee da prevru jeziinama, i da blebeu i o ezi koja je sprila penicu i jeam jo u klasu, i o tome kako e poskapati od gladi i nematine. Dui i crnji ovek, onaj Petar, zgrabi Jovana za ruku i stee je. Iako je znao da taj stisak nita ne znai, Jovan odozdo pogleda svog drugara i zinu oekujui re. Dugonogi je itav trenutak gledao rohavo Jovanovo lice. Nikako nije mogao da nae pravu re za misao koja mu je leala na vrhu jezika. Pa ga je samo gledao, pa je samo blenuo. Njegove lepe oi izraavale su umor, a pre vremena izrovano i naborano lice dosadu i gaenje. eleo je da pljune u pitomo i iroko Jovanovo lice, uokvireno riom bradom, da pesnicom ulubi i smrska baburasti nos to mu se crveneo pred oima. Jovan se nije usuivao da po drugi put podigne pogled do Petrovih oiju: gledao je neto nie. I video je kako se modre Petrove usne rasteu, kako bubre od dobro mu poznatog besa. Jarost i gorina esto su obuzimale njegovog drugara - ni ovog puta nije hteo da mu se protivi. Petrovi prsti stezali su mu lakat i podlakticu, ali je on znao da e ga pobediti i nadmudriti samo trpljenjem i utanjem. Petar ga je sve vie stezao. Jovan se malo uvi i zadrhta. Pogleda ga u oi i ree: ta ti je? Most, ree Petar bunovno i smrai se. Pa ta? ree Jovan i pokua da oslobodi ruku. Pa most! bubnu Petar. Zar ga ne vidi? Vidim. Pa ta s tim? ree Jovan. I tebi on ne zadaje nikakvu brigu? ree Petar. Prei emo ga i - kvit, ree Jovan. Zar je prvi? Ali nije ni poslednji, ree Petar gnevno. Hvala bogu to nije poslednji, ree bolno Jovan kad oslobodi ruku. Petar oseti da vie ne stee Jovanov lakat i obuze ga srdba. Hteo je neega da se doepa, neega vrstog i otrog. Ali kad spazi
5

da u blizini niega nema za ta bi se uhvatio ili s im bi se sudario, on odgurnu od sebe labavog Jovana i ujuri u reku. S crvotonog mosta Jovan je gledao kako Petar gazi sve dublje i dublje - kao da su ga dole vukle zelene mahovine i mulj. Mlatarao je rukama oko sebe, tukao bezazlenu reku, tabanima pipao sumnjivo dno i povodio se za nejakom maticom. Voda mu se pope do pojasa Ljenica je bila najdublja tu, pod mostom. Oseao je kako od njega, s vodom, odlaze bes i srdba njegova praskava. I dah mu je postajao mirniji, lupanje srca ravnomernije, a pogled mranih oiju blai i meki. Raskoraen i s rukama na trbuhu, Jovan je s mosta pljuckao u vodu. mirkao je i gledao kako se njegov drug igra s rekom, kako kvasi svoju iljatu i kosmatu glavu, i vrat svoj dugi i ilavi, i cii pri tom kao dete koje su iznenada bacili u vir s obale. Naavi se nasred reke, Petar stade. Voda mu je grgoljila oko rebara. Bio je miran, i nije vie eleo da raepi iroke Jovanove vilice. Sunce mu je grejalo obnaena ramena i laktove. Sve vie se smirivao. Korio je sebe to je malopre onako grubo odgurnuo Jovana. Skot si, ree sebi, pravi si skot. to ga mui. Ne zasluuje to. Da njega nije, odavno bi krepao od gladi. Nemoj vie to da radi. Oko Petrovih nogu poee da se obmotavaju zelene alge. Pristizale su i ribice, bedna gaovica, ribice nalik na punoglavce, i pokuavale da ga nanu. Algi je bilo sve vie. I ribice su u jatima nasrtale na nj. On se uznemiri. Poe da drhti. Zgadi mu se bistra Ljenica. Pogleda prema mostu i viknu: Ej! ta hoe? ree Jovan i sav se iskrivi. Gladan sam! viknu Petar. I ja, ree Jovan. Ali ja sam gladniji! viknu Petar i najei se. Nisi, ree Jovan i ispravi se. Nisi. Kako sme da kae da nisam gladniji! ree Petar. Kad dobro zna... Nita ne znam, zakikota se Jovan. Ba nita. Ako nita drugo, treba da zna da ne sme da mi se protivi, ree Petar. Dobro, gladniji si, ree trezveno Jovan i isturi trbui. Pa ta s tim?
6

Dokle e da me seca? ree Petar. Jovan slee ramenima i zamalo ne prsnu u smeh. Vek mi pojede, avole debeli, ree Petar. Budunost i karijeru mi upropasti. Otkako sam s tobom, samo me maleri prate. Baksuze. Rairenih ruku i pognut, na mostu se crneo Jovan; i Petru se inilo kako hoe k njemu da skoi, da zaroni. Ali Jovan itav trenutak osta tako razapet: niti polete, niti skoi u vodu, niti bilo ta drugo uradi. Samo je gledao ribe i ribice koje su plivale iznad ljigavih i zelenih algi. utke podelie koru hleba i pooe putem. Iza njih je ostajalo samrtniko zapomaganje bjelopoljskog hode, lupanje zvona koje je opominjalo na glad i nesreu, i agor subotnje svetine na nedalekom stonom pazaritu. Nisu dobro poznavali ovaj kraj, ali pooe pravo, putem uz Ljenicu. Kad smo poslednji put ovuda proli? zapita Petar setno. Ne seam se da smo ikad ovde bili, ree ozbiljno Jovan i obuhvati Petra oko struka. Ne ljuti se na mene, poe Petar tiho i s izrazom krivca u oima. Nepravedan sam prema tebi. Ne detinji, ree Jovan. Ti na mene nemoj da se ljuti, a sa mnom emo lako. Petar prebaci ruku preko njegovih ramena. Primeti da su vrela. Mnogo si bolji od mene, ree Petar. Ja sam veliki gad, ree Jovan. Stalno se smejem. I kad treba i kad ne treba. Gad sam, da zna: meni je sve smeno... a to tebe mnogo esti... meni se najvie smeje kad, recimo, vidim pogreb... I tebe ljuti to ja stalno viem, ree Petar. Ne, ree Jovan. Sve to ti radi, ja volim. Pa i ja volim kad se ti smeje, ree Petar iskreno. Pa ak i kad sam gladan. Eto, sad bih voleo da se smeje. Hajde, poni. Nek ti suze pou... zna kako se ve ti smeje... E, sad ba ne mogu, ree tuno Jovan. Sad bih mogao samo da plaem, da ne suim obraza do mrkle noi... A to to ba sad? upita nervozno Petar. Ne znam, zacvile Jovan. Moda zbog sunca i vruine. Ili zbog praine.
7

Nee, valjda, na ovoj ezi da plae? ljutnu se Petar. Oseam da e se danas dogoditi neka nesrea, proaputa Jovan. Gde? izbei se Petar. Gde misli da e se dogoditi? Ne znam, ree Jovan. Negde na zemlji. Moda ak i u blizini. Ali oseam. Ja uvek oseam. Mislim da mi se i zbog toga plae. Moda se ona ve i dogodila, ree Petar muklo i tvrdo. Ne misli na to. Zna ve: nesreu oseam u vazduhu, ree Jovan. Ba sam gad. I da nije toga, to da ne oseam, ja bih se toliko smejao da bih na kraju pukao od smeha. Ba sam gad. Ne govori gluposti, ree Petar i namrti se. Da li ti mnogo smetam? apnu Jovan. Ako ti smetam... Petar je utao. Jovanova ramena bila su isuvie vrela, ali on s njih nije hteo da mie ruku. Ako ti smetam... Manimo se tunih pria, ree odluno Petar. Neemo, valjda, samo o tome kao tetke. Treba neki debeo hlad da naemo i da se lepo odmorimo. S obe strane puta raslo je trnje. Neto dalje kooperile su se pranjava aptovina i kopriva u klasu. Na posnim straninama to su se dizale od same reke i puta, na dve strane, zelenele su se niske kleke. Glog i ipurci smenjivali su se s bledim jojem i jasenjem, koje se crnelo oko razgraenih i izgaenih njivica brkatog jema i pitome penice. Peklo je sunce. Hlada pokraj puta nije bilo. Ljudi su gazili prainu kao blato i gledali ute breuljke oko puta, s kojih su poplave, vetrovi i sunce odnosili sve ono za ta bi se gladan i nesrean ovek mogao uhvatiti: zevale su mnogobrojne krape, belelo se kamenje, crnele su se vododerine - bile su to njive. Videli su i guave obanie kako na vezama dre poludivlje i baljeave kravice koje nisu imale ta da pasu, pa su rikale ili, prostonaprosto, gledale u daljinu i sunce. Znoj im je obojici tekao niz lice, a hlada zaista nigde nije bilo. Petru se uini da e se sruiti u prainu, pa se nasloni na svog nieg druga. Jovan se nape i odra ga. Petru uzbua u glavi: one duplje mu ispunie praina, opako sunce i uta kukuruzna kora o
8

kojoj je mislio ak i kad mu se nesvestica okrenula oko glave. Sniza se pored raskoraenog Jovana, klee pored njega i neto smrsi. Jovan ga epa za ramena. Podie ga. Petar je otvarao oi i gledao u pogaeno ito pored puta. to su ga izgazili, sueno je mislio, to su ga porunili. Ba grehota. Surovi ti seljaci iz brda to subotom idu u Bijelo Polje po gas, so i brano. Gaze ito, gaze sirotinjski hleb. Vidi, to ito je gaeno i pre klasanja. Sramota. Ali, pogledaj: jeam se opirao ljudskoj nepanji - koljenio se, zametao zrno i utvrivao ga. Eda li igde hlada? zapita Petar kad ustade. Eno ga, ree Jovan kad ugleda drvo pokraj puta. Je li daleko? ree Petar bunovno. Tu smo, ree Jovan brzo. Gladan sam, ree Petar s prikrivenim besom. Jovan outa. Stadoe ispod divlje kruke. Petar neno pogleda dugaki plod maslaka to mu se nadohvat ruke beleo i ree: I ti ovo naziva drvetom? Ipak, bie hlada bar za glavu, ree Jovan. A ostalo, veli, nek gori, ree Petar. Pa i nek gori, ree Jovan i zacereka se. Vrlo vano. Opruie se jedan pored drugog. Petar uplete prste ispod glave i vide muslimansko groblje preko puta. Gurave humke zarasle u iak, divlji ovas i nanu. Natruli drveni iljci vire iz kupinjaka i otre travuljine, kojoj nisu mogli nita ni stoka, ni rava vremena, ni opako sunce. Beli i ve krnji niani s istonjakim arama i slovima. Jedan sasvim sve grob - velika gomila ute i peskovite zemlje: kako li se uvijaju nesrenikove kosti. Oko groba sijaset naherenog mramorja i obinog kamena. Petar je gledao zaputeno groblje. Dopada mi se, ree u sebi. Nema ni krstova, ni imena s datumima roenja i smrti, ni smenih fotografija. Lei dole, zemlja i kamen uvijaju ti rebra, a niko ne zna gde si. Niko ne dolazi da te oplakuje, kori, grdi i lae. Ba divota. Samo nema smisla to sade duvan izmeu grobova, to vercuju tako. Jovan je mirkao zranim oima, naviknutim na sve, i video kako putem idu dva oveka s nosiljkom. Ne, ne nose ranjenika, pomisli. Mrtvaca tegle. Uvijenog u belo platno, nose ga na daskama.
9

Ej, donose nam mrtvaca, ree Jovan. A ja mislim o hlebu, do avola, ree Petar. Pa misli i dalje, ree Jovan. Okreni glavu i na drugu stranu, ree Petar. Na ljunkovitoj ledini to se kroz joje i vrbak sputala ka reici, na obalu, belela se kua. Ni mala, ni velika. Ali bletava kao i sve kue to su takve kad imaju sreu da ue pokraj ravog puta, i kad su pune ljudi koji piju i vesele se. Od plastova sena i slame, od gomila lanjske pleve i ae, i od velike trenje zatitnice, ne vidi se ba sve. Glavno je da se pred kuom, u slabom hladu na brzu ruku sklepanog naslona, areni nevesta. Njih dvojica dobro je vide: velika glava joj lii na neku udnu zemljanu posudu. Crne joj se velike i pomalo kose oi. Kao grad stoji na tekim nogama - ne bi je pokrenuo ni sam avo. Iako je pod naslonom, greje je sunce: tope se pomade, boje i ulja kojima su joj namazali krute obraze, nabubrele usne, dugi vrat i crne i debele pletenice. Petar vide kako ona dvojica spustie nasred puta nosila s belim tovarom. Dugo je gledao kako se ljudi klate i grle iznad dugake i bele mrlje na putu. Seljaci su zaobilazili i ljude i njihov beli prtljag - skretali su s puta, lomili ogradu i gazili prezrelo ito, koje se prosipalo. On zatim pogleda Jovana, ije je lice, okrenuto prema svadbarima i nevesti, bilo zadovoljno i razvueno u velik, irok osmeh. Imaemo ta da gledamo, ree Petar. Nee nam biti dosadno. Da, ree Jovan i protrlja riu bradu. Da. Predstava, ree Petar. Prava predstava. Da, ree Jovan i opet ugleda arenu nevestu. Sunce je prilo retke grane divlje kruke. Vetri je ljuljao visoki plod maslaka.

3 Beli cvet
Umorni i znojavi, grobari su se vukli, s mukom teglei tovar na daskama. Bosi i dronjavi, a, povrh svega, i jako pijani, s bocama
10

rakije u depovima, njih dvojica su pleli korake putem i sve se vie pribliavali groblju. Posrtali su i spoticali se; tovar se na daskama ljuljao, ali mu se jo nije padalo u prainu. Petar je gledao prvog, onog Sreka. Bila je to crna i neobrijana ljudina oiju sitnih, iskrljetenih i nezgodno posaenih navrh lobanje. Masna i etvrtasta glava klatila se na neprijatno tankom vratu. Petar je zamatrao i prouavao njegovo mrano, ali i nekako veselo lice: oi njegove, iako zapaljene i crvene, neprestano su se smeile, pa se oko njih skupljalo mnotvo bora i boria. Jovan je pratio drugog, Ismeta. etvrtast i zdepast, niskog ela i isturenih vilinih kostiju, on se trudio da dri korak sa Srekom. Poto od nosiljke nije mogao da vidi zemlju i put kojim je gazio, klecao je i prevrtao oima. Kako je Sreko bio dui i nepaljiviji, to je zamotani i mrtvi avo klizio po dasci: bela stopala sve vie su mu se primicala licu, i njega je poinjalo da obuzima gaenje. Pijan i balav, ugibao se pod nosiljkom, i koraao neveto kao dete koje su tek izvadili iz dupka i pustili ga da samo hoda. Petar i Jovan videe kako se Sreko spotae i kako kleknu. Za nosiljkom sniza se i Ismet: zamalo mu u prainu ne ispadoe buljave plave oi. On se pridie, opsova Sreka i vrati na daske beli tovar. Da su hteli da se dignu, skitai bi videli sve. S rukama ispod glave, i oprueni preko puta, oni su videli samo dugaku belu mrlju na daskama i dve ljudske glave koje su se primicale jedna drugoj. I nita vie, sem zaslepljujue svetlosti, krljavog trnja oko puta, strmih njiva, i praine, koja je kao mali oblak lebdela na mestu gde su Sreko i Ismet posrnuli. Ni uti, tako leei, nita nisu mogli: takva je ega bila.

4 S avolom izmeu sebe

Ve pijan, Sreko potegnu iz flae: bio je to gorki, triput peen i prepeen ljivov otrov. Vatra mu proe drelom i on zamirka. Opet povue i, osetivi novu toplinu negde u utrobi, prui bocu Ismetu. Dobra je, ree Sreko jaa od one prve.
11

itav trenutak gledao je mrdanje Ismetove jabuice, i oseao da s onih nekoliko gutljaja jo nije utolio e. Nije, ree oajniki Ismet i zasuzi. Nita ne valja. Tebi nijedna ne valja, ree Sreko. Pio bih neto jae, ree Ismet zlovoljno. Neto kao benzin. Danas ne bi trebalo toliko da pijemo, ree Sreko. Ismet zakoluta abljim oima. Ne polivaj je rakijom, ree Sreko. Samo joj jo to treba. Nee joj od rakije biti ni gore ni bolje, ree Ismet glasom propovednika. Jadna ona, ree Sreko. Doivela je da je sahranjuju bitange za jeftine pare. Biraj rei, ree Ismet i do nasred ela podie debelu obrvu. Otkad te znam, gad si, ree Sreko. Vara se, ree Ismet brzo. Ja sam dobar ovek. Fin ovek. Mana mi je samo to to ne mogu da ivim dok ne uradim neto loe. Samo to. Ali sam, u stvari, jako dobar ovek. To svi znaju. Ako i zbog kog propadnem, propau zbog tebe, ree Sreko kao za sebe. ta ti mogu kad si kukavica, ree Ismet suvo i hladno. Sreko pokua da ustane. Ali samo klee. Jesu li je zaista toliko muili? Kako da nisu, ree Ismet. Gledao sam sto puta kako je dever, onaj Ibro, tue. Bio je zaljubljen u nju i dok joj je mu bio iv. Jedva je doekao da postane udovica. Nije mu se dala, po svoj prilici. I on ju je svakodnevno muio batinama i glau. Kako joj je bilo ime? Zaboravio sam, pravo da ti kaem, ree Ismet. Gad, ree Sreko. ta mu je sve to trebalo. Bolje da je pio. Nikako mu se nije dala, ree Ismet. A imao je merak na nju. Gadna Turuljina, taj Ibro, ree Sreko. Nita gori od vaeg Spasoja, ree Ismet. Dao roenoj eni konopac i naterao je da se obesi. Sve zbog jedne nosate i guzate enetine. A pravio se aneo - hteo je pre rata i predsednik optine da bude. Ibro bar nije izigravao sveca.
12

Sreko gadljivo odmahnu glavom i pljunu u prainu. Vidi, i taj va Spasoje i danas nekog vraga trai, ree Ismet. Stalno se vrti oko vlasti. Na reveru nosi tri odlikovanja, iako na okupatora nije ni metka ispalio. Sreko je utao. Koliko nam je ostalo para? zapita Ismet. Sreko se seao prepodneva. Svet, pravoslavni i muslimanski, trao je oko trone kuerine: svi su hteli da vide pokojnicu koju su za ivota vie alili nego sada. ene su vritale i psovale, a ljudi su nadirali preko plota. Bilo je tu i dece i staraca. Otvarali su se prozorii susednih kua: na sve strane videle su se samo nekakve glave, nekakve ruke, nekakvi vratovi. Jedino su bili mirni neradnici, besposliari i skitnice kojih su bili puni jendeci. Najspokojniji od svih bili su njih dvojica: gledali su mnogoglavu rulju i mislili kako da dou do malo hleba i rakije. Prosed, krupan i razjaren, Ibro je jurio u susret radoznalom svetu. Mahao je motkom oko sebe i sipao psovke. Ali je narod stizao sa svih strana, nadirao preko ograde, koja je Ibrovu mranu kuu delila od zaplaenog i ne tako obinog ivlja. Krkljao je nasred dvorita, hvatao se za glavu, tukao se sa susedima koji nisu hteli da ga ostave. Pridolice ni vrelom vodom nije bilo mogue rasterati. Tada su njih dvojica, seao se Sreko, upali u Ibrovu kuu, izagnali iz nje besposliare koji su se bili dali u pljaku. Zavili su le u belo platno i krenuli prema ljenikom groblju. Za njima je dugo trao veliki i glavati Ibro, i neuteno plakao. Po svoj prilici, hteo je da ih stigne, da im se pridrui, ali su oni pourili. Pre no to su zamakli za breg, okrenuli su se i videli ga nasred puta: kriao je i tukao se pesnicama u glavu. Izgovarao je njeno ime. Vesti u svom grobarskom, svom strvinarskom poslu, njih dvojica su, s bocama uzgred kupljene rakije, brzo nestali iz oiju zaprepaenog, radoznalog i uplaenog sveta. Odgovori, kad te lepo pitam: koliko jo imamo para? Ne brini, ree Sreko. Tri dana ne moramo dolaziti k sebi. uvaj dobro te pare, zareza Ismet. Pogledae se s mrnjom. Kako su vam gadni obiaji: jo se nije ni ohladila a ve je nosimo na groblje.
13

Ne bi, valjda, hteo da mrtve meemo u salamuru, ree Ismet. Nisam na to mislio, ree Sreko. Mrzim vas to oboavate mrtve, ree Ismet. Gadni ste: divite im se, ljubite ih, grlite. Pih! Pa... ona je jo vrua, ree Sreko sa strahom. To je od sunca, ree Ismet. I mi smo vrui. ini mi se i da mrda, ree Sreko. Mrda tebi u glavi, ree Ismet. Sreko otpi. Onda s mukom ustade i podie kraj nosiljke. Obuze ga alost koju je poodavno zaboravio. Seao se davno preminulog oca, kom ni danas ne zna za grob, i majke koja je proeci preminula negde pred nekom bogomoljom. U belom svetu imao je i brata, o kome za poslednjih dvadeset godina nita nije uo. Krei, ree Sreko muklo. Ti bi tu i zanoio. Bih, ree Ismet. Pooe. Praina im se usuka oko nogu. Ismet ga je merio sa zaviu. Bilo mu je krivo to je manji. Ta injenica uvek je u njemu podsticala zlobu i pakost, i on bi prestajao da se s njim ali. Nije hteo da mu prizna koliko ga mrzi zbog toga, koliko mu zavidi, i ta bi dao da su ga krstili u crkvi ili na bilo kom drugom mestu na zemlji. Neravnopravan sam, aputao je u sebi, neravnopravan sam. Zato i inim prljave stvari: bar u neemu moram prednjaiti. Kad puno prljavtina i gadluka uinim, siguran sam da e rei kako sam hrabar, kako sam opasan i vaan. A dok ne postanem to za im udim, ja sam za vas samo lojava, smrdljiva i podmukla Turuljina Ismet. I nita vie. Nisu ili - ljuljali su se. Bela pokojnica mogla je pasti svakog asa. Jesi li siguran da zna gde treba da je zakopamo, upita Sreko. Zna gde se oni kopaju? Pazi da ti iz depa ne ispadne flaa, ree Ismet i oseti zavist prema trkljastom i prljavom pravoslavcu ispred sebe. Ne pravi se lud, ree Sreko. uo si ta sam te pitao. Nisam, laga Ismet i obradova se. U kom se delu groblja kopaju? ree Sreko. Zna li? Ismet ree da zna. I oseti slast od lai. Prevario sam ga, ree u sebi. Ne znam gde se kopaju. Jer odavno nikog iz njihove kue nisam
14

zakopao. Prevario sam te, i ta mi moe. I stalno u te lagati. Na kraju u ti i glavu otkinuti i baciti je psima i makama. Razume li me. I ne idi tako brzo. Pau. Lako je tebi - napred si i vidi kud gazi. Pau, zar ne vidi. Samo mi jo to treba. Lake idi, kad ti kaem. Ispustiu nosila i posle neu hteti da ih podignem. Stani za trenutak. Hteo bih da povuem malo, da gucnem. Da se napijem i zaboravim da sam strvinar koji je krai od svog drugara za itave dve muke glave. Obojica posrnue. Padoe na kolena. Ali ne ispustie nosiljku. Bela klada se samo zaljulja, prevrnu i umiri. to toliko uri? ree Ismet zadihano. Ostavi tu rakiju, ree Sreko ozbiljno. Kako ti se ve jednom ne ogadi!

5 Petao
Kud se to sprema, Muhareme? upita seljak zastavi nasred puta. U varo, odgovori tiho sitni, neugledni i pognuti ovek. U Bijelo Polje. Pa da te priekam ree ovek i zaturi na potiljak okruglu kapu. Da idemo zajedno? Neu ja tako brzo, ree Muharem. Idi ti. Ne gubi vreme zbog mene. Onda emo se videti dole, u kafani, ree ovek. Da popijemo koju. Dobro, ree Muharem i od stida obori glavu. Kad oveka nestade, Muharem ree sebi: Vidi, ne preziru te svi. Ne budi nesrean. Eto, komija te pozvao. Nemoj da mu odbije ast. Uvredie ga. I ne misli vie kako te se svi stide. Nije tano. Ovaj s kojim si malopre razgovarao vien je ovek i pristaje da s tobom u kafani sedi za istim stolom. Kad to moe i hoe on, inie i drugi. Jer ti nisi najgori. Ti si samo sitan, bolestan i utljiv. Ako ti se jezik razvee, sve e biti u redu. Oprostie ti to si nejak i to kalje. Jer nisi ti jedini bolestan. Skoro svi su bolesni. Boluju najvie od
15

glave i od srca. To je, po svoj prilici, najgore. A ti samo kalje i izbacuje neto rumeno. Samo to. Da bi izbegao kaalj, prisloni se uz ljivovo deblo. Umiri se. Opruenih ruku i bez ijednog pokreta, gledao je u mutno prozorsko okno. I odraz njegov bio je pognut i skamenjen. A on sav tanak i pljosnat. Video je svoju dugu i koatu glavu, i crnu kosu oeljanu i zalizanu. U dnu kolibe utela se gomilica slame u kojoj je spavao. Nazirali su se jo sto od bukovine, patuljasta tronona stoliica i furuna bubnjara, koju je proletos zaboravio da odnese na tavan. Njegovo oko nita vie nije moglo da nae. Njegova pojava, slabo odraena u oknu etvrtastog prozoria, pokrenu se. Sekiru i druge alatke ubaci u kolibu, a onda zakljua vrata. Treba se uvek osigurati, pomisli, i klju zavue pod kamen, u koprive. Jer moe naii neka lopua ili neka skitnica i odneti mi sve to imam. Tamnim oima tridesetogodinjeg grudobolnika i osamljenika gledao je svog crvenog petla. Krupan, sjajan i kooperan, petao je peruao kokoku. irio je muka i topla krila i dizao prainu. Izbolovano i zaputeno Muharemovo lice ozari stidna radost. Jo uei kraj plota, on se nasmei petlu, koji je mlatarao krilima zaklanjajui tako potpuno srenu rtvicu. Ali se brzo rastui i ree: To ti je poslednji put... Muharem otvori aku s jemom. Prva prie kokoka. Kad petao s njegovog dlana pouka i poslednje zrno, Muharem ga pomilova i uze u naruje. Petao se nije branio. Naviknut na takve zagrljaje, samo je rakolio i odmicao glavu od Muharema, koji mu je tepao naetim glasom. ovek je bez prestanka zujao, a petao ga je gledao oima pripitomljenog jastreba. Ali moram da te prodam, ree Muharem glasno i pogladi vrat plamene boje. Moram. Gasa nemam. Ni soli. Pedeset dinara duan sam susedu. Gazda-Iliji ve drugu godinu dugujem trista dinara, red je da mu ih vratim. On stalno govori da mu ih ne moram vraati. Ne znam to mi prata. Moda zato to me ali. E, bogami, neu vie da me ali i da prelazi preko mojih dugova. Kao da sam poslednja ua. Prodau te, petliu, i pare mu baciti na sto. Mora ih uzeti. A ti nemoj na mene zbog toga da se ljuti. Obeaj da nee.
16

Muharem izbi na ljeniki put. Propusti brkate i namrgoene seljake s crnogorskim kapama, skloni se pred buljukom plavom bojom markiranih ovaca i jagnjadi, pa ree petlu: Moda te budui gazda nee odmah zaklati. Moda e mu trebati za kokoke. ta ga zna. Ala bi to bila uivacija. Ti jedan, a njih desetak. Bolje no kod mene, samo s jednom. Sluaj, poe opet Muharem. Potrebne su mi pare jo za jednu stvar. Otii u s njima u kafanu, gde e me ekati komija. Rekao je da hoe da me asti. I ja u primiti ast. A onda, kad se ljudi iz komiluka iskupe, ja u poeti da plaam. Lupau pesnicom u sto i kelner e drhtati preda mnom. Napiu sve. Nudiu ih ime budem mogao. Tamo u kafani, danas, moram postati ovek. Vreme je ve da uem meu ljude. Kad se zaoveim, bie mi lake i ivot i bolest da podnosim. Eto, kao to vidi, moja budunost prilino zavisi od tebe. Bie mi te ao, ali nieg na svetu nema to se ne bi moglo prealiti i zaboraviti. Stie ga druga stoka, novi buljuci. Bilo je tu i krava, i volova, i junaca. Da ne bi gutao prainu, on sakri nos u toplo i meko petlovo perje i seti se peruanja pred kuom, i mirne kokoke s kljunom zagnjurenim u travu i koprivu. alost ga obuze. Pomilova petla i produi da kaljuca: Za mene mnogo ne brini. Muiu se i dalje. Gledau da postanem ovek: tada bih glad, nematinu i bolest lake podnosio. Ako ikako mognem, i ako ne umrem jesenas, nas suiave obino s jeseni kosi, gledau da se vratim u vodenicu. Bolestan sam ti mnogo, i iznemogao, i nisam vie ni za kakav tei rad, a ponajmanje za napolicu. Gazda Ilija ne trai od mene mnogo, sve mi prata, ali to je ono to me najvie udi i vrea. Vidi da mu upropaujem imanje, da nema od mene vajde, a uti. I stalno me gleda i ispituje utke. Izbei na me oi pa po itav sat ne trepe. I mene je pomalo strah od njega. Volim ga kao da mi je otac, ili stric, ali ga moram napustiti - sram me ivog pojede to mu imanje upropastih. Otii u u vodenicu, odakle me i doveo. Ne znam ta e on na to rei. Neka misli ta hoe, ali neka zna da ja elim da postanem ovek, i da radim ono za ta imam snage. A to je vodenica... Bosi Muharem gazi prainu i ovje brabonjke, a petao izduuje iju i gleda sve nova i nova stada ovaca i jagnjadi. Petao zbog neega strepi i mirka, a Muharem prebira po glavi hiljadu puta
17

lemljenu misao: Upali li mi kec s vodenicom, i ako me i na prolee preskoi smrt, ii u da prosim devojku. Preturao je po mislima i seanju sve one koje bi smeo da zaprosi. Ismetu Hasanovu neu, jer je previe vesela i raskalana, pomisli. airu, takoe. Hajru u zaobii zbog jedne druge stvari. Te tri bi me htele. Sudei po onome to sam uo da su govorile o meni, zameraju mi samo bolest. Hajra je, ak, rekla da to nije tako strano to sam suiav. Ali nju neu jer je tri mua pod zemlju oterala, pa ja lako mogu biti etvrti: zato joj ne smem prag prekoraiti - godine mi njene pogoleme ne bi smetale, dosta je starija od mene, poele su glavu da joj osvajaju bele, i mislim da se ne bi hvatala za tu gatnjik. Odmiui putem, doe do grene misli, do Ivanke. To je dugi, beloputi i brkati aneo sa ukastim ilicama u oima. Iz susednog je sela, s onu stranu Ljenice. Nita to je usedelica, ree sebi, nita za to. I ta s tim to smo druge vere. Ti, Muhareme, nikad ne bi dirao njenog Hrista, a ni ona tvog Muhameda. I sve bi bilo lepo. I ako bi ti zamarala to si bolestan, na nju se ne bi ljutio. Oseajui kako se vreli petao mie u njegovom naruju, Muharem se seti kokoke i njenog alosnog poloaja: nije se videla, zaklanjala su je crvena i rairena krila njegovog petla. Kad god bi ugledao to veselje, Muharema bi obuzeli i stid i neka udno tiha radost, i elja da promeni svoje samotniko ivotarenje u ia-Ilijinoj kolibici, u koju su, pre njegovog useljenja, spraali goveda. eleo je da se u paprati, u slami svoje izbice, ili na bilo kom drugom mestu na zemlji, nae nasamo s Ivankom. Udenuo bi se nekako izmeu njenih okruglih kolena i ispriao joj otkad eli da su tako na gomili. Samo bi joj istinu govorio. Kazao bi joj da misli na nju i danju i nou, i kad motikom kria tuu zemlju, i kad se zaburue u usitnjenu slamu svog skrovita. Rekao bi joj da mu u san dolazi, i da mu drei akire. Ne smem ni u snu da budem dokraja ovek, rekao bi joj. Jer, im me se dotaknu tvoje svete ruke, poinjem da gubim ljudske oblike. Izgubim sve to moe da ima ovek. Brzo se pretvorim u svog crvenog petla. Ti se zavue u kou kokoke i odene se njenim lepim perjem. Onda trim za tobom, gonim te po koprivama i korovu. Pa kad se posle peruanja probudim, dugo mi se ini da nikako neu moi da se preobratim u oveka. Kazao bi joj jo: Ej, gledam te ve punih deset ili petnaest godina, i znam kako die. Ti si moja kraljica, i ne ljuti se to hou da te preko Ljenice prevedem, i da te za veita vremena
18

zatvorim u moju kolibu... I ko zna koliko bi jo kaljao i vezao kleei, nesigurno uglavljen izmeu njenih debelih i modrih nogu. Muharem ubrza hod. Izgleda da sam poprilino zadocnio, zakljui i obuze ga strah pri pomisli da e za sat-dva neko drugi drati u naruju njegovog petla. ta u ja onda bez njega, zapita se. Kad njega ne bude bilo, neu moi da sanjam da sam ovek. S Ivankom e onda biti gotovo: ni u snu mi nee biti blizu. A poto ni s jednom drugom neu da se enim, poto nju ekam... Tad se sledi. Po svoj prilici, ve mi je kasno za pazar, pomisli i vide veliko sunce kako iznad njega lebdi kao deji zmaj. Ali, moda je i dobro to sam zakasnio, ree u sebi pa nastavi: Ba je dobro to te neu prodati, petliu, ba je dobro. Zaceniu. Traiu za tebe dvesta hiljada. Onda u i dalje gledati kako rakoli i kako opkrae kokoke. Pa zato te onda nosim ak u Bijelo Polje kad nikako ne elim da te prodam. ta u s tobom u onoliku subotnju graju na pazaritu. Uostalom, i ti vidi malo sveta. Bie tamo i kokoaka, pa moe biti svata. A nisi mi teak. Seti se Ivanke. Obino uva stoku oko Ljenice. Legne na lea, rairi ruke i noge, i cupka travu. On ide putem, pa im je ugleda, une u joje i posmatra. Vidi joj okruglu glavu i sve druge izboine s prednje strane. Otvorenih usta, ona blene u oblaie ili sunce to se kloni smiraju, i lei dugo kao mrtva da je, kao peruana da je, kao da eka samo nebo da se na nju svali. On puzi po zemlji i osea da ga poinje obuzimati neko udno, roditeljsko oseanje prema brdu od mesa, prema kladi od krpa i stidnih izboina. Tada samo eli da joj prie i neprimetno podvue pod nju svoj kaput - da se zamiljeno i alosno dete ne prehladi. Nikad s njom nije progovorio ni rei. A esto mu se za to pruala prilika. Jer je stoka koju je uvala stalno prelazila preko reke i harala ia-Ilijine njive. Jednom je njihovo drebe ujurilo u gazdin jeam. Dola je da ga vrati Ivanka. On ga je uhvatio i doveo blizu nje. Nije smeo da joj prie. Samo je drao drebe za grivu. Milovao ga je po glavi, po toplim pleima, po trbuhu. Ivanka se udila iskraj plota: nije pominjao tetu, niti je progovarao. Zadihana, prsata, bosa; raskoraena, kao da se za trku spremala, mokra od rose, u tankoj haljini koja joj se pripijala uz usedeliki jaka bedra. Obuzeo ga je strah. Osetio je koliko je slab i nejak prema njoj, namrtenoj i naroguenoj. Zaeleo je da padne pred
19

njene noge, da joj tankim rukama obgrli gola i od rose mokra kolena, da joj kae kako se ne ljuti to je njihovo drebe nainilo tetu - vrlo vano, jeam je ionako pregust - i kako je srean to je ba ona dola da ga vrati. Ali nije imao hrabrosti ni da joj nazove dobar dan. Drala je suknju, koja joj je otkrivala i kolena i neto vie, i bila malo izbeena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su mu se misli. Mokar i musav, gledao ju je preko drebeta. Ivanka mu se udila. Nije se micala, niti je suknju sputala preko kolena. drebe se odjednom okrenulo, epalo ga za ruku, negde za koulju na pleima, ugrizlo ga i odgurnulo. Sa zemlje, iz trave i kupina, gledao ga je kako tri elei i od Ivanke da pobegne. Ali ga je ona zgrabila za ubu i brzo zaularila. Video je kako je ipila sa zemlje, i kako se brzo nala gore, na ravnim drepevim leima. Udarala ga je nogama u slabine i tapom po sapima. I jurila je tako, povijena, golih nogu pripijenih uz drepeve bokove. Proleteli su pored njega i brzo nestali. Vadei se iz kupina i trnjaka, rekao je sebi: Eto, ne da ti se nikako da postane ovek... Danas se seao samo trenutka kad joj je vetar zadigao mokru haljinu i obnaio debele i miiave noge sve do sastavaka. Nikad mu se vie za razgovor s njom nije pruila bolja prilika. Pranjav, znojav i iznuren, Muharem izbi iza okuke i spazi belu kuu pokraj puta. Vezani za plot, konji su se tukli zadnjim nogama. Bletava kuica tresla se od pesme i vike. Nasred puta se okretalo crnogorsko kolo. Ispod naslona, ali uglavnom sva na suncu, arenela se mlada. inilo mu se da je prelepa. Bravo, Kajice, ree glasno, bravo, Kajice. Ti se, bogami, oeni. Lepo. I ja u uskoro. Sram te bilo, nisi me zvao u svatove. Ja u tebe zvati - nismo uzalud odrasli zajedno. Kad se primae gomili, Muharem se ohladi. Zamuri i zaustavi dah. Upamti poslednji kliktaj pesme, ukipi se i oseti da e mu se iz naruja, ne prestane li da drhti, oteti petao, i da e onda poleteti na suprotnu stranu, prema nebu. Pognuta i s izrazom bola i patnje na licu, luda Mara stajala je u ipraju kraj puta. Gledala ga je oima koje vie nisu mogle da plau. Pratila ga je budno, i pitala se to toliko uri. Ne bi mu se glasnula da je nije primetio. Pustila bi ga da proe i da, diui za sobom prainu, sam sa sobom razgovara.
20

A ti na svadbu, Muhareme? ree luda Mara. Muharem zbunjeno zatrepta oima. Pa zar se na svadbu ide sa ivim petlom? opet upita luda Mara. Ne idem ja ni na kakvu svadbu, luda Maro, ree Muharem. Proi e pored nje hteo-ne hteo, Muhareme, ree luda

Mara.

Muharema proe studen. Upitno je pogleda u oi. I ona ree: Kajicu danas ene. Pa neka ga ene. Eh, jeknu luda Mara. A valja li mu ta mlada? upita Muharem. Ima u njoj sto kila, ree luda Mara. Sto kila. Uh, ote se Muharemu. Izgledaju kao maka i mi, ree luda Mara. Moe ga nositi u zubima kao nita. Uh, uh, nastavi Muharem s izrazom aljenja na licu. Siromah Kajica. Hajde da se ja i ti uzmemo, Muhareme, prostenja luda Mara i usne joj iskrivi bol. Na drugu sam bacio oko, luda Maro, ree Muharem toplo. Ima li i u toj tvojoj sto kila? upita luda Mara sklonivi s lica crne kovrde. Ima i vie, ree Muharem i odmahnu rukom. Pa udavie te, jadan bio, ree ona tuno. Nee, luda Maro, nee, ree on kaijucajui. Ne da se Muharem tako lako udaviti. I rekavi to, Muharem produi. Gledala ga je kako, umoran, zastajkuje, proputa ispred sebe markiranu stoku, i rukavom slobodne ruke brie znoj sa obraza i ela.

