RAJNSKO ZLATO

Nekad u davnini, Grci i nai veliki preci Rimljani verovali su u lane bogove, oboavali ih i o njima priali najudesnije prie, kao i Germani, koji su imali neka svoja udna boanstva, oboavali ih i prepriavali njihove fantastine pustolovine. Najlepe prie koje je nemaki narod izmislio o ovim starodrevnim boanstvima, sabrao je Rihard Vagner u etiri opere sa zajednikim nazivom Nibelungov prsten. U ove etiri opere se odista i govori o jednom arobnom prstenu koji je neki Nibelung (stanovnik Nibelhajma, zemlje magle, podzemnog sveta) uspeo da napravi od zlata, ukradenog sa dna reke Rajne. Ovaj prsten, za kojim su udeli i oko kojega su se otimali svi bogovi, sejao je propast i smrt, jer je, poto je bio napravljen od ukradenog zlata, neminovno donosio prokletstvo. Prva od tih opera se zove Rajnsko zlato i u njoj se pria kako je Nibelung do tog prstena doao i kako ga je izgubio. Druga opera se zove Valkira i u njoj se pria o prvim nedaama koje su snale bogove. Trea, Sigfrid, velia podvige jednog neokaljanog heroja, ovoga puta oveka koji se domogao tog prstena, ali kojega je ipak zadesila nesrea. U etvrtoj se opisuje Sumrak bogova, to jest propast Valhale, arobnog dvorca u kojemu su, po verovanju starih Germana, obitavali njihovi bogovi. Evo prve prie, najfantastinije, jer se njome vraamo u jedno doba kad jo nije bilo ljudi, ve samo bogova na nebu i na vrhovima planina i divova na zemlji i patuljaka u podzemlju i nimfi u rekama. Ova lica emo, dakle, sresti uRajnskom zlatu: bogove, divove, patuljke, nimfe. Nisu li to neobina bia? A sada, ujte.

ALBERIKOVA KRAA

abujala, iroka, silna, proticala je reka Rajna, majka Rajna, kako je Nemci jo i dan-danji zovu, izmeu plodnih obala. U ta drevna vremena, kad oveja ruka jo nije prokrila planine, posekla ume, sagradila brane i kanale, stara reka je bila dublja no danas, njeni zelenkasti talasi su se penili i zapljuskivali obale, voda nesanka veito je huala i pevala istu pesmu. Majka Rajna je imala keri, divne nimfe, uvek razdragane, uvek srene, sa vlasima od algi i srebrenim telima koja su blistala u travi na dnu korita i meu penom na povrini reke. Kerima je majka dala punu slobodu i samo jedno im stavila u dunost da kao zenicu oka svoga uvaju blago reke, veliki komad zlata koji je davao sjaj i prozranost vodi i kojega nikad nije smela da takne ruka obinog smrtnika. Nimfe su se hitro gnjurale, mirno plivale, spokojno poivale pored zlata, zablesnute njegovim sjajem. Iako su iveli u peinama ispod korita reke i istraili njeno dno, patuljci se nisu usuivali da ikad priu dragocenom komadu zlata. No lakomost uvek pobeuje strah. A tako je bilo i u ta drevna vremena. Meu patuljcima koji su povremeno prolazili renim dnom, najzlobniji i najruniji je bez sumnje bio Nibelung Alberik. Zaljubljen u Rajnine keri, povremeno bi provirivao iza jednog podvodnog grebena, pomolio bi svoje

zbrkano lice i gledao ih kako se gnjuraju i njiu na talasima. eleo je da uzme za enu jednu od tih lepotica, i to bilo koju od njih, jer su sve podjednako bile lepe. No lepotice su od njega beale, smejale mu se i rugale. Alberik! zvale su ga one Alberik, doi da se igra s nama! A kad bi se patuljak na jedvite jade popeo na greben, glavake bi zaronile na dno. Alberik! zvale su ga nimfe Alberik, koju od nas si izabrao za svoju nevestu? A kad bi patuljak, spotiui se, siao na neravno reno dno, one bi, lake i slobodne, isplivale na povrinu. Nimfe su toliko bile razljutile patuljka da se on, gnevan, sakrio u jedan mraan ugao ekajui da mu se ukae prilika da jednu od njih epa u prolazu. Jednog dana, rano u zoru, iz tog sklonita on vide kako na najotrijem vrhu najvieg grebena sija zlato. Tada zaueno upita lepotice: ta to tamo sija? Od ega to cela reka bleti? Zar i to ne zna? Vi bedni patuljci iz Nibelhajma pod milim bogom nita ne znate! Ba si pravi Nibelung, gospodar podzemlja, ubogo bie kome nije dano da gleda svetlost. Pa to je zlato, zlato! A emu to zlato slui? upita patuljak trepnuvi. To je blago ove reke, blago majke Rajne, od ijeg sjaja njena voda tako blista objasni mu najrazgovornija nimfa i dodade: Onaj ko ga odnese i od njega napravi prsten, bie gospodar celog sveta. uti, nerasudna sestro! presee je druga nimfa. Majka Rajna nam je naloila da nad tim zlatom bdimo i ne dopustimo da ga takne ruka obinog smrtnika. Niko i nema nameru da ga takne odvrati joj prva nimfa. Onaj ko eli da se tog zlata domogne, mora najpre da se odrekne ljubavi i da je prezre. Samo pod tim uslovom moe se doi do Rajninog zlata. A gde je taj ko bi prihvatio takav uslov? Sigurno ga nee prihvatiti ovaj na jadni,

zaljubljeni patuljak. Je li, Alberik? Je 1'da se ti ne bi nikad mogao odrei ljubavi? Koja je od nas izabranica tvoga srca? Nimfe su prilazile Alberiku nasmejane, a zatim su od njega beale i ronile u dubinu kao srebrene ribe. Volim tvoje ablje lice! rekla je jedna nimfa. I tvoju bradu to podsea na jea! dodala je druga. I tvoj glas, slian kreketanju! zakljuila je trea nimfa. To je bilo suvie. Taj Nibelung sigurno, sasvim sigurno, nikad nee osetiti ari ljubavi. Pa zato onda ne bi pokuao da se bar domogne moi? Ova misao odjednom sinu u vilenjakovoj glavi. vrsto odluivi da ukrade zlato, on se pope na greben, kao da namerava da uhvati nimfu koja je pred njim beala. No im se uspuza na vrh stene, on viknu: Odriem se ljubavi! Neka je prokleta ljubav! I skoi kao maka, mai se kvrgavom rukom zlata, epa ga i zaroni na dno, pa sa plenom nestade u peini. Rajnine keri kriknue i jurnue za njim, ali on je ve bio nestao, a peina je bila suvie uska i suvie mrana da bi u nju mogle ui keri svetlosti. Njihov oajni vapaj razlee se nadaleko, a Rajna odjednom izgubi sjaj i talasi joj potamnee.

IZGRADNJA VALHALE

eutim, gore, u mirnom svetu, kralj svih bogova Votan, poivao je na vrhu neke planine, pored Frike, svoje ene. Do njegovih uiju nije doprla jadikovka Rajninih, keri, ali mu je ipak bilo nekako teko pri dui i nije mogao mirno da spava. Planina je bila visoka i obrasla gustim umama, u podgorju je proticala i uborila Rajna. Uporedo sa tom planinom, dizala se druga, veoma visoka gora, obavijena maglom. Rudela je zora: magla se postepeno rasprila a zatim se slegla u niziji i na otrom grebenu se pojavio dvorac, neobino sagraen, sa zidovima od debelog kamena, naikanim vitkim kulama zupastih ivica i sa stotinu elinih vrata koja su blistala na prvim zracima mladoga sunca. To je bila velianstvena tvrava, budue prebivalite bogova, koju su uz silan napor, po Votanovom nareenju, podigli divovi. Votan je bio najstariji i najmudriji bog. Prialo se kako je, da bi stekao mudrost koju je posedovao, nekad davno, ne trepnuvi, Sudbi prineo na rtvu jedno svoje oko i hitnuo ga u potok koji je izvirao pod svetim jasenom, zatitnikom bogova. Odista, Votan je imao samo jedno oko, ali pred njegovim arkim pogledom, morali su poniknuti svi bogovi. On je bio

ratnik bez premca i imao je zlatni lem i elini ma. Kad bi tumarao zemljom, preruio bi se u putnika lutalicu, ogrnuo se plavom kabanicom, a praznu onu duplju sakrio eirom sa irokim obodom koji bi natukao duboko na elo. Tada bi umesto maa nosio tap od jasenovine, na kojem su bile urezane, samo njemu znanim pismom, razne nagodbe to ih je prihvatio. No jednoga dana Votanu dodija to veito potucanje a i prebacivanje Frike, kojoj nije bilo pravo to stalno bez nje kojekuda tumara. Zato naredi vrsnim graditeljima, divovima Fafneru i Fasoltu, da mu podignu velianstveni dvorac Valhalu, koji bi bio dostojan njegove veliine i moi. Iako je od svojih divova mogao traiti bezuslovnu poslunost i naterati ih da mu bez pogovora u svemu iziu u susret, Votan im je ipak obeao nagradu za trud. A divovi, gramzivi i zli, traili su od njega obeanje da e im, po zavrenom poslu, dati jednu od najlepih svojih dvorjanki, Freju, boginju mladosti i ljubavi, Frikinu sestru, ljubimicu bogova, koja je jedina umela da, u jednom skrivenom vrtu, gaji arobno voe kojim su se hranili bogovi i zato bili veito mladi. Votan je divovima dao re da e im ispuniti elju i uslove njihove nagodbe zabeleio na tapu od jasenovine, ali je pri tom nameravao da na kraju obeanje pogazi. Sluao je savete lukavog Logea, demona vatre, svoga najprisnijeg druga, koji mu se zarekao da e mu pomoi da nakon zavrenog posla izigra graditelje. Prepusti to meni, Votane, rekao je on neka ti divovi samo izgrade dvorac a onda u se ja nositi sa njima. Zar misli da na celom svetu neu nai neto vrednije od Freje? Divovi e biti zadovoljni ma ta im dali. Oni su tako prosti i glupi! ta e njima Freja, onako ljupka i onako mlada? Tako je govorio Loge, a Votan mu je verovao. Kralj bogova je mirno spavao, nije video da je dvorac ve sagraen. Frika se prva probudi i ugleda vrsta utvrenja, bedem na kojem su blistala elina vrata, ali se ne obradova mnogo setivi se sa zebnjom u srcu kakvu

je naknadu za trud Votan obeao divovima, pa, sva uzdrhtala, pozva svoga druga: Probudi se, Votane, elja ti je ispunjena! ta e sad? Votan se prenu iz sna, skoi i razdragano uzviknu: Valhala! Najzad je moj dvor sagraen! A ta e sad? Kako e se oduiti divovima? Zar se ne sea vae pogodbe? upita ga Frika. Ne boj se, Frika! Divovima u kao nagradu za trud dati sve to im srcu bude drago. Ali zar si zaboravio, Votane, da si im obeao Freju, moju nenu sestru, boginju besmrtne mladosti? Hoe li biti zaista toliko svirep da nju prinese na oltar svoje elje za moi? Pa i ti si, Frika, elela da ima dvor, i ti si iskala da ga podignem primeti bog pomirljivo. elela sam da imamo dvor samo zato da me ne bi ostavljao samu i lutao po svetu, ali ga nisam elela po tu cenu poe da se pravda boginja. Ne boj se, Frika, stavio sam u dunost Logeu, koji je veoma vet demon, da mi u svetu nae neto ime bih, umesto Frejom, mogao zadovoljiti divove. Loge je veoma lukav i savetovae mi neto pametno. Stalno si u dosluhu s tom varalicom! Uvek se na njega oslanja! A ja strahujem za Freju. Eto, zar je ne uje? Zove u pomo! I zaista, Freja je vikala i trala uz obronak. Ljupka boginja pela se prema vrhu, a pratila su je dva diva. U pomo, Votane, vikala je ona spasi me! Ne ostavljaj me, ne daj me divovima! A zatim je klonula kraj Votanovih nogu. Divovi koji su doli sa Frejom, visoki i snani kao dva bika, ispreili su se ispred boga i boginje. Votane, u svemu smo postupili prema tvojoj elji! Sada ti preostaje samo da nam da naknadu za trud!

 ta traite, graditelji? Zlata i srebra? Vaa elja za mene je zapovest! Zlata i srebra? Tako se nismo dogovorili! Mi hoemo Freju, tako smo se dogovorili, a uslove dogovora urezao si evo ovde na svom tapu od jasenovine. Ne mogu vam dati Freju, Frikinu sestru, boginju koja nas bogove odrava veito mladim. Umesto nje, traite neto drugo. Ba zato nju i elimo! nasmeja se podmuklo najsvirepiji div Fafner Freju, vae uzdanje, traimo zato to je ona izvor sve vae snage. Bez njene pomoi vi ete ostareti i umreti, a onda emo mi biti gospodari sveta. Ti si bog doda Fasolt, drugi div i zato ne moe pogaziti zadanu re. Ako nam boginju ne da milom, uzeemo je silom. I tako nasrnu na ljupku devicu. Freja uplaeno kriknu i pozva u pomo svoju brau, zapanjena neodlunou koju je itala na Votanovom licu. Na njen poziv dotrae braa Froh i Doner. Froh je bio bog vedrine, a Doner bog oluje. Ovaj poslednji je bio najopasniji od svih bogova. Oboruan tekim maljem kojim se sluio u borbi sa neprijateljima i koji bi se, kad bi se njime na nekoga bacio, uvek ponovo vraao u njegove ruke u elinim rukavicama, esto se ogledao u borbi sa upljoglavim divovima. Doner zakrili rukama sestru i viknu gromkim glasom koji je podseao na grmljavinu: Odlazite, smesta, da vas ne bih morao dotui ovim maljem! Donere, kad smo ovamo dolazili nije nam bila namera da s tobom delimo megdan! rekoe uplaeni divovi. Doli smo da isteramo pravdu i dobijemo to nam pripada, a to smo zasluili danononim radom. Mi smo sagradili Valhalu! De, kai po dui, je li pravda na Votanovoj strani? Votan, jo neodluan, istupi napred: Divovi su u pravu, Donere, ree on. Uzdri se, nemoj

upotrebiti silu! Ja ekam samo Logea, koji mi je savetovao da divovima predloim da uzmu neto drugo u zamenu za Freju, a onda u, ako bude potrebno, odrati obeanje. Evo Logea, ree Frika ljutito evo tvoje desne ruke, tvog savetnika, spasioca! Loge, demon i polubog, od koga su bogovi zazirali, a koga je Votan uzeo pod svoje okrilje, peo se strminom veselo, hitro kao maka. Onako mali, pokretan, nemiran, u crvenoj odei, liio je i sam na plamen vatre koja je bila pod njegovom vlau. Evo me, Votane, ree on kretavim glasom. Zakasnio sam jer sam imao pune ruke posla ... Jesi li neto naao? Brzo govori! Nita nisam naao, Votane, ba nita. Oajan sam. Obigrao sam ceo svet i nisam naao nita to bi moglo zameniti ljupku, milu Freju. Pitao sam vilenjake i divove, nimfe i ptice, i svi redom su mi odgovorili da nita ne moe zameniti mladost i ljubav. Dodue, uz put sam nabasao i na jednu nakazu koja je prezrela ljubav, na patuljka Alberika, Nibelunga, poznaje li ga? Ba me briga za patuljka Alberika! viknu Votan. Sve u svemu, ti si me izdao, Loge! Savetovao si mi da prihvatim uslove divova, s time da e me ti, po obavljenom poslu, izvui iz neprilike. Meutim. uj, zna li zato se Nibelung odrekao ljubavi? To me se ni najmanje ne tie! Meni je sada jedina briga Freja, kako to ne razume? Sada me zanima jedino ta e biti sa Frejorn, koju tvojom krivicom moram predati divovima. uj me, dakle, uporno produi Loge, koji se nikako nije mogao svrteti na jednom mestu, pa je skakutao izmeu boga i boginje i divova Alberik se odrekao ljubavi zbog Rajninog zlata, razume li? Zbog prstena koji e od tog zlata napraviti i pomou kojega e stei silnu mo. Zlato? Prsten? upitae radoznalo divovi i bogovi.

 Zar to nisi znao? Zar nisi znao da e onaj koji prisvoji Rajnino zlato i od njega iskuje prsten stei neogranienu mo i postati gospodar sveta? Moniji od mene? upita Votan gnevno. Pa onda taj prsten, treba da pripadne meni, Loge. Treba da pripadne meni, glavnom bogu, a ne nekom vilenjaku koji ivi u mrklom mraku peine. Mo? Vlast nad celim svetom? upitae lakomi divovi. Znai da je to zlato vrednije od Freje, Votane. Ustupi nama Rajnino zlato, a mi emo se odrei ugovorene naknade za trud. Kojeta! ree Loge, zgranut Rajnino zlato pripada Rajninim kerima! One te, Votane, dodue preklinju da ga otme Alberiku, ali ne zato da bi ga ti prisvojio, ve da bi ga vratio reci. Ne trabunjaj, Loge! opomenu ga Votan. Zlato je moje. Ja sam gospodar sveta. Uzeu prsten ako ga je Nibelung ve iskovao i neu ga nikome dati, nikome, jeste li razumeli? A tako! To emo jo videti povikae divovi ljutito i bacie se na Freju, uprtie je na ramena i pobegoe u goru. Bog i boginja su se toliko zapanjili, da se u prvi mah nisu ni snali ni zadrali ih, a ni Doner nije mogao da se na njih baci maljem, jer se bojao da e njime pogoditi ni krivu ni dunu Freju, koja je vikala, zvala u pomo i otimala se na irokim Fafnerovim pleima. Kad su divovi sili u niziju, stali su, okrenuli se i ovako doviknuli Votanu: uj nas, Votane, i pouj! Dajemo ti vremena do veeras, ali ako nam i veeras ne preda Rajnino zlato, zauvek emo zadrati Freju! A onda, teko vama! Teko vama! zlokobno ponovi odjek u dolini. Bog i boginja prebledee od straha i pogledae se. Na planinu se bee spustila vlana magla i u njoj su lica izgledala bleda i odjednom ostarela. Oi im se vie nisu sijale, a kosa im je posedela. Votane, pomozi nam! preklinjali su bogovi. Spasi nas starenja

i smrti, otmi Rajnino zlato i njime otkupi Freju da nas opet nahrani svojim arobnim voem. Hajdemo, Loge, poimo Alberiku. Ali kako u mu oteti prsten? pitao je bog. Lako! Neka te to ne uznemiruje, Votane. On ga je oteo Rajni, ti e ga mirne due oteti njemu. To nije vano! Ali nikako nemoj zaboraviti Rajnine keri koje plau i mole te da istera pravdu. Ti mora zlato vratiti Rajni. uti, Loge, viknu bog nestrpljivo uti i vodi me u Nibelhajm. Sada mi je jedina briga kako da izbavim Freju i nas oslobodim te sive maglutine. U zemlji, na obronku, zjapila je velika rupa iz koje je kuljala sumporna para, to je znailo da se dole u ponoru nalaze radionice Nibelunga. Loge i Votan poee da se sputaju u bezdan pipajui, obavijeni sivom maglom koja se sve vie zgunjavala i tako, praeni pogledom uplaenih bogova, krenue na svoj tegobni put.

AROBNI LEM

putajui se sve mranijim hodnicima, Votan i Loge naposletku stigoe u Nibelhajm. U podzemnom carstvu vilenjaka vladao je opti mete. Alberik je od zlata napravio arobni prsten i sada mu se vie niko nije mogao suprotstaviti. Dovoljno je bilo da ga prinese usnama i poljubi ga, pa da odmah pred njim svi pokorno pognu glave. Alberik se nemilosrdno koristio arobnom moi prstena. Terao je patuljke da rade do iznemoglosti, da trae u rudnicima plemenite metale i drago kamenje i da u radionicama izrauju svakovrsni nakit. Najbolji vilenjak, patuljak Mime, najvie je od njega patio: njemu je Alberik davao najzamorniji i najtegobniji posao, ibao ga je i gonio da sve vie zapinje. Jesi li zavrio, lentino? Mime je sada, pod Alberikovim nadzorom, kovao neki mali lem, ali je oklevao da mu ga preda, jer je najpre hteo da pronikne u njegovu tajnu. Alberik mu ga istre iz ruku, stavi ga na glavu i uzviknu: Savreno! Izvanredno mi stoji! Kao da je za mene stvoren! A sada, okuajmo njegovu arobnu mo! Tako ree vilenjak i tajanstveno dodade: No, magla, niko. im je izgovorio te tri nesuvisle rei, nestao

je, i na mestu na kojem je maloas stajao, digao se stub magle. Mime je zinuo od uda. uo je Alberika kako se podrugljivo smeje, ali ga vie nije video. Osetio je samo kako ga biem koji je fijukao, takoe nevidljiv, iba po pleima. Mime, lentino jedna! Huljo! Priznaj da si hteo zadrati ovaj lem! vikao je nevidljivi patuljak. Dobro si to smislio! Ali sada ete mi platiti svi. Doi u vam kad se tome najmanje nadate i nemilosrdno u vas iibati! Kad su Votan i Loge stigli na kraj okuke, tamo su nali Mimea, koji je jo leao na zemlji i cvileo kao prebijeno psetance. O, jadni Mime! poe da ga zadirkuje Loge. ta te to snalo? Ostavite me na miru bar vi, tuinci! ta traite vi ovde? Ovo je prokleta zemlja! jeao je Mime. Kako prokleta? Pa vi u Nibelhajmu ste ba mirno iveli! Otkako je Alberik napravio taj prokleti prsten, ovde vie nema mira! Goni nas na rad kao ivotinje, a onda nas biuje! I sada... ta ti je to uradio, jadni moj Mime? Naredio mi je da mu iskujem jedan lem i samo zato to sam se malo ustezao da mu ga odmah predam, evo kako je sa mnom postupio! A ta e mu taj lem? Kad njega stavi na glavu, pretvori se u maglu, u ta god hoe. Samo nam je jo to trebalo! Kad sam shvatio ta je posredi, bilo je ve kasno! I patuljak opet poe da jadikuje, ali onda odjednom umuknu, jer se njegov gospodar opet pojavio sa lemom, obeenim o pas. Alberik sumnjiavo zastade. Ko ste vi? Neki stranci? upita on. ta traite ovde u Nibelhajmu? O, nezahvalni Nibelune! odgovori Loge tuno. Zar ne poznaje vie ni svoje prijatelje? Ko bi te ugrejao u ovoj tvojoj ledenici da nema mene, Logea, demona vatre? Ko bi zaegao pe u tvojoj kovanici?

O tebi se pronose svakojake udne glasine, pa se u meni probudila radoznalost i poeleo sam da te lino upoznam i doem ti u pohode sa ovim svojim drugom. Je li istina da si se obogatio? Mnogo sam se obogatio! pohvali se Alberik. Pogledaj! i pokaza mu brda nakita u jednom uglu peine. ta e ti toliko zlato i srebro? Nibelhajm nije zemlja provoda i zadovoljstava, u njoj nita ne moe kupiti zlatom i srebrom primeti Loge. Ima ono svoju namenu, videe! Kada budem zgomilao silno blago, popeu se na zemlju i sve u vas njime kupiti. I vas, bogove sa zemlje, kupiu vas za pregrt zlata. Videe! Iznenadio si me, Alberik! odgovori mu lukavo Loge. Kai, jesi li zaista do svog tog blaga doao pomou arobnog prstena? Zar se ne boji da bi ti ga neko, dok spava, mogao ukrasti? Vara se, Loge, ako misli da si ti jedino lukavo stvorenje na svetu! opet e Alberik. Ne bih eleo da budem neskroman, ali mogu ti rei da i ja nisam ba tako naivan. Vidi li ovaj lem? Dovoljno je da ga stavim na glavu i poelim da se pretvorim u vazduh, pa da odjednom postanem nevidljiv kako ja, tako i moj prsten, a onda bih hteo da vidim ko e mi ga ukrasti? udo nevieno! ree Loge toboe zadivljen. Samo, izvini, ali ini mi se neverovatno da moe postati nevidljiv kad god hoe, kad god ti se prohte! Ne budi lud, Loge! Zato bi to bilo neverovatno? Evo, pogledaj! Alberik stavi na glavu lem i ree tajanstvenim glasom: Grozni zmaju, razvij svoja krila! Odjednom dva doljaka, na svoje veliko zaprepaenje videe da je vilenjak nestao, a umesto njega se pojavio ogromni zmaj razjapljenih eljusti. Oni se prestravie, a Alberik, zadovoljan, opet poprimi svoje sva-

kidanje oblije. Silna je tvoja mo, Alberik! i dalje mu je podilazio Loge, drui od straha. A reci mi, moe li se smanjiti, moe li se pretvoriti u malog, siunog vilenjaka? Mislim da bi ti to jo vie koristilo, hteo sam rei, ako mi dopusti, tako bi se jo bolje mogao sakriti! I to mogu potvrdi glupi Nibelung. Hoe li da ti pokaem? I opet stavi lem na glavu i zapovedi: Skoi siva, nakazna abo! Votan je, kad mu je drug dao znak, spremno zgazio malu, sivu abu u koju se vilenjak pretvorio. A Loge je Alberiku spremno oteo lem. Alberik tada opet poprimi svoje oblije i silno se razgnevi. Loge, vrati mi lem! vikao je on. Ali Loge ga uopte nije sluao. On iz svoje crvene kapuljae izvue konopac, pa uz pomo Votana, bre-bolje veza vilenjaku noge, kojima je uzalud mlatarao, i ruke, kojima se uzalud borio. Kad dva druga vezae nemonog Nibelunga, ija je vika bila uzaludna, izgurae ga kroz otvor kojim su sami maloas sili u podzemlje, ak na vrh planine.

