Ajatullah Murteda Mutahari

ehid
Postoje odredene reci i izrazi kojima je privren, u optoj upotrebi ili odredenoj u Islamskoj terminologiji, odredeni osecaj casti, ponekad cak i svetosti. "Student," "ucitelj," "naucnik," "izumitelj," "heroj," "reformator," "filozof," "propovedac," "vernik," "poboan," "mudahid," "pouzdani," "vali," "Imam," i "poslanik" su neke od reci ove kategorije. Osecaj casti, cak i svetosti, privreno je ovim recima u optoj upotrebi, posebno u Islamskim predavanjima. Evidentno je da rec kao takva nema svetost. Postaje svetim zbog znacenja koju prenosi. Svetost znacenja zavisi od odredenog menatlnog (duhovnog) stanovita, i na vrednostima koje su negovane opto, ili odredenom grupom ljudi. U Islamskoj terminologiji postoje reci koje imaju posebnu svetost. Kada neko ko je upoznat sa Islamskim obicajima (modalitetima) izraaja cuje ovu rec, on je oseca odenutim posebnim sjajem (slavom). Ova rec je ehid. Osecaj velicine i svetosti je udrueno s njim, u njegovoj upotrebi od svih ljudi. Naravno standardi i kriterijumi variraju. U ovom momentu mi se samo bavimo sa Islamskom upotrebom ovog termina. Sa Islamske tacke gledita, samo ona osoba je cenjena da je osigurala status ehida koju Islam priznaje da je delovala saglasno njegovim standardima. Samo onaj koji je usmrcen u naporu da postigne najuzvienije Islamske objektive i stvarno je motivisan eljom da zatiti istinske ljudske vrednosti postie ovaj poloaj, koji je jedan od najuzvienijih za kojim neko moe stremiti. Od onog ta plemeniti Kuran i hadis govore oko uheda, moguce je zakljuciti zato Muslimani pridavaju toliko mnogo svetosti ovoj reci, i koja je logika iza toga. Potujuci bliskost ehida ka Allahu, plemeniti Kuran govori: "Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su ivi i u obilju su kod Gospodara svog" (3:169) U Islamu, kada sazluna licnost ili delo se uzviava, receno je da odredena osoba ima status ehida, ili da odredeni cin zasluuje nagradu ehadeta. Na primer, student koji traga za znanjem sa motivom nalaenja istine i sticanja naklonosti Allaha receno je da umire smrcu ehida ako umre tokom tecajeva njegovih studija. Ovo oznacava visoki status i svetost studenta. Slicno, osoba koja trpi bol i naporno radi kako bi potpomagala svojoj porodici receno je da je kao borac na Allahovom putu. Moglo bi se zabiljeiti da se Islam strogo suprotstavlja letargiji i parazitizmu, i potuje teak rad kao obavezu. Svi oni koji su sluili covecanstvo na ovaj ili onaj nacin, bilo da su naucnici, filozofi, izumitelji, ili ucitelji, zasluuju zahvalnost celokupnog covecanstva. Ali ovo niko ne zasluuje do granice koju uheda ima, i radi toga ljudi svih drutvenih sektora imaju sentimentalnu privrenost njima. Svi ostali sluitelji covecanstva su zahvalni uhedau; buduci da uheda nisu nikome duni. Naucnik, filozof, izumitelj ili ucitelj zahtevaju srodnu i pogodnu atmosferu kako bi pruili svoje usluge, i ehid je taj koji sa svojim uzvienim portvovanjem obezbeduje tu atmosferu. 1

[ehid se moe uporediti sa svecom ciji posao je da se istopi i uniti kako bi prosuo svetlost radi koristi ostalih. [uheda su svece (kandili) drutva. Oni sagorevaju same sebe i iluminiraju drutvo. Ako ne prosipaju svoju svetlost, nijedno oblikovanje nece sijati. ^ovek koji radi na suncevoj svetlosti, ili svtlosti svece ili lampe posvetice panju svemu osim izvoru svetlosti bez cije svetlosti ne moe nita ispuniti. [uheda su iluminatori drutva. Da nisu prolivali svoju svetlost u tmini despotizma i supresije, ljudski rod ne bi imao napredka. Kuran upotrebljava izraaj za Poslanika. Uporedio ga je sa iluminirajucom svetiljkom. Izraaj kombinira smisao goruceg i prosvecenosti. Kuran govori: "O Vjerovesnice, Mi smo te poslali kao svjedoka (ehida) i kao donosioca radosnih vjesti i kao poslanika koji opominje, da - po Njegovom naredenju - poziva k Allahu, i kao svetiljka koja sija." (33:4546) Nema sumnje da u je Islamskoj terminologiji "ehid" sveta rec i za one koji upotrebljavaju Islamski recnik, prenosi uzvieniji osecaj nego bilo koja druga rec. Islam je pravna (sudska) religija. Svaki Islamski zakon je utemeljen na drutvenom razmatranju. Saglasno Islamskom zakonu, le (telo) svakog Muslimana mora se oprati ceremonijalno, uredno pokrovljen i cistim caravima. Posle se moraju izvoditi molitve (namazi) i iskljucivo tada se moe ukopati. Postoje valjani razlozi za cinjenje toga, ali mi nemamo potrebu da diskutujemo njih u sadanjem kontekstu. Postoji izuzetak ovom generalnom pravilu. Telo ehida niti se mora prati nite se zamotavati u mrtvacki pokrov. Mora se ukopati ba tom odecom koju je ehid za vreme svoje smrti nosio. Izuzetak ima duboko znacenje. Ono pokazuje da su dua i personalitet ehida potpuno procistili njegovo telo, njegovu krv, i njegovu odeca je takode afektirana ovim pricicenjem. Telo ehida je spiritualizovano, u smislu da odredena pravila njegove due, su se priloila njegovom telu, krvi i odeci. Telo i odeca ehida zahtevaju potovanje poradi njegovog duha, predanosti i portvovanja. Neko ko padne ehidom na bojitu ukopan je sa njegovim okrvavljenim telom i neopranom odecom natopljena krvlju. Ova pravila Islamskog zakona su znakovi svetosti ehida. Koji je temelj svetosti ehadeta? Evidentno je da jednostavno poginuti nemoe imati svetost. Nije neto cime bi se uvek moglo ponositi. Mnoge smrti mogu biti cak i uzrok sramote. Hajde da razjasnimo ovu tacku neto malo ire. Mi znamo da postoje nekoliko vrsta smrti: (1) Prirodna Smrt: Ako covek umire prirodnom smrcu, nakon to dovri svoj normalan vek postojanja, njegova smrt je smatrana svakodnevnim dogadajem. Nije niti stvar ponosa ni stida. Nije cak ni stvar velike tuge. (2) Slucajna smrt: Smrt kao rezultat nesreca ili neke zarazne bolesti, kao male boginje ili kuga, ili usled prirodnih nepogoda, kao to su zemljotresi ili poplave, razmatraju se prenagljenimm i otud se posmatraju aljenjem. (3) Zlocinacka smrt: U ovom slucaju, osoba haladnokrvno ubija neku drugu jednostavno da zadovolji svoj licni bes (strast) ili zato to smatra da je rtva njegov protivnik ili rival. Postoje mnogo primera takvih ubojstava. ^esto citamo u dnevnoj tampi da odredena ena je ubila malo dete ili svog mua zato to je otac voleo dete dok je ena elela da monopolizuje njegovu panju, ili da je odredeni covek ubio enu koja je odbijala da prihvati njegovu ljubav. Slicno citamo u istoriji da je odredeni vladar masakrirao svu decu 2

