Nensi Garden

Eni u mojim mislima

0
1
Pada kiša, Eni.
Liza-Eliza Vintrop je zurila u čudu u reči koje je upravo napisala, kao da su se one pojavile na
papiru, bez njenog prethodnog zahteva. “Frenk Lojd Rajtova kuća kod Ber Ran-a,
Pensilvanija” nameravala je da napiše, “je jedna od najranijih i najfinijih primera arhitektske
upotrebe prirodnih materijala i okruženja …”. Medjutim, siva novembarska kiša razlivala se
permanentno po prozoru njene male studentske sobe, njene krupne kapi razpršujući se na
staklu kako vetar duva. Liza je okrenula novu stranu u njenoj beležnici i napisala: Draga Eni,
pada kiša, pada na način na koji je padala kada sam te srela prošlog novembra, kapi tako
krupne, kako su padale zajedno u slapovima, sećaš se? Eni, da li si dobro? Da li si srećna, da
li si našla ono što si htela u Kaliforniji? Da li pevaš? Sigurno, ali nisi tako govorila u svojim
pismima. Da li se drugi ljudi naježe kada pevaš, na način na koji sam se ja ježila? Eni, neki
dan sam srela ženu, koja me je podsećala na tvoju babu i ja sam mislila na tebe i na tvoju
sobu, i na mačke i na tvog oca kako priča priče u njegovom taksiju kada smo išli da se
vozamo na Dan zahvalnosti. Onda je stiglo tvoje poslednje pismo, kazujući da nećeš više
pisati dok se ne javim. Istina je da nisam pisala od druge nedelje od kad si bila u muzičkom
kampu ovog leta. Nevolja je da ja konstantno razmišljam o tome šta se desilo-razmišljajući
oko toga, stvarno-i nisam mogla da ti pišem.
Žao mi je. Znam da to nije fer. Posebno nije fer zato što su tvoja pisma bila divna i znam da
će mi nedostajati. Ali, ne krivim tebe što mi više ne pišeš, stvarno ne krivim. Eni, ja još uvek
ne mogu da pišem, pretpostavljam, zato što unapred znam da ne nameravam da pošaljem ovo.
Liza je zatvorila svoje oči, odsutno provlačeći svoju ruku kroz njenu kratku, već rasčupanu
braonkastu kosu. Njena ramena su bila povijena ukočeno na način zbog kojeg je izgledala,
čak i kad je stajala, niža od metar pedeset dva centimetra, kolika je stvarno bila. Pomerila je
svoja ramena napred, onda nazat, u nesvesnom pokušaju da olakša bol koji je došao od
predugog sedenja za njenim stolom za crtanje i posle toga, njenim radnim stolom. Devojka
koja je živela preko puta hodnika zadirkivala je da je perfekcionista, ali s obzirom da je
mnogo drugih brucoša sa arhitekture došlo na MIT-Masačusetski Institut Tehnologije-sveži iz
letnjih praksi u velikim firmama, Liza je provela prve nedelje pokušavajući uporno da se
priključi. I pored toga, bio je još uvek nedovršen plan prizemlja na njenom stolu za crtanje, i
nedovršen Frenk Lojd Rajt nacrt na njenom radnom stolu.
Liza je spustila hemisku olovku, ali posle nekoliko trenutaka je ponovo podigla. Šta ja moram
da uradim, mislim, pre nego što ti mogu poslati pismo, je da razrešim šta se dogodilo. Treba
da promislim o tome ponovo-o svemu-loše strane, ali i one dobre takodje-o nama i kući
gospođice Stivenson i gospođice Vidmer, i Seli i Voltu, i gospođici Bekster i gospođi
Poindekser i tutorima i mojim roditeljima i jadnom zbunjenom Čadu. Eni-ima stvari na
kojima ću morati naporno da radim da bih se setila. Ali, želim da se setim, mislila je Liza,
idući ka svom prozoru. Želim to, sad. Kiša je skrila reku Čarls i većinu kampusa, jedva da je
mogla da vidi zgradu prekoputa nje. Gledala je prekoputa na nju svejedno, želeći da je pretoči
u-šta? Njenu ulicu u Bruklin Hajtsima, Njujork, gde je živela čitav svoj život, do sada? Njenu
staru školu, Foster Akademiju, nekoliko blokova od stana njenih roditelja? Eninu ulicu na
Menhetnu, Eninu školu? U samu Eni, kao što je ona izgledala tog prvog novembarskog
dana…
Gospođa Vidmer, koja je učila englesku književnost na Foster Akoademiji, je uvek govorila
da najbolji način da se započne priča je da se počne sa prvim važnim ili uzbudljivim
događajem i onda da se popuni pozadina. Tako ću ja početi sa kišnom nedeljom prošlog
novembra kada sam srela Eni Kenjon. Želela sam da budem arhitekta još mnogo pre nego što
sam mogla da izgovorim reč, pa sam uvek provodila mnogo vremena po muzejima. Tog dana,
da bi mi pomoglo da se fokusiram na moje ideje za solarnu kuću, koju sam dizajnirala za moj
maturski rad, otišla sam da Metropoliten Muzeja Umetnosti, da posetim Hram Dendura i

2
američko krilo. Muzej je bio tako pun ljudi da sam ja odlučila da počnem sa američkim
krilom, zato što je tamo ponekad manja gužva, posebno na trećem spratu, gde sam želela da
idem. I u početku, činilo se kao da će to biti istinito. Kada sam došla do vrha stepenica, sve je
bilo tako tiho da sam mislila da možda čak uopše nema nikoga tamo, ali kako sam počela da
koračam prema kolonijalnim sobama, čula sam nekoga da peva.
Sećam se da sam stajala i slušala minut i onda otišla napred prema zvuku, većinom zbog
radoznalosti, ali takođe zato što, ko god to bio, imao je divan glas. Bila je to devojka mojih
godina-sedamnaest-sedeći pokraj prozora u jednoj od najstarijih „kolonialnih soba“ 1, pevajući
i gledajući napolje.
Iako znajući da jedina stvar van tog prozora je oslikana scenografija, bilo je nešto u devojci,
siva pelerina koju je nosila i pesma koju je pevala, što je činilo da se lako zamisli „Plimoth“
plantaža ili „Massachusetts Bay Colony“ napolju umesto toga. Devojka je izgledala kao da bi
mogla biti mlada kolonijalna žena i njena pesma se činila tužnom, u najmanju ruku osećaj iza
toga se činio tužnim, nisam mnogo pažnje obraćala na reči. Posle nekoliko momenata,
devojka je prestala da peva, iako je još uvek gledala kroz prozor. „Nemj stati“, čula sam sebe
kako kažem.“Molim te“. Devojka je skočila kao da je moj glas uplašio i okrenula se. Imala je
veoma dugačku crnu kosu i okruglo lice sa malim dečijim nosom i usta tužnog izgleda, ali oči
su bile ono što sam najviše zapazila. Bile su crne kao njena kosa i izgledale su kao da je iza
njih bilo više nego što bi druga osoba mogla ikada znati. „Oh“, rekla je, stavljajući ruku na
svoje grlo-bila je to iznenađujuće duga i elegantno tanka ruka, u suprotnosti sa oblošću njenog
lica. „Uplašila si me! Nisam znala da ima ikoga“. Povukla je svoju pelerinu još bliže oko
sebe. „Bilo je divno, pevanje,“ rekla sam brzo, pre nego što sam se mogla osetiti svesna.
Osmehnula sam joj se, ona se osmehnula nazat, nesigurno, kao da se još uvek oporavljala od
uplašenosti.
„Ne znam šta je ta pesma bila, ali je zvučala baš kao nešto što bi neko pevao u ovoj sobi.“
Devojčin osmeh se razvukao i njene oči su zaiskrile samo na sekundu.“ Oh, zaista misliš
tako?“ rekla je.„To nije bila prava pesma-ja sam samo izmišljala dok sam pevala. Pretvarala
sam se da sam kolonijalna devojka kojoj nedostaje Engleska-znaš, njen najbolji prijatelj, i
takve stvari. I njen pas-bilo joj je dozvoljeno da povede mačku, ali ne svog psa.“ Smejala se.“
Mislim da je ime psa bilo nešto strašno originoalno, kao Tufna.“ Ja sam se nasmejala, takođe,
i onda nisam mogla smisliti ništa više da kažem.
Devojka je hodala ka vratima, kao da je nameravala da ode, pa sam brzo rekla: „Da li dolaziš
ovamo često?“ Istog momenta osetila sam kako se uvlačim u sebe, s obzirom kako je to
besmisleno zvučalo. Njoj se nije činilo glupo. Odmahnula je glavom, kao da je to bilo
ozbiljno pitanje i rekla:“Ne. Moram da provodim mnogo vremena vežbajući, samo što to
postaje jednolično ponekad“. Prebacila je svoju kosu nazat preko ramena njene pelerine.
Pelerina se malo otvorila i mogla sam da vidim da je ispod toga nosila farmerice od zelenog
somota i braon džemper. „Vežbaš?“ pitala sam „pevanje, misliš?“. Klimnula je i rekla
opušteno: “Ja sam u toj specijalnoj grupi u školi. Treba da držimo koncerte. Da li ti dolaziš
ovamo često?“ Stajala je prilično blizu mene sad, naslonjena da štok od vrata, lupkajući
glavom u jednu stranu. Rekla sam joj da dolazim često i objasnila da želim da budem
arhitekta i o solarnoj kući. Kada sam rekla da idem do Hrama Dendur, rekla je da nikad nije to
videla, osim sa spoljne strane muzeja i pitala:“Imaš nešto protiv da se pridružim?“. Bila sam
iznenađena shvatajući da nemam, obično volim da budem sama u muzejima, posebno kada
radim na nečemu. „Ne“ rekla sam. „Ok, mislim, ne, ne marim.“
Koračali smo celim putem niz stepenice, ja osećajući se pomalo trapavo, pre nego što mi je
palo na pamet da kažem:“Kako ti je ime?“ „Eni Kenjon“, rekla je. „Šta...šta je to?“ Rekla sam
„Liza Vintrop“ pre nego što sam shvatila da to nije bilo ono što je pitala. Došli smo upravo u
odeljenje srednjevekovne umetnosti, što je velika otvorena soba sa veličanstvenim paravanom
1
Prostorije koje prikazuju unutrašnji dizajn i kulturu stanovanja u Americi u periodu od 1680 do 1912

3
za hor-ogromni zlatno-oslikani dekorisani čelični okvir, koji se proteže preko cele zadnje
sekcije. Eni je stajala ispred toga, njene oči veoma svetle. „To je iz španske katedrale“ rekla
sam praveći se važna.“Šesto šezdeset i osma...“. „Predivno je“ Eni je prekinula.
Stajala je tamo u tišini, kao u strahopoštovanju od paravana i onda je savila svoju glavu.
Dvoje ili troje ljudi su ulazili, pogledali u nju ljubopitljivo i ja sam pokušala da kažem sebi da
je besmisleno za mene da se osećam neugodno. Možeš odšetati, sećam se da sam razmišljala,
ne znaš ovu osobu uopšte. Možda je luda. Možda je neka vrsta religioznog fanatika. Ali nisam
odšetala, i posle nekoliko sekundi ona se okrenula, smešeći se. „Žao mi je“, rekla je dok smo
napuštali sobu, „ako sam te postidela“. „U redu je“ rekla sam. Uprkos tome, sprovela sam Eni
krajnje brzo kroz „Oružje i oklopi“, kroz čega obično idem na mom putu do hrama. Hol je
jedan od mojih omiljenih delova muzeja-svako je odpozdravljen na njegovim vratima od
stane reda viteza, prirodne veličine u punoj ratnoj opremi na konju. Prvi vitez drži svoje
koplje na gotovs, upirući ga pravo, što znači pravo na bilo koga ko ušeta. Izgledalo je kao da
se to Eni dopada. Mislim da je to jedna od prvih stvari zbog koje sam odlučila da mi se
stvarno ona dopada, iako je delovala pomalo čudno.
„Oh, gledaj!“ Uzviknula je, koračajući duž reda. „Oh, oni su divni!“ Hodala je brže,
mlatarajući zamišljenim kopljem, i onda je počela da oponaša jahanje, kao da je i ona sama
jahala konja. Deo mene želeo je da joj se pridruži, kao što sam rekla, oduvek sam i sama
volela vitezove, i osim toga bila sam luda za Kraljem Arturom kada sam bila mala. Ali drugi
deo mene bio je ukočen od stida. „Eni“ počela sam, upozoravajućim glasom koji je moja
majka uobičavala da koristi kada smo moj brat i ja postajali isuviše energični kao deca.
Ali onda se Eni pretvarala da je pala sa svog konja, ispuštajući svoje koplje. Izvukla je
zamišljeni mač tako uverljivo da sam znala da se divim njenoj veštini, uprkos sebi, i onda
kada je kriknula: „U gard! Ustani i bori se ili ću te probosti mačem!“ Znala sam da više neću
biti sposobna da se uzdržim od smejanja. „Ako se ne boriš sa mnom, viteže“ rekla je,
“zažalićeš dan kada si me zbacio sa konja ovde u ovoj zelenoj šumi!“ Morala sam se smejati
onda, njeno raspoloženje je bilo tako zarazno. Uostalom, do tada sam primetila da jedini drugi
ljudi koji su bili u okolini, su bila dva mala dečaka na suprotnoj strani hola. Sledećeg trenutka,
ja sam potpuno prestala da se opirem. Zamislila sam konja i skočila dole sa njega, vičući u
mom najboljem Kralj Artur-stilu: “Ja se neću boriti sa razsedlanim vitezom i sa mnom u
sedlu. Ali sad pošto sam na zemlji, nećeš doživeti da ispričaš priču o borbi ovog dana!“
Pretvarala sam se da sam bacila sa strane moje koplje i izvukla mač, takodje. „Niti ti!“
vriskala je Eni sa pomanjkanjem logike o čemu smo se smejali kasnije. „Napašću te, onda!“
viknula je, zamahnuvši na mene sa njenim mačem.
U sledećem minuti obe smo skakale unutar i van reda viteza, zadavajući udarce sa svih strana
našim imagitornim mačevima i vičući viteške uvrede jedna na drugu. Posle otprilike treće
uvrede, mali dečaci su napustili drugi kraj hola i prišli da nas gledaju. „Ja sam za onu u
pelerini!“ jedan od njih je viknuo: “Napred pelerina!“ „Ja nisam“, rekao je njegov drug,
„Napred kišna kabanica!“ Eni i ja smo uhvatile pogled jedna drugoj i shvatile da smo
napravile prećutan dogovor da se borimo do smrti, u korist naše publike. Jedina nevolja je bila
što nisam bila sigurna kako ćemo signalizirati jedna drugoj, koja od nas će umreti i kada.
„Ovde-šta se događa ovde? Prestanite vas dve to odmah-dovoljno stare da umete bolje, zar
ne?“ Osetila sam snažnu ruku u blizini oko mog ramena i okrenula sam se i videla uniformu
čuvara muzeja, završavajući se prilicno crvenim besnim licem. „Užasno nam je žao,
gospodine“, Eni je rekla, sa pogledom takve naivnosti da nisam videla kako bi neko mogao
biti ljut na nju. “Vitezi su tako, tako velelepni! Nikad ih ranije nisam videla-izgubila sam se.“
„Hm“ čuvar reče, popuštajući stisak moga ramena i govoreći ponovo: “Dovoljno odrasle da
umete bolje, obe.“ Zurio je u dva mala dečaka, koji su se do sad zbili zajedno, širom otvorenih
usta. „Nemojte da vam ovo da bilo kakve ideje“ zagrmeo je za njima, dok su oni odjurili kao
par uplašenih poljskih miševa. Kada su otišli, čuvar nas je preteći pogledao, lice mu je

4
izgledalo preteće, ali njegove oči nisu izgledale besno. „Pokleto dobra borba,“ gunđao je.
“Trebali bi da izvodite Šekspira u parku, vas dve. Ali ne više“, rekao je, drmajući prstom “Ne
ovde, razumete?“ „Oh da, gospodine“ Eni je rekla žaleći, i ja sam klimnula, i stajali smo tamo
praktično zadržavajući naš dah dok je on odgegutao. U momentu kada je otišao, obe smo
prasnule u smeh. „Oh Liza“ Eni je rekla, „ne znam kada sam se ovoliko zabavljala.“ „Ni ja“
rekla sam iskreno „i , hej, pogodi šta? Nisam čak ni postiđena, osim na početku.“ Onda se
zanimljiva stvar dogodila. Gledale smo jedna u drugu, zaista gledale, mislim, po prvi put, i na
momenat ili dva ne mislim da bih mogla reći bilo kome moje ime, čak ni gde sam. Ništa kao
to mi se nikad nije desilo i mislim-znam-uplašilo me je. Bilo je malo duže pre nego što sam
mogla da pričam, čak i tada sve što sam mogla reći je: „Dođi, hram je ovamo.“ Otišli smo tiho
kroz egipatsku sekciju i ja sam gledala Enino lice, kako smo ušetali u Sakler krilo i ona je
videla Hram Dendura, sa bazenom i otvorenim prostorom ispred toga. To je prizor koji zadivi
većinu ljudi, i još uvek me zadivljuje, čak iako sam bila tamo mnogo puta. To je nepostojanje
senki , mislim, i svetlost-potpuna i čista, čak i na danu kišnom, kao što je bio taj. Svetlo
prolazi kroz staklene okvire, koji su otvoreni kao nebo i odbija se od bazena, čineći da
okruženje hrama izgleda gandiozno i promenljivo, kao što mora da je izgledao njegov original
na reci Nilu hiljadama godina pre. Eni je uzdahnula čim smo ušli. „To je napolju!“ rekla je,
„Sviđa mi se, mislim. Ali-ali baš mi se sviđa.“ Izbacila je svoje ruke kao da grli to sve i
ispustila svoj dah u uzdahu nestrpljenja, kao da je bila frustrirana što nije sposobna da nađe
prave reči. „Znam“ rekla sam, „Nisam nikad osetila da sam našla prave reči, takođe“- i Eni se
smešila. Onda su se njena ramena veoma ispravila, hodala je polako oko bazena i gore prema
hramu, kao da je bila boginja Isis lično, pregledajući ga po prvi put i odbravajući. Kada se
vratila, stala je blizu mene, naše ruke bi se dodirnule da smo ih pomerili. „Hvala ti“, rekla je
tiho “što si mi pokazala ovo. Paravan za hor, takođe.“ Odstupila je malo. „Ova soba baš liči
na tebe.“ Osmehnula se.“Svetla i čista. Ne mračna kao što sam ja i paravan za hor.“
„Ali ti si...“ stala sam, shvatajući da sam nameravala da kažem predivna-iznenađena što to
mislim i zbunjena ponovo. Enin osmeh je postao izražajniji, kao da je čula moje misli, ali se
onda okrenula. „Trebala bih da pođem“, rekla je “Postaje kasno.“
„Gde živiš?“ Reči su izklizle, pre nego što sam mogla ramzisliti mnogo o njima. Ipak, nije
bilo nekog razloga da ne pitam. „Daleko u gradu“ rekla je Eni, oklevajući na momenat.
“Evo...“ Zabacila je svoju pelerinu unazat i oprezno zavukla ruku u džep, vadeći okrajak od
olovke i malu beležnicu. Nažvrljala je svoju adresu i broj telefona, izcepila list i dodala mi ga.
„Sada mi ti moraš dati svoju.“ Dala sam i onda smo nekako ćaskali dok smo se vraćali kroz
egipatsku sekciju i napolje na kišu. Ne sećam se šta smo rekli, ali se sećam da sam osećala da
se nešto važno dogodilo, i da reči nisu bile važne. Za nekoliko minuta, Eni je bila autobusu za
grad prekoputa, i ja sam se zaputila u suprotnom pravcu da uhvatim IRT podzemnu na putu
kući u Bruklin. Bila sam na pola puta kada sam shvatila da nisam uopšte razmišljala o mom
projektu za solarnu kuću.
2
Sledećeg dana, u ponedeljak, bilo je toplo, više kao oktobar nego novembar, i ja sam se
iznenadila videvši da je ostalo još uvek lišća na drveću posle jučerašnje kiše. Lišće na ulici je
bilo skoro suvo, bar njegov gornji sloj, i moj brat Čad i ja smo vukli noge po njima dok smo
koračali ka školi. Čad je dve godine mlađi od mene i izglada kao i ja: kockast i plavook, sa
tim kako mama zove „srcolikim licem“. Posle oko tri godine kako su se mama i tata venčali,
preselili su se iz Kembridža u Masačusetsu gde je MIT, u Bruklin Hajtse, baš prekoputa
donjeg Menhetna. Hajtsi nisu ni blizu kao Menhetn, deo Njujorka koji poseti većina ljudi-u
mnogo čemu, to je više kao varošica nego kao grad. Ima više drveća i cveća i grmlja nego
Menhetn i nema puno velikih fensi radnji, ili grandioznih kancelariskih građevina ili iste
užurbane atmosfere.

5
Najveći broj zgrada u Hajtsima je za stanovanje-četiri ili pet spratova zgrade od crvene cigle
sa malim zadnjim ili prednjim baštama. Uvek mi se sviđalo da živim tamo, iako to ima
tendenciju da bude pomalo dosadno da je skoro svako belac, većina roditelja imaju poslove
kao što su doktori, advokati, profesori ili vip osobe u brokerskim firmama, izdavačkim
kućama ili reklamnom poslu. Svejedno, Čad i ja smo vukli noge po lišću do škole tog jutra u
ponedeljak, Čad je mrmljao „Prava kongresa“ i ja sam mislila o Eni. Pitala sam se da li ćemo
se čuti i da li ću imati petlju da je pozovem, ako se ne čujemo. Stavila sam parče papira sa
njenom adresom u ugao mog ogledala, gde bih ga videla kad god bih češljala kosu, pa sam
mislila da ću je verovatno nazvati, ako me ona ne pozove prva. Čad je cimnuo moju ruku,
izgledao je iziritirano, ne, besno. „Ha?“ rekla sam. „gde si ti Liza? Prošao sam kroz celu listu
„Prava kongresa“ i onda sam te pitao da li je dobro i ti nisi rekla baš ništa.“ „Bože moj, Čad,
ne sećam se cele liste.“ „Ne vidim zašto ne, ti uvek dobijaš petice iz svega. Kakva je svrha od
učenja nečega u drughoj godini, ako ćeš zaboraviti dok postaneš maturant?“ Zagladio je svoju
kosu unazat na način na koji tera oca da mu obično kaže da treba da se šiša, i pokupio je lišća
u obe ruke i propuštao ih preko moje glave i razvukao osmeh-Čad nikada nije mogao da
ostane ljut na nekoga dugo.“Mora da si zaljubljena ili nešto tako, Liz“, rekao je koristeći
jednoslogno ime koje je imao za mene, pa se onda vratio na moje pravo ime i pevao:“Liza se
zaljubila, Liza se zaljubila...“ Zanimljivo da je on to rekao. Do tada smo bili skoro pred
školom, međutim ja sam obesila moju tašnu sa knjigama preko leđa i bombardovala ga sa
lišćem do kraja puta do vrata.
Foster akademija izgleda kao stara velika i impresivna drvena viktorijanska zgrada, što je
upravo i bila, pre nego što je pretvorena u nezavisnu privatnu školu od obdaništa do
dvanaestog razreda. Neki od tornjića i ornamentske dekoracije na toj posivelo beloj glavnoj
zgradi su počeli da otpadaju, od kad sam ja u višim razredima i svake godine sve više dece je
napuštalo da bi išli u državnu školu. Kako je većina novca za Foster dolazilo od podučavanja i
postojalo je oko trideset dece po razredu, izgubiti više od nekoliko dece po godini bila je
najveća nesreća. Tako da je te jeseni Odbor tutora kosultovao profesionalnog sakupljača
priloga koji je pomogao da se „inicira“ „osnovna kampanja“ kako je gospođa Poindekster,
direktorka, volela da kaže. Do novembra, roditeljski odbor za javnost je postavio postere
svuda po Hajtsima, pozivajući ljude da daju novac da pomognu školi da preživi i postojali su
redovni novinski oglasi i planovi za regrutovanje učenika na proleće. Čak šta više, kada sam
bacila svoj poslednji rukohvat lišća na Čada to jutro, umalo sam pogodila predsedavajućeg za
javnost fondacije za sakupljanje priloga-gospodina Frulu, oca jednog prvaka. Rekoh: „Dobro
jutro, gospodine Frula“ brzo , da zabašurim ono što sam učinila. On je klimnuo i dao nam
oboma blentavi osmeh. Kao njegova ćerka Dženifer, on je bio visok i mršav i mogla sam da
vidim Čada kako svira melodiju, dok je on odlazio dole niz hodnik. Bila je to školska šala da
su oboje, gospodin Frula i Dženifer izgledali kao muzički instrument po kojem su nazvani.
Nasmešila sam se, preveći pokrete sviranja frule nazat Čadu i onda odšetala svojim putem do
mog ormana kroz skupine dece koja su pričala o svojim vikendima. Ali čak iako sam rekla
zdravo nekoliko ljudi, bila sam još uvek prilično zaokupljena, jer kako sam shvatila kasnije-
prošla sam pored velikog crvenim slovima ispisanog oglasa na podrumskoj oglasnoj tabli,
pored najnovijeg postera za prikupljanje priloga-prošla pored toga, uopšte ga ne primećujući:
KLINIKA SELI DŽEREL ZA BUŠENJE UŠIJU, OD PODNE DO JEDAN, PONEDELJAK,
NOVEMBAR 15, PODRUMSKA UČIONICA ZA DEVOJKE 1,50 DOLARA po rupi po
uvetu
Seli Džerel je do tog moment bila baš moja omiljena osoba u školi. Bile smo toliko drugačije
jedna od druge, koliko dvoje ljudi mogu biti-mislim da je glavna zajednička stvar nas dve bilo
što se ni jedna od nas nije uklapala u Foster. Ne želim reći da je Foster bila snobovska, jer je
to kako ljudi oduvek misle o privatnim školama, ali mislim da je istina da je mnogo dece
mislilo da su prilično posebni. I bilo je puno klišea, samo Seli i ja nismo bili ni u jednom od

6
njih. Stvar koja mi se najviše sviđala kod nje, dok se sve nije promenilo, je da je uvek išla
svojim putem. U svetu ljudi koji su se činili da dolaze iz mašina za pravljenje duplikata, Seli
Džerel nije bila ničija kopija, u svakom slučaju ne te jeseni. Kunem se da nisam videla taj
oglas, čak i kad sam prošla pored njega po drugi put-i tada je Seli bila pravo ispred njega
istraživački gledajući u moje levo uvo, kao da je bila bubica na njemu i mrmljajući nešto što
je zvučalo kao „mesta“. Sve što sam primetila je da je Selino mršavo i prilično sivkasto lice
izgledalo još mršavije i sivlje nego obično, verovatno zato što nije imala vremena da opere
svoju kosu-koja je visila oko njenih ramena u dugim ravnim tankim snopovima. „Definitivno
mesta“, rekla je. Tada sam je čula jasno, ali pre nego što sam mogla da pitam o čemu priča,
prvo zvono je zazvonilo i hodnik se iznenada napunio sa oštrim laktovima i lupom udarajućih
ormana. Otišla sam na hemiju, i Seli je misteriozno odskakutala do sale za fizičko. I ja sam
zaboravila za celu stvar do vremena za ručak, kada sam se vratila do ormana po moju knjigu
iz fizike-uzimala sam veliki naučni tovar te godine, jer sam želela da idem na MIT.
Podrumski hodnik je bio ispunjen devojkama, izgledajući kao da su stale u liniju za nešto.
Bilo je takođe par momaka, stojeći blizu Selinog momka Volta, koji je bio pored stola sa
belom krpom na njemu. Uredno poređano na krpi su bili flaša alkohola, činija sa ledom,
špulna sa belim koncem, paketom igala i dve polovine svežeg krompira, oljuštenog. „Hej
Volte“, pitala sam zbunjeno, „šta se događa?“
Volt je bio pomalo seljak-„Dvoličan“, Čad ga je zvao, ali se meni sviđao-sa osmehom na licu
i pokazujući sa gestikulacijama na poster. „Jedan i po po rupi po uvu“, čitao je veselo. „Jedna
ili dve madam predsednik? Tri ili četiri?“ Razlog zašto me je zvao madam predsednik bio je
isti razlog zbog koga sam ja stajala tamo buljeći u poster, želeći da sam kući bolesna od gripe.
Nikad nisam do kraja dokučila zašto, ali za vreme izbora, jedno od dece iz mog razreda me je
nominovalo za predsednika učeničkog odbora i ja sam pobedila. Učenički odbor,
reprezentujući učeničko telo, trebao je da vodi školu, umesto da ga vodi učiteljsko telo ili
adninistracija. Koliko sam ja upoznata, moja glavna odgovornost kao predsednika odbora bila
je da predsedavam na sastancima svake druge nedelje. Ali gospođa Poindekster, direktorka, je
imala druge ideje. Po povratku u septembru, ona mi je dala neugodne lekcije o ponašanju za
primer i o postojanju u smislu njene „dobre desne ruke“ i sigurnosti da je svako sledio put
„kako duha tako i slova“ školskih pravila, od kojih su neka bila malo blesava. „Pristupite“
Volt je vikao „ako elegantni predsednik studentskog odbora-od našeg celog uzvišenog
studentskog tela, mogu dodati, postavi trend“, povio se prema meni „biznis će sigurno cvetati.
Koraknite ovuda, madam...“
„Oh, zaćuti Volte“ rekla sam, pokušavajući da prođem kroz školska pravila u mojoj glavi i
nadajući sa da se neće pojaviti jedno koje bi gospođa Poindekster mogla precizno primenuti
na bušenje ušiju. Volt je slegnuo ramenima, stavljajući svoju ruku ispod mog lakta i vodeći
me do početka reda. „Barem madam predsednik“, rekao je „dozvolite mi da vas pozovem da
nadgledate“. Razmišljala sam da kažem ne, ali sam odlučila da bi imalo smisla za mene da
dobijem ideju o čemu se tu radi, pa sam klimnula. Volt je otkopčao rukave od svoje plave
košulje-on se veoma moderno oblačio, i taj dan nosio je drap trodelno odelo–i zavrnuo ih.
„Samo momenat, dame i gospodo“, rekao je, „dok ja otpratim predsednika na turneju
za...mmmm.....osoblje. Trebao bih da se vratim“. Usmerio me je u pravcu vrata i onda se
okrenuo, mašući nekoliko momaka koji su bili u gomili oko stola. „Gospođica Džerel mi je
rekla da će se pobrinuti za vas gospodo, nakon što ona...eee....pruži uslugu za par dama.“
Udario je Čaka Belaska, koji je bio kapetan fudbalskog tima, u rebra kako je prolazio i
zamrmljao, „Rekla je takođe da vam kažem da jedva čeka, momci.“
To je, naravno vodilo gromoglasnom smehu od momaka. Otišla sam u toalet za devojke baš
na vreme da čujem Dženifer Frulin jauk „Jaoj!“ i da vidim suze koje pune njene velike braon
oči. Zatvorila sam vrata brzo-Čak je pokušavao da proviri-i probijala se kroz pet ili šest

7
devojaka koje su stajale oko stola koji je Seli namestila ispred reda umivaonika. Na njemu su
bile iste stvari kao i na onom u hodniku.
„Zdravo Liza“, Seli je veselo rekla. „Drago mi je da si navratila“. Seli je nosila beli
labaratoriski mantil i držala je pola krompira u jednoj ruci i krvavu iglu u drugoj. „Šta se
desilo?“ pitala sam, klimajući prema Dženifer, koja je šmrcala glasno dok je obazrivo
pokazivala na crveni konac koji je visio iz njenog desnog uva. Seli je slegnula ramenima.
„Nizak prag boli, pretpostavljam. Spremna na sledeće, Džen?“ Dženifer je klimnula hrabro i
zatvorila oči dok je Seli uvukla konac u krvavu iglu i obrisala je alkoholom, govoreći: „Vidiš,
Liza, savršeno sanitarno.“ Nekoliko zabrinutih devojaka nagnula se sa simpatijom prema
Dženifer kako je Seli prišla njenom desnom uvu ponovo. „Seli...“ počela sam, ali je Dženifer
prekinula. „Možda“ rekla je nepoverljivo, baš kad je Seli postavila polovinu krompira iza
njenog uveta-da zadrži iglu od prolaska kroz njenu glavu, ako proklizne, shvatila sam,
stresajući se-„Radije bih imala samo jednu rupu u svakom uvu, važi?“ Otvorila je njene oči i
pogledala nadajući se u Seli. „Rekla si dve rupe u dva uha“, rekla je Seli mirno. „Četiri rupe
ukupno.“ „Da, ali sam se upravo setila da je moja mama neki dan rekla nešto o tome da dve
minđuše u jednom uhu izgledaju glupo, i ja-pa, pitam se možda da li je u pravu. To je sve.“
Seli je uzdahnula i obišla oko Dženiferovog drugog uha. „Led molim“, rekla je. Četvoro dece
su posegnula za ledom dok je Dženifer ponovo zatvorila oči, izgledajući manje-više kao moja
ideja kako je Džon od Arka morao izgledati na njegovom putu na lomaču. Ne nameravam da
opišem ceo proces, uglavnom zato što je bio pomalo krvav, ali iako je Dženifer ispustila neku
vrstu skvika kada je igla ušla, iako se ona odteturala drhćući iz toaleta za devojke (rasterujući
većinu dečaka, Volt je kasnije rekao), insistirala je da nije mnogo bolelo.
Ostala sam dovoljno dugo da vidim da je Seli pokušavala da bude pažljiva, koliko joj to
mogućnosti opreme dozvoljavaju. Krompir je stvarno sprečio iglu da ode predaleko, i led, koji
je otupljivao uho, činilo se da ublažava i bol i krvarenje. Seli je čak sterilizovala uho, kao i
iglu i konac. Cela stvar je izgledala prilično sigurno i tako sam odlučila da sve što treba da
učinim u mojoj oficijalnoj kvalifikaciji je da podsetim Seli da koristi alkohol svaki put. Ali
tog popodneva bilo je veoma mnogo krvavih maramica držanih na ušnim školjkama na
raznim časovima, i tačno posle poslednjeg zvona, kada sam stajala u hodniku i razgovarala sa
gospođom Stivenson, koja je predavala umetnost i bila takođe savetnik učeničkog odbora,
prvakinja bez daha je dotrčala i rekla: „Oh Bože, Liza, još si tu. Gospođa Poindekster želi da
te vidi.“ „Oh“, rekla sam pokušavajući da zvučim neobavezno. „Zbog čega?“ Gospođica
Sivenson je podigla svoje obrve. Gospođica Stivenson je bila veoma visoka i bleda, sa plavom
kosom koju je obično nosila u ne-suviše-urednoj punđi. Moj otac ju je uvek zvao „renesansna
žena“, jer pored podučavanja umetnosti, ona je vodila debatni tim, pevala u lokalnom horu,
tutorisala decu u bilo kojem predmetu, ako su bili bolesni dugo vremena. Bila je takođe
naprasite naravi, ali zajedno s tim išla je reputacija da je pravedna, pa niko nije puno mario,
bar ne među decom. Pokušala sam da ignorišem podignute obrve gospođice Stivenson i da se
koncentrišem na prvakinju. „Ne znam šta ona zapravo želi“, govorla je prvakinja „ali mislim
da ima nešto veze sa Dženifer Frulom, zato što sam videla gospodina Frulu i Dženifer da
dolaze iz kancelarije medicinske sestre i onda idu u kancelariju gospođe Poindekster i
Dženifer je plakala i njene uši su bile sve krvave.“ Prvakinja se zacerekala. Kada je otišla,
gospođica Stivenson se okrenula meni i rekla suvo: „Tvoje uši, drago mi je što vidim,
izgledaju isto, kao i uvek.“ Pogledala sam kritički u male srebrne minđuše gospođice
Stivenson. „Ah ove“, rekla je. „Da, moj doktor je probušio moje uši kada sam bila na koledžu.
Moj doktor, Liza.“ Krenula sam da odlazim. „Liza, bilo je to glupo, Selin projekat. Da sam
bar znala o tome na vreme da ga zaustavim“.
Moje noge su bile teške, kako sam išla dole niz kodnik prema kancelariji gospođe
Poindekster. Znala sam da gospođica Stivenson, iako nikad nije bila neprijatna o nečemu,

8
obično je bila u pravu. I do vremena kada je sa celom stvari bilo gotovo, poželela sam takođe,
da je znala o bušenju ušiju na vreme da ga zaustavi.
3
Gospođa Poindekster nije pogledala gore kada sam ušla u njenu kancelariju. Bila je žena
kratke sive kose, koja je nosila bezokvirne naočare na lancu i uvek je izgledala kao da ima bol
negde. Možda je uvek imala, jer obično kada je izmišljala jednu od njenih cinično ledenih
stvari da kaže, ona bi skinula svoje naočare dole na njene neravne grudi i stegla prstima njen
nos, kao da su je sinusi boleli. Ali sam uvek imala osećaj da ono što je ona pokušavala da
saopšti je bilo; da je učenik kojeg ona disciplinuje jeste ono što joj je stvarno zadalo bol.
Mogla je sačuvati sebi puno nevolja da je sledila školski pravilnik : „Administracija Fosterove
Akademije bi trebala da vodi učenike, ali bi učenici trebali da upravljaju sami sobom.“ Ali
pretpostavljam da je ona bila ono, kako bi gospodin Džoroks, naš nastavnik istorije nazvao
„slobodan tumač“, pošto je ona interpretirala pravilnik drugačije od mnogih ljudi.
„Sedi Eliza“ rekla je gospođa Poindekster, još uvek ne dižući pogled. Njen glas je zvučao
umorno i prigušeno-kao da su joj usta bila puna šljunka. Sela sam. Bilo je uvek teško da se ne
bude depresivan u kancelariji gospođe Poindekster, čak i kad si bio tamo na čestitkama za
osvajanje školarine ili dobijanja čistih petica. Ljubav gospođe Poindekster prema Fosteru,
koja je bila signifikantna, nije ju inspirisala da učini puno preuređenja. Njena kancelarija je
bila u senkama koje su originalno izgledale braon, bez ičega za kontrast, čak ni cveća, i držala
je tanke braon zavese delimično zatvorene, tako da je bilo neobično mračno. Najzad je
gospođa Poindekster podigla njenu glavu sa fijoke po kojoj je preturala, zbacila svoje naočare
na grudi, stisnula svoj nos i gledala na mene kao da je mislila da imam lični moralni kod
morskog puža golaća.
„Eliza Vintrop“ rekla je sa žaljenjem, provlačući kroz šljunak u njenim ustima, „ne znam
kako da ti kažem koliko sam duboko šokirana tvojim neuspehom da učiniš svoju dužnost, ne
samo kao glavna u učeničkom odboru i takoreći moja desna ruka, ali isto tako prosto kao član
učeničkog tela. Reči su me napustile“ rekla je, ali, kao većina ljudi koji to kažu, nekako joj je
pošlo za rukom da nastavi. „Pravilo prijave, Eliza-može li biti da si zaboravila pravilo
prijave?“ Osećala sam se kao da sam progutala kutiju malih metalnih tegova koje moj otac
koristi kada ide na pecanje u prirodu. „Ne“, rekla sam, samo što je to izašlo više kao mukanje,
nego kao reč. „Ne šta?“ „Ne gospođo Poindekster.“ „Lepo mi izrecituj pravilo“, rekla mi je,
zatvarajući njene oči i stežući svoj nos.
Ja sam pročistila svoje grlo, govoreći sebi da ona nije mogla verovatno očekivati da se setim
toga reč po reč kako se pojavljuje u plavoj knjižici koja se zove „Dobrodošli u Foster
akademiju“. „Pravilo prijave“, počela sam. „Jedan: ako učenik prekrši pravilo, on ili ona je
dužan da prijavi sebe tako što će napisati njegovo ili njeno ime i koje je pravilo on ili ona
prekršio na parčetu papira i stavljajući ga u kutiju pored stola gospođice Bekster u
kancelariji“.
Gospođica Bekster je bila živahna pticolika ženica sa farbano crvenom kosom koja je
podučavala Bibliju kao litteraturu za juniore i pričala bibliske priče u nižim razredima
jedanput nedeljno. Njen drugi posao je bio da bude administrativni asistent gospođe
Poindekster, što je značilo da je gospođa Poindekster imala poverenja u nju i davala joj
specijalne poslove, sve od sipanja čaja na sastancima u Klubu Majki, do poverljivog
prekucavanja i paženja na kutiju za prijavu. Gospođica Bekster i gospođa Poindekster su pile
čaj zajedno svako popodne iz fensi drezdenskih porcelanskih šolja, ali nisu nikad izgledale
kao jednake, kakvi su pravi prijatelji. Bile su više kao orao i slavuj, ili kao kit i njegova pilot
riba(koja pliva oko njega), jer je gospođica Bekster uvek letela oko naređenja gospođe
Poindekster ili je štitila od posetilaca koje ona nije želela da vidi. „Nastavi“, rekla je gospođa
Poindekster. „Dva:“, rekla sam. „Ako učenik vidi drugog učenika da krši pravilo, taj učenik bi
trebao da pita onoga što je prekršio pravilo da prijavi sebe. Tri: Ako učenik ne želi da to uradi,

9
onaj koji ga je video da krši pravilo je dužan da ga prijavi, onog što krši pravilo, mislim“.
Gospođe Poindekster je klimnula. „Možeš li mi reći“, kazala je, bez da otvori svoje oči, „s
obzirom da se čini da pravilo znaš dobro i da s obzirom da si dobro upoznata da duh iza svih
Fosterovih pravila uključuje ideju da se ne čini povreda drugima, zašto nisi pitala Seli Džerel
da prijavi sebe, kada si videla šta namerava da učini? Ili kada si videla šta je zapravo radila?“
Pre nego što sam mogla odgovoriti, gospođa Poindekster se naglo okrenula u svojoj stolici i
otvorila svoje oči, sevajući njima na mene. „Eliza, trbala bi biti više svesna nego većina
učenika, uzimajći tvoju poziciju, da je ova škola u očajnoj potrebi za novcem i zbog toga u
očajnoj potrebi za uslugama gospodina Frule, kao precedavajućeg za javnost naše kampanje. I
pored toga Dženifer Frula je morala da ide ovo poslepodne kući ranije, zbog katastrofalnog
bola u njenim ušnim školjkama.“
„Zaista mi je žao, gospođo Poindekster,“ kazala sam i onda probala da objasnim da nisam čak
ni primetila Selin oglas dok nije već bušile Dženiferine uši. Ona je odmahivala glavom, kao
da nije mogla baš da prihvati to. „Eliza“ rekla je umorno, „ti znaš da sam mislila da nije
pametno prošlog proleća kada si rekla u svojoj kampanji da si protiv pravila prijave...“ „Svi su
protiv toga“, rekla sam, što je bilo istina-čak se skup profesora složio da to nije funkcionisalo.
„Ne baš svako“ rekla je gospođa Poindekster. „Popularno ili ne, to pravilo je kičma sistema
časti ove škole i postoji već mnogo, mnogo godina- od kad je Letiša Foster osnovala školu, u
stvari. Neće“, dodala je „to pravilo prijave ili bilo koje drugo pravilo učiniti veliku razliku
uopšte, ako se Foster mora zatvoriti.“
Proučavala sam njeno lice, pokušavajući da zaključim da li je preterivala. Ideja da se Foster
treba da zatvori mi se nikad nije pojavila, iako sam naravno, znala za finansiske probleme. Ali
da mora da se zatvori? I Čad i ja smo išli u Foster još od zabavišta, bio nam je kao drugi
roditelj. „Ni-nisam shvatila da su stvari tako loše,“ mrmljala sam. Gospođa Poindekster je
klimnula. „Ako kampanja bude neuspešna“, kazala je, „Foster će morati da se zatvori. I ako
gospodin Frula, bez čijeg publiciteta ne bi bilo kampanje, nas napusti, kao rezultat ovoga-
ovog budalastog, bezrazmišljajućeg incidenta, ozbiljno sumljam da ćemo ikoga naći da ga
zameni. Ako on napusti, Bog zna: da li će skupljač priloga koji se složio da bude konsultant
ostati-to je bilo dovoljno teško dovesti obojicu na čelo...“
Gospođa Poindekster je zatvorila svoje oči ponovo i prvi put od kad sam ušetala u njenu
kancelariju ovog popodneva, shvatila sam da je uznemirena, nije samo glumila tako radi
efekta, na način na koji se obično čini. „ Kako misliš da će se gospodin Frula osećati
povodom toga da pita ljude za pare sad?“ pitala je. „Kako misliš da će se osećati zbog davanja
publiciteta školi-pitajući roditelje da upišu njihove sinove i ćerke u školu-gde je disciplina
tako labava da ne može da spreči svoje učenike u činjenju fižičke ozlede jedno drugom?“ „Ne
znam, gospođo Poindekster“, rekla sam, pokušavajući da se ne vrpoljim. „Veoma loše,
pretpostavljam.“ Gospođa Poindekster je uzdahnula. „Volela bih da razmisliš o svemu ovom,
Eliza“, kazala je. „I o proširenju tvoje odgovornosti prema Fosteru, od sada do sastanka
odbora ovog petka. Držaćemo disciplinski sastanak za tebe i za Seli Džerel u to vreme.
Prirodno, ne mogu ti dozvoliti da predsedavaš, s obzirom da si ti pod disciplinskim merama.
Pitaću Anđelu Kerietid, kao zamenika, da preuzme predsedavanje(mali čekić). Možeš ići
sada.“
Lišće koje je izgledalo tako sveže ovoga jutra, izgledalo je umorno i svenulo kako sam
koračala lagano kući bez Čada, koji je imao fudbalski trening, i nebo se opet spuštalo, kao da
će još padati kiša. Drago mi je bilo što Čad nije sa mnom i nisam bila sigurna, kada sam
otključala vrata braon zgrade gde smo živeli i otišla gore u naš stan na trećem spratu, da li
sam uopšte i želela da vidim mamu pre nego što imam vremena da razmislim. Moja majka je
veoma dobra osoba da se s njom razgovara, u najvećem broju slučajeva mogla nam je pomoći
da rešimo naše probleme, čak i kada smo pogrešili, bez da nas učini da se osećamo kao crvi.
Ali, kako je ispalo, nije trebalo da brinem da li ću moći da razmislim pre nego što budem

10
pričala sa njom ovaj put, jer ona nije bila kod kuće. Ostavila je cedulju za nas na kuhinskoj
tabli: L i Č-na sastanku komšijskog udruženja. Novi kolači u tegli. Poslužite se. Voli vas
mama. Mama je uvek-uglavnom pekla kolače za nas kada nije nameravala da bude kod kuće.
Čad kaže da još uvek to čini, to je kao da se oseća krivom što nije sto posto domaćica, što
niko osim nje, naravno ne očekuje da bude. Pošto sam odvadila nekoliko keksova sa vrha
gomile u tegli i sedela tamo za stolom jedući ih i želeći da bejsbol sezona traje u novembru,
pa da bude utakmica da odvuče moj mozak sa škole, videla sam drugu cedulju ispod one prve:
Liza, neko ko se zove Eni nešto-Kanon, Kenjon? Je zvala. Zamolila te je da je nazoveš
8779384. Uzmi još jedan kolač. Voli te, mama.
Nisam znala zašto, ali čim sam videla cedulju, osetila sam da je moje srce počelo da lupa
brže. Shvatila sam isto da mi je bilo skroz drago što mama nije bila kod kuće, zato što nisam
želela da bude ikoga unaokolo kada zovem Eni, iako opet, nisam znala zašto. Osećala sam da
su mi usta suva, pa sam uzela da popijem vode i skoro sam ispustila čašu, jer su mi se ruke
iznenada oznojale. Onda sam otišla do telefona i počela zvati, ali sam stala na pola pošto
nisam znala šta ću da kažem. Nisam mogla početi ponovo da zovem dok nisam sebi rekla par
puta da s obzirom da je Eni zvala mene, razmišljanje o tome šta da kaže je na njoj.
Neko drugi se javio na telefon-njena majka, saznala sam kasnije-i osetila sam se ljubomornom
na koga god, što je bio sa Eni, dok sam ja bila skroz daleko u Bruklin Hajtsima, čak ne ni na
istom ostrvu gde je ona bila. Najzad Eni je došla do telefona i rekla „Halo?“ „Eni.“ Mislim da
mi je pošlo za rukom da zvučim obično, u najmanju ruku znam da sam pokušala to. „Zdravo.
Liza je.“ „Da“, rekla je, zvučeći veoma srećno. „Prepoznala sam tvoj glas. Zdravo.“ Bila je
mala pauza i mogla sam da osetim moje srce kako lupa. „Hej,“ Eni je kazala, „pozvala si
me!“. Pogodilo me ja onda da ona nije znala šta da kaže ništa više nego što sam ja, i za
nekoliko sekundi mi smo samo oklevale. Ali posle treće velike pauze rekla je ispod glasa i
oklevajući. „Um-pitala sam se da li bi volela da ideš do Klojstera sa mnom u subotu-nemoj,
ako ne želiš. Mislila sam da bi ti se svidelo pošto ideš do Metropolitena tako mnogo, ali-oh,
pa, možda ti se ne bi svidelo.“ „Naravno da bi“ rekla sam brzo. „Svidelo bi ti se?“ Zvučala je
iznenađeno. „Naravno. Volim to tamo. Park, sve.“ „Pa, pa, možda ako je lep dan ponesem
piknik i mogli bi da jedemo u parku. Ne bi morali ni da idemo u muzej. Meni se muzej sviđa
jednako koliko i park.“ Osetila sam kako se smešim. „Samo mi obećaj da nećeš preurediti
statue ili pozirati usred triptiha ili slično kad neko gleda.“ Eni se nasmejala. Mislim da je to
bilo prvi put da sam je čula kako se smeje na njen specifičan način. Bilo je to puno zadoljstva-
ne mislim zadovoljno, iako je bilo i to, takođe. Smejala se kao da je ono što sam upravo rekla
tako pametno, da je to nekako učinilo da raste od sreće. Telefonski poziv je bila najbolja stvar
koja mi se dogodila ceo dan, i neko vreme pošto sam prekinula, situacija u školi mi nije više
ni blizu izgledala loše.
4
Gospođica Vidmer je kasnila nekoliko minuta na engleski u petak, koji je bio moj poslednji
čas za taj dan. Klimnula nam je kratko, uzela knjigu poezije koju smo proučavali i čitala: „Iz
noći koja me prekriva, crna kao ponor od severnog do južnog pola, zahvaljujem Bogovima
kakvigod mogli biti, za moju nepobedivu dušu.“
Pažljivo, koliko god sam mogla, presavila sam arhitektsku reviju koju je otac isekao za mene
iz njegovog Njujork Tajmsa-čitala sam ga da držim svoj mozak van saslušanja učeničkog
odbora, koje je bilo ovo popodne-i slušala. Mama je rekla jednom da je glas gospođice
Vidmer bio između Julije Harisonovog i Helen Hejsovog. Nikad čula ni za jednu od njih da ih
poznajem, tako da sve što mogu reći je da je gospođica Vidmer imala vrstu glasa, posebno
kad čita poeziju, koja je delovala da ljudi slušaju. „U užasnim raljama okolnosti nisam
trepnuo ni zaplakao glasno“. Gospođica Vidmer je pogledala na gore, gurajući njene sive
šiške iz njenih očiju. Nije bila stara, ali je prerano posedela. Ponekad se šalila na to, na
poseban način na koji je nalazila humor u stvarima koje većina ljudi nije nalazila smešnim.