6 Starac i ostali
Krupan, mrk i podbuo, starac Ilija stajao je prislonjen uz krilo kue. Lea je okrenuo dugakoj i prepunoj trpezi, oko koje su se
21

gloili i veselili siti i pijani svadbari. Grebla mu je po mozgu kretava i neujednaena svadbarska pesma, i on je eleo da bude to dalje od te arene i dosadne rulje. Bilo mu je tesno u novom crnogorskom odelu, u tom trobojnom oklopu, i nije znao kako te neugodnosti da se oslobodi: pljuvae ubudue na sve trobojke, makar bile i zastave. Oi njegove velike, nekad kose i pune vatre, a sad poprskane krvavim ilicama i umorne, strogo su merile poslugu koja je s punim sudovima trala iz kue prema trpezi to se ugibala pod piem i jestivom. Sunce mu je udaralo pravo u teme i njemu je poinjalo neto da umi u uima. Bojao se tog zujanja, te tanane i nene piske; poslednjih godina, otkako mnogo jede i pije, to zujanje je obino prethodilo kratkoj nesvestici i ubrzanom lupanju srca. I nemo, za koju nikad nije znao, poinjala je da mu se javlja: posle nje su dolazile meke i vlane tuge i otrovne misli koje su ga dovodile do stranih zakljuaka i crnih ideja; i teskobe, kad je najvie eleo da neim prekine svoje ivotarenje, da noevima izbode svoju punu i trulu telesinu, i da se nekako u nadljudskim bolovima izgubi i zaboravi; i gaenje, jezivo gaenje nad samim sobom, nad svojim gnusnim i lanim ivotom, i nad svetinom koja ga je okruivala. Trebalo je samo da popije nekoliko rakija pa da oseti ono to je sad oseao: hladnu pusto u srcu, krvavu izmaglicu u prostranoj lobanji i veliku, opipljivu, mnogoglavu la pred oima i na domaku ruku. I isto kao i danas, uvek se gnuao svadbarskih, neukusnih i odvratnih pesama; izbegavao je takve skupove, albe i parastose, jer je znao da nee moi da se odbrani od rakije i ogavne sete koja je za njom dolazila. Pa je zato najvie voleo da se iz gomile izdvoji, usami, i na miru nagleda neba, sunca, bilja i zemlje. U oku mu se zaiskri suza. On se tome zaudi: ni o emu runom nije mislio. eleo je samo nekoliko trenutaka de bude sam. Oseti i drugu suzu. To ga jo vie zbuni. Tekom rukom pree preko oiju i mrkih obraza. Ne oseti nikakvo olakanje. Doe mu da zgromi aku koju je malopre podigao i otvorio: najradije bi pljuvao i poniavao tu podmuklu, tu osramoenu ruku; toliko bi je pljuvao i vreao da joj nikad vie ne bi palo na pamet da se podie i da time pridaje vanost suzama. Starac se obradova kad vide mladoenju. Sitan i zakrljao, zelen u licu, ruku jako dugih i oputenih niz krhko telo, i potpuno
22

nezainteresovan za veselje prireeno u njegovu ast, Kajica se igrao s deacima pored reice. Golobrad, utuen, neveseo i povuen u sebe, samo se po smehu razlikovao od svojih drugova u igri: smeh njegov bio je naet, suzdran nekako, vie krt no iskren. I tek kad bi se nasmejao i borie mu zrakasto napale sive i bezizrazne oi, videlo se da je neto stariji od deaka njegovog rasta. Kajice! Bilo je u tom pozivu, u tom poviku, i mrnje, i gneva, i roditeljske strogosti, i ljubavi od koje se oko srca hvata leden krug. Tuan je bio starev glas. A jo alosniji njegov izgled: zaljuljao se kao staro, kao debelo drvo koje godinama truli iznutra i sa strahom i jezom oekuje prvi snaniji vetar. Kruti obrazi se malo nabrae, iskrivie. Na oi se opet navukoe teki, namrekani i crni kapci. I tako nepokretan, s tupim bolom u potiljku, vide kako se njegov sinovac Kajica prenu. Kajice! To vie nije bio glas kojim se neko drag i blizak poziva. Bila je to kruta, hladna, predsmrtna opomena posle koje se nije moglo ni s kim igrati. Velika i brkata stareva glava malo se prikloni grudima. I tek kad oseti da pred njim neko sipljivo die, otvori oi i kroz toplu maglu predsna spazi mladoenju. Tu sam, strie. Dobro je to si tu, ree starac. Kajica to shvati kao alu i razvue tanke usne. Ukazae se sitni, nareckani zubi ribe. I tek kad se starac uvreeno nakalja, Kajica usnama pokri modre desni i kratke zube. Sluaj, ree starac i poloi ruku na mladoenjino rame. Sluaj. Sluam, apnu Kajica. Dobro zapamti ovo to ti govorim, ree starac. Govorim ti u ime oca, koji me na samrti zakleo da vodim brigu o tebi. Jesi li me uo? Jesi li razumeo? Kajica klimnu glavom. Dananji dan vaan je za sve nas, ree starac mrano. Za tebe je najvaniji. Devojku smo ti doveli. I te kakvu devojku. Svaki drugi bi na tvom mestu bio srean. Kajica se kiselo isceri.
23

Uozbilji se ve jednom, ree starac muklo. Krajnje je vreme. Ne brukaj nas. Gledaj kako nas njena rodbina motri. Treba da se pokaemo. Bar danas... Hi-hi, hi-hi, zacereka se Kajica. Ne uzimaj mi obraz, Kajice, ree starac strogo. Kajica ga nije shvatao. arao je oima levo-desno - nije znao na koju stranu da strugne. Nemoj vie da krade, procedi starac kroz zube. Bije te glas da si najobinija jajara. A poeo si i pilie da die. Jeste, jeste, sve znam. Sve mi je tvoja majka rekla. I mene zbog svega toga srce boli. Da zna. Hteo bih da jednom postane ovek. Ima punih trideset godina, a ne rastavlja se od dece. Ali, sve to moe da se popravi. Uvek moe da se postane ovek. Je l' da je tako? Kajica ga je uplaeno gledao. I kakvog smisla ima to stalno bei od kue! hrupi starac uplaivi se da ga je neko uo. Samo ludi ljudi i krajnji nesrenici bee ispod svog krova. Kajica se spremao da zaplae. Starca to dirnu, pa produi malo nenije: Sramota, sine moj, sramota. Spava po tuim kuama kao skitnica, a tvoj lepi dom pust. Bruka! Umesto da vodi kuu i zameni oca, ti uva tua goveda. Sva srea to prijatelji to sve ne znaju. Znaju, promuca Kajica. Uveriemo ih da su to klevete, planu starac. Je l'da hoemo? Dok je tebi strica, ne boj se. Ali ja volim da skitam, apnu Kajica. To je zato to si bio bez ene, ree starac. Odsad nee. Vezae te ona za svoju sisu, ne boj se. Nje se dri, sine, nje se dri. Vidi samo kakva je - grad. Planina! Ne volim to je onolika, ree Kajica glasno. Zato ne voli? izbei se starac. Zato? Tako... ne volim, otee Kajica. Bojim se... Nema ega da se boji, sine, raskravi se starac. Vano je prve noi da bude dobar. Posle joj nee pomoi ni da je jo onolika. U to budi siguran. Nigde je nee biti. Bie mala i nemona kao aba izvrnuta na lea.
24

Ja sam se nje oduvek bojao, ree Kajica iskreno i glasom koji je drhtao. Zato da se boji? poe starac tuno. Kad je kod tebe na donjem spratu sve u redu. Zato? Je l'da je sve na svom mestu? Zna na ta mislim. Ne stidi se. Reci stricu slobodno. Kai. Oslobodi se. Zamisli da sam ti drugar. Kai da je kod tebe kao i kod drugih. Obraduj strica... Jeste, ree Kajica i pocrvene. Ba kao kod drugih. I nije kao ir? ree starac ne gledajui sinovca u oi. Nije kao ir, ree Kajica. Starac se izmae i udari ga po ramenu. Kajica se uvi, zanese, ali ne pobee. Starac se grohotom zasmeja, lupi akom o belo krilo kue i poe: Pa kad je tako, neu vie da mi govori o strahu. Tu re da nisam uo iz tvojih usta. Ne govori mi vie o tome. Takva momina, pa se boji. Bruka! Hou da mi govori o drugom. Da mi pria kako e dovee da je usue i oplete. Kako e da je erei i unitava. Kako e da joj pravi decu. To stricu da pria. I deca e da je doje i razvlae kao vuicu. To ti meni priaj. Sit je tvoj stric bljutavih i tunih pria. Sad hou neto masno... i to od tebe... od moje krvi... naslednika da nam napravi - jednog crnpurila... jer nam se krv razvodnila, pa svi oekujemo da nas ti spase... za nju ne brini, zdrava je i jaka kao drebica... sad samo ti da stisne petlju i da ukree, nema ko drugi, da zna... Starac se zagrcnu. Crven u licu i znojav, on se prisloni uz oak kue. Kajica pokua da se izvue ispod njegove levice, ali ga on jo vie privue k sebi. Obeaj da e me posluati, poe starac tiho kad oseti da mu se krati dah. Obeaj stricu svom. Hajde. Ponovi sve ono to sam ja malopre govorio. Hou iz tvojih usta da ujem one rei. Starac mu se unosio u lice. Beio je oi, drhtao i aputao: Poni. Kai ta e dovee da joj radi. Ispriaj mi to pravim reima, onako kako se to kae. Sve mi natenane ispriaj. Ne stidi se. Stric tvoj sve zna i sve razume, i ni od ega ga vie nije sramota. Pa se ni ti ne stidi. Ostavi to babama. Deder, poni, mukiu moj... Sve sam zaboravio, priznade tiho Kajica i brada mu zadrhta. Pokuaj da se seti, ree starac i oseti kako mu se preko oiju navlae kapci koje nee moi lako da podigne. Govorio sam ti
25

kako e dovee da je razapne, i kako emo pre ovog doba godine dobiti naslednika... Starac zadrhta. Ruka kojom je drao uza se Kajicu pade mu niz telo. Primeti kako Kajica odskoi u stranu. Moe rei i odatle, apnu starac. Sluam te. Samo nita ne preskai. Priaj. Izgovaraj sve rei. Kajica se osvrnu oko sebe: u blizini nikoga nije bilo. Kad shvati koliko je starcu stalo do njegovih rei, poe apatom: Strie, sve u ono ponoviti ako mi neto prizna... A ta to, sine? upita starac podigavi glavu. ta to? Prvo da mi u poverenju kae: to ste mi je doveli, zamuca Kajica. To da mi objasni... Starac izbei oi. I vide kako Kajica, tiho cvilei, odjuri u joje. Iz kue izae Kajiina majka, sredovena ena sastavljenih crnih obrva. O emu onoliko priate? zapita ona bojaljivo priavi starcu. Zna se o emu, Anelija, procedi starac. Pa reci mi, ree ona. Govorili smo o onim stvarima, eno, ree starac muklo. Priao mi je kako se naotrio za dovee. Kae da jedva eka no. Smotau je, veli, striko moj, i zguvati kao krpu. A meni lupa srce od sree. Lom u, veli, da napravim. Satreu je, kae i stiska zube. Rusvaj e to da bude, veli. I doi, kae mi, sutra da vidi kako e izgledati. avo mali! Eh, poe majka razdragano. Snano je ono kao zemlja. Jedina mu je mana to je malen. Snaan je i vet, da zna, ree starac gledajui u zemlju. Ako se na strica bude izmetnuo, znae i gde avo spava, ree majka i oseti da joj se vraa pouzdanje. Veli on meni, eno: Striko, dva sina u odjednom da napraT vim. Da nadoknadim, veli, izgubljeno vreme. Jer mnogi moji vrnjaci imaju ve odraslu decu. I ja mu, Anelija, sve verujem. Naa je to krv. Ne da se naa kost! Smrai mu se pred oima. Utroba poe da mu se prevre. Da ne bi grunuo u pla, on pritite elo uz ivinjak kue. I tu, uini se
26

Aneliji, zareza. Zakrguta zubima i zaele da na najstraniji nain sebe osramoti i ponizi. to je lae, ree sebi, to je tako lae. to ti je to trebalo. Najgore je to to e poverovati. I dovee e, im se gosti i prijatelji raziu, po tavanu traiti staru kolevku - nek bude spremna. Nee moi da spava. Obigravae oko njihovih vrata i prislukivati. A loma i rusvaja nee biti. Jer on je jo zelen i nejak. I sutra ujutro, kad ue u njihovu sobu, nee ga zatei meu njenim kolenima, ni na krevetu uopte. Leae iza vrata kao premlaeno kue koje je neko pustio pod krov da ne kisne. to si to uradio, ludi stari. Anelija ga povede stranom. Pao bi, sruio bi se na zemlju da ga nije, onako sitna i kooperna, drala za ruku. Upita ga: ta ti je, stari? Bolestan si? Nisam, poe starac. Malo mi se zavrtelo u glavi. Nita vie. Proi e to, eno. Zovu te, stari, ree Anelija brino. Prijatelji te zovu. to u im? ree starac i protrlja lice akom. Da se kucne s njima, stari, ree Anelija kooperno. Ne pije mi se vie rakija, ree starac tvrdo. Hoe zdravicu da dre, stari, ree Anelija. Neko im s nae strane mora otpozdraviti. Ko e ako nee ti. Bojim se da neu imati ta da im kaem, ree starac. Mora, stari, ree ena. Ti si sad glava nae porodice. Sve ostalo je tanko i mravo. ena ga privede trpezi. Uzbua mu u glavi. Nije mu bilo jasno otkud im snaga da onoliko viu, i da onoliko urlaju. I pre no to ga posadie u elo sofre, on s mukom podie flau s rakijom. Zdrav si, glavni prijatelju! iskezi se s onu stranu trpeze brkat, nosat i crven starac. Zdrav si! itav trenutak je starac Ilija kroz paru to se dizala s jela gledao svog krezubog prijatelja. I nita nije mogao da mu odgovori. Izgledalo mu je da mu se jezik u pet vorova zavezao. I dok je krezubi kretao i bulaznio ljuljajui se, stareva ruka s crnom bocom trcala je nad mnogoglavom trpezom kao ugljenisana da je. Podli oni kapci prevlaili su se preko zenica, i gusti mrak se sve vie zgunjavao oko rei krbavog prijatelja nazdraviara.

27

7 Nevesti je ime Ivanka

Nepomina ispod naslona, Ivanka je gledala Muharema. Gledala ga je ispod oka i ovla, kao da to uopte i nije bio on; gledala ga je pogledom kojim je malopre traila Kajicu. Videla je kako je, priljubivi se uz plot pored puta, zavukao pljosnati i zailjeni nos petlu u perje ili negde pod krilo, i kako je celo areno veselje posmatrao iznenaenim oima. Pognut, kao da se sprema da se zakalje, dronjav i bos, proputao je pored sebe seljake glava velikih, etvrtastih i brkatih: u odelima od crnog sukna i u goveim opancima, zajapureni i neumorni, gonili su stoku. I njih je Ivanka gledala pogledom bezbrinog obanina. U stvari, ni njih nije gledala - samo ih je videla. Zaudi je pogurena Muharemova pojava. Boe, to je onako iznenaen, pomisli Ivanka, pa produi tromo i bezvoljno: Zato onako zeva u nas; ta li mu je to toliko neobino. Ne vidi, valjda, prvi put svadbu i veselje. Kako je gadan i udan taj na komija Muharem. Zaputen i alostan, pa jo s petlom u naruju. Uopte, ta e njemu petao - nije ovo prvi put da ga vidim s tim crvenim avolom u naruju. I jo me ovo udi: to se bar ne obrije. Ovako izgleda kao da se sprema za hodu. Boe dragi, kako su mu krupne i tune oi. Pa on, po svoj prilici, hoe da zaplae. Od vruine, verovatno. Drala je teke ruke skrtene na trbuhu. Niz njeno iroko lice slivao se znoj. Pomerala je pogled udesno. I videla je veselje, podnapite i sasvim pijane svadbare. Trali su oko nje, jurili na sve strane, psovali i pevali na sav glas. U obesnim vragolijama prednjaio je Kajiin roak, zubati Mrkoje: nije se smirivao, i velika usta neprestano su mu bila razjapljena. Jakih, irokih lea i krivonogi, njeni roaci, mahom stariji ljudi, vodili su tobo vane razgovore sa starcem Ilijom: izmeu njih se cerilo nekoliko neoglodanih jagnjeih glava. Sitan i bezvoljan, dever njen, Kajiina daljna svojta, leao je pod plotom; pokuavao je da ustane, blebetao neto i pruao joj neljudski tanku ruku.
28

Pogledom je traila Kajicu. Nije ga bilo. Nije bio ni u znojavom i pijanom kolu, u kom se orila neslona i kripava pesma, ni u kui, iz koje je izbijao otuni miris kuvane ovetine i zapaljenog sira, a ni meu ljudima koji su iza nje govorili i kuckali se kilenjaama. Ba me briga to ga nema i to je takav, pomisli Ivanka. Vano je da nisu sirotinja i da neu morati da idem u tuu njivu. Uostalom, za mene kao usedelicu i ovaj je dobar. Bolje ita no nita. Moda e i ovako biti lepo. Ako on ita bude mogao, nakotiu im pun tor dece. I biu gazda u kui. Bogme, skupo u ih kotati. Povui e maka za rep to im je Kajica onako nesojast... a moda e porasti kad ga ja budem poela hraniti... ula je kako ga njeni strievi, roaci i komije zovu. Nazdravljali su mu i estitali. Nije joj bilo jasno to je Ilijino iroko lice onako crno. Kajicu su opet svi, s podignutim aama i bocama, zvali da doe i primi estitanje. Rodbina nevestina htela je jo jednom da ga vidi, da se s njim rukuje i malo bolje upozna: zanimala ih je najvie zemlja koju je njegova majka nameravala da kupi odmah posle venanja. Sam u iblju i evaru, pokraj reice, Kajica se igrao s punoglavcima i ribicama. Draio je i tu make, koje su na nj kidisale. uo je kako ga svadbari zovu, najgrlatiji je bio upavi Mrkoje sa zubima nalik na kukuruzna zrna, kako ga mole da doe i primi zdravicu glavnog prijatelja, Ivankinog strica. Zvala ga je i majka, glas joj odmah poznade, i starac Ilija. Zvali su ga svi, inilo mu se, dok je makama bacao vodozemce, i dok je strepeo od noi koja ga je oekivala kao crno i tvrdo brdo preko kog je, bez dovoljno snage i volje, trebalo da pree. Kroz svetinu se probijala luda Mara. Svadbari su je zadevali i napadali dok je prolazila pokraj belog maslakovog pera. Nije se branila, i oni su je nepotedno hvatali i tipali. Ivanki se inilo da k njoj uri, da ima neto da joj kae. Pa oka s nje nije skidala. Gomila je brzo zakloni, a ljudi je nekud povedoe, i Ivanku to raalosti. Doe joj da napusti dosadno mesto na kom je straarila i premetala se s noge na nogu, kao zavladiena da je, kao pred oltarom da je, i da rastera pijanu rulju koja se povela za opipljivim tragom nerazumne i nezatiene ene.
29

Ivanka je gledala kako se putem mie udna slika: dva oveka nose neto belo i isto meu sobom - kao da su se na svadbu s poklonom namerili. Teturaju se i klecaju, prainu silnu diu, dok sunce pee u dasku na kojoj se ljulja leina. Ljudi, po svoj prilici, pevaju, pevaju ili se svaaju; ili, prostonaprosto, govore glasno i o obinim stvarima po starom strvinarskom obiaju. Izgleda da su bili zadovoljni to im do groblja nije ostajalo jo mnogo, pa nisu ni pazili hoe li se ugruvati u krpe i arave zamotano telo. Ni skitai nisu bili daleko od nje. Leali su pod divljom krukom i kroz trepavice gledali put neba i sunca. Bose noge dosezale su im do sredine puta. Izgleda da nita ne progovaraju, pomisli ona. Kao da su nemi. Otkako su se onde zaustavili, po svoj prilici, nisu progovorili ni rei. Mislei o skitaima, spazi Kajicu. uao je u evaru i trsci. Bio joj je okrenut licem. Na suncu se sijalo njegovo malo i vorugavo elo. Ne sekiraj se to se igra s makama i ribicama, ree ona sebi. Ne misli o tome. Neka se igra s im hoe. ta te se tie. Vano je da si se udala, da e biti sita, i da ti u novoj kui niko nee motkom brojati rebra. A njemu eno i ribica i punoglavaca. I svega mu eno... ne bilo primenjeno, ba mi se ini kao da je Muharemov brat. Obojica su utljivi, stidljivi i sipljivi. Slino i idu, i govore, i mrdaju obrvama. Videla je i prosjake i jurodive to su izvirali sa svih strana, nicali iz iblja i primicali se trpezi. Ljudi su im bacali kosti, i oni su se, mnogo njih, jagmili i tukli. Kljasti, guavi i nakaradni, sve vie su se primicali i njoj i trpezi. I nju je poinjalo da obuzima gaenje. Majice moja alosna, pomisli, majice moja tuna. Gde si danas da vidi u kakvom sam ti narodu, u kakvom gadluku. Sve neki nakaradni ljudi. Nigde zdravog uveta. Kao da ih je sve jo u utrobi grom spalio. Opet joj se nametala oku slika dvojice mirnih, dostojanstvenih i udnih putnika.

8
30

O njima
Jovan primeti kako Sreko i Ismet unese nosiljku u groblje. Nestadoe iza retkih ipuraka i spustie teret. Jovan ih je video dopola. Glave su im bile primaknute. Zurili su jedan u drugog. Kuckali su se flaama - bletala je na suncu rakija. Ne skidajui pogled s njih, Jovan je trljao ekinje svoje rie brade. Petar je gledao u nebo i nita nije video. To to se gore nalazilo, to to se plavelo, to takozvano nebo gde su se nastanjivale due posle smrti tela, bila je najobinija pusto, laka praznina bez ieg vidljivog, bez ieg stvarnog za ta bi ljudski pogled zapeo. Jovan je gledao kako se Sreko i Ismet grle. Petra, koji je oseao da lei na pranjavoj zemlji, muila je glad; taj sipljivi avo nalazio se negde u utrobi, na sredini tela, i okretao se. inilo mu se da je taj avo velik koliko ceo njegov eludac, i da ima pipke koji iz svakog grama njegovog izmuenog tela ispijaju snagu, strpljenje i volju. Zahvatio je akama prainu i pesak sa zemlje, i dugo ih gnjeio i mleo. Nikad ranije nije oseao toliku vatru u trbuhu, ni toliko pepela u grlu, ni nekoga udnog i bezukusnog praha na usnama i pod jezikom. mirkajui, Jovan je piljio u retki trn iza kog se neto dogaalo. agor i pesma svadbarska meali su se sa zveckanjem sudova. Oko trpeze se lupalo, pevalo i galamilo. I jelo se preko svake mere, inilo se Petru. I onoj avo u elucu postajao je sve nemirniji, i mreio mu je skoro obnevidele oi. Strpi se malo, ree sebi, strpi se. Ostae i za tebe neka kost. Nee sve pojesti. Pazi, ona dvojica pevaju, ree Jovan i drmnu Petra za ruku. I piju. Pogledaj. Kako mogu piti na gladan stomak? ree Petar ne pomerajui se. Odkud zna da piju na gladan stomak? upita detinjasto Jovan i vano se namrti. Petar otvori oi: nebo je sad bilo neto svetlije; kao da su se vatre s ele zemlje obrele gore pa u njegove oi sipaju vreli pepeo i jaru. I inilo mu se da graja oko dugake trpeze, da sito dovikivanje i stenjanje, da lupanje sudova i grebanje kaika, da sav taj pregrejani
31

urnebes dolazi odozgo, iz prozranog i zapaljenog neba, a ne iz belog i etvrtastog kuerka iskraj puta. Petar ih je zamiljao ovako. Svi su gore, na nebu. Keze se jedni na druge oko trpeze pretrpane jestivom. Iz nevidljivih sudova toi crna orba. eljad se otima o kourine. Znojava, glavata mlada tobo ne moe da jede, i svi je kljukaju kao urku. Raepili su joj vilice. Trpaju joj u drelo vrele krompire, nedrobljeno meso i komade tvrdog jemenog hleba. Zalivaju je jo toplijom orbom, slatkim i kiselim mlekom i medovinom: da bolje svari mesite i testo, i da laka kao pero skoi u kolo prva. Trbuh joj neprirodno raste, ali se tome niko ne udi. Raduju se ak. Obigravaju oko njega i kriju se. Kuckaju se, lou, lupkaju u nj da vide da li je vrst - zvei meina kao bava. Trbuh sve vie raste, i sunce poinje drukije da ija. Trbuh opet krupnja, a svadbari su iz trenutka u trenutak sve sitniji, goljaviji i neprimetniji. Sve je alosno na toj nebeskoj svadbi, sem mlade koja e ubrzo telesinom svojom da ispuni ceo nebeski prostor. Vie se ne uju ni pesma svadbarska, ni muzika, ni vika. eljad juri oko nje, tue se oko kora, kostiju i smrdljive orburine. Svi gledaju gore, ali niko ne moe da joj vidi modru glavu na oblom trupcu vrata. Na kraju, po plavetnilu dugo idu razvlaei trpezu. Trpeza se raspada, ali sudovi s orbom i kostima ostaju gore. Onda svi idu svako na svoju stranu, a mlada ostaje sama na nebu. Tako je velika da ispunjava ceo Petrov vidik: noge joj modre visei miruju; rukama se oslonila na vrhove planina; sedi na oblaku kao pela na jabukovom cvetu. Oglodana ovja lobanja, nenaeta peena kokoka utih lea i ugljenisanih nogu, razapeta jarea koa jedino se to vidi iza nje, u pozadini... Spazivi trpezu u daljini, Jovan se rastui. Pridie se malo i sve ih obuhvati pogledom. Neki su igrali, a neki nisu. Bacali su oko sebe kosti i hleb. Nije znao ko je sitiji a ko zadovoljniji. enjivo je gledao u mladu. Kako sam gladan, ree njukajui po vazduhu. Jovanove rei vratie Petra s neba: sad svadbari sioe odozgo i zagrajae. Ivanki splasnu trbuh, i sunce posta vee. Od stare nebeske slike osta samo bleda mrlja - svadbari tre oko nje kao cirkuzani, dive joj se i krajevima njenih arenih haljina briu masna i znojava lica. Nikad nisam ovoliko bio gladan, ree Jovan.
32

Ni ja, ree Petar, i tek kad u svoj glas, uveri se da je na zemlji. Da li znaju koliko smo gladni? upita Jovan. Ne budi lud, ree Petar. Gde si video da sit gladnom veruje. Oni ne samo da ne znaju da smo gladni, no misle da ne moemo ustati od sitosti. Stoka seljaka, ree Jovan. Petar sklopi oi i opet utonu u dreme. Kako bi bilo da odem i zaitem malo hleba i kostiju? apnu Jovan. Ni govora, odsee Petar. Ne bi to bilo loe, zapevui Jovan. Ali bi bilo runo, grunu Petar. Brzo bih se vratio, zbrza Jovan. I ti bi me onda blagosiljao. uti tu, ree Petar. I ekaj. ta da ekam? uzjoguni se Jovan. Pa njih, ree bunovno Petar. Moda e se setiti da bace pred nas neku kost. ta ga zna. Ali zato? pobuni se Jovan. Zato bi to radili? Nemaju nikakvog razloga. Zar ne? Dobro, imaju li kakvog razloga da to ne urade? zapita Petar i malice otvori oi, te vide oajnog Jovana nad sobom. Pa... nemaju, ree Jovan. Zaista nemaju. Ali... vrag bi ga znao... E, kad nemaju, ekaj, grunu iz basa Petar. Moda e osetiti da se gadimo pronje. Boe, da li e nas se setiti, zacvile Jovan i pogleda put svadbara. Boe, ako ne mogu da se sete, prekini im za trenutak veselje i kai im kako smo gladni i kako ne elimo da prosimo. Verovatno e se setiti, apnu dremovno Petar. Seljaci su to, od njih oekuj sve. Boe, hoe li se setiti, ponovi plano Jovan i kao dete se ugrize za kaiprst. Boe, priapni im da nas ne zaborave. Reci im: Ljudi dobri i siti, prestanite ve jednom sa dranjem i pogledajte kako vaa dva brata gladuju; bacite pred njih ono to ne nameravate da pojedete, i oni e biti zadovoljni i, kao i uvek, krotki... tako reci,
33

boe. Ne traimo mi mnogo, samo da prou pored nas i da nam kao psima bace koju kost i koju koru hleba... U krupnom i suznom Jovanovom oku arenela se sita svadba.

9 Otmica
Muharem uzdrhta. Obli ga hladan znoj. Dah poe da mu se krati. Da se jo vie ne povi, stegnuvi petla u naruju kao odoje, zakaljao bi se. A onda bi i suze pole same. Ljudi bi to videli, i njega bi jo jednom nadrastao stid. Isposniki savijen, zgren gotovo, i prislonjen uz plot, gledao je Ivanku sa svadbarima i deverima. Ulagivali su joj se, pokazivali modre desni i crne zube, kitili je miriljavim i onim drugim cveem i skakutali oko nje uvereni da e je nasrne jati i oraspoloiti. Donosili su sirovu paprat, jovove grane i aptovinu, i zaklanjali je od sunca. Mahali su brezovim prutovima iznad nje, naroito oko glave, na koju su joj na tukli mnogo venaca od bele rade, carevog oka i rumene penice, i tako je branili od muva, koje su u jatima napadale i konje i svadbare. Ali ona nije bila tuna, niti je imala zato da bude. Nije bila ak ni ljuta, iako su joj smetali i dosaivali. Samo joj je dolazilo da izdere iz plota kolac, i da ih sve rastera. Jer su je podseali, svi redom, na udne ptice iz sna, na nosate prikaze bez krila, na privienja koja su neprijatna oku, i koja treba baljeavom motkom razjuriti. Pogledom je traila Kajicu. Nije ga bilo. Opet ga potrai. Nije bio ni s deacima. To je nimalo ne zabrinu. Htela je samo da ga vidi. Jer joj se uinilo da je zaboravila kako izgleda. Polako je okretala tekim vencima iskienu glavu. Prelazila je s lica na lice. Nije htela da zadrava pogled ni na svekrvi Aneliji, ni na starcu Iliji, ni na Mrkoju, pa ak ni na Muharemu, koji joj se inio najzagonetniji. Pognut kao grbavac, Muharem je pogledom lopova gledao Ivanku. I oi su mu postajale sve vee: nije mogao da im veruje.
34

Stoka koja je jurila putem dizala je prainu, a on je kroz ukaste oblaie piljio u glomazne vence to su venuli na njenoj glavi. Obuze ga tiha zavist. Grlio je pevca i aputao mu: Vidi, nesreo moja, kako nas prevari. Kako emo mi sad sami na svetu. ta emo bez nje. Nju nam, crveni moj, odvedoe drugi. Ko e nam davati da jedemo. Ko e nam koulje prati, siniu moj. Vidi, preotee nam je. Krivi smo - to smo ekali toliko! Skanjerali se i doekali da nam je tako rei ispred nosa dignu. Eh, luda pameti naaj. Nije imao snage da se ispravi. inilo mu se da e se zakaljati im podigne glavu. Ovako ju je gledao odozdo, pravo u kolena, trbuh i elo. utao je i dalje, nepokretan, i usukanog, tankog vrata. Drao je nos u petlovom perju i oseao da se nebo smrauje. Hteo je da joj kae: Dobra moja Ivanka. Zlatna moja Ivanka. Jedina moja Ivanka. to me prevari. to me ne saeka. Taman sam se bio spremio da te item. Jer mislim da e me i ove jeseni smrt preskoiti. Najzlatnija moja Ivanka. Nije lepo da te sanjam kad si tua. Dobra i jedina moja sestrice. Ne ljuti se to hou neto da ti kaem. Ne zna gde si dola. Oni su dobri, ali e te muiti. A ja bih te negovao kao svoje dete. Okreni se. Zato me ne pogleda? Dao bih ti sve to imam. ak i pare koje bi mi neko dao za petla. Ne bih iao u Bijelo Polje kad bi me pogledala. Ne bih aavao komije - moda bih i ovde, na tvojoj svadbi, mogao postati ovek. Samo to elim: dovoljno bi mi bilo da ti to shvati, i da im kae. Tebi e najpre poverovati. Pogledaj me -to gleda samo Kajicu. Gledala ga je. Vide kako se malo uspravi uz plot, i kako se onda zakalja. Padala je po njemu praina. Iza njegove glave cvetale su koprive i neke beskorisne i opore trave. Petao se u njegovom naruju crveneo kao najkrvaviji komad cigle. Gledala ga je i udila se. Lice mu je bilo izbolovano i bledo, uokvireno mekom bradicom i lepo. inilo joj se da mu usne razvlai smeak. I taj smeak nije bio zlurad i pakostan: jedva se i primeivao. Bila je to vie senka no gr. Pogleda mu paljivije u oi. U njima se neto iskrilo. Izgleda da je to bila topla svetlost s neba. Tako nasmeeno, pljosnato i izdueno lice videla je na zidu Petrove crkve u Bijelom Polju: bio je to neki svetac, apostol, isposnik, ili neko slino udo.

35

ta li mu je, pomisli Ivanka. ta li je naem udnom komiji Muharemu. Boe, nikad nisam videla da neko tako blesavo gleda. Bogami, ba kao onaj iz bjelopoljske crkve. Muharem krenu uz plot. Nije se usuivao da proe putem, izmeu svadbara. Vrebao je trenutak da prolaz bude slobodan pa da mugne izmeu njih neprimeen. Ali oni su igrali onuda kuda je eleo da proe. Prolaz je bio zatvoren ak i stoci koja je u krdima pristizala. On zaustavi pogled na Kajici: stajao je nedaleko od Ivanke i uplaeno blenuo u reku i modro joje. Gosti su mu jo nazdravljali. Glavni prijatelj je stalno ustajao, podizao bocu i izgovarao Kajiino ime. Obraali su mu se i drugi. Naroito je bio nesrean i zgaen zubati Mrkoje: ustajui i opet sedajui, maui rukama i mrdajui brkovima, ovek ga je grdio i blagonaklono psovao. U igru se uplitala i Anelija. Mislila je da e tetoenjem odobrovoljiti odsutnog sina. Ali je Kajica bio zamiljen. Pogledom ribe obuhvatao je uzljuljanu gomilu i utao. Muharem ga je gledao sa zebnjom. Bilo mu ga je ao. Uporeivao ga je s mirnom Ivankom, zamiljao ga onako kiselog i slabanog meu njenim kolenima, i stalno ponavljao u sebi: pa ona e ga udaviti. Dovoljno je samo da se navali na njega - dua e mu na nos izai. Jadni Kajice, ta ti je to trebalo. Zamisli ih u postelji i obuze ga stid. Osmotri njegove bele, tanke i glatke ruke iljatih laktova, njegove krhke noge neprirodno dugih stopala, njegova obeena ramena s izbaenim plekama, i raali se. Pa njega e boleti, pomisli stidno Muharem. Mnogo e ga boleti. Siromah. im se zakreni put odjazi i stoka zamae, Muharem krenu.

10 Praina
Siv i mrgodan, i gluv za sve to se oko trpeze i oko njega blebetalo, starac Ilija je gledao put kojim je javila stoka. Praina je
36

dosezala do neba, inilo mu se, pa je i sunce drukije sijalo. Praina je i do njega dolazila, donosio je neki krilati avo. Hvatala se njegovih trepavica i obrva, i njemu se inilo da e oslepeti pusti li je da ga tako zatrpava. Bila je koliko i svetlosti, i nagrizala je i razjedala ivo i mrtvo tkivo na koje bi pala. Taloila se po jelu, i ono je, izgledalo je starcu, gubilo ukus i miris. Bilo je koliko i vazduha, i on ju je udisao plaei se da e se uguiti. Vazduh, izgleda, nije ni postojao - to je praina lebdela nad zemljom. Najvie ju je oseao u uima, gde je stvarala jedva ujan um; u nozdrvama, gde se stvrdnjavala u epove; u ustima - tu, na jeziku, oko zuba od zemlje, na nepcima i oko resice, pretvarala se u blato koje se nije moglo ispljunuti. Iako mu je okovratnik koulje bio dobro pripijen uz vrat, nalazila je mesta da proe, i da onda klizi niz njegovo vrelo i znojavo telo. Koa se njegova tom prainom oblagala, i on je poinjao da se boji svraba i rana koje su se mogle brzo pojaviti. I elu svadbu zatrpae praina ne dune li neki jai vetar. Pa nee biti vie ni rakije, ni jestiva, ni pesme, ni alosti, ni trave, niti ikakvog drugog bilja. Praina e da raste, da zasuuje izvore i reke, i da se pribliava nebu. Nastae pravi i najvei mrak za koji je ikad uo. Bio je siguran da e mu, dok bude umirao, iz nevidljivog levka u usnu koljku, u sam mozak, kapati praina. Iz utih oblaka, koje ni vetar nije mogao da razbije, izranjale su glavurde ljudi iji su ga dodiri, otkako je malopre seo u elo sofre, ozlovoljavali. Video je i ene nekakve, i neumorne prolaznike, i potparene ovce koje su svoje slinave glave saginjale do same zemlje. I dok je promatrao rulju oko sebe, i rulju na putu, oseao je da postaje sve umorniji i mraniji. eleo je da za veita vremena pobegne od gomile koju je sam sakupio i doveo pred kuu svog pokojnog brata; od prijatelja koji su, iskapljujui ae i flae, s potovanjem, pa ak i s divljenjem, pominjali njegovo obino i ve bezvredno ime; od neutene Anelije koju je malopre podlo slagao i prevario; od mrzovoljnog Kajice koji mu je danas, kao niko i nikad dosad, osramotio i ocrnio obraz. Nije ga teilo ni to to je znao da e se tuno veselje, za koje je sam kriv bio, jednom, i to dosta brzo, svriti. Bio je svestan ta je uinio, optuivao je sebe zbog toga, ali se iz nesree koju je sam zakuvao i sebi i drugima nije imalo kud. Pa je sedeo, nepomian i
37

drven, razvlaei obraze i usne u smeak kad se to moralo, i gledao preplaenog mladoenju koji nije smeo da prie ni trpezi, ni nevesti, a ni njemu, svom stricu. Zvao ga je, okom mu je davao znak da prie. Kajica je, neodluan i uplaen predstavom u kojoj je bez svoje volje bio onaj o kom se, i glasno i kradom, najvie govori, arao oima oko sebe, i stareva alost postajala je vea i strasnija. Iz trenutka u trenutak bivalo mu je sve jasnije da od nastavljanja njihove, nekad jake i celoj Crnoj Gori poznate, loze nema nita; da e sve da se svri njime i Anelijom; i da e prah i zelena mahovina pokriti sve ono to danas svet zna o njima; i da e tui psi, neradnici, lopue i varalice, odvratni susedi i jo odvratniji daljni roaci razvui sve ono to je godinama skupljano i uvano za poslednjeg koji doe na svet. Znao je da e brzo doi do jagme i opte otimaine. Srcem i instinktom starog i naputenog vuka oseao je da mu je smrt blizu, da mu visi nad glavom, da ga eka i vreba iz prikrajka. Isto oseanje govorilo mu je da e i Kajicu brzo uzeti zemlja. Za sinom e pouriti gurava Anelija. Pepeo s njihovih pustih zgarita razvejae vetrovi. Zemlja njihova bie tuna; gazie je oni koji je nisu zasluili, pa e se izroditi i iz alosti za svojim pravim sinovima zarasli u koprive, paprat, divlje kupine i drugi korov. Kue njihove bie jo alosnije nee u njima savijati gnezda orlovi i golubovi, no e se lei i rasti deca onih koji mu sad nazdravljaju, i koji, svesni da lau i njega i sebe, govore o buduoj srei mladih suprunika. Crn i slep za one koji su ga gledali s divljenjem, za one koji su mu se ulagivaki smeili, otkrivajui psei bele i zdrave zubine, crn i lep za sve redom oko trpeze, starac Ilija je sluao divlje povike gonia stoke koji su se katkad pomaljali iz praine. Stoka je jurila, i gonii su, maui oko sebe dugakim motkama, vikali i kriali, opominjali i psovali. Belji i od vodeniara, bosi i dronjavi, vie ni nalik na ljude, oni su, poput insekata koje jo nije ugledalo ljudsko oko, plivali u meteu i gustom vihoru. Nadvikivali su se, elei da nadglue blejanje ovaca, riku volova i mukanje krava, i nareckano i strasno rzanje konja. Padali su i opet se dizali, ibali stoku koja je na njih nasrtala, zvidali i kaljali, i guili se u prainu. Saterana u tesnac puta, i mnogobrojna, stoka je nadirala sa svih strana, ruila crvotone plotove i plavila ureene vrtie i livatke. Nemoni da je vrate u plitko i usko korito puta, znajui koliku e
38

tetu morati da plate, oajni i izgubljeni, gonii su arlaukali i zapomagali. Jo nemoniji da je stignu i da dre korak s njom, stenjali su i klecali vukui za sobom krive i izlomljene motke. Kotrljali su se nizbrdicama i crneli se nad vitkim volovskim rogovima. Po ceo trenutak dubili bi na glavi, pa bi'se opet nali prikovani za zemlju, rairenih ruku i rastavljenih nogu. S bolovima u kimi i izgladnelom telu, savijali bi se u klupko, kako bi primili to manje udaraca. Bez misli, i s jednom jedinom eljom da ostanu ivi i da predaju stoku tamo kud je upuena, bez snage i u krajnjem oajanju, hvatali su se konjima za repove. Konji su jurili, kroz grive im je duvao vetar. I gonii su, ve tupi na bol, znojavi i krvavi, pljuvali u konjska kopita, od ijih im se udaraca mutila i mraila svest. Starac spazi kako iz praine, sav beo i zguren, izroni Muharem. Iao je na vrhovima prstiju, brzo ali paljivo, kao da je nosio neto to se mora sauvati. Osvrtao se oko sebe elei da proe pored svadbara neprimeen. Nije mu mnogo ni trebalo pa da im pobegne iz oiju i opet uroni u guste oblake praine. I proao bi mirno da ne bi starca. Osetivi kako mu je krv prostrujala venama, a zatim pojurila u glavu brzinom misli, starac se uznemiri. Uini mu se da nikad vie nee moi da se digne. S gorinom u ustima, mrzovoljan i trom, on se polako uspravi. Teskoba se pope do dunika. S jezika se izgubi re izvinjenja koju je hteo da uputi glavnom prijatelju i ostalim gostima. Svi videe kako, oslanjajui se na one to su stajali, odstupi od trpeze. Na izgled snaan i robustan, surov i nepravedan, starac poe stranom. Dugo se tako zanosio krivei velike i modre usne. I pao bi, kreui se tako iskoen, da nije bilo ljudi koji su se povodili za njim. ta ti je, stari? upita Mrkoje. Sva srea to ga starac ne primeti - pljunuo bi mu u brkove. Teturao se stranom, sad ve i bez pomoi, i oseao da danas treba neto da uini: lepo ili runo, svejedno. I pre no to shvati ta bi to moglo biti, zau glas glavnog prijatelja: Zdrav si, Ilija! S rukama na leima, pognut malo, starac se iskosi i okrenu glavu prema glasu koji mu je jo nazdravljao. Iskezi zube, kripnu njima. Htede da ga opsuje, da mu u lice saspe rei koje nije kazao nikad nikome, ali ne mogade ni usta da otvori. Uuti ve jednom,
39

ree u sebi, i ne nazdravljaj mi vie. Jer mi danas nije do veselja. Jer bih vie voleo da mi se na kui vije crn barjak no to se ovako veselim. La je ovo velika. I ti si ta la, i ja, i svi smo la. Pa kad zna da je tako, to mlati vilicama i tupi taj tvoj dugi i zeleni jezik. Ti opet nazdravlja. Ti si, po svoj prilici, veseo. Moda ima i zato. Ja nemam. Ali zavei, pseto krbavo. Jedi i pij kad te zapalo, i ne izgovaraj moje ime. Ne sramoti me. Uuti, kad ti kaem. Ne prestane li da melje, doi u i oterati te odatle. Glavu mi probi tom svojom pijanom jeziinom. Skote glavati. Stoko zdrava i sita. Ro i nikogoviu. Tikvo bez korena i gade koji poto-poto eli da se upleka meu ljude. Ne nazdravljaj mi vie ako ne eli sam sebe da unitim. uje li me, razume li me? Zdrav si, Ilija, glavni moj prijatelju! Zdrav si i zdravicu moju primi! Oseao je da e mu se na zenice navui oni kapci, i da nikad vie nee moi da ih podigne; da nee biti u stanju da izbliza zamotri nejakog Muharema s petlom u naruju; i da e zaboraviti put kojim pre noi eli da odmili do svog velikog i opustelog doma. Muharema je hteo da gleda. I gledao ga je. I udna neka ljubav, povezana s bolom u potiljku, i s hladnoom oko srca, poe da ga obuzima. Bilo je u toj ljubavi i tuge i uasa. Raskravi ga iznenadna toplina, i on oseti kako mu se oi opet nalie suzama. Vuklo ga je neto prema nesreniku to se jedva primeivao nasred puta. Tiha zvonjava brujala mu je u uima, to se talasii reke igraju s peskom ostavljajui na obali istu penu, i on vie nije uo svoje neravnomerno disanje. U trepavice mu se uplitala praina, ali on prvi put danas nije obraao veu panju na nju: hteo je kao nikad dotad otvorenim oima da gleda svog grudobolnog napoliara, dobro da ga osmotri i zapamti. Iao je prema Muharemu, prodirao ga velikim oima, irei ruke i posrui. Vie nije znao ta radi ni kud to ide. Kroz suze je video samo izbolovano lice i nekakvog petla kog su u naruju drale neije krhke ruke. Zanet, omaijan tako, izbeen i bled, sve vie se primicao oveku koji ga nije ekao. U talasima ga je zapljuskivala toplina, smenjivala se s tugom i s hladnoom: s vremena na vreme izbijala je
40

odnekud ljubav. Neka udna ljubav koja se graniila sa eljom za muenjem, sa eljom za zloinom. Kud ovo idem, zapita se plovei krvavom sumaglicom prevrelog dana, kud ovo idem. Kud li me ovo noge nose, i ta e biti sa mnom nastavim li ovako da se kreem. Koga sam to video na putu i koga sam to hteo da zagrlim i podignem do samog neba. Ne znam, nita ne znam. Znam samo da mi je mutno i toplo u glavi, da su mi oi pune suza i praine, da mi odelo vie nije tesno, i da mi je meko i lepo pod nogama. Znam i to da me na putu niko ne eka, i da u morati dugo da idem ako elim da stignem onog za kim sam poao. Nije mogao primetiti da je za njim ilo pola svadbe. utali su ak i najpijaniji. Tako se prate i uhode samo zanesenjaci, ludi ljudi i meseari. Jedni nisu smeli da mu priu jer su mu poznavali aku. Drugi su hteli da vide kud se to namerio, i ta e uiniti kad stigne onog koji mu je uzmicao. Mileli su za njim, puzali, bauljali etvoronoke, aputali. Bili su tu i glavni prijatelj, i zubati Mrkoje, i Anelija s preplaenim Kajicom. Pratili su ga i prosjaci to su sve dotad merkali trpezu; i divljani obani; i prolaznici kojima se nije nastavljao put. Strepela je za njega najvie luda Mara, na koju niko nije obraao panju. Jedino je Ivanka bila mirna: po svoj prilici, nije gledala ni u oblaak ni u sunce, ve u nebesku pusto iz koje su se na zemlju i po njenoj svadbi prosipale vrela svetlost i bezbojna jara. Raskoraen, irok i vru, starac se nae licem u lice s Muharemom. Nepomian i krvavih oiju, shvati gde je. I uplai se toga. Ugleda svetinu iza sebe i obuze ga panika. Posumnjae, pomisli, posumnjae. Zato moram sve brzo sakriti. Neka se sa mnom sve dogodi, samo ono da ne saznaju. Mrzim ih. Ne zasluuju da ih upliem u neto tako lepo i alosno. eleo je da ga do smrti, koju je predoseao, tako gleda. Zatim da ga grli i da ga ljubi. Da ga privije uza se i da ga, na oigled svih, miluje. I ko zna koliko bi ga tako gledao da Muharem ne krenu. Starac oseti da ostaje sam i obuze ga strah. Kad se Muharem udalji nekoliko koraka, starac se zaljulja i grunu tako glasno da se svetina koja je iza njega agorila odjednom utia: Stoj, bre! Muharem se zaustavi. Starac se navali na plot i ree: Kuda? U Bijelo Polje, na pazar, ree tiho Muharem.
41

A ta e tamo? Pevca da prodam, ree Muharem. I da kupim gasa i soli. Tako li se imanje radi, je li? ito se prosu, a ti skita? Tako, a? Ali starev glas i pored jaine nije bio ni ubedljiv ni strog. Pokuavao je svom licu da prida izraz svireposti, ali je bio svestan da mu to teko polazi za rukom: slaba je to maska bila, i mogao ju je, bojao se, ko god je hteo prozreli. Tim pre to mu se s trepavica nisu nikako otkidale dve krupne suze. Oko njih dvojice sjati se svetina; dooe ak i oni to su do malopre igrali. ene uvelih i speenih lica, neto podmladene veseljem i rakijom; konjoglavaste devojure zabraene belim maramama i s mukim crnim kiobranima iznad lobanja; upavi i beli starci to su se samo uz pomo tapova i plotova drali na nogama; lojem, orbom i testom umazana, zaputena i divlja deca. Muharemu se inilo da se ceo svet oko njih skupio. Izgledalo mu je da se i nebo na njegova ramena svaljuje i da i zemlja postaje sve tvra i vrelija pod njim. Starac je lake disao: mogao je slobodno da ga gleda, da slua njegov glas, koji je od jutros poeo da zaboravlja. I bio je tu, pred njim, prisutan, iako jadan i alostan. Nije obraao panju na svetinu koja je oekivala da se neto desi. Tople rei nisu smele preko njegovog jezika. Hoe da me ponizi, pomisli Muharem i zaele da propadne u zemlju. Hoe da me pred njima osramoti. to mu to treba da mi je znati. Ako mu je do toga, to me ne vodi u umu, tamo gde to niko nee videti. Tamo nek radi sa mnom ta god mu padne na pamet. Seljak neki, jedan od prolaznika kojima se nije nastavljao put, upita svog saputnika: ta mu je kad ga onoliko mustra? ovek slegnu ramenima. Da mu nije neki rod? Napoliar mu je, kau, ree ovek. A, tako, ree seljak. Tako. Sad razumem. Pogreio si, ree Muharem sebi, grdno si pogreio. Nisi smeo ovuda da prolazi. Danas je Ivankina svadba, i trebalo je da je zaobie. Hoe da te ponize to si ovuda naiao. I ko zna zato sve
42

jo. Moda su i saznali da je stalno sanja. Bie da si se negde izlanuo dok spava, svata zbori. Starcu se uini da Muharem nikad nije bio lepi i smerniji. Prouavao je svaki deli njegovog nenog tela, i tuga ga je proimala. Najradije bi ga zatitio od sunca i praine koju mu je pravo u lice nagonio vetar. Poboja se da e njegovu grenu misao otkriti radoznala gomila iza njegovih lea. Treba da zavara trag, zverko stara, ree sebi. Iznenadi ih. Uradi neto to ne oekuju. Psuj Muharema, grdi ga. Na to ima pravo jer ti je napoliar, a to je vie no da je sluga. Nikome nee odgovarati i ako ga udari. Lupi ga, zvizni ga. I ne drhti. Udari ga koliko da sakrije da ga voli i da ti ga je mnogo ao. Sravni ga sa zemljom, pa nek misle kako si onaj stari, onaj nekadanji naduveni, natmureni i moni gazda. I hteo je to da uini. Pokuavao je da pokrene ruku: bila je neposluna. I noga kojom je hteo da ga utne bila je nepokorna. I sav je on bio nepomian, i drhtao je od rave misli s kojom se borio. Najgrublje rei kojih se mogao setiti izgovori: Kako sme, more, da dri pevca? Ljudi se zgledae. Oekivali su neto gore. Pusti ga, stari! kriknu luda Mara iz gomile. Muharem podie glavu i pogleda ga moleivo. Govori! ree starac. Govori kad te lepo pitam! Ali ja imam i kokoku, ree detinjasto Muharem. Ne drim samo pevca. Svadbari stadoe da se kikou. Starac nije znao ko je predmet poruge: on ili Muharem. Bojao se da e na Muharemov raun uti neto runo. Njemu su mogli rei ta su hteli - odavno se ni na kog ne ljuti. Pitam te lepo, Muhareme: pevca kako sme da dri? Pa... zato da ne smem, zamuca Muharem i podie guste i niske obrve do nasred ela. I drugi dre. Da, ali kako ti sme da ga dri? uzviknu starac i prodrma plot. Eto, smem, procedi kroz zube Muharem i obori glavu. I to ti je odgovor, je li? ree bahato starac.

