PROPAST ZAPADA Kada u beskrajnom uvek jedno isto, Ponavljajui se, veno tee, Hiljade oblika ivoga sveta

Snano se u lanac vezuju; Struji slast ivotna iz svih stvari, Sa najmanje kao i sa najvee zvezde. 1 sve to tiskanje, sva ta borba, Veni je mir u Gospodu Bogu.

27

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU

PRVE KNJIGE

Na kraju jednog rada koji obuhvata deset godinci ivota, od prve kratke skice pa do konanog oblika celokupnog dela koje je dobilo sasvim nepredvieni obim, prilii mi da se osvrnem unazad na ono to sam hteo i postigao, kako sam to naao i kako danas prema tome stojim. U uvodu izdanja od 1918 koji je i spolja i iznutra fragment bio sam rekao da je ovde, po mome ubedenju, neoborivo formulisana jedna misao koja se nee vie osporavati im jednom bude izgovorena. Valjalo je da sam kazao: im je Ijudi budu razumeli. Jer za ovo razumevanje potrebna je, kako sve vie uvidam, ne samo u ovom sluaju ve i u istoriji misli uopte, jedna nova generacija koja e biti roena sa dispozicijom za jedno takvo razumevanje. Bio sam dodao da se tu radi o prvom pokuaju sa svima neminovnim grekamaf nepotpunom i sigurno ne bez unutarnjih protivrenosti. Ovu primedbu Ijudi ni izdaleka nisu uzeli onako ozbiljno kako sam ja to mislio. Ko se ikada duboko zagledao u pretpostavke ive misli, znae da nama nije dat besprotivreni uvid u poslednje osnove bia. Mislilac je ovek kome je bilo dodeljeno da simboliki pretstavi vreme sopstvenim gledanjem i razumevanjem. On nema izbora. On misli kako misliti mora. Istinito je, najzaa, Za njega ono to je sa njime rodeno kao njegova slika sveta. On tu sliku ne iznalazi nego je u sebi otkriva. Ta slika je on sam, jo jednom ponovljen; ona je

PEMGLER

Predgovor

drugom izdanju

PENGLER

Predgovor

drugom izdanju

njegovo bie uoblieno u re; ona je smisao njegove linosti, smisao formiran kao uenje; ona je nepromenljiva za ceo njegov ivot, jer je identina sa njegovim ivotom. Jedino je ova simbolika nuzna, jedino je ona sasud i iz.raz Ijudske istorije; ono to postaje kao filozofski nauniki rad izlino je i samo poveava brojno stanje strune literature. 1 tako mogu jezgro onoga to sam naao oznaiti samo kao istinito, istinito za mene, a, kako niislim, i za vodee duhove vremena koje dolazi; ne kao istinito po sebi, naime osloboeno od uslova krvi i istorije, jer tako to i ne postoji. Ali, ono to sam napisao u bujnom naletu onih godina svakako je bilo vrlo nesavreno saoptavanje onoga to je jasno preda mnom stajalo, pa mi je ostao za sledee godine zadatak da svojim mislima pomou poretka injenica i jezikog izraza dadnem ubedljivi oblik koji ja mogu postii. Zavriti se taj oblik ne moe nikad: sam ivot zavrava se tek smru. Ali, ja sam jo jednom pokuao da i najstarije delove dignem na visinu opaajnoga pretstavljanja kojim danas raspolaem. I time se opratam. od ovoga rada sa njegovim nadama i razoaranjima, njegovim preimustvima i grekama. Rezultat dela je, medutim, izdrao probu za mene, pa i za druge, ako smem suditi po uticaju koje ono lagano poinje da vri na prostrane oblasti znanja. Utoliko otrije imam da naglasim granicu koju sam sdm sebi postavio u ovoj knjizi Neka se ne trai u njoj sve. Ona sadri samo jednu stranu onoga to pred sobom vidim, ona sadri nov pogled jedino na istoriju, ona sadri filozofiju sudbine, i to prvu u svojoj vrsti. Ona je potpuno opaajna, pisana jezikom koji pokuava da ulno podrazava predmete i odnose, namesto da ih zamenjuje nizovima pojmova; ona se obraa samo na one itaoce koji isto tako umeju da proivljavaju zvuke rei i slikd. To je teko, osobito onda kad nas strahopotovanje pred tajnom Geteovo strahopotovanje spreava da pojmovna ralanjavanja smatramo kao duboke poglede. I tu se sada die vilca na pesimizain, kojom veni jueranjici gone svaku misao koja je odredena samo za pronalazae puteva sutranjice. Meutirn, ja nisam pisao za one koji smalraju da je mudrijaenje o biu

jednoga dela samo to delo. Ko definie, taj ne poznaje sudbinu. Razumeti svet za mene znai biti dorastao svetu. Bitna je tvrdoa ivota, a ne pojarn ivotci kakvom nas ui nojevska filozofija idealizma. Ko ne doputa da ga zavaravaju pojmovi, taj to ne osea kao pesimizam, a do onih drugih nije nam ni stalo. Za ozbiljne itaoce, koji trae pogled na ivot a ne definiciju, naveo sam, usled i suvie zbijenog oblika teksta u primedbama, jedan broj deld koja e moi da taj pogled na ivot provedu i kroz daleke oblasti naega znanja. Na kraju, moram jo jednom da imenujem imena kojima zahvaljujem gotovo za sve: Getea i Niea. Od. Getea imam metodu, od Niea nain postavljanja pitanja; ako treba da formuliem svoj odnos prema ovom drugom, mogu kazati: nainio sam od njegovog nasluivanja itav pogled na svet. A Gete je celokupnim svojim nainom miljenja, i ne znajui za to, bio Lajbnicov uenik. I tako ja ovo, to je nastalo ispod moga pera na moje sopstveno iznenaenje, oseam kao neto to elim da imenujem sa ponosom kao nemaku filozofiju, uprkos bedi i jadu ovih godina. Decembra BLANKENBURG 1922 NA HARCU i OSVALD PENGLER

30

UVO D
1 U ovoj knjizi ini se prvi put smeli pokuaj da se istorija predodreuje. Radi se o tome da se sudbina jedne kulture prati u onim njezinim stanjima koja jo nisu protekla i to jedne jedine kulture, one koja je danas na ovoj planeti u zavravanju, kulture zapadno-evropsko-amerikanske. Do danas, oevidno, nije jo uoena mogunost da se zadatak tako ogromnog domaaja rei; a kad je to i bio sluaj, sredstva da se taj zadatak obradi nisu bila poznata, ili se njima rukovalo 1 a nedovoljan 1 nain. Postoji li logika istorije? Postoji li neka talcorei metafizika struktura istoriskog oveanstva, s one strane svega sluajnog i nesraunljivog pojedinanih dogaaja, jedna struktura koja je bitno nezavisna od nadaleko vidljivih, popularnih, duhovno-politikih tvorevina povrine? Neka struktura koja, moe biti, tek izaziva ovu stvarnost nieg reda? Da li se velilci momenti istorije sveta pojavljuju moda pred okom koje ih razumeva uvek u obliku koji dopula zakljuivanje? I ako je talco gde su granice takvih zakljuivanja? Da li je mogue da se u samom ivotu pronau stepeni koji moraju da se preu i to jednim redom koji je bezizuzetan jer je istorija ljui skupni pojam za ogromne ivotne tokove za koje ve sama jezika upotreba uvodi nehotice individue vieg reda: antika, kineska kultura, savremena civili-

35

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

zacija kao neka ja ili linosti koje misle i rade? Da nemaju moda oni pojmovi koji su osnovani za sve organsko, pojmovi raanja, smrti, mladosti, starosti, trajanja ivota, da nemaju ti pojmovi u ovom krugu moda neki strogi smisao koji niko jo nije otkrio? Ukratko reeno, ne lee li u osijiovi svega istoriskog opti biografski praoblici? Propast Zapada, u prvom redu jedna pojava prostorno i vremenski ograniena, kao i njoj odgovarajua propast antike, jeste, kao to vidimo, filozofska tema, koja, shvaena u svoj svojoj teini, obuhvata u sebi sva velika pitanja bia. Hoemo li da saznamo u kom se obliku ispunjuje sudbina zapadne kulture, moramo najpre saznati ta je to kultura, u kom je ona odnosu prema vidljivoj istoriji, ivotu, dui, prirodi, duhu, u kojim oblicima se pojavljuje i ukoliko su ti oblici simboli i, kao takvi, protumaljivi;- a ti oblici su: narodi, jezici i epohe, bitke i ideje, drave i bogovi, umetnosti i njena dela, nauke, prava, privredni oblici i gledita na svet, veliki ljudi i veliki dogaaji.

0 Ciceronu; a tu skoro Cecil Rodes (organizator engleske June Afrike, koji je imao u svojoj biblioteci antike biografije Cezara u naroito za njega pravljenim prevodima) o sebi kao o caru Hadrianu. Zla kob Karla X I I vedskog bila je u. tome to je u depu, od svoje mladosti, nosio ivot Aleksandra od Kurcija Rufa i hteo da podraava ovom osvajau. Fridrih Veliki kree se u svojim politikim spisima kao Considerations iz 1738 potpuno pouzdano po analogijama, da bi oznaio svoje shvatanje svetske politike situacije: tako, kad uporeuje Francuze sa Makedoncima pod Filipom, a Nemce sa Grcima. Ve su Termopili Nemake, Elzas i Lotringija, u Filipovim rukama. Time je bila izvrsno pogoena politika kardinala Fleria. Tu se dalje nalazi uporeenje izmeu politike habsburke i burbonske kue, i izmeu proskripcija Antonija i Oktavijana. No sve je to ostalo fragmentarno i proizvoljno, pa je odgovaralo po pravilu vie trenutnoj sklonosti da se pesniki i duhovito izraava negoli dubljem istoriskom oseanju oblika. Tako su uporeenja Rankea, majstora umetnike analogije, izmeu Kiaksara i Henriha I, izmeu upada Kimerinaca i Maara, morfoloki beznaajna; isto kao 1 ona druga, esto ponavljana, izmeu helenskih drava-gradova i renesansnih republika i, nasuprot njima, dublje ali sluajno tano, izmeu Alkibiada i Napoleona. On ih je vrio, kao i drugi, iz jednog plutarhovskog tj. narodnjako-romantinog ukusa, koji samo uoava sline scene na svetskoj pozornici, a ne u strogom smislu matematiara koji zna unutranju srodnost dveju grupa diferencijalnih jednaina, dok laik u njima vidi samo razliitost spoljanjeg oblika. Lako se primeuje da izbor slika tu biva odreen u osnovi jednom udi, a ne oseanjem nunosti, ne idejom. Daleko smo od tehnike sravnjivanja. Danas se takva uporeenja javljaju u masama, ali bez plana, bez veze, pa i kad su pogoena u jednom dubokom smislu, koji se jo mora utvrditi, pogoena su zahvaljujui srei, ree instinktu, a nikada naelu. Niko jo nije mislio na to da tu izobrazi jednu metodu. Ni izdaleka se nije slutilo da je tu koren, i to jedini, iz koga moe proizii veliko reenje problema istorije.

2
Sredstvo za shvatanje mrtvih oblika jeste matematiki zakon. Sredstvo za razumevanje ivih oblika jeste analogija. Na taj nain razlikuju se polarnost i periodinost sveta. Svest o tome da je broj oblika svetsko-istoriskih pojava ogranie'n, da se vekovi, epohe, situacije, linosti po tipu ponavljaju, uvek je pOstojala. Gotovo nikada nije se obraivala pojava Napoleona a da se ne svrne pogled na Cezara i Aleksandra; prvi pogled je kako emo videti morfoloki nedopustiv, a drugi taan. Sam Napoleon pronao je srodnost svog poloaja sa poloajem Karla Velikog. Konvent je govorio o Kartagini mislei na Englesku, a jakobinci su se nazivali Rimljanima. Sravnjivali su se, sa vrlo razliitom opravdanou, Fiorenca s Atinom, Buda sa Hristom, prahrianstvo sa modernim socijalizmom, rimske finansiske veliine iz doba Cezara sa Jenkima. Petrarka, prvi strasni arheolog (arheologija je i sama izraz oseanja da se istorija ponavlja) mislio je o sebi kao

36

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

Uporeenja bi mogla da budu srea istoriskog miljenja, ukoliko ona na videlo iznose organsku strukturu istorije. Njihova tehnika morala bi biti izobraena pod uticajem jedne obuhvatne ideje sve do jedne. bezizborne nunosti, do jednog logikog majstorstva. A bila su do sada nesrea tog miljenja, jer su, kao stvar ukusa i nita vie, oslobaala istoriara uvianja i truda da oblikovni jezik istorije i njegovu analizu smatra kao svoj najtei i najblii zadatak, danas jo i neshvaen a kamoli reen. Bila su delom povrna, kada se, na primer, Cezar nazivao osnivaem rimskih dravnih novina, ili, to je jo gore, kada su se u najveoj meri zapletene i nama po intimnosti svojoj vrlo strane pojave antikog bia nazivale pomodnim reima kao: socijalizam, impresionizam, kapitalizam, klerikalizam; a delom su bila udnova to zastranjena, kao kult Bruta koga su oterali u jakobinski klub onog milionara i zelenaa Bruta lcoji je kao ideolog oligarhiskog ustava, a uz odobravanje patriciskdg senata, probo noem oveka demokratije.

an, esto sagledan u daljini, no nikada pokuan smelo sa svima svojim posledicama. Tu su pred nama dva mogua naina na koja ovek moe svoju okolinu unutranje posedovati ; doiveti. Ja delim, po obliku ne po sutini, najotrije: organski utisak sveta od me-> hanikog, skupni pojam oblika od skupnog pojma zalcona, sliku i simbol od formule i sistema, ono to je samo jedanput istinito od onog to je stalno mogue, svrhu mate koja planski ureuje od svrhe iskustva koje svrsishodno ralanjava, ili, da jo ovde imenu- . jem suprotnost jo nikada neprimeenu a vrlo zna- )0 ajnu, delim domaaj u kome vai hronoloki broj od onog u kome vai matematiki broj 1 . Prema tome, u jednom istraivanju kao ovom to je pred nama ne moe se raditi o tome da se dogaaji duhovno - politike vrste, koji postaju vidljivi na. povrini dana, uzmu kao takvi, da se po uzroku i posledici ureuju i prate po njihovoj prividnoj tenji, tenji koja je shvatljiva razumom. Jedno.takvo pragmatiko postupanje u istoriji bilo bi samo deo prikrivene nauke o prirodi, to i ne kriju pristalice materijalistikog shvatanja istorije, dok su njihovi protivnici nedovoljno svesni identinosti postupanja. Ne radi se o tome ta su po sebi opipljive injenice istorije kao pojave u jedno ma koje doba, nego se radi o tome ta one svojom pojavom znae, naznauju. Isoriari dananje epohe misle da ine neto drugo kad religiozne, socijalne pojedinosti i razne pojedinosti iz istorije umetnosti dovlae da bi ilustrovali politiki smisao jedne epohe. Ali oni zaboravljaju ono to je odluujue, naime odluujue ukoliko je vidljiva istorija izraz, znak, duevnost koja se uobliila. Nikoga Kantova greka, od ogromnih posledica, jo nesa\ k.dana, bila je u tome to je 0 1 potpuno shematiki do1 \co u vezu najpre spoljanjeg i. unutranjeg oveka sa mnogoznanim i, pre svega, ne nepromenljivim, poimovima prostora i vremena. Zatim, to je, na potpuno pOaresan nain, vezao sa time geometriju i aritmetiku. Ovde, iui mesto toga, neka zasada bar bude imenovana suorotiKjst, rnnogo dublja, matematikog i hronojokos; broja. (ieometrija i aritmetika su, obe, raeunanje prostorno, pa se u svojim viim oblastima uopte ne mogu vie ni ra/.lil>ovati. Raunanje vremena, o ijem je pojrnu naivni o- . ,\ u-k potpuno naisto po oseoanju, odgovara na pitanje kada?, a <ne na pitanje ta? ili koliko?.

3
I tako se proiruje zadatak, koji je prvobitno obuhvatao ogranieni problem savremene civilizacije, do jedne potpuno nove filozofije, filozofije budunosti (ukoliko sa metafiziki iscrpljenog tla Zapada uopte jo moe kakva proizii), jedine filozofije koja bar pripada mogunostima zapadno-evropskog duha u niegovim narednim stadijima, do ideje o jednoj morfologiji svetske istorije, sveta kao istorije. Do ideje o jednoj morfologiji koja/ nasuprot morfologiji prirode, skoro jedinoj dosadanjoj temi filozofije, sakuplja i obuhvata sve oblike i sve pokrete sveta u njihovom najdubljem i poslednjem znaenju; sakuplja jo jednora, ali u sasvim drugom poretku, ne vie u skupnu sliku svega saznatog, nego u sliku ivota, postajanja, a ne onog to je postalo. Svet kao istorija, u suprotnosti prema svetu kao prirodi to pojmiti, sagledati, uobliiti, jeste nov izgled Ijudskog bivstvovanja na ovoj zemlji, do danas nikada jo nesaznat kao zadatak u svom ogromnom praktinom i teoretskom znaenju, moda tamno ose-

38

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

jo ne naoh ko bi ozbiljno uzeo prouavanje morfolokih srodnosti, koje iznutra vezuju oblikovni jezik svih kulturnih oblasti, i ko bi, prevazilazei politike injenice, podrobno poznavao poslednje i najdublje misli matematike Helena, Arabljana, Indijaca, Evropljana Zapada, smisao njihove rane ornamentike, njihove arhitektonske, metafizike, dramatike, lirske osnovne oblike; izbor i pravac njihovih velikih umetnosti; pojedinosti njihove umetnike tehnike i izbor sadrine; a kamoli saznao njihov presudni znaaj za oblikovne probleme istoriskoga. Ko je taj koji zna da postoji duboki sklad oblika izmeu diferencialnog rauna i dinastikog dravnog principa vremena Luja X I V ; izmeu antike dravne forme, polisa, i euklidovske geometrije; izmeu prostorne perspektive zapadnjakog uljenog slikarstva i savlaivanja prostora eleznicama, dalekogovornicama i dalekometnim orujem; izmeu kontrapunktske instrumentalne muzike i privrednog kreditnog sistema? I najtrezvenije injenice politike, posmatrane iz takve perspektive, dobijaju simboliki i upravo metafiziki karakter; i moda se ovde prvi put deava da se shvate ravnomerno, kao simboli, i da se kao takvi tumae: egipanski sistem uprave, antiko novarstvo, analitina geometrija, ek, Suecki kanal, kineska tamparija, pruska vojska i rimska tehnika graenja puteva. I tu se ispostavlja da nema jo teoretski osvetIjene umetnosti istoriskog 'posmatranja. Ono to se takvim zove, crpe svoje metode gotovo iskljuivo iz one oblasti znanja u kojoj su jedino metode saznanja dospele do strogog izobraavanja, iz fizike. Misle ljudi da se bave istoriskim istraivanjem ako prate sklop uzroka i posleica. Znaajna je injenica da filozofija starog stila nikada nije pomiljala na jednu drugu mogunost odnoaja izmeu liudskog budnog bia koje razumeva i okolnog sveta. Kant, koji je u svom glavnom delu utvrdio formalna pravila saznanja, uzeo je u obzir kao predmet saznanja razumom iskljuivo prirodu, a da nije to ni primetio, ni on ni drugi. Znanje je za njega matematiko znanje. Kad on govori o uroenim oblicima opaaja i o kategorijama razuma, nikada i ne pomilja na sasvim druge vrste poimanja istoriskih utisaka; a openhauer, koji od Kantovih kategorija doputa jedino kauzalitet (to je karakte-

ristino), govori o istoriji samo sa preziranjem 1 . Jo nije prodrla u doma.aj intelektualnog formulisanja misao da osim nunosti uzroka i posledice nazvao bih to logikom prostora postoji jo i logika v.reme: na u ivotu, organska nunost sudbine. A to je jedna injenica najdublje unutranje izvesnosti, jedna injenica koja ispunjuje celokupno mitoloko, religiozno i umetniko miljenje, koja sainjava sutinu i jezgro sveukupne istorije nasuprot prirodi, injenica koja je nepristupna oblicima saznanja istraivanim u Kritici istog uma. FilozOfija je, kako .veli Galilei na uvenom mestu svoga spisa Saggiatore, u velikoj knjizi prirode scritta in lingua matematica2. Ali mi i danas ekamo jo na odgovor filozofa: kojim je jezikom napisana istorija i kako je valja itati. \.Matematika i princip kauzaliteta vode do jednog prirodnog reda pojava, a hronolgija i ideja sudbine do jednog istoriskog; oba reda obuhvataju, svaki za se, ceo svet. Ali je oko, u kome se i kroz koje se ovaj svet ostvaruje, drugo. \>

4
Priroda je oblik u kome ovek visokih kultura daje jedinstvo i znaaj neposrednim utiscima svojih ula. Istorija je oblik iz koga njegova uobrazilja pokuava da shvati ivo bie sveta u odnosu na sopstveni ivot i da ovome pokua, na taj nain, dati produbljenu stvarnost. Da li je ovek sposoban za takva uobliavanja i koje od njih ovlauje njegovom buclnom sveu: to je pra-pitanje cele ljudske egzistencije. Tu su dve mogunosti da ovek obrazuje svet. Time je ve reeno da one nisu nunim nainom i stvarnosti. Ako se, dakle, zapitamo u daljem o smislu is1 Mora se moi osetiti koliko dubina formalne kombinacije i energija apstrahovanja u oblasti, recimo, ispitivanja Renesansa ili istorije o seobi naroda izostaje iza onoga to je samo po sebi razumijivo u oblasti teorije funkcija i teoriske optike. U poreenju sa fiziarem i matematiarem, istoriar deluje nemarljivo i leierno, im pree sa skupljanja i ureivanja svoga materijala na tumaenje. 2 Napisana jezikom matematike. (Prev.)

40

PENGLER

Propast Zapada

torije, moramo prvo reiti pitanje koje do sada nikada postavljano nije. Za koga postoji istorija? Kako izgleda, paradoksalno pitanje. Nesumnjivo za svakoga ukoliko je svaki ovek lan istorije celokupnim svojim bitisanjem i budnim biem. Ali je velika razlika da li neko ivi pod stalnim utiskom da je njegov ivot element u jednom daleko irem ivotnom toku koji se protee na stolea ili tisulea, ili osea svoj ivot kao neto u sebi zaokrugljeno i zatvoreno. Sigurno je da za tu vrstu budnog bia ne posfoji svetska istorija, svet kao istorija. Ali ta je akp samosvest itave jedne nacije, ako itava jedna kultura poiva na jednom ovakvom a-istoriskom duhu? Kako se u njoj mora pojavljivati stvarnost? Svet? ivot? Setimo se da se u Helena, u njihovoj svesti o svetu, sve doivljeno, ne samo sopstvena lina nego i opta prolost, odmah pretvaralo u mit, vanvremensku, nepokretnu, mitski uoblienu pozadinu svake trenutne sadanjice. I to tako da se, na primer, istorija Aleksandra Velikog jo pre njegove smrti poela stapati, za antiku svest, sa legendom o Dionisu; da Cezar nije oseao svoje poreklo od Venere kao besmisleno. Moramo, dakle, priznati da je nama, ljudima Zapada, sa jakim oseanjem za vremenska udaIjenja, Ijudima za koje je svakodnevno raunanje po brojevima godina pre i posle Hristova roenja postalo neto samo po sebi razumljivo, takvo jedno proiv Ijavanje tih duevnih stanja gotovo nemogue; ali mi nemamo prava prosto baciti na stranu tu injenicu nasuprot problemu istorije. Ono to za pojedinca znae dnevnici i samoivotopisi, to znai za duu itavih kultura istorisko istraivanje u najircm opsegu (ukljuujui tu i sve vrste psiholoke uporedne analize stranih naroda, vremena, obiaja). Ali antika kultura nije imala nikakvo seanje, nikakav istoriski organ u tom naroitom smislu. Seanje antikog oveka (pri emu mi, svakako, stranoj jednoj slici due udaraino peat jednog pojma iz naeg duevnog ivota bez daljeg razmiljanja) sasvim je neto drugo, poto za njega prolost i budunost, kao perspektive koje ui^euju, u budnoj svesti nedostaju, dok ista sadanjica, ona kojoj se Gete u svima svojim izjavama o antikom ivotu, a naroito o plastici njegovoj, tako esto divio, ispunjuje tu

PROPAST ZAPADA Uvod i svest snagom nama nepoznatom. Ta ista sadanjica, iji je najvei simbol dorski stub, pretstavlja ustvari jedno odricanje vremena (pravca). Za Herodota i Sofokla, kao i za Temistokla i kakvog rimskog konsula, prolost se ubrzo gubi u jedan utisak, miran i vanvremenski, utisak koji je polarne a ne periodike strukture (jer je to poslednji smisao produhovljenog obrazovanja mitova), dok je ta ista prolost za nae osea nje sveta i nae unutranje oko jedan organizam periodiki jasno ralanjen, svrhovito upravljen, od hiljada i hiljada godina. A takva pozadina tek daje osobitu boju ivotu, kako antikom tako i zapadnjakom. Ono to je Grk nazivao kosmos, to je bila slika sveta koji ne postaje nego jeste. Sledstveno, i Grk je bio ovek koji nije postao nikad nego koji je uvek bio. Zato antiki ovek, iako je vrlo dobro poznavao strogu hronologiju, kalendarsko raunanje, pa time i oseanje za venost i nitavilo, oseanje koje se oitovalo snano u velianstvenom posmatranju zvezda i tanom merenju ogrornnih razmaka vremena egipatslce i babilonske kulture, nije unutranje, u sebi, od sveg tog nita mogao da usvoji. Ono to filozofi njegovi uzgred spominju to su oni samo uli, a ispitivali nisu. A ono to su pojedinane sjajne glave, osobito iz aziskih grlcih gradova, kao Hiparh i Aristarh^ otkrile, to je aristotelovski i stoiki pravac duha odbio i nije o torrt ni voclio rauna- osim u najuoj strunoj nauci. Ni Platon ni Aristotel nisu imali zvezdare. Za vreme Periklovih poslednjih godina u Atini, donesena je narodna odluka kojom se tekom optubom preti svakom onom koji bi irio astronomske teorije. Bio je to akt najdublje simbolike u kome se iskazala volja antike due da izgoni daljinu, u svakom smislu, iz svoje svesti o svetu. to se tie antikog pisanja istorije, pogledajmo na Tukidida. Majstorstvo ovoga oveka sastoji se u pravoj antikoj snazi kojom on doivljuje dogaaje sadanjice razumevajui ih iz sebe sama; a uz to pridolazi jo onaj divni pogled oveka od injenica, roenoga dravnika, koji je i sam bio vojskovoa i inovnik. To praktino iskustvo, koje Ijudi naalost meaju sa istoriskim smislom, ini da on sa pravom izgleda kao nedostini obrazac za iste naunike koji piu istoriju. Ali je za njega potpuno zatvoren onaj

42

43

PENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA v

perspektivistiki pogled na istoriju vekova koji, za nas, pripada pojmu istoriara kao neto to je samo po sebi razumljivo. Sve ono to je dobro u antikom pretstavljanju istorije ogranieno je na politiku sadanjicu autora; a to je u najotrijoj suprotnosti prema nama, ija istoriska majstorska dela bez izuzetka obrauju daleku prolost. Tukidid bi propao na temi o persiskim ratovima, a da i ne govorim o nekoj optoj grkoj ili egipatskoj istoriji. U njega, kao i u Polibija i Tacita, isto tako praktinih politiara, gubi se sigurnost pogleda im naiu u prolosti, esto samo nekoliko decenija unazad, na pokretne sile koje su im u tom obliku nepoznate u njihovoj sopstvenoj praksi. Polibije ne razume prvi punski rat, a Tacit ve ni Augusta. Potpuno neistoriski smisao Tukididov meren na nacm perspektivistilcom ispitivanju otkriva se u neuvenom tvrenju, odmah na prvoj strani njegove knjige, da se pre njegovog doba (oko 400!) u svetu nije nita znaajno desilo (av p,syaXa jeviodai)}
1 Kasni pokuaji Grka da, po obrascu Egipta, naine neto kao kalendar ili hronologiju, u najveoj meri su naivni. Raunanje po olimpiadi nije era kao, recimo, hriansko raunanje vremena; sem toga ono je kasnije samo knjievno ispomaganje, nita to bi narodu bilo obino. Narod uopte nije imao potrebe za brojanjem kojim bi mogao utvrditi doivljaje roditelja i dedova, pored sveg tog to su se neki naunioi ipak interesovali za problem kalendara. Ne radi se ovde o tome da li je jedan kalendar dobar ili rav, nego da li je on u upotrebi i da li ivot zajednice protie po njemu. Ali i lista olimpionika pre 500 isto je tako izmiljena kaoistarija antika lista arhonata i rimska lista konsula. Ne postoji ni jedan jedini pravi datum kolonizacija (E. Meyer, Gesch. d. Alt. II, 442; Beloch, Griech. Gesch. I, 2, 219): Na neko beleenje izvetaja o istoriskim- dogaajima niko u Grkoj uopte nije ni mislio pre 5 veka (Beloch, I, 1, 125). Imamo zapis o ugovoru izmeu Elisa i Hereje, koji treba da vai sto godina od ove godine. Ali se ne zna od koje. Posle izvesnog vremena, dakle, nee se ni znati koliko- je ugovor postojao; oigledno, na to nije niko ni obraao panju. A verovatno su to ovi ljudi sadanjice uskoro i zaboravili. Detinjasto-legendski karatker antike slike istorije sveta vidi se po tome to bi se ureeno datiranje injenica (recimo, trojanskog rata, koji po stupnju odgovara naim krstakim ratovima) osealo u tom svetu direktno kao ne-stilsko. Isto tako geografsko znanje antike daleko izostaie iza egipatskog i babilonskog. E. Majer (Gesch. d. Alt. III, 102) pokazuje kako je znanje o obliku Afrike

Zbog toga je antika istorija, sve do persiskih ratova, pa i tradicionalna izgradnja jo mnogo poznijih perioda proizvod bitno mitskog miljenja. Ustavna istorija Sparte (Likurg, iji je ivotopis isprian u svima pojedinostima, bio je, verovatno, neznatno umsko boanstvo) mata je helenistikog vremena, a pronalaenje rimske istorije pre Hanibala nije bilo prestalo jo ni u vreme Cezara. Brutovo proterivanje Tarkvinaca jeste pria kojoj je posluio kao model jedan savremenik cenzora Apija Klaudija (310). Imena rimskih kraljeva formirana su tada po imenima obogaenih plebejskih porodica (K. J.Neumann). uveni liciniski agrarni zakon (367) nije u vreme Hanibalovo jo ni postojao, a da i ne govorimo o servianskom ustavu (B. Niese). Kada je Epaminonda oslobodio Mesence i Arkaane i nainio ih dravom, oni su odmah pronali neku svoju praistoriju. Nije strano to se to uopte dogaalo nego to to neke druge vrste istorije nije ni bilo. Ne moe se bolje pokazati suprotnost zapadnjakog i antikog smisla za sve istorisko nego kada se kae da je rimska istorija pre 250, onako kako se poznavala u vreme Cezara, bila u sutini falsifikat i da je ono malo to smo mi utvrdili bilo sasvim nepoznato kasnijim Rimljanima. Karakteristino je po antiki smisao rei istorija da su aleksandriski romani svojim sadrajem vrili najjai uticaj na ozbiljnu" politiku i religioznu istoriku. Nije se ni pomiljalo da se naelno odvoji i razlikuje sadrina te literature od podataka po aktima. Kada je Varo, pred kraj republike, iao za tim da uvrsti rimsku religiju koja se brzo gubila iz svesti naroda, podelio je bogove kojima je drava sluzila najmarljivije na di certi i di incerti, one o kojima se jo neto i znalo i one ije je jo sajno ime ostalo uprkos odranog javnog kulta. Odista, religija rimskog drutva njegovog doba bila je najveim delom proizvod helenistike knjievnosti i gotovo bez veze sa starim kultom, koji vie niko nije razumevao (a tu su religiju ne samo Gete no i Nie naivno uzimali iz rimljanskih pesnika). opadalo od Herodota (po persiskim izvorima) do Aristotela. Isto to vredi o Rimljanima kao naslednicima Kartaginjana. Oni su prvo prepriavali tua znanja, pa ih onda lagano zaboravljali.

45

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

Momzen je jasno uobliio zapadnjako stanovite kad je rimljanske-istoriare Tacita pre svega nazvao ljudima koji kazuju ono to zasjuuje da se preuti, a ute o onome to je nuno kazivati. Indiska kultura, ija je misao, o (bramanskoj) nirvani najodluniji izraz potpuno a-istoriske due, najsavreenije koja je mogla biti, nikada nije imala ni najmanje oseanje o kad ma u kome smislu. Nema prave indiske astronomije, irtdiskog kalendara, indiske istorije dakle, ukoliko se pod njom razume svest o ivome razvitku. Mi znamo vrlo malo o vidljivom toku. tc kulture iji je organski deo protekao pre postanka budizma, mnogo manje no o antikoj istoriji, pouzdano bogatoj velikim dogaajima izmeu 12 i 8 veka. Obe su sauvane kao u 'snovima mitskog oblika. Tek punih 'hiljadu godina posle Bude, oko 500 pre Hr., nastala je na Cejlonu Mahavansa neto to izdaleka opominje na pisanje istorije. Svest o svetu u indiskog oveka bila je nastrojena talco a-istoriski da on nije poznavao ni pojavu knjige napisane od autora kao dogaaj utvren u vremenu. Namesto organskog niza lino razgranienih spisa nastaje postepeno neureena masa tekstova u koje je svak upisivao ta je hteo, a da pri tom nikakvu ulogu nisu igrali pojmovi line duhovne svojine, razvitka misli, duhovne epohe. U takvom anonimnom obliku a on j'e oblik cele indiske istorije pred nama je i indiska filozofija. Neka se sa njom uporedi istorija filozofije Zapada, najotrije fiziognomiski izraena u linostima i knjigama. Indiski ovek sve je zaboravljao, a egipatski nije nita mogao zaboraviti. Indiska umetnost portreta ivotopisa in nuce' nije nikada postojala; egipatska plastika nije ni poznavala neku drugu temu. Egipatska dua, prevashodno istoriski nastrojena, dua koja stremi beskrajnosti sa jednoni pra-svetskom strau, oseala je prolost i budunost kao ceo svoj svet, a sadanjost, koja je istovetna sa budnom sveu, njoj je izgledala samo kao uska granica izmeu dve neizmerljive daljine. Egipatska kultura je ovaploena briga duevni korelat za daljinu briga za budue, i nuznim nainom za nju spojena briga za proslo. Izraava se ta briga za budue u izboru granita i bazal-

ta kao umetnikog gradiva1, u poveljama koje su uklesane u izgradnji jednog briljivog upravnog sistema i u mrei navodnjavanja2. Egipatska mumija je simbol najvieg reda. Telo mrtvoga se ovekoveavalo, kao 'to se njegovoj linosti, Ka, davalo veno trajanje u kipovima esto pravljenim u mnogo primeraka; to veno trajanje vezano je za slinost shvaenu u vrlo. visokom smislu. Postoji duboki odnos izmeu stava prema istoriskoj prolosti i shvatanja o smrti kako se ono izraava u obliku pogreba. Egipanin odrie prolaznost, antiki ovek potvrduje je celokupnim oblikovnim jezikom svoje kulture. Egipani su sauvali i mumiju svoje istorije: hronoloke podatke i brojeve. Dok od pre-solonskog perioda grke istorije nije nita predano, nijedna godina, nijedno pravo ime, nijedan shvatIjiv dogaaj (otuda preterano naglaavahje onoga ostatka koji nam je poznat), znamo iz 3 tisulea^ i jo dalje nazad, gotovo sva imena i tane brojeve 'vladavine mnogobrojnih egipatskih kraljeva. U novom car1 Nasuprot tome simbol je prvoga reda, i besprimemo je u istoriji umelnosti, da su se Hcleni, nasuprot mikenskom dobu, i to u zeml.ji prebogatoj kamenom, vralili sa kamenih graevina na primenu drveta; i time se objanjava nedostajanje arhitektonskih ostataka iz vremena izmeu 1200 i 600. Egipatski stub sa biljkama bio je od samog zaetka kameni stub, dorski je bio drveni. Kroz to progovara duboko neprijateljstvo antike due protiv trajanja. 2 Da li .je ikada ijedan helenski grad izveo ijedno opseno delo koje odaje misao na budue narataje? Sistemi drumova i navodnjavanja na koje e moe ukazati u mikenskoj tj. pre-antikoj epohi propali su i zaboravIjeni od. vremena raanja antikih naroda dakle od poetka homerovskog doba. Da bi se shvatila bizarna injenica to je antika tek posle 900 uzela pismo i to u najskromni jem obimu i sigurno samo za najnunije privreclne ciljeve (to pouzdano dokazuje nedostatak u nalaenju zapisa) neka se pomisli da izobraavanje pisma u egipatskoj, babilonskoj, meksikanskoj i kineskoj kulturi pooinje u tamno pradoba; da su Germani stvorili azbuku runa, pa kasnje tek posvedoili svoje strahopotovanje precl pismom svojim stalno ponavljanim ornamentalnim izobraavanjem ukraenih spisa. A rana antika nije ni najmanje poznavala mnoga pisma upotrebljavana na jugu i istoku. Imamo mnogobrojne pis'ane spomenike iz hetitske Male Azije i sa Krete, a ni jedan jedini iz homerovskog vremena.

46

PENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA v

stvu mora da su imali o njima jedno znanje bez praznina. Kao jezoviti simbol ove volje za trajanjem' lee i dandanas tela velikih faraona u naim muzejima i crte lica im se raspoznaju. Na sjajno uglaanom granitnom vrhu piramide Amenemheta I I I jo sada se itaju rei: Amenemhet gleda lepotu sunca, a na drugoj strani: Via je dua Amenemhetova nego visina Oriona i ona se spaja sa podzemnim svetom. To je savlaivanje prolaznosti, iste sadanjice, i ne-antiko je u najvioj meri.