PROKLETSTVO NIBELUNGA

otan i Loge su se s mukom peli uskim hodnikom nosei vezanog Alberika, koji je vikao i besneo. Evo najzad vrha planine, evo slobodnog vazduha i sunca! Alberik, pogledaj svet koji si hteo da pokori, sada ti lei pred nogama ree Loge podrugljivo. Odvei me, prokleta huljo! viknu patuljak. Najpre mi daj otkupninu! Ne znam ta trai, bedni lopove! Svo blago Nibelhajma! Dobie ga, ali odvei mi bar desnu ruku. Loge mu odveza desnu ruku i Alberik poljubi prsten pa zapovedi: Nibelunzi, donesite ovamo gore moje blago. Kroz nekoliko trenutaka, obavijeni sumpornom parom, k njima se popee zaduvani patuljci, natovareni dragim kame njem i zlatom. Oni poloie svo to blago Votanu pred noge, pa ponovo sioe u podzemlje, mrko gledajui svog vezanog gospodara, ali uzdrhtae kad im on zapreti prstom na kojemu je jo uvek blistao prsten. Jesi li zadovoljan, razbojnie jedan? Sada me odvei i vrati mi lem.

 O, ne, umea se Votan i lem je deo plena. Alberik se tada savi, pokuavajui uzalud da prekine konopac, zatim popusti i poe da se tei, mrmljajui u sebi: Nije vano. Mime e mi napraviti drugi lem, a Nibelunzi e za mene skupiti jo zlata i dragog kamenja. Ali neumoljivi Votan doda: uj, Loge, vidim. i jedan prsten na patuljkovoj ruci. elim i njega da imam, jer i on spada u na plen. O, ne!!! povika Alberik, sav izbezumljen vie volim da mi oduzmete ivot, nego taj prsten. Njega ne dam! On je moj! Moj! Tvoj? odvrati mu na to Votan. Taj prsten ne moe biti tvoj kad si ga ukrao Rajninim kerima. I nasrnu na njega pa mu ote prsten. O bednie, nikad ne video dobra! prokle ga ozlojeeni Alberik. Proklet da si! Proklet da si i ti i taj prsten! Prisvojio sam ga od Rajne, nisam ga ukrao, doao sam do njega po cenu najvee rtve: odrekao sam se ljubavi! A ti, Votane, na koji nain si ti do njega doao? Stidi se, tek sada sam te video u pravoj boji. Ti si mi oteo prsten silom i na prevaru: Teko tebi! Taj prsten e donositi propast i smrt svakome ko ga bude imao, sve dok ne bude meni vraen. Upamti, Votane, propast i smrt. Nikoga nee mimoii moje prokletstvo! I tako se osloboeni Alberik, proklinjui, sjuri sa planine u bezdane Nibelhajma.

FREJINO OSLOBOENJE

e je bilo vee. Odravi obeanje, Fafner i Fasolt sa Frejom, ljupkim zalogom, dooe Votanu. to se devica vie pribliavala planini, to je magla bivala sve rea, a bogovi Votan i Frika, Froh i Doner, koji su upravo naili, vie nisu bili bledi, snudeni i sedi, ve su, kao obino, gordo dizali glave. Dva diva stigoe na planinu i stadoe ispred Votana, drei boginju za ruke. Evo nas, Votane, jesi li spremio otkup? Evo ga odgovori Votan i pokaza gomilu dragog kamenja i zlata. Razume se da alimo to gubimo Freju: ona je tako lepa! dodae divovi licemerno. No, tebi za ljubav, spremni smo da za nju primimo otkup. Daj nam zlata i dragog kamenja, ali toliko da njime moemo sakriti Frejin lik, da je njime svu pokrijemo, kako je ne bismo vie videli, za njom tugovali i pokajali se to smo ti je vratili. Kad to rekoe, dva diva, sa obe Frejine strane, pobodoe u zemlju tapove. Votanu se toliko smui to cenkanje da se udalji i okrenu im lea, a Loge i Froh, koji su bili trpeljiviji od njega, poee da na gomilu slau

dragulje i da njima, izmeu dva tapa, grade blistavi zid kojim je trebalo da zaklone Freju. Divovima su se oi sijale od lakomosti. Brzo gomilajte zlato zapovedali su ti bezonici popunjavajte praznine! Uskoro je zaliha bila iscrpena i gomila blaga tolika da je dopirala do vrhova tapova i Freji do temena. Ali Fafner nezadovoljno odmahnu rukom: Jo vidim plavu Frejinu kosu, jo vidim njene zlatne vlasi! Sakrijte ih, jer u se inae rastuiti i pokajati se to smo je vratili! Ali blaga vie nema! ree Loge. A ta je ovaj lem? upita Fafner i lukavo ga pogleda. Baci i njega na tu gomilu: toliko e biti dovoljno da zaklonimo Frejinu kosu. Votan prezirno baci lem na gonulu blaga. No ovoga puta Fasolt nezadovoljno odmahnu glavom. U ovom zidu vidim pukotinu, sasvim malu pukotinu, ali kroz nju se ipak nazire jedno Frejino oko, sjajno, blistavo oko! Sakrijte ga jer u se inae rastuiti i pokajati to smo Freju vratili! Sve smo dali, vie nam nita nije preostalo ree nestrpljivo Loge. A prsten na Votanovoj ruci? upita Fasolt i lukavo ga pogleda. Bacite i taj prsten na gomilu blaga. On e zatvoriti rupu i sakriti Frejino oko. To nikako! viknu Votan ljutito. Prsten ne dam! On je moj! Budite razumni! opomenu ih Loge. Taj prsten pripada Rajninim kerima. Vi se zadovoljite onim to ste dobili, a ti, Votane, vrati prsten reci. Tako e svima biti dobro. O, ne odvrati tvrdoglavi Votan. Taj prsten neu ustupiti ni divovima ni Rajni: on je moj, jeste li razumeli? Moj je, moj! Onda emo odvesti Freju zapretie tvrdoglavi divovi i opet

boginji vezae ruke. U tom munom trenutku, kad je Freja opet poela da na sav glas jadikuje, jedna enska prilika privue poglede svih prisutnih. Jedno uzvieno ensko lice se javi iznad vrha planine, kao da je izronilo iz same peine. To je bilo lice Erde, boginje zemlje, majke tri Parke koje su prele sudbinu bogova. Ona ree sveano i ozbiljno: uj me, Votane, ti zna da sam ja mati tri Parke i da imam na dlanu vau sudbinu. Popusti! Podaj prsten divovima. Taj prsten je proklet: donosi smrt i propast. Ako ga jo bude zadrao, navui e nesreu na sebe i na ostale bogove. Kad to ree, boginja pognu glavu, nasloni je na peinu i nestade kao da se s njome stopila. Votan je, sav zbunjen, dugo razmiljao, zatim odluno skinu prsten sa ruke i baci ga na gomilu blaga. Bogovi veselo kliknue i zagrlie osloboenu Freju, a divovi se pohlepno bacie na blago. Prsten je moj!- vikao je Fasolt. Ja sam ga prvi zaiskao. uti, budalo, ti bi se bio zadovoljio Frejom i zlatom! ree Fafner. Prsten je moj! Skloni se, lopove! Prsten pripada meni i neu ti ga ni za ivu glavu prepustiti! pretio je Fasolt stisnutom pesnicom. No Fafner mu nije dao vremena da ga udari: on visoko podie jednu tojagu koja se svom snagom srui na Fasolta. On se koliko je dug i irok prostre po zemlji. Uasnuti bogovi videe kako se div previja u samrtnim mukama. Tada se Fafner baci na njega, silom mu rastvori aku, skide mu prsten s ruke i stuti se niz padinu. Vidi, Votane, opomenu ga Loge tvoji neprijatelji su ve poeli da se meusobno istrebljuju jer ih prati prokletstvo prstena. Budi

srean to si ga se otarasio! Posle ove tragedije, kao da je i vazduh postao tei. Nad Valhalom se spustila magla: sve je bilo mrano i tuno. Tada se Doner sa svojim maljem pope na najvii vrh i poe njime udarati u zemlju. Zau se urnebesna tutnjava i on naredi: O, vetrovi, odagnajte ovu maglutinu! Olujo, doi! Kad Doner to zapovedi, nebo se naoblai, nasumori se, i poe oluja. Vetar je povijao drvee, a dole u niziji uzburkala se Rajna. Sevnue munje, pod Donerovim maljem zatutnjie gromovi. A kada su silni vetar, plaha kia i jaki naleti grada proistili vazduh, pokrenu se mirni bog Froh, ovla dotae nebeski svod i oisti ga od oblaka. Donerov malj umuknu i naspram plavetnila neba, koje su opet ozarili rumeni zraci sunca na zalasku, pojavi se Valhala u punom sjaju. Tada Froh boanskom rukom napravi znak po istom vazduhu i pojavi se udesno lepa duga koja, kao kakav vazduni most, spoji dve planine i die se iznad ravnice kojom je proticala Rajna. Bogovi su bili ushieni dugom i gledali su je zadivljeno. Votan se prvi pribra, prui ruku Friki i ree joj: Poi sa mnom! Ve se smrkava i Valhala nas oekuje: to je na dvor. Zato ga zove Valhala? upita ga Frika. Zato to e taj dvor biti boravite heroja: to znai njegovo ime. Jednog dana u u njemu okupiti sve heroje pale na bojnim poljima. A ko su ti heroji? Ja u ih stvoriti i njima u nastaniti zemlju, da bi nas oni, istiji od nas i neporoni, spasli propasti. Posle tih tajanstvenih rei, u ije znaenje niko nije mogao da pronikne, Votan krenu preko vazdunog mosta i povede sa sobom Friku, a za njima podoe Doner i Froh. Loge je iao na kraju povorke i veselo skakutao po

sedam sjajnih duginih boja, kao po arenim trakama. On prvi zau vapaj nimfi, koje su dole u niziji tuile: Rajnino zlato! O, suvo zlato to blista u vodi! Vrati nam se! Vratite zlato reci! Ko to tamo dole jadikuje? upita Votan. Rajnine keri. Plau za izgubljenim prstenom odgovori mu Loge. Uutkaj ih, Loge. Njihova zloslutna tubalica je ravo predskazanje ree bog. Ne tuite, Rajnine keri, povika tada Loge, nadnevi se nad dolinu. Pogledajte ovarno u sjaj dvora Valhale. Valhala sija lepe od vaeg zlata! Rajnino zlato! Suvo zlato to je blistalo u talasima! O, vrati se! Vratite zlato reci! naricale su neutene nimfe. I tako su bogovi uli u Valhalu, praeni tugovankom.

VALKIRA

otan, kralj svih bogova, nastanio se u dvoru koji su mu sagradili divovi, u velelepnoj Valhali. Dvor je imao stotinu vrata, nazupenih kula, zidova od sjajnog metala i stotinu

velianstvenih dvorana. U najveoj i najraskonijoj dvorani Freja je nudila bogovima arobno voe od kojega se ostaje veito mlad. No Votan nije bio srean. Nikako nije mogao zaboraviti da je taj dvor dobio na prevaru, na osnovu jednog obeanja koje nije odrao, i da je divovima, ne bi li ih smirio, morao ustupiti Rajnino zlato. I to zlato je dobio na prevaru i nije ga vratio Rajninim kerima, koje su bile njegove uvarice. On, bog Pravde, dva puta se ogreio o zakone Pravde: dvostruko prokletstvo je, dakle, pratilo njega i njegov dvor i Votan je toga bio duboko svestan. Meutim, div Fafner, poto je ubio brata Fasolta, doepao se zlata pomou kojeg je mogao postati gospodar sveta, ali poto je bio veoma ogranien i nerasudan, nije umeo da se njime slui. Pomou arobnog lema koji je oteo Alberiku, pretvorio se u stranog zmaja i povukao se u jednu peinu. Tamo je pohlepno zurio u sjajni prsten koji je iskovao Mime od Rajninog zlata i tako je u njemu uivao. Nibelung Alberik se vratio u peine Nibelhajma, mrzei iz dna due

Votana, koji ga je pokrao, i smiljajui odmazdu. Jednog dana e on oduzeti Fafneru prsten, pobedie bogove i sruie njihovu Valhalu No, Alberik je bio mali, nakazni patuljak i otkud u njega ta snaga da savlaa jednog zmaja? Kad se zavukao u svoju peinu, prezren od svoje brae, patuljak je mislio: Eto, ja sam se odrekao ljubavi da bih imao Rajnino zlato, a i u Nibelhajmu ima zlata i dragog kamenja. Tolikim blagom u ipak moi da kupim neku enu; oeniu se njome i ona e mi roditi sina koji e biti jai od mene. Nauiu ga da se bori i da bude neustraiv i on e pobediti zmaja i preoteti mu prsten. Tako je. mislio Alberik. No i Votan je u svom sjajnom dvoru mislio na Rajnino zlato i pripremao je odbranu. On je siao u utrobu zemlje da se savetuje sa Erdom, mudrom boginjom, koja mu je prva predskazala nesreu. A zatim je, s njom, stvorio Valkire koje e ga braniti. Valkire su bile divne devojke, devet njih na broju, pa iako nisu imale arobnu mo bogova, smatrane su boanskim biima. Nepokorne ratnice, one su na svojim krilatim atima jezdile planinskim vrhuncima i oblacima, sve veselije to je oluja vie besnela, i dozivale su se preko bregova, divljim, razdraganim pokliima. Na glavi su imale lem, u ruci tit, a iz otrica njihovih maeva sevale su munje. Dunost im je bila da nevidljive sleu na razbojita i da se prikazuju samo onim bojnicima kojima je bilo sueno da mru i da meu njima biraju najjae i najodvanije. Valkire su silazile na bojita sa jatima orlova i gavranova, skupljale neustraive ginjenike, vezivale ih za sedla svojih divljih konja i hitro, razbaruenih plavih vlasi na vetru, jezdile prema Valhali. Kad bi u nju dojahale, okrepile bi pale heroje medovinom, vratile ih u ivot i oni bi postajali uvari Valhale. Posle nekog vremena dogodi se te zemlju nastanie ljudi: jedan soj ljudi nastade voljom Nibelunga, i to bejahu Neidinzi, a drugi voljom

Votana, i to behu Velsidi, koje lako bee prepoznati po aru njihovih ena. Oba plemena behu u stranoj zavadi i neprestano su se krvila. Porejem Rajne stalno je odjekivao zveket oruja i na okrvavljenim razbojitima Valkire su danonono sakupljale svoju etvu. Votan je veoma voleo svoje Velside. On ih je titio u nadi da e jednoga dana neko od njih Fafneru preoteti prsten, onaj prsten koji nije mogao da mu preotme on, poto ga je vezivala zadana re, ugovor urezan u tap od jasenovine. A nadao se i da e ga junaci, okupljeni u Valhali, jednog dana spasti potpune propasti. Votan je esto silazio meu ljude, preruen u putnika lutalicu, ogrnut sivom kabanicom, sa eirom iroka oboda, natuenim na elo, ispod

kojega je krio svoje ugaslo oko. eleo je da upozna Velside, da ih osokoli, i meu njima je traio najestitijeg i najjaeg kome bi poverio zadatak da divu preotme prsten. Pri tom nije mogao shvatiti da obini smrtnik, bio on i junak bez mane i straha, pa makar ga i on sam vodio i pomagao mu, nikad nee moi da postigne ono to on, kao bog, nije mogao uiniti! Bolje reeno, Votan je to shvatao, jer nije uzalud rtvovao jedno oko da bi stekao mudrost. Znao je da je greh stvoriti jednog junaka, podsticati ga i pomagati mu da preotme prsten, jer je to znailo prekriti ugovor urezan u tap od jasenovine, pa je, prema tome, i za to delo mogao oekivati kaznu i doiveti nesreu. No on nije hteo da se pomiri sa porazom, eleo je da se bori, dokle god moe, protiv sudbe koja je od njega bila jaa. A inilo mu se da je sranog borca, za kojim je neumorno tragao, naao napokon kad je u plemenu Velsida, njegovom voljom, doao na svet heroj Sigmund. Votan je tada siao meu ljude, od glave do pete uvijen u vuju kou, tako da su ga svi zvali Volf (vuk). Sigmund je s Votanom proveo svoju prvu mladost, tako da su i njega prozvali Volfing, Vui. Votan je Sigmunda nauio rukovanju orujem, vetinama lova i ratovanja. Zatim ga je.prepustio samorne sebi, jer je eleo da mladi ojaa i naui se da sam

snosi patnju, ali mu je obeao da e mu, kad bude u smrtnoj opasnosti, podariti nepobedivi ma. Posle toga Votan se vrati u Valhalu, a na zemlji ostavi samo svoj svlak vuju kou. Sigmund tada naui kako se savlauje bol. Njegovi dumani Neidinzi spalie mu dom i krenue za njim u poteru, tako da je dugo bludeo stranputicama i neutrvenim stazama kroz ume i estare. No poto mu je srce uvek bilo otvoreno prema ljudskoj patnji, stalno je titio nemone (njegovo ime i znai zatitnik slabih) pa je stoga bio proganjan i morao se boriti. Jednog dana, dok je lutao estarima kao progonjen vui, uini mu se da u daljini uje pla. On razgrnu granje ispred lica i na proplanku ugleda jednu nenu devicu koju su neki oboruani ljudi na silu hteli da negde odvuku. Sigmund skoi i odjednom upade meu njih, a devojka odmah pade pred njim niice, molei ga da se na nju saali i spase je. Ti ljudi pod orujem bili su devojina braa koja su silom htela da je odvedu nedragom eniku, za koga ni po koju cenu nije htela da se uda. Sigmund povede borbu sa nasilnicima i oni ubrzo padoe od njegove ruke, ali neki drugi oboruani ljudi, privueni devojinom vriskom, izioe tada iz ume u nameri da osvete ubijene. Dok su ga sluili tit i ma, Sigmund je branio sebe i mladu neznanku, ali kada mu se u meteu borbe ma i tit slomie i kad vide da je mlaa ena koju je uzeo u zatitu mrtva pala kraj njegovih nogu, junak, sav u ritama, krvarei iz mnogih rana, potrai utoite u umi, progonjen divljim hajkaima. Odjednom se otvorie brane nebeske i udari dad, pljusnu kia kao iz kabla. Vrhovi visokih aria poee da se povijaju pod silovitim i naglim naletima vetra, a onda se kia pretvori u grad: u daljini muklo zatutnjie gromki udarci Donerovog malja, gospodara oluje. I odjednom bljesnue britke munje i pri njihovoj zaslepljujuoj svetlosti, u daljini se pojavi neka kua, neko pribeite.

Sigmund je sada bio sam: niko se nije usudio da ga po toj stranoj nepogodi i dalje progoni. Posustao od malopreanje borbe, on skupi snagu i pohita toj kui u daljini. Pred nju stie bez daha, pa poslednjom snagom gurnu vrata i, sav okrvavljen i pokisao do gole koe, kroi u prostranu odaju i pade na medvee krzno, prostrto ispred ognjita. Odaja je bila velika, u njenoj sredini se dizalo snano deblo jasena oko kojega je kua bila sagraena od netesanih komada drveta. Desno se nalazilo ognjite, a iza njega ostava. Levo Sigmund spazi nekoliko stepenica i jedna vrata, a pored njih sto i iroku klupu. Kua nije bila pusta. Kad kripnue ulazne dveri koje je zalupio vetar, otvorie se i unutranja vrata i jedna ena se pojavi na pragu, stasita i veoma lepa. Sigmund je ne primeti, jer je, iznuren borbom i bekstvom, sklopljenih oiju, leao na medveem krznu. ena pogleda doljaka zaueno i uplaeno, vide da je silno umoran pa mu prinese vr vode i napoji ga. Ko me to krepi? upita ranjenik slabim glasom. Ovo je Hundingov dom a ja sam Siglinda, njegova ena zau se odgovor. Nadam se da me Hunding nee oterati dodade Sigmund daui. Bez oruja sam i ranjen sam. Ranjen si? Dopusti da ti pregledam rane, ja u ti ih izvidati! uzviknu usrdno ena. Sigmund se tre, skoi sa leaja i pogledavi enu svetlim, sjajnim oima, ree joj, odmahnuvi glavom: To su bezopasne rane, nisu vredne pomena. Da su me posluili ma i tit, zacelo ne bih pobegao. Ali ma i tit su mi se slomili, neprijatelji su se dali u poteru za mnom, na glavu mi se sruila nepogoda. Meutim, sada je mojim patnjama doao kraj, sunce nam opet sija. Siglinda ode u ostavu, napuni rog medovinom i prui ga gostu. On popi

ponueni napitak i okrepljen njime pogleda enu koja mu se uini tako ljupka i mila da se, i sam ne znajui zato, na nju saali. Okrepila si jednog nevoljnika ree joj on ali sada me pusti da odem. Gde god krenem, nesrea me prati pa ne bih eleo da snae i tebe koja si mi pritekla u pomo! O, ostani! viknu Siglinda. Pod ovim krovom se ve odavno ugnezdila patnja, ti je, znai, nisi mogao doneti sobom! Dobro pristade Sigmund i zaudi se iznenadnom pozivu. Priekau Hundinga ree on. Napolju se nepogoda stiala. uo se samo jednolini um kie, a malo zatim i kas nekog konja. Siglinda pohita vratima, otvori ih te presrete mua. Ude Hunding sa titom i maem. To je bio krepak, mrgodan ovek. On pogledom upita enu ko je taj stranac to sedi pored njihovog ognjita, a Siglinda mu krotko ree: Nala sam ga ovde, iznurenog i ranjenog. Je si li mu dala neto da se okrepi? upita Hunding. Dala sam mu vode i medovine potvrdi ena. Moje je ognjite moja svetinja, neznani goste, ree tada Hunding, obrativi se Sigmundu budi bezbedan u domu mojemu. Siglinda, postavi mu da jede! ena uze iz muevljevih ruku oruje i obesi ga na grane jasena, pa priredi veeru, uzevi iz ostave jelo i pie. Zatim dva mukarca pristupie trpezi a Hunding ree: Ja sam Hunding, a ovo je moj dom. A ko si ti? Kojim dobrom ovamo dohodi? Ja sam iz plemena Velsida, sin sam Volfa gordo izjavi heroj. Kad sam bio mali, zvali su me Volfing, Vui. Volf me nauio rukovanju orujem i vetinama lova u umi, ali je jednog dana nestao, a kad sam krenuo za njim u potragu, naao sam samo njegov svlak vuju kou, u

estaru. Otada me progone Neidinzi, spalili su mi dom, kud god poem, u stopu me prate. A kako si doao ovamo, sam i ranjen? opet ga upita mrki Hunding, nabravi vee. Sigmund tada ispria svome domainu kako ga je jedna devojka u umi molila da joj pritekne u pomo, kako je posekao njenu brau i kako su roaci poginulih nasrnuli na njega da osvete prolivenu krv... No jo nije bio ni dovrio priu, kad Hunding ustade sa svog sedita, mrko ga pogleda i ree: I ja sam bio pozvan da osvetim njihovu krv, ali sam stigao prekasno i sada, na povratku domu svome, imam ta da vidim: pored ognjita nahodim opakog begunca! I ja sam jedan od Neidinga, o Vuiu, i ja sam jedan iz porodice ljudi koje si pobio, oni su mi rod roeni. uvaj se stoga moje ruke! Zapanjeni Sigmund takoe ustade, spreman da se brani. Uplaena Siglinda stade izmeu njih, ali Hunding je grubo odgurnu i produi: Noas u te potedeti, jer si moj gost, ali sutra se oboruaj i spremi se za borbu! Glavom e platiti smrt onih koje si pobio! A ti, eno, izii! Natoi mi pia i ekaj me tamo. Siglinda natoi u drugi rog medovine i dugo se zadra u ostavi, zatim krenu u unutranju odaju, ali se najpre okrenu, pogleda Sigmunda i oima mu dade znak da obrati panju na deblo jasena. Hunding skide svoje oruje sa jasenovih grana i poe za njom. Ve se bilo smrklo. Sigmund se vrati ognjitu u odaji koju je jedva osvetljavala ve utuljena vatra sa ognjita i seti se Volfa, svog oca, i maa koji je obeao da e mu podariti kada se bude naao u smrtnoj opasnosti. Dodue, Hunding je potovao zakone gostoljubivosti i poklonio mu je jednu no da otpoine: ali gde da nae oruje? Gde da nae oruje za sutranju borbu? Bio je sam u tuinskoj zemlji: bie prinuen da se u svanue

goloruk suprotstavi Hundingovoj srdbi, a to je izlazilo na isto kao da ga je Neiding te veeri ubio, ne pravei se velikoduan, kad je ionako bio plah i surov! Volfe, gde je taj ma koji si mi obeao? pitao je grozniavo junak. Na ognjitu se vatra ugasila i ostao je samo ar: jedna iskra blesnu, zaas osvetli ono mesto na jasenu koje mu je Siglinda maloas pokazala oima i on ugleda balak nekog maa, zarivenog u deblo. Tada se polako otvorie pobona vrata i pojavi se Siglinda koja oprezno prie ognjitu i apatom ga upita: Goste, spava li? Sigmund skoi, prijatno iznenaen njenim dolaskom i upita je: Kojim dobrom, Siglindo? Da mi moda opet ne donosi okrepljenje i spas? uj me, Sigmunde, apnu tada ena. Dola sam da ti kaem gde moe nai oruje. Ako ti pode za rukom da ga se domogne, spasen si, a ja elim da te spasem. Uspavala sam Hundinga opojnim piem koje sam pomeala sa medovinom i nema opasnosti da e se probuditi. uj me i pouj: i mene su, ba kao onu devojku koju si hteo spasti, prisilili da se udam za ovog oveka koga ne volim, koji je neotesan i zao. Na dan naeg venanja, dok sam tuna stajala u guvi meu zvanicama, u ovu odaju je uao neki putnik u sivom ogrtau, sa irokim eirom natuenim na elo. On je u ovaj jasen do balaka zario ma i rekao da je to oruje namenjeno onom junaku koji ga bude izvukao iz debla. Toga dana, kao i sledeih, mnogi su pokuali da ma izvuku iz debla, ali to do danas jo nikome nije polo za rukom. Vidi, jo je tu! Kamo lepe sree da ga ti izvue! Kamo lepe sree da si ti taj junak koga eljno oekujem da doe i spase me Hundinga i ovih grubijana! Sigmund skoi i odmah pritra jasenu: on ugleda balak koji je blistao na bledom odsjaju ve gotovo ugaene vatre, zgrabi ga, svom snagom

povue sebi i lepa otrica, sjajna i tanka, izie iz debla. Lepog li maa! ushieno uzviknu Sigmund. Hvala ti, roditelju moj! Prozvau ga Notung, sin nevolje, jer sam bio u velikoj nevolji kad mi je on doneo spas. Ali reci mi, Siglinda, kako je mogue da si ti, tako umiljata i tako dobra, ti koja si me okrepila i pomogla mi, kako je mogue da ti takva pripada plemenu Neidinga? Nisam ja njihova soja, ree ena i nasmei se zar nisi primetio da se i moje zenice are kao tvoje? I ja pripadam plemenu Velsida, a oteli su me i dali Hundingu kao ratni plen. Oslobodi me Hundinga! Ti si ovek moga soja! Ako si i ti ker Velsida, poi sa mnom! viknu Sigmund van sebe od sree. Bei iz ove turobne kue i od ovog grubijana! Budi moja nevesta, Sigmundova ljuba! A Notung, moj plemeniti ma, branie te u svako doba! Kao zaarana, vrata se pred njima irom otvorie i ukaza se blaga no, obasjana meseinom. Oluja je prohujala, kia i vetar su stali. Sve je bilo spokojno i mirno i miomirisi prolea koje se ve nasluivalo u, vazduhu, pohrlili su u mranu odaju zajedno sa meseinom. Siglinda prui junaku ruku i s njim odluno izie u mirnu i vedru no.

