1.
OBJASNITI NAČIN DEFINISANJA
PER GENUS PROXIMUM ET DIFFERENTIAM SPECIFICAM
Uobičajeni način definisanja prava (per genus et diferenciam), uveo je svojevremenoAristotel, a ovo je obično prvi korak u određivanju pojma prava. Pojam se određuje takošto mu se najpre navodi
najbliži rod
(genus proksimum), a potom
osobena razlika
(diferencija specifika). Kao rodni pojam obično se navode
pravila (ljudskog) ponašanja
,dok se za vrsnu razliku uzima
prinuda ili pretnja
ukoliko se ne poštuju i ne primenjuju. Usavremenim pravnim sistemima, primena prinude jeste isključivo pravo i dužnostsuverene državne vlasti.
2.OBJASNITI RAZLIKU IZMEĐU DESKRIPTIVNE I PRESKRIPTIVNEDEFINICIJE
Definisanje metodom per
genus et differentiam
obično se svodi na nalaženje zajedničkogimenitelja pretpostavljenom skupu pravnih normi. Time se dobija
deskriptivnadefinicija
prava, kojom se ono identifikuje na osnovu
svojstava koja nisu podložnamoralnom procenjivanju
. Za razliku od deskriptivne,
preskriptivna definicija
pravudodaje još preciznije određene kvalitete (na pr. pravednost, što znači da, po preskriptivnojdefinici, ,,nepravedan zakon nije zakon''); ona nema za pretpostavku samo iskaz(deskriptivni) o tome šta pravo jeste,
već i stav (preskriptivni) o tome šta bi trebalo dabude
3.OBJASNITI, NA PRIMERU, UTVRĐIVANJE ŽARIŠNOG ZNAČENJA POJMA
Utvrđivanje žarišnog značenja pojma je sredstvo koje potpada pod okvir opšte teorije prava, a omogućuje
umnoženu različitost opisa prava
. Postupak je uveo i primenjivaoAristotel, koji ga naziva
pro hen
ili
aph henos homonim
. Služio je kao argument protiv pravnika pozitivista, koji su smatrali da se izrazi kojima se opisuje pravo moraju protegnuti na sve pravne pojave. Na primer, za Aristotela postoje čak tri vrste prijateljstva: prvo se zasnima na moralnomdobru, drugo na potrebi za uživanjem, a treće na koristoljublju; no samo prvo može senazvati pravim prijateljstvom, jer podrazumeva primarnu osobenu vrstu prijateljstva.Zato je to
žarišno značenje pojma ,,prijateljstvo''.
Drugi je primer njegov pojam građanina. Najopštije, građanin se može definisati (u perifernom značenju) kao
pripadnik države
; ali žarišno značenje, po Aristotelu jeste da
građanin učestvuje u pravosuđu i vlasti
, ili, kako je kasnije promenio mišljenje, da jegrađanin onaj ko
može
da učestvuje u savetovanju i sudskoj vlasti. Pod ove definicije nemogu se podvesti pripadnici tiranskih država, pošto u njima podanici niti učestvuju, nitimogu da učestvuju u vršenju vlasti.
4.DEFINISATI PRAVO: A) DESKRIPTIVNO I B) PRESKRIPTIVNO
Prema deskriptivnoj definiciji, pravo je skup normi o ljudskom ponašanju koje su prinudne po karakteru (prinudu obično vrši suverena državna vlast).Prema preskriptivnoj definiciji, te norme moraju biti pre svega
pravedne,
kao što su primetili rimski pravnik Celzus (,,pravo je umeće dobrog i pravičnog'') i sv. Avgustin(,,nepravedan zakon nije zakon''), čime se uveliko sužava obim pravne definicije.
5.KOJE VRSTE DRUŠTVENIH NORMI ZNATE?
Rodni pojam prava bila bi samo pravila o ljudskom ponašanju. Međutim, pravo nije jedina vrsta pravila koja regulišu ljudsko ponašanje. Ljudi se takođe saobražavaju stekućom modom, običajima, ustaljenim konvencijama i moralom. Iako se kršenje ovihnormi može okončati društvenom osudom, pravne norme su najimperativnije, jer jedino je njihova obaveznost potkrepljena državnom prinudom.
6.NAVESTI OSNOVNE RAZLIKE IZMEĐU PRAVA I MORALA
Pravo je teško zamisliti bez elementarne pravde i minimuma moralnosti. Neki smatrajuda moral određuje osnovne vrednosti (ciljeve) društva, dok pravila pravila sa sankcijamatreba da obezbede uslove za ostvarenje moralnih ideala (sredstvo). Pravo se definiše kaominimum morala koji dato društvo bez izuzetka prihvata – ali i moralno indiferentna pravila česta su u svakom pravnom sistemu.Suštinske razlike su sledeće:1)Pravo nastoji da unapredi objektivno podešavanje između dveju i viševolja, a moral uspostavlja subjektivni etički poredak unutar samog pojedinca;2)Pravo pretpostavlja društvo, a moral ne (stvar pojedinca);3)Moral obavezuje pred sudom vlastite savesti
(forum internum),
a pravo pred sudom drugih
(forum externum);
4)Pravna pravila nameću ne samo obavezu, već i ovlašćenje, a moralsamo dužnosti;5)Pravna pravila su stroža i obaveznija od morala.