43

Stari, nikad mi nisi rekao da ne smem da drim petla, ree Muharem. Posluao bih te da si mi ikad naredio. To i sam dobro zna. Pusti ga, stari! povika opet luda Mara. Nema putanja! grmnu Mrkoje. Nema! Muharem je uo kako se kikou, kako viu i neto mu dovikuju. Izgovarali su njegovo ime, i to, izgleda, svi, ak i ene koje su pristizale. Nije smeo da podigne glavu i vidi starca, koji je dahtao. Bojao se da e mu neko pljunuti u lice pomakne li se samo. Zato se sve vie uvlaio u svoju auru, priljubljujui obraz uz petlov hrbat. Znao je, oseao je da e se danas s njim zbiti neto vanoj. Vie se bojao sramote no batina. Sve neka rade sa mnom, samo neka mi gae ne skidaju, proaputa u sebi i poe da podrhtava. Samo to da mi ne urade, pomisli sa strahom opet i seti se svog najveeg ponienja... Bilo je to poodavno. Imao je petnaest ili esnaest godina. Kao i danas, goreo je mesec avgust. iveo je u kolibi u kojoj i sada tavori. Te godine postao je Ilijin napoliar. Svet se tome udio: zar onako mali i nean deko da bude napoliar. Tmurni starac nije mnogo davao na prie. I jednog dana dogodilo se udo. Premoren i znojav, Muharem je otiao u joje da se rashladi i da etelicama i veziocima snoplja donese vode. Svalio se kraj izvora i pogledao u zapaljeno nebo. Probudio ga je starac Ilija, koji tada nije bio tako sed i podbuo. I stao je da ga gleda pogledom naroitim. Nikad dotad nije video da neko nekog tako promatra i odmerava. Starac dugo nije progovarao ni rei. Samo mu je priao i zagrlio ga maljavim i jakim rukama. Muharem se i zaudio i prepao. Ali nije ni pisnuo. ekao je da starac progovori bilo ta. I starac je poeo glasom nenim, blagim, uspavljujuim. Pitao ga je da li je gladan i bi li hteo para. Ne, rekao je Muharem. Hoe li odelo i opanke da ti kupim? Muharem je odbio sve ponude. Tada su se starcu zavodnile oi. Deko se udio suzama kojima nije znao pravi razlog. I hteo je da pobegne. Starac mu je rekao: Ako si umoran, ne mora vie ni raditi.
44

Muharem je i to odbio. Znojav od muke i straha, rekao je starcu da to ne bi bilo lepo. Starcu je drhtala brada, seao se. I sav je drhtao. Onda mu se obratio glasom kakvim se obraaju dedovi unucima ili oevi sinovima: Muharemice, misli li na ene? Ne jo, proaputao je Muharem i pocrveneo. Zar jo nisi poeo? zapitao je starac. Ne jo, odgovorio je i poeleo da umre. A ako bi te neka uhvatila za onu stvaricu, ta bi joj uradio? upitao je starac. Muharem je outao. Zar je ne bi povalio? proaputao je starac. Opet nije odgovorio. To je starca najvie uzbudilo i zaudilo, zakljuivao je docnije Muharem: da sam mu odmah odgovorio ovo to sad mislim, pustio bi me. Starac mu je aputao kraj uva: Muharemice moj, kako stoji s onom nesreom? Zna na ta mislim... lepo odgovori starcu Iliji... razumeo si ta sam te pitao... Deko ga je lepo razumeo, ali nije mogao ni da zine. Starac je ponovio nekoliko puta, prvo tiho, a onda grozniavo i glasno. I deko se uplaio da e ga stari zadaviti - toliko se bio razjario. Kad se starac uverio da je deko zanemeo, poeo je da plae. Pa je stao da ga svlai i da mu, kad je pokuao da se brani, zadaje kratke i odsene uke, od kojih mu je dugo zujalo u uima. A kad je starac, svukavi ga potpuno, video da je dole sve u redu, da je kao i kod ostalih deaka njegovih godina, poeo je jo vie da plae. I te suze kao da su bile radosnice, uinilo se Muharemu. Starac se dugo tresao u travi, kraj izvora, ponavljajui: Kako sam srean, Muharemice moj, kako sam srean... Izgubljen i gotovo bez svesti, deko je nauznak leao u travi i drao ruke meu nogama. Video je nad sobom vrelo i isto nebo i mislio da spava i sanja dugi avgustovski dan. Iz bunila su ga vratili starevi jecaji: Pa to mi to odmah nisi kazao, skote mali! to si to krio od mene, gade!
45

Deko je zgrabio odelce i potrao. Za njim se nadao starac: hteo je da ga uhvati i izudara toliko je bio srean i besan. Na izlasku iz ume ga je stigao i oteo mu koulju i pantalonice - na sebi nita vie nije imao. Kad je starac prestao da tri za njim, ugledali su ga vezioci snoplja i obani. Dugim prutovima terali su ga od ume prema njivi. Fijukale su brezove grane, pucala je neija koa. Da bi prikrio suze i alost koja ga je ljuljala iz temelja, starac je, pritiskujui na grudi njegovo iscepano i sto puta krpljeno odelo, vikao: Uhvatite lentinu! Uhvatite vucibatinu i neradnika! Izleava se i spava po umi, dok se moje ito prosipa! Ovamo mi tog lezilebovia! Naterali su ga preko njive. Gonili su ga strnjitem sve do etelica. Onda su ga, uz urnebesan smeh, terali oko snoplja. Zaokupljen sa svih strana, morao je da protri kroz gomilu ena i devojaka. Gaale su ga prezrelim i trulim ljivama mednicama. Vritale su i mahale srpovima koji su bletali na ivandanskom suncu. Neke su krile oi akama i rukoveem, a neke nisu niim. Neke su gledale kroz prste, dok su drugima oi htele da iskoe od uda: po svoj prilici, imale su ta i da vide. Mrav, s rebrima koja su se nazirala ispod dugo neprane koe, trao je izmeu nadniarki. Noge su mu se podsecale, i on je eleo da se ubije, da srpom iskaia svoje slabe udove, da prospe sebi creva i da tako zaboravi svoju veliku sramotu. Na susednoj njivi doekale su ga druge etelice. Gaale su ga zemljom i kamenjem. Pljuvale su ga, seao se, mnogo su ga pljuvale. Najtee mu je padalo to to ih je sve poznavao i to je meu njima bila i Ivanka koju je ve bio poeo da susree u snovima. Snage vie nije imao, tako da su ga mogle stii i uhvatiti; jo lake im je bilo da ga onako unakaenog rastrgnu ili kamenuju. Ali one to, na njegovu alost, nisu uinile. Kao sumanut, preko njive je trao starac Ilija i guei se kriao: Brao, uhvatite ga! Ne dajte mu da pobegne! Ostau bez napoliara! Zaustavite ga! Ovamo mi ga dajte da mu pre no to umakne prebrojim rebra! Da presliam lopova koji me godinama mui i potkrada!
46

Videvi da e deko zaista umai onima koji su trali za njim, starac je gotovo u hropcu zapomagao: Brao moja, uhvatite mi ga! Ne dajte mu da se dohvati ume! U njega su mi kljuevi! Kljuevi, kad vam kaem! Zbog kljueva mi treba... Izgreban, zemljav, popljuvan kao strvina da je, ujurio je u umu i pruio se po zemlji. Ni plakati nije mogao toliko ga je bilo stid. Samo je, oi krijui akama, drhtao iza ljenikih kleka sve do noi. Po meseini se obukao i nestao. Kud su ga sve nosile nemirne noge - ne zna ni sad. Ali je siguran da do svoje smrti oi njegove nee videti onoliko zla i jada koliko su za tih pet godina skitnje i tumaranja videle. Vratio se u selo potiteniji, dronjaviji i grudobolniji. Doe odnekud usred dana, po vruini, s crvenim petlom u naruju. iroko razvue modre i debele usne, pokaza naete zube, i nita ne ree. Tako se pozdravi sa seljacima koji su bili poeli i da ga zaboravljaju. Otada, znaju to njegovi susedi i poznanici, a ponajbolje starac Ilija, koji ga opet pusti u kolibu na kraju imanja, stalno dri tu ivinu. Ma kud da krene, nosi petla; pogne se i neto mu apue. Niko ne razume te rei, niko ne shvata te razgovore. ovek mili putem i zuji, a petao prevre oima kao sojka. oveku toplo oko srca; petlu jo toplije u naruju. Ljudi ne znaju ta su oni jedan drugome, pa nagaaju i svata priaju. Pomau orlovima i lisicama, i raduju se kad koka ostane sama. Muharem posle svake tete boluje po itava tri dana. Nesanica i tugovanje prestanu tek kad odnekud dobavi novog crvenka. Tako ve godinama traje njegovo pregonjenje s ljudima, orlovima i lisicama. Pusti ga, stari! povika luda Mara. Ne mui ga vie! Nevin je i estit na Muharem, ludi stari! Pa ga ne mui vie, tako ti boga! Starac je mrko gledao preplaenog Muharema, sluao krkljanje lude Mare, koja je ve bila pod gomilom, i aputao u sebi: Znam da je nevin i bezgrean moj Muharem, eno. Sve znam i razumem te, i pustio bih ga da smem. Da se nita ne bi posumnjalo, moram ga muiti. A ti to toliko brine za siromaha Muharema, bei iz ove rulje ako ti to ve nije kasno. Idi na svoj breg, luda i dobra Maro, beri cvee i duvaj u maslake. Gomila zaagori.
47

Digni glavu! ree starac. Muharem ga slepo poslua. Je li, Muhareme, zabrunda starac, je li taj tvoj petao Vlah ili Turin? Ne znam, ree tiho Muharem. Kod mene se ispilio... dodue, od tuih je jaja... pozajmio sam ih od... Gomila se zacereka. Turin je, vidim ja! grunu ovek. Vidi se po svemu! Poto se gomila jo smejala, starac resi da je umiri. etvrtast i glavat, raskoraen nasred puta, on istre iz debelog pojasa od svile veliki starinski revolver. I naniani, izmaknuvi se malo. Ruka mu se zatrese. I sav je on, inilo se umirenim svadbarima, drhtao. ta e to, stari? kriknu Anelija drei Kajicu uza se. Hou da ga ubijem! zagrme starac. Koga to, pobogu? zgranu se ena. Koga to? Onog Turina, ree starac i odgurnu Aneliju, koja pade u jendek pokraj puta. Zar naeg Muharema da ubije? poe plaui ena, koja nije mogla da ustane. uti tu, babetino! zalaja zubati Mrkoje i jo grublje je odgurnu. I ne meaj se u tue poslove! On ako ga ubije, on e i da odgovara! ta se to tebe tie! Niko drugi nije progovarao. Poraen tim utanjem i punim odobravanjem, starac procedi lenjo: Neu ja Muharemu nita. Dobar je on, izgleda. Vidite kako uti i slua me. I kako oekuje zrno. Petla njegovog hou da ubijem. Samo petla, brao... A zato samo petla? viknu neko iskraj Kajice i Mrkoja, koji je bio ozlovoljen poslednjim starevim reima. Muharem pretrnu i privi petla uza se. Doe mu da padne na kolena i obgrli stareve noge. Ali ne zaplaka. Pokai petla! ree starac i mrdnu brkovima. Deder! to si ga zagrlio kao sin da ti je! Bre! Muharem je drhtao i gledao ga moleivo. Pokai ga ili u u tebe pucati! ree umorno starac. Sa zemlje se podie Anelija i, kleei, zavapi: Pazi ta radi, stari! Pazi, kumim te bogom...
48

Ne pie nam se dobro, petliu moj, proaputa Muharem i oseti da e ga, ne zguri li se malo, zadrmati kaalj. Odmae ruke s petlom i okrenu glavu. Ne mrdaj! ree starac bunovno. Tako. Muharem se umiri i oseti da e umreti im petao bude pao u prainu. ekao je pucanj i u mislima video Ivanku pod naslonom: gledala ga je, i bio joj je gadan dok je oekivao da odjekne pucanj i olovo otkine mladu i lepu petlovu glavu. Svetina se stia. Odjeknu pucanj. Muharem se okrenu i zinu od sree starac je promaio. itav trenutak gledao je uplaenog petla oko koga je letelo perje. Zaori se smeh. Kikotao se i Mrkoje, i glavni prijatelj. Svi su, sem Ivanke i Anelije, razvlaili svoja runa i crvena usta. ak se i kiseli Kajica cerio. Stoko, ree starac u sebi, sita stoko. Kako si dobar to si promaio, stari, ree u sebi Muharem. Kako si zlatan. Hajde, jo pucaj. Volim da sluam pucnjavu. Milo mi je da se igram s nesreom. Hajde, pucaj pa promai. Ponovi to nekoliko puta. ini to sve dok ti se ne ogadi taj runi revolver na kolo. Pucaj, samo pazi da mene ne pogodi. Onda emo te nas dvojica vie voleti. Ispod oka je gledao starca. Nije znao hoe li jo da puca. Vie se plaio njegovog mranog pogleda no revolvera koji mu je visio u ruci. Bojao se da petla vrati u zagrljaj. Ruke su ga bolele. Kad petla privue na grudi, starac kroi prema njemu. Svadbari su jo neto oekivali. Je li ti, Muhareme, poe ovek kao iz bave, je li, ti? Jesi li komunista, a? Nisam ja nita, proaputa Muharem i isprui vrat. Glavni prijatelj se kretavo zacereka. Starac ga gadno opsova u sebi. A taj tvoj, taj tvoj petao, je li... komunista... Muharem pogleda po gomili, koja je oekivala njegov odgovor, uplai se natutenog starca, odmeri petla kao da ga prvi put vidi, i ree snebivljivo: Pa... crven je... eto, vidi i sam, stari... Gomila se zaljuljala od smeha. Pljeskali su Muharemu, a zvidali starcu. Onda se nije znalo ko se kome smeje, a ko kome divi.
49

Pili su i tu, okupljeni oko njih dvojice, nazdravljali i kreveljili se. Kuckali su se bocama, sudarali se lobanjama, grlili se i ljubili. ene su bile na ljudima, a ljudi u praini. Mrkoje je lupao u staru kantu, ali svetina nije mogla da se umiri. Smeju nam se, Muharemice, ree starac u sebi. Vidi, ismejavaju nas. ele da te ubijem. A ja to ne mogu. Ne mogu, pa makar sve saznali, makar pukla bruka. Oprosti mi, ne mogu da te ubijem. Samo u da te muim. Moda e i to biti dosta. Muharem ga je gledao kao krivac. eleo je da mu poljubi iroka i pranjava stopala. Uz optu viku i odobravanje, starac poe prema Muharemu. Zgrabi ga za prsa, za kaputi, koji poe da se epa i raspada. itav trenutak gledao je pljosnatu, svetaku Muharemovu glavu, koja je sve vie padala prema njegovoj maljavoj i vrstoj ruci. Gledao mu je u pravu kosu, jutros oeljanu: rasla je i u crnim pramenovima sputala se sve do obrva. Je li, ti zareza ovek tako glasno da ga gotovo svi ue, je li, ti! Je l' i ti izgrauje socijalizam... Glavni prijatelj naulji ui. Ljudi se zgledae, a ene prestae da gau. Muharem zadrhta. Oseti da e se zakaljati, da e pasti, pa jo obori glavu. ovek mu je gledao u ravno teme, puno slame i trunja. Govori! ree starac. Govori! Nisi nem, kako mi se ini! Ja ne izgraujem nita, ree Muharem. Ni tvoje imanje ne radim kako treba, stari. Zna i sam... pa to me pita... sve zna, stari... Bravo, sokole! zablebeta glavni prijatelj. Bravo, govornie! ta e sad, Ilija! povika Mrkoje besno i otkri duge i retke zube. Pritera te taj... uza zid te pritera, taj tvoj... Da, da! nastavi glavni prijatelj. Taj va Muharem jeziinu ima, a ne jezik! Vidra je to, bogami! Kako si mudar i pametan, ree starac u sebi. Pa kako fino ume da se snae. Eto, nekoliko puta me nadmudri i nadgornja. A meni, iako mi se smeju zbog toga, milo. Tako, deko, samo ti mene nadmudruj. Srce moje krupnja kad te uje. Pa tobom moe ovek i da se ponosi, Muharemice.
50

Odgovori na ono to sam te pitao! viknu starac i snano ga prodrma. Odgovaraj! Pusti malo tu jeziinu, nek te svi uju! Da me psuje, glasniji bi bio! Deder! Muharemove usne upie se u ovekovu kandastu aku. Plakalo mu se. Voleo je krupnog, maljavog i osornog starca. Ljubio je njegovu tvrdu i slanu aku, i oseao kako mu telom struji slatka i bockava toplina; ljubio ju je sve dok se ona nije iskrenula i uzela poloaj ruke koja prosi. I kad se ona tako zavrnu, kad nokte okrenu gore, njegova usta ostadoe poluotvorena, iskrivljena, i s tihim grem koji je malopre zapamtila Ivanka. ta na Muharem zna! povika pijani Mrkoje i pomoe Aneliji da se progura do trpeze. Junaina, kad ti kaem! ree glavni prijatelj. Dobro je dete taj greni Muharem ree Anelija. Kao da je od naih. Eh, jeknu glavni prijatelj. Kako se samo seti! Ljubi mu ruku. icaro je to stari! Ja u njemu, veli, ruku da poljubim, a on e mene da pusti. Lija, asti mi, prava lija! Retko se ko smejao. A ta emo sad stari? lanu zlobno i nezadovoljno Mrkoje kad se vrati u gomilu. Kako sam srean, pomisli starac. Ruku mi je poljubio. Prvi put. Znai da i za mene ima mesta u njegovom srcu. Ne mrzi me. O boe. O ljudi. Zar ne vidite da me se ne gadi, i da je ljubio moje prljave ruke. Gadovi. Skotovi. Hulje site i pijane. Vi ne znate ta to znai. Ja vie nisam sam. Nisam ni nesrean. On je poljubio moju, a ja u njegovu ruku. Ja u da ljubim obe njegove ruke. Prvo u ih moliti da mi oproste, a onda u da ih pozlatim. I gledau ih dan-no kao da su sveeve. Uokviriu ih i neu dati da se vie zlopate i mue. A vi puknite od besa, zlobnici i podvaladije. Gladnice koji ste danas doli da se smejete ovoj nakaradnoj svadbi, i da se najedete. Gladnice nad gladnicama. Svi videe kako Muharemova glava opet poe da pada. I uenju ne bi kraja kada se njegove usne upie u starevu ruku. Bravo, mali! povika glavni prijatelj. Bravo, Muhareme! Dri se sad, stari! kliknu Mrkoje. Prste uvaj, odgrie ti ih. Ima tu neto! zakalja se glavni prijatelj.
51

Ne ini to vie, Muhareme, ree u sebi starac. Ne ljubi mi ruku. Lepo je i dobro to to radi, ali prestani ve jednom. Posumnjali su. Jesi li uo Ivankinog strica. Da zna ta je rekao, odmah bi pustio moju ruku i pobegao. Ne ljubi vie tu podlu i uprljanu ruku. Jer ona ti je bezbroj puta zlo nanela. Mii usne s nje, kad ti kaem. I bei od mene ako ti je stalo pamet da me ne ostavi. Kidaj dok je vreme. Starca podie topla jeza. Smrad nekakav oseti. Nije znao otkuda dolazi: da li od Muharema koji nije odvajao usne od njegove nadlanice, od potparenih i prljavih ovaca to su u buljucima prolazile pored njih, ili od glavnog prijatelja koji im se, izbeenih oiju i iskeenih vilica, primicao. Kad primeti da ih svi zapanjeno posmatraju, starac gadljivo iskrivi vilice. kripnu zubima, zareza i, kad glavni prijatelj naulji klempave ui, grunu: Stoice lojava! Stoice muslimanska... Ali je Muharem jo drhtao pred njim i grlio petla. Starac oseti kako mu krv pojuri u glavu, kako ga zagluhnu i kako mu oi zamrei. Gotovo bez daha, drui, on odgurnu Muharema tako snano da se i sam zaljulja. Starac se zanese. Uini mu se da e, im padne, izgubiti i dah i pamet, i da nikad vie nee moi da vidi kako mu Muharem ljubi ruku. S naporom se odra na nogama. Oseti da ga neka, dotad mu nepoznata, snaga vue k zemlji. Misao svoju suenu i poplaenu uhvati na malopre poljubljenoj levici. Prsti su na njoj bili raireni, i drhtali su. Izmeu njih je video kako se nevelika guvica Muharemovog tela koprca na zemlji. Uplai se bola u potiljku i tihog uma u uima. Oi stadoe da se mute: vide na svojoj aci debele, crne i tople Muharemove usne i smre mu se. Obuze ga teskoba. Dah mu se jo vie skrati. Sve slabije je uo svetinu koja je neto traila. Poboja se da e mu se preko oiju navui teki kapci. Zaele da krii, da urlikanjem prolomi meku tamu u koju je sve vie propadao, da razagna crvenu maglu to se kao pauina hvatala oko sunca. Teturajui se, poe iznemoglo: Brao, pa on mi je obalavio ruku! Brao... zamislite, obalavio mi aku... Okrenu se prema licima koja su se, po svoj prilici, neemu udila. Nije ih dobro video, i sve ih je slabije raspoznavao. Klatio se,
52

jedva se drao na nogama. Ne primeti kad mu stari crnogorski revolver pade u prainu. Ne daj se, stari! kriknu odnekud luda Mara. Ne daj se... dri se... rano ti je jo da umre... Ne sluti, luda Maro, ree prekorno Anelija. Stropotavao se, plot se pod njim lomio. Nebo je za njim padalo, sputalo se i drobilo kao sra. Bliio se zemlji i pruao uvis levu ruku. aputao je: Brao, zar niste videli... onaj gad... ona vaica mi obalavila ruku... Leao je u praini rairenih ruku i rastavljenih nogu. Raskopavali su mu crveni crnogorski damadan, opervaen zlatnim arama, i trljali mu vrat. Prtili su mu elo rapavim prstima, i on nije imao snage da ih pljune. Dizali su mu i mukali glavu kao prezrelu tikvu. Beili su mu oi, i vukli ga za nos. Trali su oko njega, gazili ga i preskakali; i vikali da se hladi, da umire, da krepava. Gusta svetlost bletala mu je u oima, i njega je poinjala da boli glava od toga. Hteo je neim da zakloni sunce, koje mu je, inilo mu se, prilo i sam goli mozak. Ali nije mogao ni da se makne ni da skrene pogled s lica i ruku koje su se iznad njega nadnosile i kretale. ija su to lica, zapita se. ije su to glave. I gde sam ja ovo. Da ovo nije neiji pogreb. Kakva je ovo svetina. Znao je samo da je iv, i da je negde u tuini, meu potpuno nepoznatim i runim ljudima koji ele da ga to pre ugledaju mrtvog. Nad samim njegovim elom, tu ispred oiju, okretalo se nekoliko crvenih glava. Ne, to nisu glave, ini mi se. To su lobanje. Ne, opet se buni misao iz mraka, nisu to ni lobanje. To su sunca. Jedno je veliko kao ono zaklonjeno, ono to se polako sputa i to lebdi u oblaku praine kao laki plod maslaka. Drugo je jo neobinije: brkato, upavo, s nosinom sovuljage. Tree je balavo, uplakano, musavo, zabraeno crnom maramom. etvrto i pretposlednje koje vidi, dok lei nauznak, ima lojave obraze i crvenomodra usta koja podseaju na ranu, na zasek sekire. Peto, neto mu poznatije, raste brzinom peurke na vratu rode, na toj udno tankoj i klimavoj iji koju eli obalavljenom levicom da epa, zasue i prekine. Poe polako da dolazi k sebi. Iznad eljadi to se gomilala oko njega i galamila, ugleda usukanog Kajicu. Grickao je travku, krivio usne i drao na ramenu maku. Neko utnu stolicu na kojoj je stajao,
53

i maka, izgubivi oslonac, polete iznad gomile i starca kao ptica, i zari nokte u koru trenjevog debla. Starac je drhtao. Usne su mu se micale. Pokuavao je da podigne levicu, koju su mu trljali. Hteo je da je pogleda, da vidi je li jo obalavljena, i da nisu na njoj kakav drugi trag ostavile one crne, one debele, one vrele usne. Ali onih usana nije bilo. Traio je lobanju mutnih i crnih oiju, glavu s trinama sena i slame u kosi. Traio je usko, izbolovano i bradicom optoeno lice. Kad shvati da trai lice oveka kog je malopre onako odgurnuo, postide se. Zemljano lice obli mu rumen. Drhtavica proeta njegovim raereenim telom. Zasuzie mu oi. Hteo je da kae: Glavni prijatelju, Mrkoje, Anelija, i svi vi koji me tu trljate i mesite, idite do sto avola. Ostavite me da malo gledam u nebo. Umoran sam i bolestan od vas. Zato mi beite s oiju. I ti, Kajice, to vae kiselicu ili nekakvu slinu travu, i ti idi s milim bogom. Idite svi i pustite me da slobodno diem. Ali, skupivi snagu, ree: A gde je onaj nesrenik... onaj Muharem... Svetina uzbua i njemu se uini da e ga udaviti. Tiho zaplaka. Brzo se postide svojih suza. Zastenja: Je li iv onaj siromah to mi je obalavio ruku... onaj Muharem ... i ta je s njegovim petlom... ini mi se da je petla nosio u naruju... ba tako nekako ... Ni ovoga puta niko ga ne u. Videli su mu suze - udili su im se. ovek je nepomino leao, gledao u nebo, koje se vie nije lomilo, grcao i stideo se. Guio se od plaa, elei da zapita mrske ljude oko sebe ta je s crnim ovekom pljosnatog nosa, s onim s kojim se poigrao. Moda bi i zinuo da nisu urlali i skakali oko njega. Vraala mu se u svest slika: stoji nasred puta i dri za prsa oveka koji preko petla gleda u zemlju. Bol mu razdire srce dok ga drmusa. Pokuava da zaustavi suze koje hoe da ga izdaju. ovek leti prema zemlji, i on ga vidi samo u poloaju odgurnutog i nemonog da se zadri na nogama. U nesigurnom okviru slabi ovek dugo stoji i nikako ne moe da padne. Najradije bi se naao u blizini ovekovoj - pruio bi ruke i prihvatio ga. Ne bi dao da tresne o tvrdu zemlju, i da se povredi. A
54

ako ne bi imao snage da ga doeka na ruke i u naruju kao dete ponese do njegove kolibe, pritegao bi opanke i poao da ga jo jednom trai. Ovoga puta bi ga naao, siguran je. Sve vie je propadao u mrak bez rubova i dna. Hteo je, dok je jo oseao ivo tle pod nogama i rukama, da neke rei prevali preko jezika. Ali je zemlja sa svim opipljivim stvarima beala od njega, i on je oseao da mu dah postaje sve krai. Oko jezika mu se motala neslana pauina, u one duplje kapala je tama, i on je sav postajao bestelesniji i ledeniji. Bol u potiljku raste. Sva utroba se popela do dunika. Kroz vratne ile, ini mu se, krv ili nekakva topla i gusta vodurina juri u glavu. Negde usred oblaka mokre i sukrviave magle stoji go deak. Predugim i istanjenim rukama pokuava da sakrije golotinju; savija se i gri, i vitka rebarca stidno se istiu. Deakove oi plau: iznad njih su niske, ravne i debele obrve. Oima koje bole starac gleda goljavka. Ruke bi hteo k njemu da prui; suze da mu pokupi; golotinju od sveta da mu sakrije. Ali ga je bezoblina tama vukla k sebi, i on nije mogao ni estito da se nagleda mravog i izranjavljenog deakovog tela. Oseao je da odlazi tamo odakle se ne vraa, i strah mu je ledio srce. Pokuavao je da krikne, da zovne deaka po imenu i od njega zatrai pomo, ali nije mogao od sluzavih i mlakih algi kojih mu je bilo puno drelo. Od zemlje se udaljavao brzinom bolesnog sna. Leteo je mlatarajui rukama. Propadao je elei jo samo da taj slatki predsan to due potraje. Gledao je deaka i vie mu se nije plakalo. Deak je nestao u magli - to vie i nije bio go i iv ovek, ve izduena i bleda mrlja i alosna uspomena... Ni tri puna dana ne prooe od Muharemovog bekstva, kadli starac Ilija krenu na put. Kud e to? zapita ga sused. Idem malo do nekih roaka, ree starac i poblede. Pa zar u ovo doba? zaudi se seljak. Zar se sad ide u posete? Radovi su u punom jeku. Moram, jeknu starac. Moram. Poruili su za mene. ivot e ti se prosuti, ree sused.
55

Neka se prospe, ree starac. Neka se prospe. Pa dobro, ree seljak. Kako ti kae. Sunce jo nije bilo pokupilo rosu sa trave. Mimoilazio se sa seljacima koji su jo za noi bili na njivama. Pravio se da ih ne vidi, ali su ga oni stalno zapitkivali kud je to uranio. Lagao ih je odmahujui tapom. Onda su i oni razgovor izvrtali u alu i, smejui se, slagali snoplje u krstine. Stigao je do apanovog groblja. Ugledao krstove i humke svoje ene i dece, namrtio se i pomislio: bez onih kojih nema moe se i mora iveti. Ne moe se samo bez ivih. Njih treba voleti i aliti. A vi, mrtvi, spavajte. eno moja, poivaj u miru: neu te vie ni tui ni muiti. I vi, sinovi moji, Ivane, Vide i Petre, leite mirno. Otac va ne pominje vas mnogo. Ne uznemirava vas estim pohodima, sveama, suzama i naricanjem. On vas se samo ponekad seti. To biva kad padne no, i kad ostane sam u svom prostranom i opustelom domu. Brzo vas zaboravi, jer se seti da, pre no to ga san savlada, mora porazmisliti o ivima, kojima je tee no vama ovde. Spokojno leite, dobra eno i nakazna deco moja, i ne prevrite se mnogo u grobu. I ne ljutite se na mene to nemam vremena da vam okopam i uredim grobove. Star sam i iznemogao, i imam poslova. Nemam vremena za suze i pla. Oprostite mi i ovog puta to moram brzo da vas ostavim. Jer poao sam da traim onog nesrenika, onog Muharema. Vi ga ne znate i ne vredi vam ga opisivati. To je moj napoliar. Pobegao mi, ostavio me. A ja imanju sam ne mogu nita. Pa sam se uputio da ga negde naem, i da ga vratim kui. Ako ga ikad naem, doi emo zajedno da vam udimo po sveu uz mramor. A sada, porodico moja zakopana, do vienja. Okrenu glavu od razgraenog i zaputenog groblja ispod kog se, duboko dole, penila belogriva Ljenica. I sleen, ree sebi glasno: A sad, stari, kreni. Od ovog prokletog mesta granaju se etiri puta. Idu na etiri strane sveta. Kojim god da poe, moe nai Muharema. Jedan vodi u Banje Selo, a onda ide dalje. Drugi uri pravo u Bijelo Polje i ko zna kud jo. Trei se penje iz Okladi i uz Modri Do, a zatim silazi u ahovie. etvrti, i najiri, provlai se kroz mranu umu, gura uz Granarevo i izbija na vrh planine Lie. Idi tim putem, stari. Jer tvoj Muharem mora tuda da je otiao. Glas mi neki govori da je taj put tvog deka odmamio. Ne misli se mnogo, no odmah poi.
56

Pre noi stie u Pavino Polje. Sakri se od nekih poznanika i krenu preko mosta. Ljudi videe da je stranac i da zvera oko sebe. Pa ga jedan od njih, onaj najkrakatiji, upita: Da neto nisi izgubio, stari? Jesam, ree starac mirno. A ta? upita brkajlija. Napoliara, ree starac tvrdo. Pobegao mi s imanja, a ito se prosu. Pa sam vrlo zabrinut. Pa kako izgleda taj tvoj napoliar? upita ovek. Deko je to, ree starac. esnaest mu je godina, mislim. Ima krupne crne i malo kose oi. Onog dana kad je pobegao, bio je bos. Bi li nam znao rei ta ima na sebi? ree ovek. Jer ovuda mnogo takvih prolazi, pa ko bi ih zapamtio. Ne, ree starac tiho. Jer je go pobegao s mog imanja. Ba go? izbei ovek oi. Ba go, veli? Ba go, ree starac. Bez ieg na sebi. E, ovuda goli jo nisu prolazili, stari, ree ovek i krenu. Svakakve druge smo gledali, ali takve jo nismo. Ljudi odoe i starac osta na mostu sam. Brzo pade no. Ne htede da ide ni u iju kuu da trai prenoite. Isprui se na mostu. Reka je umela i zvezde su je ispraale. Iznad njegove glave leteli su bludni svici: padalo je snoplje ak i planinom. Bio je umoran i oi su mu se sklapale. Govorio je sebi: Stari, ludi stari, zaspi i ne budi se vie. Jer si zasluio pseu smrt. Taman je za tebe da umre na mostu kao prokaenik, kao prosjak. Nije za tebe dom, nisi za ljudsku trpezu. Ti treba da krepa negde u nepoznatom svetu, i da ti niko nikad ni za grob ne sazna. Stari, opet ree sebi, sluaj, stari, nemoj da te san prevari pre no to ti neto kaem. Ne sme umreti dok ne nae onog kog trai. Pae na kolena, pred Muharemove noge, i zamoliti ga da ti oprosti. Posle neka te i avoli nose u svoje stene ako hoe. Vano je da pre smrti izmoli oprotaj. Tako, stari, tako. To zapamti pa onda zaspi. Ustade sa suncem i produi putem pored reke, prema Pljevljima. Bio je siguran da je Muharem negde u planinama. Krstarei tako raznim putevima, stie ak do Bosne. Ali Muharema ni tamo nije bilo.
57

Kada drugi put, godinu dana kasnije, krenu, niko ga ne vide. Izvue se iz kue jo za noi i poe preko sela. Doe do apanovog groblja i stade. Bio je ljut i kiseo, i nije mu se vodio nikakav razgovor s mrtvima. Pljunu na mlade borie i krenu putem za Bijelo Polje. Zadovoljan to nikog poznatog ne srete, starac se sa suncem pojavi s onu stranu Lima. Shvativi kolik je put prevalio, sede da se odmori. S tihim prezirom i gaenjem gledao je sitni, neugledni, prljavi i zaputeni prekolimski svet to se od rane zore crneo na svojim malim njivama. Otkad je saznao za sebe i za ljude, gadio se slabotinje i svega to je bilo tanko, nejako i siromano. Ljude koje je gledao nije mogao zamisliti ni pod orujem, ni na konju u trku, i to mu je bilo dovoljno da ih gleda onako kako ih je oduvek gledao. Pognutih vratova i mutnih oiju, pljosnati i sivi, mahom guavi i krljavi, s prtenim kouljama do kolena, ti ljudi su, kako muslimani tako i pravoslavni, mileli po svojim vrtovima, zahvali paprike i milovali tikve. Ljudi, poe starac. Ljudi, smem li vas neto zapitati? Sme, rekoe sitni i guavi ljudi. Kako ne bi smeo. Starac im prie. Ree im: Da se sluajno negde u blizini ne nalazi deak po imenu Muharem? Pobegao je s one strane Lima tano pre godinu dana. Nama niko ne bei, ree ovek. Pogotovu su nam s vaih strana retki gosti. Vie mi beimo tamo. Moda je ovuda proao, ree starac sa eljom da razuveri sumnjiavog guavca. A ta ti doe taj Muharem kad ga toliko trai? zapita ovek. Gotovo nita, ree starac. Napoliar mi je bio. Pa zar se za napoliarem toliko traga? ree ovek. Njih bar ima napretek. Donekle ima pravo, ree starac i oseti pronicljiv pogled na sebi. Ali ga ja traim zbog kljueva koje je sa sobom poneo. Ambar, molim te, nikako ne mogu da otvorim. A unutra sav alat i... i ito... Pa zar ti se isplati toliko vreme da gubi zbog tih kljueva? ree ovek. Obij vrata, brate, i odmah promeni katanac. Eto, ja bih ti sve to za male pare udesio. Ba sam bez posla.
58

Tebi sve to izgleda obino, ree starac. Pitao bih te da se tebi dogodilo ovako neto... da ti je neko odneo tako vane kljueve... pa jo da ne zna hoe li ikad s njima da se vrati. A to misli da taj Muharem mora biti u ovim krajevima? Majka mu je bila rodom negde odavde, ree starac. Pa ga je moda povukla elja za ujevinom. Kako su se njeni prezivali, zna li? To ni ona nije znala, ree starac. Znali smo joj samo ime: Nidara. I da je negde iz Prekolimlja. Nita vie. Bie najbolje da se vrati i promeni katanac na ambaru, ree ovek i opipa svoju naduvenu guu. Ako ga negde vidite, recite mu da se vrati, ree starac i poe. Nikad ga neemo videti, ree ovek i izgubi se u tikvama. Ali ja ga moram nai, ree starac potiteno i, poto mu niko ne odgovori, produi. Iao je iz sela u selo, zavirivao po talama i sklonitima, uveren da e u nekom trapu, u nekom grmu, nai poplaenog i uvreenog deka Muharema. Viali su ga kako ide od kue do kue i neto pita, i udili se kako mu ne dosadi da tako dugo trai jedno te isto. Da ovuda nije proao deko crnih i malo kosih oiju? pita starac i obazrivo gleda oko sebe. Prolo je mnogo takvih, stari, kau ljudi. Taj kog traim ima tanke ruke, kae starac. Svi koji skitaju imaju tanke ruke, kau ljudi. Mislim da je uvek nasmeen, dodaje starac. Eh, sleu ramenima ljudi. Svi se oni nasmee kad im se pokae kora hleba. Da, ali on je stalno malice nasmeen, primeuje starac. Moe biti, kau ljudi sumnjiavo. Ali ne verujemo, stari. Nemam nikakvog razloga da vas laem, kae starac uvreeno. to mi ne verujete? Ni mi nemamo nikakvog razloga da ti verujemo, kau ljudi, sigurni na svojim pragovima. Ako ovuda naie, recite mu da odmah ide kui, apue ozlovoljeni starac. Kaite mu da ga gazda trai, da mu je hitno
59

potreban. Eto, mene je platio da mu ga naem i dovedem. Recite to deku. Hoete li? Rei emo mu i to, i jo toliko, stari, kau ljudi i zatvaraju vrata. Starac poe da se plai samoe. Pred oima stadoe da mu se pojavljuju razna uda i privienja. Tuni deak Muharem obino predvodi gomile vampira i rogatih ljudi. U snove mu se uplie slaboumna Nidara: na njegove oi pokuava da rastrgne i pojede jednogodinjeg Muharema. I on tri za njom, pua i moli je da mu ga da. Tamnoputa Nidara nestaje s detetom koje se krivi, i starca poinje da ispunjava samrtnika alost. San se obino prekida na najgorem mestu, tako da ni posle, budan, ne zna je li crnpurasti mukari ostao iv. ini mu se jo da ga, dok se vue pored tuih plotova, prati besni Muharem: jezdi na crnom drepcu, jezdi namrgoena momina nabranih obrva, i nosi kao koplje noinu od dva metra, i hoe na nj da ga nabode. Vidi kako ga Muharem nabada na no i poinje da zapomae. Pa priziva prolaznike da ga odbrane od stranog i neumoljivog nasilnika i krvopije. Od straha se prikljui prosjacima. Primie ga lepo. I on se obradova to ga niko ne zapita za ime, ranije zanimanje i adresu. Sprijatelji se s njima pre no to nastavie put. Bilo je tu i dece, i sredovenih ljudi, i staraca. Svi su deaci, inilo mu se, liili na Muharema, i on ih zavole kao da su mu najblia svojta, kao da su mu sinovi. Ljudi, ree im starac. Hvala vam i gde uli i gde ne uli to ste me primili i poveli sa sobom. Nisam vie mogao sam. I avoli su bili poeli da me jau. Niko mu nita ne odgovori. Brao, poe sa zebnjom starac. Budite do kraja dobri prema meni: pomozite mi da naem deaka Muharema. Pobegao je s mog imanja. Ostavio ito da se prosipa. Upropastio me, udesio me. I ako ga ne pronaem, potpuno sam propao. Ako mu na trag ne stanem, pii - propalo! Eto, tako vam je sa mnom... Pa ja sam Muharem, ree plavi deak spljotenog nosa. Ja sam taj. Lepo ti je ime, ree starac. I ti si lep i zlatan, deko moj. Ali nisi onaj kog traim.
60

teta, ree plavi deak i zacereka se. Ba teta. Imao bih mekog gazdu. Vara se, deko, ree starac. Nisam nimalo mek, a ni dobar. Naprotiv. Straan sam i gadan. Ja sam, mali moj, najgori ovek koga si u ivotu dosad sreo. To ti je sigurno. Najgnusniji i najprljaviji gad. Zato i ispatam. Zato e tek maleri da me stiu. Ovo je tek poetak. ivi bili pa videli. Ja u te braniti, stari, ree plavi deak. Ne treba mene tititi, deko, ree starac. Treba me pustiti da krepam negde nasred puta kao pas. Tako sa mnom treba. I zato te molim da ne bude prema meni dobar i popustljiv. Neka mi, psu poganom, sve iskija na nos. Primi me za napoliara, stari, zacvile plavi deko. Radiu sve to je radio taj tvoj Muharem. Sluau te bolje od njega. Volim kad mi se nareuje. Moe i da me mui. I to e mi biti slatko. Volim zemlju... Vukao se s prosjacima dugim pranjavim putevima. Od svih njih, umeo je alosnije i lepe da moli i ite. Znao je da blagosilja, da prua aku, da se pravi lep i kljast. Nauio je od svojih saputnika da vraa, da pogaa sudbinu i da tumai snove i bez kalendara. Deca su se njega plaila: zaputen, odrpan i bos, podseao ih je na avola iz pria; beala su od njega i zato to nisu mogla da sluaju njegovu jednolinu i dosadnu priu o nekakvom deaku koji ga je ostavio. Stariji obani i prolaznici jo vie su ga izbegavali: bili su uvereni da sve izmilja kako bi ih tronuo, i kako bi im izmamio koru hleba. Na jednoj raskrsnici prosjaci se okupie oko njega. Plavi deko mu ree: Stari, moramo te ostaviti. Jer ti toliko pominje tog tvog Muharema da si ve dosadio i bogu i ljudima. Dosadan si, stari. Ko o emu, ti o njemu. Priaj to drugima. Nama vie nee. Idi, stari, sad sam. Idi, kad ti lepo kaemo. Ne gledaj nas tako ne pomae ti. Idi i sam trai onog tvog... onog Muharema... Trao je za njima i molio da ga saekaju. Ljudi! vikao je. Ljudi moji! ekajte me! Ne ostavljajte me samog! Vodite me sa sobom. ekajte da vam ispriam to stalno pominjem Muharema. Razumeete me. Nikome to jo nisam kazao. Vama u sve potanko da objasnim. Ionako ne mogu vie da izdrim 61

pojede me moja gnusna la! Srce hoe da mi prepukne, brao! ekajte me ako iega ljudskog ima u vama... Klecao je, gutao prainu i kaljao. Kad ih izgubi iz vida, srui se nasred puta. Saputao je, mislei da su oko njega, zato ga je napustio Muharem i to on sada njega trai. Kad otvori oi, ugleda nad sobom neke prekolimske krljavce. Vraali su se s bjelopoljske pijace. Nisu znali ta e s njim. Uini im se da je siao s uma, ali ih to mnogo ne iznenadi. Gurnue ga s puta, u trnje, pa odoe. Nekoliko dana lutao je u nadi da e stii prosjake s kojima se bio zbliio. Raspitivao se i za njih i za Muharema. Hteo je da im se poveri, i da ih zamoli za oprotaj. Skitao je i dalje sam, i blagosiljao ruke koje su se k njemu pruale. esto je zaboravljao ta trai i kud je krenuo. Kad oseti da se leto blii kraju i da ga reumatine kosti igaju, promeni pravac. Ne znajui kud se uputio i dokle eli da stigne, izbi na Lim. Pregazi ga i zae u sela u kojima su ga znali. Ni s kim ne govorei, doe jednog jutra pred svoj gluvi i naputeni dom. Shvativi da je na mestu odakle je i poao pre nekoliko meseci, gorko zajeca. Nikoga nije bilo da ga podigne sa zemlje i unese u kuu. I on je itavu venost pred pragom leao onesveen. Iznemogao i mamuran, starac proe pored radnika koji su snopove jema denuli u krstine. inilo mu se da nikad, otkad pamti sunce, nije bilo tako vrelo. Mutilo mu se u glavi dok se primicao umi i izvoru. Iao je preko njive tuda je jednom trao zgranuti i razgolieni deak, nemoan i da umakne i da sakrije golotinju. Pomiljao je da gazi po deakovom tragu i udna neka sila vukla ga je k zemlji. Zato je i urio prema izvoru: studenom vodom okvasie elo i vratne ile, i neprijatna oseanja ostavie ga na miru bar do noi. Muharemice, tuni i osetljivi deko, poe starac glasno kad se spusti do izvora. Na dananji dan, tano pre tri godine, sedeli smo ovde i priali. I ti si, go i onesveen, leao u koprivama. Onda si nestao, i ostavio me da tugujem za tobom. Od tebe mi je ostalo samo pocepano, prljavo i znojem natopljeno odelo. Deko, to si ostavio starca samog. Dana ni noi nema kad te se starac ne seti. Bilo bi lepo da mi se vrati, ako ne na due a ono bar na dan-dva - sveli bismo raune, izmenjali po koju re i napili se gorke rakije.
62