5
Prema toj monoj grupi egipatskih ivotnih simbola pojavljuje nam se na pragu antike kulture. spaIjivanje mrtvaca, odgovarajui zaboravnosti koju ta kultura iri nad svakim delom svoje spoljanje i unutranje prolosti. Mikenskom vremenu bilo je potpuno strano sakralno izdvajanje tog oblika pogreba iz ostalih oblika pogreba koje su primitivni narodi kamenog doba vrili po pravilu jedne pored drugih. Grobovi kraljeva svedoe o preimustvu sahrane u zemlju. Ali u homerovskom vremenu, kao i u vedskom, nastaje nagli prelaz od pokopa ka spaljivanju, prelaz koji se materijalno ne moe motivisati; spaljivanje je to bivalo vreno punim patosom simboline radnje, kao to pokazuje Ilijada, sveanim unitavinjem, odricanjem istoriskog trajanja. I od toga trenutka svreno je i sa plastinou duevnog razvoja pojedinca. Antika drama dozvoljava isto toliko malo prave istoriske motive koliko i temu unutranjeg razvoja; zna se da se helenski instinkt odluno opirao portretu u likovnoj umetnosti. Sve do carskog doba antika umetnost poznaje samo jednu prirodnu sadrinu: mit 1 . Pa i idealni likovi helenisti1 Od Homera pa do Senekinih tragedija, kroz celo jedno tisulee, neprestano se uvek pojavljuju nepromenjeni mitski likovi, kao Tiest, Klitemnestra, Herakle, iako u ogranienom broju. A u pesnitvu Zapada, faustovski ovek pojavljuje se prvo kao Parcifal i Tristan, pa onda preobraen u smislu epohe kao Hamlet, Don Kihot, Don uan, a u poslednjem preobraenju, koje odgovara vremenu, kao Faust i Verter; i najzad kao junak savremenog svetsko-gradskog romana. Ali uvek u atmosferi i uslovljenosti odreenoga stolea.

ke plastike su mitski, kao to su to i tipini ivotopisi Plutarhove vrste. Nijedan veliki Grk nije pisao uspomene koje bi utvrivale pred njegovim duhovnim oima jednu prolu, savladanu epohu. Ni Sokrat nije kazao nita znaajno u naem smislu o svom unutranjem ivotu. Pitanje je da li je jednoj antikof dui uopte bilo mogue neto to pretpostavlja postanak Parcifala, Hamleta, Vertera kao prirodni nagon. U Platona ne nalazimo nikakvu svest o razvitku njegova uenja. Njegovi pojedini spisi su samo uobliavanja njegovih raznih stanovita koja je zauzimao u raznim vremenima. Njihova genetika veza nije bila predmet njegovog razmiljanja. A ve u poetlcu zapadnjake duhovne istorije ima jcdno duboko samoispitivanje, DanteOva Vita nuova. No iz toga sleduje kako je Gete malo imao antikog u sebi, tj. iste sadanjice, Gete koji nita nije zaboravljao, Gete ija su dela, po sopstvenim mu reima, samo odlomci jedne velike ispovesti. Po razorenju Atine od strane Persijanaca behu razorena sva dela starije umetnosti a mi ih danas iz ruevina izvlaimo. A nikada se nije ulo da se ncko u Heladi brinuo za ruevine Mikene ili Fajstosa, da bi saznao istoriske injenice. itao se Homer, ali niko nije pomiljao na to da raskopa breuljak Troje, kao liman. Hteo se mit, nije se htela istorija. Od dela Eshilovih i pre-sokratskih filozofa jedan deo bio je izgubljen jo u helenistiko doba. Nasuprot tome ve je Petrarka skupljao starine, novac, rukopise, jednom pobonou i jednim sidano-odanim posmatranjem, svojstvenim samo toj kulturi. Skupljao je kao ovek koji istoriski osea, koji gleda unazad u udaljene svetove, kao ovek koji ezne za daljinama (bio je prvi koji se peo na jedan alpiski vrh) i koji je u osnovi ostao stranac za svoje vreme. Duu skupljaa moemo razumeti sa'mo iz njegovog odnosa prema vremenu. Moda je jo strasnija ali drukije obojena kineska naklonost za skupljanje. Ko putuje po Kini i sleduje starim tragovima (ku-ci) moe protumaiti samo iz jednog dubokog istoriskog oseanja neprevodljivi osnovni pojam kineskoga bia Tao. A ono to se nasuprot tome u helenistiko doba( slcupljalo i pokazivalo, to su bile samo znamenitosti mitoloke drai (kalco ih Pauzanija opisuje), kod kojih uopte nije dolazilo

48

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

u obzir ono strogo istorisko kad i zato. A egipatsko tle pretvorilo se ve u vreme velikog Tutmozisa u jedan jedini ogromni muzej sa najstroom tradieijom. Meu narodima Zapada, Nemci su pronali mehanike asovnike, strahobne simbole vremena koje tee i protie, asovnike iji danononi udari, odjekujui sa bezbrojnih kula po Zapadnoj Evropi, jesu moda najstraniji izraz za koji je sposobno uopte jedno istorisko oseanje sveta1. Nieg od sveg tog nema po vanvremenskim antikim pejzaima i gradovima. Sve do Perikla dnevno vreme ocenjivalo se po duini senke; a tek od Aristotela dobija re copcc (babilanskog porekla) znaenje rei as .Pre toga nije postojala uopte tana podela dana. U Babilonu i u Egiptu pronaeni su u najranije doba vodeni i sunani asovnici, ali je tek Platon uveo kao asovnik odista primenjivi oblik klepsidre u Atinu, a kasnije se uvedoe i sunani asovnici, no samo. kao nebitni nametaj svakidanjice, a da se pri tome ba ni najmanje nije izmenilo antiko oseanje ivota. Ovde valja spomenuti jo jednu odgovarajuu razliku vrlo duboku i nedovoljno ocenjenu, izmeu antike i zapadnjake matematike. Antiko miljenje u brojevima shvata stvari onakve kakve jesu, kao koliine, vanvremenske, isto prisutne. To je odvelo do Euklidove geometrije, do matematike statike i do zavretka duhovnog sistema naukom o kupinim presecima. Mi shvatamo stvari onako kako ne postaju i kako se odnose, kao funkcije. To je odveio dinamici, anaiitikoj geometriji, a od nje diferencialnom raunu1. Moderna teorija funkcija je dinovsko ureenje cele te mase rnisli. udna je, ali potpuno psihiki osnovana, injenica da grka fizika kao statika nasuprot dinamici ne poznaje upotrebu asovnika i ne osea njegov nedostatak (dok mi raunamo hiljadi1 Opat Gcrbert (kao papa Silvestar II), prii'atelj cara Otona III, oko 1000 godine, dakle sa poetkom romanskog stila i krstakog pokreta, prvim simptomima nove clue, pronaao je stroj asovnika na tokove i koji izbija. U Nemako.j su takoe postaM, oko 1200, prvi asovnici na tornjevima, a neto kasni.je i depni. Val.ja zapaziti znaajnu vezu merenja vremena sa zgradom religioznog kulta. 1 Kod Njutna, on se karakteristino zove raun flulcsi.ja, s obzirom na izvesne metafizlke pretstave o sutdni vremena. U grko.j matematici vreme se i ne javlja.

tim delovima sekunde) i potpuno prelazi preko merenja vremena. Entelehija Aristotelova jeste jedini vanvremenski, a-istoriski, evolucioni pojam koji postoji u antici. Time je na zadatak utvren. Mi, Ijudi zapadno-evropske kulture, izuzetak smo sa svojim istoriskim smislom a ne pravilo. Svetska istorija je naa slika sveta a ne slika sveta oveanstva. Za indiskog i antikog oveka nije postojala slika sveta koji postaje, i moda nikada vie nee biti kulture, pa dakle ni ljudskog tipa, za koje je svetska istorija tako moan oblik budnog stanja kao za civilizaciju Zapada, kad se ona ugasi.

6
Pa ta je to istorija sveta? Sigurno, ureena pretstava prolosti, unutranji postulat, izraz jednog oseanja' oblika. Ali, ma koliko da je odreeno to oseanje, ono nije jo stvarni oblik; i, ma koliko mi svi oseali, doivljavali svu svetsku istoriju, ma koliko mi sa potpunom izvesnou verovali da je pregledamo po njenom obliku, pouzdano je ipak da mi i danas jo saznajemo njene oblike ali ne njen oblik, protivsliku naeg unutranjeg ivota. Nesumnjivo da e svak koga upitate biti uveren da jasno i bistro prozire unutranji oblik istorije. Ova iluzija poiva na tome to niko nije ozbiljno o njoj razmiljao i to se jo uvek i suvie malo sumnja u svoje znanje. Jer niko ne sluti u ta e sve moe sumnjati! Utvari, oblik svetske istorije jeste jedan neispitani duhovni posed, koji se, i u istoriara od imena, nasleuje sa narataja na narataj, a kome bi dobro doao i bio vrlo potreban samo jedan mali deo one skepse kojom je ralanjena i produbljena uroena nam slika prirode, jo od vremena Galileja. Stari srednji novi vek: to je jedna neverovatno oskudna i besmislena shema, ije nas je bezuslovno gospodarstvo nad naim istoriskim miljenjem neprestano spreavalo da pravilno shvatimo pravi odnos onog malog deliminog sveta koji se razvijao od vremena nemakih careva na zemljitu Zapadne Evrope prema celokupnoj istoriji vieg oveanstva, po

50

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

rangu, po obliku i, pre svega, po ivotnoj trajnosti njegovoj. Buduim kulturama e izgledati jedva verovatno da se u vaenje te proste'sheme nikada nije ni posumnjalo, iako je to shema sa jednim prostim pravoliniskim tokom, besmislenim srazmerama, shema koja iz veka u vek biva sve nemogunija i koja ne doputa da nove oblasti, koje ulaze u svetlost nae istoriske svesti, prirodno uvedemo kao ianove u red. to je meu istoriskim ispitivaima odavno ve uobiajeno protestovanje protiv te sheme, to nita ne znai. Oni su time samo brisali osnovni nacrt koji jedini postoji, ali ga nisit naknadili. Moe se koliko god se hoe govoriti o grkom srednjem veku i o germanskom starom, time se jo ne dobija jasna i unutranje nuna slika u kojoj bi nali organsko mesto Kina i Meksiko, carstvo Aksumsko i carstvo Sasanida. I pomeranja poetne take novoga veka sa krstakih ratova na Renesans, pa sa ovog na poetak 19 veka dokazuju jedino to da se sama shema sinatrala neoborivom. Ta shema ograniava obim istorije, ali to je jo gore, i njeno pozorje. Tu zemljite zapadnc Evrope 1
1 I tu istoriar stoji pod kobnom predrasudom geografije (da ne kaemo pod sugestijom slike sa karte), koja uzima jedan deo zemlje kao Evropu, ime se osea obaveznim da uzme i jednu- odgovarajuu idealnu granicu prema'Aziji. Valjalo bi izbrisati iz istorije re Evropa. Nema Evropljanina kao istoriskog tipa. Budalasto \je govoriti u sluaju Helena o evropskom starom veku fHomer, Heraklit, Pitagora su, dakle, bili Azijati?) i o njihovoj misiji da kulturno zblie Evropu 'i Aziju. To su rei koje potiu iz povrnog tumaenja karte i ko.jima nita stvarno ne odgovara. Samo je re Evropa (sa mislenim kompleksom koji je nastao pod njenim uticajem) vezala Rusiju sa Zapadom, u naoj istoriskoj svesti, u jedinstvo niim opravdano. Ovde je ista apstrakcija, u knjigama odgajenoj kulturi italaca, odvedena do ogromnih stvarnih posledica. One su falsifikovale, u linosti Petra Velikog, istorisku tenju primitivne narodne ma.se, i to na vekove, iako je ruski instinkt ograniio Evropu, vrlo ano i duboko, kao neprijateljicu majice Rusi.je (u Tolstoju, Aksakovu, Dostojevskom). Istok i Zapad su pojmovi prave istoriske sadrine. Evropa je prazan zvuk. Sve to je kao velike tvorevine dala antika postalo .je odricanjem kontinentalne granice izmeu Rima i Kipra, Bizanta i Aleksandrije. A sve to se zove evropska kiiltura nastalo je izmeu Visle, Jadrana i Gvadalkivira. A ako je Grka u vreme Periklovo leala u Evropi ona danas vie ne lei u njoj.

ini miran pol. (matematiki govorei: singularnu taku na povrini lopte) oko kojega se okreu hiljade godina najogromnije istorije i one daleke ogromne kulture kao skromno potinjene. A ne zna se zato, sem ako bi razlog bio u tome to smo mi, graditelji te istorije, kod kue ba tu, na tom zemljitu. To je jedan planetarni sistem jedinstveno pronaen. Izabere se jedno jedino mesto kao prirodno teite istoriskog sistema. Tu je centralno sunce. Od njega dobijaju pravu svetlost svi dogaaji u istoriji. Sa njega njegov znaaj biva perspektivno odmeravan. A, ustvari, tu govori tatina zapadno-evropskog oveka, u ijem se duhu odigrava ta utvara svetske istorije, tatina nezauzdana skepsom. Toj tatini irnamo da zahvalimo za onu ogromnu optiku varku, davno ve postalu navikom, po kojoj se istoriski sadraj itavih hiljada godina, u izvesnom udaljenju, recimo u Egiptu i Kini, smeurava u epizode, dok se desetine godina, u blizini sopstvenog stanovita, od Lutera, a osobito od Napoleona, nadimaju i rastu kao utvare. Mi znamo da oblak samo prividno utoliko sporije putuje ukoliko je vii, da se jedan voz kroz daleki predeo samo prividno lagano vue, a verujemo da je tempo rane babilonske, egipanske, indiske istorije odista bio sporiji no onaj iz nae najblie prolosti. I nalazimo njihovu sadrinu tanjom, njihove oblike priguenijim i izduenijim, jer nismo nauili da uzmemo u raun udaljenost ni unutranju ni spoljanju. Da je za kulturu Zapada bie Atine, Fiorence, Pariza vanije nego bie Lo-janga i Pataliputre samo se po sebi razume. Ali, smeju li se takva precenjivanja nainiti osnovnom za shemu svetske istorije? U tom sluaju bio bi opravdan kineski istoriar kad bi ocrtao jednu svetsku istoriju u kojoj bi se utke, kao preko nevanih, prelo preko krstakih ratova, Renesansa, Cezara i Fridriha Velikoga. Zato da je, morjoloki posmatran, 18 vek vaniji negoli jedan od ezdeset ranijih? Zar nije smeno da se stavi novi vek, kojiobuhvata nekoliko stolea i ogranien je u sutini na Zapadnu Evropu, prema starom veku, koji obuhvata hiljade godina i u kome se masa starih pre-grkih kultura rauna prosto kao neki dodatak, a da se i ne pokuava jedna dublja podela? Zar semije, da bi se spasla zastarela shema, s Egiptom i Babilonom ob-

52

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

raunalo kao sa predigrom antikom dobu, s Egiptom i Babilonom ije u sebe zatvorene istorije, svaka za sebe, daleko nadmauju tobonju svetsku istoriju od Karla Velikog do svetskog rata; zar nismo mone komplekse indiske i kineske kulture zbunjeno odbacili u napomenu; zar nismo velike amerikanske kulture savreno ignorisali jer im nedostaje veza (sa ime?) Nazivam ovu shemu, uobiajenu za zapadnog Evropljanina, u kojoj visoke kulture krue oko nas kao tobonjeg sredita svega svetslcog zbivanja, ptolomejski sistem istorije, i smatram za kopernikansko otkrie u oblasti istorije to je u ovoj knjizi na mesto onoga stupio sistem u kome nikako ne zauzimaju povlaeni poloaj antika i Zapad pored Indije, Babilona, Kine, Egipta, arabljanske i meksikanske kulture pojedinanih svetova postajanja i zbivanja, koji u skupnoj slici istorije isto toliko tee i koji po velianstvenosti duevne koncepcije, po sili svog uspona, moda i nadmauju antiku.

Shema stari srednji novi vek, u svom prvom postavljanju, jeste tvorevina magiskog oseanja sveta, k(3je je najpre. istupilo u persiskoj i judeskoj religiji poev od Kira, u uenju Danilove knjige o' etiri svetska doba dobilo apokaliptiki okvir, a uobliilo se u po-hrianskim religijama Istoka, pre svega u gnostikim sistemima,1 kao istorija sveta. U vrlo uskim granicama koje sainjavaju duhovnu pretpostavku ove znaajne koncepcije, ta tvorevina sa pravom je postojala. Tu ne ulaze u krug posmatranja ni indiska, pa ak ni egipanska istorija. Na usnama tih mislilaca re svetska istorija oznaava jedan neponovljeni u najvioj meri dramatiki in, ija je pozornica izmeu Helade i Persije. U njemu dolazi do izraaja strogo dualistiko oseanje sveta istonjaka, nc polarno kao u istovremenoj metafizici kroz suprotnost due i duha, dobra i zla, ve pcriocliko,2 smatraWindelband, Gesch. d. Phil. (1900), S. 275 ff. U Novom zavetu polarno shvatanje zastupljeno ie vic dijalektikom apostola Pavla, a periodiko vie Otkrovenjem.
1 2

no kao katastrofa, kao prekretmca izmeu dva veka, imeu stvaranja sveta i propasti sveta, otstranjujui sve elemente koji ne mogu da se utvrde sa jedne strane antikom knjievnou, a sa druge Biblijom ili Svetom knjigom koja u odgovarajuem sistemu zauzima njihovo mesto. U toj slici sveta javlja se kao stari i novi vek tada oigledna i opipljiva suprotnost ne znaboakog i hrianskog, antikog i orijentalskog, statue i dogme, prirode i duha u vremenskom shvatanju, kao pozornica na kojoj jedno savlauje drugo. Istoriski prelaz nosi religiozne oznake spasenja. Bez sumnje, jedan pogled koji poiva na uskim i potpuno provincijalnim gledanjima, ali koji je, meutim, logian i u sebi savren, vezan za to zemljite i to ljudstvo i nesposoban za ma kakvo prirodno proirenje. Tek dodavanjem treega veka, naeg novog veka, na zapadnjakom tlu, u sliku je ula i jedna tenja za pokretom. Orijentalska slika bila je mirna, jedna zatvorena antiteza, u ravnotei, a sa sreditem u jednoj neponovljenoj bojoj akciji. Primljcna i noena od sasvim nove vrste ljudi, ona je sada, odjednom, a da se nije ni svesnim postalo o nastranosti jedne takve promene, bila raspredena dalje u obliku jedne linije. A ta linija vodila je od Homera (ili Adama danas su mogunosti obogaene jo Indogermanima, kamenim dobom i majmun-ovekom) pa preko Jerusalima, Rima, Fiorence i Pariza, vodila je i gore i dole, ve prema linom ukusu istoriara, mislioca ili umetnika, koji je tumaio tu trolanu sliku neogranienom slobodom. Dodao se, dakle, komplementarnim pojmovima bezbonitva i hrianstva zavrni pojam novog veka, lcoji opet, po svom smislu, ne dozvoljava dalji nastavak postupka i koji, poto se od krstakih ratova pa na ovamo ponovljeno pomerao, vie nije kadar da se dalje istee.1 Mislilo se (a to se nije kazalo) da ovde, sa one strane starog i novog veka, poinje neto zavrno, neko tree carstvo, u kome lei nekakvo ispunjenje, vrhunac neki, svrha ije poznanje je, poev od sholastiara pa sve do socijalista dananjice, svako sebi pripisivao. Bilo je to razno sagledanje u tok stvari, koliko udobno toliko i laskavo po zaetnika.
1 To se moe poznati na oajnom i smenom izrazu najnovije doba.

54

PENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA v

Sasvim se prosto poistovetio duh Zapada, kako se ogledao u glavi pojedinea, sa smislom sveta. Iz duhovne jediie nevolje veliki mislioci napravie tada metafiziku vrlinu, time to su shemu osveenu consensu omnium, i ne podvrgnuvi je ozbiljnoj kritici, nainili osnovom jedne filozofije, a kao zaetnika njihovog, ovog ili onog, svetskog plana uzeli Boga. Mistiko trojstvo svetova imalo je za metafiziki ukus i inae neto zavodljivo. Herder nazva istoriju vaspitanjem ljudskog roda, Kant razviem pojma slobode, Hegel samo-razvojem svetskog duha, a ostali opet drugim neim. A kad je neko stavio nekakav apstraktni smisao u to prosto dato trojstvo, poverovao je da razmilja dovoljno o osnovnom obliku istorije. Odmah na pragu zapadnjake kulture pojavljuje se veliki Joahim Floriski (+ 1202),1 prvi mislilac Hegelova kova, koji je razorio Augustinovu dualistiku' sliku sveta i suprotstavio, u punom oseanju pravog gotikog oveka, religiji Staroga i Novoga zaveta, kao neto tree, novo hrianstvo svoga doba: vremena Oca, Sina i Svetoga Duha. On je duboko potresao najbolje franjevce i dominikance, Dantea, Tomu, i probudio jedan pogled na svet koji je lagano osvojio celokupnu istorisku misao nae kulture. Lesing, koji esto oznauje svoje doba u pogledu na antiku kao potomstvo njeno, 2 uzeo je od mistiara 14 veka misao za svoje vaspitanje roda Ijudskoga' (sa stepenima deteta, mladia, oveka), a Ibzen, koji je tu misao iz temelja pretresao u svojoj drami Car i Galilejac (gde gnostiki elemenat neposredno izrasta u liku arobnjaka Maksimosa), nije u svom poznatom stokholmskom govoru iz 1887 ni koraka preao preko nje. Oigledno, zahtev je zapdno-evropskog samo-oseanja da svojom sopstvenom pojavom statuie neku vrstu zavravanja. Ali stvaralatvo opata floriskog bilo je mistino gledanje na tajne boanskog svetskog poretlca. No ono je moralo izgubiti svaki smisao im se shvatilo razumski i uinilo pretpostavkom naucnog miljenja. A to se sve vie i vie deavalo poev od 17 veka. Ali je potpuno neodriv postupak da se svetska istorija
1 K. Burdach, Reformation, Renalssance, Humanismus, 1918, S. 48 ff. Izraz stari pojavljuje se ve, u dualistikom smislu, u Porfirievoj Izagogi (oko 300 po Hr.)

tumai time to se puste uzde politikom, religioznom ili socijalnom ubeenju, i to se trima fazama, koje se niko ne usuuje poljuljati, daje pravac koji tano vodi sopstvenom stanovitu. Neodrivo je da se gospodarstvo razuma, humanitet, srea najveeg broja, privredna evolucija, prosveenje, sloboda naroda, potinjavanje prirode, svetski mir i tome podobno jo, stave kao apsolutno merilo za tisulea i da se o svima njima dolcazuje kako nisu shvatila ono to je tano i pravilno ili nisu dostigla to; dok su ta tisulea ustvari htela samO neto drugo, a ne to i mi. Oigledno, u ivotu je glavno ivot, a ne rezultat njegov^ to je Geteova re koju treba suprotstaviti svima budalastim pokuajima da se tajna istoriskog oblika odgonetne programom. Istu sliku crtaju istoriari svake posebne umetnosti i naulce; 'pa i narodne ekonomije i filozofije d.a ni. njih ne zaboravimo. Tako vidimo slikarstvo od Egipana (ili peinskih ljudi) do impresionista, muziku od slepog pevaa Homera do Bajrojta, drutveni poredak od stanovnika na lcolju do socijalizma svc u pravolinikom penjanju, kome ma kakva, uvek ista ostajui, teznja lei u osnovi. A i ne uoava se mogunost da umetnosti imaju odmerenu diiinu ivota, da su vezane za jedno zemljite, jednu odreenu vrstu oveka kao izraz toga zemljita; da su, dakle, sve te ukupne istorije samo spoljanje sabiranje jednog broja pojedinanih pojava, osobitih i podvojenih umetnosti, koje nieg zajednikog nemaju sem imena i sem neeg u zanatskoj tehnici. O svakom organizmu znamo da su tempo, lik, trajanje njegova ivota i svakog pojeclinanog ispoljavanja ivotnog, odreeni svojstvima one vrste kojoj on pripada. Niko nee oekivati od hiljadugodinjeg hrasta da on tek sada pone sa pravim tokom svog razvia. Niko ne oekuje od gusenice, koju gleda kako raste svakodnevno, da sa tim raenjem produi, mogue, i riekoliko godina. Tu svak ima sa bezuslovnom izvesnou oseanje granice, koje je istovetno sa oseanjem za unutranji oblik. A prema istoriji vieg oveanstva gajimo beskrajno neobuzdani optimizam koji prezire istorisko, pa dakle i organsko, iskustvo u pogledu na budunost, tako da svako utvruje u sluajnom dananjem osnove za jedno osobito izvanred-

PROPAST

ZAPADA Uvod

PENGLER

Propast Zapada

no linisko dalje razvijanje; zato to njega eli, a ne zato to je ono nauno dokazano. Tu se rauna sa neogranienim mogunostima a nikada sa prirodnim krajem, i iz poloaja svakog trenutka planira se, u najveoj meri naivna, konstrukcija daljeg nastavljanja. Ali, oveanstvo nema svrhu, nema ideju, nema plan, isto kao ni rod leptira ili orhideja. oveanstvo je zooloki pojam ili prazna je 1 . Neka se ta utvara pusti da ieznc jednom iz kruga istoriskih oblikovnih problema pa e se videti kako nie udno iobilje pravih oblika. Tu je onda bezmerno obilje, dubina i pokretljivost svega ivota, do sada pokrivena frazorn, suhom shemom, linim idealima. Vidim na mesto monotone slike liniske svctske istorije, koju odravaju samo tako lo zatvaraju oi pred pretenim brojem injenica, pozornicu za mnoinu monih kultura kojc, pra-svetskom snagom, niu iz tla svoje majice zemlje, za koju je svaka od njih, u celome tolcu svoga bitisanja, strogo vezana, od kojih svaka svojoj sadrini, Ijudima, kuje svoj sopstveni oblik; od kojih svaka ima svoje sopstvene strasti, svoj sopstveni ivot, htenje, oseanje, svoju sopstvenu smrt. Tu su boje, pokreti, svetlosti koje jo nijedno duhovno oko otkrilo nije. Ima kultura lcoje se rascvetavaju i koje stare, naroda, jezika, istina, bogova, pejzaa, kao to ima mladih i starih hrastova i pinija, cvea, granja, i lia. Ali nema oveanstva koje stari. Svaka kultura ima svoje nove mogunosti izraza koje se pojavljuju, sazrevaju, venu i nikada se vie ne vraaju. Ima mnogih, meu sobom u najdubljem svom biu potpuno razliitih, plastika, slikarstva, matematika, fizika, svaka ograniena u ivotnom trajanju, svaka u sebe zatvorena, kao to svaka vrsta biljna ima svoje sopstveno cvee i plodove, svoj sopstveni tip raenja i propadanja. Ove kulture, iva bia najvieg ranga, odrastaju u uzvienoj bezsvrhovitosti kao cvee po polju. One pripadaju, kao i biljke i ivotinje, zivoj prirodi Getea, a ne mrtvoj prirodi Njutna. Ja vidim u svetskoj istoriji sliku venog oblikovanja i preobraavanja, udesnog postajanja i nestajanja organskih oblika. A esnafski istoriar vidi ih u obliku crva koji neumorno stavlja cpohe.
1 oveanstvo. To je apstraktum. Oduvek je bilo i bie samo ljudi (Gete Ludenu).

Meutim je red stari-srednji-novi vek najzad iscrpeo svoje dejstvo. Koliko god povrinski i pod uskim uglom kao nauna podloga, ipak je on pretstavijao jedino ne sasvim nefilozofsko shvatanje koje smo imali za uvrstavanje naih rezultata; a ono to je do sada bilo ureeno kao istorija sveta ima da zahvali jedino tom shvatanju za svoju filozofsku sadrinu. Ipak, broj vekova koji jo najvie moe da se prikupi i odri pod tom shemom odavno je dostignut. Slika poinje da se rastvara u nepregledivi haos usled brzog porasta istoriske materije, a naroito one koja lei van ovog reda. Svaki, ne ba slepi, istoriar zna i osea to, i samo da ne bi ba sasvim potonuo, dri se vrsto jedino poznate mu sheme po svaku cenu. Re srednji vek 1 , 1667 iskovana u Lajdenu, od profesora Horna, mora danas da pokriva jednu bezoblinu masu koja se stalno istee i raste i koja je isto negativno ograniena onim to se ni pod kakvim izgovorom ne sme uraunati u one druge dve grupe, kojekako ureene. Nepouzdano tretiranje i procenjivanje novopersiske, arabljanske i ruske istorije jesu primeri za ovo. Pre svega, ne moe se vie sakrivati okolnost da se ta tabonja istorija sveta u poetku usredsredila na oblast istonog Sredozemnog Mora, pa se kasnije, od seoba naroda (jednog dogaaja samo za nas vanog, i zato jako precenjivanog, a koji ima isto zapadnjako znaenje, pa se ve ni arabljanske kulture nita ne tie) ograniava, iznenadnom promenom pozornice, na Zapadnu Evropu. Hegel je u punoj naivnosti izjavio da e prei preko naroda koji ne odgovaraju njegovom sistemu istorije. No to je bilo samo jedno estito priznanje metodskih pretpostavki bez kojih nijedan istoriar ne moe dospeti svrsi. Moe se dispozicija svih istoriskih dela na tome ispitati. Danas je odista pitanje naunog takta: koja od istoriskih razvia jo ozbiljno vrede, a koja ne. Ranke je za ovo dobar primer.

1 Srednji vek jeste istorija oblasti u kojoj je vladao latinski crkveni i nauniki jezik. Za ovu svetsku istoriju nisu ni uzete u obzir ogromn'e sudbine istonjakog hrianstva koje je, davno pre Bonifacija, prodiralo preko Turkestana do Kine, i preko Sabe do Abisinije.

58

59

PROPAST

ZAPADA Uvod

PENGLER

Propast Zapada

8 Mi danas mislimo u kontinentima. Samo to nai filozofi i istoriari to jo nisu nauili. ta za nas mogu znaiti pojmovi i perspelctive koji nastupaju sa pretenzijom na opte vaenje, a iji vidik ne dopire iznad duhovne atmosfere zapadno-evropskog oveka? Neka se samo pogledaju nae najbolje knjige. Kad Platon govori o oveanstvu, on misli na Helena nasuprot barbaru. To sasvim odgovara a-istoriskom stilu antikog ivota i miljenja i vodi, pod tom pretpostavkom, tanim rezultatima koji su ispravni i znaajni za Grka. Ali kad Kant filozofira, na primer o etikim idealima, on veruje u vaenje svojih stavova za ljude svih vrsta i vremena. On samo to ne izgovara, poto je to i za njega i za njegove itaoce samo po sebi razumljivo. On ne formulie u svojoj estetici naelo umetnosti Fidije ili Rembranta, nego umetnosti uopte. Ali ono to on utvruje na nunim oblicima miljenja jesu samo nuni oblici zapadnjakog miljenja. Jedan pogled na Aristotela i njegove bitno druge rezultate mogao je da nas poui da tu ne razmilja o sebi samom jedan manje jasan duh nego jedan druke nastrojen duh. Ruskoj misli su isto toliko strane kategorije zapadnjake misli lcoliko i ovoj kategorije kineske ili grke. Pravo i potpuno poimanje antikih pra-rei za nas je isto tako nemogue kao i poimanje ruskih' i indiskih. A za modernog Kineza i Arabljanina, sa njihovim pptpuno druke izraenim intelektima, filozofija od Bakona do Kanta ima samo vrednost kurioziteta. Ono to nedostaje zapadnjakom misliocu, a to bas njemu ne bi smelo da nedostaje, jeste uvianje istorisko-relativnog karaktera njegovih rezultata, koji su i sami izraz jednog i samo tog jednog bitisanja, znanje o nunim granicama vaenja, uverenje da su njegove neoborive istine i- veni nazori samo za njega istiniti i za njegov pogled na svet veni, i da je dunost da se preko njih trae oni koje ovek drugih lcultura razvija istim takvim pouzdanjem u sebe sama. To pripada potpunosti jedne budue filozofije.
1 Osnovnu pretstavu darvinizma pravi Rus osea isto tako besmislenom kao pravi Arabljanin osnovnu pretstavu kopernikanskog sistema.

To se tek zove razumeti oblikovni jezik istorije, iivoga sveta. Tu nema nieg opteg, niti iega to ostaje za svagda. Neka se ne govori vie o oblicima miljenja uopte, o naelu traginoga uopte, o zadatku drave uopte. Opte vaenje je uvek laan zakljuak: sa sebe na druge. Slika postaje mnogo tugaljivija ako se obratimo misliocima zapadno-evropske savremenosti poev od openhauera, tamo gde se teite filozofiranja pomera iz apstraktno-sistematskoga na praktino-etiko i gde namesto problema saznanja stupa problem. ivota (volje ka ivotu, ka moi, ka delu). Ovde se vie.ne podvrgava posmatranju idealni apstraktum, ovek, kao u Kanta, nego istinski ovek, kako se u istorisko doba kao primitivan ili kulturni, grupisao po narodima koji nastanjuju povrinu zemlje. Pa je besmisleno to se i tu jo struktura najviih pojmova odreuje shemom stari-srednji-novi vek, kao i sa njome vezanim ogranienjem po mestu. Ali je ba to sluaj. Posmatrajmo istoriski vidik Nieov. Njegovi p'ojmovi opadanja, nihilizma, preokretanja svih vrednosti, volje za moi, pojmovi koji duboko lee u biu evropske civilizacije i za analizu njenu su od presudnog znaenja ta je bila osnova za njihovo stvaranje? Rimljani i Grci, Renesans i evropska sadanjost, uraunav tu i brzi pogled na (nju nije razumeo) indisku filozofiju, ukratko: stari-srednji-novi vek. Iznad toga, strogo uzev, on nikada nije iziao; i drugi mislioci njegove epohe isto tako malo kao i on sam. Pa u kakvom odnosu stoji njegov pojam o dioniziskom prema unutranjem ivotu visoko civilizovanog Kineza iz vremena Konfucija ili savremenog Amerikanca? ta znai tip nadoveka za svet islama? Ili, ta treba da znae pojmovi bezbotva i hrianstva, prirode i, duha, antikog i modernog kao stvaralaka antiteza u duevnosti Indusa i Rusa? ta ima Tolstoj sa srednjim vekom, sa Danteom, sa Luterom, Tolstoj koji je odbacio kao neto strano i daleko, u svojoi najdubljoj misli, ceo idejni svet Zapada? ta ima jedan Japanac sa Parcifalom i Zaratustrom, a ta jedan Indus sa Sofoklom? Ili, zar je svet misli openhauera, Kanta, Fojerbaha, Hebela, Strindberga prostraniji? 1" nema li njihova ukupna psihologija, uprkos svim namerama da svetski vae, isto zapadnjako znaenje?

60

61

PROPAST

ZAPADA Uvod

PENGLER

Propast Zapada

Kalco komino deluju Ibzenovi problemi o eni, koji nastupaju takoe sa pretenzijama na panju celog oveanstva, kada se namesto uvene Nore stavi Cezarova ena, gospoa od Sevinjia, jedna Japanka ili jedna tirolska seljanka? Namesto Nore, koja ima vidik stana pod najam za 2000 do 6000 maraka, protestantsko vaspitanje, i koja je zapadno-evropska velikogradska dama? Ali i sam Ibzen ima vidokrug velikogradske srednje klase od jue i od danas. Njegovi sukobi, oni ije su psihike pretpostavke bitisale od 1850, a 1950 ve nee preiveti, nisu sukobi ni velikog sveta ni donje mase; a da i ne govorimo o sukobima gradova sa ne-evropskim stanovnitvom! Sve su to epizodine, mesne vrednosti, ograniene najvema na trenutno postojeu inteligenciju velikih gradova zapadno-evropskog tipa, a nikako vrednosti svetsko-istoriske i vene. Neka su one i sutastvene po narataju Ibzena i Niea, ali bi znailo ne razumevati smisao rei svetska istorija (koja nije izbor nego sveukupnost) kada bi se inioci koji lee izvan savremenog interesa podvrgavali tom interesu, te potcenjivali ili previali. A to ba i jeste sluaj, i to u izezetno visokom stepenu. Ono to se do sada na Zapadu mislilo i govorilo o pitanjima prostora, vremena, kretanja, broja, volje, braka, svojine, traginoga, nauke ostalo je usko i sumnjivo samo zato to se uvek ilo za tim da se nae opte reenje za opte pitanje namesto da se uvidi da ima toliko odgovora koliko ima pitanja, da je filozofsko pitanje samo salcrivena elja za dobijanjem odreenog odgovora koji ' ve lei u pitanju, da se velika pitanja jednog vremena nikada dovoljno ne mogu shvatiti kao prolazna. I da, prema tome, jedna grupa istoriski uslovljenih reenja mora da se primi, grupa iji pregled tek otvara poslednje tajne ako se iskljue sva merila vrednosti. Za pravoga poznavaoca Ijudi nema apsolutno tanih ni apsolutno lanih stanovita. Nije dovoljno, pred tako tekim problemima, kao problemima vremena ili braka, pripitati lino islcustvo, unutranji glas, razum, miljenje prethodnika ili savremenika. Tako se saznaje ta je istinito za sebe sama, za sopstveno doba, ali to nije sve. Pojava drugih kultura govori drugim jezikom. Za druge Ijude postoje druge istine. A za mislioce sve one vae, ili ne vai nijedna.

Shvatljivo je koliko zapadnjakoj kritici treba proirenja i produbljenja; ta se sve mora uvui u krug posmatranja i iznad naivnog relativizma Nieova i njegovog narataja; kakva se finoa oblikovnog oseanja, kakav stepen psihologije, kakvo odricanje i nezavisnost od praktikih interesa, kakva neogranienost vidika moraju postii, pre no to se sme rei da smo razumeli svetsku istoriju, svet kao istoriju!

9
Svemu tome, svim tim oblicima, proizvoljnim, uskim, spolja pridolim, diktiranim iz sopstvenih elja, istoriju naturenim stavljam nasuprot prirodni, kopernikanski oblik svetskog dogadanja, koji ovome lei u dubini i koji se otkriva samo pogledu bez predubeenja. Potseam na Getea. Ono to je on nazvao zivom prirodom jeste tano ono to se naziva svetska istorija u najirem opsegu, svet kao islorija. Gete, koji kao umetnik navek i vavek izobraava ivot, razvoj svojih Iikova, postajanje, a ne ve postalo, kako to pokazuje Vilhelm Majster i Istina i mata Gete je mrzio matematiku. Tu je stajao svet lcao -mehanizam nasuprot svetu kao organizmu, mrtva nasuprot ivoj prirodi, zakon nasuprot obliku. Svaki red koji je on napisao kao prirodnjak treba da je predoavao lik onoga to postaje, iskovani oblik koji se ivotom razvija. Prooseati, opaati, uporeivati, unutranja neposredna izvesnost, tana ulna mata to su bila njegova sredstva da se priblii tajni pojave u pokretu. A to su sredstva istoriskog ispitivanja uopte. Nema drugih. Taj hoanski pogled uinio je da on uoi bitke na Valmiu, pri logorskoj vatri, izgovori onu re: Odavde i od danas zainje se nova epoha svetske istorije, i vi moete rei. da ste bili prisutni. Nijedan vojskovoa, nijedan diplomat, da i ne govorimo o filozofu, nije talco neposredno osetio kako postaje istorija. To je najdublji sud. koji je ikada bio izreen o velikom jednom aktu istorije u trenutku kada se taj akt obavljao. I onako kako je on pratio razvijanje biljnog oblika iz lista, postajanje kimenjakog tipa, postajanje geolokih slojeva sudbinu prirode a ne njenu uz-

62

PROPAST

ZAPADA Uvod

PROPAST

ZAPADA Uvocl

ronost tako ovdc treba da se razvije oblikovni jezik Ijudske istorije, njen stroj, njena organska logika iz obilja svih ulnih pojedinosti. oveka su inae uraunali u organizme na zemnoj povrini, i to sa razlogom. Njegova telesna graa, njegove prirodne funkcije, cela njegova ulna pojava, sve to pripada jednom obuhvatnijem jedinstvu. Samo se tu ini jedan izuzetak i to uprkos duboko oseanoj srodnosti sudbine biljke i sudbine oveka, to je vena tema svake lirike, uprkos slinosti sve ljudske istorije istoriji svih drugih grupa viih ivih bia, to je tema za bezbroj bajki, kai i skaski o ivotinjama. Nelca se tu sravnjuje putajui da svet ljudskih kultura deluje isto i duboko na uobrazilju, a ne primoravajui taj svet na jednu unapred odreenu shernu. Neka se Lu sagledaju u reima: mladost., uspon( cvetanje, opadanje najzad objektivna oznaavanja organskih stanja, a ne da te rei budu, kao redovno do sada, a danas vie no ikada, samo izraz subjektivnih stavljanja vrednosti i najlinijih interesa socijalnc, moralne ili estetike vrste. Neka se stavi antika kultura kao jedna u sebe zatvorena pojava, kao telo i izraaj antike due, pored egipatske, indiske, babilonske, kineske, zapadnjake. I neka se potrai ono to je tipino u promenljivim sudbama tih velilcih individua, ono to je nuno u nesavladljivom obilju sluajnoga. Tako e se, najzad, sagledati kako se razvija slika sv.ets.ke istorije, slika koja je nama, ljudima Zapada, i samo nama, prirodna.