drugog vladara kako bi osujetio pokuaj bilo kakvog buduceg rivaliteta. U takvim slucajevima, cin ubice je smatran okrutno zlocinackim i gnusnim, i ubijena osoba je posmatrana kao rtva agresije i tiranije, ciji ivot je oduzet uzaludno. Reakciju koju takav ubica stvara je ona uasa i za aliti. Ocevidno je da takva smrt je okirajuca i bedna, no nije slave-vredna niti je stvar ponosa. @rtva gubi svoj ivot nepotrebno, poradi zlobnosti, neprijateljstva i mrnje. (4) Samoubistvo: U ovom slucaju, sama smrt sacinjava zlocin, i otud, ono je najgora vrsta smrti. Suicidne smrti i smrti onih koji su poginuli na automobilskim nesrecama poradi njihove vlastite greke dolaze pod ovu kategoriju. Isti je slucaj i sa smrcu onih koji su poginuli za vreme kada su pocinjavali zlo. (5) [ehadet: [ehadet je smrt osobe koja, uprkos to je potpuno svesna opasnosti kojoj se uputa, spremno (voljno) se suocava sa njima u ime svete kauze, ili, kao to Kuran govori, fi sebil Allah (na Allahovom putu). [ehadet poseduje dva temeljna elementa: (a) ivot je rtvovan radi kauze (cilja); (b) rtvovanje je ucinjeno u svesnosti. ^esto je u slucaju ehadeta, upleten elemenat zlocina. [to se rtve tice, smrt je sveta; ali postupci ubica su gnusni zlocini. [ehadet je herojski i za divljenje, zato to proizilazi iz dobrovoljnog, svesnog i nesebicnog postupka. Ono je jedini tip smrti koji je veci, uzvieniji i svetiji nego sam ivot. Za aljenje je to vecina pripovedaca koji pripovedaju povest o Kerbeli zovu Imam Huseina Sejjid el-[uheda, iako oni imaju slabi analiticki uvid po pitanju ehadeta. Oni opisuju dogadaje kao da je Husein uzaludno izgubio svoj ivot. Mnogi nai ljudi oplakivaju Imam Huseina poradi njegove nevinosti. Oni ale to je on bio rtva sebicnosti, coveka gladnim za vlacu koji je prolio njegovu krv, uprkos bezgrenosti Huseina. Da su cinjenice zaista bile tako jednostavne Imam Husein bi bio posmatran samo toliko, kao nevina osoba kojoj je ucinjena velika nepravda. Ali on ne bi se nazvao ehidom, a kamoli Sejjid el[uheda. Da je Imam Husein samo bio rtva sebicnih namera nije potpuna prica. Bez sumnje krivci tragedije su pocinili zlocin iz sebicnosti, ali je Imam svesno uradio uzvieno portvovanje. Njegovi protivnici su eleli od njega da zaloi svoju vernost, ali on, potpuno znajuci posledice, odabrao je da se suprodstavi njihovim zahtevima. On je smatrao velikim grehom ostati nemim tom stanju stvari. Istorija njegovog ehadeta, posebno njegove licne izjave, su svedocanstvo ovoj cinjenici. Sveta kauza koja vodi ka ehadetu ili davanje necijeg ivota je postalo zakonom u Islamu. Nazvano je dihadom. Ovo nije prilika da raspravljamo njegovu prirodu u detaljima, niti govoriti da je uvek defanzivan, ili ofanzivan, i ako je samo defanzivan, da li je ogranicen samo na odbranu individualnih, ili najvie nacionalnih, prava, ili dali je njegov delokrug toliko prostran da ukljucuje odbranu svih ljudskih prava kao to su pravda i sloboda. Postoje i druga relevantna pitanja takode, kao da li vera u teuhid je deo ili nije deo ljudskih prava, i da li je dihad ili nije u temelju protivurecan pravima slobode. Raspravljanje ovih pitanja mogu biti isto tako interesantna i poucna, ali na odgovarajucem mestu. Za sada, dovoljno je reci da Islam nije religija koja nareduje "Koji te udari po obrazu, okreni mu i drugi," niti govori. "Podajte dakle to je cesarevo (Cezar) cesaru, i to je Boije Bogu." Slicno, Islam nije religija u kojoj nije dozvoljeno imati sveti drutveni ideal, koji se moe smatrati neophodnim za odbranu. Plemeniti Kuran, u mnogim ajetima, je spomenuo tri sveta koncepta, bok uz bok: iman, hidret, i dihad. ^ovek Kurana je bice koji je privren veri i ravnoduan je prema svemu 3

ostalom. Da bi spasao svoju veru, on migrira, i da bi spasio drutvo on sprovodi dihad. Potrajalo bi puno nanovo izvesti sve ajete i hadise na ovu temu. Mi cemo radi toga zadovoljiti sebe navodeci nekoliko izreka iz Nehd ul-Belage: "A sada! Dihad je doista jedna kapija Denneta, koju je Allah otvorio za najvece prijatelje Svoje On je odjeca vrline, zatitni oklop Boiji i pouzdani tit Njegov. Ko god ga, u mrnji, napusti, Allah ga pokriva odjecom sramote i ogrtacem nevolje." Dihad je kapija Denneta; nije svako izabran da postane mudahid. Allah je otvorio ova vrata samo za svoje odabrane prijatelje. Poloaj mudahida je tako visok da ga se ne moemo jednostavno nazvati Allahovim prijateljem. On je Allahov odabrani prijatelj. Kuran govori da Dennet ima osam vrati. Ocigledno, svrha ovog broja vrati nije izbegavanje prenatrpavanja; ovakvo pitanje u buducem svetu ne postoji! Tako to Bog moe proveriti konacni obracun ljudi odmah (Kuran govori, "A Allah ce zaista brzo racune svidjeti"), on takode moe udesiti njihov ulazak u Dennet kroz jedna vrata. Ne postoji pitanje ulaska u okretu ili stvaranju reda. Slicno, ova vrata ne mogu biti za razlicite klase ljudi, jer u buducem svetu ne postoje klasne razlike. Tamo, ljudi se nece klasifikovati shodno njihovom drutvenom statusu ili profesiji. Tamo, ljudi ce biti rasporedeni i grupirani zajedno samo na osnovama stepena njihove vere, dobrih dela i pobonosti. Vrata odgovarajuca njihovom duhovnom razvitku u ovom svetu ce biti otvorena za svaku grupu, jer sledeci svet je samo nebesko utelovljenje ovog sveta. Vrata kroz koja ce mudahiduni i uheda ulaziti, i deo denneta odvojenog za njih, su ona koja su rezervirana za Boije odabrane prijatelje, koji ce biti pocaceni sa njegovim specijalnim (pogodnostima) darovima. Dihad je odeca pobonosti. Izraz, "odeca (vrline) pobonosti" (libas el-takva), je upotrebljeno u Kuranu u suri el-Araf. Imam Ali govori da je dihad odeca (vrline) pobonosti. Pobonost koja se satoji od istinske cistoce (nevinosti), to jest, sloboda od duhovne i moralne zagadenosti koja je ukorenjena u sebicnosti, sujeti i krtosti. Na ovim osnovama, istinski mudahid je najcistiji od svi cistih. On primenjuje samo-poricanje i samo-portvovanje. Vrata koju su njemu otvorena je razlicno od vrata otvorenih ostalim moralno neokaljanima. Ta pobonost ima razne stepenove i moe se utvrditi i iz samog Kurana, koji govori: Onima koji vjeruju i dobra djela cine nema nikakva grijeha u onome to pojedu i popiju kad se klone onoga to im je zabranjeno i kad vjeruju i dobra djela cine, zatim se Allaha boje i vjeruju i onda se grijeha klone i dobro cine. A Allah voli one koji drugima dobro cine. (5:93) Ovaj ajet doprinosi dvema pitanja Kuranskom znanju. Prvo pitanje je da postoje razlicni stepenovi vere i pobonosti. Ovo je tacka koja se sada razmatra. Drugo pitanje bavi se filozofijom ivota i ljudskim pravima. Plemeniti Kuran eli reci da sva dobra dela su stvorena za ljude od vere, pobonosti (vrline), i dobrih dela. ^ovek je ovlacen da iskoricava dareljivost Boga samo kada koraca napred na putu evolucije odredenom mu od prirode. To jest put vere, pobonosti i dobrih dela. Muslimanski naucnici inspirisani ovim ajetom, i od onog to je eksplicitno i implicitno izjavljeno u ostalim Islamskim tekstovima, su razvrstili pobonost u tri stepena: (a) prosecna pobonost; (b) nadprosecna pobonost; (c) istaknuta pobonost. Pobonost (vrlina) mudahidina je ona vrhovnog samo-portvovanja. Oni se iskreno odricu svega ta poseduju, i predavaju sebe Bogu. Stoga, oni se postavljaju na odecu pobonosti (vrline). Dihad je neprobojni oklop Allaha. Muslimanska zajednica opremljena sa duhom dihada nije ranjiva neprijateljskim napadima. Dihad je pozdani tit Allahov. Oklop je defanzivni 4