Starac se nadnese nad izvor. Vide svoju iroku glavu. Kako se povrina vode talasala cvetajui sve lepim i lepim kruiima, tako se i odraz njegovog lica mrekao i savijao. I u vodi su mu obrazi bili podnaduli, tamnouti, a oi zakrvavljene i suzne. Okvir izvoria lomili su dugi i jo kruti brkovi. I pre no to rukama zahvati vodu, starac poe da drhti. Tresao se itav trenutak nad lepom vodom koja ga je ekala. Odjednom, kao pogoen hladnom strelom u samo srce, okrenu se i pade na zemlju. Valjao se kao veliko bure. Mo koje nije bio svestan prikova ga za ledinu: tako izvaljen, podsetio bi svako ljudsko oko na trulu kladu koja se u koprcanju zaustavila usred korova i kopriva. Plakao je i ruku povlaio po travi - nekad se na njoj koprcalo osramoeno deakovo telo. Pipao je zemlju, putao da mu koljku toplog dlana ispune neravnine i ispupenja ledine. U mislima je video kako se deak mui i kida. Prolazili su mu prsti kroz travu, i njega je poinjala da podilazi topla jeza. Nikog nije bilo u blizini da ga vidi. Tiho je cvileo, puzao, i oima meseara i zanesenjaka traio po zemlji tragove. A kad shvati da deakove noge nisu ostavile nikakav trag, poe da ljubi zemlju koju su gazile. Bauljao je, njukao i neto aputao. inilo mu se da e tako dozvati iz nepovratnih dana ili iz seanja unesreenog i goludravog deaka. Sa strane se odroni kamen i bunu u izvor. areno ogledalo prte u paramparad. Pokidae se i izmeae krugovi. U kljuu vode to za trenutak pokulja iz izvorske tame, iz travuljine i jovovih ila, blesnu tanak sunev zrak, pa se brzo, im se voda vrati zemlji i uznemirenom izvoru, izgubi. Muhareme, proaputa starac, ne mogu oima svojim da poverujem da te kraj mene nema. Oi kau da nisi tu, i da te nigde u blizini ne vide. Ali ja neu da im verujem. Hou da te naem, i da te gledam. Da te dovedem ovamo, kod ovog izvora, gde je i zapoela moja bruka i nesrea onog dana, i da te zamolim za malo milosti. Ma gde da si, nee mi umai. Nai u te, ak i u miju rupu da si se zavukao. ekaj samo - videe ta starac zna. Radnici videe kako zakljua kuu. Uradi jo neto i mimoie ih utke. Ni oni njemu nita ne rekoe; znali su kako je prek, a nisu bili eljni grdnje i vike. Ej! viknu starac s kraja imanja. Ej, vi!
63

Ljudi bacie snoplje i odazvae mu se. Radite dobro! zakrklja starac. Nemojte da bude kao proli put! Ljudi se latie snoplja. Gledao ih je dugo. Gadio ih se. Prezirao ih je - nikad mu se nijedan nije usprotivio. Video je kako tre prema gumnu, kako se uvijaju pod teretom slame i ita. Noge su im drhtale. Drugo im se nita nije videlo. Kao noen vetrom iao je selima koja su se sputala prema Brodarevu. Oseao je kako je umoran, kako ga izdaje snaga, ali nije smeo da se zaustavi. inilo mu se da bi slika reke i mosta, koje je odavno nosio u uobrazilji, iezla i stopila se s javom. eleo je da stigne do tog mosta, i nita vie. Jer je poodavno uvrteo sebi u glavu da e ona reka naneti izgubljenog Muharema. Tog i sledeeg dana prevali velik put. U pono stie do neke reke. Bila je dosta manja od Lima, i penila se. Poe niz vodu: bio je siguran da e nai ono to trai. Pre zore, mokar i sleen, natrapa na most. Tu se i zaustavi. Odavno nije video lepu i veu raskrsnicu. Putevi su se ravali na sve etiri strane sveta. Poverova da je to ono mesto iju je sliku u svojoj svesti bio stvorio pre no to je krenuo na put. Dani su prolazili a on se nije micao s mosta. Gledao je kako se na raskrsnici sastaju i rastaju ljudi iz raznih krajeva. Bili su dosta neobini: na glavama su imali iroke ajkae a na nogama opanke s velikim i zavrnutim kljunovima. Dolazili su i odlazili na neuglednim brdskim konjiima i pokuavali da, iekujui se, zapodenu razgovor s njim. Ali iz njega ni sam avo nije mogao iupati re. Jedino je razgovarao s rekom. Gledao joj je u talase koji su nestajali i opet se pojavljivali, i aputao: Reko, po stoti put ti kaem s mosta te gledam i ekam da nanese deka koji se zove Muharem. Deko moj prezimena nema, crn je i tanak, a usta su mu modra kao ivit. to ga ve jednom ne nanese. to se igra sa mnom. Siguran sam da si ga odnela, ili da ga, dok ti ovo zborim, nosi. Reci mi kad ga bude ovuda pronosila; da mu se jo jednom zagledam u kose oi. Reko, prijatelju, budi dobra prema meni i ne izneveri me. Reko, sad nikoga nemam sem tebe i njega. Pa kad je tako, apni mi kad e da ga pronese. Okovau te u zvezde. Platiu da ti se deset godina u bjelopoljskoj crkvi pominje ime ako me ne prevari. Uiniu to god hoe, samo me ne zaboravi.
64

Reka je bila neumoljiva. Ljudi poverovae da je nem i prestae da mu se obraaju. Pruao je ruku prema obanima, prolaznicima i stanovnicima oblinjih sela. Sputali su mu na dlan ono to im se zateklo u depovima ili torbama, i prolazili. I on bi dugo trljao oi i gledao za njima. Na mostu su se najee odmarali prosjaci. Deaci i devojice, stariji i sasvim stari ljudi i ene. Obino su upreni malim zaveljajima i pomau se tapovima. Na mostu ponajee doekuju zalazak sunca, a onda se ili rastaju ili se zajedno gube na jednom od puteva. Zagleda svima u oi. ini mu se da svi lie na Muharema i da je Muharem u svima njima podjednako. Da mu se jezik nije zavezao, neto bi ih pitao. Pomenuo bi deakovo ime: moda bi za nekog od njih to neto znailo. Onda bi uzgred dodao ta su njih dvojica jedan drugome, i oni bi shvatili to on toliko eka na mostu. Od dugog ekanja poraste mu velika i progruana brada. Kosa mu zajaha preko uiju i ulepi se; iak je najvie umrsi. Oi mu utekoe u glavu i dobie staklast sjaj. Oslabi, prepolovi se. Poboja se da e mu se oduzeti noge, i da e oslepeti. Najtee bi mu bilo da izgubi oi - ne bi video kako reka nosi Muharema. Siv od praine koju je vetar nosio pravo na njega, valjiv i zaputen, starac je kleao na mostu i nadao se. Dobra reko, ree starac kad se spusti no, dobra reko. Nastavlja s lagarijama. Sram te bilo. Pa zar ne vidi da propadoh ovde na mostu ekajui da ti omeka srce. Reci mi poteno: jesi li ga ikad videla. Je li te gazio. I je li mnogo propao i osuio se. Jer je odavno otiao s mog imanja. Ne znam tano kad, ali mi se ini da je otada prolo sto godina. Da mu neko nije izbio oi. Jesu li mu itave noge i ruke. I je li jo onako tih i mek. Najbolja i najmilija moja reko, nastavi da zuji starac. Koga to toliko pronosi. Stalno vidim kako ti iz trbuha vire neije ruke i noge. Jesu li to umobolnici, prosjaci ili obini nevoljnici. ime ih mami. apue li im togod, umiljava li im se. Obeava li im da e im kod tebe biti toplo, i da nee biti gladni i edni. Reci mi poteno kako e se, ako to ve nisi uinila, doepati deaka kosih oiju i modrih usana.
65

Ali je reka bila zabavljena svojom tamom, svojom vodom i svojim neumornim i koastim talasima. Beala je od mosta i obala, i nije joj bilo do razgovora. Mali deko, poe starac glasom koji se kidao, mali deko. to ve jednom ne naie ispod mosta. Znam da si se utopio, i da te ova voda nosi. Pa kad ve u nepovrat putuje, to ne pouri. Pobelee mi oi gledajui u reku i njene talase. Pojavi se. Hteo bih samo jo jednom da te vidim, pa da se onda vratim u selo i da tamo krepam. Kue jedno neveselo, ne mui starca vie. Od silnog gledanja zamreie mu se oi. Zamuti mu se u glavi. Uini mu se da reka naopako tee, da k njemu ide, i da na svojim irokim leima nosi telo crnog deaka: iz vode vire isprane i podnadule ruke; ute se kolena i tabani. Pue raskrsnica; rasue se putevi. Most odlete uvis. Dah poe da mu se krati. Rairenih ruku polete prema tankom, prema pljosnatom telu. Znao je samo da treba, jo u letu, poput ptice grabljivice, da otme od reke les, i da se onda izgubi s mosta. Mirno telo to je plovilo kao isprovaljivani komad plute eleo je veito da zadri u zagrljaju. Padao je brzinom natrule klade i bio uveren da e nadmudriti i prevariti reku-otmiara. Doe k sebi tek kad poe da tone. Matica ga je vukla k sredini. Spazi da od reke nita nije oteo, i raalosti se. Obuze ga uas kad vide da reka nije nita ni nosila. Prvi put otkako je saznao za sebe, prepusti se nesrei. Znao je da zlo s tom vodom dolazi, da e ga ono brzo i uzeti, ali ne htede da se brani. Tonuo je i izranjao na povrinu, propadao i opet se dizao, i eleo da reka to pre pobedi. Ni danas mu nije jasno kako se naao na obali, nedaleko od mosta, i ko su bili ljudi koji su ga trljali. Seao se da su to bili neki seljaci, mahom starci. Tako brzo su govorili da ih nita nije razumeo. Unese ga u prvu kuu na koju naioe. Odakle si, stari? upita ga domain, neemuran ovek klempavih uiju. Starac ga je tupo gledao. Ko si i odakle si, stari? upita opet alosni oveuljak branei se od dece.

66

eljad shvati da je nem. Niko ga vie nije nita ni pitao. Prinosili su mu da jede i da pije. Domain mu se alio na golotinju i bosotinju, na glad i nestaicu, i suze su mu se iskrile u oima. Starac zavole klempavog nesrenika. Bilo mu je ao to ne moe da pokrene jezik i dokraja mu se ispovedi. Navali jesen. Poee kie i poplave. Domain proturi po selima glas da mu se u kui nalazi nem ovek. Ljudi su dolazili i pokuavali da iz njega izmame re. Kad ni muenjem to ne postigoe, seljaci ga natovarie na konja i do terase na prijepoljsko pazarite. Nepomian i zaputen, starac je gledao svet koji je pored njega prolazio. Ljudi, cvileo je domain, poznajete li ovog starca? Ljudi, da li ste ga ikad videli... Ne, kau ljudi i gube se u gunguli koja kljua po sokaiima i oko epenaka. Kod mene je ve dvadeset dana, stenje domain. Sve mi se ini da nije od roenja nem, i da nikako nije siromah. A uje li? upita neko. Sve uje i razume, kae domain. Neki udljiv starac, mrmljaju prolaznici. Brao, apue domain, pustite glas po narodu da se trai neko ko ga poznaje. Spasite i mene i njega. Svetina ga je zagledala. Podizali su mu glavu, vukli ga za brkove i dugu, ulepljenu bradu. Zavirivali su mu u zube i u oi. Poto ga niko ne poznade, i poto pazarite opuste, pred samu no, domain klee preda nj i zaplaka: Stari, nemam te kud natrag. Glad nas je pritisla, video si. A ti jede, hvala bogu, za etvoro. Ostani tu. Oprosti mi pred bogom to moram da te ostavim. Neka te neko drugi sad prihvati. Ja ne mogu... Gledao je kako se klempavi nesrenik sve vie udaljuje, i kako nestaje u pustoj i tamom obavljenoj uliici. Tu, na pazaritu, provede dva dana. I ko zna koliko bi jo kisnuo da ne naiee ljudi koji ga poznadoe. Bili su to gonii stoke koji su krda ovaca i koza terali uz Lim do Priboja. Brzo ga natovarie na konja i krenue natrag, prema Bijelom Polju. Kako zapade u ovaj nesojluk, bolan bio? upitae ga ljudi.
67

Starac ih je gledao velikim i mutnim oima. ta si traio ovuda, stari? Tek sutradan, pred samo vee, stigoe u Ljenicu. Mokrog, blatnjavog i prozeblog, skinue ga s konja. Unese ga u kuu i poloie na prostrani krevet. Setivi se ene i sinova koji su poumirali ba na tom krevetu, starac zaspa. Probudi ga oko ponoi sused. Ree mu da su seljaci odvukli s imanja sve to se dalo odvui: i ito, i seno, i slamu. Pokrali su i alat, ak i svu starudiju. Razgrabili su stoku i poklali je. Poeli su ak i krov s kue da skidaju. Starac mu ne odgovori nita. I oveka to zaprepasti. Gde li ga je to avo nosio? upita neko iz komiluka. Tamo kud i druge nosi. ta li je traio da nam je znati. Eh, moda ni sam ne zna. Boe, kako je propao. Pa gde si video da se u skitnji goji. I vilice mu se zakamenile, pomisli. Ba njega briga to smo ga opljakali? Drugi put emo i kou s lea da mu zgulimo. Ali sam bog zna koliko taj koa na sebi ima. Sledea godina proe u miru. Nesiguran na nogama i potiten, kretao se po imanju. Ni s kim nije govorio. ivotario je od gotovine i dugova koje su mu poznanici stali da vraaju. Peto leto odnekud donese Muharema: izbi usred dana s crvenim petlom u naruju. Srani udar starca odmah svali za plot. Gubei tle pod nogama, prvi put za poslednjih pet godina zaele da jo ivi. Radnici ga podigoe iz korova i pleve, i zaudie se kad mrdnu usnama: Dovedite mi onu lopuu. Koju lopuu? Onog lojavog gada, ree starac i namrti se. Onog pokvarenjaka Muharema... I dok su ga vodili kui, aputao im je:

68

Dobro je to se ta lopovina dovukla. Vidi, bogati, bio sam ga potpuno zaboravio. Ali sad u ja njemu rebra da prebrojim. Videe kako se gazda pljaka i ostavlja... Nemoj ga, stari, zakuka jedan od trojice. Dobar je on, dobar. Svi ste vi dobri kad morate, ree starac. Njega potedi, molimo ti se, ree ovek. Oprosti mu ovog puta. Nikom ja ne pratam, ree starac. Zar ti to nije jasno? Muharema dovedoe pre noi. Ostavie ih zajedno, nasamo. I dok su se njih dvojica gledali, radnici su obigravali oko kue: nadali su se tui i kuknjavi. Bili su spremni da brane Muharema. Rakije donesi, ree starac. Hou, stari, apnu Muharem. Pogledae se. Gde si bio tako dugo? jeknu starac. I ta si inio tamo? Muharema spopade sumnjiv kaalj i starca podie jeza. to te nije bilo tako dugo? proaputa starac. Muharem obori glavu. Bili su blizu jedan drugoga. Kucnue se. Pogledi im se sretoe. Namrtenom starcu pue ispred oiju najlepa zemaljska svetlost. Tako se zavrilo njegovo petogodinje traganje i iekivanje.

11 Mladoenja pobee
Svadbari videe kako se Muharem zanese. Za trenutak osta na nogama, a onda se nakrivi i poe nesigurno, kao po gredi. I pre no to se ispravi, izdade ga snaga. Pade niice i zagnjuri lice u prainu. Svadbari se zaudie kako ne ispusti petla. Dugo osta nepomian. Zaboravi bol to mu prosvira kostima. Samo da mi petao ne pobegne, pomisli i oseti slanu prainu na jeziku i u oima, koje nije ni pokuavao da otvori. Mrtav je! povika Mrkoje. Mrtav je. Nije mrtav, zakrklja luda Mara.
69

Jeste! opet e Mrkoje razbivi o trenjevo stablo bocu s rakijom. Kako da nije! Nisam mrtav, pomisli Muharem i oseti kako mu se bol razliva po celom telu. Nisam mrtav, nisam mrtav, nisam mrtav. Jo dugo hou da ivim. Hou smrt dugo da me preskae: i u jesen, i u prolee, i opet iz poetka. Veito hou da ivim, i da kopam tuu zemlju, ili da budem vodeniar. Hou da diem, makar i baljeavu prainu s ovog puta. elim da postanem ovek. Da milim pored vas, i da vam budem sluga, i vie od toga, ako elite. Moete me muiti koliko god hoete, ali ja hou da sam ovek, i da nisam mrtav. Nita vie. Oseao je kako mu srce bije negde u koulji, kako tue o zemlju uz koju se pripio kao krpelj; kako mu krv mari iz rana na elu i ispod slepoonice, s laktova, kolena i slabina, i kako se mesa s prainom u koju je zaronio; kako se petao, uplaen i ugruvan, mukom mie elei da odleti iz njegovog zagrljaja. Nita mi ne mpete, pomisli opipavi petla. Nita mi ne moete dok mi je njega. Mrtav je, zar ne vidite! zaurla Mrkoje trei prema putu. Nikad neu biti mrtav, pomisli Muharem i zaele da ispljune prainu, trunje i pesak. I pomerio bi se, ustao moda, da ne bi buljuka ovaca i krda teladi. Terana bievima i motkama, markirana stoka poe preko njega kao preko najobinijeg mostia. Gazile su ga ovce, jagnjad; prelazila je preko njega trkljasta telad. Pod otrim papcima uvijala su se njegova rebra. Stoka je dugo javila, bezobzirno ga gazei. Blejali su jagnjii trei za tuim majkama; zaudarala je potparena vuna. Spoticale su se o njega ovce, prevrtale se jedna preko druge. Njukala ga je telad, duvala mu za vrat, i bockala ga mladim roiima. Sem rike junaca i bukanja mladih volova, blejanja jagnjadi i ovaca, nita drugo nije uo. Dolazilo mu je da plae, da jaue od bolova, koji su iz trenutka u trenutak bivali sve jai i neizdrljiviji. Ali se on sve vie grio, napinjao; stiskao vilice i mislio: Dobro je to me ne vide svadbari... ni Ivanka me ne vidi... boe, srean li sam... ali ta e biti kad stoka projavi, kad i gonii prou... doi e i svaliti s mene ovo malo dronjaka, pa e me onda goniti po putu, ne dajui mi da pobegnem gore u kleke... udarae me po golom
70

telu prutovima i koprivama... gaae me zemljom, kamenjem i konjskim balegama, a onda e me naterati da optravam oko Ivanke, trpeze i Kajiine kue... Gospode boe, ako te igde ima, sveti Alahu ili vinji avole, ne dajte da to sa mnom rade... sve neka sa mnom ine, samo neka me ne obnauju... oi neka mi vade, kou neka mi zdiru s lea i gnjata, samo neka me ne sramote pred njom... jer ako bi se to dogodilo, nikad vie ne bih mogao postati ovek... Mrkoje zadrma plot i povika na gonie: Ej! Zar ne vidite da pregaziste oveka! Ne vidimo, ree umorni pranjavi ovek. Otkuda bismo i videli. Pa na putu je! povika Mrkoje. Na putu ga nema, ree goni i jedva se zadra na nogama. Lei! hrupi pijano Mrkoje. Lei... Pa to ne ustane? upita goni. Nije dete. Ne moe! ree Mrkoje. Pa to mu ne pomognete? ree drugi goni. Mi smo ga i oborili, zamumla Mrkoje. Gonii odoe za stokom; utonue u oblak praine to se poput magle vukla iznad puta. Izgaen, pranjav, ni nalik na sebe malopreanjeg, Muharem se pokrenu. Ne ustade - samo se malo uspravi: kao da oekuje da mu novo breme legne na plea. Vie uei no stojei, pogleda put svadbara. Pili su. Pevali su. Gaali su se busenjem, peskom, praznim i punim bocama i sudovima. iv je! povika luda Mara. iv je na Muharem! Razjareni i pijani, svadbari su se smejali: ljutilo ih je to je iv i to sad gleda u njih. Muharem je stresao sa petla prainu, mirkao stidljivo i pogledom arao po gomili. Video je starca Iliju u velikoj stolici s naslonom. Bio je miran i nepokretan. Ruke je drao na kolenima i gledao u jednu taku. Raskopanog i mlohavog, polivali su ga vodom mislei da e ga tako povratiti. Muharem ga je dugo gledao, i bojao se njegovog ukoenog pogleda. Jadnik, pomisli i suze mu ovlaie prainu na trepavicama. Kap ga zbog mene udarila. Jer da ovuda nisam naiao... Starac je ludim pogledom gledao Muharema. Video ga je iscepanog, prljavog, sa zasuenim ranama po licu, vratu i rukama. Usne su mu se micale: po svoj prilici, hteo je neto da kae. Siromah,
71

jo ne puta petla, pomisli i drhtavica prostruja njegovim telom. Eto, ja sam kriv. Prvi sam zapoeo da ga muim. to mi je to trebalo. to ga nisam pustio da mirno proe. Drui i sa strahom, Muharem je pogledom traio Ivanku. Najzad je ugleda. Stajala je na istom onom mestu, i gledala uzetog starca. U njenom pogledu nije bilo ni srdbe, ni saaljenja, ni straha. Prosto-naprosto - pogled joj je na njemu poivao. elei da ga ne primeti, Muharem se jo vie skupi. I vide da je ostala ista, da joj se ni pogled nije promenio. Sreom, ne vidi me, pomisli i zaele da je na drugom kraju sveta. Neto apnu petlu i spazi kako Ivanka okrenu glavu: tek ga sad nije mogla videti. Kajica pobee iz kola kao dete koje zna da mu nije mesto meu starijima, i nae se pokraj Muharema. Iza njih se igralo i pevalo. Mladoenja sede u prainu i, murei na jedno oko, zagleda se u Muharema i njegovog petla. Muharem se prepade. To nije bio pogled oveka, ve ribe. Ali nemo gledanje ne potraja dugo. Obojica pogledae put groblja. Tamo se tek dogaalo sto uda. Od uzavrele svetine nisu mogli dobro da vide ni dvojicu skitaa ni grobare s belim teretom izmeu sebe. Vruina, Muhareme, zar ne? kmeknu Kajica. Je l'da je velika vruina? ta ono rade? apnu Muharem. ta li ono rade... gledaj, Kajice...

12 O nogama
Dugake Petrove noge dosezale su do sredine puta; tvrdi i gotovo okotali tabani dopola su virili iz praine i gledali skorelu i ispucalu straninu to se kao kosi bedem dizala ispred samih Petrovih oiju. Ruku skrtenih na trbuhu, kao mrtav da je, glave zabaene, i oputen sav, Petar je putao da mu sunce pee sklopljene one kapke, koji su mu brideli. Senka kruke odavno je pobegla od njega, pa ga je
72

celom duinom prilo sunce. Leei tako, umrtvljen i gotovo bez ikakvih elja, oseao je proticanje vremena. Bezbroj dana proveo je ovako leei, grejui reumatine kosti, ali mu se nikad prelaenje vremena nije uinilo tako opipljivo. Vreme koje je nepovratno odmicalo, ostavljajui ga pustom drumu bez ikakve nade i utehe, bilo je svetlost to je u obliku nevidljive kule rasla na njegovim bolesnim i sada potpuno obamrlim onim kapcima; i praina u koju se pretvaralo sve vidljivo i nevidljivo; i zemlja pod njegovim pleima; i taj svud prisutni prah to se poput vodeninog paspalja, poput svetlosti, skupljao i taloio na njegovim obrazima, i punio mu razjapljena usta, i suio mu nepca i jezik, i stizao bre od vazduha do dunika; i pesma svadbarska to nije znala ni za kakve granice i meru, no se u uasnom neskladu dizala put gustog neba, da bi nekoliko trenutaka kasnije kao bedan eho doprla do njega i potpuno se izgubila; i obini razgovori jo obinijih grobara koji nisu znali ni umeli da se oproste udno belog tovara na daskama, pa su pili i priali ono to im nikad nee ni u snu pasti na um, grlili se i gurkali, neponovljivi; i taj rii Jovan s oima izgubljene ovce, taj etvrtasti i veito otekli avo to se za njim naturio kao verno pseto, pa mu ne da mira, pa mu neprestano dosauje i esti ga uvek istim pitanjima i uvek drukijom odanou. uo je kako Ljenica ubori, preliva se i pretae s kamena na kamen, odnosei s obala tiinu, korenje trava i mrtve ribe; kako zemlja puca i rainja se, te sitno semenje deteline, zvonca i divljeg ovsa propada i nestaje u dubinama letnjih krga; kako obreni i sto puta gaeni trn iskraj puta die, otvara meki pupoljak to se zeleni izmeu boce i upija u sebe svetlost avgustovskog podneva; kako mu negde u telu bije srce, u tom telu to tako lako i brzo zarasta u divlje travuljine i nestaje u gomilama preslane praine; kako mu venama lagano krui krv; i kako Jovan, uspravljajui se, stenje, kaljuca, daje znak da je iv, prilino veseo i veoma gladan. Sluaj, ree Petar tiho i ne otvarajui oi, brinu me ove moje noge. Zato? graknu sreno Jovan. Mrzi me da ti to objanjavam, ree Petar. Ba si lud, ree Jovan. Zabrinjavaju te sopstvene noge. Ha, kako mene ne zabrinjavaju moje. Drugo su tvoje, ree Petar. Duplo su krae.
73

Kakve to sad veze ima? zacereka se Jovan. I ovo su, valjda, noge? Da, ree lenjo Petar. Ali pogledaj dokle moje doseu. Pa ako, ree Jovan veselo. Vano je da ti nisu teke, a to su duge, boe moj... nisi ti tu nita kriv. U krajnjem sluaju, moe da ih privue k sebi, ili da ih podavije poda se. U tome ba i jeste stvar, ree Petar neto ivlje. Ne mogu da ih prikupim. A moe neko naii pa se spotai. Ba te briga, ree Jovan. Nek vrat slomi ako hoe. Da, ali i ja mogu da nastradam, ree Petar. Zbog toga sam i brian. Kako to da nastrada zbog svojih nogu? zapita Jovan. Nije mi jasno. Nita tebi nije jasno, ree Petar. Jer si tup kao tele. Sve je meni jasno, zacereka se Jovan, ali ne to da moe nastradati zbog svojih nogu. To ne mogu da shvatim. Razumem da su ti kratke kao moje... manji ovek manje i vredi... ali to su prave nourde, bato moj! Sve bih dao da sam tako krakat. Bogami. Ovako sam esto nespokojan - tur samo to mi se ne vue po praini. murei jo, Petar uzdahnu i ree: Ti si zaista jako glup. Ozbiljno ti govorim. Pa jesam, kiselo se isceri Jovan. Jesam, nema ta. I ja sam... i ja sam tako zadovoljan kad mi to kae ti, a ne neko drugi. Ti mi to govori to me voli, a drugi bi iz mrnje... Ne petljaj, ree strogo Petar. Jo bi se sad i rasplakao. Nego sluaj. Moja nesrea je ba u ovim nogama. I da zna, zbog njih u naposletku izgubiti tintaru. Eto, zamisli da sada naiu kola. Seljaka kola, recimo. Jer druga dok je sveta i veka ovuda nee naneti vetar. I ja ovako leim, murim ili gledam. I kola preu preko mojih kraka i - gotovo. Odoh ja. Bogalj do groba. Ali, kad se kola priblie, ti e lepo prikupiti noge k sebi, i sve e biti u redu, ree Jovan uveren da mu je doskoio. Pa o tome se i radi, ree gnevno Petar. Neu moi da pomerim noge. Mrzee me, razume li. Zna li ti ta to znai kad nekog mrzi da die. Jo je verovatnije da neu ni primetiti kola. Tokovi me nagaze i - odoe moje stube. Eto, kao iz ale u se ubogaljiti. as posla.
74

Nee tako biti, ree detinjasto Jovan. Ako kola ikad i naiu, volovi e stati... Volovi da stanu - trt! ... i seljaci e te, seljaci ili bilo ko drugi, zamoliti da skrajne noge. Ali ja ih neu skloniti i propau, ree Petar suvo i cinino. Zato da ih ne skloni? ree Jovan. A zato da ih sklonim? planu Petar. Kako ih nije sklonio onaj prole godine... onaj, i ime sam mu znao... zna, bogati, priao sam ti o njemu bar sto puta... Ne seam se, ree Jovan. Ili se ne seam ili sam zaboravio, jedno jeste. Ti se niega lepog ne sea, ree Petar. A ti, opet, boluje od preteranog pamenja, ree Jovan. Bogati, pamti sve kao dete. Pitam se samo gde ti stanu tolika uda. Ni manje glave, ni vee ludnice ... eto, to si ti... Zna, poe Petar lagano i oteui, leao onaj ovek nasred tesnog puta. Tako, etrdesetih je godina bio, moj ispisnik otprilike. Leao i dremao na suncu. Noge ispruio, zapretao ih u vrelu prainu; reumu ova hteo da pretekne. I mislio kud da krene. inilo mu se da je ceo svet upoznao. Izgleda da mu se bilo smuilo skitanje drumovima, pa nije znao ta da radi sa sobom i sa svojim nogama koje su htele pravo u pakao i meu avole da ga odvedu - kao ovo tebe i mene to e ove nae da odvedu, zna. I taman ti on poeo da zaspiva, kadli naie kamion pun kukuruza - voze ga iz Srbije za Crnu Goru. ofer svira, svira, a na ova ni repom da mrdne. Onda ona oferina pone da vie na njega. ovek uti. Put je bio tako uzan da ga kola nisu mogla mimoii. Ustani, idiote, viknu mu ofer. Neu, odgovori on i nastavi da drema. A to, krele?, opet e ofer besno. Mrzi me, pravo da ti kaem, veli njemu iskreno na ova. Pa vidi li da u noge da ti precvikujem, skote, jo vie se razbesneo ofer. A ovek e njemu: Vidim, ali ta mogu, brate roeni. Moe da ustane i da se za trenutak skloni, veli mu ofer, van sebe od srdbe.
75

Kad bih mogao da ustanem, ko zna ta bih jo uradio, oferu e ovek. Tada ofer izae iz kola i poe da ga drma, i da ga moli da mu se skloni s puta: Skloni se, bolan bio, skloni se: jer ako se ne skloni, moram da te pregazim; a ako te pregazim, bajbokana mi ne gine; a kad u buvaru odem, deca e mi od gladi poskapati. ovek otvori oi, vide da je ofer crven i ljut i da su mu od neke muke i suze pole, pa mu pljunu u lice. Stoko jedna, ree mu na to ofer, stoko neslana, za tvoje dobro te molim. Ali na ova ni da zine: mrzi ga i oi da otvori. ofer pokua da ga skrajne s puta, ali ga ovek ritnu nogom u jaja i zagnjuri lice u prainu. Onda ofer sedne za volan i pone da trubi. ovek u praini kao da ga i ne uje. ofer vikne: Je l' opet nee da mi napravi prolaz? Neu, odgovori mu na zemljak leei, i ta mi moe; znam i ja, veli, za inat i za re. Noge u ti precvikovati, pripreti mu ofer. ovek proapue kao za sebe: Pomerio bih se, ali me mrzi; kako to ne shvata, zaboga... uostalom, da vidimo kako i to izgleda. Onda ja ofer trubio jo itavo pola sata. oveku to dosadi, pa poe da ga, niice leei, grdi i da mu psuje kamion; da ga vrea i da ga zaikava - zamisli kako je taj hrabar i udan bio. ofer ne bi lenj, dade gas svojoj prdaljci i potkresa ga do iznad kolena... Pa ta je posle bilo? zapita Jovan oajniki. ofer pobegao, a onog nesrenika odneli u bolnicu, ree Petar glagoljivo. Jo nije umro: mrzi ga, kau. Neki vele da mu je milo to je ostao bez nogu: ne moe da skita. uo sam jo da su ga nagovarali da tui onog tipa to ga je udesio, naknadu bi neku dobio, ali njega mrzi. Pa bi i ti tako hteo, je li? ree Jovan. Ne mogu kazati da bih ba tako hteo, ali e mi se slian maler sigurno desiti naiu li kola, ree Petar. Pa pomerie noge, valjda? izbei se Jovan. Neu da ih pomeram, viknu Petar promuklo. Neu! to ih onaj nije pomerio! Kad je on mogao da ih ne pomera, mogu i ja! Kako to da on moe, a ja da ne mogu. Neu, svinjo debela, neu!
76

Neka mi ih otfikare... psi neka ih razvlae i glou, ali neu da se maknem... kad moe on, mogu i ja... Ali, Petre... Zavei, nitkove! siknu Petar. Ti koji me navodi na podlost. .. Petar se sav tresao. Ali nije imao snage da se pomeri, da ustane, pa ni da podigne one kapke. Najvie je voleo da govori murei, tada je bio najiskreniji i najpribraniji, da u svom mraku lei horizontalno miran, i da u mislima gram slike predmeta i stvari koje su ga okruavale. Tada je najjasnije mogao da sagleda ambis u kom se nalazio, veitu pusto neba, ubitanost svetlosti koja je sve razjedala i rainjala, tvrdou, glad i la zemlje u koju se sve vidljivo i nevidljivo pretvaralo brzinom ivota. Tako zatvorenih oiju, mogao je da vidi svoju dugu i mravu senku, pruenu po praini; i svog dosadnog, bubuljiavog drugara s oima metiljave ovce, tog Jovana koji je, kao po nekom zakonu, veito vukao napred ili nazad, ulevo ili udesno, uglavnom uvek na neku svoju plano-komedijaku stranu. Petar je drhtao od srdbe, ali mu je bilo ao da otvara oi i kvari besprekorno sloenu sliku koja mu je titrala pred nosom. eleo je da, ne pomerajui se, zatisne brbljiva usta Jovana kukumavke. Onda bi, oseajui ga ivog i toplog pokraj sebe, dugo leao u svom purpurnom predsnu. Ali ga je glas Jovanov obespokojavao: Ne dam ja da te pregaze kola. ta bi ti to hteo, molim te lepo? Da iz tvrdoglavosti ostane bogalj? Boe, lud li si! Pa da posle, kao onaj o kom si malopre trtljao, trune po bolnicama! E, nee, bogami. Ne dam ja da do toga doe. Pa kad bi se to zlo i dogodilo, ne bih dao da te dugo dre u bolnici. Izgleda da oni tamo truju - ba mi neko ree da je jue jedan nesrenik umro: otrovali ga. Vodio bih te sa sobom. Nosio bih te. Prosio bih i hranio te kao malo dete. Zna ve kako lepo umem da prosim. Onda mi ne bi branio da pruam ruku prema ljudima. Jer, kako bih bez tebe. Pre bih se ubio no to bih dozvolio da mi te ma kud odvedu. Na kolicima bih te vozio, vukao bih te - ni tada ne bismo smrdeli na jednom mestu. Kupio bih ti take, i ti bi klecao za mnom. A ako bi ti noge bile precvikovane visoko iznad kolena, kao onom o kom si mi malopre priao, kupio bih ti magare i uz samar te uvezao. I opet bismo skitali... Boe dragi, dosadan li je ovaj ovek, pomisli Petar. Dosadniji je od konjske muve. Samo melje i melje - vodenica mu nije ravna.
77

Nikako da ga stigne - o emu li toliko trabunja. to me ne pusti da malo odremam, i da tako zaboravim da e mi ubrzo otfikariti noge. Vidim ja u emu je stvar, ree Jovan oiju punih suza. Ne moe da me se otarasi drukije, pa hoe i noge da da da ti precvikuju. I da me onda otera od sebe kao pseto. Je l'da je tako? Ne budi lud, Petre, ne budi lud. Ako sam ti dosadio, lepo mi reci. I ja u pokuati da odem bestraga. A ti idi kud si naumio. Samo, uvaj noge. Jer bez njih, da zna, ne vredi ni glavu imati, ni oi, niti ita drugo... Nasred puta stajala je luda Mara. Gledala ih je utke, izgleda, ak i s uenjem.

13 Obavezno
S flaom na grudima, Sreko je iznad belog tovara gledao kako Ismet baulja izmeu mramorja. Puzao je, pipao boce i psovao. Zagledao se u nerazumljive natpise na mermernim ploama, tako da se Sreku inilo da zaista zna ta trai. Preskakao je preko grobova, odavno zaraslih u travu, jahao ih kad nije mogao drukije da ih obgrli, padao s njih i grdio Muhameda. Ej! viknu promuklo Sreko. Jesi li pronaao ono prokleto mesto? Jok ja! ree Ismet i pljunu u kupine, iz kojih s mukom izvue ruku. Da nije pobeglo, bogamu? ree Sreko. Moda, ree Ismet. I mesto moe da pobegne. Pa to mi dole nisi rekao da mesto moe da pobegne? ree Sreko. Ne bih ni pristao da je nosim. Mislio sam: to ba nama da pobegne, ree Ismet ozbiljno. to ba mi da budemo takvi baksuzi. Ali, eto, vidi i sam. Gadno si me nasamario, ree bahato Sreko. Neu ti to zaboraviti. Ma nemoj, isceri se Ismet pakosno. Osvetiu ti se, ree Sreko i zaljulja se. Kako? ree Ismet. Gadno, ree Sreko.
78

I ja tebi, ree Ismet. Kako? ree Sreko. Lepo, ree Ismet. Vrlo lepo. Moe samo da ne nae ono mesto, ree Sreko. I da me tako izblamira. Zamisli, prouje se da nisam umeo da zakopam jednu najobiniju bulu. Sa mnom bi onda bilo gotovo. Niko mi vie ne bi poverio ni strvinu da zakopam. Je l' zna? Ne znam, ree Ismet leei izmeu dve davno zatravljene humke. Ti nita ne zna, bubnu Sreko. Ti si dupe. A ti stranjica, zacereka se Ismet. Pa to je ... pa to je isto, ree brino Sreko i zakoluta oima. Isto, mislim, ba isto... Nije isto, ree Ismet i podie se iz jarka. Ti si ono prvo. Iz trave nie luda Mara. U jednoj ruci drala je cvet, dok je drugu pritiskivala na trbuh. Da ju je ko video, uinilo bi mu se da hoe da se zakikoe ili da kine. Oi su joj bile mutne i razrogaene: u njima se odslikavalo belo mramorje, udni tovar na daskama, i ljudi zapetljani i sputani kupinovom lozom. Ne pomeri se s mesta, niti cvet crveni pokrenu - drala ga je kao svecu. Samo promuklo ree: Ej, vi... Grobari videe njen cvet. Ej, vi... ta hoe, luda Maro? ree Sreko gotovo apatom i s neskrivenom ljubavlju. Nita, ree luda Mara. Pa to si dola? opet e Sreko. Zar vam nije vruina? upita luda Mara. Nije, luda Maro, nije, ree Sreko. Nije nam vruina. A onima to tamo svadbuju jeste, ree luda Mara. Pa mue sirotog Muharema. Vikala sam im da ga ne diraju, ali oni ni da uju. Molila sam ih i plakala, i oni su me izgazili... ini mi se da su me svi gazili... ao mi je, ree Sreko muklo. I nas su izgazili. Mene su vie, ree luda Mara. ini ti se, ree Sreko. A boli li vas?
79

Mnogo nas boli, luda Maro, ree Sreko. Ali ne vredi o tome priati. Dosta razgovora, viknu Ismet i, prevrnuvi se na bok, baci neto na nju. Busen je pogodi ba u lice; zaepi joj usta zemljom. Sreko vide kako se izgubi u trnju s crvenim cvetom u ruci. Ismet otpi iz flae. Sreko gadljivo iskrivi usne, pljunu u travu i ree: Uradim ti neto i na tebe i na tvoju veru. Gade. Nisi prvi, ree Ismet i opet se zavali. Skote, to si je udario! ree Sreko. Vidi, ja to tebi ne mogu da uradim, ree Ismet. Jer nema vere. Imam vere, ree Sreko uvreeno. Krten sam. Nije to dovoljno, ree Ismet i prevrnu beli nian, koji se razbi. Nego ta je potrebno? poe trezvenije Sreko. Da pustim da me sunete? Boe sauvaj! Pre bih dao nos da mi odseku. Nikome ne treba tvoj nos, zacereka se Ismet prinevi ustima flau. Toliko je crven i modar, i gadan, da ga ne bi ni psi s maslom pojeli. Pih, gadnu li nosinu tegli... Nemoj da mi vrea... da mi vrea... da mi vrea veru... jer u te kao jagnje, kao jagnjece preklati... Govorio sam o tvom nosu, a ne o tvojoj veri, zakrklja Ismet i izbei velike plave oi. ta ti ima protiv mene i mog nosa? zareza Sreko i ote mu bocu. Govori! Ismet se uvi pod teretom Srekove ruke. Odozdo pogleda bojaljivo: bio je spreman da mu uzvrati udarcem, da zamahne krampom koji se nalazio kraj belog tovara. Ali ga Sreko snano privue k sebi. Znojava ela im se dotakoe. Tako priljubljeni jedan uz drugog, jo bolje su videli dugaku nesrenicu to se grejala na daskama izmeu njih. Uplaeni Sreko prekinu utanje: Je li, je l' zaista nema onog mesta? Nema ga, ree hladno Ismet. Nigde ga nema. A jesi li siguran da se oni kopaju ba ovde? proaputa Sreko. Ima jo jedno groblje u blizini.
80

Ba ovde, ree glasno Ismet. Tu negde sam pre desetak godina zakopao njenog mua. I jo sam nekog iz njihove kue tu zakopao. Pa ta da radimo? ree Sreko. Hajde da je tu ostavimo, apnu Ismet i pogleda preda se. Pa neka je drugi zakopaju. Zato moramo ba mi... Pih, gade! hrupi Sreko i snano ga odgurnu. Ismet pade u trnje i koprive. Zajauka, ali ne pokua da se digne. Drei ruke na drvenoj nosiljci, Sreko ga je prezrivo gledao. Kad jo jednom kamenicama odbi ludu Maru, Ismet se zavali u korov, izmeu dve humke. Boji li se, poe mucajui Sreko, boji li se smrti? Jok ja, ree Ismet i oseti da mu se u glavi muti. A mene ponekad uhvati strah, ree tiho Sreko i pogleda beli tovar. Pa rhe muka spopadne. To obino biva kad vuem neku strvinu. Onda sebi kaem: I tebe e tako uskoro. Nee ba tako, ree tiho Ismet. Nego kako e? upita panino Sreko. Ispuniu ti obeanje, ree Ismet. Do rake te neu vui za noge, ve za ruke. I neu dati da te u zemlju zakopaju golog. Gledau da te od zemljurine zatitim kakvim vreama. Ne, ne vreama, zamuca Sreko. Nego im? ree Ismet iz trnja i podsmeljivo. Neim lepim, ree Sreko drhtavo. Kakvim platnom. Po mogustvu, belim, istim... Ni za krst se ne sekiraj, ree Ismet. Ukrstiu dve motke i zabosti ih u humku. Ime da ne stavljam? Kako ne! ree Sreko brino. Obavezno. I da napiem ovako: Ovde lei Sreko Strvinar... koji pogibe od neprijateljske ruke ... Ne tako, zaboga, ree meko Sreko. Stavi moje pravo prezime, ako ga se sea. Zaboravio sam, ree Ismet. Ali mi ga ne mora sad kazivati, jer e mi opet izvetriti iz glave. Sreko ugleda beli tovar i strese se. Pogleda znojavog Ismeta i zgadi se. Okrenu se oko sebe. Ali nikog nije bilo u blizini. Uplaie ga ega i pusto - svadba i svadbari nalazili su se na, kraju sveta,
81

inilo mu se. Skitai koje je malopre na putu ugledao bili su jo udaljeniji. I on je bio sam na svetu; sam i nemoan da se izvue iz trnja u koje se zapetljao. Ej, luda Maro, poe on cvilei. Gde si, nesreo moja? Niko mu se nije odazivao. Ako si tu negde, u trnju, luda Maro, doi da mi pokae kako da zakopam ovu sirotu. Odgovora nije bilo. Ti si tu negde, u ipragu, luda Maro, ree Sreko. Odazovi mi se i posavetuj me. Jer ti si danas, izgleda, jedino pametno eljade... Kad mu se ni ovog puta niko ne glasnu, Sreko plano zablebeta: Majice boja, kad niko drugi nee, posavetuj me bar ti. Reci mi gde da zakopam ovu jadnicu. Ismetu se spava, a ja vie ne mogu da je gledam. Rakija mi je udarila u glavu, pa sve dvostruko vidim... pomozi mi ako ikako moe, molim ti se... Petar i Jovan gledali su kako se Sreko nadnosi nad le i mota oko Ismeta, i kako pri tom plae. To isto video je i Kajica iz joja i udio se: to plae kad ga nisu oenili. Videla je to i luda Mara s puta; a videlo je to i nekoliko potpuno pijanih i poodavno nerazumnih svadbara.

