Svest o pesmi

Mene niega vie nije stid. Klonu sunce preko svega. eljen plod pun je nodi. Glas to sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod. U tom zidu uvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepe no na slobodi. Otkud ta mod da sebi odolevam, a ne odolee vinogradi rodni! Je li to udna elja da se ivi bez sebe? elja za pesmom bez pesnika? Od prolosti i zaborava vreme to se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika? Da li to znai redi promeni: nedu! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe ivotinjama i cvedu i snagu svoju dati gladi crnog korenja? U ovoj nodi mene nije stid to pevam iz zida lepe no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Bleti zid na kraju puta to nikud ne vodi. ** Re vatra! ja sam joj rekao hvala to ivim toj rei iju posedujem mod da je kaem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom rei skrivim pod elom mi poledica i dan poraen. Re krv! najlepa re koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenodi! Moda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez modi. Re udnja! jedina jo smisao ne nae; I ptica u paklu kroz tunu mi glavu. O gorko more za moje bele lae kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Re smrt! Hvala joj to me ne spreava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne naem sebe i smisao to spasava nadi du svoga dvojnika i njegovo zlato. Re vatra! Ja sam joj rekao hvala to ivim. Re smrt hvala joj to me jo ne prei da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj modi da izgovaram rei. *** Verujem da bih mogao da govorim da izaem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata. U pogrenom rasporedu rei uteno vreme moda du nadi. Ili du otkriti kako je besciljno ljubim ko kia, kao vreme, ko onaj to menja rei a ne svet skroviti. Verujem, mada bez nade udi mora u nod, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zaviaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da ivim dok umirem. Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tamo gde mirie sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet? Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne moe da je zameni. Ona je sve to mi osta od nepovratnog dana, Praznina to peva i mir moj rumeni. Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slae, kroz krv eta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leima mi cveta. Branko Miljkovi