10
Vratimo li se uem zadatku, onda iz tog svetskog sagledanja ima da se odredi zapadno-evropsko-amerikanski poloaj, najpre izmeu 1800 i 2000, i to morfoloki, Valja da sc utvrdi kada ove epohe u obimu zapdnjake celokupne kulture, njen smisao kao biografski iseak, koji se nalazi, u ma kojem obliku, nuno u svakoj kulturi, organsko i simboliko znaenje onih oblikovnih lcompleksa koji joj pripadaju: politikih, umetnikih, duhovnih, socijalnih. Uporedno posmatranje daje nam istovremenost. te periode sa helenizmom, i to osobeno istovremenost nje-

nog trenutnog vrhunca (obeleenog svetskim ratom) sa prelazom helenistikog vremena u rimsko. Rimljanstvo, sa najstroim smislom za injenice, negenijalno, barbarsko, disciplinovano, praktino, protestantsko, prusko, pruie nam.klju, nama koji smo upueni na sravnjivanja, za razumevanje sopstvene budunosti. Grci i Rimljani time se deli sudbina koja se za nas ve clogodila od. onoga to nam pretstoji. Jer odavno se u starom veku moglo nai, treba da se nalo, jedno razvie koje potpuno odgovara naem sopstvenom, zapadno-evropskom, razliito dodue u svakoj' pojedinosti na povrini,^ali potpuno slino po unutranjem nagonu koji tera veliki organizam ka njegovom zavravanju. Nali bismo bili, potez po potez, u obe kulture stalni alter ego sopstvene stvarnosti: od trojanskog rata i krstakih ratova, Homera i nibelunkih pesama, preko dorike i gotike, dioniziskog pokreta i Renesanse, Polikleta i Sebastijana Baha, Atine i Pariza, Aristotela i Kanta, Aleksandra i Napoleona, sve do stadija velikih gradova i imperijalizma. Ali tumaenja antike slik'e istorije, koje je ovde bilo predusiov bilo je uvek zahvatano tako jednostrano, tako povrinski, tako partaino, tako malo obuhvatno! Zato to smo se oseali odve srodni starima, shvatili smo zadatak i suvie olako., Opasnost lei u povrnoj slinosti kojoj je podleglo celo ispitivanje starog veka im je prelo sa ureivanja i odreivanja nalaza, do majstorstva razvijenog, na psihika tumaenja. Potovanja dostojna predrasuda koju najzad treba da prevaziemo: da nam antika intimno blisko stoji zato to smo mi tobo njeni uenici i potomci; a. stvarno zato to smo bili samo njeni oboavaoci. Sav posao 19 veka, religisko-filozfski, umetniko-istoriski, socijalno-kritiki, bee potreban ne zato da bismo nauili najzad da razumevamo drame Eshila, nauku Platona, Apola i Dioniza, atinsku dravu, cezarizam (od toga smo jo daleko), nego zato da, najzad, osetimo lcako nam je sve to bezmerno strano i daleko, vie strano moda no meksikanski bogovi ili indiska arhitektura. Naa miljenja o grko r rimskoj kulturi uvek su se kretala izmeu dve krajnosti, pri kojima je bezizuzetno shema stari-srednji-novi vek unapred odreivala perspektivu svih stanovita. Jedni, pre svega ljudi jav-

64

65

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

nog ivota, nacionalni ekonomi, politiari, pravnici, nalaze da je sadasnje oveanstvo u najboljem napredovanju, vrlo ga visoko cene i po njemu mere sve ranije. Nema nijedne savremene stranke po ijim naelima ne bi bili ve ocenjeni i Kleon i Marije, i Temistokle i Katilina i Grasi. Drugi, umetnici, pesnici, filolozi i filozofi, oseaju se u toj dananjici oveanstva stranci, te uzimaju zato ma u kojoj prolosti jedno apsolutno stanovite i sa njega osuuju dogmatiki dananjicu. Jedni vide u Grkoj jo ne, a drugi u savremenosti ne vie, uvek pod sugestijom jedne slike sveta koja obe pojave spaja po pravoj liniji. U toj suprotnosti ostvarile su se dve Faustove due. Opasnost jedne jeste u inteligentnoj povrnosti. U njenim rukama, najzacl, ne ostaje od svega to je bila antika kultura, kao otsjaj antike due, nita drugo do snop injenica: socijalnih, privrednih, politikih, fiziolokih. Sve ostalo dobija karakter se'kundarnih posledica, refleksa, propratnih pojava. Od mitske snageEshilovih horova, do kolosalne zemaljske snage najstarije, plastike, dorskih stubova, od ara apoliniskih kuitova, od dubine, ak, rimskog carskog kulta u njihovim knjigama ni traga! Drugi, zakasneli romantiari pre svega, kao naposletku i tri bazelska profesora: Bahofen, Burkhart i Nie, podleu opasnosti svake ideologije. Gube se u oblacima jednog starog veka koji je samo slika u ogledalu njihove filoloki regulisane osetljivosti. Pouzdavaju sc u ostatke stare knjievnosti, jednog svedoanstva koje im je dovoljno plemenito. Ali, nijedna kultura nije svojim velikim piscima nesavrenije pretstavljena no antika1. Drugi se prevashodno oslanjaju na trezveno izvorno gradivo pravnih povelja, natpisa i novaca, koje su osobito Nie i Burkhart prezirali na svoju sopstvenu tetu, te mu podreuj u sauvanu knjievnost sa svojim esto minimal1 Odluujuoi je tu izbor onoga to je preostalo, koji nije odreen samo sluajem no, sasvim bitno, tendencijom. Aticizam Augustovog vremena, umoran, neplodan, pedantan, koji se osvre u prolost, dao je pojam klasinom i priznao kao klasinu sasma malu grupu grkih dela, do Platona. Ostalo, a u tome i cela bogata helenistika knjievnost, odbaena je i bila gotovo potpuno izgubljena. Ona gmpa izabrana kolskim ukusom koja se veim delom sauvala odredila ie imaginarnu sliku klasinog starog veka d u Fiorenci i za Vinkelmana, Helderlina, Getea, pa ak i za Niea.

nim smislom za istinu i injenice. I tako jedni druge nisu uzimali ozbiljno ve zbog svojih kritikih osnova. Verujem da Nie i Momzen ne bi poldanjali ni najmanje panje jedan drugome. No ni jedan ni drugi nije postigao onu visinu posmatranja sa koje bi se ova suprotnost unitila, a koja j visina, ipak, bila mogua. Tu se osvetilo prenoenje naela uzronosti iz nauke o prirodi na istorisko ispitivanje. Dolo se i nesvesno do jednog pragmatizma koji je povrno p.reslikavao sliku sveta fizike, a koji je pokrio i pobrkao sasvim drukije graeni oblikovni jezik istorije, a nije ga otkrio. Nita se bolje nije umelo, da bi se masa istoriskog gradiva podvrgla produbljenom i ureivakom shvatanju nego da se jedan kompleks pojava stavi kao primaran, kao uzrok, a ostali svi kao sekundarni, kao posledice ili dejstva. Ne samo praktiari, no i romantiari poduhvatili su se toga posla, zato to istorija svoju sopstvenu logiku nije otkrila njihovom sanjalakom oku, i zato to je potreba za utvrivanjem jedne imanentne nunosti, ije se prisustvo osealo, bila i suvie snana, sem ako ovek ne bi, kao openhauer, istoriji neraspoloeno okrenuo Iea.

11Govorimo dakle, bez daljega, o jednom materijalistikom i o jednom ideolokom nainu da se sagleda antika. Na jednoj strani se objanjuje kako padanje jednog tasa ima svoj uzrok u dizanju drugoga. Dokazuje se da je to pojava bez izuzetka nesumnjivo pravi dokaz! Na drugoj strani imamo, pak, uzrok i posledicu, i to razLime se amo po sebi socijalne i scksualne, svakako politike, pojave pretstavljaju uzroke, a religiozne, duhovne i umetnike posledice ( L i k o l i k o materijalist za ove poslednje uopte trpi re injenice). Ideolozi dokazuju obrnuto, da dizanje jednog tasa sleduje iz padanja drugog i dokazuje to istom tanou. Oni se Linose u kultove, misterije, obiaje, u tajne stiha i linije, a udostojavaju jedva jednim uzgrednim pogledom areni i buni svakodnevni ivot, munu posledicu zemaljske nesavrenosti. Pa i jedni i drugi dokazuju, drei jasno pred oima uz-

PENGLER

Propast Zapacla
\

PROPAST

ZAPADA Uvod

roni niz, da oni drugi oevidno ne vide pravu vezu stvari ili da nee da je vide, te zavravaju time to jedni druge grde kao slepe, apsurdne, povrne, glupe ili/frivolne, udne glave ili plitke ifte. Ideolog se uasava kad neko ozbiljno uzima finansiske problem'e Helena te, na primer, namesto da govori o dubokomislenim izrekam'a delfiskog proroita govori o dalekosenim novanim operaeijama koje su delfiski sveteniei preduzimali sa tamo deponovanim sumama. A politiar se smeka mudro onome koji rasipa svoje oduevljenje na sakralne formule i nonju atikih efeba, namesto da pie knjigu o antikim ldasnim borbama, napunjenu mnogim modernim parolama. Jedan tip se bio ve izobrazio u Petrarci. On je stvorio Fiorencu i Vajmar, pojam renesansa i zapadnjaki klasicizam. Drugi tip nalazimo od sredine 18 veka, sa poetkom civilizovane, privredne veliko-gradske politike, dakle najpre u Engleskoj (Grote).,U osnovi ovde su suprotstavljena shvatanja kultivisanoga i civilizovanoga oveka. To je suprotnost suvie duboka, suvie ljudska', da bi se mogla osetiti, a lcamoli savladati slabost i jednog i drugog stanovita. I materijalizam postupa u ovoj taci idealistikL I on je, ne htejui to, i ne znajui to, uinio svoje poglede zavisnim od svojih elja. Ustvari, nai najbolji duhovi, bez izuzetka, savili su se u strahopotovanju pred slikom antike i u toni jednom jedinom sluaju odrekli se neograniene kritike. Ispitivanje starog veka bivalo je stalno zamraivano u svojim rezultatima izvesnom gotovo religioznom bojazni, pa time spreavano u svojoj slobodi i snazi. U celoj istoriji nema drugog primera za tako strastan kult jedne kulture prema uspomeni druge. to mi vezujemo, kao idealisti, stari i novi vek jednim srednjim vekom, preko itave jedne hiljadugodinje istorije slabo ocenjene, gotovo prezrene samo je izraz tog oboavanja jo od Renesansa. Mi, Evropljani Zapada, rtvovali smo starima istotu i samostalnost svoje umet.nosti, jer smo uvek samo plaljivo bacali pogled sa strane na uzvieni obrazac. Mi smo uvek u svoju sliku o Grcima i Rimljanima unosili, uoseavali, ono to nismo imali u sopstvenoj dui ili emu smo se tek nadali. Jednog dana e nam kakav duhoviti psiholog

ispriati priu o naoj sudbonosnoj obmani, priu o onome to smo mi oboavali kao antiko od dana gotike. Malo je zadataka koji bi bili pouniji za intimno poznavnje zapadnjake due od cara- Otona III, prve rtve Juga, do Niea, poslednje rtve. Gete govori, u svom putovanju po Italiji, sa oduevljenjem o graevirtama Paladiosa, prema ijoj hladnoj akademinosti mi danas stojimo skeptiki. Potom gleda Pompeje i govori sa neskrivenim nezadovoljstvom o udnom, gotovo neprijatnom utisku. Ono to veli b hramovima, u Pestumu i Segesti, majstorskim delima helnske umetnosti zbunjeno je i beznaajno. Oigledno, on nije poznao stari vek kada je pred njega iziao taj vek u punoj snazi i ivotu. Ali, to se deavalo i svima drugima. Oni su se uvali da vide nmoge stvari o'd antike i tako su spasli svoju unutranju sliku. Njihov stari vek bio je uvek pozadina za jedan ivotni ideal koji su oni sami stvor.ili i hranili svojom najboljom krvlju, sasud za sopstveno oseanje sveta, utvara, idol. U sobama mislilaca i po pesnikim krugovima oduevljavaju se smelim prikazima antikog velikogradskog ivota u Aristofana, Juvenala 'i Petronija, dive se junom ubritu i puku, larmi i nasilj.u, deacima za uivanje i frinama, kultu falusa i cezarskim orgijama a isti takav iseak stvarnosti u dananjim svetskim gradovima obilazi se naprena nosa i. tuei se na- nj. U gradovima je loe iveti: tu ima odve mnogo oloa. Tako govorae Zaratustra. Hvale oni dravniki smisao Rimljana, a preziru onoga koji danas ne izbegava svaki dodir sa javnim poslovima. Postoji jedna klasa poznavalaca za koje ima magisku mo (jednu mo koja pouzdano uspavljuje svako slobodno gledanje) razlika izmeu toge i crnog sveanog kaputa, bizantiskog cirka i engleskog sportskog igralita, antikih alpiskih drumova i transkontinentalnih eleznica, triera i brzih parobroda, rimskih kopalja i pruskih bajoneta, Sueckog kanala graenog od jednog faraona i graenog od jednog savremenog ininjera. Takvi bi dozvolili da parna maina bude simbol ljudske strasnosti i izraz ivotne energije tek ako bi nju pronaao Heron iz Aleksandrije. Za rtjih je sramota to se ne govori o kultu Velike majke sa brda Pesina, nego se govori o rimljanskom certtralnom grejanju i knjigovodstvu.

68

69

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

Ali drugi nita ne vide do sarao to. Misle da e iscrpsti sutinu te nama tako strane kulture ako naprosto Grke tretiraju kao sebi ravne, pa se kreu (kada izvlae zakljuke) u sistemu istovetnosti koje antiku duu uopte ne dodiruju. I ne slute da rei kao: republika, sloboda, svojina, tamo i ovde oznaavaju stvari koje, intimno, iznutra, nemaju ni najmanje srodnosti. Rugaju se istoriarima Geteova vremena to ovi izraavaju prostoduno svoje politike ideale kad sastavljaju istoriju staroga veka i to otkrivaju imenima Likurga, Bruta, Katona, Cicerona, Augusta, spasavajui ih ili osuujui, sopstvene sanjarije ili line snove i tenje. Ali ni oni sami nisu u stanju napisati nijednu glavu a da ne odaju njome kojoj stranci pripada njihov jutarnji list. No svejedno je da li sc prolost posmatra oima Don Kihota ili Sano Pansa. Ni jedan ni drugi put ne vode svrsi. Najzad, svaki od njih dopustio je sebi da istakne onaj deo antike koji sluajno najbolje odgovara sopstvenim namerama: Nie predsokratovsku Atinu, nacionalni ekonomi helenistiki period, politiari republikanski Rim, a pesnici carsko doba. Religiozne i umetnike pojave nisu primarnije od socijalnih i privrednih; niti je tako, niti je obrnuto. Za onoga koji je sauvao bezuslovnu slobodu gledanja, sa one strane svakog linog interesa ma koje vrste, nema uopte nikakve zavisnosti, nikakve prednosti, nikakvog uzroka ni posledice,. nikakve razlike vrednosti i vanosti. Ono to pojedinim injenicama daje rang samo je vea ili manja istota i snaga njihovog oblikovnog jezika, jaina njihove simbolike, sa one strane dobra i zla, visokog i niskog, koristi i ideala.

u periodikom smislu, kao izrazi za jedno strogo i nuno organsko sledovanje. Civilizacija je 'neizbena sudbina jedne lculture. Tu je postignut vrhunac sa koga postaju reljiva i poslednja i najtea pitanj-a istoriske morfologije. Civilizacije su krajnja i najvetakija stanja za koje je sposobna jedna via vrsta ljudi. Ona su zavretak; ona dolaze posle postajanja kao ono to jc postalo, posle ivota kao smrt, posle razvoja kao nepominost, posle sela i duevnog detinjstva (kako to prikazuju dorika i gotika) kao duhoviia starost i kameni veliki grad koji okamenjuje sve. Ona su kraj, neopozivi, ali se ona moraju postii, uvek i redovno, jednom najintimnijom nunou. Tek tada e se razumeti Rimljanin kao poslednik Helena. Tek tako se osvetljava kasna antika i odaje svoje najdublje tajne. Jer ta znai to kad se kae da su Rimljani bili barbari (a to se moe sporiti samo praznim reima), oni koji ne idu ispred jednog zamaha nego ga zakljuuju? Bez due, nefilozofski, bez umetnosti, rasni do sirovosti, bezobzirno drei se realnih uspeha oni stbje izmeu helenske kulture i niega. Njihova uobrazilja, upuena na praktino, jeste crta koje u Atini uopte nije bilo (imali su sakralno pravo koje je ureivalo odnose izmeu bogova i ljudi kao izmeu privatnih linosti, ali nijednu pravu rimsku skasku o bogovima). Grka dua i rimski intelekt to je to. Tako se razlikuju lcultura i civilizacija. Nije vailo to samo za antiku. Uvek se pojavIjuje ovaj tip duhovno snanih a potpuno nemetafizikih ljudi. U njihovim rukama lei duhovna i materijalna sudbina svakog kasnog doba. Oni su sprovodili babilonski, egipatski, indiski, kineski, rimski imperijalizam. U takvim vremenima sazreli su do konanog svetskog raspoloenja budizam; stoicizam, socijalizam, koji bi hteli jo jednom da uhvate i preobraze u svoj njegovoj sadrini jedno ljudstvo koje se gasi. ista civilizacija kao istoriski proces sastoji se u postepenom raz.gradivanju oblika koji su postali anorganski, izumrli. Prelaz sa kulture na civilizaciju vri se u antici u 4 veku, a na Zapadu u 19 veku. I, poev od tih vremena, nema vie velikih duevnih odluivanja, kao u vremena orfikih pokreta i reformacije u celom svetu, u kome konano nijedno selo nije nevano nego se

12
Propast Zapada, tako posmatrana, ne znai nita manje nego problem civilizacije. Jedno od osnovnih pitanja svake vie istorije tu je pred nama. ta je civilizacija shvaena kao organsko-logika posledica, kao zavravanje i ishod jedne kulture? Jer svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju. I prvi put se ovde obe rei, koje su do sada> imale da oznaavaju neodreenu razliku etike vrste, shvataju

70

PENGLER

Propast Zapac

PROPAST

ZAPADA v

sve odluuje u Iri ili etiri svetska grada, koji su svu sadrinu istorije usisali u sebe, prema Icojima spada na rang provincije celokupno zemljite kulture koje sada, sa svoje strane, ima da ishranjuje svetske gradove ostacima svog vieg Ijudstva. Svetski grad i provincija sa ovim osnovnim pojmovima svake civilizacije pojavljuje se jedan sasma novi problem oblika u istoriji, koji, mi dananji, ba proivljujemo, i ne shvatajui ga u svem njegovom domaaju. Namesto sveta gracl, jedna taka u koju se skuplja sav ivot 'dalekih zemalja, dok se sve ostalo sasuuje; namesto naroda u formi, 'sraslog sa zemljom, novi nomad, para-. zit, stanovnik velikog grada, isti (bez tradicije) ovek od injenica, koji se pojavljuje u bezoblino tekuoj masi, nereligiozan, inieligentan, neplodan, sa dubokom odvratnou prema seljatvu (i njegovom najviem obliku, seoskom plemstvu); dakle jedan ogromni korak ka anorganskom, ka kraju. ta znai to? Francuska i Engleska su svrile taj korak, Nemaka ga zavruje. Posle Sirakuze, Atine, Aleksandrije dolazi Rim. Posle Pariza, Madrida, Londona sleduje Berlin i Njujork. Sudbina je itavih zemalja da postanu provincijom, zemalja koje nisu u zranom krugu jednog od tih velikih gradova, kao nekada Krit i Makedonija, a danas skandinavski sever1. Nekada se odigravala borba oko idealnog shvatanja epohe na tlu metafizikih, kultskih, ili dogmatski iskovanih svetskih problema, izmeu zemaljskog duha seljatva (plemstvo i svetenstvo) i svetskog patriciskog duha starih, malih, uveni'h gradova dorskog i gotskog ranog doba, Takve behu borbe oko dioniziske vere na primer pod tiraninom Kleistenom iz Sikiona2 i oko reformacije u nemakim carskim gradovima i u hugenotskim ratovima. Ali onako kalco su_ti gradovi najzad savladali zemlju (isto gradsko svetsko oseanje nailazimo ve u Parmenida i u Dekarta), tako, To se ne sme prevideti u razvoju Strindberga, a pre svega Ibzena, koji je uvek bio samo gost u civilizovanoj atmosferi svojih problema. Motiv Brancla i Rozmersholma je karakteristano meanje uroenog provincializma i teoriski steenog vidika svetskog grada. Nora je pra-slika provincijalke koja je izbaena iz koloseka lektirom. 2 Koji je zabranio kult gradskog heroja Adrasta i javno nastupanje homerovskih pesama, da bi u korenu" unitio duu dorskog plemstva (oko 560).
1

je i njih savladao^^tski^grad^To je duhovni proces vih kasnih doba, jonike kao i baroka. I danas, kao i u vreme helenizma, na ijem poetku stoji osnivanje jednog vetakog, dakle zemlji stranog, velikog grada, Aleksandrije, postali su kulturni graclovi: Fiorenca, Nirnberg, Salamanka, Bri, Prag provinciski gradovi, koji daju .otpor (beznadni unutranji, intelektualni) duhu svetskih gradova. Svetki grad_ znai kosmopoli- tizam namesto domovine 1 , hladni smisao "a cmjenjceT^ prema predaniul onom to ie izraslo sa tla, nauno neverovanie kao okamenotinu ranije religije srca, drutvo namesto drave, pnfodha prava namesto steenih. RimljaniTmaju prednosti nad Grcima u novcu kao anorganskoj apstraktnoj koliini otkinutoj od svih odnosa prema smislu plodnoga tla, prema vrednostima primarnog ivotnog stava. Otmeno shvatanje sveta je, od sada, i pilanje novca. Ne pretpostavlja grki Hrizipov stoicizam imanje lcao osnovicu2, nego kasnorimski stoicizam Katonov i Senekin. Njje socijal-etiko nastrojenje 18 veka stvar za milionare, nego nastrojenje 20 veka koje profesionalnom unosnom agitacijom hoe da postane delom. Svetskom gradu ne pripada narod nego masa. Nerazumevanje graa za sve to je predanje, u koje se ime vodi borba protiv kulture (plemstva, crkve, pri- ' vilegija, u umetnosti protiv konvencija, u nauci protiv granica mogunosti saznanja), njegova otra i hladna inteligencija nadmona nad seljakom pameu, njegov naturalizam u jednom svom novom smislu, koji se, daleko preko Sokrata i Rusoa, u odnosu na sve seksualno i socijalno, vezuje za praljudske instinkte i stanja, ono panem et circenses, koje se danas iznova pojavljuje u vidu borbe za nadnice i u vidu sportskog igralita sve to oznaava prema konano zavrenoj kulturi, prema provinciji, jedan novi, kasni i bez budunosti, ali neizbeni oblik ljudslce egzistencije. To je ono to ima da se vidi, ne oima stranara, ideologa, savremenog moralista, iz kuta ma kog stanovita, ve sa vanvremenske visine pogledom uprav1 Duboka re koja dobija smisao im barbar postane kulturan ovek; a koja smisao gubi im civilizovani ovek primi ono ubi bene ibi patria (gde je dobro, tu je domovina). . 2 Zato su pripali hrianstvu prvo Rimljani koji nisu mogli sebi dopustiti da budu stoici.

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

ljenim na istoriski svet oblika koji ^e razvija kroz hiIjade godina kada se hoe odista da shvati velika kriza sadanjice. Vidim prvoredne simbole u tome to je u Rimu, gde je triumvir Kras bio svemoni spekulant sa metima za graevine, onaj rimski narod ije je ime blistalo na svima natpisima, onaj rimski narod pred kojim su u daljini drhtali Gali, Grci, Parani, Sirci stanovao u ogromnoj bedi po mnogospratnim kuerinama za najam?, po mranim predgraima, i primao uspehe vojne ekspanzije ravnoduno sa nekom vrstom sportskog interesa; to su mnoge ugledne porodicc pra-plemstva, potomci pobednika nad Keltima, Samnianima i Hanibalom, jer nisu uestvovale u besomunoj spekulaciji, morale da napuste svoje porodine palate i da se usele u bedne najamne kuerine;, to su se, dok su se du Via Appia nizali- grobni spomenici finansiskih veliina Rima (spomenici kojima se jo i danas divimo), leine naroda zajedno sa ivotinjama i dubretom velikog grada bacale u strahoviti grob za mase sve dok se pod Augustom, da bi se spreile zaraze, nije to mesto zatrpalo i na njemu Mecena podigao svoj slavni vrt; to je u opusteloj Atini, koja je ivela od posete bogatih stranaca i njihovih zadubina (na primer judejskog kralja Herodesa), putujua rulja brzo obogaenih Rimljana blenula u dela Periklovog doba, od kojih je isto toliko malo razumela koliko i amerikanski posetioci od Sikstinske kapele Mikelandelove, poto su prethodno iz te iste Atine sva pokretna umetnika dela odvukli ili pokupovali po fantastinoj pomodnoj ceni, pa postavili kolosalne i pretenciOzne rimske graevine pored dubokih i skromnih dela staroga vremena. U ovim stvarima, koje istoriar niti ima da grdi niti da pohvaljuje, nego da morfoloki procenjuje, lei za onoga koji je nauio da gleda neposredno jedna ideja. VU Rimu i Bizantu gradile su se esto- i deseto-spratne kue za najam (sa irinom ulice od najvie tri metra), koje su se dosta esto mdle i zatrpavale svoje stanovnike, jer nije bilo policiskih propisa za graenje. Veliki deo rimskih graana, za koje je ono panem et circenses (hleba i igara) inilo svu sadrinu ivota, imao je samo jedno skupo plaeno mesto za spavanje po ostrvima, gde je sve vrilo kao mravi. (Pohlmann, Aus Altertum u. Gegemvart, 19.11, S. 199 ff.)

Jer e se pokazati da, od tog trenutka, svi veliki sukobi shvatanja sveta, politike, umetnosti, znanja, oseanja stoje, u znaku te osnovne suprotnosti. ta je civilizovana politika utranjice nasuprot kultivisanoj jueranjici? U antici retorika, a na Zapadu urnalizam, i to u slubi onog apstraktuma koji pretstavlja mo civilizacije, novca. Njegov duh je taj koji. i neopazimice, proima istoriske oblike narodnog bia, esto ih ni najmanje ne menjajui niti razarajui. Pimska drava ostala je po svom obliku od starijeg Scipiona Afrikanca pa do Ajugusta u veem stepenu stacionarna negoli to se to po pravilu uzima. Ali, velike stranke samo su jo privdno sredite odlunih delanja. Mali broj nadmonih glava, ija imena nisii, trenutno, moda ni najpoznatija, odluuje sve, dok velike mase politiara drugog reda, retora i tribuna, poslanika i novinara, svc na izbor ljudi od provincijalnog vidika, odravaju, u pravcu na dole, obmanu narodnog samoodreenja. A umetnost? Filozofija? Ideali platonskog i Jcantovskog vremena vaili su za jedno vie ljudstvo uopte, a ideali helenizma i dananjice nisu za svetsko o. seanje seoskog i uopte prirodnog oveka, ve iskljui vo za velikogradskog oveka od rnozga. Pre svih, "tu je socijalizam, pa njemu unutranje sasvim blisko sro- dan darvinizam, sa svojim tako ne-geteovskim formulama o borbi za opstanak i o odabiranju, pa njima opet srodni problemi braka i ene li Ibzena, Strindberga i o-a, impresionistike naklonosti anarhine ulnosti, ceo taj snop modernih enji, drai i bolova, iji je izraz Bodlerova lirika i Vagnerova muzika. Ukoliko manji grad utoliko besmislenije bavljenje tom muzikom i tim slilcarstvom. Kulturi pripada gimnastika, turnir, agon; a civilizaciji sport. Time se razlikuju 'helenska palestra od rimskog cirkusa1. I umetnost sama postaje sport, to znai l'art pour l'art, za jednu visoko inteligentnu publiku poznavalaca i kupaca, pa bilo da se radi o savlaivanju apsurdnih instrumentalnih tonskih masa ili harmonikih prepreka, bilo da se radi o uzimanju jednog problema boja. Po1 Nemaka gdmnastika od 1813, vrlo provincijalnih i primitivnih oblika koje joj je tada dao Jan, brzo se razvija u sport. Razlika izmeti 'berlinskog spprtskog igralita u velike dane i rimskog cirka bila je ve 1914 vrlo neznatna.

74

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

javljuje se nova filozofija injenica, koja za metafizike spekulacije ima samo prezrivo smekanje, nova knjievnost, potrebna za intelekt, nerve i ukus stanovnika velikog grada, a za provincijalca nerazumljiva i omrznuta. Naroda se nita ne tie ni aleksandrinska poezija ni slikarstvo plenera. Prelaz se karakterie, onda kao i danas, jednim nizom skandala koji se mogu naii samo u toj eposi. Gnev Atinjana na Euripida i revolucionarne naine slikanja (Apolodora, na primer) pojavljuju se kasnije u otporu protiv Vagnera, Manea, Ibzena i Niea. Grci se mogu razumeti a da se ne govori o njihovim privrednim odnosima. Rimljane razumemo samo kroz te odnose. Kod Heroneje i kod Lajpciga borilo se poslednji put za ideju. U prvom punkdm ratu i na Sdanu ve se vie ne mogu prevideti privredni momenti. Tek Rimljani, sa svojom praktinom energijom, dali su radu robova i trgovini sa njime onaj dinovski stil koji, po mnogima, vlada tipom antikog voenja privrede, pravnog obrazovanja i naina ivota, i koji je svakako znatno smanjio vrednost i unutranje dostojanstvo siobodnog rada za nadnicu koji je postojao pored ropstva. Tek germanski, ne romanski, narodi Zapadne Evrope i Amerike razvili su, tome odgovarajui, iz parne maine veliku industriju koja menja sliku zemalja. Nee se prevideti tada ni odnos obe duboko simbolike pojave prema stoicizmu i socijalizmu. Tek je rimski cezarizam, K. Flaminijem nagoveten, a u Mariju olikotvoren prvi put, uinio da antiki svet upozna uzvienost novca u rukama duhom jakih, naveliko nastrojenih ljudi od injenica. Bez toga, ni Cezar ni rimljanstvo nisu uopte razumljivi. Svaki Grk ima crtu Don Kihota, svaki Rimljanin Sano Pansa.. Ono to su oni van toga bili povlai se i nestaje.

prezanjem svih vojnih i finansiskih pomonih sredstava, kao to je to bio sluaj ranije prema Kartagini, ve usled odricanja staroga Istoka od spoljanjeg samoodreivanja. Ne treba se zavaravati prividnim sjajem vojnih uspeha. Sa nekoliko ravo izvebanih, ravo raspoloenih, ravo voenih legija, Lukul i Pompej su podjarmljivali itava carstva; a na to se u vreme bitke kod Ipsusa nije moglo ni pomisliti. Mitridatska opasnost, prav^ opasnost za ovaj nikada ozbiljno ispitani sistem materijalnih snaga, ne bi, kao takva, nikad ni postojala za pobedioca Hanibala. Rimljani nisLi posle bitke kod Zame vodili vie nijedan rat protiv velike vojne sile; a ne bi ga mogli ni voditi 1 . Njihovi klasini ratovi bili su oni protiv Samniana, protiv Pira i Kartagine. Njihov veliki as bio je kod Kane. Nema tog naroda koji bi stajao na koturnu vie vekova. Pmsko-nemaki, koji je imao sline momente 1813, 1870 i 1914, ima ih vie nego ostali. Ja ovde Liim cla se imperijalizam, ije su se okamenotine jo vekovima i hiljadama godina odrale kao egipatski, kineski, rimski, indiski svet' i svet islama i koje SLI mogle prelaziti iz ruku. jednog osvajaa u ru ke drugog mrtva tela, bezobline, obezduene ljLidske mase, izanalo gradivo jedne velike istorije shvati kao tipini simbol propadanja. Imperijalizam je ista civilizacija. U tom obliku pojavljuje se, neopozivo, sudbina Zapada. Kultivisani ovek ima energiju prema unutranjem, civilizovani prema spoljanjem. Zato vidim u Cecil Rodesu prvoga oveka jednog novog doba. On pretstavlja politiki stil dalje, zapadnjake, germanske, osobito nemake, budunosti. Njegova re: Rasprostiranje je sve! sadri, u tom napoleonovskom oblikLi, pravu pravcatu tenjLi svake dozrele civilizacije. To vredi za Rimljane, Arabljane, Kineze. Tu nema izbora. Tu ne odluuje svesna volja pojedinaca, ni celih klasa i naroda. Ekspanzivna tenja je sudba, neto demonsko i neobino, neto to kasnog oveka iz velikog grada tera u svoju slubu i istroi, hteo on to ili ne hteo, znao on to ili ne znao1. ivot je ostvarivanje mogueg, a za oveka od mozga ima samo ekstenziv1 Cezarovo osvajanje Galije bilo je_ izraziti kolonijalni rat, tj. jednostrane aktivnosti rat, to on, ipak, ini vrhunac lcasnije rimske ratne istorije, to samo potvruje kako je njena sadrina u stvarnim delima brzo opadala.

13
to se tie rimske svetske vladavine, ona je negativna pojava, ne rezultat preobilja snage (taj ve vie nije postojao u Rimljana posle Zame), ve rezultat nedostatka u otporu. Rimljani nisu svet osvojili. Oni su samo uzeli u posed ono to je bilo izloenO pljaci za svakoga. Rimska imperija je nastala ne krajnjim na-

76

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

nih mogunosti2. Ma koliko se dananji jo nerazvijeni socijalizam bunio protiv ekspanzije, on e jednoga dana, estinom sudbe, biti njen najodluniji nosilac. Tu oblikovni jezik politike dodiruje (kao neposredni intelektualni izraz jedne vrste Ijudstva) jedan duboki metafiziki problem: injenicu (potvrenu bezuslovnirrji vaenjem naela uzronosti) da je duh komplement prostora. Potpuno je bila bezizgledna borba koja e vodila u kineskom svetu drava (ovaj je iao na susret imperijalizmu) protiv principa imperijalizma (lienheng), koji je pre svega praktiki zastupala rimska drava Cin3, a teoriski filozof Dan Ji, borba koja je suzbijala imperijalizam milju o jednom savezu naroda (hohcung), i bila vocna izmeu 480 i 230 (antilci od prilike 30050). Ta misao o savezu naroda oslanjala se u poneem na Vang Hi, dubokog skeptiara i poznavaoca ljudi i politikih mogunosti ovog kasnog doba. Obojica su protivnici ideologije Laocea i njegovog otstranjivanja politike, ali lienheng je imao uza se prirodni hod ekspanzivne civilizacije. Rodes se pojavljuje kao prvi pretea zapadnjakog tipa Cezara, za koji tip vreme jo ni izdaleka nije dolo. On stoji u sredini izmeu Napoleona i nasilnika najblieg veka, lcao to onaj Flaminije (koji je poev ocl 232 naterao Rimljane na pokorenje Gala cisalpinskih i time na poetak njihove kolonijalne politike irenja) stojj. izmeu Aleksandra i Cezara. Flaminije je bio, trogo uzev1, privatan ovek koji je imao dravniki uti'caj u jednom vremenu u kome dravna misao podlee uticaju privrednih faktora, a u Rimu on je bio sigurno prvi cezarovski opozicioni tip. Njime se zavrava ideja o slubi dravi, a poinje volja za mo koja rauna samo sa snagama a ne sa tradicijom. Aleksan' Moderni Nemci su sjajan primer naroda koji je postao ekspanzivan i ne htejuoi i ne znajui to. Oni su to bili ve onda kada su mislili da su jo narod Getea. Bizmark nije ni naslutio taj duboki smisao one epohe koju ie on i zasnovao. Mislio je da je postigao zavretak jednog politikog razvoja. 2 To je moda bio smisao znaajne rei Napoleona Geteu: ta se hoe danas sa sudbinom? Politika je sudbina. 3 Koja je najzad dala svoje ime imperiji: Cin=Kina. 1 Jier njegova stvarna ino nije vie odgovarala smislu ma lcakvog zvanja

dar i Napoleon bili su romantiari, na pragu civiliza-. cije, a ve zadahnuti njenim hladnim i jasnim vazduhom: ali, prvi se svidao sebi u ulozi Ahila, a drugi je itao Vertera. Cezar je bio samo ovek od injenica, a ogromnog razuma. No ve je Rodes razumeeao pod uspenom politikom samo teritorijalni i finansiski uspeh. To je rimsko u njemu, a toga je ori bio vrlo svestan. U toj energiji i istoti jo se nikada nije otelovila zapadno-evropska civilizacija. Dospevao je u pesniku ekstazu samo pred svoji'm mapama, on, koji je kao sin puritanske parohiske kue, bez sredstava, otiao u Junu Afriku i stekao dinovsko imanje kao mono sredstvo svojih politikih ciljeva. Njegova misao o transafrikanskoj, eleznici od Kapa do Kaira, njegov plan o juno-afrikanskom carstvu, njegova duhovna mo nad rudarskim magnatima, gvozdenim Ijudima novca koje je on primorao da svoje imanje stave u slubu njegovih ideja, njegova prestonica Buluvajo, koju je on, svemoni dravnik bez odredljiva odnosa prema dravi, osnovao kraljevski kao buduu rezidenciju, njegovi ratovi, diplomatske akcije, sistemi puteVa, sindikati, vojska, njegov pojam o velikoj dunosti oveka mozga prema civilizaciji sve je to veliko i otmeno, sve je to predigra jedne budunosti za nas spre mane, kojom e se istorija zapadno-evropskog oveka konano zakljuiti. Ko ne shvata da se nita ne moe izmeniti u tom ishodu, da se ba to, i nita drugo, mora hteti, da se ta sudba mora voleti ili se mora oajavati o budunosti i o ivotu; ko ne osea velianstvenost u toj delatnosti najviih inteligencija, u toj energiji i disciplini kao metal vrstih priroda, u toj borbi sa najhladnijim i najapstraktnijim sredstvima; ko to obilazi sa idealizmom provincijalca te trai ivotni stil prolih vremena: taj mora napustiti razumevanje istorije, proivljavanje istorije, stvaralatvo u istoriji. I tako rimska imperija ne izgleda vie kao jedna pojava koja se jednom dogodila, nego kao normalni proizvod stroge. i energine, svetsko-gradske, prevashodno praktine duevnosti i kao tipino krajnje stanje, koje je ve bivalo nekoliko puta, ali do sada nije jo identifikovano. Shvatimo najzad da tajna istoriskog oblika ne lei na povrini, da se ne da razumeti

78

PENGLER

Propast Zapacla
\

PROPAST

ZAPADA v

iz slinosti kostima ili scene, da i u ljudskoj istoriji, kao i u ivotinjskoj i biljnoj, ima pojava toliko slinih a unutranje ni najmanje srodnih, da nas ta slinost vara, kao to ima i drugih koje, pored najvee spoljanje razliinosti, izraavaju ono to je identino. Za prve: Karlo Veliki i Harun-al-Raid, Aleksandar i Cezar, germanski ratovi protiv Rima i mongolski jurii na Zapad; za druge: Trajan i Ramzes II, Burboni i atiki demos, Muhamed i Pitagora. Doimo do uvianja da 19 i 20 vek, tobonji vrhovi svetske istorije u pravoliniskom penjanju, kao stupanj starosti, stvarno mogu da se pokau u svakoj do kraja dozreloj kulturi. I to ne svojim socijalistima, impresionistima, elektrinim eleznicama, torpedima i diferencialnim jednainama, to sve pripada samo telu vremena, nego svojom civilizovanom duhovnou, koja ima sasvim druge mogunosti spoljanjeg uobliavanja. Uvidimo, dakle, da sadanjica pretstavlja prelazni stadij, koji pod izvesnim uslovima nastupa pouzdano, da ima i sasvim odredenih kasnijih stcinja (kao savremena zapadno-evropska), da su ona ju protekloj istoriji ve vie nego jedanput bila i da, prema tome, budunost Zapada nije jedno gore i napred bez obala, u pravcu naih trenutnih ideala i sa fantastinim vremenom na raspolaganju, nego da je ta budunost jedna pojava istorije strogo ograniena po obliku i trajanju, neiz bezno predodredena, koja obuhvata vie stolea, i da se ta pojava, iz navedenih primera, moe pregledati i. u bitnim potezima, i sraunati.