BRUNHILDINA NEPOSLUNOST

unding je odista bio grub i zao: nekada je zajedno sa svojim drugovima spalio Siglindin dom, oteo je i silom se njome oenio. I prema Sigmundu nije bio velikoduniji: dodue, poklonio mu je jednu no, ali pri tom nije ni sanjao da bi heroj mogao nabaviti ma, pa je prema tome nameravao da ga smakne ne pruivi mu mogunost da se brani. Sve to, naravno, nije bilo lepo. Ali, s druge strane, je li bilo lepo to je Siglinda napustila kuu svoga mua? Je li Sigmund postupio kako valja kad je odveo enu oveka koji mu je ukazao gostoprimstvo, i to koristei se prilikom dok je ovaj spavao? Votan, kralj svih bogova, zatitnik Velsida, sa jedne litice pratio je pogledom punim pratanja dvoje mladih koji su zajedno izili u svetlu no, obasjanu meseinom. ak je i pozvao svoju najmiliju Valkiru Brunhildu i rekao joj je: uj me, Brunhilda. U zoru e Hunding kao besni bik izii iz kue i dati se u potragu za Sigmundom. On e ga stii i izazvae ga da podele megdan. Zatiti moga Velsida! On ima ma koji ne zna za poraz i koji je on nazvao Notung. Taj ma i tvoj tit bie mu dovoljni da izvojuje pobedu nad Hundingom. Budi na megdanu kad se protivnici sukobe i ostavi Hundinga

na polju: ne elim da ga dovede u moj dvor Valhalu. To ree Votan, ali jo ne bee dovrio reenicu kad se zau besni galop i Brunhilda se oprezno povue. To je dolazila Frika, Votanova ena u koijama u koje je bio upregnut par ovnova. Lice joj je bilo mrano, a iz oiju su joj sevale munje. Votane, viknu ona kad se nae pred svojim muem kad e prestati da se bavi spletkama, da potajno kuje zavere? Eto, odveo si svoga Sigmunda Hundingovom domu (ti, ti si mu ga pokazao jer si ga obasjao munjama za vreme oluje!), podario si mu ma (ti si ga zbog njega zario u jasen, nemoj poricati!) i sada ga titi dok bei sa enom koju je oteo Hundingu i smera da ga uzme pod svoje okrilje kada bude delio s njime megdan. Nemoj poricati! Videla sam svojim oima kako razgovara sa tom svojom Brunhildom: sigurno si je upuivao kako da to bolje titi Sigmunda! Votan pokua da je umiri, da je ubedi blagim reima: Frika, ree joj on ne tajim da titim Velside. Pa oni su mnogo bolji od Neidinga! Siglinda nije volela Hundinga, silom su je za njega udali! Sada je zavolela Sigmunda i otila je s njim. Zato se u to mea? Zar to nije pravedno? Ali ja sam boginja braka, ree ljutito Frika zato ne mogu dozvoliti da jedan ovek otme enu drugom oveku! Frika, na to e opet Votan, pokuavajui da je ubedi tebi nije poznato da Valhali preti opasnost. Meni je to saoptila Erda, velika majka, boginja prirode, koja sve zna! Patuljak Alberik stalno sanja o osveti i kako da otme prsten divu Fafneru. Ako mu to poe za rukom, ta e biti od nas? Otmi ti divu prsten, onda vie nemamo ega da se bojimo. Ali kakve veze sve to ima sa Sigmundom? Ja ne mogu divu oteti prsten odgovori joj strpljivo Votan. Ja sam mu ga sam dao u zamenu za tvoju sestru Freju, zar se ne sea? A ono to

smo ugovorili zabeleeno je na mome tapu od jasenovine. I sve sam to uinio da bih imao Valhalu, a Valhalu si, ako se ne varam, ba ti elela! Kakve to veze ima sa Sigmundom? opet e Frika ljuta to je mu podsea na njene pogreke. Ima veze, Frika, ima. Ono to ne mogu uiniti sam, jer sam se obavezao obeanjima, to moe uiniti slobodan ovek, na primer Sigmund. On moe oduzeti Fafneru prsten, pobediti patuljke i nas osloboditi more. O, Votane, kako se hvata u sopstvenu mreu! nasmeja se Frika prezirno. Sigmund sam nee moi da pobedi zmaja, a ako mu pomogne ti, to e biti isto kao da si sam oteo Fafneru prsten. Time e prekriti ugovor, urezan u tap od jasenovine! Postae krivokletnik, ti, bog Pravde! Votan je utao namrten. Reci mi ve jednom ta hoe! ree on posle dueg utanja. Prepusti Sigmunda sudbini, slomi mu ma. On je prekrio neprikosnovene zakone gostoprimstva i braka. Kriv je i zato mora umreti. Pa ja sam mu sam dao ma! Ne mogu ga sada izdati viknu Votan oajno. Kriv je i mora umreti zbog svojih sagreenja ponovi Frika. Ne zaboravi, Votane, ti si bog Pravde. Kad to ree, okrenu mu lea, ue u koije, oinu ovnove i nestade na horizontu. Votan se baci na jednu veliku stenu i zari boansko lice u dlanove kao najbedniji od svih ljudi. Tada se opet pojavi Brunhilda, koja se bila sakrila iza jedne hridine, pade pred njim niice i obgrli mu kolena. Oe! Oe! ta ti je? upita ga ona neno. Reci svojoj Brunhildi ta ti je? ta je od tebe traila Frika? Sigmundovu glavu! Traila je Sigmundovu glavu! O, o nikad! Nikad! viknu Valkira. On je tvoj najdrai heroj, najbolji Velsid. Nemoj ga napustiti!

 Kriv je muklo ree bog. Prekrio je zakone gostoprimstva i braka, Hundingu je oteo enu. On mora umreti, jer ja sam bog Pravde. Frika je to rekla. O, oe, milost, milost za njega! Tako je mlad i lep! Ko e ako ne on spasti bogove i Valhalu? Sigmund ne moe spasti ni bogove ni Valhalu, sam nikad nee moi da preotme Fafneru prsten, a ja mu ne smem pomoi. Frika je dobro procenila: sam se hvatam u sopstvenu mreu. Kad bi samo znala kako elim da svemu ovome jednom doe kraj, da se Valhala to pre srui i da mi s njom propadnemo. Nemoj oajavati, oe! Preklinjem te, dozvoli meni da ja pomognem Sigmundu, jer ti mu zaista eli pomoi. Zaboravi ta ti je rekla Frika. O, ne! viknu Votan i ustade. To ne mogu zaboraviti! Sigmund mora umreti. Slomi mu ma, ja ti to nareujem, i dobro pazi! On nee tako lako umreti, jer je jak i sran, a ma mu je ubojit! Oe! opet zavapi Brunhilda i obgrli Votanu kolena. Dosta, Brunhilda, presee je bog teko tebi ako me ne poslua. Ti jo nisi na sebi osetila silinu moje srdbe: zato se nje uvaj! Nikad ti neu oprostiti! Kad to ree, bog se uvi u svoj ogrta i udalji se krupnim koracima. Rudela je zora. Dole u niziji, na svetlosti mladoga dana, ve su se razaznavale prilike Sigmunda i Siglinde. Po svemu sudei, zaljubljeni su bili posustali: kad stigoe pod jedan veliki ari, legoe na travu i Siglinda odmah zaspa. Brunhilda tada teka srca uze svoje oruje, uhvati konja za uzde i polako i sveano sie u dolinu. U jednoj ruci je nosila koplje i tit, a drugom se naslanjala na beli vrat svoga konja. Ona stade pred Sigmundom i pozva ga po imenu. Sigmunde, ree mu ona pogledaj me! Mora smesta poi sa mnom!

 Ko si ti? upita heroj i skoi na noge. Ja sam Brunhilda, Votanova ki odgovori Valkira. Mene moe da vidi samo onaj kome je sueno da mre, ja se javljam samo hrabrima na bojnom polju. Onaj ko me ugleda, odlazi sa mnom u Valhalu. Ako poem s tobom u Valhalu, koga u tamo zatei? smireno je upita Sigmund. U Valhali e zatei mnogo blagorodnih junaka i ponovo e videti Velsa, dinog roditelja svoga. A Siglinda? Hoe li sa mnom poi i Siglinda? Siglinda ne moe poi s tobom. Njoj je odreeno da jo poivi, da jo ostane na zemlji i udie njen ivotvorni dah. Heroj se tada neno nadnese nad usnulu enu i apnu: Onda mi pozdravi sve te junake i moga oca Velsa, jer ja neu s tobom poi u Valhalu. Mora poi sa mnom, Sigmunde, jer ti je pisano da e poginuti. Video si jednu Valkiru, i mora umreti. Zato da umrem? Nema toga ko bi mene pobedio! Ko e slomiti moj ma? Ubie te Hunding, Sigmunde! A tvoj ma je izgubio arobnu mo. Votan mu je tu mo oduzeo! Sramnog li ina! viknu heroj prezirno. ig srama bie doveka utisnut na elu oca moga koji me izdade i napusti... Neu poi u Valhalu pa makar moja sudba bila da mrem. Odriem se sjaja Valhale! Prokletnie! viknu Brunhilda tronuto. Kako se usuuje da se suprotstavi Votanu, kako se usuuje da se odrekne sjaja Valhale i vene radosti? Zar ti ova ena toliko znai? Poveri je meni, Sigmunde, ja u je tititi! Dok sam ja iv, niko je ne sme dirnuti, ne sme joj vlas pasti s glave ree Sigmund i odmahnu glavorn. Ako budem morao umreti, najpre

u nju posei ovim maem koji vie ne moe dotui dumane. uj me, Sigmunde, uzviknu Brunhilda usrdno, uhvativi ga za ruku. Ne sme ubiti tu enu jer e ona biti majka Sigfrida, najblagorodnijeg junaka iz plemena Velsida! Sad je sve reeno: ja u izmeniti taj unapred odreeni ishod borbe. Uzdaj se u mene! Porejem Rajne ve se razlegao mukli zvuk Hundingovog roga, koji je pozivao na dvoboj smrti i Sigmund odmah razdragano pohita u susret stradanju. Nebo se meutim nasumori, po njemu poee da se ganjaju olujni oblaci. Siglinda je jo leala na travi i spavala snom pravednika nita ne slutei, kad je odjednom probudi tresak groma koji je udario negde u blizini. Ona opazi Sigmunda i Hundinga, koji su se, obasjani munjama, na istini borili na ivot i smrt, i Brunhildu, koja je lebdela iznad boraca i titom zaklanjala Sigmunda. Siglinda kriknu i pritra borcima, ali bilo je prekasno. Gnevni Votanov lik bio se ve ukazao meu oblacima i njegov neumoljiv ma se ukrsti sa Sigmundovim maem i slomi ga. Hunding nasrnu na junaka, koji je ostao bez oruja i zari mu ma u grudi. Sve se to dogodi zaas. Prestravljena Brunhilda okrenu konja, pokuavajui da umakne oevom gnevu. Ona se nae, die na sedlo Siglindu, koja se bacila preko svoga mrtvaca i plakala, pokupi komade slomljenog maa i obode konja. Votan je, strahotan u svom gnevu, stao pred pobediocem Hundingom, prezirno ga pogledao i rekao mu: Idi, slugo, poi Friki i reci joj da je posao obavljen. To je bilo dovoljno da Hunding padne mrtav pored junaka koga je ubio. Votan mu okrenu lea i po oluji koja je besnela, obode konja i otkasa za Brunhildom.

AROLIJA VATRE

alkira je jezdila planinskim vrhuncima i mekim oblacima. Po njoj je pljutala kia, munje su sevale pod kopitama njenog konja. Plava kosa obeznanjene Siglinde rasula se preko njenog sedla. Pred brzonogim Valkirinim belcem uskoro je nestao svet nastanjen ljudima i pred njom su se pojavili nedostini vrhunci, omiljeno stanite bogova i Valkira. Na najvioj hridi ve se bilo okupilo njenih osam sestara. Pored nogu su im leali junaci koje su sakupile po bojitima i koje su htele da okrepe i vrate u ivot. Uplaena Brunhilda pobee meu njih, molei ih da pomognu njoj i eni koju je donela na sedlu, koja je izgledala mrtva kao i ti ratnici, samo je ipak jo disala. ta si to uinila, Brunhilda? pitale su je uplaene sestre. Kako to da ti preko sedla lei jedna ena a ne junak koji je pao na bojnom polju? Otkazala sam poslunost ocu i on me goni, straan u svom gnevu. Spasite me! Niko od nas ne moe da te spase, niko! viknue prestravljene Valkire. Kako si se usudila da ocu otkae poslunost? Teko tebi! Pokuala sam da spasem Sigmunda, odvanog Velsida. Zaklonila sam ga svojim titom, a otac mi je izriito zabranio da to radim, pa je siao

na poprite borbe, slomio mom tieniku ma i on je pao od ruke svog dumanina. Votan me sad goni, gnevan! Spasite me! Teko tebi, Brunhilda, ko moe da ti pomogne! Evo Votana, jezdi sa severa iznad vrhova jela, mrk kao mrkla no! Teko tebi, Brunhilda! Podajte mi bar jednog vaeg ata da Siglinda sa mnom pobegne. Ona e biti majka najveeg heroja, Sigfridova majka. Treba je po svaku cenu spasti! To je nemogue, Brunhilda! Ko bi se usudio da se suprotstavi srdbi naega oca! I nas e ta srdba satrti! Dok su mlade ratnice uzbueno i usplahireno razgovarale, Siglinda je otvorila oi i zbunjeno pogledala oko sebe: Gde sam? upita ona. Ko si ti, o ratnice, to me donese ovamo na belcu svome? Zato me ne ostavi da umrem sa Sigmundom? Priberi se, Siglinda, odgovori joj Valkira. Ti se mora spasti, jer je sueno da donese na svet Sigfrida, najhrabrijeg Velsida. Zbog njega se spasi. Bei! Ja u ostati ovde da doekam rasrenog Votana i da mu se suprotstavim. Kuda da beim? upita prestravljena Siglinda. Pomozi mi! Pomozi mi da spasem svoga sina! Gde u se sakriti i ekati da mi dete ugleda svet? Bei na istok u Fafnerovu peinu brzo je posavetovae Valkire. Bei u zmajevu peinu sloi se s njima Brunhilda. Votan nikad ne zalazi u te krajeve, jer se boji zmaja. Bei na istok. Samo u Fafnerovoj peini moe roditi sina na miru. A kad se bude tvoj sin rodio, Siglinda, podaj mu ove krhotine slomljenog maa njegovog oca. On e ih sastaviti i novim maem, koji od njih dobije, umee da se pobedonosno slui. Jer njegovo ime je Sigfrid, a to znai Radost pobede. A sada bei, Siglinda! U oluji, koja je sve vie besnela, ena privi na srce komade maa,

pojaha brzog ata i ree: Brunhilda, zdravo! Blagosiljam te bolom svojim! i odjezdi na istok. Ve se uo glas Votana koji je zvao: Brunhilda! Gde je ta prestupnica? Gde je ta ker koja se usudila da otkae poslunost ocu? Valkira se bee sakrila meu sestrama, koje su pokuavale da oko nje naprave ivi zid i tako je zatite. Kolena su joj klecala, inilo joj se da e joj srce prepui u grudima. Gde je Brunhilda? opet upita Votan odlunim glasom. Kako se usuujete da je krijete? Oe! poee da ga preklinju Valkire. Savladaj svoj bes, sve te molimo da bude prema njoj milostiv, savladaj se i stiaj, ne plai nas tako! Zar vi, devojke neukrotive, plaete tako i drete kao poslednje kukavice, kao slabe ene? Kako vas nije stid? viknu Votan i u njemu se gnev jo vie raspali. Nisam nikad eleo da budete malodune! Nisam vas tako vaspitavao! Zar i ti, Brunhilda, dre i plae? Ti, najjaa, usudila si se da mi se suprotstavi, a sada se boji kazne? Stidi se! Polako i mirno Brunhilda odstrani sestre koje su se jo uz nju pribijale i izie pred Votana, gledajui ga pravo u oi. Evo me, oe, ree ona. Kazni me kako i zasluujem. Neu te ja kazniti, odgovori joj Votan, a glas mu vie nije drhtao od srdbe ti si sama navukla kaznu na svoju glavu. Bila si moje uzdanje, titonoa moj, a svoj si tit protiv mene digla, nevernice: birala si za mene junake, a jednog si protiv mene okrenula. Bila si Valkira, a sada si niko i nita. Zar me za uvek izgoni iz Valhale? upita ga Brunhilda zaprepaeno. Vie te neu slati na bojita, nee vie dovoditi heroje u Valhalu,

niti e nuditi medovinu njima i meni. Neu vie milovati tvoje deje lice. Zauvek si prognana, Brunhilda, iskljuena si iz zajednice bogova! Teko tebi, nesrenici! zakukae Valkire. Nemoj je proklinjati, roditelju na! Strani Votane, smiluj se na nju! Brunhilda je zauvek prognana iz vae sredine! produi bog tunim glasom. Vie nee s vama jezditi oblacima na svome hitrom belcu. Pustiu na nju tvrd san na ovom vrhuncu i sklopie oi, a prvi namernik koji na nju bude nabasao na drumu, probudie je i svoj ivot udruiti s njenim. Napustite je i udaljite se! Njena e volja odsele biti pod vlau mua njenoga, sedee uz ognjite njegovo i pree mu vunu. Ostavite je! I vas e snai nedae ako je smesta ne napustite! Valkire prodorno kriknue od bola, razbeae se i sakrie daleko iza jelovih uma u gorskim klancima. Kia je stala, ali iznad planina jo su se ganjali mrani i zlokobni oblaci. Brunhilda je kleala pred Votanom i aputala: Zar je toliko teko bilo sagreenje moje? Zasluujem li da me odista lii ratnikog ivota i oduzme poasti date mi za neustraivost. Zasluujem li da se ja, tvoja ki ljubimica, zenica oka tvoga, podredim smrtnom oveku i kao prava robinja njegova sedim uz ognjite, predem mu vunu i odeu ijem? Prekrila si moju zapovest, Brunhilda, iako si znala sa kolikim bolom u dui sam ti je dao. Vie se ne mogu u tebe uzdati! Oe moj, uinila sam to iz ljubavi prema tebi i iz ljubavi prema Sigmundu! Oseala sam koliko ga silno voli! Ne traim da me opet primi u Valhalu, u redove sestara mojih, tiho ree Brunhilda, ustajui ali te molim da me ne da kao plen oveku bez vrednosti, sluajnom namerniku, kome u se morati bez roptanja potiniti. Pusti na mene san na ovoj litici, ali me neim zatiti da mi se priblii samo onaj koji strah prezire. Mnogo trai, Brunhilda!

 Ne, oe, ostade pri svome Valkira i obgrli mu noge. Smrvi me, uniti me, ali me nemoj prepustiti na milost i nemilost oveku nitavnom. Opkoli ovu stenu vatrom, neka jara rasplai malodune ne bi li se drali to dalje od mene. Njih me potedi. O keri moja neobuzdana, najobesnija i najponosnija, srcu mome najblia! Diko moja i gorki moj ponosu! zaplaka Votan uzbuen. Neu vie uti pokli tvoj ratniki, ni jezditi s tobom naim vrhuncima! Nee mi vie prinositi ae medovine, Brunhilda, zenico oka moga, osmehu proletnji i radosti srca. Neka bude volja tvoja: zaei u plam zatitni oko hridi tvoje, neka te vatra titi od ljudi mlakih dua. I tako e samo odvani, to strah preziru, do tebe moi doi. Kad to ree, otac bogova, bog ratnika, nagnu se nad Valkirom koja je kleala i blago je poljubi u oi. Devojka mu klonu u naruje, jer odmah utonu u dubok san. A on je polako poloi na travu pod veliku jelu, na lice joj spusti srebreni vizir, mlado telo joj pokri velikim elinim titom, pa krenu planinom sa maem u ruci i zapovedi: Hajde, Loge, demone skitnico! Zapali vatru! Oko Valkirine stene uegni oganj! Iz stene suknu vatra, najpre nemirno zaplaminja, pa se onda razgori i razbukti svom silinom. Votan maem opisa krug oko usnule Valkire i po tom krugu posluno izbie ognjeni jezici. Zatim poar planu oko velike jele, vatrite se postepeno rairi, osvajajui prostor, dok se naposletku ceo kr ne pretvori u ogromnu buktinju. Ko se plai moga maa, neka nikad ne pree preko ove vatre! izree Votan i die svoje ubojito koplje. Zatim, jo jednom, bolnim pogledom pozdravi Valkiru, koja je leala na travi, i krenu prema Valhali. Na vrhu nedostupne stene, opasane ognjem, Brunhilda, koja vie nije bila boginja, spavala je zaaranim snom.

