VI

ПРЕКО ВЕЛИКОГ ГРАДИШТА И ГОЛУПЦА

ДУЖ РИМСКОГ ЛИМЕСА КА ДОЊЕМ МИЛАНОВЦУ

Безброј пута опевани Голубац! Који се путник Дунавом није

дивио његовој тешко приступачној тврђави са многим кулама? На
жалост, бродови пролазе мимо ње без задржавања. Као важног чувара
римског дунавског пута хтео сам једном да je ипак изближе упознам, и
у октобру 1887. пошао сам онамо колима из Пожаревца с његовим
увек предусретљивим окружним инжењером.
Идући путем ка Великом Градишту, завршеним 1869. и дугим
30 km, c којим ће паралелно ићи и пројектована железничка пруга,
најпре смо између Бабушнице и Братинца прешли Млаву, затим смо
благом узбрдицом стигли на повисок плато који je одваја од долине
Пека и за непуна два сата до Мајиловца, где ме je неколико красних
сељачких кућа изненадило не мање од чврстих камених пропуста за
воду. Нешто северније, скривена у свежем зеленилу шумовитог
кланца, лежи црквица Св. Николе, која je припадала некадашњем
манастиру Нимник. Предање каже да ју je изградио цар Лазар, a кнез
Милош ју je 1825. обновио као мирску цркву. Брежуљци живог песка,
који се, без иједне травчице, од Бискупља на обали Дунава протежу
негде све до Тимока, живо одударају од зеленила дивних воћњака и
винограда богатог Тополовника и Градишта на ушћу Пека, у које смо
ускоро стигли. Већ по његовој дугој чаршији приметио сам да je ту
била на делу нека добра домаћинска рука, a још лепше приватне куће и
магазе изненадиле су ме на Великој пијаци, где смо свратили у једно
беспрекорно одржавано свратиште за госте.
Кад je гајење свилене бубе било у пожаревачком округу још у
пуном јеку, Велико Градиште je било сабиралиште чахура произведе-
них у селима. И данас je оно значајан трговински центар за вино, жито
и свиње; његова скела и пошта спадају међу важније на српском
Дунаву. Године 1879. je овај град, који je 1901. имао 3 167 душа у 629
кућа, био погођен јаким земљотресом, na je тада тешко оштећен и
торањ цркве Св. архистратига Гаврила, која je саграђена 1847. Међу-
тим, најимућнији трговац у граду, скупштински посланик и председник

13 Србија, земља и становништво 1У.З

општине Рафаило Рафаиловић, у сарадњи с општинским инжењером
Кучевским из Варшаве, који je овде ангажован на три године, много je
учинио да се торањ опет подигне. Градска штедионица имала je већ
1895. промет од близу 12 милиона динара. Град плаћа једног лекара,
има апотеку, коју je изврсно уредио Мађар Драшкоци, нову школску
зграду за нижу гимназију, у којој ради пет наставника, основну школу
са осам учитеља и три учитељице итд. У пратњи општинских часника,
попео сам се на веома примитивну скелу постављену око торња који се
поправљао и за ову мало непромишљену смелост био награђен дивним
погледом на голубачке и мађарске висове на другој страни Дунава.
Већ се смркавало кад смо с неком шареном пратњом стигли у
виноград председника општине, где нас je очекивала импровизована
берба. И старо и младо из најбољих породица варошице већ се било
сместило на ћилиме и јастучиће испод и између воћака, док су око
цвећем украшеног и богато постављеног стола гореле велике ватре.
На столу се сијао печени ован тек скинут с ражња. Поп je благословио
јело и пиће, које се точило из великог бурета. Здравице свих врста
зачињавале су обед, a кад сам подигао чашу за напредак вароши и у
здравље ваљаног кмета, весеље je ускипело до врхунца. Младеж je
запевала и повела коло, a један гуслар и цигански оркестар нису давали
ушима и ногама ни часка одмора. Најзад je дошао и час повратка по
месечини и уз светло лампиона. У новој кући председника општине,
опремљеној лепим намештајем и сликама, са прозорима у шареном
стаклу, послужена je кафа и настављена игра уз музику клавира. Видео
сам, упркос политичким превирањима у земљи, да се одвајкада чувена
српска гостољубивост ни у чему није изменила; било je то вече које ми
je остало у пријатној успомени и за које сам имао да захвалим госпо-
дину Рафаилу.
Следећи дан je био посвећен античким остацима у Градишту. У
имену речице Пек, римског Picnusa, остао je траг имена оног народа
који je овај крај настањивао у време Птолемеја. Важно насеље Пин-
кум јавља се на Појтингеровој табли као »Punicum«, удаљен 13 миља
од Виминацијума. Ова удаљеност одговара месту које се налази на
неколико миља од Великог Градишта на ушћу Пека.1 Гроф Марсиљи
je скицирао кастел са четири округле истурене угаоне куле, на левој
обали Пека, где je и инжењеријски капетан фон Обшелвиц 1720. унео
на карту »Grdiste«. Ja сам још 1861. видео јаке камене зидове на
страни окренутој Дунаву, затим многобројне опеке са жигом LEG.
2
VII. С1., као и приватне , и многе кровне плоче. У кући трговца
Марковића показан ми je различит новац из времена Царства, један
3 4
заветни камен и рељеф са Ахилом који вуче Хектора везана за кола ,
1
На нав. месту, I, Tab. V, названа Gradisca; y тексту се не помињу куле.
2
С. I. L. III, Suppl. Fase. II, 8277.
3
С. I. L. III, No. 6298; »Старинар«, III, и С. I. L. III, Suppl. Fase. II, No. 8098.
4
Мој цртеж y Römische Funde in Serbien, Mitteil, d. k. Akad. d. Wiss., Bd. XXXVI.

194
ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ, рељеф - Ахил
вуче Хектора.

који je касније предат Београдском музеју и који je занимљив и због

тога што je познат врло мали број римских скулптура које приказују
тај призор; на левој страни рељефа виде се, као локална позадина,
зидови Троје.
Кад сам у октобру 1887. поново посетио Градиште, видео сам у
згради општине три вазе и један прстен, који су, како ми je рекао
водитељ радова градски инжењер Кучински, нађени кад je приликом
копања темеља за нову школску зграду у априлу 1887. откопано и
отворено једанаест римских гробница. У некима од њих су, у ковче-
зима од камених плоча дубоким један метар, са поклопцима у облику
крова, нађени скелети комплетни до последње кошчице. У дворишту
старе гимназије лежи један заветни камен са знатно оштећеним натпи-
сом, градски инжењер поседује мале керамичке посуде, апотекар
много новчића - готово све je то нађено у Градишту. Најлепша од свих
досад познатих античких ископина нађена.је код каструма, кад je c
његових зидина скинута камена облога. Била je то једна мала статуета
Меркура, која je, како сам после силног распитивања сазнао, слично
другим бронзаним предметима - међу њима један мали Бах, красан
Зевс, схематски рађена Нике5 итд. — преко пештанских и београдских
посредника доспела у Трауову збирку у Бечу, где сам je и сам видео.
Као главно складиште производа од метала у области Пека, о
чему се опширније говори у глави VIII, имао je Пинкум и привредни
значај. Више путева из унутрашњости водило je ка његовој луци, na je
стога ово богато насеље, које су, према Not. Imp., y V веку обезбеђи-
вали далматински и други коњаници, било заштићено и једним касте-
лом на левој обали Дунава. Марсиљи je још видео његове зидине код
мађарског места Пожежена.6
Пре петнаестак година je 7 km дуги пут од Градишта до Голупца
дигнут на ранг окружног пута. Он je сад заиста изврстан и пролази,
5
Arch.-epigr. Mitt. II, 154 и даље.
6
На нав. месту, II, Tab. I.