meni gledite na ivot, iz osnova, onima koji tu misao potpuno shvate, tj. koji je u sebi intimno usvoje. Veliko je to produbljenje, za nas prirodne i nune, slike sveta, kad moemo pratiti unapred u velikim potezima svetsko-istoriski razvoj u kome stojimo i koji smo, do sada, nauili da posmatramo unazad kao organsku celinu. O tome je do sada mogao da sanja samo fiziar u svojim izraunavanjima. To znai, ponavljam jo jednom, i u istoriji smenu ptolomejskog kopernikanskim nazorom, a to je neizmerno proirenje ivotnih vidika! Do sada je bilo slobodno nadati se od budunosti svemu. to sc htelo. Gde nema injenica, tu vlada oseanje. Ubudue e dunost svakoga biti da sazna o buduem ono to se moe dogoditi, dalcle to e se i clogoditi neizmenljivom nudom sudbine, a to je pot' puno nezavisno od naih linih ideala, nada i elja. Upotrebimo li sumnjivu re sloboda, nije nam vic slobodno da ostvarujemo ovo ili ono, nego ili ono to je nuno'ili nita. Osetiti to kao dobro, u osnovi je oznaka oveka od injenica. Saaljevati to ili lcuditi, ne znai moi ga menjati. Roenju pripada smrt, mlav dosti starost, ivotu uopte njegov lik i predodreene granice njegovom trajanju. Sadanjica je civilizovano a ne kultivisano vreme. Time se izluuje itav jedan niz ivotnih sadrina kao nemogu. To se moe saaljevati, to saaljenje moe se odevati u pesimistiku filozofiju i liriku (to e se ubudue i initi), ali se to ne moe izmeniti. Nee vie biti dozvoljeno da se u danas i sutra samouvereno pretpostavlja roenje ili cvetanje onoga to se eli, iako istorisko iskustvo dovoljno glasno govori protiv toga. Spreman sam na prigovor da takav jedan izgled sveta, koji daje izvesnost o konturama i o pravcu budunosti i preseca dalekosene nade, jeste neprijatelj ivotu. I da e za mnoge biti kobno ako taj izgled sveta bude postao vie no gola teorija, ako bude postao praktino gledite na svet jedne grupe linosti koja stvarno dolazi u obzir za uobliavanje budunosti. Ja nisam tog miljenja. Mi smo civilizovani ljudi a ne Ijudi gotike i rokokoa; mi iniamo da raunamo sa tvrdim i hladnim injenicama kasnog ivota, ija paralela nije u Periklovoj Atini ve u cezarskom Ri-

14
Kada se dostigne ova visina posmatranja, plodovi padaju i sami u krilo. Na tu jednu misao vezuju se, sa njom reavaju se, bez napbra, svi pojedinani problemi koji su strasno zanimali ve decenijama moderni duh, ali bez konanog uspeha i to u oblastima ispitiVanja religije, istorije umetnosti, teorije saznanja, etike, politike, nacionalne ekonomije. Ova misao spada u one istine koje se vie ne mogu sporiti im se jednom potpuno jasno iskau. Ona pripada unutarnjim nunostima kulture Zapadne Evrope i njenog oseanja sveta. Ona je sopsobna da iz^

80

. 1

PENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA Uvod

mu. Ne 'moe vie biti govora o velikoj muzici ili o velikom slikarstvu za zapadnog oveka. Njegove arhitekstonske mogunosti su iscrpljene ve pre 100 godina. Ostale su mu samo ekstenzivne} mogunosti. Ali ne vidim tete koja bi mogla nastati otuda to bi jedna valjana generagija, ispunjena neogranienim nadama, na vreme saznala da jedan deo tih nada mora odvesti neuspehu. Neka su te nade i riajdrae: ko neto vredi, mora to savladati. Istina je da za poneke moe ispasti tragino kad ih obuzme, u odlunim godinama, izvesnost da u domaaju arhitekture, drame, slikarstva, ia njih nema ta vie da se osvaja. Neka oni propadnu! Do sada se saglasno mislilo da u tome nema granica; verovalo se da svako vreme u svakoi oblasti ima svoj zadatak; i taj zadatalc se nalazio, kad je to ve moralo biti, silom i sa zlom saveu. Pa sc ipak ispostavljalo, tek posle smrti: da li je vera imala nekog osnova, da li je rad jednog ivota bio nuan ili izlian. No svaki onaj koji nije puki. romantiar odbie ovakvo izbegavanje. Nije ponos ono to je odlikovalo Rimljane. ta je stalo do onih koji vie vole da im se pred iscrpljenim rudnim leitima kae: Ovde .e se sutra otvoriti nova ica, negoli da se upute na novo leite koje je tu pored prvoga, nenaeto? A to je sluaj sa dananjom umetnou, sa njenim skroz i skroz neistinitim obrazovanjima stilova. Smatram ovo uenje kao dobroinstvo za generacije koje dolaze, jer im pokazuje ta je mogue, dakle i ta je nuno, i ta' ne pripada unutarnjim mogunostima vremena. Do danas je ogromna suma duha i snage rasuta po lanim putevima. ovek Zapada, ma koliko istoriski mislio i oseao, u izvesnoj starosti nije nikada svestan svog pravog pravca. On pipa i trai i zaluta ako mu spoljanje prilike nisu povoljne. Ovde mu je, najzad, rad od stotina godina dao mogunost da pregleda poioaj svoga ivota usklaen sa celokupnom kulturom i da ispita ta moze i ta treba da ini. Ako se pod utiskom ove knjige Ijudi nove generacije okrenu tehnici, namesto lirici, pomorstvu namesto slikarstvu, politici namesto teoriji saznanja, oni onda ine ono to ja elim; a nita im se bolje poeleti ne moe.

15
Ostaje jo da se utvrdi odnos morfologije svetske istorije prema filozofiji. Svako pravo posmatranje istorije jeste prava filozofija - ili je samo mravlja rabota. Ali se sistematski filozof kree po tekoj zabludi u onome to se tie trajanja njegovih rezultata. On previa injenicu da svaka misao ivi u istoriskom svetu, pa time da deli optu sudbinu prolaznosti. On misli da vie miljenje ima veni i nepromenlj ivi predmet, da su velika pitanja u svima vremenima ista i da e se na njih jednom moi konano odgovoriti. Ali, pitanje i odgovor su ovde jedno; i svako veliko pitanje, kome u osnovi lei ve strasna tenja za jednim odreenim odgovorom, ima samo znaaj ivotnog simbola. Nema venih istina. Svaka filozofija je izraz svoga i samo svoga vremena. Nema dva veka koji bi imali istu filozofsku nameru, ako je re o pravoj filozofiji a ne o ma kakvim akademskim nitavnostima u oblicima sudova ili u kategorijama oseanja. Razlilce nema izmeu besmrtnih i prolaznih uenja, nego je razlika izmeu uenja koja ive neko vreme i onih koja nikada ne ive. Neprolaznost postalih misli je iluzija. Bitno je: kakav ovek u njima dobija lik. Ukoliko vei ovek, utoliko istinitija filozofija (naime u smislu unutarnje istine velikog umetnikog dela), a to je nezavisno od toga mogu li se neki stavovi dokazati ak i kao neprotivreni. U najboljem sluaju, filozofija moe iscrpsti svu sadrinu jednog vremena, u sebi je ostvariti i onda je tako, u velikom obliku, oteloviti u velikoj linosti.i predati daljem razvijanju. Nauni kostim, uena maska, jedne filozofije tu nita ne odluuje. Nita prostije no osnovati sistem namesto misli kojih se i nema. Ali, ak i dobra misao malo vredi kada je izgovori plitka glava. Jedino ivotna nunost odluuje o rangu jednog uenja. Otuda smatram kao probno merilo za vrednost jednog mislioca njegovo gledanje na velike injenice svoga vremena. Tek tu se odluuje da li je neko samo vet kova sistema i principa, da li se samo kree, kao vet i naitan, po analizama i definicijama ili je sama dua vremena ona koja govori iz njegovih dela i intuicija. Filozof koji ne obuhvata i ne savlauje stvarnost nikada nee biti prvoga ranga. Pre-sokratov-

82

83

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

ci su bili trgovci i politiari velikog stila. Platona je gotovo stalo ivota to je u Sirakuzi hteo da ostvaruje svoje politike misli. Isti taj Platon pronaao je niz stavova geometskih koji su omoguili Euklidu da izgradi sistem antike matematike. Paskal, koga Nie poznaje samo kao slomljenog hrianina, Dekart, Lajbnic, bili su prvi matematiari i tehniari svoga vremena. Veliki pre-sokratovci Kine od Kvanci-a (oko 670) do Konfucia (550478) bili su dravnici, regenti, zakonodavci, kao Pitagora i Parmenid, Hobs i Lajbnic. Tek se sa Laoce-om, protivnikom svake dravne vlasti i velikc politike, koji je sanjao o malim miroljubivim zajednicama, pojavljuje otstranjenost od sveta i strah od delanja jedne katedarske i budakliske filozofije koja je tek poinjala. Ali je on u svome vremenu, ancien regime-y Kine, bio izuzetak nasuprot onom snanom tipu filozofa za koga je teorija saznanja imala znaaj kao poznavnje velikih odnosa stvarnoga ivota. I tu nalazim jak prigovor protiv svih filozofa najskorije prolosti. Ono to im nedostaje jeste odluni rang u stvarnom ivotu. Nijedan od njih nije odluno zahvatio, nijednim delom, nijednom monom milju, u visoku politiku, u razvoj moderne tehnike, saobraaja, narodne privrede, ni u jednu vrstu velike stvarnosti. Nijedan od njih ne ubraja se ni u ta u matematici, u fizici, u nauci o dravi; to je bio sluaj jo i sa Kantom. A ta to znai, ui nas pogled na druga vremena. Konfucije je bio vie puta ministar; Pitagora je organizovao jedan politiki pokret koji potsea na Kromvelovu dravu, a koji jo uvek jako potcenjuju ispitivanja starog ve'ka. Gete, ije je ministrovarije bilo uzorno, a kome je naalost nedostajala velika drava kao delokrug, obratio je svoje interesovanje izgradnji Succkog i Panamslcog kanala (koju je i predvideo sa tano odreenim rokom) i njegovim svetsko-privrednim posledicama. Amerikanki privredni ivot^ delovanje njegovo na staru Evropu i mainska industrija u poletu, uvek su ga zanimali. Hobs je bio jedan od otaca velikog plana da se Juna Amerika osvoji za Englesku, pa iako je onda sve ostalo na posedu Jamajke, ipak,je stekao slavu saosnivaa engleskog kolonijalnog carstva. Lajbnic, pouzdano najmoniji duh zapadne filozofije, osniva diferencialnog rauna i ana-

lysis situs, izloio je znaaj Egipta za francuslcu svetsku politiku u jednom memoaru Luju XIV, izraenom u svrhu politikog rastereenja Nemake, pored itavog niza visoko politikih planova u kojima je sudelovao. Misli njegove toliko su isprednjaile vremenu (1672), da su kasnije ljudi bili uvereni kako je te planove Napoleon iskoristio pri svojoj ekspediciji na Istok. Lajbnic je jo tada utvrdio ono to je Napoleon, od Vagrama nadalje, sve jasnije shvatao: da osvajanja na Rajni i u Belgiji ne mogu nadugo popraviti polo aj Francuske i da e moreuz Suec biti jednoga dana klju vladavine svetske. Bez sumnje, kralj nije bio dorastao dubokim politikim i strategiskim izvoenjima filozofa. 'Kad ovek pogleda Ijude takvog formata i dananje filozofe obuzima ga stid. Kakva siunost linosti! Kakva svakodnevnost politikog i praktinog vidokruga! Otkuda dolazi to da se ovek nasmei saaljivo i na samu pomisao da je neki od tih filozofa pokazao svoj duhovni rang kao dravnik, diplomat, organizator velikog stila, lcao vod nelcog monog kolonijalnog, trgovakog ili saobraajnog preduzea? Pa to nije znak unutranjeg produbljivanja, nego znak ncdostatka u teini i vrednosti. Uzalud se osvrem da vidim gde je ijedan od njih ma samo jednim dubokim sudom, i sudom koji bi prednjaio, nainio sebi ime u kakvom odlunom pitanju vremena! Nalazim samo provincijalna miljenja koja ima svako. Pitam se, kad uzmern u ruke knjigu kakvog savremenog mislioca, ta on sluti o injenicama svetske politike, o velikim problemima svetskih gradova, kapitalizma, budunosti drave, odnosa tehnike prema ishodu civilizacije, ruskog sveta, nauke uopte? Gete bi sve to i razumeo i voleo. A od ivih filozofa nijedan nema taj i takav pregled. To to traim nije, ponavljam, sadrina filozofije; ali je to nesumnjiv simptom njene unutarnje nunosti, njene plodnosti i njenog simbolikog ranga. I ne treba se varati o domaaju tog negativnog rezultata. Oigledno se izgubio iz vida poslcdnji smisao filozofskc delatnosti. Ova se zamenjuje propovedi, agitacijom, feljtonom ili strunom naukom. Sa tije perspektive silo se na ablju. Ovde se ne radi ni o em manjem no o pitanju, da li je jedna prava filozofija, danas ili sutra, uopte mogua. Inae bi bilo

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

boljc postati poljoprivrednikom ili ininjerom, neim to je stvarno i istinito, nego preivati iscrpljene teme pod izgovorom novog poleta filozofskog miljenja; bolje bi bilo konstruisati motor za letenje nego kakvu novu a izlinu teoriju o apercepciji. Odista, siromana je to ivotna sadrina, kacl se pojam volje i psihofiziki paralelizam formuliu jo po jedan put i neto malo drukije no to je to ve uinilo totinu prethodnika. To moe da bude poziv, ali filozofija to nije. Valja utati, kada se ne kazuje ono to sav ivot jedne epohe, do u njene najdublje dubine, zahvata i menja. A to je jue jo i bilo mogue, danas, u najmanju ruku, nije vie potrebno. Ja volim dubinu i finou matematikih i fizikih tcorija, prema kojima je estetiar i fiziolog samo obina neznalica. Za divno jasne, visoko intelektualne, oblike brzoga parobroda, elinog nekog stroja, precizne neke maine, za suptilnost i eleganciju izvesnih hemiskih i optikih postupaka dajem celo stilsko ubre dananje zanatske umetnosti zajedno sa slikarstvom i arhitekturom. Pretpostavljam rimski akvedukt svim rimskim hramovima i statuama. Volim Koloseum i dinovski svod Palatina, jer oni danas predoavaju, mrkom masom svoje konstrukcije' u opekama, pravo rimljanstvo, velianstveni smisao koji su imali za injenice njihovi ininjeri. Bili bi mi ravnoduni, kada bi jo bio ouvan prazni i pretenciozni mramorni sjaj cezara sa svojim nizovima statua, frizovima i natrpanim arhitravima. Neka se polgeda rekonstrukcija carskih foruma: nai e se verni pandan savremenih svetskih izlobi, nametljivih, masovnih, praznih, jedno hvalisanje materijalom i dimenzijama, potpuno strano za periklovskog Grka kao i za oveka rokoko-a; isto to pokazuju i razvaline Luksora i Karnaka iz vremena Ramzesa II, egipatske Moderne iz godine 1300 pre Hrista. Nije uzalud pravi Rimljanin. prezirao graeculus histrio, umetnika, filozofa, na tlu rimske civilizacije. Umetnosti i filozofija nisu pripadale vie tome vremenu; bilc su iscrpljene, izline rashodovane. To mu je kazivao njegov instinkt za stvarnosti ivota. Rimski zakon imao je veu teinu no sva tadanja lirika i metafizika raznih kola. I ja tvrdim da se danas bolji filozof skriva u jednom pronalazau, diplomatu, finansijeru, nego u svima onima koji teraju plitki zat

nat eksperimentalne psihologije. To je stanje stvari koje se ponavlja stalno na izvesnom istoriskom stupnju. Bilo bi besmisleno kada bi Rimljanin duhovnog ranga u Atini ili na Rodosu hteo da isplete kakvu novu niansu posle-platonovske katedarske filozofije, mesto da, kao konsul ili pretor', vodi vojsku, organizuje provinciju, gradi puteve i gradove ili bude u Rimu prvi. Naravno, nijedan od njih nije to ni inio. Nije bilo to u pravcu vremena i moglo je samo draiti Ijude treeg reda, koji uvek prodiru tek do duha vremena od prekjue. Vrlo je ozbilino pitanje da li je taj stadium za nas ve nastupio ili jo nije. Vek isto ekstenzivne delatnosti, koji iskljuuje visoku umetniku i metafiziku proizvodnju recimo ukratko nereligiozni vek, to se potpuno poklapa sa pojmom svetslco-gradskim jc;ste vreme propadanja. Odista. Ali mi nismo to vreme izabrali. Mi ne moemo nita izmcniti u tome to smo roeni kao ljudi u poetku zime pune civilizacije, a ne na sunanoj visini zrcle kulture, u vremenu Fidije ili Mocarta. Sve zavisi od toga da se taj poloaj, ta sudbina, shvate i uine jasnim; da se shvati da se o tome moemo jo lagati, ali da ne moemo preko toga i izvan toga. Ko sebi to ne prizna, ne broji se meu ljude svoje generacije. Ostaje budala, arlatan ili pedant. Pre no to se danas prie jednom problemu, mora se, dakle, zapitati: ta je oveku ovih dana mogue, a ta on sebi mora zabraniti. A to je pitanje na koje odgovora instinkt odista pozvanih. Uvek postoji sasvim mali broj metafizikih zadataka ije je reenje rezervisano za jednu epohu miljenja. I ve lei opet itav jedan svet izmeu vremeria Niea, u kome je delovao jo poslednji potez romantike, i sadanjice, koja se konano oprostila svake romantike. Sitematska filozofija bila je zavrena krajem 18 veka. Kant je sveo njene krajnje mogunoti u jedan veliki i (za zapadno-evropski duh) u mnogom pogledu konaan oblik. Za njim clolazi, kao za Platonom i Aristotelom, jedna specifino velikogradska, ne spekulativna ve praktina, nereligiozna, etiko-drutvena filozofija. Ona poinje na Zapadu odgovarajui kolama epikurcjca Jangdu, socijalista Modzi, pesimista Dvangdzi, pozitivista Mengce u kineskoj civilizaciji,

PENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA v

i odgovarajui kolama kiniara, kirenaiara, stoiara i epikurejaca u antilcoj civilizaciji poinje sa openhauerom, koji je prvi stavio u sredite svoje misli volju za ivotom (stvaralaka ivotna snaga), ali koji je (a to je dublju tenju njegovog uenja pomrailo) zadrao zastarele razlike o pojavi i stvari po sebi, o obliku i sadrini opaaja, o razlici izmeu razuma i uma pod utiskom velike tradicije. To je ista ona stvaralaka i ivotna volja koja se u Tristanu openhauerski odrie, a u Sigfridu darvinistiki potvruje, lcoju je Nie u Zaratustri formulisao sjajno i teatralno, koja je preko liegelijanca Marksa bila povod za jednu nacionalno-ekonomsku, a preko maltuzijanca Darvina za jednu zooloku pretpostavku. Obe su, i neopazimice, promenile oseanje sveta u zapadno-evropskog oveka. Ista ona stvaralaka ivotna volja koja je izazvala, od Hebelove Judite do Ibzenovog epiloga, niz traginih shvatanja istoga tipa, ali time, isto tako, iscrpla opseg istih filozofskih mogunosti. Sistematska filozofija danas nam je beskrajno daleka; a etika je zakljuena. Ostaje jo jedna trea mogunost u zapadnjakom duhovnom svetu, koja odgovarci antikom skepticizmu. Jedna trea mogunost' koja se karakterie do sada nepoznatom metodom uporedne i istoriske morfologije. Jedna mogunost, a to znai jedna nunost. Antiki skepticizam je a-istoriski: on sumnja kazujui prosto ne. Skepticizam Zapada mora, ako treba da bude simbol nae duevnosti koja naginje kraju, ako hoe da poseduje unutranju nunost, da bude potpuno istoriski. On odrie i ukida sve, razumevajui sve relativno i sve kao istorisku pojavu. Postupa fiziognomski. Skeptika filozofija nastupa u helenizmu kao odricarje filozofije objanjavajui da je ova bez svrhe. Mi, naprotiv, uzimamo istoriju filozcfije kao ozbiljnu temu filozofije. To jeste skepsa. Odriemo se apsolutnih stanovita: Grk smeei. se prolosti svoje misli, a mi shvatajui je kao organizam. U ovoj knjizi je pred nama pokuaj da se ocrta ta nefilozofska filozofija budunosti, koja e biti poslednja na Zapadu. Skepticizam je izraz iste civilizacije; on rastvara sliku sveta prethodne mu kulture. Onda nastaje rastvaranje svih starijih problema u ono to je genetiko. Uverenje da je sve to jeste postalo, i .

da je svemu prirodnom i saznatljivom osnova istorisko; da je svetu, kao stvarnome, osnova jedno ja kao mogue koje se u njemu ostvarilo; uvianje da duboka tajna poiva ne samo u ta nego i u kad i kako: sve nas to vodi injenici da sve, ma ta to bilo, mora biti i izraz neeg ivoga. I saznanja i procenjivanja jesu dela ivih ljudi. Za prolo miljenje spoljanja stvarnost bila je proizvod saznanja i povod za etike procene; za budue, ona je, pre svega; izraz i simbol. Morfologija svetske istorije postaje nunim nainom univerzalna simbolika. * Time pada i pretenzija viega miljenja da ono poseduje opte i vene istine. Istine postoje samo u odnosu na jedno odreeno ljudstvo. ak i moja filozofija, prema tome, bila bi izraz i ogledalo samo zapadnjalce due, za razliku recimo on antike i indiske, i to samo u njenom dananjem civilizovanome stadiju. Time su odreeni: njcna sadrina kao gledite na svet, njen praktini domaaj i opseg njenog vaenja.

Najzad, neka mi se dozvoli jedna lina primedba. Godine 1911 imao sam nameru da napiem neto o politikim pojavama sadanjice i o nekim zakljucima za budunost koji bi se iz tih pojava sa jednog ireg vidika mogli izvesti. Neposredno je tada pretstojao svetski rat kao ve neizbeni spoljanji oblik istoriske krize, pa se radilo o tome da se 011 shvati iz duha prethodnih vekova, ne godina. U toku prvobitno maloga rada nametnulo mi se uverenje da se za pravo razumevanje epohe mora izabrati mnogo iri obim za osnovU i da je potpuno nemogue ograniiti ispitivanje ove vrste na pojedino vreme i njegov krug politikih injenica, drati ih u okviru pragmatikih procenjivanja, te se odrei isto metafizikih, u najveoj meri transccndentnih razmatranja sem ako bi se htelo odrei svake dublje nunosti rezultata. Bilo mi je jasno da politiki problem ne moe biti shvacn samo iz politike i da se bitne crte, koje del'uju u dubini, pojavljuju opipljivo esto samo u oblasti umetnosti, a esto samo u obliku vrlo udaljenih naunih i isto filozofskih misli. ak se i jedna politiko-socijalna

88

PENGLER

Props Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

analiza poslednjih desetina 19 veka pokazala kao neizvodljiva, ako se ne bi uzeli u obzir najzad.i svi veliki problemi bia u njihovom punom obimu. ,A te desetine godina su stanje mira izmeu dva mona, nadaleko vidljiva, dogaaja ; jednog koji je revolucijom i Napoleonom odredio sliku zapadno-evropske stvarnosti za sto godina; i drugog, gotovo istog zamaaja, koji se pribliavao sve veom brzinom. Jer nita ne riastupa, ni ono najneznatnije, u istoriskoj kao i u prirodnoj slici sveta, a da se u njemu ne otelovi ceo zbir svih najdubljih tenji. Tako je prvobitna tema dobila silno proirenje. Nametnuo mi se jedan ogroman broj iznenaujuih i najveim delom sasvim novih pitanja i veza. Najzad, bilo je potpuno jasno da se nijedan fragment istorije ne moe stvarno osvetliti potpuno, pre no to se tajna svetske istorije uopte, a tanije tajna istorije vieg ljudstva kao organskog jedinstva pravilne strukture, jasno ne postavi. A ba to nije do sada ni izdaleka uraeno. Od toga trenutka iskrsavali su, sve obilnije, esto nasluivani, katkada dodirnuti a nikada neshvaeni, odnosi koji vezijju oblike likovnih umetnosti sa oblicima rata i dravne uprave, duboka srodnost izmeu politikih i matematikih tvorevina iste kulture, izmeu religioznih i tehnikih gledanja, izmeu matematike, muzike i plastike, izmeu privrednih oblika i oblika saznanja. Duboka unutranja zavisnost najmodernijih fjzikih i hemiskih teorija od mitolokih pretstava naih germanskih predaka; savrena podudarnost u stilu tragedije, dinamike tehnike i naeg novanog saobraaja. Pa onda, prvo udna i nastrana, pa zatim po sebi razumljiva, injenica da su potpuno identini izrazi jednog i istog principa: perspektiva slikanja uljem, tamparija, kreditni sistem, oruje koje dela na daljinu, kontrapunktska muzika,- sa jedne strane, a gola statua, polis, kovani novac od Grka pronaen, sa druge strane. Sve to nabrojano postalo je nesumnjivo jasnim, a daleko iznad i preko toga dola je u punu svetlost injenica da su ove mone grupe morfolokih srodnosti, od kojih svaka simboliki pretstavlja jednu osobenu vrstu oveka u ukupnoj slici svetske istorije, strogo sistematski izgraene. Tek ovakva perspektiva otkriva pravi stil istorije. Ona se moe uporediti jedino sa izvesnim nazorima najmodernije mate-

matike iz oblasti transformacionih grupa, poto je ta matematika i sama simptomi i izraz jednog vremena i poto je i ona tek danas, i to samo za zapadno-evropskog oveka, unutranje mogua. Bile su to misli koje su me zanimale dugo godina, ali tamne i neodreene, dok se ovim povodom nisu pojavile u opipljivom obliku. Vidco sam sadanjost svetski rat koji se pribliavao u sasvim drugoj svetlosti. To nije bila jedna neponovljiva konstelacija injenica, sluajnih, zavisnih od nacionalnih raspoloenja, linih uticaja i privrednih tenji, a kojim injenicama istOriar daje izgled jedinstva i materijalne nude ma kakvom kauzalnom shemom politike ili, socijalne prirode. To je bio tip istoriske vremenske prekretnice, koja ima, u velikom istoriskom organizmu tano ogranienog obima, svoje mesto odreeno biografski ve od vekova. Veliku krizu oznaava ogromna masa strasnih pitanja i sagledanja, koja se danas pojavie u hiljadama knjiga i miljenja, ali rasuto, pojedinano i usamljeno, iz ogranienog vidokruga kakve specijalne oblasti, te stoga drae, pritiskuju i bune, ali ne mogu da oslobode. Znamo ih, ali previamo njihovu istovetnost. Imenujem: umetnike probleme (neslivaene u njihovom poslednjem znaenju) koji su u osnovama svih raspri oko oblika i sadrine, oko linije ili prostora, oko crtackog ili slikarskog, u osnovama pojma stila, smisla impresionizma i Vagnerove muzike; opadanje umetnosti i sumnju, koja raste, u vrednost n'auke; teka pitanja koja proizilaze iz pobede svetskog grada nad seljatvom: nemanje dece, beanje sa sela; socijalni rang kolebljivog etvrtog stalea; kriza u materijalizmu, socijalizmu, parlamentarizmu; poloaj pojedinca prema dravi; problem svojine i od njega zavisni problem braka; u jednoj, samo prividno drugoj, oblasti mase radova iz psihoigije naroda o mitovima i kultovima, o poecima umetnosti, religije, miljenja. Problemi koji se svi obrauju odjednom ne vie ideoloki nego strogo morfoloki. Ova pitanja imaju sva jednu svrhu: zagonetku istorije, koja se nikad nije javila u svesti sa dovoljnom jasnoom. Nisu tu bili bezbrojni zadaci, nego jedan jedini. Svak je tu poneto nasluivao, ali niko nije naao reenje, jedino i obuhvatno (sa svog uskog stanovita), reenje koje od

90

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA v

Nieovih dana visi u vazduhu. Nie je drao u rukama sve odlune probleme, ne usudivi se^ kao romantiar, da pogleda u lice strogoj stvarnosti. No u tome i lei duboka nunost jedne zakljune nauke, koja je morala doi i mogla doi samo u ovo vreme. Ona nije napad na ono to postoji i to je tu u idejama i u delima. Ona, ta vie, potvrduje sve to se, ve generacijama, trailo i uradilo. Ovaj slcepticizam prestavlja skupni pojam svega onoga to je u svima pojedinanim oblastima ma u kojoj nameri injeno, onoga to je tu kao stvarno iva tenja. Pre svega, pak, nala se, najzad, suprotnost iz koje se jedino moe shvatiti sutina istorije, suprotnost istorije i prirode. Ponavljam: ovek je kao element i nosilac sveta ne samo lan prirode nego i lan istorije, drugoga kosmosa sa drugim redom i drugom sadrinom, a tog drugog oveka zanemarila je celokupna metafizika u korist onog prvog. Ono to me je navelo na prvo razmiljanje u ovom osnovnom pitanju nae svetske svesti bilo je zapaanje da dananji isto riar, pipajui po ulno shvatljivim dogaajima, po onome to je postalo, smatra da je ve shvatio i uhvatio istoriju, dogaanje, postajanje. Predrasuda svib onih koji samo raz,umski saznaju,- no ne i onih koji sagledaju1, predrasuda koja je zbunila ve velike Elea' Za filozofiju ove knjige zahvalan sam danas jo gotovo nepoznatoj filozifiji Getea, pa tek onda, u mnogo manjoj meri, filozofiji Niea. Jo se nije razumeo poloaj Getea u zapadno-evropskoj metafizici. I ne pominju ga kad govore o filozofiji. Na nesreu, on svoje uenje nije ostavio u ukoenom sistemu; zato ga sistematiari previaju. Ali on je bio filozof. Prema Kantu on zauzima isti onaj poloaj koji Platon prema Aristotelu; a isto tako je nezgodna stvar kada se 'Platon hoe da svede na jedan sistem. Platon i Gete pretstavljaju filozofiju postajanja, Aristotel i Kant onoga to je postalo. Tu je intuicija nasuprot analizi. Ono to se razumski jedva i moe saoptiti nalazi se u pojedinim napomenama i pesmama Geteovim kao to su: Orfike prarei, u strofama kao to su: Kad u beskrajnome... i Nemojte nikom rci... koje se imaju smatrati kao izraz jcdne sasvim odreene metafizike. U sledeoj izreci ne bih hteo da se izmeni ni jedna jedina re: Boanstvo deluje u onome to je ivo, a ne u onome to je mrtvo; ono je u onome to postaje i to se preobraava, a ne u onome to je postalo i to je ukoeno. Zato i um, u svojoj tenji ka. boanskom, ima poslc> samo sa onim to postaje, ivim, a razum sa onim to je postalo, ukoenim, da bi ga iskoriavao (Ekermanu). Ovaj stav sadri svu moju filozofiju.

cane kada su tvrdili da nema postajanja (naime za onog lcoji saznaje), ve postoji samo bie. Drugim reima: istorija se posmatrala kao priroda, u smislu objekta fiziareva, i prema torae se i postupalo. Od tada se zainje, tealc po posledicama i pogrean, stav: da se u aspekt dogaanja stavljaju naela uzronosti, zakona, sistema, dalde struktura ukoenoga bia. Ponaalo se kao da postoji ljudska kultura isto onako kako .postoji elektricitet ili tea, sa u sutini istim mogunostima analize. Imala.se ambicija da se podraavaju navike prirodnjaka, tako da se ponekad pitalo ta je gotika, islam, antiki polis, a ne zato su se morali pojaviti ovi simboli ivotnoga ba tada i tamo, u tom obliku i toga trajanja. Zadovoljavalo se time to su se prosto registrovale istoriske pojave (im se pojavi jedna od mnogobrojnih slinosti vremenski i prostorno nadaleko rastavljeiiih istoriskih fenomena"), i to sa nekolikim duhovitim primedbama o udnom poklapanju, o Rodosu kao Veneciji staroga veka ili 0 Napoleonu kao o novom Aleksandru. Namesto da se ba tu, gde se problem sudbine pojavljuje kao pravi problem istorije (naime kao problem vremena), uloi najvea ozbiljnost nauno ureene fiziognomike i da se nae odgovor na pitanje: koja je nunost tu na delu, sasvim drukije formirana, potpuno strana kauzalnoj. Filozofski je bilo novo to: to svaka pojava zadaje metafiziku zagonetku time to se javlja ba u to i to vreme, koje nikada nije ravnoduno. Bilo je filozofski novo i to to se jo moralo zapitati: lcakav to ivi spoj postoji u slici sveta pored onog anorganskog koji deluje po zakonima prirode (slika sveta je zraenje celog oveka a ne, kao to je Kant rmslio, samo oveka koji saznaje). Novo je filozofski bilo i to: to jedna pojava nije samo injenica za razum nego 1 izraz neeg duevnpg, ne samo objekt nego i simbol, i to poev od najviih umetnikih i religioznih stvararija pa Svc do siunosti svakodncvice. Najzad sam pred sobom jasno ugledao reenje, u ogromnim obrisiraa, u punoj unutranjoj nunosti, jedno reenje koje sve svodi na jedno jedino naelo. Naelo koje je valjalo nai, a koje dosada nije naeno; neto to me je gonilo od mladosti i privlailo i muilo me, jer sam ga oseao da je tu, kao zadatak, ali ga nisam mogao uhvatiti. I tako je iz sluajnog

PENGLER

Propast Zapada

povoda postala ova knjiga kao prethodni izraz jedne nove slike sveta, sa svima grekama prvoga pokuaja (to znam dobro), nepotpuna i, svakako; ne bez protivrenosti. Pa ; ipak, ona sadri, po mome uverenju, neoborivo formulisanje jedne misli.koja (velipi to jo jednom) nee biti osporena im se jednom iskae. Ua tema je, dakle; analiza propasti zapadno-evropske kulture koja je danas rairena po celoj zemaljskoj kugli. A svrha je: razvijanje jedne filozofije i njoj svojstvene metode (koja se ovde ima proveriti), metode up.oredne' morfologije svetske istorije. Rad se, prirodno, deli na dva dela. Prvi: Oblik i stvarnost, polazi od oblikovnog jezika velikih kultura, trai da prodre do poslednjih korena njegovog porekla i tako dobija osnove jedne simbolike. Drugi: Svetsko-istoriske perspektive, polazi od injenicci stvarnoga zivota i pokuava da dobije, iz istoriske prakse viega ljudstva, sr istoriskoga iskustva, na osnovi kojeg moemo uzeti u svoje ruke davanje oblika naoj budunosti. Sledee tablice daju pregled onoga to je bilo rezultat istraivanja. Neka bi one dale ujedno i pojam o plodnosti i dalekosenosti nove metode.

GLAVA PRVA i

O SMISLU BROJEVA
1 Potrebno je najpre da se odrede nekoliki, ovde u strogom i delimino novom smislu upotrebljeni, osnovni pojmovi, ija e se metafizika sadrina u toku izlaganja sama od sebe otkriti, ali koji ve u poetku moraju biti objanjeni nedvosmisleno. Popularna, i u filozofiji uobiajena, razlika izmeu bia i postajanja ne izgleda podobna da odista pogodi ono to je bitno u toj suprotnosti koja je njoj svrha. Beskrajno postajanje delanje, stvarnost uvek e se shvatiti kao stanje, pa, dakle, smeti podrediti biu. Kao primer za to mogu sluiti fiziki pojmovi jednakoga kretanja ili osnovna pretstava kinetike teorije gasa. Nasuprot tome sa Geteom mogu se razlikovati kao poslednji elementi neposredno datoga u svesti i sa njome: postajanje i ono to je postalo. Svakako, ako se sumnja u mogunost da se apstraktnim pojmovnim tvorevinama pribliimo poslednjim razlozima ljudskoga, ostaje vrlo jasno i odreeno oseanje iz koga proizilazi ova fundamentalna suprotnost koja dodiruje krajnje granice svesti kao neto najpraizvornije do ega se uopte moe doi. Iz toga sleduje nunim nainom da je u osnovi onome fo je postalo uvek jedno postajanje, a ne obrnuto.