11
„Šta znači užasan? Da li iko zna?“ „Spotaknut“ rekao je Volt, sa velikom svečanosti.
„Spotakao se kako je ušao u autobus i dao se spotaknuti-spotaknut ispao. U užasnim raljama
bi bilo kada je zgabio za rukohvat kako je ispao.“
Gospođica Vidmer se smejala dobrodušno zajedno sa uzvicima negodovanja i smejanjima i
onda je prozvala Džodi Krejn, koji je bio maturantski predstavnik učeničkog odbora. „U
Tolkinu“ Džodi je rekao-on je bio veoma uzvišen i analitičan-„korišćeno je da opiše ljude kao
Sauron i Orkovi i takve likove, pa pretpostavljam da to znači zlo.“
„Blizu, Džodi, blizu“ gospođica Vidmer je kazala. Otvorila je rečnik sa kožnim povezom, koji
je držala na svome stolu i koristila najmanje tri puta u periodu svakog časa. Dala je da se
ponovo poveže, rekla nam je jednom, zato što sadrži skoro ceo engleski jezik i to je bilo
dovoljno vredno da se uradi nešto specijalo za to.
„Užasan“, čitala je. „Pridev, Srednji engleski, Anglo-saksonski i Stari francuski. Takođe kasni
latinski. Svirep, okrutan. Poetski-...“ Pogledala je gore i nehotična jeza je prošla kroz razred
kako je ona snizila svoj glas i rekla jednu reč: “smrtan.“ Onda se vratila knjizi. „U užasnim
raljama okolnosti (sudbine), nisam trepnuo ni zaplakao glasno. Pod batinama sudbe, glava mi
je krvava al nepognuta. Iza ovog mesta gneva i suza, nazire se u daljini ništa drugo do užasa
sene, ali čak štaviše pretnja koju nosi vreme nalazi i naći će me neuplašenog. Nije bitno
koliko je tesan prolaz, sa koliko je kazni ispunjen papir, ja sam gospodar moje sudbine: ...“
Gospođa Vidmer je zastala i bacila pogled prema meni na delić sekunde pre nego što je
pročitala poslednji red: „Ja sam kapeten moje duše.“ „Od Vilijama Ernesta Henlija“, rekla je,
zatvarajući knjigu. „1849 do 1903. Britanac. Izgubio je jednu nogu zbog tuberkoloze. TB nije
uvek bolest pluća-skoro je izgubio i drugu takođe. Proveo je celu godinu u bolnici, i to je
dovelo do ovog pesničkog dela, koja se zove „U bolnici“, kao i do drugih pesama. Za domaći
zadatak, molim vas, otkrite mi značenje reči koju je izabrao za ovaj naslov, ali takođe molim
vas, nađite i donesite mi jednu drugu pesmu, ne od Henlija, ali sa istom temom. Za
ponedeljak.“
Čuo se skrušen uzdah, mada niko stvarno nije mario. Do tog vremena, ljubav prema poeziji
gospođice Vidmer se proširila na većinu nas kao da je to bila neka benigna bolest. Govorkalo
se da pre maturiranja svake godine, ona da svakom maturantu pesmu za koju je lično mislila
da je odgovarajuća za njegovu ili njenu budućnost. Većinu ostalog vremena, raspravljali smo
zašto boravljenje u bolnicama može voditi do pisanja pesama, i kakvoj vrsti pesama bi to
moglo voditi. I gospođica Vidmer nam je čitala neke druge bolničke pesme, neke od njih
smešne, neke od njih tužne. Kada je zvono zazvonilo, upravo nam je završila jednu smešnu.
„Dobar tajming“, rekla je, smešeći nam se, kako se smeh utišavao. Onda je rekla: „Lepo se
provedite za vikend,“ i otišla.
„Dolaziš?“ pitao je Džodi, prolazeći moju klupu na njegovom putu napolje. „Idi ti napred,
Džodi“, rekla sam, još uvek razmišljajući o „Invictus“-u2 i pomalo pitajući se da li je
gospođica Vidmer zaista čitala to za mene, na način na koji je to izgledalo. „Mislim da ću
videti da li mogu da nadjem Seli.“ Nasmešila sam se, pokušavajući da gledam na to u boljem
svetlu. „Kriminalci bi trebali da se drže zajedno.“ Džodi je vratio osmehom i stavio svoju
šaku na moju ruku za sekund. „Srećno, Liza.!“ „Hvala“, kazala sam. „Čini mi se da će mi
trbati.“
Srela sam Seli kako stoji ispred sobe za sastanke, prostorije gde su se održavali sastanci
odbora, pričajući sa gospođicom Stivenson. Gospođica Stivenson je izgledala malo bleđa
nego inače, i njene oči su već imale odlučan pogled, kako su često izgledale kada je radila
svoj posao nastavničkog savetnika učeničkog saveta. Ali osim toga, delovala je kao da je
pokušavala da izgleda podržavajuće.
„Zdravo“, kazala sam veselo, kad sam došla do njih. „Nervozna?“ „Oh, ne“, rekla sam ja.
„Moj stomak se uvek oseća kao da je u njemu pas koji vija svoj rep.“ Gospođica Sivenson se
2
Nepobediv

12
nasmejala u sebi. „Bićeš dobro“, rekla je. „Samo razmislite pre nego što pričate, obe.
Sačekajte koliko god vam treba vremena, pre nego što odgovorite na pitanje.“ „Oh, Bože“,
Seli je stenjala. „Mislim da će mi se slošiti.“ „Ne, neće“, rekla je gospođica Stivenson mirno.
„Idi popij vode. Duboko uzdahni. Bićeš dobro.“
Koraknula je ustranu da pusti Džordžija Konela-Kona-predstavnika trećih razreda da uđe.
Kon mi je mahnuo iza njegovih tankih naočara, dok je otvarao vrata. Bio je nizak, sa
ružnjikavim licem pokrivenim bubuljicama, ali je bio jedno od najprijatnije dece u školi. Imao
je ono što učitelji nazivaju kretivan um, i takođe, bio je veoma fer, možda najpravičnija osoba
u savetu, osim, naravno gospođice Stivenson.
„Pa“, rekla je gospođica Stivenson boderći kada je Seli došla sa umivaonika. „Čini mi se da je
vreme.“ Smešila nam se obema, kao da nam želi sreću, ali ne misleći da je odgovaranjuće da
to učini na glas. I onda smo svi ušli unutra, gospođica Stivenson prva, sa Seli i sa mnom
sledeći je polako. Soba za sastanke, kao i kancelarija gospođe Poindekster je bila mračna, kao
da je sahrana. Nekada je bila prava dnevna soba-jedna velika-unazat kada je škola bila zgrada,
ali je sad bila više kao polujavna soba za odmor, rezervisana uglavnom za događaje na
visokom nivou–kao sastanke tutora i čajanke majki, ali takođe i za sastanke saveta. Soba za
sastanke je imala tri dugačke sofe duž zidova i velike fotelje i kamin koji je zauzimao većinu
zida koji nije uz sebe imao sofu. A iznad okvira kamina visila je slika Letiše Foster, osnivača
škole. Ne mogu zamisliti zašto je Letiša Foster uopšte osnovala školu: uvek mi je izgledala
kao da je mrzela decu. Pogotovo je tako izgledala tog popodneva, kada smo se Seli ja
pomerile u stranu pod njeno neprijateljsko zurenje kao par napuštenih kraba. Gospođa
Poindekster je već bila ustoličena u njenu specijalno tamno braon fotelju pored kamina,
povlačeći prstom po zabeleškama u žutom blokčiću i izgledajući strogo iza njenih bezokvirnih
naočara. Svi drugi su sedeli okolo dugačkog, visoko ispoliranog stola. Zamenik , Endžela
Kerietid, koja je bila visoka i obično me je podsećala, više nego ime, na te graciozne,
samosvesne grčke statue, koje su držale građevine, nije ni blizu izgledala tako kada smo ušli
unutra. Sedela je napeto na kraju stola najbliže fotelji gospođe Poindekster stežući čekić kao
da se utapala i da je to bila jedina preostala stvar na vodi.
Već mi je rekla da se oseća trulo što mora da predsedava, što sam ja mislila da je veoma lepo
od nje. „To ti je kao sud na Tv-u“ Seli je šaputala nervozno, kako smo seli na drugi kraj stola.
Sećam se da sam primetila kako je sunce sijalo ukoso kroz prašnjave prozore na kosu gospođe
Poindekster-upravo na njen vrh , zbog visine fotelje. Dok sam se koncentrisala na besmislenu
auru koju je napravilo, gospođa Pindekster je smaknula dole svoje naočare i klimnula Endželi,
koja je lupila čekićem tako jako da joj je iskočio iz ruke i skliznuo preko stola. Seli se
zakikotala. Gospođa Poindekster je pročistila svoje grlo i Endžela je pocrvenela. Kon je ustao
i vratio joj čekić, dajući ga Endželi uz dostojanstven naklon. „Madam predsedavajuća“,
mrmljao je. Osetila sam kako počinjem da se smejem, posebno kada se Seli iskezla se
osmehom na mene.
„Mir!“ jadna Endžela je ciknula i gospođa Poindekster je besno pogledala Kona. Endžela se
nakašljala i onda rekla, zvanično izjavljujući, „Okupljene strane molim za mir. Ovo-hmmm-
ovo je disciplinsko saslušanje umesto regularnog sastanka. Regularni posao saveta je-um-
odložen do sledećeg puta. Seli Džerel i Liza Vintrop su obe prekršile pravilo prijave i Seli
Džerel ima...“ „Su optužene za prekršenje“ gospođica Stivenson je prekinula tiho. Gospođa
Poindekster je stisnula prstima svoj nos, mršteći se. „Su optužene za prekršenje pravila
prijave“, Endžela je ispravila sebe, „i Seli ima-hmm-je optužena za ponašanje na-na...“
Gledala je bespomoćno u gospođu Poindekster. „Neodgovorno ponašanje, ugrožavajući
zdravlje njenih dugara učenika“, kazala je gospođa Poindekster, odgurujući sebe napolje iz
dubine svoje braon fotelje.
„Hvala ti, Endžela. Pre nego što počnemo“, rekla je „želela bih da vas podsetim sve da je
Foster u sred finansiske krize velikih razmera, i da bi bilo kakav nepovoljan publicitet- bilo

13
kakav uopšte-mogao biti krajnje štetan za prikupljanje priloga i kampanje upisa novih
učenika, koji su naša jedina nada za preživljavanje.“
Pozicionirala je sebe u sred kamina, okrenuta profilom prema nama, gledajući dramatično u
Letišu. „Fosterova Akademija je bila sav život za našeg osnovatelja, i postala je približno
tome i za mnoge od nas u nastavništvu, takođe. Ali, čak važije nego to je nesumljiva činjenica
da je Foster izškolovao nekoliko generacija mladih ljudi i žena po najvišim standardima
pristojnosti i moralnosti, kao i akademske superiornosti. I sad“-okrenula se okolo i suočila se
sa Seli-„i sad jedan Fosterov učenik je slobodnom voljom povredio nekoliko drugih kroz
apsurdan i lakomislen plan da probuši njihove uši, i drugi učenik“ suočola se sad sa mnom-„u
kojeg je čitavo učeničko telo položilo poverenje, nije učinio ništa da zaustavi to. Seli Džerel“,
gospođa Poindekster je završila nadmeno, pokazujući na nju naočarima, „da li imaš išta da
kažeš u svoju odbranu?“
Seli, koja je, mogla sam da vidim, izgledala potpuno ubijena do tad, je odmahnula glavom.
„Ne“, promrmljala je, „ne, osim da mi je žao i da-da nisam mislila da bi to moglo naneti
ikakvu štetu.“ „Nisi mislila!“ Gospođa Poindekster je eksplodirala. „Nisi mislila! Ova
devojka“, rekla je, okrećući se ka ostalima za stolom, „je u Fosteru čitav njen život i ona kaže
da nije mislila! Meri Lu, lepo zamoli Dženifer Frula, ako bi pristupila za momenat“ Meri Lu
Dibins, savetnički pomoćnik i veoma iskren sekretarski blagajnik, odgurnula je brzo svoju
fotelju unazat i izašla u hodnik. Meri Lu je bila matematički mozak, ali mi je rekla da je
gospođa Poindekster preuzela savetničke finansiske dosijee i čuvala malo novca koji je savet
imao u sefu svoje kancelarije. Ne bi pustila Meri Lu čak ni da vidi knjige, kamoli da radi na
njima.
„Gospođo Poindekster“, kazala je gospođica Stivenson, „ zaista se pitam da li...Endžela, da li
je Dženiferino ime na dnevnom redu? Ne sećam se da sam ga videla.“ „n-ne“, zamuckivala je
Endžela. „Dženifer je dobrovoljno pristupila u poslednjem momentu.“ Gospođa Poindekster
je rekla suvo. „Nakon što je dnevni red otkucan.“ Onda se Meri Lu vratila sa Dženifer, koja je
imala zavoj na jednom uhu i izgledala apsolutno preplašeno-nije uopšte izgledala kao da je
voluntirala.
„Dženifer“, rekla je gospođa Poindekster, „molim te reci savetu šta je tvoj otac rekao kada je
saznao da je doktor morao očisti infekciju na tvom uhu.“ On-on je rekao da ne bi trebalo da
kažem nikom izvan škole šta se dogodilo, jer bi to upropastilo kampanju. I-i pre toga rekao je
da će dati ostavku na mesto pre-pre-predsednika za javnost, ali ga je moja mama nagovorila
da ostane, do-dogod niko nije kažnjen, re-rekao je da je oduvek mislio da je Foster bila ško-
škola koja stvara mlade dame i gospodu, ne...“ Dženifer je gledala od Seli prema meni,
izvinjavajući se sa svojim uplašenim, strahom-napunjenim očima, „ne siledžijama.“
„Hvala ti, Dženifer“, kazala je gospođa Poindekster, izgledajući zadovoljno ispod svoje besne
površine. „Možeš ići.“ „Samo momenat“, rekla je gospođica Stivenson, njen glas stegnut, kao
da je pokušavala da zadrži svoju narav. „Endžela, mogu li pitati Dženifer jedno pitanje?“
Endžela je pogledala gospođu Poindekster, koja je slegla ramenima, kao da je mislila da to
verovatno ne može biti važno. „Endžela?“, rekla je gospođica Stivenson upirući. „Pret-
pretpostavljam da možete“ kazala je Endžela. „Dženi“, pitala je sad nežno gospođica
Stivenson „da li je Seli pitala tebe da ti probuši uši?“ „Ne...ne“ „Onda, zašto si odlučila da ih
probušiš?“ „Pa“, rekla je Dženifer, „videla sam oglas i razmišljala sam da idem do Taskana,
znate, robna kuća u gradu, da ih probušim, ali oni su cenili osam dolara za samo dve rupe a
nisam imala toliko, a na oglasu je pisalo da bi Seli uradila četiri rupe za samo šest dolara-
znate, jedan i po po rupi-a imala sam toliko. Pa sam odlučila da odem kod nje.“ „Ali Seli
nikad nije došla i predložila ti?“ „N-ne.“ „Hvala ti, Dženi.“, rekla je gospođica Stivenson.
„Nadam se da će se infekcija uskoro zalečiti.“ Bila je apsolutna tišina kada je Dženifer izašla.
Endžela je pogledala na parče papira-radnog plana, pretpostavljam ispred nje i rekla „Pa...“
Ali je Seli skočila na svoje noge. „Gospođo Poindekster“ rekla je, „ž-žao mi je, ja-ja ću platiiti

14
račun od Dženiferinog doktora. Platiću svakom, ako imam mogućnosi za to. I-i pokloniću
novac koji sam napravila za kampanju. Ali ja sam se zaista trudila da budem pažljiva. Moja
sestra je tako probušila uši i njoj su u redu, stvarno...“ „Seli“, rekla je gospođica Stivenson,
ponovo veoma nežno, „ti si rizikovala. Znaš da tvoj način ne može biti toliko siguran kao
sterilni aparati za bušenje ušiju koje koriste tamo u Taskanu.“ „Z-znam. Žao mi je.“ Seli je
gotovo plakala. „Pa“, počela je gospođica Stivenson, „mislim...“ „To bi bilo sve, onda, Seli“,
rekla je gospođa Poindekster, prekidajući. „Zabeležićemo tvoje izvinjenje. Možeš sačekati
napolju, ako želiš.“ „Gospođo Poindekster“ rekao je Džodi, kao da mu je trebalo svo ovo
vreme da izgovori, „da li je ovo stvarno način na koji disciplinsko saslušanje treba da ide?
Mislim, nije li Endžela-mislim, zar ne bi trebalo ona da radi Lizin posao, nekako, da vodi
saslušanje?“ „Naravno“, rekla je gospođa Poindekster, mirna kao mrlja od ulja na vodi,
sležući ramenima kao da se pitala šta bi mogla da učini ako Endžela ne bi sarađivala. Onda se
okrenula meni.
„Eliza“, rekla je, „sada kada si imala šansu da razmisliš o našem razgovoru, da li imaš išta da
kažes? Objašnjenje možda, zašto nisi gledala na to da Seli bude odmah prijavljena?“ Stavila je
svoje naočare i pogledala dole u svoje beleške. Nisam znala šta da kažem i uopšte nisam bila
sigurna kako ću da napravim da se moj jezik pomeri u mojim ustima koja su se odjednom
osećala suvo, lepljiva kao da je unutra bila kutija starog suvog grožđa. „Ne vidim koje je
pravilo Seli prekršila“ rekla sam najzad, polako. „Da sam stvarno mislila da je prekršila
pravilo, pitala bi je da prijavi sebe, ali...“ „Poenta“ kazala je gospođa Poindekster, ne trudeći
se ni da zbaci naočare, već gledajući me preko njihovog vrha, „kao što sam ti rekla u mojoj
kancelariji, ima veze sa duhom pravila-duh Eliza, ne specifično pravilo-ipak ti nisi prijavila
Seli, ili tražila od nje da se prijavi. I nadalje, sumljam da nisi to uradila zato što, iako si
predsednik učeničkog saveta, ti ne veruješ u neka od pravila ove škole.“
„Iz noći koja me prekriva“, odjednom je odjekivalo u mojoj glavi sa časa engleskog. „Crna
kao ponor...“ Liznula sam moje suve usne. „Tako je“, rekla sam. „Ja-ja ne verujem u pravilo
prijave, zato što mislim da do vremena kada ljudi dođu u srednju školu, oni su dovoljno stari
da preuzmu odgovornost za svoje akcije.“ Mogla sam da vidim kako se gospođica Stivenson
slabo osmehuje, kao da odobrava, ali je takođe izgledala zabrinuto. Podigla je svoju ruku, a
Endžela, posle pogleda u gospođu Poindekster je klimnula na nju. „Liza“, pitala je gospođica
Stivenson, „recimo da si videla roditelja koji tuče dete. Da li bi išta učinila?“ „Naravno“, rekla
sam. Odjednom je postalo veoma jasno, kako je gospođica Stivenson uzela jedno od velikih
reflektora sa bine i okrenula ga na mesto u mojoj glavi koje ranije nisam videla jasno.
„Naravno da bi. Rekla bih roditelju da prestane i ako to nije pomoglo, otišla bih do policije ili
tako nešto. Ne mislim da je to što je Seli uradila na istom nivou.“ „Iako“ kazala je gospođa
Poindekster, njen glas zvučeći ponovo kao da prolazi kroz šljunak, „je Seli prouzrokovala
brojne infekcije i posebno inficirala ćerku našeg čoveka za publicitet?“ postala sam tada ljuta.
„Nema nikakve razlike ko je inficiran“ vikala sam. „Dženifer nije bolja nego bilo ko drugi
samo zato što nam gospodin Frula treba.“ Probala sam da spustim glas. „Infekcije su loše,
naravno. Ali Seli nije to radila da bi ih prouzrokovala. U stvari, ona je uradila sve što je mogla
da ih spreči. Nije nikog primorala da probuši svoje uši. Naravno, to je bilo glupa stvar da se
uradi, na prvom mestu. Ali to nije-oh. Ne znam, neka vrsta kriminalnog akta, za milog Boga!“
Gospođica Stivenson je klimnula, ali usta gospođe Poindekster su se razvukla u čvrsti ravnu
liniju i rekla je: „još nešto, Liza?“ Da, htela sam da joj kažem, pusti Endželu da vodi sastanak,
pusti mene da vodim sastanke kada držim čekić-za šta je ona učinila gotovo istu stvar meni,
mnogo puta-učenički savet je za učenike, ne za tebe...matora...Ali sam uspela da zadržim moj
bes i sve što sam rekla bilo je: „Ne“, i izašla sam napolje, iznenada želeći da pozovem Eni,
iako je još nisam poznavala dobro i svejedno sam nameravala da je vidim sledećeg dana kod
Klojstersa. Seli je sedela na staromodnoj drvenoj klupi u hodniku ispred sobe za sastanke,
presavijena i plačući na žgoljavim grudima gospođice Bekster. Gospođica Bekster je nežno

15
dodirivala Seline oči sa jednom od čipki njene maramice koju je uvek nosila u svom rukavu i
cvrkutala: „Hajde, hajde, Seli, Bog će ti oprostiti, znaš. Zašto moje drago dete, on je već
sigurno video da je tebi istinski žao.“ „Ali to je tako užasno, gospođice Bekster.“ Seli je
uzdisala. „Dženiferine uši-oh, Dženiferine jadne, jadne uši!“ Nikad nisam videla Seli takvu.
„Hej Sel“, rekla sam radosno koliko sam mogla, sedajući kraj njene druge strane i dodirujući
joj ruku. „To nije konačno, biće joj bolje. Pokušala si da budeš pažljiva, nakon svega. Hajde,
biće to dobro. Dženifer će biti dobro.“ Ali Seli se samo zagnjurila u prednju stranu gospođice
Bekster. Gospođica Stevenson je izašla iz sobe za sastanke i dala nam znak da je sledimo
nazat unutra. Izgledala je pomalo stegnuto, kao da je ponovo imala problema sa naravi. Čula
sam na televiziji da kada poroti treba puno vremena, to je dobro za osobu na sudu, ali kada
odluče brzo, to je obično loše i moja usta su ponovo postala suvogrožđasta. Gospođa
Poindekster je klimnula Endželi kada smo ušli, posle gledanja u gospođicu Stivenson, kao da
je pokušavala reći da uostalom, pušta Endželu da vodi sastanak. Gospođica Stivenson, ako je i
primetila, nije reagovala.
„Hmm“, rekla je Endžela, gledajući dole u papir ponovo. „Hmm-Seli-Liza-savet je odlučio
da vas suspenduje obe na jednu nedelju.“ „To je samo tri dana“, Meri Lu je ubacila, „zbog
Dana Zahvalnosti.“ „Nisam te“, kazala je gospođa Poindekster, „videla da podižeš ruku, Meri
Lu. Nastavi, Endžela.“ „Hmm-suspenzija će biti uklonjena iz vaših knjižica na kraju godine
ako-ako ne učinite ništa drugo. Tako da fakulteti neće znati o tome, osim ako ne prekršite
drugo pravilo.“ „I?“ suflirala je gospođa Poindekster oštro. „Oh“, rekla je Endžela. „Da li-da
li ja govorim to, takođe, sa Seli prisutnom i svim?“ „Seli“ gospođa Poindekster je rekla, „je
još uvek član učeničkog tela.“ „Pa“, kazala je Endžela, gledajući u mene na način da se moje
srce ubrzalo, kao da sam bila kod zubara. „Liza, gospođa Poindekster je rekla da zato što si ti
predsednik saveta i...i...“ „I zato što ni jedan predsednik saveta u istoriji škole nikad nije
prekršio Kod Časti-nastavi, Endžela“, gospođa Poindekster je rekla. „Izglasavaće se poverenje
u ponedeljak posle Dana Zahvalnosti da se vidi da li deca još uvek žele da ti bu-budeš
predsednik saveta. Ali“, dodala je ubrzano, „činjenica da je bilo glasanje poverenja neće se
videti u knjižici, osim ako ne budeš izabrana.“
„Zasedanje je završeno“ rekla je gospođa Poindekster, sakupljajući svoje papire i vodeći
ostale napolje. Seli mi je dala slabašan smešak kad je prošla pored moje fotelje. Kon je
oklevao malo. „Ključ“ rekao mi je tihim klasom, savijajući se gde sam ja sedela, „je bio kada
je Endži rekla-gospođa Poindekster rekla-zabeleži rekla-o izglasavanju poverenja. Nadam se
da si to uhvatila Liza, jer je njena ideja bila i ona je jedina za to. Gospođica Stivenson je rekla
deo o stvarima da ne idu u knjižicu. Mi svi smo mislili da bi ti trebala ostati u kancelariji, i
kladim se da će ostala deca isto. Do vraga, niko od nas ne bi isporučio Seli takođe, ne za to.
Nekoliko dece su rekli da su mogli da pokušaju više da je zaustave, to je sve, ali kladim se da
ne bi čak ni to uradili. Liza, Poindeksterka je tako zabrinuta za kampanju za prikupljanje
priloga da ne može ni ispravno da razmišlja..“ Kon me je dohvatio i stegnuo mi rame. „Hvala,
Kon“, pošlo mi je za rukom da kažem. Moj glas je bio suviše drhtav da kažem bilo šta drugo.
Ali sve što sam mogla da mislim, bilo je šta ako ne dobijem poverenje i to uđe u moju
knjižicu? Po prvi put u mom životu, počela sam da se pitam da li ću stvarno uopšte uspeti da
uđem na MIT. I šta bi moj otac radio, koji je inžinjer i podučavao je tamo, ako ja ne uspem. I
šta bi to meni učinilo.
5
Rekla sam mojim roditeljima o suspenziji u petak uveče, dok su pili piće pre večere, što je
uvek dobro vreme da se kažu teške stvari. Moj otac je bio van sebe. „Ti si inteligentna osoba“,
grmeo je. „Trebala si doneti bolji sud.“ Moja majka se saosećala, što je bilo još gore.
„Ona je takođe adolescent“, rekla je mom ocu besno. „Ne može se očekivati da bude
perfektna. I škola je prema njoj mnogo stroža nego prema Seli. To nije fer.“ Moja majka je
tiha osoba, osim kada misli da je nešto nepravedno, ili kada brani mene ili Čada. Ili otac, što

16
se toga tiče. Otac je sjajan i ja ga volim puno, ali on očekuje od ljudi da budu savršeni,
posebno mi, i posebno ja, njegova draga „inteligentna osoba.“
„To je fer, naravno“, rekao je tata u svoj martini. „Liza je bila u poziciji odgovornosti, baš
kako je gospođa Poindekster rekla. Trebala je umeti bolje. Ne bih očekivao od te male ptičice
Seli Džerel da zna kako da misli, pogotovo kako da se ponaša, ali Liza...“ Bilo je to kad sam
ustala i napustila sobu. Čad je mislio da je cela stvar smešna. Izašao je do kuhinje, gde sam ja
otišla, sa izgovorom da uzme Kolu i našao me naslonjenu na frižider, kako se pušim.
„Prilično ladno, Liza.“ Rekao je, ćuškajući jedno od ušiju i nabacujući njegov nije-li-život-
smešan izgled. „Oh, mani to.“ „Misliš li da će probušiti moje uši? Jedna zlatna karika, kao
pirat?“ „Probušiće ti nos ako ne začepiš“, brecnula sam. „Hej, okani se toga.“ Gurnuo me je u
stranu i posegnuo u frižider za svojom kolom. „Dao bih sve da budem suspendovan.“ Ugurao
je prsten u limenku i otpio veliki gutljaj. „Šta ćes i onako raditi sledeće nedelje? Tri slobodna
dana i onda raspust za Dan Zahvalnosti-vau!“ Odmahivao je glavom i onda sklonio kosu iz
svojih očiju. „Nateraćete da učiš?“ Nisam mislila na to i shvatila sam da je bolje da zovem
školu u ponedeljak da saznam. „Verovatno ću pobeći na more“, rekla sam Čadu. Onda,
misleći na Klojsters i Eni, dodala sam: „ili ću bar ići puno u muzeje.“
Škola se činila dalekom sledećeg dana sa Eni, iako smo isprva bili kao preko telefona-ne baš
svezanog jezika, ali ne znajući šta da kažemo, takođe. Klojsters, koji je muzej srednjevekovne
umetnosti i arhitekture, je u Fort Trajon parku, tako daleko u gornjem delu grada, da je skoro
van grada. Gleda na Hadson reku kao srednjevekovna tvrđava, iako bi trebao da izgleda kao
manastir, a i deluje, jednom kad uđeš unutra. Bila sam tako rano, da sam odlučila da hodam iz
podzemne umesto da uzmem autobus koji ide delimično u park, ali čak i tada, Eni je bila tamo
pre mene.
Kada sam došetala, videla sam je blizu ulaza, naslonjena na crveno-braon granit od zgrade i
gledajući u suprotnom pravcu. Imala je dugu pamučnu suknju i težak crveni džemper, sećam
se da sam mislila da je džemper činio da suknja izgleda neodgovarajuća, kao što je izgledao i
mali ranac sa kaišima na njenim ramenima. Njena kosa padala je slobodno preko torbe.
Zaustavila sam se na nekoliko sekundi i samo stajala tamo, gledajući je, međutim, nije me
primetila. Tako da sam došla do nje i rekla: „Zdravo.“ Malo je odskočila, kao da je bila
miljama ili godinama udaljena u svojim mislima. Onda se divan lagani osmeh razvukao
njenim licem i u njene oči i znala sam da se ponovo vratila. „Zdravo.“ Rekla je. „Došla si.“
„Naravno da sam došla“, rekla sam besno. „Zašto ne bi?“ Eni je slegnula ramenima. „Ne
znam. Pitala sam se da li bi ja došla. Verovatno nećemo biti u stanju da smislimo ni jednu reč
da kažemo jedna drugoj.“ Autobus se zaustavio i horde učenika sa blokovima za crtanje, plus
mame i tate sa lenjom decom, moralo je da ide oko nas da dođe do vrata.
„Cele nedelje“, rekla je Eni, gledajući ih, „sam se sećala tog čuvara i dva klinca, ti nisi?“
Morala sam da kažem da nisam, pa sam joj rekla o incidentu bušenja ušiju da joj objasnim
zašto nisam. „Zbog bušenja ušiju?“, rekla je ne verujući kada sam završila priču. „Sva ta
gužva?“ Ja sam klimnula, pomerajući se ustranu da pustim neke ljude da prođu.
„Pretpostavljam da je to možda malo okrutno“, rekla sam, pokušavajući da objasnim o
kampanji za sakupljanje priloga, „ali...“ „Malo okrutno!“ Eni je skoro vikala. „Malo!“
Odmahivala je glavom i pretpostavljam da je shvatila da smo obe postajale glasne, zato što je
gledala okolo i smejala se, pa sam se i ja smejala i onda smo obe morale da se odmaknemo da
propustimo veliku familiju da prođe. Poslednje dete je bilo dečak ukočenog pogleda, oko
devet godina, sa fensi kamerom koja je imala stotine dugmića i brojeva. Izgledao je više kao
mali robot, nego kao dete, čak i kad se vrteo okolo i uperio svoju kameru u Eni. Eni je
uhvatila svoju suknju kao srednjevekovna gospoica i nagnula se u elegantan naklon, klinac je
uslikao sliku čak bez da se osmehne. Onda, kada je Eni se uspravila u religioznu pozu, koju
sam videla na hiljadama srednjevekovnih platna, postao je pravo dete na sekund-isplazio je
jezik na nju i utrčao unutra.

17
„Nema na čemu“, Eni je odgovarala za njim, pružajući svoj jezik takođe. „Publika“,
uzdahnula je dramatično, „je tako nezahvalna. Poželim da otac nije insistirao da poziram za
njhove smešne portrete.“ Lupnula je njenom nogom na poseban način, kako su to
srednjevekovne gospojice, koju je ona očigledno igrala, mogle činiti. „Oh, tako sam ljuta,
mogla bih-mogla bih proburaziti sarakena3!“ Još jednom sam se našla kako hvatam njeno
raspoloženje, ali mnogo brže ovog puta. Povila sam se što sam dublje mogla i rekla: „Madam,
probošću Vam sto sarakena, ako mi naredite i ako mi date dozvolu da nosim vašu
blagonaklonost.4“ Eni se smešila, izvan karaktera na sekundu, kao da mi zahvaljuje što sam
reagovala. Onda se vratila nazat u ulogu i rekla: „Hoćemo li šetati baštom, ser viteže, između
trava i dalje od ove bezobrazne gomile, dok me moje dužnosti ne nateraju da se vratim?“
Povila sam se ponovo. Bilo je zabavno, nisam ni blizu bila tako stidljiva ovaj put, iako je bila
gomila ljudi okolo. Još uvek u ulozi viteza, ponudila sam Eni moju ruku i ušetali smo se
unutra, što je jedini način da se dođe do nižih nivoa muzeja i vodi do travnate bašte. Platili
smo našu „donaciju“ i otišli niz stepenice i napolje ponovo, gde smo seli na kamenu klupu u
bašti i gedali napolje preko Hadson reke. „To se baš čini besmislenim, Liza“ Eni je rekla
posle nekoliko minuta, „da se pravi takva galama oko ičeg tako smešnog.“ Znala sam istog
momenta da je ponovo mislila na biznis bušenja ušiju. „U mojoj školi“, nastavila je, skidajući
svoj ranac i okrećući se meni, „klinci stalno budu privedeni zbog fizičkog napada i
posedovanja i takvih stvari. Toliko ima puno ljudi iz obezbeđeja okolo, da treba da podsećaš
sebe da je to škola u čemu si, ne zatvor. Ali u tvojoj školi, oni se uznemire zbog nekoliko
inficiranih ušiju! Ne mogu da se odlučim da li je to divno što nemaju ništa ozbiljnije da brinu-
ili očajno.“
Eni se osmehnula i zabacila deo svoje kose, pokazujući mi tanke biserne minđuše u svakom
uhu. „Sama sam ih probušila“, rekla je. „Pre dve godine. Bez infekcije.“ „Možda si imala
sreće“, rekla sam, malo iziritirano. „Ja ne bih dopustila Seli da buši moje.“ „To si samo ti,
inače. Ne mogu zamisliti tebe sa probušenim ušima, svakako.“ Zagnjurila je svoje lice u žbun
lavande, koji je rastao u velikoj kamenoj žardinjeri pored klupe. „Ako ikad zaželiš da
probušiš“, kazala je u žbun, „ja ću to uraditi za tebe. Besplatno.“
Imala sam apsurdnu želju da kažem: „Naravno, uvek“, ali to je bilo besmisleno. Znala sam da
nemam ni najmanju želju da probušim svoje uši. U stvari, uvek sam mislila da je ceo običaj
divljački.
Eni je odlomila grančicu lavande i mogla sam da vidim na način na koji je povukla svoja
ramena unazat i sela pravije, da je ponovo bila srednjevekovna gospojica. „ Moja
blagonaklonost, ser viteže“, rekla je dostojanstveno, dajući mi lavandu. „I da li ćete nositi to u
boj?“ „Madam“, rekla sam, ustajući brzo, da bi se mogla pokloniti ponovo. „Nosiću to čak i u
smrt.“ Onda se moja samosvest vratila i osetila sam da moje lice postaje crveno, pa sam
držala lavandu ispred moga nosa i mirisala je. „Dobri sire“, rekla je Eni, „sigurno tako
galantan i vešt vitez, kakav ste Vi nikad ne bi pao u boju.“ Nisam toliko pametna, htela sam
reći panikujući, ne mogu da se držim sa tobom-molim te stani. Ali Eni me je gledala
očekujući, pa sam nastavila brzo, zato što je velika familija sa neprijatnim amater-fotografom
bila na putu da dođe kroz vrata koja su vodila u baštu. „Madam“, rekla sam, pokušavajući da
se setim mog Kralja Artura, ali zvučeći više kao Šekspir nego kao Melori, „kada nosim Vašu
blagonaklonost, nosim uspomenu na Vas. Vaša uspomena donosi Vašu sliku u moju glavu, i
Vaša slika će uvek stajati između mene i mog protivnika, dozvoljavajući mu da me razsedla
sa jednim zamahom.“ Eni je ispružila svoju ruku, sa dlanom nagore, za lavandu. „Čekajte!“,
naredio je robotski klinac, zagledajući se u nas kroz njegov objektiv. „Onda vratite moju
blagonaklonost brzo, sir viteže“, rekla je Eni ne pomerajući se, „zbog koje ne bih želela da
padnete.“ Dala sam joj nazat lavandu, i klinčev profi-okidač je kliknuo i zašumio. To je bio
3
Sarakeni su bili nomadi u sirijiskim i arapskim pustinjama u vreme rimskog carstva
4
U srednjem veku vitezovi su dobijali do dama blagonaklonost u vidu marama koje su nosili u borbama

18
kao da nas je zvuk kamere okidajući na nas vratio u realni svet, jer čak iako klinac i njegova
familija očigledno nisu nameravali da ostanu u bašti dugo, Eni je pokupila svoj ranac i
prozaično rekla „Da li si gladna za ručak? Ili bi smo mogli ići unutra i razgledati? Rekla je
devica“, kazala je ona, gledajući tužno dole na zemlju, imitirajući jednu od mojih omiljenih
statua, „besnom lavu?“ Napravila je kružni pokret iznad njenih usta i znala sam istog
momenta da ušla u ulogu divnog lava na fresci u Romanskom Holu, imao je izgled ljudskih
brkova. „Oh“-ustala je i pogledala nervozno unaokolo bašte, sa jednim zglobom ruke
savijenim u graciozno, nežno kopito-„ili jednorozima?“„Jednorozima“, rekla sam, zapanjena
brzinom sa kojom je mogla da ide sa jednog na drugi karakter i uvek da uhvati suštinu
svakog. „Dobro“, rekla je, spuštajući njenu ruku. „I meni se najviše sviđaju.“ Smešila se.
Ustala sam, govoreći: „I meni isto“ i stajali smo tamo na momenat okrenute jedna drugoj, ne
govoreći ništa više. Onda je Eni, kao da je čitala moje misli, rekla nežno: „Ne znam da li
verujem da se išta od ovog dešava ili ne.“ Ali pre nego što sam mogla odgovoriti, malo me je
gurnula i rekla u totalno drugačijem tonu: „Hajde! Ka jednorozima!“
Gobleni sa jednorozima su u tihoj sobi, kao što su i oni sami. Ima ih sedam, svi netaknuti,
osim jednog koji je samo delimičan. Svi oni, iako su stari vekovima, su tako jasni, teško je
poverovati da su boje moraju potamniti tokom vremena. Zajedno svi oni kazuju priču, o lovu
na jednoroge, kompletno sa lordovima, damama, psima, dugim kopljima i puno lišća i cveća.
Na nesreću, lovci su teško povredili jednoroge-jedan na tapiseriji izgleda mrtav-mada
poslednja prikazuje njega živog, privezanog i zatvorenog u okrugli tor sa cvećem svuda
okolo. Većini ljudi pođe za rukom da primeti najviše cveće, ali jednorog izgleda tako lišen
iluzija, tako usamljun i zatočen, da sam teško mogla uopšte da vidim cveće-ali izraz
jednoroga uvek me čini da se stresem. Mogla sam reći sa Eninog lica dok je stajala u tišini
ispered zadnje tapiserije, da se osećala na potpuno isti način, iako ni jedna od nas nije
govorila. Onda je ženski glas zaurlao: „Kerolajn, koliko puta treba da ti kažem da ne diraš?“ i
unutra je ušla velika gomila ljudi zajedno sa ravnim glasom turističkog vodiča: „Najveći broj
goblena jednoroga su napravljeni kao venčani poklon za Ani od Britanije.“ Eni i ja smo brzo
otišli.
Izašli smo napolje u tišini dalje od Klojsera i odšetali u Fort Trajon park, koji je tako ogroman
i divlji da te skoro može naterati da se zaboraviš da si u gradu. Bilo je još više kiše tokom
nedelje i to je spralo poslednje lišće sa drveća. Sada je lišće ležalo mokro pod nogama, mada
su neki od njih bili još uvek svetli na hladnjikavom jesenjem suncu. Eni je našla veliki ravan
kamen, skoro suv i sele smo na to.
Njena tašna se zaglavila, kada je ispravila ramena da je skine, i kada sam joj pomogla da je
oslobodi, mogla sam da osetim kako su tanka njena ramena bila, čak i pod debelim
džemperom. „Salata od jaja“, rekla je uobičajenim glasom, odmotavajući paket u staniolu.
„Sir i kečap. Banane, kolač sa začinima.“ Smešila se. “Ne mogu jamčiti za kolač, zato što je
prvi koji sam ikad napravila, i moja baba je morala da mi daje instrukcije. Ima i kafa, takođe.
Verovatno bi radije pila vino, ali nisam imala dovoljno novca, a i ne veruju mi uvek da imam
osamnaest.“ „Imaš li?“ Eni je odmahnula glavom. „Sedamnaest“, kazala je, i ja sam rekla:
“Kafa je uredu, svejedno.“ Prilično čudno, nikad mi nije palo na pamet da pijem vino na
pikniku, ali čim je Eni to spomenula, zvučalo je odlično.
Eni je pažljivo razmotala dva velika parčeta kolača i stavila ih na čiste ćoškove od folije.
Onda, bez ikakvog prelaza, kazala je: „U stvari, ser viteže, ovaj tanjir je iz zamka moga oca.
Poslala sam moju služavku ovog jutra za ovu posebnu namenu. Šnicle vepra“ rekla je dajući
mi sendvič salate od jaja, „je, bojim se, osrednji, ali paunovi jezici“-što je bila banana-„su
skroz fini ove godine.“ „Najbolji vepar kojeg sam ikad probala“, rekla sam galantno,
uzimajući zalogaj mog sendviča. Nije bilo loše, kao ni salata od jaja. Eni je raširila njenu
suknju uredno oko nje i jela sir-i-kečap sendvič, dok sam ja završila moj sa jajetom, bile smo
ponovo tihe.