13* 195
 пошто пређе преко Пека, који се овде пробија кроз високи лесни
нанос, кроз највеће и најбогатије село у срезу (1895: 1330 душа у 218
кућа), које већ више од сто година има цркву Св. Богородице и које je
ту недавно своје старо име Бикотинац променило у Браничево (стр.
186 и даље). Тамошња необично плодна земља, на којој живе Срби и
Власи, тако je на цени да се за једно јутро оранице за кукуруз плаћа
200 дуката; та би цена била још виша да лесна тераса која се пружа
према Дунаву није у сталном померању; овом злу се покушава доско-
чити сађењем багрема и врбе, али досад без резултата. Многим па-
леонтолошким налазима у овдашњем лесу недавно je додат и један
мамутов зуб нађен код Винче. Заобишли смо голе брежуљке живог
песка код села Усје и ускоро се зауставили пред механом у Голупцу,
који се такође наслања на сличне пешчане наносе.
Среска варошица, која je тако рећи до јуче била још село и 1895.
имала 1553 становника у 293 куће, није са своје две дуге улице имала
никакву посебну драж. Њени чиновници, угледнији људи и члан Скуп-
штине Риста Поповић показали су се утолико предусретљивији. У
њиховом друштву посетио сам црквицу Св. Николе, саграђену 1843, и
школу, у којој су у четири разреда један учитељ и једна учитељица
радили са 90 дечака и 30 девојчица. На пристаништу су стајала уси-
дрена два шлепа, натоварена за Мађарску житом из области Пека, за
које се и Бајлонијев парни млин појављивао као купац, и стоком из
планинских влашких села; у добрим годинама тамо одлазе 6-8 шле-
пова. Пошто je чаршија мала и непрометна, становништво задовољава
своје скромне потребе гајењем жита и уносним рибарством. Близу
цркве провирује из земље некакав слој угља, али он je и сувише слаб да
би се његова експлоатација исплатила. Мада Голубац, као што се види,
располаже само незнатним приходима, a уз то га je 1876. задесила
тешка поплава и три године касније земљотрес, започео je изградњу
кеја, калдрмисао je своје улице, па и у градњи кућа види се осетан
напредак.
У старо српско време у овом крају je резидирао зет кнеза Лазара,
намесник за области Река, Звижд, Хомоље и Пореч (данашња млавска
и поречка област). У Дворишту, на Снеготинском потоку, стајали су
његови »двори«, код суседног села Малешева био je његов град, a код
манастира Туман, који je он основао, налазило се његово купалиште.
7
Хтео сам баш да видим да ли ово предање које je објавио др Медовић
и поновио Милићевић има неког основа.
Кроз пожњевена поља и један пријатан шумовит кланац брзо смо
93 одмицали ка манастиру Туман, удаљеном 11 km. У време косовске
битке ту je y скровитој ћелији живео старац Созим и Милош Обилић je
имао ту несрећу да je за време лова једном залуталом стрелом убио
побожног испосника. Ради покајања Милош je 1389. на месту где je
7
»Гласник«, Београд, 1852, стр. 195.

196
 Купалиште Милоша Обилића на
Туманској реци.

Созим пао саградио једну богомољу. Али за време градње чуо je да му

неки надземаљски глас довикује: »Ту мани!«(ту прекини). И заиста je
убрзо потом добио царев позив да се лаћа оружја, јер се приближавала
турска најезда. На Косову je Милош убио султана Мурата и тај подвиг,
који га je учинио народним јунаком опеваним у многим песмама,
платио je животом, a његова. много касније завршена црквица добила
je име »Туман«. Тако нам je предање о оснивању манастира испричао
тадашњи намесник Сава Михаиловић. Из скорије прошлости овог
манастира знамо да je Максим Радовић, обилазећи београдску епар-
8
хију 1733, за време аустријске окупације Србије, нашао манастирску
цркву Св. арханђела Михаила споља и изнутра запуштену, са једним
јединим калуђером, Херцеговцем Исаијом; међу књигама манастир je
имао и један вреднији »Законик српски«, писан на Атосу, али сва моја
питања о њему остала су без одговора.
Црквицу, која je већ била склона паду, из темеља je 1883. рестау-
рирао инжењер Чермак. Још раније дограђени нартекс с малим звони-
ком и свежа бела боја дају грађевини сасвим модеран изглед. Само јој
je унутрашњост са полукружним олтарским узвишењем и бочним
апсидама с уским отворима за светлост сачувала византијски стил, који
8
Ha нав. месту, »Гласник«, св. 56.

197
није нарушен ни новим иконостасом рађеним 1833. У зидној ниши
десно од главног улаза почивају у једној тумби посмртни остаци
испосника Созима, који, проглашен за чудотворца, привлачи на дан
црквеног сабора, о Великој Госпојини, многе вернике и манастиру
обезбеђује обилате дарове и прилоге. Манастирска парохија обухва-
тала je 7 села са 2785 душа, његов посед 6 хектара њива и ливада, 2,60
хектара винограда и 1600 хектара шуме. Годишњи расходи су изно-
сили 4500, приходи 5000 и готовина 3500 динара.9 Пошто уз то иде и
поприлично стоке, живине, кошница, воћака итд., очигледно je да су
два туманска духовника материјално добро збринута, a што игуман
плаћа држави прописани порез тек после неколико опомена и жалби,
то се, као и на другим местима, чини ради тога да манастир не би
наредне године био распоређен у вишу пореску класу. Последњи
архимандрит, Јефтимија, који од 1880. почива под једном црвеном
мермерном плочом поред цркве, оставио je манастир у сређеним
приликама, што je похвале вредно, јер није редак случај да се мана-
стирске старешине више брину о својим личним интересима. Пријемну
просторију удобно уређеног манастирског конака украшавају пор-
трети руског цара, митрополита Михаила и др. Сава нас je позвао на
једну на брзину спремљену закуску. Јело и пиће, које je служила једна
млада жена која није била »његова сестра«, били су врло укусни, a
узгредне жалбе Савине да су пореске власти његов манастир распоре-
диле у сувише високу класу изазивале су веселост и, изгледа, нису
успевале да гану чиновнике који су ме пратили. Кад би некако испо-
сник Созим могао да се пробуди и мало провири из своје гробнице, не
би могао да се начуди променама до којих je за ових пет стотина година
дошло у начину калуђерског живота!
Није искључено да у погледу комфора својих резиденција наме-
сници кнеза Лазара нису постављали више захтеве ни од најскромнијег
данашњег начелника у Србији. Умити се под ведрим небом, на хладном
извору, како je то чинио Милош Обилић, данас je, изгледа, пријатно
10
само очврслим присницијанцима. Очекивао сам да видим остатке
неког купатила, али нас je »брат« Сава повео уз крш низ који се
обрушавала Туманска река и кад смо стигли до једног дивље роман-
тичног места, где je вода, падајући низ једну кречњачку стену, изду-
била у њеном подножју поред неколико мањих јамица и једну повећу
налик на каду, наш водич показа руком на њу и рече: »Ево Милошеве
бање!« Мало разочаран, скицирао сам ову природну слику, на западу
испуњену буковом и церовом шумом, a ca истока уоквирену оголелим
обронцима Тилве. Слично сам прошао и кад сам се на повратку, у
Дворишту и у Малешеву, распитивао за остатке »двора« и »главног
9
Податке о непокретној имовини манастира у Краљевини Србији узео сам из брижљиво
писаног рада Богољуба Јовановића, »Гласник«, св. 62, 1885.
10
Присталице Присница (Vinzenz Priessnitz, 1799-1851), који je проповедао челичење
организма хладним облозима и купањем у хладној води. (Нап. прев.)