14 Petla ovamo
Na starevo uenje, zubati Mrkoje se ustremi na Muharema. Nalete na sudove koje su ene nosile oko trpeze i pade. Starca to obradova. Ali se Mrkoje die i, da bi nadgluio smeh, povika: Ej, Muhareme! Ovamo tog petla! Bre! Muharem se sledi. Poblede i uvue glavu meu ramena. Petla! Petla! povika Mrkoje. ta eka? Opet se nesrea primie, pomisli Muharem i jeza ga podie. Opet hoe da mi te uzmu, crveni moj, ree petlu. Oseam da emo se ovoga puta najgore provesti. Dri se dobro, dri se.
82

Petao isprui vrat, mrdnu krestom, koja mu je zaklanjala oi, i vide kako Mrkoje, razmiui svetinu oko sebe, pojuri pravo prema njima. Petla ovamo, kad ti kaem! zakrklja upavi Mrkoje. ta se tu misli i skanjera! Nemoj da mi ga uzima, proaputa Muharem i obori pogled. Nemoj... A zato? ree Mrkoje neto tie i ustuknu. Zato da ti ga ne uzmemo? Pa, to mi je sav mal, ree tiho Muharem i zastide se svojih rei. Mrkoje se sav izvi, nakrivi i, jedva se dreu na nogama, poe da prevre jezikom: A ta emo ako nam je vrlo potreban? Potrebniji je meni, ree Muharem i podie oborenu glavu. Kako to? grunu Mrkoje. Zato da tebi bude potrebniji no nama? Stid me da ti to kaem, apnu Muharem. Sramota me. Muhareme, on nam sad treba, ree Mrkoje. Danas... Ali on meni treba zauvek, proaputa Muharem. Ne samo za jedan dan. Zato vas i molim da mi ga ostavite. Pa gde si video, zaboga, Muhareme, da neto oveku za svagda treba? poe tiho Mrkoje. Ne petljaj i ne izvodi, bolan bio... Istinu govorim, ree Muharem. Bez njega ne mogu ni dana ni sata. Mrkoje se zaustavi. Muharemove rei uinie mu se ubedljive. Verujem ti, ree Mrkoje. Ali mene su poslali da ti ga uzmem. Treba nam svima. Uzmite nekog drugog, zavapi Muharem. Nije ovaj jedini. Mrkoje se osvrnu i vide pijanu gomilu oko kue. Vritali su, huali su, rikali su. Najrazjareniji je bio glavni prijatelj: odskakao je od zemlje kao lopta, besneo i gubio se u optem meteu. Mrkoje! vikali su. Mrkoje! to ve jednom ne donosi tog vrajeg petla! Koliko emo te jo ekati, Mrkoje, vucibatino! Dovlai se bre, crni Mrkoje!
83

Kriala je negde i luda Mara, ali joj nije mogao razaznati rei. Grdila je nekoga, pominjala Muharemovo ime i, primajui udarce, jaukala. Mrkoju je nje bilo najalije. Mrkoje okrenu gomili lea i vide kako Muharem drhti. Raali se. Najradije bi otiao u reku i zamoio glavu u prvi vir - toliko mu je bilo ao pocepanog, iskrvavljenog i pranjavog oveka s petlom u naruju. Ne mogu ti pomoi, apnu Mrkoje. Moe ako hoe, ree Muharem jo tie. Koji te vrag ovuda naneo! ree Mrkoje. Bolje da si udario kosama. Eto... itav trenutak posmatrao je Muharema, koji se skupljao i grio branei se od kalja to mu se u duniku prepreivao. Mrkoje, svinjo! povika glavni prijatelj. Petla ovamo! Petla ovamo ili emo ti mozak prosuti po travi! Pogledajte: ljubav vodi s Muharemom! ta je ovim ljudima! kmeknu glavni prijatelj. Samo da mi je da ne uvrede Muharema! Mrkoje spusti ruku na Muharemovo rame. I ree mu: uje li ih... uje li ih, Muhareme? ujem, protenja Muharem. Moram ti uzeti petla, ree Mrkoje. Moram. Rastrgnue me ako im ga ne donesem. A ta u ja onda zapita detinjasto Muharem. Doi e sutra kod mene ree Mrkoje. Dau ti para da kupi drugog. Nema na svetu petla koji moe zameniti ovog, apnu Muharem. Pa nije zlatan, pobogu! ljutnu se Mrkoje. Nije zlatan, ali... je nezamenjiv... Prui mi petla, Muhareme, ree Mrkoje. Lepe je tako no da ti ga sam uzmem. Muharem je rukama zaklanjao petla elei da ga nevelikim i kostobolnim zagrljajem sakrije. Kaputi poderani otkopavao je i trpao petlove noge u nedra. Sva srea to je petao shvatao opasnost, i to se nije branio: glavu svoju ponosnu zavlaio je Muharemu u
84

rukav, rep savijao kao da se kroz plot provlai, a krila priljubljivao uz telo ne bi li bio manji i neprimetniji. Sad e da mi te uzmu, ree Muharem u sebi i uini mu se da je petla potpuno sakrio. Uzee te i nikad vie nee hteti da mi te vrate. Vidim to. Sad je gore no malopre, da zna. Ali se ti dobro dri pa im pobegni. Poleti iznad joja u vrbak, a odande zvizni pravo prema naoj kui. I im gore stigne, operuaj koku daj joj znak da si se s tekog i dugog puta vratio, i da je opet sve u redu. Muharem se savi oko petla i unu. Dole, na zemlji, spopade ga kaalj. Kidao se kraj plota, i prevrtao tako strano da se Mrkoju inilo da je u nj uao neki avo; odskakao je od zemlje, zarivao lice u suvu travu, u zemlju, u debelu prainu, pazei pri tom da ne ozledi, otkrije ili ispusti iz zagrljaja petla. Kad se smiri i kad, tako zavaljen, s nezdravim rumenilom u obrazima, pogleda oko sebe, gotov da ponovo zaplae, ugleda namrtenog i pijanog Mrkoja sa svetinom iza sebe, i shvati da je odbrani doao kraj. Ne uzimajte mi ga, promuca kaljucajui. Ostavite mi ga. Moramo, ree Mrkoje suvo. Treba im. Zar ne uje kako me grde to ga ne donosim. Pa... zamoli ih da me ovog puta preskoe, ree Muharem. Ne vredi, ree Mrkoje i zaljulja se. Smilujte se, ree Muharem glasno i sa eljom da ga i drugi uju. Siromah sam ovek... i ovo mi je sve bogatstvo... a pored toga ima i jo jedna stvar zbog koje mi je potreban... ja bih vam je rekao kad bih znao da me posle toga neete ismejavati, i kad bih bio siguran da mi ga ne biste uzeli... eto, ako hoete, ja u vam odmah... Pevaj tu pesmu drugome, ree Mrkoje i podie ga sa zemlje. Smiluj se, preklinjem te, zakuka Muharem. Niko ni meni nee da se smiluje, Muhareme, ree Mrkoje suvo i epa petla za noge. Vidi da me ve gaaju pitom i kolaima. Pazi kako ga dri, promuca Muharem. Pazi, Mrkoje, pazi. Ne tako, zaboga... ne tako ... ne za noge...

15 Kajica se igra s jaretom

85

Starac Ilija vide kako se Muharemovo lice razvue u uasnu grimasu, i kako se zatim skupi i nabra. Otvorenih usta, obrva podignutih i sastavljenih, i ruku pruenih k svetini, koja brzo zakloni i Mrkoja i petla, Muharem je itavu venost stajao ne mogavi ni da zaplae. Starac zatim spazi kako neki ljudi zgrabie Muharema tamo gde je i Mrkoje nestao. Uznemiri se. Vide crnu Muharemovu glavu, koja naglo izroni iz gomile: podizali su ga, drali ga na rukama, nosili ga tako. Plovila je nad usklobuanom svetinom Muharemova glava sa zaleenim osmehom pratanja, s malim grem bola oko usana; plovila i ljuljala se, padajui nekud, potanjajui i izranjajui ponovo, psei iskeena, izgrebana i krvava. Sirio je svoje tanke ruke, mlatarao njima kao nedotuena vrana krilima, jedva odravajui ravnoteu; lea su mu se gola pokazivala, prljenovi kime ocrtavali na tankoj koi; noge su mu izgaene trcale iznad gomile crvenih glava, dok mu je laki trup tela padao nekud dole, na ruke koje su ga doekivale da bi ga to dalje odbacile. ta to radite s njim, ree starac u sebi. ta to radite. Jeste li izgubili pamet, ljudi moji. ta vam je. Ne bacajte vie tog siromaha pukog, tog jadnika. Pustite ga da ve jednom padne na zemlju, da se razbije ili da vam za veita vremena pobegne. Ne muite ga, ja vas molim. Preselo vam. Gubali se. Oh, ne doekujte ga pesnicama. ake bar otvorite. Jer ga tako boli. Rebarca ete mu tanka polomiti, u grob ga pre vremena oterati. Pamet ste izgubili. ...dobri moj Muhareme, oprosti starcu za sve ovo. Ja sam kriv. Jer sam prvi zapoeo. Sve sam prvi zakuvao. Ja sam grean, a ne oni. Oni bi te malopre i propustili da te nisam ja zaustavio i odgurnuo. Zato meni oprosti, a njih prezri. Pogledaj me, smiluj mi se. Ako ikako moe, glavu svoju naruenu k starcu okreni. Hteo bih da vidim hoe li ita moi da proita u mojim oima. Deko moj, imam neto vano da ti kaem. Neto to ti nikad nisam smeo rei. Neto to niko dosad nije uo iz mojih usta. Re je samo o tebi i meni, i ni o kom drugom vie. Uznemiren ali potpuno nepokretan, starac vide mladoenju. Trao je oko gomile i ravnoduno gledao kako Muharema bacaju uvis, i kako ga onda doekuju dole, iznad same zemlje.
86

Grickao je kiselicu, gledao kako je ko obuen, i ko je od koga pijaniji. Video je preko gomile svadbarske konje i neiju stoku u svojim njivama, ali tome nije pridavao nikakvu vanost. Neka haraju, pomisli Kajica, neka haraju. Kad ve nema trave - nek se najedu jema. teta jeste, ali ta ja tu mogu. Vano je da ih ja nisam uveo u njivu. A majci ako je ao ita, neka ide i izvede ih. Jer nisam ja tu nikakva glava porodice pa da o svemu mislim. To ni ubudue neu da budem, makar stari i Anelija pukli. Njih dvoje bi hteli da mi na glavu natovare trista uda. Ali se ja, bogami, ne dam. Ako misle ovom mladom da me zavedu, grdno se varaju - tvrda je Kajica kost. Nisu mene ni pametniji ni mudriji mogli nadgornjati... ako im je stalo da teta ne bude velika, neka poalju Muharema da vrati konje iz ita. A ako Muharem ne moe - moi e Ivanka. Ionako se ukoila stojei na jednom mestu, kobilina jedna. Nek i ona pokae svoje modre nourde - kako ja celog dana ne savijam rep poda se... ja, bogami, neu ni za ta prstom da maknem u ovoj kui. Ja hou samo da jedem, da lovim ribice, i da ih dajem makama. Neka me ostave na miru. Vrag ih odneo i s ovom svadbom. Sve su to zakuvali Anelija i Ilija, bestraga im glava. Sva srea to se stari oduzeo... s majkom u lake... a za Ivanku neu ni da ujem: jer ko zna ta bi od mene traila... Kajice, avole crvljivi, nastavi starac. Vidi li kako nam Muharemicu mue. Ako u tebi ima i trunice muke snage, potri i isprei se ispred njih, i reci: Stojte, sto vas avola ponelo. Ja sam ovde glavni, reci, i zbog mene ste se sakupili. Zato vam kao jedina muka glava, kao otac porodice, nareujem da prestanete muiti naeg jadnog Muharema. Jer nije on kriv, kai, jer nije on kriv to je imao pevca, i to ga je put ovuda naneo. Zato prestanite tako da ga bacate - ugruvae se. Bubrege ete mu odbiti, kosti mu smrskati kao piletu, creva mu zamrsiti. Podvikni im da prestanu s ludom igrom, i objasni im da ne da da ovek izgubi glavu ba na tvojoj svadbi. Greh je i sramota to to s njim ine. Ali se Kajica igrao s jaretom, koje mu je lizalo i trpkalo slane dlanove. U gomili pijanih i raspojasanih nije ni primeivao starca koji je slinio kao dete i gledao kako se bezduni svadbari igraju s Muharemom. Muharema su odbacivali tako snano da se po nekoliko puta prevrtao u vazduhu. Video je nebo sa suncem i oblakom, koji mu se
87

pribliavao; ute stranine s jemom u koje nee ulaziti srp; krivi put s grobljem na levoj strani, i dvojicu skitaa opruenih ispod kruke. Gledani odozgo, svadbari su izgledali pomamniji no to su bili. Negde nasred tog arenila to se gibalo, okretalo i vrtelo, belela se mladoenjina kua i on je pokuavao, dok je padao, siguran da e ga doekati neije ruke, da ugleda Ivanku. Ali se bliio zemlji tako brzo da je nikako nije mogao spaziti. Bol se razlivao njegovim slabim i izmrcvarenim telom. Jer ga nisu doekivali samo otvorenim akama i pesnicama, nego, po svoj prilici, i nekim vrstim predmetima. Na mahove je gubio svest elei da ne zaboravi samo Ivanku i petla, kog uopte nije mogao da nae pogledom, opet dolazio k sebi, siguran da se nikad vie nee onesvestiti. Nosite me odavde, mislio je, nosite me odavde. Ne sramotite me pred ovolikim narodom, preklinjem vas. Poimo u umu, preko reke, i onda inite sa mnom ta hoete. Tamo me moete bacati s noge na nogu, i igrati se sa mnom kao loptom. Onde me moete doekivati i noevima. Neu se braniti ni ako me budete i vrelim gvoem boli. Jer ja sam grean, i red je da mi sve poganstvo iskija na nos. Zgreio sam toliko da zasluujem najruniju kaznu. Ui mi odvalite s lobanje, nos mi srubite, oi mi iskopajte. Jer sam kriv, jer sam vam pokvario dananje veselje. Starca Iliju zbog mene je lupila kap, i ko zna ta e se s ostalima jo desiti. Sve zbog mene. Izbaen s dotad najvie snage, pakosti i zlovolje, uz urlik i vrisku, krenuvi gore rairenih ruku, Muharem oseti da mu je to poslednji let u nebo, i da ga niko nee doekati kad bude padao. Odozgo se stropotavao pljotimice, sa suncem medu trepavicama. Bi kako je osetio: ekala ga je samo zemlja. Svetina se razmae i zaurla kad u kako lupi; kad vide da se, ugruvan sav, opruzi i izdui. Dolazio je k sebi, polako otvarajui oi. U blizini nije bilo nikoga, i on se morao naprezati da bi video ljude koji su se malopre njime igrali. Nije ih mnogo razlikovao od ostalih; samo je znao da su tamo negde oko trpeze, koja mu odjednom iskrsnu pred oima. Vraao se iz dugog i bolnog predsna i nije mogao ni naporom volje da izmeni sliku gomile koja je nedaleko od njega buala: eljad je dubila na glavi, svi su tako stajali, i ili, i skakali, i pevali; i on im je video noge koje su se udno kretale, hvatajui se nekog
88

nevidljivog tla, neke gornje zemlje. Jo nije mogao da razabere gde je, i kako se naao ba tu, ali mu je bilo jasno da bi trebalo da se pokrene, i da se onda izgubi. Pokrenuti se nije mogao. Pa je leao tako, zabaene glave, rairenih ruku i iroko rastavljenih nogu. Zdrave i celovite misli sve vie su mu dolazile u svest: Gde li je sad moj petao. Gde li je. Da li su ga ve zaklali, ourili i oerupali. Ili je moda ve odavno peen, skuvan i raskomadan? Ali naopaki put nikoga pored njega nije vodio i on je ostajao bez odgovora. Tada mu se uini da vidi petla. Nije vie bio u Mrkojevim apama. Oerupan i pokisao, iao je po gomili. Pokuavali su da ga uhvate, ali nisu stizali. Ni ito koje su iz nevidljivih ruku prosipali nije im moglo pomoi. Petao je koraao snano, sigurno, i Muharem je bio srean; plam mu je ario obraze i mreio mu oi, koje su ga bolele. Poinjao je da shvata gde je, i suze su mu vlaile trepavice. I dalje je umornim pogledom pratio petla. Ali on nije vie iao po gomili, natkriljujui je. Sad se crveneo u naruju privienja koje se zvalo Ivanka. Muharema opet obuze stidna radost. Gde si to otiao, ree u sebi petlu. Kako si se usudio tu da se zaustavi. Kako, kako, kako. Zar te nije strah. Je li ti lepo, crveni moj. Dobro je kad ti je toplo i kad joj nisi teak. Tako, ostani tu jo, mani druge, i gledaj da joj ne dosadi. Jer i ona je, sirota, danas premorena. Eto, celog dana je na nogama, a to nije nimalo lako. Reci joj da me ne gleda, da me uopte ne gleda, i da okrene glavu na drugu stranu. Neka se zabavlja s mladoenjom, i neka joj ne pada na pamet da mene pominje. Odmah joj reci da se potpuno okrene: neu da me ovakvog vidi i zapamti. Suze su sve vie bubrile u Muharemovom oku, i on je video da petao vie nije u Ivankinom zagrljaju. Drala ga je na grudima, i vrsto, luda Mara. Petao je ispruao iju, mrdao glavom levo i desno, ne elei da napusti enin zagrljaj. Tako, i tu ti je dobro, ree Muharem petlu, i tu ti je lepo. Isto kao kod Ivanke. Moda e ti u zagrljaju lude Mare biti najbolje. Jer Ivanka ima mladoenju i druge brige. A luda Mara nikoga nema sem tebe i mene: na iste smo grane spali, i ne ostaje nam nita drugo no da i dalje budemo gladna, alosna i slona braa. Muharem se osloni
89

na laktove. Malo podie otealu glavu. I vide da nigde nema ni Ivanke, ni lude Mare, ni petla; niti bilo kog poznatog. uo je kako urnebesno galame tamo negde oko trpeze. Nikome nije ni padalo na pamet da je iv, i da ga treba dii sa zemlje i vodom napojiti. Leao je tako, nemoan da se makne, i oseao da mu je lepo i prijatno to je sam, i to ga niko ne gleda sramote je bilo manje. Gde li je sad moj crvenko, moj petli, zapita se i podie ga topla jeza koja za trenutak nadvlada bol u kostima i mesu. Tada spazi Iliju. Miran i ustolien, starac je gledao put njega. Muharema je obuzimao strah od tog pogleda. Ostavljen od svih, potpuno zaboravljen, s rukama oputenim preko stolice, starac je mrdao usnama, elei, po svoj prilici, neto vano da kae. Pogled mu je postajao sve strasniji i strasniji, a izraz lica sve izopaeniji. Muharemice moj, ree ovek u sebi, moe li ustati. Ako te kosti toliko ne bole, dopuzaj do moje stolice. Hou neto vano da ti kaem. Neto to nikad niti si uo niti e ikada i uti. U pitanju smo samo nas dvojica, i niko vie. I to to ti budem rekao, nikome ne govori, pa ni crnoj zemlji. To je moja najvea sramota. Poveriu ti se, a ti e biti dobar i zavezae jezik u sto vorova. Dovui se do mene i pokuaj da zaboravi ovu dananju komediju. Sve zaboravi. Sve mani k vragu. Jer e sve lepo biti. I oprosti meni, slabom starcu, zbog kog tako nepokretan lei. Starce, mislio je Muharem, dobri starce. Ne mogu do tebe da dobauljam. Boli me svaka koica. I ini mi se da e glava nadvoje da mi prsne. Utroba mi se kida. Noge su mi se utapile. Ne misli da ne bih dopuzao do tebe da mogu. Kleknuo bih uz tvoju stolicu i poloio ovu moju runu i grenu glavu na tvoja kolena. I ljubio bih ti dugo stare i dareljive ruke koje nema ko da ti na krilu skrsti. Ljubio bih ti i noge, i trag tvojih stopala i krajiak tvoje odee; i sve to je tvoje. Molio bih te da mi oprosti to sam morao danas da te zaikavam; to nisam klisnuo s petlom preko reke i u umu; to sam se zaljubio u Ivanku, tvoju sadanju snahu - kako sam samo to smeo! Starce, nastavi Muharem, ne gledaj me tako. to bei oi. Plai me. I da me nita ne boli, izgleda da se ne bih usudio da ti priem ruci. Obori malo pogled, ili mu bar promeni pravac. Ne streljaj me tako, jer nikad neu smeti da se dovuem do tvojih nogu...
90

Gledali bi se jo dugo da ne bi nekih ljudi koji stadoe izmeu njih.

16 Jade moj
Luda Mara poe da tri oko starca. Spoticala se i padala, dizala se i opet posrtala. Od tranja ukrug mutilo joj se u glavi, pa joj se inilo da ljudi koji jure za njom ne dodiruju zemlju, no da, iako bez krila, lete. Letela je i ona, hvatajui se stareve stolice i krijui se iza njegovih lea. Kad bi joj se sasvim primakli, utljivi i bleskasti od poude, koje im je bilo najvie u oima, i kad je i starcu postajalo jasno da e je uhvatiti, ona bi se izvila i izmigoljila im se iz ruku: tada bi i samog avola podsetila na polugolog i neuhvatljivog gutera. Toliko joj je bualo u glavi da nije mogla prepoznati one koji su je gonili. Jedan je stvarno liio na Mrkoja, drugi je imao brkove glavnog prijatelja, dok je trei podseao na sve ljude koje je do tada srela i upoznala. Ali to to su, dok im je izmicala, bili jedna jedina iva mrlja i masa, nimalo je nije bunilo: poodavno ne razlikuje ljude, ne raspoznaje ih ba najbolje, i ini joj se da su svi isti i jednaki. Trapavi i nespretni, ovog puta laki no obino, ljudi su obigravali oko nepominog starca. Njukajui po vazduhu i sledei neulovljivu enu, poluslepi od mutne elje i zla koje su sobom nosili, saplitali su se o duge i ispruene stareve noge. S mukom su ustajali i, pokuavajui da polete za njom, gazili, gnjeili i udarali starca. Ali je vitko i preplanulo telo odskakalo od zemlje i bealo od ljudi koji su se, sveano i bolesno nemi, stropotavali i, strasno se grei, grizli travu i zemlju zubima. Ne daj me, stari! povika luda Mara kad shvati da e je epati zle ruke. Starac mrdnu usnama. Ljudi ni dalje nisu progovarali, i njoj se inilo da im se nikad nee ni razvezati jezici. Ovako utljivi, izgledalo joj je, bili su opasniji. Pogleda starca i poe prestravljeno:
91

Stari, jade moj, progovori! I reci im da me ostave... Starac zatrese brkovima. Pamet hoe da mi pomere, ree ona plano. .Zatiti me. Trojici se pridrui etvrti. im poe da sledi njen opipljivi trag, i on zaneme. Gotova si, ree sebi, gotova si. Ovaj etvrti e ti smrsiti konce. Zato bei to pre, ako nee ivu da te rastrgnu pred ovim starcem. Skloni se ispred njegovih oiju: sramota je da tako star i nemoan gleda kako te raepljuju, sramota bi to bila velika, a greh jo vei. Mii se odavde, preklinjem te. Bei u joje - tamo tvoju bruku sem njih niko nee videti. Sve se okretalo i vitlalo oko nje: i sunce koje je i dalje putalo iz sebe beskrajno duge konce i uarene niti; i nebo koje se sve vie mutilo i paralo; i svetina koja je pristizala i seirila, pila i galamila; i starac sam, ustolien i mudar, u vrelom i ujednaenom ritmu obletao je oko nje, i njoj se inilo da e je ba on najpre uhvatiti i stegnuti crnim, ispucalim i maljavim rukama. Branie i ona starca ako mogne. Nee dati da ga epaju, gaze i mue, niti e dozvoliti da ga onako bespotedno i sramotno polivaju sumnjivim vodurinama, rakijtinom i splainama. A ti, stari, ni repom da mrdne... i ba te briga to hoe da me rastrgnu... Uasnut, uvreen i musav, starac vide kako luda Mara odskoi u stranu. Zaslepljeni ljudi pojurie za njom. Oseanje stida obuze starca - u mislima je ve video kako je obaraju i mue. Tamo, u joju, stigoe je. Od prvog udarca u lea zaljulja se. Drugi ovek je epa za kosu. I privukao bi je k sebi da ne bi treeg, koji je udari pesnicom u slabine. ensko telo se izvi, kosa se prosu po pleima. Tako prelomljenu, zabaene glave i podignutih ruku, polunagu i vrelu, povedoe je stranom. Najodmorniji i najmraniji, onaj etvrti, maioniarskom vetinom prosu je po zemlji i obnai. Luda i najlua Maro, ree sebi, sad izdri. Oi e ti ispasti od bolova i muka. Pamet e izgubiti od njihovog mutnog zla. Stisni zube i zatvori oi. I ne gledaj ih - prezri ih tako. I zamiljaj kako se nad rekom rastae i opet u klupko zamotava sunce. Ljudi nisu nita govorili.
92

Lomila su joj se plea. Savijala joj se i u vor zavezivala tanka kima. Oi je drala zatvorene, ali je ljude oseala oko sebe. Jer ih je bilo svuda: i na njoj, i pod njom, i oko nje. I kud god bi se pruile njene nemone ruke, nale bi njih. Primeivala je kako su vreli, i kako drhte. Bio je to strah, znala je. Strah mesa i kostiju. Onaj isti strah i tuga to su i nju ispunjali ak i u trenucima naslade, najstranije odmazde ili bratimljenja. Zato se nije udila to ih je, dok su se oko nje vrzmali, groznica onako drmala. ula je kako umi reka, i kako podmuklo i prevarantski prolazi pored njih. Razlikovala je uborenje, koje je sa svakim novim talasom i u svakom novom trenutku bilo drukije: jedan je donosio bratsku ljubav od koje se topilo uvreeno srce; drugi opasnu mrnju koja je kidala i trovala mueno telo; trei je sjedinjavao bol s nasladom, prelivao preko oiju jo guu, jo goru tamu; etvrti je bio sav od krvave magle kojoj nije bilo kraja. Reka je ila. Znala je to i oseala svojim nevelikim razumom. Reka je odlazila i nije bilo nade da e ikad naneti ono to je ve jednom odnela. Donosila je svaki put drukiji i drukiji strah i strepnju, i ona se bojala da e potpuno izgubiti pamet. Reka je rasla kao planina u snu padaviara. Talasi su se po njoj guvali; izrastale su joj kvrge i guke po leima i slabinama. Voda je sve vie nadolazila, i nigde vie nije bilo preanjih obala. Reka je tako krupnjala, i eni se inilo da e svojim vodenim hrbatom brzo dosei do neba. Reka, to modro brdo to se valja pretesnim koritom, nije ni ljubav prevarene i unakaene sestre; ni mrnja njena duboka i dugotrajna; ni naslada to se mesa s otrim i po stoti put probuenim bolom. To to tee k njoj, to to se na sve strane razliva i prua, to to preti da ih sve petoro zatrpa i poplavi, strah je goli i veiti. Sledie ih i nekud odneti, iako su na jednoj gomili - boji se osramoeno telo. I niko nee znati gde je zapoela sramota kakvu jo nije zemlja zapamtila. Bie to strano: izgledae kao da se nita nije ni dogodilo. Reka ima telo. To je velika adaja. Reka ima i vrat koji je srastao s trupom. Glava joj je iroka, zatupasta i rogata. Na elu ima krunu od pene i gorobilja, koje veito nosi sve do ua. Sad zeva i, primiui se, lie joj tabane jezikom od mulja i nanosa. Ledena jeza poe pre vode uz glenjeve i listove raereenih nogu. Bolom se ispunie okrugle i nene aice kolena, i slabo telo
93

poe da drhti i da se boji. Kad se uboge aice prelie bolom i stravom, i kad ledene iskrice uzgamizae preko stegana, i kad se sva strepnja zemlje i sveta skupi i savi u njenoj utrobi, slabi krik ote se iz guvice poraenog mesa. Ljudi znaju za strah, ali ne i za reku koja oko sebe mae prljavim repom. uju krik, ali im ni na kraj pameti nije da razapeta ena ne lae. Ne bi poverovali ni kad bi im ispriala ta vidi. Duga je to adaja. Ide brzo, iako joj se noge ne vide. Osedlana je, kao za trku spremljena. Gaze po njoj avoli i nekakva uda kojima ne zna imena. Piste i zvide, i bukaju u vodu; im jedni nestanu, niknu odnekud drugi, jo rogatiji i mnogo klempaviji. Vodena adaja ima mutne, velike oi - rekao bi ovek da iz njih suklja neka magla. Bez zuba je, ali zato ima predug jezik. Otud, iz sunerastih eljusti, iklja ledena voda. Munjeviti mlazevi imaju samo jednu metu - njenu utrobu. Toi se tako smrzli otrov, i njoj dolazi da jo jednom zajaue, da zakuka, i da smrtno uplai one koji je dre razapetu. I ko zna ta bi sa sobom uradila da ne vidi kako se oblik vodenog udovita menja: moda s novim avolom dolazi i nova srea. Protuva od vode i pene ne moe biti blie. Glavurda joj je sve ira i krupnija, a mnogokraka zvezda izmeu rogova sve vidljivija i runija. ena osea da joj je trbuh pun leda, pa se gri i previja, i bol se sa svih strana uliva u najrunije i najbolnije mesto. Dah joj se krati, ali jo ima snage za rei koje ljudi kao i da ne uju: Brao, ne muite svoju sestricu... ne muite je, dobra moja brao... Za ljude je ona udo. Ne ono od vode i nanosa, ve obino zemaljsko udovite od kostiju, mesa i koe koju treba to je mogue vie razapeti. Znaj u znanje praotaca: da udo pod sobom treba goreti i sagoreti; da mu treba stati na rep, a onda mu ruku staviti u grkljan; da ga treba dugo i dugo muiti i zlostavljati, tako da glogov kolac, poboden u glavu, smatra za nagradu. Oni jo svata znaju - zato je tako dugo ne putaju ispod sebe. Oni tako mnogo znaju da im se nita ne govori. Ista im je samo misao - dvonogog avola bodi i probodi, i kako zna prikuj ga za zemlju; jer bludne i rune misli budi u mirnim i zaposlenim ljudima; unitenog ga ostavi usred ovog Kajiinog joja - nek i ostalim
94

zmijama otrovnicama bude jasno ta ih eka budu li se motale i uvijale oko puta na kom se slavi, peva i pije. Ljudi su samo ljudi - nita ne razumeja. Gledaju je i ude se. Vide da plae, i krivo im je to im kvari zabavu i uivanje. Radije bi je gledali nasmejanu. Vilice im se krive od nezadovoljstva. ude se i tome to mie usnama. Po svoj prilici, hteli bi da razumeju i shvate rei koje s mukom prelaze preko njenih usana. Ne mogu. ini im se da mumla. Ali, to su prave, ljudske rei. Luda Maro, apue ena, luda Maro. Nemoj vie da se boji. Prola je reka s elenkom na glavi, nisu te pokrili njeni prljavi talasi. Sad je red da se smiri i kae sebi da ti je dobro. I jeste ti dobro. Nema vie posla s adajom, no s anelima. Jer oko tebe su zaista aneli, njih etvorica. Vidi kako su im rumena i nasmejana lica. Krila im ne vidi, ali to ne znai da ih nemaju. I srca velika oni imaju, srca aneoska. I zato to su dobri, ine ovo s tobom. Saalili se. U stvari, oni te ovo brane od avoljih sila, i od zlih ljudi koji se tu negde vesele, i koji bi te najradije rastrgli na komade kao gladni psi. Vidi, oni e te i odbraniti - toliko su dobri. I ti e, kad ustane, poljubiti njihove stope, i bezbroj puta u sebi izgovoriti molitvu koju si, po svoj prilici, zaboravila. Ii e njihovim tragom i blagosiljati ih. Tako se mora zahvaliti braniocima. Mrak joj se hvata oko trepavica, i njoj se ini da nikad nee svanuti. Ne zna tano gde je: zna samo da se sva pretvara u ono mesto koje je iga i pee. Kravi se i ugiba zemlja pod njenim pleima. Bol je rainja i raspameuje, ali ona zna da svako zlo ima kraj, pa i njeno da e ga imati i ne da ustima da jauu i milost da trae. Mrak je sve gui ispred njenih oiju i ona vie jasno ne vidi pomamljenu etvoricu. Izgleda joj da su se pretvorili u jednu masu, u jednu jedinu izraslinu bolesnog i vrelog mesita. Teka je njenom izmrcvarenom telu ta gomila, pa joj dolazi da iupa svoje ake iz njihovih i da stegne sebe za grkljan. Ali snage ima samo za rei koje niko nikad nee razumeti. Runa i gadna Maro, opet apue ena, posluaj me. Ne ljuti se na njih, na anele. Nesreni su i jadni, zar ne vidi. Pa kad im nita drugo nije ostalo, pusti ih da se bar poigraju s tobom. Sad te boli, ali ti nita od toga nee biti. Vanija je njihova srea od tvojih muka. Odavno ti to govorim, a ti stalno zaboravlja. Poela si da
95

pamti rune stvari - moram te oduiti od toga. Ne budi zlopamtilo. I pusti ih da se ale s tobom: moda e im se uiniti da tako postaju ljudi. Smiri se, tugo moja. Naredi srcu da uuti - dosadno je to njegovo cviljenje. I ako nisi zaboravila reci, kai im da se ne obaziru na tebe i na tvoje suze. Neka ine ono to ine - neka nesrei svojoj daju oduka. Reci im da nisu prvi koji ti zadaju bol i koji te ovako mue. Kai im da ljudi rade to s tobom godinama. Uhvate te i pesnicama izudaraju. Kad potiljkom tresne o zemlju, ponu da te peku. Ne proe mnogo vremena a ti, veito tako dronjava i bosa, primeti kako ti raste trbuh. Posle davi decu ili ih ivu baca u Ljenicu. Zatim nastavi da skita po selima, da prosi i da blagosilja. Moli se Bogu ili najbludnijem drvetu u umi za due svih ljudi koje si srela. Najvie se boji za one koji su te ivim ognjem pekli: jer ti se veito ini da su, posle onog to su s tobom inili, jo nesreniji i alosniji. Reci im da se ni ubudue neu na njih ljutiti. Ne dam da se u moje guravo srce uvuku mrnja, zlo i pakost. Mogu initi sa mnom ta god hoe i kad god to budu hteli. Ja u pored seoskih plotova vui trbuh, a onda u bacati u reku ono to sam i dosad bacala. I to e tako trajati ni manje ni vie no hiljadu godina: oni brkati, crni i zadovoljni, a ja veito pokorna i uplakana. Kai im to i zatvori oi. I okreni se, jade moj. Uini joj se da nedaleko od mesta na kom je leala stoji starac Ilija. Ispolivan vodurinom i splainama, raskopan i mlohav, jedva se drao na nogama. Stajao je i sve se vie nadnosio nad sramnu gomilu. Oi njegove otete sve vie su krupnjale - u njima su se okretali veliki krugovi tamne vode. Tako razglavljen i nemoan, podnaduo i nem, sve vie im se primicao. Stari, ree mu ena, hoe li to i ti da me mui. Da bude peti, je li. Ne branim ti se ja, mrcino matora, ali se bojim da e ti dua na nos izai im mi se primakne. Pustila bih te kad bih znala da e posle toga ostati iv i da e ti se povratiti govor. A poto nisam sigurna da e tako biti - bei od mene. Otrovae se, i avo e ti umileti u srce. Star si da bi postao aneo, ovek nikad nisi ni bio, pa se zato mii s tog brega. I ne gledaj me tim tvojim crnim i zakrvavljenim oima. Idi, nisi dobar. Jer si muio Muharema. Kriv si poprilino za njegovu nesreu, i zato ti ne dam ni da priviri k meni.
96

Iz zemlje i pene izroni Muharem. Muhareme, to plae, ree ena. I to si se tako snudio, nesreo moja. Nije to, valjda, zbog petla. Ako je samo zbog njega, morau da te grdim. Ne vredi plakati za perjem. Jo bih te i razumela da plae za onima koji su ti ga uzeli. Oni su pravi nesrenici. Ti nisi. Ti si... ti si obini i dobri Muharem. Ne ljuti se na njih - oni su aneli, iako im jo niko nije video krila. I ta god urade, sveto je. Pa zato ne huli, izgrdi srce ako uzdivlja, sagni izboranu iju, pa trpi. Skruen, bos i dronjav, s rukama prekrtenim na prsima, Muharem poe stranom i pravo k njima. Lice mu je bilo bledo i izgrebano, a oi uplaene. I njoj se inilo da neto alosno i vano hoe da joj kae. Muhareme, ree ena, Muhareme. Ti moe doi. Drae me za ruku. Bie mi lake muke da podnosim. ini mi se da bi mi bolovi prestali kad bi me ti uhvatio za ruku. Doi brzo. Hou neto da ti kaem. Ponekad mi se ini da smo iste krvi, i da nas je podojila ista sisa. Jeste, mi smo braa. Ako to dosad nisi znao, od danas zapamti. Zajedno nas i mue: mene bole tvoje, a tebe moje rane. Tebi se otac ne zna. A ja ne znam ni majka ko mi je bila. Othranili su nas i podigli isti ljudi, ba ovi koji nas danas mue. Zato oni i imaju toliko pravo na nas, i zato im se mi ne protivimo mnogo. Muharem poe da se pretvara u avola. Pokazae mu se kozje ui, nikoe mu rogovi i rep. Ruke mu zamenie krilca, a nos crvenomodra izraslina. Na ramenima arenog avola stoji petao i mlati krilima od plamena. To je zato to si bio dobar, ree glasno ena. Samo na dobre kidiu avoli. Ali se ti ne sekiraj mnogo zbog toga - preobratie se u oveka im ti prva zla misao umili u srce. Gua tama. Sad vie ne zna da li je ikad i videla sunce i svetlost. Dah poe da joj se krati. Utroba poe k duniku - to je gadna teskoba. Sva se zemlja ljulja, i ona vie nije sigurna da se s brkatim anelima nee survali u provaliju. To to sa svih strana nadolazi, taj mrak, reka je. Reka velika i crna. Reka bez imena, mostova i obala. Tako je velika i brza da bi i adaju s elenkom pokorila i potopila. Reko, crna reko, ree ena. Najcrnja reko. Najlepa moja sestro. Prei preko nas. Htela bih da zaboravim sve to sam dosad znala: i svoj bol kojim dosadih i bogu i ljudima; i dananju svadbu sa
97

svadbarima i anelima koji mi isprtie telo; i starca Iliju s Muharemom i njegovim petlom; i Ivanku s mladoenjom; i one nesrenike na putu, one skitnice to se gledaju s grobarima. I sve, i sve da izae iz moje pameti. Crna moja reko, poplavi nas. Odnesi sa sobom i moju i njihovu sramotu. Odnesi je tamo gde nema ljudi, i gde niko nikad za nju nee saznati. Predajemo ti se. Poigraj se s nama. Pregazi nas. Htela bih da posle izaemo isti i lepi. I da jo jednom pokuamo da budemo ljudi. Reka raste kao bol. Na breuljku, iznad joja, stoje etiri oveka. Nita ne rade, sem to gledaju kako se na suncem sprenoj ledini gri i savija polunago telo lude Mare. Spokojni su, ali jo ne mogu jedan drugome u oi da pogledaju. Njih reka koja juri kroz joje ne podsea ni na ta. Ona se ni po emu ne razlikuje od drugih reka i potoina koje su do tada viali i gazili. Jer ona samo donosi i odnosi vodu. I nita vie.

17 Kajica i greh
Kiselo iskeen, Kajica spazi etvoricu. Crneli su se u joju, oko lude Mare. Jedan joj je gazio crnu i dugu kosu, dvojica su to gledali, a etvrti je radio neto runo. Nije dokraja shvatao tu igru, ali se gadio. Znao je da i on uskoro treba tako neto da otpone i studen mu je ledila kimu i krivila vilice. alio ju je otprilike kako se ali neko ko nepravedno dobija batine. ena se bacakala i jaukala, i njega je obuzimao samrtniki strah. Bogami, niko nee mene nagovoriti na tako neto, pomisli on i skoi. Mogu mi oni dovesti i deset Ivanki - nijednoj neu ni da se primaknem. Nije Kajica lud: ja da im to radim, a one da viu i da plau. Pa me mogu lako i na sud odvesti. to je najvanije, onako moe i da se umre. Ne ide mi se na robiju zbog neijeg efa. Imam ja pametnijih stvari. A starcu ako je do neega stalo, ne znam tano kakvog to naslednika eli i stalno spominje, neka sam izvoli. Meni nikakav naslednik ne treba. Ja hou da sauvam zdravlje, moda i
98

ist obraz, i nita vie. S majkom se ne svaam, nisam ni gladan ni edan, i vrlo sam srean. Ni porez nam nije ba mnogo velik. ivimo mirno, naroito ja. I nije mi ni na kraj pameti da se provodim. Ako je do zabave, imam je - tu su make i ribice. Zgaen i uplaen, Kajica potra stazicom koja je ila sve do starca i trpeze. Kad spazi da mu neki svadbari idu u susret i da se neto doaptavaju, on se narogui. Popravi cvet na reveru kaputia, nakalja se i zauze pozu kavgadije. Ali mu ni to ne bi dosta, sam sebi nije bio ubedljiv, pa poe da pevui neku bezobraznu pesmicu. Ljudi se skrajnue s puta. Kad primetie da ne pue od nadmenosti, stadoe da se kikou u ake. Kajica se osvrnu. Uini mu se da su ga se uplaili i poraste za glavu. Ljude to jo vie zaudi, pa izbeie oi. On im prkosno ree: Nema kod Kajice labavo! Nema, nema! Ljudi zinue. Da, da! ree Kajica. Nema kod mene mrdanja! Ljudi sklopie vilice - kljocnue im zubi. To Kajicu uplai. Pomisli da e poi za njim, da e ga uhvatiti i ispljuvati, zaklati i odrati, pa pouri. Iza njega, na putu, svadbari ostadoe kao ukopani. A malo podalje, na ledini, neko poe da zapomae i da priziva majku. Spazivi starca pred sobom, Kajica se preobrati u starog plaljivca i podrugljivka. Ne htede da ga zaobie. Poe pravo k njemu. Shvati da je starac nemoan, i da nikako nee moi da podigne ruke kojima bi ga strievski jako klepio iza uiju. Osmeli se i stade uz samu njegovu stolicu. Starac ga je gledao. Kajica mu ree: Okamenio si se, a? Starac nita ne odgovori. Ti li si hteo da me upropasti, je li? Govori. U starevim oima kao da neto blesnu. Izgleda da se zrak svetlosti zapleo u ukaste ilice njegovih enica. Hteo si da me oeni, stari, ree Kajica nadmeno. Da mi kuu iskopa. Stareve oi se smraie. A to boli! ree Kajica i poe da ga cima za brk. Video sam malopre, na ledini, u joju. Stareva glava poe da se klati. I ko zna koliko bi tako mrdala da je Kajica ne vrati na staro mesto. Pusti mokri brk i gadljivo odmahnu rukom.
99

Neki ljudi su gledali kako ga cima za veliki nos i kako mu neto govori starateljski blagim i pomalo podsmeljivim glasom. Kajica se sueli s gomilom. Opet mu slabano telo proe strah. arao je oima po skupini i traio najpijanije. Tada spazi glavnog prijatelja: s mukom se drao na nogama, a i rei je nekakve nejasne i mutne izgovarao. Kajica poe da mu se prikrada. Tako se veto i oprezno provlaio izmeu svadbara da ga ne primetie ak ni Anelija ni Mrkoje. Glavni prijatelj ne oseti kad se Kajica pobode uz njega. Po svoj prilici, ne bi osetio ni dueg ni veeg oveka. Stalno se petlio i vraao na sedite. Psovao je one koji su posluivali jestivom i piem, jer mu vie nisu davali da pije. Sad u te udesiti, ree Kajica u sebi, sad u te udesiti. Kotae te dananji ruak, dajem ti re. Treba i ti da zna da nema sa mnom ale. Kajica se nakalja i u basu izgovori ovekovo ime. Glavni prijatelj se okrenu i povika: Gde si, mladoenja, sabljo britka! Gde si! Traim te ve ceo sat, a ti i ne haje za mene! Tu sam, pisnu iznenada Kajica i naljuti ga sopstveni glas. Tu sam, glavni prijatelju, dodade neto muevnije. Ti si ovde glava porodice, je l' tako! zakrklja glavni prijatelj. Pa naredi da mi se donese boca rakije! Jer kakvo mi je to veselje kad nema da se pije do mile volje! Je l' tako, Kajice, munjo iz oblaka, je l tako... Rakije ovamo! povika Kajica kretavo i jo jednom ga naljuti izdajniko grlo. Rakije, kad kaem! iv bio, sine moj! zaplaka glavni prijatelj i rairi ruke. Kajica mu smiljeno pade u zagrljaj. Glavni prijatelj poe da se trese od plaa i sree, i Kajica mu zavue ruku pod kaput. I pre no to se starac smiri, izvue otuda debeli novanik. Pokretom avola strpa novanik u nedra i izmae se. Glavni prijatelj izgubi oslonac i zaljulja se. I pao bi sledeeg trenutka da ne bi velike stolice koja ga zadra. Kajica utnu nogom stolicu i glavni prijatelj niice pade na zemlju. Celu tu igru, koja je trajala samo nekoliko trenutaka, pratila je jedino Ivanka. Ona se i ne zaudi kad vide kako se starev novanik
100

izgubi u Kajiinim nedrima. ak ni obrve ne podie, niti bilo ta drugo uini. Vide kako glavni prijatelj pogodi glavom nekakav lonac, i osta mirna. Gleda me udno, proaputa Kajica. To me nikako ne raduje. Ako me i dalje bude tako gledala - zlo po mene. Trepni bar jednom, vrag ti oi iskopao. Kako moe tako dugo u jednu taku da gleda, avole krakati. Kajica brzo nestade iz oiju glavnog prijatelja. Nae se sam samcit, i slatko oseanje greha ispuni svaki deli njegovog krhkog tela. Laktom napipa novanik i poradova se. itav trenutak premirala mu je ruka od topline, i on zaele da do kraja ivota ostane lopov. Blago meni s tobom, ree u sebi novaniku, blago meni. Ti si mi peti od jutros, najmiliji, i, po svoj prilici, najdeblji. Ti si moja srea i moja slast, debeljko crni. I da mi tebe nije, tee bih i tunije doekao no koja preti da me udavi. Samo u uz tvoju pomo ostati iv, debeljko moj. Usred tople i kratke drhtavice podie glavu. Ivanka ga je gledala kao i malopre. Nikako ne trepe, pomisli Kajica. Kako moe, munja je spalila. Ja i kad ne gledam u sunce, stalno trepem, a ona upeobrazila kao da su joj oi od stakla i ugljena. Ivanka ga je jo gledala. Osvetiu ti se, ree u sebi Kajica i pokua da zauzme pozu mrzovoljnog natmurenka. Ali je slatka i topla drhtavica tiho tresla njegovo telo, i on nikako nije mogao da se namrti. Pa ju je gledao, sitno trepui i crvenei. Ivanka kao da je tek poinjala da ga gleda. Kajica se ohladi i poe trezvenije da misli. I prvo to uini bi: isplazi se na nju koliko god je mogao. Ona se ni tad ne zaudi. I on poe manijaki da se plazi, da kalje, da krklja. Sva srea to ga je gledalo samo pola svadbara, i to meu posmatraima nije bilo starca Ilije i Anelije.