94

95

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

Ja razlikujem alje dve prainjenice svesti i oznaavam ih reima sopstveno i strano, dve inje, nice iji smisao je nesumnjiv, sa jednom neposresrednom unutranjom izvesnou, a da se i ne mora blie odredivati kalcvom definicijom, i to za svalcog budnog oveka a ne za onoga koji sanja. Prema ivornoj injenici, obeleenoj reju ulnost (spoljni svet, oseajni ivot), stoji element stranoga u izvesnom odnosu. Ovaj odnos pokuavali su da sve otrije obuhvate veliki mislioci svojom filozofskom snagom mate kroz poluopaajne shematske'koncepcije kao: pojava i stvar po sebi, svet kao volja i pretstava, ja i ne-ja iako ta namera sigurno prevazilazi mogunosti egzaktnog ljudskog saznanja. Isto tako ; skriva se u izvornoj injenici obeleenoj kao oseanje (unutranji svet) element sopstvenoga na jedan nain ije se strogo shvatanje izmie metodama apstraktnog miljenja. Dalje obeleavam reima dua i svet onu suprotnost ije je postojanje istovetno sa injenicom same budne isto Ijudske svesti. Postoje stepeni jasnosti i otrine ove suprotnosti, dalcle stepeni duhovnosti budnog bia, poev od oseanja koje shvata i esto osvetljava dubine kod primitivca i detela (ovamo spadaju trenuci religioznog i umetnikog nadahnua, koji bivaju sve rei u kasnim vremenima), pa sve do krajnje otrine isto budnog stanja. Ova druga stanja, na primer, jesu kantovska ili napoleonovska misao. Ovde je iz suprotnosti due i sveta postala suprotnost subjekta i objekta. Ova elementama struktura svesti jeste, dakle, injenica neposredne unutranje izvesnosti, nepristupana daljem pojmovnom ralanjavanju. Isto je tako izvesno da se ona dva momenta, razdvojiva samo jeziki i u neku ruku vetaki, stalno meusobno proimaju i pojavljuju kao jedinstvo, kao jedno celo. Izvesno je da nikako nije zasnovana na istoj injenici svesti ona predrasuda teorije saznanja po kojoj kod roenog idealista i realista ili dua zasniva svet kao primarno (oni kau kao uzrok), ili svet duu. Da li u nekom sistemu akcent pada na prvo ili na drugo shvatanje to je samo oznaka linosti, pa prema tome isto biografskog znaaja. Ako se pojmovi postajanja i postalog primene na tu strukturu budnoga bitisanja kao razapetost izmeu suprotnosti,' re ivot dobija sasvim odreeni smisao

srodan smislu rei postajanje. Mogu se oznaiti postajanje i postalo kao oblik u kome su injenica i rezultat ivota dati za svest. ivot sopstveni, napredni, koji se stalnO ispunjava, u svakom svom trenutku istovetan je sa sopstvenom budnom sveu: ta injenica zove se sadanjost. I budna svest i ivot imaju, kao i sve to postaje, tajanstvenu oznaku pravca, koju ovek u svim viim jezicima pokuava uzalud da protumai i duhovno savlada reju vreme i problemima koji se za nju vezuju. Otuda slcduje duboki odnos onoga to je postalo (ukoenoga) prema smrti. Ako se dua nazove (i to naglaujui potsvesno a ne svesno) mogunost, a svet stvarnost, izrazi o ijem znaenju nikakvu sumnju ne doputa nae unutarnje oseanje, onda ivot izgleda kao oblik u kome se ostvaruje mogunost. U poglcdu na oznalcu pravca, mogunost se zove budunost, a ono to je ostvareno nje. Izrazi: trenutak, trajanje, razvoj, sadrina ivota, zovemo sadanjost. Dua je 0110 to ima da se dovri, a svet ono to je dovreno, ivot je dovravanje. Izrazi, trenutak, trajanje, razvoj, sadrina ivota, zadatak ivota, odreenje, obim, svrha, kraj i praznina ivota dobijaju time jedno odreeno znaenje za sve to e sledovati, a osobito za razumevanje isto riskih pojava. Najzad treba da se primene i rei istorija i priroda, kako je ve spomenuto, u sasvim odreenom i uobiajenom smislu. Treba pod njima razumeti mogue naine kojima se shvata celokupnost svesnoga, postajanja i postalo, ivot i proivljeno, u jednoj jedinstvenoj produhovljenoj, dobro ureenoj slici sveta, i to prema tome da li nedeljivi utisak biva savladan i oblikovan postajanjem ili postalim, pravcem ili prostiranjem (vreme i prostor). Ovde se ne radi o alternativi (ili-ili) nego o skali beskrajno mnogih i raznovrsnih mogunosti da se spoljanji svet dobije kao otsjaj i svedoanstvo sopstvenoga bia. Skala je to ije su krajnosti isto organsko i isto mehaniko shvaianje sveta (u bukvalnom smislu.: gledite = gledanje sveta). Praovek (kako mi sebi pretstavljamo njegovu svest) i dete (kako se seamo) nemaju jo nijednu od tih mogunosti dovoljno jasno izraenu. Kao uslov te vie svesti svetske mora se smatrati jezik, i to ne jezik Ijudski uopte, nego jezik kulture. Taj za primitiv-

96

Pt,i IGLER Propcist Zapada ca ne postoji, a za ete, iako postoji, nije pristupaan. Oboje, drugim reima, nemaju jo jasno miljenje o svetu, nikakvo pravo znanje o prirodi i o istoriji, iako slute; a u vezi prirode i istorije ulanjeno je i njihovo sopstveno bie. Om nemaju kulture. Time dobija ova vana re odreeni, u najveoj meri znaajni, smisao koji e se u svemu to sleduje pretpostavljati kao poznat. Razlikujem, u pogledu na maloas izabrane oznake due kao mogunosti, a sveta kao stvarnosti, moguu 1 stvarnu kulturu, tj. kulturu kao ideju opteg 'ili pojedinanog bia i kulturu lcao telo te ideje, kao zbir njenog izraza koji je kroz ula postao prostoran i shvatljiv: a taj izraz ine dela, namere i tenje, religija i drava, umetnost i nauke, narodi i gradovi, privredni i drutveni oblici, jezici, prava, obiaji, karakteri, fiziognomije i nonje. Via istorijci je u uskoj srodnosti sa ivotom, sa postajanjem, kao ostvarivanje mogue kulture. Mora se dodati da ova osnovna odreivanja najveim delom nisu vie u domaaju saoptljivosti pojmom, definicijom i dokazom, i da ona moraju biti prooseana, sagledavana, proivljavana u svom najdubljem znaenju. Ima jedna razlika (retko je udostojavaju panje) izmeu dozivljavanja i saznavanja, izmeu neposredne izvesnosti, intuicije (prosvetljenje, nadahnue. umetniko sagledanje, ivotno iskustvo, pogled poznavaoca ljudi, Geteova egzaktna ulna mata) i rezultata razLimskog iskustva i eksperimentalne tehnike. U prvome skiajLi za saoptavanje slue: uporeenje, sli* ka, simbol, a LI drugorae: formula, zakon, shema. Ono s to je postalo saznaje se ili, to emo kasnije pokazati, ono to je postalo istovetno je za ljudski duh sa inom 'izvrenog saznanja. A postajanje moe biti samo doivljeno, prooseano dubokim razumevanjem bez rei. Na tome se zasniva ono to nazivamo poznavanje ljudi. A razumeti istoriju to znai biti poznavalac ljudi u najvioj meri. Ukoliko je istija jedna istoriska slika, utoliko je iskljuivije pristupana ovom pogledu koji prodire u unutranjost tuih dLia, a koji nema nieg zajednikog sa onim sredstvima saznanja to ih ispituje kritika istoga uma. Mehanizam isto prirodne slike, recimo sveta Kantova ili Njutnova, ,saznaje se, pojmi se, ralanjava se u zakone i jednaine, i najzad se svodi na sistem. Organizam isto istoriske

PROPAST

ZAPADA O smislu brojeva

slike, kao svet Plotinov, Danteov, Brunov, sagleda se, unutranje se doivljuje, shvata se kao oblik i simbol, i najzad se daje u pesnikim i umetnikim koncepcijama. Geteova iva priroda je istoriska slika svetaK

2
Biram kao primer za nain na koji jedna dua trai da se u slici sveta svoje okoline ostvari (ukoliko je jedna ve postala kultura izraz i otisak ideje ljudskog bia), biram kao taj primer broj, koji je u osnovi svake matematike kao neposredno dat element. I to zato to, u svojoj punoj dLibini najmanjem broju dostina, matematika zauzima jedinstven rang meu svim stvaralatvima duha. Ona je nauka najstroeg stila kao i logika, ali obLihvatnija i daleko sadrajnija. Ona je prava umetnost pored plastike i muzike, to se tie nunosti inspiracije koja vodi i velilcih formalnih konvencija u njenom razviu. Ona je, najzad, metafizika najvieg ranga, to dokazuje Platon i, pre svih, Lajbnic. Svaka filozofija do danas je izrasla LI vezi sa njoj pripadajuom matematikom. Broj je simbol juzrone nunosti. On sadri, kao i pojam o Bogu, poslednji smisao veta kao prirode. U 'tom smislu smemo bie brojeva nazvati misterijom; religiozno miljenje, pak, svih kultLira nikada se nije tom Litisku otelo. Kao to sve postajanje nosi izvornLi oznaku pravca (neobrtljivosti), talco i sve to je postalo nosi oznaku prostiranja, i to tako da je mogue samo jedno vetako odvajanje znaenja ovih rei. Prava tajna svega postaloga, pa dakle rasprostrtog (prostorna materija), pak, otelovljava se LI tipu matematikog nasLiprot hronolokom broju. I u sutini njegovoj lei namera jednog mehanikog stavljanja granica. Broj je slian rei u tome to kao i pojam, shvatajui, obeleavajui isto tako ograniava utiske sveta. Ono to je najdublje, ovde je na svaki nain neuhvatljivo u izraz i neizrecivo. Stvarni broj, sakojim matematiar radi, egzaktno pretpostavljen, izgovoren, napisan znak za broj cifra, formula, znak, figura sve je to, kao i re koja je milju ostvarena, izgovorena, napisana, simbol koji je postao ulan i saoptljiv, opipljivo ne1

I to sa biolokim horizontom.

98

99

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

to za unutarnje i spoljnje oko, u kome se pojavljuje kao, slikano, stavljanje graniea. Poreklo brojeva lii na poreklo mita. Primitivni ovek podizao je numina, neodredljive utiske prirode (strano), do boanstva time to ih je, dajui im ime i ograniavajui ih, vezivao i oslobaao ih se. Isto tako su brojevi neto to ograniava prirodne utiske i time ih vezuje. Imenima i brojevima dobija ljudsko razumevanje mo nad svetom. Jezik znakova jedne matematike i gramatike jednog jezika na kraju krajeva su iste grae. Logika je uvek jedna vrsta matematike, i obrnuto. Isto tako u svima svesnim ljudskim aktima koji stoje u vezi sa matematikim brojem meriti, brojati, crtati, vagati, ureivati, deliti1 lei jezika tenja, pretstavljena oblicima dokaza, zakljuka; tvrdnje, sistema, da ograniava ono to je prostorno. I samo tim, jedva svesnim, aktima postoje za budna oveka rednim brojevima jednosmisleno oznaeni predmeti, osobine, odnosi, pojedinano, jednina, mnoina ukratko, struktura slike sveta koju oseamo nunom i neoborivom, struktura one slike o svetu koju ovek zove priroda i koju, kao takvu, saznaje. Priroda je ono to se moe brojati. Istorija je skup svega onoga to nema nikakva odnosa prema matematici. Otud matematika izvesnost prirodnih zakona, udni uvid Galilejev da je priroda scritta in lingua matematica, i ona injenica koju je Kant istakao, da egzaktna prirodna nauka dopire tano onoliko koliko dopire mogunost primene matematikih metoda. U broju kao znaku zavrenog ogranienja jeste, prema tome, sutina svega stvarnoga, koje je, ujedno, postalo, saznano, ogranieno kao to je to Pitagora ili ma ko to jo bio, sa unutranjom izvesnou, shvatio po jednoj velianstvenoj, potpuno religioznoj, intuiciji. Meutim ne treba pomeati matematiku, ukoliko pod njom razumemo sposobnost da se misli praktino u brojevima, sa mnogo uom, naunom matematikom, sa naukom o brojevima, usmeno ili pismeno razvijenom. Pisana matematika pretstavlja isto toliko malo koliko i filozofija koja se stavi u teoretslca dela svu tekovinu onoga to je u krilu jedne kulture bilo sakupljano kao matematiki i filozofski pogled i mi1

ljenje. Ima i sasvim drugih puteva da se pra-oseanje, koje lei u osnovi brojeva, ostvari ulno. Na poetku svake kulture stoji jedan arhaiki stil koga smo mogli nazvati nc samo u rano-helenskoj umetnosti geometskim. Ima neeg zajednikog, izrazito matematikog, u ovorn antikom stilu X veka, u hramovnom stilu etvrte dinastije egipatske (sa njegovom bezuslovnom vladavinom prave linije i pravog ugla), u staro-hrianskom reijefu na grobnicama i u romanskorn ornamentu i graevini. Svaka linija, svaka ljudska ili ivotinjska figura, sa svojom ni najmanje imitativnom tenjom, otkriva ovde jedno mistiko miljenje u brojevima u neposrednoj vezi sa tajnom smrti (onog to je ukoeno). Gotske katedrale i dorski hramovi jesu u kamen pretvorena matematika. Zacelo, tek Pitagora je shvatio, nauno, antiki broj kao naelo svetskog reda opipljivih stvari, kao meru ili koliinu. Ali je ba tada taj broj, kao lepi red ulno-telesnih jedinica, doao do izraza strogim kanonom statue i dorskog reda stubova. Sve velike umetnosti su naini brojnog, vrlo znaajnog, stavljanja granica. Setimo se problerna prostora u slikarstvu. Velika matematika obdarenost moe biti tehniki produktivna i bez svake nauke, i moe, u tom obliku, postii punu samosvest. Pred monim smislom za brojeve, koji se mora pretpostaviti u prostornom rasporedu piramida-hramova, tehnici graenja, navodnjavanja i upravljanja imanjem, a o egipanskom kalendaru da i ne govorimo, i koji se razvio ve u starom carstvu, ne moe se tvrditi da nivo egipatske matematike obeleava slaba raunica Amesova iz Novog carstva. Uroenici Australije, iji duh pripada sasvim stupnju praoveka, imaju matematiki instinkt ili, to je isto, jedno miljenje o brojevima koje nije jo postalo saoptljivo kroz rei ili kroz znake, a koje daleko premaa grko u poglcdu tumaenja iste prostornosti. Kao oruje, oni su pronali bumerang, ije dejstvo pokazuje da su oni oseajno potpuno intimni sa vrstama brojeva kojc bismo mi podredili vioj geometrijskoj analizi. Oni i m a j u a to odgovara svemu njihovom brojnom oseanju kao to emo kasnije objasniti izvanredno komlikovan ceremonijal i tako fino jezikom izracnc stupnjeve srodstva kakve nigde ne moemo zapaziti ni u visokim kulturama. To-

Ovamo pripada i miljenje u novcu.

100

10

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

me ocigovara ono to Grci, u svom najzrelijem vremenu pod Periklom, u analogiji sa euklidovskom geometrijom nisu imali smisao za ceremonijal javnoga ivota niti za usamljenost, potpuno u suprotnosti prema baroku, u kome je pored analize prostora postao dvor kralja sunca i jedan dravni sistem koji poiva na dinastikim srodnostima. To je stil due koji dolazi do izraaja jedino u svetu brojeva, ali ne u njegovom naunom shvatanju.

postupanju sa njima, ali je potpuno nemoan da ih izmeni. U najranijim oblicima antikog orilamenta i gotske arhitekture ostvarena je misao euklidovske geometrije i infinitezimainog rauna, na stolea pre no to je prvi ueni matematiar - tih kultura roen. Dubokv unutarnji doivljaj ; pravo jedno buenje naeg ja, koje od deteta ini vieg oveka, lana pripadajue mu kulture, oznaava poetak razumevanja brojeva, kao i jezika. Tek od tada postoje za svest predmeti kao neto u svakom pogledu ogranieno i to se'dobro razlikuje, tek od tada postoje tano odredljive osobine, pojmovi, uzrona nunost, sistem okoline, oblik sveta, zakoni sveta (ono to se stavlja, postavlja, uvek je po prirodi svojoj ogranieno, nepomino, podlono brojevima). Tek tada se pojavljuje jedno iznenadno, skoro metafiziko, oseanje straha i strahopotovanja za ono to duboko znae: merenje, brojanje, crtanje, oblici. A Kant je podello sve ljudslco znanje po sintezama a priori (nuno i opte) i a posteriori (poreklom iz 'iskustva, od sluaja do 'sluaja), pa matematiko saznanje uraunao u ono prvo. Bez sumnje, time je on odemio u apstraktmi formLilu jedno snano unutarnje oseanje. Ali, bez obzira na to to ne postoji otra granica izmeu dve vrste sinteza (koja bi se morala iziskivati bezuslovno po samom poreklu principa), o emu imamo vie no dovoljno primera LI modernoj vioj matematici i mehanici, pojavljuje nam se to a priori, sigurno najgenijalnija koncepcija svake kritilce saznanja, kao vrlo teak pojam. Kant njime pretpostavlja (a i ne trudi se da prui dokaz, koji se uostalom ne bi mogao ni pruiti)" nepromenljivost oblika svake duhovne delatnosti, kao i njen identitet za sve Ijude. Meutim, jedna okolnost, zamana i koju ne treba potcenjivati, potpuno je previena: i to najpre zato to je Kant, ispitujui svoju misao, uzeo u razmatranje samo duhovni habitus svoga vremena, da ne kaemo samo svoj sopstveni. Ta okolnost tie se kolebljivog stepena ove optosti. Pored izvesnih poteza nesumnjivo zamanijeg vaenja, i koji SLI, bar privdno, nezavisni od toga' kojoj kLilturi pripada (i LI koji vek) onaj koji saznaje, svemu miljenjLi lei LI osnovi jo jedna sasvim druga nunost oblika, kojoj ovek podlee kao lan jedne odreene i ni jedne druge kulture i to pripadanje je

3
Iz toga sleduje jedna odluujua injenica, ak i matematiarima do sada skrivena. Broj po sebi ne postoji i ne moe ni postojati. Ima nekoliko svetova brojeva, jer ima nekoliko kultura. Nalazimo indiski, arabljanski, antiki, zapadnjaki tip matematikoga miljenja, a time i tip broja, svaki kao neto iz osnova sopstveno i jedinstveno, svaki lcao izraz drugog nekog oseanja sveta, svaki kao simbol nauno tano ogranienog vaenja, kao princip iednog reda svega to je postalo, recla u koine se ogleda najdublja sutina jedne jedine i nikakve druge due, one koja je sredite ba te a ni jedne druge kulture. Prema tome, ima vie matematika. Jer, van sumnje, unutarnji sklop euklidovske geometrije sasvim je drugi no Kartezijeve, analiza Arhimedova sasvim je druga no Gausova; i to ne samo po oblikovnom jeziku, nameri i sredstvima, ve pre svega po dubini, po izvornom i bezizbornom smislu broja ije nauno razvijanje pretstavlja. Taj broj, taj doivljaj ogranienja, koji se u broju uobliio i u njemu postao ulnim, pa onda i celokupna priroda, rasprostrti svet, ija je slika i nastala tim svojevoljnim stavlja-njem granica i koji je pristupaan obradi samo jednom jedinom vrstom matematike sve to.ne govori o optem nego uvek o sasvim odreenom Ijudstvu. Sve dakle zavisi kada je re o stilu matematike koja postaje od toga u kojoj je kulturi ona ukorenjena i kakvi su ljudi koji o njoj razmiljaju. Duh moe dovesti do naunog razvoja u njoj skrivenih formalnih mogunosti, moe te mogunosti imati u ruci i rukovati njima, moe dospet'i do najvie zrelosti u

10

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

neto to se samo po sebi razume. A to su dve vrlo razliite vrste apriornog sadraja. I pitanje je: ta je granica izmeu njih i da li je uopte ima pitanje na koje se nikada ne moe odgovoriti^ jer lei potpuno sa one strane svih mogunosti saznanja. Do sada se nije usudilo da se pretpostavi: da je, vaei do sada kao sama po sebi razumljiva, stalnost duhovnog oblika jedna iluzija, da u istoriji koja pred nama lei ima vie stilova saznanja a ne samo jedan. Ali, potsetimo se da pristanak svih, u stvarima koje jo.uopte nisu postale problem, moe dolcazati nc samo optu istinu nego i optu zabludu. Tamna nelca sumnja bila je dodue uvek tu; a da je ta misao tana, moglo se zakljuiti ve iz neslaganja svih mislilaca to ga pokazuje svaki pogled na istoriju miljenja. Ali je otkrie u tomc da ovo neslaganje ne- dolazi iz nesavrenosti ljudskog duha, iz jednog jo ne za konano saznanje, da to nije nedostatak, nego da je sudbinska istoriska nuznost. Najdublje i poslednje ne moe se zakljuiti iz stalnosti ve jedino iz razliitosti, i jedino iz organske logike ove razliitosti. Uporedna morfologija oblika saznanja zadatak je koji jo stoji pred zapadnjakom misli.

iz niega; istoriski nastrojeni duh Zapada, koji je posedovao ve nauenu antiku nauku (spoljanje, ne unutranje), morao je svoju sopstvenu zadobiti prividnim menjanjem i popravljanjem, a stvarnim unitavanjem onoga to mu je u euklidovskom bilo sutinski tue. Prvo je uradio Pitagora; ovo drugo Dekart. Oba ina su, u dubini, istovetna. Srodnost oblikovnog jezika matematike sa oblikovnim jezikom susednih velikih umetnosti1, prema tome, nee podlei sumnji. ivotno oseanje mislilaca i umetnika je vrlo razliito, ali izraajna sredstva njihovog budnog bia jesu, unutranje, istog oblika. Oseanje oblika u vajara ; slikara, tonskog pesnika bitno je matematiko. U geometriskoj analizi u projektivnoj geometriji 17 veka otkriva se isti onaj produhovljeni red beskrajnog sveta koji bi istovremena muzika htela da oivi, obuhvati, prome, i ,to: umetnou harmonike razvijene iz umetnosti general-basa, te geometrije tonskog prostora; a koji bi isto tako htelo <da obuhvati i sestrinsko joj slikarstvo uljem, i to naelom jedne samo Zapadu poznate perspektive, te prooseane geometrije u prostoru slike. Ta perspek{iva je ono to Gete naziva idejom, iji se lik nepo sredno sagleda u. ulnome, dok ista nauka ne sagleda, ve opaa i ralanjuje. Ali matematika prevazilazi opaanje i ralanjivanje. U svojim najviim trenucima, ona postupa vizionarno, a ne apstrahujui. Od Getea potie duboka re da je matematiar utoliko savren ukoliko u sebi osea lepotu istinitoga. Tu e se osetiti kako je tajna u pojavi broja bliska tajni umetnikoga stvaralatva. Time se roeni matematiar stavlja naporedo sa velikim majstorima fuge, dleta i kiice, sa onima koji takoe hoe da u simbole odenu, ostvare, saopte onaj veliki red svih stvari koje njihov obini blinji u njihovoj kulturi nosi u sebi, a stvarno ih ne poseduje. Time svet brojeva postaje odraz oblika sveta, pored carstva tonova, linija i boja. Otuda re stvaralaki znai u matematikoj -nauci vie no u drugim naukama. Njutn, Gaus, Riman behu umetnike prirode. Neka se proita kako su ih njihove velike koncepcije iznenada napadale. Matemati-

4
Kada bi jnatematika bila samo nauka, kao astronomija ili mineralogija, mogao bi se njen predmet i definisati. A to se ne moe, niti se moglo. Moemo mi, zapadnjaci, svoj sopstveni nauni pojam o broju nasilno primenjivati na ono to je zanimalo matematiare u Atini i Bagdadu, koliko hoemo sigurno je toliko da su tema, namera i metoda istoimene nauke tamo bile sasvim druge. Nema. matematike, ima samo matematika. Ono to mi zovemo istorijom matematike, tobo progresivno ostvarivanje jednog jedinog i nepromenljivog ideala, ustvari je (im se otstrani varljiva slika istoriske povrine) mnoina zatvorenih, nezavisnih procesa, ponavljano raanje novih, prisvajanje, preobraavanje i odbacivanje stranih svetova oblika, isto organsko cvetanje vezano za odreeno trajanje, sazrevanje, opadanje i umiranje. Ne treba se varati. Antiki duh stvorio je svoju matematiku gotovo

104

A isto tako i prava i novca. r i

10

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

ar, mislio je stari Vajertras, koji nije ujedno i neto malo pesnik, nikada nee biti savren matematiar. Dakle, i matematika je jedna umetnost. Ona ima svoje stilove i periode stilske. Ona nije, kao to laik misli pa i filozof ukoliko o tome sudi kao laik po svojoj supstanciji nepromenljiva, nego je, kao i svaka umetnost, podlona ncprimetnim promenama od epohe do epohe. Nikada ne treba da se obrauje razvoj velikih umetnosti a da se uzgred, to je nesumnjivo plodno, ne baci pogled na matematiku dotinog vremena. Nikada nisu izuavane pojedinosti u vrlo dubokim odnosima izmeu promena muzike teorije i analize beskrajnoga, iako bi estetika vie odatle mogla nauiti no iz psihologije. Jo bi plodnija po rezultatima bila istorija muzikih instrumenata, kada bi se obradila ne sa tehnikih ,gledita proizvodenja tonova to se uvek deava nego iz poslednjih duevnih osnova tonske boje kojoj se tei i tonskog delovanja. Jer elja, koja se uspela do enje, da se izobrazi prostorna beskrajnost zvukova proizvela je, u suprotnosti prema antikoj liri i fruli (lira, kitara; aulos, sirinks) i arabljanslcoj lauti, ve u gotiko doba, obe srodne familije instrumenata: orgulje (klavirske) 'i gudake instrumente. Obe su, ma kakvo bilo njihovo tehniko poreklo, po svojoj tonskoj dui, bile izobraene na keltsko-germanskom severu izmeu Irske, Vezera i Sene. Gudaki instrumenti dobili su 14801530 svoj konani oblik u severnoj Italiji. Orgulje su se uglavnom u Nemakoj razvile u pojedinani instrument koji savladuje prostor i koji je dinovski velik, te nema premca u celokupnoj istoriji muzike. Slobodna svirka orgulja Baha i njegovog vremena potpuno je analiza ogronmog i prostranog sveta tonova. Isto tako, unutarnjem obliku zapadnjakog a ne antikog matematikog miljenja odgovara injenica to se gudaki i duvaki instrumenti ne razvijaju pojcdinano, ve po ljudskim glasovnim poloajima u itavim grupama iste zvune boje (gudaki kvartet, duvai u drvene instrumente, hor pozauna): tako da je istorija modernog orkestra, sa svima pronalascima novih i pretvaranjima starih instrumenata, u stvarnosti istorija jedinstva zvunog sveta, istorija koja bi se vrlo lepo mogla opisati izrazima vie analize.

5
Kada se u krugu pitagorejaca, oko 540, uvidelo da je sutinci svih stvari broj, nije se u razvoju matematike uinio korak napred, nego se rodila jedna sasvim nova matematika iz dubina antike duevnosti, kao samostalna teorija, poto se prethodno najavljivala odavno u metafizikim problemima i umetnikim tenjama;. nova matematika kao to je to bila i (za uvek ostala nenapisanom) matematika egipatske kulture; kao to je to bila i algebarsko-astronomski mobliena matematika babilonske kulture sa svojim ekliptikim koordinatnim sistemom; obe su bile roene samo jedanput u velikom asu istorije, a tada, oko 540, davno su ve bile ugaene. Ova u 2 veku pre Hrista zavrena antika matematika iezla jc iz sveta uprkos svom prividnom bitisanju (koje jo i danas traje), da bi daIje mogla ustupiti mesto arabljanskoj. Ono to znamo o aleksandrinskoj matematici pretpostavlja veliki pokret u ovoj oblasti ije je teite moralo biti u persisko-babilonskim velikim kolama, kao u Edesi, Dondisaburu i Ktezifonu, a koji je preao u antiku jeziku oblast samo u pojedinostima. Matematiari u A.leksandriji, uprkos svojim grkim imenima, nesumnjivo su svi bili Aramejci, a njihovi spisi samo mali deo prevashodno sirski napisane knjievnosti (Zenodoros koji je obraivao izoperimetriske slike; Serenos koji je radio na osobinama harmonikog pramena zrakova u prostoru; Hipsikles koji je uveo haldejsku podelu kruga; a pre svih Diofant). Ova matematika zavrila se arabljansko-islamskim istraivanjima, pa se, posle dugog meuvremena, ponovo kao sasma nova tvorevina novog tla, pojavila naa, zapadnjaka, matematika, koju mi, udno zaslepljeni, smatramo kao matcmatiku . uopte, vrhunac i svrhu jednog razvitka od 2000 godina, a iji su danas gotovo ve minuli vekovi isto tako strogo odmereni. Izreka: da broj pretstavlja sutinu svih ulno opipljivih stvari ostala je izreka najvee vrednosti ^ antike matematike. Njime je broj definisan kao mera. U tome lei celokupno oseanje sveta jedne due strasno okrenute ka sad i ovde. Meriti, u tom smislu, znai meriti neto blisko i telesno. Pomislimo na pravu sadrinu antikog umetnikog dela: slobodna sta-

106

10

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

tua nagog oveka! U njoj je sve ono to je sutinsko i znaajno u biu, ceo njegov ritam, iscrpljen povrinama, merama i ulnim odnosima delova. Pitagorejski pojam barmonije brojeva, iako moda izveden iz muzike koja nije poznavala polifoniju i harmoniju i koja je teila, svojim instrumentima, jednom pastoznom gotovo telesnom pojedinanom tonu, kao da je osobeno, stvoren za ideal ove plastike. Obraeni kamen je amo utoliko neto ukoliko ima odreene granice i odmeren oblik, kao neto to je postalo pod dletom urnetnikovim. Bez'njega, on je haos, neto to jo nije ostvareno, dakle jedno nita. To oseanje, preneseno na veliko, kao suprotnost haosu, stvara kosmos, sreeni poloaj u spoljnjem svetu antike due, harmoniki red svih jasno ogranienih i opipljivo prisutnih pojedinanih stvari. Zbir tih stvari je ve ceo svet. A rastojanjc izmeu tih pojedinanih stvari nije nita, ono je rd \i'r} ov (ne bie): to je, meutim, na svetski prostor, ispunjen punim patosom velikog simbola. Rasprostrtost znai za antikog oveka telesnost, a za nas prostor, u kom'e se stvari pojavljuju kao njegova funkcija. Odavde unazad gledajui odgonetnuemo moda najdublji pojam antike metafizilce, anecpov Anaksimandra neto to se ne moe prevesti ni na jedan jezik Zapada. To je ono to nije broj u pitagorejskom smislu, nikakva odmerena koliina i granica, dakle nita sutinsko, bitno: neto bez mere, ne-oblik, statua lcoja nije iz bloka jo dletom izraena. To je apyj], neto optiki bezgranino i bezoblino, to tek kroz ogranienje, ulno postavljanje u pojedinano, postaje neto, naime svet. To je ono to lei u osnovi antikog saznavnja kao oblik a priori, telesnost po sebi, ono na ije se meto u kantovskoj slici sveta pojavljuje, tano odgovarajui, apsolutni prostor, iz koga je Kant tobo mogao da zamisli sve stvari kao otsutne. Sada e se pojmiti ta deli jednu matematiku od druge, a osobeno antiku od zapadnjake. Zrelo antiko miljenje moglo je, po svom celom oseanju sveta, da u matematici gleda samo hauku, o odnosima koliina, mere, oblika ivih tela. Kada je Pitagora, iz takvoga oseanja, iskazao odlunu formulu, ba za njega je broj bio samo optiki simbol, ne oblik uopte, niti apstraktni odnos, ve granina oznaka onoga to

je, postalo ukoliko se ono javlja u ulno preglednim pojedinostima. Brojeve shvata celokupna antika, bez izuzetka, kao jedinice "mere; kao koliine, duine, povrine. Ona ne moe pretstaviti sebi drugu vrstu prostiranja. Sva antika matematika je, u krajnjoj osnovi, stereometrija. Euklid, koji je u 3 veku zavrio taj sistem, kad govori o trouglu, misli sa potpunom unutranjom nunou na graninu povrinu tela, a nikada na sistem tri prave koje se seku, niti na grupu tri take u prostoru od tri dimensije. On oznaava liniju kao duinu bez irine (firjkog anlaTeg). Na nairn usnama ova definicija bila bi bcdna. U antikoj matematici ona je izvrsna. < Pa ni zapadnjaki broj nije, kako je Kant mislio (pa ak i Helrhholc), razvijen iz apriornog opaaja oblika vremena, ve kao red istovrsnih jedinica, ne'to specifino prostorno. Pravi broj nema, kako e se sve jasnije pokazati, ni najmanje posla sa matematikim stvarima. Brojevi pripadaju iskljuivo u sferu prostornog. Ali, mogunosti, pa i nunosti, da se prostorno pretstavi kao ureeno ima toliko koliko ima kultura. Antiki broj nije miljenje u prostornim odnosima, nego u opipljivim jedinicama, ogranienim za ulno oko. Antika zato poznaje (to sleduje nuno) samo .prirodne (pozitivne, cele) brojeve, koji ne igraju nikakvu naroitu ulogu u mnogim, u najveoj meri apstraktnim, vrstama brojeva zapadnjake matematike, u kompleksnim, hiper-kompleksnim, ne-arhimedovskim i drugim sistemima. Zato je pretstava iracionalnih brojeva (kako ih mi piemo, dakle beskrajnih decimalnih razlomaka) za grki duh ostala nemogua. Euklid kae (a valjalo ga je bolje razumeti) da se nesamerljive duine ne odnoe kao brojevi. Ustvari, u stvorenome pojmu iracionalnoga broja jeste jcdno potpuno odvajanje pojma broja od pojma koliine. I to zato to jedan takav broj, na primer n, nikada ne moe biti pretstavljen ogranieno ili egzaktno jcdnom duinom. A iz toga sleduje da u pretstavi, na primer, odnosa strane kvadrata prema diagonali antiki broj, kdji je ba ulna granica (zavrena koliina i nita drugo), nailazi na jednu sasvim drugu ideju o broju, koja je antikom oseanju sveta u najdubljoj unutranjosti tua te zato i strahobna (kao da se radi o otkrivanju opasne taj-

108

.109

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

ne sopstvenog bia). To odaje jedan udni kasno-grki mit. Po njemu, onaj koji je prvi u javnosti uneo, iz tajnosti, posmatranje iracionalnoga propao je u brodolomu, jer neiskazivo i ono to nema slike uvek treba da ostane skriveno. Ko osea onaj strah koji je u osnovi toga mita, ko pojmi to oseanje taj je shvatio poslednji smisao antikoga broja, mere kao suprotnosti prema neizmerljivom, i visoki religiozni etos u tom ogranienju. To je isti onaj strah koji je Grka najzrelijeg vremena uvek zastraivao i odbijao od rasprostiranja njegovih siunih gradova-drava u politiki organizovana zemljita, od polaganja irokih drumova i aleja sa dalekim izgledima i proraunanim zavrecima, od babilonske astronomije sa njenim prodiranjem u beskrajne zvezdane prostore, od izilaenje iz Sredozemnog Mora i od plovljenja po putevima koje su davno otvorili Egipani i Feniani. To je dubok metafiziki strah od rastvaranja opipljivo ulnog i sadanjeg, kojim se antiko bie opkolilo kao zatitnim zidom iza kojeg spava neto strano, nekakav ponor, praosnov ovoga u neku ruku vetaki stvorenog i odravanog kosmosa! Gete, kao ispitiva prirode, to je vrlo dobro poznavao. Otuda njegova skoro uplaena pobuna protiv matematike, pobuna koja je bila upravljena ustvari (a to niko nije jo pravo razumeo) sva protiv ne-antike matematike, one koja je leala u osnovi nauke o prirodi njegovog vremena, protiv infinitezimalnog rauna. Antika religioznost sakuplja se sva, sve izrazitije, u ulno-prisutnim, za mesto vezanim, kultovima, koji odgovaraju euklidovskim bogovima. Uvek su joj daleko bile apstraktne dogme koje lebde u prostorima misli bez domovine. Takav kult i papska dogma odnose se kao statue i orguije u katedrali. Neto kultsko nesumnjivo ide uz euklidovsku matematiku. Po mislimo na tajnu nauku pitagorejaca i nauku o pravilnim poliedrima i njen znaaj za ezoteriku platonovskog kruga. Sa druge strane, tome odgovara duboka srodnost analize beskrajnoga, poev od Dekarta, sa istovremenom dogmatikom u njenom napredovanju poev od poslednjih odluka reformacije i protivreformacije do istoga deizma ; osloboenog od svih ulnih crta. Dekart i Paskal behu matematiari i jansenisti. Lajbnic bee matematiar i pijetista. Volter, Lagran

i Dalamber su savremenici. Za antiku duevnost oseanje iracionalnoga, dakle razaranje statuarnog niza celih brojeva, pretstavnika jednog u sebi savrenog svetskog reda osealo se kao zloin prema boanstvu samom. Kod Platona, u Timeju, to oseanje se jasno vidi. Pretvaranjem prekidnog niza brojeva u jedan kontinuUm, ustvari se stavlja u pitanje ne samo antiki pojam o broju, nego i pojam antikog sveta uopte. I sada je pojmljivo da u antikoj matematici nisu mogui ni negativni brojevi koje mi sebi bez tekoe pretstavljamo a kamoli nula kao broj, mislena tvorevina divljenja dostojne energije u otklanjanju ulnosti, nula koja za indisku duu ini ba klju za smisao bia; ova dua je i koncipovala nulu kao osnovicu poziciskog sistema cifara. Negativnih veliina nema. Izraz (3) (2) = +6 niti je opaajan ,niti je pretstava koliine. Sa + 1 niz koliina je dokrajen. U grafikom pretstavljanju negativnih brojeva (+3, +2, +1, 0, 1, 2, 3) postaju, poev od nule, odjednom sve duine pozitivni simboli neeg negativnog. Oni znae neto, a nisu nita vie. A izvrenje ovog akta nije lealo u pravcu antikog brojnog miljenja. Sve to je iz antikog duha roeno podiglo se do ranga neeg stvarnog jedino plastikom ogranienou. to se ne moe nacrtati, nije broj. Platon, Arhitas i Eudoksos govore o povrinskim i telesnim brojevima kad misle na na drugi i trei stepen. A razume se samo po sebi da za njih nije ni postojao pojam viih stepena u celim brojevima. etvrti stepen bio bi besmislen, i to zbog plastinog osnovnog pojma koji bi odmah supstituisao etvorodimensionalnu i to materijalnu prostornost. A jo izrazi lcao e-ix, koji se stal-1 no pojavijuju u naim formulama, pa oznaka 51/, upotrebljena ve u 14 veku od Nikole Orezma, izgledali bi im savreno apsurdni. Euldid zove inioce jednog proizvoda strane (nhsupai)-. Rauna se sa razlomcima konanim, naravno ispitujui odnos dve dui u celim brojevima. Zato se ne moe ni pojaviti ideja o broju nuli, jer ona, crtaki, nema nikakva smisla. Neka se ne primcti ovde, iz navikc naeg druke nastrojenog miljenja, da je to samo prastupanj u razvitku matematike uopte. Antika matematika je, u svetu koji je antika oko sebe stvorila, savrena. Ona

110

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

to nije samo za nas. Babilonska i indiska matematika su odavno uinile bitnim sastojcima svojih svetova brojeva ono to je bilo besmisleno za antiko oseanje broja. I poneki grki mislilac znao je za to. Matematika uopte, recimo to jo jednom, jeste iluzija. Matematiki i uopte nauni nain miljenja jeste taan, uverljiv i nuan za miljenje ako odgovara potpuno sopstvenom oseaju ivota. Inae je nemogu, promaen, besmislen, ili kako mi, sa gordou istoriskih duhova, volimo da reknemo primitivan. Moderna matematika, majstorska stvar zapadnjakog duha i, svakako, samo za njega istinita izgledala bi Platonu kao smeno i muno lutanje na putu prilaenja pravoj matematici, antikoj, naravno. I mi, sigurno, jedva moemo sebi pretstaviti ta smo sve puslili da propadnc od velilcih koncepcija stranih kultura, zato to- nismo mogli, svojim miljenjem i njegovim granicama, da to asimilujemo; ili, to je isto, zato to smo oseali to sve lcao lano, suvino i besmisleno.

prosta injenica da se paralelne na horizontu, za nae oko, dodiruju. Celokupna slikarska perspektiva poiva na njoj. Pa ipak se Kant, koji je, na nain neoprostiv za jednog zapadnjakog mislioca, beao od matematike daljina, pozivao na siune figure, na kojima se, ba zbog te siunosti, specifino zapadnjaki, infinitezimalni, problem prostora nije mogao ni pojaviti. I Eulclid je izbegavao ali sa pravom, kao antiki mislilac, da se za opaajnu izvesnost svojih aksioma poziva na, recimo, trougao ija bi temena bili st^ajaliste posmatraa i dve (fiksne) zvezde, trougao koji se ne moe nacrtati niti moe biti opaen. Tu je kod njega delovalo isto ono oseanje koje se strailo iracionalnoga i koje se nije usuivalo da nita shvati kao broj, kao nulu. Oseanje koje je u opaanju kosmikih odnosa izbegavalo ono to je neizmerljivo, da bi sauvalo. simbol mere. Misao Aristarha sa Samosa, koji se od 288 do,277 bavio u Aleksandriji, u krugu astronoma koji su nesu'mnjivo bili u vezi sa haldejsko-persiskim kolama, i koji je tu i stvorio heliocentriki sistem sveta1, bila je potpuno ravnoduno primljena od antike, pa uskoro i zaboravljena, moglo bi se rei kao namemo zaboravljena. A taj isti heliocentriki sistem sveta, pri ponovnom otkrivanju od strane Kopernika, razbudio je najdublju metafiziku strast Zapada neka se pomisli na ordana Bruna. Taj sistem bio je ispunjenje ogromnih slutnji i bio je potvrda onog faustovskog, gotikog oseanja sveta koje je ve arhitekturom svojih katedrala prinelo rtvu ideji o beskrajnom prostoru. Aristarhove pristalice behu neki naunici koji su skoro bez izuzetka poreklom iz Male Azije. Njegov najpoznatiji branilac Seleukos (ako 150) bio je iz persiske Seleucije na Tigru. Ustvari, Aristarhov sistem sveta bio je za ovu kulturu bez vanosti i vrednosti; on bi ak bio i opasan po njeno oseanje sveta. Pa ipak je on, za razliku od Kopernikovog (ta odluna injenica ostajala je uvek nezapaena), bio jednim osobitim okvirom tano prilagoen antikom oseanju sveta. Ari1 U jedinom svome sauvanom spisu on zastupa uostalom geocentriko gledite, tako da bi se moglo verovati da je bio samo privremeno pridobijen - jedno.m haldejskom naunikom hipotezom.