7. KOJE SU OSNOVNE POSTAVKE ČISTE TEORIJE PRAVA?
Čista teorija prava je do krajnosti dovedena pozitivno pravna dokrtina koja pravnicima praktičarima treba da obezbedi tačnije i pouzdanije razumevanje pozitivnog,važećeg prava. Pruža osnovne postavke kojima se opisuje pozitivno pravo odredjene zajednice.Usmerena je na strukturalnu analizu pozitivnog prava i bavi se samo onim što važeće
pravo sadrži. ČTP predstavlja reakciju na pravni realizam. Zamisao kadra koja nije ustanju da urodi normama nikakve vrednosti za pozitivistu je fatalna mana realističkogstanovnista. Pravni realizam je utonuo u realitet tako da nije u stanju da se uzdigne dosfere “treba” koja predstavlja istinsko područje pravne norme,odnosno prava.Kelzen je pravo oštru razliku izmedju prava koje je kao skup normi perskriptivno, I pravne nauke koja je deskriptivna.Pravne norme koje propisuju vlasti imaju perskriptivan, a pravna pravila koje formulišenauka imaju deskriptivan karakter.Perskriptivni karakter prava se ogleda u sankciji kojem se ono treba potkrepljuje. Pravo je prinudni poredak koje ponašanje iznuđuje.Kelzenovo poima nje pravne norme je razdvojeno u 2 norme, 2 stava o “treba”:1.Odredjeno lice treba da se ponaša na određeni način (sekundarna norma)
2.
Drugo lice treba da izvrši sankciju u slučaju da je pravna norma prekršena(primarna norna)Pravo je primarna norma koja propisuje sankciju. Princip mera kojima se iznudjuježeljeno ponašanje je suštinsko merilo koje objašnjava i opisuje fenomen prava, i to jezajdeničko obeležje prava i npr. u Africi i u SAD.Kod Kelzena suveren čini pravni pozitivizam mogućimjer u pravni poredak uvodi načelo jedinstva, dovoljno da se pravni sistem postulira na osnovnoj normi. Osnovna norma jeuslov potpunosti I samo dovoljnosti datog poretka, tj. njegove pozitivnosti. Zahvaljujucinjoj se sve druge norme ukidaju ili nastaju, dobijaju ili gube svoju validnost. Za pravnika pozitivistu osnov važenja norme je neka visa norma a na kraju tog lanca je prvi ustav čijase obaveznost pretpostavlja I formulacija te pretpostavke je osnovna norma tog poretka.Pravni sistem je hijerarhijski sistem u kom svaki element izvodi validnost iz osnovnenorme. Razlozi zbog kojih je Kelzen odlučio da uvede osn.normu u svoju ČPT sumetodološki.Osnovna norma unutrašnjeg, pravnog sistema-da ustav I druge zapovesti suverene vlastitreba slušati I primenjivati-za pravnika pozitivistu ima smisao ukoliko se te naredbezaista izvršavaju. A to nije pitanje nz ormativnosti već efikasnosti, tj. uskladjenoststvarnog ponašanja sa važećim sistemom normi. Osnovna norma moze svoju validnost daizvodi I iz neke druge hipoteze koja može biti prirodno-pravna kao npr.načelo pravde.Svaki pravni poredak, da bi bio pozitivan, mora biti u skladu sa ljudskim ponašanjemkoje teži da se reguliše. Osn.norma može da uspostavi zakonodavnu vlast čije se normeuglavnom poštuju. Karakteristika pravnog pozitivizma je u tome što se oslobadja potrebeza religijskim objašnjenjem pravnog poretka. Konačno merilo validnosti se nalazi izvansfere pozitivnog prava ukljucujuci I osnovnu normu.
8. ŠTA SE U PRAVNOJ NAUCI SMATRA POZITIVNIM PRAVOM?
Pozitivno pravo je ono pravo koje u datoj državi postoji I u datom trenutku važi I manje-više se efikasno primenjuje. Nije posredi pravo kakvo bi trebalo da bude, nego pravokakvo jeste(važeće I delotvorno). Potiče od latinske reči pono, ponere i znači postaviti- postavljeno pravo. Jering:” sa zakonom dolazi u pokoj sila”. Još kod starih Grka su važili
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
Notes
Load more