SIGFRID

vo je pria o Sigfridu, sinu Sigmunda i Siglinde, lepa pria koja nije tuna. Bei, Siglinda, rekla je Valkira uplaenoj eni. Spasi se, jer ti je sueno da donese na svet junaka, najjaeg Velsida: uvaj ga Votanove srdbe. Bei na istok, prema Fafnerovoj umi. Tamo e biti bezbedna, jer se Votan nikad ne pribliava zmajevoj jazbini. I Siglinda je pobegla na istok, prema Fafnerovoj umi, steui na grudima komade slomljenog Sigmundovog maa, naslee koje je otac ostavio sinu. Fafner, pretvoren u zmaja, leao je ogroman u ogromnoj peini i besmisleno je zurio u svoje blago poto se nikad njime nije sluio: gledao je gomile zlata i srebra, lem koji je iskovao Nibelung Mime, prsten Nibelunga Alberika. Straan je bio taj zmaj, surov i opak, bezmerno svirep. Strano mu je bilo drelo, iz kojega je curila otrovna pena, straan zmijski rep, koji se savijao i svakog ko bi mu se pribliio mogao je udaviti. Je li mogue da se ovde moe roditi moj sin? upita se zbunjena Siglinda i ustuknu u strahu da je zmaj ne primeti i prodere. Ali nije daleko

otila. Nije htela da napusti umu koja joj je, po reima Valkire, bila jedino sigurno pribeite. Na drugoj strani ume, ona spazi drugu peinu: u njoj se krio Nibelung Mime. Ogoren na brata Alberika, koji ga je opteretio tekim radom kad je postao gospodar Rajninog zlata, patuljak je napustio Nibelhajm i nastanio se ovde. iveo je povueno, uvek mrgodan, i kovao je plan kako e oteti Fafneru prsten da bi se osvetio za pretrpljena ponienja i nasilje i sam postao gospodar sveta. Ali kako da se doepa Rajninog zlata? Mime se odlikovao silnim lukavstvom, ali je pri tom ipak bio samo kukavni, mali, hromi patuljak, a i to njegovo lukavstvo se nije moglo meriti sa Alberikovim bistroumljem. U ovo poslednje Mime nije bio sasvim uveren, pa je iveo u nadi da e jednom doi i njegovo vreme. Kada Siglinda, iscrpljena, ue u peinu i zamoli ga da joj prui utoite, kada Siglinda iznurena veitim strahom i velikim naporima, rodivi Sigfrida, skona i najzad se upokoji, Mime pomisli da je dolo njegovo vreme. Sigfrid je bio Velsid a Mime je znao da e to dete postati neustraiv ratnik: to mu je poverila Siglinda, ponosna na svoje novoroeno edo, a poverila mu je i slomljeni ma. Patuljak pomisli: Ako se zauzmem oko ovog deteta, briljivo ga podignem i lepo odgojim, ono e mi biti verni sluga pa e oteti Fafneru prsten i meni ga predati. Tako je mislio lukavi patuljak i u svojoj peini sa velikim marom negovao maliana. Grejao mu je pokrivae, sterao meki leaj, hranio ga mlekom umskog zverinja. Kad Sigfrid poraste toliko da je mogao stati na svoje male noice, patuljak mu u kovanici iskova igrake, docnije lovaki rog, optoen srebrom, a zatim luk i strele. Mime je vodio svog tienika u etnju pored potoka, poivao s njime u senci visokih jela, uio ga vetinama lova i ribolova i kako e se braniti od vukova i medveda. Deak je bio snaan i bistar, voleo je drvee i raznovrsne glase ume, ali nije voleo starog patuljka, iako je ovaj za njega

mnogo uinio. Sigfrid nijednog trenutka nije poverovao da je taj nakazni vilenjak njegov otac, iako ga je Mime u to jednako ubeivao. Deca znaju mnogo ta emu ih niko ne ui, a naroito brzo osete ko ih iskreno voli. Sigfrid je oseao da ni u emu to patuljak ini nema ljubavi. Mime ga je mogao u sve ubediti, ali nikad nije uspeo da pred njim prikrije da mu je srce tvrdo i zlo. Ti nisi moj otac, Mime! govorio mu je deak i odmahivao glavom tako da su mu se tresli plavi uvojci. U gnezdima sam video goludrave ptie i znam da su veoma slini svom ocu! Video sam mladunad srndaa i lisice: imaju istu gubicu i ape kao i njihov otac! A onda sam, u bistroj vodi reke, gledao svoj lik, a zatim tvoje lice, Mime, i video da ne liim na tebe. Ja nisam tvoj sin! O ravi, nezahvalni deae, jadikovao je Mime i upao kosu ja jadni, stari patuljak sedim kod kue i znojim se radei za tebe, a ti se skita umom, a kad se vrati kui, samo ume da me vrea i napada! Zar mi tako vraa sve ono dobro koje sam za tebe uinio? ta jo hoe? Hou jedan lep ma! Hajde, iskuj mi ga, Mime! naredi mu neukrotivi deak i poe da ga ganja po peini, plaei ga da e dovesti velikog medveda kojeg je video u umi. Uplaeni patuljak otra u kovanicu i sav u znoju poe da lupa, lupa po nakovnju tako da se sve puilo. Ali, ma koliko se zalagao, nikako nije mogao zadovoljiti obesnog deaka, koga je mislio da vaspita u pokornosti kao svoga roba, a koji e, vrlo verovatno, postati njegov gospodar. Kad je Mime, uz velike napore, najzad uspeo da iskuje jedan ma koji je smatrao savrenim, Sigfrid prsnu u smeh, slomi ga na nakovnju, pa viknu: I ti si mi neki kova! Zar ovakve maeve kuje? Smesta mi napravi drugi ma! I to bolji od ovoga, ako ume! Mime uzdahnu i opet pregnu na posao: lupao je, uvrivao ivice,

duvao u mehove, a kad je novi ma bio iskovan, ma tako jak i vrst da se ne bi slomio ni pod pesnicom nekog diva, taj nemogui deak ga savi belim rukama i slomi ga u paramparad. I ti si mi neki kova! Kad e mi skovati jedan pristojan ma? Hou da se otisnem u beli svet, da te napustim, da te moje oi vie ne vide, da te ne sluam kako vazdan jadikuje. Reci mi ko je moj otac? Gde mi je majka? U gnezdu sam video roditelje ptica. U jazbinama i rupama roditelje medvedia i lisica! Zar sam ja tikva bez korena? Zato ja nemam majku? Bar mi to kai, kad ve ne ume da mi iskuje ma! Ne znam, Sigfride, mrmljao je patuljak, pognuvi glavu kunem ti se da ne znam. Jednom je u ovu peinu ula neka ena: bila je sama i na izmaku snage. Ja sam je prihvatio, pomogao joj kako sam najbolje znao i umeo, ali ona je zauvek sklopila oi im je tebe donela na svet, Sigfride! Poverila te meni. Koliko sam se namuio dok sam te od ake mesa podigao do ovakvog momka! Trebalo bi da mi za to doveka bude zahvalan. Grejao sam ti pokrivae, sterao postelju... Stara pesma! Prestani, molim te, to sam ve sto puta uo! Priaj mi o mojoj majci .. Kako se zove? Siglinda. A moj otac? Ne znam. Kako ne zna? viknu jednog dana Sigfrid i zgrabi patuljka za guu. Zadaviu te ako mi to ne kae! Ne znam, kunem ti se da ne znam! jauknu patuljak kretavim glasom. Tvoja majka mi je samo rekla da ti je otac poginuo u boju. Ti si jedna obina stara varalica, Mime, i ja u te zaista zadaviti zapreti mu Sigfrid. asti mi, zadaviu te ako mi neim ne dokae da govori istinu! ime da ti to dokaem? Kako da ti to dokaem? upita ga

patuljak, drui od straha. Ali onda ustuknu pred Sigfridovim namrtenim licem i otra u kovanicu po komade slomljenog maa. Kad se vrati, on ree: Uzmi ovo, evo ti dokaza! Ovo je bio ma tvoga oca. Tvoja majka mi ga je poverila i stavila mi je na duu da ga jednog dana tebi predam. Lepog li maa! uskliknu mladi. Takav ma meni treba! Brzo, Mime, ako hoe da ti oprostim to si od mene tajio pod kakvim okolnostima sam se rodio i, umesto istine, koju je trebalo da mi saopti, prodavao mi arenu lau, sastavi mi od ovih komada ma! ta si naumio? Otisnuu se u beli svet koliko danas, napustiu te, biu slobodan kao riba u vodi, ptica na grani, vetar u umi. Zbogom ostaj, Mime, vratiu se veeras i teko tebi ako dotle ma ne bude iskovan! Sigfrid istra iz peine i veselo zatrubi u svoj rog. Vilenjak ostade pred kovanicom s komadima slomljenog maa u rukama. O, znao je on, bio je duboko uveren da nikad, nikad te komade nee moi da sastavi. ta da radi? Kuda da se sakrije pred srdbom deaka, kada uvee bude traio da mu poloi rauna o svom radu? Kakav uas! Stari Mime je nameravao da sebi odgaji roba, a odgajio je gospodara, goreg od Alberika. Lupaj, samo lupaj po nakovnju u aavoj kovanici, jadni Nibelune! Te komade ti, svojom rukom, ne moe sastaviti! Za to je potreban kova mnogo vetije, mnogo spretnije ruke nego to je tvoja! Dok je Mime tako razmiljao i oajan lupao ekiem po nakovnju, na ulazu u peinu ukaza se jedna ljudska prilika. Bio je to neki putnik, uvijen u tamnoplavu kabanicu. Umesto tapa u ruci je drao veliku motku od jasenovine, na glavi je imao eir irokog oboda, natuen na elo tako da mu je desno oko bilo skriveno. Doljak odluno kroi u peinu kao da ulazi u svoju kuu i pozdravi Mimea. Zdravo da si, marljivi kovau! Ukai mi gostoprimstvo i dozvoli mi

da otpoinem pored tvoga ognjita. Posustao sam mnogo. Ko si ti? ta eli? upita Mime neznanca i prestraeno skoi. Ja sam mudri lutalica koji je mnogo ta nauio tumarajui svetom. Zato sam mnogima valjao i oni su rado sluali moje pametne savete. Nisu mi potrebni tvoji saveti, ne elim da mi iko soli pamet presee ga osorno Mime. Ni ti mi nisi potreban, idi, odlazi, elim da budem sam! Ali putnik se nije dao zbuniti ve prie jo blie domainu i sede pored njegovog ognjita. Neljubazan si prema gostima, kovau, a ja ti opet ponavljam da ti mogu biti od velike koristi. Ako mi dozvoli da predahnem i snagu priberem pored tvog ognjita, spreman sam da ti za uzvrat odgovorim na svako pitanje. Pitaj me sve ono to ti u ivotu moe zatrebati, a ja dajem glavu da u na svako tvoje pitanje nai odgovor. Lakomisleni strane! ree Mime. Izgubie glavu kad se u nju tako lako kune! Postaviu ti tri pitanja i teko tebi ako mi na njih ne odgovori! Platie mi to glavom. Reci mi, kad si ve, kako sam kae, svu pamet ovoga sveta popio, i mnogo putovao, zna li koji narod ivi u utrobi zemlje? Nibelunzi ive u utrobi zemlje, a njihovo carstvo se zove Nibelhajm odgovori stranac i ne trepnuvi, a onda se nasmeja. Jednog dana se Alberik proglasio njihovim vladarem, koristei se moi arobnog prstena. Kovau, pitaj me neto tee, to e ti vie koristiti. Misli ti kako e spasti glavu, a za mene ne brini! odgovori Mime ljutito i upita: Zna li koji to narod, moan i silan, ivi na zemlji? Na zemlji ive divovi, glupi i uobraeni kovau, a carstvo divova zove se Rizenhajm odgovori mu stranac. Otevi Alberiku prsten, tim carstvom su zavladali Fafner i Fasolt. Ali Fafner je ubio Fasolta i pretvorio se u zmaja.

 Mnogo zna, putnie, odvrati mu Mime zabrinuto. Ali reci mi zna li koji narod ivi na vrhovima planina i na nekim oblacima? Na njima ive bogovi, glupi patulje, a njihov dvor se zove Valhala. Votan je njihov vladar, on ima koplje od jasenovine! Kad to ree, bog ponosno udari tapom u zemlju, a ono jedino oko mu blesnu udnim sjajem. Stari vilenjak uzdrhta, jer u njemu prepozna boga pa uplaeno i snishodljivo ree: Idi, strane, osvetlao si obraz i izvukao ivu glavu, nisi mi vie potreban. O, Mime, pokazao si se negostoljubiv i ispao si glup odgovori mu Votan prezirno. Mogao si me pitati neto to bi ti zaista koristilo, a ti si mi uputio nekakva nesuvisla pitanja, i to iz iste oholosti! Sada je red na mene da ja postavljam pitanja. Postaviu ti tri pitanja, a ti mi odgovori ako ti je mila na ramenu glava! Ja sam samo jedan jadni, nitavni patuljak, ree Mime uobiajenim planim glasom a kad sam video da se u mojoj peini ari Votanovo oko, odmah je presahao izvor moje duhovitosti. Pa ipak, postavi mi ta pitanja, pokuau da spasem glavu. Zna li ti, Mime, koje je pleme Votanu najdrae, a ipak ga najvie kanjava? upita bog. To je pleme Velsida, o putnie, odgovori patuljak spremno a pripadnici tog plemena Sigmund i Siglinda, roditelji Sigfrida, najjaeg izdanka njihovog soja, bili su Votanovi ljubimci. Dobro, Mime, prvim odgovorom si osvetlao obraz oda mu priznanje Votan. A sada mi reci ovo: ti zna da jedan Nibelung uva malog Sigfrida, u nadi da e taj deak jednom Fafneru oteti prsten i njemu ga dati. A zna li ti koji e ma posei zmaja? Notung je ma, jedini ma koji moe posei Fafnera! uzviknu

lukavi vilenjak. A zna li kome e poi za rukom da od komada slomljenog maa naini novi, jo britkiji, jo moniji? opet upita Votan. Na alost, ne znam! Ne znam, i to e me stajati rvota! oajno zavapi Mime. Ja sam nedorastao tome poslu, a ko e ga obaviti? Eto, to je trebalo da me priupita, upljoglavi patulje, a ne tamo vazdan neke triarije. No sad svejedno: sam u ti to rei. uj me: tvoj ivot je u mojim rukama, ali ipak ti ga zasad neu oduzeti. Tvoju glavu poklanjam junaku koji e iskovati nepobedivi ma. A zna li ti, brajko moj, ko e biti taj junak? Onaj koji ne zna za strah. Kad to ree, Votan okrenu lea Nibelungu i izie iz njegove peine. Starog vilenjaka obuze samrtni strah i on ostade u svojoj kovanici, razmiljajui kako e se spasti, ali poto je bio silno uplaen, u glavi mu je nastala pometnja. On klonu na neku stoliicu iza nakovnja i pogleda umu koju su ozarili zraci sunca na zalasku. Tada mu se priini da je izbio poar u estaru aria i jela i da se plamen iri prema njemu. U pomo, htede da vikne, ali izdade ga glas. Tog trenutka naie Sigfrid, obesan i radostan. Jesi li mi nainio ma, Mime? Odmah mi ga daj! naredi mu mladi jo sa praga. Teko meni, jo mi je samo ovo trebalo! zakuka patuljak, uuren iza nakovnja. Gde si, Mime? ta radi? upita ga Sigfrid. Razmiljam o neem veoma vanom to sam zaboravio da te nauim odgovori mu prevejana laovina i oprezno die glavu. Sakrio si se iza nakovnja? nasmeja se Sigfrid. Mora da je u pitanju neto zaista vano. De, kai! ta si to zaboravio da me naui? Kai, varalice! Zaboravio sam da te nauim ta je strah. Strah? Zaista, ta je to? Ako je to neka vetina, zato mi jo nikada o

njoj nisi govorio? Zar nikad nisi uzdrhtao? apnu patuljak tajanstveno, polako izlazei iz sklonita: Zar ti jo nikad nije srce u grudima jae zakucalo kad se nad umu sputala no? Zar nikad nisi osetio da su ti se presekle noge i grlo steglo? Steglo grlo? Presekle noge? Jae zakucalo srce? To mora da je lepo! Naui me tome, Mime! ushieno uzviknu prostoduni junak. Poi sa mnom i nauiu te. Fafner i ja emo ti naterati strah u kosti i pokazati ta znai uplaiti se zacereka se vilenjak. Ko je Fafner? Gde ivi? Fafner je moni zmaj, videe ga, a ivi na kraju ume. Daj mi ma, poi u Fafneru na kraj ume nestrpljivo naredi Sigfrid pa zgrabi patuljka za rame i dobro ga protrese. Avaj, ma! Reeno mi je da e samo onaj koji ne zna za strah moi od onih komada nainiti ma, ree Mime. Daj onda meni te komade, ja u ih sastaviti, a ti prestani ve jednom da melje kao vodenica, nesposobni stare! Kad Sigfrid to ree, die patuljka i baci ga u jedan ugao kao praznu vreu, pa pohita u kovanicu, pokupi komade maa i dohvati kovaev alat. Zatim sloi ugalj na gomilu, pritisnu mehove i zapali vatru. Plamen se die i razbukta, a za to vreme novopeeni majstor stavi na nakovanj komade slomljenog maa i poe da ih strue, strue. ta to radi? Smesa za lepljenje komada ve je spremna proguna patuljak. Zadri za sebe tu svoju smesu i kau! nasmeja se Sigfrid. Ma se njome ne lepi! Pa produi da turpija. Upropastie mi turpiju i pilu! zakuka kova. Bestraga ti glava, do avola i ti i tvoja turpija! Bolje bi ti bilo da ovde ui kako se kuju maevi opet mu se naruga obesni Sigfrid.

Mladalaki ustro, on je ve bio pretvorio u prah dva komada. Tada usu elinu prainu u neki sud, pristavi ga na uareni ugalj i upita patuljka: Mime, kako se zove moj ma? Zove se Notung, to mi je rekla tvoja majka. Notung! Notung! zapeva tada mladi na sav glas. Dok je tako pevao, duvao je u mehove i elik se topio. Mime je zbunjeno pratio ta radi. Ni jednog trenutka mu nije palo na pamet da bi komade slomljenog maa mogao pretvoriti u prainu i ma ponovo izliti: a eto, taj neiskusni utokljunac, napravio je i to udo. Teko meni mislio je vilenjak. Eto, napravie ma i ubie Fafnera. Ali ko e mene spasti ako on ne sazna ta je strah? A ako to sazna, kako e ubiti Fafnera? Za to vreme elini prah bio se sasvim rastopio i Sigfrid izli usijanu tenost iz kotlia u kalup. Zatim kalup uroni u ledenu vodu, a voda zacvra, zaita i iz nje se naglo die oblak pare. Sigfrid opet zavue kalup meu zaareno ugljevlje, a onda ga izvadi, razbi i iz njega izvadi lepi ma koji blesnu kao munja. On ga poloi na nakovanj i poe da ga kuje. Ma je sada bio iskovan. Sigfrid ga jo jednom potopi u vodu, koja opet zacvra, zaita kao da se srdi, besna, zatim poe da ga sastavlja sa balakom. Mime je gledao mladia ispod oka, zelen od zavisti, i o neem razmiljao. Najzad se rei i ue u ostavu. U njoj su na jednoj polici bili veoma lepo poredani lonii puni zaina i suvih trava. Pakosnik iz jednog suda zahvati aku sparuene trave, usu je u loni pun vode i pristavi ga na ognjite. Odlino, Mime, nasmeja se Sigfrid. Samo se ti vebaj u gotovljenju kaica i poparica, dok ti ja ne skuvam poparu, kad ionako maeve ne ume da pravi. Ui, ui kuvarski kad ve nisi ovladao kovakim zanatom! Nisam ti ja vie ni za ta, kad ti kaem, sloi se dvolini patuljak

 a sada u ti pripremiti neto da se okrepi. Verovatno si posustao! Dok je to govorio, kriom je ulio orbu u boicu smiljajui: Ovoliko e mu biti dovoljno da zaspi kao zaklan. Kad ubije zmaja i bude umoran i zagrejan, dau mu da ovo popije. Odmah e zaspati dubokim snom a ja u ga smaknuti, i to ba ovim maem, koji je s toliko truda iskovao, i domoi u se prstena i tita kao i sveg Fafnerovog blaga. Ne sanjajui ta mu patuljak sprema, Sigfrid je razdragano pevao: Notune, Notune! Mau nepobedivi! Lepi ma je bio iskovan. Junak ga uhvati obema rukama i viknu: Pogledaj, Mime, kako see Sigfridov ma! On snano zamahnu maem, otrica pogodi nakovanj i raspoluti ga na dva dela, koja uz strahovit tresak padoe jedan na jednu a drugi na drugu stranu. Mime se toliko prestravi da pade sa stoliice na kojoj je sedeo, zatim ustade i jo drui ree: Zaista je strahotan tvoj ma, mome. Poi sa mnom, idemo Fafneru.

GOVOR PTICA

afner je iveo na kraju ume, u jednoj peini okrenutoj prema istoku. Sigfrid i Mime su celu no po meseini hodili umom. U svanue stigoe pred peinu i Mime ree: Stigli smo, Sigfride. Ako ovde ne sazna ta je strah, teko da e to igde saznati. Ova peina pripada Fafneru, stranom zmaju. drelo mu je tako veliko da te celog odjednom moe progutati. Iz drela mu curi otrovna pena koja, ako te poprska, moe zaas da ti razjede kou, meso, kosti. Rep mu je tako dugaak i miiav da e te, ako se oko tebe obavije, zgnjeiti kao suv orah. Odlazi, patulje zloslutnie! ree Sigfrid. Bolje bi ti bilo da mi kae ima li taj zmaj srce kao ostalo zverinje. Srce ima, u to sam ubeen! Ima: nemilosrdno srce ree patuljak i zacereka se. U to nemilosrdno srce ja u zariti ma. ivi bili pa videli! odgovori junak. A sada me ostavi. Dobro, idem pokorno mu odvrati patuljak. Otpoinuu pored izvora, a ti pazi: kad izgreje sunce, zmaj e izii iz peine i krenuti na vodu da se napoji. Tada na njega nasrni!

 Kad je tako, Mime, bie bolje da se negde drugde sakrije veselo mu posavetova Sigfrid. Mogao bih pasti u iskuenje da ga pustim da ode ak na izvor i tobom se poslui za doruak pre no to ga ubijem. Zato hajd'! Put pod noge! Bei! Patuljak nije ekao da mu se dvaput kae: on zadi estarom im se prvi sunevi zraci prosue po vrhovima drvea. Sigfrid lee pod jednu lipu, mirno oekujui da udovite izie na svetlost dana i poe da razmilja: Kakva srea to Mime nije moj otac! Tako je ruan, grbav, hrom, dvolian i pakostan! Ja sigurno liim na oca, a i na majku! Kakva li je bila moja roditeljka? Ne mogu ni zamisliti kako izgleda ensko eljade kad ene nikad video nisam! O, zato ljudima umiru majke? Bezbrina radost mladoga, junaka sada se pretvori u tugu i on uzdahnu, oi mu se napunie suzama. U osvit, uma je ivnula. Jedna ptica tiho zacvrkuta. teta to ne razumem znaenje ovog cvrkuta! apnu Sigfrid zamiljeno. Moda mi ptica pria o majci? Pokuau da joj odgovorim. On ustade, isee maem jednu trsku, napravi od nje sviralu i zasvira. Koliko se samo ta svirka razlikovala od ptijeg urlika! Obeshrabreni Sigfrid baci sviralu, pokri rukom otvor srebrenog roga i dunu. im je svirnuo u rog koji je, po njegovom miljenju, neodoljivo privlaio umske zverice, pojavi se Fafner i tromo izie iz peine. Sigfrid baci rog i zaprepaeno se zagleda u udovite. Gle, ree on u sebi lepu zverku je danas primamio zov moga roga! Zmaj najpre silno urliknu pa onda progovori ljudskim glasom: Ko si ti? ta trai ovde? Jesi li ti taj koji treba da me naui ta je strah? upita Sigfrid zmaja. Fafner se grohotom nasmeja i prie mu blie, pokazujui ogromne

zube. Prijatnog li iznenaenja prosikta udovite. Hteo sam da se napojim, a sve mi se ini da u i omastiti brk. Prii, mladi razmetljive! Sigfrid je bio u stanju pripravnosti i ve je stavio ruku na ba1ak. Zatim isuka ma, skoi, prie zveri sa strane da ga ne poprska smrtonosnom penom. Zauujuom gipkou on izbegnu strani udarac repom i skoi na zmaja. Zmaj, besan to je promaio, uspravi se na zadnjim nogama i okrenu u nameri da deaka zgnjei ogromnim telom. Ali Sigfrid obema rukama hitro uperi u njega ma i zari mu ga u grudi, koje nisu bile zatiene tvrdim ljuskama. Fafner urliknu, opet se die, kao da hoe da pobegne od ljutog bola koji ga je razdirao i tako dade junaku vremena da se skloni, a zatim pade i zemlja se pod njim zatrese. Deae svetlih zena! prosikta udovite lipsavajui kai mi ko si ti i otkud dohodi? Ko ti oruje dade? Ubio si Fafnera, poslednjeg diva koji je uvao prokleto Rajnino zlato. Ali uj me i pouj! Onaj ko te je nahukao protiv mene, radi i tebi o glavi! Sigfrid ga je sluao, tronut i uasnut, a udovite se izvrnu na bok, zahropta i najzad presvisnu. Junak izvue ma iz zmajevih grudi i topli mlaz krvi koji iz njih iknu, poprska ga i obli mu ruku. Sigfrid oseti da ga ta krv ee kao vatra iva pa nesvesno prinese prst ustima. Tog trenutka ptica koja se gnezdila u kronji lipe, opet pupuriknu. Ali, gle uda, taj urlik je sada deaku bio razumljiviji: gotovo mu se inilo da razabire rei. On dobro naulji ui. Da, sada je ta pesma zaista bila jasna. Liila je na srebrenasti ljudski glas. Sigfrid je doao glave Fafneru! pevala je ptica ljudskim glasom. Blago Nibelunga je sada njegovo. Da sam ja na Sigfridovom mestu, odmah bih uzela bar lem i prsten. Hvala ti, krilata lepotice, hvala ti na mudrom savetu viknu Sigfrid razdragano i otra u peinu.