6
Antika matematika, kao nauka o opaajnim koliinama, hoe iskljuivo da tumai injenice sadanjeg, prisutnog, te dakle ograniava svoje ispitivanje, kao i svoj lcrug domaaja, na primere bliske i male. Nasuprot ovoj doslednosti ima neeg neloginog u praktinom postupanjU zapadnjake matematike, to se stvarno saznalo tek od otkria neeuklidovske geometrije. Brojevi su tvorevine istog miljenja, razumevanja odvojenog od ulnih oseaja. Oni nose ami u sebi svoje apstraktno vaenje.. Njihova egzaktna primenljivost na stvarne opaaje, dakle, jeste jedan problem za sebe, i to problem koji se uvek ponovo postavlja i ne moe biti reen nikada na zadovoljavajui nain. Nita nije manje po sebi razumljivo nego podudaranje matematikih sistema sa injenicama svakodnevnog iskustva. Uprkos laikoj predrasudi o neposrednoj matematikoj evidenciji opaaja (kako se to nalazi kod openhauera), slae se euklidovska geometrij^i (koja je povrno identina sa popularnom geometrijom svih vremena) samo vrlo ogranieno (na hartiji) sa opaajem. Kako to izgleda pri velikim daljinama, ui nas

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

starh je uzeo kao zavretak kosmosa jednu telesno sasvim ogranienu uplju kuglu koja se optiki mogla savladati, a u ijem se sreditu nalazi na kopernikanski nain zamiljen. sistem planeta. Antika astronomija smatrala je zemlju i nebesna tela kao dve razne stvari, ma kako se shvatila kretanja u pojedinostima. Misao, ve pripremljena od Nikole Kuzanskog i Lionarda, da je zemlja samo zvezda meu zvezdama}, slae se podjednako dobro i sa ptolomejskim i sa kopernikanskim sistemom. Ali je pretpostavkom nebesne kugle Aristarh izbegao i obiao princip beskrajnoga, koji je zagrozio ulno-antikom pojmu granice. Ne pojavljuje se ni pomisao o bezgraninom svetskorn prostoru, koji ovde ve izgleda neizbean i ija je koncepcija ve odavno uspela babilonslcoj misli. Naprotiv. Arhimed dokazuje, u svorn uvenom spisu O broju peska, kako ve sama re odaje, spisu lcoji je pobijanje svih infinitezimalnih tenji (iako se on jo uvek smatra kao prvi korak na putu ka modernom integralnom raunu), da ovo stereometrisko telo, jer Aristarhov kosmos i nije nita drugo, ispunjeno peskom (atomima) vodi do vrlo velikih ali ne i beskrajnih rezultata. A to znai odrei sve, ba sve ono to za nas znai analiza. Svemir nae fizike je najstroe odricanje svake materijalne ogranienosti. To pokazuju hipotezu o materijalnom tj. posredno opaajno zamiljenom svetskom eteru, hipoteze koje se neprestano nameu duhu i neprestano, jo uvek, propadajLi. Eudoksos, Apolonije i Arhimed, sigurno najfiniji i najsmeliji matematiari antike, sproveli su isto optiku analizu onoga to je postalo na osnovi plastino-anti ke granine vrednosti, liglavnom primenjujui estar i lenjir. Oni Lipotrebljavaju duboko promiljene i nama teko pristupane metode jednog integralnog rauna. koje imaju samo prividnu slinost sa metodama odreenog integrala Lajbnicovog. Primenjuju geometriska mesta i koordinate koje su sasvim imenovani merni brojevi i dui, a ne, kao kod Ferma-a, a jo pre kod Dekarta, neimenovani prostorni odnosi, vrednosti taaka u odnosu na njihov poloaj LI prostoru. Tu spa-

da, pre svega, ekshaustiona metoda Arhimedova2 u njegovom slcoro otkrivenom spisu Eratostenu, gde on, na primer, osniva kvadraturu parabolina segmenta na sraunavanju upisanih pravougaonika (ne vie slinih poligona). Ali ba duhoviti, neobino zapleteni, nain kojim on dolazi do rezultata, oslanjajui se na izvesne Platonove geometriske ideje, ini osetljivom ogromnu suprotnost izmeu ove intuicije i samo povrno sline Paskalove. Nema otrije suprotnosti tom radu (ostaviv na stranu Rimanov pojam o integralu) nego to su, danas naalost jo postojee, takozvane kvadrature, u koji' ma se povrina obeleava kao ograniena jednom funkcijom, a ne moe biti ni govora o nekom crtanju. Nigde se obe matematike toliko ne pribliuju, a nigde se ne moe sigurnije osetiti nepremostivi jaz dveju dua, iji su one izraz. isti brojevi, iju su sutinu Egipani, u k L i b i kom stilu. svoje rane arhitelcture, u dubokom strahu od tajne, kao skrivali, bili su i za Grke klju za smisao onoga to je postalo, nepominoga, dakle prolaznoga. Kamena tvorevina i nauni sistem odriu ivot. Matematiki broj kao osnovno formalno naelo prostornoga sveta (lcoji postoji samo za jednu budnu ljudsku svest i samo za nju) stoji u odnosu prema smrti, posredstvom uzrone nunosti, kao hronoloki broj u odnosu prema postajanju, ivotu, nunosti sudbine. Ta veza strogo matematikog oblika sa krajem organskog bia, sa pojavom njegovog anorganskog ostatka, lea, otkrivae se sve jasnije kao izvor svake velike umetnosti. Zapazili smo ve razvoj rane ornamentike na posuu u grobovima. Brojevi su simboli prolaznoga. Nepomini oblici odriu ivot. Formule i zakoni ire ukoenost nad slikom prirode. Brojevi ubijaju. To su one majke iz Fausta, koje gordo sede na prestolu u samoi, LI slobodnim carstvima oblija Likova stvaranje i preobrazavanje, Venoga smisla veno odrzavanje, Gde lebde slike svih stvorenja. Tn metodu pripremio ie Eudoksos i iskoristio za izraunavanje zapremine piramide i kupe sredstvo Grka da obiu zabranjeni pojam beskrajnoga (Heiberg, Natunviss. u. Math. im klass. Alt., 1912, . 27).

S. 90.

1 F. Strunz, Gesch.

d. Natunviss. im Mittelalter,

1910,

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

Tu se dodiruju Gete i Platon u slutnji o jednoj poslednjoj tajni. Majke, ono to je nepristupano Platonove ideje oznaavaju mogunosti duevnosti, njene neroene oblike, koji su se ostvarili u vidljivom svetu, ureenom po ideji te duevnosti sa najdubljom nunou, kao tvorna i stvorena kultura, kao ume'tnost, misao, drava, religija. Na tome poiva srodnost brojnog sistema jedne kulture sa njenom misli o svetu, jedan odnos koji taj sistem izdie iznad obinog znanja i saznanja do znaaja jednog gledita na svet, i koji ini da ima toliko matematika svetova brojnih koliko ima visokih kultura. Tako jedino postaje pojmljivo i nuzno, to su najvei matematiki mislioci, likovni umetnici u carstvu brojeva, doli do pronalaenja odlunih matematikih problema svoje kulture iz jedne duboko religioznc intuicije. Tako. se ima zamisliti stvaranje antikog apolinskog broja od strane Pitagore, osnivaa jedne religije. Ovo pra-oseanje je Nikolu Kuzanskog, velikog briksenskog episkopa, vodilo kada je, oko 1450, poav od posmatranja o beskrajnosti Boga u prirodi, naao osnove infinitezimalnog rauna. Lajbnic, koji je metode i oznake tog rauna kasnije, posle dva stolea, konano utvrdio, i sam je razvio misao analysis situs-a, moda najgenijalnije tumaenje istoga prostora, osloboenog svega ulnog, iz svojih metafizikih razmatranja o boanskom naelu i njegovom odnosu prema beskrajnosti prostornog. Bogate mogunosti ovih misli tek je u 19 veku razvio Grasman u svojoj nauci o prostornosti, a pre svega Riman, njen pravi tvorac, u svoj simbolici dvostranih povrina koje pretstavljaju prirodu jednaina. A Kepjer, kao i Njutn, oba strogo religiozne prirode, ostali su, kao i Platon, potpuno svesni da su'posredstvom brojeva intuitiv.no shvatili bie jednog boanskog reda stvari u svetu.

kao preradu ve postojeih misli. To nije, svakako, obogaenje nego potpuno savlaivanje antikog oseanja sveta. Samo to bilo bi dovoljno da dokae kako Diofant, unutranje, nije vie pripadao antikoj kulturi. U "njemu deluje novo oseanje broja, ili, recimo, novo granino oseanje prema postalome i stvarnome, a ne deluje vie ono helensko oseanje iz ijih se ulno-prisutnih graninih vrednosti razvila, pored euklidovske geometrije opipljivog tela i za njom idui, plastika nage statue i kovani novac. Pojedinosti izObraavanja ove nove matematike ne znamo. > Diofant stoji tako potpuno usamljen u kasno antikoj matematici da se pomislilo i na nekakav uticaj iz Indije. Ali bie da je to bio opet uticaj onih rano-arabljanskih velikih kola ije su studije, sem 'dogmatinih, jo tako malo ispitane. U Diofanta izbija, pod namerom euklidovskog naina miljenja, ono novo granino oseanje zovem ga magisko koje nije ni svesno svoje suprotnosti prema antikom shvatanju za kojim tei. Ideja broja kao koliine ne proiruje se, nego se i neopazimice rastvara i gubi. ta je neodredeni broj a, i ta je neimenovani broj 3 oba niti koliine, niti mere, niti dui to jedan Grk ne bi umeo rei. Novo granino oseanje, otelovljeno u tim vrstama brojeva, bilo je bar u osnovi diofantskih razmatranja. Nama potpuno prirodno raunanje slovima, u ijem se ruhu danas pretstavlja algebra jo jednom u meuvremenu potpuno pretumaena u osetnoj ali ncsvesnoj opoziciji prema renesansnom raunanju (koje ide za antikom) uveo je tek 1591 Vijeta. Diofant je iveo oko 250 po Hristu, dakle u treem veku arabljanske kulture, iji je istoriski organizam do sada leao pretrpan pod povrinskim oblicima rimskog carskog doba i srednjeg veka. Toj kulturi pripada sve to je postalo poev od poetka raunanja naeg vremena na zemljitu nastupajueg islama. Ba tada je izbledela i poslednja senka atike statuarne plastike ispred novog oseanja prostora kupolastih graevina, mozaika i reljefa na sarkofazima staro-hrianskog sirskog stila. Tada je opet postojala jedna arhaika umetnost i strogo geometriski ornament. Ba tada je dovravao Dioklecijan kalifat u prividno jo rimskom carstvu. Pet stotina godina lee izmeu Euklida i Diofanta, izmeu Platona i Plotina, izmeu

7
Tek je Diofant, kako uvek sluamo, oslobodio antiku aritmetiku ulne vezanosti, proirio je i dalje odveo, i algebru, kao nauku o neodreenim koliinama, dodue ne stvorio, ali pretstavio u krugu nama poznate antike matematike, sasvim iznenada, nesumnjivo

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

poslednjeg zakljunog mislioca jedne zavrene kulture Kanta i prvog sholastiara jedne tek probuene kulture Duns Skotusa. Tu sada dodirujemo, prvi put, do sada nepoznatu pojavu onih velikih individua ije postajanje, raenje i opadanje, pod povrinom koja zbunjuje sa hiljadu lcoja obrazuje pravu srz istorije sveta. Antika duevnost, koja se u rimskoj inteligenciji dovrava, ije je telo istoriska stvarnost antike kultLire sa njenim delima, mislima, aktima i ruevinama, bila je roena oko 1100 pre Hrista na zemljitu Egejskog Mora. Na istoku, od vremena ALigLista, pod pokrivaem antike civilizacije, zaeia se klica arabljanske kuiture, koja se raala LI lcrilu zemljita izmeLi Jermenije i June Arabije, Aleksandrije i Ktezifona. Kao izraz te novc due imajLi se posmatrati: skoro celokupna kasno-antika umetnost carskog doba, sveukupni kLiltovi istoka ispunjeni mladalakim arom, mandejska i manihejska religija, hrianstvo, novo-platonizam, carski forumi u Rimu i u njeimi sagracni Panteon, najranija od svih moeja. to se onda verovalo da se u Aleksandriji i Antiohiji jo grki pie i grki misli isto je toliko malo vana injenica kao i injenica to je nauka Zapada sve do Kanta pretpostavljala latinski jezik i to je Karlo Veliki obnovio rimsko carstvo. TJ Diofanta broj vie nije mera i sutina plastikih stvari. Na ravenatskim mozaicima ovek vie nije telo. I neopaeno, grka obeleavanja izgubila su svoju prvobitnu sadrinu. Ostavljamo oblast atike kaiokagaije i stoike ataraksije i yaXrivr]. Diofant dodue jo ne poznaje nulu i negativne brojeve, ali on vie ne poznaje ni plastine jedinice pitagorejskih brojeva. Sa druge strane, neodreenost neimenovanih arabljanskih brojeva je opet neto sasvim drugo nego zakonska promenljivost kasnijeg zapadnjakog broja, funkcije. Magiska matematika, algebra, razvijala se, ali detalje ne znamo, preko Diofanta dalje (on je ve pretstavljao izvesni stupanj razvitka) logiki i u velikoj liniji sve do zavretka u doba Abasida 9 veka, kako to dokazuje stanje znanja kod Alhvarizmia i Alsidzia. Ono to porcd euklidovske geometrije znai atika plastika (isti oblikovni jezik u drugom ruhu), a pored

analize prostora polifoni stil instrumentalne muzike, to isto znai pored algbere magiska umetnost mozaika arabeske. Ova umetnost, poev od carstva Sasanida, pa kasnije od Vizantije, sve bogatije se razvija, sa Svojim Lilno-neulnim uplitanjem organskih motiva, i isto tako visokih reljefa konstantinovskog stila sa onom neizvesnom dubokom tamom pozadine izmedu slobodno izdubljenih likova. Kao algebra prema antikoj aritmetici i zapadnjakoj analizi, tako se odnosi kLipolasta crkva prema dorskom hramu i gotskoj katedrali. Nije Diofant bio ba veliki matematiar. Najvei deo onoga po emLi se njegovo ime spominje i ne stoji u njegovim spisima. A ono to u njima stoji sigurno nije potpuno njegova svojina. Njegov sluajni znaaj lei u tome (po naem znanju) to je kod njega prvi put naeno nesumnjivo novo oseanje broja. U poreenju sa majstorima koji jednu matematiku zavruju, kao to su u antici Apolonije i Arhimed, a na Zapadu Gaus, Koi, Riman, nai emo neto primitivno u. Diofanta, pre svega u njegovim formulama, to je do sada rado nazivano kasno-antikom dekadencijom. Kasnije e se shvatiti i nauiti ceniti to primitivno, onda kada se bude procenila vrednost tobonje kasno-antike umetnosti, do sada direktno prezirane, i kad se b L i d e uvidelo da je ona izraz rano-arabljanskog oseanja sveta koji se tek b L i d i . Isto tako arhaiki, primitivno i trailaki deluje matematika Nikole Orezmanskog episkopa iz Lizije-a (1323 do 1382), koji je prvi put na Zapadu upotrebio slobodan nain koordinata pa 'ak i stepena sa razlomljenim izloiteIjima, to pretpostavlja oseanje broja, jo nejasno, ali. neosporno, iako potpuno ne-antiko, ali takoe ne-arabljansko. Potsetimo se, pored Diofanta, na rano-hrianske sarkofage u rimskim zbirkama, a pored Nikole Orezmanskog na gotski odevene statue po nemakim katedralama, pa emo nai neto srodno i u matematikim nainima miljenja koji, u oba sluaja, pretstavljaju isti rani stepen apstraktnog razumevanja. ) Stereometrisko granino oseanje u poslednjoj rafiniranosti i eleganciji jednog Arhimeda, koje pretpostavIja inteligenciju^ svetskog^grada, bilo je davno iezlo. SvLida na tlu rano-arabljanske kulture svet je bio nejasan, enjiv, mistian, a ne vie atiki vedar i slo-

118

19

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

s r i j e v

bodno nastrojen. Svet je bio tek roen na ranom jednom tl-u, a nije bio velikogradski kao Euklid i Dalamber 1 . Nije se vie imalo razumevanja za duboke .i sloene tvorevine antikog miljenja, nego za nove, jo nejane, tvorevine za koje se jo nije mogao nai jas-ni gradsko-intelektualni okvir. To je gotiko stanje svih mladih kultura, kroz koje je prola i antika u svoje rano-dorskO doba (iz koga sem keramike dipilon-stila nije nita ostalo). Tek u Bagdadu, u 9 i 10 veku, zreli majstori, koji ne izostaju 'iza Platona i Gausa, sproveli su i zavrili koncepcije Diofantovog ranog vremena. '

8
Odluno delo Dekartovo, ija se geometrija pojavila 1637, nije se sastojalo u tome to je on uveo novu metodu ili novo gledite u oblasti tradicionalne geometrije kako se to jo uvek govori nego u konanoj koncepciji jedne nove ideje broja, koja se izrazila u oslobaanju geometrije od optikog rukovanja konstrukcije i uopte odmerene i merljive dui. Time je analiza beskonanogia postala injenicom. vrsti, takozvani kartezijanski, koordinatni sistem, idealni prestavnik merljivih koliina u polu-euklidovskom smislu, koji ima najvei znaaj u prethodnoj epohi (kod Orezma, na primer), nijc bio Dekartom dovren kada se prodre u dubinu njegovih razmatranja nego savladan i preen. Njegov savremejiik Ferma bio je poslednji klasini zastupnik tog sistema. Na mesto ulnog elementa konkretne dui i povrine specifinog izraza antikog oseanja granice javlja se apstraktno-prostorni (te prema tome ne-antiki) element take, koja se od sada karakterie kao grupa prireenih istih brojeva. Dekart je razorio (antikim tekstovima i arabljanskom tradicijom nasleeni) pojam koliine, pojam ulne dimenzije, i zamenio ga promenljivom vrednou polOajnog odnosa u prostoru. Da je to uopte bilo otstranjivanje geometri1 Aleksandrija prestaje da biva svetski grad u 2 veku posle Hrista i postaje masa kua, zaostala iz vremena , antike oivilizacije, u kojoj stianuje narod primitivnog oseanja, duevno sasma drukije nastrojen.

je, koja od sada u brojnom svetu analize samo prividno postoji, zavijena u veo antike uspomene to se previdelo. Re geometrija ima . apoliniski smisao koji se ne daje otstraniti. Poev od Dekarta, tobonja novija geometrija je ili sintetiki postupak koji odreuje polozaj taaka u prostoru, ne vie nuno trodimenzionalnom (i to brojevima), ili analitiki postupak koji odreuje brojeve poloajem taaka. A smeniti dui takama, znai shvatiti pojam prostornosti isto prostorno, ne vie telesno. Klasian primer ovog razaranja tradicionalne nasleene optiko-konane geometrije izgleda mi da je pretvaranje funkcija ugla (koje su u jednom za nas jedva shvatljivom smislu bile u indiskoj matematici brojevi) u ciklometriske funkcije; pa onda, dalje, njihovo rastvaranje u redove, koji su u beskrajnom domaaju brojeva algebarske analize izgubili i najmanju uspomenu na geometriske tvorevine. u Euklidovom stilu. Kruni broj n, kao i osnova prirodnih logaritama e, pojavljuje se u cclom ovom domaaju brojeva, raaju odnose koji nite sve granice nelcadanje geometrije, trigonometrije, algebre, odnose koji nisu ni aritmetike ni geometriske prirode i kod kojih niko vie ne misli na stvarno nacrtane krugove ili na stepene koje valja sraunavati.

9
Dok je antika dua dospela kro.z Pitagoru, oko 450, do otkria svoga, apoliniskog, broja kao merljive koliine, nala je dua Zapada, kroz Dekarta i njegovu generaciju (Paskal, Ferma, Desarg), u tano odgovarajue vreme, ideju broja lcoja se rodila iz strasnog faustovskog nagona za beskonanim. Broj kao ista koliina, vezana za telesno prisustvo pojedinane stvari, nalazi svoju suprotnost u broju kao istom odnosuK Ako se antiki svet, kosmos, sme definisati iz one duboke potrebe za vidljivom ogranienou, kao brojiva suma materijalnih stvari, onda se nae oseanje sveta ostvaruje u slici beskrajnoga prostora u kome se sve
1 To tano odgovara odnosu kovanog novca i dvostrukog knjigovodstva u novanom miljenju obeju kultura.

120

PENGLER

Propt

Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

viljivo osea, prema bezuslovnome, kao uslovljeno, gotvo kao stvarnost drugoga reda. Simbol tog naeg veta je odluno naznaeni pojam funkcije, koji ne postoji ni u jednoj drugoj kulturi. Funkcija nije nita drugo do proirenje ma kojeg postojeeg pojma broja; ona je potpuno prelaenje iznad njega i njegovo savlaivanje. Ne samo euklidovska, a s time i opte ljudska geometrija koja poiva na svakodnevnom iskustvu dece i nenaunika, nego i arhimedovska sfera elementarnog raunanja, aritmetika, prestaje time da postoji za stvarno znaajnu matematilcu Zapadne Evrope. Postoji samo jo apstraktna analiza. Za antikog oveka, geometrija i aritmetika su bile savrene i u sebi zatvorene nauke najvieg reda, obe opaajne, obe postupajui sa koliinama crtaki ili raunski. Za nas su one samo jo praktina pomona sredstva za svakodnevni ivot. Sabiranje i mnoenje, obe antike metode raunanja sa koliniama i sestre crtake kon strukcije, iezavaju potpuno u bekrajnosti funkcionalnih. procesa. Ba stepen, koji je prvobitno samo naelni znak za jednu odreenu grupu mnoenja (za proizvode istih inilaca) biva novim simbolom eksponenta (logaritam) i,njegovom primenom potpuno razdvojen (kompleksnim, negativnim, razlomljenim oblicima) od pojma koliine i preveden u transcendentni. svet odnosa, koji bi Grcima morao ostati nepristupaan, jer su oni poznavali samo pozitivne i cele stepene kao pretstavnike povrina i tela. Neka se pomisli na izraze kao: x 1 e-x, Y x, a Sve duboke tvorevine koje su se brzo raale poev od Renesansa: tvorevina imaginarnih i kompieksnih brojeva koje Kardan uvodi ve 1550, beskrajnih redova koji se teoriski sigurno zasnivaju 1666 Njutnovim velikim otkriem binomialnog pravila, logaritama oko 1610, diferencialne geometrije, odreenog integrala izumljenog od Lajbnica, mnoine kao nove brojne jedinice (koju je jo Dekart najavio), pa novi postupci kao neodreena integracija, razvijanje funkcija u redove, ak u beskrajne redove drugih funkcija sve to znai pobedu nad popularno-ulnim oseanjem broja u nama koje je moralo biti savladano duhom nove

matematike, jer je ona imala da ostvari novo oseanje sveta. Nije bilo do danas nijedne kulture koja bi prema delima druge, davno ugaene, imala toliko potovanja i odavala joj toliko asti, a koja bi joj, nauno, dozvolila tako veliik uticaj, kao to je to bila zapadnjaka u odnosu prema antikoj. Dugo je trajalo dok smo se ohrabrili da mislimo svojom milju. U osnovi je uvek leala stalna elja da inimo isto to i antika. Ipak je svaki korak u ovom smislu znaio stvarno udaljavanje od ideala kome se teilo. Otuda je istorija zapadnjakog znanja istorija stalnog oslobadanja od antikog miljenja, oslobaanja koje .se nije htelo no moralo iz dubine nesvesnoga. Tako se razvoj nove matematike pretvorio u jednu potajnu, dugu, najzad pobedniku, borbu protiv pojma koliinel.

10 Predrasude, u antikom duhu i smislu, spreavale su nas da oznaimo pravi zapadnjaki broj lcao takav na jedan nov nain. Dananji jezik matematike falsifikuje stanje injenica i njemu se, pre svega, ima pripisati da jo danas i meu matematiarima vlada uverenje da su brojevi koliine; bar na tom uverenju poiva na pisani nain obeleavanja. Ali, nov broj nije u pojedinim znacima koji slue za izraz funkcije (x, TC, 5), nego je on sama ta funkcija kao jedinica, kao element, promenljivi odnos koji se vie ne moe zatvoriti u optike granice. Za nju bi bila potrebna jedna nova simbolika, na koju, u njenoj strukturi, ne bi uticali antiki nazori. Neka se uoi razlika izmeu dve jednaine ni ta re ne bi smela da sjedini tako heterogene stvari kao: 3X + 4X = 5X i. xn + yn = zn (jednaina Ferma-ovog pravila). Prva se sastoji iz vie antikih brojeva (koliina), a druga je jedan broj druge vrste; to je, meutim, skriveno istovetnim najnom pisanja, koji -se razvio pod utiskom euklidovsko-arhimedovskih. pretstava. U prvome sluaju znak jednakosti je utvrivanje nepomine veze odreenih, opipljivih, koliina. U drugome, on pretstavlja jedan odnos koji postoji u jednoj grupi promenljivih,, tako da izvesne promene
1

To isto vai za rimsko pravo i za kovani novac.

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

nuno povlae kao posledice druge. Prva jednaina ima za svrhu odreivanje (merenje) jedne konkretne koliine, rezultata, a druga nema uopte rezultata, ve je samo slika i znak jednog odnosa koji za n > 2 (to je uveni Ferma-ov problem) verovatno iskljuuje cele brojeve. Grki matematiar ne bi razumeo ta se upravo hoe ovim operacijama ija krajnja svrha nije nikakvo izraunavanje. Pojam nepoznatih zavodi potpuno u zabludu kada se primeni na slova u Ferma-ovoj jednaini. U prvoj, antikoj, x je koliina, odreena i merljiva, koja ima tek.da se pronae. U drugoj za x, y, z, n re odrediti nema nikakvog smisla, sledstveno tu mi ne idemo za pronalaenjem vrednosti tih simbola, sledstveno oni nisu brojevi u plastinom smislu, ve znaci za jednu vezu, kojoj nedostaju oznake koliine, oblika i jednoznanosti, znaci za jedan beskraj moguih poloaja istog karaktera, koji pretstavljaju broj tek onda kada se shvate kao jedinstvo. Cela jednaina je, ovako napisana znacima, ustvari jedan jedini broj; a x, y, z su isto tako mali brojevi kao i znaci + ili =. Jer ve pojmom iracionalnih, potpuno i stvarno antihelenskih brojeva, pojam konkretnog odreenog broja bio je u najdubljoj osnovi iezao. Od sada, ovi brojevi ne pretstavljaju vie pregledni niz rastuih, diskretnih, plastinih koliina, nego pre svega jednodimenzionalni kontinuum na kome svaki presek (u smislu Dedekinda) pretstavlja jedan broj, koji jedva jo sme da nosi to staro ime. Za antiki duh izmeu 1 i 3 ima samo jedan broj, a za zapadnjaki beskrajna mnoina brojeva. Uvoeiijem imaginarnih (V 1 = i) i kompleksnih brojeva (opteg oblika a + bi), koji proiruju liniski kontinuum u savreno transcendentnu tvorevinu brojnog tela, a ovo je skupni pojam mnoine jednovrsnih elemenata, u kome svaki presek pretstavlja brojnu ravan tj. beskrajnu mnoinu manje potencije, (otprilike neto kao skupni pojam svih stvarnih brojeva) svaki ostatak antiko-popularne opipljivosti bio je razoren. Ove brojne ravni, koje u teoriji funkcija, poev od Koi-a i Gausa, igraju vanu ulogu, jesu iste mislene tvorevine. ak i pozitivni iracionalni broj, kao / 2, mogao je u neku ruku biti negativno shvaen za antiko miljenje, iskljuiv ga kao broj kao dgprjrog i aXoyog; a iz-

razi kao x + yi potpuno su sa one strane svih mogunosti antikog miljenja. Na proirenju aritmetikih zakona na celokupnu oblast kompleksnoga (u kojoj oblasti ti zakoni ostaju stalno primenjivi) poiva teorija funkcija, koja sad, najzad, pretstavlja zapadnjaku matematiku u punoj njenoj istoi, obuhvatajui u sebi, i uvlaei ih u sebe, .sve pojedinane oblasti. Tek time postaje ova matematika potpuno primenjiva na sliku dinamike fizike Zapada koja se istovremeno razvija, dok je antika matematika taan korelat onoga sveta plastinih pojedinanih stvari sa kojima radi statika fizika poev od Leukipa do Arhimeda, i teoriski i mehaniki. Klasini vek ove barokne matematike kao suprotnost jonskom stilu jeste 18 \ek, koji vodi od ocllunih otkria Lajbnica i Njutna, preko Ojlera, Lagrana, Laplasa, Dalambera, do Gausa. Razvoj te mone duhovne tvorevine dogodio se kao udo. Jedva se poverovalo u ono to se videlo. Nalazile su se istinc za istinama, koje su finim duhovima skeptiki nastrojenog veka izgledale nemogune. Tu spada re Dalarnberova: Allez en avant et la foi vous viendra. (To se odnosilo na teoriju diferencialnog kolinika). Izgledalo je da se ak i logika buni i protivi, da sve pretpostavke poivaju na grekama, pa ipak dolo se do svrhe. > Vek uzvienog zanosa za produhovljene, telesnom oku izmaknute, oblike jer pored onih majstora analize stoje i Bah, Gluk, Hajdn, Mocart vek u kojem jedan mali lcrug izabranih i dubokih duhova raskono uiva u najrafinovanijim otkriima i smelostima (iz koga su iskljueni Kant i Gete) taj vek odgovara po svojoj sadrini tano najzrelijem veku jonike, veku Eudoksosa i Arhitasa (440350) tu se moraju dodati i' Fidija, Poliklet, Alkamenes i graevine na Akropolju . veku u kome se rascvetao raskono svet oblika antike matematike i plastike u punom obilju svojih mogunosti i u kome se i dovrio. Tek sada moe se u potpunosti sagledati elemenlarna suprotnost antikc i zapadnjake duevnosti. Nema u celokupnoj slici istorije vieg ljudstva niega to bi, u sutini, bilo tako tue jedno drugom kao te dve duevnosti izmeu kojih su postojali toliki i talco jaki istoriski odnosi. I ba zato to se suprotnosti do-

SPENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPAJ)A O smislu brojeva

/

cliruju, to one ukazuju na rnoe biti neto zajedniko u poslednjoj dubini bia. nalazimo u zapadnjakoj, faustovskoj dui ono enjivo traenje ideala apoliniske due. Ona je ovu volela vie od svih ostalih i zavidela joj na snazi kojom se ova predavala isto ulnoj sadanjici.

,11 Primeeno je da u praljudstvu, kao i u detetu, nastupa jed.an unutranji doivljaj, jedno roenje naeg ja, pomou koga i jedno i drugo shvataju smisao broja, te time iznenada steknu jedan okoini svet koji se odnosi na ja. im se pred zauenim pogledom ranoga oveka izdigne u velikim crtama, iz haosa utisaka, ovaj svet koji se raa, svet ureenoga prostranstva, svet osmiIjenog postaloga, im' duboko prooseana neopoziva suprotnost tog spoljanjeg sveta prema svetu sopstvene due prui svesnome ivotu pravac i oblik: odmah se budi praoseanje eznje u toj dui, iznenada svegnoj . : svoje usamljenosliji To je enja za svrhom postajanja ' ,< za ispunjavanjem 1 ostvarenjem svega unutranje mogueg, za razvojem ideje sopstvenog bia. To jc enja s deteta, enja lcoja ulazi u svest kao oseanje nezadr,; ;i , (ll c(/-ivog pravca, sve jasnijeg i jasnijeg, a koja se kasnije 'i.c . javlja pred zrelim duhom kao strahobna, zamamljiva, vremena. Rei prolost i budu-) 1( / nereljiva zagonetka nost dobile su odjednom sudbonosno znaenje.) Aii ta enja, potekla iz obilja i b.laenstva unutranjeg postajanja, istovremeno je u najdubljoj dubini svake due i strah. Kao to je i svako postajanje upravljeno na ono to 'je ve postalo, sa im e se i zavriti, tako i praoscanje postajanja, enja, dodiruje 've i ono drugo prastanje, strah. U sadanjosti osea se proticanje; u prolosti lei prolaznost. Tu je lcoren venoga straha pred neopozivim, postignutim, lconanim, pred prolaznou, pred svetom ve ostvarenim u kome je sa granicom roenja u isti mah postavljena i granica smrti; koren straha pred trenutkom u kome je mogue ostvareno, ivot unutranje ispunjen i zavren, gde je svest stigla do svrhe. To je onaj duboki strah od sveta u dui deteta, koji nikada rie na-

puta vieg oveka, pesnika, umetnika, vernika, u njegovoj beskrajnoj usamljenosti^ strah od stranih sila, koje se, velike i pretee," zaodevene u ulne pojave, pomaljaju pred svetom koji tek progleda. I pravac svega postajanja, u njegovoj neumoljivosti neobrtIjivosti ljudska tenja za razumevanjem obeleava imenom kao neto strano i neprijateljsko, da bi vezala to veno neshvatljivo. Neshvatljivo je potpuno da se budunost pretvara u prolost; i to daje vremenu, nasuprot prostoru, ono protivreno strano, sumnjivo, ono to mori, a od ega se nijedan znaajan ovek ne moe potpuno odbraniti. , Strah od sveta sigurno je najstvaralakije od svih praoseanja. Njemu ovek ima da zahvali za najzrelije i najdublje oblike i likove ne amo svesnog unutranjeg ivota ve i njegovog ogledanja u bezbrojnim tvorevinama spoljanje kulture. Kao tajna melodija, koju ne uje svako, strah hodi kroz oblikovni jezik svakog pravog umetnikog dela, svake intimne filozofije, svakog znaajnog dela; on je i u osnovi velikih problema svake matematike, a tu ga jo ponajmanje njih osea. Samo unutranje izumrli ovek lcasnih gradova, Hamurabijevog Babilona, ptolomejske Aleksandrije, islamskog Bagdada, dananjeg Pariza i Berlina, samo ist intelektualni sofist, -senzualist i darvinist, gubi taj strah ili ga odrie stavljajui izmeu sebe i tog stranog i stranog jedno nauno gledite. bez tajni. Dok se enja vezuje za ono neshvatljivo neto ije se tvorevine (u hiljadu oblika, neuhvatljivih) reju vreme vie skrivaju no oznaavaju, praoseanje straha nalazi svoj izraz u duhovnim, shvatljivim simbolima, spOsobnim da se uoblie, simbolima prostiranja. Tako se u budnoj svesti svake kulture, a u svakoj na drugi nain, nalaze protiv oblici vremena i prostora, pravca i prostornosti. Oni prvi lee u osnovi ovih drugih, kao to je i postajanje u osnovi onome to je postalo; oni prvi osloboeni duhovne sile, ovi drugi sluei joj; oni prvi mogu se samo doivljavati, ovi drugi samo saznpvati. Jer i fenja lei u osnovi straha, ona postaje strahom, a ne obrnuto. Hrianski izraz za suprotni smisao oba ova oseanja sveta jeste: Bojati se Boga i ljubiti Ga. Iz due celokupnog praljudstva, te i najranijeg detinjstva, izdie se nagon da se element stranih sila

126

127

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

(koje su neumoljivo prisutne u svemu prostornom, u prostoru i kroz njega vee), da se savlada, da se sa njime pomiri da se sazna. U krajnjoj liniji to je sve isto. Boga saznati znai u mistici svih ranih vremena: uiniti ga sebi sklonim, u sebi ga prisvojiti sebi, preklinjati ga i zaklinjati. To se deava jednim imenom, jednom reju, koja se naziva numen, kojom se doziva, priziva; ili oblicima kulta kojima prisustvuje jedna tajna sila. Kauzalno, sistematsko saznanje, stavljanje granica pomou pojmova i brojeva, najfiniji je ali i najmoniji oblik te odbrane. ovek tek tim jezikom postaje ovek. U reima sazrelo saznanje pretvara neodoljivom nunou haos prvobitnih utisaka u prirodu, za koju postoje zakoni kojima se ona mora pokoravati, a svet po sebi u svet za nas1. Ono umiruje strah od sveta, ukroujui ono to je strano i tajanstveno, uobliavajui ga u shvatljivu stvarnost, vezujui ga kao tu vrstim pravilima na metnutog, intelektualnog oblikovnog jezika. To je ideja o tabu, koja u duevnom ivotu svih primitivnih Ijudi igra odlunu ulogu, a ija nam je prvobitna sadrina tako daleko da se ta re ne moe vie preneti ni u jedan zreli kulturni jezik. Strah bespomoni, sveti zazor, duboka naputenost, seta, mrnja, mrane elje za pribliavanjem, ujedinjenjem, udaljavanjem sva ta oseanja punog oblika zrelih dua gubi se, u detinjastom stanju, u jednoj tupoj neodlunosti. Dvostruki smisao rei zaklinjati, koja ujedno znai i savladati i moliti, moe da uini jasnijim smisao onog mistikog ina kojim za ranog oveka postaje tabu ono to je strano i ono ega se on boji. Zazor, bojaljivi, od svega onoga to je od njega nezavisno, stavljeno, zakonito, od stranih sila u svetu to je izvor svakog elementarnog davanja oblika. U pravremenima, on se ostvaruje u ornamentu i briljivim ceremonijama i ritusima, strogim pravilima primitivnog saobraanja. Na visini velikih kultura, ovi su oblici, ne izgubvi u osnovi oznake svog porekla (karakter vezivanja i zaklinjanja), narasli u savrcne oblikovne svetove pojedinih umetnosti, religioznog.
1 U aroliji imenovanja nije se mita promenilo po obliku poev od divljaka pa sve do najsavremenije nauke, koja sebi podvrgava stvari kujui za njih imena, naime strune izraze.