19
„Medovo vino5“, rekla sam, da započnem konverzaciju nakon što sam uzela gutljaj kafe, „je
odlično.“ Eni je držala nekoliko kocki šećera i malu plastičnu kesicu kremore(mleka). „Da li
ti zaista piješ crno tvoje medovo vino? Donela sam ti ovo za slučaj.“ „Uvek“ rekla sam
svečano. „Uvek sam pila crno medovo vino.“ Eni se osmehnula i uzela njen kolač. „Mora da
misliš da sam očajno dete“, rekla je sa punim ustima. „Zaboravljam da se većina ljudi ne voli
pretvarati na taj način, kada u ponudi imaju mnogo više nego sedam.“ „Da li sam izgledala“,
pitala sam je, „kao da mi se nije svidelo?“ Smešila se, drmajući glavom i ja sam joj rekla o
tome kako sam izvodila priče Kralja Artura do četrnaeste, i kako sam sam još uvek ponekad
mislila na njih. To nas je odvelo obe da pričamo o našim detinjstvima i našim familijama.
Rekla mi je da ima udatu sestru u Teksasu, koju nije godinama videla, i onda mi je rekla o
njenom ocu, koji je rorđen u Italiji i vozač je taksija i o njenoj babi, koja živi sa njima i koja je
rođena u Italiji takođe. Enino prezime nije počinjalo sa Kenjon uopšte, već nešto dugačko i
komplikovano na italijanskom, što je njen otac anglicirao.
„Šta je sa tvojom majkom?“, pitala sam. „Ona je rođena ovde“, Eni je rekla, završavajući svoj
kolač, dok sam ja jela bananu. „Ona je bibliotekarka-trebalo bi pola-vremena, ali mnogo puta
ostaje do kasno. Neki dan je rekla da razmišlja da radi celo radno vreme sledeće godine, kada
sam ja na koledžu. Pretpostavljajući da nana-moja baba-je još uvek uglavnom dobro, i
pretpostavljajući da odem na koledž, na pre svega.“ Nasmejala se. „Ako ne odem, ja ću biti
isto bibliotekarka.“ „Misliš da nećeš ući?“, pitala sam. Eni je slegnula ramenima. „Verovatno
hoću. Moje ocene su ok, posebno u muzici. I bodovi na testovima su bili dobri.“ Onda smo
pričali o testovima i ocenama neko vreme. Većina tog popodneva bila je-kako bih to rekla?
Pomalo se osećalo kao da smo našli tekst koji je bio napisan samo za nas, i mi smo izčitavali
početak brzo-izmišljen, ispitivački deo nazat u muzeju i sada činjenična razrada: „Kako
izgleda tvoja familija? Koji je tvoj omiljeni predmet?“, žureći da bi mogli da pređemo na deo
koji je bio bitan, šta god je to trebalo da bude.
Eni je ispružila ruku za mojom korom od banane. „Moj prvi izbor“, govorila je-činjenični deo
teksta mirno-„je Berkli.“ „Berkli?“, rekla sam, preneraženo.“U Kaliforniji?“ Klimnula je.
“Tamo sam rođena-ovaj, u San Hozeu, koji nije tako daleko od Berklija. Onda smo se
preselili u San Francisko. Volim Kaliforniju. Njujork nije prijateljski nastrojen.“ Ugurala je
praznu koru u njenu tašnu. „Osim tebe. Ti si prva veoma prijateljska osoba, koju sam srela od
srednje škole-čitavo vreme koje smo živeli ovde.“ „Oh, hajde“, rekla sam, laskajući. „To ne
može biti istina.“ Smešila sa, istezajući se. „Ne? Dođi u moju školu sledeće nedelje, dok si
suspendovana. Videćeš.“
Sedela je tamo mirno, još uvek smešeći se na mene, onda je odmahivala glavom i gledala dole
prema kamenu, radoznalo posmatrajući lišajeve. „Čudno“, rekla je tiho. „Šta je?“ Nasmejala
se, „bez puno zadovoljstva“ smejanje ovaj put, nego kratko, nemirno. „Skoro sam rekla nešto-
oh, nešto ludo, to je sve. Pretpostavljam da ne razumem. Ne sasvim, u svakom slučaju.“
Nabacila je ranac na rame i uspravila se, pre nego što sam je mogla upitati da objasni.
„Postaje kasno“, rekla je. „Moram da idem. Hoćeš da odšetaš do podzemne? Ili hvataš bus?“
Sledeći dan, nedelja, počela je užasno. Rosilo je, pa smo svi sedeli ukočeno po stanu sa
Tajmsom, pokušavajući da ne pričamo o suspenziji ili minđušama ili bilo čime povezanim.
Ali to nije trajalo dugo. „Pogledaj, Džordže“, mama je rekla iz njenog ćoška sofe čim je
otvorila novine. „Najslađi par zlatnih minđuša-da li misliš da bi se Analizi svideli?“ Analiza
je njena sestra i imala je uskoro rođendan. Tata je pogledao u mene i rekao: „Pitaj Lizu. Ona
zna više o minđušama nego bilo ko drugi u familiji.“ Onda je tata našao članak o
disciplinskim problemima u srednjim školama, insistirajući da ga čita na glas, i Čad, koji se
izležavao na podu ispred nogu tatine velike žute stolice, našao je sudski slučaj koji je
uključivao klinca koji je provalio u sef školske kancelarije u osvetu što je bio izbačen. Kad

5
Medovo vino je alkoholno piće napravljeno od meda i vode, fermentisanjem meda

20
nisam mogla više to podnositi, ustala sam sa mog kraja sofe i otišla napolje na šetnju do
šetališta, koje se takođe zvalo Esplanada.
Bio je to širok, uzdignut trotoar koji je vodio jedne strane Bruklin Hajtsa, iznad Njujorške
luke i početka Ist Rivera. Lepo je, možeš videti Menhetnske nebodere i Statuu Slobode, a
Stejten Ajlend trajekt brunda tamo i nazat i naravno, Bruklinski most, koji povezuje Bruklin
sa Menhetnom i udaljen je samo nekoliko blokova. Samo što je taj dan vreme bilo tako
čemerno, da nisam mogla videti nešto više od bilo čega, osim mog sopstvenog lošeg
raspoloženja. Bila sam naslonjena na hladnu mokru ogradu, zureći u ukotvljen tegljač, ali u
stvarnosti razmišljala napred-nazat sa sobom o tome da li sam trebala da pokušam više da
zaustavim Seli, kada je glas kod mog lakta rekao: „Nemoj skakati“-i tamo je bila Eni. Nosila
je džins ponovo, i neku vrstu marame i njenu pelerinu. „Ali“, zamuckivala sam, „ali-ali
kako...“ Izvukla je blokčić od kad smo razmenule adrese i mahala mi sa tim. „Želela sam da
vidim gde živiš“, kazala je, „i onda sam se našla ispred tvoje zgrade, pa sam zvonila na zvono
i onda je tvoja majka-ona je slatka-rekla da si otišla da se prošetaš i onda je taj dečak-tvoj brat
Čad, pretpostavljam-izašao za mnom i rekao da misli da je verovatno ovo gde bi ti verovatno
bila i rekao mi kako da dođem dovde. „Izgleda da je fini.“ „On-jeste.“ Nije bilo mnogo toga
da se kaže, ali sam još uvek bila tako izgubljena i tako srećna u isto vreme da nisam mogla
misliti ni na šta drugo. „Lep pogled“, kazala je Eni, naslanjajući se na ogradu pored mene,
onda je veoma tihim, ozbiljnim glasom rekla: „Šta je problem Liza? Suspenzija?“ Bilo je to
kao da je skript, koji je bio napisan između nas odjednom iskočio ispred. „Da“, rekla sam.
„Prošetaj sa mnom“, kazala je Eni, gurajući njene ruke u njene džepove džinsa ispod svoje
pelerine. „Moja nana kaže“, Eni mi je rekla, „da šetnja pomaže da mozak radi. Ona je
uobičavala da šeta u prirodi od njenog sela na Siciliji kada je bila devojka. Takođe se penjala
na planine.“ Eni se zaustavila i pogledala me. „Rekla mi je jednom, kada smo bili tamo u
Kalforniji, da je stvar u vezi sa planinama da moraš da istraješ u penjanju na njih i da je to
uvek teško, ali da postoji pogled sa vrha, svaki put, kada najzad dospeš tamo.“ „Ne vidim
kako to...“ počela sam. „Znam. Ti si predsednik učeničkog saveta, ali ti si stvarno samo
osoba. Verovatno jedna veoma dobra, ali ipak samo osoba. Zato što si predsednik učeničkog
saveta svako očekuje da budeš perfektna, a to je teško. Pokušavajući da živiš po svačijim
očekivanjima i budeš svoja, takođe-možda je to planina na koju treba da nastaviš da se penješ.
Nana bi rekla“-Eni se okrenula, terajući me da stanem-„da će biti vredno penjanja kad dođeš
na vrh. I ja bih rekla da nastaviš da se penješ, ali ne očekuj da dosegneš vrh sutra. Ne očekuj
da budeš perfektna za druge ljude.“ „Za jednoroga“, mislim da sam rekla, „prilično si
pametna.“ Eni je odmahnula glavom.
Pričale smo još malo o tome, i onda smo otišle da se šetamo duž sumornog mokrog šetališta,
pričajući o odgovornosti i vlasti i čak i o Bogu-bez pretvaranja ovaj put, bez srednjevekovnih
improvizacija, samo mi. Do vremena kada smo završile, shatila sam da pričam Eni, kao da je
znam čitav moj život, ne samo par dana. Eni? Nisam sigurna kako se ona osećala. Ona još
uvek nije mnogo rekla o sebi, ličnih stvari, mislim, a ja jesam.
Do četiri sata bile smo toliko smrznute i mokre, da smo otišle do Montejdž ulice, koja je
glavna šoping ulica za Hajtse, i pili šolju kafe. Počele smo ponovo postajati smešne-čitajući
zadnje strane kesica šećera na glas i imitirajući druge mušterije i smejući se. Kada je Eni
dunula sa slamčicom na mene, konobarica je zurila u nas, pa smo otišle. „Pa“, rekla je Eni, na
ivici trotoara ispred kafeterije. „Njihovo medovo vino nije ni upola dobro kao tvoje.“ „Ne“,
rekla je Eni. „Liza...?“ „Šta?“ Onda smo obe pričale odjedanput. „Ti prva“, rekla sam. „Pa,
baš sam krenula da kažem da, ako ne moraš još da ideš, mogla bi se vratiti nazat do mog stana
i videti moju sobu ili nešto. Ali je skoro šest...“ „I ja sam nameravala da kažem da, ako ne
treba da večeraš odmah, možda bih mogla da se vratim u tvoj stan i da vidim tvoju sobu.“
„Večera“ rekla sam, dižući pogled da vidim koje boje je semafor bio i onda prelazići ulicu sa
Eni, „je ponekad veoma neformalna nedeljom. Možda će te mama pozvati...“

21
Mama je pozvala, a Eni je pozvala njenu mamu, koja je rekla da može ostati. Pekli smo
slaninu i pečene krompire, pa to nije bila jedna od neformalne i blago proširene nedeljne
večere, koja je obično bila jaja u nekoj formi, spremana od strane tate. Međutim, bilo je
mnogo hrane, i činilo se da se svima sviđa Eni. U stvari, čim je mama saznala da je Eni
pevačica, počeli su pričati o Bahu i Bramsu i Šubertu toliko puno da sam se osećala
ostavljenom i ponovo oživela prijateljsku raspravu koju sam vodila sa tatom o Metsima versus
Jekiz. Mama je došla do poente u nekoliko minuta i promenila temu. Kroz desert, počela sam
da paničim zbog moje sobe, koja je bila u haosu-tako mnogo, da sam se iznenada setila, da
skoro nisam ni želela da je pokažem Eni, na kraju. To je, u svakom slučaju, bila velika soba sa
mnogo slika građevina zakačenih za zidove sa salotejpom, i čim smo ušli unutra, videla sam
koliko su neki salotejpi izkidani i koliko su prljavi. Ali, Eni nije izgledala kao da mari. Otišla
je pravo do stola za crtanje-to je u stvari bila najbolja stvar u mojoj sobi u svakom slučaju-na
kojoj je bila prilično dobra preliminarna skica za moj projekat solarne kuće.
Odmah je pitala: „Šta je to?“, pa sam počela da objašnjavam i pokazala joj neke druge skice
koje sam napravila. Iako većini ljudi postane dosadno posle oko pet minuta nečijeg
objašnjavanja arhitektskih crteža, Eni je sedela na hokli pored stola za crtanje i nastavljala da
postavlja pitanja do skoro deset sati, kada je mama došla unutra da kaže da misli da je vreme
da tata odvede Eni kući. U tom momentu, shvatila sam da se Eni zaista zanimala za
arhitekturu, i ja sam se osećala postiđeno što sam počela tu egzibicionističku raspravu za
večerom umesto da je slušam kako priča. Tata i Čad i ja smo svi završili vodeći Eni kući
podzemnom, što je ispalo duži put nego što smo očekivali. Na putu sam probala da pitam
jedno ili dva pitanja o muzici, ali je bilo suviše bučno za konverzaciju.
Baš pre nego što smo trebali stati, Eni mi je kratko stisla ruku i rekla: „Ne moraš to da radiš
Liza.“ „Da radim šta?“ „Pričaš sa mnom o muzici. U redu je. Znam da ti ne voliš to tako
puno.“
„Liza“, Čad je zvao, „ne mogu držati ova vrata celu noć. Devojke!“ rekao je tati sa averzijom
kada smo najzad bili napolju van voza. „Veoma volim muziku“, rekla sam Eni, zaostajući za
ocem i Čadom kako smo svi penjali se na stepenice na ulicu. „Stvarno. Zašto, ja...“ Onda sam
stala, zato što se Eni smejala, gledajući kroz mene. „Okej, okej“, rekla sam. „Ne znam ništa o
muzici. Ali ja-imam-želju da...“ „Lepo“, kazala je Eni. „Možeš doći na moju sledeću
priredbu. Ima jedna pre Božića.“
Do tog vremena, bili smo gore na ulici, i nekoliko blokova do Enine zgrade, probala sam
ponovo da je pitam pitanja, netehnička, o priredbi i kakvu vrstu pesama voli da peva i takve
stvari. Izgladala je da odgovara pažljivo, kao da je pokušavala da me učini da se osećam kao
da razumem više nego što sam stvarno razumela.
„Pa“, rekao je tata kada smo došli do Enine zgrade-velike ružne žutocigle obline u sredini
gotovo celog bloka napuštenih braoncigljanki – „mogli bi te otpratiti do tvoga stana, Eni?“
„Oh, ne gospodine Vintrop“, kazala je brzo-i ja sam shvatila da je bilo sramota. „Biću dobro.“
„Ne, ne“, rekao je tata mirno, „mi ćemo te odvesti gore.“ „Tata...“ rekla sam šapućući-ali me
je on ignorisao, i vozili sam se u tišini do petog sprata u klimavom liftu koji se činio da išao
dovoljno dugo da stigne do vrha Empajer Stejt zgrade. Enina ulazna vrata su bila blizu lifta,
malo na levo niz mračan oronuo hodnik, i morala sam priznati da je tata verovatno imao pravo
da nas povede sve gore sa njom. Ali mogla sam videti da je ona još uvek postiđena, pa sam
rekla: „Pa, laku noć“, tako glasno i koliko veselo sam mogla i praktično ugurala tatu i Čada
nazat u lift. Eni mi je mahnula sa njenih vrata i njene usne su formirale reči „Hvala ti“
nečujno kako su se vrata od lifta zatvorila. Kada smo se vratili napolje na ulicu, osećala sam
se kao da ću prasnuti sa ne znam čim, pa sam krenula da zviždim.
„Liza“, rekao je tata-on ponekad može biti malo krut-„nemoj raditi to. Ovo nije sjajan
kraj...Nemoj skretati pažnju na sebe.“ „Ovo je tako sjajan kraj“, rekla sam, ignorišući pijanca
u ulazu i mršavog psa bez ogrlice koji je njuškao unaokolo prepune kante za smeće. „Ovo je

22
briljantan kraj, predivan, ogroman, sjajan!“ Čad je kucnuo svoju glavu sa njegovim
kažiprstom i rekao „Luda“ tati. „Možda da se zaustavimo kod Belevu?“ Belevu je velika
bolnica sa veoma aktivnim psihijatriskim odeljenjem. Proizvela sam zvuk režećeg vukodlaka i
cimnula na Čada baš kad se prosjak doteturao do tate i pitao ga za sedamdeset pet centi za
podzemnu. Onda sam ja zarežala na prosjaka, takođe, i on se odteturao, buljeći u mene preko
svog ramena. Tata me je prostrelio pogledom koji je trebao da bude ljutit, ali on nije mogao
da se odupre da ga pretvori u dubok smeh, i onda je stavio jednu ruku oko mene i drugu oko
Čada i odveo nas mirno do sledećeg bloka gde je unajmio taksi.
„Ne mogu rizikovati da budem viđen sa vas dvoje“, nasmešio se, dajući vozaču našu adresu.
„Zar ne možete da vidite Tajms? Inžinjer viđen na veliko sa dva manijaka. Svest dovedena u
pitanje. Jedan manijak suspendovani učenik srednje škole. Priča se bušenje ušiju.“ Prosledila
sam tati izraz iznenađenja i on je dohvatio moju kosu i razčupao je na način, na koji nije
učinio od kad sam bila mala. „To je u redu Liza“, rekao je. „Svi mi pravimo greške. To je bila
jedna velika, to je sve. Ali ja znam da nećeš učiniti ništa tako ponovo.“ Ali, o Bože, ni jedno
od nas nije imalo pojma da ću učiniti nešto mnogo, mnogo gore-bar u očima škole i mojih
roditelja i verovatno gomile drugih ljudi, takođe, da su znali o tome.
Liza je uzela Eninu sliku iz ladice stola u kojoj ju je držala, stavila na njen pisaći sto i otišla u
krevet. Ali nije mogla da spava. Pokušala je da čita i reči su se maglile, pokušala je da crta i
nije mogla da se koncentriše. Na kraju, otišla je do njenog stola i izčitavala Enina pisma.
„Nedostaješ mi“ piše u svim, osim u poslednjem. Liza je uzela neke kasete iz svog ormara za
knjige-Brams, Bah, Šubert, stavila je Šuberta i vratila se nazat u krevet, slušajući. Možda bih
trebala prestati, mislila je više nego jedanput, verovatno bih trebala prestati misliti o ovome.
Međutim iako je sledećeg dana dugo šetala, otišla do biblioteke i ubacila tri nepotrebna časa u
labaratoriji da bi izbegla to, vratila se za njen radni sto posle večere, gledajući u Eninu sliku i
sećajući se...
6
Ponedeljak ujutro, baš pre prvog časa, zvala sam školu i pitala za gospođicu Stivenson. Ali
gospođica Bekster, koja se javila na telefon, je rekla da je kući, bolesna. Razmislila sam
trenutak i onda zato što nisam želela da pričam sa gospođom Poindekster, pitala sam za kućni
broj telefona gospođice Stivenson. „Ovde Liza Vindrop“, rekla sam osećajući nelagodnost.
„Pretpostavljam da znate da sam suspendovana u petak. Ja, hmm, ne znam da li bi trebalo da
radim domaći ili kako bi trebalo da budem u toku sa časovima ili već šta.“
Na drugoj strani je bila pauza, tokom koje sam zamišljala gospođicu Bekster da uzima jednu
od njenih maramica iz rukava i tužno tapka sa njom po svojim očima. „Šest-dva-pet“, kazala
je, kao da se molila „šest-sedam-jedan-četiri.“ „Hvala vam.“ Pritisla sam jezičak na telefonu i
počela da zovem ponovo. Telefon gospođice Stivenson je zvonio pet puta, bez odgovora. Već
sam mislila da prekinem i zovem Seli da vidim da li je kojim slučajem ona znala šta trebala da
radimo, kada je glas, ne od gospođice Stivenson, odgovorio. „Um“, rekla sam rečito, „ovde-
um-Liza Vintrop, jedna od učenika gospođice Stivenson u Fosteru? Pa, izvinjavam se što je
prekidam, ako se ne oseća dobro, ali stvar je...“ „Oh, Liza“ rekao je glas. „Ovde gospođica
Vidmer. Izabel-mislim gospođica Stivenson- je užasno prehlađena i ja sam taman nameravala
da pođem u školu-kasnim, kao što vidite. Da li mogu išta pomoći?“ Sećam se da je neko
jednom rekao da misli da gospođica Stivenson i gospođica Vidmer žive zajedno. „Ili“,
gospođica Vidmer je predložila, „da li bi radije pričala sa njom direktno? Samo što se ona
oseća veoma bolesno.“ „Ne u redu je“, rekla sam brzo i objasnila. Gospođica Vidmer je otišla
na nekoliko momenata i onda se vratila i rekla da, treba da budem u toku i da će mi ona
poslati moj domaći zadatak preko Čada, ako je to u redu i nije li to lepo što je nedelja kratka
zbog Dana Zahvalnosti.
Predlažila je da budem u kontaktu sa Seli, da joj kažem da bi bila dobra ideja za nju da uradi
neku vrstu pripreme, takođe. Tako da sam zvala Seli-ona je još uvek zvučala uzdrmano zbog

23
svega-i onda sam provela sledećih dvadeset minuta odlučujući šta da obučem u Eninu školu.
Mora da sam stavila četiri drugačija para džinsa pre nego što sam našla jedan koji nije bio
prljav ili pocepan ili suviše otrcan i onda sam okrpila rupu u laktu od mog omiljunog sivog
džempera, koji je bio van upotrebe od proleća. Do momenta kada sam pošla, bilo je prošlo
deset sati. Trebalo mi je više od sat vremena da dođem do Enine škole, sa menjanjem
podzemne i tako to. Nacrtala mi je grub plan zgrade i kopirala mi njen raspored, ali me je
takođe upozorila da neću biti u stanju da samo ušetam, kao što bi neko uglavnom mogao u
moju školu-i nije mogla biti više u pravu oko toga! Čim sam videla zgradu, setila sam se nje
kako je poredi sa zatvorom.
Videla sam velike ružne škole svuda po Njujorku, ali ova je bila najgora od svih. Bila je tako
maštovita u dizajnu, kao što je vojni bunker. Pošla sam na ogromne betonske stepenice
napolju, kroz dupla vrata koja su imala žičanu mrežu preko stakla, kao što su i obični prozori
imali i ušla u mračan pećinski hol sa metalnim stepeništem u stranu. Prvu stvar koju sam
primetila bio je miris: kombinacija sredstva za dezinfekciju, trave i podzemne željeznice na
vreo dan, sa ovim poslednjim najjačim. Druga stvar koju sam primetila bilo je kako se
atmosfera zatvora nastavljala unutra. Čak su i unutrašnji stakleni prozori na vratima i oni koji
su gledali u kancelarije imali pojačanje od žičane mreže. I baš u sred hola, suprotno vratima,
bio je ogroman sto sa tri čuvara koji su stojali oko njega. Najveći od njih zakoračio je prema
meni u momentu kada sam ušla.
„Šta želiš?“ zahtavao je ratnički nastrojen. Rekla sam mu moje ime, kao što me je Eni
upozorila da ću morati i rekla da sam Enin prijatelj i da sam došla videti školu. „Kako to da ti
nisi u školi?“ pitao je. Nisam znala šta da kažem na to. Mislila sam da kažem da sam izbačena
ili da moja škola nije radila celu nedelju za Dan Zahvalnosti ili da sam maturirala ranije-bilo
šta, samo ne da sam suspendovana. Ali sam onda shvatila da sam dovoljno u nevolji i
uostalom, uvek sam bila očajna u laganju, pa sam mu rekla istinu. On me je pitao zašto sam
bila suspendovana, pa sam mu rekla i to, takođe. I to je bilo to. On i drugi čuvar su me odveli
u malu kancelariju van hola. Onda me je pitao kako bi se osećala da zovu Foster da potvrde
moju priču i drugi čuvar je pitao da li bih ispraznila svoje džepove, i ja sam rekla „Zbog
čega“, on je gledao u svog kolegu i rekao: „ Jel ovo dete ozbiljno?“
Nepotrebno je reći da nikad nisam stigla dalje unutar Enine škole taj dan. Pa sam otišla i
provela sledećih par sati u Muzeju Američkog Indijanca. Kada sam se vratila, oko dva i
trideset, čuvari i nekoliko policajaca su bili ispred i ono što se činilo kao hiljade dece su
izlazili na vrata-i baš kada sam mislila da nema šanse da će me Eni naći, osim slučajno,
primetila sam je i vikala, mašući rukama. Jedan od čuvara je počeo da mi prilazi polako, ali
mi je pošlo za rukom da izmigoljim njemu i izgubim se u gomili, Eni je gledala sa stepenice,
jedne niže od vrha dok sam prelazila ulicu i onda je došla ka meni, smešeći se. „Hajdemo
odavde“, rekla je i povela me iza ugla do malog mirnog parka, gde su bile majke i bebi
nosiljke i psi-drugi svet.
„Pokušala sam da uđem unutra“, kazala sam i objasnila. „Oh, Liza, žao mi je!“, rekla je, kada
sam završila. „Trebala sam te upozoriti bolje-žao mi je.“ „Hej, u redu je!“ „Ti čuvari su
debili“, rekla je, još uvek zvučeći zabrinuto. „verovatno su mislili da prodaješ.“ Pustila je
čudan mali polu-osmeh i sela na klupu. „Mogli smo da koristimo manje njih ovde i školi, a
više njih tamo gde ja živim.“ „Nisam mislila da je tako loše“, kazala sam, sećajući se njenog
stida kada smo je odveli kući. „Mislim, tamo gde živiš.“ Sela sam pored nje.
„Ma, hajde!“, rekla je Eni, eksplodirajući, kao kod Klojstersa oko bušenja ušiju. „Znaš šta se
dešava u tim zgradama, onim u kojim niko ne živi? Klinci se upucavaju, pijani završavaju
svoje flaše i onda sve povrate na trotoar, pljačkaši iskaču pred tebe-naravno, to je divan kraj!“
„Žao mi je“, kazala sam skrušeno. „Pretpostavljam da ne znam mnogo o tome.“ „U redu je“
Eni je rekla posle nekog vremena. Ali meni se nije činilo u redu, zato što smo mi sedele u
lošem raspoloženju na hladnoj klupi govoreći: „Žao mi je“ jedna drugoj za stvari na koje

24
nismo mogli uticati. Umesto da sma sretna što vidim Eni, što sam isprva bila, sada sam se
osećala loše, kao da sam rekla nešto tako glupo da je celo prijateljstvo s tim trebalo da bude
završeno, kada je tek počelo. Finito-kraj skripta. Eni je gurnula njeno stopalo u gomilu suvog
ispucalog lišća blizu jednog kraja klupe, sedele smo veoma daleko jedna od druge. „Negde
tamo napolju“ rekla je nežno, „ima neko ispravno mesto, mora da postoji.“ Okrenula se meni,
smešeći se i manje zabrinuta, kao da mi je oprostila ili nikad nije bila ljuta, kao što se činilo.
„Tamo gde smo živeli kada sam bila mala, nakon što smo se preselili u San Francisko, mogla
si videti preko zaliva-male bele mrlje od kuća ugnježdene u brda kao-kao male bele ptice.
Vraćajući se tamo i nalazeći da je isto tako lepo, kako ih se sećam-to je jedna od mojih
planina.“ Zavukla je svoje ruke u njen kaput-bio je tanji nego njena pelerina, ali mogla sam da
vidim da je bio star, čak i pohaban na nekim mestima. „Onda ponekad takođe sam se
pretvarala da sam ptica, kao one koje sam zamišljala preko zaliva, i da sam mogla leteti preko
njega do tamo, gde su one bile.“ „I sad“, rekla sam pažljivo, „letećeš preko celog kontinenta
da dođeš do njih.“ „Oh, Liza“, rekla je. „Da, da, osim...“ Ali umesto da završi, ona je
odmahivala glavom i kada sam je pitala: „Šta?“, skočila je i rekla: „Znam šta da radimo!
Hajde da šetamo preko IRT idemo u grad i uzmemo trajekt tamo i nazat do Stejten Ajlenda
dok ne padne mrak, tako da možemo da vidimo svetla-da li si ikad uradila to? To je odlično.
Možeš se pretvarati da si na pravom brodu-hajde da vidimo. Gde želiš da ideš? Francuska?
Španija? Engleska?“
„Kalifornija“, rekla sam, bez razmišljanja. „Želela bih da ti pomognem da nađeš svoje bele
ptice.“ Eni je savila njenu glavu na jednu stranu, na momenat podsećajući me na način na koji
je glumila jednoroga u Klojstersu. „Možda ima belih ptica na Stejten Ajlendu“, kazala je
meko. „Onda“, rekla sam, „pretpostavljam da bi trebali ići u potragu za belim pticama tamo.
Kalifornija je veoma daleko.“ „To sam ja mislila“, rekla je Eni-sada smo hodale, prema
podzemnoj. „Ali i sledeća godina je takođe daleko.“ Pitala sam se da li je stvarno tako. U
podzemnoj, Enino raspoloženje se promenilo i moje takođe. Pošto smo seli, Eni je šaputala:
„Da li si ikad zurila u noseve ljudi u podzemnoj, dok oni više ne vide smisla?“ Rekla sam da
nisam, i onda smo naravno, obe zurile sve do puta za južni trajekt, dok ljudi nisu počeli da se
mršte na nas i mrdaju nelagodno. Vozile smo se napred nazat na trajektu za Stejten Ajlend
ostatak poslepodneva, ponekad se pretvarajući da prolazimo kroz Panamski kanal do
Kalifornije na kraju, i ponekad pretvarajući se da idemo u Grčku, gde sam nameravala da
pokažem Eni Partenon i dam joj lekcije iz arhitkture. „Jedino ako ti mogu dati istoriske“, rekla
je ona. „Čak iako su to jedva predavali u mojoj glupavoj školi.“ „Kako to da znaš onda tako
mnogo?“ kazala sam, misleći na naše improvizacije. „Čitam puno“, rekla je, i obe smo se
smejale.
Posle otprilike četiri vožnje tamo i nazat, posada trajekta nas je uhvatila da smo platili samo
jedanput, tako da kada smo sledeći put prispeli na Sent Džordž, Stejten Ajland, sišli smo i
popeli se na jednu brdovitu ulicu koja je vodila od trajekta, dok nismo došli do nekih kuća sa
malom okućnicom ispred njih. Eni je rekla, ozbiljna opet: „Volela bih da živim u kući sa
dvorištem jednog dana, zar ti ne bi?“ i ja sam rekla. „Da“ i neko vreme smo igrele tihu-takođe
sramežljivu igru; u kojoj od kuća bi živele, kada bi mogle. Onda smo sele na kameni zid u
ćošku nečijeg dvorišta-počinjao je da se spušta mrak do tada-i bile smo u tišini neko vreme.
„Mi smo u Ričmondu“, rekla je Eni, prenaražući me. „Mi smo rani doseljenici i ...“ Onda se
zaustavila i mogla sam osetiti, pre nego videti, da je odmahivala glavom. „Ne“, kazala je
blago. „Ne, ne želim više toliko da radim to sa tobom.“ „Da radiš šta?“ „Znaš. Jednorozi.
Devojke i vitezi. Zurenje u noseve, čak. Ne želim da se pretvaram više. Ti me činiš da-želim
da budem stvarna.“ Tražila sam neki način da odgovorim na to, kada je žena izašla iz kuće
prekoputa ulice, noseći mrežastu torbu za kupovinu i vodeći malog psa na povodcu. Kada je
došla do ugla, stavila je torbu za kupovinu u usta od psa i rekla: „Dobra Piksi, dobra devojka,
nosi torbu za mamicu.“ I obe smo prasnule u bespomoćno cerekanje. Kada smo se prestale

25
smejati, rekla sam trapavo, „Drago mi je da želiš da budeš stvarna sa mnom, ali-pa, nemoj biti
suviše stvarna. Mislim...“ Eni mi je dala čudan izraz i rekla: „Eni Kenjon je tupa, ha?“ „Ne“,
protestvovala sam. „Ne, nije tupa uopšte. Eni Kenjon je...“ „Šta? Eni Kenjon je šta?“ Želela
sam da kažem očaravajuća, zato što je to ono što sam stvarno mislila, ali sam bila isuviše
postiđena. Umesto toga, rekla sam: „Interesantna“, ali je to zvučalo ravnodušno i znala sam da
Eni nije mogla da vidi moje lice uopšte jasno u sumraku, pa sam dodala: „Očaravajuća“
nakon svega. Mislila sam magična, takođe, ali nisam to rekla, čak iako samo sedenje tamo u
sve većoj tami sa Eni je bilo toliko specijalno i tako različito od svega što mi se ikad događalo
pre toga, da se magično činilo kao dobra reč za to i za nju.
„Oh, Liza“, rekla je Eni, na način na koji sam počinjala da očekujem i da mu se nadam. Onda
je rekla: „I ti si takođe“, i ja sam rekla glupavo: „Šta sam ja takođe?“ Umesto da odgovori,
Eni je pokazala dole niz ulicu, gde su se Piksi i mamica vraćale. Onda, kada sam gledala u
njih-ulična svetla su bila već upaljena sada-Eni je rekla veoma blago: „Očaravajuća.“ Piksi je
još uvek nosila torbu za kupovinu, ali je sad bila glavica salate u njoj. Piksi je bila tako nisko
do zemlje, da se tašna vukla po trotoaru sve vreme. „Nadam se“, Eni je rekla, „Da mamica
planira da opere tu salatu.“ Sedele smo skupljene zajedno na zidu u senci nekog od velikog
drveća gledajući, dok se Piksi i mamica nisu vratile unutar njihove kuće, i onda smo se
odšetale nazat do trajekta, ramenima se dodirujući. Mislim da jedan od razloga zašto se nismo
odmakli jedna od druge je bio to; ako bi to učinili, to bi bilo priznanje da smo se pre svega
dodirivale. Svaka je zvala kući da kaže da će kasniti i na putu nazat na trajektu stajali smo
koliko god je bilo moguće na pramcu broda, tako da bismo mogle gledati svetla Menhetna
kako svetlucaju bliže i bliže kako smo prilazili. Bili smo jedini ljudi na palubi, postajalo je
veoma hladno. „Vidi“ rekla je Eni. Prekrila je njenom rukom moju i pokazala njenom drugom
rukom. „Zvezde odgovaraju svetlima, Liza. Gledaj.“ Bilo je istina. Bile su dva zlatna čipkana
šablona sada, jedan na nebu i jedan uz obalu, odgovorajući jedan drugome. „Tamo je tvoj
svet“ Eni je rekla blago, pokazujući na panoramu nebodera Menhetna, sa zlatnim filigranom u
daljini. „Realan, ali ponekad divan“, rekla sam svesna da mi se sviđalo da Enina ruka dodiruje
moju, ali ne misleći više dalje o tome. „I to je kao moj svet.“ Eni je pokazala u zvezde opet.
„Nedostižan.“ „Nije“, rekla sam njoj blago, „jednorozima. Ništa nije nedostižno jednorozima.
Čak ni-čak ni bele ptice.“
Eni se smešila, čini se više sebi nego meni i pogledala je prema Menhetnu ponovo, vetar koji
je duvao usled pomeranja trajekta joj je razbacivao kosu oko njenog lica. „I evo nas“, rekla je.
„Liza i Eni, obešene između.“ Stajali smo tamo na pramcu ceo ostatak puta, gledajući zvezde
i svetla na obali i bilo je tek tada kada je trajekt počeo da pristaje na Menhetnu da smo se
razmakle i pustile jedna drugoj ruku.
7
Dva dana kasnije, u sredu, Eni je uspela da izađe iz škole dovoljno dugo za pauzu za ručak, da
me krišom uvede u kafeteriju-ogromnu, ali otrcanu sobu punu ljudi kao Pen stanica ili Grand
Central za Božić. Dok smo sedeli tamo pokušavajući da čujemo šta smo jedna drugoj
govorile, visok i mršav i trapav klinac odvojio je sebe od svoje stolice, izvadio najmanje
trideset centimetara teškog lanca iz svog džepa i počeo da vrti to oko svoje glave, vičući nešto
na šta niko nije obraćao ikakvu pažnju. U stvari, niko takođe, nije obraćao pažnju na dečaka
lično, osim par ljudi koji su se pomerili van domašaja okrećućeg lanca. Nisam mogla da
verujem-nisam mogla poverovati da bi iko uradio to na prvom mestu, i takođe nisam mogla
da poverujem da ako neko i jeste, da bi ga svako ignorisao. Pretpostavljam da mora da sam
buljila, jer je Eni stala u sred onoga što je govorila i rekla: „Pitaš se zašto tip vrti taj lanac, jel
tako?“ „Tako je“, rekla sam, pokušavajući da budem što opuštenija u vezi toga, kao što je ona
bila. „Niko ne zna zašto on to radi, ali u nekoliko minuta jedan od tesarskih učitelja će se
pojaviti i odvesti ga-tamo, vidiš?“ Krupan čovek u, što sam pretpostavila, u kecelji prodavca
je ušao, savio glavu ispod letećeg lanca i zgrabio dečka oko struka. Odmah zatim, klinac se

26
ukočio i lanac je pao zvečeći na pod. Čovek ga je pokupio i smestio ga u svoj džep i izveo
momkla iz kafeterije. „Eni“ rekla sam izbezumljeno, „Misliš ta on to radi često? Zašto ne
uzmu lanac od njega-mislim za stalno? Zašto oni ne...Ne znam, ti si stvarno mislila da on to
radi stalno, zar ne?“ Eni me je pogledala polu zabavljena, a polu sa izrazom saosećanja i
spustila dole njeno tetrapak mleko. „On to radi stalno, jednom nedeljno ili tako nešto. Oni
oduzmu lanac od njega, ali pretpostavljam da ima bezkrajno snabdevanje. Ne znam zašto ne
urade ništa drugo u vezi sa njim ili za njega, ali ne čini se da hoće.“ Smešila se. „Vidiš zašto
ponekad više volim bele ptice.“ „I jednoroge i viteze“, odgovorila sam. „Blagi bože!“
„Kada sam prvo došla ovde“, Eni je kazala „Uobičavala sam da idem kući i plačem, uveče.
Ali posle oko dva meseca uplašenosti i osećanja ništavila, shvatila sam da ako se držiš podalje
od svakog, oni se drže podalje od tebe. Jedini razlog zbog koga nikad nisam želela da se
prebacim je zato što kad moja majka radi do kasno, idem kući na ručak da proverim nanu. Ne
bih to mogla raditi kada bih išla u drugu školu.“ „Mora da ima nekih ok klinaca ovde“, rekla
sam, gledajući unaokolo. „Postoje. Ali kako sam provela celu svoju prvu godinu kloneći se
svakoga, do vremena kada sam bila druga godina, svako drugi je već imao prijatelje.“
Nasmešila se suvo, kritikujući sebe. „Nije samo da su ljudi u Njujorku nedruželjubivi.
Takodje je to da sam ja bila nedruželjubiva prema ljudima u Njujorku. Do sada.“ Smešila sam
joj se. „Do sada“, ponovila sam.
Posle ručka, pošto sam nameravala da se sretnem sa Eni kasnije tog popodneva u njenom
stanu, otišla sam do Gugenhajm muzeja i pokušavala da ne razmišljam suviše šta bi se moglo
dogoditi u njenoj školi, dok sam ja bila sigurna, gledajući slike. Ali sam nastavljala da mislim
o tome svejedno, i kako je depresivan Enin život morao biti i o tome kako bih želela da mogu
uraditi nešto da ga učinim veselijim.
Dan pre toga, nakon što je Eni izašla iz škole, otišli smo do Njujorške Botaničke Bašte, gde
sam ja bila nekoliko puta sa mojim roditeljima, i Eni je poludela šetajući gore dole po
delovima staklenika, mirišući cveće, dodirujući ih, skoro pričajući im. Nikad je nisam videla
toliko uzbuđenu. „Oh Liza“, rekla je, „Nisam znala da je ovo mesto uopšte ovde-gledaj, to je
orhideja, ove su valerijane, a ono su bromelijade-to je kao mesto na koje smo uobičavali da
idemo u Kaliforniji-tako je predivno! Oh, zašto ne može da bude više cveća u Njujorku, više
zelenih stvari?“ Čim sam se toga setila, stajeći na pola puta kosine koja prolazi kroz sredinu
Gugen-helma, znala sam šta ću učiniti: kupiću Eni biljku i odneti je do njenog stana, kao vrsta
hvala-ti-za-šta, nisam stvarno znala, ali to mi nije bilo mnogo bitno koliko sam žurila nazat
napolje da nađem cvećara. Našla sam jednog koji je imao neke cvetne biljke u prozoru. „Da li
imaju ovakve u Kaliforniji?“ pitala sam čoveka. „Naravno, naravno“, rekao je on. „Imaju ih
po svuda.“ To mi nije puno govorilo, ali sam bila prenervozna da pitam još pitanja-čak i da
pitam kakva vrsta biljke je bila onu koju sam ja želela-imala je tanke krznene listove i bila je
pokrivena sa svetloplavim cvetovima.
Do tada sam znala da je plava omiljena Enina boja, pa sam odlučila da verovatno nije bilo
bitno kakva vrsta biljke je to bila. Saksija je imala ružnu ljubičastu foliju obmotanu oko nje,
ali sam to skinula u sporom liftu u Eninoj zgradi i spakovala u moj džep. Setila sam se da
kucam na Enina vrata-rekla mi je da zvonce nije radilo i u nekoliko sekundi treptavi glas je
rekao: „Ko je to?“ „Liza Vintrop“, rekla sam i onda sam rekla ponovo, glasnije, zato što sam
čula da nešto zvecka ispod, gde se nalazi špijunka. Kada su se vrata otvorila, morala sam da
pogledam dole iznenada, zato što sam bila spremna da kazem dobar dan nekom u nivou očiju.
Ali osoba koja je otvorila vrata je bila tanka žena, krhkog izgleda u invalidskim kolicima.
Imala je božanstvene plave oči i usne pomalo stegnute, koje su nekako uspele da liče na
Enine, verovatno zbog osmeha. „ Ti mora da se Enina drug.“ Žena se ozarila na mene i čim
sam čula njen akcent, setila sam se da je Enina baba rođena u Italiji. Dovoljno sigurno, žena je
rekla: „Ja sam njena nana-baka-uđi, uđi.“ Vešto je izmanevrisala invalidskim kolicima u
predsoblju, tako da sam ja mogla ući. „Eni, ona pomaže njenoj mami da napravi ćur“, rekla je

27
Enina baba. Prošao je sekund ili dva pre nego što sam shvatila da „ćur“ je „ćurka“, ali divan
miris koji me je pogodio čim sam bila unutra mi je rekao da sam dobro pretpostavila.
„Pravimo ga danranije“-to je bila jedna reč, predivno: „danranije“; kada je rekla to, zvučalo je
kao pesma. „Tako da za Dan Zahvalnosti možemo da se zabavljamo. Uđi, uđi. Eni! Tvoja
drug, ona je ovde. Kakav divan cvet-afrička ljubičica?“ „Ne-ne znam“, kazala sam, savijajući
se malo bliže, tako da bi Enina nana mogla da vidi biljkine cvetove. „Ne znam ništa o
biljkama, ali sam upravo otkrila da ih Eni voli, pa sam joj donela jednu.“
Nikad se nisam usudila da priznam većini ljudi-većini dece, u svakom slučaju-da sam Eni
donela poklon, ali ova predivna žena nije mislila da ima išta čudno u tome. Tapšala je svojim
čvornovatim rukama-i onda sam znala odakle je Eni dobila svoj smeh, kao i svoj osmeh, zato
što se njena baba smejala na potpuno isti način.
„Eni, ona biti veoma srećna“, nana je rekla, njene ozarene oči, svetlucajući u mojima, „veoma
srećna, čekaj dok vidiš njenu sobu, ona voli cveće! Eni, gledaj“, rekla je, okrećući svoju glavu
prema Eni, koja je upravo izašla iz kuhinje, njena kosa upletena i zamotana oko njene glave,
krpa za suđe oko njenog struka, njeno lice crveno od vreline pećnice. „Gledaj, tvoja drug,
donela ti je drug.“ Nana i ja smo se nasmejale u sebi na njenu šalu, dok je Eni gledala u
ljubičicu i onda u mene. „Ne verujem“, Eni je kazala, njene oči srećući moje iznad blago
svetlucajuće bele kose njene babe. „Donela si mi afričku ljubičicu?“ Ja sam klimnula. „Srećan
Dan Zahvalnosti.“ „Oh, Bože, Liza, pretpostavljam da ćeš mi reći da je ovo deo tvog stvarnog
sveta takođe, jel tako?“ „Pa“, rekla sam glumeći skromnost, „stvaran je, naravno.“ „Stvaran
svet, šta pričate?“ rekla je nana. „Eni, ti me gurni u kuhinju, da mogu da pomognem tvojoj
mami. Onda idi sa svojom drug i pričaj.“ Eni mi je mahnula dok je uhvatila pozadi kolica
njene babe i nana je dohvatila i stegnula moju ruku dok je Eni počela da je odguruje od mene.
„Sviđaš mi se Liz“, rekla je, izgovarajući moje ime na način kako je to često činio Čad. „Ti
činiš moju Eni srećnom. Ona je tako tužna ponekad.“ Nana je napravila da uglovi njenih
usana se spuste kao tragična maska. „Uh, mlade devojke, trebale bi da se smeju. Život je
dovoljno loš kada si odrastao, mogle bi se takođe i smejati, kada ste mlade. Ti uči tome moju
Eni, Liz, važi?“ „Važi“, rekla sam, gledajuću u Eni.
Mislim da sam podigla moju ruku, kada sam rekla to. „Dobro obućavaš! Eni, ona smeje više
ove nedelje, od kad je srela tebe.“ Eni je odgurala svoju babu u kuhinju i stajala nelagodno u
hodniku, gledajući na potamnele zidove u dnevnoj sobi. Mogla sam videti deo veoma
izrađenog tepiha, koji je nekad morao biti blistavo crven, i sofu nakrivljenu na jednu stranu sa
nekim punjenjem koje je virilo oko ivica nekoliko aplikacija i izbledelu fotografiju
Romanskog Koloseuma okačenu na zidu pored krsta sa suvim listom palme smežuranim iza
toga. „Nanin je“, rekla je Eni, vraćajući se i pokazujući na krst. „Ostatak nas nije vrlo
religiozan. Moja majka je protestant, i ja ne znam šta sam.“
Uzela je krpu sa njenog struka, ali je njeno lice još uvek bilo crveno i pomalo svetlucavo od
vrućine. Pramen njene kose je počeo da pada neučvršćen. Htela sam da ga zabacim nazat za
nju. „Nana te obožava“, rekla je. „Ja obožavam nju.“ Odgovorila sam, dok me je Eni vodila
kroz dnevnu sobu i niz niži, ali tamniji hodnik do njene sobe. „Slušaj, uzimam to kao
zvanično obećanje“, rekla sam, kako je Eni koraknula u stranu u predvorju, tako da sam
mogla ući u malu sobu, „da te zasmevam, kao što sam rekla. U redu?“ Eni se osmehnula, ali
pomalo uzdržano, sela na kraj njenog uzanog kreveta i okrenula se prema jedinoj stolici, koja
je bila za stolom, na kojem su bile nagomilane knjige i muzičke partiture i činilo se da služi
kao radni sto. „U redu“, rekla je.
„Sviđa mi se tvoja soba“, rekla sam joj, gledajući unaokolo i pokušavajući da sakrijem
nelagodu, koju sam ponovo počinjala da osećam. Soba je bila majušna, ali puna stvari, koje su
očigledno značile puno Eni, najviše knjige i muzičke partiture, ali takođe i nekoliko plišanih
životinja-i kao što je nana rekla, biljki, činilo se kao stotine njih. Zbog njih, nisi čak ni
primetio odmah da je radni sto bio oštećen i pomalo klimav, da je krevet verovatno bio stari

28
kauč i da jedan prozor imao deo odeće ubačene u deo njega, pretpostavljam da bi čuvao
vazduh unutra. Bila je velika kao perje paprat koja je visila na prozoru i poslužavnik opkružen
šljunkom sa puno malih biljki na prozorskom oknu. Na podu kod noge od kreveta je bila
biljka tako velika, da je izgledala kao mlado drvo.
„Oh, hajde“, Eni je rekla, „Ništa nije kao tvoja soba. Tvoja soba izgleda sjajno i ne znam-
novo.“ Njene oči su pratile moje do velike biljke pored kreveta. „To je samo kaučuk iz
Vulvorta. Dobila sam ga kad sam bila mala-samo devedesetpet centi je vredelo malo.“ „Pa,
mora da vredi sto dolara te veličine sad. Hej, mislila sam tako. Sviđa mi se tvoja soba. Sviđa
mi se tvoja baba, sviđaš mi se ti...“ Minut ni jedna od nas nije rekla ništa. Eni je gledala na
pod i onda otišla da kaučuka i oduvala nešto nevidljivo sa jednog od listoova. „I ti se meni
sviđaš Liza“, rekla je oprezno. Bila je stavila afričku ljubičicu na radni sto, ali ju je sad uzela i
stavila na prozorsko okno, gde je napravila mesta za nju na vrhu šljunka. „Vlaga“, kazala je.
„One vole to i šljunak pomaže. Mislim, voda koju staviš u poslužavnik za to pomaže-oh,
prokletstvo.“
Okrenula sa od mene odjedanput, ali nešto u njenom glasu me je nateralo da zgrabim njenu
ruku i povučem je da mi se okrene licem ponovo. Na moje zaprepašćenje, videla sam da je
bila gotovo u suzama, „U čemu je stvar?“ pitala sam, ustajući, pomalo uplašena. „U čemu je
stvar? Da li sam učinila nešto?“ Ona je odmahnula glavom i onda je stavila na sekundu na
moje rame. Ali kad je moja ruka išla mirno na svom putu nagore da je uteši, odmaknula se i
otišla da svog noćnog stočića, gde je izvukla maramicu iz kutije i izduvala njen nos. „Da,
učinila si nešto, bleso“, rekla je, sedajući na ivicu svoga kreveta opet. „Donela si mi poklon i
ja sam takva sentimentalna budala, tera me da plačem i uznemirena sam zato što nemam
novaca da ti dam poklon, ali bih volela da imam.“„Oh, za milog Boga“, kazala sam i otišla i
sela pored nje i stavila moju ruku oko nje za sekundu. „Gledaj, ne želim da mi daš poklon.
Ovo nije ono o čemu se ovde radi, zar ne?“ „Ja-ja ne znam“, Eni je rekla. „Nikad nisam
stvarno imala prijatelja-to je ono što sam probala da ti kažem danas u kafeteriji. Pa, imala sam
u Kaliforniji, ali sam bila mnogo mlađa onda, iako sam mislila da ću da umrem kad se
odselila-bile smo obe u šestom razredu onda.“ „Ti si gluperda“, rekla sam. „Pokloni nisu deo
toga, u redu? Ja sam samo znala da ti se sviđa cveće, to je sve i to mi je bilo uzbudljivo, zato
što nikad nisam znala nikog ko jeste, a ja ne mogu napraviti da išta raste da sačuva moj život.
Možda je to hvala-ti poklon što si mi pokazala Stejten Ajlend i-i sve.“ Eni je šmrknula glasno
i najzad se osmehnula. „U redu-ali to nije ono o čemu se ovde radi, takođe, zar ne? Hvala-ti
pokloni-to nije dobro.“ „Tačno.“
Ustala sam i vratila se do stolice. „Reci mi o tvojoj drugarici u Kaliforniji. Ako želiš.“ „Da“,
rekla je Eni. „Mislim da želim.“ Za sledećih sat vremena ili tako nešto, sedela sam tamo u
Eninoj sobi, dok mi je ona pokazivala slike bledolike, male devojke tmurnog izgleda po
imenu Beverli i pričala mi kako su uobičavale da idu u šetnje po plaži i pretvarale se da beže i
kako su uobičavale da spavaju u kućama jedne i druge, obično u istom krevetu, i kako su se
cerekale i pričale celu noć i ponekad ljubile jedna drugu-„na način kako male devojke
ponekad čine“, Eni je rekla, crveneći-znam da je Eni bila prilično mlada tada, pa nisam
mislila ništa o tome. I onda sam je pitala o njenoj babi, koja je, ispostavilo se, pravila svu
Eninu odeću dok njeni prsti nisu postali suviše ukočeni od artritisa. Eni je rekla da je ponekad
slušala nanu kako diše noću, bojeći se da će iznenada da umre. Posle nekog vremena, Eni i ja
smo otišle u kuhinju, gde se nekoliko mačaka motalo na jednoj strani na način kako to mačke
rade.
Sele smo za okrugli sto sa narandžastim plastičnom mušemom i mirisnom pečenom ćurkom i
pričale sa Eninom mamom, koja je bila tiha i izgledala umorno, mada lepo, i sa nanom koja
nije ni blizu delovala kao da umire. Pili smo sok od grejfruta i pojele ceo tanjir nekih divnih
italijanskih kolačića punjenih smokvama, datuljama i suvim grožđem. Kada sam odlazila,
nana mi je spakovala da ponesem torbu punu kolačića za Čada.

29
Sledećeg dana popodne zvonce je zazvonilo baš kad sam završila svoje drugo parče pite od
bundeve, dok je tata pričao isu priču, koje je pričao svake godine, o tome kada su on i njegov
brat ukrali ćurku za Dan Zahvalnosti i pokušali da je skuvaju na otvorenoj vatri u travi u
Majnu, gde je odrastao. Pritisla sam zvrndalo i strčala dole da vidim ko je to, a to je bila Eni
sa niskim, nabijenim čovekom sa crnim brkovima, koji je, ispostavilo se, njen otac. Na ulici je
bio parkiran pored drugog parkiranog automobila, žuti taksi. Eni je izgladala kao da bi radije
bila na drugoj planeti. Gospodin Kenjon je skinuo njegovu zgužvanu kapu i rekao: „Ne
želimo da prekidamo, ali Eni, ona kazala da dođe dole da vidi tebe, i ja kažem Dan
Zahvalnosti je familijaran dan i možda ti ne želiš društvo i ona kazala možda ja ne želim da
ona ide, pa sam je doveo. Dala si joj tako lep poklon, pa sam mislio možda ti i tvoja mama i
tata i tvoj brat bi možda voleli da pođete na vožnju sa nama u taksiju. Na taj način sve familije
ostaju na okupu i može upoznati jedna drugu takođe.“ Gledala sam dubiozno u duplo-parkiran
taksi i onda sam videla nanino radosno lice u prozoru, posle drhtavog mahanja. „Mi uvek
vodimo moju mamu na vožnju u taksiju za praznike“, objasnio je gospodin Kenjon.
Mogla sam reći sa Eninog lica da je apsolutno umirala od srama, i ja sam želela da joj
signaliziram da je to u redu, zato što je bilo. Mogla sam razumeti kako se osećala, ali sam
mislila da je njena familija sjajna.
„Pustite me da pitam“, rekla sam i otrčala gore. Eni je došla za mnom i zgrabila me na prvom
poluspratu. „Liza, žao mi je“, kazala je. „On-on ne razume ovu zemlju-ne znam, on je ovde od
svoje dvadesete, ali još uvek misli da je nazat u nekom Sicilijanskom...“ „Meni se on sviđa!“
viknula sam, drmajući je. „Rekla sam ti-sviđa mi se tvoja baba i mačke u tvojoj kuhinji i tvoja
majka, iako je ne znam dobro, i sviđaju mi se tvoje biljke i tvoja soba i ti, osim kad si
gluperda da budeš tako zabrinuta da mi se neće dopasti-šta god!“ Eni se smešila smeteno i
naslonila na zid. „Mislim da je to budalasto, takođe“, rekla je. „Mislim na mene. Samo to je
tako da uvek brinem da će im se ljudi smejati.“ „Pa, ja ne nameravam da im se smejem“, rekla
sam. „I ako ti to radiš, ja ću ići da živim sa njima, a ti možeš doći ovde i živeti u dosadnom
starom Bruklin Hajtsu i ići u Foster Akademiju i skoro biti izbačena zbog bušenja ušiju i
Eni?“ rekla sam, čim me je to pogodilo. “Jesi li ljubomorna? Da li se o tome radi? Da li mi
zavidiš?“ „Ne“, rekla je Eni meko. Onda se malo nasmejala. „Ne, ne zavidim, uopšte. Ti si u
pravu da mi se ne sviđa škola u koju idem ili komšiluk u kojem živim-ali ne, ne bih želela da-
da se menjam sa tobom ili slično.“ Smešila se. „Čini mi se da si me naterala da shvatim to baš
sad, zar ne?“ „Pa, dobro“, kazala sam, još uvek ljuta, „Zato što, ako želiš da se menjaš-ako je
to sve što ti značim, zaboravi.“ Iznenadaila sam sebe, bila sam tako ljuta. „Oh, Liza, ne“, rekla
je Eni. „Ne. To nije ono što mi ti značiš. To uopšte nije tako, uopšte ne.“ Odmaknula se
oprezno od zida i onda se suočila sa mnom, čineći mali naklon. „Da li bi princeza Eliza bila
zamoljena da dođe na vožnju u magičnoj kočiji poniznog seljaka? Mi ćemo joj pokazati čuda-
cigane-galebove-sjajne pećine-Tribor most...“ „Oh, ti ludo!“ kazala sam, posegnuvši za
njenom rukom. „Ti-jednorože.“ Neko vreme smo stajali tamo gledajući jedna u drugu, znajući
sa olakšanjem da je sve bilo ponovo u redu sa nama.
Tata i Mama i Čad su odlučili da ostanu kući, iako su došli niz stepenice, na moje insistiranje
da sretnu gospodina i gospođu Kenjon i nanu. Mislim da sam pokušavala da dokažem Eni da
se oni takođe ne bi smejali njenoj familiji. Stari dobri Čad-kada su se on i mama i tata vraćali
unutra i Eni i ja stajale kraj vrata, on se okrenuo Eni i rekao: „Tvoj tata je odličan, Eni-kakav
odličan taksi!“ Došlo mi da ga poljubim. Vozili smo se kroz Bruklin i gore u Kvins to
popodne, i onda nazat dole kroz Central Park i svo vreme su gospodin Kenjon i njegova
majka pričali priče o Italiji i gospođa Kenjon se smejala i suflirala im. Otac gospodina
Kenjon, koji je umro u Kaliforniji, bio je mesar u njegovom selu na Siciliji, i mačke su ga
sledile svuda, zato što ih je hranio otpatcima. Zato su Kenjoni još uvek imali mačke;
gospodinu Kenjon život nije bio pravi, bez jedne ili par mačaka u blizini. Čad je bio u pravu
da je on odličan.