198
ГОЛУБАЦ, римска бронзана здела.

двора« Милоша Обилића. Ако су икада постојали - a Медовићев

сведок тврди да je 1810. још видео темеље »двора« - они су отада
нестали. Сељаци кажу да их тамо није ни било. С друге стране се опет
прича да су на Малом церју налажени опеке и метални новац о чијем
пореклу нико ништа није умео да каже. Ризикујући да свом регистру
искустава додам још један промашај, предложио сам господину Чер-
маку да на коњима пођемо на брдо. На окретним пандурским коњима
ишли смо брзо кроз бескрајно дуго село ка циљу нашег путовања на
Малом церју, на висини од око 450 метара.
Расути комади опеке поред пута били су већином римског поре-
кла. Ускоро су се, дуж једног густо зараслог потока, почели јављати
све чешће, па сам помислио да се крећемо трасом неког римског пута
који je повезивао важне тврђаве на Дунаву са Голупцем и Брњицом.
На платоу брда нашао сам у траву зарасле темеље једног малог
кастела, који га je штитио. Сумње више није било. На постављање ове
кратке брдске трасе Римљани су били принуђени због непроходности
стрмина Беле стене на западном улазу у дунавски теснац. Као и раније,
и данас се овај заобилазни пут користи као једина копнена веза између
Голупца и Добре, преко Криваче. 11 Овде сам открио један важан део
римског подунавског војног пута, који ми je битно олакшао утврђи-
вање његових даљих пунктова.
На Појтингеровој табли следи на дунавском лимесу према Пуни-
куму (сагласно са бројем миља XIV који се јавља у Itin. Ant. између
Виминацијумаи »Сиррае«) НмиљаудаљениУЈсоСиррае.Овимрелаци-
јама тачно одговара низводни Голубац, што оправдава моје поста-
вљање Сиррае код њега, као и постављање Пуникума код Градишта.
После тога je и Киперт обе ове станице идентификовао с овим ме-
стима. У варошици Голубац нашао сам остатке римског насеља очу-
ване много боље него на већини других пунктова на Дунаву; нека-
дашња повезаност његових одвојених делова лако се могла уочити.
Западно од новог кеја наишао сам на темеље већих римских грађевина,
које су се у дугој линији низале све до првих кућа данашње вароши. Ту
11
Ha k. u. k. Generalstabskarte, изд. 1881, нема овог села.

199
су свакако биле лука и трговачка четврт, која се наслањала на
оближњу јужну узвишицу, на којој сам на истакнутом положају нашао
и кастел са квадратном основом. Он спада у веће кастеле мезијског
дунавског лимеса, имао je 2,5 m дебеле и 180 m дуге чеоне зидине,
које, на појединим местима очуване и са потпуном спољном каменом
облогом, сведоче о изванредној грађевинској техници. Тиме се оповр-
гава Карићево саопштење13 да je римска тврђава нестала без трага (!).
Напротив, у средишту кастела открио сам остатке једне квадратне
грађевине, можда преторијума, и код северног зида остатке неке друге,
који су преко зида залазили у данашњи виноград Стеве Илића. Овај ме
je уверавао да пијуком врло често удара у тврде зидине и да се при
копању појављују оружје, новац, бронзани предмети, делови грнчарије
итд. Као потврду за то донео ми je овде нацртану, богато орнаменти-
сану бронзану зделу, пречника 23 cm и високу 9 cm, и замолио ме да je
примим за успомену. С друге стране сам добио један врх копља, новац
и отиске интаглија, чији фигурални прикази нису без уметничке вре-
дности. У сагласности са списком гарнизона у Not. imp., већи део опека
које сам видео око кастела носио je жиг Leg. VII. С1., чија се посадна
територија на источној страни овде завршавала.
Мада су многи занимљиви антички предмети из Голупца стигли у
Београдски музеј, поред осталог и сребрне цеви дужине 15-30 и
пречника 2—3 cm, које су недавно ископане на терену каструма, изве-
сно je да их тамо има још много више. Ако поједини покушаји, као оно
отварање двојне гробнице предузето 1884, нису осим опека са жигом
PALSEV донели никакве вредније резултате, то не значи да их ни
убудуће неће бити.
Три километра североисточно од Купа, пратећи уски обални по-
јас, спушта се Велика чука једном стрмом стеном према Дунаву, a на
тој стени лежи, као насађен, Голубачки град. Да ли он крије трагове
неке античке основе и којој епохи припадају његове зидине и куле, то
je био први задатак моје планиране археолошке вожње Дунавом до
Милановца, за коју je на новом голубачком кеју опремљен један
огроман чамац. Залиха хране, буренце вина, чутуре с ракијом, сандуци
и асуре — све се то слагало под брижном руком љубазног бродовла-
сника Алексе Т. Благојевића, који код Добре сече шуму и утоварује
дрва, na je и мене позвао тамо. Он важи за најбогатијег човека у месту,
na je и на изборима 1894. с великом већином победио радикалског
кандидата, ранијег посланика Ристу Поповића. Наш чамац je више
личио на неки гусарски чун него на транспортно средство експедиције
каква je била наша. Поред четири прекаљена и препланула веслача,
наоружана пиштољима, и крманоша, људине закићене револвером и
огромним ханџаром, у чамцу су се налазили срески начелник, његов
12
Вероватно идентичан с једним у »Gradisca« y Марсиљијевом Danubius-y, св. II, таб. V.
• Србија, 869; свакако није засновано на аутопсији.

200
 ГОЛУБАЦ, скица и основа тврђаве.

писар, један детектив и два пушкама острагушама наоружана жан-

дарма, који су носили револверску муницију за све. Тек касније сам
сазнао зашто су биле предузете ове необичне мере предострожности.
Најзад je све било спремно и наша посада je узвикнула своје:
»Помози, свети Никола!«, трипут се прекрстила и снажно завеслала.
Сликовити пејзажи су се брзо смењивали. Близу Циганских винограда
лискуновити шкриљци пробијају пешчану терасу, a ускоро je поново
потпуно прекрива кречњак, који се пење ка све вишим стенама. После
пола часа вожње пристали смо уз моћно подножје живописне руше-
вине. За зидине овог града везане су маштовито кићене легенде, које
су се испредале и преносиле у народним песмама. То не изненађује у
земљи где су догађаји из времена косовске битке, судбоносне за српску
државу, па и много ближа историјска збивања замагљени разним

201
 митским примесама. Сељаци из околине причају: двор je саградила кћи
једног српског кнеза, a y највишој кули je била затворена грчка царица
лепа Јелена; своје српско име, као и турско истог значења (Gögerginlik
= Голубарник), двор je добио по многим љубавним згодама које су се у
њему одигравале. По најраширенијој причи неки турски паша са
Голубачког града затворио je своју неверну жену у кулу која je некад
постојала на врху стене Бабакај (баба каја = баба која се каје) у
кориту Дунава и осудио je на смрт глађу. Ленауов пашеног, А. X.
Schurz (y: Ludwig Foglar, Donausagen, 317), опевао je њену љубав и
патњу:

Eine Frau goldgelber Haare Noch sein Haupt ein Janitschare

Untreu war befunden; Bracht in wenig Stunden,
Ihr Geliebter, ein Magyare, Und als Schmuck war — o Barbare!
Aber war verschwunden. Es ihr umgebunden. — Babakay!