pokrivac noen za vreme borbe, no tit je orude uzet u ruke kako bi se osujetio neprijateljski udarac i navala. [tit je namenjen da sprecava udarac, a oklop je namenjen da neutralizuje efekat. Ocigledno, Imam Ali je uporedio dihad isto tako sa oklopom i titom zato to neki oblici njega imaju preventivnu prirodu i sprecavaju navalu neprijatelja, dok ostali oblici dihada imaju rezistivnu prirodu i prikazuju neprijateljeske napade bezuspenim. Allah ce pokriti odecom sramote osobu koja se uzdrava od dihada zato to to ne voli. Ljudi koji izgube duh borbe i protivljenje silama zla su osudeni na ponienje, sramotu, nesrecu i bespomocnost. Plemeniti Poslanik je rekao, "Sva dobra lee u macu i pod senkom maca." On je takode rekao, "Allah je pocastio moje sledbenike poradi kopita njihovih konja i poloaja njihovih strela." Ovo podrazumeva da Muslimanska zajednica je zajednica moci i sile. Islam je religija moci. Ono proizvodi mudahedine. Will Durant, u svojoj knjizi, The Story of Civilization, govori da nijedna religija nije pozivala svoje sledbenike na moc do granica na koje je Islam pozivao. Saglasno drugom hadisu, Plemeniti Poslanik je bio naveo govoreci, "Onaj koji se nije borio i nije cak ni pomislio na borbu umrece smrcu munafika (licemera)." Dihad, ili najmanje bar elja za ucecem u njemu, je integralni deo doktrine Islama. Necija vernost Islamu se procenjuje po tome. Drugi hadis prenosi da je Poslanik rekao da se ehid nece ispitivat u svom grobu. Poslanik je rekao da blesak sablji iznad njegove glave je dovoljan test. Vernost ehida, poto je jednom dokazana, nema potrebu za daljnjim ispitivanjem. U ranim danima Islama, mnogi Muslimani su imali narocit duh, koji se moe nazvati duhom udnje za ehadetom. Imam Ali je bio naj istaknutiji od ovakvih ljudi. On licno kae, "Kada je ajet bio objavljen: Misle li ljudi da ce biti ostavljeni na miru ako kau: Mi vjerujemo! i da u iskuenje nece biti dovedeni? (29:2), upitao sam Poslanika oko toga. Znao sam da dokle god je on iv Muslimani se nece izloiti iskuenju. Poslanik je rekao da posle njega, ce gradanski sukob planuti medu Muslimanima. Tada sam ga podsetio na dogadaj bitke kod Uhuda, kada sam ja bio obeshrabren brojem Muslimana koji su bili izginuli i bio sam uskracen od ehadeta, on me je hrabrio, govoreci da cu i ja dostignuti ehadet u buducnosti. Poslanik je to potvrdio, i upitao me da li cu se moci pridravati strpljivosti u to vreme. Rekoh da ce to biti prilika za zahvalanocu Bogu, ne samo za strpljivocu. Zatim mi je Poslanik pruio neke detalje dogadaja koji ce doci. Ovo je ono ta mi podrazumevamo pod udnjom za ehadetom. Da je Imam Ali izgubio nadu u postizanju ehadeta, ivot bi za njega postao beznacajnim. Mi uvek na naim usnama imamo Imam Alievo ime, i tvrdimo da smo njemu odani. Kada, bi jednostavne izjave mogle uciniti to, niko ne bi bio boljim [ijom nego to smo mi. Ali istinski [iizam zahteva od nas da sledimo i njegove korake, takode. Mi smo iznad dali samo jedan primer njegovog vodstva. Nezavisno od Imam Alia, mi poznajemo mnogo drugih ljudi koji su udeli za ehadetom. U danima Islama, svaki Musliman je moleo Boga za tim, kao to je i ocevidno iz molitvenika koje su nam dospele od Imama. U molitvama koje se pruaju tokom meseca Ramazana, mi govorimo, "Boe! Poginimo na putu tvom, u drutvu tvoga prijatelja (Imama), i dostignimo ehadet." Mi nalazimo da tokom ranijih dana Islama svako, bio mlad ili star, visok ili nizak, je imao ovu udnju. Ponekad su ljudi dolazili Poslaniku i izraavali su svoje elje. Islam ne dozvoljava samoubistvo. Oni su eleli da uzmu udela u dihadu, i poginu dok su obavljali svoju dunost. Oni su zahtevali od Poslanika da moli Allaha kako bi im dodelio ehadet. U knjizi, Safinat el-Bihar, postoji povest o coveku zvanog Khajtumah (ili Khatimah). U vremenu bitke kod Bedra, on i njegov sin su zajedno bili eljni da uzmu udela u borbi i 5