Ubrzo iz nje izie sa lemom i prstenom i gledao ih je i ne sanjajui kako se njima moe koristiti. Zatim slee ramenima, stavi prsten na ruku, obesi lem o pas i ree u sebi: On e me podseati na pobedu koju sam izvojevao nad Fafnerom, a to je zaista bila teka pobeda. Ali ta je to strah? Nisam ni ovde to uspeo da nauim. Ptica se tada ponovo oglasi: uvaj se Mimea, Sigfride, ne veruj toj neveri! Sada e uvek moi da prozre njegove namere, jer si okusio zmajevu krv. Tada Sigfridu prie Mime, podmukao i oprezan, i ree medenim glasom: estitam ti, Sigfride moj! Dakle, uspeo si, ubio si zmaja? Jesam, ubio sam ga odgovori tuno Sigfrid a gotovo da bih mogao rei da ga alim, jer, ima mnogo onih koji su gori od njega a jo su ivi. Vie mrzim onoga ko me je nagovorio da ubijem Fafnera nego samog Fafnera. Tada Mime opet progovori umilnim glasom. Ali, za divno udo, umesto blagih, Sigfrid je uo strane rei koje su mu otkrile patuljkovu opaku nameru. Lake malo, deae! uini mu se da uje. Uskoro u na tebe pustiti tvrd san iz kojega se nikad vie probuditi nee. Tebe nije teko prevariti. Tako si lakoveran. Uspavae me? ponovi Sigfrid zaprepaeno. Zar sam ti to rekao? upita ga Mime, zauden vie od njega. Nije mogue: uj! I prie mu, uze ga za ruke i produi, neno mu se osmehujui: Uvek sam te mrzeo, zar to nisi znao? Mrzeo sam tebe i celo tvoje pleme. Prihvatio sam se zadatka da te vaspitam samo zato da se domogne Fafnerovog blaga, lema i prstena, a sada e ih meni dati, dae mi ih milom ili silom, ti glupi, razmetljivi deae.

 ta? ta? prekide ga Sigfrid ljutito. Oduzee mi Fafnerovo blago? Pokuaj samo, ako sme! Pogreno si me razumeo! uzviknu patuljak zbunjeno, videi da deak prozire njegove misli. Sigurno si ve na izmaku snage, zato doi: pripremio sam ti krepki napitak, gromko pie! Kakav napitak, kakvo pie? upita Sigfrid u kome se sada probudila sumnja. Patuljak se nasmei i predusretljivo mu prui uturicu. Hteo je da mu kae: Imaj poverenja u mene, pij, moj napitak e te okrepiti. Ali Sigfrid, koji je okusio zmajevu krv, shvati ta se krije iza tih rei, ta se kuva u patuljkovoj glavi. Pij, inilo mu se da Mime kae. zaspae dubokim snom i ja u ti oteti blago. Sakriu ga, a da bih bio siguran da ga niko nee nai, tebi u odrubiti glavu ovim lepim, britkim maem, a ja u nestati, ieznuu, sluei se arobnom moi lema i prstena. A, tako? viknu gnevno junak. Evo ti nagrade za pie koje si mi pripremio. On hitro zavitla maem i posee patuljka koji pade mrtav na zemlju. Ogoreni Sigfrid baci patuljkovo telo u peinu... samo da ga vie ne gleda. Ulaz u peinu zatvori ogromnom zmajevom leinom i lee, umoran, pod lipu. Sunce je ve bilo visoko odskoilo i svuda okolo je vladala tiina. Zato ne peva, mila moja krilata savetnice, upita deak pticu, dok mu je duu obavijala nekakva tajanstvena tuga. Kad bi samo znala kako sam usamljen! Nemam ni oca ni majke, ni brata roenog, ni mile sestrice! Jedino stvorenje koje sam poznavao, kovalo je plan da me muki ubije. Pevaj, mila moja ptiice: opet me uputi na dobro. ta sada da radim? Tada se opet zau veselo pupurikanje i Sigfrid shvati njegovo znaenje: Tamo, na jednoj dalekoj steni pevala je ptica spava ena, opkoljena vatrom. Sigfrid e prei preko vatre, probudie uspavanu enu,

udruie se s njom, jer nije dobro da je ovek sam. Heroj se odmah uzbudi i skoi na noge. Gde je ta ena? upita brzo. Hou li moi da kroim u to vatrite? Hou li moi da je prenem iz sna? Samo onaj ko ne zna za strah moe da probudi Brunhildu! opet zapeva ptica. Ja sam taj koji ne zna za strah! veselo uzviknu Sigfrid. Ni Fafner nije uspeo da me uplai. Ali kako u nai put to vodi steni toj dalekoj? Tada se zau lepet krila i ptica prhnu sa grane lipe. Jedno vreme je neodluno kruila iznad junakove glave, zatim se brzo kao strela vinu prema severu. Sigfrid se die i pohita za njom i sam gotovo lebdei iznad zelene trave na livadama. On ostavi za sobom umu, ostavi dolove i reke: kad se smrai i spusti se no, jo je hodio po meseini prema neznanim daljinama, upravljajui se po letu ptice, svoga krilatog vodia. Odjednom ptica mahnu krilima, kao da se uplai, kriknu neto to Sigfrid ne shvati, neto kao: ... gospodaru gavranova ... gospodaru oluje ... i nestade. Sigfrid osta sam samcat. Pred njim se dizala strma, nepristupana stena, a na nju se naslanjao neki udni putnik, ogrnut plavom kabanicom, sa eirom irokog oboda, natuenim na elo, i tapom od jasenovine u ruci. Kuda si se uputio, deae? ta trai? upita putnik Sigfrida. Traim liticu oko koje gori vatra i enu to na njoj spava. Ko ti je priao o toj litici? Ko te je dovde doveo? Dovela me ptica iz ume po ijem letu sam upravljao korak svoj. O eni mi je cvrkutom priala ptica iz ume. Kako to da si razurneo cvrkut ptica? Ovlaio sam usne Fafnerovom krvlju i otada razumem govor ptica. A ko te je nahukao da zmaja ubije?

 Nahukao me je Mime, stari Nibelung, ali sam zmaj me na to podstakao, jer me izazvao! A ko ti je iskovao ma kojim si udovite ubio? Sam sam ga iskovao! Ko je pre tebe kovao taj ma? Zna li to? zaintai putnik. Prestani ve jednom, ljutito e na to Sigfrid umukni, stare, ba si dosadan! Otkud bih ja to mogao znati? Pokai mi, ako ume, put kojim u stii do stene i ne salei me vie pitanjima: hajde, pouri! Budi strpljiv, sinko, i potuj starije opomenu ga putnik. E, samo mi je jo ovo trebalo! opet planu mladi. Ceo ivot sam proveo sa jednim zlobnim starcem i sada, kad sam ga se oslobodio, eto, nabasao sam na drugoga koji mi se ispreio na putu i saplie mi korak. uj me, oslobodiu te se na isti nain na koji sam se oslobodio Mimea. Ko si ti? ta hoe? Zato nosi taj eir irokog oboda? Takve eire obino nose velike lutalice da se od vetra zatite odgovori neznanac i jo bolje se uvi ogrtaem. Ali Sigfrid je stajao pored njega i radoznalo ga je zagledao pa ga opet upita: uj! Pa ti nema jedno oko! ta si to radio? Da ti ga nije izvadio neko kome si stao na put kao meni ... Pazi da ne izgubi i to drugo oko! Ali putnik se ne uplai mladieve pretnje i njegovo oko, umesto da plane gnevom, sinu od nenosti. Kad bi me poznavao, sinko, ree on tiho ne bi mi pretio niti bi me vreao. uj me! Tvoje pleme je uvek strahovalo od mog gneva, nemoj ga i ti u meni raspaljivati! ta to ima da znai? Otvoreno kai ta hoe ili mi se skloni s puta, nametljivi stare. Tu si mi se navrzao kao prava napast! ree Sigfrid. Ubeen sam da ovaj put vodi do one stene! Ve nazirem odsjaje vatre na vrhuncu!

 Ne viknu putnik skita i odjednom se isprei pred njim ti nee proi: zabranjujem ti to ja, gospodar gavranova, uvar stene. Ja sam uspavao tu enu na steni, i onaj ko je bude probudio, oduzee meni mo. Nazad! Zar ne vidi plamen? Vatra ve silazi prema tebi i hui kao vodopad. Plameni jezici e te opkoliti, zahvatie te oganj, neposluno mome! Odlazi! Bie bolje da ode ti! viknu Sigfrid, zapanjen neoekivanom starevom estinom. Ja se vatre ne bojim! Pusti me da odem Brunhildi! Ako se ne boji vatre, grmnu strani bog, otkrivajui se u svoj svojoj velianstvenosti onda se boji Votanovog koplja! Ma kojim ti vitla ja sam nekada slomio ovim svojim kopljem! Dakle, to si ti uinio! viknu Sigfrid i mai se balaka. Ti si ubica oca mojega? Teko tebi! To koplje u ti ja slomiti! Kad to ree, bre-bolje isuka ma i mladalakom snagom njime udari po koplju kojim Votan pokua da se od njega odbrani, po koplju jakom, vrstom kao stena na koju se naslanjao. Kad se oruje ukrsti, iz njega sevnu munja i koplje od jasenovine se slomi uz strahoviti tresak, koji je podseao na tresak groma. Votan, jednako miran, sae se da pokupi komade svog slomljenog koplja i, okrenuvi se junaku koji ga je pobedio, ree: Idi, mladiu, ja te ne mogu zadrati. Tada se spusti gusta magla koja obavi udnu skitnicu i Sigfrid ga vie ne vide, no u mraku, koji je svakim asom bivao sve mrkliji, jo jasniji je bio sjaj plamena koji je stenu opkoljavao. Vatra je silazila, irei se niz obronke, i izgledalo je da svojim veselim buktanjem mami heroja. Ali on jo nije bio upoznao strah. Zato se oduevljeno baci u plamen koji se pokorno pred njim povi i poe da se penje planinom. Kad stie na vrh, ve se bilo odjutrilo i oganj je bledeo pred prvim zracima svetlosti. Visoke jele stremile su nebu, a ispod najlepeg drveta Sigfrid vide kako svetluca neko oruje po kojemu je bila popadala rosa. On oprezno prie.

 Ovo je neki zaspali ratnik! ree on u sebi i polako die dugaki tit koji je pokrivao telo. Zatim odrei kaieve na lemu. Kad die lem, pred njim se prosu i sve preplavi duga, zlatna, talasasta Valkirina plava kosa. Iz nje izroni njeno ljupko lice, sa nenim obrazima nalik na ruine latice, lepim usnama, poluotvorenim u snu, i tamnim lukom obrva. Junaku srce jae zakuca i ruka mu zadrhta kad maem pokua da isee kaieve oklopa i obmotaa za noge. Ispod oklopa se pojavi meka, bela halja koja je obvijala skladno Valkirino telo. Junakovo srce opet zakuca i on oseti kako mu svi udovi podrhtavaju i kako mu se grlo stee. Pa ovo nije ratnik proapta on zbunjen. Eto, sav treperim. Da nije to strah o kojemu mi je govorio Mime. O, majko! Majko! Pomozi mi! Kad mladi tako bolno zavapi, od njegovog vapaja, Brunhilda se probudi. Ona die kapke sa dugim smeim trepavicama i pogled svetlih oiju upravi u Sigfrida. Ko je ovaj junak koji me je probudio? upita ona smeei se i polako se pridie. Ja sam Sigfrid odgovori mladi. Doao sam k tebi kroz vatru hodei i probudio sam te. A ti si Brunhilda, nevesta koju mi je obeala ptica u umi. Sigfride! apnu ena kao da je jo omamljena snom. Da zna samo kako sam te dugo ekala! Odavno te volim, Sigfride! Ti ne zna... Moj tit te branio pre no to si se rodio. Za tebe ja vie nisam boginja, za tebe u biti ena koja bdi i prede sedei uz tvoje ognjite. Blagi Brunhildin glas se pretvori u uzdah, pogled joj pade na njeno sjajno oruje, kao da se od njega sa tugom oprata. Sigfrid je pogleda ispod oka, ali nita nije razumeo. Zatim joj prui ruke i ree: Hodi, zajedno emo pozdraviti sunce koje se raa. Koprena ruiaste magle jo je lebdela oko stene. Ona se postepeno

raspri i iznad njih se javi vedro, plavo nebo, jasno i isto. Sigfrid i Brunhilda pogledae gore i tada ih obasjae zraci sunca koje je upravo bilo izgrejalo.

Sigfrid i Brunhilda

SUMRAK BOGOVA

igfrid i Brunhilda su iveli u jednoj peini useenoj u steni, na litici opkoljenoj vatrom. Voleli su se i drugo im nita nije bilo vano. Brunhilda je sa sobom povela i svoga konja Granea, koji, kao i ona, vie nije imao boansku mo i nije mogao da jezdi oblacima, ve je nestrpljivo kopao kopitom tlo na livadi, obrasloj travom. Sigfrid je poneo sa sobom jedino blago, Nibelungov arobni lem i prsten, iako nije znao kakva se tajanstvena mo u njima krije. Votan se vratio u Valhalu, ali mnogo se bio promenio. Sada je bio siguran da ga smrt nee mimoii i nestrpljivo je gurao od sebe voe vene mladosti koje mu je Freja prinosila. Pognuo se, bio je iznuren, posedeo je. U rukama je drao komade slomljenog koplja od jasenovine, a srce mu je nagrizala slutnja o skoroj propasti. Odustao je od borbe: sa silnom duevnom jainom, primio je svoju kob i kao da je hteo da se to pre ispuni ono to je bilo pisano. U velelepnoj dvorani Valhale vie se nisu orile ratnike himne, Valkire vie nisu jahale bojitima, traei po njima heroje. Votan je znao da ni ti heroji nee moi da pomognu bogovima na dan njihove smrti. Zbunjeni bogovi su se okupljali oko svog gospodara i nisu se usuivali da ga ita pitaju.

Meutim, dole, na zemlji, kucnuo je as rastanka Sigfrida i Brunhilde. Sigfrid je bio heroj, pa nije mogao doveka ostati zatvoren u peini sa svojom enom. ekali su ga drugi zadaci, trebalo je da upozna ljude i vidi njihove domove. Pre rastanka, suprunici su izmenjali poklone. Brunhilda je dala Sigfridu svog konja, a on je skinuo s prsta prsten, dao joj ga i rekao: Uzmi ovaj prsten, Brunhilda, i uvaj ga kao zenicu oka svojega. Oteo sam ga stranom zmaju koji ga je smatrao najveom dragocenou blaga iz ume Najdehele. Tako ode Sigfrid, tako ostavi svoju ljubu. Ali oni ljudi koji kuju zavere uvek su mrzovoljni, a njihovi domovi su sumorni i hladni. Kad je Sigfrid siao meu ljude, nije ni slutio da su se ve na obalama Rajne, u zemlji Gibikunga, protiv njega kovale zavere. A glavni zaverenik je opet bio jedan Nibelung, sin Nibelunga Alberika. Kao to se na prvi pogled moglo zakljuiti da Sigfrid sunani heroj, svetlih, sjajnih oiju, zlatne kose, bela lica pripada boanskom plemenu, plemenu Velsida, koji su bili Votanovi potomci, tako se odmah videlo da je Hagen crne, kovrdave kose, mrka pogleda pravi sin svoga naroda: on je pripadao carstvu mraka, Nibelhajmu, a otac mu je bio nakazni Alberik. Izmeu njega i Sigfrida povee se borba na ivot i smrt, kao to se vodi bitka izmeu noi i dana, izmeu svetlosti i mraka, izmeu eve koja leti nebom i krtice koja rije utrobu zemlje. Hagen je znao da je Sigfrid imao prsten i hteo je da mu ga preotme, jer je otac njegov Alberik udnjom za blagom zapalio njegovo srce. Ali kao svi Nibelunzi, nije umeo da se bori otvoreno i bio je svestan da je Sigfrid nepobediv. Zato je podmuklo kovao mranu zaveru, mranu kao njegova dua, i posluio se arobnom moi napitaka, koje je, kao svi Nibelunzi, umeo da spravlja i upotrebljava. Zemlja Gibikunga se prostirala obalama Rajne. Nekada je njome vladao Gibik, po kome se pleme i nazvalo, a to je bio heroj hrabar u ratu, a

mudar u miru. Njegovo dvoje dece, Gunter i Gutrun, koja su sada ivela u dvoru, nisu mnogo na njega liila. Gunter je bio slab, lakoveran i tat. Gutrun, beznaajno ensko eljade, blage naravi i uvek pokorno jaemu. Pravi gospodar ovde bio je Hagen, njihov polubrat, sin njihove majke Grimilde i patuljka Alberika. On je savetovao, opominjao, vodio, on je uvukao svog brata i sestru u zaveru i naveo ih na izdajstvo i prevaru. Hagene, ree jednog dana Gunter ti si pametniji od mene i zato mi kai: jesam li ja dostojan sin svoga oca? Svakako da jesi! odvrati mu taj laskavac. Tvoja slava je jednaka njegovoj. Samo neto nedostaje i tebi i Gutruni. Moda si hteo rei da postoji neko blago koje Gibikunzi jo nisu osvojili? ta nedostaje nama u dvoru? upita Gunter. Tebi, Guntere, nevesta, a Gutruni mladoenja! odgovori lukavi Hagen. Koga nam predlae? ta misli, ko je dostojan Gibikovih potomaka? upita opet Gunter oholo. Postoji jedna divna ena, najlepa na svetu, koja ivi na nekoj steni opkoljenoj plamenom apnu Hagen. To je Brunhilda, Valkira: kome poe za rukom da razbije aroliju ognja, bie njen mu. Ja se nikad ne bih usudio da zagazim u vatrite ree plaljivi Gunter zbunjeno. Ti se ne usuuje, ali ima ko bi se usudio spremno mu odgovori Hagen. Usudio bi se Sigfrid, sin Sigmunda, heroj koji je ubio zmaja iz Najdehelea. Misli li da bi Sigfrid bio spreman da za mene pregazi oganj, osvoji Brunhildu i dovede mi je kao nevestu? upita ga Gunter. Moda i bi ako bismo ga pre toga uspeli oeniti Gutrunom smelo nabaci Hagen. ta to govori, Hagene! presee ga devojka. Kako ti moe pasti na pamet da bi takav heroj pristao da se oeni mnome! Ja nisam

nimalo lepa, a mnogo je ena koje bi jedva doekale da se udaju za Sigfrida! Seti se napitka... ree Hagen. Ako budemo uspeli da ga njime napojimo, zaboravie sve ene na svetu i elee da se oeni samo tobom! Gunter i Gutrun zaarenim oima pogledae svoga polubrata. Zbunjivalo ih je njegovo lukavstvo, gotovo da su se njega plaili. Ali, ipak, kako je privlaan bio njegov predlog! Bledi, neodluni, gledali su ga bez rei, a onda se trgoe, jer se oglasi rog sa obala Rajne. Hagen izie na prag i pogleda. Jedna laa je plovila rekom uzvodno, a u lai je neki ratnik veslao sa takvom lakoom kao da mu za to nije potreban ikakav napor. Sigfrid! uzviknu Hagen. Samo on moe da vesla uzvodno. Na svetu nema tako snanog heroja. Zatim glasno pozva: Kuda brodi, hrabri ratnie? U Gibikov dvorac! odgovori Sigfrid prilazei obali. Pa onda si stigao! viknu Hagen veselo. Zdravo da si, dini junae, dobro doao u Gibikov dvor. A gde je Gibikov sin? upita Sigfrid pristavi uz obalu i kroivi na tlo. Ja sam Gibikov sin, Sigfride, odgovori Gunter, koji je upravo naiao. Dobro doao u dvor oca moga. Oseaj se ovde kao kod svoje kue. Sve to oima vidi, kao i sebe sama, stavljam ti na raspolaganje. Ne znam ta da ti poklonim za uzvrat, jer nita nemam skromno odgovori Sigfrid. Imam samo svoje telo, koje ivei troim, i ovaj ma. Zar nema blago Nibelunga? upita ga Hagen zlobno. Zaista, na njega sam sasvim zaboravio! nasmeja se Sigfrid. Ostavio sam ga u zmajevoj peini. Poneo sam samo ovaj lem, iako ne znam emu slui... Je li mogue da to ne zna? upita ga Hagen zaueno. Kad ga stavi na glavu, moe se pretvoriti u ta god eli i moe juriti bre od vetra. Drugo nita nisi poneo sa sobom?

 Uzeo sam jo i jedan prsten, ali sam ga dao u zalog jednoj otmenoj gospi. Sigurno Brunhildi! pomisli Nibelung, a poto su uli u dvor, Gutrun im, kad joj Hagen dade znak, prie i prinese pun pehar pia. Dobro doao, goste, ree ona Sigfridu i prui mu pehar. Dugo si putovao i Gibikova ki ti nudi pie da se okrepi. Sigfrid uze pehar i ne sanjajui o zaveri. On ga die i pomisli na Brunhildu, kao i uvek pre no to bi ispio vino. Zatim naduak popi ponueno pie, vrati pehar Gutruni i pogleda je. U tom trenutku zaboravi na Brunhildu, liticu opkoljenu vatrom i svoju ljubav. On vide Gutrun pored sebe i uini mu se, pod dejstvom napitka, da je ona najlepe, najarobnije bie na svetu. Onda se okrenu Gunteru pa ga, pomalo oamuen, upita: Je si li ti oenjen, Guntere? Nisam, Sigfride, odgovori mu Gunter, koji se ohrabri kad mu Hagen dade znak. Gospa kojom bih eleo da se oenim, nalazi se na jednoj litici okruenoj vatrenim obruem. Samo onaj kome poe za rukom da pree preko vatre, moi e da se zauvek udrui sa Brunhildom. Brunhilda? Litica, okruena vatrom? upita Sigfrid i nabra vee uzalud se napreui da se neeg priseti, ali poto to nije mogao, odluno produi: Ja u je osloboditi za tebe ako mi da Gutruninu ruku. Odmah ti je dajem, Sigfride, pristade Gunter drage volje. Onda hajdemo, brzo pozva Sigfrid usrdno. Ali kako e Brunhildu prevariti? upita Gunter. Pa ja imam arobni lem! spremno odgovori junak. Uzeu tvoje oblije i ona e misliti da si je ti oslobodio pa e se za tebe i udati. Hagen, zadovoljan to je njegov plan odmah uspeo, doli vina u pehar i prui ga Gunteru i Sigfridu. Prema germanskom obiaju, pre no to dva druga pou na izvrenje zajednikog zadatka, jedan drugome se moraju zakleti na vernost. Obojica isukae maeve, zasekoe miice i u pun pehar

iscedie po kap krvi. Zatim se zaklee, poloivi prste na rub pehara koji je Hagen drao iznad njihovih glava i rekoe: Ako pogazim ovu zakletvu, neka moja krv, koja je ovde sada samo kanula, iz mene istee u potocima. Kad to rekoe, Gunter se prvi napi vina iz pehara, pa onda Sigfrid, zatim dadoe prazan pehar Hagenu koji ga maem raspoluti. Po zavrenom obredu, dva ratnika su bila spremna da bez oklevanja krenu na put. Laa se ljuljukala na mirnoj povrini Rajne. Sigfrid je odveza i die jedra, Gunter ubaci u nju oruje pa se i sam ukrca. Zatim, Sigfrid snanom rukom lako porinu lau u reku, a onda gipko u nju uskoi, prikljuivi se tako svome drugu. Hagen ostade sam na obali Rajne. Naglo se smrkavalo, pao je suton i, gle, pusta magla se digla sa reke. Obavijen tom maglom, pojavi se nakazni Alberik, koji je iziao na povrinu iz peina Nibelhajma. On prie sinu i ree mu: Hagene, sinko moj jedini, nee me izdati? Hoe li se seati mojih saveta i stalno ih drati na umu? Prsten e sada opet doi u Sigfridove ruke: treba mu ga oduzeti, pre no to ga neko ubedi da ga vrati Rajninim kerima. Zlo i naopako ako bi to zaista uinio. Nikakvo lukavstvo nas vie ne bi spaslo. Ve se blii sumrak bogova, teak kao no koja se na nas sputa. Votan je pobeen a sa njim i sva boanstva Valhale. Mo bogova naslediemo ti, i ja, ako ti pode za rukom da Sigfridu otme prsten! Razume li me, Hagene, sine moj? Obeava li mi da e Sigfridu oteti prsten? To sebi obeavam! ree Hagen i zlobno se zacereka, a Alberik se udalji, nestade u gustoj magli koja se sputala na reku.