Auf den Fels die Ungetreue Und ihm stets aufs neue,
Liess der Aga bringen; Wonnegirrend, singen;
Da nun mag ohn' alle Scheue Oder aber, fühlt sie Reue,
Sie das Haupt umschlingen, In die Donau springen! - Babakay!14

У следећим строфама турска Андромаха бира хладни гроб, и

отуда име тврдој стени »Бабакај« (баба, кај се; жено, кај се). Међутим,
према неком другом тумачењу, име долази од турског: баба (отац) и
каи (камен).
Као чврст чувар првог дела теснаца изнад Ђердапа, Голубачки
град je спречавао продор у Мали Ђердап, који je био само делимично
проходан за пешачке трупе на десној обали реке. Као што много-
бројни налази показују, већ Римљани су на овом стратегијски врло
важном сектору имали једно истурено утврђење које je припадало
Купама, чије су остатке, како сам то на неколико места утврдио,
95 користили и Срби и Турци за доградњу свог града. Његов општи изглед
и тлоцрт, који су овде дати15, живо подсећају на ликијску Пинару.16
14
Једна жена златне косе, Јањичар je ипак брзо
Неверство je починила; Њега негде сустигао
Њен љубавник, Мађар неки, И главу му - о, варвара!
Без трага се изгубио. Њојзи о врат обесио -
Бабакај!
Неверницу ага води И свом мужу у љубави
На литицу усред воде, Са ужитком песму вити;
Где без страха главу своју Или може, покајнички,
Може ипак сачувати У Дунав се утопити —
Бабакај!

15
Према мојој копији двају цртежа из XVIII века сачуваних у бечком Ратном архиву.
1
Otto Berndorf und George Niemann, Reisen in Lykien und Karien, I, 54.

202
Пет сектора са девет кула и са кренелираним куртинама степенасто су
изграђени од саме речне обале до врха стене. Преко широког рова
премошћеног једним мостом и преко јаког бедема доспео сам на
главну капију са шиљатим сводом, са чије се десне стране налази
округла кула са зупчастим отворима на врху, a c леве шестоугаона
кула; кулу за воду, која je такође шестоугаона, украшавају поред два
турска натписа уграђене камене кугле, a предвориште оживљава зеле-
нило великих ораха, које пријатно одудара од сивила стена и зидина.
Друга капија води у средње двориште, заштићено високим кулама.
Није било лако из овог пролазног утврђења доспети у горње, које има
облик четвороугла с неједнаким странама, a изграђено je на заравни
стене високе 70 m и завршава се високом округлом кулом осматрачни-
цом, постављеном на ширу осмоугаону, која јој служи као основа; због
јако наглашене и издалека уочљиве кружне галерије на врху, народ
ову округлу стражарску кулу зове »шешир-кулом«. С муком смо се
пели стрмом углачаном стазом обраслом трњаком, али je труд ипак
био награђен дивном сликом која се пружала оку, a упорна пентрала
нађу понекад и неки римски или старосрпски новац или још чешће -
као што се нама десило — врхове стрела из турског времена.
У средњем веку Голубачки град je често имао прилику да покаже
своју чврстину у борбама против Мађара, a ускоро и против Турака.
Године 1391. на његовим кулама се први пут завијорила застава с
полумесецом, али само закратко. Већ годину дана касније, кад je
дошло до рата између Бајазита и Мађара, морали су Турци, које je
победио и до Моравске долине гонио Петар Перењи, напустити Голу-
бац, na je он још једном дошао у руке Бранковића. Ипак га je 1428.
Јеремија предао Турцима18, који су ту држали, како 1433. саопштава
француски путописац Брокијер, једну велику флоту шајки. То je навело
краља Жигмунда да наспрам тврђаве, на високом брегу, сагради град
Ласловар, који je њоме доминирао. Али покушаји да се с ослонцем на
тај положај Голубац истргне из руку султана остали су без успеха.
Према уговору између угарског краља и Бранковића, закљученом

17
Милићевић у својој Србији (стр. 1028) помиње само осам кула и каже да су све округле;
вероватно их никад није изближе погледао. Још мање je проучавањима на терену склон господин
Спиридон Гопчевић, који — како сам скромно каже — даје »монументална дела«. Мада најрадије
послује маказама, »позајмљујућ«, на пример, од речи до речи више од 100 страна из моје
»застареле Србије«, овај генијални човек je ca својим шарлатанством одиста забаван кад се
понекад потруди да нека места препише. Тако он у свом скопљеном делу Serbien und die Serben
(стр. 41) прича o Голупцу: »У доњој западној кули налазили су се раније турско купатило и једна
џамија, који су по Милошевом наређењу разрушени.« - Како ли je то овај фабрикант књига, који
je можда нешто и значио у очима железничких намештеника, Цинцара, Седиканаца и др., a y
ствари своје описе путовања, градова и земаља »позајмљивао« од чувених путника Ами Буеа,
Хана, Барта и др., замишљао голубачку кулу, кад су у њој нашле места, једна поред друге или
једна изнад друге, зграда купатила удаљена неколико стотина корака од тврђаве и оближња
џамија с минаретом?
!8
Даничић, Рјечник, I, 217; међутим, према Хаџи-Калфи (стр. 41) већ 1414.

203
1427, требало je да угарске трупе поред Београда и Махова запоседну
и Голубац, само томе je морало претходити протеривање његове
турске посаде. Појединости овог похода су толико занимљиве да заслу-
жују да буду овде бар укратко приказане.
У мају 1428. краљ je лично сакупио своје трупе, заштићене
Ласловаром, и на многобројним шајкама их пребацио на другу обалу.
Искрцавање je било тешко, али самопоуздање Угара je било велико,
чак су и жене учествовале у походу. Тако, на пример, млада супруга
темишварског бана Стевана Розгоњија и права јунакиња Цецилија
Сентђерђи, која je ca својом галијом послала добар број непријатељ-
ских шајки на дно реке. Нападачи су на тврди град јуришали с одуше-
вљењем, али без много успеха. Тада je y помоћ тврђави стигао Мурат,
брже и с јачим снагама него што се очекивало, и бацио се на опсаднике
с таквом силином да су они у највећем нереду гледали само како да се
са својим шајкама домогну друге обале, при чему je и сам краљ
Жигмунд запао у највећу опасност. Њега су, према Хорвату, у највећој
збрци једном шајком пребацили у Ласловар храбри Розгоњи, по Вит-
ковићу19 најславнији јунак онога времена, Пољак Грабовски Завиша
Нигир и његов друг Петар Вода. Српски шајкаши из Ковина су се у
нападу и повлачењу одликовали толико да им je краљ Жигмунд сле-
деће године у знак признања обновио и проширио раније привилегије.
Према поменутим натписима на кули за воду, Турци су после
победе, задобијене прекидом примирја (?), обновили поједине делове
тврђаве. Упркос томе, Угри су још једном освојили Голубац, али само
на кратко време. Турци су 1458, под султаном Мехмедом II, дошли у
трајан посед тврђаве20; после тога су одатле, узводно уз Дунав, преду-
зимани походи у Банат. Тврђавске куле су почеле да се распадају тек
пошто je Макс Емануел освојио Србију. Оближње насеље с истим
именом подигао je касније царски намесник Мерси (1722-1733), као
административни центар области између Смедерева и Неготина. По-
што je то насеље постало сасвим муслиманско, оно je после 1815, по
Милошевом наређењу, потпуно напуштено. Опустеле куће и велики
караван-серај давали су обиље материјала за подизање бољих зграда у
западнијем српском Голупцу. Према површини на којој се налазе
остаци зидова, изгледа да некадашња турска варош, која je лежала
неких 200 m од јужне капије тврђаве, није баш била мала. У једном
остатку пандантифа џамије, која се све до кровне опшивнице одржала
упркос свим ударцима времена, видео сам богато рашчлањене, китња-
сте висуљке, сталактите. На рушевини 15 m дугог и 12 m широког
амама, који се налазио 30 m северније, може се видети да je он поред
пет великих имао и мање купалишне просторије. Куполе овограскош-
19
Прошлост, установе и споменици угарских Краљевих шајкаша, стр. XVI и повеља IV на
стр. 10.
20
Fräknoy, Mathias Corvinus, 69.