poginu. Oni su se raspravljali medu sobom. Na kraju vukli su srecu. Sin je pobedio, i prema tome otiao na bojite gde je poloio svoj ivot. Neko vreme kasnije, otac je imao san u kome je video svoga sina kako ima jako srecan ivot, koji mu je rekao da se Boije obecanje ispunilo. Stari otac je otiao Poslaniku i ispricao mu san. On je kazao Poslaniku da iako je bio previe star i previe slab za borbu, on je bio eljan da ucestvuje u borbi i pasti ehidom. On je zahtevao od Poslanika da moli Boga da mu dodeli svoju elju. Poslanik se na taj nacin molio. Manje nego godinu starac ne da je imao odlicnu srecu u ucestvovanju u bitci Uhuda, nego je takode postigao ehadet. Postojao je jo jedan covek, cije ime je bilo Amr ibn Damuh. On je imao nekoliko sinova. On je bio hrom na jednoj nozi i stoga saglano Islamskom zakonu, poteden od ucestvovanja u borbi. Kuran govori da osakaceni nisu pod prinudom (ucestvovanja u dihadu) (48:17). U slucaju bitke kod Uhuda svi njegovi sinovi opremili su sebe orujem. On je rakao da on mora takode ici u bojite i poloi svoj ivot. Njegovi sinovi su prigovorili njegovoj odluci i zamolili ga da ostane pozadi, poto nije bio pod nekakvom obavezom odlaenja u borbu. Ali on je i dalje insistirao. Njegov sin je doveo starije clanove njihove porodice kako bi vrili pritisak na njemu, no starac nece promeniti svoje miljenje. Umesto toga on je otiao Poslaniku i rekao, "Boiji Poslanice, zato mi sinovi ne dozvoljavaju da postanem ehidom? Ako je ehadet dobar za ostale, i za mene je dobar takode." Poslanik je tada zatraio od njegovi sinova da ga ne sprecavaju. On rece, "ovaj covek udi za ehadetom. Ako nije pod obavezom da ratuje, isto tako mu se ne zabranjuje. Vi ne bi ste trebali imati prigovor." Starac je bio zadovoljan. On je odmah nauraao sebe. Na bojitu, jedan ga je od njegovih sinova posmatrao. On je video svog oca, uprkos to je u godinama i slab, kako se bori razborito i oduevljeno. Na kraju je bio ubijen. Jedan od njegovih sinova je takode bio ubijen. Uhud je postavljen blizu Medine. Tu su, Muslimani pretrpeli teke gubitke i njihov poloaj je postao kritican. U meduvremenu, Medinu je dostigla vest da su Muslimani poraeni. Mukarci i ene Medine su pourili ka Uhudu. Jedna od ena je bila i supruga Amr ibn Damuha. Ona je otila u Uhud i nala leeve svog mua, sina i brata. Ona je natovarila njih na jednu kamilu, i krenula prema Medini sa namerom da ih ukopa na grobitu Baki. Na putu, ona primeti da se njena kamila kretala veoma oklevajuci i sporo prema Medini i okretala stalno prema Uhudu. U meduvremenu, ostale ene ukljucujuci i neke od supruga Poslanika su ile prema Uhudu. Jedna od ena Poslanika je upitala nju da odakle je dolazila. Ona je odgovorila da je dolazila iz Uhuda. "[ta to nosi na svojoj kamili?" "Nita. Samo leeve mog mua, sina i brata. zelim ih odneti u Medinu." "Kako je Poslanik?" "Hvala Bogu! Sve je u redu. Poslanik je bezbedan. Planovi nevernika su uniteni od Boga. Dokle god je Poslanik iv, sve ostalo je nevano." Onda je ena kazala da je neto bilo neobicno oko njene kamile. Izgledalo je kao da ne eli da odlazi u Medinu. Trebala bi eljno da odlazi na svoje korito, ali je ono elelo da se vrati u Uhud. Poslanikova ena je predloila da bi oni trebali otici zajedno kod Poslanika i ispricati mu o ovome. Kada su oni sreli Poslanika, ena rece, "Imam cudnu pricu. zivotinja odlazi u Medinu sa potekocom, ali s lakocom dolazi u Uhud." Poslanik rece, "Da li je tvoj mu neto rekao kada je izlazio iz svoje kuce?" Da, kada je izaao iz kuce, podigao je 6

svoje ruke u molitvu i rako, Boe, dodeli mi da se ne vratim ovoj kuci," rece ena. To je to. Molitva tvog mua je odobrena. Onda neka bude sahranjen na Uhudu zajedno sa ostalim uhedama," savetova Poslanik. Zapovednik Vernika, Imam Ali a.s., je obicavao govoriti, "Vie volim hiljada udaraca macem nego smrt u krevetu." Imam Husein na svom putu ka Kerbeli, je obicavao recitovati odredene redke poezije. Izjavljeno je da je i njegov otac takode povremeno recitovao stihove ove poezije. Ovde dajemo prevod njih: Premda su svetovne stvari divne i zanosne, Nagrad budeceg je daleko bolja. Ako se svi posedi i imanja moraju ostaviti, Zato bi neko bio tvrdica oko njih? Ako su naa tela naznacena da umru i otrunu. Zar nije bolje da su iseceni na komade na putu Allaha? Motivacija ehida je razlicna od one obicnih ljudi. Njegova logika je slepa logika reformiste; ono je logika gnostickog zaljubljenika. Ako se dve logike, ona ozbiljnog reformiste i ona oduevljenog i gnostickog zaljubljenika stave zajedno, rezultat ce biti motivacija ehida. Dopustite nam da dalje razjasnimo ovu pojedinost. Kada je Imam Husein odlucio da napusti Kufu, neki smotreni clanovi njegove porodice pokuali su da odvrate njega. Njihov argumenat je bio da njegov postupak je nelogican. Oni su bili u pravu na njihov nacin. Nije bilo odgovarajuce sa njihovom logikom, koja je bila logika svetovog razmiljanja. No Imam Husein je imao uzvieniju logiku. Njegova logika je bila ona ehida, koja je iznad shvatanja obicnih ljudi. Abdullah ibn Abbas nije bio neka mala licnost. Muhammed ibn Hanefijja nije bio obican covek. No njihova logika je bila zasnovana na razmatranju licnih interesa i politicke koristi. Iz njihove tacke gledita, Imam Huseinov postupak nije bio uopte nareden. Ibn Abbas je dao predlog koji politicki je bio veoma ispravan. Obicna je praktika pametnih ljudi da koriste ostale kao svoja oruda. Oni guraju ostale napred i ostaju sami pozadi. Ako ostali uspeju, oni potpuno iskoricavaju njihov uspeh. Drugacije, oni nita ne gube. Ibn Abbas rece Imam Huseinu, "Narod Kufe je napisao kako bi ti rekli da su spremni da ratuju za tvoj cilj. Ti bi im trebao vratiti pismo traeci od njih da progonu odatle Jezidove zvanicnike. Oni ce ili uciniti ono ta im predlaec ili nece. Ako ucine, ti moe ici tamo bezbedno. Ako su u nemogucnosti da ucine tako, tvoj poloaj nije dirnut." Imam nije posluao ovaj savet. On je napravio plan koji je bio odlucan da nastavi. Ibn Abbas rece: "Ti ce biti ubijen." " Pa ta?" odgovori Imam. "covek koji odlazi negde znajuci da se moe ubiti ne uzima svoje enu i decu zajedno sa njim." "Ali ja moram." 7