prirodnjakog, a pre svega matematikog miljenja. Njihovo zajedniko sredstvo, jedino koje poznaje dua u ostvarivanju, jeste simboliziranje prostornosti, prostora ili stvari, pa bilo to simboliziranje u koncepcijama apsolutnog svetskog prostora Njutnove fizike ili u unutranjicama gotikih katedrala i mavarskih moeja, ili u atmosferskoj beskrajnosti slika Rembrantovih i njenog ponovnog dolaska u mranim tonskim svetovima betovenovskih kvarteta, bilo ono u pravilnim poliedrima Euklidovim, bilo u partenonskim skulpturama, ili u piramidama staroegipatskim ili u nirvani Budinoj ili u distanci dvorskih obiaja pod Sezostrisom, Justinijanom I i Lujem XIV, ili u Eshilovoj, Plotinovoj, Danteovoj ideji o Bogu, ili, najzad, u dananjoj tehnici koja obavija zemljinu kuglu svojom prostornom energijom. 12 Vratimo se matematici. Ishodna taka, videli smo, svakog antikog davanja oblika bila je: red onoga to je postalo, ukoliko je ono prisutno, pregledno, merljivo, brojivo. Zapadnjako, gotiko, oseanje oblika, oseanje jedne za daljinama enjive due, bez mere, sa silnom voljom, izabralo je znak istoga, ne-opaajnoga, bezgraninoga prostora. Ne varajmo se o uskoj uslovljenosti takvih simbola, koji nam lako izgledaju kao u sutini podjednaki, kao opte vaei. Na beskrajni svetski prostor, o ijem postojanju kao da ne treba ni gubiti rei, za antikog oveka ne postoji. On ga sebi ne moe ni pretstaviti. Helenski kosmos, sa druge strane pak, ija duboka otuenost za na nain shvatanja nije morala tako dugo da ostane nezapaena, Helenu je neto to se samo po sebi razume. Ustvari, apsolutni prostor nae fizike jeste oblik koji je nastao sa mnogim, izvanredno zapletenim i preutnim pretpostavkama, i to jedino i samo iz nae duevnosti kao njena slika i njen izraz, i jedino je za na nain budnoga bitisanja stvaran, nuan i prirodan. Prosti pojmovi su uvek najtei. Njihova prostota sastoji se u tome to beskrajno mnoge stvari, koje se ne dadu izrei, uopte i ne treba da budu reene, jer su one za ljude ovoga kruga oseajno osigurane a te stvari i jesu svakako stoga za strane ljude potpuno

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

nepristupane. To vai za specifino zapadnjaku sadrinu rei prostor. Celokupna matematika, od Dekarta na ovamo, slui teoriskom tumaenju ovog velikog simbola, ispunjenog (religioznom sadrinom. Fizika, poev od Galileja, hoe samo to. Antika fizika i matematika sadrinu te rei uopte i ne poznaju. I ovde su injenino stanje zavila u veo i zamaglila ona antika imena koja smo zadrali iz literarnog naslea od Grka. Geometrija se zove vetina merenja, aritmetika vetina brojanja. Zapadnjaka matematika nema nikakva posla sa oba ova naina ograniavanja, ali ona za sebe nije nala novo ime. Re analiza ni izdaleka ne kazuje sve. Antiki ovek poinje i zavrava svoja razmatra-" nja pojedinanim telom i njegovim graninim povriinama, koj ima pripadaju posredno kupini preseci i .krive vieg reda. Mi, u osnovi, poznajemo samo ap, straktno prostorni element take, koji, van opaajnosti, bez mogunosti merenja i imenovanja, pretstavlja samo jedno sredite za odnos. Prava je za Grka merljiva ivica, za nas neogranieni kontinuum take. Lajbnic navodi kao primer za svoje infinitezimalno naelo pravu koja je granini sluaj kruga sa beskrajnim poluprenikom, dok taka pretstavlja drugi granini sluaj.. A za Grka je krug povrina, i problem se sastoji u tome da se ona svede na merljivi oblik. Tako je kvadratura kruga bila klasini granini probleni za duk antikih Ijudi. Izgledalo im je da je najdublji od svih problema oblika sveta: da se krivom ograniene povrine, ne menjajui veliinu, pretvore u pravougaonike i time uine merljivima. Za nas je otuda postao beznaajni postupak da se broj tt pretstavi algebarskim sredstvima, a da se pri tome i ne govori o geometriskim slikama. Antiki matematiar poznaje samo ono to vidi i opipljivo shvata. Gde prestane ograniena, ograniljiva, oiglednost, ta tema njegove misli, tu se zavrava i njegova nauka. Zapadnjaki matematiar se odmah upuuje (im se oslobodi antikih predrasuda i pripadne sam sebi) u potpuno apstraktnu oblast beskrajnih brojnih raznovrsnosti od n (a ne vie samo tri) dimenzija, u kojima njegova takozvana geometrija vie nema potrebe za opaajnom pomoi, a u najveem broju sluajeva mora da ne osea tu potrebu. Kad an-

tiki ovek hoe da prui umetniki izraz svoga oseanja oblika, on pokuava da ljudskome telu u igri i u rvanju dadne, u mermeru i bronzi, onaj stav koji dostie samo u povrinama i u konturama svoj maksimum mere i smisla. A pravi umetnik Zapada zatvara oi i gubi se u domaaju jedne bestelesne muzike, u kojoj harmonija i polifonija vode u tvorevine savreno sa one strane, tvorevine koje lee daleko od svih mogunosti optikih odredbi. Neka se pomisli na to ta podrazumeva pod figurom jedan atinski vajar a ta jedan severnjaki kontrapunktist, pa e se predoeti suprotnost oba sveta, obe matematike. Grki matematiari ak upotrebljavaju re aopa za geometrisko telo. Sa druge strane tu istu re upotrebljava i pravni jezik za linost kao suprotnost stvari (otbpara kai Ttpdvpara: personae et res). Zato antiki, celi, telesni broj i nehotice trai odnos prema postanku telesnog ovelca (aoiia). Broj 1 jedva se jo osea kao pravi broj. On je ap^rj, pra-materija niza brojeva, pra-izvor svih pravih brojeva, a time i svake koliine, svake mere, svega to je stvar. Znak za jedinicu bio je u krugu pitagorejaca ujedno i simbol majinog krila, izvora ivota. A 2, prvi pravi broj, koji dvostrui jedinicu, stavljen je zato u odnos prema mukom naelu i znak mu je bio jedno podraavanje falusu. Sveto 3 pitagorejaca, najzad, oznaavalo je in sjedinjavanja oveka i ene, raanje (erotiko tumaenje procesa, jedino vrednosnih za antiku, umnoavanja koliina, radanja koliina, sabiranja i mnoenja lako je razumljivo), te je znak za 3 bio sjedinjenje znakova za 1 i za. 2. Otuda pada nova svetlost na ve pomenuti mit o drskosti otkrivanja iracionalnoga. Iracionalno, u naem nainu izraavania primena beskrajnih decimalnih razlomaka, znailo je razaranje organsko-telesnog reda koji raa i koga su bogovi postavili. Nema sumnje da je pitagorejska reforma antikoj religiji opet postavila za osnovu prastari kult Demetre. Demetra je srodna Geji, majici-zemlji. Postoji dubok odnos izmeu njenog oboavanja i ovog uzvienog shvatanja brojeva. Tako je antika, unutranjom nunou, postepeno postala kulturom maloga. Apolinska dua pokuala je da smisao svega to je postalo savlada naelom preg^ ledne i sagledne granice; njen tabu bio je upravljen

130

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

na neposrednu sadanjicu i bliskost onoga to je strano i tue. to je bilo znatno daleko, to nije bilo vidljivo, nije ni postojalo. Grk, kao i Rimljanin, rtvovao je bogovima onog predela u kome je stanovao: svi ostali iezavali su iz njegovog vidokruga. Kao to je Grku nedostajala re za prostor (mi emo se stalno vraati na snanu simboliku takvih jezikih pojava), tako mu nedostaje i nae oseanje pejsaa, oseanje za vidike, izglede, daljine, oblake, pa i za pojam domovine koja se nadaleko prua i obuhvata veliku naciju. Domvina je^ za antikog oveka ono to on moe da sagleda sa tvrave svog oinslcog grada, ne vie. Ono to je lealo sa one strane ove optike granice njegovog politikog atoma, bilo je strano, bilo je ak neprijateljsko. Tu ve poinje strah antikog bitisanja i to objanjava strano ogorenje kojim su se .ti siuni gradovi meusobno unitavali. Polis je najmanji od svih moguih oblilca drave i njegova politika je izrazita politika blizine, sasma suprotno naoj kabinetskoj diplomatiji, politici bezgraninosti. Antiki hram, koji se moe obuhvatiti jednim pogledom, najmanji je od svih klasinih tipova graevinskih. Geometrija od Arhitasa do Euklida zanima se, a to pod njenim uticajem ini i dananja kolska geometrija, malim prirunim likovima i telima, te joj tako i ostaju sakrivene tekoe koje se pojavljuju pri zasnivanju likova astronomskih dimenzija koji ne doputaju vie svuda primenu eukiidovske geometrije 1 . Inae bi fini atiki duh moda jo tada naslutio neto o problemu ne-euklidovskih geometrija, jer primedbe protiv poznatog alcsioma o paralelnima2, iji je sumnjivi pa ipak nepopravljivi stav jo rano izazvao negodovanje, dodirivale su izbliza takvo jedno odluno otkrie. Kao to je antikom smislu bilo samo po sebi razumljivo iskljuivo posmatranje bliskoga i maloga, tako je nama samo po sebi razumljivo posmatranje beskrajnoga,
1 U savremenoj astronomiji poinje danas primena ne-euklidovskih geometrija. Pretpostavka jednog neogranienog ali konanog krivog prostora, koji je ispun.jen zvezdanim sistemom sa prenikom otprilike 470 miliona zemljinih otstojarija, dovela bi do pretpostavke jedne kontra-slike suneve koja nam se pojavl.juje kao zvezda srednje jasnoe. 2 Da je kroz jednu taku mogua samo jedna paralelna prema datoj pravoj: stav ko.ji se ne da dokazivati.

onoga to premaa granice ula vida. Sva matematika gledita koja je Zapad otkrio ili pozajmio bila su, razume se samo po sebi, podvrgnuta oblikovnom jeziku infinitezimalnoga, i to davno pre no to je otkriven pravi diferencialni raun. Arabljanska algebra, indiska trigonometrija, antika mehanika, utelovljuju se, bez daljeg, u analizu. Ba najoigledniji stavovi elemntarnog rauna, recimo 2 x 2 = 4, postaju, sa analitikih taaka gledita, problemi ije reenje uspeva tek izvoenjima iz nauke o mnoinama (t u mnogim pojedinostima jo su i neuspeli). To bi Platonu i njegovom vremenu sigurno izgledalo kao ludost i kao dokaz za potpuni nedostatak matematike obdarenosti. U neku ruku moe se geometrija obraivati algebarski, a algebra geometrislci, to znai iskljuiti oko ili ga pustiti da vlada. Ono prvo smo mi uinili, a ono drugo Grci. Arhimed, koji u svojim lepim sraunavanjima spirale dodiruje izvesne opte injenice lcoje lee i u osnovama metode odreenog integrala u Lajbnica, podreuje odmah stereometriskim naelima svoje u najveoj meri savremene postupke (kad se povrno posmatraju). Jedan Hindus bi, u slinom sluaju, kao samo po sebi razumljivo, naao otprilike neku trigonometrisku formulaciju1.

13
Iz osnovne suprotnosti antikih i zapadnjakih brojeva proistie jedna isto tako duboka suprotnost od nosa u kome stoje elementi svakoga od tih brojnih svetova meusobno. Odnos koliina je srazmerd, a odnos odnoaja sadri se u sutini funkcije. Obe rei imaju, prevalizalei domaaj matematike, najvee znaenje za tehniku obeju pripadajuih umetnosti, plastike i muzike. Ako se potpuno apstrahuje od smisla koji re proprcija ima za podelu pojedinane statue, ba tipina antika umetnika dela: statua, reljef i fresko, dozvoljavaju uveliavanje i umanjavanje merila; to su rei koje za muziku uopte nemaju nikakav smisao. Pomislimo na umetnost tema iji su predmeti, u su1 ta je staroindisko u nama poznatoj indiskoj rnatematici (dakle ono.j pre Bude) ne moe se danas vie utvrditi.

132

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

tini, bili: smanjivanja motiva plastike prirodne veliine. U teoriji funkcija pak, odluan je pojam transformacije grupa, a muziar e potvrditi da sline formacije ine bitni deo novije nauke o kompoziciji. Potseam samo na jedan od najfinijih instrumentalnih oblika 18 veka: tema con variazioni. Svaka proporcija pretpostavlja stalnost, svaka transformacija promenljivost elemenata. Neka se sravne stavovi o podudarnosti u Euklida, iji dokaz poiva stvarno na odnosu 1 : 1, i moderno izvoenje tih stavova poniou funkcija ugla.

14
Konstrukcija koja u irem smislu obuhvata sve metode elementarne aritmetike j^ste alfa i omega matematike: spravljanje jednog pojedinanog i vidljivo prisutnog lika. estar je dleto ove druge likovne umetnosti. Nain rada pri istraivanjima teorije funkcija, ija svrha nije rezultat u vidu koliine nego diskusija optih formalnih mogunosti, moe se oznaiti , kao neka vrsta nauke o kompoziciji, blisko srodne muzikalnoj nauci o tom predmetu. itav niz pojmova muzike teorije dao bi se primeniti, lako i odmah, na analitike operacije fizike (vrsta tona, fraziranje, hromatika i drugo) i pitanje je da poneki odnosi tirtie samo ne bi dobili u jasnoi. Svaka konstrukcija. potvruje, svaka operacija odrie ono to je vidljivo, prva izraujui optiki dato, a druga rastvarajui ga. Tako se pojavljuje jo jedna suprotnost u obe vrste matematikih postupaka: antika matematika maloga posmatra konkretni pojedinani sluaj, sraunava odreeni zadatak, izvodi samo jedanput konstrukciju. Matematika beskonanoga obrauje itave klase formalnih mogunosti, grupe funkcija, operacija, jednaina, krivih, i to ne sa obzirom na njihov kakav bio rezultat, ve na njihov tok. Tako >je ve od dve stotine gpdina (ega su sadanji matematiari jedva svesni) nastala ideja opte morfologije matematikih operacija, koja se sme oznaiti kao pravi smisao celokupne novije matematike. Tu se otkriva jedna obuhvatna tenja zapadnjake duhovnosti uopte, koja c nadalje bivati sve jasnija, jcdna tenja ko-

ja je iskljuiva svojina faustovskog duha i njegove kulture i koja ni u jednoj drugoj srodne namere ne nalazi. Velika veina pitanja koja zanimaju nau matematiku kao njeni najsvojstveniji problemi (odgovarajui kvadraturi kruga u Grka), na pr. ispitivanje konvergencije beskrajnih redova (Koi), ili pretvaranje eliptikih ili uopte algebarskih integrala u viestruke periodike funkcije (Abel, Gaus), bila bi starima, koji su jednostavne odreene koliine traili za rezultate, verovatno izgledala kao duhovita igranja, malo nastrana. A za iroki popularni krug i danas je to tako. Nita nema nepopularnije od moderne matematike. I u tome je neto od simbolike beskrajne daljine, distance. Sva velika dela Zapada, od Dantea do Parsifala, jesu nepopularna, sva antika, od Homera do pergamonskog oltara, jesu popularna, i to u najviem stepenu.

15
I tako se najzad okuplja sva sadrina zapadnjakog miljenja (u brojevima) u jedan klasini granini problem faustovske matematike, koji. sainjava klju za onaj teko pristupani pojam beskrajnoga faustovski beskrajnoga potpuno dalek od beskonanosti arabljanskog i indiskog oseanja sveta. Radi se o teoriji granine vrednosti, bilo da se broj shvati, u pojedinostima, kao beskrajni red, bilo kao kriva, bilo kao funkcija. Ova granina vrednost je najstroa suprotnost antikoj (do sada ne tako nazvanoj) grani- ^ n'oj vrednosti, koja je u klasinom graninom problemu kvadrature kruga bila pod diskusijorh. Sve do u* 18 vek, euklidovsko-popularne predrasude zamraile su smisao diferencialnog naela. Ma koliko se oprezno primenjivao pojam beskrajno malog, uvek uz njega ostaje jedan laki moment antike stalnosti, privid koliine, iako je ni Euklid, kao takvu, ne bi priznao. Nula je konstanta, ceo broj u lincarnom kontinuum-u izmeu 1 i +1, Ojleru je kodilo, i mnogima posle njega, u analitikim ispitivanjima to je diferenciale smatrao za nule. Tek od Koi-a konano uvedeni pojam granine vrednosti otstranjuje taj ostatak antikog oseanja broja i ini infinitezimalni raun jednim neprotivrenim sistemom. Tek korak od beskrajno male koliine do donje granine vrednosti svake mo-

134

PENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA O smislu brojeva

gue konane koliine vodi koncepciji promenljivog broja, koji se lcree u svakoj od nule razliitoj konanoj koliini, a sarn, dakle, ne nosi vie ni najmanju oznaku koliine. Granina vrednost u ovom konanom obliku nije vie uopte ono emu se pribliava. Ona pretpostavlja to samo priblizavanje, taj proces, tu operaciju. Ona nije stanje, nego odnoaj. Ovde, u odlunom problemu zapadnjake matematike, otkriva se iznenada da je naa duevnost istoriski nastrojenaV

16
Osloboditi geometriju opaaja, algebru pojma koliine, obe spojiti u monu zgradu teorije funkcija sa one strane elementarnih granica konstrukcija i rauna: to je bio veliki put zapadnjakog miljenja u brojevima. Tako se antiki, stalni, broj rastvorio u promenljivi. Geometrija, postavi andlitika, izgubila je sve konkretne oblike. Ona zamenjuje matematiko telo na ijoj su nepominoj slici nalaene geometriske vrednosti apstraktno-prostornim odnosima, koji, najzad, uoote ne mogu ni da se primene na injenice ulno-prisutnih opaaja. Ona prvo smenjuje optike tvorevine Euklidove geometriskim mestima u odnosu na koordinatni sistem iji se poetak moe proizvoljno izabrati. Ona svodi, zatim, predmetno bie geometriskog objekta na zahtev da, za vreme operacije (koja je upuena na jednaine a ne vie na merenja), izabrani sistem ne sme da se menja. Uskoro se koordinate shvataju samo jo kao iste vrednosti, koje ne pretstavljaju toliko poloaj taaka kao apstraktnih prostornih elemenata, koliko ga samo reprezentuju i zamenjuju. Broj, granica onoga to je postalo, nije vie simboliki pretstavljen slikom jedne figure, nego slikom jedne jeclnaine. Geometrija izvre svoj smisao: kordinatni sistem kao slika iezava, a taka je sada potpuno apstraktna brojna grupa. Arhitektura Renesansa prelazi, novaenjima Mikelandela i Vinjole, u barok: to je tana slika ovog unutranjeg preobraaja analize. Na fasadama palata i crkava postaju ulne iste linije nestvarnima. Nfa mesto jasnih koordinata fio1 Funkcija, pravo shvaena, jeste bie zamiljeno u akciji (Gete).

rentinsko-rimskih poloaja stubova i raspodele spratova, pojavljuju se infinitezimalni elementi izvijenih, tekuih, graevinskih delova, voluta, kartua. Konstrukcija iezava u obilju dekorativnoga, matematiki reeno: funlccionalnoga; stubovi i pilastri, po grupama i snopovima skupljeni, provlae se, bez odmorita za oko, kroz frontove, skupljaju se i rasturaju; povrine zidova, tavanice, spratovi gube se u poplavi struktura i ornamenata, iezayaju i raspadaju se pod svetlim utiscima boja. A svetlost, lcoja titra nad ovim oblikovnim svetom zreloga baroka (od Berninia oko 1650 do rokoko-a u Drezdi, Beu, Parizu), postala je isto muzikalni element. Drezdenski Zwinger to je jedna simfonija. Sa matematikom razvila se u 18 veku i arhitektura u svet oblika sa muzikalnim karakterom.

17
Na putu ove matematilce morao je najzad nastupiti trenutak kada su se ne samo granice vetakih geometriskih slika nego i granice ula vida osetile uopte, sa strane teorije kao i od strane same due (u njenom naletu za bezobzirnim izrazom svojih unutranjih mogunosti), kao granice, kao smetnja, kojom je, dakle, ideal transcendentne prostornosti stao naelno nasuprot ogranienim mogunostima neposredno vienog. Antika dua, koja je punom odanou prema platonovskoj i stoikoj ataraksiji putala da vai i da vlada ono to je ulno i koja je svoje velike simbole kako to dokazuje erotiki skriveni smisao pitagorejskih brojeva pre primala no to ih je davala, nije mogla telesno sada i ovde nikada voljno da prekorai. A dok se pitagorejski broj otkriva u biu datih pojedinanih stvari u prirodi, broj Dekartov, i matematiara posle njega, bio je neto to se moralo osvajati i zadobijati, jeclan gospodarski apstraktni odnos, nezavisan od svake ulne datosti i u svako cloba spreman da tu nezavisnost prema prirodi odri u vanosti. Volja za rnoi (da upotrebimo Nieovu veliku formulu) lei i u ovoj energiji zapadnjakog broja nasuprot opaaju, volja koja obeleava stav severnjake due prema svetu, poev od najranije gotike Eda, katedrala, krstakih ratova, pa i od osvajakih Vikinga i Gota. To je dinamika. U apoliniskoj

136

137

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA

srjeva

matematici slui duh oku, u faustovskoj duh savlauje oko. Matematiki, apsolutni, tako potpuno ne-antiki, prostor nije bio ve od samog poetlca a to matematika u svome bojaijivom potovanju helenskih tradicija nije se usuivala da primeti neodreena prostornost dnevnih utisaka, popularnog slikarstva, tobonjeg jednoznanog i pouzdanog apriornog opaaja Kantovog, ve isti apstraktum, idealni i neispunljivi postulat due, kojoj je sve manje bila dovoljna ulnost kao izraajno sredstvo i koja se najzad, strasno od nje odvratila. Unutranje oko se probudilo. Sada su tek duboki mislioci osetili da euklidovska geometrija, jedina i tana za naivni pogled svih vrertiena, posmatr.ana sa ovog visokog stanovita, nije nita drugo do hipoteza, ije se jedino i iskljuivo vaenje prema drugim, sasvim neopaajnim, vrstama geometrija (to pouzdano znamo od Gausa) nikada nije moglo ni dokazati. Sr ove geometrije ; aksiom Euklidov o paralelnima, jeste tvrenje Jcoje se moe zameniti drugim (da, naime, kroz jednu taku nema prema jednoj pravoj nijedna paralelna, da ih ima dve, ili i vie). Sva ta tvrenja vode potpuno neprotivrenim trodimenziondlnim geometriskim sistemima; a ovi se mogu primeniti u fizici, pa i u astronomiji; katkada, moraju se i pretpostaviti Euklidovom tvrenju. Ve prosti zahtev neogranienosti prostornoga protivrei pravom karakteru svakog neposrednog opaanja, koje zavisi od postojanja svetlosnih otpora, dakle od materijalnih granica. A taj zahtev, poev od Rimana i njegove teorije prostora koji su neogranieni ali nisu zbog svoje krivine beskrajni, ima se razlikovati od beskrajnosti. Ali se mogu zamisliti apstraktna naela ograniavanja, koja, u sasvim novom smisiu, prekorauju mogunost optike ogranienosti. Za onoga ko dublje gleda ve u kartezijanskoj geometriji postoji tenja da se pree preko tri dimenzije doivljenog prostora kao preko granice koja nije nuna za simboliku brojeva. Pa iako je tek od 1800, otprilike, pretstava viedimenzionalnih prostora (bolje bi bilo da se ta re zameni novom) postala proirenom osnovom analitikog miljenja, ipak je prvi korak zato uinjen u trenutku kada su stepeni (bolje logaritmi) odvojeni od svog prvobitnog odnosa prema ulno ostvarlji-

vim povrinama i telima i primenom iracionalnih 1 kompleksnih izloitelja uvedeni, kao odnoajne vrednosti sasma opte vrste, u oblast funkcionalnoga. Ko ovde uopte moe da prati ova razlaganja, shvatie da je korakom od a3 (kao prirodnog maksimuma) na an bezuslovnost prostora- od tri dimenzije ve ukinuta. ^ Poto je jednom prostorni element take izgubio onaj jo uvek optiki karakter preseka koordinata u jednom opaajnom sistemu i bio definisan kao grupa od tri nezavisna broja, nije bilo vie nikakve unutranje smetnje da se broj 3 zameni optim brojem n. Nastupa obrtanje pojma o dimenzijama: merni brojevi ne obeleavaju vie optike osobine jedne take u pogledu njenog poloaja u sistemu, ve dimenzije neogranienog broja pretstavljaju potpuno apstraktne osobine jedne brojne grupe. Ova brojna grupa (od n nezavisno poreanih elemenata) jeste slika take. Ona se z.ove taka. Iz toga logiki razvijena jednaina zove'se ravanj jeste slika ravni. Skupni pojam svih taaka od n dimenzija zove se n-dimenzionalni prostorK U ovim transcendentnim prostornim svetovima, koji se ne odnose vie ni na kakve vrste ulnosti, vladaju odnosi iz analize, koji se stalno poklapaju sa rezultatima eksperimentalne fizike. Ova prostornost vieg reda jeste simbol koji ostaje potpuno svojinom zapadnjakog duha. Samo taj duh pokuao je, i umeo, da povee sve to je postalo i to je prostorno u te oblike, samo on je pokuao, i umeo, da ovim nainom prisvajanja (setimo se pojma tabu) ono to je strano i tue zaklinje, primorava i savlauje i, time, saznaje. Tek u toj sferi miljenja u brojevima,. koja je pristupana jo samo vrlo malom broju Ijudi dobijaju karakter neeg stvarnog ak i tvorevine kao to su sistemi hiperkompleksnih brojeva (kvaternioni iz vektorkog rauna) pa i sasvim nerazumljivi znaci kao oo. Ima da se shvati da stvarnost nije samo ulna stvarnost, i da, ta vie, duevnost moe da ostvaruje svoju ideju i u sasvim drugim tvorevinama koje nisu opaajne.
1 Sa stanovita nauke o mnoinama zove se ureena mnoina taaka, bez obzira na broj dimenzija, telom, a mnoina od (n-1) dimenzija u odnosu na 6nu prvu povrinom. Ogranienje (ivica, strana) iedne mnoine laaka l>retstavlja mnoinu taaka nie potencije.

138

19

SPENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA O smislu brojeva

18
Iz ove velianstvene intuicije simbolikih prostornih svetova sleduje poslednje i zavrno shvatanje celokupne zapadnjake matematike: proirenje i produhovljenje teorije funkcija u teoriju grupa. Grupe su mnoine ili skupni pojmovi jednovrsnih matematikih tvorevina. Na primer: skupnost svih diferencialnih jednaina izvesnog tipa, mnoine lcoje su sagraene i ureene slino Dedekindovom brojnom telu. Radi se tu, kako oseamo, o svetovima sasma novih brojeva koji za imutranje oko posveenoga ipak nisu sasvim lieni izvesne ulnosti. Nuno je sad ispitivati izvesne elemente ovih neverovatno apstraktnih oblikovnih sistema, elemente koji su, u odnosu na jednu jedinanu grupu operacija transformacija sistema nezavisni od njihovih uticaja, tj. elemente koj i su invariantni. Opti zadatak ove matematike dobija (po Klajnu) ovakav oblik: Data je jedna n-dimenzionalna raznovrsnost (prostor) i jedna grupa transformacija. Tvorevine koje pripadaju raznovrsnosti treba da se ispitaju u pogledu onih njihovih osobina koje se ne menjaju sa transformacijama grupe. Na ovom najviem vrhu zakljuuje svoj razvoj matematika Zapada poto je isrpla sve svoje unutranje mogunosti i poto je ispunila svoje odreenje da bude slika i najistiji izraz ideje faustovske duevnosti. U istom smislu je to uinila matematika antike kulture u 3 veku. Obe nauke jedine iju organsku strukturu moemo ve danas istoriski prozreti postale su iz koncepcije potpuno novog broja (Pilagora i Dekart); obe su u sjajnom uzletu, posle jednog veka, dostigle svoju zrelost; i obe su zavrile posle cvctanja od tri veka zgradu svojih ideja, ba u vreme kada je kultura kojoj su pripadale prela u svetsko-gradsku civilizaciju. Ova duboko znaajna veza bie kasnije objanjena. Sigurno je da je za nas vreme velikih matematiara prolo. Danas je u toku isti onaj rad odravanja, zaokrugljivanja, rafinovanja, odabira nja, pun talenata, sitan rad na mesto velikih stvaranja, koji karakterie i aleksandrinsku matematiku kasnog helenizma.

Istoriska jedna shema razjasnie to jo bolje: ANTIKA ZAPAD

1. KONCEPCIJA NOVOG BROJA: Oko 540 Broj kao koliina Pitagorejci (Oko 470 pobeda plastikc nad fresko-slikarstvom) Oko 1630 Broj kao odnos Dekart, Ferma, Paskal; Njutn, Lajbnic (1670) (Oko 1670 pobeda muzike nad uljanim slikarstvom)

2. VRHUNAC SISTEMATSKOG RAZVIJANJA 450350 Platon, Arhitas Eudoksos (Fidija, Praksitel) 17501800 Ojler, Lagran L^pl^s (Gluk, Hajdi, Mocart)

3. UNUTRANJI ZAVRETAK SVETA BROJEVA 300250 Euklid, Apoionije Arhimed (Lizip, Leohares) Posle 1800 Gaus, Koi, Riman (Betoven)

140

14 L

GLAVA DRUGA

PROBLEM ISTORIJE SVETA

PRVI DEO

FIZIOGNOMIKA I SISTEMATIKA
1 Sad je, najzad, mogue da se uini odluni korak i da se skicira slika istorije, slika koja ne zavisi vie od sluajnog stanovita posmatraa u nekoj njegovoj sadanjici ni od njegove osobine kao zainteresovanog lana samo jedne kulture, ije ga religiske, duhovne, politike, soeijalne teenje zavode da istot iski materijal ureuje iz vremenski i prostorno ograniene perspektive i da, time, namee dogaanju svojevoljni i povrni oblik koji je u sutini tu i stran za lo dogaanje. Ono to je do sada nedostajaio jeste distanca od predmeta. U pogledu prirode, ona je davno postig-' nuta. Tu je svakako i bik> iake da se ona post.igne. Fiziar gradi, kao neto to se samo po sebi razume, mehaniko-uzronu sliku svoga sveta, kao da on sam i nije tu. Ali i u oblikovnom svetu istorije mogue je isto lo. Mi samo do sad za to nismo znali. Ponos modernih isloriara je da budu objektivni, ali oni time odaju kako su malo svesni svojih sopstvenih predrasuda. Otuda se moda sme- rei, a to e se kasnije i uiniti, da do sada nije bilo pravog pisanja istorije u faustovskom stilu. A to znai takvog koje ima dovoljno distance da u skupnoj slici svetske istorije i samu sada-

143

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

njost posraatra kao neto beskrajno daleko i strano, sadanjost koja je to to jeste samo u odnosu na jednu od bezbrojnih ljudskih generacija. Da posmatra i nju, tu sadanjost, kao epohu koja nema veu vanost no sve ostale, da je posmatra bez falsifikatorskog merila ma kakvih ideala, bez odnosa prema sebi samome, bez elja, brige i linog unutarnjeg uea kakvo zahteva praktiki ivot. Distancu koja da govorimo sa Nicom koji je nije ni izdaleka dovoljno imao dozvoljava da se celokupna injenica ovek sagleda sa ogrornne daljine; jedan pogled na sve kulture, pa i sopstvenu, kao na niz vrhova jednc planine na horizontu, Tu je valjalo jo jednom izvrsiti Kopernikovo dclo, ono osloboenje od privida u ime beskrajnog prostora, koje je zapadnjaki duh izvrio ve odavno u pogledu prirode, kada je sa ptolomejskog sistema preao na ovaj koji danas vredi samo za njega i, time, iskljuio sluajno stanovite posmatraa na jednoj jedinoj planeti kao merodavno. Istorija sveta treba i moe da se oslobodi toga da posmatra dogaaje sa sluajnoga mesta dotinog novog vremena. Nama izgieda da na 19 vek beskrajno bogatiji i vaniji nego recimo 19 prc Hrista, ali i mesec nam izgleda vei od Saturna i Jupitera. Fiziar se davno oslobodio predrasude relativne daljine; istoririar jo nije. Mi dozvoljavamo sebi da kulturu Grka obeleimo kao stari vek, relativno, prema naem novom veku. A da li je on to bio i za fine i istoriski visoko obrazovane Egipane na dvoru velikog Tutmozisa hiljadu godina pre Homera? Za nas, dogaaji koji su se odigrali od 15001800 godine na tlu Zapadne Evrope ispunjuju najvaniju treinu svetske istorije uopte. Za kineskog istoriara koji gleda unazad na 4000 godina kineske istorije, i iz nje sudi, te nae godine su samo kratka i malo znaajna epizoda, ni izdaleka toliko vana koliko, na primer, stolea Han-dinastije (206 pre Hr. do 220 po Hr.), koja ine epohu u istoriji sveta toga kineskog istoriara. Oslobditi, dakle, istoriju od smatraeve to je namera svega predrasuda ini, u naem sluaju, Iavnom istoriju jednog fragmenta za cilj sluajno-sadanja zbivanja line predrasude poto ovde sleduje. Ta od istorije svetci ugprolosti; daje joj koja su utvrena u

Zapadnoj Evropi; a kao merilo kojim se ocenjuje znaajnost onoga to se postiglo i to se jo ima postii namee joj trenutno vaee ideale i interese.

2
Priroda i istorija: tako stoje za svakog oveka jedna prema drugoj dve krajnje mogunosti da se stVarnost koja ga okruuje uredi kao slika sveta. Stvarnost je priroda ukoliko sve postajanje podreuje onome to je postalo; ona je istorija ukoliko sve to je postalo podreuje postajanju. Stvarnost se sagleda kritiki u svome liku predoenom u seanju: tako postaje svet Platona, Rembranta, Getea, Betovena; ili se shvata u svome prisutno ulnom stanju: to su svetovi Parmenida i Dekarta, Kanta i Njutna. Saznavati u strogom smislu te rei jeste Onaj doivljajni in iji se izvreni rezultat zove priroda. Ono to je saznato i prirodno identino je. Sve to je saznato, kao to je dokazao simbol matematikog broja, jeste po znaenju jednako sa mehaniki ogranienim, sa onim to je jednom za svagda tano, sa stavljenim. Priroda je skupni pojam zakonito nuznoga. Ima samo zakona prirode. Nijedan fiziar koji shvata svoje odreenje nee hteti da ovu granicu pree. Njegov zadatak je da utvrdi skup, dobro ureeni sistem, zakona lcoji se mogu nai u slici njegove prirode, i, jo vie, zakona koji pretstavljaju sliku njegove prirode iscrpno i bez ostatka. Sa druge strane: sagledati potseam na re Geteovu; Sagledati treba dobro razlikovati od gledati jeste onaj doivljajni akt koji, dok se izvruje. jeste sam sobom istorija. Doivljeno, to je ono to se dogodilo, to je istorija. Svako dogaanje biva samo jednom i nikad se ne ponavlja. Ono podlei naelu pravca (vremena), naelu neobrtljivosti. Ono to se dogodilo, stavljeno nasuprot postajanju kao ono to je postalo ili nasuprot ivome kao ukoeno, pripada nepozivo prolosti. Oseanje o tome jeste strah od sveta. A sve to je sazna lo jeste vanvremensko, niti je prolo niti je budue, vc je prosto tu, pa je od trajnog vaenja. To pripada unutarnjoj osobini prirodno-zakonitoga. Zakon, ono

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

to je stavljeno, spada u anti-istorisko. On iskljuuje sluaj. Zakoni prirode su oblici bezizuzetne, siedstveno anorganske, nunosti. Jasno je onda zato se matematika, kao red onoga to je postalo, kroz broj uvek odnosi na zakone i uzronost, i samo i jedino na njih. Postajanje nema broja. Samo mrtvo a ivo samo utoliko ukoliko se aptrahuje od njegove ivotnosti moe biti brojano, mereno, ralanjavano. isto postajanje, ivot, jeste u tom smislu bezgranino. Postajanje je sa one strane domaaja uzroka i posledica, zakona i mere. Nijedno duboko i pravo istorisko ipitivanje nee traiti uzronu zakonitost; inae ne bi shvatilo svoju pravu sutinu. Meutim, posmatrana istorija nije isto postaja ' nje; ona je samo slika, jedan oblik sveta koji zrai iz svesti posmatraa, slika u kojoj postajanje gospodari onim to je postalo. Kad se u istoriji dri onoga to je postalo, dakle jednog nedostatka, stvara se mogunost da se dobije od istorije neto nauno. Ukoliko se vie toga dri, utoliko ona izgleda vie mehanika, vie razumska, vie uzrona. I Geteova iva priroda, potpuno ne-matematika slika sveta, imala je u sebi jo toliko mrtvog i ukoenog da je on mogao obraivati nauno bar njen prednji plan. Ako se na torh dranju onoga to je postalo ne insistira, onda je istori, ja gotovo samo isto postajanje, onda je sagledanje postalo doivljajem koji dozvoljava samo jo razne vrste umetnike recepcije. Ono to je Dante video kao' svetsku sudbinu pred svojim duhovnim okom, to on ne bi mogao nauno uobliiti; ni Gete ono to je video u velikim trenucima svog stvaranja Fausta; ni Plotin, ni ordano Bruno svoje likove, koji nisu bili rezultat ispitivanja. U tome je najvaniji uzrok spora oko unutarnjeg oblika sfrukture istorije. Pred istim predmetom, pred istim materijalnim injenicama, svaki posmatra ima; po svojoj nastrojenosti, drugi utisak celine, neshvatljiv i nesaoptljiv, onaj koji lei u njegovu naunom miljenju i daje mu linu boju. Stepen onoga to je postalo uvek e biti razliit u gledanju dva oveka. Dovoljan razlog da se nikada ne mogu sporazumeti ni o zadatku ni o metodi. Svako okrivIjuje drugoga da ba njemu, tom drugom, nedostaje jasno miljenje, a ipak je ono neto, to je tim izrazom obeleno, neto to nije ni u ijoj vlasti, neto

to nije gore nego, nunim nainom, uvek jedno bie sasvim druge vrste. To isto vredi i za svaku nauku o prirodi. Ali, valja se vrsto drati ovoga: hteti istoriju obraivati nauno, u krajnjoj liniji je uvek neto protivreno. Prava nauka dopire dok vae pojmovi tano i lano. To vredi o matematici, pa dakle i o istoriskoj prednauci koja skuplja, ureuje i pregleda materijal. A pravi istoriski pogled, koji tek otuda zapoi-' nje, pripada oblasti ziiaenja u kojoj nisu merodavne rei tano i lano nego plitko i duboko. Pravi fiziar,nije dubok ve otrouman. Tek lcad napusti oblast radnih hipoteza. i dodirne poslednje stvari, on moe biti dubok ali je tada ve postao metafiziar. Prirodu treba obraivati nauno, a o istoriji treba matati. Vele da je stari Leopold Ranke jednom rekao kako je Skotov roman Ouentin Durward ba pravo pisanje istorije. Tako i jeste: dobro istorisko delo ima to preimustvo to italac moe biti svoj sopstveni Valter Skot. Na drugoj s'trani, tamo gde treba da vlada carstvo brojeva i egzaktnog znanja, Gete je nazvao ivom prirodom ba ono to je bilo neposredno sagledanje istoga postajanja i samouobliavanja, dakle ono to je, kako smo ovde utvrdili. istorija. Njegov svet je bio najpre organizam, bie, pa se moe pojmiti da njegova istraivanja, iako su nosila spoljanje fizikalno obeleje, ne idu ni za brojevima, ni za zakonima, ni /.a uzrocnou vezanom u formulama, niti uopte za ma kakvim ralanjav'anjem, nego da su ona najpre, jedna morfologija u najviem smislu. Otuda ona izbegavaju specifino zapadnjako (i vrlo neantiko) sredstvo svakog kauzalnog posmatranja, eksperiment koji meri; ali opet nigde ne mogu bez njega. Njegovo posmatranje zemljine kore uvek je geologija, nikada miueralogija (koju je on nazivao naukom o neem to je mrtvo). Recimo jo jednom: nema tane granice izmeu obe vrste shvatanja sveta. Ma koliko bili suprotni postajanje i ono to je postalo, sigurno je da u svakoj vrsti naeg razumevanja ima i jednog i drugog. Istoi i ju doivljuje onaj koji i jedno i drugo sagleda lcao ncto to postaje, to se izvruje; prirodu saznaje onaj koji i jedno i drugo ralanjuje kao neto to je posialo, kao neto svreno i ispunjeno.