204
ног и чврстог здања су се распале, док би се његове водоводне и грејне
цеви могле уз минималне трошкове и лако оспособити за поновну
употребу.
Овде сам се растао од свог љубазног и драгог сапутника Чермака.
Снажно одгурнут, наш тешко натоварени чамац je запловио и, упркос
помамној струји реке, заобишао истурену стену ове романтичне твр-
ђаве. Са видика нестадоше тамносиве силуете њене три највише куле и
на западу Бугарско острво, које се из подељене водене површине
издизало као неки џиновски бедем. Корито Дунава, које je између
српског Чули-брега и угарског Коронинија широко 5,5 km, нагло се
сужава у 400 m узак канал, о чије се стеновите стране подивљали
таласи, тражећи простора, распрскавају у белу пену. Замолио сам
нашег крманоша да застане код сваког, и најмањег усека на српској
обали. После пола часа веслања он je усмерио чамац на једну свежезе-
лену оазу која се угнездила између високих кречњачких стена Велике
чуке и Кукурека. »Ево првог потока!« - узвикну он. Покушај се
исплатио, јер сам на потоку Саставци, који се овде сливао, наишао на 98
римско утврђење, чији je заштитни појас од камених блокова - 26 m
дуг, 17 m широк и више од 2 m висок - био одлично очуван. Ту je
нађена једна античка глинена лампа са жигом ADMETI.
Овај уски приобални појас, који припада голубачкој општини,
оивичен je дивним ораховим дрвећем. Под њиховим огромним крош-
њама владали су дубоки мир и тишина. Чак се ни нека орлушина која je
кидала свој плен није узнемиравала због нашег присуства. Једино je ca
висине допирао пригушен одјек секира којима су шумски радници
голубачке фирме »Благојевић и зет« обарали стабла и припремали
дрво за израду вила, држаља за косе, ручних колица итд. У буковим
шумама које јој je држава од 1886. ставила на бесплатно располагање,
ова фирма сече годишње по 16000 бечких хватова огревног дрвета за
касарне итд. За сваки »штос« (гомила сложених дрва висока и дуга по
1 хват, широка 0,5 хвата) она je горосечама плаћала на обали Дунава
раније 16, a y последње време само 13 динара. Сељаци са околних
влашких брда налазе зими у томе пристојну зараду, која им je неопхо-
дна због оскудице у зиратној земљи. Поменута фирма сад ради на
другим теренима, јер je 1897. одлуком Скупштине велики државни
посед између Брњице, Жагубице, Брестовца и Кладова, богат водом,
дрветом и рудама, уступљен на 99 година познатој брауншвајшкој
кући Лутер ради производње електричне енергије за осветљење гра-
дова, за руднике (алуминијум и др.), прераду дрвета, млинарство, као и
за остале индустријске гране; фирма се при том обавезала да ће своје
пловне објекте и апарате који ће бити слободни кад се заврше радови
на Ђердапу употребити за поменуте индустријске гране и да ће 50%
производње продати у Србији. Надам се да ћу y трећој књизи моћи да
дам шира обавештења о овом гигантском предузећу.

205
 Небо се наоблачило и час црнкастим, час црвеномрким шкриљ-
цима стрме обале, која се приближила на 300 m, давало застрашујућу
боју; само из густе шуме на већим висинама провиривале су овде-онде
беличасте стене кречњака. Следећих пола часа протицало je полако,
док наш крманош није опет управио чамац на један мали усек и
пристао код Јеленског потока. Овде су Римљани једва проходну стрму
стазу, која je водила ка једном платоу, затворили малим квадратним
утврђењем; мерењем сам утврдио да су стране тога квадрата биле 18m
дуге и нашао неколико карактеристичних античких кровних опека. И
два следећа усека била су осигурана сличним стражарским кулама.
Према њиховом приказу на Трајановом стубу, биле су то квадратне,
међусобно повезане грађевине од камених блокова, ограђене палиса-
дама; имале су једноспратне, често и више дрвене галерије, с којих се
на приближавање непријатеља упозоравало дугим запаљеним бакљама
(cancelli)21, како се то и данас још ради са турских дрвених караула.
На ушћу Брњице ми je један вис који je надвисивао околно
земљиште, данас под кукурузом, одмах одао место римског кастела. У
.Карађорђево време су у овом кланцу, који се проширује према југу,
насељени Власи и они су разорили преко 2 m дебеле, 50 m дуге и 26 m
широке зидове, a од четири округле куле само je једну идентификовао
инжењер Нојдек22, и то на једном брежуљку потпуно зараслом у траву,
на коме се данас, пошто га ни највиша вода не плави, налази гробље.
Седамдесет кућа с повеликим окућницама у брњичком усеку показују
да je то и за Римљане било ретко повољно место за неко веће насеље у
овом теснацу Дунава. Потпуно подударање удаљености, која на Пој-
тингеровој табли износи 12 миља, између Купа (Сиррае), идентифико-
ваних с Голупцем, и Брњице искључује сваку сумњу да су на месту ове
последње стајале Novae, које су и на Табли наведене као следећа
станица. Одавде потиче један заветни камен који сам објавио 1867. и
који се данас налази у Београдском музеју 23 . Да ли кречана која се
налази на римском путу у брњичком кланцу — нико више не зна да се ту
икада правио креч - потиче још из римског времена и да ли чувена
Звишка пећина код удаљене Дубоке на југу (глава VIII), о којој народ
испреда безброј прича, одиста излази код Брњице, то тек треба испи-
тати.
Кланцима богати део обале од Брњице до Чезаве Римљани су
99 штитили једним већим утврђењем у Циганском и двама мањим у
Орловском и Трпичевском потоку, чији се у траву зарасли темељи још

21
Froehner, нав. дело, пл. 27, 28.
22
Његове налазе искоришћене у наведеном делу види у: Magyar, Mernök-es Epit.-Egyl.
Közl., св. XXVIII.
23
C. I. L. III, Addit. No. 6297; Suppl. Fase. II, No. 8097. - Према копији инжењера Селенија
објављеној у мојој Србији. Уместо »in« (y) тамо (стр. 389) треба да стоји »gefunden bei Brnica«
(нађено код Брњице).