30
Ne mogu se tačno setiti šta smo Eni i ja radile sledećih par dana odmora. Šetale puno-Vilidž,
Kineski Grad, takva mesta. Nedelja je važna za sećanje. Nedelja je kada sam razmišljala na
ivici...Da li ste ikad se osećali bliski nekom? Tako bliski da ne možete razumeti zašto vi i
druga osoba imaju dva odvojena tela, dve odvojene kože? Mislim da je nedelja bila, kada je to
osećanje počelo. Vozili smo se podzemnom, pričajući , kada nije bilo suviše bučno i završili
na Koni Ajlendu. Bila je tako kasno u sezoni, da je bilo pusto i veoma hladno. Gledali smo u
sve „zatvoreno zbog zime“ vožnje u zabavnom parku, i u par raštrkanih vlasnika kioksa, koji
su stavljali izrađene table koje su bile pastelno izcrtane preko njihovih kokica, odnosno
bacanja kovanica, odnosno osvajanja lutaka za šankovima, i kupile smo hot-dog kod Nejtana.
Bilo je samo par prljavih starih ljudi koji su tamo jeli, pretpostavljam zato što većina ljudi
nema mesta čak ni za Nejtana nedelju dana posle Dana Zahvalnosti. Onda smo šetali praznom
plažom i šalili se o tome da se šetamo oko ivice Bruklina, do Kvinsa. Pošlo nam je za rukom
da odemo prilično daleko, čak šta više, bar veoma daleko od napuštenih kioska, i našli smo
stari recimo-mol, sa puno prljavih braon porpornih stubova koji su zadržavali neke stene-
pretpostavljam da je to bilo manje-više brana-i mi smo seli dole, blizu jedna drugoj, zato što
je bilo tako hladno. Sećam se da je neko vreme bio galeb kružeći okolo iznad naših glava,
puštajući krik, ali onda je odleteo prema Šipšed Beju. Nisam sigurna zašto smo bile tako tihe,
osim da smo znale da će škola opet početi za obe sledeći dan i da nećemo moći da se srećemo
tako često ili tako lako. Ja sam imala svoj maturski i učenički savet, ako budem ponovo
izabrana, i Eni je trebala da vežba za njenu priredbu.
Svejedno smo već razradile kojim danima ćemo tokom nedelje moći da se viđamo i naravno,
uvek su postojali vikendi, tako da možda to nije uopšte to zašto smo bile tihe...Najviše je to
bila blizina. Učinila je da me boli moje grlo, želeći da spomenem to. Sećam se da smo obe
gledale sunce kako se polako spušta preko jednog kraja plaže, čineći nebo na zapadu
ljubičastim i žutim. Sećam se vode kako je nežno zapljuskivala potporne stubove i obalu i
omot od bombona-tri musketara, pretpostavljam, bio je nošen duž obale. Eni se tresla. Bez
razmišljanja, stavila sam svoju ruku preko njenog ramena da je ugrejem i onda, pre nego što
je i jedna od nas znala šta se dešava, naše ruke su bile jedna oko druge i Enina meka i nežna
usta su ljubila moja. Kada jesmo shvatili šta se dešava, odmakle smo se jedna od druge i Eni
je pogledala preko vode i ja sam gledala u omot od bombone. Otišao je iza potpornih stubova
do tada i bio uguran u stenu. Da bi nešto radila, ja sam otisla i stavila ga u moj džep, i onda
sam stajala tamo, gledajući isto preko vode, pokušavajući da zadržim bistar um. Sećam se da
sam želela da me vetar bukvalno produva, hladan i čist, i oštar. „Liza“, Eni je dozivala tihim
glasom. „Liza, molim te, vrati se.“
Deo mene nije hteo. Ali deo mene jeste, i taj deo je pobedio. Eni je kopala malu rupu u
jednom potpornom stubu, koji se mrvio sa svojim noktom na prstu ruke.
„Slomićeš svoj nokat“, kazala sam, i ona je pogledala gore u mene i osmehnula se. Njene oči
su bile blage i nesrećne, pomalo uplašene, ali su njena usta prerasla u osmeh i onda je vetar
dunuo njenu kosu u pramenovima preko mog lica i morala sam da se pomerim. Stavila je
svoju ruku na moju, jedva je dodirujući. „To je u redu što se mene tiče“, šapnula je „ako je
tebi u redu.“ „Ne-ne znam“, rekla sam. Bilo je to kao rat unutar mene, nisam mogla ni da
spoznam sve strane. Bila je jedna koja je govorila: „Ne, to je pogrešno, ti znaš da je pogrešno,
loše i grešno“ i bila je druga koja je rekla: „Ništa nikad nije bilo tako pravo i prirodno i
iskreno i dobro“ i sledeća koja je rekla da se to dešava isuviše brzo, i sledeća koja je želela da
prestanem razmišljati sveukupno i obesim moje ruke oko Eni i držim je zauvek. Bile su
takođe druge strane, ali nisam mogla da ih sredim. „Liza“, Eni je govorila, „Liza, pi-pitala
sam se. Mislim, pitala sam se da li se to možda dešava. Ti nisi?“ Odmahnula sam glavom. Ali
negde unutra sam znala da sam barem bila zbunjena.
Eni je podigla svoj okovratnik oko svog grla i ja sam želela da dodirnem njenu kožu gde je
okovratnik dodirivao. Bilo je kao da sam oduvek želela da je dodirnem tamo, ali nisam znala.

31
„To je moja krivica“, Eni je tiho rekla. „Ja-ja sam pomišljala ponekad, čak i pre nego što sam
te srela, mislim, da bih možda mogla biti gej.“ Rekla je reč Gej lako, kao da joj je bila bliska,
korišćena na taj način. „Ne“, pošlo mi je za rukom da kažem, „nije ničija krivica.“ Znam da
sam ispod moje tuposti osećala da to ima smisla za mene, takođe, ali nisam mogla da mislim o
tome ili da se koncentrišem na to, ne tada. Eni se okrenula i pogledala me i tuga u njenim
očima me je nagonila da želim da stavim svoje ruke oko nje. „Otiću, Liza“, rekla je, ustajući.
„Ja-ja ne želim da te povredim. Ne mislim da ti želiš ovo, pa sam te povredila i oh Bože,
Liza“, rekla je dodirujući moje lice, „ne želim to. Sviđaš mi se mnogo. Rekla sam ti, ti me
činiš stvarnom, više stvarnom nego što sam ikad mislila da se mogu osećati, više živom, ti, ti
si bolja od stotina kalifonijaca, ali nije samo to, to je...“ „Bolje nego sve te bele ptice?“ rekla
sam kroz bol, koji je ponovo bio u mom grlu. „Zato što si ti isto tako bolja od bilo čega ili bilo
koga za mene, Eni, bolja od-oh, ne znam-bolja nego šta-bolja nego sve-ali to nije ono što sam
htela da kažem-ti-ti si-Eni, mislim da te volim.“ Čula sam sebe kako govorim to, kao da sam
bila neko drugi, ali u momentu kada su reči bile napolju, znala sam bolje nego što sam ikad
išta znala da su bile istinite.
Draga Eni, upravo sam se sećala raspusta za Dan Zahvalnosti, i plaže blizu Koni Ajlenda. Eni,
to me čini da sam bolna za tobom, to...
Liza je zgužvala pismo, onda ga opet ispravila, pocepala na komadiće i izašla napolje. Šetala
je duž Čarls reke na hladnoći. Vazduh je bio britak zbog nastupajuće zime, jedan čamac za
jedrenje se borio sa oštrim vetrom. Momak u tom čamcu je lud, mislila je odsutno, njegovo
jedro će se smrznuti, njegove ruke će se zalepiti za kontrolni konopac i moraće da ga
odlepljuju da bi ga oslobodili....Eni, mislila je, tvoje ime odagna sve ostalo, Eni, Eni...
8
Škola se činila čudna u ponedeljak ujutro, posle Dana Zahvalnosti. Na neki način, bilo je lepo
vratiti se, zato što je bilo dobro znano, ali se takođe činilo nebitno, kao da sam odrasla i škola
se sad činila kao deo mog detinjstva. Bila sam skoro iznenađena da vidim glasačku kutiju u
glavnom holu i deca su spuštala presavijene delove papira u to. Nije da sam zaista zaboravila
za izbor, samo što je to isto tako, egzistiralo kao deo mog starog sveta, i izgubilo je mnogo od
svog značaja. Tako da sam bila veoma mirna, kada nam je posle ručka svima rečeno da se
prijavimo u salu nižih razreda, koja se uduplirala u auditorijumu, za par objava. Gospođica
Bekster mi je dala veliki radostan osmeh, predpostavljam, da bude opraštajući i
zaboravljajući, ali gospođa Poindekster, u purpurnoj haljini koju nikad ranije nisam videla,
njene naočare viseći na njoj, je izgledala ukočeno. „Mora da sam dobila“ sarkastično sam
rekla Seli. „Pogledaj je-izglada kao da je progutala kaktus.“ Ali se Seli nije smejala. U stvari,
ubrzo sam shvatila da mora da je bila nervozna oko nečeg, jer je kostantno oblizivala svoje
usne i stezala nekoliko papirića za zabeleške, mešajući ih, vukući ih za uglove.
„Dame i gospodo“, rekla je gospođa Poindekster-njen uobičajen način da se obrati većoj grupi
nas-„Imam dve objave. Prva i kraća je da će Eliza Vintrop nastaviti da bude vođa školskog
saveta.“ Bio je priličan aplauz, i škola je počela da mi znači više, ponovo. „I druga je“,
gospođa Poindekster je rekla, držeći svoju ruku uspravno za tišinu, „je da su se Volter Šender
i Seli Džerel lepo složili da budu školski predsedavajući za naše prikupljanje priloga. Seli ima
par reči da kaže. Seli!“
Seli je ustala, još uvek nervozno meškoljeći se sa njenim papirićima sa zabeleškama. „Pa,
samo želim da kažem“ vrisnula je, „da sam shvatila tokom Dana Zahvalnosti kakvu užasnu
stvar sam uradila sa bušenjem ušiju i tako to i Volt i ja smo razgovarali šta bih mogla da
radim da popravim to za školu, i onda ovog jutra gospođica Bekster je rekla da je gospođa
Poindekster želela da se učenici uključe u kampanju. I tako onda sam mislila da bih mogla
uraditi to, i Volt je rekao da će on pomoći. Stvarno ja-ja želim da učinim to za svakoga za to
šta sam uradila, i na ovaj način, ako iko spolja sazna o tome, infekciji uha, mislim, biće lakše
za gospođu Poindekster i svakoga da kažu da mi je zaista žao...“ Progutala sam knedlu usled

32
osećaja bola koji je milio uz moje grlo iz mog stomaka. Nije to da sam mislila da je to nije
lepo od Seli da uradi-mislila sam-bilo je to zbog toga što se činilo da ona to radi iz pogršnih
razloga.
„Ako kampanja uspe“, govorila je, „to znači da Foster može da nastavi da daje ljudima dobro
obrazovanje. Posle, Volt i ja ćemo vam reći o nekim balovima i sastancima i stvarima koje
planiramo, ali baš sad prvo sam želela da se izvinem i drugo-pa, da zamolim za vašu podršku
u kampanji.“ Pocrvenela je i otrčala nazat na svoje mesto. Bio je ponovo aplauz, ali ovog puta
nesiguran, kao da su druga deca bila iznenađena i toliko se nelagodno osećala koliko ja o
Selinom uveličavanju bušenja ušiju-ona je napravila da to zvuči kao da je mislila da je ubila
nekoga. Ali gospođa Poindekster i gospođica Dekster su izgledale kao par Češirskih mačaka 6,
jedna ogromna i jedna mala.
„Kakva sam bila?“, pitala je Seli. „Odlična, mala, izvrsna“, Volt je rekao, zagrlivši je. „Nije li
bila odlična, Liza?“ „Naravno“, rekla sam, ne želeći da povredim ičija osećanja.
Posle škole otišla sam u art studio da uradim neki posao za moj maturski rad. Seli i Volt su
bili tamo, savijeni preko ogromnog parčeta postera, crtajući, i ja sam morala da priznam da je
Seli izgledala srećnija i opuštenija, nego što sam je viđala već neko vreme. Možda, mislila
sam, to što će raditi ovo i neće biti tako loše za nju, nakon svega.
„Ćao Liza“, Volt je dozvao veselo, dok sam ja preturala u pomoćnom kabinetu. „Kako da te
zabeležimo? Pravimo listu-koliko misliš da možeš jemčiti?“ „Jemčiti?“, pitala sam, ne
razumevajući.„To je reč za koju gospodin Frula kaže da je koriste skupljači priloga“, Seli je
rekla ponosno. „To znači koliko obećavaš da ćeš dati za Fosterov fond za priloge. Zar to ne
zvuči dobro Liza-Fosterov fond za priloge? Pa, hm-metaforično.“ „Aliteraciono“ gunđala
sam, sedajući.
„Dobrodošla nazat, Liza“, gospođica Stivenson je rekla, promaljajući se iza njenog stalka za
slikanje, gde je radila, kao i obično, na šta smo mi u šali nazivali njenim masterpisom; bila je
to velika apstraktna slika koju niko od nas nije razumeo. „Hvala“, rekla sam, pritiskajući
šestar tako jako da sam napravila rupe u mom papiru.
„Gospođica Stivenson je jemčila dvadeset pet dolara“ , Seli je rekla slatko, mašući malim
notesom. „Ne znam sad šta ti mogu dati, Seli, u redu?“ rekla sam joj. „U redu, u redu“,
prasnula je. „Ne treba da budeš takva u vezi toga.“ Onda je njen besni izraz nestao kao da je
obrisan, i ona je ustala i stavila ruku na moje rame. „Oh, Liza, žao mi je“, kukala je. „Ja sam
ta koja ne bi trebala biti takva. Žao mi je što sam prasnula na tebe, što si bila nesigurna.“
Pogladila me je po ramenu. Gospođica Bekster, mislila sam, ona govori sa gospođicom
Bekster-to je to. Ali, naravno, nisam mogla reći to. „U redu je“, promrmljala sam, gledajući u
Volta, koji je slegnuo ramenima. Gospođica Stivenson je ispustila veliku tubu cink-oksida i
Seli i Volt su se skoro sudarili jedno u drugo, pokušavajući da budu prvi da joj ga podignu.
Odgurnula sam se od stola za crtanje, promrmljala nešto o domaćem, i otrčala iz studija. Pre
nego što sam svesno pomislila o tome, bila sam u telefonskoj govornici u suterenu, zovući
Enin broj. Dok sam čekala da se neko javi, nerado sam primetila da se farba ljušti sa parnih
cevovoda, koji su išli duž zida i veliku napuklinu, koja vodi od plafona skoro do poda. U
redu, u redu, rekla sam tiho. Uradiću nešto za smešnu kampanju!
„Halo?“ došao je nanin nežan glas. „Zdravo“, rekla sam-nikad nisam znala da li da je zovem
nana u lice ili ne. „Ovde Liza-da li je Eni tu?“ „Zdravo Liz. Da, Eni je tu. Kako ti? Kad dođeš
nas posetiš?“ „Ja sam dobro“, rekla sam iznenada nervozno.“Doći ću uskoro.“ „Ok. Ti ne
zaboraviš. Samo momenat, zovem Eni.“ Mogla sam da čujem kako zove u pozadini i laknulo
mi je da čujem Enino javljanje na telefon, i zatvorila sam svoje oči, pokušavajući da je
zamislim u njenom stanu, samo što mi se vraćala plaža i mogla sam da osetim da počinjem da
se znojim. Ali je još uvek imalo smisla; svaki put kada mi se vraćala ta scena, imalo je smisla.
6
Češirska mačka je izmišljena za potrebe oslikavanja knjige “Alisa u zemlji čuda” i poznata je po svom širokom
osmehu. Kasnije je imala zapažen uticaj na popularnu kulturu.

33
„Zdravo Liza“ došao je Enin glas, zvučeći drago. „Zdravo“, smejala sam se bez da mogu
smisliti razlog. „Ne znam zašto te zovem“, rekla sam, „osim što je ovo bio uvrnut dan i ti si
jedini deo mog života koji se čini razborit.“ „Da li si dobila to?“ „Dobila šta?“ „Oh, Liza! Da
li si ponovo izabrana?“ „Ah, to.“ Činilo se da je tako daleko kao Mars i toliko važno. „Da,
dobila sam.“ „Tako mi je drago!“ Pauzirala je i onda rekla: „Liza, ja...“ i stala. „Šta?“
„Nameravala sam da kažem da mi ceo dan nedostaješ. I pitala sam se o izboru, i ...“ „I ti si
meni nedostajala“, čula sam sebe kako govorim. „Liza-da li-da li ti je žao? Znaš, zbog-znaš.“
„Zbog nedelje?“ Shvatila sam da sam savijala telefonski gajtan i pokušavala da ga ponovo
ispravim. Takođe sam primetila i gomilu mlađih učenika kako dolaze niz hodnik prema
telefonskoj govornici, smejući se i gurkajući jedni druge. Zatvorila sam svoje oči da ih učinim
da odu, da bi ostala sama sa Eni. „Ne“, rekla sam. „Nije mi žao. Zbunjena možda. Ja-ja
pokušavam da ne mislim puno na to. Ali...“ „Napisala sam ti glupavo pismo“, Eni je rekla
tiho. „Ali ti nisam poslala.“ „Imam li mogućnost da ga vidim?“ Oklevala je, onda je rekla:
„Naravno. Svrati-možeš li?“ Nisam ni pogledala u moj sat pre nego što sam rekla: „Da.“
Bilo je hladno i veoma vlažno napolju, kao da će padati sneg, ali je bilo toplo u Eninoj sobi.
Imala je neku tihu muziku na njenom klimavom staromodnom gramofonu, i njena kosa je bila
u dve pletenice, koje sam sada znala da su obično značile da nije imala vremena da je opere ili
da je radila nešto živahno ili prljavo, kao pomaganje mami da sprema.
Gledale smo samo jedna u drugu minut vremena tamo u predsoblju njene sobe, kao da ni
jedna od nas nije znala šta da kaže ili kako da se ponaša jedna sa drugom. Ali sam osećala da
ostavljam Seli i školu i prikupljanje priloga iza sebe, na način kako cvrčak ostavlja svoju
ljušturu kada se pretvara iz nedorasle larve u skoro odraslog sebe. Eni me je stidljivo uzela za
ruku, ugurala me u svoju sobu i zalupila vrata. „Zdravo“, rekla je. Osećala sam da se
osmehujem, želeći da se smejem od zadovoljstva što je vidim, ali takođe sam imala potrebu
da se smejem pretpostavljam zbog nervoze. „Zdravo.“ Onda smo se obe smejale, kao par
idijota, stojeći tamo, zbunjeno gledajući jedna u drugu. I obe smo se pomerile u isto vreme
jedna drugoj u zagrljaj, grleći se. Bio je to prvo prijateljski zagrljaj, drago-mi-je-da-te-vidim
zagrljaj. Ali onda sam postala veoma svesna Eninog tela pritisnutog na moje i osećajući njene
otkucaje srca na mojim grudima, pa sam se odmakla.
„Izvini“, kazala je, uz to okrećući se od mene. Dodirnula sam joj rame, bilo je ukočeno. „Ne-
neka ti ne bude“ „Odmaknula si se tako brzo.“ „Ja-Eni, molim te.“ „Molim te-šta?“ „Molim
te-ne znam. Možemo li biti samo...“ „Prijatelji?“, kazala je, vrteći se u krug. „Samo prijatelji-
divan kliše, zar ne? Jedino što si rekla na plaži je bilo-bilo je...“ Okrenula se opet, pokrivajući
lice svojim rukama. „Eni“, rekla sam žalosno, „Eni, Eni, ja-ja te volim, Eni.“ Evo, mislila
sam. Ovo je drugi put da sam rekla to.
Eni je napipala na njenom radnom stolu i dala mi kovertu. „Žao mi je“, rekla je. „Nisam
uopšte spavala prošle noći i-pa, ne mogu ti reći ni jednu stvar koju je neko rekao u školi
danas, čak ni na probi. Idem da umijem lice.“ Klimnula sam, pokušavajući da se smešim na
nju, kao da je sve bilo u redu-ne postoji razlog, sećam se da sam razmišljala, zašto ne bi bilo-i
sela sam na ivicu Eninog kreveta i otvorila pismo.
Draga Liza,
Tri i tideset je ujutro i ovo je peti put da pokušavam da ti napišem ovo. Neko je rekao nešto o
tri sata ujutro da je to mračna noć duše-nešto slično. To je tačno, barem za tri sata i ovu dušu.
Vidi, moram da budem iskrena-želim da budem, kako bilo. Rekla sam ti za Beverli, zato što
sam znala do tog vremena da te volim. Pokušavala sam da te upozorim, pretpostavljam. Kao
što sam rekla, pitala sam se dugo vremena da li sam gej. Čak sam pokušala da dokažem da
nisam, prošlog leta sa momkom, ali to je bilo suludo. Znam da si rekla na plaži da misliš da
me voliš i pokušavala sam da se istajem držeći se toga, ali sam još uvek prestrašena da ako
bih ti rekla sve što osećam, ti možda ne bi bila spremna na to. Možda si već osetila da si
gurnuta u razmišljanje, da treba da se osećaš na isti način, preko granice učitivosti, recimo,

34
zato što ti se sviđam i ne želiš da povrediš moja osećanja. Stvar je, pošto nisi mislila o tome-o
tome da si gej-pokušavam da kažem sebi, veoma staloženo; da ne bi bilo fer od mene da-ne
znam, utičem na tebe, pokušavam da te gurnem u nešto što ne želiš, ili ne želiš još, ili već
nešto. Liza, mislim da ono što govorim je da, stvarno, ako ne želiš da se viđamo više, to je u
redu.
Voli te
Eni
Stajala sam tamo držeći pismo i gledajući u reč „voli te“ na kraju toga, znajući da sam bila
ljubomorna ne momka kojeg je Eni spomenula i da bi moje dalje nesretanje Eni bilo toliko
suludo za mene, kao što je ona rekla da je eksperimentisanje sa momkom bilo za nju. Da li bih
ja ikada mogla da počnem da eksperimentišem tako, pitala sam se, uplašeno, da li bih? Istina
je da nikad svesno nisam mislila da sam gej. Ali se takođe činilo istinito da, da sam
razmišljala, to bi mogla povezati zajedno; ne samo šta se dešavalo između mene i Eni sve
vreme i šta sam osećala za nju, nego takođe mnogo stvari u mom životu, pre nego što sam je
poznavala-stvari koje nisam nikad pustila sebe mnogo da razmišljam. Čak i kad sam bila
mala, uvek sam se osećala, kao da se nisam potpuno uklapala sa većinom ljudi oko mene,
osećala sam se izolovanom na neki način koji nikad nisam razumela. I kako sam postajala
starija-pa, u zadnjih dve ili tri godine, pitala sam se zašto bih radije išla na filmove sa Seli ili
nekom drugom devojkom, nego sa momkom i zašto, kada sam zamišljala da živim sa nekim
jednog dana, konstantno, mislim, ta osoba je uvek bila ženska. Čitala sam Enino pismo opet i
opet i osećala koliko bi suludo bilo ne videti je više-isto tako, koliko bi mi nedostajala. Kada
se Eni vratila iz kupatila, stala je preko puta sobe, gledajući me neko vreme. Mogla bih reći da
je veoma jako pokušavala da se pretvara da njeno pismo nije bitno, ali njene oči su bile tako
sjajne, da sam prilično sigurna bila da su vlažne.
„Pocepala bih ovo“, kazala sam najzad, „da nije zbog činjenice da je to prvo pismo koje si mi
ikad napisala, zato želim da ga zadržim.“ „Oh, Liza!“ rekla je tiho, ne mičući se. „Jesi li
sigurna?“ Osetila sam kako mi lice postaje vruće i moje srce ponovo ubrzava. Enine oči su
bile tako zalepljene za moje, to je bilo kao da smo stajale bez razdaljine između nas, ali je bila
cela soba između. Mislim da sam klimnula glavom, i znam da sam ispružila moju ruku.
Osećala sam se kao trogodišnjakinja. Ona je uzela moju ruku i onda je dodirnula moje lice.
„Još uvek ne želim da te požurujem“, rekla je nežno. „To-to me takođe straši, Liza. Ja, ja
samo možda prepoznajem to više.“ „Upravo sada želim samo da te osećam blizu mene“,
kazala sam, ili nešto tako i nekoliko minuta ležale smo na Eninom krevetu, držeći jedna drugu
i ponekad se ljubeći, ali ne dodirujući se. Uglavnom bile smo baš srećne. Mada još uvek i
prestrašene.
9
Te zime, sve što je Eni trebalo da uradi je da ušeta u sobu ili se pojavi na autobuskoj stanici ili
ćošku gde smo se sastajale i ja nisam trebala ni da razmišljam o osmehu, mogla sam da osetim
moje lice da se smeši samo za sebe. Viđale smo se svako poslepodne koje smo mogle i
vikendima, i zvale jedna drugu skoro svake noći, i čak ni to nije bilo dovoljno, ponekad smo
čak i sredile da zovemo jedna drugu iz javne govornice za vreme ručka. Bila je dobra stvar što
nikad nisam imala problema sa domaćim zadatkom, jer sam jezdila kroz predmete, pišući
pisma Eni ili sanjareći. Kampanja za prikupljanje priloga je išla oko mene bez obraćanja
mnogo pažnje na to. Ja jesam jemčila neki novac, slušala Seli i Volta kako drže govore, čak
sam im i pomogla da skupe priloge od neke druge dece-ali nisam nikad stvarno bila tamo, jer
je Eni ispunila moju glavu. Pesme koje sam čula na radiju su iznenada se činile da pristaju Eni
i meni, pesme koje sam čitala su se činile napisane specijalno za nas, počele smo da šaljemo
pesme koje su nam se sviđale jedna drugoj. Ostala bih bez para kupujući Eni biljke, da nisam
znala koliko ju je mnogo mučilo to što sam ja obično imala novca, a ona obično nije. Stalno
smo nalazile nove stvari o Njujorku da pokažemo jedna drugoj, bilo je kao da obe gledamo

35
grad po prvi put. Jedno popodne sam odjednom primetila, i onda pokazala Eni, kako je
sunčeva svetlost padala preko ružnog lica njene zgrade, smekšavajući je i čineći je da sija kao
da je misteriozni izvor svetlosti sakriven unutar sivkasto-braonkastih zidova. I Eni mi je
pokazala kako kiselo drvo raste ispod podzemne i rešetki za kanalizaciju, pružajući se prema
suncu, praveći zaklon u leto, rekla je smejući se, za male zmajeve koji žive ispod ulica. Veći
deo te zime je bio-magičan je opet jedina reč-i veliki deo te magije je bilo to, što bez obzira
koliko mnogo smo imali sebe da damo jedna drugoj, uvek je postojalo više što smo želeli da
damo.
Jedne subote ranog decembra, dobili smo pristanak naših roditelja da nas puste da idemo na
večeru zajedno. „Zašto ne bi?“ Eni mi je rekla-to je bila njena ideja. „Ljudi izlaze na večere
na sastanke i tako, zar ne?“ Osmehnula se i rekla formalno: „Liza Vintrop, volela bih da
imam sastanak sa tobom na večeri. Znam taj odličan italijanski restoran...“
Bio je to odličan italijanski restoran, bio je u zapadnom delu i malen, sa ne više od deset ili
dvanaest stolova, i jedan sto duž zida za koji smo mi seli, bio je odvojen gvozdenom
pregradom od spiralnih ukrasa, pa smo imali iluziju privatnosti, ako ne i samu privatnost. Bilo
je takođe mračno, naše glavno svetlo je dolazilo od sveće u Kijanti boci. Enino lice je
izgledalo zlatno i meko, kao lice žene na renesansnoj slici.
„Šta je to?“ pitala sam, pokazujući na dugačko ime na meniju i pokušavajući da se oduprem
inpulsu da dodirnem Enino slatko lice. „Skapeloni al marsala?“ Enin smeh je bio topao kao
svetlost sveće. „Ne, ne“, ispravila je. „Skapoline. Skapoline ala marsala.“ „To je teletina“,
kazala je. „Vitelo. Vrsta kao tankih telećih kotleta, u divnom sosu.“ „Da li je to dobro?“ pitala
sam-ali sam još uvek razmišljala o načinu na koji je rekla vitello, sa muzičkom pauzom
između l-ova. Eni se ponovo nasmejala i poljubila zatvorene prste na njenoj desnoj ruci. Onda
je raširila svoje prste i digla svoju ruku gore kao po klišeu, živahnoj gestikulaciji koja je došla
pravo iz filma o Veneciji koji smo videli pre nedelju dana. „To je dobro!“, rekla je. „Nana to
pravi.“ Tako smo obe jele skalopine ala marsala, posle predjela i zajedno sa vrlo
protivzakonite pola boce vina, i onda me je Eni ubedila da probam divno pecivo koje se zove
kanoli, i posle toga smo pile espreso. I mirno smo sedele tamo, bez da nas iko zamoli da
odemo. Ostale smo tako kasno da su i moji roditelji i Enini bili razjareni kada smo došle kući.
„Nikad više ne zoveš, Liza“, rekao je moj otac, mrmljajući nešto o tome da bi voleo da vidi
druge ljude osim Eni. Ne želim da zadajem vreme za povratak kući“, rekao je, „ali dve
devojke koje lutaju Njujorkom noću-to baš nije bezbedno.“ Tata je bio u pravu, ali vreme sa
Eni je bilo kao da je stvarno vreme zaustavljeno, i sve češće i češće, obe smo zaboravljale da
zovemo. Čad je nastavio da me zafrkava da sam zaljubljena i pitajući me u koga i onda su i
Seli iVolt radili isto, i posle nekog vremena, nisam čak ni marila, zato što, iako su imali
pogrešnu ideju o tome, bili su u pravu.
Uskoro, nije bilo više teško da se to kažem sebi, mislim, kao i ponovo i opet Eni-i da
prihvatim da ona to govori meni. Dodirivale smo se mnogo lakše-samo ljubile ili držale za
ruke ili grlile jedna drugu, iako-ništa više od toga. Nismo baš pričale puno o tome biti gej:
većinu vremena mi smo pričale o nama. Mi smo bile te koje su se činile važnim tada, ne neka
etiketa.
Dan kada je prvi sneg pao je bila subota i Eni i ja smo zvale jedna drugu u tačno istom
trenutku, vezujući naše telefone sa signalom zauzetosti deset minuta. Ne sećam se ko je od
nas prvi prošao, ali smo sat kasnije trčali Central Parkom kao par manijaka, praveći anđele od
snega i bombardovali jedna drugu grudvama snega. Čak smo napravile i utvrđenje uz pomoć
tri mala dečaka i njihovog velikog brata, koji je bio našeg godišta, i posle toga smo svi kupili
kestenje i perece i sedeli na klupi jedući ih dok momci nisu morali ići kući. Neki od kestenja
su bili pokvareni. Sećam se toga, zato što je Eni rekla, bacajući jedan, „to je prvi znak
umirućeg grada-pokvareni kesteni.“ Mogla sam čak da se smejem na to, zajedno sa momcima,
zato što sam znala da je ružne stvari o Njujorku nisu više toliko brinule.

36
Eni i ja smo otišle da se kližemo nekoliko puta, i pokušavale smo da ubedimo roditelje da nas
puste do Vermonta da skijamo, ali oni nisu hteli. Gospodin Kenjon je odveo nas, nanu i Eninu
mamu do Vestčestera u njegovom taksiju, baš pre Božića da gledamo u svetla na kućama ljudi
i svi oni su mi poželeli „buon natale“ kada su me ostavili kod kuće.
Na Božić popodne, dala sam Eni prsten. „Oh, Liza“, rekla je, pipajući u džepu svoga kaputa-
bili smo na šetalištu, i počeo je da pada sneg. „Gledaj!“ Izvukla je iz svog džepa malu kutiju,
iste veličine kao kutijica koju sam joj ja dala. Pogledala sam okolo da potražim ljude i onda
poljubila vrh njenog nosa, skoro je pao mrak i uostalom, nisam stvarno marila ako nas je iko
video. „Da li je glupav osmeh na mom licu“, pitala sam je, „kao što je glupav osmeh na tvom
licu?“ „Gluperdo“, kazala je. „Otvori poklon.“ „Prvo ti.“ „Ne mogu-moje ruke sa tresu. Znaš
šta se desi mojim rukavicama, ako ih skinem.“ „Šta se desi tvojim rukavicama kad ih skineš je
da ih izgubiš. Ali ne gubiš ih, ako mi ih daš.“ Ispružila sam ruku. „Držaću ti rukavice,
jednorože, u redu?“ „U redu, u redu“, rekla je i skinula ih i nevešto rukujući sa metalnom
vrbcom na kutiji sa divnom nespretnošću koju nisam nikad videla da iko drugi ima kao što
ima Eni.
„Oh, za ime Boga“, rekla sam. „Odgršću to, ako se zaglavilo!“ „Nećeš! To je moj prvi božićni
poklon od tebe i nameravam da čuvam svako parčence toga zauvek, traka i sve-oh Liza!“ Do
tada je otvorila kutiju i zurila je u mali zlatan prsten sa bledo plavim kamenom, koji sam našla
u antikvarnici na Atlantik aveniji, na ivici Bruklin Hajtsa. „Liza, Liza“, rekla je, gledajući u
mene, ne-zureći u čudu. „Ne verujem.“ Klimnala je glavom prema kutiji koju sam ja držala.
„Otvori tvoju.“ Dala sam Eni njene rukavice nazat i ubacila moje u moje džepove, i otvorila
sam kutiju koju mi je dala i našla zlatan prsten sa bledo zelenim kamenom-ne, ne identičan sa
prstenom koji sam joj ja dala, ali skoro. „Ni ja ne mogu da verujem“, rekla sam. „Ali takođe,
verujem.“ „To je neka vrsta znaka.“ „Hajde,“ „Jeste Liza, znaš da jeste.“ „ Okultne nauke“,
kazala sam, namerno pompezno, „su jedine koje bi čak pokušale da objasne ovu vrstu
koincidencije, i okultne nauke nisu...“ Eni je prebacila ruke oko mog vrata i poljubila me, iako
su tamo bila četiri klinca galopirajući snežnim puteljkom od Klark ulice do šetališta,
polivajući jedan drugoga sa grudvama. „Ako ne staviš taj prsten ovog momenta, vratiću ga“,
Eni je prošapuatala na moje uho. „Nauke, zaista!“
Odmaknula se, gledajući me, njene ruke još uvek na mojim ramenima, njene oči sijajući
nežno na mene i sneg padajući, otapajući se, na njenom nosu. „Buon natale“, prošaputala je,
„amore mio.“ „Srećan Božić, ljubavi moja“, odgovorila sam.
Moji roditelji i Čad i ja smo otišli da Enine škole da čujemo njenu priredbu, koja je bila
odložena do upravo posle Božića, zbog snega. Eni je rekla puno puta da je jedini pristojan
učitelj u njenoj školi bio njen profesor muzike i jedini odsek, čak računajući i fizičko, koji je
pokušavo da učini bilo šta sa fakultativnim aktivnostima je muzički odsek. Čim sam čula Eni
da peva te noći, mogla sam da vidim zašto je muzički odsek davao priredbe, dokle god je Eni
bila u njima. Slušati Eni kako peva na priredbi nije bilo ni blizu čuti je kako peva u muzeju taj
prvi dan, ili čuti je kako pevuši u njenom stanu ili mojem ili na ulici, na način na koji sam ja
čula par puta od onda. Znala sam da ima čaroban glas i znala sam od vremena muzeja da
može staviti puno emocija u to što peva, ali ovo je bilo više nego sve te stvari kombinovano.
Druga deca na priredbi su bila dobra-možda na način na koji sam ja očekivala da bude Eni-ali
upravo pre nego što je pevala, pogledala je u publiku, kao da kaže, „Slušajte, ovo je stvarno
prelepa pesma, koju bih želela da čujete“-kao da je želela da napravi publiku prisutnu tome.
Publika je znala da nešto neuobičajeno dolazi, po tome kada je Eni gledala u njih, zavalili su
se, mirni i srećni i u izčekivanju i kada je počela da peva, nisi mogao čuti čak ni disanje.
Pogledala sam u tatu i mamu i Čada da vidim ako je možda to bilo moje voljenje Eni, koje me
je učinilo da mislim da je tako dobra, ali mogla sam da vidim prema njihovim licima i prema
licima drugih ljudi-ne samo njene familije, koja je izgledala spremna da pukne od ponosa-da
je svako drugi mislio da je dobra, koliko sam ja mislila, nisam sigurna kako da opišem Enin

37
glas, ili da li bi iko to mogao, osim možda muzičke kritike. To je nizak sopran-mecosopran je
njegovo tehničko ime-i malo je promukao-ne prepukao, ali bogat-i, prema mojoj majci, sto
posto je čist sve vreme. Takođe je skoro perfektno kontrolisan; kada Eni želi da ispuni sobu sa
svojim glasom, ona to može, ali može takođe da ga učini tihim kao šapat, šapat koji uvek
možeš da čuješ. Ali ništa od toga nije publiku nateralo da sedi tamo, ne pomerajući se svaki
put kada je Eni pevala. Bilo je to opet osećanje, ista stvar koja me je prvo vodila ka Eni u
muzeju, samo, mnogo veće.
Enino pevanje je bilo tako spontano, i davala je tako mnogo sebe, da je to zvučalo kao da je
napisala svaku od pesama ili je izmišljala svaku kako je napredovala, na način kako je to
činila u muzeju. Kada je pevala nešto tužno, želela sam da plačem, kada je pevala nešto
veselo, osećala sam kako se smešim. Tata je rekao da je osećao isto, i mama je imala dug
ozbiljan razgovor sa Eni sledeće poslepodne o tome da postane profesionalac-ali Eni je rekla
da nije još uvek sigurna da to želi, iako je znala da želi da diplomira na muzici i nastavi da
peva, bez obzira šta drugo radila. Čad, iako je bio stidljiv sa devojkama, dao joj je veliki
zagrljaj posle nastupa i rekao: „Nema šta da se kaže Eni, bila si tako dobra.“ Ni ja nisam
mogla išta da smislim da kažem. Najviše sam želela da stavim svoje ruke oko nje, ali u isto
vreme osećala sam strahopoštovanje prema njoj-to je bila potpuno nova Eni, Eni koju sam
jedva poznavala. Ne sećam se šta sam uradila ili rekla-stegnula njenu ruku, mislim, i rekla
nešto površno. Ali je ona kasnije rekla; da nije marila ni za čija razmišljanja, osim moja.
Imala sam grip te zime, veoma loš, u neko doba kasnog januara, mislim da je bilo. Noć pre,
bila sam dobro, ali sledećeg jutra sam se probudila sa mojim grlom u vatri i osećajem u mojoj
glavi kao da je tim Klajdesdejla galopirao kroz nju. Mama me je naterala da se vratim u
krevet i dolazila svakih par sati sa nečim za mene da pijem. Mislim da jedini razlog zbog
kojeg se sećam da je doktor učinio svoju retku posetu našoj kući, je što sam skoro povratila na
pilule koje mi je mama dala da uzmem, pošto je on otišao.
U neko doba tog prvog poslepodneva, ipak, čula sam glasove ispred mojih vrata. Mama je
pustila Čada da mi mahne sa praga ranije, i bilo je suviše rano za tatu da bude kući, pa sam
znala da to ne može biti niko od njih. I onda je Eni bila pored mene, sa mamom koja je
protestvovala sa vrata. „U redu je, gospođo Vintrop“, govorila je. „Već sam imala grip ove
godine.“ „Lažove“, prošaputala sam, kada je mama napokon otišla. „Prošle godine, ove
godine“, rekla je Eni, okrećući oblog na mojoj glavi na hladniju stranu. „Sasvim je svejedno.“
Stavila je svoju ruku na moj obraz. „Mora da se osećaš loše.“ „Ne toliko loše“, rekla sam,
„kao da nisam ovde. Kao da sam plutala, veoma daleko. Ne želim da budem daleko od tebe“,
rekla sam, posežući za njenom rukom, „ali jesam.“ Mora da sam bila prilično bolesna, zato što
sam se jedva mogla koncentisati, čak i na Eni.
Eni mi je držala ruku, gladeći je nežno. „Nemoj pričati“, kazala je. „Neću dozvoliti da
otplutaš. Ne možeš otići daleko, sa mnom, držeći se za tebe. Čuvaću te ovde, ljubavi, ššš.“
Počela je da peva tiho i milo, i iako sam još uvek plutala, vozila sam se na oblacima sad, sa
Eninim glasom i njenom rukom nežno usidravajući me na zemlju.
Nismo uvek koristili reči kada smo zajedno, nismo imali potrebe. To je bilo neobjašnjivo, ali
možda najbolja stvar od svega, iako ne smatram da smo mislili puno o tome, to se samo
dogodilo. Postoji grčka legenda-ne, to je nešto u Platonovim spisima-o tome kako istinski
ljubavnici su u stvari dve polovine iste osobe. Priča kazuje da ljudi lutaju okolo, tražeći
njihovu drugu polovinu, i onda kada nađu njega ili nju, najzad su celina i savršeni. Stvar koja
mi se dojmi, je da priča kaže da su originalno svi ljudi bili parovi ljudi, spojeni leđa o leđa i
da neki od parova su bili muškarac i muškarac, neki žena i žena i ostali muškarac i žena. Šta
se desilo, je da su svi od ovih duplih ljudi pošli u rat sa bogovima i bogovi, da bi ih kaznili,
razdvojili su ih na dva dela. Zato su neki ljubavnici heteroseksualni, a neki su homoseksualni,
žensko i žensko ili muško i muško. Volela sam tu priču kada sam je prvi put čula-u nižem
razredu, mislim da je bilo-zato što je to delovalo fer i u redu i razumno. Ali te zime, ja sam

38
stvarno počela da verujem da je to bilo istina, jer što smo više Eni i ja učile jedna o drugoj,
više sam osećala da je ona drugi deo mene. Najčudnija stvar verovatno, bila je da iako je zima
odmicala, mi još uvek nismo dodirivale jedna drugu više nego na početku, okolo posle
Božića, čini mi se. Ali smo sve više uviđale te zime da želimo to-ja sam posebno shvatila to,
pretpostavljam, s obzirom da je to bilo novo za mene. I što smo više shvatale to, više smo
pokušavale da ga izbegnemo. Ne. Više sam ja izbegavala, makar u početku...
Bile smo u Eninoj sobi, njeni roditelji su bili napolju i nana je bila zaspala, slušale smo operu
na radiju i sedele smo na podu. Moja glava je bila u Eninom krilu, i njene ruke su bile na
mojoj kosi, pomerajući se nežno do mog grla, onda do mojih grudi-i ja sam se podigla da
sednem i posegnula za radijom, babrajući po dugmićima, govoreći nešto tupavo, kao; “Jačina
se utišava“, što se nije dešavalo...
Bile smo u mojoj kuhinji, moji roditelji i Čad su bili u dnevnoj sobi, gledajući Tv, Eni je
ostala na večeri i prale smo sudove. Stavila sam moje ruke oko nje od pozadi i držala njeno
telo tako blizu mog da nisam bila sigurna čiji puls sam osetila da jako udara. Ali kad se
okrenula prema meni, brzo sam posegnula za krpom za sudove i tanjirem...
Onda je to počelo da se dešava i na drugoj stani takođe: Eni se počela pomerati od mene.
Sećam se jednog puta u podzamnoj, bilo je prilično kasno, i za momenat nije bilo nikoga u
vozu sa nama. Tako da sam se nagnula i poljubila Eni i ona se ukočila, držeći sebe podalje od
mene, stisnuta...
Najgora stvar je bila da smo mi bile suviše stidljive da pričamo o tome. I postale smo tako
zbrkane da smo počele da pogrešno razumemo jedna drugu sve više, u celosti, i „nema“
komunikacija, koju smo cenile je toliko oslabila, da smo se počele svađati oko glupih stvari,
kao recimo; u koje vreme ćemo se naći ili šta ćemo raditi ili da li će Eni doći u moj stan ili ću
ja ići u njen, ili da li bi trebali da idemo podzemnom ili autobusom. Najgora svađa je bila u
martu. Otišli smo u muzej, Metropoliten, i činilo se da Eni želi da ostane ispred
srednjevekovnog paravana za hor zauvek, a ja sam želela da idem do Hrama Dendur.
„Nema šta da se gleda“, rekla sam neprijatno-ona je baš zurila, meni se barem tako činilo.
„Mora da si memorisala svaki ornament do sada. Stvarno, koliko mnogo okvira postoji?“
Pokazala sam na jednu od stotine vertikalnih šipki od kojih je paravan napravljen: Eni se
okrenula ka meni, bukteći, nikad je nisam videla tako besnu. „Vidi, zašto ne odeš do tvog
prozaičnog hrama, ako toliko želiš? Neki ljudi se mogu bolje moliti u mraku, to je sve. Ali ti
se verovatno uopšte ne moliš, ti si tako čista i sigurna u sve.“ Čuvar je pogledao u našem
pravcu, kao da je pokušavao da odluči da li da nam kaže da budemo tihe. Nismo još govorile
glasno, ali smo bile na putu. Bila sam dovoljno besna da izignorišem većinu toga što je Eni
rekla. Samo sam se okrenula i otišla, prošla čuvara, do hrama. Mora da sam ostala tamo
dobrih pola sata, dok mi nije došlo da sam ja prva rekla ružnu stvar. Ali kada sam se vratila do
paravana za hor, spremna da se izvinim, Eni je otišla.
„Da li je Eni zvala?“ rekla sam nonšalantno, kada sam došla kući oko šest i trideset. „Ne“,
mama je kazala, dajući mi čudan pogled. Čini mi se da nisam rekla ni reč tokom večere, i celo
veče sam skakala svaki put kada je telefon zazvonio.
„Liza se posvađala“, Čad je pevao veselo, treći put kada sam trčala na telefon i morala da ga
prosledim nekom drugom-uglavnom njemu. „Hm, Liz? Kladim se da ste se ti i Eni svađale
oko nekog momka, ha? Ili...“ „Dobro je, Čad“, mama je rekla, gledajući u mene. „Zar nemaš
domaći?“ „Ako on nema, ja imam“, rekla sam i otperjarla do moje sobe, lupajući vratima.
Oko deset sati, kada je Čad bio pod tušem, zvala sam Eni, ali nana je rekla da je otišla u
krevet. „Možete li-možete li videti da li je još uvek budna?“ pitala sam ponizno. Bila je pauza
na drugoj strani i onda je nana rekla: „Liz, ti svađaš sa Eni, ne?“ „Da“, priznala sam. Mogla
sam skoro da čujem kako njena glava odobrava. „Pretpostavljam to, kada videla da ulazi. Ona
izgledala sva nervozna. Možda ti zoveš sutra, eh? Ne tiče me se, ali nekad ljudi trebaju malo
vremena.“

39
Znala sam da je ona u pravu, ali nisam mogla da ostavim to. Nisam želela da idem da spavam,
misleći da je Eni ljuta na mene, ili da sam je povredila na neki neoprostiv način. „Možete-
možete li joj reći samo da mi je žao?“, rekla sam. „Naravno.“ Nana je zvučala kao da joj je
laknulo. „Kažem joj. Ali ti sada prekineš. Zoveš sutra, u redu?“ „U redu“, rekla sam,
spuštajući slušalicu. Mamina ruka je bila na mom ramenu, u momentu kada sam spustila
slušalicu.
„Liza“, počela je, „Liza, zar ne bi trebali da pričamo o ovome? Izgledaš tako uznemireno,
dušo, šta...“ Ali sam se ja okrenula i otrčala u moju sobu, gde sam čitala do zore, većinom
Šekspirove sonete, i plakala nad onima koje sam nekad kopirala i slala Eni. Sledeće popodne
sam trčala većinu puta od škole do kuće, tako da bi stigla pre Čada, znala sam da mama ima
sastanak i želela sam da budem sigurna da ću biti sama kada budem zvala Eni. Ali Eni je
čekala ispred moje zgrade, sedeći na stepeništu u teškom, crveno-crnom blejzeru, kojeg nikad
ranije nisam videla. Bila sam tako iznenađena što je vidim tamo, da sam samo zastala i stajala
tamo, ali se ona ustala smesta i došla prema meni, njene ruke drveno na njihovim stranama.
Blejzer je bio tako velik da je izgledalo kao da je pripadao nekom drugom.
„Želiš da se prošetaš?“, pitala je. Izgledala je iscrpljeno, kao da nije spavala više nego ja.
Klimnula sam glavom i šetale smo tiho prema šetalištu. Stalno sam vrtela Enin prsten sa
palcem i malim prstom ruke na kojoj je bio, pitajući se da li će ga želeti nazat. Eni se nagnula
na ogradu, i činilo se da pokušava da prati napredovanje trajekta za Stejten Ajlend kroz
maglu.
„Eni“, počela sam najzad, „Eni, ja...“ Ona se okrenula, naslanjajući svoja leđa na ogradu.
„Nana mi je rekla da si zvala i da ti je žao“, rekla je. „Prihvaća se. Ali...“ „Ali?“, rekla sam,
moje srce je ludo kucalo. Nije se još uvek nasmejala, i znala sam da nisam ni ja. „Ali“, rekla
je Eni, okrećući lice ka luci, meka kosa se njihala oko njenog lica. „Liza, mi smo kao hram i
paravan, kao što sam mislila tog dana kad sam te srela, samo što sam tada pretpostavljala. Ti-
ti si stvarno kao hram-svetla-ideš radosno bez stvarnog zapažanja, a ja sam mračna, kao
paravan za hor, kao soba u kojoj se nalazi. Ja osećam suviše i želim suviše, pretpostavljam, ja-
i...“ Okrenula se da se suoči sa mnom opet, njene oči su bile utučene. „Želim da budem u
stvarnom svetu sa tobom, Liza, za tebe, ali-ali, još uvek bežimo. Ili ti bežiš, ili-Liza, ne želim
da se plašim toga, fi-fizičkog dela voljenja tebe. Ali činiš me da se plašim i osećam krivom,
zato što se čini da ti smatraš da je to pogrešno ili prljavo, ili nekako-možda si mislila to sve
vreme, ne znam...“ „Ne!“, prekinula sam je glasno, u nemogućnosti da budem mirna duže.
„Ne, ne prljavo, Eni, ne...Ne želim da te činim uplašenom“, završila sam neubedljivo. Neko
vreme činilo se da Eni čeka na mene da kažem još nešto, ali tada nisam mogla.
„Stvarno sam se molila tamo u muzeju“, rekla je polako, „kada si toliko poludela. Molila sam
se da mogu da ignorišem to, ako bi ti to želela da činim-ne ljubav, nego fizički deo toga. Ali
to što moram to da radim-mislim da me to čini više uplašenom, nego kada bih se suočila sa
tim.“
Došlo je raspršujući se kroz moj maglovit um da uprkos svemu što je Eni upravo rekla,
užasno sam želela da je dodirnem, da ja držim i da bih onda mogla ponovo da govorim. „To
nije istina“, rekla sam pažljivo, „da želim da ignorišem to. Ja nisam srećna da ne
primećujem.“ Zaustavila sam se, osećajući da me Eni uzima za ruku i shvatajući da su moje
pesnice bile stegnute. „To me i plaši, Eni“, pošlo mi je za rukom da kažem, „ali ne zato što ja
mislim da je to pogršno ili nešto slično-barem ne mislim da je to. To je-to je najviše zbog toga
što je to tako jako, ljubav i prijateljstvo i svaki delić toga.“ Mislim da je to bilo tada kada sam
najzad shvatila-kako sam rekla to. „Ali ti se uvek izmičeš“, rekla je. „Ti isto činiš.“ „Z-
znam.“Onda smo obe pogledale na luku ponovo, kao da smo se upravo srele i bile sramežljive
jedna sa drugom ponovo. Ali smo makar bile u stanju da počnemo da pričamo o tome.
„U pitanju je tajming, delimično, to je kao da nikad ne želimo istu stvar u isto vreme“, kazala
sam. Sedele smo na sofi u sobi mojih roditelja. Moji roditelji i Čad su izašli napolje, ali nismo