18
101

Dobri moj stari

Ivanka vide kako se itava gomila ljudi i ena okupi oko Mrkoja, koji je drao pevca za noge. Meu onima to poslednji pritrae bio je i Kajica: istezao je iju, drao ruke u nedrima i pljuckao naprazno. Mladoenju zaklonie neija lea, i on vide Mrkoja razjapljenih vilica. Toliko se smejao da joj se inilo ispae mu klimavi i retki zubi. A ta emo sad? zapita neko iz gomile. Zini da ti kaem, ree Mrkoje i poe opet da se kikoe. Vrati petla Muharemu, ree neka mukobanja i progura se do Mrkoja. Jok! tucnu Mrkoje. To nikako! Ogreiemo se, ree mukobanja i, nabravi obrve, poloi teku ruku na Mrkojevo rame. Ma neemo, ne boj se! kljocnu Mrkoje zubima. Lako ti je s Muharemom, ree ena muklo. Napadni jaeg kad si takav mudonja. Ljudi poee da se cerekaju. Mrkoje poblede, ali se pritvorno nasmei. Onda pogleda enu i ree joj: E, jesi avo. Pravi pravcati avo... avo u suknji... enetino krezuba! odsee ena i poe. S prikrivenim uenjem Mrkoje pogleda svetinu to se cerekala, osvetniki stisnu petla, obrisa sline rukavom i ree: Eh, napila se pa ne zna ta melje. Neki deko, po svoj prilici, Kajiin drugar, prui Mrkoju okanj s rakijom. E, sad emo malo da se igramo, ree Mrkoje i noktom raepi petlov kljun. Iznenaena svetina uzbua. Poee se smejati ak i crnim maramama zabraene babe. Tada Ivanka spazi kako nekoliko svadbara prie Muharemu, koji je leao. Vie mu nije videla velike crne oi ni izubijano lice. Sad mu je gledala samo bosa i pranjava stopala. Ej, Muhareme, ree ovek. Jesi li iv? iv sam, proaputa Muharem i bolno se nasmei. A mi mislili da si odavno odapeo, ree ovek kroz smeh. iv sam jo, iv sam jo, ree Muharem tiho i sa strahom.
102

Pa smo doli da te zakopamo, poali se drugi ovek. Muharem se nasmei i oseti da mu se primie vrtoglavica. Htede da ih zapita to su doli, ali se poboja da e ih time uvrediti, pa outa. Bilo mu je jasno da nisu tek onako. Najzad se osmeli: Trebam li vam to... to ste doli... da opet nisam kriv, Hi tako neto... A avo bi ga znao, ree trei ovek. Izgleda da smo svi krivi. Ali to preskoimo. Muharem se nekako nalakti i upita zadihano: to ste doli? Da te vidimo, zaboga, ree drugi ovek. Ni zbog ega drugog. to se plai? Pa... jeste li me videli? proaputa Muharem. Jeste li me dobro videli... Tek kad ustane, dobro emo te videti, ree trei ovek. Muharem se uplai. Ree: Opet neto hoete... da neete opet sa mnom da se igrate... Ma ne, Muhareme, ne, ree prvi ovek. Kakvo igranje! Hoemo samo da ustane i da se malo proveselimo. Da cvrcnemo po koju. Sveanost mu nekakva danas doe. Eto, to hoemo. Boe, kako ste dobri, promuca Muharem. Zato dobri to hoemo da se malo proveselimo s tobom, ree prvi ovek. Dobri su samo oni koji se danas ene i udaju, i oni koji su doneli onoliko jela i pia. Je l tako... Boe, kako ste dobri, jedva ree Muharem i suze mu skliznue preko jagodica. Ustani, ree prvi ovek. Ustani, Muhareme. Izgleda mi da je bolje ovako, apnu Muharem. Nee biti ba tako, ree drugi ovek i uhvati ga za rame. ini mi se da ne mogu da ustanem, ree Muharem i uplaeno ih pogleda. Sav sam izlomljen. Mi emo ti pomoi, ree prvi ovek. Podigoe ga sa zemlje. Uzee ga meu se. Krenue. Oseao je da bi se sruio na zemlju da nije bilo njih. Krv mu je nadirala u glavu. Povraalo mu se. Video je kako svud oko njega igraju, kako piju, grle se i razbijaju boce s rakijom. Nedaleko od kola koje se luaki okretalo, dvojica su se tukli. Ve podeljena i
103

opredeljena, svetina ih je bodrila: jedni plavog a drugi crnog kavgadiju. Obojica su bili raupani, krvavi i posustali. Razvadite ih, ree Muharem. Kakvo razdvajanje! ree neko. Da moemo, mi bismo ih jo vie zavadili i zakrvili! S Muharemom izmeu sebe ljudi nastavie da mile. Vie su ga vukli nego to je iao sam. inilo mu se da su mu noge od drveta, da e mu ruke otpasti im ga puste. Koraao je neveto, kao dete koje prvi put hoda. Savijao se koliko je mogao kako bi preduhitrio kaalj. Kud ete me to? zapita Muharem. Kud me to vodite? Nigde, bolan bio, nigde, ree jedan od trojice. Pustite me da padnem ako sam vam teak, ree tiho Muharem. Kako ti moe biti teak, ree ovek. Nikome ti, Muhareme, ne moe biti teak. Dobro, ali kud me to vodite? zacvile Muharem. Niko mu ne odgovori. Zapljusnu ga talas vrtoglavice. Dolazei k sebi, upita ih: A ta je s mojim petlom? I njega e videti, ree jedan. Ljudi su prolazili pored njih etvorice. Izgleda da su mislili samo na svadbu, na pie i na veselje. Muharem je bio srean to ga niko ne gleda. Boe, kako mi se muti u glavi, pomisli on i klonu. Kad izaoe iz najvee guve, Muharem ugleda Ivanku. Stajala je mirno, nepokretna kao i kad ju je malopre video. Iza nje se nazirala trpeza s velikim i okruglim hlebovima, pitama i oglodanim ovjim glavama. Oko nje nikoga nije bilo. Tako sama, gledala je iznad nemirnih glava to su kao u nekom tesnom loncu kljuale i meale se. Iskiena vencima i travom, arena i nepomina, Ivanka je skrtene ruke drala na trbuhu. Kad shvati da ga vode pravo k njoj, Muharem ree: Zaobiimo je. A, to nikako, ree ovek. Jedino joj ti nisi estitao. Ne privodite me njoj, proaputa Muharem. Zato? brecnu se ovek. Nije, valjda, gubava. Ali sam zato ja gubav, apnu Muharem.
104

Ne petljaj, bolan bio, ree ovek. estitaj joj i ne mudruj mnogo. to to ne biste vi uradili mesto mene? zapita Muharem. Pitala je malopre za tebe, ree ovek. I kako bi sad bilo da ne ode... Pitala, kae, za mene? proaputa Muharem i obli ga stidna rumen. ta je pitala? Da joj nisam bio neto potreban... moda je htela da je posluam... ili tako neto... Pitala je jesi li iv, ree ovek. Pa lepo je od nje i to, zadrhta Muharem. Ali bih joj radije estitao drugi put. Vidite i sami kako sad izgledam. Trebalo bi da se operem, oeljam ... poklon neki da donesem... estitae joj i bez svega toga, ree ovek. Vrlo vano to nisi spremio poklon. Spremio bih se ja da sam znao da e joj svadba biti ba danas, ree Muharem. Ali nisam znao. Pobodoe se ispred Ivanke. Dok su ga drali za ramena, pokuavao je da stane vrsto, da se uspravi. To mu nije polazilo za rukom: bol se svrdlao u kolenima, a onda se irio ravnomerno i prema krstima i prema ukljevima nogu. Ivanka, snajice, poe jedan od njih. Evo i Muharem hoe da ti estita udaju. Muharem zadrhta. Poboja se da e zaplakati. Glava mu klonu prema grudima. Izbee kaalj. Obuze ga stid. Hteo je da joj kae: Ivanice, evo i mene da ti estitam. Sreno. I ne ljuti se na mene to ti na svadbu dolazim ovakav. Ne kori me to sam ti pokvario veselje. Oprosti mi to stalno mislim na tebe. Nemam na kog drugog. Da na tebe ne mislim, odavno bi me moja bolest gadna pokosila. Oprosti mi to u na tebe misliti dok god budem gazio po zemlji; nijednu drugu ne mogu da zamislim na tvom mestu. Ne grdim te to si se udala i to si me ostavila. Nita za to. Vano je da te nisu odveli daleko: tu smo, susedi kao i ranije. I jo vie od danas - braa. Ti si moja sestrica. I ja u da te titim od nasilnika i nevaljalaca. Ali nije mogao ni da zine. Samo su mu usne drhtale a oi sevale. Krivilo mu se lice, i ljudima koji su ga drali inilo se da hoe da kine. Nikad je nije promatrao tako izbliza. Uplai se njenog velikog trbuha i ruku koje su ga podupirale i uvale. Znoj ga obli. Htede da krene, ali brzo oseti da e ga noge izdati.
105

Ljudi su ga gledali oekujui da kae bilo ta. Glavu je obarao prema grudima. Video je svoje dronjke, koji su drhtali. Stideo se svoje golotinje. Nije imao hrabrosti da je jo jednom pogleda. Pa estitaj joj, Muhareme, ree onaj koji ga je drao za jaku kaputia. Muharem tiho zajeca. to plae, Muhareme? zapita Ivanka iz basa. Muharema zaguie suze. Snizao bi se na zemlju, pao ispred njenih nogu, da ne bi oveka koji ga snano prodrma. Ma ta ti je, ovee boji,'ta ti je? ree ovek. Zna, sekira se to nije doao s poklonom, ree drugi ovek. Boe, kako sam srean, pomisli Muharem. Pita me to plaem. Znai da misli na mene i da je peku moje suze. Nisam se prevario: stalo joj je do mene. Kako sam srean... raalila se gledajui me... omekalo joj srce, koje dobro poznajem... eto, nisam ba mnogo nesrean, i treba da prestanem da plaem... Ivanka se mrtila ne krijui gaenje. Gledala je kako ga vode i odvode pored nje. Ba su mogli i da mi ga ne dovode, pomisli. Budale pijane, misle da mi je potrebno njegovo estitanje. Kako tu stoku boju nije stid: koga mi i ta mi estitaju - ono usukano pile to lovi ribice i daje ih makama, onog nesoja kom e dua na nos izleteti im prvi put legnem preko njega. Ivanka spazi kako se trojica s Muharemom zaustavie kraj starca Ilije. Primeti jo kako Muharem podie s grudi svoju crnu glavu i kako preplaeno pogleda nepokretnog i izbeenog starca. Stari! viknu ovek. Dobri moj stari! Neto nalik na suze zaiskri se u uglu starevih oiju. to su te ostavili, starino? nastavi ovek gromoglasno. Pa svi otili! Pih, sramote! Nikog nema ni ruke da ti na krilo vrati! Ni nos da ti obrie! Bruke ove, bruke! Starac se gledao s Muharemom. Nije imao snage da pokrene jezik, niti da zaustavi suze, koje su urkom tekle niz njegove mrkoute obraze. Muharem se jedva drao na nogama. U sebi je aputao: Dobri stari, vidim da su te svi ostavili. Svi igraju i pevaju, i nije ih briga to ti takav samuje. Ali, ne ljuti se na njih, stari moj, veselje je danas veliko. Sinovca eni, snaju su ti doveli, pa ih pusti da se izjure i
106

naigraju. Ni ja se na njih ne srdim, iako su se onako sa mnom poigrali. Zato im i ti oprosti, stari. Da smem, ja bih kleknuo preda te i vratio ti na krilo ruke. I negovao bih te, i uvao bih te, i hranio bih te. Ali ja ne smem ni da ti priem, jer znam da me se gadi, i da me prezire. to me tako gleda, dobri stari, to me toliko prezire i ali. Jer nisam ja nesrean onoliko koliko misle i koliko se tebi ini malopre me pitala to plaem, i jo je neto htela da mi kae, neto lepo, ali nije mogla od ove trojice to me dre da ne padnem. Onda jo ujem i ovo: petla e da mi vrate, rekli su, jer im ne treba. Nisu gladni, kau. A dok mi je petla nema meni nesree - mogu da sanjam ta hou, pa i s Ivankom da leim u istom krevetu. A to sam ovakav, ne mari. Brzo e to da proe. Hou da ivim, stari, hiljadu godina, i da ti budem prijatelj i desna ruka u nevolji, ako dozvoljava. eleo bih da ozdravi, i da mi i dalje nareuje ta i kako da radim na imanju. Dobri stari, ne plai i ne plai me tim tvojim ludim pogledom... Muharemu se inilo da starac pokuava da ustane, da se makne, da podigne i rairi ruke. Slini i dalje sam, stari, ree tuno ovek i Muharema kao lutku okrenu na drugu stranu. Budi hrabar, ree Muharem u sebi, i oseti da bi i bez njih trojice mogao stajati na nogama. Budi vrst i ne cmizdri. Sve ide nabolje. Obeali su da e ti vratiti petla. Veruj im. Nikad ni u koga nemoj da sumnja. I raduj se unapred. Koraaj sigurno i svi e poverovati da nisi slabi, i da e zaista iveti hiljadu godina. Stigoe do najbunije gomile. Evo Muharema! ree neko glasno. Gomila se malo razmae, i on vide Mrkoja s petlom na krilu. Gazda-Muhareme! povika Mrkoje. Gde si dosad, bogati? Tu sam, apnu Muharem i sledi se. Nemiran, raupan, s krilima koja nisu htela da prilegnu uz telo, petao je pokuavao da kukurikne, ali nije mogao od rakije koju mu je Mrkoje sipao u drelo. Muharemovo lice bolno se iskrivi. Ne plai, ree sebi. Jo je iv. Ako su ga napili, to ne znai da e ga i pojesti. Nisu oni ravi. Hoe samo da se igraju s njim. Pa neka se i poigraju, na kraju krajeva. Vano je samo da se nas dvojica vratimo zdravi i itavi kui. Poigrali su se i sa mnom, pa me evo jo ivog. Izlomili su me celog,
107

namuili me, ali, boe moj - svak jednom mora da doivi nesreu koja ga ekaj Pa bolje danas no sutra. Bruka i pad ekaju svakog oveka, pa ne bi bilo ljudski da sa svojim petlom izlazi iz obavezne igre. Najvanije je zasad to se jo nije naao u kotlu vrele vode. Da ne bi jednu aicu, Muhareme? zapita Mrkoje i vide tanki i neni petlov jeziak. Ne bih, ree Muharem i odmahnu glavom. Bogami, ovaj tvoj deko hoe, ree Mrkoje izruivi iz okanja i poslednju kap rakije u petlovo drelo. Svet se vrzmao oko Mrkoja, gurao se i galamio, i on nije mogao dobro da vidi petla. Pokuavao je da se osloni na noge. Vraalo mu se pouzdanje. eleo je da ga to pre puste ona dvojica, da maknu svoje ape s njegovih ramena, koja ga vie nisu bolela kao ranije. Prvo se izgubi jedan, a zatim i drugi ovek. Ostade sam. Nije se plaio da nee moi dugo da izdri tako, ali je molio boga da ga niko ne dodirne. Svadbari su jurili pored njega, pijani i bezobzirni, i mogli su ga i najmanjim dodirom oboriti. Onda se nikad vie ne bih digao, pomisli Muharem, niti bih ovako dobro mogao da vidim ta se zbiva s mojim crvenkom. Sad vidim gotovo sve, i dobro mi je. Eno, sad mu opet sipaju rakiju u drelo. Mrkoje to radi, stalno sipa iz rakijske aice. Ali njemu je i to mnogo. Cri e jer ga'niko dosad nije tako astio. Pui e mu maleno srce, veselje e im se pokvariti, a ja u ostati bez iega i bez ikoga na svetu. Muharem vide kako uz graju, smeh i buku pustie petla. Petao pade na plot i zakukurika. Malo je promukao, pomisli Muharem i sneveseli se. Izgoreli mu grlo rakijom. Ali i to e brzo proi. Ljudi su se smejali tako glasno da su ih vilice bolele. Hvatali su se za prepune trbuhe, padali i valjali se po zemlji. Dole su se grlili, ljubili, balili. Hvatali su za noge one koji su stajali, i vukli ih k sebi. Kriali su gledajui odozdo kako petao peva. Ivanka vide kako se gomila jo vie rasturi, i kako Mrkoje pade na kolena. Kleao je tako itav trenutak, krivio usne i mirkao. Buljio je u petla, koji se stresao i nadimao, i bes ga je iz temelja ljuljao. Tada Ivanka primeti kako se Mrkoje, kleei pred petlom kao
108

pred suncem, razjaren i mokar od rakije, prignu k zemlji i kako polete za praznom rakijskom bocom: Kukurii, crveni avole! Plot se zaljulja od boce koja prte u paramparad. Petao zakukurika neartikulisano i u kosom letu nae se na stogu sena. Opet ostavljen sam, neto sigurniji na nogama, ali pognut, rairenih ruku i izduenog vrata, kao da se sprema da se i sam odlepi od zemlje i vine visoko, Muharem vide kako se crvena lopta petlovog tela ustremi uvis. Visina stoga sena bila mu je mala. Leteo je prema oblinjoj trenji, mlatarao krilima i kretao. Muharem pomisli: Vidi ga, leti kao avion. Ko bi se tome nadao. Bogami, leti bre od aviona. Kako je pijan, moe odleteti i na samo nebo, i ostaviti me samog. Kako bih u ovoj tuini bez njega. Petliu moj crveni, deko moj, leti koliko ti je volja, pevaj i kukurii, i uveseljavaj ih, samo nemoj da odleti ak na nebo. Seti se i mene. Okreni se i osmotri: sam sam, potpuno sam. Svi me se gade i bee od mene. Noge me bole, a i ruke. Loman sam ti sav. Trudim se da se ne sruim na zemlju. Ali ih pri tom ne mrzim. I gledam u tebe kao u najlepu zvezdu neba u pono. Zato pazi ta radi: kad moe na mene da misli Ivanka, moe i ti..

19 Divlja kruka i srce

Dok se Jovan vrteo ne znajui kako da zapone razgovor koji je jo malopre doao do mrtve take, Petar je gledao veliku semenku maslaka. Uareno leto oko nje je bubrilo, jara je treperila i dugaki plod se savijao as na jednu, a as na drugu stranu. Video je kako vetri trpka i otkida komad po komad belog ploda, i obuzimao ga je nemir. Koliko smo ve ovde? zapita Petar. Zato pita? brzo e uvreeni Jovan. Onaj maslaak je u pitanju, zna, ree Petar. Vetar ga je gotovo celog oerupao. Pa me zanima koliko mu je za to trebalo vremena. Tu smo ve dva sata, ree Jovan.
109

A zar nismo jue doli? zapita Petar. Pre dva sata, kaem ti, ree Jovan. U pravu si, promrmlja Petar. Pre dva sata vetar je naeo onaj maslaak. I brzo e ga dokrajiti. Za to mu nisu trebala dva itava sata, ree pakosno Jovan. Mogao je on to zaas, da je hteo. A da li on uopte neto hoe, i da li ita zna? Kako da ne zna. On je mudrac koji ima veliku mo. A da li bi i nas mogao tako lako da odnese? upita Petar. Ne moe nam nita dok leimo, ree vano Jovan. Onda bolje da to due tu dremamo, ree Petar. Dok ne prestane da duva. Ma ta radili, on nas eka, ree Jovan. Lopov je to matori. Da zna samo kolika mu je brada. Sigurno ima i ruke velike, procedi dremljivo Petar. Vie su nalik na krila, poe Jovan zanesenjaki. Pa kad se razmahne... Preko Petrovih oiju prevlaila se koprenica sna. Leao je mirno. I potpuno bi utvrdio san da Jovan ne poe da se mekolji i premeta. Vetar se alio s prainom na drumu, i njemu se inilo da se uti oblaci diu ak do neba. Negde ispod vetra, i iza praine, umela je reka. I njeno uborenje iz trenutka u trenutak bilo je sve lepe i toplije. Jovane, zar ti se ne ini da je vreme kao ova reka iskraj nas: podvaladijski tiho i neujno odlazi, i odnosi neto to je bilo nae. Zar ti se ne ini, a? ini mi se, ali te ne razumem, ree Jovan. Kako to? Lepo, ree razdraeno Petar. Prosto-naprosto prelazi preko naih oiju i nosi sa sobom neto to nam je pripadalo. Ma jok, odsee Jovan. Ni govora. Nema tu nikakve slinosti. Ima, usprotivi se planim glasom Petar. Ima. Kako to ne moe da oseti? Ko bi to osetio, podsmehnu se Jovan. Potrebne su za to neke naroite ui. Moda veslake. Sluaj, poe jo tunije Petar. Utiaj se malo i osluni: ue kako voda nosi neto lepo... neto meko...
110

Video sam malopre s mosta ta ta tvoja reka odnosi sve sama gola govna. Eto ta odnosi. I to je tebi lepo i meko... Kako si grub, ree Petar glasom oveka koji se predaje. A ti luckast, ree Jovan. asak docnije, Petar prekide nelagodno utanje: Gledaj, jo jedno pare odneo vetar. Pa nek nosi, ree Jovan. Njegovo je. I to se to tebe tie? Maslaak... Onako, prosto sam primetio, ree Petar. Nita vie. Vetri prestade. Razgovor utrnu. S rukama ispod glave, i nepomian, Petar je gledao ute i izlokane stranine iznad puta i onog groblja, i rubove neba koje se oprezno oslanjalo na vrhove brda. uo je kako veselnici na svadbi galame i pevaju, pominjui nekakvog petla, koji je bez prestanka kukurikao; kako se grobari prepiru, optuuju i psuju; kako malena i zmijuljasta reka ubori odnosei sa sobom sve ono u ta se moglo uzdati: i vreme, i topli dan, i kasno leto, i sve ostale lepe stvari kojima nikad nije znao pravog imena, a koje je uvek voleo i prieljkivao. Govorilo mu se, ali je utao poraen malopreanjim Jovanovim reima. Jovan se sneveseli. Zakljui da je bio grub prema Petru. Kako sad da ga oraspoloim, zapita se. Ba sam gad. to mi je trebalo da onoliko budem iskren. Do avola, ovaj moj Perica pravo je dete: svakoj gluposti trai nalije. I ako mu stalno ne povlauje - propao si. Ako drugi put bude rekao kako reka odnosi neto to je bilo nae, ja u dodati: Ta, ima pravo; odnosi ne samo ono to je nekad nama pripadalo, nego i ono to e tek pasti u nae vlasnitvo. Tako u rei. Ali, kako sad da ga pokrenem. Moda bi trebalo i da poemo. Ria svinjo, ree Jovan sebi. Oneraspoloio si svog gladnog burazera. Ba si ria svinja. Sad mu se primakni, lezi uz njega i trai da ti oprosti. Reci mu neto lepo. Jer to ti je brat - drugog, hvala bogu, i nema. Kai mu da vreme prolazi iako to zaista ne osea. Ili izvedi neku svoju staru glupost koja ga je uvek veselila. Hajde, ria svinjo, hajde. Jovan se primae Petru i poloi ruku na njegove razdrljene grudi. Oseti da bi najradije suzama, koje nisu htele na njegove oi, zatraio oprotaj. Petar je mirovao. Pod Jovanovom rukom ravnomerno je kuckalo veliko i prostrano skitniko srce.
111

Zasuzie mu oi. To ga obradova. Drei ruku pokraj Petrovog srca, utao je i kroz suze gledao kako novi vetri stidno perua i napada dugaki i beli plod maslaka. Bi mu ga ao. Htede to da kae Petru, ali se poboja da bi ga tek onda suze odale. Jer on je mrzeo i prezirao suze i ljude koji su im se preputali. Zato outa, i zaele da poljubi Petrova skorela stopala. Sakrij suze, ree Jovan sebi. Ne brukaj se. Tetko ria, ne slini vie. Tetko guzata, budi ovek i stisni zube. Ne dozvoli da ti suze vidi Petar, niti iko drugi. Budi hrabar kao to si uvek bio. Nikad te niko nije video uplakanog. Drugo je to kad si sam pa po navici kao ena slini. Eto, ako hoe da sakrije suze, da ih presee, kai Petru neto grubo, neto ozbiljno, neto vano. Ali pre no to zausti da bilo ta kae, Petar tiho zapita: Je l' mi kuca srce. Da, ree Jovan. Kuca. A tvoje? I moje, ree Jovan. ak i moje. Kuca li isto kao i moje? upita Petar. Ne ba isto, ali slino, ree Jovan. E, pa lepo, ree Petar zadovoljno. A ja mislio da se naljutilo na mene pa prestalo. Ne bi bilo srce kad bi se ljutilo, ree Jovan. Ono to ne sme da radi. Na ta li ljudsko srce lii? upita Petar dremovno. Na brdo i reku koja ispod njega tee, ree Jovan. Drukije sam ga zamiljao, ree Petar. Ima neko pa je nalik na planinu, ree struno Jovan. Samo, nijedno takvo nisam video. A meni se ini da srce ne nalii ni na ta drugo no na petla, apnu sanjivo Petar. Na velikog crvenog petla. Pa ti i ivot traje dok taj petao kukurie. A im on skona - ode sve nizbrdo: zbogom, noge i ivote, zbogom, slinavi Jovane, zbogom, dupe jedno bubuljiavo... Na asnu re, oseam kako u grudima i ne nosim srce no jednog crvenog petlia - kad god se utiam, ujem ga: zeva, kukurie, mlati krilima... evo, sad... pst, Jovice, pst... tako, sad ga ujem ... oh, slatki moj crvenko, samo ti pevaj... kukurii to due moe od tebe mi, izgleda, sve zavisi...
112

E, sad se ti malo stiaj, apnu Jovan iroko otvorivi oi. Samo malo. uti, molim te, uti. Dosta si priao, pusti sad mene... izgleda da se i kod mene neto deava... brate slatki, Perice, zlatni moj vetropire, glaska se i moj petli... kooperi se, skae s bunjita na plot i kukuriku... pazi, moj nije sasvim crven kao taj tvoj - idu niza nj nekakve ukaste pruge... uje li ga: kukuriku... Lezi, ta se tu vrpolji, ree tiho Petar. Odmori se. Ne mekolji se toliko, zaboga. Tako, opruzi te tvoje masne i debele nourde i dremaj. I sluaj svog petlia... Hajde, vidi kako ja... Hou, Perice, neveselo proaputa Jovan. Posluau te. Utonue u dreme. Jovice, glasnu se tiho Petar. Ne da mi petli da zaspim ... Ni meni moj ne da, odgovori apatom Jovan. Kako je to fino imati u grudima petlia, razneeno ree Petar. Pa da niega drugog nema, zbog toga bi vredelo iveti. Tano, ree Jovan drei ruku u nedrima. Samo da nam ih ne ubiju, zastenja plano Petar. Nee, ree vano Jovan. Kidnuemo im. A da li i drugi imaju ovo to mi imamo? upita detinjasto Jovan. Mislim na petlie ... Neki imaju, a neki nemaju, ree Petar umorno. Spavaj. Proe itava venost - sto trenutaka u praini. Bili su tako priljubljeni jedan uz drugog da usnie isti san: njih dvojica imaju jednog petla. Ljudima su debeli vratovi, ruke duge i oi pohlepne; crveni petao izmie pijanoj gomili, ne da se. Ljudi prete orujem, i njih dvojica im se bacaju pred noge: Ljudi dobri, kau, ljudi dobri; ne uzimajte nam petla, ne ostavljajte nas bez srca. Ljudi nita ne razumeju, i njih dvojica cvile: Ljudi dobri, njega ako nam uzmete, uzeli ste nam sve. Sva srea to ljudi opet nita ne razumeju: petao im bei, leti i kukurie, i njih dvojica poinju da plau... U isti tren obojica otvorie oi. Premoreni, znojavi i uplaeni, gledali su put neba. Gore, u visinama, vijorili su se nekakvi glasovi. I oni nisu znali da li je to pesma ili pla. Trenutak docnije sve im bi jasno: nad ljudskim koleom, nad grajom svadbarskom, orilo se crveno petlovo kukurikanje. Moj se petli uutao, ree gotovo plano Jovan. I moj, ree Petar.
113

Pa ta emo sad? upita Jovan drei ruku u nedrima. Spavaju, ree Petar. Pa kad se odmore, opet e propevati. Sad sluaj onog njihovog... pazi kako kreti... Oi su im se odmarale na visinama. utali su sluajui pisku i buku to su klobuale nasred puta. Moda bi im se i uinilo kako su zanemeli, kako su im se vilice okamenile a jezici osuili, da se Jovan ne glasnu: Kako bi bilo da se negde zaposlimo... i da ne budemo povazdan zajedno kao slepci... Toliko ima vrednih i zaposlenih da me muka hvata, ree tiho Petar. Pokuajmo, ree Jovan. Da vidimo i to kako izgleda. ta vredi da se zapoljavamo kad e nas brzo isterati iz slube, ree Petar. Fini smo mi ljudi, nismo za takve stvari. Je l' tako? Nije tako, ree pouzdano Jovan. Nego kako? upita Petar ne pomerajui se. Reci. Moda je vreme da se rastanemo, ree Jovan. Dosta smo i bili zajedno. ta vredi da se rastajemo kad emo se opet nai, ree oajniki Petar. Recimo, odavde krenemo. Ti ode jednim, a ja drugim putem. Izgubimo se, kako ono kau, za veita vremena. Obigravamo zemlju, utiremo put drugima. Lutamo, lutamo, a svetu nigde kraja. A poto je zemlja okrugla, mi se ba ovde sretnemo i zagrlimo. I kaemo jedan drugome: ala smo bili magarci to smo se rastajali. Eto, tu bismo se sreli. Pod ovom divljom krukom. Znai: nastavljamo sa skitnjom, ree potiteno Jovan. Da, ree Petar. Ti si tako trtast, tako ruan, tako buljav, tako odvratan i gadan da te ne mogu ostaviti. Veito si slinav i krmeljiv. Smrdi kao tvor. Poeo si, po svoj prilici, da se iv raspada. Ali zbog svega toga i ne mogu da se maknem od tebe. A ta e biti ako se ja uljudim? Ti da se uljudi! grunu Petar. Od tebe da postane ovek? Nikad! Od govana se pita ne pravi. Ti jedino i znai neto zato to si nula. Ti ostaje ono to si i bio - gad i nesoj. Kako ti sve ume lepo da objasni, ree ushieno Jovan. Ba kao uitelj. Da si drukiji, pljunuo bih ti u lice, ree Petar gledajui u stranu. A ovako - slaa mi je kost iz tvoje ruke ...
114

Pa ta sam ja onda tebi kad nee da me ostavi? poe Jovan primiui mu se. ta ti ja onda doem? ta ja znam ta si mi! ljutnu se Petar. Nisi mi nita. Ni rod, ni pomozi bog. Tako: sreli se, pa poli zajedno. Sluajno se nali. Eto, vidi, nisi mi nita. Nit volim ja tebe, nit voli ti mene... Jovan se jo vie privi uza nj. A ta mu ga opet zna, moda mi neto i doe, ree Petar kao za sebe. Ko bi se inae godinama vukao i natezao s jednim takvim kratkonogim jazavcem. Mora tu neto da ima, neko srodstvo za koje ne znamo, neka krv... na primer: moj deda pomeao kolena s tvojom babom, ili obrnuto - nek bude ovo drugo, vidim da ti se vie svia... ekaj da vidim ta bismo jo jedan drugome mogli biti. Braa nismo, sestre nismo, jetrve nismo, roaci nismo, moj deda tvoju babu i tvoja baba mog dedu, iz istog mesta nismo... Eh, ti... Iz istog mesta nismo, nastavi Petar omamljen suncem, dabome da nismo. I ime sam ti zaboravio, i nadimak, ne znam ni ko si ni ta si - ne vidim te, sunce mi izgore oni vid, samo mi se ini da si ruan, i ja ni asa ne mogu bez tebe... pa ta se ja tu toliko mislim i muim, pa ti si, pa ti si - moja domovina... moja runa, moja rohava, moja buljava, moja grbava, moja dobra i zlatna domovina... Petar odmahnu rukom i gadljivo pljunu. Odmae se od ovog vrelog i znojavog drugara i zakilji. A ti si onda moja vlada, ree Jovan i oseti suze oko trepavica. Moe tako? Moe, brate, kako god hoe, ree Petar i pokaza ludu Maru koja je ila prema Sreku i Ismetu. Kod nas sve moe. Pojaanje, ree Jovan gledajui enjivo za enom. ta ga zna: moe im i pomoi, ree Petar pogledavi je preko obrene semenke maslaka. Moda i kod njih sve moe. A oni drugi nikako da uhvate petla, ree Jovan. Pobegao im na trenju pa odozgo peva kao lud. Dosetljiv neki petao, ree Petar kad zatvori oi i kad se potpuno prepusti suncu. I dok je Jovan sa zaviu gledao srene svadbare koji su obletali oko mlade i oko trenje na kojoj se nalazilo pijano kukurikalo rairenih krila i razjapljenog kljuna, Petar je, gotovo kao za sebe, tiho i otegnuto aputao:
115

Nije ba ni ovako loe. Skita, skita, i ni brige te to su ti noge ranjave i dotrajale. Tuga te za trenutak obuzme kad se seti da te negde u selu ekaju majka i sestra. Ali i to proe, pa ti posle sve doe smeno. Obrauje se kad shvati da te niko ni u kakav ljudski tor ne moe uterati, da nigde nisi, da te ni u kakvim postojeim i nepostojeim spiskovima i knjigama nema, i da ti ni ova gadna zemljurina to veito smrdi na leeve i neist nita ne moe. Ba lepo. Gde ti glava - tu ti i hrana. Kad ti se smui ivot, zapodene svau s Jovanom i stane ga ubeivati da je ba on kriv to si poeo govna jesti i skitati, i to si ga nadrljao. Onda on to uradi sutradan i teraj dalje za iste pare... kucne ponegde neko ene, oseti miris ognjita i smrdljivih i valjivih ponjava, pa si onda zadugo miran. Stigne tako do mora i vidi da se dalje peke ne moe, pa opet natrag. Stigne do drugog mora, pomokri se u nj iz istog inata, pa mu okrene lea. I stalno tako - do smrdljivog grobia peke... Jovan ga nije sluao. Gledao je ludu Maru.

20 Zagrljaj
Leei u bunju i visokoj travi, luda Mara gledala je kako Sreko i Ismet puzaju po groblju. Nije znala ta su to izgubili, ali je bila sigurna da nee nita nai. Vukli su za sobom alatke, Sreko lopatu, a Ismet kramp, i bauljali. Ponegde bi zastali i poeli prstima eprkati zemlju. Vukli su se etvoronoke i njoj je izgledalo da nikad nisu ni stajali na nogama kao ostali ljudi. inilo joj se jo da se nikad nee ni uspraviti, da e veito tako puzati, pasti travu i preivati, traiti neto to jo niko nije ni izgubio, a kamoli naao. Podseali su je na naputene deake kojima je dockan da se vrate iz zavodljive, rune i opasne igre. Grickala je travu i aputala u sebi: Ba mi ih je ao. Primicali su se jedan drugome. Neto su govorili, ali nije mogla uti ta. Nije im ak ni rei razaznavala. Samo je gledala kako se, bespomoni i s ikom na ritama odela, pribliuju belom tovaru. Pre no to se sastadoe, ona ree: Ej, ta to radite?
116

Obojica se prenue. Ismet ree: Nita, luda Maro, nita. Zar ne vidite kako se okree sunce? upita luda Mara apatom. Vidimo, ree Sreko pijano. Izgleda mi da se odmotava ba kao klupko, ree luda Mara. Bogami. Kao klupko, potvrdi Ismet jedva pokrenuvi jezik. A ta e ti tu, luda Maro? strogo e Sreko. Kog vraga trai? Luda Mara izviri iz trave. Polugola, s rukama na trbuhu, i kleei, ree: Opet su me silovali... A jesu li uhvatili onog petla? zapita Ismet. Nisu, ree luda Mara. Izgleda mi da ga nikad nee ni uhvatiti. Idi pa im pomozi, ree Sreko. ta e ovde? Hajde, idi! E, ali ja ne elim da ga uhvate, ree luda Mara i podie obrve. A to ne eli? tucnu Sreko. Pa... ne bi bilo lepo kad bi ga uhvatili, ree luda Mara. Bio bi to i greh i sramota. I ta bi posle siroti ovek, siroti Muharem. Bilo bi runo... Ni runo, ni lepo, ree Sreko gnjeei zemlju rukama. Kako tako moe da govori, ree luda Mara. Imali ste, valjda, i vi nekad petla... To je bilo davno, ree Sreko i zagrli Ismeta. Kad smo bili mali. Vi ga i sad imate, ree luda Mara i uhvati se za trbuh. Pa gde nam je, avole enski? zamumla Sreko. Gde nam je? U nedrima, ree luda Mara i nasmei se. Tamo je. Bogami, nedra mi prazna, ree uplaeno Sreko. I njegova isto. Sem zemlje i nekih travuljina, nita nema. A ti, ima li petla? zakrklja Ismet. Imam, ree brino luda Mara. A gde ti je? zlobno se isceri Ismet.
117

Tu negde, apnu luda Mara i rukom pokaza umarak. Tu negde. Idi odavde, luda Maro! povika Ismet. Smeta. Bih da vam pomognem, ree luda Mara. Vuci se odavde! narogui se Ismet. Tvoje mi pomoi! Nemojte me grditi, poe ona plano. Malopre su me muili i... napunili... eno, onamo, kod reke, u joju... Gubi se! viknu Sreko. I nas su napunili! Ali nisu kao mene, ree plano luda Mara. Nas su jo gore! iskezi se Sreko. Gubi se, kad ti kaem! Bei, gade pogani! Ne mogu u zemlju da propadnem, proaputa luda Mara. Sreko zamahnu lopatom. Luda Mara nestade u travi i njega obuze jo vei bes. Spazi nemonog Ismeta koji kao da je oekivao udarac, i spusti lopatu. Onda opet pogleda po bunju, prema mestu gde je ena nestala, i tiho zovnu... Ej, luda Maro! Gde si to? Oko njega bilo je tiho. Dobra moja Maro, poe tuno ovek. Pokai se za trenutak. Nita ti neu. Hou samo da mi kae gde se kopaju Ibrovii. Hajde, lepa moja Marice ... U groblju se kopaju, ree luda Mara iz paprati. Zar se ne sea gde smo zakopali onog njihovog starca? upita Sreko. Ba si i ti s nama bila. Meni se ini da smo ga bacili u reku, ree luda Mara iz trave. Nismo, ree Sreko tiho. Dobro se seam da smo ga ba tu negde zakopali. Ali sam zaboravio tano gde. Boe, kako se vrti sunce, ree kao za sebe luda Mara. Pogledajte, prede kao pauk. Sreka to sneveseli. Sae se ak do Ismeta, zagrli ga i poe uplaeno: Seti se, avole jedan! Seti se. A to se ti ne seti? pobuni se Ismet. Stao mi mozak od rakije, ree Sreko. I meni, ree Ismet. Luda Mara vide kako se, zagrljeni, sruie na zemlju.
118

Sluaj, malopre sam te slagao, ree apatom Ismet. Rekao sam ti da se ne bojim smrti. Slagao sam te. Eto, sad se bojim. Zato sam te tako vrsto zagrlio. Nema ega da se boji, odgovori Sreko. Smrt ti je bedna stvar, da zna. Samo sklopi oi i zine: gadosti izau iz tebe, savlada te kratak ani i - svrena stvar. Zar se ti niega ne boji? apnu Ismet. Niega sem ovog nesrenog tovara, ree Sreko tiho. A da vidi kako ja drhtim, poe Ismet. Zavui mi ruku u nedra. Evo, osluni. Pa ovo ti je desna strana, ree Sreko. Nije ti tu srce. Tu mora biti proaputa prestravljeni Ismet. Bogami, nema ga, ree Sreko likujui. Bie da je na levo j. Ma na desnoj je, zacvile Ismet. Malopre sam ga... Nema ga ni na levoj, ree Sreko tiho i s prikrivenom radou. Mora biti tu negde, zadrhta Ismet. Mora, bogamu... lepo potrai... Nema ga nigde, ree Sreko. Celog sam te pretraio... Pogledaj jo jednom, apnu Ismet. Sakrilo se ... Sreko ga poe pipati i gnjeiti. Oslukivao je, kuckao ga, odmicao od njega glavu i zatvarao jedno oko - treba pogoditi kud je pobeglo ovekovo srce. To ne ide lako, ali se on ne ljuti zbog toga. ak se i smeka, i kao da kae: udno je to ljudsko srce; nikad s njim nisi naisto - misli, tu je, a ono ko zna kod koga je. Ismet je drhtao i krio lice akama. Prevrtao se i okretao, legao potrbuke, a zatim nauznak, i znojio se. Usta su mu bila puna zemlje, a kosa trave i ika. Nema ga, kad ti kaem, ree Sreko. Moda ga nisi ni imao. To e najpre biti. Imao sam ga, skoi sa zemlje Ismet i zaplaka. Sluao sam ga kako udara i kako hoe da mi pobegne iz koulje. Kako da ga nisam imao! Tolike mi brige i muke zadaje ve godinama. Da li si ga imao, ne znam, ali ga sad nema, ree Sreko i potegnu iz flae. Moda sam ostao bez njega zato to sam celog veka bio gad, poe da zamuckuje Ismet. ta misli? Eto, malopre sam te
119

nagovarao da leinu ostavimo i pobegnemo s parama. Niko ne bi hteo da je zakopa, i psi bi je razvukli kao strvinu. Onda sam pokuao da ti dokaem kako bi bilo lepo da silujemo ludu Maru. I to je bila gadost. Zamisli, muiti namuenog! I jo sam neto hteo, ali ti to do noi neu smeti da kaem. Sramota me. Zatim sam jo neto eleo. I jo, i jo, i jo. Do sutra ti ne bih mogao ispriati ta sam sve hteo. Pa se zbog svega toga srce na mene naljutilo... ta veli na to... odgovori mi ve jednom... to si se ukrutio... Pobeglo. Pa kud bi? poe kroz suze Ismet. Kud bi najpre? Sreko ga je tupo gledao. Da nije ulo u tebe? upita Ismet. Uvek si bio funjara. I bez srca. Nije, ne brini, promumla Sreko. Mnogo mi je i mojega, na vrh glave mi se popelo. Da nije tu negde, oko nas, u travi? zapita Ismet i znaajno pogleda u belu nesrenicu na nosilima. Ne sumnja, valjda, u nju? U nekoga je moralo ui. Lako emo za tvoje srce, ree grubo Sreko i sevnu oima. Prvo reci gde si sakrio onaj litrenjak... onu ljutu... Ismet kleknu, pogleda prema nebu i razjarenom suncu, stite obraze akama i zavapi: Ljudi moji dobri, kako u bez srca... Gde si sakrio litrenjak, lopove? zareza Sreko. Iz trave se pomoli luda Mara i vide Ismeta kako plae. Gospode, ako te negde ima, poe luda Mara poluglasno. Boe od krpa, zemlje i ugljena, ne daj da Muharemu uzmu i zakolju petla; nagluvi i bradati glavonja, smiluj se Ismetu i vrati mu srce. Ti koji okree sunce i voli moje maslake, ne daj da se siroti Ismet onako mui. Vrati mu srce i pusti ga da ide kui. ula sam ta je malopre govorio. Sve je lagao. On je samo hteo da bude rav - to i mnogi drugi hoe, pa ne mogu. A srce je detinje imao, sigurna sam. Nita on loe ne moe da uini mali je jo za greh. Sreka kazni. Gadna je to psina: on Ismeta i pokuava da iskvari. Njemu srce nije ni trebalo davati.

120

Kroz travu i ipraje videla je kako Sreko otpija iz pronaenog litrenjaka, i kako demekasti Ismet, plaui, grebe svoje uto i runo lice.