206
виде. Све јача хука бело оивичених таласа, који као да се пропињу
један преко другог, најављивала je да се приближавамо првом брзаку.
Водостај je био изузетно низак, па се издалека уочавала јаркоцрвена
»шамандра« (сигнална плутача), лако причвршћена за набацане ка-
мене блокове. Дунавско паробродарско друштво je прибегло овом
сигналном средству зато што су раније примењивана сидра, упркос
својој тежини, бивала редовно крадена. Требало се добро помучити
док смо прешли преко великог подводног гребена Стенке, па ипак je
то за наше чамџије била ситница према ономе што их je тек чекало.
После једноипочасовног напорног веслања крманош je окренуо
чамац према ушћу Чезаве. На њеној десној обали лежали су на једној
пространој заравни, данас засејаној кукурузом, 35 m од дунавске
обале, остаци једног квадратног кастела, чије су више од 170 m дуге,
110 m широке и 2 m дебеле зидове појачавале 4 истурене угаоне и 5
такође округлих средњих кула; између средњих кула са дунавске
стране био je прилаз. Запречно утврђење, изграђено од ломљеног
камена помешаног с опекама, спречавало je продор дачанских хорди у
богате руднике на другој страни Голе планине, ка којима je водила
уска планинска стаза, и уједно штитило оближње мало насеље. Осим
опека са повијеном ивицом нашао сам тамо много окрњака лепих
античких посуда, али не и рушевине одвојене четвороугаоне куле која
штрчи из речног корита, a коју помиње Марсиљи.
Отприлике 3,6 km од Чезаве наишао сам опет међу њивама
кукуруза и виноградима поред Турског потока на једну јаку квадратну
античку тврђаву са 26 m дугим странама. С мање среће су се завршили
моји покушаји на Стењачком потоку, али сам зато на Биркином и
Широком потоку опет нашао, на узвишицама с десне стране, остатке
малих стражарских кула поред самог мезијског пута, који се овде држи
обале.
Прокисли до коже, стигли смо у Добру тек касно увече. Следећег
јутра почео сам одмах да трагам за остацима римске станице, која je
морала постојати на потоку (Добранска река) ове највеће попречне
долине Гребенског теснаца. Узалуд сам je тражио на вису на коме су
1862. Добра и Брњица заједнички саградиле архитектонски неуспелу
цркву. Тамо се види само један шанац, дуг око 30 и широк 22 m. Тек
после дугог гацања по блату, у које je ноћна киша претворила сеоске
сокаке и дворишта, и после дугог распитивања и лутања, наишао сам
на левој обали потока на јасне трагове једног, како изгледа, значајни-
јег римског насеља. Мада je вода готово сасвим сплавила његове
заштитне бедеме, a зидови су били разрушени и развучени за градњу
кућа и цркве, наишао сам на многе појединачне остатке, међу којима
сам у једном дворишту, у које ме je одвео Радован Марковић, видео и
многе добро очуване опеке највећег формата. Слушао сам и о некој
24
Нав. дело, св. II, Таб. 5, сл. VIII.

207
 на значају као седиште новоосноване нишавске епархије, која je обух-
ватила Трн, Белу Паланку, Бресник и област Суве планине до Св. Ни-
коле на Балкану. Доцније je она укинута, па после 1821. обновљена, с
тим што јој je додат и један део софијске дијецезе. Године 1836.
пиротски мост на Нишави je био поприште несрећне борбе бугарских
91 побуњеника. И 1841. се покушало са устанком, али такође без успеха.
У време моје прве посете (1864) у Пироту je резидирао један
достојанствени мудир (срески капетан), који ми je, чим je прочитао
моју бурунтију, дао једног заптију као пратиоца да бих могао несме-
тано да разгледам град и тврђаву. Тврђаву сам затекао таман у онак-
вом стању како ra je описао Швајгер; једино je спољно утврђење које
je он видео у близини, на западном брду Хисар, ишчезло и на његовом
месту изграђен je шанац појачан палисадама. После тога сам посетио
Пирот још неколико пута, последњи пут 1889, али ми ниједном није
пошло за руком да нађем било какав траг из римског доба. A ипак,
људи тврде да су изнад тврђаве налазили »опеке, обојене мозаичке
плочице« и да су у виноградима наишли и на део античког »калдрмиса-
ног пута«! Можда he даља ископавања дати неки резултат.
Онај део вароши у коме су становали већином Турци изгледао je
јадно; имао je сахат-кулу, нову управну зграду, 8 џамија, 2 текије, једну
стару цркву, али ниједну чвршћу граћевину. Нешто боља хришћанска
махала, Тиха бара, добила je 1868. у својој трокуполној цркви Богоро
дичиног успења, која величином и лепотом знатно надмаша скромну
цркву Христова рођења саграђену 1834, импозантно средиште, али
измећу њега и околних малих кућа, неугледних крчми и старог влади-
чиног конака није било никаквог склада. Археолошки занимљива
учинила ми се једна надгробна плоча нађена у оближњем селу, дуга
0,79 и широка 0,32 m, на којој распоред приказаних личности подсећа
на римске заветне каменове, a примитивна техника на старије српске
плоче у Павлици и Бечевици (прва књига, стр. 599). На једној турској
чесми приметио сам плочу украшену очигледно оријенталним моти-
вима, али илирска слова у доњем пољу одају руку хришћанског мај-
стора.
Пиротска национално опредељена општина била je од почетка
антифанариотског покрета у сукобу са грчким владикама које јој je
наметала цариградска екуменска патријаршија. Тужбе против епи-
скопа Антима, упућиване 1860. великом везиру Ћуприлићу, који се
био позабавио жалосним стањем у Туна-вилајету, превазилазиле су
бројем и садржајем све што се могло замислити. Оптужбе су очигле-
дно доказане и недостојни свештеник je прогнан на покајање у један
светогорски манастир. Међутим, само две године доцније он се поја-
вљује у Цариграду, где je, вероватно захваљујући издашном подмићи-
вању, могао да очекује ново наименовање за епископа.
Његов следбеник Софроније, кога сам 1864. и лично упознао,
навукао je својим неумереним новчаним захтевима мржњу својих вер-

208
 Старосрпски надгробни камен.

ника већ при самом ступању на дужност. Да би избегао батине, побегао

je y оближњи манастир Св. Јована, и оданде je могао да се врати само
под заштитом турске војничке пратње. Незнање овог грчког епископа
ишло je дотле да ми je он сасвим озбиљно говорио о некаквом словен-
ском натпису у манастиру Св. Јован из 750. године. Он, дакле, није знао
ни то да je апостол Ћирил тек у IX веку дао балканским Словенима
писмо, по њему названо »ћирилица«. Пошто од овог црквеног велико-
достојника нисам добио ни најскромнија археолошка обавештења,
врло брзо сам окренуо леђа и њему и Пироту.
Силазећи с превоја Св. Никола, други пут сам посетио Пирот
1870. године. Али за оних неколико часова које сам тамо провео - или
тачније: које сам због неповерљивости његовог кајмакама морао тамо
да проведем - везане су само непријатне успомене. Више среће имао
сам тек приликом треће посете, у лето 1871. Из долине Темштице,
коју сам открио, лепим путем који je Мидхат-паша саградио према
Берковици, силазио сам поред рушевина замка Атанас код Горњег
Крупца у широку Нишавску долину. Живописни каравани тешко нато-
варених магараца и коња закрчили су пут — пријатна слика која се
сваке године понављала у време великог панађура у граду. У одвоје-
ним групама поред нас су парадирали на лаким, окретним, вероватно
украденим коњима Черкези, становници оближњег села Бело Поље,
једине колоније странаца јужно од Пирота (сада ни ње више нема).
Извор и Бериловац остали су нам на десној страни и ускоро ме je
власник »Јени хана« по трећи пут поздравио са »Добро дошли!« Овога
пута био сам боље смештен него 1864. и 1870; пошто су посетиоци

14 Србија, земља и становништво II 209

 Стена у Госпођином виру.