40
znali na koliko dugo. „Ne mislim tako“, rekla je Eni. „To je jedna stvar koju ne znamo jedna o
drugoj, jedna stvar koju ne puštamo jedna drugu da saznamo-kao da blokiramo kanale, zato-
zato što smo tako uplašene zbog toga, Liza. Stvarno pitanje još uvek je zašto.“ Posegnula je za
mojom rukom. „Želela bih kada bi mogle da jednostavno rešimo-šta se desi-desi“, kazala je.
„Bez razmišljanja tako puno o tome.“ Njen palac se nežno pomerao na mojoj ruci, njene oči
su imale posebno nežan pogled u njima, što nisam ni u čijim videla samo u Eninim, i samo u
Eninim kada je gledala u mene. „Obećavam da ću pokušati da se ne odmaknem sledeći put“,
kazala je. „Ja-ja obećavam isto“, rekla sam, sa mojim ustima tako suvim, da su reči grebale.
„Upravo sada mislim da ne bih mogla zaustaviti išta da se desi, ako bi počelo.“ Ali nekoliko
minuta kasnije, ključ moga oca se okrenuo u bravi i obe smo sa krivicom odskočile jedna od
druge. Tada je to postalo problem takođe-to da nije stvarno postojalo mesto gde bi mogle biti
same. Naravno, bilo je vremena kada nikog nije bilo kući u Eninom stanu ili mom, ali smo
uvek bile uplašene da će neko ušetati. I nije dugo prošlo kada smo počele da koristimo taj
strah da bi zamaskirali naš dublji; još uvek smo se obuzdavale i oklevale jedna sa drugom. Ali
možda-i ja mislim da je to istina-možda nam je baš trebalo više vremena.
10
Najzad je sumorna hladna zima otoplila i lišće je počelo da izbija iz drveća. Narcisi i lale i ti
plavi cvetovi koji su rasli u grozdu na krutoj stabljici su počeli da iskaču svuda po Hajtsima, i
Eni i ja smo provodile mnogo više vremena napolju, što je pomoglo malo. Eni je otkrila više
bašta u okućnicama-čak i u mojoj ulici-nego što sam ja mislila da postoje. Uspele smo da
idemo na puno šetnji tog proleća, iako je Eni bila veoma zauzeta sa probama za novu priredbu
i ja sam pokušavala da završim moj maturski ispit i pomagala Seli i Voltu sa skupljanjem
priloga-stvari su bile prilično loše za Foster.
Kasno jednog popodneva nedelju i po dana pre prolećnog raspusta, gospođa Poindekster me
je zvala u njenu kancelariju. „Eliza“, rekla je, nameštajući se u njenoj braon stolici i skoro se
smeškajući. „Eliza, ja sam naročito zadovoljna sa tvojim doprinosom ovih poslednjih meseci.
Nisi pokazala nikakvu nedoraslost koja te je vodila prošle jeseni, tvoje ocene su, kao i obično,
odlične, i gospođica Bekster mi je prenela da si ti barem počela da pokazuješ interesovanje za
prikupljanje priloga. Ne treba reći, tvoja knjižica je sada čista.“
„Gospođo Poindekster“, pitala sam nakon što sam se oporavila od olakšanja koje sam osećala,
„da li je istina da će se Foster možda morati zatvoriti?“ Gospođa Poindekster me je dobro
pogledala. Onda je uzdahnula i rekla-nežno-„Bojim se da jeste, draga.“ Gospođa Poindekster
nikad nikoga nije zvala „draga“ koliko ja znam. Mene sigurno nikad. „Eliza, ti ideš u Foster
od zabavišta. To je skoro trinaest godina-skoro tvoj čitav život. Neki od naših učitelja su ovde
mnogo duže-ja lično sam direktorka dvadeset pet godina.“ „Bilo bi užasno“, iznenada mi bi
žao nje, „ako bi Foster morao da se zatvori.“
Gospođa Poindekster je šmrcnula i uhvatila međ prste lanac njenih naočara. „Pokušali smo da
napravimo najbolju moguću školu. Nikad nismo imali novca da se takmičimo sa školama kao
Brirli, ali...“ Osmehnula se i pružila ruku, milujući moju ruku. „Ali to ne treba da te brine,
iako cenim tvoju simpatiju. Ono što trebam od tebe-šta Foster treba od tebe“, kazala je,
stežući svoja ramena, „je pojačana participacija u prikupljanju priloga. Ti, kao predsednik
učeničkog saveta, imaš ogroman uticaj-zagarantovan javni uticaj takođe, mogu reći. Ako bih
mogla imati, kada bi ti koristila prednosti svoje pozicije.“ Oblizala sam svoju usnu: ako bi me
pitala da držim govore, nameravala sam da koristim svaki delić samokontrole da ne kažem ne.
Čak i pravljenje govora obaveznih za kampanju, posle moje nominacije za predsednika saveta
je bila jedna od najtežih stvari koje sam ikad uradila. Čak i kada sam morala da ustanem na
času engleskog i dam izveštaj, uvek sam se osećala kao da idem na moju egzekuciju.
„Skupljanje priloga“, rekla je gospođa Poindekster, podižući svoj stoni kalendar, „mora biti
ubrzano-imamo tako malo vremena sad, pre kraja škole. Gospodin Frula i sakupljač priloga
kažu mi da smo još uvek suviše daleko od našeg cilja, i da kampanja za regrutovanje novih

41
učenika nije do sada bila uspešna. Gospodin Frula kaže da ima osećaj da će se interesovanje
podići u proleće, tako da postoji nada.“ Osmehnula se. „Eliza, sigurna sam da ćeš se složiti da
je vreme za učenički savez da uzme aktivno učešće, da vodi druge učenike, da da Seli i Voltu,
koji rade tako naporno, pravi podsticaj, tako da kažem.“ „Pa“, rekla sam, „mogli bi da
pričamo o tome na sledećem sastanku. Ali nema sledećeg, zar ne, do posle raspusta?“ „Ima
sad“, rekla je trijumfalno gospođa Poindekster, pokazujući na kalendar njenim naočarima.
„Zakazala sam jedan-podrazumevajući da ti i ostali možete doći-ali ćete naći vremena zbog
mene, zar ne, kao moja dobra desna ruka? Zakazala sam specijalan sastanak saveta za ovaj
petak popodne-i zato što će gospodin Frula i njegov javni komitet koristiti sobu za sastanke za
hitan sastanak za prikupljanje priloga za njih, i zato što je moj stan suviše mali, a školska soba
za ručavanje deluje neodgovarajuće, pitala sam gospođicu Stivenson kao savetnika učeničkog
saveza da volontira svoj dom i ona i gospođica Vidmer su se veoma ljubazno složile.“
Zavalila se, još uvek se smešeći. „Nije li to lepo od njih?“ Gledala sam je neko vreme, ne
znajući šta me je više razljutilo-njeno sazivanje sastanka učeničkog saveza bez i reči meni
prvo ili njenog primoravanja da gospođica Stivenson i gospođica Vidmer „volontiraju“ za to,
tamo gde žive.
„Ti si slobodna u petak popodne, zar ne?“ Na momenat sam bila u iskušenju da izmislim
neotkazivu zubarsku posetu, ali-pa, ako je Foster stvarno u nevolji, mislila sam, ne mogu
dobro proći ako izbacujem smetnje na tom putu. Povrh toga, osećala sam prilično sigurno da
bi gospođa Poindekster održala sastanak i ako mi nismo tamo. „Da“, rekla sam pokušavajući
da ne kažem to suviše očigledno kroz zube. „Naravno, slobodna sam.“ Osmeh gospođe
Poindekster se raširio. „Dobra devojka“, rekla je. „I ti ćeš obavestiti ostale-ili pitaj Meri Lou
da to učini? Ne bi trebala, u stvari, pošto si predsednik...“ Mislim da je to bila ta poslednja
primedba-njeno pravljenje buke oko toga što sam predsednik posle zakazivanja sastanka bez i
da me je obavestila do nakon što je uradila-što me je učinilo da odletim do art studija.
Gospođica Stivenson je prala četkice.
„Radila sam na željezničkoj prugi“, pevala je tiho preko zvuka vode koja teče, „ceo bogovetni
dan-zdravo Liza. Da li si i ti radila na željezničkoj prugi?“ „Ako“, rekla sam cimajući stolicu i
bacajući sebe na jedan od stolova, „je to odgovarajući način da se napravi komentar o tome da
sam odperjašena na izvesni sastanak saveta, da, sigurno sam radila. Upravo sam došla iz
kancelarije gospođe Poindekster. Jedino su se klinovi zabili u mene umesto železničkih spona.
Ili tako nešto. Ne znam.“
„Pa“, rekla je gospođica Stivenson, pažljivo gladeći četkicu tamo vamo svojim palcem da vidi
da li je boja već izašla iz nje, „Pretpostavljam da bih trebala da istaknem da je to sve radi
dobrog razloga. Mi trebamo Fostera, sada Foster treba nas. Gospođa Poin-u pravu(dexter-sa
preve strane) misli dobro, pre svega.“ „Znam“, kazala sam, uzdišući, još više obeshrabrena
nego pre, „prokletstvo-u pitanju je princip stvari. Mogla me je pitati prvo-čak mi samo i reći-i
mogla je da pita da koristi vaš dom umesto da vas učini da ga „volontirate.“ „Volontiramo-
ha!“, gospođica Stivenson se smejala. „Bila je to gospođica Bekster koja je pitala, zastupajući
gospođu Poindekster. Iako ne mislim da je uživala radeći to. Nisam sigurna da ona u
potpunosti podržava da učenici idu u domove profesora.“ „Trebala bih da mislim da će voleti“
gunđala sam. „Apostoli pod nečijim nogama i sve to.“ „Razvedri se Liza“ gospođica
Stivenson je rekla. „Osim što te upozoravam da deo koji se odnosi na noge će verovatno biti
istina. Mi nemamo tako mnogo stolica.“ „Zar uopšte ne marite?“, pitala sam u neverici. „Zar
gospođica Vidmer ne mari?“ Ona čak nije ni u savetu. Mislim, zar niste čak ni ljuti što je
gospođa Poindekster samo-samo tako se pojavila i odredila celu stvar? Savet bi trebao da
bude demokratičan za-za ime Pere!“ Lice gospođice Stivenson se naboralo oko očiju. „Da li
marim?“rekla je pokazujući na kantu za otpatke, koja je, sada sam videla bila četvrt do pune
sa zgužvanim komadićima papira sa besnim pisanijama preko njih. „Jedna od stvari koju me
je neimanje živaca naučilo, Liza“, kazala je, „je da je bolje da se eksplodira nasamo. Ali stvar

42
je, mi moramo da zapamtimo da je ona direktorka, i da je učinila puno za školu za mnogo,
mnogo godina, i-oh, prokletstvo, ne može svako biti toliko iskren prema svim principima
demokratije, kao što ti i ja možemo, zar ne?“
Pa, to me je nateralo da se smejem, što me je učinilo da se osećam malo bolje. Niko od nas
nije nikad pre bio u domu gospođice Stivenson i gospođice Vidmer-pa, možda gospođa
Poindekster ili gospođica Bekster jeste, ali niko od nas dece nije.
Njihova kuća je bila na Kobl Hilu, koji je odvojen od Bruklin Hajtsa Atlantik avenijom. Kobl
Hil se smatrao kao lošim krajem; moja majka nikad nije mene i Čada pustila da pređemo
Atlantik aveniju kada smo bili mali-ali mislim da nije baš tako loše. Ljudi su sada tamo
popravili mnogo kuća i to je lepa mešavina nacionalnosti i doba i vrsta posla. Nepretenciozan,
pretpostavljam da bi moglo tako da se nazove to-nešto što su Hajtsi pokušavali da budu, ali
nisu.
Kuća gde su gospođica Stivenson i gospođica Vidmer živele je bila baš to-kuća-koja je
neuobičajena u Njujorku, gde je većina ljudi živela u stanovima. To je gradska kuća,
pripojena sa više drugih kuća, pa je tehnički, deo reda kuća. Postoji dve dugačke štrafte kuća,
koje sadrže deset ili tako nešto gradskih kuća svaka, stojeći licem u lice jedna drugoj preko
predivno izprepletanih privatnih bašti.
Gospođica Bekster, rekla nam je gospođica Stivenson taj dan, je živela na drugoj strani bašte,
oko tri kuće niže. Iza svakog seta kuća je bila parcela od šljunka sa odvojenim baštenskim
prostorom, jednom po stanaru.
Svačija zadnja vrata su bila otvorena na tu parcelu, tako da su ljudi puno sedeli napolju i
pričali. Svako je bio veoma prijateljski. Specijalni sastanak saveta je bio to poslepodne od te
večeri Enine prolećne priredbe, i ona se odmarala, pa sam ja otišla direktno do Kobl Hila
posle škole. Bila sam prva koja je stigla. Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su me
sprovele okolo i zadirkivale me za moje „profesionalno interesovanje“ za kuću.
Bila su tri sprata. Nisam videla zadnji, gde su spavaće sobe, ali sam videla druga dva-u
principu, dve sobe po spratu, veoma udobne. Prizemlje je imalo kuhinju, koja je bila velika i
svetla, sa sjajnim linoleumom sa crnim tačkama, kuhinjskom aparaturom bakarne boje i
kuhinjskim elementima od drveta u tanmoj boji. Zadnja vrata, vodeći do šljunka i bašte, su
bila van toga. Bilo je malo kupatilo van kuhinje i mali hodnik na početku stepeništa, sa zidom
od gole cigle pokrivenog visećim biljkama. Soba za ručavanje je bila van toga, sa više
izraženom ciglom i masivnim potporama za plafon. „Ovo je naša špilja“, rekla je gospođica
Vidmer, pokazujući mi je. „Posebno zimi, kada je mračno u vreme večere.“ Mogla sam da
vidim kako bi to izgledalo špiljasto, zbog teških, niskih potpora i malo prozora. Takođe,
zemlja je bila viša u prednjem delu kuće, nego pozadi, spuštajući sobu za ručavanje ispod
nivoa zemlje, tako da je njen prozor gledao napolje u noge od ljudi kako su prolazili. Dva zida
su bila popunjena sa knjigama, što je dodavalo atmosferu špilje. Gore na drugom spratu je bila
dnevna soba i vrsta sobe za učenje ili rad. Strm red stepenica je vodio od prednjeg dela bašte
do prednjih vrata, koja su vodila direktno u sobu za učenje. Tamo je bilo staromodno
poštansko sanduče u vratima, i ja sam mislila koliko lepše i privatnije mora biti nego
uzimajući poštu iz zaključanog sandučeta u hodniku, kakvo smo mi imali. „Ovo je gde se vaše
sudbine odlučuju.“ Gospođica Vidmer se smejala, pokazujući da gomilu papira na njenom
radnom stolu, na vrhu sa njenim dnevnikom prisustva. Gospođica Stivenson je imala slikarske
nogare nameštene blizu prozora i slikarski alat uredno poređan na polici nasuprot zida.
Dnevna soba je bila na drugoj strani konstrukcije stepeništa, komforna i neformalna, kao
ostatak kuće. Bilo je puno biljaka unaokolo, ploča i knjiga svuda, lepih slika na zidovima-
puno njih, gospođica Stivenson je rekla, urađenih od strane ranijih učenika-dve ogromne
mačke, jedna crna i jedna narandžasta, koje su nas pratile svuda i naravno, podstakle me da
mislim o Eni i na njenog dedu, mesara.

43
„Ne znam šta ćemo da uradimo sa njima ovog prolećnog raspusta“, gospođica Vidmer je rekla
kada sam stala da pomazim jednu mačku, kada sam im rekla za Eninog dedu. „Odlazimo, i
momak koji je obično brinuo o njima takođe ide.“ Nisam ljubitelj mačaka, kao što je Eni, ali
sigurno mi se sviđaju, i znajući da neću mariti da budem u mogućnosti da provodim malo više
vremena u toj kući. „Mogla bih ja da hranim mačke“, čula sam sebe kako kažem. Gospođica
Stivenson i gospođica Vidmer su razmenile pogled i gospođica Stivenson je pitala koliko
novaca bih želela i ja sam rekla koliko god su davali momku. Rekle su dolar i po za dan i ja
sam rekla u redu. Onda su druga deca počela da stižu na sastanak. Bilo je zanimljivo, biti u
njihovoj kući i videti ih kao ljude i kao nastavnike. Recimo, gospođica Stivenson je zapalila
cigaretu u jednom momentu, i ja sam skoro pala sa stolice. Nikad mi nije palo na pamet da
ona puši, zato što, naravno, nije mogla u školi, osim u zbornici, kao što su stariji đaci mogli u
seniorskoj laundž sobi. Kasnije mi je rekla da je pokušala jednom da ostavi, zato što je počelo
da je čini promuklom, što nije bilo dobro za njeno pevanje u horu ili za vođenje debatnog
tima. Ali je nabacila toliko kila i bila u tako lošem raspoloženju sve vreme, da je odlučila da
bi bilo uljudnije prema drugim ljudima, kao i prema njoj, da se vrati na to.
Nikad nisam puno razmišljala o tome da gospođica Stivenson i gospođica Vidmer žive
zajedno u istoj kući i ne mislim da je puno drugih ljudi u školi takođe razmišljalo, ali to
popodne meni se to činilo da su one verovatno živele zajedno dugo vremena. Izgledale su kao
da sve imaju zajedničko, nisi imao ideju da je ta sofa pripadala jednoj od njih i fotelja drugoj
ili nešto slično. Nije da su one izgledale nelagodno u školi, ali u školi su bile retko zajedno,
osim na specijalnim događajima, kao što su plesovi ili igranke, gde su obično pomagale
pratiljama devojaka. Čak i onda, bile su obično sa celom gomilom drugih učitelja, i Seli je
uvek govorila da na plesovima jedna ili druga obično se vrti po podijumu sa jednim muškim
učiteljem. Ali u njihovoj kući, bile su kao par starih cipela, svaka sa svojim specijalnim
bubicama, ali bez obzira, par koji je odgovarao sa lakoćom istom boksu cipela.
„Tako lepo od vas što ste nas ugostile“, rekla je gospođa Poindekster kada smo se manje-više
svi smestili u dnevnu sobu i gospođica Vidmer i gospođica Stivenson su prosleđivale kole i
čaj i kolačiće. „Svi“ nije samo uključivalo članove učeničkog saveta, nego takođe i Seli i
Volta kao glavne za učenički fond za prikupljanje priloga i gospođicu Bekster, takođe.
Gospođica Bekster je zapisivala beleške, što je Meri Lu razbesnelo. Gospođa Poindekster je
nosila crnu haljinu sa malo bele čipke pri vratu i zglobu ruke, što me je podsećalo na
maramice u rukavu gospođice Bekster. To ju je činilo nekako kao da namerava nekoga da
sahrani. „Ja ću čitati“, rekla je, „sa izvinjenjem Seli i Voltu, koji su to već videli, od
poslednjeg izveštaja gospodina Frule meni. Gospođice Bekster?“ Ona je namestila svoje
naočare na nos.
„Gospođo Poindekster“, rekla je gospođica Stivenson kako je gospođica Bekster izvukla papir
iz debele, staromodne aktovke koju je ponela sa sobom, „zar ne bi trebao sastanak da se
pozove na red prvo?“ Gospođa Poindekster je zbacila svoje naočare dole. „Oh, vrlo dobro“,
rekla je popreko. „Sastanak...“ Gospođica Stivenson je pročistila svoje grlo. „Eliza“, rekla je
gospođa Poindekster ravno, „mi čekamo.“ „Sastanak“, rekla sam što sam mogla spremnije
„moli za red. Poziva se“-nisam mogla da odolim da ne dodam toj reči malo ekstra naglaska-
„gospođa Poindekster.“ Gospođa Poindekster je nabila svoje naočare ponovo na njen nos i
odgurnula crnu mačku, koja je počela da se češe o njenu nogu. Onda se ona okrenula ka
gospođici Bekster, koja je frknula kroz nos stidljivo, ali veoma vidljivo.
„Celokupan cilj“ rekla je gospođa Poindekster impresivno, gledajući preko vrha njenih
naočara, „je sto pedeset hiljada dolara za podizanje troškova, kao što su plata i krajnje
potrebna oprema-labaratorija, na primer-i sto pedeset hiljada dolara za renoviranje. Ne treba u
stvari da imamo novac do kraja kampanje, ali bi voleli da imamo jemstvo za tu sumu, sa
okvirnim rokovima, tako da možemo prikupiti sto hiljada dolara po godini sledeće tri godine.
I do sledeće jeseni, želeli bi da imamo trideset i dva nova učenika-dvadeset u nižim

44
razredima, deset u prvom i pet u drugom razredu. Do sada, imamo samo četiri nove
mogućnosti i jednog prvaka i manje nego pola novca je zajemčeno.“ Kon je zazviždao.
„Precizno“, rekla je gospođa Poindekster, koja obično nije odobravala zviždanje. Počela je da
čita iz izveštaja gospodina Frule: „dani nezavisne škole se smatraju prošlost od strane mnogih
lokalnih biznismena, finansijera i oblasnih industrijalaca. Naš konsultant za fond za
prikupljanje priloga mi kaže da, za školsko tutorstvo, takvo kakvo je, ljudi su sve više protiv
da troše velike sume novca na pred fakultetsko školovanje, čak i sa Njujorškim javnim
školama, takvim kakve su. Vidim da ono utiče na i na problem prijave novih učenika i na
nedostatak donacija i kreira stalni otpor našoj javnoj kampanji. Postoji isto osećaj da
nezavisne škole ne mogu više zaštititi decu od spoljnjeg sveta-bilo je pominjanje od strane
jednog ili dva čoveka, sa kojim sam razgovarao nedavno, nesrećnog incidenta pre dve godine
koji je uključivao devojku i momka viših razreda, za kojeg se kasnije udala...“ To, što je
većina nas znalo, se odnosilo na dva đaka viših razreda koje je gospođa Poindekster pokušala
da natera da napuste školu, prvo preko saveta i onda preko upravnog odbora škole, pre, kada
sam ja bila u nižim razredima. Kako je gospođica Stivenson, koja je protestvovala na njihovoj
strani, istakla, njihov glavni zločin je bio da su se zaljubili suviše mladi. Ali sve što je
gospođa Poindekster mogla da vidi jeste skandal, kada je devojka zatrudnela.
„...Suština gledanja“ gospođa Poindekster je nastavila sa čitanjem, „izražena je očekivanjem
Fosterovih donatora ili roditelja da, iako su nekad roditelji slali njihov podmladak u nezavisne
škole da ih zaštite od socijalnih problema koji, pretpostavlja se da eskaliraju u javnim
školama, sada ti problemi jednako se dešavaju i u nezavisnim školama. Ova vrsta razmišljanja
je čemu se naša javna kampanja mora suprostaviti.“
Kada je gospođa Poindekster prestala čitati, podigla sam svoju ruku, i onda se setila da bih ja
trebalo da predsedavam, pa sam je spustila.
„Imam prijateljicu koja ide u javnu školu“, rekla sam, osećajući se malo čudno da ukazujem
na Eni na taj način, „i-pa, mislim da oni imaju više problema sa drogom, recimo, nego što mi
imamo, i druge probleme takođe. Tako da se pitam da li su ti roditelji i ljudi stvarno u pravu
oko toga da su problemi jednako pojavljuju. Ali jedna stvar, ipak-iako je škola moje
prijateljice nekako surova, mnogo je zanimljivija od Fostera. Ono što kažem je da se pitam; da
li neki ljudi možda žele da pošalju njihovu decu u javne škole da ih nekako prošire. Mislim da
više ljudi misli da su nezavisne škole snobovske nego pre.“ „Nećemo stići nigde,“ Gospođa
Poindekster je rekla oštro, „ako naši sopstveni učenici ne vide vrednost obrazovanja iz
Fostera. Eliza, iznenađena sam tobom!“ „Nije to da ne vide vrednost toga“, Meri Lu je rekla
besno. „To nije uopšte ono što je Liza rekla! Mislim da sve šta je ona radila jeste da je
objašnjavala šta bi neki ljudi sa kojim je gospodin Frula razgovarao mogli da misle. I kladim
se da je u pravu. Izlazila sam sa momkom iz javne škole, i on je mislio da je Foster snobovski.
I da smo suviše zaštićeni.“ „Oh, ali, Meri Lu, draga“, gospođica Bekster je odmahivala, „ni ti,
ni Liza niste preterano zaštićene, ipak, stvarno-zar ne? Tako je, kad ste obe se-eh-združavale
sa ljudima iz drugih škola, i , kako vi kažete, jeste. I to je dobro.“, dodala je brzo. „Veoma
dobro, u stvari.“ Pogledala je zabrinuto u gospođu Poindekster. „Moramo zapamtiti“, rekla je
polako, „da postoje razni. Dobri Bog nas je sve napravio.“
„Nisam sigurna“, gospođa Poindekster je rekla, „ali sve ovo je veoma van poente. Naš je
posao da prodajemo Fosterove prednosti ljudima-ne da zamišljamo mane, ili da se povodimo
za sumljivim uticajem koje bi učenici iz drugih škola mogli imati.“ „Sumljivih uticaja!“,
prasnula sam pre nego što sam se mogla zaustaviti, i Meri Lu-ona je nosila taj prsten momka
iz javne škole skoro godinu dana-je veoma pocrvenela. Kon je drmao svojom glavom na nju i
stavio svoju ruku na moje rame, šapućući, „Pazi se, Liza.“
Pa, ceo sastanak je propao onda-potrošili smo mnogo vremena raspravljajući se, umesto
odlučujući šta da radimo. „To je samo to, što, da bi osporili stavove drugih ljudi, moramo
prvo da ih razumemo“, Kon je rekao posle oko pola sata. Ali gospođa Poindekster još uvek

45
nije mogla da vidi to nikako, nego kao neprijatan kriticizam na njen ljubljeni Foster. Najzad,
ipak, smo odlučili da imamo veliki učenički zbor u petak posle prolećnog praznika, i planirali
smo da pokušamo i da ubedimo da svaki učenik ili nađe novog učenika za upis ili nađe
odraslog da jemči novac. Volt je mrmljao, „sitniš-gospodin Frula kaže da su samo biznismeni
i bogati ljudi i industrijalci jedini dobar izvor novca.“ Ali gospođa Poindekster je bila puna
entuzijazma o tome šta bi mi mogli uraditi, ako bi se „cela Foster familija pokrenula zajedno“
da je nekako uspela da uveri većinu nas da bi mogli da okrenemo kampanju naopačke.
Seli i Volt su rekli da bi oni planirali zbor, i gospođa Poindekster je rekla da bih ja trebala da
im pomognem, kao predsednik saveta, rekla je da bi trebalo da smatramo sebe kao „tročlani
komitet“. Posle puno drž-ne daj, nas troje smo se složili da imamo dva sastanka sledeće
nedelje, pre nego što je raspust počeo, i onda poslednji tokom raspusta, upravo pre nego što
škola počne ponovo. Onda, baš kada je gospođa Poindekster bila spremna da završi sastanak,
a ja sam pokušavala da odlučim da li da zovem na završetak sastanka ili da malo sačekam i
vidim da li će se vratiti na ignorisanje mog predsedavanja ponovo, gospođica Bekster je
podigla njenu ruku i gospođa Poindekster joj je klimnula glavom. „Želela bih sve da nas
podsetim“, gospođica Bekster je rekla, mašući jednom od svojih maramica, koju je nervozno
izvukla iz svog rukava, „da-i naravno mi smo svi svesni toga-da je sad važnije nego ikad da
svi Fosterovi učenici, a posebno članovi saveta da se ponašaju i privatno i javno u svom
uobičajenom primerenom ponašanju. Mi smo više u očima javnosti, nego što to možemo
zamisliti-zašto, baš prošle nedelje sam bila u Taskanu-Taskan, ako dozvoljavate, podsetiću
vas je ona ogromna robna kuća-i prodavačica je pitala da li ja predajem u Fosteru i rekla je;
nije li to zanimljivo u vezi sa kampanjom i nije li Foster divna škola.“ Gospođica Bekster se
osmehnula i potapkala njen nos sa maramicom. „Kako je to divno za sve nas da smo u
mogućnosti da ubedimo Fosterove roditelje i buduće Fosterove roditelje, našim sopstvenim
primerom, na Fosterovu visoko moralnu atmosferu. Čak i oni van, počinju da uviđaju da smo
u stvari posebni-to je jedna uzbudljiva stvar oko kampanje-kakva nadahnuta mogućnost je
svima nama data!“ „Dobro rečeno, gospođice Bekster“, rekla je gospođa Poindekster, ozareno
joj se osmehujući, gospođica Bekster se skromno osmehnula. „Sada znamo zašto je gospođica
Bekster došla“, Meri Lu je prošaputala Konu i meni. „Sigurna sam da bi smo svi želeli da
pokažemo naše slaganje gospođici Bekster i zahvalimo joj što nas je podsetila na našu
dužnost“, rekla je gospođa Poindekster gledajući po sobi. Gospođica Stivenson je izgledala
kao da je razmišljala o raspremanju konzervi kole. To se učinila kao dobra ideja meni takođe,
pa sam dala gospođi Poindekster rutinsko odobravanje i onda krenula da ustajem, posežući za
pepeljarom. Ali gospođica Stivenson me je pogledala i ja sam shvatila da sam otišla
predaleko.
Seli je rekla, „Hvala Vam gospođice Bekster“ i počela da tapše, pa smo i mi ostali, takođe.
„Hvala Vam“, rekla je gospođica Bekster, još uvek sa skromnim osmehom. „Hvala vam, ali
vaše najbolje zahvaljivanje će biti da nastavite da pokazujete svetu-i da pomažete vašim
kolegama učenicima da pokažu svetu takođe-da su Fosterovi učenici u stvari za stepen bolji
od drugih. Za-nas...“ odjednom je zapevala, započinjući najživlju, ali takođe i najglupaviju od
naših školskih pesama, „nasmejane dobre Fosterovce, za nas nasmejane dobre Fosterovce...“
Naravno da smo svi pevali uz nju. Bilo je pomalo tužno, zato što niko od nas, osim Seli i
slabo vidljivo, Volta, nije bio zanesen. I tu su bile dve stare žene, kit i pilot riba(riba pratilica),
orao i vrabac, zabačenih glava, širom otvorenih usta, sa žarom u očima, pevajući, kao da su
obe očajno želele da imaju petnaest godina ponovo.
11
Kasnije tog popodneva, kada sam došla kući sa sastanka-pokušavajući da kažem sebi da ne bi
trebalo da zovem Eni, zato što bi trebalo da se odmori bez prekidanja za njen nastup-Čad me
je presreo na vratima, mašući dugim pismom koje je u uglu imalo napis Masačusetski
Tehnološki Institut, i potpuno sigurno, bilo je to primanje! Neverovatno je šta saznanje da

46
neko želi da idete na njihov koledž može učiniti vašem egu, ali kada je to takođe i jedini
koledž na koji stvarno želite da idete, i jedini za koji mislite da vas može naučiti, šta treba da
znate u smislu da budete samo ono što želite da budete-pa, to je kao da ti je uručena karta za
ostatak tvog života, ili velikog dela toga, u svakom slučaju. Nisam mogla to da držim u sebi,
pa sam na kraju i zvala Eni, i ona je primljena na Berkli.
Odlučile smo da idemo u Bruklinsku Botaničku Baštu sledećeg dana bez obzira na sve, da
proslavimo proleće i prijeme i dolazeći raspust sledeće nedelje-njen je počinjao istog dana kao
i moj i trajao isto tako dugo, zato što će biti specijalni sastanci učitelja u njenoj školi posle
zvanične nedelje raspusta u javnoj školi. Onda, kada sam sišla sa telefona i otišla za sto za
večeravanje, tata je izvadio bocu šampanjca, i tako je to bila veoma srećna Vintrop familija,
koja je otišla u grad te večeri da čuje Eni kako peva.
Mislim da to nije bio šampanjac koji sam popila, koji je učinio da Eni izgleda tako predivna te
večeri, zato što sam primetila da je većina ljudi u publici imala sanjalačke, daleke poglede na
njihovim licima, kada je ona pevala. Za mene bilo je to kao da je koncert za nju samu, iako je
troje druge dece pevalo i neko je svirao klavir-veoma dobro, mama je kazala. Eni je imala
dugačku svetloplavu somotsku suknju koja je izgledala poput svile i kremastu bluzu dugačkih
rukava, i njena kosa je bila preko jednog ramena, presijavajući se blago pod svetlima, da sam
ja zatekla sebe da stiskam svoje ruke u jednom momentu, zato što sam tako jako želela da je
dodirnem. Eni je rekla da će pevati više za mene, nego za bilo koga drugog te večeri, i da je
ima jedna pesma koju je posebno želela da ja čujem. Kada je počela jedinu Šubertovu pesmu
u programu, podigla je njene oči preko glava publike i njen poseban pogled je došao na njeno
lice, i to je bilo kao da je ulila sve što je bila u svoj glas. Slušajući je, navrle su mi suze na oči,
iako je pesma bila na nemačkom i nisam mogla da razumem reči, učinilo me je da želim da
dam Eni celu sebe, zauvek. „Naravno da je to bila ta koja je bila namenjena tebi!“, rekla je
sledećeg dana u Botaničkoj Bašti, kada sam je pitala za Šuberta.
Bila su brda narcisa iza nas, i oblaci pink cvetova, i miris cveća svuda. Eni je pevala Šuberta
ponovo, ovog puta na engleskom;
„Tiho ide molba moje pesme
kroz noć do tebe.
U nemim saznanjima čekam te.
Dođi, moja ljubavi, meni...“
„Zove se Štandhen“, rekla je kada je celu otpevala. I onda: „Nedostajala si mi mnogo Liza,
morajući da provodim svo to vreme vežbajući.“ Dvoje starijih ljudi su došli prema nama, žena
noseći torbu i čovek noseći stalak za kameru. Njihove slobodne ruke su se držale i kada su
prošli, i Enina i moja su se držale. Šetale smo puno, ruka u ruci kada nije bilo nikog okolo i
jedanput ili dvaput čak i kada je bilo, zato što se činilo da niko ne mari i da šansa da sretnemo
bilo koga ko bi-familija, ljudi iz naših škola-se činila daleko. Ponekad bi mi Eni rekla imena
cvetova pored kojih smo prolazile i ponekad bih s namerom pogrešno pogađala. „Lala“, rekla
sam jednom za narcis. Eni se smejala svojim predivnim smehom, pa sam ja rekla: „Hrast“,
kada smo prošle pored čitave humke malih belih cvetova, i ona se ponovo smejala, još jače.
Završile sam u japanskoj bašti, koja je baš najdraži deo celog mesta, posebno u proleće, kada
gotovo svako drvo cveta. Sele smo ispod drveta na drugoj strani jezera od ulaza i pričale, i
hvatale i davale jedna drugoj cveće koje je plutalo i češalo se o nas. Pričale smo malo o Seli,
sećam se, kako je postala moralna i rekla sam Eni o specijalnom sastanku saveta i kako su
gospođica Bekster i gospođa Poindekster pevale pesmu. I pričale smo o priredbi i kako je to
bila poslednja dok je Eni u njenoj srednjoj školi. To nas je dovelo do teme koju smo
izbegavali: maturiranje i leto gde će Eni biti savetnik u muzičkom kampu u Kaliforniji-znala
sam to neko vreme, ali mislim da nas do tog dana nije pogodilo da ćemo biti daleko jedna od
druge od dvadesetčetvrtog juna, što je kada bi Eni trebalo da bude u kampu, do sledećeg
Božića, pretpostavljajući da ćemo obe doći kući sa fakulteta tad. Dok nisu stigle prihvatnice

47
sa koledža, koledž se činio tako dalekim u budućnosti da nas nije mogao dotaći, kao staro
doba, recimo. Ali sada je to bilo kao da, suočavajući se sa tim, smo želele da se vratimo i
razmislimo ponovo-klizile smo po odlukama koje smo donele pre nego što smo se i srele, i
iznenada, nismo se više osećale tako trijumfalno povodom primanja, kao što smo se juče
osećale, kada smo prvi put čule.
Sedele smo veoma blizu jedna drugoj, pričajući o tome, i onda smo zaćutale. Posle nekoliko
minuta, ipak, okrenule smo se jedna prema drugoj i-ne znam kako da ovo objasnim-stvarno,
ali čim su nam se oči susrele, znala sam da ne želim da sedim napolju na javnom mestu sa
Eni, morajući da se pretvaram da smo samo prijatelji, i mogla sam reći da ni ona nije želela, i
obe smo znale da sada nije postojao problem o tome da smo uplašene.
„Ne postoji mesto, zar ne?“ rekla je Eni-u najmanju ruku, ja mislim da je rekla. Ako je Eni
progovorila, ja sam verovatno odgovorila „ne“, ali u stvari nisam sigurna da smo mi uopšte
prozborile reči. Sedele smo tamo prilično dugo, Enina glava na mom ramenu, dok neki ljudi
nisu došli okolo do jezera sa naše strane. Onda smo samo sedeli tamo, u nemogućnosti da
dodirnemo jedna drugu.
Te noći, posle ostatka dana koji smo Eni i ja morale da provedemo šetajući, zato što nije bilo
ništa drugo šta bismo mogle raditi, ležala sam u krevetu, ne bivajući u stanju da spavam,
misleći o njoj, i ovo je za stid, ali je važno, mislim-to je bilo nešto što je iznenada eksplodiralo
u meni, kao da je bila stvarno tamo sa mnom. Nisam mislila da osoba može da oseti tu vrstu
seksualne eksplozije samo od razmišljanja i to me je uplašilo. Ustala sam i šetela okolo po
mojoj sobi neko vreme, pokušavajući da smirim sebe. Iznova sam se pitala da li se takva stvar
desila ikom drugom, i da li bi se moglo desiti bilo kome ili samo gej ljudima-i onda sam
prestala da hodam, misao se zakucala u meni više nego što sam ikad pre dopustila: Ti si
zaljubljena u drugu devojku, Liza Vintrop, i ti znaš da to znači da si verovatno gej. Ali nemaš
pojma šta to znači. Sišla sam dole do tatine enciklopedije i pogledala pod homoseksualac, ali
mi to nije mnogo reklo ni o jednoj stvari koju sam osećala.
Šta me je zapanjilo najviše, ipak, bilo je da se u celom dugom članku reč „ljubav“ nije ni
jednom upotrebila. To me je naljutilo, bilo je to kao da ko god je napisao članak nije znao da
gej ljudi u stvari vole jedan drugog. Enciklopediski pisci bi trebali da pričaju sa mnom, mislila
sam kako sam se vraćala u krevet, mogla bi im reći nešto o ljubavi.
Eni je stavila svoje ruke oko mene i poljubila me kada sam joj rekla. Bile smo u njenoj sobi,
došla sam na nedeljnu večeru. „Enciklopedije nisu dobre“, rekla je, odlazeći do njenog
privatnog odeljka i izvlačeći pohabanu, očigledno sekond-hend knjigu. Pejšens end Sarah,
pisalo je na koricama, od Isabel Miler.
„Imam je nekoliko nedelja“, kazala je Eni izvinjavajući se. „Želela sam da ti je dam, ali-
pretpostavljam da nisam bila sigurna kako bi ti to prihvatila.“ „Kako bih ja to prihvatila!“,
rekla sam, povređeno. „Kako misliš da bih to prihvatila? Nisam ja neka vrsta ljudoždera, zar
ne?“ „U pitanju je da ti još uvek ne izgledaš da si sigurna“, kazala je Eni tiho, okrećući se.
„Nameravala sam da ti je pokažem u neko doba-stvarno. Oh, Liza, nemoj biti ljuta. Molim te.
To je divna knjiga. Samo je pročitaj, u redu?“
Jesam pročitala knjigu i Eni je ponovo pročitala i to nam je pomoglo da diskutujemo o
jednom delu nas, o kojem smo pričale samo izokola do sada. Čitale smo ostale knjige, takođe,
sledeće nedelje, pokušavajući da se pretvaramo da nismo bile tamo kada smo ih proveravale u
biblioteci, i kupile smo-prestrašene-nekoliko gej magazina i novina. Osećala sam se kao da
upoznajem deo sebe u gej ljudima o kojima sam čitala. Malo po malo, počela sam da se
osećam mirnija u sebi, upotpunjenija i sigurnija u sebe, i znala sam da na način na koji je Eni
gledala dok smo pričale i po onome što je rekla, da je i ona isto osećala. I kada je prvog dana
prolećnog raspusta Eni došla sa mnom da hrani mačke gospođice Stivenson i gospođice
Vidmer, odjednom smo shvatile da imamo mesto gde da idemo, nakon svega.
12

48
Počelo je lagano, tako lagano da mislim da ni jedna od nas nije shvatila u početku šta se
dešava. Sećam se Eninog lica, kada smo prvo ušle u kuću. Sva radost njenog posebnog smeha
je otišla u njene oči. Sprovla sam je svuda po prva dva sprata, nije nam palo na pamet da
idemo na stepenice-nekako to se činilo privatno. Eni se sve sviđalo, naravno; biljke i bašte
napolju i mačke, najviše od svega, ali takođe i rad od cigle, knjige, ploče i slike. Mačke su
odmah došle do nje, mazeći se o nju i predući i puštajući da ih podigne i mazi ih. Ona je
preuzela posao hranjenja bez da smo i diskutovale o tome.
Taj prvi dan, stajala sam u kuhinji naslonjena na ćošak, gledajući kako Eni hrani mačke, i
znala sam da želim biti u mogućnosti da to radim zauvek: stojim u kuhinjama gledajući kako
Eni hrani mačke. Našim kuhinjama. Naše mačke. Stajala je tamo, sa njenom dugom, crnom
kosom u jednoj pletenici niz njena leđa, i njenom plavom majicom koja je visila oko njenog
džinsa i njenih snikerki sa rupama u njima i mačke oko svake, gledajući gore, mijaukajući.
Otišla sam do nje i stavila moje ruke oko nje i poljubila je i to je postala drugačija vrsta
poljubca nego bilo koji pre toga, između nas.
Sećam se da je još uvek imala konzervu hrane za mačke u svojoj ruci i da ju je skoro ispustila.
Posle nekog vremena, Eni je prošaputala: „Liza, mačke“, i odmakle smo se jedna od druge i
ona ih je nahranila. Ali kada je završila, stajale smo tamo gledajući jedna u drugu. Moje srce
je udaralo tako jako, da sam bila sigurna da bi ga Eni mogla čuti, mislim da je to bilo
delimično i da ga prigušim, zato sam stavila moje ruke oko nje ponovo. Otišle smo gore do
dnevne sobe... Toliko se jako sećam tog prvog puta sa Eni, da sam nema o tome i bez daha.
Mogu da osetim Enine ruke da me ponovo dodiruju, blago, kao da se plašila da mogu da
odustanem, mogu da osetim njenu mekoću pod mojim rukama-pogledam u moje ruke sad i
vidim ih blago povijene, osećam ih jednako čvrste i nežne, kao što sam ih osećala da postaju
po prvi put tada. Mogu da zatvorim oči i da osećam svaki pokret Eninog tela i sopstvenog-
nespretnog i oklevajućeg i stidljivog-ali to nije važan deo. Važan deo je čudo bliskosti i
nepodnošljivog konačnog saznanja da smo mi dvoje ljudi, ne jedan-i takođe čudo toga: da
iako smo dvoje ljudi, možemo skoro biti kao jedno i u isto vreme uživati u jedinstvenosti
onog drugog...Možemo biti skoro kao jedno...
Bile su predivne, te dve nedelje prolećnog raspusta; bilo je to kao da smo najzad, ne samo
imali mesto, nego i ceo svet po svome. Čak smo kupile i instant kafu i hranu za doručak i
ručak, pa smo mogle da ostanemo u kući ceo dan, svaki dan dok obe nismo morale ići kući na
večeru.
Vreme je bilo toplo i obećavajuće, i svako jutro, kada sam dolazila ja bih raširila prozore i
pustila da sunce i fini prolećni vazduh ulaze unutra. Stavila bih vodu za kafu i onda sela da
sačekam Eni, nekad sa dnevnim novinama, nekad sam samo sedela tamo. I vrlo brzo bih čula
bravu od vrata kako se okreće. Imale smo samo jedan ključ, tako da sam uvek ostavljala vrata
nezaključana ujutro, Eni je mogla samo ući, kao da živi tamo. Jedno jutro tokom prve nedelje,
sela sam za kuhinjski radni deo na jednu od dve visoke hokle gledajući kako sunce daje odsjaj
krznu crne mačke, slično kao onaj na Eninoj kosi. Onda sam čula kako Eni otvara vrata i
silazi dole niz stepenice do mene. Smešila sam se, zato što sam mogla čuti da peva. „Zdravo.“
Poljubila me je i izmigoljila iz njenog blejzera, koji je, do tada sam saznala, dobijen sekond-
hend od rođaka. „Donela sam nam još malo Danskih“, rekla je, stavljajući papirnu kesu na
kuhinjski radni deo. „Ali ti nemaš novaca!“ Ustala sam i počela razbijati jaja u činiju. „U redu
je“, rekla je, dajući mi kratak zagrljaj i onda sipajući instant kafu u šolje. „Mmm, kafa miriše
dobro, čak i nekuvana!“ smejala sam se. „Uzmi malo“, rekla sam, kucajući jaja. Eni je
odmahivala glavom i otvorila frižider. „Đus prvo. Umirem od gladi. Ustala sam u pet i
trideset i sunce je bilo tako lepo da se nisam mogla vratiti da spavam. Želela sam da dođem
pravo ovamo.“ „Možda bih ti trebala dati ključeve“, kazala sam, razmišljajući kako bi bilo
divno da dođem ujutro i nađem Eni tamo, čekajući me. „Ne bi bilo u redu“, rekla je Eni.