21 Nemoj odozgo da slee

Obliven hladnim znojem, starac Ilija gledao je kako se svadbari gomilaju oko Mrkoja. Zagrljeni ili s bocama rakije u rukama i iznad glave, krakati i patuljasti, buni ili odavno pijani, gledali su put trenje, na ijoj se najvioj grani crveneo petao. Zaletali su se i gaali kamenicama; upali su busenje i bacali ga gore. Izdirali su iz plotova kolje i prue, uvereni da e, ako niim drugim a ono sigurno time pogoditi i strovaliti petla. Tu su bila upava i dronjava seoska deca, s mladoenjom na elu: on je zatezao praku i nianio... ali kamen, izbaen malenom snagom, nije hteo gore, i padao je, uz opti smeh, kraj samog debla trenje. Neki su donosili vitke stube: sva srea to nije bilo treznog koji bi uz njih ustrao i brzo se uspeo do petla. ene mukobanjaste dovlaile su kotlove vrele vode i gledale gore. Petao je bez prestanka kukurikao u kruni trenje. Starac spazi Muharema. Malo izdvojen iz gungule, i pognut, mirkao je na suncu i gledao kamenice i drvlje koje je letelo uz trenju, a zatim sramno padalo pred noge onih koji su ga i izbacivali. aputao je: Tako, crveni moj, tako. Nemoj da im se preda. Dri se hrabro. A oni neka viu koliko god hoe. Izdri gore to due. Neka vide da nam nita ne mogu. Pre noi emo u selo, kui: ti poleti kao zmaj, a ja u polako uzbrdo. I nemoj toliko da peva; prsnue ti grlo. De, posluaj me. Tada starac vide kako Mrkoje zgrabi Muharema za ramena. Muhareme! zinu pijani Mrkoje. Zovi ga odozgo. Hajde, bre! Tera egu sa mnom! Zovni ga ti, ree Muharem. Vabni ga, kad ti kaem! dreknu Mrkoje. Poznae ti glas, Muhareme, ree mukobanja iskraj kotla vrue vode.
121

Muharema povedoe do mesta odakle se petao najbolje video. Ej, zovnu Muharem sipljivo, prekrstivi ruke na grudima. Ej! Jae, ree Mrkoje. Ne vredi njemu aputati. Ne mogu jae, ree Muharem. Tako te i ja jedva ujem, ree Mrkoje. Ej! ponovi Muharem i zamalo se ne zakalja. uje li me? Crvenko moj, sii brzo. Sleti askom. Gomila se utei ljuljala. Svi su gledali i sluali pognutog Muharema, ije je vabljenje podsealo na stenjanje: Crveni, okreni se. Pa mi sleti na rame. Ili na glavu. Ili e da ti pruim ruke... Muharem se zakalja. Ali produi: Trae te. Zar me ne uje? ele da se spusti. Hoe da te nahrane itom. Ne boj se. Nita ti nee. Nije ova vrela voda spremljena za tebe. Petao je kukurikao. Po svoj prilici, nita nije uo do svoju pijanu pesmu. Starac se sledi kad Muharema zakloni buna gomila. Ostavite siromaha, ree u sebi. to ste se na njega ostrvili, kukini sinovi. I petla njegovog ne dirajte vie. Zabavljajte se drukije. Ostavite slabe i nezatiene. Ako vam je do igre, jedni na druge kidiite. Starevo oko nije moglo da nae Muharema. Ono samo uhvati Ivanku u trenutku kad je podizala glavu. Starac primeti kako ona, strogo odmerivi gomilu, opet obori glavu. Sluaj ti, mesecolika, ree joj starac, sluaj ti. Dobro me uj. Rumena si, jaka si, zdrava si, i ja se ponosim tobom. Obraam ti se jer mi se ini da danas jedino tebi rakija nije popila pamet. Pogledaj me. Svi su me ostavili. Dok sam imao snage i para, trali su za mnom. A danas, kad sam pao, poee da me preskau. Sve se udim to u brke nisu poeli da mi pljuju: jer sam ih sve samo dobrim zaduio, pa oekujem najgore. Sluaj ti, obrvao kudrava, nastavi starac. Hteo bih da doe do mene. Da mi svojim lepim rukama obrie lice, da mi od vetra i praine zakloni oi, i da mi sa zemlje podigne ruke. Hou da mi zakopa koulju, da me oelja, i da mi na glavu stavi crnogorsku kapu koju gaze. I da mi dugo dri ruke na ramenima - dako se tako pokrenem. Nasloniu glavu na tvoj veliki i meki trbuh i mirovau
122

itavu venost. Onda u moliti da mi oprosti to sam te doveo u nau nezdravu kuu. Jer mi odavno nismo ono to se o nama misli i govori. Teimo se priama o staroj slavi; laima se uljuljkujemo. A bolest i tuga odavno spavaju u naem mesu i u naoj krvi. Pogledaj kako smo se izrodili. Imao sam tri sina. Bili su sitni, krljavi, runi, i smrt ih je brzo pokosila. Ni po emu se nisu razlikovali od Muharema. ini mi se da su ak bili i runiji -sve sama alost, sve sama slabotinja, sve sama tanji. I moj se brat izrodio: pogledaj Kajicu, tvog mladoenju. Otac njegov bio je krupniji i jai od mene. Iza onakvog medveda ostade osavi usukanko, rica jedna, pile jedno zlehudo to pijucka naprazno i zvidue. Pa me ne kori to sam te doveo u njegov krevetac. Znam, bie ti tesan i kratak. Doveo sam te da nam, ako se to ikako bude moglo, popravi razvodnjenu krv. Slab je i mrzovoljan na Kajica, ali emo ga moliti da se pokrene. Hraniemo ga naroitim jestivima, pojiti ga najboljim piima. Znamo za neke trave, i za neke vradbine. Uzeemo ga meu se: drakaemo ga parama, makama i ribicama; obeavaemo mu zlatna brda i doline; priaemo mu aljive prie; milovaemo ga i gladiti, ljubiemo ga svuda i aoljiti. Ui emo mu izvui ako te ni tada ne bude hteo. Siguran sam da emo ga navesti i navaditi. A ne bude li mogao nita da uini on - ja u. Moda e me muka i ova iznenadna bolest proi, a smrt mimoii. Glas e da mi se vrati, stara snaga da nadoe. I niko o tom runom grehu nee znati sem tebe i mene. I ti e da nam rodi i odnjivi sina. Bie crn, kudrav i kosook, i nee imati nareckane zube i tanke ruke. Bie to pravi drebac. Zemlja e se ugibati pod njim; nebo e se prolamati od njegove njiske i rzanja. Jo jednom ti se molim kao majici bojoj: doi i digni mi ruke iz praine; uspravi me na noge i reci mi da emo Kajicu nekako namamiti i navesti; kai glasno, i svima, da e me smrt preskakati jo stotinu godina; zaboravi moju gadnu, moju tunu misao, i ivi veito. Gomila se uskomea i razredi, i starac vide muslimansko groblje zaraslo u iak, aptovinu i kupine. Izmeu mramorja teturale su se crne figure grobara, kojima nikako nije polazilo za rukom da se udalje od bletavog tovara na daskama. Video je jo bolje i istije nepomine skitae pod divljom krukom, i udio se kako im se um ne pomrai od sunca koje ih je tako dugo peklo. U daljini se naziralo
123

smradno Bijelo Polje, i njega je obuzimao strah od jeke zvona koja je otuda u toplim talasima navirala. Sledi se kad spazi kako Mrkoje epa Muharema za prsi. ta to opet hoe od njega, zapita se starac i vide da dvojica dre o ramenu puke. Nee, valjda, da ga ubiju. Boe, povrati mi snagu da odem i da ih kao pse rasteram. Vabi petla! ree bahato Mrkoje. Ne pomae, ree Muharem jedva se drei na nogama. Video si malopre. Vabi, kad ti kaem! zabrunda Mrkoje. to e vam? apnu Muharem kad vide sve tri puke. Mrkoje iskezi zube i Muharem pomisli da e mu pljunuti u lice, pa obori glavu i procedi: Pa... lepo mu je i gore... Ako ga ne bude dovabio, pucaemo, ree Mrkoje. Prvo mi recite to vam je toliko stalo do njega? osmeli se Muharem i podie glavu s grudi. Svadbari trae da ga ivog kljuknemo u vrelu vodu, smrsi pijano Mrkoje i pusti Muharema. Zato e i tebi biti bolje ako ga dovabi. ao mi ga je, proaputa Muharem. Hoe li onda tebe mesto njega malice da kljuknemo i erupamo? Starac ne u njihove rei, ali vide kako se Muharem izmae, izdvoji iz guve i pogleda gore. Crveni moj deko! viknu Muharem. Golupiu! Nemoj nikako odozgo da slee. Ostani gore zauvek. Hoe da te kljuknu u vrelu vodu i da te onda oerupaju. Veseli im se. Zato ostani gore, makar te nikad vie ne drao u naruju. Mrkoje opet zgrabi Muharema za grudi i snano ga odgurnu. I pao bi, video je starac, da nije bilo ljudi koji ga doekae na ruke. Muharem zatim pogleda po gomili, koja vie nije htela s njim da se igra, i osmeh vlane zahvalnosti razveza mu se na usnama. Primeti u trenu da ga je jedan od trojice pod pukama pljunuo, i doe mu da zaplae. ovek iskraj Mrkoj a naniani. Puka mu drmnu rame.
124

Svetinu to ne zbuni - na sve strane su igrali, pevali i pili. Samo je nekoliko njih gledalo uz trenju. Muharem vide kako petao, trgavi se na pucanj, polete stranom. Kukurikao je, inilo mu se. Ali nije znao da li je poleteo pre pucnja ili tek kad ga je kurum pogodio. Premirao je od straha i aputao, tako da su ga oni izmeu kojih se nalazio mogli uti: Moda si samo ranjen... dri se, ne slei na zemlju... lako emo s ranama... znam mnogo trava kojima u ti ih zaceliti... samo ti ostani iv... Starac vide kako i Mrkoje pogleda niz cev. Onda oseti miris baruta. Psi, ree starac u sebi. Gadne i odvratne psine. Ni Mrkoje nije promaio, pomisli Muharem i zaele da i njega olovo nae. Kukuriui, petao se na drugi pucanj tre, zaustavi na asak, tako da se Muharemu uini da e na tom mestu veito i ostati. Ali se on s novim kukurikom odlepi od tla i opet polete stranom i gore. Daleko e odleteti, pomisli Muharem i obuze ga drhtavica. Bojim se da e mu se izgubiti svaki trag. Svetina se uzgiba. Mnogi su i dalje igrali, ali je bilo i onih koji su gledali pognutog Muharema i petla. Pesma im je zamirala na usnama, pijani povici krili su se negde ispred zuba, a izraz uenja i zaprepaenja zamenjivale su grimase besa i razjarenosti. Zasukivali su crvene vratove, zevali i pokuavali da se odre na nogama. Preko njihovih irokih lica, kroz njihove rakijom i igrom zamuene oi leteo je petao kao crvena zvezda repatica. I ko zna u kakav bi poloaj dole njihove upave glave, dokle bi im se vratine zasukivale i uvrtale, i koliko bi u kosom i zviduem letu jurio petao, da se ne zau i trei pucanj. Muharem nije mogao da pogodi ko je pucao: Mrkoje, ona dvojica iza njega, ili pak neko od druge estorice s pukama. Ali je video da ni ovaj poslednji nije promaio. Samo u srce da ga ne pogode, pomisli Muharem jo ne shvatajui ta se deava. Petao se na pucanj za trenutak zaustavi: koliko da vidi ko mu se to smeje, i ko to za njim prosipa vatru i olovo. Osta dugo tako podvinute glave, oputenih kandi i rairenih krila. A kad kroz perje propusti i tree uareno zrno, tre se i vinu pravo gore.
125

Moda bi i pao da nije bilo plotuna i kuruma koji su ga stizali. Ljudi su pogledali niz cevi, klatili se i pucali, vikali i podvriskivali, a prazne i dimljive aure padale su im oko nogu. Dugo su tako pucali. Dimila se iskraj njih zagrejana voda; belele su se iznad kotlova zubine mukobanjastih enturaa. Pogaan, petao je leteo sve pomamnije, sve bre. Bio je toliko udaljen od zemlje i gomile da mu niko, pa ni prestravljeni Muharem, nije mogao razlikovati noge od krila, ni vrat s glavom od repa i perja. To to je Muharem video bila je pregrt vatre, uarena lopta to je, dobijajui sve veu brzinu, nestajala u plavetnilu neba. Vazduh je podrhtavao od pesme. Zemlja se ugibala od igre. Muharema je ledila misao da e petao odleteti na samo nebo. Nikad ga odozgo nee pustiti, aputao je. Jer e i njima zatrebati. Pa u ostati sam samcit. Kad petao zakloni sunce, Muharem vide kako crvena svetlost obli lica svadbara. Rumenilo se i nebo, i brda koja su ga svojim vrhovima probadala, i oguljene stranine, i put, i reka to se krila po joju i vrbacima. Krv se iz crvene take toila, i Muharemu su suze skakale preko jagodica. Purpurno perje letelo je na sve strane, i bilo ga je tako mnogo da nikog oko sebe nije mogao da prepozna: ljudi su se od njega branili, ali ih je ono zasipalo i prekrivalo. Negde usred uzbuale gomile stajao je Muharem i bio nemoan da se s mesta pomeri. Kroz suze je gledao crvenu taku koja je postajala sve manja, i ljude koji su bez prestanka nianili i pucali. eleo je samo jedno: da ode do mesta gde e petao pasti, da ga rairenih ruku doeka, i da vidi jesu li mu olovom razneli srce. Ali je petao leteo sve bre, ne miui se ispred sunca, i nije ni pomiljao hoe li i gde e pasti. Hitrinom zvezde parao je nebo, nestajui iz oiju zabezeknute svetine. Vatronoa. Ustolieni starac Ilija gledao je preko Ivanke, Kajice i ena to su prosipale vodu iz kotlova. Video je Muharema, koji je, jedva se drei na nogama, plakao. aputao je: Smiri se, deko moj, smiri se. Ne ali toliko petla. Znam, voleo si ga. Ali pokuaj da ga zaboravi. Jer nema zemaljske stvari koju ovek ne bi mogao da zaboravi i preali. Zato ne tuguj toliko za petlom. Nije on takva retkost. Ako je do toga, dau nekako znak ovoj stoci to me okruuje da ti odmah nabave drugog. Saberi se, jer im igra nije uspela dokraja. Petao im je
126

pobegao ... vinuo se u samo nebo, i odozgo ga ni avo ne bi mogao vratiti. Pogledaj oko sebe: prevarili su se. Vidi li kako se u samo sunce pretvorio, i kako nam odozgo ija, krvav i raupan. Zato se stiaj, mali moj, obrisi suze i doi da sedne kraj mog kolena. Ljudi su i dalje pucali; verovatno, ni sami nisu znali u ta. Kolo se okretalo kao pre. Nije vie bilo mukobanjastih ena ni onih ljudeskara i kepeca to su uz trenju bacali kamenice i drvlje. Petla vie niko nije ni pominjao - kao da nikad nije ni kukurikao. Reklo bi se da je svetina bila veselija no ikad ranije. Samo je Muharem piljio u crvenu taku na nebu, i cvileo kao tene.

22 Nesporazum
Muharem se nae u udu. Kud u sad, zapita se. Svadbi i svadbarima vie ne trebam. Uradili su to su hteli. Mislim da bi najbolje bilo da se izgubim. Primeti da ga niko ne gleda. eleo je da ga bilo ko zapita kako mu je bez petla. Onda bi pokuao da prestane da plae, i da im kae kako bi najradije umro. Verovao je da bi se tako najpre smirio, i da bi zaboravio svoju sramotu. Ali nikoga nije bilo ni da ga pozdravi, ni da ga opsuje. I njega je obuzimao jo vei emer. eleo je da ga neko dodirne: ne bi se naljutio ni kad bi ga odgurnuli. Toliko me preziru da nee ni da me pljunu, pomisli. itav trenutak gledao je oko sebe. Starac Ilija mrdao je bradom kao i malopre. Drei na ici desetak ribica, Kajica je draio make. Ostale dece nije bilo u blizini. Razvaljenih vilica, Mrkoje je pevao i Muharemu se inilo da e mu poispadati klimavi zubi. Mukobanjaste ene nosile su meu sobom prazne kotlove. Na visokom kocu zatitniki se belela davno oglodana konjska glava. Bogatu trpezu napadali su prosjaci, divljana obanad, muve i leptirovi. Isparavala se rakija, dimile su se orbe, zaudaralo je ovje meso, kravio se loj. Svadbarski konji, okieni maramama i pekirima, polirali su penicu i pre vremena preplanuli ovas.
127

Sunce se vrtelo ba iznad Ivankine glave, i Muharem ga je gledao kroz suze na trepavicama. Ivanka je jedina bila spokojna: u sve je gledala, a nikog nije videla. Venuli su na njoj venci od cvea i trava. Ne gleda me vie, pomisli Muharem i jo vie se sneveseli. Niti misli na mene. Eto, prevario sam se - nije me ni pitala kako mi je sad, bez petla. Potpuno me zaboravila. Moda me ak i ne vidi. Svi mi znaci govore da ju je zabavljala igra s mojim petliem... to znai da je kao i oni... E, kad je tako, bei odavde, ree sebi. Gubi se, ludi Muhareme, gubi se. Ne smetaj im. Zar ne vidi kako si im gadan, i kako okreu glavu kad pored tebe prolaze. Ti vie nisi vaan, jer nema petla. Sad trae drugu rtvu. Jer su siti, obesni i mnogo nesreni. Bei odavde, kad ti lepo kaem. Dok si itav, i voda ti je sjatka. Zapita se kuda da bei. Kui, u selo. ta e tamo. Preko reke i u iprag. Ni tamo nee. U brda, u kleke. Ne, tamo je pusto i strano. Ni zadimiti putem i natrag ne moe. Jo je gore biti sam. Zato je najbolje da pobegne od jednih k drugima. Jer mu je mesto meu ljudima, bilo kakvi da su. Jedino to posigurno zna i osea. Odlui da bei k skitnicama i grobarima. Proe pored Ivanke i oseti miris jela. Zaboravi glad pri pomisli da ga je videla iscepanog i izgrebanog. Ne usudi se da podigne glavu i vidi ko ga je to zovnuo. Glasnula se neka ena, svakako. Moda i Ivanka. Kad razminu trpezu, opet u onaj glas. Poznade ga. Zvala ga je mukobanjasta, brkata susetka. ta u ti? apnu Muharem. Bi li malo hleba i sira? ree ena. Ili, moda, mesa i orbe? Zaigra mu srce od sete. Pa produi klecajui. Bi li neto jeo, jadan bio? zabrunda ena glasom gonia stoke. Izmae joj. Nae se na istini, na putu. uo je kako grobari pevaju, i kako skitnice razgovaraju. Tek tu shvati koliko je usamljen i nesrean. Pa ta e ti sad na svetu sam, Muhareme, zapita se. Potpuno si sam. Nikad ti gore nije bilo. Dok si imao petla - nekako se i moglo.
128

A sad e povui maka za rep. Nisi se oenio - Ivanku si ekao. Nju ti ugrabili, oteli je. Dok je petao bio s tobom, mogao si je bar sanjati. A sad, kad njega nema, nita ni od snova. Ni u snovima nee odsad smeti da ide do kraja kao drugi ljudi. ivota za tebe nema - jer vie nisi ovek; ti vie nita nisi. Eto ta si danas zaradio. Uplai se samoe. Zaele da se to pre nae meu ljudima. Kaljui i povijajui se, s rukama na grudima, u kojima kao da je neto krkalo, poe putem. Kako je iao, bojei se da ne padne u prainu, tako je u njemu sve vie rasla elja za ljudskim prisustvom. Neka rade sa mnom ta god hoe, samo neka me puste da ih gledam u oi, i da im sluam glas, pomisli i poboja se da skitnice i grobari nee hteti s njim da razgovaraju. Neka me i mue, neka me i poniavaju. ta mari. Glavno da Ivanka to ne vidi. Neka me mue samo neka me i dodiruju. Petar i Jovan leali su pod krukom. Spremali su se za polazak, Petar je bio mrzovoljan, a Jovan iv i gotovo veseo. Ide k nama, apnu Jovan. Ko? zevnu Petar. Onaj to je imao petla, ree tiho Jovan. Kako je dronjav, ree Petar i raalosti se. Dronjaviji od nas. Gledali su ga. Klecao je i sam sa sobom govorio. Nisu to bile rei, ve apat, prekidan kaljem. utali su oekujui da im prie. Muharem prvo spazi Jovana. Kad ugleda i Petra, prepade se. Gledali su ga ispitivaki. S mesta se nisu pomerali. Hteo je da im kae: Zlostavljajte me, samo nemojte tako da me gledate. to se mrtite. ta sam vam to skrivio te me tako streljate oima. Dozvolite da proem pored vas, da se poklonim ako treba, i da pobegnem. Vi ste dobri, vi ste zlatni ljudi, ali su vam oi mrane, i mene je strah od njih... Prii, ree Petar u sebi, prii. ujem da su ti petla oteli i da si zbog toga nesrean. Ima rasta i da tuguje - divnu si pticu imao. I ja imam petla. Nikad ga nisam video, ali mislim da je crven, da je krvav, i da je tei od olova. Veito mlati krilcima, damara, pevui; ne da nesrei i runom snu na moje oi. Po njemu raspoznajem dan od noi. Dok mi je njega, ne bojim se jada i zla po kojima svakodnevno gazim. Prii da te malice ne laem; da ti kaem da nikad vie nee biti srean i spokojan, i da ti se nijedna elja odsad pa do smrti nee
129

ispuniti. Ali nemoj da plae - runo ti to stoji. Da mi nije muno ustati, priao bih ti i zagrlio te; ini mi se da bih imao jo nekih lepih i neutenih stvarica da ti apnem na uvo. to se toliko plai, ovee, proaputa Jovan u sebi. Ne mrzimo te. Nismo mi siti i pijani svadbari, ve gladne i edne skitnice. Nismo mi izgubljeni i nesreni da bismo se onoliko veselili. Nas godinama mue svrabovi i srdobolje. Pa kad je tako, pa kad nismo kao oni koji su te danas rasplakali, pristupi. Hteo bih da ti oeljam zamrenu koiu, i da te nauim kako da doe do novog petla. Hteo bih i da te nahranim - prvo pare hleba do kog doem tebi u dati. Jer mi se ini da si gladniji od mene, da si malice i bolestan, tugo moja izgrebana i pocepana. Zato se pomeri s tog mesta, kroi k meni, ne boj se. Muharema ohladi nov talas straha. Ljudi nita nisu govorili, i to ga je bunilo. Imao je mnogo tota da im kae, ali nije smeo ni da zine. Pa je drhtao itav trenutak, elei da se zavue u trnje i pobegne im za veita vremena. Gledao ih je glave pognute i ruku skrtenih na prsima. Odjeci stidne pesme dopirali su do njegovog uva - to su se grobari veselili. Hteo je tamo gde se ivi, pije i peva. Nije znao ko su ti ljudi, i ta e u to doba dana i godine na muslimanskom groblju, ali je verovao da e mu neto rei im im prie. Jovan zausti da neto kae. Ali skupljeni Muharem mugnu pored njih. Pobee, apnu Jovan. Dronjaviji je od nas, ponovi Petar kao za sebe. Luda Mara nie iz trave. Gledala je Muharema oima make. Drala je ruke na trbuhu i sve se vie savijala - bila je to zverica koja se spremala na skok. Muharem se i nje uplai. Pretrnu i uspori hod. Kud e to, Muhareme? zapita luda Mara. Muharem pogleda vesele grobare i ree tiho: Hteo bih malo da pevam... Pa to ne peva sam? Ne mogu, ree Muharem i malo se oslobodi. Ne mogu sam. Nije njima do pesme, ree luda Mara i zae u umarak. Petar i Jovan videe kako se Muharem pobode kraj grobara.
130

23 Sve pesme su moje

ta hoe? upita bahato Sreko. Strah me je da budem sam, poe Muharem tiho. Videh vas, pa... pa dooh da vam malo pravim drutvo... Sreko odgurnu Ismeta i ustade. Kakvo drutvo? bubnu Sreko. Eto, da budem s vama. Tada Muharem vide beli tovar i ustuknu. Hteo je jo neto da kae, ali mu rei zastadoe u grlu. Iznenadi ga uplakano i prljavo Ismetovo lice: ovek je zemljavom rukom trljao obraze; drugom rukom pretraivao je nedra. Kako mi moemo sami, Muhareme, zabrunda Sreko. Kako se mi ne plaimo. Ali vi niste sami, apnu Muharem i iskosa pogleda beli tovar na daskama. Nego s kim smo? ree zlurado Sreko. Jedan s drugim, ree Muharem. Doao si samo to da nam kae? zinu Sreko i zaljulja se. Nisam nita hteo da vam kaem, apnu Muharem i prepade se. Pa ta si onda hteo? viknu Sreko. ta si hteo? Hteo sam da pevam s vama, ree Muharem i pogleda tunog Ismeta. Zar ti se, Muhareme, ne ini da je pevanje runa stvar? zavapi gorko iskeeni Sreko. Ljigava stvar. Muharem se malo otkravi. ivnu i ree: Sve to ljudi rade meni nije gadno. Pa ni ono to su ti uzeli pevca? izbei se Sreko. Ni to? Nisu krivi, ree Muharem. Bio im je potreban. A, tu smo! kliknu Sreko iskrivivi vilice. Tu smo, ptiice. Ti si od onih to sve prataju i... to vole da pevaju... Jeste, ugrabi Muharem. Mnogo volim da pevam ... samo ne smem...
131

Sa zemlje ga je velikim i suznim oima gledao Ismet. Bi li, onda, malice rakije, Muhareme? namignu Sreko i prui mu bocu. Sve to radite vi, radiu i ja, ree Muharem i otpi. Posle treeg gutljaja Muharemu se zavrte u glavi. Vrati bocu i ree krivei usne: Dobra je. Prepeenica. Glavno je da kvasi, ree Sreko mutno i sede. I to to kae, ree Muharem veselo i zaele da je pijan kao Sreko. Kvasi i te kako. Je li sad sve u redu, Muhareme? jeknu Sreko. Da nismo ta zaboravili? Bili smo se dogovorili da pevamo, ree Muharem. Pa dobro, gotovo viknu Sreko i povue Muharema. Muharem se srui medu njih dvojicu. Pri zadovoljstvu to je s ljudima, zaboravi bolove koji su se probudili oko uboja. Ieznu i nelagodnost to je kraj belog tovara. Od sree mu nadodoe suze. Ali osta miran. Ne uvi se ni kad ga glomazni Sreko zagrli. Boe, kako su dobri, pomisli. Pravi ljudi. Ne stide me se. Pa me jo i dodiruju bez gaenja. Sreko ga privue k sebi. Muharem oseti vonj to je izbijao iz njegovih dronjaka, i znoj koji mu je vlaio elo, lice i vrat, i htede da zapeva. eleo je da ljubi velike i prljave ovekove ruke i da ih dugo dri u nedrima, kraj srca. Pa dobro, Muhareme, zakrklja Sreko. Pa dobro, lepi moj, koja je tvoja pesma? Sve pesme su moje, ree Muharem. Ali koju najvie voli? Volim sve podjednako, ree Muharem i zagleda se u mutne ovekove oi. Nema nijedne koja mi nije draga. Sreko je kripao zubima i kolutao oima. Navaljivao se na krhkog Muharema, koji se nije izmicao. Tuni Ismet buljio je preda se, u trnje: inilo se da trai neto to se teko nalazi - ruke su mu visile, glava mu se klimala, i sav je bio mlohav. Pred njim se beleo tovar, i on je pokuavao da ga nikako ne gleda. Sreko zamahnu rukom. Kad oseti da mu se uz vrat prilepi iroka aka, Ismet se malo tre, ali ne podie glavu. Osta nepomian, s pogledom u divljoj travuljini i bocama.
132

Ej! kriknu Sreko. Ej, Ismete! Ne dremaj! Ismet neto promrmlja. Ismete, hajde da pevamo! ree Sreko. Evo, i Muharem e nam pomoi. ovek je utao. Sreko ga zgrabi za ramena i prodrma. Ismet podie glavu: oi su mu bile vlane i uplaene. Poinji onu tvoju pesmu, ree Sreko. Muharemu je svaka lepa. Tek tada se Ismetu razveza jezik: Pevao bih, ali ne mogu... Kako to? uplai se Sreko. ... kako da pevam kad nemam srca... Ni malopre ga nisi imao, pa si pevao, ree Sreko. Da, ali jo nisam znao da ga nemam, ree Ismet plano. Pevaj, more, i ba te briga za srce! povika Sreko i poe da se iskaljaje. Ne mogu, ree tuno Ismet. Nita ne moe da se uradi bez srca. Ni lepo, ni runo. Pa za pesmu ti treba samo glas, ree prekorno Sreko. Ismet obori glavu i poe da mrke. A gde ti je srce? zapita ga Muharem saaljivo. Izgubio sam ga, apnu Ismet ne podiui glavu. Hteo bih da ti pomognem, ree uzbueno Muharem. Ovo to imam, deliemo. Meni treba celo srce, zacvile Ismet. Muharem je gledao u beli tovar. Kad primi i trei amar, Ismet se pokrenu: oima deteta koje je skrivilo pogleda Sreka. Poinjemo, momci! povika Sreko. Ovu ariju i vrapci znaju. Deder! Ismet i Muharem se pogledae. Sreko poe otegnutim, naetim glasom: Duni, vetre, malo sa Neretve... Muharem prihvati. Plakalo mu se od sree. Srekov glas se prekide na najlepem mestu, pri kraju. Obojica pogledae Ismeta: niz debele obraze tekle su mu suze. Hajde sad sam, poe tiho Sreko. De, poni. Polako...
133

Ismet presta da plae. Htede da se uhvati za poetak pesme. Sreko i Muharem gledali su kako zeva pokuavajui da krene. Mucao je, krivio vilice, kidao glas. Kad se uveri da ne moe zapevati ni u drutvu, a ni sam, Ismet glasno zajeca. Plakao je akama steui obraze, tresao se i odskakivao od zemlje kao prljava lopta. Sreko je pevao razvlaei re po re: Pa rasteraj maglu sa Mostara... Ali i njegova pesma brzo utrnu. On otpi iz litrenjaka i zgrabi Muharema za vrat. Muharemu poee da klecaju kolena. A ta e sad, sokole? ree grubo Sreko i oseti kako se gumeni Muharemov vrat savija i prua pod njegovim prstima. Jo bih pevao, zakrklja Muharem. Ima jo puno pesama. Znam da ima, ree Sreko. I ja ih mnogo znam, i mnogo volim. Ali, ta nam vredi kad je taj skot do tebe izgubio glas. Moda bismo ga pesmom oraspoloili, ree Muharem. Ona je lek... tako kau... Muharem je eleo da iskapi Srekov litrenjak. inilo mu se da bi mu pesma i rakija pomogle da to pre zaboravi dananju sramotu i poraz. Zato je netremice gledao u krvave Srekove oi i ponavljao da treba produiti s pevanjem. Petar i Jovan gledali su kako se Sreko i Muharem neto dogovaraju. Stojei nasred puta, videli su i ludu Maru. I ona je radoznalo posmatrala Muharema, koji je otpijao iz boce. Muhareme zastenja Sreko, jesi li ikad spavao sa enom? Ne, apnu Muharem. Nikad. Dosta s takvim razgovorima, ree Ismet. Sreko rukavom obrisa znoj s ela. Muharem obori glavu i poe stidljivo da uvre krajiak kaputa. A onu stvaricu, jesi li video? upita Sreko glasom koji je drhtao. Muharem odmahnu glavom. I sigurno bi voleo da je vidi? opet e tiho Sreko. Sve to su videli ljudi, eleo bih da vidim i ja, procedi kroz zube Muharem. Lepo, ree Sreko. Lepo. Muharema obli rumen. Ba ste skotovi, ree Ismet.
134

Sreku poe da se krati dah: I veli: sve to su videli i radili ljudi... Velim, apnu Muharem. Onda zamuri, ree uzbueno Sreko i odgurnu Ismeta. Zamurio sam, ree Muharem. Treba li jo ta? Prui mi ruku, ree Sreko. Ismet vide kako im se vrhovi prstiju dodirnue. Obuze ga gaenje - nikad nije voleo da gleda kako se ljudi zbliuju i dotiu. Toliko se naljuti da mu oi presuie. Spazi kako Srekova ruka povede Muharemovu aicu. Gotovo bez daha i pognuti, eljusti razjapljenih a oiju zatvorenih, drhtali su nad belom gomilom koja ih je ekala. Iz trnja nie luda Mara i primeti da se dve ruke pribliie tovaru. Podie je jeza; bol u utrobi se stia. Dve pijane, dve lude, dve zemljave ruke skliznue preko prve izboine; smirie se tek na drugoj. ta ovo radim, zapita se Muharem, ta ovo radim. Gde sam ovo, i kud to seta moja ruka. Tu sam, meu ljudima; a ruku su moju uhvatili i stegli. Izgleda da su mi sunce i rakija udarili u glavu, pa vie ne vladam sobom. Znam samo da moja ruka nije dobra, da se uzjogunila, i da me ne slua vie. Ruko, hou da te ubijem. Okree mi se beli tovar ispred oiju. Rakijo, gora si od sunca. Vladam li bar malo sobom. Vladam. I znam ta inim: sluam Sreka. Hou da se izjednaim i s njim, i sa svim ostalim ljudima. Gusta li je svetlost to mi kaplje u oi. Ruko, ti radi neto runo. ta li mi to zuji i bubnja u uima. Ruko, ne idi dalje. to mi krv juri kroz vratne ile u glavu. Hou da postanem ovek: a da bih to postao, moram initi sve to oni rade i sve to oni hoe. Ruko, budi dobra; zaustavi se za trenutak i ne sramoti me. Sreko je sve vie stezao krhku i poslunu Muharemovu ruku. Igrao se njom, alio se, priljubljivao je uz beli tovar. I ljuljao se kao veliko i natrulo deblo. inilo mu se da se nekako prazni: da iz njega izlaze voda, sve vrste krvi, sva creva i dua, i da kraj belog tovara ostaje da plai prolaznike i dug smrdljiv kostur. U zbrkanim mislima, i murei, video je sebe: kraj izbolovanog i prestravljenog Muharema zgrila se telesina. vornovata glava vrti se sve veom brzinom na bolesnim ilama vrata. Njegovo telo je bez teine - samo da ne pirne vetar. Oglodana lobanja to muri i kezi se na prolaznike i mramorje
135

metalnim zubinama brzo e sleteti s nepostojeih ramena i otkotrljati se u koprive. Nad belom mrljom tovara ostae do same noi pogrbljeno strailo. I dok je sveta, groblja i Ljeniana, na tom mestu zemlje nee se savijati i muiti tako znojava, tako ljigava i tako runa spodoba. Ne vredi ti vie ni da otvara oi, ree sebi Sreko. Izgubio si srce. Malopre je iz tebe izletelo: imalo je telo zmije, krila ptice i glavu gutera. Sad si laki za itavu gomilu bledog i iliastog mesa; sad e jo vie da se krivi i ljulja na vetru. I nita ti vie ne pomae. Pa ni ustajati s mesta ne mora - sve je gotovo. Bez srca si isto kao i Ismet, kao i mnogi drugi koje jo nisi sreo i upoznao. Vie nee moi da peva kao ranije, da se raduje, a ni da plae kao ostali ljudi. A srce oko sebe ne trai, ne diraj zemlju i travu: zavuklo se u prvu jamu na koju je nailo. Zato muri i dalje; miruj. I po belom tovaru vodi paljivo Muharemovu aicu. Neka opipa ono to inae nikada ne bi. Ako ikako moe budi dobar prema njemu. Zvizni ga slobodnom rukom, sravni ga sa zemljom, povuci ga za nos, cimni ga za uvo, i ne zagoravaj mu mokrim i lanim reima ionako muan ivot. Raspali ga i ti, za grlo ga epaj. Neka oseti da ga se niko ne gadi, da je ovek, i da to nije tako lako biti. Sreko je levom rukom preturao po nedrima. Srca zaista nije bilo. Ali je utao, elei da tim otkriem ne obraduje Ismeta i raalosti Muharema. Nita, nita, aputao je u sebi, doiveo sam ja i mnogo tee i runije stvari. Gledao je kao i kad je imao srce: Ismet je krio lice akama, a Muharem je drhtao. Ba ste deca, ponavljao je u sebi, ba ste deca. Svata li mora da se radi da bi se postalo ovek, pomisli Muharem i zaele da je na drugom kraju sveta. Ovo to inim, po svoj prilici, nije lepo, ali ne smem ustati i usprotiviti se Sreku. Oterae me od sebe i ja u opet u selo i kui kao neovek. Ruka Muharemova etala je belom povrinom; klizila je od mesta gde bi trebalo da se nalaze grudi, i sputala se sve nie. Kad mu aka stie do najrunije izboine, i kad tu osta, Muharem izgubi dah. Otvori oi, i preseni ga belilo. Svest poe da mu se muti. Vide svoju ruku u Srekovoj: leala je s dlanom nadole, na najstidnijem, na najalosnijem mestu. Nadooe mu suze. Pokua da pomeri aku. Miruj, zareza Sreko.
136

Ovako se ne postaje ovek zacvile Muharem. Zar ti je do toga jo stalo? upita Sreko. Jeste, ree Muharem. Pa to onda plae? na to e Sreko. Pusti me, zavapi Muharem i sav se izvi. Puten si, ree Sreko gadljivo. Ali je Muharem jo drao aku na tunoj izboini tovara. Jesi li zadovoljan? upita Sreko. Ja sam hteo samo da pevamo, ree Muharem plano. Nita drugo nisam hteo. Hteo si da postane ovek, lanu Sreko i pade kraj tovara. Naveo si me... ti si me naveo... nikad se sam ne bih setio... Dobro si proao, iskalja se Sreko. ak ni srce nisi izgubio. Ali nisam ni ovek postao, ree Muharem. Stojei iznad bletavog tovara, gledao je kako Sreko zvera oko sebe, pilji u trnje i razgre travu - da tu negde nije srce; i kako tuni i bespomoni Ismet mirka i trepe na suncu. Pognut i nesiguran na nogama, Muharem je prinosio aku licu i zagledao je. Dlan njegov bio je, kao i malopre, znojav, uljevi! i ispucao. Primicao je k sebi i odmicao grenu ruku, i nikako nije znao kako da je kazni i prezre. Pljunuo bi je da je bio siguran da e je tako poniziti. Uvalio bi je u neist da je znao da e je tako osramotiti. Sve bi s njom radio, svata bi s njom inio, a najradije je ne bi uz telo nosio. Muharem panino odstupi u stranu. Iskraj belih niana viknu kroz suze. Prevarili ste me! Rekli ste da emo samo pevati! Naveli ste me na greh... Niko mu ne odgovori. utali su obojica, i Sreko i Ismet. Tiho su slinili. Zagrljeni i zavaljeni, znojavi i zemljavi, gledali su ga pijanim i izbuljenim oima. Nita nisu ni imali da mu kau. Prostonaprosto, gledali su ga kao to se gleda svaki drugi prolaznik. To Muharema najvie i sneveseli. Ispred njih se beleo dugaki tovar: svetlost se velika na njemu gomilala. I kako je natrake uzmicao, beei od nestvarno belog i naherenog mramorja, tako su i njihove glave, inilo mu se, postajale sve dalje i manje. Pa mu, kad se na istom putu nae, jedino one,
137

teke i vrljave, mutne i krvave, od svega to je u groblju video, ostadoe jasne u seanju.

24 Puno cvea
Kad potpuno osta sam, zau poznat glas: O, Muhareme ... Obazre se oko sebe. Sve je treperilo na suncu. Kad se poziv ponovi, Muharem se okrenu i u trnju i travi vide ludu Maru. Kleei, mahala mu je rukom sa svog brega. Crnela se u cveu, u gomilama bele rade i poznog maslaka. ta je? odgovori Muharem. Bei k meni! Kako? ueprtlja se Muharem. Kako to? Lepo! ree crna Mara s brega. Gde ja, tu i ti. Ne znam da li to moe... da li bih tamo mogao postati ovek... i jo neto, ja sam... Mi smo braa, ree neno luda Mara. Jer oboje elimo da ivimo hiljadu godina. Ne mogu, ree Muharem sipljivo. Nikako. Uprljan sam. Grean sam. Ne mari, ree luda Mara. Nita ne mari. Mari, ree Muharem. Doi, jade moj, ree luda Mara. Ovde ima puno cvea. Dole ga na putu uopte nema. Zar ne vidi? Vidim, ali ta vredi, ree Muharem snebivljivo. Doao bih da nisam ovakav. Eh, udan li si, s nenim prekorom ree luda Mara. Do zemlje je savi otar i iznenadan bol. Gledaj u sunce koje se okree i odmotava kao klupko, ree luda Mara sebi. I duvaj u bele krunice maslaka, pa e bol prestati da te mui i kida. Duvaj, dok se ne zadie, i dok lake pahuljice ne zastru celo nebo. Onda e zaboraviti da si iva, da si u cveu i u trnju, i da ti je srce veliko kao zvezda. Uinie ti se da Muharem ne bei od tebe, no da se kao siroe privija uz tvoj skut: on plae i apue da je grean, a ti mu
138

miluje ruke za koje misli da su prljave; daje mu da jede i tera ga da duva u maslake - moe tako odnekud iskrsnuti petao. Uinie ti se da si zemlja. A ona je prostrana kao koulja; i nepokretna je; i ne zna ni za kakav bol. Tako uradi ako hoe da ti bolovi i emer ne raznesu i ne ojade utrobu. I gledaj kako se vrti sunce, i kako svuda lete bele kokice. Da smem, doao bih do tebe, luda Maro, proaputa u sebi Muharem. Moda bi me nauila kako da kaznim ruku. Ili bi mi pokazala kako s nje da sperem sramotu. S nje i sa sebe. Jer ti zna trave za koje niko nikad nije uo, pa bi me iscelila. Ne bih kroz svet iao kao prokaenik, kao gubavac. Tebi bih da doem, najlua Maro. Moda zna kako se zaboravljaju sramote, porazi i druge prljavtine, i kako se postaje ovek. Ali ludu Maru vie nije video, niti je ita mogao da joj kae: beleo se maslaak, i bilo ga je koliko i svetlosti. Muharem pojuri putem. Nenadno se srete sa skitnicama. Nisu vie leali, ali nisu ni stajali. Nae se licem u lice s Petrom: ovek ga je gledao kao i malopre. Od njegovog pogleda Muharema podie jeza. Rii Jovan napravi grimasu; usta debela skupi, oi uzrikavi a nos mesnati iskrivi, i onda mu se nasmei. I to Muharema uplai. Pa, gledajui preda se, procedi: Hteo bih da proem ... ako je ikako mogue ... Mogue je, ree Petar muklo. Pa... hvala, promuca Muharem. Nema na emu, nasmei se opet Jovan. Ima, ree Muharem i krenu. Jovan pogleda brinog Petra. Petar upita Muharema: Kud e to? Ne znam, apnu Muharem ne podiui glavu. Ako nema kud, mogao bi s nama, ree tiho Petar. Muharem ih pogleda s uenjem. Velike Petrove usne razvlaile su se u smeak. To Muharema ohrabri, pa ga zapita: Kud to? U skitnju, ree Petar. A moe li se tamo postati ovek? apnu Muharem i pogleda u svoju grenu ruku. U skitnji se postaje samo skitnica, ree Petar. I to neizleiva skitnica.
139

Rav ovek da li bi se u skitnji mogao popraviti? upita Muharem plano. Kako sebe moe da smatra ravim? pobuni se Jovan i skoi prema Muharemu. Bogamu, petla mu uzeli, a on sebi uvrteo u glavu da je rav... ja bih, da sam na tvom mestu, celom svetu probio glavu... Eto, ja tako, ree Muharem i poele da im umakne. Hajde s nama, ree toplo Jovan prekidajui tiinu. Pa emo s tvojim zlom lako, ja te uzimam na duu. Smem li znati dokle idete? upita Muharem ne skidajui pogled s rieg Jovanovog osmeha. Do mora, ree Petar vano. A onda? na to e Muharem zamiljeno. Onda natrag, ree brzo Jovan i ak do zaliska podie obrvu. Muharemovo lice iskrivi jedva primetan gr. On ree: Nisam ja za tako lepe puteve ... Zato ne bi bio? upita ga Petar. Muharem pogleda u svoju ruku, zaplaka i pobee. Stojei u mestu bez rei, gledali su kako tri putem.

25 Brao najroenija
Sad se presliaj, ree sebi Muharem diui se iz praine, dobro se presliaj. Uzmi sebe na ispit. Vidi ta si uradio. Pevca si imao, ljudi ti ga uzeli, i on otiao na nebo. Ivanku si imao - cela stvar bila je gotovo svrena, trebalo je samo jo ona da pristane, ali ti je otee. Gazdu si dobrog imao i tvojom krivicom udari ga kap. Veselje si im pokvario, Ivanki zgadio ivot, a sebe osramotio. Skitnicama se zamerio, rakije se grobarske napio, pa onda od svih pobegao. Ali sve bi dobro bilo da nisi ruku svoju uprljao i onu nesrenicu opipao. Greh si poinio, golem greh. Sad niega nema, a greh nosi, i nosie ga dok baulja po zemlji. Pokuavao je da se digne, ali nije mogao. Dobro su te danas izgnjeili, aputao je pipajui uboje i rane. Lepo su te udesili. Sad ne moe ni da se digne. Fino, bogami.
140

Leae tu dok se ne ugui u kalju. Ako, to si i zasluio. Koji te vrag terao i da polazi od kue, pa jo i pevca da nosi. Sve bi se lepo svrilo da njega nisi poneo - novac bi negde naao i vratio ga iaIliji. ak i da niko nije hteo da ti ga pozajmi, starac bi te priekao. Ali se po tebi uzmuvao avo, i evo ta ti se desilo. Tek kad pode, klecajui, posta mu jasno koliko je sam i grean. Doe do raskrsnice. Odatle je mogao na nekoliko strana: natrag, u varo, levo, preko reke, desno, u pusta brda. Ali on poe etvrtim putem, pravo prema svadbi i ljudima. inilo mu se da jedino oni koji su ga izigrali mogu i da ga prihvate, prime i zagrle. Njih e zamoliti da mu oproste - mnogo im danas dosauje. Odmai e od tela grenu ruku i ispriati im kako su ga naveli na gadost. Molie ih da izmisle najsuroviju kaznu za njegovu ruku. Neka je i pljuju, neka je i vrelom vodom ispeku, neka je i odseku ako ele. Jer on hoe ceo da bude ist i dobar, bez ikakvih grehova i prljavtina. Grlie im kolena, ljubice im ruke ako mu dozvole, i moliti ih da ga sve do noi ne ostavljaju samog. Onda e, uzmogne li, da se dovue do starca. Drae njegovu nabranu i polumrtvu ruku u svojim nedrima, kraj srca, i priati sve ono to nikad nije smeo da mu pomene. Rei e mu koliko voli Ivanku, koliko bi za nju dao, i ta bi pristao da uini samo nje da se domogne. Uzeti starac nikome nee moi da oda njegovu najveu tajnu. I bie srean to moe nesmetano da sedi pored njega. Pokuae da namesti stareve ruke, da im vrati predanju snagu. Gledae da ga pokrene, da ga naui kako se hoda, dri tap, galami i nareuje. I niko o toj njihovoj slozi nee nita znati. Gore, u selu, u brdima, bie stalno zajedno. Nee dozvoliti da seoske lopue, neradnici i lezilebovii razvlae njegovu imovinu. Sve e dovesti u red, i po kui i stoci nee moi da se vidi da je gazda na umoru. Sedei u velikoj stolici, ostavljen od svih i zaboravljen i od najblie rodbine, izdvojen iz metea, starac Ilija je oseao kako mu venama bre no obino krui mlaka krv. Izbeene oi nije skidao s pranjavog, dombastog i divljeg puta kojim je klecao dronjavi Muharem i vikao: Ljudi moji dobri! Brao moja... ljudi...

141

Starac je gledao kako Muharem tri, spotie se i pada. Guio se u kalju, pritiskivao levom rukom koulju na grudima, plakao i kriao: Brao moja dobra! Primite me k sebi... sretnite me... grean sam... Pognut, i iskoen, kao da ide po gredi, Muharem je vapio: Ljudi, grean sam mnogo! Rukom sam je opipao! Greh sam poinio, najvei greh otkad postoje ljudi! Primite me k sebi... pljunite mi u lice ili me ubijte na mestu... gasom me polijte i onda zapalite... ne treba vie da ivim ovakav! Zato mi prekratite ivot i muke... preklinjem vas... Muharema ne uplai rumeni curak krvi koji mu oboji usne i potee niz bradicu. Sada se bojao samo uprljane desnice, koju je, to je mogao vie, odmicao od sebe. Ni posumnjati nije mogao da ga nee primiti i zagrliti, i da mu nee oprostiti. Posrtao je, gubei svest, i krkljao: Najmiliji moji ljudi... brao najroenija... brao jedina... ne ostavljajte me...