ZABORAVNI SIGFRID

eutim, i ne slutei ta se sve zbiva, na nepristupanoj litici Brunhilda je oekivala povratak heroja. uljila je ui kad god bi zapucketala neka granica ili neto unulo, naprezala se da uje topot konjskih kopita. Odjednom do njenih uiju dopre njisak konja. To nije njitao Grane, u umi se nije ulo ni pucketanje granica, ni daleki topot konjskih kopita, samo snaan njisak i galop. Brunhilda pritra ivici litice gde su oblaci bili najgui. Sinu munja i na njenoj zaslepljujuoj svetlosti pojavi se jedna Valkira na svom leteem konju. Valtrojta, sejo mila, sestrice, uzviknu Brunhilda radosno. Valkira se spusti na zemlju, sjaha, prie sestri, ali u njenom pogledu nije bilo radosti. Sestro, kako si se usudila da doe k meni? Kako ti je to Votan dozvolio? Zar se vie ne ljuti na mene? upita je Brunhilda i prui joj ruke. Ali joj Valkira, obhrvana bolom, nita ne odgovori. Najzad, poto ju je Brunhilda saletela pitanjima, progovori, a glas joj nije bio onako zvonak kao u vreme kad je bojitima jezdila na svom konju. Brunhilda, sestro mila, tuna i pusta je Valhala. Votan sedi na

prestolu uplaena pogleda i nestrpljivo odbija voe vene mladosti koje mu Freja nudi. U ruci dri komade koplja koje mu je neki junak slomio i naredio je da se posee jasen iz kojega je to koplje istesano pa da se drva sloe ispod dvora. Bogovi se zbunjeno okupljaju oko svoga gospodara i ne usuuju se da ga ita pitaju. Samo sam se ja osmelila i bacila sam mu se pred noge, ronei gorke suze. On se tada setio tebe i proaputao je kao u snu: Brunhilda! Brunhilda bi mogla spasti bogove smrti ako bi vratila prsten Rajninim kerima! Sigfridov prsten? ta ti pada na pamet, Valtrojta? To je ukleti prsten, taj prsten koji nosi na ruci! Vrati ga Rajninim kerima i spasi bogove smrti! preklinjala ju je Valkira. Nikada! odgovori odluno Brunhilda. To je Sigfridov prsten, zalog njegove vernosti i ljubavi. Kako bih njega mogla ma kome dati? Ne dam ga pa makar svet propao, pa makar propala Valhala! Uzalud ju je Valtrojta preklinjala, plakala, pretila joj. Brunhilda je potovala uspomenu na svoga heroja, ona je sada bila samo obina ena, ne vie boginja, i nije imala razumevanja za strahovanja svoje sestre. Ona je zato pusti da odjezdi na njenom konju kroz guste oblake, praena grmljavinom, i opet se vrati na staro mesto, pred vrata svoje peine. Brunhilda je tuno gledala vedro nebo, koje je oblio ruj poslednjih odsjaja sumraka. Odjednom taj sjaj postade ivlji, jer mu se pridrui odblesak vatre, koja je gorela oko litice, ognja koji se opet razgoreo i poeo da bukti. Zov roga se razlee dolinom. Sigfrid! kriknu Brunhilda razdragano i otra, uzbuena, na ivicu strmine. Plamen se povi pred jednim junakom koji se mirno peo padinom, sa lemom na glavi. Sigfride! pozva ga ona. Kad joj ratnik prie, die vizir, pogleda je, i Brunhilda pred sobom ugleda jedno nepoznato, strano lice. Ona kriknu, prestraena, ali ratnik joj mirno ree:

 Zbog tebe sam preao preko ognja, Brunhilda, savladao sam aroliju vatre, osvojio sam te: sada si moja. Izdajstvo! kriknu nesrenica. Ko si ti? Moj mu je Sigfrid, a ti Sigfrid nisi! ta to govori, eno? ta zna ti o Sigfridu? Ja sam Gunter, Gibikov sin, odgovori joj neznanac a ti mora poi sa mnom u zemlju Gibikunga. Nikad! Nikad! povika Brunhilda. Ne prilazi mi! To ti zapovedam u ime ovog arobnog prstena. Dokle god njega imam na ruci, uvek u biti jaa od tebe i neu morati da s tobom poem. Znai, moram da ti ga otmem ree hladnokrvno

junak, bre-bolje je epa za ruke, stee ih, savi i uspe da joj skine prsten i da ga natakne na svoj prst. Zatim joj zapovednikim pakretom ruke pokaza put u dolinu i Brunhilda, posrui, iznemogla, pognu glavu i pokori se njegovoj elji. Silazila je padinom utei dok su oko nje plaminjali ognjeni jezici koji su se pred njom povijali. inilo joj se da hoda kao u snu, da je u vlasti neke strane vradbine. To je bila Votanova kazna! Tek ovo je bila prava kazna, a ne gubitak boanstva, a ne dugi san na litici, a ne brak sa obinim smrtnikom! Ali kako je, posle Sigfrida, jedan neznanac mogao ovladati arolijom vatre? Votan joj je bio obeao da e samo Sigfrid, najjai, moi izdrati to iskuenje. Iako je bio gnevan, Votan ipak nije mogao lagati ni izdati je. Tako je mislila Brunhilda i nije znala da je taj heroj koji je iao pored nje Sigfrid glavom, Sigfrid, koji ju je zaboravio kad je popio arobni napitak i pretvorio se u Guntera pomou arobnog lema. utei sioe u dolinu, na obale Rajne. Pored usidrene lae, ekao ih je pravi Gunter, sakriven u dbunju. Sigfrid opet zapovedniki die ruku i Brunhilda se ukrca u lau, a Gunter, kad je ona okrenula lea, sede na mesto heroja i otisnu se veslom od obale. Sakriven u estaru, Sigfrid vide kako se laa udaljuje i nestaje, plovei maticom. Zatim opet stavi na glavu

arobni lem i izrazi elju da se munjevitom brzinom prebaci u dvor Gibikunga. On odmah oseti da ga tamo vue neka tajanstvena sila, zadra dah: i eto, ve je stigao. Pred njim se dizao dvor Gibikunga i Hagen i Gutrun mu pohitae u susret. Zdravo da si, dini junae! ree mu Hagen. Jesi li ukrotio Brunhildu? A gde je Gunter? upita Gutrun. Osvojio sam Brunhildu za Guntera odgovori heroj i eto ih, zajedno brode maticom reke. Pretekao sam ih da bismo mogli pripremiti svean doek mladencima. A ti, Gutrun, jesi li ti zadovoljna? Ti si mi nagrada za trud! Jo danas emo se venati. Gutrun preblede: oseala je griu savesti zbog prevare, ali bila je srena to e se udati za tako otmenog, tako hrabrog ratnika. Sem toga, ni ona ni Gunter nisu znali da su Sigfrid i Brunhilda mu i ena. Lukavi Hagen to je od njih veto krio, jer se bojao da mladi princ i princeza, priprosti, ali ista srca, u tom sluaju nee pristati da uestvuju u zaveri. A ta je njemu bilo vano? On je eleo prsten i znao je da ga se moe domoi jedino putem zavere. Popevi se na jednu stenu pored dvora, okrenut poreju Rajne koje su nastanjivali podanici Guntera, Hagen zasvira u rog a zatim povika iza glasa: Vazali Gibika, doite ovamo sa orujem i titovima! Doite! Ne oklevajte! Doite da doekate Guntera, koji se vraa sa nevestom, najplemenitijom enom na svetu! Oglasie se rogovi u dolini i odgovorie Hagenu na poziv. Puteve i staze preplavie Gibikovi vazali u punoj ratnoj opremi. Spremite rtve paljenice za Votana, za Froha, za Donera i za Friku, neka tite Guntera i Brunhildu, dine mladence! opet naredi Hagen. I neka ene napune pehare vinom i medovinom za veliki pir! Razdragani ljudi i ene okupljali su se oko dvora i rtvenika koji su bili

podignuti pod vedrim nebom. Mnogi su ietali na obale reke i posmatrali obzorje. Tada se na vidiku pojavi laa irokih jedara koja je plovila prema obali. Kad mladenci stupie na tlo, ene i ratnici se poklonie i poredae u dvojne redove kroz koje u slavlju prooe Gunter i Brunhilda. Sigfrid i Gutrun im pohrlie u susret, praeni povorkom gospa i vitezova. Tek tada Brunhilda die pogled koji je bila oborila u neizmernom bolu. Ona vide Sigfrida i zaprepasti se, pa stade jer joj se noge odsekoe. ta ti je, Brunhilda? mirno je upita Sigfrid. Pazi, Guntere, tvojoj mladoj je pozlilo. Brunhilda se zatetura od tekog udarca koji je doivela i samo ree: Sigfrid... prsten... ta se desilo? upitahu Gibikunzi priavi im blie, a Brunhilda e opet: Prsten! To je prsten koji si mi ti dao, Sigfride, a koji mi je ovaj ovek oteo. Kako to da ga onda ti nosi? Znai, drugi put si preko vatre preao ti, a ne on! A sada se eni Gutrunom, verolomnie! ta to pria, Brunhilda, ta ti to uznemiruje savest? odgovori joj Sigfrid, koji je bio potpuno izgubio pamenje. Taj prsten sam tekom mukom oteo zmaju u Najdeheleu. O kakvom to izdajstvu govori? Nemoj lagati, Sigfride! Ja sam tvoja ena, a taj prsten si mi na silu oteo. Ti si ono bio, a ne Gunter! ostade pri svome Brunhilda van sebe od besa. Sram te bilo! Stidite se! Kako je to mogue? pitao se Gunter zbunjen. Sigfrid je, dakle, pogazio zadanu re, na onoj steni oenio se Brunhildom, on umesto mene i oteo joj je prsten. Sveano izjavljujem ovde pred svima vama da ova ena lae! ree iskreno Sigfrid, koji je izgubio pamenje kad je popio arobni napitak. Ona je uzbuena, zbunjena! Hajdemo! Poimo svi na gozbu! I drei novu nevestu za ruku, vrati se u dvor, na elu povorke dvorana.

Brunhilda, Gunter i Hagen ostadoe sami. Gunter je poniknuo pogledom i u nedoumici poeo da razmilja ta se to u stvari desilo, posumnjavi u Sigfridovu zaboravnost, a Brunhilda je rekla: Kako da se osvetim za ovo izdajstvo? Sigfride! Nevernie i otimau! Hagen shvati da je doao njegov as, prie joj i apnu: Uzdaj se u mene, prevarena eno, ja u te osvetiti! Ti? prezirno se nasmeja Brunhilda. A ko si ti? Zar ne zna da je Sigfrid nepobediv? Jednim pogledom moe te smrviti! Poznato mi je da ga niko ne moe ubiti u otvorenoj borbi, ree Hagen ali zar mi ti ne bi mogla savetovati kako da ga ubijem podmuklo, iznebuha? Ne moe mu raniti ni ruku, jer sam ga ja arolijama uinila neranjivim odgovori Brunhilda, i dodade: Samo ga u lea moe pogoditi, jer, poto sam znala da neprijatelju nikad nee okrenuti lea, ostavila sam mu ih nezatienim. Pogodiu ga kopljem u ta nezatiena lea! uzviknu Hagen, likujui. Gunteru, gore glavu. Sigfrid te je izdao. Gore na litici, umesto tebe, oenio se on Brunhildom, ali ne brini, ja u te osvetiti! Okani se toga, Hagene, usprotivi se Gunter, tiho. Zakleo sam mu se na veno prijateljstvo. Krv smo izmeali u peharu. Zar se ne opominje? On je prvi pogazio zakletvu nije odustajao Hagen. To nemoj zaboraviti! I jedino tako e moi da mu oduzme Brunhildin prsten. Nibelungov prsten! Oduzeemo mu ga kad ga ubijemo! Postae najmoniji gospodar sveta! A ta emo sa Gutrunom! opet e Gunter. Ako joj ubijem mladoenju, kako u je pogledati u oi? Prepusti to meni ree Hagen. Sutra emo poi u lov i rei

emo da ga je rastrgao divlji vepar. I tako Gutrun nee na nas biti ogorena. Njihov razgovor prekide veseli agor: svadbena povorka se pojavila na pragu dvora. Najpre su ili paevi, maui tapovima ukraenim cveem, za njima su stupali ratnici koji su na titu nosili Sigfrida i Gutrun na zlatnoj stolici. Momci i device su za to vreme prinosili rtve na oltarima. Veseli agor se zau i oko Guntera i Brunhilde. I njih u slavlju ponese razdragana masa pa se njihova tuga utopi u optem oduevljenju.

SIGFRIDOVA SMRT

ele noi se pevalo i veselo klicalo. U svanue bilo je hladno i, kad dan zabele, Hagen pusti ene da uu u svoje odaje, a zatim pozva ratnike u lov. Bezbrian i nasmejan, mladi Sigfrid zae u umu i zasvira u rog. On poe po tragu nekog mrkog medveda i tako se odvoji od drugova. Medved ga je navlaio sve dublje u umu, meu visoke jele, dok se pred herojem, zagrejanim tranjem, ne ukaza svea voda Rajne. Medved je nestao, a reka je mirno uborila i kvasila mu stopala. Sigfride, plavokosi junae! zau se tada jedan glas iz dubokog vira. Divni delijo, lep kao sunce! javi se drugi glas. I najzad trei: Sigfride, boanski mladiu! Ruiaste i nasmejane, izronie iz reke tri Rajnine keri duge kose koja je plivala po talasima. Znai, vi ste sakrile onoga medveda? upita Sigfrid. ta e nam dati ako ti ga vratimo? Ja nita nemam, lepotice moje, jo nita nisam ulovio, ta drugo traite?

 Daj nam taj prsten, Sigfride! To nikako! ta bi na to kazala Gutrun? On me skupo staje! Zar ne znate da sam morao ubiti zmaja da bih do njega doao? Plai se Gutrun? Ili si moda krt? Hajde, daj nam taj prsten, Sigfride! Plavokosi junae! Dini heroju! Mome lepo kao sunce! I tri boginje su se smejale i pevale, a onda su nestale, zaronivi u vrtloge! A zato im ga i ne bih dao? upita se Sigfrid, kolebajui se ta da radi. Ne bih eleo da o meni misle da sam krt: tako su lepe! Doite, lepotice! I on skide prsten s ruke i die ga iznad vode. Izronie boginje reke, ogrnute dugakim koprenarna, zelenim kao alge. Sigfride, pazi! Taj tvoj prsten je uklet! Donee ti nesreu! Onako kako si ti ubio zmaja, tako e ti danas biti ubijen! O, ne! prkosno im odgovori heroj ponovo stavljajui prsten na ruku. Zmaj nije mogao da me naui ta je strah. Neu vam dati prsten, iako mi pretite. Moj ma je slomio jedno jako koplje, pa e me uvati i od prokletstva! A videete, svoj ivot u baciti lako kao ovaj grumen zemlje. On se sae, uze grumen zemlje, prezirno ga baci iza sebe i produi: Ne bih vam dao prsten pa i da nita ne vredi, pa makar i da mi proreknete najstraniju budunost! Sigfride, nesmotreno mome! Heroju ludi! Misli da si mudar i jak, a ti si slab i slep! Boginje su pevale, pevale dubokim glasom i polako zaronie u mranu reku.

Sigfrid slee ramenima i vrati se u umu. Iz daleka je uo zov lovakih rogova. On sustie lovce, vide da su legli na jednu istinu da se malo odmore i predahnu, sakupivi na gomilu svoj ulov. Nije me sluila srea, drugovi, ree on, nasmeja se i prui prema njima prazne ruke. Ostau bez veere ako vi sa mnom ne podelite vau. Naao sam samo tri divlje plovke. Ali one su bile tako divlje da nisam mogao da ih uhvatim i prorekle su mi da u jo danas biti ubijen onako kako sam ja ubio zmaja iz Najdehelea. Gunter preblede i pogleda Hagena, gotovo preklinjuim pogledom. Ali ovaj se podmuklo nasmeja i ree: Ne bi bio dobar lovac, Sigfride, kad bi te neka zver savladala. No ne mislimo na proroanstva vetica. Bolje sedi tu i priaj. Je li istina da razume govor ptica? Sigfrid popi ponueno pie i sede meu drugove. Zatim se nasmeja i poe: O, Guntere, neveseli ovee, hoe li da uje priu o mom detinjstvu? Jedan zlobni patuljak me prihvatio i podigao u umi Najdehele i nauio me kako se kale metali i rukuje orujem. A zna zato? Da bih ubio zmaja i uzeo mu blago Nibelunga. A ja sam iskovao sebi ovaj ma i ubio zmaja, pokvasivi ruke njegovom toplom krvlju. Sada sluaj: im sam dodirnuo usne tim krvavim rukama, razumeo sam pesmu ptica, a jedna od njih mi je rekla: uj, Sigfride! Pazi, uvaj se patuljka, on smera da te ubije i otme ti blago! I tako sam ovim maem posekao patuljka verolomnika. Zatim je ptica zapevala i rekla mi... Ne seam se vie ta! Pij, Sigfride, prekide ga Hagen i prui mu pun pehar pia. Ovo vino osveava seanje. I zlurado se nasmeja, jer je u to vino opet ulio jedan napitak, napitak seanja. Sigfrid popi vino i produi: Ptiica je opet zapevala i rekla mi: Na jednoj visokoj steni spava divna ena, najlepa ena na svetu, a oko nje gori vatra. Ko pree preko te

vatre i probudi uspavanu lepoticu, taj e se njome oeniti. Ja tada krenuh steni i kad pred nju stigoh, videh zaspalu enu pod blistavim orujem... probudih je... Brunhilda! To ime mu se izvi iz grudi kao bolni krik. Sve mu je sada bilo jasno, setio se svega to je bio zaboravio. Kao odjek njegovog krika, zau se krik Guntera, koji je najzad shvatio. Ali Hagen mu nije dao vremena da razmilja, ve pokaza Sigfridu dva gavrana, koja su sletela na jedan bun, dva Votanova gavrana, i ree mu: Razume li grakanje gavranova? Odjednom neto unu, Sigfrid skoi na noge i okrenu se prema bunu. Tada mu Hagen bre bolje zari koplje u lea. Gunter polete da ga zadri, ali bilo je prekasno. Heroj, padajui na zemlju, pokua da baci tit na Hagena, ali ga ne pogodi i srui se na svoje oruje koje zazvea tako da se cela uma zaori. ta si to uinio, Hagene? upitae ga ratnici koji odmah poskakae na noge, prestravljena lica. Osvetio sam Guntera koga je Sigfrid izdao mirno im objasni taj podlac i udalji se. Srca prepunog bola, Gunter se nagnu nad umiruim drugom i u kako apue: Brunhilda, nevesto moja! Probudi se! Otvori oi! Ko je pustio na tebe tako tvrd san? Doao je tvoj enik. Kako si lepa, Brunhilda! Kad to ree, uzdahnu, sjajne zenice jo jednom potraie sunce, a zatim se umorne oi zauvek sklopie. Mladi heroj, najjai, najlepi, bio je mrtav. Muki ga je ubio jedan Nibelung! Jo jednom su sile mraka nadvladale sile svetlosti! Kao nekada njegov otac od Hundingovog maa, tako je sada Sigfrid, najistiji od svih Velsida, pao od Hagenovog koplja. Ljudi su zanemeli od bola i nadneli se nad njegovo telo, zatim su ga podigli i krenuli u dvor. Ve je bila pala no i, probijajui se kroz oblake,

mesec je obasjao pogrebnu povorku koja se kretala prema dvoru Gibikunga. Na elu povorke iao je Hagen i svirao je u rog kao da nekome prkosi. Kada Gutrun u rog, istra na prag dvora, predoseajui da se desila neka nesrea. Ona vide Hagena i njegov pogled joj se uini tako mraan da odmah viknu: Sigfrid! Gde je Sigfrid! Nisam ula njegov rog! Tvoj mu je mrtav, Gutrun, rastrgao ga je divlji vepar odgovori joj Hagen muklim glasom. ena tada vide pogrebnu povorku koja se pribliavala dvoru pod meseinom i uasnuta opet uzviknu: Sigfrid! Sigfrid je ubijen! O, nije njega rastrgao divlji vepar! Guntere, govori! Ko ga je ubio? Ja nisam kriv, Gutrun, ne optuuj mene zamoli je Gunter. Hagen je taj divlji vepar, divlji i prokleti vepar koji je usmrtio Sigfrida. Da, ja sam ga ubio potvrdi Hagen prkosno. Ubio sam ga ovim kopljem na koje se zakleo, izdajnik. Ko mi ita moe prebaciti? Ja sam ga ubio i ja u uzeti njegov prsten. Ti? upita Gunter oajno. Ti e uzeti Sigfridov prsten? Ali to je bio Brunhildin prsten i on pripada meni! Prsten je moj odvrati Hagen, silno smrknut. Pripadao je mome ocu Alberiku, mnogo pre no to ga je dobila Brunhilda. On ga je oduzeo Rajni, a sada pripada meni, njegovom sinu! Udalji se, Hagene, zapreti mu Gunter. Teko tebi ako prie Sigfridu, ako dotakne taj prsten! Hagen odjednom na njega nasrnu. Uzalud su ratnici pokuavali da ga zadre, ve je bio udario Guntera, koji pade, zarivi lice u prainu. Ratnici se prestravie i udaljie se od njega, izmakoe se, tako da oko ubice ostade prazan prostor. On prie nosilima, nainjenim na brzu ruku, na kojima je lealo Sigfridovo telo, i prui ruku u nameri da mu skine prsten s prsta. Ali bela ruka mrtvog heroja die se pretei. Hagen zadrhta, od glave do pete

proet marcima, i ustuknu prestravljen. ene kriknue, a onda se svi ukoie i zanemee od straha, pribijeni uz zidove velike dvorane. Tada se iz njihovih redova izdvoji Brunhilda, bleda i mirna, prie Sigfridovom telu i bela ruka mrtvaca opet mirno klonu. Sigfride! pozva ga ona blago. Tvoja nevesta je pored tebe, tvoja prevarena nevesta. Pored tebe sam, moj prevareni junae! O, nemojte plakati! Nad herojima ne treba tuiti. Podignite visoku lomau na obali Rajne i spalite na njoj Velsida, a s njime konja njegovog i enu mu. Podignite veliku lomau na obali Rajne. Ratnici, u bolnom utanju, pokrenue se, izioe iz dvorane i poee da spremaju lomau. Sigfride! produi Brunhilda blago. Ja znam, ti me nisi izneverio. Prevarili su te, zaslepeli, svest ti pomraili, seanje izbrisali: to je prevara Nibelunga! A ti, Gutrun, ne plai. I ti nisi znala, i tebe je obmanuo Nibelung. Ti si mu bila ena koju je on zaboravio kad je okusio Hagenov napitak! Oprosti mi Brunhilda! zamoli je Gutrun i nae se nad mrtvo telo ubijenog brata. Sigfrid! opet umiljato proaputa Brunhilda. Dozvoli da ja uzmem tvoj prsten. Vatra e ga proistiti i Rajnine keri e doi i uzee ga i odnee ga u reku, bez ljage, istog. Doi, Grane, bele moj, pridruimo se svom gospodaru. Konj zarza kao da se odaziva njenom pozivu. Brunhilda skide ukleti prsten sa junakovog prsta i stavi ga na svoj prst. Ratnici podigoe herojevo telo, odnee ga na obalu reke i poloie na lomau. Tada ena pojaha belog konja koji je pokorno kasao pored nje, uze iz ruku jednog ratnika buktinju i baci je na lomau. Vatra odmah planu, obavi mrtvo Sigfridovo telo i zahvati skute Valkire, koja takoe nestade u ognju. Vatrite se rasplamsa, lomaa poe da pucketa, i svi se udaljie u pobonom strahu.

Nebo porumene, a oganj se proiri, zahvati vrhove drvea i pope se padinom najvie planine koja se, ozarena vatrom, ogledala u reci. Pred zaudenim pogledima. Gibikunga, na vrhuncu se pojavi Valhala: pored njenih bronzanih vrata bila su poredana drva od jasena i vatra ih zahvati, plameni jezici poee da liu zidove koji se sruie uz strahovit tresak. Dolinom je mirno proticala Rajna, a u njoj se ogledao ogromni poar. Zatim se podigoe talasi i zapljusnue lomau koja je jo pucketala na obali. Tada se pojavie Rajnine keri i jedna od njih uze prsten koji je visio na lomai, sjajan kao meteor. Tri boginje veselo kliknue, pa, lepe i nasmejane, otplivae rekom dodajui jedna drugoj prsten. Hagen ih ugleda, pa se u oajanju baci prema njima, u ludoj nadi da e im preoteti prokleto zlato. Tada se podigoe jo vei talasi, ponee ga, a Rajnine keri ga odvukoe u virove. Onda se reka opet smiri, vrati se u svoje korito i poslednji plamen osvetli ruevine Valhale. Nadaleko odjeknu pesma tri boginje: Rajnino zlato! Zlato vatrom proieno! Opet si nae! Sruila se Valhala! Heroji su mrtvi! Niko te vie nee oteti, o zlato!

PARSIFAL
Legenda o Rajnskom zlatu, koju je Vagner iz starog germanskog speva preneo u operu, zavrava se smru Brunhilde, koju su odneli talasi velike reke. Smrt ove pale boginje simbolino predstavlja kraj paganstva (taj kraj ve nasluujemo kroz povest o ruenju Valhale) i poetak osloboenja ljudi, otkupljenih ljubavlju. Vagner ne pominje otvoreno ovo svoje novo delo, ali ve slika atmosferu koja u njemu vlada: Hrist je roen i oko njegove linosti, koju su slikali jevanelisti i viteka knjievnost, ispreda se mnogo legendi. Meu njima je i legenda o svetom Gralu, peharu iz kojega je Hristos pio na poslednjoj veeri. Ta pria je stoer oko kojega Vagner gradi svoju novu operu Parsifal. Parsifal je poslednja Vagnerova opera. Izgleda da je veliki nemaki muziar, koji je celog ivota bio privren izvesnom mistinom simbolizmu, hteo da zakljui ne samo ciklus svojih legendi ve i svoj ivot jednim delom napisanim u ast pobede ljudskog milosra nad hladnom vrlinom bogova sa nordijskog Olimpa.