49
Usula je sebi malo đusa-đus mi budi osećaj muke na prazan stomak, a Eni je već znala i nikad
više nije pitala, da li ja želim. Popila je đus i onda podigla crnu mačku. „Dobro jutro, maco,
gde je tvoj brat?“ „Vija svoj rep pod radnim stolom gospođice Vidmer je gde sam ga
poslednje videla. Puter, molim.“ Eni mi je dodala puter sa naklonom, govoreći kao sestra u
operacionoj Sali: „Puter.“ Uhvatila sam je polusavijenu i poljubila ponovo, i stajale smo tamo
zaboravljajući na doručak na ranom jutarnjem suncu. Najzad smo jele, ipak, i oprale sudove.
Sećam se da smo ujutro bile prilično luckaste; mora da je bilo zbog sunca. Držale smo zadnja
vrata otvorena, i ono je prodiralo kroz zastor, čineći obe mačke nemirnim.
„Bila je stara žena“, Eni je pevala, sušeći šolju za kafu, „progutala je muvu...“, hajde Liza, ti
pevaj isto.“ „Ne mogu“, kazala sam. „Ne umem da pratim melodiju.“ „Svako može da prati
melodiju.“ „Ne mogu da je pratim ispravno. Promenim tonalitet.“ „Demonstriraj.“
Odmahivala sam glavom, uvek sam bila samosvesna o pevanju. Ali je Eni išla ispred sa
pesmom svejedno, ignorišući me i do momenta kada sam ribala tiganj, nisam mogla da se
oduprem, nego da se pridružim. Ona se pretvarala da ne primećuje. Kada smo završile
sudove, izvele smo mačke napolje i gledale kako vijaju bube na suncu na šljunku. Punačka
žena u kućnoj haljini sa naštampanom aplikacijom i čovek u šljampavom džemperu geguckali
su se, gledajući sumljičavo u nas. „Katarina i Izabel“ rekla je sa akcentom, „Mislila sam da su
na odmoru? Vi prijatelji od Benjija? On obično dolazi da hrani mace.“ Objasnile smo i ona se
osmehnula i povukla svoju baštensku stolicu i ćaskala sa nama skoro sat. Pokušavale smo da
signaliziramo jedna drugoj da uradimo nešto što će je nagnati da ode, ali ni jedna od nas nije
mogla išta da smisli, a ona je bila suviše fina da bi bili bezobrazni. Ipak, najzad je Eni rekla:
„Pa, ja idem unutra-imam neki domaći da uradim“, i žena je klimnula i rekla: „Dobra devojka,
nikad ne zapostavljaj svoje učenje. Ja bih trebala ići da ispraznim smeće, lično. Da sam više
učila kada sam bila tvojih godina, možda bih sebi našla dobar posao umesto samo muža i
petoro dece i gomiletinu prljavih sudova.“
„Nije zvučala kao da mari“, rekla je Eni kada smo ušle unutra, gore da dnevne sobe, Eni sa
njenom istorijskom literaturom i ja sa mojom polu završenim planom za sprat solarne kuće.
Radile smo, većinom u tišini, do ručka-i taj dan, zato što je bilo tako toplo, rizikovale smo da
sretnemo ženu ponovo i poneli naše sendviče sa tunjevinom u baštu pozadi. Ona nije bila
tamo, pa se Eni vratila po bocu vina, na koju smo potrošili dosta. „Volela bih da radim u toj
bašti“, kazala je Eni kada smo završile naše sendviče i lenjo pijuckali ostatak jedne čaše vina
svaka, koju smo dozvolile sebi-nije bilo nikog drugog napolju, još uvek. „Kladim se da ne bi
marili.“ Ali je Eni odmahivala glavom. „Ja bih marila kada bih bila na njihovom mestu“,
kazala je. „Bašta je drugačija-više nego kuća. Za baštovana.“ Ustala je i kleknula na šljunak,
proučavajući nekoliko biljki koje su počinjale da izviruju okolo šafrana koji su venuli. Sunce
je sijalo na njenoj kosi, praveći zlatno-plave pramenčiće između crnih.
„Ja imam toliko sreće“, kazala sam. Ona se okrenula i nasmejala se. Nisam čak ni shvatila da
sam pričala dok se ona okrenula, njena glava se izvila radoznalo na jednu stranu, njeno malo
okruglo lice i njene duboke oči fokusirane u mene. „Toliko sreće“, rekla sam, pružajući moju
ruku.
Ušle smo unutra. Bilo je novo svaki put kada smo dodirnule jedna drugu, gledale jedna u
drugu, držale jedna drugu blisko na neudobnoj sofi u dnevnoj sobi. Bile smo još uvek
stidljive, i trapave i pomalo preplašene-ali bilo je to kao da smo našle celu novu teritoriju,
jedna u drugoj i u nama i istraživale smo to polako. Obično smo morale da prekinemo i samo
da zagrlimo jedna drugu-isuviše lepote može postati nepodnošljivo. I ponekad, posebno posle
nekog vremena, kada se stidljivost smanjila, iako još uvek nismo znale jedna drugu ili nas ili
šta smo činile dobro-s vremena na vreme bi se smejale. Najbolja stvar na tom raspustu je bila
da smo nekako osećale da smo imale večnost i da nas niko ne može uznemiriti. Naravno da je
to bila iluzija, ali smo bile toliko srećne da nismo želele da nas ta misao dotakne. Na žalost,
nisam puno razmišljala o zboru za kampanju za prikupljanje priloga. Otišla sam na oba

50
sastanka „trojnog odbora“ pre raspusta, i nerado pristala da napišem govor i vežbam ga na
našem zadnjem sastanku-jednom tokom raspusta-i izgovorim ga na zboru. Ništa što sam rekla
nije ubedilo Seli i Volta da ću biti očajna u tome. Volt je imao izveštavača iz dnevnih novina
u vidu njegovog starijeg brata, koji je znao da kaže da je „pokrio“ zbor, što me nije uopšte
više relaksiralo za moj govor. „Zar ne možeš da sagledaš?“ Seli je rekla na našem poslednjem
sastanku, pretpostavljam da je to trebalo da me zagreje za snove o slavi. „Predsednik
učeničkog saveta govori šta joj Foster znači-podstiče nove učenike da se prijave.“ „Sa jednim
od tih manjih naslova ispod“, rekao je Volt, „koji kazuje: Naša škola, vrište učenici. Hej, to bi
ih stvarno dotaklo, kladim se! Pitam se, da li bi mogli da neđemo neke klince da to pevaju-
spontano, naravno.“ „Ne računajte na vaše govore pre nego što su napisani“, kazala sam,
pokušavajući bespomoćno da budem duhovita. „Ili tvoje pesme, takođe.“ Nije da sam mislila
da izbegnem govor, onda kada je postalo jasno da moram da ga napravim, pokušala sam da
radim na tome. U stvari, Eni i ja mora da smo potrošile skoro celo poslepodne tog prvog petka
pokušavajući da rešimo šta bi ja mogla da kažem, što ne bi zvučalo neiskreno. I do vremena
dok je prošla kroz reviziju toga sa mnom, u stvari sam našla da je postojalo veoma malo
razloga zašto sam mislila da je Foster dobra škola. Ali je onda došla druga nedelja, i Eni i ja
smo postale bliskije jedna drugoj, i govor i treći sastanak su polako skliznuli daleko iz moje
glave.
13
Bio je skoro kraj raspusta-četvrtak ujutro druge nedelje-kada nisam mogla naći narandžastog
mačka, tako da kada je Eni ušla u kuću, tražili smo ga svuda gde smo znali da se obično
skriva. Najzad je Eni rekla da je možda otišao na sprat, i otišla je do trećeg sprata da ga
potraži. Smešno je, s obzirom da smo praktično živele u kući do tada, ali ni jedna od nas nije
do tada bila tamo gore. Mislim da smo još uvek smatrale da je to privatni posed; da je u redu
da koristimo ostatak kuće, ali ne tamo gde su gospođica Stivenson i gospođica Vidmer
spavale.
Nakon nekoliko minuta koliko je Eni bila gore, zovnula me je smešnim glasom. „Liza“, rekla
je, niskim tonom i napeto. „Dođi ovamo.“ Otišla sam uz uzane stepenice i sledila njen glas u
veću od dve spavaće sobe. Stajala je pored bračnog kreveta sa mačkom u njenim rukama,
bacajući pogled na knjige u maloj vitrini za knjige. Ja sam takođe pogledala u njih. „Bože
moj“, rekla sam onda. „One su gej! Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer. One su-one su
kao mi...“ „Možda ne“, rekla je Eni obazrivo. „Ali...“ Otvorila sam staklena vrata i izčitala
neke od naslova: Ženska homoseksualnost, od Frenk S. Kaprio-a. Safo je bila blagonaklona
prema ženama, od Ejbot i Lav. Pejšens i Sara-naš stari prijatelj-od Izabel Miler. Izvor samoće,
od Redklajf Hol-a.
Mačka je iskočila iz Eninih ruku i odskakutala nazat dole do svog brata. „Zanimljivo je“,
rekla je Eni. „Nikada ih nisam srela, ali prema svemu što si mi ti rekla, ja-pa, pitala sam se.“
„Nikada mi nije prošlo kroz glavu“, kazala sam, još uvek tako okamenjena, da sam mogla
samo da zurim u bračni krevet i knjige. Sigurno, u školi gospođica Stivenson i gospođica
Vidmer nikad nisu davali nikakav nagoveštaj da su gej-i onda mi je sinulo da jedini
„nagoveštaji“ na koje sam mogla pomisliti su bili klišeji koji se nisu mogli primeniti na njih,
kao: da se ponašaju muški, ili da ne deluju prijateljski sa muškarcima, ili da prave učiteljske
ljubimce od devojaka. Istina, jedanput se gospođica Stivenson razbesnela kada je klinac
napravio jeftinu anti-gej opasku. Ali sam čula da moj otac to čini, baš kao što sam čula da to
čini kad je neko rekao nešto anti-crnačko ili anti-latino.
Eni je pokupila jednu od knjiga i prelistala je. „Zamisli kupovati sve ove knjige“, kazala je.
„Sećaš se koliko smo bile uplašene?“ Klimnula sam. „Bože, neke od ovih su stare“, Eni je
rekla, okrećući se ka knjigama u virtini. „Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer moraju
datirati iz davnih vremena“ Onda je zatvorila vitrinu i došla do mene, naslanjajući njenu glavu
na moje rame. „To je užasno“, kazala je, „za nas, da smo bile tako uplašene da budemo viđene

51
sa knjigama za koje imamo svako pravo da ih čitamo.“ Pogledala je nagore i stavila ruke na
moja ramena; njene ruke su se tresle pomalo. „Liza, hajde da ne radimo to. Hajde da ne
budemo uplašene da kupimo knjige ili osramoćene, kada ih kupujemo, hajde da ih ne krijemo
u tajnoj vitrini. To nije iskreno, nije u redu, to je poricanje svega-svega što osećamo jedna za
drugu. One su starije, možda su morale, ali, oh Liza, ne želim da skrivam-najbolji deo svog
života, sebe.“ Privukla sam je k sebi, ona se cela tresla. „Eni, Eni.“ Kazala sam, glačajući
njenu kosu, pokušavajući da je umirim. „Eni, opusti se, ljubavi; ni ja ne želim da se krijem,
ali...“ „Najbolji deo“, Eni je ponovila oštro, izmičući mi iz ruku. „Liza, ovaj rastpust, ovo je
bilo...“ Vratila se do vitrine, lupajući dlanom o staklena vratanca. „Ne možemo zatvoriti nas
iza vrata, na način na koji su ove knjige zatvorene. Ali to je ono što će se dogoditi čim škola
počne-samo popodneva, samo vikendi-trebale bi biti zajedno sve vreme, trebale bi...“
Okrenula se ka meni ponovo, njene oči veoma mračne, ali se onda nasmejala, pola radosno,
pola gorko. „Liza, želim da odem sa tobom, da pobegnem, Boga mu.“ „Z-znam“, kazala sam,
gorčina me je ubrzo obuzela. Posegla sam za njenim rukama. „Znam.“ Eni mi je došla ponovo
u naručje. „Liza, Liza, ništa nije sigurno, ali, ali sigurna sam, kao što neko može biti siguran.
Želim da trajem sa tobom zauvek, želim da budem sa tobom zauvek, ja...“
Smešila se melanholično. „Želim takođe, da jednoga dana postanemo par starih dama bez
strasnih emocija“, rekla je „sedeći u ljuljaškama, smejući se na to kako nismo mogle da se
zasitimo jedna druge kad smo bile mlade, ljuljajući se mirno na nečijoj sunčanoj verandi...“
„Na našoj sunčanoj verandi“, kazala sam. „U Majnu.“ „Majnu?“ „Majnu.“ Sada smo bile obe
mirnije, držeći se za ruke, smejući se. „U redu“, Eni je kazala. „I ljuljaćemo se i ljuljati i
ljuljati i sećati se kada smo bile deca i brinule se o nečijoj drugoj kući i ispalo je da su one gej,
i kako smo napete bile zato što smo znale da ćemo morati da provedemo naredne četiri godine
daleko jedna od druge na različitim fakultetima, da ne spominjem to posebno leto zato što
sam morala da odem na taj glupi kamp...“
Povukli smo se iz te sobe, stvarno jesmo. Otišle smo u drugu spavaću sobu, zato što smo
morale da učinimo nešto i zato što smo bile radoznale, i to je bilo baš što smo očekivale;
druga spavaća soba nije bila u funkciji. Sva roba je bila u dva zidna ormana u velikoj spavaćoj
sobi i u dva ormana tamo, a u ormanu u drugoj sobi je bilo samo što je izgledalo kao manje
potrebne stvari; kao debeli džemperi i ski čarape i takve stvari. Krevet u toj sobi je bio za
jednu osobu i prekrivači na njemu su izgledali kao da su bili tamo godinama. To je bilo samo
radi predstave.
„Mi to nećemo činiti“, Eni je rekla mirno kada smo se vratili dole niz stepenice u kuhinju,
podgrevajući neku supu od pečuraka. „Nećemo, nećemo. Ako su ljudi šokirani, neka budu.“
„Roditelji“, kazala sam, mešajući supu. „Moj brat.“ „Pa, oni će baš morati da znaju, zar ne?“
„Nameravaš da odeš pravo kući i da kažeš nani da si gej, da smo mi ljubavnice?“ Pitala sam
koliko sam mogla nežnije. „Oh, Liza.“ „Pa?“ „Ne, ali...“ Smanjila sam jačinu gasa, supa je
počinjala da ključa. „Tanjiri.“ Eni je posegnula u kuhinjskom ormanu. „Tanjiri.“ „I ako ne
nameravaš otrčati kući i reći im sad, verovatno nećeš ni kasnije.“ „Neće mariti toliko mnogo
kada budem starija. Kada budemo starije.“ Sipala sam supu u tanjire i otvorila kutiju krekera
koju sam donela dan ranije. „Neće biti ništa drugačije. Biće teško kao i tada.“ „Prokletstvo!“
Eni je vrisnula odjednom. „Pričaj za sebe, možeš li?“ Moj tanjir supe se ljuljao u mojoj ruci;
skoro sam ga ispustila. A želela sam da je donesem do sudopera i iskrenem u slivnik. Umesto
toga, sipala sam je nazat u šerpu, posegnula za mojom jaknom i rekla što sam mirnije mogla:
„Ja idem napolje. Zaključaj ako ideš pre nego što se vratim, u redu?“ „Liza, žao mi je“, kazala
je Eni, ne pomerajući se. „Žao mi je. To-to je krevet-znajući da je tamo kada je sofa tako
očajna i znajući da će biti tako dugo dok ne budemo mogle da budemo zajedno opet, mislim,
stvarno zajedno. Molim te, nemoj da ideš. Pojedi svoju supu-ovde.“ Stavila je moj tanjir na
ringlu i sipala moju supu nazat u njega. „Evo-molim te. Verovatno si u pravu za moje
roditelje.“ „I ti si u pravu“, kazala sam, prateći je u sobu za ručavanje, „U vezi sa krevetom.“

52
Jeli smo ručak većim delom u tišini, i posle smo otišle gore u dnevnu sobu i slušale muziku.
Ali Eni je sedela u fotelji celo poslepodne, a ja sam sedela na sofi, i nismo ni pominjale krevet
ponovo, ili prilazile blizu jedna drugoj.
Sledeći dan, petak, dan pre nego kad se očekivalo da gospđica Stivenson i gospođica Vidmer
stignu kući, očistile smo kuću i osigurale da je sve na mestu gde smo ga našli, i onda smo
otišle u dugu, tužnu šetnju. Moji roditelji i Čad su izlazili na večeru te noći, i po prvi put u
svom životu bila sam u iskušenju da im slažem i da kažem da ću provesti noć kod Eni i da
pitam Eni da kaže njenim roditeljima da će provesti noć u našem stanu, tako da bi obe mogle
da je provedemo u Kobl Hilu. Ali nisam čak ni pomenula to Eni-iako mislim da sam proživela
svaki mogući minut toga u mojoj mašti-do sledećeg jutra, kada je bilo suviše kasno da uredim
da se to dogodi.
„Oh Liza“, Eni je kazala, kada sam joj rekla. „Poželim da si mi rekla. Mislila sam istu stvar.“
„Mi bi to uradile, zar ne?“ rekla sam mizerno, znajući da bi to bilo pogrešno od nas, ali
znajući da bi to bilo predivno, ja, da imam celu noć sa Eni, u pravoj spavaćoj sobi-da zaspem
pored nje, da se probudim sa njom. „Da“ rekla je. Onda: „Ali, ne bi bilo u redu. To-mi ne bi
trebale da radimo išta od ovog. U nečijoj tuđoj kući, mislim.“ Napunila sam mačiji sud za
vodu-hranile smo mačke-jedan put pre poslednjeg i one su se umotavale oko Eninih nogu,
očekivano.
„Znam. Ali mi jesmo-i ne želim da žalim zbog toga. Vratile smo sve na svoje mesto. One ne
moraju ništa da znaju.“ Ali sam bila u krivu povodom toga. Padala je kiša u subotu, jako.
Planirale smo da idemo u još jednu šetnju, posle hranjenja mačaka, ili do bioskopa ili do
muzeja ili nešto slično. Bez priče o tome, odlučile smo da izbegnemo dalje ostajanje u kući.
Ali kiša je bila neverovatna, više kao jesenja kiša, nego kao prolećna-dobujuća i jaka. „Hajde
da ostanemo ovde“, Eni je rekla, gledajući potok kiše kako mračno prelazi preko kuhinjskog
prozora, dok su mačke jele. „Hajde da samo slušamo muziku. Ili čitamo. Mo-možemo biti-oh
kako bih to nazvala? Dobre nije prava reč. Uzdržane?“ „Nisam sigurna da nam mogu
verovati“, mislim da sam rekla. „To nije pogršno, Liza“, Eni je rekla mirno. „To je samo što
je nečija tuđa kuća.“ „Da, znam.“ „Moja nana bi trebalo da te vidi sad“, rekla je. „Ti si sada
ona mračna.“ Cimnula me je za ruku. „Znam. Videla sam „Arturovu smrt“ u sobi za
ručavanje. Dođi. Čitaću ti vitezovsku priču.“
Pitam sa zašto kada smo Eni i ja bile napete zbog najvećih stvari za odrasle-umirući od želje
da vodimo ljubav, posebno u toj spavaćoj sobi, kao da je bila naša-pretvarale smo se u
maloumne, kao deca. Mogle smo otići napolje u šetnju, sa kišom ili bez. Mogle smo sedeti
mirno i slušati muziku, svaka u svom sopstvenom delu sobe, kao dan pre toga. Mogle smo čak
završiti ostatak domaćeg. Ali ne. Eni mi je čitala poglavlje velikog crno-zlatnog Kralja
Artura, dramatično, sa gestikulacijom, i ja sam čitala njoj jedno, i onda smo počele glumiti
priče umesto da ih čitamo.
Koristile smo duboke tiganje za šlemove i kišobrane zavezane sa gumama na krajevima za
koplja i rukavice kao srednjevekovne metalne zaštitne rukavice i trčale smo po toj kući celo
jutro, boreći se kao vitezovi i spašavajući devojke i boreći se sa zmajevima, kao par
osmogodišnjaka. Onda se vek promenio; odbacili smo naše šlemove od tiganja i Eni je vezala
njen blejzer oko njenih ramena kao pelerinu ala Tri musketara. Sa kišobranima kao sečivom,
jurili smo za avanturom po čitavoj kući, uz i niz stepenice, i završile na gornjem spratu, bez
da stvarno osvestimo sebe gde smo zapravo. Vikala sam: “Predaj se“, i pretvarala se da
pogađam Eni sa kišobranom i ona je pala na veliki krevet, smejući se i hvatajući vazduh.
„Predajem se!“ vrištala je, vukući me dole pored sebe. „Predajem se, gospodine, molim Vas
za milost!“ „Milosti neka si prokleta!“ rekla sam, smejući se tako jako da sam bila u stanju da
nastavim da ignorišem gde smo se nalazile.
Rvale smo se neko vreme, obe još uvek se smejući, ali je Enina kosa pala nežno preko njenog
lica i nisam mogla odoleti da je ne dodirnem, i obe smo veoma brzo postale opet mi. Mislila

53
sam tada o tome gde smo, ali samo usputno; kazala sam sebi ponovo da niko nikad ne mora
saznati. „Imaš predugačku kosu čak i za musketara“, mislim da sam kazala. Eni je stavila
svoju ruku pod moju glavu i poljubila me, i onda smo samo ležale tamo par minuta. Opet,
nisam bila sigurna koji je moj puls, otkucaj srca, a koji je njen.
„Nema potrebe za nas da se pretvaramo više da smo drugi ljudi, ikad više, zar ne, Liza?“ Eni
je rekla nežno. Moje oči su me iznenada zapekle i Eni je dodirnula donju trepavicu sa vrhom
svoga prsta, pitajući, „Zašto suze?“ Poljubila sam njen prst. „Zato što sam srećna“, kazala
sam. „Zato što tvoje kazivanje upravo sad, čini me sretnijom nego što bi bilo šta drugo moglo
da me učini. Ne-nema potrebe za pretvaranjem.“ „Dokle god se toga sećamo“, Eni je rekla,
„Mislim da ćemo biti u redu.“ „I ja isto mislim.“ Kazala sam. Tako je postalo mračno napolju
zbog kiše, kao da je već bio sumrak u kući. Jedna od nas je ustala i povukla zastor većim
delom, i uključila svetlo u holu. To je napravilo divan sanjalački odsjaj i posulo Eninu meku
glatku kožu sa zlatom. Posle prvih par minuta, mislim da je veći deo ostatka naše međusobne
sramežljivosti ispario. I onda, posle veoma dugog vremena, čula sam kucanje, i dole niz
stepenice kvaku od ulaznih vrata kako nezaustavljivo škripi.
Draga Eni,
kasno je, dok ovo pišem. Napolju, počinje da pada sneg, mogu da vidim velike pahulje kako
lenjo padaju dole ispred mog prozora. Devojka preko puta hodnika kaže da je u decembru
rano da pada sneg u Kembridžu, baram da pada ta količina bilo čega. Januar i februar su
meseci za veliko padanje snega, kaže ona. „Saznaj istinu“ gospođica Vidmer je uobičavala da
citira-sećaš se kako smo govorile to jedna drugoj?-„I istina će te učiniti slobodnom.“ Eni, tako
je teško setiti se kraja našeg boravka u kući gospođice Stivenson i gospođice Vidmer; teško je
čak i da se misli o tome. Čitala sam negde neki dan da je ljubav dobra, dokle god je iskrena i
nesebična i nikog ne povređuje. Da biološki pol ljudi nije bitan kada dođe do ljubavi, da su
oduvek postojali gej ljudi, da postoje neke gej životinje, kao i dosta biseksualnih, da su druga
društva prihvatila i prihvaćaju gejeve-pa možda je naše društvo zastarelo. Moj um veruje to,
Eni, i ja mogu da prihvatim većinu toga svim svojim srcem, takođe, jedino se stalno spotičem
na samo jednom stanovištu: dokle god to ne povređuje nikoga.
Eni, mislim da je to ono što je uticalo da prestanem da ti pišem ovog juna. Pisaću ti sada-da li
ću poslati pismo, mislim? Počela sam druga i bacila ih. Ne znam da li ću ovo poslati. Ali
mislim da ću ga zadržati neko vreme...
14
Kada je kvaka od vrata zaškripala, Eni i ja smo se obe smrzle i čvrsto se uhvatile. Nikad ne
bih bila u stanju da zaboravim pogled na Eninom licu, mada to je jedina stvar
u vezi sa njom koju bih želela da zaboravim-strah i horor i bol, gde je trenutak pre toga bila
čarobnost i ljubav i smirenost.
„To nije ni jedno od njih“, šapnula sam Eni, bacajući pogled na sat na noćnom stočiću. Sat je
rekao pola šest prošlo, a gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su rekle da će biti kod kuće
oko osam.
„Možda ako bi samo ostale tihe“, Eni je prošaputala, još uvek se čvrsto držeći mene-mogla
sam da osetim kako se trese, mogla sam osetiti kako se i ja tresem, takođe. „Otvaraj ova
vrata“, naređivao je glasni ženski glas. „Otvori ih odmah, ili ću zvati policiju.“ Moje noge su
bile od kamena, kao i ruke. Nekako sam poljubila Eni, nekako se odmakla od nje i posegnula
za mojom odećom. Ona se uspravila, držeći ćebe oko nje. Maca, mislila sam, izgleda tako
kada je uplašena i pokušava da bude hrabra u isto vreme.
„Ostani ovde“, kazala sam. „Ja sam ona koja bi trebalo da hrani mačke-u redu je, da ja budem
ovde.“
Navlačila sam moj džins, pokušavajući da zakopčam moju košulju-nije bilo vremena da
obučem bilo šta drugo. Kvaka na vratima je ponovo zaškripala i bilo je još lupanja. „Samo
momenat“, dozivala sam što sam mogla mirnije. „Evo me stižem.“ „Liza, idem i ja“, Eni je

54
insistirala. „Ne možeš ići sama.“ „Izgledaće gore, zar ne vidiš, ako si ti tamo?“ prošaputala
sam besno, odgurujući je nazat, njen izraz lica mi je slamao srce. „Dolazim“, dozivala sam.
Eni je dohvatila moju ruku i stegla je jako. „Ti si u pravu“, rekla je. „Ali budi pažljiva. I-Liza?
Ti si bila u pravu i pre. Ne bih otišla kući i rekla mojim roditeljima.“ Pokušala sam da joj se
osmehnem, i onda sam otrčala niz stepenice bosih nogu, pokušavajući da unesem smisao u
moju kosu kako sam išla i pokušavajući da ne padnem preko dubokih tiganja koji su još uvek
bili na podu. Uključila sam svetlo, odškrinula vrata i rekla „Da?“ Pokušala sam da napravim
da to zvuči opušteno, ali je moj glas toliko drhtao da sam sigurna da je zvučao prestrašeno,
kao ja. Tamo na stepenicama je bila gospođica Bekster, i iza nje, buljeći u moje bose noge i u
moju ne-baš-dobro-zakopčanu košulju, bila je Seli. Za momenat, mislim da smo svi buljili.
Onda se gospođica Bekster pribrala, oslanjajući se na štok od vrata i vikala: „Oh, hvala
nebesima, Liza, da li si dobro?“ I onda je provalila pravo unutra pored mene, bacajući pogled
brzo unaokolo u dve sobe, i onda, pretpostavljam da je videla svetlo u holu na spratu, kojeg
naravno, ni Eni, ni ja nismo bile pribrane dovoljno da ugasimo; gospođica Bekster se uputila
ka stepenicama. Trčala sam ispred nje bez i da pokušam da budem učitiva povodom toga, ali
me je ona odgurnula u stranu. Bilo je užasno, kao neka grozna lakrdijaška noćna mora. Čim je
gospođica Bekster došla do stepenica, shvatila sam da bi Eni verovatno trebalo da je ustala
nakon svega i molila sam se da se krije u klozetu ili nešto slično.
„Ne možete ići tamo gore!“ Derala sam se, da upozorim Eni-ali je onda Seli pokazala na vrh
stepenica i sa knedlom u grlu kazala: „Šta-ko je to?“ Pogledala sam gore i Eni, prebledelog
lica, golih nogu i golih stopala obučena u samo njen blejzer, je protrčala, pokušavajući,
shvatila sam, da se sakrije u drugu spavaću sobu. Ali to je bilo suviše kasno.
„Stani!“ gospođica Bekster je vikala. „Ko-ko si ti? Eliza...?“ „Moja prijateljica“, nerazumljivo
sam promrmljala. „Sve je u redu, gospođice Bekster. MI-mi smo vodili račina o mačkama
gospođice Stivenson i gospođice Vidmer ovog raspusta, mi ...“ Ali gospođica Bekster, njeno
lice je sada bilo namešteno kao u osvetničkog anđela, je bila na pola puta do gore. „Siđite
dole!“ vikala sam izluđujuće, uplašena da bi ona mogla da udari Eni u njenoj moralnoj
pomami; Eni shvatajući da je viđena, je bila prestaršena na vrhu stepeništa. Ali gospođica
Bekster je samo očešala prolazeći pored nje, idući u glavnu spavaću sobu. Eni je došla dole
niz stepenice i stala pored mene, uvlačeći tiho svoju šaku u moju. Seli je buljila u naše šake,
primetila sam, ali sam shvatila da sada ne mogu promeniti stvari.
Sve tri smo stajali tamo, slušajući kako gospođica Bekster tabana unaokolo, zabadajući nos
tamo de mu nije mesto. „Mili Bože, mili Bože“, čule smo kako kuka dok je odlazila od jedne
do druge sobe. Gledala sam bespomoćno u Eni. Seli je još uvek buljila u nas. „Ja-ja sam otišla
do tvoje kuće“, rekla mi je najzad, kao neko u snu. „Mislila sam da si možda bolesna ili nešto,
s obzirom da nisi došla na sastanak ovo jutro...“ „Oh, Bože“, kazala sam.
Potpuno sam zaboravila za treći sastanak odbora, onaj na kojem sam trebala da vežbam moj
govor, „Čad je rekao da si ovde“, Seli je govorila, „Ali kucala sam i zvonila i vikala...“
„Nismo te čule“, Eni je rekla nepotrbno. „...i kada niko nije došao, iako je izgledalo da je bilo
svetlo na spratu, možda i ovde dole takođe, uplašila sam se da su bili pljačkaši ili da ti se
nešto dogodilo, i nisam znala šta da radim, dok se nisam prisetila da gospođica Bekster živi
preko puta, pa sam je potražila na velikom spisku stanara na vratima i ona je bila kući i rekla
je da bolje da proverimo pre nego što pozovemo policiju, pa smo obe lupale po vratima i-i-
Liza“, kazala je, gledajući u Eni, „ti i ona, vi ste bile-zar niste?“ „Oh, za milog Boga, Seli“ je
ono što mislim da sma rekla. Onda je gospođica Bekster došla niz stepenice i Seli je učinila
sve mnogo gorim bacajaću se u plač i stenjući: „Oh, Liza, Liza, ti si bila moja prijateljica, i ...i
ti...“
„Bila sam se uplašila na momenat da ću naći mladog muškarca tamo gore“, gospođica Bekster
je prošaptala, u stvari drhteći dok je stavljala majčinsku ruku oko Seli, „ali ono što sam našla-

55
oh, nebesa-je mnogo, mnogo gore-iako je trebalo da znam“, zajecala je, tapkajući njenu
slepoočnicu sa njenom maramicom iz rukava. „Trebalo je da shvatim odmah.“
Odmahivala je glavom oštro, kao da se otresa nečeg neprijatnog, i onda progovorila mirnije.
„Skoro da poželim da sam pronašla mladog muškarca.“, kazala je. „Sodoma i Gomora su
svuda oko nas, Seli.“ Gledala me je sa sve većim gađenjem. „Moramo se suočiti sa istinom.
Postoji u ovoj kući grozota i greh i porok-čega sam se dugo plašila. I da pomislim“, rekla je,
odnoseći se prema meni kao da sam gmizavac, „da predsednik učeničkog saveta je...je...!“
Bila sam toliko uznemirena, toliko beznadežna u tom momentu, da sam pogledala pravo u
nju, ignorišući Seli, i rekla: „Lezbejka? Pa j...“ Zaustavila sam se na vreme. „Pa šta?“ Bilo je
to tada kada sam čula da gospođica Stivenson i gospođica Vidmer dolaze gore na stepenice,
lupajući njihovim koferima po patosu ispred vrata i čudeći se na glas, ali još uvek bez ikakvog
alarma zašto su upaljena svetla. Onda su shvatile da je sa vrata skinut lanac i dok smo mi svi
stajali tamo zaleđeni, gospođica Vidmer je rekla: „Mislim da bi trebale da pozovemo policiju,
Izabel“, a gospođica Stivenson je rekla „Ma kakvi, Liza je verovatno ostavila to otvoreno
greškom-možda je još uvek ovde. U svakom slučaju, poranile smo.“ Onda je dozivala:
„Liza?“ i gospođica Bekster je rekla „Oh, nećete želeti policiju, gospođice Stivenson;
Miranda Bekster je“ i njih dve su došle. Gospođica Stivenson je skoro ispustila svoj kofer, a
gospođica Videmer, iznenada veoma bleda, jeste ispustila svoj. „Dobro veče gospođice
Bekster“, rekla je gospođica Stivenson hladno, gledajući unaokolo. „Seli-Liza...“ Gledala je
ispitivački u Eni.
Gospođica Bekster je šmrcnula i povela Seli prema vratima. „Izabel Stivenson i Ketrin
Vidmer“, kazala je, sa prizvukom kao da je pokušavala da bude sudija koji izgovara rečenicu-
ili kao da je pokušavala da bude gospođa Poindekster, kit lično sada. „Plašila sam se da veza
izmeđe vas dve je bila-je amoralna i neprirodna. Neću nas sve posramiti sa specifikacijom, ali
mi smo komšije i jasno mi je neko vreme da vi niste daleke jedna prema drugoj kod kuće, kao
što ste u školi. Ali prirodno sam se nadala da sam u krivu-oh, tako sam se mnogo nadala-i
pokušavala da ne primećujem ono što-što je bilo predamnom-i rekla sam sebi da dokle god
ono što ste vi ne utiče na učenike, mogla bih biti milosrdna i ćutati, da ne bih trebala biti prva
koja će napasti...“
Tada je, kako se sećam, gospođicaa Stivenson pogledala koso gospođicu Vidmer i kazala:
„Dobro je za vas, Miranda, koliko promišljeno.“ „Međutim upravo sada-dođem ovde i
pronađem ove dve, praktično ove dve mlade žene u-delikatnoj situaciji-kojima je dato u
zaostavštinu da hrane vaše mačke i očigledno, dajući im vaš izbor čitalačke materije-ne bih to
nazvala literaturom- takođe im je dato u zaostavštinu da koriste vaš dom kao mesto za
ljubavne sastanke, mesto u kojem da...“
Gospođica Bekster je izvukla maramicu i tapkala po svojoj slepoočnici; mogla sam da vidim
da se preznojava i da je možda čak i znala da govori užasne stvari, ali da je osećala da mora
da ih kaže u svakom slučaju. „...mesto u kome pružaju zadovoljstvo u-u neprirodnoim
žudnjama...“ „To“, rekla je gospođica Stivenson, sevajući očima, „Bi bilo to, mislim,
Miranda...“ „Polako, Iza“, mislim da je gospođica Vidmer rekla, stavljajući šaku na ruku
gospođice Stivenson.
„Vidite“, kazala sam glasom koji je u momentu zazvučao preglasno, „ponudila sam se da
hranim njihove mačke. One me nisu čak ni pitale. One nisu čak ni znale...“ Shvatila sam
taman na vreme da bi bila dobra ideja da ne koristim Enino ime. „...da je moja prijateljica
ovde. Nisam čak ni znala...“ „Liza“, gospođica Stivenson je prekinula-Bogu hvala, zato što
mislim da sam u mojoj konfuziji počela da govorim da nisam znala da su gospođica Stivenson
i gospođica Vidmer gej. „Liza, što se manje kaže, mislim, bolje je.“ Nije to rekla u preterano
prijateljskom maniru, i osećala sam se gore nego kad su bile same gospođica Bekster i Seli
koje su naletele na nas. „U redu, Miranda“, gospođica Stivenson je govorila, njen glas je bio
nategnut, kao lav u kavezu, „da li bi ste bile ljubazne da nam kažete, veoma kratko pre nego

56
što odete samo, šta ste pre svega radile ovde?“ Tako da je gospođica Bekster objasnila o Seli,
koja je još uvek zurila u mene i Eni kao da smo svaka imale bar pet glava, kao čudovišta s
kraja sveta. „I ovo jadno dete“, gospođica Bekster je zapištala, skoro gušeći Seli u njenom
zaštitničkom zagrljaju, „ovo dobro, pokajničko dete koje je dalo toliko puno svog vremena i
sebe povodom Fostera ovih zadnjih par meseci-ovo dete koje je u prethodnom periodu moglo
da se oceni pogršno i nerazumno, ali koje je, hvala dobrom milom Gospodu, normalno, sa
normalnom ljubavlju mlade devojke za njenim mladim čovekom-ovo dete je trebalo da bude
uvučeno u ovu-ovu grozotu, ovo, ovo gnezdo od...“ „Ali“, protestvovala sam besno, „to nije
grozno, tu nema ništa...“
Gospođica Bekster me je odsekla sa svojim pogledom. „Oh, moja draga“, rekla je Seli, „Ti
vidiš sad zašto je Liza bila u nemogućnosti da bude dovoljno dobar prijatelj da te prijavi za tu
tvoju nesretnu grešku prošle jeseni. Nemoralnost u jednom, bojim se vodi u nemoralnost u
drugom. To je lekcija koju svi možemo da naučimo...“ „Oh, za ime božije“ prasnula je
gospođica Stivenson, njeno raspoloženje se konačno izgubilo. „Miranda, ne nameravam da
stojim ovde i puštam te...“ Gospođica Vidmer je brzo otvorila ulazna vrata. „Mislim da je
vreme za Vas da pođete, Miranda“, rekla je mirno. „Ti takođe, Seli.“ „Oh, apsolutno, Seli
ide!“ rekla je gospođica Bekster, goneći je ispred sebe. „I ako je i malo pristojnosti ostalo u
vama, vi ćete takođe poslati ove dve kući. Lizu i njenu-njenu prijateljicu.“ Osmehnula se
tanano. „One su maloletne, pretpostavljam.“ Želela sam da je udarim zbog načina na koji je
rekla „prijateljica“.
„Zašto ne odeš da to usavršiš, Miranda?“ Gospođica Stivenson je rekla kroz svoje zube. „One
su takođe“, kazala je gospođica Vidmer „ljudi, koji u najmanju ruku imaju pravo da kažu
njihovu stranu priče. Nekome ko će pokušati da sluša.“ Pogledala sam u Eni, koja je bila u
uglu stepeništa, grleći njen blejzer oko sebe. Bila je to vuna i ja sam razmišljala nevažno, da
mora biti da je iritirajuće na njenoj koži. Ali je Eni izgledala kao da nije primećivala. Isto tako
je izgledala kao da ne oseća da zaslužuje više prijateljskog saslušača, nego što sam ja. Duboki
tiganji, nastavljala sam sa razmišljanjem, i krevet; kako ćemo im saopštiti za krevet?
„Verujem da uviđate“, kazala je gospođica Bekster dok je gospođica Vidmer držala otvorena
vrata za nju i Seli, „da je moja dužnost da prijavim ovaj celokupan incident gospođi
Poindekster.“ „Zbilja uviđamo“, rekla je gospođica Stivenson hladno.
Tada su one otišle, i vrata su bila zalupljena, i gospođica Vidmer, koja je bila tako pribrana,
malo se zanjihala i oslonila na njih. Gospođica Stivenson je stavila ruku na njeno rame i rekla
„Drži se, Kah, prošle smo i kroz gore.“ Onda se okrenula meni. Želela sam da je dodirnem,
barem da dođem do nje-čak, za jedan apsurdan momenat, da bacim sebe pred njene noge i
zajecam, „Oprostite nam-oprostite mi!“ Želela sam da se razbesni, da se dere nerazumno na
način na koji se derala jedanput u studiju kada je neko sakrio crtež nekog ne-popularnog
deteta i onda je neko drugi prosuo crnu boju na to kao „slučajno“.
Ali nije radila to. Pogledala je samo ukočeno od mene do Eni i ponovo nazat i rekla: „Hajde
da počnemo sa upoznavanjem Liza, hoćemo?“ „Izabel“, kazala je gospođica Vidmer, „molim
te. Hajde da ne...“ „Ketrin“ kazala je gospođica Stivenson, „ono što imamo ovde, zajedno sa
velikom količinom drugih stvari, je u stvari ozbiljno izneveravanje poverenja. Nije bitno
koliko je razlog prinudan“, kazala je, gledajući me teško, „i ja mislim da znate sad, da
gospođica Vidmer i ja možemo zamisliti tačno koliko je to bilo prinudno-to još uvek nije
izgovor za način na koji ste ti i tvoja prijateljica koristile ovu kuću. Nema izgovora.“ „Nema,
gospođice Stivenson“, rekla sam jadno. „Znam da nema. Ve-veoma mi je žao.“ „I meni je
takođe“, kazala je Eni, odstupajući od ćoška stepeništa. „Ja-obema nam je žao. Bilo je to
užasno od nas, posebno-posebno pošto nas gotivite-mislim...“ Ona se batrgala; očajno sam
želela da joj pomognem, ali nisam ni pomišljala. „Vi niste“ rekla je gospođica Stivenson,
kupeći tiganj „pomalo kao mi. Čak i u najgorim vremenima, ne mislim da bi ikad, ikad
izneverili nečije poverenje, ne tako-ne na taj način koji bi dao o-osobi kao što je Miranda

57
Bekster dozvolu za-za...“ Videla sam kada se okrenula da su joj pesnice bile stisnute i onda,
prestraršena, shvatila sam da se borila sa suzama. Gospođica Vidmer je dodirnula njenu ruku.
„Hajde, Izabel“, rekla je sa neverovatnom lakoćom. „Sa sedamnaest?“ Okrenula se ka nama.
„Zašto ne odete nazat i obučete se-zaključujem da ste bile na spratu?“ Klimnula sam bolno, i
gospođica Stivenson je odbila da učestvuje u ostalom. Međutim, gospođica Vidmer je
nastavila, nežno, kao i ranije: „Izabel i ja ćemo otići dole u kuhinju i napraviti neki kakao.
Dajte nam-vama takođe, oko petnaest minuta. Onda možda možemo svi razgovarati o ovome,
kao razumna ljudska bića“. Na sekundu, mislila sam da će Eni da baci ruke u zagrljaj oko
gospođice Vidmer. Ali umesto toga, ona je samo uzela njenu ruku i stegla je, jako. Gospođica
Vidmer je pogurala mene i Eni prema stepenicama. „Petnaest minuta“, kazala je, „Pojavi se,
Iza. Kakao.“ „Kakao!“, čula sam gospođicu Stivenson da uzvikuje, kako su išli dole prema
kuhinji i mi išle gore prema trećem spratu. „Ono što mi je potrebno je viski, prokletstvo, ne
kakao!“ „Dobro onda draga, imaćeš onda viski“, čula sam da gospođica Vidmer kaže, i onda
nismo mogle više čuti.
15
Mi smo pile kakao, a gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su pile pića, ali čak ni tada
minut ili dva činilo se kao da i ako smo bile u stanju da pričamo, to nije trajalo dugo.
Gospođica Vidmer je bila prva koja je shvatila da nikad nismo stigle do upoznavanja koje je
predložila gospođica Stivenson; kada smo sišle dole u kuhinju, ona je ispružila svoju ruku Eni
i rekla: „Ja sam Ketrin Vidmer, kao što ti je Liza verovatno rekla, a ovo je Izabel Stivenson.“
„Z-zdravo“, Eni je promucala. „Moje ime je Eni Kenjon. Ja-ja sam Lizina prijateljica.“
Gospođica Vidmer se slabo osmehnula i rekla „Nemoj kasti’ “, i onda smo se sve nasmejale.
Ponovo smo se smejale kada smo Eni i ja objasnile, pomalo samosvesno o dubokim
tiganjima. Ali posle toga, svi smo postali veoma ukočeni, Eni i ja krijući se iza naših šolja, a
gospođica Stivenson i gospođica Vidmer krijući se iza njihovih čaša. Gospođica Vidmer i Eni,
obe su pokušavale da pričaju, ali je gospođica Stivenson samo sedela tamo, ne baš
neprijateljski nastrojena, ali ne ni ljubazna, takođe, ni ja nisam mogla reći ni reči. Najzad,
posle oko deset minuta, gospođica Vidmer je rekla: „Vidite, pretpostavljam da smo sve suviše
uznemirene da napravimo reda u ovom noćas. Zašto vas dve ne odete kući za sada i dođete
nazat sutra, za ručak, možda.“ Gospođica Stivenson je bacila pogled na gospođicu Vidmer, i
ona je brzo nastavila: „Ili posle ručka-to bi bilo bolje. Recimo oko dva?“ Eni je pogledala u
mene i ja sam klimnula i onda je gospođica Vidmer nas otpratila uz stepenica do ulaznih
vrata.
„Razmestile smo krevet“, Eni je rekla stidljivo, stavljajući svoj blejzer ponovo na sebe.
„Mogle bi uzeti prekrivače da ih operemo za vas.“ „Sve je u redu“, rekla je gospođica
Vidmer, iako je izgledala pomalo preneražena. „Ali hvala vam.“ Osmehnula se, kao da je
pokušavala da nas uveri da će sve biti u redu, ali sam videla da joj se ruka tresla dok je
otvarala vrata, i ja sam požurila Eni napolje ispred mene. Otpratila sam Eni do podzemne, ali
smo obe bile isuviše uznemirene da bi razgovarale. Eni me je kratko zagrlila baš pre nego što
je prošla kroz vrata sa okretnim prolazom. „Volim te“, prošaputala je, „Da li ti je dovoljno da
istraješ?“ „Pokušavam“, kazala sam. Nisam sigurna da sam rekla „I ja tebe volim“ Eni, iako
znam da sam mislila to i znam da sam mislila to cele te noći kada nisam mogla zaspati.
Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su izgledale malo mirnije sledećeg dana, spolja u
svakom slučaju, ali Eni i ja smo obe bile nervozne. Gospođica Stivenson je došla do ulaznih
vrata u džinsu i košulji sa slikom preko rolke; njena kosa je bila uvezana pozadi, i bila je
tamo, bilo mi je drago da to vidim, četkica za zube u njenoj ruci.
„Zdravo“, rekla je, pomalo grubo, ali osmehujući se, i činila sa opuštenija i ličila je na sebe, u
najmanju ruku na sebe kakvu sam je ja znala. Spustila je četkicu za zube dole. „Uđite. Kah!“
dozivala je na stepenice. „Liza i Eni su.“ „Odmah dolazim“, gospođica Vidmer se odzvala
nazat, i gospođica Stivenson nas je povela u dnevnu sobu. Narandžasta mačka, koja je ležala

58
na urednoj gomili nedeljnih novina, skočila je u Enino krilo čim je ona sela; ona se sklupčala
tamo, predeći. „Sviđaš joj se“, primetila je gospođica Stivenson trapavo, skidajući njenu
naslikanu košulju i bacajući je u prednju sobu. „I ona se meni sviđa“, rekla je Eni, gladeći
mačku. Onda, gospođica Vidmer je sišla niz stepenice, u džinsu takođe, i ja sam ponovo
razmišljala o njiima kako su dve udobne stare cipele i pitala se da li ćemo Eni i ja ikad biti
takve.
„Pa“, kazala je gospođica Vidmer, sedajući na sofu. „Pretpostavljam da niko od nas ne zna
kako da počne.“ Osmehnula se. „ Čudno je, ali prva stvar koja mi pada na pamet je da pitam
kako ste spavali noćas?“ „Užasno“, rekla je Eni, takođe se smešeći. „Ti takođe, Liza, zar ne?“
Klimnula sam. „Pa“, rekla je gospođica Vidmer ponovo, „barem svi započinjemo jednako
iscrpljeni. Da li ste za neku kafu ili čaj ili nešto da nas podupre?“ Eni i ja smo obe rekle da, i
onda dok je gospođica Vidmer otišla dole u kuhinju, gospođica Stivenson je sedela tamo sa
nama nekoliko bolno tihih sekundi, i onda je ona takođe otišla niz stepenice. „Oh, Bože“,
kazala je Eni kada je otišla. „Ovo će biti užasno.“
Crna mačka je ušla u sobu, nežno mašući repom i pokušala da odgura svog brata sa Eninog
krila. Našla sam miša od mačije metvice ispod čajnog stočića i taman sam ga uzimala, kada su
se gospođica Stivenson i gospođica Vidmer vratile uz stepenice sa čajnim stvarima na
poslužavniku i velikim tanjirom kolačića koje niko od nas nije jeo.
„Šta“, pitala je gospođica Stivenson iznenada kada smo svaka uzela šolju čaja, „ste rekle
vašim roditeljima?“ „Ništa“, obe smo rekle u isto vreme. „Da li vaši roditelji znaju-um-o
vama?“ Pogledale smo jedna u drugu. „Ne zapravo“, rekla sam. „Mislim, nismo im rekli ili
tako nešto.“ „Povremeno dobijemo deranje što smo došle kući kasno ili što nismo zvale“,
kazala je Eni , „i Lizin otac je rekao par stvari o prijateljstvima i takvim stvarima, ali to je u
suštini sve.“ „Moraće da saznaju“ gospođica Vidmer je rekla nežno. „Barem tvoji će morati,
Liza. Gospođa Poindekster nema nameru da ćuti o ovome.“ „Bilo je pogrešno od vas da
koristite našu kuću na taj način“, gospođica Stivenson je rekla, spuštajući svoju šolju. „Znate
to, pretpostavljam. Ali-dobro, pretpostavljam da jedna od stvari koje sam se setila prošle noći,
uz Kahinu pomoć“, pogledala je na gospođicu Vidmer-„je baš to, koliko je teško da imaš
sedamnaest i da si zaljubljen, posebno kada si gej. Bila sam suviše ljuta prošle noći da bih
razmišljala veoma bistro, ali-dobro, mislim da bih trebala da vam kažem da uprkos svim
stvarima koje sam rekla o poverenju, gospođica Vidmer i ja bi mogle verovatno uraditi istu
stvar kada smo imale sedamnaest.“ „Posebno“, kazale je gospođica Vidmer, „ako bi imali
kuću na raspolaganju, što mi nismo imali.“
Enine oči su se srele sa mojima, i onda je ona pogledala u gospođicu Stivenson i gospođicu
Vidmer i rekla: „Vi-vi se mislim, znate jedna drugu toliko dugo?“ „Da“, rekla je gospođica
Stivenson, „ali to je neka druga priča. Bojim se da u ovom trenutku moramo da se borimo sa
tim šta će se sledeće desiti.“ Opipala je njene džepove, kao da nešto traži. Gospođica Vidmer
je pokazala na paklu cigareta kola je stajala na čajnom stočiću; gospođica Stivenson ih je
dohvatila i zapalila jednu.
„Kao što vidim“, rekla je, „imamo dva seta problema. Jedan je optužba koja će biti urađena
protiv vas dve, što u stvarimosti znači samo ti Liza, s obzirom de Eni nije u Fosteru. Zato je
bolje da što pre odlučiš šta da kažeš tvojim roditeljima. I takođe, mi imamo optužbu koja će
biti podignuta protiv nas-protiv Kah i mene.“
Razgovarale smo još jedan sat ili tako nešto, pričajući o tome i pokušavajući da pretpostavimo
šta će se desiti i takođe pokušavajući da nađemo najbolji način da se izborimo sa tim.
Pretpostavljam da je to pomoglo; učinilo je da se svi osećamo malo bolje, u svakom slučaju.
Ali to nije učinilo ikakvo stvarno dobro. Nakon što smo napustile Kobl Hil, Eni i ja smo otišle
do šetališta i koračale dok nije bilo vreme za Eni da ide kući.
„Mislim da bi trebala da kažeš tvojim roditeljima, Liza“, rekla je. „Znam“, rekla sam
nelagodno. „Ali kako? Mislim, šta da kažem? Seli Džerel i gospođica Bekster su uhvatile

59
mene i Eni kako vodimo ljubav u kući gospođice Stivenson i gospođice Vidmer kada smo mi
trebale da brinemo o njihovim mačkama?“ „Ako gurneš tvoje ruke i malo dublje u tvoje
džepove“, rekla je Eni mirno, iskoračavajući ispred mene i vukući ih napolje, „nećeš imati ni
jedan džep. Vidi“, rekla je, suočavajući se sa mnom, „nemam prava da kažem išta, zato što ne
postoji realan razlog do sada za mene da kažem svojim roditeljima, i mislim da ne
nameravam, uprkos onome što sam rekla pre. Ali...“ „Zašto ne?“ prekinula sam. „Baš zašto
ne?“ „Zato što mislim da bi ih to povredilo“, Eni je rekla. „Razmišljala sam o tome sada i
mislim da bi ih to povredilo.“ „Povrediće ih da znaju da me voliš“, rekla sam gorko, okrećući
moj sopstveni bol na nju. „Ne“, kazala je Eni, „moglo bi ih povrediti da znaju da sam gej.
Sviđaš im se, Liza, znaš to, nana te voli. I oni razumeju voljenje prijatelja. Ali oni ne bi
razumeli o tome da si gej; to jednostavno nije deo njihovog sveta.“ „Pa ćeš provesti tvoj ceo
život krijući se, povrh svega, zar ne? Čak i posle izgovaranja svega toga nazat u kući kada
smo pronašle knjige?“ Znala sam da sam kvarna, ali nisam mogla da se zaustavim. „Ne znam
o svom celom životu“, rekla je Eni besno. „Samo znam o ovome upravo sad. Upravo sad, ne
nameravam da im kažem. Ne vidim zašto to ne možeš da razumeš, jer izgledaš kao da ti ne
nameravaš da kažeš ni tvojim roditeljima, takođe.“ „Ali ti želiš da kažem“, rekla sam,
pokušavajući da se suzdržim vikanja-bilo je drugih ljudi na šetalištu, kao i obično; stariji
čovek je pogledao u nas ljubopitljivo, dok je prolazeći vukao noge po tlu. I onda sam ja rekla,
reči iznenađujući me i onda skoro isto tako brzo me ne iznenađujući: „Vidi, možda ne želim
da im kažem, dok nisam stvarno sigurna. Da sam gej, mislim.“ Za momenat Eni je buljila u
mene. „Možda je to i moj razlog“, rekla je. „Možda i ja nisam sigurna takođe.“
Stajale smo tamo, ne pomerajući se. „Liza“, rekla je Eni, „jedini razlog zbog kojeg sam rekla
da mislim da bi trebala da kažeš tvojim roditeljima je zato što će sav pakao da se oslobodi u
Fosteru i neko će im reći svejedno, tako da bi to mogla biti i ti. Ali to se stvarno mene ne tiče.
Posebno“, dodala je, „od kad odjednom niko od nas nije siguran.“ Okrenula se i odšetala,
brzo, prema Klerk ulici, kao da je hitala ka podzemnoj. Sve što sam mogla misliti tada je da
Eni odlazi od mene, ljuta, i da nisam mogla da podnesem to. Pogodilo me je to, da sam mogla
podneti verovatno sve na svetu, osim da ona ode, i ja sam trčala za njom i stavila moju ruku
na njeno rame da je zaustavim.
„Žao mi je“, rekla sam. „Eni-molim te. Žao mi je. Ti si moja ljubavnica, za ime Boga,
naravno da se tiče tebe. Bilo šta o meni tiče se tebe. Eni, ja-ja te volim; to je suludo, ali je to
jedina stvar za koju sam sigurna. Možda-dobro, možda druga, da sam gej, imajući tu-tu
etiketu, treba samo vremena da se navikne, ali, Eni ja tebe volim.“ Eni mi je dala nalik na
tankom osmehu i zagrlile smo jedna drugu tamo na šetalištu. „Nisam se navikla da imam
ljubavnicu još uvek“, prošaptala sam u njenu kosu. „Nisam navikla da neko drugi bude deo
mene na ovaj način.“ „Znam“, rekla je Eni. „Nisam ni ja.“ Osmehnula se i odgurnula me
malo, dodirujući moj nos sa vrhom njnog prsta. „To je drugi put u recimo dve sekunde, da si
me nazvala svojom ljubavnicom. I treći put u roku od dva dana. Sviđa mi se to.“ „Meni
takođe“, rekla sam. „To mora da nešto kazuje“, Eni je rekla. I onda smo šetale još malo, želeći
da se držimo za ruke, ali ne imajući hrabrosti, uprkos činjenici da smo upravo zagrlile jedna
drugu otvoreno ispred onog što se činilo kao pola Bruklina. Nikada nismo odlučile o mojim
roditeljima, i ja sam shvatila kad sam došla kući da im nisam mogla reći sa Čadom u okolini,
u svakom slučaju, ili nisam želela, a on je bio u blizini celo veče. Do vremena kada smo svi
odlazili u krevet i kada sam im mogla reći, ubedila sam sebe da bih mogla da sačekam i do
sledećeg dana, u stvari da vidim šta će gospođa Poindekster da uradi.
Nisam morala dugo da čekam. Čim sam zakoračila na ulazna vrata, gospođica Bekster mi je
mahnula sa njenog stola u kancelariji. Pokušala sam da se suočim sa njom, kao da nisam
imala čega da se stidim ili osećam neprijatno-ali nisam imala potrebe da se uznemiravam, zato
što ona nije ni pogledala u mene.