Logika ehida je jedinstvena. Ono je iznad shvatanja obicnih ljudi. Radi ovoga je rec ehid okruen oreolom svetosti. Ono zauzima narocit poloaj u recniku svetoga i visoko velicanih reci. Ono pretpostavlja neto uzvienije od znacenja heroja ili reformiste. Ono se ne moe zameniti od bilo koje ostale reci. [ta ehid cini? Njegova funkcija nije ograniceno na protivljenju neprijatelju, i u procesu, ili upadljivi udarac ili dobijanje jednoga. Da je to bio slucaj, mi bi smo mogli reci da je njegova krv uzaludno prolivena. Ono ne tece na zemlji. Svaka kap njega je pretvorena u hiljade kapi, cak ta vie u tone krvi, i pretoceno je u drutvo, posebno u drutvo koje pati od anemije. [ehid je onaj koji uliva sveu krv u vene drutva. Osobena karakteristika ehida je da on ispunjava atmosferu sa hrabrocu i predanocu, vanredna boanska predanost, medu ljudima koje su ga izgubile. On oivljava duh hrabrosti i duhovne moci, smelosti i predanosti. Radi toga je Islam uvek u potrebi za uhedaom. Obnova smelosti i predanosti je esncijalno za obnovu jedne nacije. Naucnik slui drutvo samo kroz svoje znanje. Na racun njegovog znanja njegova licnost se sjedinjuje sa drutvom, ba kao to se kap sjedinjuje sa morem. Kao rezultat ovog sjedinjenja, deo njegovog personaliteta, njegove misli i ideje postaju bezsmrtnim. Izumitelj je sjedinjen drutvom kroz svoje izume. On slui drutvo cineci sebe bezsmrtnim vrlinama svoje vetine i izuma. Pesnik cini sebe bezsmrtnim kroz svoje poetsko delo, i moralni ucitelj kroz svoja mudra kazivanja. Slicno, ehid cini bezsmrtnim sebe na njemu svojstven nacin. On daje dragocenu sveu krv drutvu. Drugim recima, naucnik cini bezsmmrtnim svoje misli, umetnik svoje umetnosti, izumitelj svoje izume, i moralni ucitelj, svoja ucenja. No ehid cini bezsmrtnim sve svoje spsobnosti. Radi toga je Poslanik rekao, "Iznad svake vrline postoji druga vrlina, no ne postoji vlina uzvienija od one biti ubijen na putu Allaha." Postoji hadis koji kae da postoje tri klase ljudi kojima ce biti dozvoljeno da posreduju kod Boga na sudnjem danu. To su poslanici, ulema i uheda. U ovom hadisu, Imami se nisu posebno spomenuli, no poto izvetaj dolazi od Imama, ocigledno je da termin, "ulema", stoji za istinske boanstvenosti, koje par excellence ukljucuje same Imame. Posredovanje poslanika je sasvim ocigledno. Posredovanje uheda je ono koje mi moramo tek da razumemo. [uheda obezbeduju ovu privilegiju posredovanja zato to oni vode ljude na pravi put. Njihovo posredovanje ce biti portretisanje dogadaja koja su na ovom svetu zauzela mesta. Zapovednik Vernika, Imam Ali a.s., govori, "Bog ce dovesti uheda na sudnjem danu ispred sa toliko pompe i sjaja da cak i poslanici, ako uzdignuti, pognuce se kako bi pokazali svoje potovanje prema njima." Medu uhedama ranijih godina Islama, ime najblistavijeg ehida je bilo "Hamzaha ibn Abd ul-Muttalib." Njemu je bio dat epitet, "Sejjid el-[uheda." On je bio ujak Poslanika i bio je prisutan na bitci kod Uhuda. Oni koji su imali srecu da posete Medinu mogli su da posete njegov grob. Kada je Hamzah migrirao od Mekke, bio je sam, jer niko nije iveo sa njim u njegovoj kuci. Kada se Poslanik vratio sa Uhuda, on je naao enu kako place po kucama svih uheda, sem u onoj Hamzaha. On je izrekao samo jednu recenicu: "Hamzah nema nikoga ko bi za njim plakao." Drugovi Poslanika vratili su se svojim kucama i kazali su svojim enama da je Poslanik bio rekao da Hamzah nema nikog ko bi za njim plakao. Sve ene koje su plakale za svoje sinove, mueve i bracu su odmah krenule prema kuci Hamzaha i plakale su tu, iz potovanja prema eljama Poslanika. Kasnije, postalo je tradicijom da kada god je neko eleo da place za nekim ehidom, on je prvo odlazio u kucu Hamzaha i tu bi plakao. Slucaj pokazuje da iako Islam ne hrabri oplakivanje smrti 8

obicnog coveka, tei da ljudi ele da placu za ehidom. [ehid stvara duh hrabrosti, i plakanjem za ehidom covek ucestvuje u toj hrabrosti u konformnosti sa udnjom za ehadetom. Titula, "Sejjid el-[uheda" je prvo bila primenjena na Hamzaha. Nakon tragedije destog Muharrema, ehadet Imam Husein a.s. je natkriljila sve ostale slucajeve ehadeta, i titula je njemu bila preneena. Nema sumnje ovaj epitet je i dalje primenjiv na Hamzaha, no on je bio Sejjid el-[uheda svog vremena, buduci da Imam Husein je Sejjid el-[uheda svih vremena, upravo kao to je devica Marija bila primer enama u njenom vremenu, i gospoda svetlosti, Fatima, je primer enama svih vremena. Mi smatramo neophodnim u ovom trenutku da se kratko pozovemo na filozofiju oplakivnja za ehidom. Ovih dana, mnogo ljudi prigovaraju plakanju za Imam Huseinom. Neki od njih dokazivaju da ovaj obicaj je rezultat neispravnog miljenja i pogrena koncepcija ehadeta. Povrh toga, ono je imalo posledica, i odgovorna je za unazadenje i propadanje ljudi koji su ga prihvatili. Prisutni pisac priseca se da kada je bio student Kuma, procitao je knjigu od Muhammed Mesuda, dobro poznatog pisca onog vremena. U njemu on izvlaci poredenje pomedu [iitskog obicaja oplakivanja za Imam Huseinom i Hrcanske prakse proslave raspeca (saglasno njihovom licnom verovanju) Isusa Hrista sa slavama. Autor pie pored uz ove redke: Za primetiti je da jedan narod place za svojim ehidom Zato to pozdravlja ehadet kao neto nepoeljno i za aljenje, buduci da jo jedan narod veseli se smrti njihovog ehida zato to pozdravlja svoj ehadet kao veliko dostignuce i stvar ponosa. Narod koji oplakuje za hiljade godina prirodno gubi svoju vitalnost i postaje slabim i kukavicom, jer narod koji slavi ehadet svog heroja postaje mocan, smeo i samo-portvovan. Za jedan narod ehadet podrazumeva neuspeh. Njegova reakcija je plakanje i oplakivanje koje vodi do slabosti, bespomocnosti i podcinjenosti. Dok za drugi narod, ehadet podrazumeva triumf, i dakle, njegova reakcija je radost i veselje, koja ucvrcuje njihov moral. Ovo je sutina kriticizma ucinjena od autora. Podjednaki argumenti su izloeni od ostalih kriticara takode. Mi bi smo eleli da analiziramo ovo pitanje i dokazati da slavljenicka proslava ehadeta od Hricana potice od njihovog individualistickog pristupa, i plakanje za uhedama od Muslimana potice od njihovog drutvenog pristupa. 9

Naravno, mi nemoemo opravdati stanovite onih naih masa koji gledaju Imama Huseina samo kao licnost kome je velika nepravda ucinjena, i koji je poginuo upravo zbog nicega. Oni izraavaju duboko aljenje za njegovu smrt, no pridavaju malo panje njegovom herojskom i slavnom cinu. Mi smo vec javno optuili ovo stanovite. Mi nameravamo da objasnimo zato su Imami nagovarali na plakanje za ehidom, i koja je prava filozofija ovog nagovaranja. Mi ne znamo kada i od koga je inicirana svecena proslava ehadeta Isusa Hrista. Ali mi znamo da plakanje za uhedaom je bilo preporuceno od Islama, i neosporna je doktrina [iitske kole Islama. Sada analizirajmo glavnu tacku, raspravimo individualni aspekt smrti i ehadet. Dali je smrt ispunjenje u delu individualnog, ili je neto nepoeljno? Dali bi ga drugi trebali smatrati kao herojsko delo u delu to se tice individualnog? Mi znamo da na ovom svetu postojale kole miljenja, koje moda jo postoje, saglasno kojima realcija izmedu coveka i sveta, ili izmedu due i tela, je istovetno relaciji izmedu zatvorenika i zatvora, ili relacija izmedu onoga koji pada u jamu i jame, ili izmedu ptice i njenog kaveza. Prirodno, saglasno ovim kolama smrt je ekvivalentan oslobodenju i emancipaciji. Stoga, oni dozvoljavaju samoubistvo. Receno je da poznati lani poslanik, Manichaeus, podravao ovo gledite. Saglasno ovoj teoriji, smrt ima pozitivnu vrednost i je poeljna za svakoga. Nicija smrt nije za aljenje. Oslobodenje od zatvora, izbavljivanje od jame, i probivanje kaveza je razlog za radocu, ne za tugom. Jo jedna teorija dri da smrt podrazumeva nepostojanje, potpuno unitenje i konacnu destrukciju, buduci da ivot podrazumeva postojanje i istrajnost. Ocigledno, postojanje je bolje od nepostojanja. Ono je stvar instinkta ivljenja, ma kavom njena forma bila, preporucljivije je od smrti. Veoma poznati misticki pesnik, Mevlevi, citira Grckog lekara Galena, da je rekao da u svim okolnostima on je vie voleo da ivi nego li da umire, bez obzira kakvu bi formu ivot prisvojio. On je vie vole ivot, pa kakar iveo u eludcu mazge, samo sa glavom koja viri radi disanja. Saglasno ovoj teoriji, smrt ima samo negativnu vrednost. Postoji jo jedna teorija, saglasno kojoj smrt ne podrazumeva unitenje. Ono podrazumeva premetanje od jednog sveta ka drugom. Povezanost coveka i sveta, i izmedu due i tela, nije kao pomedu zarobljenika i zatvora, lica u jami i jame, ptice i kaveza. Ono je kao povezanost studenta i kole, ili izmedu farmera i njegove farme. Istina je da povremeno student mora iveti izvan svog doma, gde njemu nedostaju drutvo svojih prijatelja i mora se baviti svojim studijama unutar ogranicene atmosfere kole, ali jedini nacin da vodi srecan ivot u drutvu je da uspeno dovri tecaje studija. Takode je istina da farmer mora napustiti svoj dom i porodicu kako bi radio u svojoj farmi, ali to ga obezbeduje sa sredstvima za ivot, i onemogucuje ga da uiva u svom porodicnom ivotu potpuno u godini. Povezanost izmedu ovog sveta i sledeceg, i izmedu due i tela je od ove prirode. Onima koji imaju ovo svetonazorje, no koji se razocaravaju u prakticnom ivotu poradi svoje letargije i nesavesnosti, ideja smrti prirodno izgleda kao gozno i uasno. U stvari, oni su uplaeni od smrti zbog toga to se plae posledica svoji licnih dela. Ali odnos onih koji su uspeni u svom prakticnom ivotu je prirodno, onaj studenta koji je posvetio svim srcem panju na svoje studije, ili farmera koji je naporno radio. Takav student ili farmer ceznu za povratkom svom domu, ali ne bi ni pomislili da ostave svoj zadatak neispunjenim.