re mnogo, mnogo godina, moda pre vie od stotinu, vie od hiljadu godina, u nekoj umi ivela je jedna majka sa jedincem sinom. Majka je bila mlada, ali nevesela i bolesna, pa se zato i zvala Hercelajda. To je tuno ime jer znai patnja srca. Deak je bio lep i obestan i zvao se Parsifal, bezazlena luda, nezlobiva usijana glava. Majka ga je samo tako zvala poto je primetila da se razlikuje od ostale dece, jednostavan kao ptiice u umi i plah kao letnja oluja. Kad je Parsifal doao na svet, njegov otac, hrabri ratnik, pao je u jednom boju. Tada je Hercelajda rekla sebi: Budem li ivela meu ljudima u gradu, i moj sin, jedini u majke, jednog dana moe poeleti da postane ratnik. Ako se lati oruja, poi e u rat i napustie mene, svoju roditeljku. A moda e i on kao otac mu, poginuti u nekom ljutom okraju. Bolje je pobei od ljudi, od njihovih kavgi i okraja. Tako bar Parsifal nikad nee videti ni maa ni tita, ni lema, nikad me

nee napustiti i nee se izloiti opasnosti da mlad izgubi ivot kao njegov roditelj. Iz ljubavi prema sinu Hercelajda je, dakle, pobegla sa svojim edom u umu. Mlaa majka i njeno detece u poetku su se hranili ptijim jajima, mlekom divljih koza i travom. Kasnije, kad se Parsifal ve zamomi i stasa u krepkog mladia, on naini luk i strelu i naui da lovi zeeve i veprove. Majka i sin iveli su sreno u svojoj osami. No, jednoga dana Parsifal se, gonei jedno mee, udalji suvie od svoje kolibe, zabasa na stranputicu i odluta ak do kraja ume. Drumom, nedaleko od njega, jahala su tri naoruana ratnika. Parsifal razrogai oi od uda kad vide sav taj njihov sjaj, pa im pritra i zamoli ih da ga povedu sa sobom. No ratnici mu se slatko nasmejae, obodoe svoje lepe, brze ate i odjezdie u nepoznatom pravcu. Parsifal krenu za njima brdima i dolinama dok najzad sasvim ne zaluta i skrenu s puta. I tako se sam, sa lukom i strelom, morao braniti od zveri i razbojnika. udni deak je bio strah i trepet za okolinu i svi su mu se sklanjali s puta. No on uopte nije bio svestan svoje snage, niti je slutio kakve ga sve opasnosti vrebaju. Bio je to bezazlen i obestan deak koji je eleo samo jedno: da nikad ne zastane na svom putu i da neprestano ide dalje. I tako se jednog dana obre na Monsalvati, u

podgorju planine Grala. To je bila neprohodna planina, krevita i vrletna. Teko onom ko bi se usudio da se na nju popne! Na toj planini je neki vitez, po imenu Titurel, podigao hram u kojem je uvao Gral, to jest pehar sa poslednje Hristove veere. Samo ljudi ista srca mogli su ui u taj hram i ostati u slubi Gralu. Oni su oblaili bele haljine, uvijali se u bele ogrtae na kojima je bila izvezena bela golubica. Hranili su se hlebom, pili su vino i time su se zadovoljavali. No kad je Parsifal stigao na Monsalvatu, mir hrama je bio naruen velikom nesreom. Neki opaki vitez, volebnik Klingsor, bio je tako zao da se nije mogao popeti na planinu Grala pa je, ljut zbog toga, u podnoju brega, na obronku naspram obronka pod kojim je stajao Parsifal, za inat podigao arobni zamak, okruen bujnim parkom. Klingsor je, sluei se vradbinama i uz pomo jedne vetice koju je doveo u svoj dom da mu se nae pri ruci, u taj zamak domamljivao vitezove Grala i jednog po jednog zarobljavao. Prvi kralj Monsalvate Titurel, oronuo i posustao, ustupio je presto sinu Anfortasu i rekao mu: Poi, sinko, bori se protiv Klingsora i oslobodi vitezove sa Monsalvate smrtne

opasnosti. Anfortas tako krenu da satre bezakonje, ali i njega namamie u arobne Klingsorove vrte. Lepa arobnica Kundri doeka ga oberuke, obasu ga hvalom i poastima i poe da se oko njega umiljava i da mu laska, a kad Anfortas zaspa, zaboravivi na sve, Klingsor se pojavi i oduze mu ma. Kad se mladi kralj probudi, pokua da vrati ma, ali Klingsor ga njime rani u bok. Vitezovi Grala, koji upravo tada naioe, s tekom mukom oslobodie svog kralja i vratie ga na Monsalvatu. Sada je kralj leao u postelji izmoden od rane koja nikako nije mogla zaceleti i kidao se to je doiveo takav sram da mu neprijatelj oduzme ma i da sam, iako kralj, upadne u Klingsorove mree. Uzalud su vitezi u dalekom svetu traili za njega meleme i trave. ak se i Kundri pokajala, jer bi povremeno uspela da se otme uticaju volebnika i, preruena u strasnu Ciganku, sluila bi vitezove. Ona je ak iz Arabije donela neki udotvorni lek od kojeg je trebalo da kralju zaceli rana, ali ni to nije pomoglo. Anfortasa je bolelo telo, ali i dua, i jedva je uspevao da svakoga dana blagoslovi hleb i vino kojima su se hranili i pojili uvari Grala. Razume se, Parsifal o svemu tome nije nita znao kad je stigao u podnoje Monsalvate. Iao je svojim putem i, ne prezajui od nepristupane

strmine koja se pred njim ispreila, peo se neobino lako. Kad je prevalio kreviti predeo, pred njegovim zadivljenim oima se ukaza predeo kakav nikada dotad ne bee video. Ceo taj predeo pripadao je uvarima Grala i bio okruen gustim umama punim cvea. Na samom planinskom vrhu, koji je bio jo daleko, nalazio se hram, sav od zlata i mermera, levo od njega lealo je plavo jezerce, nalik na oko neba. Na tom jezeru, neki vitezovi, bez oruja, u belim haljama, neobino paljivo su kupali jednog ranjenika. Parsifal je upravo nameravao da im prie, ali ga u tome sprei jedan labud koji mu pretra put. Neiskusni mladi hitro podie luk i strelu i pogodi labuda, koji tuno kriknu i pade na zemlju, a belo perje mu se zarumene od krvi. Dotrae uasnuti vitezovi, jer su ivotinje na Monsalvati bile zatiene i niko se nikad nije usudio da ih lovi i ubija. Vitezovi se okupie oko smrtno ranjenog labuda i jedan od njih, star i vremean, upita deaka: Jesi li to ti gaao labuda? A ko bi drugi? odgovori Parsifal gordo. Moja strela nikad ne promai, u letu pogodi svaku pticu. Kako si mogao? opet ga upita asna starina, ali ne ljutito, ve beskrajno tuno. Zar

nisi primetio da ti u ovoj umi zverice i ptice prilaze sa toliko poverenja? Da mi je znati ta ti je skrivio taj jadni labud! Bio je tako lep kad je plivao jezerom, a ta e sada s njim? Gle, kako mu se sklapaju oi, pune su bola i optube. Priznaje li svoj greh? Nisam znao da je to greh odgovori Parsifal iskreno zauen. Iz kog si kraja? upita ga Gurnemanz, stari vitez. Ne znam. Ko ti je otac? Ne znam. Zna li bar kako se zove? Ne seam se. Je li mogue? Zar nam ba nita ne ume o sebi rei zaudi se Gurnemanz. iveo sam u neprohodnoj umi... Majka mi se zove Hercelajda poe da pria deak, namrtivi se jer je pribirao misli i naprezao se da se seti svoga ivota, ali jedan opor glas mu presee re: Tako je: on je sin Hercelajde. Videla sam je kad sam prolazila umom. Zamolila me je da joj pozdravim sina i srce joj je prepuklo od bola za njim, jer je otiao da se vie ne vrati. Tako ree Kundri, prkosna Ciganka, koja odjednom izie iz nekog buna.

 Zar je moja majka umrla? Pazi ta govori! viknu Parsifal i nasrnu na doljakinju, stisnuvi pest. Gurnemanz ga zadra, a mladi, tresui se, pade mu u zagrljaj. Stari vitez pokua da ga oinski neno utei, a za to vreme je mislio: Ko je ovaj divljani momak? Poto je uspeo da se popne na Monsalvatu, mora da je ovek ista srca, jer bi mu inae pristup na ovu goru bio onemoguen... I Gurnemanz se opomenu da je jednoga dana, dok su se ostali vitezovi bavili Anfortasom i nastojali da ga izlee, na dragocenom peharu koji su uvali u hramu, proitao ove rei: Strpljivo ekaj jednu ludu ista srca koju e prosvetliti milosre. Ovaj momak je po svemu sudei bio luda im nije znao ni kako se zove i ovako udno se ponaao. Jesu li se na njega odnosile one rei zapisane na Gralu? Mladiu, idi sad svojim putem! ree mu starac glasno. Ostavi labude na miru! I tako se Parsifal opet nae sam u svetoj umi. Poto ga niko nije zadravao, on se probi kroz besputni estar i sie obronkom Monsalvate, njenom suprotnom padinom. Idi svojim putem rekao mu je stari vitez. Lako je to rei, ali koji je put bio njegov? To nije znao, Parsifal nita nije znao, samo je osetio da ga srce boli zbog smrtno ranjenog kralja. Odjednom

se raalosti zbog njegovog mrtvaki bledog lica, prozirnih ruku, rumene krvi, koja mu je tekla iz boka. Parsifal je nasumce, kao slepac, silazio obronkom i postepeno, ne opaajui to,

pribliavao se divnim parkovima i zaaranom Klingsorovom zamku. Opaki Klingsor, zatvoren u najvioj kuli svoga zamka, gledao je u arobno ogledalo i aputao: Evo ga, pribliuje se, pribliuje se najopasniji od svih njih! Parsifal, luda ista srca! Doi, Kundri, zove te tvoj gospodar, o doi, ruo pakla, i spasi moju duu od dumana! Vetica u njegovo dozivanje u umi Grala, gde je bila zaspala u jednom bunu. Ona se prenu iz sna, po ramenima joj se rasue mrki, ciganski uvojci, pa se hitro, kao da jezdi na krilima vetra, sjuri niz padinu, pope se na kulu u kojoj je pored ogledala amio njen gospodar. No, bila je mrgodna, nekako nakrivo nasaena, i utala je. Gde si se dela, robinjo? upita je Klingsor. Da nisi posluivala vitezove Grala, pokuavajui da otkupi grehe koje si poinila? To je nemogue, nemogue je to, robinjo! Anfortasa niko nee moi da isceli! Sama si ga domamila ovamo, kao i druge, kao to e ih sve, jednog po jednog, domamiti, dok Gral ne bude moj kao to je moje ovo koplje! Ali pazi: pribli-

ava nam se najopasniji od svih vitezova Grala, luda ista srca. Idi, Kundri, namami ga u moj park i zaaraj ga tako da vie nikada iz njega ne izie. Neu! viknu vetica. ta kae? povika Klingsor. To ti

zapovedam ja, tvoj gospodar. Zar ne vidi? Ve je stigao do spoljnjih zidina! Naoit momak, nema ta! Hej, vitezovi! Kad to ree, Klingsor zasvira u rog koji mu je visio o pasu. U zamku se zau zveket oruja: vitezovi, Klingsorovi robovi, koji su nekada bili uvari Grala, sa kopljima i maevima nasrnue na mladia. On se zaprepasti, ali ipak prihvati borbu: prvom vitezu koji se pred njim ispreio ote ma i poe njime da kosi levo i desno po mnotvu koje ga je sa svih strana napadalo. Ranjeni, uplaeni od njegove estine, vitezovi se povukoe; Parsifal ue u zaarani park. Presrete ga grupa devojaka, lepih kao cvee, i poe da ga grdi: Zloesti vitee! Zato si ranio nae drugove? S kime emo se sada igrati? Zatim mu se nasmejae i poee da igraju oko njega: Lepi vitee! Igraj se ti sada s nama! Ostani s nama!

Parsifal ih je zaueno gledao, ali nisu ga naroito uzbuivali ni njihovi prekori ni njihovo pozivanje. Kako ste lepe i mirisne! ree on. Jeste li i vi cvee? Cvee smo odgovorie devojke i zasmejae se. Za tebe smo procvetale! Ali, ako ne ostane s nama, sparuiemo se! Ako nas ne bude voleo, umreemo! I tiskale su se oko njega, saletale ga. Pustite me! viknu Parsifal. Kako se mogu igrati s vama kad me ovako guite i ne date mi da diem? Sve i da hou, ne mogu se s vama igrati kad ste takve! Pustite me da odem! Uplaene devojke se razbeae a onda se zau neki umilni glas: Parsifale, ostani! Momak zastade, jer se zaudi to uje svoje ime, to ime koje je ve odavno bio zaboravio. To ga je zvala Kundri, po imenu ga je zvala Kundri, koja se bila tako udesno promenila! Niko, a kamoli bezazleni Parsifal, ne bi u njoj sadanjoj mogao prepoznati Sada onu je divlju bila Ciganku sa

Monsalvate!

prava

lepotica.

Zaogrnuta raznobojnim koprenama, ovenana ruama, poivala je na leaju od cvea. Jesi li me to ti zvala? upita je on. Jesam, Parsifale!

 Otkud zna kako se zovem? Poznajem tvoju majku Hrcelajdu, a poznavala sam i tebe kad si iveo u onoj umi. Ti se toga ne sea! Hoe li ostati sa mnom? Priau ti o tvojoj majci i o tvom detinjstvu ... Ne mogu ostati odgovori joj Parsifal odluno. Treba da potraim... Ali ta? To nije znao, ali istog trenutka mu se odjednom uini da je sve shvatio, da mu se pamet prosvetlila, pa produi: Treba da potraim neki balzam da njime izvidam ranu Anfortasu, kralju Monsalvate! Zato? Pa on ti nije ni rod ni pomoz' bog da se za njega toliko brine! zaintai arobnica. Bie bolje da ostane sa mnom, Parsifale! Doi! Parsifal joj prie, ali tada se jo vie pribra. Milosre koje je osetio prema Anfortasu

blagotvorno je delovalo na njegov um i on se potpuno razabra. Ta ena... taj udni park... moda je tako uhvaen i Anfortas, moda su ga tu i ranili... Pusti me! viknu mladi. Treba da se vratim kralju. Ko ga je ranio? Ti to sigurno zna! Uveren sam da ste to uinili vi, u svom prokletom parku! Tada Kundri kriknu jer oseti da gubi rtvu, da joj plen izmie iz ruku. U pomo joj dotra

Klingsor

pa,

podigavi

koplje,

nenadano

osokoljen, viknu koliko ga je grlo nosilo: Stani, Parsifale, ako ti je ivot mio! Koplje polete iz snanih ruku, zadrhta u vazduhu, pa munjevitom brzinom stie do Parsifala, ali se, nekim udom, zaustavi u vazduhu iznad same njegove glave. Parsifal uhvati koplje i tada se sve srui, propade u bezdan, i park i zamak, a u tom ponoru i sam Klingsor slomi vrat. Kundri se baci u ruevine i opet zapreti: uj me, Parsifale, ako me napusti, nikad nee nai mira, niti puta u kraljevstvo Grala! Parsifal je u, okrete se prema njoj, i ree joj sasvim staloeno: Ako eli da se spase, Kundri, zna gde e me nai. I ponovo krenu na put sa onim kopljem u ruci.

* * *
ut je bio dug i naporan. Gde li je vrh te planine? Gde li je hram na Monsalvati? Vie se nita nije razaznavalo: sve je obavila gusta magla. Parsifal je peaio, peaio, peo se zamornim uzbrdicama, prelazio preko reka i dolina. Gde je ostalo kraljevstvo Grala? Niko to nije umeo da mu kae i prokletstvo Kundri odzvanjalo mu je u uima. Nikad nee nai

mira, niti puta u kraljevstvo Grala! Za to vreme, na vrhu Monsalvate, Anfortas se borio sa ivotom! Vitezovi su bili na izmaku snage jer im je ponestalo hleba i vina, pa su se hranili samo korenjem i divljom travom. Stari Titurel je presvisnuo od jada, stari Gurnemanz je ne govorei nita lutao umom, oekujui ludu ista srca da spase kralja i Monsalvatu. Prolo je gotovo godinu dana od trenutka kada je Parsifala oterao sa Monsalvate kao bezoseajnu budalu. Gurnemanz, onemoao od patnji i gladi, sedeo je jednom pred rasvit na pragu jedne siromane kolibe u svetoj umi. Pored njega je sedela Kundri, ogrnuta prostom

kabanicom, bleda kao nebo u cik zore, a niz obraze su joj tekle suze, sline jutarnjoj rosi. Odjednom ispred njih iskrsnu vitez u mrkom oklopu. Ko si ti? upita ga Gurnemanz, ustavi. Kako si doao ovamo? Vitez ga pogleda i nita mu ne odgovori, ali polako die vizir i pogleda starca sa beskrajnim saaljenjem, a koplje koje je drao u ruci uzdrhta pri tom. Gurnemanz pogleda to koplje i prepozna ga, vide mladievo lice i povika: Ko si ti? Ve sam negde video te oi, ve sam negde video to lice... Kako si doao do tog

koplja? Ja sam Parsifal odgovori vitez u mrkom oklopu. I ti si meni poznat. Jednog dana si me poveo u hram Grala. Odvedi me i danas! Vidi, donosim ti sveto koplje. Da zna samo kako sam se promenio! Neka strana sila me neprestano od vas odvraala, vukla me na drugu stranu, sve dalje i dalje. Ali danas sam naao pravi put. Smiluj se na mene i odvedi me jo jednom u hram Grala... Rekavi to, Parsifal klee i zari koplje u zemlju. Gurnemanz uzdrhta, okrete se Kundri i ree: Hodi, prihvatiemo hodoasnika koji donosi spas Gralu. Tada prui ruku i umoi je u vodu koja je uborila pored stene, pokropi njome Parsifalovu glavu i ree: Budi blagosloven ovom istom vodom. Neka nedae i patnje uvek budu daleko od tebe. Proklet ko te prokune, blagosloven ko te uzblagosilja. Kundri, meutim, pade niice pred doljakom pa mu skide obuu, opra izubijana stopala i osui ih svojom kosom. Parsifal je pogleda udivljeno. Zatim i on zahvati vode u dlan, poprska njome eninu glavu i ree: I ja tebe blagosiljam, eno, da odsada

veruje u ljubav! Sunce je upravo bilo izgrejalo i blesnula je rosa na livadi. Cvee, jo rosno, irilo je latice na svetlosti, kao da i ono ustaje na molitvu. Oglasie se zvona sa Gralovog hrama. Gurnemanz uvi Parsifala u svoj beli ogrta i krenu s njim prema hramu.

* * *
rujanje zvona bivalo je sve jae. Evo hrama, evo velike lae u hramu. Pa ipak, sve je nekako tuno, mrano i pusto. Vitezovi pevaju pogrebne pesme pored

Titurelovog odra, a Anfortas jei na prestolu, prekrivenom purpurnom prostirkom i rukom pritiska bok iz kojega iklja krv. etiri deaka mu prinose kovei sa Gralom, jer kralj eli da danas poslednji put obavi obred. Smrtno bled, on se prozirnim rukama mai pehara, ali bela halja porumene od krvi, kralj kriknu i pade u bunilo: Sklonite, sklonite taj pehar! Samo ga otac moj moe dodirnuti. Ja ne! ta sam bogu zgreio te me ovako kanjava? Gde je sveto koplje? Anfortas je iveo u bezakonju! Anfortasove ruke nisu iste. On ne moe dotai Gral! Deaci ustuknue, zbunjeni. Vitezovi

pokuae da umire kralja koji je u groznici ustao

sa prestola i poeo da tetura. Kad prie Parsifalu, koji je obzirno stajao po strani, uvijen u beli ogrta, Parsifal prui sveto koplje prema kralju, dotae mu njime ljutu ranu, pa ree: Budi blagosloven, kralju na, i neka ti je za sve bogom prosto! Neka je blagosloveno

stradanje tvoje koje me naui milosru! I tada, gle uda, krv stade, rana zacele i kralj pade na kolena pred Parsifalom. Odsada e Parsifal biti kralj Monsalvate. Anfortas je bio svestan da to tako mora biti. Novi kralj, sveano i polako, uze u ruke sveti pehar i die ga iznad glava vitezova, koji pred njim padoe niice. Tada iz svetog koplja kanu kap krvi na pehar, svetlost ozari plavu kupolu hrama sa koje slete bela golubica rairenih krila. Hor deaka zapeva: Neka je blagoslovena ljubav i milosre! Mir uvarima Grala! Deacima se pridruie vitezovi pa i oni s njima zapevae. Patnja bee zaboravljena, milost je ozarila uvare Grala, a Parsifalove iste ruke podelie im hleb i blagoslovie vino u zlatnim sudovima.

KRAJ

LOENGRIN
Loengrin, sin Parsifala, junak je saksonskog sveta najsliniji herojima starih mediteranskih mitova, junak jedne skoro religiozno zamiljene istote. Njegovo roenje je pomraeno tajnom prokletstva: on je sin viteza koji je osvojio sveti Gral. Do traginog raspleta dolazi zbog preterane radoznalosti ene koja, muena eljom da sve zna, pretera u raspitivanju o njegovom poreklu i time ga natera da je napusti, odlazei niz reku na brodiu u koji je bio upregnut labud. Legenda je tipina za srednjovekovni svet i u njoj se deava ono isto to i u svim priama ove vrste: vitez oslobaa devojku kojoj prete strane opasnosti i uzima je za enu, pod uslovom da ona nikada ne pokua da pronikne u tajnu njegovog porekla. ena podlee iskuenju i to na takav nain da heroj mora ponovo da ode u progonstvo koje simbolizuje proienje due.

LOENGRIN
va poslednja povest vrlo mnogo podsea na bajku pa pripoveda poeli da je pone onim poznatim... ivela jednom ... Pa onda, i ponimo tako. ivela jednom, pre mnogo, mnogo vekova neka vetica, po imenu Ortruda. Stanovala je u jednom zamku u okolini grada Antverpena u Brabantu, jer je bila ki nekog kneza, takoe zlog oveka. Posle oeve smrti, Ortruda je nasledila zamak i u njemu je samovala. Nikog nije volela i niije srce se nije privilo k njenom srcu, ali ipak, pusta samotinja joj je teko padala, a sem toga bila je i veoma astoljubiva. Nije joj bilo dovoljno to ima zamak i to je kneginja, elela je da ima kraljevski dvor i da bude vojvotkinja od Brabanta, i to po svaku cenu, pa makar zbog toga stradalo, ni krivo ni duno, i neko ljudsko bie. Poto to namisli, Ortruda poe da kuje paklene planove, dostojne jedne keri mraka. Treba da znate, nekako ba u to doba kad je Ortruda poela da snuje razne spletke, vojvoda od Brabanta naprasno umre. Za sobom je ostavio dvoje nejaadi: Elzu i Gofreda, o kojima se starao njihov roak grof Fridrih od Tetramonda. Preminuli vojvoda je na samrti izrazio elju da Gofred, kad

odraste, nasledi krunu, a da se Elza uda za grofa Fridriha. A sada ujte ta je smislila opaka vetica! Ona je esto sa svoga prozora vidala malu Elzu kako sa bratiem tri travnjacima. Jednog dana, ona na razigranu deicu baci ini i namami malog Gofreda na obalu reke elde, koja je proticala tim predelom. Kad vetica osta sama sa deakom, dotae ga arobnim tapiem i pretvori u snenobelog labuda koji tuno zakreta i otpliva niz reku. Elza je dugo traila svoga milog bracu, trei livadama i umama. Dozivala ga je sve beznadnije i naposletku se pred vee sama vrati u dvor, guei se u suzama. Podigoe se vitezovi i sluge i krenue u potragu za deakom: s njima poe i grof Fridrih. Cele noi su dozivali deaka, traili ga, osvetljavajui put bakljama, ali sve bee uzalud. Od njega nije bilo ni traga ni glasa kao da je u zemlju propao! Samo se negde daleko, daleko na reci uo promukao krik jednog labuda. Svi su silno alili Gofreda jer deak bee ljubak i umiljat pa nije bilo onog ko ga nije voleo. Ipak, njegov nestanak se najvie kosnuo Elze... A njoj su tek predstojale nove muke i nova stradanja. Posle nekoliko dana, Ortruda, raskono odevena i nagizdana kao paunica, pojavi se u dvoru i otkri Fridrihu stranu tajnu. Vetica izjavi da je toboe sa prozora videla malu Elzu kako je prila reci a zatim u nju gurnula brata. To je, rekla je Ortruda, Elza bez sumnje uinila zato da bi postala vojvotkinja od Brabanta i udala se za oveka koga sama izabere, a ne za grofa Fridriha, koga joj je otac namenio. Fridrih najpre nije hteo da veruje u tu optubu, ali Ortruda je nastojala da ga ubedi odlunim glasom i iznosei pojedinosti koje su zaista izgledale verodostojne. Grof smesta pozva Elzu a ona, bezazlena, zbunjena, nije umela da se pred njim opravda. Zloin za koji su je optuivali inio joj se tako straan da ga gotovo nije mogla shvatiti pa nije ni nala rei kojima bi se mogla oprati. Fridrihu je to bilo sumnjivo, pa uveren u njenu krivicu,

zapovedi joj da ne naputa svoje odaje dok ne bude pozvana da joj se sudi pred kraljem, koji je svake godine obilazio njihove krajeve i u njima delio pravdu. U to doba su sve germanske zemlje kojima su upravljali vojvode ili grofovi bile pod vlau samo jednoga kralja, koji se jo zvao i car. Samo je kralj imao neogranienu vlast nad svojim podanicima i raspolagao njihovim ivotima, pa je on morao i da sudi u tekim sluajevima, kakav je bio ovaj Elzin. U oekivanju da kralj, obilazei germanske zemlje, stigne i u Brabant, Elza je zadrana u pritvoru i na pravdi boga muena neprestanim sasluavanjima. Fridrih se sve vie uasavao zloina koji je ona navodno poinila i sve vie nasedao Ortrudinom laskanju, pa rei da se oeni astoljubivom volebnicom koja ga je potpuno omaijala svojim arolijama. Najzad u Brabant stie kralj Henrih u pratnji vernih saksonskih i tirinkih plemia. U zemljama drevne Germanije bio je obiaj da se pravda deli i da se sudi napolju, pod vedrim nebom, pred plemstvom i narodom. Sutradan posle kraljevog dolaska narod je od ranog jutra poeo da se okuplja na prostranoj istini izmeu grada i reke koja je bila odreena za mesto suenja. Kralj sede na presto od netesanog drva, pod velikim hrastom. Pored njega stadoe izbrane vojvode, saksonski i tirinki knezovi, a naspram njih brabantski grofovi i plemii, okupljeni oko Fridriha i Ortrude. istina se prostirala u nedogled i na njoj se sleglo mnotvo naroda, vazala i slugu. U sredini, izmeu prestola i kralja i brabantskog plemstva, ostao je slobodan, irok prostor. Na taj prostor kroi kraljev glasnik i etiri trubaa koji glasno zatrubie i tako upozorie narod da bude paljiv. Zatim glasnik pozdravi kralja, a odgovorie, mu Brabanti udarajui rukom u titove. Tada kralj progovori: ujte me, ljudi iz Brabanta! Dohodim vam iz daleka da od vas traim pomo za spas Germana. Nae carstvo su nekad davno bili ugrozili divlji

Ugri. Ja sam ih porazio i s njima sklopio devetogodinji mir. Sada je na mirovni ugovor istekao i Ugri opet ugroavaju nae granice. Hoete li ii sa mnom na vojsku na Ugre? Jeste li spremni da se na oruje dignete i priteknete mi u pomo? Hoete li ii u boj? A knezovi narodni opet poee da udaraju u titove i povikae svi kao jedan: Mi kao i ti! Oruje nae kao i oruje tvoje! Konji nai kao i konji tvoji! Spremni smo, kralju, da se borimo u slavu germanskog carstva! Tada kralj produi strogim glasom: Ljudi iz Brabanta, neka vam se ruke ukrepe i hrabri budite! No zasad vas nalazim neslogom razjedinjene i bez predvodnika, glavara odabranog! Zato vas takve nahodim? Fridrie, grofe od Tetramonda, govori ti u ime svih. Reci mi: kako to da je meu vama dolo do ovog neeljenog rascepa? Tada istupi Fridrih i pred licem kralja germanskog otvori priu svoju i baci teku optubu. Stari vojvoda smiri se i ode bogu na istinu. ree. Na samrti poveri mi on starateljstvo nad potomcima svojim: Elzom i Gofredom. Elzu nameni meni za nevestu, a Gofreda za budueg vojvodu od Brabanta! Ali se desi da Elza, iako maloletna, bude zla. Ona ubi nejakog Gofreda da umesto njega zavlada i da se uda za nekoga koga vie voli od mene. Uasnut njenim zloinom, ja je, o kralju, zadrah u pritvoru, oekujui sud tvoj i uzevi Ortrudu iz doma oca njenoga, prionuh uz nju i udruih svoj ivot s njenim. Sada te molim, u ime pravde, da Elzu kazni i meni ustupi krunu Brabanta. Kralj saslua Fridriha, promeni se u licu, rastui i zaudi. Kad Fridrih ree ta je imao da kae, on zapovedi da izvedu mladu prestupnicu. I izie Elza pred kralja u beloj haljini, a dve drubenice su je pratile uz saaljive poglede. Kralja duboko dirnu mila i smirena pojava optuene device i upita je, uzalud pokuavajui da bude strog:

 Elza od Brabanta, priznaje li me za sudiju sagreenja svoga? Devica die pogled, i sjajne, plave, sanjarske oi, sa puno poverenja upre u kralja: Zna li za kakav teak zloin si optuena? upita je on. Devojka opet pognu glavu i time potvrdi da to zna. ta ima da kae u svoju odbranu? opet je upita krunisani sudija. Elza ga pogleda i ni re ne proslovi, samo rukom odmahnu, neodreeno, smeteno. Kralj, tronut, poe nastojati: Elza, brani se pred sudom! Priberi se! Uzdaj se u mene! I tada devojka progovori zanesenim glasom: Plakah, kralju moj, tog dneva dalekog, plakah i kad ve ne mogoh plakati! I tada mi se uini da lelek moj odjekuje preko svih uma, preko gora, i zaspah smirena. Tad usnih... ta ree to, Elza? prekide je kralj zaueno, pokuavajui da je trgne iz sanjarenja. Brani se, kad ti kaem, ne buncaj kojeta! No Elza produi: U snu mi se tada javi neki vitez i stade preda me, lep i svetao, u sjajnoj odori, s oklopom od srebra. Zlatan rog visio mu je o boku, a ruka poivala na mau. On mi prie i smehom me svojim osokoli, rane mi srca izvida. Eto, gospodaru, iako sam na muci velikoj, on je moje uzdanje i moja velika nada. Njega oekujem... On e se boriti za mene, on e me opravdati. Narod to se na istini bee slegao, dirnut, uzdrhta, a kralj neodluno upita grofa od Tetramonda: Fridrie, koga optuuje? Dobro razmisli da in ti nije prenagljen. Jesi li siguran da je ta devica kriva, stoji li iza svoje optube? Ne bio ja Fridrih ako nije tako! Mogao sam vam dovesti i svedoke.