60
„Gospođa Poindekster želi da te vidi“, rekla je ukočeno u papire na njenom stolu. „Hvala
Vam“, rekla sam. Nije rekla: “Nema na čemu.“ Sigurno da nisam bila iznenađena da je
gospođa Poindekster želela da me vidi, iako nisam očekivala da će naći tako brzo vremena za
to. Takođe sam očekivala bes od nje, što nije bilo ono na šta sam naišla kada sam ušetala u
njenu ružnu braon kancelariju. Ponovo je nosila crno, ali ovog puta bez čipke. I bila je toliko
potonula u svojoj stolici-obično se držala čvrsto, stajući ili sedeći, da smo se Čad i ja šalili,
kako mora da je progutala lenjir, čim je narasla metar visine. Ali tog dana njena ramena su
bila povijena i njena glava je bila zaronjena u njene ruke, i nije pogledala gore kada sam ušla.
Stajala sam tamo minut, ne znajući šta da radim. Jedina stvar koja se pomerila u sobi, bila je
kazaljka za minute na zidnom časovniku. Najzad sam rekla: „Gospođo Poindekster? Želeli ste
da vidite...“
Njena ramena su se malo stresla, kao da je uzdisala iz nekog mesta duboko u njoj, i najzad je
pogledala gore. Bila sam tako šokirana, da sam sela bez da čekam nju da me pozove. Njene
oči su bile crvene oko ivica, kao da je plakala ili nije spavala i svaka bora na njenom
naboranom licu je bila dublja nego pre, kao da je neko prešao preko svake sa olovkom.
„Eliza“, rekla je veoma tiho, „Eliza, kako si mogla? Tvoji roditelji-škola! Oh“, zastenjala je,
„kako si mogla?“ „Gospođo Poindekster“, zastajkujući glupavo, „Ni-nisam imala nameru...“
Uzdahnula je opet, zvučnije ovaj put, odmahnula glavom, i dohvatila kutiju Klineksa na
njenom stolu, kako bi mogla da izduva nos. „Ne znam gde da počnem“, kazala je. „Ja
jednostavno ne znam gde da počnem. Ova škola te je hranila od kad si bila sićušno dete-
sićušno dete-kako si mogla da odeš tako u pogrešnom pravcu, kako možeš biti tako-tako
nezahvalna-ne mogu to da razumem, Eliza, jednostavno ne mogu da razumem!“
„Nezahvala?“ Rekla sam, zbunjena. „Gospođo Poindekster-ja-ja nisam nezahvalna. Foster je
učinio puno za mene ja-ja sam ga uvek volela. Nisam nezahvalna. Ne razumem šta to ima
veza sa-sa bilo čime.“
Gospođa Poindekster je spustila svoju glavu u svoje ruke ponovo i njena ramena su se tresla.
„Gospođo Poindekster, da li ste dobro?“ „Ne“, rekla je, njena glava je okidala, „Ne, naravno
da nisam dobro! Kako bih mogla biti, kada Foster nije dobro? Ti-ove nastavnice-baš kad...“
Stavila je svoje ruke ravno na sto, da bi kao sabrala sebe, i dovela svoj glas na niži, normalan
nivo ponovo.
„Eliza“, rekla je, „ti imaš sedamnaest godina, zar ne?“ Klimnula sam. „Dovoljno stara da
razlikuješ dobro od lošeg-u stvari, do sada, pokazala si razuman smisao za moral, uprkos tom
glupom incidentu prošle jeseni. Ovo bi te moglo iznenaditi ,ali“-ovde se osmehnula tužno-„ja
sam uvek nevoljno osećala divljenje za tvoj stav prema pravilu prijave. Prirodno...u mojoj
poziciji, nisam bila u stanju da te podržim u tome-i naravno nisam nikad bila u stanju da se
složim sa tvojim stavom, zato što me je iskustvo naučilo da većini mladih ljudi nije verovati.
Divila sam se tvom idealizmu, ipak. Ali sad, ti-ti...“ O Bože, mislila sam, zašto ona ne može
samo da se izviče na mene?
„Eliza“, rekla je, gledajući kroz prozor, „srela sam Henrija Poindekstera, mog dragog kasnije
supruga, kada sam imala sedamnaest. Da nije bilo zbog mog jakog religiskog odgoja i
njegovog, mi bi bili-dovoljno slabi da napravimo ozbiljnu grešku u roku od nekoliko meseci
posle našeg susreta. Da li ti razumeš o čemu govorim?“ Ponovo sam klimnula glavom,
iznenađena, pokušavajući da se ne smejem nervozno na ideju da je tamo bilo išta približno
strasti u gospođi Poindekster-čak i u ideji da ona ima sedamnaest godina. Onda sam shvatila
da nije mogla da me vidi, pa sam rekla: „Da.“ „Znači ti razumeš kakvu privlačnu snagu može
imati seks na mlade i osobe bez iskuastva. Ne razumem privlačnost“-najzad se okrenula i
pogledala me u celosti-„neprirodnog seksa, ali sam naravno upoznata sa zaljubljivanjem
mladih i sa mladalačkim eksperimentisanjem kao uvodu u normalnost. U tvom slučaju, da
samo sam znala za tvoje nerazumno i intenzivno vanškolsko druženje na vreme...“ Osetila
sam kako mi se celo telo steže. „Gospođo Poindekster“, kazala sam „to nije...“ Ona me je

61
presekla. „Eliza“, rekla je gotovo nežno, „moraću da te suspendujem, u očekivanju saslušanja
za izbacivanje, naravno. Znaš da ja imam ovlašćenje da delujem bez učeničkog saveta pod
vanrednim okolnostima, za koje, kada budeš smirenija, priznaćeš da jesu. Mislim da ćeš
razumeti da ako nije bilo zbog kampanje za prikupljanje priloga, bili bi u stanju da izađemo
na kraj sa ovim mnogo finije, ali, ako jedan šapat-jedan šapat-ovog skandala ode napolje van
ovih zidova...“ Njen glas je prepuko i zatvorila je oči na momenat, onda je povukla sebe na
gore i nastavila. „Javni skandal“, kazala je, „bi ne samo značio kraj Fosterove kampanje, nego
isto tako i kraj samog Fostera.“ Pogledala je u mene strogo, međutim, ja nisam znala šta da
kažem. „I naravno“, nastavila je, „moraš biti kažnjena za korišćenje nečijeg tuđeg doma-za
korišćenje nečijeg tuđeg doma kao-na taj način, bez obzira koliko mnogo ohrabrenja si možda
primila od vlasnika....“ „ali“, rekla sam, prestravljena, „ali gospođica Stivenson i gospođica
Vidmer nisu...“
Ona me je ignorisala. Ponovo je zatvorila oči i govorila brzo, kao da je recitovala napamet-
kao da je napisala reči i memorisala ih noć pre. „Ti shvataš“, rekla je mehanički, čak ne
pokazujući više ni bes, „da je nemoguće za tebe da nastaviš kao predsednik učeničkog saveta,
i da bi to bilo nerazumno i nezdravo, jednako za tebe kao i za druge učenike da se vratiš u
školu dok se ova stvar ne reši. Seli i Volt su zahtevali da ti budeš uklonjena sa svih
učestvovanja u učeničkom prikupljanju priloga...“
Reči su se zaglavile u mom grlu; bes, suze. Ona je podigla svoju ruku; njene oči su bile
otvorene sad. „S tim u vezi, molim te da odeš odmah do svog ormarića i spakuješ svoje knjige
i ostale stvari koje ti pripadaju; daćeš tekst tvog govora Seli, koja će ga prepraviti, ako je
potrebno i održati ga u petak na zboru, koji ti nećeš ni pod kojim uslovima pohađati. Biće
sastanak tutora o tvom isključenju i o tome kakve će se primedbe pojaviti u tvojoj knjižici-za,
zbog pravednosti prema studentima i profesorima na MIT-u, tvoje tendencije-ako su jasno
postavljene, u šta ne mogu verovati da jesu u nekom tako mladom, bi trebale biti znane. Zbog
pravičnosti prema sebi, takođe, ja se usuđujem da kažem da garantujem da ćeš biti
podstaknuta da dobiješ profesionalnu pomoć. Bićeš obaveštena o saslušanju tutora; možeš
prisustvovati i govoriti po svom sopstvenom nahođenju, i zato što je ovo tako ozbiljna stvar,
možeš dovesti branioca advokata, kao i, naravno, tvoje roditelje. Bord tutora će tada doneti
odluku specijalno o zabeleškama za MIT. Eliza“, kazala je, „ovo je uglavnom zbog tvog
sopstvenog dobra, kao i zbog Fosterovog. Ne očekujem da vidiš to sada, ili da vidiš da mi je
teško da postupam tako strogo. Ali nemam izbora, i jednom ćeš mi možda i zahvaljivati. Ja se
iskreno nadam, ne zato što želim zahvalnicu, nego zato što želim da mislim da ćeš ti biti-biti
izlečena, povratiti tvoj smisao morala, šta god je potrebno da te namesti na pravi put ponovo.“
Dohvatila je njen telefon; oh, Bože, pomislila sam, panično, trebala sam reći mami i tati
sinoć! „Sada zovem tvoje roditelje, iako me boli da učinim tako. Znam da je to moja dužnost,
i molim se da ti oni mogu pomoći. I da ti vidiš da je to moja namera da budem apsolutno
pravedna.“ Počela je da zove, i rekla: „Možeš ići“, ponovo ne gledajući me. Gospođica
Bekster je pogledala dok sam dolazila iz kancelarije gospođe Poindekster i prošla pored
centralne kancelarije. Kada je pogledala ponovo, primetila sam kroz moju tupost da su njene
usne se micale, kao da su se molile.
Eni, šta znači biti pravedan? Mislim da su pokušavali da mi pomognu u školi, mislim da je
čak i gospođa Poindekster mislila da mi pomaže, posebno mi pričajući o nemoralu. Ali šta je
stvarno nemoral? I šta stvarno znači-pomagati nekom? Pomagajući njima da budu kao svi
ostali, ili pomagajući njima da budu oni sami? I da li nemoral najviše ima veze sa
povređivanjem ljudi-da je Seli bušila uši drugih ljudi protiv njihove volje, to bi bio nemoral,
tako se meni čini, ali čineći to na način na koji je ona to uradila je samo ravno gluposti.
Kosristeći kuću gospođice Stivenson i gospođice Vidmer bez dozvole-to ih je povredilo i bilo
je nemoralno isto tako i neiskreno-ali-Liza je ustala, zgužvala je što je napisala do sada Eni-ali
je onda to ponovo ispravila i sakrila ga ispod fascikle na stolu. Ali, mislila je, gledajući opet

62
napolje na mokar sneg, ono za čega smo koristile kuću-da li je to takođe bilo nemoralno?
Govorila sam da, do sada, zbog nanete štete koju je to prouzrokovalo...
Pre nego što sam otišla kući to jutro, otišla sam dole u podrumski sprat da sredim svoj
ormarić. Srećom nije bilo mnogo dece slobodno u prvom delu. Ipak, bilo ih je par koji su se
dosađivali okolo tamo dole-uključujući i Volta. Pokušala sam da ga izbegnem, ali mi je on
dao nekako nepristojan osmeh, kao da, iako me nije želeo u kampanji, on me je sada računao
kao jednog od momaka; mogla sam skoro da zamislim kako me pita kakva je Eni bila u
krevetu. Onda, kada sam pomislila da me i par druge dece gleda podsmešljivo takođe, rekla
sam sebi da sam samo paranoična, da se Volt verovatno se osmehnuo samo zbog
nelagodnosti. Ali onda kada sam došla do mog ormarića i otvorila ga, papirić je ispao napolje,
koji je očigledno bio proturen kroz pukotinu. „Liza lezba“ je pisalo na njemu.
Nisam stigla do kuće do pola prepodneva, jer sam hodala šetalištem da bi odložila suočenje sa
mamom. Čim sam ušla na vrata, mogla sam da vidim da je plakala. Ali je ona stvarno bila
sjajna prema meni, bez pogovora. Pokušala je brzo da sabere svoj izraz ponovo, i stavila je
svoje ruke oko mene pravo sa vrata, bez da išta kaže, i držala me dugo vremena. Onda me je
uvukla unutra, sela nas obe na sofu, i rekla: „Dušo, dušo, biće to u redu. Jednog dana biće u
redu, veruj mi.“ Stavila sam moju glavu dole u njeno krilo i neko vreme ona je samo gladila
moju kosu. Ali je onda stavila njenu ruku ispod moje brade i nežno me podigla. „Liza“, rekla
je, „znam kako to izgleda da nemaš bliskih prijatelja i onda odjednom imaš jednog-to se
desilo i meni takođe, kada sam bila nešto mlađa nego ti. Njeno ime je bilo Džun i ona je bila
tako prelepa da sam morala da podsećam sebe da ne buljim u nju ponekad. Volele smo jedna
drugu veoma mnogo, na način kako se ti i Eni volite-možda ne toliko intenzivno ili toliko-
toliko isključivo, ali veoma mnogo. Bilo je to jedne noći...“ Mama je odvratila pogled,
pocrvenevši malo, onda je rekla stidljivo: „Bilo je to jedne noći kada smo Džun i ja spavale u
istom krevetu. Kod njene kuće, bilo je to. I mi-mi smo poljubile jedna drugu. I onda neko
vreme pretvarale da je jedna od nas dečko-dok nije postalo tako-tako smešno i tako smo se
zakikotale da smo prestale. Dušo, mnogo devojaka rade te stvari. Dečaci, takođe. Možda
dečaci više nego devojke. To ne znači ništa dok-pa, čini mi se da ne moram da crtam ikakve
slike, ti si skoro odrasla. Ali-ono što mislim da pokušavam da kažem je da osećanja-seksualna
osećanja-mogu biti sva pomešana u tvom dobu. To je normalno. I normalno je to da se
eksperimentiše...“
Nisam mogla da izdržim; znala sam da treba da odem ili da izbacim besne reči zbog kojih će
mi kasnije biti žao. Ona je to učinila nemogućim, nemogućim za mene da kažem istinu.
Nisam bila sigurna da želim u svakom slučaju, ali kako bih mogla i da mislim na to sada?
Naglo sam otrgla sebe od nje i otrčala u kupatilo, gde sam pustila hladnu vodu da teče dok
nije bila skoro led, i rasprskala je po mom licu ponovo i opet. Pokušala sam da razmišljam;
pokušala sam tako jako da mislim-ali tamo je bila samo jedna reč u mojoj glavi i ta reč je bila
„Eni.“
Kada sam se vratila u dnevnu sobu, mama je stajala kraj prozora gledajući napolje na mlado
lišće na drvetu ginka ispred prozora. „Vidi“, kazala je, pokazujući na malu sivu pticu kako
juri kroz grane. „Mislim da svija gnezdo.“ Okrenula se da se suoči sa mnom, i stavila svoje
ruke na moja ramena. „Liza“, kazala je, gledajući u moje oči, „želim da mi kažeš istinu, ne
zato što želim da zabadam nos, ali moram da znam. Ovo bi moglo biti veoma neprijatno-znaš
to. Ne možemo se boriti protiv toga sa lažima, dušo. Sad-da li ste ti i Eni-uradile išta više
nego što je uobičajeno-eksperimentisanje, znam, loša je reč, ali mislim da znaš na šta mislim.
Da li je bilo više od toga između vas dve-više nego što sam ti rekla da je bilo između mene i
Džun?“ Njene oči su bile tupe; bilo je straha u njima, takav starh i takav bol, a i takva ljubav
isto tako, da-nisam ponosna na to, nemam izgovora-lagala sam joj. „Ne, mama“, rekla sam,
pokušavajući da pogledam nazat u nju mirno. „Ne, nije bilo.“

63
Olakšanje na maminom licu je bilo gotovo fizičko. Nisam bila svesna da je izgledala starije
kada sam prvo ušla, ali sada je ličila na sebe ponovo. Čak se činila pomalo i raspoložena,
barem u poređenju sa ranijim, i gladila mi je rame, govoreći: „Pa, dobro onda. Sada, hajde da
pokušamo da pričamo o tome šta se stvarno dogodilo, i o tome zašto su gospođica Bekster i
Seli pogrešno protumačile šta god da je bilo što su one videle...“
Bila je dobra stvar u smislu da je tata došao ubrzo posle toga, zato što se nisam mogla
koncentrisati na mamina pitanja. Sve što sam mogla činiti je da govrim ponovo i opet u sebi:
Ti si joj lagala. Lagala si svojoj sopstvenoj majci po prvi put u životu. Lagala si...
Kada je tata ušao-mama ga je zvala u kancelariju, saznala sam kasnije, i on je stigao kući u
taksiju, ne čekajući čak ni na podzemnu-kada je ušao, njegovo lice je bilo sivo. Mama je
ustala sa sofe odmah-ja nisam mogla da se pomerim-i rekla: „U redu je, Džordže. Liza nije
sigurna zašto su se gospođica Bekster i Seli tako uzbudile, ali sve je to katastrofalna greška.
Pretpostavljam da su obe gospođica Bekster i gospođa Poindekster burno reagovale, posebno
gospođa Poindekster-ti znaš koliko je ona ostarila, i kampanja je tako...“ Ali sve što sam ja
mogla da vidim je da tata nije posvećivao uopšte pažnju tome; nije čak ni slušao to. Mama je
sela nazat na sofu pored mene i tata je gledao u mene, pravo u mene, sa njegovim iskrenim
braon očima i rekao: „Liza?“-i oh Bože, ja sam rekla: „Tata-mogu li ti doneti piće?“ „Ne
hvala“, rekao je, i otišao u kuhinju i sipao piće za njega i mamu. „Vidi“, tata je kazao, pažljivo
sedajući na veliku stolicu, „ovo je teško reći. Ne znam čak ni da pristupim ovome, ali ja-prvo
od svega, želim da znaš da ću ja biti uz, šta god ti odlučiš da radiš; Liza, ja ću te podržati, šta
god da je istina. Ti si moja ćerka-stalno to govorim sebi ponovo i opet u taksiju na putu za
kuću: Ona je moja ćerka, moja...“ „Džordž...“ mama je počela, ali ju je on ignorisao. „Ti si
moja ćerka“, rekao je ponovo. „Volim te. To je glavna stvar, ja-Liza, uvek.“ Slabo se
osmehnuo. „Bušenje ušiju i sve.“ Njegov osmeh se izgubio. „Ali moram da ti kažem, Liza-i
čak sam još manje rekao tvojoj majci o tome nego što sam rekao tebi, osim kad si bila kasnila-
da koliko god puno mi se sviđala tvoja prijateljica Eni i i koliko god cenio njen pevački glas-
koliko god sam pun ljubavi za nju, nisam bio slep za to koliko si ti jako za nju, koliko ste obe
jako...“ Moj stomak se osećao kao da se ledenice formiraju u njemu. „Džordž“, mama je rekla
ponovo-ona je uzela samo jedan mali gutljaj njenog pića: držala ga je kao da ga je zaboravila i
svakog momenta će joj ispasti iz ruku, neprimećeno. „Džordže, mladalačka prijateljstva su
takva-jaka-divna.“ On je stavila njenu ruku oko mene. „Nemoj pokvariti to, nemoj. Ovo je
grozno za Lizu, za sve nas, mora da je grozno za jadnu Eni takođe. I pomisli na gospođicu
Stivenson i gospođicu Vidmer.“ „Da“, rekao je moj otac namrgodivši se, „pomisliti na
gospođicu Stivenson i gospodicu Vidmer.“ Samo je mama izgledala iznenađeno, ledenice u
mom stomaku su se proširile lagano na ostatak moga tela. „Oduvek sam se pitao o te dve“,
tata je rekao.Onda je tresnuo svoje piće.
„Oh, vidi“, rekao je, „kakva je razlika, ako su dvoje učitelja u Foseru lezbejke? Te dve su
prokleto dobri učitelji i dobri ljudi, takođe, koliko ja znam, gospođica Vidmer pogotovo-vidi
kakve je pesme napisao Čad ove godine, pogledaj kako je Liza iznenada postala dobra u
engleskom. Do đavola sa svim drugim, baš me briga za njihove privatne živote, za bilo čije, u
najmanju ruku...“ Pokupio je ponovo svoje piće i uzeo veliki gutljaj. „Liza, prokleto neka je,
uvek sam mislio da sam-pa, u redu sa stvarima kao što je homoseksualnost. Ali sada kad sam
saznao da bi moja sopstvena ćerka mogla biti...“ „Ona nije, rekla mi je da su ona i Eni samo
prijateljice“, mama je insistirala. Želela sam da kažem tati tada, želela sam tako jako da mu
kažem da sam već formirala reči. I da nisam već lagala majci, da smo bili sami tada, mislim
da bih mu rekla.
„Liza“, rekao je moj otac, „rekao sam ti da ću te podržati i hoću. I upravo sada mogu da vidim
da smo svi isuviše uznemireni da bi više razgovarali o ovome posebno, pa za minut ili dva
povešću tebe, tvoju mamu i sebe na ručak. Ali, dušo, znam da nije moderno da kažem ovo,
ali-pa, možda je to samo to što volim tvoju majku toliko puno i tebe i Čada toliko da moram

64
da ti kažem da nikad nisam mislio da gej ljudi mogu da budu veoma srećni-bez dece, zbog
jedne stvari, bez pravog porodičnog života. Dušo, ti ćeš verovatno biti veoma dobar arhitekta-
ali želim da budeš srećna i u drugom pogledu takođe, kao što je tvoja majka-da imaš muža i
decu. Ja znam da ti možeš oboje...“
Ja jesam srećna, pokušala sam da mu kažem sa svojim očima. Ja sam srećna sa Eni; ona i moj
posao su sve što mi je ikad trebao; ona je srećna isto-obe smo bile dok se ovo nije desilo...
Imali smo dug, veliki ručak, pokušavajući da budemo veseli i pričajući o svemu osim o tome
šta se dogodilo. Onda me je moja majka odvela u šoping, govoreći da bi takođe mogli da
iskoristimo vreme da počnemo kupovati za MIT. Ali stvarno, mislim da me je odvela tako da
bi tata bio jedini tamo kada Čad dođe kući iz škole. Na putu za kuću, mama i ja smo svratile
do ribarnice i ona mi je kupila sabljarku, koju ja volim, i kuvala mi je sve moje omiljene
stvari te večeri, kao da mi je bio rođendan. Ali to je bio napet obrok bez obzira, sa Čadom koji
je govorio samo kad je neko drugi pričao sa njim-on nije hteo da se sretne sa mojim očima,
čak i kada smo on i ja pričali, što nije bilo često. Posle večere sam zvala Seli. Nisam znala
otprilike šta ću da kažem-nešto kao; žao mi je što je došlo do tebe na način na koji je došlo.
Ali mi je ona prekinula vezu. Kasnije te večeri, kada je Eni zvala, bila sam toliko potresena da
sve što sam mogla raditi preko telefona sa njom je plakati. Tako da je ona zvala nazat kasnije i
pričala sa mamom, koja je rekla, da, ja ću biti u redu, i svi smo prošli kroz to i takve stvari.
Pretpostavljam da nije bilo prilično ohrabrujuće.
Sledeće jutro, kada sam se probudila, sunce je sijalo unutra ispod mog prozorskog zastora, i
na sekundu, sve je bilo u redu. Sanjala sam divan san o tome da živim sa Eni-i kada sam se
probudila, mislim da sam stvarno očekivala da vidim nju pored mene. Ali, naravno, ona nije
bila tamo. Onda mi se sve vratilo ponovo-Selino šokirano lice, Čadovo, mamino, tatino-i bilo
je kao da je vazduh bio težak, pritiskajući me i čineći da se teško diše. Pokušala sam da
zamislim kako bi izgledalo kada bi ljudi uvek reagovali na Eni i mene na taj način-bivajući
povređeni od nas, ili sažaljevajući nas, brinući za nas, ili osećajući pretnju-čak i smejući nam
se. Nije imalo nikakvog smisla i bilo je nepravedno, ali takođe je bilo i užasno. Mogla sam da
čujem mamu kako se kreće unaokolo po stanu i nisam želela da je vidim, pa sam samo ležala
u krevetu neko vreme, gledajući sunce kako svetluca pod zastorom i pokušavajući da ne
razmišljam više. Ali onda sam se setila da još uvek moram da dam Seli moj govor, pa sam
ustala i obukla se, želeći da završim sa tim što je pre moguće. Pre nego što sam čak i došla do
Seli-odlučila sam da je čekam ispred škole-prošla sam pored dva đaka nižih razreda ispred
glavne zgrade, i jedan od njih je govorio nešto kao: „Radije bih imao gospođicu Vidmer bilo
koji dan, nego isušenu staru zamenu.“ Drugi je rekao: „Da. Ali ona koju imaju da predaje
umetnost-nije toliko loša. Mislim, barem je mlada.“ Nisam čula mnog više; ili sam se
isključila ili su oni prestali pričati.
Naravno, rekla sam sebi, kako sam ja suspendovana, gospođica Vidmer i gospođica Stivenson
su takođe morale biti suspendovane. Ako ja imam saslušanje, takođe će i one verovatno. Onda
je naišla Seli. Smešno je, sećam se u osnovnim konturama, recimo, Seli i ja kao senke figura,
suočavajući se jedna sa drugom na stepenicama. Rekla sam „Zdravo“, ili nešto jednako
suzdržano; ali je Seli samo buljila u mene, pa sam rekla, ukočeno: „Evo govora. Žao mi je što
sam ga zaboravila juče. Pomoći ću ti da ga prepraviš, ako želiš.“ Bilo je kao da me nije čula.
Još uvek je buljila u mene, odmahujući glavom i ignorišući moj govor, koji sam ja još uvek
pružala njoj.
„Kako si mogla?“ rekla je veoma tiho. „Kako si mogla-sa devojkom? Ja skroz ne mogu da
verujem... mislim, zamisli da je neko drugi saznao, neko izvan. Volt je rekao da bi to moglo
ubiti kampanju. Ljudi bi trebali da kontrolišu sebe, ako oni-ako se oni tako osećaju. To je-to je
tako odvratno.“
Opet sam želela da joj kažem da mi je bilo žao što se tako uznemirila, ali sada sam bila
isuviše ljuta. „To nema nikakve veze sa tobom Seli“, čula sam sebe kako govorim. „Ne treba

65
da budeš zgađena.“ Ali je ona još uvek odmahivala glavom. „Oh da, to ima veze sa mnom.“,
kazala je, „sve što osoba čini ima uticaja na druge. Sve. Pogledaj bušenje ušiju.“ Pokušala
sam da joj kažem da su te dve stvari bile različite, da bušenje ušiju nije isto što i voleti
nekoga, i da je ona pravila sve pogrešne veze. Ali kako sam gurnula moj govor u njene ruke,
ona je rekla: „Voljenje! Pohota, misliš. Čitaj svoju Bibliju Liza. Gospođica Bekster mi je
pokazala da je to čak spomenuto tano. Čitaj Levitski zakonik, čitaj Poslanicu rimljanima 26.“
Ne znam šta sam onda rekla. Možda nisam rekla ništa. Nisam sigurna da sam bila u stanju da
mislim više. Sećam se, ipak, da sam otišla kući i čitala Levitski zakonik i Poslanicu
rimljanima i ponovo zaplakala.
16
Jedna od najgorih stvari koja se desila u toj prvoj nedelji je da je gospođa Poindekster
ispitivala Čada. Posle škole u sredu, Čad nije razgovarao sa mnom; činilo se da me izbegava, i
nisam imala ideju zašto. Nije pričao puno ni za večerom, ali posle, kada su mama i tata gledali
Tv, došao je u moju sobu, zalupio vrata i bez da sedne ili da me pogleda rekao da ga je
gospođa Poindekster zvala u njenu kancelariju to jutro. Rekao je da ga je ispitivala u ne
mnogo fino uvijenim terminima o meni i Eni i drugim devojkama-da li sam imala više
drugarica nego drugova, da li me je ikad video da dodirujem devojku, posebno Eni-i takve
stvari. I još uvek ne srećući se sa mojim očima, on mi je rekao da je kazao: „Ne“ na sva
pitanja o devojkama i „Ne znam“ na ona o momcima; drugim rečima, davao je sve od sebe da
sačuva moju kožu bez da u stvari laže. Ni jedno od nas nije reklo mnogo nakon toga, ali me je
on najzad pogledao, uplašen i povređen i osramoćen i pun pitanja, i sećam se da sam
razmišljala: Ovo je moj mali brat ispred mene, dete koje mi je uvek verovalo i znala sam da
nisam mogla da lažem njemu na način na koji sam morala mami i tati. Rekao je: „Liza, ja ću
nastaviti da govorim iste stvari gospođi Poindekster, ali video sam tebe i Eni da se držite za
ruke jednom, i ti si sigurno provele puno vremena sa njom u kući gospođice Stivenson i
gospođice Vidmer. Da li je to istina?“ Tako sam ja rekla „Da“, i onda sam pokušala da
objasnim. Nakon što sam završila, bio je tih dugo vremena, i onda je upitao: „Da li ti misliš da
moraš da budeš takva?“ Onda je bio red na mene da zaćutim, ali posle minute sam rekla:
„Mislim da ja jesam takva.“ Čad je klimnuo glavom tužno, ali ni u kom smislu na neki
nipodaštavajući način, i onda me je zagrlio i otišao.
Kasnije te noći, čula sam ga kako plače u svojoj sobi. I onda je tamo bila Eni-bol koji sam
videla na njenom licu. Nikad nije pričala o tome. Sećam se da je izašla ranije iz škole i došla
dole u Bruklin popodne tog dana kad sam videla Seli na stepenicama, čak ni pozivajući prvo,
zato što se plašila da ću joj reći da ne dolazi. Mama je otišla u radnju, i kada sam otvorila
vrata i videla da Eni stoji tamo, sve što sam mogla da uradim je da se prilepim uz nju,
posebno čim sam videla njene oči i shvatila da je bol još uvek bio tamo. Nisam želela da
razmišljam o tome šta je to učinilo njoj da gospođica Bekster odšprinta gore na stepenice i
nađe je na način kako ju je našla, da Seli i gospođica Bekster stoje tamo gledajući na nju kao
da su mislili da je kurva.
„Liza, Liza“, rekla je, gladeći moju kosu, „da li si dobro?“ „Mislim da jesam“, rekla sam.
„Eni, da li si ti dobro?“ „Niko za sigurno ne zna da sam gej osim tebe i gospođice Stivenson i
gospođice Vidmer“, rekla je tiho, dodirujući mi lice. „Ja čak ne računam Seli i gospođicu
Bekster. Niko ništa ne radi meni. Možda bih trebala reći mojim roditeljima-poželim kad bih
makar mogla da podelim ovo sa tobom.“ „Drago mi je da ne možeš“, rekla sam. „I drago mi
je što nisi rekla svojim roditeljima.“ „Liza, ne dozvoli da to napravi ikakvu razliku. Neće, zar
ne? Sa nama, mislim?“ „Naravno da neće“, rekla sam joj. Ali sam grešila. Šest meseci ne
pisanja-to je bila razlika. I tako sam lagala Eni. Povrh svega drugog. Lagala sam takođe Eni.
U petak uveče, baš kada je bilo vreme, kada je trebao da bude održan zbor u Fosteru, mama
me je praktično izvukla iz kuće do Bruklinskog muzeja. Ne bih vam mogla reći jednu stvar
koju smo videle. Nije bilo da sam više toliko mnogo marila za zbor, nisam, u svakom slučaju

66
ne puno. Ali sam marila za moj govor. Iako sam čak bila nervozna da ga držim, radila sam na
njemu sa Eni, i tako da je delimično bio i njen. „Govor je bio u redu, Liza“, Čad je rekao kada
smo mama i ja stigle kući oko šest i trideset. „Seli nije bila tako dobra kao što bi ti bila, ali je
bio u redu. Dva čoveka iz novina su bila tamo, i jedan od njih je rekao da misli da je to bio
dobar govor. Trebalo bi da prikupi mnogo novca, rekao je gospođi Poindekster. Ne mislim
čak da ga je Seli mnogo promenula.“ Posle toga što sam mu zahvalila, utrčala sam u svoju
sobu i zalupila vrata.
U subotu sam dobila pismo od gospođe Poindekster saopštavajući mi da će saslušanje tutora
biti sledećeg utorka uveče, dvadesetsedmog aprila.
Ponekad pomislim da je saslušanje tutora bilo gore nego kada je gospođica Bekster
umarširala, ponekad nisam sigurna. Soba za sastanke je izgledala drugačije tog utorka uveče
sa tutorima unutra-možda zato što je bila noć. Saslušanje je moralo da bude tada, zato što je
većina tutora imala posao tokom dana. Jedini ljudi koje sam već znala bili su gospođa
Poindekster, gospođica Bekster i naravno gospođica Stivenson i gospođica Vidmer. One su
imale advokata sa njima, visoka žena u sivoj haljini sa brošem ptice na okovratniku. Ne znam
zašto sam primetila taj broš, ali sam istrajavala u zurenju u njega skoro sve vreme koje smo
mi-moji roditelji i ja-čekali da uđemo. Moji roditelji nisu doveli advokata. Mislim da ih je bilo
sramota da ga dovedu. Mama je rekla da misli da nam ne treba, zato što nakon svega, ja nisam
uradila ništa, zar ne? Tata je samo pogledao u stranu kada je rekla to. Posle saslušanja, rekao
je da će nabaviti advokata, ako me tutori izbace ili odluče da stave bilo šta u moju knjižicu.
Želela sam da odšetam i porazgovaram sa gospođicom Stivenson i gospođicom Vidmer dok
smo svi čekali da uđemo, ali me tata nije hteo da pusti. On se izvinuo, ali je rekao da to ne bi
bila dobra ideja. Ipak su se oboje, i on i mama osmehnuli gospođici Stivenson i gospođici
Vidmer, i onda smo se svi muvali sputano po holu, čekajući.
Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer i njihov advokat su sedeli na drvenoj klupi.
Gospođa Poindekser i gospođica Bekster su bile već unutra. Cela stvar je bila kao osećaj kako
je biti uhvaćen u živi pesak, kada znaš da nećeš biti u stanju da se izvučeš, posebno ako se
boriš. Takođe sam se osećala kao da sam gledala svoj sopstveni san. Bila sam tamo na
saslušanju, ali takođe i nisam bila tamo, govorila sam stvari, čula sam šta su drugi ljudi
govorili, ali kao sa velike distance. Jedina stvar koja se činila potpuno stvarna meni je jedna
misao koja nije htala da napusti moj um: Eni i ja smo oni, zbog kojih oni sede okolo ovde kao
ljudi od kartona, sudeći, to smo Eni i ja. I šta smo mi uradile što su oni mislili da je pogrešno,
kada sve razgolitiš, je bilo da smo se zaljubile.
„Spremni“, moj otac je rekao, ulazeći u salu za sastanke između moje majke i mene kada smo
prozvani. Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su krenule da nas slede, ali žena koja je
prozvala moje roditelje i mene im je mahnula da se vrate na svoja mesta. Mora da sam
izgledala prilično skromno, ulazeći tamo sa mojim roditeljima, znam da sam bila uplašenija
nego ikad u svom životu. Mama me je naterala da nosim suknju, i pokušala da namesti moju
kosu da ostane na mestu, tako što me je naterala da koristim učvršćivač, koji nikad nisam
ranije koristila, tako da nisam ni mirisala na sebe, u najmanju ruku, moja kosa nije. Gospođica
Stivenson i gospođica Vidmer su takođe nosile suknje, ali su barem činile to većinom
vremena-suknje, u svakom slučaju. Ali mi je palo na pamet da je to bilo kao da smo sve tri od
nas pokušavale da kažemo: „ Vidite-mi smo žene. Mi nosimo suknje.“ Oh Bože, kako
besmisleno! Kako smo ulazili, dodirnula sam Enin prsten za sreću, i pokušavala da se setim
reči „Inviktus.“
Prva osoba koju sam primetila, bila je gospođica Bekster. Ona je sedela tamo, izgledajući
veoma zvanična, nadležna i ispravna, kao da je upravo bila proglašena svetcem. Bila je uz
kraj jedne strane istog dugačkog stala, gde su svi sedeli na sastanku učeničkog saveta. Tutori
su sedeli sa obe strane stola, takođe izgledajući veoma zvanični, ali ne tako sveti, i tamo je
bila prazna stolica za mene preko puta gospođice Bekster i stolice za mamu i tatu iza moje.

67
Sećam se da je Seli šaputala prošle jeseni u istoj sobi, „To ti je kao porota ne TV-u“, i ovaj
put je izgledalo još sličnije tome, „Inkvizicija“, Eni je to nazvala kasnije. Gospođa
Poindekster, sa žutim notesom, je sedela ispod portreta Letiše Foster, na pročelju stola.
Gospođica Bekster je sedela pored nje, ali sa strane, na desnom uglu od nje. Na drugom kraju
stola, suprotno od gospođe Poindekster, sedeo je debeo čovek, srebrne kose, sa naočarama
koje su mu čvrsto prijanjale, na način da su utonule u njegovo lice. Njegovo ime, rekao mi je,
je bilo gospodin Tarner, i on je bio glavni u bordu tutora. Znam da je tamo bila gospođica
Foster, koja je bila daleki rođak Letiše. Gospođica Foster je bila veoma stara i nije rekla ništa;
nisam bila sigurna da je mogla čak i da čuje. Bila je tamo žena sa crvenkastom kosom i
upalim licem-najmlađa od njih, pretpostavljam, iako je ona izgledala srednjih godina. Ona je
bila jedina koja mi se osmehnula, kada sam ušla. Sledeći do nje, bio je muškarac u zelenoj
somotskoj sportskoj jakni i rolci. Bili su tamo još jedan ili dvojica, ali su se oni izgubili u
izmaglici.
Onda je to počelo. Gospodin Tarner je pitao gospođicu Bekster da kaže svojim rečima šta je
videla i rekao mi da pažljivo slušam. Ona je rekla nešto kao: „Da, naravno, ali-oh, dragi-da li
shvatate koliko je teško da se priča o takvim stvarima“, i crvenokosa žena je rekla, delimično
suvo: „Koliko se sećam Vi ste onaj ko je podneo originalnu žalbu uz gospođu Poindekster“,
što me je učinilo da mi se odmah svidi. Onda, dok je gospođa Poindekster stavljala njene
naočare i pogledala u njene zabeleške, gospođica Bekster- gospođica Bekster sa maramicom
iz rukava, gospođica Bekster koja je uvek išla okolo govoreći da bi čovek trebao da misli o
svakom najbolje, gospođica Bekster, koja je rekla da postoje sve vrste i da nas je Bog sve
stvorio-gospođica Bekster je dala ovaj neverovatno zlokoban izveštaj o tome šta je videla.
Bilo je strašno. Napravila nas je da izgledamo kao monstrumi, ne kao dvoje zaljubljnih ljudi.
To je bila najgora stvar, sledeća stvar koju nikad neću biti u stanju da zaboravim, iako želim.
Bilo je to, kao da je svako pretpostavljao da ljubav nije imala ništa u vezi sa ovim, da je to bio
samo „predavanje čulnim apetitima“-mislim da je gospođica Bekster u stvari koristila te reči.
Gospođica Bekster je takođe rekla da sam ja bila polugola kada sam došla do vrata, i da je Eni
„panično jurila kao da je kriva“ iz sobe, „noseći na sebi ništa drugo nego crveno crnu
košulju“-njen blejzer, koji je, naravno bio njoj velik kao kaput.
„Šta ste još videli?“ gospodin Tarner je pitao; gospođa Poindekster se smešila na gospođicu
Bekster preko vrha svojih naočara. „Pa“, rekla je gospođica Bekster, „naravno da sam osećala
da moram sprovesti istragu, zbog moje dugo-postojeće sumlje o ove dve starije žene. Bilo mi
je žao da to uradim-ali naravno nisam imala izbora. Nisam imala pojma da li bi tamo mogle
biti druge-mlade osobe sli-sličnih uverenja negde-pa sam otišla na sprat. Moram reći da je
mesto bilo kao u klanici.“ „Klanica“, shvatila sam, zbog kišobrana i dubokih tiganja. I deo
mene je želeo da se smeje na tu apsurdnu rečenicu- „Osobe sličnih uverenja“; to je zvučalo
jednako apsurdno kao „osobe jevrejskih uverenja“; „ja sam od lezbejskog uverenja.“ Ali to
nije bilo zabavno. Čak kasnije, kada sam pokušala da kažem Eni o tome, nije bilo.
„Gospođice Bekster, molim Vas ograničite Vaše primedbe na to šta ste videli uključujući
samo dve mlade žene“, gospodin Tarner je rekao, što je, mislila sam prilično fer. Gospođa
Poindekster se povila i prošaptala gospođici Bekster, pokazujući nešto u svoj notes.
Gospođica Bekster je zapela malo kako je govorila, „Pa, one-Liza-kada je otvorila vrata-
izgledala je veoma uzbuđena. Ona je stiskala svoju bluzu oko njenih-njenih prsa, i bilo je
jasno da nema ništa ispod, i ona je crvanela. Onda je kasnije stalno gledala u drugu devojku-
kako beše njeno ime?“ Gospođa Poindekster je skinula svoje naočare i gledala pravo u mene,
i iznenada nije bilo ni kapi pljuvačke u mojim ustima. Već sam obećala sebi da neću
spominjati Enino ime, na osnovu toga da bord tutora nema ništa sa njom, i mama i tata su se
oboje složili sa mnom, Tata se pognuo napred, ali je žena sa crvenom kosom brzo rekla:
„Druga devojka nas ne brine, s obzirom da ona nije Fosterov učenik.“

68
„Pa“, rekla je gospođica Bekster, „stalno je gledala u nju, Liza je gledala, i jadna mala Seli
Džerel je rekla nešto kao: „O Bože moj“, za šta je ja sigurno ne krivim-mislim, kakav očajan
šok mora da je to bio, posebno što su ona i Liza prijateljice i pošto je Seli već duboko i
ozbiljno u vezi sa mladićem...“ „Gospođice Bekster“, rekao je gospodin Tarner umorno,
„molim Vas, držite se onoga što se stvarno desilo, ne šta ste Vi mislili o tome, ili što je neko
drugi mislio o tome.“ Gospođica Bekster je izgledala uvređeno.
„Eliza je trčala na stepenice“, rekla je ona, pišteći pomalo sad, „i na silu pokušavala da me
zadrži od idenja dalje, što me je naravno uverilo da se još nešto dešava.“
Skoro sam skočila iz moje stolice, ali tata je stavio njegovu ruku na moje rame. „Doći će red
na tebe, Liza“, prošaputao je. „Opusti se.“ Gospođica Bekster je nastavila. „Ali pošto sam
naravno osećala da je moja dužnost da-da razotkrijem ove žene jednom i zauvek za ono šta
su-naravno u tom momentu sam samo sumljala-nastavila sam i-i, pa, ostatak ima više veze sa
ženama, nego da devojkama, iako kako neko može da naziva ljudima kao te žene, sigurna sam
da ne znam.“ Gospođica Bekster je sela nazat, ne osmehujući se, ali delujući pobožno, kao da
se osećala sigurnom da niko ne bi mogao da se ne složi sa njom. Gospodin Tarner je izgledao
zgađen, uz sve to, a žena sa crvenom kosom je izgledala kao da je gospođica Bekster bila
nešto što je želela da zgazi pod svojom petom. Gospođa Poindekster se smešila zlobno.
„Volela bih da dodam“, kazala je, „da sam zahvalna gospođici Bekster za imanje hrabrosti da
iznese ovu celu žalbenu materiju ka mojoj pažnji. Ja, naravno nisam oklevala...“
Čovek u somotskoj jakni se nagao napred, njegova olovka se zadrzažala na žutom notesu,
„Gospođice Bekster“, rekao je on, ignoorišući gospođu Poindekster, „da li sam u pravu
zaključujući da ste Vi bili mnogo više zabrinuti sve vreme za žene, nego za devojke? O
potvrdi Vaših“- konsultovao je notes-„Vaših „dugo-postojećih sumlji“ u vezi dve
nastavnice?“ Gospodin Tarner je izgladao kao da mu je malo neprijatno, ali nije rekao ništa.
„Rekla sam Vam“, kazala je gospođica Bekster, „da sam bila uznemirena godinama od mog
osećaja da nije sve kako bi trebalo biti između te dve žene, i da tamo postoji tu-tužna,
neprirodna veza između njih. Ako su dve mlade devojke, jedna od njih Fosterova, bile-pa-bile
nemoralne...“ Ovde sam skoro ponovo skočila. „...u njihovoj kući, i ako sam u stvari videla
jednu kako trči polu gola iz spavaće sobe, mogla sam jedino da zaključim da je tamo bilo više
mladih ljudi, možda Fosterovih đaka, takođe koristeći kuću razvratno, sa, morala sam da
verujem, dozvolom gospođice Stivenson i gospođice Vidmer. Osećala sam da je moja dužnost
da razjasnim tu suštinu.“ Gospođa Poindekster je klimnula odlučno. Crvenokosa žena je nešto
progunđala nešto sarkastično, koje je zvučalo kao: „prilična orgija“, ali nisam apsolutno
sigurna da je to ono što je rekla. „I kada sam otišla gore“, kazala je gospođica Bekster, „našla
sam eh-krevet neobjašnjivo u haosu, i u isto vreme sam se zadesilo da vidim knjige koje sam
spomenula u–eh-žalbi-uzašne sramotne knjige...“ „Gospođice Bekster“, rekla je crvenokosa
žena, „da li ste u stvari videli dve devojke kako dodiruju jedna drugu na seksualni način?“
„Pa“, rekla je gospođica Bekster , „one su stajale tamo držeći se za ruke, dok sam ja bila...“
„Rekla sam na seksualni način. Na neskriven, nepogrešivo seksualan način. Držeći se za ruke,
naročito pod stresom, meni se ne čini posebno značajno.“ „Pa“, kazala je gospođica Bekster,
gledajući u nelagodnosti u gospođu Poindekster, „pa, na-eh-taj način, neskriveno, možda ne,
ali naposletku, bilo je čisto ko suza da su one bile u tome. Kao što sam rekla, krevet je bio
zgužvan, i tamo su bile...“ „Shvatam“, rekla je crvenokosa žena. „Hvala Vam.“ „Da li ima još
pitanja za gospođicu Bekster?“, pitao je gospodin Tarner, gledajući unaokolo na članove
borda.
„Želela bih samo da podsetim bord“, kazala je gospođa Poindekster arogantno-nije ni jednom
pogledala u mene ili moje roditelje-„da je gospođica Bekster zaposlena u ovoj školi deset
godina, i da je njena reputacija besprekorna.“ „Gospođica Stivenson i gospođica Vidmer su
obe bile u školi petnaest godina, jesam li u pravu?“ pitala je crvenokosa žena. „Gospođica
Stivenson i gospođica Vidmer“, rekla je gospođa Poindekster, „posebno gospođica Stivenson,

69
je postala sve više popustljiva kako su godine prolazile. U stvari, gospođica Stivenson...“
„Molim Vas“, rekao je gospodin Tarner, „ne diskutujemo o učiteljima sad.“ Onda se okrenuo
meni, i pretpostavljam, tik u uglu njegovih usana je bio njegov pokušaj za osmeh podrške.
„Eliza“, rekao je-i ja sam osećala da mi je stomak skoro ispao napolje. „Nepobediva duša“,
pokušala sam da kažem sebi; „krvava, ali nepognuta“, i dodirnula sam Enin prsten ponovo i
udahula duboko da bi postala smirenija-ali ništa od toga nije stvarno pomoglo. „Liza, radije.
Hvala ti za tvoj dolazak. Znam da će ovo biti teško za tebe, i vrlo verovatno sramotno. Moram
da ti kažem, kako god, da bi mi više voleli da ti govoriš umesto tvojih roditelja-naravno, oni ti
mogu pomagati-i ako u bilo koji čas vas troje osećate da ne možete da nastavite bez saveta, mi
ćemo odložiti do vremena kada isti dobijete.“ Bila sam malo zbunjena, najviše zato što sam
bila tako nervozna, i pretpostvljam da je tata sigurno osetio to, zato što se pomerio u svojoj
stolici pored moje i rekao: „Mogu li ja da objasnim mojoj ćerci, gospodine, da ste Vi mislili
da ako ona želi advokata ili ako mi želimo, saslušanje može biti prekinuto dok ne dobijemo
jednog?“
Gospodin Tarner se jeste osmehnuo tada i rekao: „Naravno, gospodine Vintrop, i ja Vam
zahvaljujem za činjenje toga sa takvom efikasnošću. Trebao bih da koristim-eh-jednostavniji
jezik.“ Naravno, onda sam se osećala kao tupavac, što uopšte nije pomoglo. „Liza“, rekla je
crvenokosa žena, „najviše želimo tvoju verziju onoga šta se dogodilo kada je gospođica
Bekster kucala na vrata. Da li nam možeš ispričati?“ Nisam znala prvo šta da kažem, pa sam
oblizala usne i pročistila grlo i uradila sam sve stvari koje ljudi rade kada kradu na vremenu.
Nisam želela više da lažem, ali nisam želela ni da im kažem sve. Ali sam najzad shvatila da
me ona nije pitala o tome šta se desilo pre nego što je gospođica Bekster došla, pa sam se
malo opustila. Rekla sam im da je to bilo manje više na način kako je gospođica Bekster
rekla, osim da je ona krenula da ide na stepenice, pre nego što je videla Eni i da nisam mislila
da sam je „namerno sprečavala“ od činjenja tog, iako sam pokušala da je zaustavim, ali što
sam više pričala, više sam shvatala da je očigledno da sam puno toga iznosila napolje-i takođe
sam sve više osećala da šta god rekla, neće napraviti mnogo razlike svakako. Bilo je to ono šta
smo mi, protiv čega su bile gospođa Poindekster i gospođica Bekster, koliko i to šta smo
učinile. Čim sam to shvatila, mislila sam da je sve gotovo. „Liza“, gospodin Tarner je rekao
taktično, „gospođica Bekster je spomenula da si se ti činila-eh-ne poprilično obučena. Da li je
to tako?“ „Pa“, počela sam; mogla sam da osetim da moje lice postaje crveno. „Da, recimo.
Ali...“ „Šta si imala obučeno, dušo?“ crvenokosa žena je pitala. „Majicu i džins“, rekla sam.
„Kao što je gospođica Bekster napomenula“, rekla je gospođa Poindekster, „to je očigledno
bilo sve što je ona nosila.“
„Gospođo Poindekster“, kazao je gospodin Tarner besno, „ova mlada žena je pustila
gospođicu Bekster da priča bez prekidanja. Mislim da najmanje što svi mi možemo da
uradimo ja da joj pružimo istu učitivost.“ Gospođa Poindekster je zagroktala. Ali na nesreću,
ona je ostavila svoj utisak i ja sam mogla da vidim kako olovke žvrljaju.
„A tvoja prijateljica?“, pitala je crvenokosa žena. „Šta je ona nosila?“ „B-blejzer“ zamucala
sam. „Da li je to sve?“, pitao je čovek u sakou. Zvučao je zapanjeno. Osetila sam da se mi se
grlo steže i ja sam u očajanju gledala okolo u moju majku, koja je, mislim, pokušala da mi se
osmehne. Ali, o Bože, to je bilo još gore; bilo je to užasno, gledajući u nju i videći bol na
njenom licu-gladajući isto da je ona pokušavala da bude hrabra mene radi. Nisam mogla da
govorim, pa sam klimnula glavom. Mogla sam da osetim kako se moj otac promeškoljio u
njegovoj stolici pored mene, i ja sam mislila onda da mora da je tog momenta shvatio da sam
mu lagala, čak iako mama nije shvatala to ili nije želela da pusti sebe da shvati. Gospođa
Poindekster je ustala, odšetala do drugog kraja stola, i rekla nešto gospodinu Tarneru. On je
odmahnuo glavo, i ona je rekla nešto drugo. Onda je cela grupa njih, osim gospođice Bekster,
koja je ostala ostavljena, počeli šaputati.