10

Plemeniti ljudi su kao uspeni studenti. Oni ceznu za smrcu, to podrazumeva odlazak u sledeci svet. U svakom momentu oni nestrpljivo ocekivaju smrt. Imam Ali a.s. je reako o njima, "Da Bog nije odredio vreme smrti, njihove due ne bi ostale u njihovim telima ni za trenutak, zbog njihove elje za nagradom i straha od kazne." U isto vreme, oni ne trce za smrcu, jer zanju da je samo ovaj ivot taj koji daje njima mogucnost da rade i postignu duhovni razvitak. Oni znaju da to due ive, vece ce usavrenje postici. Otud oni oni ne odobravaju smrt i uvek mole Boga da im podari dug ivot. Pozivajuci se na Jevreje koji tvrde da su prijatelji Boga, Kuran govori, "Ako tvrdite da ste vi od svih ljudi jedini Allahovi miljenici, onda smrt poelite, ako istinu govorite." (62:6) Ono dalje govori da oni nece nikad poeleti smrt, zato to znaju kakva su dela pocinili, i kakva ih zasluena kazna ocekuje u buducem svetu. Ovi ljudi pripadaju trecoj kategoriji gore pomenutih. Postoje dve okolnosti u kojima se plemeniti covek uzdrava od molenja za dugim ivotom. Prvo, kada oni ne postiu besprekidni uspeh u cinjenju cestitih dela, i plae se da umesto napredovanja, oni mogu da nazaduju. Imam Ali ibn el Husein a.s. je obicavao govoriti, "Boe, produi moj ivot samo toliko dugo da bih ga troio u pokoravanju Tebi, ali ako postane pasitem davola, povedi me Sebi." Drugo, plemeniti covek moli za ehadet neoslovljeno, jer on produava cestito delo tako dobro kao i duhovni razvitak. Mi smo vec naveli poslanicku rec ishodu da ehadet je najuzvienija vrednost. Dalje, ehadet podrazumeva odlazak u sledeci svet, za cim je plemeniti covek imao toliku elju. Radi ovoga mi nalazimo da Imam Ali a.s. radost nije imala granice kada je osetio da ce umreti kao ehid. Mnoge izjave izraene od Imam Alija u intervalu izmedu njegovog ranjavanja i njegove smrti zapisane su u tekstu kao Nehd ul-Belaga. Jedna takva izjava koja nosi pitanje nae rasprave je sledeca: Tako mi Boga, nita neocekivano se desilo nije. Desilo se ono ta sam eleo. Postigao sam ehadet, koji sam eleo. Ja sam kao covek koji je tragao za vodom, i odjednom udario na vrelo izvora. Ja sam kao covek koji je zapravo neto traio, i naao. U ranom jutru devednaestog Ramazana, kada ga je njegov ubica udario po glavi, prva ili druga recenica koja se cula od njega je bila, "Tako mi Gospodara Kabe, uspeo sam." Dakle, sa Islamske tacke gledita, ehadet je uzvien, dapace uzvienije dostizanje ehida. Imam Husein je rekao, "Moj deda mi je rekao da sam ja odreden u postizanju veoma visokog duhovnog poloaja, ali to se ne moe postici sem kroz ehadet." Do sada, mi smo analizirali individiualni aspekt smrti i ehadet, i doli smo do zakljucka da smrt u formi ehadeta je zaista dostignuce to se tice ehida. Iz ovog ugla, bez sumnje smrt je srecan dogadaj, i radi toga je veliki naucnik Ibn Tevus rekao, "Da nam nisu date upute oko oplakivanja, ja bih pretpostavljao da proslavljujem dane ehadeta Imama sa radocu." Na temelju ovoga, se moe reci da Hricanstvo je u pravu kada proslavljuje ehadet Hrista kao radostan dogadaj. Islam takode potpuno priznaje da je ehadet 11