Шкрипећи свим својим ребрима, наш чамац се пробијао кроз

озлоглашене вртлоге Госпођиног вира, удаљеног 1,5 km, да би се што
више приближио литици с натписима који овековечавају цареве и
легије који су градили пут. Траса пута, која се провлачила уза саму
обалу, сачувана je само тамо где je била усечена у стеновите избочине;
дуж уског појаса којим je она пролазила данас се виде лепе старе липе
и орахово дрвеће. Лево од пристана, на малој заравни зараслој у траву
кроз коју провирује камење, налазе се рушевине једне црквице, која
треба да потиче из XV века. Код ње се одржава сабор о Великој
Госпођи, na je отуда и овај катаракт добио своје име: Госпођин вир.
Пентрање уз јако нагризену стену са вештачки углачаном повр-
1 02 шином за натпис било je врло напорно. Осим слова GF која су недоста-
јала на крају првог реда и RE на крају другог, Тиберијеву таблу сам
нашао добро очувану; међутим, киша која je лила без престанка
спречила ме je да направим њен отисак, као и отиске двају натписа чија
27 2
су нетачна тумачења објавили Марсиљи и Гризелини. ^ Матрице које
29
je 1894. објавио Нојдек јасно показују да je Арнетова копија Тибери-
јеве табле, која поред IV скитске легије помиње и V македонску,
прослављену у фризијском рату (28. н. е.), била тачнија од Ашбахове,
са чијим погрешним бројем XXX пада и закључак који се на њега
27
Нав. дело, св. II, Tab. LIII.
28
Geschichte des Temesvarer Banales, 284.
29
Magy, Mern. es Epit.-Egyl. Közl., 28 Kot., 59 и даље.

210
надовезује30; у CIL су Момзенова тумачења.31 Системе проширивања
обалних путева усецаних у стене, које су примењивали Веспазијанови и
Трајанови градитељи, објашњавам у глави XVII друге књиге.
Избочена стена Госпођиног вира представља веома повољно ме-
сто за хватање моруна, сомова, пастрмки итд. Само при ниском водо-
стају, који у јесен обично подуго траје, могу рибља јата да прођу кроз
Вир-канал, и тада још 1,4 m дубок, па се тако у октобру тамо ухвати
често и по 15-20 огромних риба од којих се добијају знатне количине
кавијара; за ово ловиште и оно код Гребена рибари плаћају држави
трогодишњу закупнину од свега 3000 динара.
Наш крманош се држао на пристојној удаљености од гребена
Козле, али испод Крсташа, који штрче један метар изнад површине
воде, појавио се код још опаснијих Дојки, долазећи нам у сусрет,
плиткогазећи »Märos« c једним широким шлепом. Спас од опасног
удара његових таласа потражили смо у брзом скретању ка матици уз
саму десну обалу. Већ 1860. нашао сам велике делове Тиберијевог пута
уништене дејством природних сила, a од његових стражарница виде се
темељи двају малих утврђења у подножју кречњачког брда, под којим
леже моћни слојеви угља, између Подвалца и Сечинског потока;
међутим, на ушћу Песаче, 20 m од обале Дунава, виде се темељи једног 100
већег утврђења, са 28 m дугим, 24 m широким и 2 m дебелим зидовима
и са четири округле истурене угаоне куле.
Пошто смо се окрепили на свежем Бабином извору, наш чамац се
поново отиснуо на светлозелену водену површину избраздану високим
таласима. Као да би хтели да прогутају све што им се приближи, тако
су нас претећи гледали »Биволи«, који су штрчали неколико метара из
воде. Наша посада се још једном добро помучила док je пресекла брзу
струју, a још више крманоши три румунске житом натоварене дере-
глије, које je дуж леве обале узводно вукло по седам волова. Да би
прекратио време, наш најмлађи веслач je запевао песму о томе како je
Кочино брдо, које се на десној страни појавило на видику, добило име,
односно како се капетан Коча на том месту, кад je Аустрија 1787. 101
заратила против Турака, са својим српским добровољцима јуначки
борио, али ипак подлегао надмоћи непријатеља и са својих 60 несрећ-
них другова био одведен у Текију, где су сви живи набијени на колац.
Била je то заиста потресна песма!
Код српског Присца, са готово окомитим падинама, стајала je уза
сам римски пут опет једна мала стражарница, a на левој обали сасвим
безначајног Ручинског потока, 15 m од дунавске обале и исто толико
од салаша Благоја Стевице, налазио се квадратни кастел, са чијих су 102
28 m дугих страна свуда наоколо лежале разбацане многе поразбијане
опеке и кровне плоче. Показало се исто тако да je и следећи, још ужи,
30
Kanitz, Rom. Stud. in Serbien, 31 и даље, Wien 1892.
31
III. No. 1698, Add. 1024.

14* 211
 Тиберијева табла на Лепенској стени.

усек Ливадичког потока био заштићен једном квадратном грађевином

са странама дугим 12 m, чији се остаци, на 30 m од дунавске обале и
40 m од потока, упркос јаким оштећењима још јасно разазнају; нешто
пре Лепенске стене стајала je такође једна мала стражарница.
Над обалама које су се овде приближиле једна другој небо се
неочекивано разведрило, па су истоврсни, таласасто набрани неоком-
ски слојеви кречњака јасно показивали своју некадашњу повезаност.
32
На мађарској страни они прелазе у слојеве са ammonites banaticus , a
на српској у сиви и црвени мермер, који код Бољетина експлоатише
тршћанска фирма Геројт, што je за Влахе из села са 80 кућа лепа
прилика да нешто зараде. Поред препреке Излаз, која се од леве обале
пружа овамо, прошли смо без непријатности, али смо пристајање уз
обалу где се завршава Лепенска долина извршили са још већом опрез-
ношћу него на претходним местима. Још раније сам сазнао зашто су
моји пратиоци наоружани до зуба. Ми смо сад у ствари ступали на
територију злогласног хајдука Петра Марјановића из Кобиља, због
кога у мајданпечким брдима нема сигурности већ скоро 15 година. Пре
кратког времена овај бандит je имућног сељака Гаврила Пављевића из
Брњице одвео некуд дубоко у шуму и пустио га тек кад je добио
тражену уцену од 2600 динара. Још непријатније je звучало то да je