Ali to nisam hteo da uinim: moj ponos, moje ime, to mi nisu dozvolili. Spreman sam ak da optubu potvrdim maem. Spreman sam i na to! Ko eli da sa mnom ukrsti ma? Niko od nas! povikae izabrane vojvode. Svi listom se uzdamo u te, na re ti verujemo! I ja ti verujem, Fridrie, ree kralj i elim da te ovenam krunom Brabanta i podignem te nad zborom itelja tvojih. Ali, razmisli dobro, ne doe li ti neko s prevarom, ne uputi li te smeru pogrenom? Dokaza nemam ni putokaza, teko se u ovom razabiram: neodluan sam i odluke doneti neu. Jedino Sud Pravde moe valjano presuditi. Sud Pravde! Sud Pravde! povikae tada svi okupljeni, i plemstvo i narod. U to doba, meu germanskim narodima bee obiaj da se pribegne Sudu Pravde u svim onim sluajevima kada mudrost ljudska ne moe da donese presudu. Tuilac i optueni ili neko ko se za njega bori, dele megdan, ogledaju se u borbi. Verovalo se da u toj borbi ne moe pobediti jai, ve onaj na ijoj strani je Pravda. I sada su svi eleli da se tako sudi. Kralj se obrati Elzi i upita je: Koga e izabrati za svoga borca? Izabrau viteza iz svoga sna! odgovori mu Elza, jednako obuzeta svojim snovienjem. Ponudiu mu ivot svoj, oevinu i krunu Brabanta. Kralj dade znak, i glasnik opet stupi na istinu, rasporedi etiri trubaa na etiri strane sveta i zapovedi im da zatrube i pozovu neznanog viteza. Zatim i sam na sav glas viknu: Dodi, bore Elze od Brabanta, da uestvuje u Sudu Pravde! Glas trube i glasnika razlegoe se umom i vrhovima planina, ali niko se ne odazva, niko ne dojaha. Fridrih tada, sav srean, viknu: ta velite, jesam li je nepravino optuio? ta velite, hoe li neko doi da je brani?

I kralj se okrenu Elzi i pogleda je u nedoumici. O kralju moj, poe da ga preklinje nesrenica treba ga jo jednom pozvati. Moj vitez je veoma daleko i moda nije uo na zov! Doi, bore Elze od Brabanta, da uestvuje u Sudu Pravde! Posle tog ponovnog poziva, zavlada grobna tiina. Narod koji se slegao na obali reke, zaagori. Svi se okrenue. agor je bivao sve glasniji, a onda se zaue radosni poklii: udo! udo! Evo borca! I to kakvog borca! Kralj ustade sa prestola, pa i on ugleda neobian prizor. Rekom je plovila nekakva neviena laa koju je vukao snenobeli labud. U lai je stajao plavi vitez u srebrenom oklopu i jednom rukom pridravao balak maa, dok je drugom vrsto stezao zlatne uzde labudove. Laa pristade uz obalu i vitez stupi na tlo. Gotovo kao da ne primeuje narod koji se oko njega okupio, ne obazirui se na to koliko ih je iznenadio svojim dolaskom, on se nae prema onom labudu i ljubazno ga pozdravi: Zbogom ostaj, dragi moj labude! Hvala ti! Vrati se u kraj iz kojega smo dobrodili i neka sve ovo bude za nae dobro. Zbogom! A zatim, dok mu se narod s potovanjem sklanjao s puta, vitez krenu pravo kralju, pokloni mu se i pozdravi ga: Zdravo, Henrie, dini kralju, neka je blagosloveno kraljevstvo tvoje i ma tvoj britki. Dohodim da s ene jedne skinem teku optubu. Smem li da s tvojim doputenjem s njorne izmenjam nekoliko rei? Samo razgovaraj, glasnie Pravde, prozbori s njome rei pravedne! odobri mu kralj. Elza od Brabanta, upita tada vitez devojku uzima li me za svoga borca? Prihvata li s puno vere da te titim? Elza je zadivljeno gledala viteza pa pade pred njim niice i ree: Ti si mi uzdanje, spasioe moj! Hoe li biti moja ljuba ako za tebe pobedu izvojujem?

 Hou, vitee moj, poveriu ti ivot svoj, ceo svoj ivot, dau ti sve to imam, i krunu oca svoga. Elza, uj me, doda vitez ozbiljno izvojujem li pobedu za tebe, bude li sueno da se venamo i da vladam zemljom tvojom, morae mi se jedno zakleti da nikad, uj me, nikad nee pitati kako se zovem, i iz kojega plemena potiem. Nikad me nee smeti upitati iz kojega kraja dohodim: to bi te unesreilo! Nikad te to neu pitati, tako mi svega! uzviknu Elza, ne predomiljajui se ni trenutka. Jesi li dobro razumela, Elza? ponovi vitez nikad me ne sme upitati kako se zovem ni kojemu plemenu pripadam, ni iz kojega kraja dohodim. Nikad te to neu upitati, gospodaru moj, nikad. Tako mi svega! obea Elza jo jednom. U uzbudljivoj tiini koja je tada zavladala, vitez izie na istinu i izjavi: ujte me kralju, plemii i narode! Elza od Brabanta je neduna i ko je optuuje, lae. Spreman sam da je branim od svakoga ovim svojim maem. Brabantsko plemstvo se okupilo oko Fridriha i poelo da mu savetuje: uj, Fridrie, bolje e biti da se povue. Ako neznanca titi neka boanska sila, nita ti ne vredi to si hrabar. Bie poraen i postradae. Upamti to! Neu se povui: bolje da izgubim ivot nego da budem kukavica! spremno odgovori Fridrih. Ma kakva ga sila titila, ukrstiu svoj ma s njegovim. Nisam lagao i pobediu, jer je tako pravedno. Neka bude! naredi kralj. Neka se na svakoj strani izdvoje po tri titonoe i neka premere borilite. Odmah istupie tri brabantska plemia i stadoe na Fridrihovu stranu, a tri saksonska plemia stadoe na stranu nepoznatog viteza. Oni premerie

borilite krupnim koracima i svuda okolo pobodoe koplja. Glasnik stade usred borilita i izjavi: Plemii i vazali, neka niko od vas ne omete borbu, u ime kralja! A vi, borci, nemojte se sluiti lukavstvom i prevarom. Neka Pravda bude jedini sudija u vaoj borbi. U Pravdu se uzdajte, a ne u snagu kojoj vreme prolazi ili u mo arolija. Zatim na megdanu ostade est titonoa, naslonjenih na koplja, i dva borca. Kad glasnik dade znak, trubai objavie poetak borbe. Kralj udari tri puta maem u tit obeen o hrast. Kad udari prvi put, vitez i Fridrih stadoe u stavu mirno, kad udari drugi put, isukae maeve, kad udari trei put, poe teki okraj. ulo se kako maevi udaraju u gvozdene oklope, ali to kratko potraja: snanim udarcem, vitez ubrzo obori grofa i vrh maa mu upre u grlo pa mu ree: Fridrie od Tetramonda, tvoj ivot je u mojim rukama, ali ja ti ga poklanjam da bi se mogao pokajati. titonoe odmah zatim izvadie koplja iz zemlje i na borilite pohrli plemstvo i narod. Zaue se radosni poklii i hvalospevi venoj Pravdi. Vitez zagrli ustreptalu Elzu i neno joj ree: Jadna Elza! Zasluuje nagradu za sve ono to si prepatila. A Pravda je htela da ja pobedim, ne zato to sam dobar borac, ve zato to si ti neduna. Sam, u jednom kutu, jo na zemlji, Fridrih je, s licem u praini, jadikovao: Dobio sam zasluenu kaznu. Zauvek sam izgubio slavu i ast. Pored njega Ortruda je aputala, sa mrnjom gledajui viteza: Ko je taj kome je polo za rukom da savlada najjaeg borca u Brabantu? I ko je taj labud? Taj labud koji ga je ovamo doveo? Je li mogue da je sve izgubljeno, da moje arolije gube mo kad je on u pitanju? Ne, neu se jo predati. Ima dana za megdana!

* * *
odista, zlurada vetica nije se predala i celog tog dana i cele te noi mislila je na osvetu i kako e unititi Elzu i njenog viteza. Kralj je naredio da se njoj i Fridrihu oduzme celokupna imovina i da u zoru napuste germanske zemlje. Sada su oboje, u ritama, kao dva prosjaka, sedeli na stepenicama crkve, oekujui da grane sunce. Naspram njih se dizao kraljevski dvor u kojem se cele noi pevalo i klicalo. Fridrih, mraan i srdit, optuivao je enu da ga je ona upropastila: Ti si mi rekla da si videla Elzu kako gura brata u reku, prebacivao joj je on ti si me navela na zlodelo, ti si me nagovorila da optuim jednu nevinu devojku, ti si me ubedila da se tobom oenim, obeavajui mi asti i slavu i krunu Brabanta! A sada sam izgubio i asti, i slavu i ma! Da bar njega imam, njime bih te smesta posekao da ne ivi takva! Ti? podrugljivo mu se obrati vetica. Ti bi posekao mene! Hrabar si, nema ta! Ubio bi jednu enu kad nisi imao snage da ubije jednog mukarca! Pravda mi je ruci oduzela snagu! ree Fridrih. Pravda je pomogla neznanom vitezu! Kae Pravda? na to e nevaljalica. Otkud to zna? Kako ne razume da te taj stranac pobedio arolijom? Doplovio je rekom, lau mu je dovukao labud... Samo volebnicima tako neto prilii, volebnicima i arobnjacima. Odbio je da kae kako se zove! Ubeena sam da bi, kad bi ga neko prisilio da govori, prestalo dejstvo ini. Na to mogu da se zakunem! Fridrih ju je sluao i njene lukave rei naoe put do njegovog srca. Ortruda produi: Ali samo Elza, samo ona moe od njega traiti da kae kako se

zove. Jesi li ga uo ta je rekao? Trebalo bi nju ubediti... Trebalo bi nju ubediti... ponovi Fridrih, usrdno kao utopljenik koji se hvata za slamku, u nadi da e se spasti. Ili bi ti produila je Ortruda morao pokuati da ga rani.... O, da ti je neto polo za rukom da ga rani, makar u nokat, prestalo bi dejstvo arolija. To pouzdano znam! Trebalo bi ga raniti... ponovi Fridrih. Ali uj, Ortruda, ako me opet prevari, platie mi to glavom! Neu te prevariti, videe, pa i ja se razumem u vradbine. Veruj mi jo samo jedan dan. Da utvrdimo: ja u se pobrinuti o Elzi, a ti o njenom vitezu. Jedno od nas dvoje e uspeti. Jo se nije bilo razvidelo, a iz dvora je neprestano do njih dopirao veseli agor. Ortruda se priunja dvoru pa, utei i ne trepui, stade u zasedu kao divija zver. Vreme je sporo prolazilo, ali najzad ipak doe trenutak kad se Elza, u beloj haljini, sva ozarena, pojavi na balkonu. Ortruda je pozva planim glasom i devojka se saaljivo prema njoj okrenu. Vetica joj ree: Elza, tvoja dobrota nee biti potpuna ako bude u srcu svome mrnju gajila prema nesrenicima, ako ugnjetene bude odbacila! Elza savlada prezir koji je oseala prema Ortrudi i pozva je u dvor. Vetica pade pred njom niice, zamoli je da joj oprosti za svo zlo koje joj je nesvesno tako je rekla uinila. Za sve je kriv Fridrih, ali i on ju je u sutini optuio u jednom trenutku zaslepljenosti. Sada se, tvrdila je vetica, iv jede i mui ga gria savesti! Dobroudna i naivna Elza svojom rukom pridie licemerku, ree joj da joj prata, kako njoj, tako i Fridrihu, zapovedi slukinjama da je obuku u pristojnije haljine, i kad ujutru krenu svadbena povorka, na njen zahtev, Ortruda poe s njom naporedo. Ali kako joj je vetica uzvratila dobroinstvo! Ve su bili proli

glasnici i paevi i dvorske dame, ve je Elza bila pred vratima crkve, kad se Ortruda, kao da je odjednom poludela, pred njom isprei: Stani, Elza, viknu ona. Ne elim vie da idem iza tebe kao da sam tvoja dvorjanka. Ja u odsele biti prva! Meni pripada kruna Brabanta! Elza i njene pratilje uasnuto ustuknue a Ortruda produi: Tvoj borac je izvojevao pobedu, sluei se arolijama i vradbinama. Zato ga optuujem ovde pred licem naroda. Niko ne zna ko je on, ni odakle je doao sa onim svojim arobnim labudom. Zato ne kae kako se zove? Dok je Ortruda tako vikala i Fridrih se izdvoji iz gomile i ree: Ko je taj ko se usudio da me pozove na dvoboj? Ako ima imalo sranosti, neka kae kako se zove! Pobedio me inima a ne Pravdom! Ako je Pravda na njegovoj strani, zato taji ime? Odgovori mi, Elza! Kako moe da u njega ima poverenje? Jednog dana e otii onako kako je i doao, otplovie rekom, a ti ga nee moi ni pozvati, jer ne zna kako se zove. Zar moemo krunu Brabanta poveriti jednom strancu? Meutim naioe kralj, nepoznati vitez i svo plemstvo, uasnuto i gnevno. Odlazi, Frederie, zapovedi kralj jer u te inae, bez trunke saaljenja, satrti kao crva. Ti si izdajnik i Pravda je presudila. Kako se usuuje da sumnja u Sud Pravde? Vitez zagrli Elzu i upita je: Sumnja li ti u mene, Elza? Da nije otrovno podozrenje koje seju ti zloinci pustilo koren i u tvojoj dui? Samo u tebi odgovoriti ako to bude zahtevala! eli li da ti odgovorim ko sam? Ili e i dalje verovati na re svome vojnu? Elza se borila, uplaena, kolebala se jedan trenutak, ali ljubav je ipak u njoj odnela pobedu i ona uskliknu: Junae moj! Tebi dugujem zahvalnost to si me spasao i verujem ti

na re. Nita te neu pitati. Vitez joj se nasmei, uze je za ruku i s njom prekorai prag crkve. Iza njega krenu povorka, a orgulje zasvirae svadbeni mar. Elza je zaista iskreno, iz due rekla svome borcu: Verujem ti na re, i obeala mu: Nita te neu pitati, kunem ti se. Elza ni trenutak nije posumnjala u Sud Pravde, nije poverovala Ortrudi, koja je optuila junaka da se bavi vradbinama i baca ini. Ali poneto od onoga to joj je kazao Fridrih nalo je put do njenoga srca, iako toga ni sama nije bila svesna. Jednog dana e otii onako kako je i doao, otplovie rekom, a ti ga nee moi ni pozvati po imenu, jer ne zna kako se zove! Tako je rekao Fridrih i njegove rei su se urezale u seanje bezazlene device i ona ih je primila k srcu u koje su se zabole kao otrovne bodlje. Svadbena sveanost joj se uinila slina arobnom snu. Jadna Elza! Kao u snu prisustvovala je gozbi u dvoru, ali im je ostala nasamo sa svojim vitezom, rana od otrovne bodlje ju je jae, tee zabolela. Bore moj i neboja, odvani moj spasioe! Zar ni sada kad si ostao sa mnom nasamo, ne eli da te zovem po imenu? rekla je nevestica svome eniku. Kad bi mi rekao kako se zove, znaj da to nikom ne bih poverila, jer ja sam grob, usta imam, jezik nemam! Kad bi mi neko zapretio smru, 1jubomorno bih uvala slatku tajnu u srcu svome i ponavljala je samo sebi, u osami. Kako divno zvui moje ime u tvojim ustima! A zato ja ne smem da izgovorim tvoje ime! Elza, odgovori joj vitez i namrti se zato tako govori? Seti se svoje zakletve. Ja te nita pitao nisam kad dooh da te zatitim: verovao sam ti. Veruj, dakle, i ti vojnu svome. Verujem ti, izbavitelju moj! No strepnja neka mnome ovlada! Moda e tajna tvoja, koju od mene krije, kad se rasvetli, nedae doneti! Ja, nevesta tvoja i ljuba, elim znati ko si, elim i ja tebe da zatitim, da te uzmem pod okrilje.

 O, ne boj se! Ne strahuj! Nema razloga da duhom klone, mala Elza! nasmei joj se vitez. Ne plaim se nesree. Da bih tebi pritekao u pomo, nisam iza sebe ostavio zemlju mraka i emera, ve carstvo svetlosti i zanosne vedrine! Ne beri brigu! Kako da budem bezbrina? Kako da se stiam, da duom dahnem? upita ga Elza vie no ikad prestravljena. Ba sada kad to mi ree, strepim da e jednog dana opet nestati i vratiti se u svoje carstvo svetlosti i zanosne vedrine. Opet e se pojaviti labud na reci, ti e ga pozvati, on e prii obali sa svojom laicom i zauvek e te odvesti, daleko, daleko. A ja neu moi ni da te pozovem, jer imena ti ne znam! Smiri se, Elza, opet pokua da je ubedi vitez spokojnim glasom. Neu te napustiti sve dok u mene ne bude posumnjala. Dajem ti re! No Elza ga sad vie nije sluala. Ne mogu, rekla je kao da ju je obuzelo ludilo ne mogu da prihvatim ivot veite patnje i straha: elim da bude sasvim moj, da sve znam o tebi, ili da te izgubim! Reci mi kako se zove? Dosta, Elza! elim da znam. Odakle si doao? Iz koga si plemena? Elza, ta si uinila! viknu vitez u oajanju. Kad to viknu, u odaju upade Fridrih od Tetramonda sa svojim drugovima, oboruanim do zuba. Elza ih vide kako se iza lea pribliuju njenom mladoenji i baci se na njega da ga zatiti, dodajui mu ma koji je on bio otpasao. Vitez ubode Fridriha, koji pade na tlo, a ostali, prestravljeni, odmah poloie oruje. Elza, obrvana bolom, takoe se obeznani i klone na pod. Vitez je pogleda sa bezmernim saaljenjem, zatim pozva slukinje, pozva dvorane. On naredi da se iznese Fridrihovo telo, da odnesu Elzu u njene odaje, i da se svi koliko ih ima okupe sutra u cik zore na obali reke elde, pred kraljevim sudom. Tamo e on svima rei kako se zove.

* * *
abele zora neveseo i maglovit osvit. Na obali elde slegoe se ozbiljni plemii, prvi gospodstvom i prvi snagom i konjici, sa ratnicima, paevima i pratnjom. Bili su spremni da pou sa neznanim vitezom, koji se proglasio zatitnikom Brabanta i koji e ih sigurno predvoditi u borbi protiv divljih Ugra, za odbranu carstva. Pridrui im se i kralj sa svojim bojnicima iz Saksonije i Tiringije. Poslednja stigoe i etvorica otmenih Brabanta, koja su nosila telo grofa Fridriha i Elza sa svojim pratiljama, blea nego onda kad je bila izvedena na sud. Pored nje je bio izabranik njenog srca. Bezimeni vitez se pokloni kralju i ozbiljno potui: Grof od Tetramonda me muki napao u mome domu. Smatra li, o kralju, da sam bio u pravu kad sam ga posekao? Mislim da si bio u pravu! izjavi kralj sveano. Kaznio si ga kako je i zasluio! Ali i Elza od Brabanta produi ozbiljno i neumoljivo vitez i ena koju sam spasao, izdala me je, o kralju. Vi ste svi uli njenu zakletvu: ona je nije odrala i sada moram pred svima da otkrijem kako se zovem. Teko tebi, Elza! viknu kralj, povika plemstvo i vazali. ta sam uradila? Ja sam Loengrin, sin Parsifala, gospodara Monsalvata. Je li moje pleme gore od vaeg? nastavi vitez gordo. U jednoj dalekoj zemlji, na ije tlo niko od vas nikad nee moi stupiti, nalazi se dvorac Monsalvata u kojemu se uva Gral, pehar iz kojega je pio Hristos na poslednjoj veeri. uvari Grala su vitezovi koji tite nemone i meu ljudima seju ljubav. No niko ne sme saznati kako se zovu uvari Grala kad borave meu ljudima, jer inae moraju napustiti svet i vratiti se u svoj dvor.

Kralj i izabrani vitezovi, Elza i njene pratilje sluali su ga s potovanjem, a kad Loengrin uuta, Elza ga zagrli i zaplaka: Oprosti mi, Loengrine, rekla je ona nemoj otii, ostani sa mnom. Kazni me, ali ostani, nemoj me napustiti! Jadna Elza, odgovori joj Loengrin i pomilova je. Kad bih ostao s tobom, izgubio bih sve odlike koje krase jednog viteza svetog Grala, izgubio bih svaku mo! A da sam ostao s tobom, bezimen, bar godinu dana, ti bi, Elza, opet videla Gofreda, svoga brata! Narod koji se bio okupio na obali reke poe da agori, da se saaptava. Labud! Labud! Vraa se labud! Elza suznim oima pogleda reku i uzdrhta. Njenom maticom plovila je zlatna laa koju je vukao snenobeli labud. Loengrin poljubi svoju mladicu i jo joj ree: Ako se jednog dana Gofred vrati, Elza, podaj mu ovaj zlatni rog i moj ma i ovaj prsten. Oni e mu pomoi u nevolji i govorie mu o meni. Zatim se oslobodi njenog zagrljaja i prie obali. Tada se zau divlji krik i promukli glas Ortrude, koja je vikala: Idi, Loengrine! Vrati se u svoju zemlju! Ja sam pobedila! A ti, Elza, dobro pogledaj tog labuda: to je tvoj brat Gofred od Brabanta! Ja sam ga pretvorila u labuda. uje li me, Elza? A sada e i on otii i vie se nee vratiti! Svi prisutni uzdrhtae od uasa i gneva. Zatim u grobnoj tiini odjeknu glas viteza svetog Grala koji ree: Ne sluajte tu enu! Pravda e igosati krivce! Tada jedna bela golubica slete na zlatnu lau: Loengrin je prvi spazi, nasmei se, ustade, odrei labuda, ovaj zaroni, nestade, a umesto njega na povrinu reke izroni plavi deak u srebrnom ruhu. Ljudi iz Brabanta, ree tada Loengrin ovo e biti va vojvoda, ovo je mladi Gofred. On e vas povesti u pobedonosni boj protiv divljih

Ugra i branie vau zemlju od zla. A zatim, dok je Elza grlila brata i svi okupljeni klicali od sree, Loengrin se ukrca na lau. Ona golubica je ve bila uzela u kljun zlatne uzde i, rairivi krila, polako plovila niz reku. Loengrin je stajao u lai oslonivi tuno glavu na tit. Okrenu se da mahne rukom onima koji su ostali na obali, a zatim nestade iza visokog drvea koje je raslo uz reku.

KRAJ