ispunjenje ehida. Ali, iz Islamske perspektive postoji jo jedna stran slike koja se mora sagledati. Iz drutvene tacke gledita, ehadet je fenomen koji zauzima mesta u posebnim okolnostima, i nastavljen je i sleden od dogadaja koji se moraju pravilno proceniti. Ono slicno, stvara reakciju u drutvu koja ne zavisi samo od uspeha ili poraza ehida, no koje je prvenstveno bazirano na miljenju dranim od ljudi, i na doticnim pozicijama ehida i njegovih protivnika. Jo jedan aspekt ehadeta je vaan. Ono je dvojna relacija pomedu ehida i drutva: (a) njegova relacija sa onima koji su bili lieni svoje prisutnosti medu njima; i (b) njegova relacija sa onima koji su svojom izopacenocu stvorili atmosferu u kojoj on mora ustati protiv njih i poloi svoj ivot. Ocigledno je da iz perspektive njegovih sledbenika, smrt ehida je veliki gubitak. Kada oni izraavaju svoje emocije, oni zaista placu nad njihovoj zloj sreci. Aako smatramo situaciju u kojoj on uzima mesta, ehadet je poeljan. Ono je ucinjeno potrebnim od nepoeljne i rune situacije. Potujuci ovo, uporedivo je sa hirukom operacijom koja postaje neophodnom, kao u slucaju upale slepog creva, duodentalnim ili eludacnim cirom, i nalik na to. U odstutnosti takvih prilika, operacija bi jasno bila pogrena. Pouku koju bi ljudi primali od ehadeta je ta to ne bi trebali dozvoljavati slicnu situaciju da se razvija u buducnosti. Ideja oplakivanja je zamisao tragedije kao dogadaja koji se nije trebao dogoditi. Emocije su izraene i tlacitelji i ubice ehida su osudene kako bi se odvratili clanovi drutva od sledenja primera takvih kriminalaca. Na taj nacin, mi nalazimo da nijedan koji je uvebavan u koli oplakivanja Imam Huseina bi ikad eleo imati najmanju slicnost sa Jezidom, Ibn Ziajdom, i njima slicnima. Jo jedna pouka koju bi drutvo moralo prisvojiti je da kad god nastane situacija to zahteva portvovanje, ljudi bi trebali imati osecanja ehida i trebali bi voljno slediti takav herojski preimer. Plakanje za ehidom podrazumeva spajanje sa njegovom vatrenocu, harmoniju sa njegovim duhom, i konformnost sa njegovom udnjom. Sada da vidimo dali su proslave, radost, ples i ponekad cak i ala, pice i lumpovanje, kao to su posvedocene tokom religioznih veselja Hricana bolje u odravanju duha ehadeta nego to su plakanje i oplakivanje. Obicno pogreno razumevanje o plakanju preovladuje, jer se mislilo da je plakanje izazvano od boli i stresa, i otud ono je loe. Plakanje i smeh su dve osobene aktivnosti ludskih bica. Ostale ivotinje osecaju zadovoljstvo i bol i postaju srecnim i tunim, ali one niti se smeju niti placu. Smejanje i plakanje su manifestacije silnih emocija osobene samo ljudskim bicima. Smejanje ima mnoge raznolikosti koje mi ne nameravamo da sada raspravljamo. Plakanje takode ima svoje raznolikosti, ali je uvek pridrueno od nekakve sensibilnosti i uzbudenja. Mi smo svi svesni suza ljubavi i udnje. Kada neko place iz ljubavnog uzbudenja, on se oseca bliim svom voljenom. Radost i smeh, s druge strane, imaju introvertan (zacahuren) kvalitet, dok plakanje ima ekstrovertan (otvoren) kvalitet, jer ono oznacava samo-negaciju i sjedinjenje sa objektom ljubavi. Poradi njegove plemenite licnosti i herojske smrti, Imam Husein budi najdublje emocije stotina miliona ljudi. Ceo svet bi se mogao reformisati ako bi nai propovedaci mogli da iskoriste ovaj enormni fond emocija kako bi doveli duh obicna coveka u harmoniju sa duhom Imama Huseina. Tajna Imam Huseinove bezsmrtnosti lei u cinjenici, da s jedne strane, njegova delatnost je bila logicna i racionalna, i s druge strane, ono je probudilo duboke emocije. Imami su dali naj razumniji pravac kada su kao utocite dali plakanje za

12

njima, jer plakanje je ono koje je duboko ukorenilo njegov pokret u srcima ljudi. Mi ponovo elimo da nai propovedaci znaju kako da upotrebe ovo emocionalno blago. Kada je njen otac dao Fatimi el-Zehri dobro poznatu liturgicnu formulu (koju mi, takode, obicno ponavljamo nakon molitvi, ili za vreme spavanja), ona je otila u grob njenog velikog strica, Hamzaha ibn Abd el-Mutaliba, i sakupila je odatle zemlje da bi napravila tesbih (brojanice). Koji je znacaj njenog cina? Grob ehida je svet. Zemlja njene okoline je sveto. Ona je trebala tesbih za brojanje liturgicne formule. Zapravo nije bilo razlike u tome da li je tesbih bio napravljen od kamena, drveta ili gline (ilovace). Njen cin je ukazao na potovanje prema njemu. Nakon ehadaeta Imam Huseina, epitet, "Sejjid el-[uheda," je bio uzet od Hamzaha i bio je preneen na unuka njegova brata. Sada, ako iko trai balgoslove ehidova groba, on bi trebao naciniti tesbih iz zemlje Imam Huseinovog mauzoleja. Mi moramo pruati nae molitve. U isto vreme, mi ne bi smo trebali smatrati dozvoljenim obavljanje sedde na cilimu, ili bilo cemu to je jestivo ili koje se moe obuci. Radi toga, mi drimo parce gline uz sebe. Imami su rekli da je bolje prostirati sebe na zemlju ehidova groba. Ako je moguce, zemlja Kerbele bi se trebala upotrebiti, jer ono isputa miris uhedaa. Dok obavljate svoje molitve, moete staviti svoju glavu na bilo kakvu zemlju, no ako radi ove svrhe koristite zemlju koja ima nekakav kontakt sa uhedaom, vaa nagrada ce biti povecana za stotine puta. Jedan Imam je rekao, "Obavljajte seddu na grobu mog dede, Husein ibn Alia. Kada jedna osoba obavljajuci molitvu cini seddu na svetoj zemlji, on prodire sedam velova." Zamisao je da nagoni ljude da shvate vanost ehida, i da se staraju o zemlji njegova groba. Uobicajena je praktika, u modernom svetu, posvetiti jedan dan svake godine nekoj odredenoj grupi ili klasi ljudi, posvetiti homa (potovanje) njima. Dan Majki i Dan Ucitelja su primeri takvih dana. Ali mi ne nalazimo nijedan dan da je posvecen uhedama od bilo kojeg naroda, sem Muslimana. Ono je dan Aure. Njena noc se takode moe smatrati [ehidovom Noci. Mi smo vec rekli da logika ehida je kombinacija logike zaljubljenika i one reformiste. Ako su licnosti reformiste i gnostickog zaljubljenika iskombinovane, ehid dolazi u postojanje. Muslim ibn Avsadah, Habib ibn Muzahir, i Zuhejr ibn Kajn dolaze u postojanje. U svakom slucaju, mora se upamtiti da svi uheda ne dre isti status. Imam Husein je predao svedocanstvo odnoseci se na uheda Aure koje oznacava njihov visok status. Poznato je da uheda dre istaknutu poziciju medu pobonima i cestitim ljudima. I drugovi Imam Huseina su drali istaknuti poloaj medu uhedama. Da li znate koje je Imam Huseinovo svedocanstvo bilo? Mada su njegovi drugovi bili prethodno provereni i oni koji su se nali nesposobnim zatraeno im je da odu, on im je dao konacni test na noc Aure. Ovog puta, nijedna osoba nije bila odbivena. Postoje dve verzije ovog izvetaja. Saglasno prvoj verziji, Imam Husein je imao ator (tendu) gde je bila smetena voda. Izjavljeno je da je on tamo okupio sve svoje drugove. Druga verzija samo govori da je on okupio sve svoje drugove u toj veceri. Zato je odabrao taj ator, mi ne znamo tacno. Verovatno je ucinio tako jer te noci tamo nije bilo vodenih-meina. Jedina voda koja je mogla biti dostupna je bila ona koja je bila doneena od Imam Huseinovog sina, Ali Ekbera, iz pojila na Eufratu. Izveteno je od autenticnih hronicara bitke na Kerbeli da u noci desetog Muharrema Imam Husein je poslao svog sina sa malim kontingentom da dobavi vode. Zadatak je bio uspeno dovren. Svi su pili iz vode koju je on doneo. Kasnije, Imam Husein je ztraio od njih da se okupaju i operu sebe. On im je rekao da je 13