26 Poslednja tajna
Dri se, deko moj, ree starac u sebi. Ne daj se. Odri se na nogama. I priekaj: muke e brzo proi. Stojei izdri sve, kao pravi ovek. Ne daj da te zemlja privue k sebi. Otmi joj se i pljuni je. Stisni ake. Savladaj kaalj koji te gui. I ne boj se krvi koja ti vlai usne. Pokuaj da ide tako pognut. Posluae te noge, videe. Ako ikako moe, doi do mene. Hou da razgovaram s tobom. A pre svega, da ti poljubim ruku za koju kae da je grena. Hou dugo da ti je ljubim i da je drim uz obraz. Nije ona prljava, niti si ti grean. Dobre su tvoje ruke, mali moj, i nita runo ne mogu da uine. I srce je tvoje meko i dobro, srce detinje. Doi, aputao je starac gledajui kako se Muharem rui, kako pada. Doi samo za asak. Hteo bih da kleknem na kolena preda te i da te zamolim da mi oprosti. Ja sam grean, a ne ti. Nema mog greha pod nebom. Sin si mi! Nikom dosad to nisam smeo da kaem.
142

Ni tebi to nisam govorio, i od tebe sam to krio. Stideo sam te se, prezirao sam te, muio sam te. Sve sam to inio samo da niko ne bi posumnjao da sam ti otac. Dobauljaj etvoronoke, ako ne moe nikako drukije, nastavi starac kad vide da Muharem ne moe da se digne. Znam da pojma nema ni majka ko ti je. Radila je na mom imanju. Bila je maloumna, ali mi to nije smetalo - divno je sluala, i utala. Obino je sedela u uglu ili iza furune, drhtala i oekivala da joj neto naredim. Negovala je moju bolesnu enu i stalno joj ljubila ruke. Gledao sam ih kako razgovaraju, i gaenje me obuzimalo. enu sam svoju mrzeo -porod mi je truo izrodila: nijedan od moja tri zlatna sinia nije uao u estu godinu; jedva sam ekao da ozdravi pa da je opet ponem tui. Nidara je tvojoj majci ime bilo - muslimanka iz Prekolimlja. Oi su joj bile velike, crne i uplaene, i ja sam se esto pitao otkud toliko suza u njima. Nidara, to stalno plae?, pitam je. Ne plaem ja to, odgovara ona, ja se tako smejem. Da ti kod mene nije ravo?, pitam je. Nigde mi bolje nije bilo, srie Nidara i tri da klekne i da mi poljubi noge. Reci kad ogladni, ili kad ti drugo ta zatreba, kaem joj, i nemoj da se mui. Nita mi ne treba, prevre jezikom Nidara i uvlai glavu u ramena. Vidim, oi joj pune suza, pa se pitam - smeje li se ili plae? Pridie se iz kreveta moja runa, moja uta ena. Uini mi se da je ozdravila, i da e iveti stotinu godina. Zaeleh da joj glavu kljuknem u lokvu, da je tako udavim. Poe da se smeje na mene, i da mi govori kako e Nidari, koja ju je negovala i podigla na noge, da kupi preoblak i opanke. Zgadie mi se i jedna i druga, i poeh da drhtim: Ti si me otrovala. Ti si me otrovala; ti si oduvek bila trula i bolestan si mi porod nakotila... ti, kuka, ti, pseto podmuklo... Tukao sam je, udarao je koliko god sam mogao. Ona se srui na zemlju. Nidara polete za njom i stade da je brani. Gazio sam ih i mleo sve dok mi se muka nije popela do dunika.
143

Svu no je moja votana ena jeala, i meni je dolazilo da joj razvrnem vilice. Krkljala je, molila me da joj oprostim. Nidara, idi i reci mu da sam kriva, mumlala je, kriva sam, kriva... ko bi drugi... Jaukala je tako glasno da nisam mogao da zaspim. Mislio sam na svoje sinove i na Nidaru uvek sam joj zavideo na zdravlju i maloj pameti. Moji sinovi: teka zemlja uvija im rebarca. Nidara: mrke, cvili i oblee oko moje ene, i nita pod milim bogom ne zna. Pre sunca probudi me Nidara. Kleknu kraj mog kreveta i zajeca: Gazdarica ne moe da zatvori oi. Pogledah je. Gazdarica nee da se probudi, ree Nidara. Molila sam je i ljubila itav sat, pa nee. Moli je i ljubi jo, rekoh bunovno. Ne vredi, ree Nidara. I drmusala sam je, pa nita. Zinula pa nee ni da die. Ja u je probuditi, rekoh gnevno i odgurnuh uplakanu Nidaru. Moja stidljiva ena leala je na krevetu iskoena i sklupana. Rukama je krila izbolovano lice. Po ustakljenim oima zakljuih da neu moi da je probudim ni vikom ni nenom molbom. Kraj nje je uala Nidara. Nije trebalo ba sad da umre, rekoh. Po ovoj kii... teko emo je zakopati... Nidara je htela da iskopa oi za njom. Ostadoh sasvim sam. enu svoju alio nisam, ali mi je bez nje bilo neobino. San mi na oi nije hteo. Poeh neumereno da jedem i da pijem. Opijao sam se gotovo svakog dana. Proklet si, aputao sam sebi. Proklet si, i zato sve to od tebe na zemlju padne mora odneti avo - ne prieljkuj vie naslednika, uzalud ti je. Bio sam kukavica i nisam smeo da se ubijem: nekoliko puta sam s tavana skidao puku. esto sam pomiljao na Nidaru -nije bila iste pameti, ali je imala iroka ramena, jake ruke i veliku glavu. Moda bi ona mogla da mi popravi uspavanu i razvodnjenu krv. A utala bi.
144

Jo se grob moje ene nije bio zatravio a ja zgrabih Nidaru za perin. Povedoh je u ambar. Pokazah joj jedino suvo i isto mesto i rekoh: Zna li ti, Nidara, da ja vie nikoga nemam... Ne znam, proaputa Nidara. Pa svi su otili, rekoh oajniki. I ja sam ostao sasvim sam. Svi otili, ree Nidara i sneveseli se. Pa u i ja da umrem, Nidara, sam. I nikog nee biti da mi kraj glave sveu zapali... ni da me ljudski opremi i zakopa... Nai e se neko, jedva sroi Nidara. Nee, Nidara, nee, poeh plaui. Pa e psi da me kao strvinu razvlae. Gledao sam kako me, izvaljena i prestravljena, motri. Pomozi mi, Nidara, plakao sam kleei pred njom. Kako da ti pomognem, jade, zamuca Nidara i lice joj se iskrivi od straha. Pomozi mi, Nidara, aputao sam propadajui u mrak. Jo sam joj neto govorio. Seam se da sam pominjao sinove. Prilazio sam joj elei i da je smodim i tu za veita vremena ostavim, i da je svu pozlatim i podignem do zvezda. Nidara stade da cvili. Slamom joj zaepih usta. Napolju je sijalo sunce. Vetri je gladio duge brkove zlatne rai. Spazih kako joj se nadima trbuh. Dozvah je k sebi. Ona kleknu i obori pogled. Pomilovah je po temenu, rekoh joj: Raste. Rastem, ree ona i pogleda me. Oi su joj bile pune suza, i ja nisam znao da li je tuna ili radosna. uti. utim. A ako te budu pitali... zna li ta treba da kae... Neka skitnica me uhvatila i povela u umu... gad jedan gadni... Ako se negde izlane, iupau ti jezik i baciti ga psima. Nikad joj vie nisam pogledao u oi.
145

Rasla je brzo. Gledao sam kako pored plota vue veliki trbuh. S tugom sam se seao sinova. Pogledom sam pratio Nidaru, otpijao iz flae i aputao: Porunjala si mnogo. Nosi muko. Ako me oda, policu te gasom i zapaliti. Da bih prikrio trag - oterah je. I ti se rodi u susednom selu, u vodenici. Nisam smeo da je vratim na imanje. Gledao sam kako prosi nosei te u naruju, kako luta od kue do kue, iz sela u selo, i kako o praznicima pognuta stoji pred crkvom ili damijom. Ne seam se da sam joj ikad na dlan spustio novi. I dalje sam jeo i pio preko mere. Nikom nisam smeo da se pojadam, ni da priznam da si moj sin, moj naslednik: k vragu bi otila moja ast, moje ordenje i sva moja slava. Pobojah se da e mi omekati srce i da u je zavoleti. Pozvah je jedne kine noi i rekoh joj: Ostavi to kopile i idi. Kud u? Pada kia... Prestae kia. Prigrli te i zajeca. Idi kud zna, rekoh ne gledajui je u oi. I ako se ikad vrati, oi u ti vrelim gvoem izvaditi. Dadoh joj neto para, a zatim za njom zalupih vrata. Susedi te odnese u no i kiu. Priali su mi da je nekoliko dana obletala oko mog imanja: kose od alosti postrigla, lice izgrebla i naruila. Zatim joj se izgubi svaki trag. Ti osta iv - slatko ti i dobro bilo mleko prosjakinja i skitnica kojih je po naim selima uvek bilo mnogo. Gledao sam te kako raste, kako vezuje dan s danom, i kako se u tvoje slabo telo gnezdi opaka suica. Srce mi se stezalo gledajui te kako tegli po tuim njivama. Pomoi ti nikako nisam smeo. Sve vie sam pio i jeo, i inilo mi se da neu dugo biti meu ivima. Nidaru niko vie nije video u naim krajevima. Tu skoro mi rekoe da luta bosanskim drumovima, oronula i luda za tobom. Kau i da se ogubala. Ljubi zemlju, blagosilja prolaznike, i izgovara tvoje ime. Izgleda da ne srne na nae strane; a moda i ne ume put da pogodi.
146

Ali ti ne tuguj za njom. Ako je ikad ovuda vetrovi nanesu, zadraemo je. Oduzeemo joj prosjaku torbu i tap, nahraniti je, poljubiti trag njenih nogu, i ostaviti je da ivi s nama. avoli e je ovuda navesti, i zato ne plai. Starac je pogledom arao po gomili, dok mu se neizgovorena misao prelivala preko usana: Susedi, nikogovii, nitavila i bedo. Ostavite se igre i pesme. Sasluajte me. I ne zaboravite ovo to u vam, smrtan ve, rei. Muharem je moj sin. To dosad nije znala ni crna zemlja. Poveravam vam se da biste znali kako da se ubudue ravnate prema njemu. Dugove svima pratam, velike kao i male isto, samo me sasluajte, i posle moje smrti uinite kako kaem. Sve to imam, pripada mom sinu Muharemu. Spomenik mi ne podiite, jer ga nisam zasluio. Sveu mi ne palite, jer nisam ovek ve najobinija psina. Ne spominjite me na skupovima, na albama i svadbama, i ime moje neka se zatre i potpuno zaboravi. Prema mom jedinom sinu budite dobri, i nemojte ga muiti, potkradati i lagati. Ako u vama ima iega ljudskog, pomozite mu da postane ovek, ravan i vama i drugima. Sine, zacvile starac, ako ve ne moe da se makne, podigni bar glavu sa zemlje i pogledaj me. I uj ta ti govorim. Kad me smrt odnese, preseli se u moju kuu, zacari se gore. Skini s tavana puku koju krijem vie od dvadeset godina, jer se uvek bunama i pljakama nadam, i ne daj rama na sebe. Budi bez milosti prema nasilnicima, pljakaima i lopuama. I oeni se to pre. Devojuru kakvu jaku dovedi - neka bude to krakatija, rumenija i zdravija. Decu s njom raaj. A ti joj se ne dri suknje, no gde god moe, zabodi nae seme. Ne daj, preklinjem te, i molim ti se kao pred bogom, da nam se prekine ionako istanjena loza. Bio bi greh i sramota velika da tue psine vuku ono to smo krvavom mukom spealili nas dvojica. Podigni sa zemlje glavu i prestani da plae i da se plai smrt moe samo da nas odnese, a ne i da nas osramoti i porazi. Zato joj se iskezi, pljuni joj u eljusti, pesmom nadglui ove ivotinje ije mi dranje probi mozak. Onda idi u svoju kuu, u onu koja ti i dolikuje. Mene pusti da ovde, pred svima, ispustim svoju pseu duu. Jer nisam zasluio da izdiem na odru, pored sveca, i okruen dobrim ljudima. Neka mi gavranovi iskopaju oi, neka me crvi po potocima raznose - samo ti ostani iv, i ne zaboravi da nisi grean.
147

27 Glavom do neba
Starac je bespomono plakao. Muharem je iznemoglo mrmljao: Oprostite mi... oprostite... Leei niice, nogu rastavljenih a ruku rairenih, s okrvavljenom bradicom u praini, Muharem je gledao put svadbe. Izmeu njega i starca opet se okretalo kolo. Pijaniji i lui no pre, ljudi su skakali, previjali se kao da su od gume i krpa, a ne od mesa i kostiju, pevali i kriali, vikali i podvriskivali, i on im je video hitre noge, iroka ramena i etvrtaste glave. Na trenutke mu se inilo da uopte ne dodiruju zemlju, da su bestelesno laki, i da e i bez krila poleteti iznad gomile. Nije znao ko je poinjao, a ko zavravao pesmu, ni ko je na utabanoj zemlji, a ko visoko iznad nje i u kolu. Izgubi svaku nadu da e starca ikad vie videti - zgazie ga ovako igrajui. Traio je pogledom Mrkoja ili bilo kog poznatog. Ali ih nije bilo; ili ih nije mogao razlikovati od ostalih. Jo tee mu je bilo nai mladoenju Kajicu i drugu decu. Ceo taj raskravljeni urnebes, sva ta uzavrela rulja podseala je Muharema na ogroman roj pela tek putenih iz konice. Kroz suze je video Ivanku. Nikad nije bila takva. Nepokretna, sigurna na modrim nogama, drala je u ruci cvet. Kako je ona rasla, tako se i cvet uveavao. Ona najzad poraste toliko da nadvisi kuu pored koje je stajala. I cvet iika i natkrili gomilu. Ivanka je bila tako velika da je elom dodirivala nebo i sunce. Svadbari su gmizali oko nje, i gledali kako sve vie raste. Gomila se ljuljala i gibala, lomila i prevrtala, dubila na glavi i opet se pobadala na noge, arenei se oko glenjeva najvee i najlepe mlade sveta. Krv mu je liptala preko zuba, suze su mu bubrile oko trepavica, i on je podizao pogled ne bi li joj se zagledao u lice i u oi. Daleko joj je bila glava, i on je video samo lanie i erdane koji su joj bletali oko vrata. Beleo se najbelji i najmirisniji cvet koji je dotad drala enska ruka. Zeleneli su se venci od najzelenijeg umskog bilja kojim je bila okiena.
148

Odnekud se pojavi crveni petao. Letei prema nebu, podseao ga je na pregrt vatre baene u provaliju. Muharemu se inilo da njegov ar-petao juri prema Ivanki, i da e joj sleteti na ramena ili na dinovski cvet. Stidna radost obuzimala ga je i u bunilu. Ostani na njenim ramenima to due moe, hteo je da mu dovikne, i krilima joj zakloni oi od sunca. Zna, ona se danas udala, i obrazi joj moraju biti isti i beli. A sunce avolski pri i pee sve to dokui. Sunce e joj izgoreti i trepavice, i obrve, i elu e je poruiti. Zato je ti odbrani: neka veito ostane najmlaa, najdivnija, i najmilija. Rairi krila ako ti ih nisu olovom polomili. Petao je leteo, strmoglavljivao se, ostavljajui za sobom stokrak i krvav trag. Muharem je lagano okretao glavu, i pratio ga, i studen mu je ledila srce. Obrtalo se oko njegove glave sebino nebo, sputalo se i opet podizalo u nesluene visine, prolamalo se od njegovog plaa, sve krvavo. Ne mogavi da se pomeri, tako razapet na putu, aputao je u sebi: Petliu, deko moj. To to iz tebe iklja - moja je krv, a ovo to iz mog grla izlazi - tvoja. To da zna. Jer mi smo odavno jedno - dva tela s jednim jedinim srcem. Zato se ne udi to emo istog trenutka i umreti. Kad potpuno bude odleteo na nebo, kad te nijedno zemaljsko oko ne bude moglo da stigne i ugleda, i kad se sasvim izgubi u toj prokletoj svetlosti, tad u i ja da tresnem elom o zemlju, i da prestanem da diem i plaem. Bojim se da nam sva krv ne istee iz premorenih tela: kako emo onda oko najvee Ivanke obletati i braniti je od sunca. Utroba mi se prevre i kida, glava mi sve vie tea na ramenima, i ne znam vie ta ti govorim, i ta bi, moda, trebalo da ti kaem. U mislima je video sebe i Ivanku. Stoje jedno pored drugog na nekom putu. Oboje su tako visoki da nijedan od radoznalih prolaznika ne moe da im vidi lica. Dre se za ruke. Izmeu njih je petao - jedna noga mu na njenom, a druga na njegovom ramenu. Petao kukurie tako lepo i tako sreno da mu se dive svi ljudi i sve ivotinje na zemlji. Ali je Muharem jo nejak da bi dugo ostao pored nje - boji se da ga vetar ne zanese i ne preturi. I zato ne sme Ivanki da pogleda u lice. A eli samo jedno: da glavu svoju ranjavu, da glavu svoju, kvrgavu, spusti na njen veliki, na njen beli i meki trbuh. Ni sad ne zna ta bi trebalo da joj kae. Vetar rastre jablanove, erei crne
149

bukve i upa iz zemlje ubogo raslinje, i on se mora drati vrsto. Popusti li, ispusti li iz svoje ruke Ivankinu ruku, odletee sa svojim petlom na nebo. I Ivanka e, kraljica sveta, ostati na zemlji, i jo jednom pripasti sivom i krmeljivom Kajici koji mu sad nije ni do kolena. Ali ti ne sme da odleti na nebo, ree sebi kad oseti da malaksava. Ne sme gore. Nikako. Mora ostati ovde, na zemlji koju gazi sada tua, ali samo tvoja Ivanka. Tu negde, kraj nje, mora postati ovek. ta s tim to ona ve ivi pod tuim krovom. Vano je da ete bosim nogama gaziti istu prainu, gledati u isto nebo i u iste zvezde. Moi e da je vidi i izbliza: kopae njene njive dok te bude sluila snaga. Posle e joj kao prosjak pruati ruku. A ona nee biti tvrda srca, i nikad se na svom leaju nee probuditi nesrean. Milovae njenu decu i inie ti se da su tvoja... ne sme da odleti na nebo... sramota je da uzmie, i da elo priklanja k zemlji. Pravi ljudi nikad se ne predaju. Oni mogu da umru, ali nikad kao osramoeni. Ti mora postati ovek ba tu gde su te, otkad zna za sebe, muili, i gde su te danas prevarili i izigrali. Mora, makar iveo hiljadu godina. Postati ovek, proaputa. Sasvim obian ovek. ovek ni najbolji, ni poslednji. Neprimetan, neujan, ali na svom, na pravom ljudskom mestu. I biti uvek spreman da uradi ono to se od tebe trai. ta to znai, zapita se. Je li to jednostavno i moe li to svak. ini mi se da moe, i da mora. Treba stisnuti zube i uiniti neto lepo. Neto to nikome nee smetati. Ako nita drugo, a ono bar drati petla. Ali, ako emo po tome, ti si grean, ree sebi. Drao si petla, i inilo ti se da je sve bilo u redu. Nije. Smetao je ba onima koji su ti ga danas oteli i prisvojili. Znai da nisi bio neprimetan i neujan. A pored toga, bio si i sebian: sanjao si. Kako si smeo da radi neto to drugima smeta. Ako se ve usudi da sanja, sanjaj ne smetajui drugima. Sanjaj i za druge. Matao si da Ivanka bude tvoja. Kako si i to smeo. Bila je namenjena drugome. Kada bi saznali ta si eleo, i kada bi im postalo jasno koliko je jo voli, imali bi pravo da te unite. A ti koji, otkad te znam, apue da treba biti ovek, ne bi smeo da im se brani. Vidi, smetala su tvoja matanja, veita sanjalice. Toliko si bio kriv,
150

toliko si bio zgreio da si potpuno zasluio dananju sramotu. Treba im stegnuti ruku za ovo to su danas uradili s tobom. Kaznom te trebalo poplaiti jo onog dana kada si, premoren trogodinjom skitnjom, uzeo s puta slabog i ostavljenog crvenog petlia, uveren da e vas obojicu pratiti samo srea. Batinu ti je trebalo pokazati jo onog trenutka kad si prvi put ugledao Ivanku, i kad si zaeleo da se bar za nekoliko trenutaka nae izmeu njenih kolena. Postati ovek, opet je aputao. Znai li to nikog ne vreati, nikog ne zlostavljati. I isterati iz svog srca zlo koje tu stalno spava i vreba. Zaboraviti tue nepravde i gadosti. Potpuno smetnuti s uma svoje bedne, svoje alosne elje. Eto, ako hoe da bude ovek, ustani, otii u Bijelo Polje, i nai onog oveka koji ti je malopre toplo nazvao dobro jutro. Odri re. Ui s njim u kafanu, polupaj sve to se polupati moe, zagrlite se, izljubite se kao tetke, isplaite se ako vam rakija bude omekala srca, pa poite svojim kuama. U povratku ne zaboravi da svrati do svadbara. Klekni im pred noge i trai da ti u ime svih ljudi sveta oproste: to si mislio na Ivanku; to si drao crvene petlove, i to si danas s najlepim od svih proao pored njih; to si protivreio starcu kog je ba zbog toga tresnula kap; to si, odmah posle toga, pristao da te privode Ivanki i nemonom ia-Iliji; to si nagovarao petla da nikako ne slee s neba; to si uvredio skitae koji su te zvali na put do mora i natrag; to si pevao i pio nad mrtvom enom u belim prnjama, i to si je onda, onako nepokretnu i jadnu, opipao; i to si, najzad, zaeleo da umre, kad zna da se to ne sme, da to ne treba, i da je to odvratno. U njima ima mnogo ljudskog, im su mogli onoliko da te mue, pa se ne boj da ti nee oprostiti. Oni su dobri, jer kao niko na zemlji, znaju za dobra dela i velika zgreenja, za sreu i za krvave patnje. Ako se ijedan od njih uzjoguni, Ivanka i Kajica e mu rei da popusti, i ti e brzo kao ovek ii izmeu njih, i razgovarati sa svima redom o sunim godinama i o zlim vremenima. Obeae im da vie nee drati crvenu ivinu i da nikome nee priati ta ti u san dolazi. Eto, ini mi se, to znai postati ovek. Izgledalo mu je da se nikad nee dii i uspraviti na noge. Zemlja pod njim nije vie tvrda: sad je to meka ljuljaka koja nagoni san na oi. Ve ga nita ne boli; ne plai se da e mu elo, kad udari o zemlju, prsnuti nadvoje. Glava polako klone, i, pribliujui se zemlji, podsea na veliki cvet suncokreta to se povodi za suncem.
151

Nije mu jasno na kom je kraju sveta, ali zna da su mu usta puna zemlje i zgruane krvi, a u oima jo vie praine i trunja. Dogaa se neto vano, osea njegovo telo, pa treperi i gri se. Jo mu se oi nisu bile sklopile, pa je video da je petlovom krvlju celo nebo natopljeno. Ni sunce se sasvim nije videlo zaklanjali su ga veliki oblaci crvenog perja to je letelo na sve strane. ta li se ono mealo s rumenim i lakim paperjem, ta je to preskakale i vrcalo preko peruki. Da nisu to petlove kande, nokti njegovi, oi njegove, srce iskomadano njegovo. Ne, nisu to ni pahuljice. To su beli i beskrajno laki plodovi maslaka. On to sad zna. I siguran je da se na svom bregu u bolovima previja luda Mara, i da duva u ogromno struje s kog prsi meko seme. Krajikom oka video je kako beli oblaci postaju sve gui, a crveno perje sve ree i tanje. Zaboravljao je na sebe. Mutne oi s mukom i bolom pratile su petla. Ranjen i iskidan, sav od zeva i kukurikanja, krstario je nebesima. Bio je as na jednom, a as na drugom kraju belog prostora u kom se bez povratka gubilo sve to je bilo ljudsko. Taj mali, taj crveni, taj uareni avo rairenih krila. Gubei svest, poslednji put ga je uporeivao sa zmajem iz pria i bajki. Kao nikad dotle, telo mu je obuzimala topla jeza, i on je hteo sebe da prekori. Ali mu se misao gubila u slatkoj izmaglici velikog sna na pomolu. Ne voli ga toliko, hteo je da kae sebi. Nije to lepo. Zar si zaboravio ono to sam ti malopre govorio. Ne gledaj ga vie: i to smeta nekome - neka i drugi gledaju malo za njim. Jer on vie nije samo tvoj. On sad pripada svima, a naroito pravo na njega imaju oni koje boli vie no tebe. Ne ali ga vie. Jer on je tako velik, tako vaan, i tako straan, da ga ne moe oaliti obino ljudsko srce. Ne gubi oi za njim. Jer si hiljaditi koji sa zemlje gleda kako poput munje eva i zvidi nebom. Smiri srce, i pusti ga da rairenih krila splamti u visinama. Bio je svestan samo jo toga da, dok on propada s gipkom zemljom ispod sebe, negde na nekom zaaranom bregu bolovi kidaju i razdiru utrobu polunage ene koju, po svoj prilici, zovu luda Mara. Vie nita nije znao. ak ni da je zubima zagrizao zemlju. Ni da mu se u praini koprcalo prostrano i neunitivo srce.

152

28 Ljudi, kosti i psi

Umorni preko svake mere, poluivi i gotovo ludi od ege i svetlosti koja ih je proimala i pekla, Petar i Jovan leali su nasred puta. Senka divlje kruke od njih je bila daleko, krilati plod maslaka oboren i potpuno obren, i oni su mirkali gledaj ui kako se ugrej ani vetar igra sa pre vremena sazrelim struj em jema i rai. Usijanim oima, koje su bolele, arali su po poharanom nebu. Videli su i sunce to je arilo, i pleata ljenika brda to su se znojila, odiui zelenom zaparom. Osmuen nebeskom vatrom i usamljen, crneo se orao; nadletao je pranjavi put, muslimansko groblje i svadbare, i pitao. Ogladneo je, zastenja Jovan. Prituila mu vruina, gotovo jeknu Petar. Zato piti. Jovan zapreta ruke u prainu i ree: Pa kad mu je tu teko, to ne ide dalje. Njemu je bar lako. Ja da imam krila - eh, svet bi mi malen i tesan bio... a njemu se ne odlazi... ta ga zna: moda mu je ovo zaviaj, ree Petar gledajui grabljivicu kroz trepavice. Zar nebo moe da bude zaviaj, poe unjkavo Jovan. Nema se za ta ni uhvatiti. Sve prazno i belo... gore moe i srce da stane... Petar outa. Uzdra se od runih rei kojima je hteo da poklopi blebetalo iskraj sebe. Mislio sam da samo zemlja moe da bude zaviaj, nastavi stidljivo Jovan. Ne melji, odsee tiho Petar. A ta e orlu zaviaj? ree Jovan i izbei oi. Ako ima zaviaj, onda vie nije orao. Ne melji, ree Petar. Da hoe malo da se promenimo, zakuka piskavo Jovan. Ih, ala bi to bilo lepo! epao bih te kandama, pa pravo gore, na nebo. Bilo bi nam tamo divno, ravnica, brate, ravnica... a na sve strane putevi, nigde uzbrdice, nema o ta da se spotakne. Ali on nee sigurno ne voli trnje i prainu. Ptica je to. Nije ala - orao!
153

Orao se dizao sve vie i vie. Leteo je pravo, zatim se iskretao na bok, po itav trenutak dubio na otrim krilima, da bi se asak docnije odlepio od tla i vinuo u prazninu. Orao je beao od zemlje i njihovih oiju, i oni nisu uli njegovo tuno pitanje. Orla vie nije bilo ni na visinama i oni su oseali kako im praina raste po stopalima i cevanicama. Nikad ga vie neemo videti, ree Jovan. Sram ga bilo, ree Petar. Nebo je bilo puno strave, topline i orlovih krila. Jovane, poe Petar glasom ranjenika. Pomeri mi noge. Izgoree mi ovako. Pomeri ti moje, odgovori Jovan podraavajui ga. I moje gore. Ne mogu, ree Petar glasom oveka koji propada u mrak i san. Ni ja ne mogu, otee Jovan i s mukom se uzdra od smeha. Ne volim te vie, ote se Petru. Nee da mi pomeri noge... Mnogo, brate, trai, ree Jovan. Gde li sam ovo, proaputa u sebi Petar. U kakvoj to praini leim. Kakav je ovo put poda mnom kud li e me odvesti, putino, u ta li e me jo uvaliti. Sunce mi izgore i popi pamet; creva mi zapee i kou osmudi. Ko je ovo pokraj mene: i njega sunce pee, i on se topi, loj s njega kaplje i curi. Je li to moj ili neki drugi Jovan koji je da je, svejedno, i ime e mu sunce spaliti, i noge mu skoanjiti i izgoreti, i nita od njega nee ostati. Boe, zakloni me tom tvojom kljastom apom; povedi me u hlad ili me kljukni u prvu lokvu na koju nagazi; ovako vie ne mogu: tvoje nebo je prazno i ja ga se bojim; tvoje je srce pijandura i pauk koji mi iz prstiju izvlai krv. Razroki i runi boe, dosta mi je tvoje vreline i tvoje svetlosti... upava Petrova lobanja valjala se po praini mogla je i bez uzglavlja. S nje su gledale velike i zapaljene oi. Ali orla nigde nije bilo. Gde li je? apnu Petar i oseti da je na zemlji. Otiao da jede, ree Jovan. Pa da se onda malice odmori. Hteo bih jo jednom da ga ujem, ree Petar. Zaustavie dah; zamurie. I ko zna koliko bi pranjava tiina trajala da se Petar ne glasnu:
154

Ne ujem orla, ali ujem neto drugo. A zna li ta? Ne, ree Jovan. Nemamo iste ui. Petlia ujem, apnu Petar i poe tiho da plae. Onog mog, zna ti ve... srean li sam, mislio sam da se naljutio na mene i da je otiao kokokama. Siromah mali: kukurie. I njemu sunce udarilo u glavu. Perice, kliknu Jovan i otvori oi. I moj propevao. Promukao je, ali pevui. Oseam da se jedva dri na nogama, i da je pijan od vruine i svetlosti. Pazi kako je umoran i oerupan - ko mi te to oupao, deko moj. Mali moj crvenko, da li si se i ti mene ueleo. A oice, to su ti krvave. Jovan se savijao i grio. Telo mu je postajalo as mlohava opruga, as izvaljena klada, a as gomila pregrejanog mesita u krpama. Lice mu je bilo izoblieno od radosti - rastezalo se i skupljalo, i jedino su ga rei koje su odnekud iz njega probijale inile shvatljivim. Gledao je kako suze teku niz naborane Petrove obraze: meale su se s prainom i pravile crne brazde. Vruina mi je, tiho je plakao Petar. Vruina... hoe oi da mi ispadnu... Leali su, nepokretniji no ikad. Preko njihovih gotovo obnevidelih oiju prevlaila se tanka koprenica ivog sna. Petlii u grudima kukuriu, i to vie ne sluaju samo oni. Kukurikanje to jasnije je od orlovog pitanja i moe se nadaleko uti. Pesma bubri i pretvara se u bujne mlazeve puteva koji od mesta na kom lee ikljaju na sve etiri strane zemlje. Putevi prolaze kroz njihove oi to kljuaju. Putevi zuje kroz njihov zemljavi mozak. Putevi ibaju preko njihovih okotalih nogu. Putevi ostavljaju krvave tragove na njihovoj prljavoj koi. Putevi gmiu i po nebu i po zemlji. Jedan je crn i deli muslimansko groblje nadvoje -grobari nikad vie nee moi da se zagrle. Drugi je bletav i usijan, prepun maslakovih kokica i goveih balega, i gazi svadbu i svadbare pod njim se vidi samo velika Ivanka s grakama znoja oko slepoonica. etvrti kleca niz Ljenicu i stie do plave vode koju zovu more - elom svojim dotie slanu baru, a zatim se jogunasto valja preko nje. Bezbroj puteva polazi jo iz njihovih obolelih oiju, i oni ne znaju koji je od njih najdui i najlepi. Pa, oekujui da se neto vano i nenadno dogodi, mirno lee, znoje se i ute.
155

Moj petli jo pevui, proaputa Jovan. ta li mu to znai? To znai da je vreme za polazak, ree Petar. Boe, sreni li smo, ree Jovan. Ustani i pomozi mi da se dignem, ree Petar. Molim te. S kolenima i akama u praini, na putu se video Muharem. S mukom je podizao glavu, i kao da je pogledom neto traio. Pored njega su jurili gonii stoke. Prosjaki dronjavi, mali i beli od praine, mahali su bievima i motkama. Petru i Jovanu se inilo da e ga, iako iznureni i slabani, nekako zakaiti i oboriti. Iznemogao i nem, ljuljao se, i svakog trenutka mogao je elom tresnuti o zemlju. ao mi ga je, ree Jovan poto krenu. Hajde da mu pridemo. Ostavi ga, ree Petar ljutilo. Zar ne vidi, on sad plae. Oslanjajui se jedan na drugog, prodoe pored njega utke. Hramali su uz plot koji ih je delio od razjarene i pijane gomile. Nosnice su im draili topli mirisi raznih jela i rakije. Ali im ni to nije moglo zadugo zakovati oi za lonce, erpe i tepsije s pitama, mesom i pokvaenim hlebom. Pa su polako odmicali, okrenuvi glave u pravcu suprotnom od onog u kom su ili. Nimalo ih nije uzbuivala mlada, koju su svadbari tovarili i pretovarivali vencima i travama. Nije ih alostio ni tankonogi mladoenja kog su silom privodili nevesti. Jo manje im je bio smean jednooki seoski fotograf-lutalica koji je, pravei satanske grimase na crvenom i oglodanom licu, uzaludno pokuavao da naini snimak. Mladoenja je beao obigravajui oko neveste. Fotograf je trao za njim i molio ga gotovo neljudskim glasom da se samo za asak smiri; padao je na kolena onako dugaak i dronjav, i pitao, ustajao i plakao, i lice mu je dobijalo zastraujui izraz privienja. Mladoenja je beao i zapomagao, i fotograf-zanesenjak bio je nasmeeno oajan. Jovan se naglo prenu; zinu od uda. Kraj puta, ba uz plot, leala je gomila kostiju i kora hleba. Vidi, ree Jovan ushieno. Vidim, ree Petar obino. I ne kae na to nita, izbei Jovan ovje oi. Gotovo nita, ree Petar hladno.
156

Jovan se uznemiri. Stade tapkati u mestu, trljati ruke i naprazno srkati. Onda bojaljivo apnu: Kako bi bilo da unemo i naderemo se? Da se upravo nagloemo... ja bih, pravo da ti kaem, vrlo rado trpnuo koicudve... Petar ga povue za rukav. I to bi, zna, ostalo meu nama, ree Jovan i obori glavu. I niko sem tebe i mene... Zar ne vidi da je to ostavljeno psima? Vidim, ali bih strpao u dep dve-tri koske. Da glouckamo usput. Pa to je psima ostavljeno, ree tuno i odluno Petar. A mi smo nekakvi ljudi, do avola! Jesmo, proaputa Jovan ne skidajui pogled s gomile otpadaka. Mislim da smo... da smo nekakvi ljudi... Pa zar bi bilo lepo psima obrok da pojedemo? Ne bi bilo lepo, ree Jovan razvlaei re po re. Onda ne zijaj vie, ree Petar. Vrat e ustuknuti. Da me ne uhvati na ono kako smo ljudi, a ne psi, ne bih se lake ale dizao iza onog plota poe da guna Jovan. Ali, ti tvrdi da smo nekakvi ljudi, je li, pa neka ti bude. Da li i ovo da ostane meu nama? ... Dugo su mileli putem, nita ne govorei. Ej, prosjaci! Ej, vidite li ta vam nosim! ovek koji je vikao za njima nosio je u naruju velik i pljosnat hleb. I kretao je preko njega kao preko spasonosnog tita: Ej, brao! Ej, drugari! Stanite! Mlada hoe ovim hlebom da vas daruje! Zar me ne ujete, brao... Petar i Jovan sluali su kako umi gladna reka. ovek otkotrlja hleb niza stranu, lupi kapom po praini, sono opsova i zadimi natrag. Stigavi na mesto gde je put skretao ulevo, pravei lakat koji je zalazio u reku, ljudi se pogledae. Gledali su se dugo - podsealo je to na nemo presliavanje. Celog dana nisu se jedan drugome tako zagledali u oi. Petru zadrhta brada; niz jagodice potekoe suze. Bio je miran, i drao je ruke na trbuhu. to plae? upita ga Jovan.
157

Petar tiho zajeca. Jovan se uplai da e mu drugar pasti; zadra gaDa te nisam uvredio? poe Jovan unjkavo. Gad sam ja veliki, pa sam moda neto runo izvalio. Nisi me uvredio, promuca Petar. Ti si dobar. Pa to onda plae? upita zabrinuto Jovan i razdvoji obrve. Boli me... mnogo me boli, sricao je Petar. A ta te to boli? kmeknu Jovan i unese mu se u lice. To to smo... to smo ljudi... Eh, ree Jovan i oseti kako mu suze bvlaie trepavice. Vano je da smo zdravi i itavi. Zna, prepao si me. Posumnjao sam da te opet zaboleo zub. Topla jeza prostruja Jovanovim telom. On se skupi i poe da cvili. A to ti plae? brzo e Petar mrkui. I mene boli, jedva izgovori Jovan. Boli me ono to smo ljudi... i to me vie boli no tebe. Jer se ja, da nije tebe, ne bih ni trudio da budem ovek... Smiri se, dobri i valjivi moj deko, ree Petar i zagrli ga. Hajde, prestani da cmizdri. Slinavi moj, pogledaj me. Ne mogu, mnogo me boli... Pa proi e, zaboga, proi e, otezao je Petar. Nee, ree Jovan jogunasto. Dok god smo zajedno, to e nas obojicu boleti. Naroito mene. Jer ja sam ovek samo zato to sam s tobom. A im bih se od tebe odvojio - izjednaio bih se s najpoganijom svinjom. I onda me nita ne bi peklo. Pa ni ja ne bih toliko navaljivao da budemo estiti i da ostanemo ljudi da se nisam s tobom uputio, zastenja Petar i oseti novu bujicu suza. Mnoge stvari ja samo radi tebe inim, da zna. I ko zna ta bih sve inio da me nije stid od tebe... A zna li se koliko sve to moe potrajati? brino e Jovan. Ne zna se, ree Petar. to se ti stidi od mene kad se ja ne stidim od tebe? mrknu Jovan. Debeljko moj, poe neno Petar. Ispravi se. Zgurio si se kao neka babetina. De, posluaj me. Jovan podie glavu. Obrisae jedan drugome suze.
158

Hou da ti se poverim, ree Petar plano. Ovo to e sad uti, moda ti nikad nisam rekao. Jovan zasuka vrat; naulji uvo. Nikad nisam ovoliko bio gladan, ree Petar. A nigde kue u blizini, ree Jovan. Pa ta da radim ako me i dalje bude ovako muilo? Ja u se snai, ree znaajno Jovan i izvede udan pokret rukom. Neu ni da prosi ni da krade, ree Petar. Ako te budem video da si prema nekome pruio ruku, pljunuu te. A onda u uzeti makaze i odsei ti prste. Jesi li me razumeo? Stalno ti govorim da je jelo najvanija stvar, ree Jovan i rukavom obrisa znoj s ela. A meni se esto ini da nita nije najvanije, ree Petar. Boli li te ono jo? upita Jovan poto se privi uza nj. Boli, proaputa Petar. I mene, ree plano Jovan. Iskoen sav, podignute glave i zasukanog vrata, Petar je stajao nasred puta. Vilica razjapljenih i ruku rairenih, raskoraen i bez snage da se pomeri, da krene, zurio je u vrelu pusto neba. Bualo mu je u glavi. Oseao je kako mu se kuvaju oi. Sunce ga je dralo prikovanog za zemlju i on je ridajui aputao: Ako me glad ovako dugo bude muila, morau da te pojedem. Jovan je tapkao u mestu i brisao suze. Jesi li uo: poeu da te jedem, graknu Petar. Pa dobro, ree Jovan mirno. Jedi. ta ja tu mogu. Ne znam samo s koje strane da te nanem, ree Petar. Odozgo ili odozdo. Jovan je sve grevitije plakao. Nad njega se nadnosio dugaki, crni i oglodani ovek, i njega je poinjao da obuzima slatki strah od glasa koji je podrhtavao: Deko moj, reci s koje strane da ponem. S koje god hoe, ree Jovan. Svejedno mi je. Poeu od glave, nastavi Petar jecajui. Skrcau je kao lenik. Zatim u ti pojesti ruke: otkinem ih i zaas ih nema! Bez njih e biti bolji - nee imati ime da prosi i da ini druge prljavtine. Razume li: prvo glavu, a onda ruke!
159

Razumem, glasnu se Jovan. Zatim na red dolaze plea, lea i rebra, zacvile Petar iznemoglo. Ceo trup u ti za tili as smazati. Izderem iz tebe srce i svu iznutricu i sve to strpam sebi u trbuh. I creva, i krv, i sve! Sve u da poderem, i od tebe nee ostati ni traga! Drhui, Petar je manijaki obletao oko Jovana. Unosio mu se u lice, krgutao i guio se u suzama. Jecao je i tucao, i lice mu je dobijalo nestvaran izraz. Jovan je bio neutean. Petar pade na kolena i obgrli mu noge. Plakao je dole. A onda u ove noge da savaem. Jednu za drugom. I tebe vie nee biti. Sem mene, niko te se ni setiti nee. A mene e gristi savest to sam te odjednom pojeo, i to te nisam ostavio da i dalje skita... Neka bude kako ti kae, apnu Jovan. Ali te molim da mi ostavi noge. Sve drugo pojedi, a njih nemoj. to ti je ba do njih toliko stalo? tuknu Petar i podie glavu s Jovanovih kolena. Jako mi ih je ao, poe Jovan pravei rukama udne i gotovo neshvatljive pokrete. Uvek sam nekako do njih drao. Pa mi uini: ostavi ih. Zna, kad mene ne bude bilo, kad ne bude bilo koe i rebara, ruku i glave, neka one mesto mene skitaju. Do mora i natrag, pa opet iz poetka... Petar ga je gledao s uenjem. Neka lutaju moje noice, nastavi zanesenjaki Jovan mrdajui prstima. Jedna pored druge. Nisu im potrebni ni glava ni mozak. Trupa, vrata i ruku uvek su se gadile. Srce im, dodue, ne bi bilo suvino, ali i bez njega mogu. Moje gadne i zlatne noge... one su dobre - nisu kao ruke koje su navikle da prose, da se biju, i da ine ostale gadluke. One, sirote, samo idu i idu ... gmiu kao debeli crvi... I nita ti pod milim bogom ne znaju. I nose srce i oi ako ih gde u blizini ima... Posluau te, ree Petar sleeno i priljubi elo uz Jovanova kolena. Ali znaj da nikom drugom tako neto ne bih uinio. Tebi moram jer si mi brat. Uiniu kako eli, ostaviu ti ih, pa neka ih avoli nose kud im padne na pamet. Velika ti hvala, zaplaka se Jovan. Ti si zaista moj brat, moj jedini i najbolji brat. I budi siguran da u ti i posle, kad me ne bude
160

bilo, biti zahvalan. Veito zahvalan. Pominjau te svuda, i govoriu da je samo tvojom zaslugom od mene neto ostalo. A posle toga niko nee moi da te zaboravi. Zbog tebe vredi biti ovek, ree Petar. I zbog tebe vredi imati noge, ree Jovan. Okrenue se. Lepo se videla svadba. Igralo se i pevalo kao i na poetku. Fotograf-arobnjak po stoti put je kljocao aparatom, koji je od sveta, sunca i namrgoene Ivanke krila crna i iskrpljena marama. Mladoenje nije bilo ni meu decom. Sine, vikala je starica. I ljudi su ga panino traili. Sine moj dobri, kriala je majka, sine moj lepi, odazovi se. Niko nije mogao da ga nae. Starica je jo dugo kriala; zapomagala je. Tukla se u grudi i glavu proklinjui i dan kad ga je rodila. Ali sina nigde nije bilo, i pogrbljenoj starici ostajalo je samo da vie, da ga zove, da se spotie, i da pada. Starac nekakav uzeti gledao je velikim i crnim oima iznad gomile. Ni sam avo ne bi pogodio u koga je to piljio, i za kim plakao. Raskopan i pranjav, oputen sav, rukama dodirujui zemlju, sedeo je u visokoj stolici od bukovine. Svadbari su oko njega skakali, pitali i vritali. Vukli su ga za nos; pljuvali su mu u brkove. Malo dalje, nasred puta, videli su Muharema. Nije mogao da se digne. Kleao je i gledao prema svadbi. Ridao je i grebao upalo i izbolovano lice. Vikao je, ali ne tako glasno da bi ga i oni koji su jeli, pili i pevali mogli uti: Brao, kriv sam... oprostite mi... i ne ostavljajte me... hteo sam da se izjednaim s vama, i da postanem ovek... Nisu ga primeivali ak ni grobari. Oni nisu ni mogli nita uti - toliko su bili pijani i uplakani. Ni srca svoja nisu traili - toliko su bili mali. Sva srea to su bili zagrljeni - drukije ih Petar i Jovan ne bi ni videli. Ispred njih je bletao najistiji teret koji su dotad nosili ljudi. Toliko je sijao da je liio na neko drugo, na neko malo sunce; toliko je bio beo da se u nj nije moglo dugo gledati. Podigoe oi. I videe da nebo poinje da se muti. Beli oblaci maslaka motali su se jedan oko drugog kao uzljueni rojevi pela. I nebo brzo izgubi plavetnilo i visinu. Maslaka je bilo vie no na gori lista, vie no trave - bilo ga je koliko i vazduha. Bilo ga je toliko da nisu mogli videti ni groblje s belim tovarom, ni crnog oveka koji je kleao pred svadbom kao
161

pred hramom, ni mnoge svadbare koji su malopre poeli da zavrzuju kolo ba oko onog uzetog starca. Maslaka je bilo sve vie, i oni su poinjali da se plae. A nisu ni slutili da dotad najei i najotrovniji bolovi cepaju i haraju utrobu polunage ene; i da od njenog bola tuguje i sama zemlja, onaj breg nad putem, da pati, da se srami i otvara - dako joj tako muke bar za trenutak prestanu. Jo manje bi poverovali da plae, da grli trnje i umsko cvee, i da duva u naruja poznog maslaka. ula se pesma. Dolazila je sa svih strana: i ispod zemlje, i s neba, i iz ume, i sa rekom. Oslukivali su - pevali su petlii u grudima; pitali su svi orlovi koje su dotad u visinama i iznad drumova videli; kukurikao je crveni petao onog oveka s bradicom i briima kog su malopre mimoili, kukurikao i zevao, i sipao oko sebe krv, vatru i perje; njiskali su i rzali oznojeni konji; neslono, ko u klinac a ko u plou, pevali su svadbari. Ceo taj pregrejani urnebes toio im se u mozak, klinio im se u meso. Nisu vie razlikovali pesmu od kuknjave. inilo im se da i oni sami kukuriu, da piste kao onaj orao, i da su deli te opte, te velike i kljuale pesme. Od maslaka se vie ni sunce nije videlo: sa mesta gde je trebalo da se nalazi dopirale su najrunija pesma i najprodornija dernjava. Zar ne vidi da sam te naeo? apnu grozniavo Petar. Samo ti jedi, jedva odgovori Jovan. Ve sam ti skrcao glavu, dodade Petar gotovo u bunilu. Sad su na redu vrat i rebra... Jesam li ti gorak? upita Jovan i spotae se. Pribliio sam ti se srcu, zavapi Petar. Videe ta e biti od tebe. Samo se dri vrsto, i nemoj da padne... eto, tako... Jovan je beznadenije plakao. Hramali su, zagrljeni. Pleli su korake sporo. Probijali su se kroz opipljivu, gustu pesmu i maslaak tee no kroz korov, no kroz oblake. A put je, i ispred njih i iza njih, bio izrovan i beo.

162