70
Moja majka je gledala u gospođicu Bekster i moj otac je posegnuo i uzeo me za ruku. „Drži
se“, prošaputao je, čak iako sam znala šta je morao misliti i osećati. „Samo zapamti da šta god
da se desi, neće biti kraj sveta.“ Ali onda su on i moja majka pogledali jedno u drugo i mogla
sam da vidim da su oni prilično mnogo mislili da jeste.
„Liza“, rekao je gospodin Tarner nežno, „bojim se da ću morati da te pitam zašto ste ti i tvoja
prijateljica bile-eh-delimično neobučene.“ U tom momentu, moja obično tiha majka je skočila
na njene noge i rekla: „Oh, za milog Boga! Moja ćerka je već rekla njenom ocu i meni da se
tamo nije ništa nepovoljno dešavalo! Liza je iskrena devojka, bolno iskrena devojka. Nikad
nas nije lagala u njenom životu. Zar ne znate kakve su tinejdžerke? One uvek peru jedna
drugoj kosu i probaju odeću jedna od druge-takve stvari. Moglo bi da bude milion razloga
zašto nisu bile potpuno obučene, milion razloga...“ „Tinejdžerske devojke“ vikala je gospođa
Poindekster, pomerajući se unaokolo ka drugoj strani stola i hodajući prema mojoj majci,
„obično ne probaju blejzere. I ja nikad nisam imala osećaj da je Vaša Liza imala ikakavo
posebno interesovanje za njenu kosu. Čak šta više, uvek sam imala osećaj da Vaša ćerka
Eliza...“ „Da?“ vikala je mioja majka. Izgledala je kao da je spremna da zamahne na gospođu
Poindekster. Tata je posegnuo za njom i zgrabio je za ruku, ali ga je ona ignorisala.
„Dame, dame!“, rekao je gospodin Tarner, ustajući. „To bi bilo to! Shvatam koliko je
emotivno nabijeno ovo-upozorio sam Vas, gospođo Poindekster, šta bi se moglo dogoditi, ako
rešavamo ovu materiju na taj način. U svakom slučaju, apsolutno ne možemo tolerisati
ovakvo ponašanje od strane bilo koga.“
Svako je seo ponovo nazat, van sebe, uključujući gospođu Poindekster, i ja sam još uvek bila
ostavljena sa pitanjem. „Liza“, rekla je gospođa Poindekster pomalo zlovoljno, „odgovori na
pitanje. Zašto ste ti i ta druga devojka bile tako nekompletno obučene?“ Pogledala sam u tatu i
onda u gospodina Tarnera. Ne znam odakle je to došlo, ali sam rekla: „Pretpostavljam da je
ovo gde ja kažem da ne želim da odgovorim bez advokata.“ „Mogu li da skrenem pažnju“,
rekla je gospođa Poindekster hladno, „da ova izjava po sebi može biti interpretirana kao
priznanje krivice?“ Gospodin Tarner je pročistio svoje grlo besno, ali pre nego što je moga da
kaže bilo šta, crvenokosa žena je bacila svoju olovku.
„Mislim da je ovo potpuno apsurdno“, rekla je ona. „Da ne pominjem veoma, veoma okrutno
i totalno izopačeno! Šta ova mlada žena radi u svom slobodnom vremenu sa njenim
prijateljima je njena stvar i stvar njenih roditelja, ali kao tutor ove škole, imam mnogo
ozbiljnijih stvari o kojima da brinem.“ Gledala je u gospođu Poindekster i njen glas se spustio
malo. „Iskreno, gospođo Poindekster, ova-ova gotovo-krvna osveta podseća me na jedan
drugi incident nekoliko godina u nazat, onaj uključujući momka i devojku u završnom
razredu. Vi ćete se svi setiti, sigurnna sam. Možda je bio neki mali delić u uključenosti škole
u tome, usled, zbog devojčinog stanja, učenici bi naravno postali svesni situacije-ali ne vidim
mogućnost toga ovde, ili da ovaj incident postane javan, kao što se vi plašite da bi mogao, i
oštetiti kampanju prikupljanja priloga. U stvari, vidim mnogo više opasnosti u njegovom
davanju publiciteta, kao rezultatu ovog smešnog anahronog saslušanja, nego zbog incidenta
samog po sebi. Najvažnija tačka“, rekla je ona, gledajući naokolo u članove borda i onda u
gospođicu Bekster i gospođu Poindekster, „kampanje za prikupljanje priloga ili bez kampanje
za prikupljanje priloga, je da li će Lizino ponašanje uticati na druge učenike štetno, ili da li je
nešto pogrešno urađeno u vreme škole ili na školskom posedu. Očigledno, kasnije se ne
računa, a što se tiče prethodnog-sigurno je nesreća da je Seli Džerel mogla da bude izložena
nečemu što ju je uznemirilo, ali ni ona nije više dete, nego što je Liza, i meni je jasno da je
Liza nije svojom voljom naterala da prisustvuje njenom ponašanju. Većina ljudi danas su
prilično popustili prema homoseksualnosti i ne postoji namerna greška ovde, nema
pokušaja...“ „Postoje nastavnice“, rekla je gspođa Poindekster tiho. „Postoji pitanje uticaja-
bez pogovora uticaja koji nastavnici imaju na učenike...“ „To je odvojeno pitanje“, rekla je
crvenokosa žena besno, „i očigledno jedno od mnogo bitnijeg značaja.“

71
Gospodin Tarner je rekao: „Misli da bi trebali da preciziramo da li Liza želi da kaže išta dalje
nama, i onda, imajući na pameti da je ona zahtevala savetovanje i da je njeno prisustvo ovde
dobrovoljno, preći na stvar dve nastavnice. Možemo zvati Lizu na budući datum, siguran sam,
ako bude bilo potrebe, imajući u vidu da je ona voljna da bude dalje ispitivana.“ Usne
gospođe Poindekster su se stegnule, i ona je besno uvrtala lanac svojih naočari. „Slažem se“,
rekla je crvenokosa žena, „i izvinjavam za moj izliv emocija, gospodine Tarner, ali ovo sve
mi se činilo tako užasno bespotrebno da nisam mogla da odolim da ne progovorim. Ja
jednostavno ne vidim da šta su te devojke radile ili nisu radile je od ikakve važnosti za šta-
god. Šta je važno, je uticaj koji nastavnici mogu ili ne mogu imati na njih, i na druge
Fosterove učenike.“
Mislim da mora da sam buljila u nju, zato što se sećam da mi je dala neku vrstu neprijatnog i
izvinjavajućeg osmeha. To je važno! Želela sam da vičem; bilo je to kao da me je ona
iznenada izdala-jedina osoba u bordu kojoj sam zaista verovala i za koju sam mislila da
razume. Znam da je pokušavala da bude fer prema svima, ne samo prema meni, ali, o Bože,
želela sam da ustanem i viknem: Niko nije imao ikakav uticaj na nas! Gospođica Stivenson i
gospođica Vidmer nisu imale ništa s tim. Šta smo mi uradile, uradile smo po sopstvenom
nahođenju; mi volimo jedna drugu! Da li to iko može da razume? Molim vas-da li može
neko? Mi volimo jedna drugu-samo mi-od strane nas-ali iako je većina tih reči bila u mom
mozgu do vremena kad je gospodin Tarner pogledao u mene ponovo i rekao: „Liza, da li ima
išta drugo, što bi želela da dodaš?“, sve što sam mogla učiniti je da odmahnem glavom i
prošaputam: „Ne, gospodine.“ I mnogo, mnogo kasnije, razmišljala sam šta je Eni rekla o
planinama, i osećala kao da sam imala ceo niz njih koje su ostale da se uspenjem.
17
Veoma se malo sećam o sledećih par dana. Znam da sam videla Eni samo dva puta, i oba
puta, bile smo ukočene i neme jedna sa drugom, kao da su se svi strahovi, sve barijere vratili
između nas. Dugi tanak koverat je stigao u subotu kada smo Čad i ja bili kući, gledajući igru
Metsa. Čad je sišao dole za poštu tokom reklama. Sedela sam tamo, dokono se pitajući da li
će ikad ponovo snimiti glupu reklamu za pivo koju sam podnosila milioniti put, kada sam čula
njegov ključ kako grebe po ključaonici i onda njegov glas koji je govorio: „Liza, mislim da je
došlo.“ On mi je dodao koverat-od Fostera-i kunem se da je on bio uplašeniji od mene. Nije
rekao mnogo o tome kako je bilo u školi proteklih par nedelja, dok ja nisam bila tamo, ali
imala sam utisak da nije bilo lako za njega. Seli, spomenuo je usput, nije htela da priča sa
njim. Iako je ona bila maturant i on je bio druga godina, uvek su bili dovoljno prijateljski da
kažu zdravo u holovima i tako to. Slatki divni Čad! Jedno popodne došao je kući kasno sa
krvavim nosem i krvi u njegovoj loknastoj kosi. Otrčao je pravo kod tate, nije želeo da priča
sa mnom. Ni on, niti otac mi nisu nikad rekli šta se desilo, ali sam prilično sigurna da znam, i
još uvek mi stvara muku, da mislim o tome.
„Zar nećeš da otvoriš? Želiš da odem? Vratiću se na utakmicu“, kazao je i okrenuo se prema
tv-u. Zanimljivo je, ali nisam osećala skoro ništa zureći u kovertu, pre nego što sam otvorila.
Možda je to bilo zato što nisam želela da se vratim u Foster, svejedno, čak i da su rekli da
mogu i tako sam delimično bila uplašena da ne budem izbačena, koliko i da budem. Jedina
stvar za koju sam svesno bila zabrinuta je MIT i šta god će im tuturi pribeležiti, ako me izbace
i kakvo će objašnjenje dati. Bila je grmljavina tv aparata-Metsi su upravo imali napad. Čad
nije pravio galamu, iako možeš obično čuti njegovo vikanje sa pola stepeništa van stana.
Zabola sam prst ispod krilca koverte i otvorila je tako lako da sam se nadala da nije došlo
otvoreno na putu i da pismo nije ispalo pred svima u pošti.
Draga gospođice Vintrop,
Bord tutora Foster Akademije sa radošću Vas obaveštava... „Čad“, rekla sam. „U redu je.“
Čad je obavio svoje ruke oko mene i vikao „Ura!“ Onda je odstupio, mora da sam izgledala
bledo ili nešto tako. Zato što me je pomalo spustio u tatinu stolicu i rekao: „Hej, Liza, želiš

72
malo vode ili aspirin ili nešto?“ Odmahnula sam glavom, ali je on doneo vode svejedno, i
nakon što sam popila malo, rekao je: „Zar nećeš da pročitaš ostatak pisma?“ „Ti pročitaj“,
rekla sam. „Sigurno?“ Klimnula sam. Tako da je Čad pročitao naglas:
„Draga gospođice Vintrop, Bord tutora Foster Akademije sa radošću Vas obaveštava da posle
odgovarajućeg razmatranja diciplinarnog saslušanja koje se održavalo dvadesetčetvrtog aprila
ove godine, našli smo da nema povoda za akciju ikakve vrste u Vašem slučaju, disciplinarne
ili druge vrste. Gospođa Poindekster se složila da ćete Vi nastaviti Vašu poziciju predsednika
učeničkog saveta. Nikakav izveštaj sa saslušanja neće se pojaviti u Vašoj knjižici i ni jedan
neće biti poslat na bilo koji fakultet na koji ste Vi podneli zahtev ili na koji ste primljeni. Sa
svim dobrim željama za budućnost, iskreno,
Džon Tarner, predsedavajući“
„Ima mali odvojeni deo takođe“, Čad je rekao , podižući ga, „koji kaže da možeš da se vratiš
u školu u ponedeljak.“ „Ne mogu da dočekam“, rekla sam suvo. „Liz?“ „Mmmm.“ Gledao je
veoma zbunjeno. „Liza-da li to znači-znaš. Da li to znači da ti nisi-bila...? Ali ja sam mislio-
znaš.“ „O, Bože, Čad“, bilo je sve što sam rekla, sve što sam mogla reći. I onda sam izašla iz
sobe da zovem Eni, pokušavala sam nekoliko puta da zovem gospođicu Stivenson i gospođicu
Vidmer, ali nisam mogla da ih dobijem. Pokušala sam ponovo u nedelju i Eni i ja smo čak
razgovarale da odšetamo tamo, ali je Eni istakla da bi možda imalo više smisla da ne
dozvolimo nikome, pogotovo gospođici Bekster da nas vidi tamo, barem dok se sve ne stiša
malo.
Ponedeljak je bio prvi stvarno topao dan koji smo imali, skoro kao leto, ali sam znala da nije
to zašto se ja znojim do momenta kad smo Čad i ja došli do škole. Želela sam da uđem unutra
sa samopouzdanjem, izgledajući kao da se ništa nije dogodilo, ali kako smo se popeli na
stepenice, znala sam da neću biti u stanju da to uradim. „Ako želiš da idemo odvojeno, to je u
redu sa mnom“, kazala sam mu. „Jesi li luda?“ rekao je. I onda je on u stvari držao vrata
otvorena za mene, i zurio jako u par drugih razreda koji su na neki način se podsmehnuli.
„Srećno, seko“, prošaputao je. „Vrišti, ako me trebaš. Imam levi direkt koji može prilično da
raznese.“ Pretpostavljam da sam ga postidela čineći to, ali sam ga zagrlila baš tamo u holu.
Osećala sam Foster kao mesto na kome nikada ranije nisam bila kada sam koračala kroz
hodnik toga dana i dole niz stepenice do mog ormarića. Čini mi se da je uglavnom bilo to, što
nisam više mogla da verujem ljudima tamo, i nekako to je učinilo čak i poznate otrcane
zidove da izgledaju potencijalno neprijateljski. Bile su tamo iste sobe, isti ljudi, isto
stepenište, ista tamna drvenarija i ustajao miris, ista prostorija za ručavanje sa malim vazama
ljubičica iz školske bašte na svakom stolu, ista oglasna tabla na koju je Seli stavila njen oglas
za bušenje ušiju pre sto godina, moj isti stari oštećeni ormarić...Da li će tamo biti još jedna
poruka? Nije bila. Nekoliko dece je došlo do njihovih ormarića kada sam ja stavljala stvari
nazat u moj, i ja sam rekla zdravo i oni su rekli nazat zdravo, ali naravno to je bilo malo
napeto i neprijatno na obe strane. Valeri Krab, koja je išla sa mnom na fiziku, je ipak
pokušala. Pružila mi je svoju ruku i rekla: „Dobrodošla nazat Liza. Ako želiš ikakvu pomoć u
rešavanju fizike, kaži.“ To je bilo stvarno lepo. Ali onda sam otišla u toalet za devojke i to
nije bilo tako lepo. Niko nije rekao išta posebno, ali jedno dete je reklo zdravo glasno, kao
upozorenje: «Zdravo, LIZA!»-i ona i druga devojka koje su nameštale njihovu kosu su odmah
otišle i neka koja je baš otišla na umivaonik je odmah pocrvenela i izašla bez da je makar
oprala svoje ruke ili pogledala u mene. Rekla sam sebi da bi bilo odlično da imam klonju uz
sebe svaki put kad želim da ga koristim, ali nisam uverila sebe. Onda, na putu za hemiju,
naletela sam na Volta. On me je zaustavio tačno u sred hodnika kada sam bila još uvek
nekoliko koraka udaljena i pružio mi svoju ruku. „Liza, ćao“, rekao je, pun osmeha. „Hej,
stvarno je dobro videti te da si se vratila. Stvarno to mislim-stvarno je dobro.“ Pokušala sam
da premestim svoje knjige da bi mogla da se rukujem sa njim, pošto ju je on uporno držao
ispruženo.

73
„Zdravo Volt“, rekla sam, i počela da koračam ponovo, čim je rukovanje bilo završeno. On se
uključio u korak pored mene. „Hej, slušaj, Liza“, rekao je. „Nadam se da nećeš dopustiti da
išta od ovog-pa, znaš-te uopšte pogodi. Mislim, pa, Seli je sigurno bila uznemirena, ali želim
da znaš da sam ja na tvojoj strani skroz-mogu razumeti Selinu reakciju, ali-pa, nemam nameru
da odbacim prijatelja samo zbog malo-seks problema ili bilo čega. Mislim, na način na koji
sam ja to shvatio, to je kao svaki drugi hendikep...“ Srećom, bili smo taman stigli do
labaratorije do tog momenta, i srećom Voltov prvi čas je bio Latinski, ne hemija.
Nisam stvarno primetila na hemiji da jedini koji sede pored mene su bili dečaci, posebno kada
smo se podelili da radimo eksperiment, moj labaratoriski partner, koja je bila prilično napeta,
sjajna devojka pod imenom Zelda, koja je nameravala da bude doktor i koja teško da se ikad
smešila, počela je da me ispituje. Počela je dovoljno naivno, govoreći: „Dobrodošla nazat
Liza. Mislim to iskreno.“ Zahvalila sam joj, pokušavajući da ne pravim veliku stvar od toga,
kao što je ona, i počela sam da pokušavam da dokučim koliko strana treba da preskočim u
mojoj labaratoriskoj svesci da ostavim za eksperimente koje sam propustila i koje ću morati
da nadoknadim. Zelda je nameštala našu aparaturu, ne gledajući u mene, ali onda je rekla na
čudan, pomalo stegnut glas: „Ako bi želela da pričaš o tome bilo kad, bilo bi mi drago da
slušam.“ Pogledala sam na gore onda i kada sma videla njeno lice, ledenice su počele da se
vraćaju u moj stomak. „Hvala“, kazala sam pažljivo, „ali čini mi se da ne.“ Njeno lice je bilo
prilično ozbiljno, ali njene oči nisu.
„Liza, mogu li te pitati nešto?“ „Naravno“, rekla sam nevoljno. „Pa-mislim da me poznaješ
dovoljno da znaš da ovo nije neko zanimanje za seksualne želje ili tako nešto, razumeš?“
Ledenice u mom stomaku su postale još hladnije, promeškoljila sam se, osećajući se
zarobljenom. „Pa“, Zelda je počela, „pošto nameravam da budem doktor i sve...“ Bilo je to tad
da sam ja shvatila da je tamo bilo još nekoliko dece, većinom devojčice, ali i par dečaka,
takođe, zbijajući se oko našeg stola, kao da su svi iznenada dolazili da pozajme epruvetu ili da
pitaju neko pitanje-ali bilo ih je premnogo za to. Zelda je nastavila pričajući kao da oni nisu
bili tamo, ali mogla sam da vidim da ih je veoma bila svesna. „Baš sam se pitala“, rekla je
mirno, „ako bi mi mogla reći, sa naučnog stanovišta, naravno, samo šta je to što dve devojke
rade u...“
Popravilo se, iako je bilo potrebno neko vreme da neke od devojaka sednu pored mene
ponovo na času. To je bilo smešno, na neki način. U Fosteru nismo imali potpisana mesta, i
kao što sam rekla, stvarno nisam primetila to na hemiji tog prvog jutra, ali do poslepodneva to
je postalo prilično očigledno. Kada sam shvatila šta se dešava, ja sam s namerom malo kasnila
na moje časove, tako da bih ja mogla da biram pored koga ću sesti i da bih možda mogla da
pokažem devojkama da ih neću silovati u sred matematike ili tako nešto. Ne znam, verovatno
preterujem, ali se činilo pomalo užasavajuće u početku. Pretpostavljam, da ako bih sve
sumirala, kako god, morala bih reći da na svako dete koje je bilo pokvareno-a bilo ih je svega
par-na svako je bilo bar dvoje, kao Valeri i sva deca koja su mi samo rekla zdravo na običan,
prijateljski način, koji su bili u suprotnosti sa tim. Meri Lu Dibins, recimo, je došla do mene i
rekla mi: „Hvala Bogu da si se vratila- Endžela ne može čak ni da počne da parira gospođi
Poindekster na sastancima saveta.“ Bila je devojka na času istorije koja se samo smešila,
došla je do mene, i kao da se ništa nije desilo pitala me da li imam jednu olovku viška. I
naposletku, bio je tamo Kon, i ono šta mi je rekao. Bilo je to kasnije popodne, tog prvog dana
pre nego što sam došla do toga da čitam oglasnu tablu u glavnom hodniku. Obaveštenje je
bilo okačeno, datirano na podne, od gospođe Poindekster, otkazujući sledeća dva sastanka
saveta-što je značilo da, uprkos onome šta je Meri Lu rekla, će biti verovatno samo još jedan
na kome ću predsedavati, s obzirom da su se završni ispiti približavali. Videći to obaveštenje
bilo je kao poslednja loša stvar koja se dešava u jednom od onih dana, kada sve ide naopako.
Kon je došao do mene kada sam stajala tamo i očigledno je shvatio kroz čega prolazim, čime
je to učinio delimično gorim, a delimično i boljim.

74
„Život“, komentarisao je on, gledajući u oglasnu tablu, umesto u mene, „je budalaština znaš-
ti-već-čega, sa svim pogrešnim ljudima koji dolaze u njega. Ipak-da li si čula za gospođu
Poindekster?“ „Ne“, rekla sam kroz vlažno zamagljenje ispred mojih očiju. „Šta sa njom?“
„Odlazi na kraju godine. Neko naređenje od borda tutora. Ne zna se još po školi, ali bilo je to
pismo zvaničnog izgleda u kancelariji, slučajno sam video da Bekster cmizdri nad njim. Nešto
kao: „demonstracija lošeg rasuđivanja i preteranog reagovanja na beznačajne incidente.“ I
„preveliko proširivanje autoriteta do tačke zanemarivanja demokratskih principa.“ Takođe,
moglo bi ti se svideti da saznaš da je u petak popodne, gospodin Frula objavio da su prilozi
stvarno počeli da pristižu sad.“ Kon je stavio svoju šaku na moju ruku, još uvek gledajući u
oglasnu tablu. „Liza“, rekao je on, „slušaj, MIT će biti sjajan, znaš ti to, zar ne?“ Uspela sam
da klimnem glavom, i Kon je pogladio moju ruku i rekao: „Nemoj zaboraviti to“, i onda je
čak imao osećaja da ode-i ja sam mirno stajala tamo.
Baš tog momenta nije mi bilo bitno mnogo, koliko je dobro da je gospođa Poindekster
odlazila. Ono što je bilo bitno je da je očigledno bila šutnuta od strane borda tutora, i da iako
disciplinarno saslušanje nije bio jedini razlog, sigurno je bio jedan od razloga. Nevolja je bila
ta je da sve što sam mogla da mislim je bilo da sam ja to uradila, takođe-zato što upravo tada
nisam želela da imam uticaja na ičiji život, pa ni od gospođe Poindekster. Samo sam želela da
budem toliko anonimna i nebitna kao najnoviji prvak, od tada do mature. Ali sam odlučila, s
obzirom da je ovo bio moj prvi i jedini slobodan čas tog dana, da nastavim sa onim šta sam
nameravala da uradim kada sam se zaustavila ispred oglasne table: da odem do art studija da
vidim gospođicu Stivenson i saznam kako je prošlo saslušanje nje i gospođice Vidmer-nisam
imala engleski jezik do poslednjeg časa, tako da nisam još videla gospođicu Vidmer. Ali tamo
je bila čudna žena preturajući u ormaru za stvari od gospođice Stivenson. Pogledala je belo
kada sam ušla, i rekla: „Da? Mogu Vam pomoći? Čini mi se da ovde nije čas sada-zar ne?“
Žena se nasmešila na prijateljski način dok je odlazila do stalka za crtanje od gospođice
Stivenson i podigla je raspored. „Pitam se koliko dugo će mi trebati da naučim šta je kad...Da
li je išta važno?“
Gospođa Stivenson se opet prehladila, rekla sam sebi dok sam trčala napolje, ona je samo
odsutna. Mislim da sam trčala sve vreme do učionice gospođice Vidmer. Tamo se upravo
odvija čas, ali je baš Seli bila ispred zatvorenih vrata, kod vodene fontane. „Ako tražiš
gospođicu Vidmer“, Seli je rekla sa malim osmehom, „bojim se da je nećeš naći ovde.“ „Ali,
trebalo bi da se vratila danas“, kazala sam, još uvek glupavo zbunjena. „Na način kako sam ja.
Mislim, ja sam dobila moje obaveštenje u subotu, tako da mora da je ona...“ „Sigurna sam da
je ona svoje dobila u subotu, takođe Liza“, Seli je rekla skoro sa simpatijama. „Zato ona nije
ovde.“ Moslim da sma rekla: „Oh Bože“ i počela da odlazim. Ali je Seli došla za mnom.
„Liza“, rekla je, „slušaj. Ne moraš mi verovati, ali-pa, žao mi je što sam morala da uradim
ono što sam uradila. Žao mi je što sam bila ljuta takođe, i-pa, volela bih da ti pomognem Liza,
Volt zna tog veoma dobrog doktora, psihića, čini mi se...“ Pokušala sam da je otresem i
verovatno rekla nešto odsečno kao: „Ne treba mi tvoja pomoć“, ali ona je nastavila. Sve što
sam mogla smisliti je da dođem do telefona i da zovem gospođicu Stivenson i gospođicu
Vidmer.
„Slušaj Liza, tutori su morali to da urade, zar ne vidiš? Čak i da se nije dešavala kampanja za
sakupljanje priloga, morali su da otpuste gospođicu Stivenson i gospođicu Vidmer. Imati
takve nastavnike-to je recimo kao moje prouzrokovanje infekcije uha, zar ne? Jedino je ovo
mnogo gore. Mislim, to samo upropaštava ljude od udaje i imanje dece i imanje normalnog,
zdravog seksualnog života-i samo prosto biti srećan i bez psiholoških poremećaja. Stvar jeste-
pa, pomisli na uticaj koji učitelji imaju.“ Ona se tužno nasmešila. „Oh, Liza, pomisli na sebe,
pomisli kako su one izvršile uticaj na tebe! Tebi se oduvek sviđala gospođica Stivenson
posebno, ti si je skoro uzimala za idola...“ Kunem se da je to bilo sve što sam mogla da
uradim da je ne prodrmam. „Nisam je uzimala za idola!“ vikala sam „sviđaju mi se obe-na

75
način na koji se sviđaju većini druge dece u ovoj školi. Nisam čak ni znala da su-mislim,
nisam...“ brbljala sam još nekoliko sekundi, misleći da bi još uvek moglo biti rizično da
kažem otvoreno da su gej. Umesto toga, rekla sam: „Seli, ja bih bila gej svakako, zar ne
možeš to da razumeš. Bila sam gej pre nego što sam znala išta o njima.“ Onda sam čula sebe
da govorim: „Ja sam verovatno uvek bila gej-znaš nikad mi se nisu sviđali momci na taj
način...“ „Gej(srećan)“, Seli je rekla tiho. "Oh. Liza, kako tužna reč. Gospođica Bekster je
rekla to meni i ona je u pravu. Kao i sa drogama, pićem i drugim takvim problemima, većina
reči su iskreno negativne-stondiran, napijen van sebe...“
Mislim da je bilo tog momenta da sam uzela Selinu ruku da je držim-ne da je prodrmam, ali
samo da je ućutkam. Sećam se da sam pokušavala da zadržim da me ne izda glas. „To nije
problem“, rekla sam. „To nije negativno. Zar ne znaš da je ljubav ono o čemu pričaš? Ti
pričaš o tome kako se ja osećam prema drugom humanom biću i kako se ona oseća prema
meni, ne o nekoj vrsti bolesti od koje treba da nas spašavaš.“ Seli je odmahivala glavom. „Ne,
Liza. To nije ljubav, to je detinjasto kao dečije zaljubljivanje, ili na neki način mentalni
problem, ili-ili možda se ti samo uplašena od momaka. I ja sam isto bila uplašena, pre nego
što sam upoznala Volta.“ Smešila se skoro smerno. „Ja sam se stvarno plašila, Liza, čak i to
zvuči smešno. Ali on je-on je tako razumevajući i-i, pa, možda ćeš ti sresti momka kao što je
on jednog dana i-i, oh Liza, zar ne želiš da budeš spremna za to kada se desi? Psihić bi ti
mogao pomoći, Liza. Sigurna sam-zašto, oni na saslušanju kažu da...“ Zurila sam u nju. „Ti si
bila na saslušanju?“ „Da, zašto?“ rekla je, izgledajući iznenađeno. „Na gospođice
Stivensonovom i gospođice Vidmerovom. Mislila sam da si znala-došla sam baš kad si ti i
tvoji roditelji odlazili. Trebalo je da govorim i na tvom delu takođe, ali su oni mislili da ne
trebam, pošto sam u tvom razredu i bile smo prijateljice i sve, i ja sam se složila. Ali gospođa
Poindekster je želela da pričam o uticaju kakav su gospođica Stivenson i gospođica Vidmer
imale na učenike, na tebe, pogotovo. „I ti si rekla?“ „Pa ja sam morala da kažem istinu, zar
nisam? Rekla sam im da si ih ti smatrala za idole, zato što je to istina Liza. Ne marim šta ti
kažeš, zasigurno si smatrala za idola gospođicu Stivenson. I ja sam rekla da si ti možda
mislila da sve što one rade je dobro i da si ti na neki način-pa, želela da budeš kao one i sve...“
„Oh, Bože“, rekla sam.
Pada sneg Eni, Liza je napisala-ali eho Selinih reči i njenih sopstvenih zaustavljenih misli je
prekidao: ide mi kroz glavu-ide mi kroz glavu-ide mi kroz glavu...je...šta? Opet je pisala,
nesigurno: Sneg ovde u kampusu je tako beo, tako čist. Jednom, kada sam bila mala-da li sam
ti ikad ovo pričala?-videla sam sliku u magazinu užasnog crnog i izvitoperenog oblika,
pomalo kao staromodni radijator na paru, ali sa glavom na tome i kratkim ovalnim nogama sa
kandžama. Neko, možda moja majka, je rekao u šali: „Vidiš, tako izgledaš iznutra kada si
loš.“ Nikad nisam zaboravila to. I tako sam se osećala u sebi od prošlog proleća. Ide mi kroz
glavu-ide mi kroz glavu sad...Eni, da sam bila na njihovom delu saslušanja, mogla bih reći
istinu. Verovatno bih ih mogla spasiti-pa, možda bih ih spasila-da sam bila tamo. I čak i na
mom sopstvenom saslušanju možda bih mogla da im pomoognem, mogla sam da kažem-
želela sam da kažem-da one nisu imale uticaj, da sam ja bila gej svejedno...
Liza je obukla njenu jaknu; otišla je napolje i stajala na napuštenoj obali reke, gledajući kako
sneg pada lenjo u Čarls. Da nisam gej, mislila je kako se njen um razbistravao; da se ništa nije
dogodilo u kući, u toj sobi... „Ali prokleto bilo“, rekla je na glas, „ti si gej, Liza, i nešto se
dogodilo u toj kući, i to se dogodilo zato što ti voliš Eni na način na koji ne bi da nisi gej.
Liza, Liza Vintrop, ti si gej.“ Idi sad odatle, Liza, rekla je sebi, koračaj sad. Popni se na tu
poslednju planinu...
18
Vraća se u oblacima, u malim i slabim slikama. Sećam se kako sam se šetala sa Eni prema
Kobl Hilu kasno popodne tog prvog dana povratka u školu, dana kada mi je Seli rekla da su
gospođica Stivenson i gospođica Vidmer otpuštene. Ponovo je padala kiša, sećam se toga

76
takođe, i nije bilo nikog kod kuće u maloj kući sa baštama napred i nazat. Sećam se da je Eni
gledala na ulazna vrata, govoreći: „Ne mogu je mrzeti Liza, da li ti možeš?“ Nisam razumela
šta je pod tim mislila, pa sam je pitala, i ona je rekla: „Bojala sam se da ću mrzeti ovu kuću.
Ali ne mogu. Volim je. Tako mnogo toga što se desilo ovde je predivno.“ I Eni me je
poljubila onda, na kiši u mračnom ulazu. Ulazna vrata su bila otvorena kada smo se vratile u
subotu i tamo su stajale kartonske kutije svuda i koferi i masterpis gospođe Stivenson iz art
studija je bio naslonjen u uglu, a mačke su bile u boksovima za nošenje, tako da ne bi istrčale
napolje u konfuziji i izgubile se. Mala kuća u Kobl Hilu je bila lišena svih stvari koje su je
činile da izgleda toplo i ljupko i za življenje.
Gospođica Vidmer je bila napolju u zadnjoj bašti, čupajući biljku iz zemlje i očigledno
pokušavajući da izgleda hrabrije nego što se osećala. Gospođica Stivenson, u starom džinsu,
pakovala je poslednje od njihovih knjiga. „Zdravo, vas dve“, rekla je-čak se i osmehnula-kada
smo ušle. Šta sam učinila je nešto što nikad neću zažaliti: zagrlila sam je. Držale smo jedna
drugu veoma dugo i onda me je ona odmakla, smejući se, i rekla: „Oh, gledaj, nije to tako
loše. Imamo sreće. Imamo to mesto na selu-nameravali smo da se penzionišemo tamo
svejedno. Ja sam pričala o tome da sprovedem neko ozbiljno slikanje i Kah-pa, ona je oduvek
želela da ima veliki povrtnjak i malo kokošaka, i da piše poeziju svoju sopstvenu, umesto da
čita poeziju drugih ljudi. Sada mi možemo...“ „Vi ste nastavnice!“ sećam se kako sam
govorila. „Vi ste tako dobre nastavnice, dobre za decu...“ „Pa, imale smo više od dvadeset
godina toga. Mnogo ljudi menjaju poslove ovih dana.“ Ali ja sam gledala u Eni i Eni je
pogledala u mene i obe smo znale da ono što je stvarno bilo značajno je da verovatno ni jedna
od ove dve hrabre i sjajne žene nikad više neće podučavati.
Eni, danas sam otišla napolje i u snegu u dvorištu ispred moga studentskog doma napravila
sam repliku moga čudovišta iz detinjstva i poželela da si ti bila sa mnom. Moje čudovište od
snega je bilo čisto i belo i bez krivice, i ja sam gledala u to, Eni, i zapalo mi je to, da se nikad
ne može okrenuti u crno i ružno, kao čudovište iz moga detinjstva, zato što ono što je bez
krivice u vezi toga je šta jeste čudovište, a ne neophodno šta ono čini. Čak i ako ponekad to
što čini je loše ili kukavički, ili budalasto, to samo po sebi je još uvek u redu, nije zlo. Može
biti dobro i hrabro i mudro, dokle god nastavlja sa pokušajima. I onda sam razbucala
čudovište, i poželela ponovo da si ti sa mnom...
Eni i ja smo izašle te poslednje subote da donesemo ručak za sve nas, sendviče od pečene
junetine i kolu. Bilo je to kao piknik unutra, između kutija i kofera, tako da smo svi
pokušavali da budemo veseli-ali to je samo pomalo uspevalo.
„Nadam se da svi vole pečenu junetinu“, rekla je Eni. „Mmmm“, gospođa Stivenson je
zagrizla svoj sendvič. „Super!“ Mahala je svojim sendvičom na nas. „Jedite, vas dve-oh,
prestanite da izgledate kao par uplašenih zečeva. Biće u redu. Postoji mnogo nepravednih
stvari na ovom svetu, i gej ljudi sigurno dele svoj deo u tome-ali isto tako i mnogo drugih
ljudi, i uostalom, to stvarno nije bitno. Ono šta je bitno je iskrenost voljenja, dvoje ljudi
pronalazeći jedan drugog. To je ono šta je važno, i nemojte to zaboraviti.“ Eni se smešila na
mene i osećala sam da je njena ruka stegnula moju, i mislim da smo obe shvatile u isto vreme
kakav je udoban osećaj bio biti u stanju da sedeti tamo sa drugim ljudima kao što smo mi,
držeći se za ruke. Pa čak i tako, još uvek sam se osećala mizerno iznutra. „Ja-ja znam da
pokušavate da se osećamo bolje“, kazala sam „ali da mislim na vas kako niste u mogućnosti
da podučavate...“ Gospođica Vidmer je spakovala korišćenu salvetu u papirnu kesu.
„Trebale bi im reći, Izabel“, kazala je, „o tome kada smo bili deca.“ „Kada smo bili deca“,
rekla je gospođica Stivenson, klimajući glavom, „i naši roditelji su saznali za nas-pa, sumljali-
rekli su nam da ne možemo da vidimo jedna drugu ponovo...“ „Bože!“, rekla je Eni. „Da, pa
naravno, mi svejedno jesmo“, rekla je gospođica Vidmer. „Puno smo se šunjali okolo“, rekla
je gospođica Stivenson, „više od godinu dana-bilo je to prilično užasno. I bile smo uhvaćene
nekoliko puta-jedanput skoro na način kako ste vas dve uhvaćene, kako me je Kah veoma

77
dobro podsetila kada sam bila suviše ljuta da podsetim sama sebe.“ „Tako da znamo kakav je
to osećaj“, rekla je gospođica Vidmer nežno. „Koliko te to čini da se osećaš prljavo u vreme
kada želiš da se osećaš divno i osećaš se divno, nov i čist i pun ljubavi, pun života...“
Gospođica Stivenson je ustala i otišla do prozora. Onda se zaustavila i dodirnula nos od
narandžaste mačke sa ljubavlju kroz žičanu ogradu od njegovog boksa za nošenje. „Vidite“,
rekla je ona mirno, „ne mogu vas lagati i reći da je gubitak našeg posla na ovaj način lagodno.
Nije. Ali smisao je da će to biti u redu. I mi znamo da ćete i vi takođe biti.“ Gospođica
Vidmer se nagnula napred. „Izabel je bila neko vreme u ženskoj armiji“, rekla je. „Između
srednje škole i koledža. Neko je pronašao neka od mojih pisama njoj. Pričamo o inkviziciji-
armija je dobrano ispred njih nego Foster, mogu vas uveriti! Ali znate šta? Iako je Izabel bila
skinuta i čak iako je to delovalo u to vreme da je ni jedan koledž neće primiti, jedan najzad
jeste, i posle nekog vremena, onog momenta kada je dobila svoj prvi učiteljski posao i
istrajala u tome više od godinu dana, jedva da je bilo bitno dalje, ne u praktičnom smislu,
kakogod. I...“ Gospođica Vidmer se smešila sa ljubavlju na gospođicu Stivenson. „Važna
stvar je“, rekla je, „da smo prošli kroz to vreme, takođe i da smo još uvek zajedno.“
Gospođica Stivenson je pomazila ruku gospođice Vidmer, i onda je došla do mene i stavila
njene ruke na moja ramena.
„Trebala bih ti takođe reći“-pogledala je u gospođicu Vidmer, koja je klimnula-„da me je Kah
skoro ostavila posle mog otpuštanja. Ona je prošla kroz više pakla nego što sam ja, Liza, zato
što je krivila sebe za pisanje tih pisama meni-iako sam ja bila ta koja ih je ostavila okolo. Ona
je stalno mislila da ih nije napisala...“ „...da nisam bila gej“, rekla je gospođica Vidmer nežno.
„...onda se ništa ne bi dogodilo. Nema materijala za sud, nema otpuštanja...“ „Trebalo mi je
nekoliko godina da shvatim“, rekla je gospođica Vidmer, „da to nije bila moja greška-da nije
bila moja homoseksualnost koja je otpustila Izabel, bilo je to šta su ljudi pogrešno napravili
od toga.“ Enina ruka se stegla u mojoj i ona je prošaputala: „Vidiš?“ „Mislim“, kazala je
gospođica Vidmer, „da sam morala da prihvatim da sam gej pre nego što sam mogla da
shvatim da to nije bila moja krivica za otpuštanje.“ Promeškoljila se. „Zato toliko volim taj
citat, onaj o tome da istina oslobađa nekog. Oslobađa, znate, šta god da je istina.“
Gospođica Stivenson-znam da je ona rekla onda nešto, ali se ne mogu tačno setiti reči. Mislim
da sam ja rekla nešto onda, ali se ne mogu tačno setiti reči. Mislim da sam rekla nešto
besmisleno o njihovom poslu nastavnika ponovo. I mogu se nekako setiti načina na koji me je
gospođica Stivenson gledala, kao da je pokušavala da mi prodre u mozak. Ona je stavila njene
ruke na moja ramena ponovo, još uvek gledajući me na isti način-gledajući pravo unutar
mene. I rekla je: „Liza, Liza, zaboravi na naš posao, zaboravi na to za sada. Ovo je stvar koju
treba zapamtiti: sasvim najgora stvar za mene i Kah bi bila da budemo rastavljene jedna od
druge. Ili da budemo tako raspadnute, tako vođene krivicom i u rascepu, da ne bi mogle da
ostanemo zajedno. Sve drugo...“ „Sve drugo je samo loše“, kazala je gospođica Vidmer. „Ali
ne gore od lošeg. Loše stvari se uvek mogu prebroditi.“ „Niste nam ništa učinile“, rekla je
gospođica Stivenson nežno. „Ako se vas dve setite ničeg drugog od ovog“, gospođica Vidmer
je rekla, „setite se toga. Molim vas. Nemojte-nemojte kažnjavati sebe zbog reakcija ljudi iz
neznanja šta smo svi mi.“ „Ne dozvolite da neznanje pobedi“, rekla je gospođica Stivenson.
„Neka ljubav pobedi.“
Liza je odgurnula njenu stolicu, njene oči su se kretale od zadnjeg dela njenog nepovezanog
pisma ka Eninoj slici, sećajući dok je sneg padao napolju ispred njenog prozora, kako je sneg
padao na šetalištu skoro godinu dana ranije kada su dale jedna drugoj prstenove. Gledala je u
svoj sat, bilo je tek šest u Kaliforniji. Vreme za večeru. Nemam nameru da mislim o tome,
rekla je sebi, ustajući. Već sam dovoljno razmšljala. Samo ću da idem napred i uradim to.
Našla je Enino prvo pismo iz Berklija i kopirala broj telefona njenog studenskog doma,
prebrojala je sav sitniš koji je imala i pozajmila četiri dinara od devojke preko puta hodnika.
Do momenta kada je došla do telefonske govornice na prvom spratu njenog doma, njena usta

78
su bila suva i njeno srce ja kucalo brže, morala je da kaže: „Eni Kenjon“ dvaput ženi-
operateru? Studentu?-koji su se javili lično na drugoj strani. I onda je tamo bio Enin glas, sa
hiljade milja daljine, govoreći sa umerenom ljubopitljivošću, „Halo?“ Liza je sklopila oči.
„Eni“, rekla je. „Eni, Liza je.“ Pauza. Onda: „Liza? Liza, oh Bože moj! Da li si to stvarno ti.
Liza, gde si? Baš sam...“ „Ja-da, ja sam. Ja sam na MIT-u. Ja-Eni, žao mi je što ti nisam
pisala...“ Liza je čula sebe kako se smeje. „Oh, Bože, kakvo glupa stvar da se kaže! Eni-Eni-
da li dolaziš kući za Božić?“ Smeh-lagan, pun, van sebe od sreće, smeh. „Naravno da
dolazim. Liza-ne verujem ovo! Neki momak kojeg znam-on je iz Bostona, i ima nekog u
Njujorku, koga on želi da vidi. Baš mi je ponudio da zameni avionske karte sa mnom-rekla
sam mu o nama, pomalo-on mi je ponudio da zamenem avionske karte ako želim, pa, da
pokušam da te vidim. Rekla sam da ne znam, da moram da razmislim o tome. Naš raspust
počinje sutra. Ja-ja sam pokušavala da skupim hrabrosti da te zovem. Liza-da li si još uvek
tamo?“ „Ja-jesam. Eni-izvini. Ja-ja plačem-tako je dobro čuti tvoj glas ponovo.“ „Znam, i ja
isto plačem.“ „Zameni karte-molim te. Možemo ići kući zajedno-moj raspust počinje za
nekoliko dana. Srešću te na Logan aerodromu, samo mi daj broj leta. Eni?“ „Da!“ „Gospođica
Vidmer je bila u pravu. Sećaš se o tome da istina nekog oslobađa? Eni-ja sam slobodna sad.
Volim te. Volim te tako puno!“ I u čistom šapatu: „I ja tebe volim takođe, Liza. Oh, Bože, i ja
te takođe volim!“

79