to bila poslednja zaliha vode na svetu koju su oni dobivali. Ma i kakav bio slucaj, on je okupio zajedno sve svoje drugove i dozvolio je da ode onome koji to eli. On je tada njima predao recitu i snanu propoved, u kome je upucivao na razvoje tog popodneva. Vi mora da ste culi da je neprijatelj bio predao svoj posljednji ultimamtum u veceri devetog Muharrema, saglasno kome je Imam morao donesti svoju konacnu odluku u jutro desetog Muharrema. Imam Zejn el-Abidin, koji je bio prisutan tom dogadaju, ispricao je da je Imam Husein okupio svoje drugove u atoru, susednom atoru u kojem je on (Imam Zejn elAbidin) bio vezan za krevet, i predao je propoved. On je zapoceo govoreci, "Slavim Allaha, slavom najboljom. Zahvalan sam Njemu u svim okolnostima, bilo da su dobre ili drugacije." Za osobu koja stupa u potragu za istinom i pravednocu, sve to se dogada je dobro. Pravedan covek, svesno obavlja svoju dunost u svim okolnostima, bezobzira na posledice. Sa ovim u vezi, Imam Husein je dao veoma interesantan odgovor proslavljenom pesniku, Ferezdeku, koji ga je susreo na putu ka Kerbeli. Ferzedek je objasnio o opasnoj situaciji u Iraku. U odgovoru Imam je rekao, "Ako se stvari odvijaju kao to mi elimo, mi cemo slaviti Allaha i traicemo njegovu pomoc u bivanju zahvalnim njemu; no ako se bilo ta nepovoljno dogodi, mi necemo biti gubitnici, zato to nae namere su dobre i naa savest je cista. Dakle ta god se dogodi je dobro, nije loe. Zahvalan sam Njemu u svim okolnostima, bilo da su prijatne ili drugacije." [ta je on eleo reci, je bilo to da je on video i dobre i loe dane u svom ivotu. Dobri dani su bili, u njegovom detinjstvu, kada je on sedeo na krilu Poslanika, i kada je jahao na njegovim ramenima. Bilo je vremena kada je on bio naj omiljenije dete u Muslimanskom svetu. On je bio zahalan Allahu na te dane. On je bio zahvalan Bogu i na prisutne potekoce takode, jer sve to se dogada je bilo dobro po njega. On je bio zahvalan Bogu, koji je odabrao njegovu porodicu za poslanstvo i koji je omogucio njegovoj porodici da razume Kuran potpuno i da ima istinsko uvidanje u religiji. Nakon to je ovo izjavio, Imam je napisao svoje istorijsko svedocanstvo u pogledu na svoje drugove i clanove svoje porodice, i rekao je "Ja ne poznajem neko drutvo bolje i vernije od mojih drugova, niti znam neki rod cestitiji i predaniju od moje." Stoga, on je dao svojim drugovima status veci od one prijatelja Poslanika koji su bili poginuli boreci se u njegovom drutvu, i veci od statusa drugova svog oca, Imam Alia, koji su bili poginuli na bitci kod Demela, Sifina i Nehrevana. On je rekao da nije poznavo rod cestitiji i predaniji nego svoj. Stoga, je on odao priznanje njihovom visokom poloaju i izrazio svoju zahvalnost njima. Tada je on nastavio da govori, "Gospodo! Ja bih vam svima eleo reci, svim mojim drugovima i svoj mojoj rodbini takode, da ovi ljudi ne ticu se nikoga do mene. Oni bi eleli da ja budem njihov iskljucivi suparnik. Oni me ele uciniti prisegom vernosti. Kada bi mogli da me eliminiu, oni ne bi imali nita sa vama. Neprijatelj nije zainetersovan za vama. Vi ste zaloili svoju vernost meni. Sada vas ja oslobadam od vae obaveze. Vi niste pod obavezom da ostajete ovde. Vi niste prisiljeni od nikakvog prijatelja ili neprijatelja. Vi ste apsolutno slobodni. Ko god eli otici, moe ici." I tada obracajuci se svojim drugovima, on je rekao, "Neka svako od vas uzme u ruke po jednog od mojih rodaka i napusti." ^lanove Imam Huseinove porodice ukljucivalo je zajedno odrasle i mlade. [tavie, svi su oni tamo bili stranci. Imam nije eleo da svi odu zajedno, tako je zamoleo svakog od svojih drugova da uzmu u ruke po jednog od njih i da napuste bojite. Ovaj incident baca svetlo na visoki karakter Imam Huseinovih drugova. Oni nisu bili od nikoga primoravani. Neprijatelj nije bio njima zainteresovan. Imam ih je oslobodio njihovih obaveza. Pod ovakvim okolnostima, srcem zagrejan odgovor dat od svakog od prijatelja i 14

rodbine Imamove, je bio izvanredan. Na deseti Muharrem, i tokom prethodne noci, bila je stvar velike satisfakcije za Imama da vidi svu svoju rodbinu od najmanjeg deteta do najstarije osobe, kako slede njegove korake. Jo jedna stvar satisfakcije za njega je bilo to da nijedan od njegovih drugova nije pokazao ni najmanji znak slabosti. Nijedan od njih se nije pridruio neprijatelju. Suprotno, odredeni broj neprijateljskog personala je prelo na njihovu stranu. Takvi ljudi su im se pridruili takode i na dan Aure i u noci koja je prethodila. Hur ibn Zijad je bio jedan od njih. Sve u svemu, trideset ljudi ga je pridruilo tokom noci Aure. Ovo su bili ugodni dogadaji za Imama. Jedan po jedan, Imam Huseinovi drugovi rekli su njemu, "Gospodine! Dali nam dozvoljavate da vas napustimo i da vas samim ostavimo? To se ne moe dogoditi. zivot nema nikakvu vrednost bez vas." Jedan od njih rece, "zeleo bih da poginem, da se moje telo zapali i moj pepeo razbaca. I eleo bi da se ovo ponovi sedamdeset puta. Biti ubijen samo jednom podrazumeva nita." Drugi je rekao, "zeleo bi da se ubijem hiljada puta uzastopno. zeleo bih imati hiljada ivota, i svi da se rtvuju za tebe." Prvi koji je govrio je bio njegov savesni brat, Ebul el Fazl el-Abbas. Drugi je samo ponovio ono ta je on rekao. Ovo je bio njihov posledni test. Nakon to su svi izrazili svoje odluke Imam Husein je otkrio ta ce se dogoditi sledeceg dana. On rece, "Ja vam kaem da cete sutra biti ubijeni." Oni su se svi zahvalili Bogu to im je dao mogucnost da rtvuju svoje ivote u ime njihovog plemenita Poslanikova potomka. Ovde je dovoljno materijala za razmiljati. Da nije bilo logike ehida, moglo bi se prosuditi da ostanak ovih ljudi je bio bezvredan. Ako je Imam Husein ionako trebao poginuti, zato bi oni rtvovali svoje ivote? Ali su oni i dalje ostali. Imam Husein ih nije primoravao da se razidu. Zar im niko nije rekao da njihov ostanak je uzaludan, ili da ce oni samo bezvredno izgubiti svoje ivote i da je njihov ostanag stoga zabranjen. Imam Husein nije nita rekao od ovoga. Suprotno, on je pozdravio njihovu voljnost da ucine vrhovnu portvovanost. Ovo pokazuje da logika ehida je razlicno od one ostalih ljudi. [ehid cesto rtvuje svoj ivot kako bi ucinio uslugu, u prosvecivanju drutva, da je probudi i da ulije svee krvi u njeno telo. Ovo je bio jedan takav slucaj. Poraz neprijatelja nije jedina namera ehadeta. Ono tei u cinjenju koristi, takode. Da Imam Huseinovi prijatelji nisu poloili svoje ivote tog dana, kako bi se tako mnogo koristi moglo stvoriti? Iako je Imam Husein bio centralna figura u ovom slucaju ehadeta, njegovi prijatelji su se nadodali toj slavi, velicini i casti. Bez njihovog doprinosa, ehadet Imam Huseina ne bi mogao pretpostaviti znacaj dovoljan da pokrece, vaspitava i hrabri ljude stotina, ta vie hiljada godina. Vel Hamdu lillahi Rabil Alemin, Sallallahu ala Muhammedin ve Alihi, Tejjibine Tahirin

15