32
Tietze, Jahrbuch der k.k. geologischen Reichsanstalt, 1870, стр. 575 и даље.

212
Петар два дана раније у подножју брда Черетар, пред којим смо сада
били, извршио препад на закупца риболова, који je од Милановца
ишао ка Госпођином виру, и наредио својим друговима да га бију све
док се овај није заклео да ће му за најкраће време послати на одређено
место 300 франака. Ову најсвежију новост испричала нам je домаћица
усамљене, бедне кантине, коју су посећивали само лађари и дрвосече, и
где je понекад и Петар затражио неку чашу вина. »Нама«, каже она,
»чобанима и сиромашним сељацима он не чини ништа нажао; хоће чак
и да помогне ако je негде невоља у кући.« Она je, међутим, прећутала
да je притворно влашко становништво целе околине у дослуху с
Петром и да га увек благовремено обавештава о приближавању жан-
дарма, тако да влади не преостаје ништа друго него да попали неко-
лико усамљених салаша који су разбојницима пружали сигурно уточи-
ште и да тако њихове становнике примора да пређу у збијена села. О
опакости ових Влаха са границе који се баве шверцом соли и дувана
говори и случај два сељака из Бољетина, који су запалили 18 km дугу
дрвену пругу за спуштање посечених стабала из оближњих букових
шума на'Лепени, иако њихово село готово искључиво живи од овог
рада на сечењу шуме.
Кад ни расписивање награде за Петрову главу није дало никаквог
резултата, голубачко среско начелство je 1880. покушало да га укроти
стављањем у затвор његове жене Милице и двоје деце. Међутим,
Петар je некако сазнао за дан кад ће жандарми поћи поново у потеру за
њим, упао je у по бела дна у варошицу, провалио у Начелство и са
запетим револвером у руци узео жену и децу и одвео их у планину, и
отада живео тамо с њима мењајући скровиште. Овај занимљиви ра-
збојник, који je свој посао обављао у великом стилу, говорио je, поред
српског, влашки и понешто немачки. Кад дође до неког крупног плена,
имао je обичај да пређе у Банат или Румунију и да тамо на високој нози
проведе неколико дана, па и целе недеље. Истина, у новембру 1890.
мађарска полиција je била успела да га ухвати код Мехадије са женом и
децом и стрпа у затвор, али je одмах затим стигла и вест да je умакао
својој стражи.
Тек у јануару 1891. објављена je вест, која je донела олакшање
целом српском Подунављу, да су жандарми, после расписивања високе
уцене на Петрову главу, открили његово скровиште у родитељској
кући у Кобиљу, да je разбојник, додуше, још једном - пошто je
претходно убио човека који га je издао - успео да умакне потери коју
je жагубички капетан са својих 200 људи покренуо, и да се с рањеном
ногом поново докопа брдовитог шумског терена на југу, али да je ипак
близу извора Честобродице откривен у крошњи једног дрвета на које
се био попео и тамо убијен. Ускоро je ухваћена и његова жена, за коју
се тврди да je извршила седам убистава, и осуђена на доживотну
робију. Кад je y априлу 1892. министар правде постао др Владан
Ђорђевић, он je одмах издао наређење да се троје деце, која су према

213
 обичајима земље била поред мајке у затвору (у Пожаревцу), предају
београдском сиротишту ради васпитања и школовања.
С мало нелагодним осећањем да се неустрашиви Петар налази
можда и у непосредној близини, пошао сам да тражим античко утвр-
ђење које je некада штитило широки терен око ушћа Бољетинске
реке. Нашао сам га на њеној десној обали, тик уз Дунав, наспрам
топлог извора који je недалеко од обале избијао у самој реци; утвр-
ђење je било 55 m дуго и 42 m широко и имало je четири округле
истурене угаоне куле, које су се већ једва распознавале. Од шумских
радника сам сазнао да су у једној побочној долини потока нађене
огромне старе опеке; можебити да су их Римљани тамо пекли, па су
неке преостале, a можда потичу од неке грађевине на путу који je
водио из рударског рејона на југу ка римском насељу на ушћу потока.
У темељима и око темеља грађевина које су окруживале кастел такође
су нађене опеке са жиговима LEG VII CL(AVDIAE), COHI I LUS
(ITANORUM), LEG IV F(LAVIAE) F(ELIX) CV(PPAE) и другим.
Ha жалост, у изворима нема имена овог града који je спадао међу
106 већа насеља на дунавском лимесу. Натпис који je овде уклесан у црвену
мермерну Лепенску стену налази се једва један метар изнад приобал-
ног пута, усеченог с великом муком, узводно од ушћа Бољетинске
реке. Површина натписа je 1,25 m дуга, 0,65 m висока; на њој су добро
очувана слова, у првом реду 12, a y осталим 10 cm висока; према мојој
матрици текст гласи:
T CAESARE AVG F
AVGVSTO IMPERATORE
PONT MAX TR POT XXXV
LEG IIII SCYT LEG V MACED

Основна разлика између Тиберијевих табли на Госпођином виру и

на Лепенској стени, које имају исти текст, састоји се у овоме: ова
последња има на почетку првог реда T уместо TI, нема цртице изнад
бројева који означавају годину владавине и легије, али има тачке
између појединих речи и бројева легија.

Византијска опека са кастела Равна.

214
 Мада су моји сапутници били помало и разметљиви у хвалисању
како се, овако бројни, нимало не плаше хајдука Петра, ипак ми се
учинило да им се ранија ведрина вратила тек кад смо се отиснули од
обале. Ускоро смо стигли до високог Гребенског стуба, са карактери-
стичним раселинама. Да би се он при овако високим таласима опловио
код оближње римске стражарнице и уског, поравнатог платоа испред
ње — који су, како казују записи на разним језицима, лађари користили
као одмориште, a рибари као веома погодну платформу за риболов -
било je потребно не мало вештине и одважности; сви смо одахнули кад
je и ова последња тешкоћа била савладана. Заиста се не би лако могао
наћи величанственији декор за свечано отварање регулационих радова
у Ђердапском теснацу, који ће моћи да се упореде с најсмелијим
античким подухватима. Међутим, општи изглед Гребена je тим радо-
вима толико измењен да сам га у септембру 1896. једва препознао
(друга књига, глава XVIII); године 1897. видео сам завршене његове
импозантне нове насипе.
Из стеновитог кланца широког само 440 m наједном испловисмо у
моћно речно корито које се нагло шири до 2220 m и окренусмо чамац
према тераси Равна у подножју Гребена, покривеној виноградима. 107
Тамо сам наишао на остатке једног античког насеља, растурене на
широком простору; поред опека са жигом LEG IIII, тамо су се нала-
зиле и камене плоче дуге 29, широке 25 и дебеле 4,5 cm, вероватно са
кастела који je обновљен под царем Јустинијаном, a који je ca својим
40 m дугим и 2 m дебелим зидовима и са четири округле угаоне куле
првобитно био намењен заштити Тиберијевог пута, који се спуштао од
поменутог насеља и овде завршавао.
Читалац који ме je пратио на овој вожњи чамцем посвећеној
дунавском лимесу свакако je задивљен огромном предузимљивошћу
коју су Римљани развили у врло живописном и брзацима богатом
Гребенском теснацу, њиховим стратегијским генијем и техничком
умешношћу градитеља, који су, упркос свим природним препрекама,
изградили Тиберијев пут и збијено сплетен појас утврђења ослоњен на
осам утврђених градова да би се бранили од полуварварских али рату
вичних Дачана, с чијим се изненадним препадима морало увек рачу-
нати.
Ради потпунијег обезбеђења пута дуж лимеса Римљани су веро-
ватно имали утврђено и највеће од десет поречких острва. У току даље
вожње кроз уски канал који одваја то острво од десне обале скицирао
сам за време једног кратког застанка бескуполну цркву, која je преко
високог врбака и крвљу натопљеног острвског шанца тужно гледала
на насеље препуштено пропадању. Њена судбина je одвајкада била
повезана са судбином оближњег Доњег Милановца, изграђеног на
римским рушевинама на Поречкој реци.
Било нам je потребно још пола часа да бисмо стигли до ове
варошице. Тамо ме je сачекао инжењер Владимир Павловић, који je

215
 телеграфски био обавештен о мом доласку и који ми je био од велике
помоћи у археолошким истраживањима у његовом пространом него-
тинском округу. Мада раније, као ни већина његових колега, никад
није учествовао у радовима сличне врсте, његова заинтересованост je
расла из дана у дан, као и жеља да ми помогне у снимању ситуационих
планова. Сутрадан по моме доласку изјахали смо, ради прве оријента-
08 ције, до остатака Трајановог великог војног арсенала Талијате и у
108
пролазу разгледали његову ближу околину. Резултате до којих сам
тамо дошао саопштићу, заједно с резултатима истраживања која сам
на истом терену предузео 1889. године, у глави XV друге књиге.

216