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

U svakom oveku, svakoj kulturi, svakom stepenu kulture, lei prvobitna jedna dispozicija, jedna prvobitna naklonost i predodreenje da pretpostavlja jedan od ova dva oblika kao ideal razumevanja sveta. ovek Zapada je u velikoj meri istoriski nastrojen1; antiki ovek bio je to u vrlo maloj meri. Mi pratimo sve dato sa obzirom na prolost i budunost, antika je priznavala kao bie samo prisutnost u obliku take. Sve ostalo bilo je mit. Mi imamo pred sobom u svakom taktu nae niuzike, od Palestrine do Vagnera, simbol postajanja; Grci u svakoj od svojih statua simbol iste sadanjice. Ritam tela poiva u istovremenom odnoaju delova, a ritam fuge u vremenskom proticanju.

3
Tako izlaze pred nas naela oblika i zakona kao dva osnovna elementa svakog formiranja sveta. Ukoliko odlunije slika sveta nosi crte prirode, utoliko neogranienije vai u njoj zakon i broj. Ukoliko istije svet biva sagledan kao neto veno postajue, utoliko je dalje od brojeva neuhvatljivo obilje njegovog uobliavanja. Lik je neto pokretljivo, neto to postaje, neto to prolazi. Nauka o likovima je nauka o promenama. Nauka o metamorfozi je klju za sve znake prirode, veli se u jednoj zabeleci iz Geteove zaostavtine. Tako se, u pogledu na metodu, razlikuje Geteova mnogo navoena egzaktna ulna mata, na koju nesihetano deluje ono to je ivo 1 , od egzaktnog umrtvljujueg postupka moderne fizike. Ostatak drugog elementa, koji e se uvek nalaziti, pojavljuje se u strogoj nauci o prirodi pod oblikom teorije i hipoteza, koje se nikada ne mogu izbei, iji opaajni sadraj ispunjuje i nosi sve to je broj i formula. U is1 Anti-istorisko, kao izraz oclluno sistematikog nastrojenja, valja dobro razlikovati od a-istoriskog. Poetak 4 knjige Sveta kao volje i pretstave ( 53) karakteristian je za oveka koji misli anti-istoriski, tj. koji suzbija iz teoretskih razloga ono to u njemu kao istorisko postoji pa ga odbacuje. Nasuprot tome, helenska a-istoriska priroda to istorisko niti ima niti razume. 1 Ima pra-pojava koje mi, u njihovoj boanskoj jednostavnosti, ne treba da ometamo, niti da na njih ita utiemo (Gete).

toriskom ispitivanju io je hronologija, tj. ona mrea brojeva koja se unutranje osea kao potpuno tua postajanju (a ovde se nikad tako ne osea), ona mrea koja opleta i proima istoriski oblikovni svet kao skela brojeva godina ili kao statistika. Tu ne moe biti ni govora o matematici. Hronoloki broj oznaava ono to je samo jedanput stvarno, a matematiki ono to je stalno mogue. Prvi opisuje likove i ocrtava epohe i injenice za razumsko oko; on sluzi istoriji, Drugi je sam sobom zakon, koji on i hoe da utvrdi; on je kraj i svrha ispitivanja. Hronoloki broj je pozajmljen iz prave pravcate nauke, matematike, kao sredstvo za jeclnu prednauku. Ali se to njegovo svoj stvo u upotrebi ne vidi. Valja se uneti u razliku ova dva simbola: 12 X 8.. = 96 i 18 oktobar 1813. Tu se upotrcba brojcva razlikujc potpuno kao i upotreba rei u prozi i u poeziji. Jo neto drugo valja ovde primetiti. Poto je postajanje u osnovi onoga to je postalo, a istorija pretstavlja red slike sveta u smislu postajanja, to je istorija prvobitni, a priroda u smislu izraenog mehanizma sveta kasni oblik sveta, oblik koji stvaraju telc ljudi zrelih kultura. Ustvari, tamni pra-duevni okolni svet najranijeg ljudstva, o emu nam i danas svedoe njegovi religiozni obiaji i mitovi, onaj svet, potpuno organski, pun proizvoljnosti, neprijateljskih demona i udljivih sila, jeste jedna celina, iva, neuhvatljiva, zagonetno nesraunljiva, sva u pokretu. Neka se nazove i prirodom: ali to nije naa priroda, mrtVi otsjaj duha koji zna. Ovaj pra-svet odzvanja jo, kao cieo davno minulog ljudstva, samo u dejoj dui i u dui velikih umetnika, usred jedne stroge prirode koju oko pojedinca gradi i die gradski duh zrelih kultura, tiranskim pritiskom, U tome je razlog za onu nadraenu zapetost izmeu naunog (modernog) i umetnikog (nepraktinog) gledita na svet, koju po/.naje svako kasno doba. ovek od injenica i pesnik nikada se nee razumeti. Tu je i razlog to svako istoi isko istraivanje, koje tei da bude naulca, a koje ttvek mora da nosi u sebi neto od dctinjstva i od sna, ncto geteovsko, lako pada u opasnost da postane samo fizika javnoga ivota, materijalistika kako je sama sebe naivno nazvala.

148

19

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

Priroda u egzaktnom smislu jeste rei, na oveka velikih gradova kasnih kultura ogranieni, rrioda ve staraki, nain da se stvarhost uzme u posed. A istorija je naivni i mladalaki, a i nesvesniji, nain za to isto, nain svojstven eelom oveanstvu. Tako bar stoje jedna prema drugoj: priroda u brojevima, bez tajni, ralanjiva i ralanjena priroda Aristotela i Kanta, sofista i darvinista, moderne fizike i hemije, prema doivljavanoj, bezgraninoj, oseajnoj prirodi Homera i Eda, dorskog i gotikog oveka. Ko ovo previdi, ne razume uopte sutinu istoriskog posmatranja. Ono je pravo prirodno, a egzaktna mehaniki ureena priroda jeste vetako shvatanje due prema svom svetu. Pa ipak, ili ba zato, modernom oveku je nauka o prirodi laka, a istorisko posmatranje teko. 1 t ^ / Pokrcti mehanistikog miljenja o svetu, ija je tenja uperena, potpuno i sva, na matematiko ograniavanje, logiko razlikovanje, uzrok i posledicu, rano se pojavljuju. Nalazimo ih u prvim stoleima svih kultura, jo slabe, jo jedinane, gde jo iezavaju u obilju religiozne svesti o svetu. Imenujem Rodera Bekna. Uskoro ti pokreti dobijaju stroi karakter: nedostaje im (kao i svemu to se duhovno osvaja i stalno biva ugroeno od ljudske prirode) karakter gospo darski i iskljuiv. Neopazimice carstvo prostorno-pojmovnog (jer pojmovi su u svojoj sutini brojevi, oni imaju isto kvantitativne osobine) proima sav spoljanji svet pojedinca, izrauje u prostim utiscima ulnosti (sa njima i ispod njih) mehaniku vezu uzrone vrste, brojno zakonite, i najzad podjarmljuje budnu svest velikogradskog kulturnog oveka bilo to u egipatskoj Tebi, bilo u Babilonu, Benaresu, Aleksandriji, bilo u zapadnjakim velikim gradovima. Podvrgava tu budnu svest velikogradskog kulturnog oveka tako trajnom pritisku prirodno-zakonskog miljenja da ona jedva moe da pobija predrasudu svake filozofije . i nauke (jer to i jeste predrasuda) koja se sastoji u ovome: to stanje u kome se taj ovek nalazi treba da bude sam ljudski duh, a njegov pandan, mehanika slika sveta, treba da bude sam svet. Logiari, kao Aristotel i Kant, uinili su da taj nazor preovlada, ali ga Platon i Gete pobijaju.

4
Veliki zadatak saznanja sveta (koje je potreba oveka viih kultura), kao jedne vrste proimanja cele njegove egzis.tencije), zadatak za koji on misli da je duan imati ga, zvali mi postupak tog zadatka naukom ili filozofijom, priznali mi ili osporavali, sa najprisnijom izvesnOu, njegovo srodstvo sa umetnikim stvaralatvom i vernikom intuicijom taj veliki zadatak je, sigurno, u svakom sluaju isti. On je u tome da se oblikovni jezik slike sveta pretstavi u svojoj istoti: slike sveta koja je predodredena biu pojedinca, i koju on mora smatrati za svet sam, dok god ne pone uporeivati. U pogledu razlike izmeu prirode i istorije, ovaj zadatak mora biti dvostruk. I priroda i istorija govore svojim sopstvenim, u svakom pogledu razliitim, oblikovnim jezikom. I u jednoj neodlunoj slici sveta kako to po svakodnevnom pravilu i biva mogu obe jedna drugoj smetati i nadmetati se, ali se nikada ne mogu vezati u unutranje jedinstvo. Pravac i prostiranje jesu vladajue oznake po kojima se razlikuje istoriski utisak sveta od prirodnog utiska sveta. ovek nije nikako kadar da oba ova sveta oblikuje istovremeno. Re daljina ima karakteristini dvostruki smisao.. Tamo, ona znai budunost; ovde, ona znai prostornu distancu. Primetie se da istoriski materijalist, nunim nainom, osea vreme kao matematiku dimenziju. Obrnuto tome, za rOenog umetnika, kao to lirika svih naroda dokazuje, daljine pejzaa, oblaci, vidici, sunce koje zalazi, jesu utisci koji se nesavladljivo vezuju sa oseanjem neeg budueg. Grki pesnik odrie budunost, sledstveno nc vidi nita od nje i ne opeva nju. Zato to pripada sav sadanjici, on pripada sav blizini. Ispitiva prirode, produlctivni ovek razuma u pravom smislu, bio on eksperimentator lcao Faradi, bio teoretiar lcao Galilei, bio raundija kao Njutn, nalazi u svom svetu saino koliine bez pravca, koje on meri, ispituje i ureuje. Samo kvantitet podlei shvatanju kroz brojeve, uzroiio je odreen, pojmovno se moe uiniti pristupanim i biti formulisan u vidu zakona. Time su sve mogunosti svakog pravog prirodnog saznanja iscrpene. Svi zakoni su kvantitativne veze ili, kako to fiziar izraava, svi fizikalni procesi protiu u prostoru. Antiki fi-

150

PENGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

ziar bi taj izraz popravio u smislu antikog oseanja sveta koje odrie prostor, ne promenivi injenicu, i rekao.: da se svi procesi deavaju medu telima. Istoriskim utiscima sve kvantitativno tue je i strano. Njihov organ je drugi. Svet kao priroda i svet kao istorija imaju svoje sopstvene naine shvatanja..Mi ih poznajemo i upotrebljujemo svakodnevno, iako do sada nismo bili svesni njihove suprotnosti. Postoji saznanje prirode i saznanje Ijudi. Postoji nauno iskustvo i ivotno iskustvo. Neka se prati ova suprotnot do u poslednje dubine, pa e se razumeti ta mislim. Svi naini da se shati svet mogu se oznaiti, na kraju krajeva, kao morfologija. Morfologija mehanikoga i prostomoga, nauka koja otkriva i ureduje prirodne zakone i uzrone odnose, zove se sisternatika. Morfologija organskoga, istorije i ivota, svega onoga to u sebi nosi pravac i sudbinu, zove se fiziognomika.

5
Sistematski nain posmatranja sveta postigao je , na Zapadu svoj vrhunac za vreme prethodnoga veka, pa ga je i premaio. Fiziognomiki nain ima jo pred sobom svoje veliko doba. Za sto godina, sve nauke koje budu bile jo mogue na tom tlu bie odlomc.i jedne jedine ogromne fiziognomike svega Ijudskoga. To znai morfologija svetske istorije. U svakoj nauci, i po svrsi i po sadrini, ovek pria sama sebe. Nauno iskustvo je duhovno samosaznanje. Sa toga gledita je ovde bila obraena matematika kao poglavlje fiziognomike. Nije se uzelo u obzir ta je pojedini matematiar nameravao. Iskljueni su naunik kao takav ' i njegovi rezultati kao sastavni deo jedne koliine znanja. Matematiar kao ovek .ije delovanje ini jedan deo njegove pojave, a ije znanje i miljenje ini jedan deo njegovog izraza, jeste organ kulture; i samo je tu znaajan. Kroz njega ona govori o sebi. Kao linost, kao duh koji pronalazi, saznaje, uobliava, on pripada njenoj fiziognomiji. Svaka matematika, koja bilo kao nauni sistem, bilo (kao u sluaju Egipta) u obliku arhitekture, ideju svoga, svome biu uroenog, broja ini vidljivom za sve, jeste ispovest jedne due. Ukoliko njeno nameravano delovanje pripada samo istorislcoj povrini, utoliko i 0110 to je u njoj nesvesno (broj sam i stii

njegovog razvitka sve do zgrade jednog zavrenog sveta oblika) jeste izraz bia, krvi. Mj^na ivotna istorija, njeno cvetanje i sasuivanje, njen duboki odnos prcma likovnim umetnostima, mitovima i kultovirna iste kulture sve to pripada onoj drugoj, istoriskoj, vrsti morfologije, vrsti koju su jedva drali moguom. Vidljiva spoljanja strana svake istorije ima, prema tome, isto znaenje koje i spoljanja pojava pojedinog oveka: rast, izgled, stav, hod, ne jezik nego govorenje, ne ono to je napisano nego pismo. Za poznavaoca ljudi to je sve tu. Telo, sa svim svojim delovanjima, ogranieno, postalo, prolazno, jeste izraz due. Ali, biti poznavalc ljudi Znai poznavati i one ljudske organizme najveeg stila koje ja zovem kulturama; znai shvatiti njihov izraz, njihov jezik,, njihove radnje, onako kako ih shvatamo u oveka pojedinca. Opisna, oblikovna fiziognomika je umetnost portreta, prevedena u duhovno. Don Kihot, Verter, ilicn Sorel jesu portreti jedne epohe. Faust je portret itave kulture. Isptiva prirode, morfolog, kad je sistematiar, poznaje portret sveta samo kao imitativni zadatak. To je ono verno prirodi, slinost, u slikara-zanatlije koji, u osnovi, prilazi poslu isto matematiki. Pravi portret, u smislu Rembranta, jeste fiziognomika, tj. u jedan trenutak zbijena istorija. Niz njegovih autoportreta nije nita do jedna prava geteovska autobiografija. Tako treba napisati biografiju velikih kultura. Imitativni deo, rad strunog istoriara na datumima i brojevima, samo je sredstvo, a ne svrha. Crtama lica istorije pripada sve ono to se do sada umelo procenjivati samo po linim merilima, po koristi i teti, dobru i zlu, dopadanju i nedopadanju: oblik drave kao i oblik privrede, bitke kao i umetnosti, nauke kao i bogovi, matematika kao i moral. Sve uopte to je postalo, sve to se pojavljuje, simbol je, izraz je due. Valja ga posmatrati okom poznavaoca ljudi, valja ga osetiti u njegovom znaenju, a ne svoditi ga na zakone. I tako se die istraivanje do poslednje i najvie izvesnosti: Sve prolazno samo je uporedenje. fZa saznanje prirode ovek se moe vaspitati, _a sa-; /navalac lstorije se raa. , On shvata i proima ljude i injenice odjednom, Iz jednog oseanja koje se ne ui, koje se izmie svakom namcrnom dclovanju, a koje, u svojim najviim momentima, dosta retko nailazi.

153

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

Ralanjavati, clefinisati, ureivati, ograniavati na uzrok i posledicu moe se kad se hoe. To je rad, a ono drugo je stvaranje. Lik i zakon, uporeenje i pojam, simboi i formula, imaju vrlo razliite organe. Ono to se ovde u toj suprotnosti / pojavljuje jeste odnos zivota i smrti, raanja i razaranja. Razum, sistem, pojam ubijaju time to saznaju. Oni ine saznano ukoenim predmetom koji se moe meriti i deliti.j agledanje, opaajnost daje duu: utelovljava ono to je pojedinano u ivo, prisno oseano jedinstvo. Pesnitvo i istorislco ispitivanje slini su;raunanje i saznanje isto tako. Ali, kako je jednom rekao Hebel: Sistemi se ne grade snevanjem, niti se umetnika dela raunavaju, ili, to je isLo, izmiljavaju. Umetnik, pravi istoriar, sagledci kako neto biva. On postajanje doivljuje jo jednom u crtama onoga to posmatra. Sistematiar, bio on darvinist, bio fiziar ili logiar, ili pisao on pragmatiku istoriju, saznaje ono to je postalo. Dua umetnikova je, kao i dua kulture, neto to bi htelo da se ostvari, neto savreno i potpuno, a na jeziku starije filozofije: mikrokozam. Sistematski duh odvojen od ulnosti apstraktni jeste kasna, ua i prolazna pojava; pripada najzrelijim stadijima jedne kulture. Vezan je za gradove, u kojima se ivot sve vie i vie zbija i zgunjava, sa njima se i pojavljuje i nestaje. Antika nauka postoji samo poev od Jonjana iz 6 veka pa sve do rimskog vremena. Antiki umetnici postoje dotle dok postoji antika. Jedna shema neka opet poslui razjanjavanju: Bie Dua Mogunost Svet Usavravanje (ivot) Stvarnost

Budno bie

Postajanje -> Pravac Organsko Simbol, slika X

Posta.lo Prostornost Mehaniko Broj, pojam I Priroda Napon, zakon Sistematika' Istine

Ako pokuamo da sebi objasnimo naelo jedinstva, iz koga shvatamo svaki od oba ova sveta, nalazimo da se matematiki regulisano saznanje (utoliko odlunije ukoliko je istije) odnosi u svemu na neto sto je stalno prisutno. Slika prirode, kako je fiziar posmatra, razvija se trenutno pred njegovim ulima. Da je priroda ista za svako budno bie i u svima vremenima to je veinom preutana ali utoliko vra pretpostavka svakog ispitivanja prirode. Jedan opit odluuje za navek. Vreme se ne odrie, ali se ovakvim stavom od njega apstrahuje. Prava istorija, pak, poiva na jednom isto tako izvesnom unutarnjem oseanju o potpuno suprotnom. Istorija pretpostavlja kao svoj organ jednu vrstu unutranje ulnosti koju je teko opisati, iji utisci protiu u beskrajnim menama, tako da ne mogu. biti skupljeni u jedmi vremensku taku. (O tobonjem vremenu fiziara bie kasnije govora.) Slika istorije bilo oveanstva, sveta organizama, zemlje, ili sistema nekretnica jeste slika seanja. Ovde shvatamo seanje kao vie stanje koje nikako nije svojstveno svakom budnom biu, a mnogima je dato samo u malom stepenu, kao jednu vrstu snage mate koja se proivljuje svakog trenutlca sub specie aeternitatis u stalnom odnosu na sve pro10 i budue. To je pretpostavka svake vrste mislenog opaanja, samosaznanja i samoispovesti. U tome smislu antiki ovek nema seanja, pa ni istorije, ni u sebi ni oko sebe. O istoriji ne moe niko suditi do onaj koji je proiveo istoriju na sebi samome (Gete). U antikoj svesti o svetu sve to je prolo biva usisano 11 trenutnome. Neka se uporede izvanredno istoriske glave skulptura u naumburkoj katedrali, Direrove i Rembrantove, sa glavama helenistikih kipova, recimo sa poznatom statuom Sofokla. Prve priaju SVLI istoriju jedne due; crte drugih strogo su ograniene na izraz jednog trenutnog bia. Te druge Lite o svemu to je u toku ivota dovelo do toga bia ako se o tome uopte moe govoriti kod jednog pravog anti^ kog oveka, koji je uvek gotov, a nikada nije u postajanju.

Slika sveta

Istorija Takt, oblik Fiziognomika injenice

6
A sada je mogue da se nau poslednji elementi istoriskog sveta oblilca. Bezbrojni likovi pojavljuju se

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

u beskrajnom obilju, nestaju i ponovo se diu da opet proteku, jedna meavina u hiljadama boja i svetlosti preliva se prividno u najslobodnijoj sluajnosti: to je, na prvi pogled, slika svetske istorije kako se iri, kao celina, pred unutranjim okom. Ali, pogled koji dublje prodire u ono to je sutastveno izdvaja i izdie iz te proizvoljnosti iste oblike koji su, gusto obavijeni, u^osnovi svega ljudskog postajanja i samo se na silu otkrivaju. Od te slike celokupnog svetskog postajnja, sa njegovim mono nagomilanim horizontima, kako je obuhvata faustovsko oko, od postajanja zvezdanog neba, zemne kore, ivih bia, ljudi uzmimo i posmatrajmo sada samo sasvim malo morfoloko jedinstvo istorije sveta u popularnom obinom smislu, istorije vieg Ijudstva (o kome je Gete malo vodio rauna), koje sada obuhvata otprilike 6000 godina, ne ulazei u duboki problem unutranje istovremenosti svih tih apekata. Ono to daje smisao i sadrinu svemu tome prolazeem svetu oblika, i to je do sada bilo duboko zatrpano pod jedva shvatljivom masom opipljivih datuma i injenica, jeste fenomen velikih kultura. Tek kada se ovi praoblici sagledaju, osete, izdvoje u svojoj fiziognomikoj znaajnosti, moe se rei da smo mi, nasuprot sutini prirode, razumeli sutinu i unutranji oblik ljudske istorije. Tek sa takvog jednog izgleda i uvianja sme ozbiljno da se govori o filozofiji istorije. Tek je tada mogue shvatiti, u njenoj simbolikoj sadrini, svaku injenicu u istoriskoj slici, svaku misao, svaku umetnost, svaki rat, svaku linost, svaku epohu. Tek tada je mogue shvatiti istoriju samu, ne kao zbir prologa bez pravog reda i unutranje nunosti, ve kao organizam najstroe grae i najsmiljenije podele, organizam u ijem razvoju sluajna sadanja prisutnost posmatraa ne oznaava nikakav otsek i gde budunost vie ne izgleda bezoblina i neodredljiva. Kulture su organizmi. Istorija sveta je njihov skupni ivotopis. Ogromna istorija kineske ili antike kulture jeste morfoloki taan pandan maloj istoriji oveka pojedinca, ivotinje, drveta ili cveta. To za faustovski pogled nije zahtev nego iskustvo. Ako se hoe da sazna svuda ponovljeni unutarnji oblik, uporedna morfologija biljaka i ivotinja odavno je pripremi-

la metodu za to1. Sadrina cele istorije iscrpljuje se u sudbini pojedinanih kultura, koje jedna drugoj sleduju, koje jedna pored druge rastu, koje se dodiruju, natsenjavaju, priguuju. I kada se pusti da ispred duha prou njihovi likovi, koji su do sada leali isuvie skriveni ispod povrine trivialnog toka istorijp oveanstva mora se uspeti da se nae tip, pra-lik, kul ture uopte, slobodan od svega beznaajnoga to ga muti; pra-lik koji lei u osnovi svih pojedinanih kultura kao oblikovni ideal. Razlikujem ideju jedne kulture, njene unutranje mogunosti, od njene ulne pojave u slici istorije kao izvrenog ostvarivanja. To je odnos due prema ivom telu, njenom izrazu u svetlosnom svetu naih oiju. Istorija jedne kulture je progresivno ostvarivanje onoga to je njena mogunost. Ispunjenje znai isto to i kraj. Tako se odnosi apoliniska dua, iju ideju neki od nas moda mogu jo da osete i ponovo proive, prema svome razvoju u stvarnosti, prema antici, ije ostatke pristupane oku i razumu ispituju arheolog, filolog, estetiar i istoriar. Kultura je prafenomen sve prole i budue svetske istorije. Duboka i slabo ocenjena ideja Geteova, koju je on otkrio u svojoj ivoj prirodi i stalno polagao kao osnovu svojim morfolokim istraivanjima, ovde treba da se primeni u najtanijem njenom smislu, na sve potpuno sazrele, u cvetu uginule, polu-razvijene, u klici uguene tvorevine ljudske istorije. To je metoda shvatanja oseanjem, a ne ralanjavanja. Najvie do ega ovek moe dospeti jestc divljenje; i kada ga prafenomen zadivi, neka bude zadovoljan; vie mu se ne moe dati, a dalje iza toga on ne treba ni da trai: tu je granica. Prafenomen je ono u emu se isto predoava ideja postajanja. Gete je jasno video ideju pra-biljke u liku svake pojedinane, sluajno nastale, ili uopte mogue, biljke pred svojim duhovnim okom. Poao je u svom ispitivanju meuviline kosti (os intermaxillare) od prafenomena. tipa kimenjaka; u drugoj jednoj oblasti poao je od geoloke slojevitosti, od lista kao praoblika svih biljnih
1 Nije to metoda zoolokog pragmatizma darvinista u njihovu lovu za uzronim vezama, metoda kOja ralanjuje, ve Geteova, koja sagleda i pregleda.

156

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

orgaiia, od metamorfoze biljaka kao praslike svega organskoga postajanja. Isti zakon moi e se primeniti na sve ostalo ivo, pisao je on iz Napulja Herderu, lcada mu je saoptio svoje otkrie. To je bio pogled na stvari koji bi .razumeo jedan Lajbnic; vek Darvinov bio mu je beskrajno udaljen. Ali ne postoji jo uopte posmatranje istorije koje bi bilo potpuno slobodno od metoda darvinizma, tj. od sistematske prirodne nauke koja poiva na naelu uzronosti. A nikada nije bilo ni govora o strogoj i jasnoj fiziognomici, potpuno svesnoj svojih sredstava i granica, ije bi se metode tek imale iznai. Tu je veliki zadatak 20 veka: da briljivo otkrije unutarnju grau onih organskih jedinica kroz koje se i na kojima se vri istorija sveta, da izlui ono to je morfoloki nuno i bitno od onoga to je sluajno, da pojmi izraz dogaaja i da pronae onaj jezik koji je u njegovoj osnovi.

7
Nepregledna masa 'ljudskih bia, reka bez obala, koja izbija iz mrane prolosti, gde nae vremensko oseanje gubi svoju delatnost ureivanja i gde nemirna mata ili strah doarava u nama sliku geolokih zemljinih perioda, da bi iza nje skrila nikada reljivu zagonetku reka koja se gubi u isto tako tamnu i vanvremensku budunost to je potka faustovske slike svetske istorije. Monotoni talasni udar bezbrojnih narataja pokree prostranu povrinu. ire se sjajne brazde prolazne svetlosti dolaze i igraju preko nje i mute jasno ogledalo, menjaju. se, blesnLi i iezavaju. Nazvali smo ih rodovima, plemenima, narodima, rasama. Oni sakupljaju niz narataja u ogranieni krug istoriske povrine. Kada se. stvaralaka oblikovna snaga u njima ugasi (a ta snaga je vrlo razliit'a i predodreuje vrlo razliito trajanje i plastinost ovih pojava), gase se i fiziognomike, jezike, duhovne oznake, pa se pojava rastopi ponovo u haosu narataja. Arijevci, Mongo'li, Germani, Kelti, Parani, Franci, Kartaginci ( Berberi, Bantu, imena su za potpuno raznovrsne tvorevine toga reda. A nad ovom povrinom povlae velike kulture svoje velianstvene talasne krugove. Iznenada izrone, ire se u divotnim

Iinijama, izravnaju se, ieznu, pa opet poiva mirno vodeno ogledalo usamljeno i u snu. Jedna kultura raa se LI trenutku lcada se jedna velika dLia budi iz pra-duevnog stanja veno-detinjskog Ijudstva: odvaja se lik iz bezlinoga, ogranieno i prolazno iz bezgraninog i stalno mirnoga. Cveta na tlu tano ogranienog zemljita, zakoje je vezana kao biljka. Jedna kultura umire kada je ta dua ostvarila pumi SLimu svojih mogunosti LI oblikLi naroda, jezika, verskih uenja, Limetnosti, drava, nauka, i potom se ponovo vraa u praduevnost. A njeno ivo bivstvovanje, onaj niz velikih epoha koje obeleavaju u strogom obrisu progresivno Lisavravanje, jeste duboko prisna, strasna, borba za potvrdu ideje protiv sila haosa spoIja, protiv nesvesnog iznutra, LI koje su se te sile srdito povLikle. Ne bori se samo umetnik protiv otpora materije i protiv unitenja ideje u sebi. Svaka kultura je u dLiboko simbolikom i skoro mistikom odnosu prema materiji i prostoru, kroz koje i u kojima hoe da se ostvari. Postigne li se svrha, ispuni li ideja puno obilje mogunosti i ostvari ih prema spoljanjosti, iznenada se kLiltura ukoi, izumire, krv joj otie, snage zamru ona postaje civilizacija. To je ono to mi oseamo i razuinem'o pod reima egipticizam, bizantinizam, mandarinstvo. I tako ona moe, kao gnjilo dinovsko drvo u praumi, jo stoleima i tisuleima pruati u vis suve grane. Vidimo to na Kini, na Indiji i na svetu islama. Tako se izdizala antika civilizacija carslcog vremena dinovski u prividnoj mladalakoj snazi i obilju i oduzimala mladoj arabljanskoj kLilturi Istoka vazduh i svetlost. To je smisao svih propadanja u istoriji umitranjeg i spoljanjeg zavravanja, kraja koji pretstoji. svakoj ivoj kulturi. A od tih propadanja pred nama stoji najjasnije u obrisu svom propast antike. A najranije znake sopstvenog nam dogaanja, potpuno podudarnog sa antikim po toku i trajanju, dogaanja koje pripada prvim stoleima tisulea koje nailazi, propast Zapada, danas ve jasno oseamo LI nama L oko nas1.
1 Nije to katastrofa seobe naroda, ko.ja je, kao i katastrofa unitenja Maja-kulture od strane panaca, sluaj bez svake dublje nunosti, nego je to unutranje razgraivartje koje poin.je od Hadriana i, tome odgovarajui, ono u Kini pod istonom Han-dinastijom (25220).

158

19

PENGLER

Propas Zapaa

PROPAST

ZAPADA Prolem istorije sveta

Svaka kultura prolazi kroz ivotna doba pojedinog oveka. Svaka ima svoje detinjstvo, svoje mladistvo, svoju muevnost i svoju starost. Jedna mlada, zastraena, puna slutnji dua otkriva se u rano jutro romantike i gotike. Ona ispunjuje faustovsko zemljite, od Provanse trubadura do hildeshajmske katedrale episkopa Bernvardsa. Tu arlija proletnji vetri. Vidi se u delima staro-nemakog graevinarstva (kae Gete) cvetanje jednog izvanrednog stanja. Pred koga naie neposredno takvo jedno cvetanje, taj se samo moe zadiviti; a ko zagleda u tajni unutarnji ivot biljke, u kretanje snaga, i u to kako se cvetanje postepeno razvija, taj gleda stvar sasvim drugim oima, taj zna ta vidi. Dctinjstvo zbori takoe, i slinim glasovima, i iz rane homerovske dorike, iz starohrianske, tj. rano-arabljanske umetnosti, i iz dela Staroga carstva u Egiptu, koje poinje 4 dinastijom. Bori se tu mitska svesnost sveta protiv tamnog i demonskog u sebi i u prirodi, kao protiv greha, da bi polagano sazrela u isti, svetlosni, izraz najzad dobivenog i shvaenog bia. Ukoliko se jedna kultura vie blii podnevnoj visini svoga bia, utoliko muevniji, oporiji, savladaniji, vie zasien, biva njen najzad osigurani jezik oblika; utoliko je sigurnija u oseanju svoje snage; utoliko su njeni potezi jasniji. U ranome vremenu sve je bilo jo tupo, zbunjeno, u traenju, ispunjeno istovremeno i strahom i detinjskom enjom. Neka se posmatra ornamentika romansko-gotikih crkvcnih portala u Saksonskoj i u Junoj Francuskoj. Neka se pomisli na vaze dipilon-stila i na starohrianske katakombe. $ada, u punoj svesnosti zrele oblikovne snage, kakva se pokazuje u doba poetka Srednjeg carstva, Pazistratida, Justinijana I, Protivreformacije, pojavljuje se svaka pojedinost izraza kao birana, stroga, odmerena, udesno laka i sama po sebi razumljiva. Svuda se tu nalaze momenti svetlog savrenstva, momenti u kojima postadoe glava Amenemhcta I I I (hiksoska sfinga iz Tanisa), svod Svete Sofije, Ticijanove slike. Jo kasnije: neni, gotovo lomljivi, kao bolna sladost poslednjih oktobarskih dana: knidiska Afrodita, dvorane sa Korama u Erehtejonu, arabeske na saracenskim potkoviastim lukovima, Zwinger u Drezdi, Vato i Mocart. Najzad, u starosti civilizacije koja nailazi gasi se plamen due. Snaga koja opada jo jednom pokuava smelo, sa pola uspeha u klasicizmu koji je poznat

svakoj kulturi u gaenju veliko stvaranje; dua se sea jo jednom u romantici bolno se sea svoga etinjstva. Najzad gubi, umorna, mrzovoljna i hladna, volju za biem i ezne kao u rimsko carsko doba za povratkom iz hiljadugodinje svetlosti opet u tamu praduevne mistike, u majino krilo, u grob. To je dra druge religioznosti kojom su tada delovali na kasno-antike Ijude kultovi Mitre, Izide i Sunca, isti oni kultovi to ih je jedna dua koja se tek raala na Istoku stvorila, kao najranije, sanjalake, straljive izraze svoga usamljenog bia u ovom svetu i ispunila ih jednom novom prisnou.

8
Govori-.se o hahitusu jedne biljke i misli se time na onaj nain. spoljanje pojave koji je samo njoj svojstven, na karakter, hod i trajanje njene pojave u svetlosnom svetu naih oiju kojim se svaka biljka razlikuje, u svakom svom delu i na svakom stupnju svoga bia, od primeralca svih drugih rodova. Primenjujem ovaj, za fiziognomiku vaan, pojam na velike organizme istorije, te govorim o habitusu indiske, egipatske, antike kulture, istorije ili duhovnosti. Jedno neodreeno oseanje o tome uvek je bilo u osnovi pojma o stilu, pa se samo radi o tome da se on sada objasni i produbi, kada se govori o religioznom, naunjakom, politikom, socijalnom, pr'ivrednom stilu jedne kulture, uopte o stilu jedne due. Ovaj habitus bia u prostoru, koji se kod pojedinog oveka protee na delatnost i na miljcnje, na stav i na nameru, obuhvata u biu itavih kultura celokupni ivotni izraz vieg reda, na pr.: izbor izvesnih rodova umetnikih (okrugla plastika i fresko u Helena, a kontrapunkt i slikarstvo uljem na Zapadu); odluno odbijanje drugih nekih umetnikih rodova (Arabljani protiv plastike); naklonost ezoterici (Indija), popularnosti (antika), pismu (Kina, Zapad), govornitvu (antika) kao oblicima duhovnog saoptavanja; obuhvata tip njihove nonje, dravne uprave, saobraajnih sredstava, meusobnog ophoenja. Sve velike linosti antike ine grupu za sebe, iji se duevni habitus strogo razlikuje od habitusa svih velikih ljudi arabljanske ili zapadnjake grupe. Neka se uporedi Gete ili Rafael sa antikim o-

160

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

vekom, pa se odmah svrstavaju u jeclnu porodicu: Heraklit, Sofokle, Platon, Alkibiad, Temistokle, Horacije, Tiberije. Svaki antiki svetski grad, od Sirakuze Hieronove do carskog Rima, kao otelovljenje i simbol jednog i istog ivotnog oseanja, duboko se razlikuje od grupe indiskih, arabljanskih, zapadnjakih svetskih gradova po planu, siici ulica, jeziku privatne i jav.ne arhitekture, tipu javnih trgova, ulica, dvorita, fasada; po boji, vici, meteu, po duhu svojih noi. U osvojenoj Granadi dugo se oseala dua arabljanskih gradova, Bagdada i Kajrosa; dok u Madridu Filipa II mogu da se nau ve sve fiziognomike oznake modernih gradskih slika Londona i Pariza. U svakoj razlinosti ove vrste lei visoka simbolika; pomislimo na zapadnjaku naklonost za pravoiiniske perspektive i spletove ulica, lcao to su moni prosek Jelisejskih polja od Luvra, iii trg pred Petrovom crkvom i na njima suprotnu pojavu: gotovo namernu zapletenost i uskost u Via Sacra, rimski forum, Akropolj sa njegovim nesimetrinim i neperspektivistikim redom delova. I gradnja gradova ponavlja, po tamnom nekom nagonu kao u gotici ili svesno kao od vremena Aleksandra i Napoleona, ovde naelo lajbnicovske matematike beskrajnog prostora, a tamo naelo euklidovskih pojedinanih tela. Ali habitusu -jedne grupe organizama pripada i odreeno trajanje zivota i odreeni tempo razvijanja. Ovi pojmovi ne smeju nedostajati u nauci o strukturi istorije. Takt antikog bia bio je drugi nego onaj egipatskog ili arabljanskog. Moe se govoriti o andante helensko-rimskog duha i o allegro con brio faustovskog. Sa pojmom ivotnog trajanja oveka, leptira, hrasta, travke, vezuje se, sasvjm nezavisno od svih sluajnosti pojedinane sudbine, jedna odreena vrednost. Deset godina u ivotu svih ljudi pretstavljaju priblino otsek jednakog znaenja. Metamorfoza insekata vezana je, u pojedinim sluajevima, za tano unapred poznat broj dana. Rimljani su vezivali sa svojim pojmovima pueritia (detinjstvo), adolescentia (deatvo), iuventus (mladistvo), virilitas (muevnost), senectus (staratvo), jednu sasvim matematiki tanu pretstavu. Biologija budunosti nainie, bez sumnje, ishodnom takom jednog sasvim novog paina postavljanja problema predodreeno ivotno trajanje vrsta i rodova

nasuprot darvinizmu a iskljuivi naelno uzroriu svrhovitost. Trajanje jedne generacije svejedno kakvih bia jeste injenica gotov mistikog znaaja. Ovi odnosi vae sad, na jedan do sada nenaslueni nain, i za sve visoke kulture. Svaka kultura, svako rano doba, uspon i propadanje, svaki od njenih unutarnje nuznih stepena i perioda, ima odreeno, uvek isto, trajanje, koje se vraa uvek snagom jednog simbola. U ovoj knjizi moramo se odrei toga da otvorimo ovaj svet najtajanstvenijih veza i sklopova; ali e nam injenice, koj'e e neprestano u sledeem svetleti, odavati. ega sve tu ima skrivenog. ta znai pedesetogodinja perioda u ritmu politikog, duhovnog, umetnikog postajanja, perioda koja pada u oi u svima kulturama1? A ta znae tristagodinje periode baroka, jonike^ velikih matematika, antike plastike, mozaika, kontrapunkta, galilejevske mehanike? ta znai idealno ivotno trajanje jednog tisulea za svaku kulturu uporeeno sa ivotom pojedinca, iji vek traje 70 godina ? * Kao to lie, cvetovi, grane, plodovi svojim oblikom, nonjom, dranjem izraavaju bie biljke, tako to ine religiozne, naunjake, politike, privredne tvorevine u biu jedne kulture. Ono to je otprilike za Geteovu individualnost bio niz raznovrsnih ispoljavanja: Faust, Nauka o bojama, Reinecke Fuchs, Taso, Verter, Put u Italiju, Ljubav prema Friderici, Zapadno-istoni divan i Rimske elegije, to znae za individualnost antilce persiski ratovi, antika tragedija, polis, dionizijstvo i tiranija, jonski stub, Euklidova geometrija, rimska legija, gladiatorske borbe i panem et circenses carskoga vremena. U tome smislu svako, ma koje, znaajno pojedina bie ponavlja, sa najdubljom nunou, sve faze kulture kojoj pripada. U svakome od nas budi se unutranji ivot u onom odlunom trenutku kad sazna1 Upozorujem ovde samo na otstojanje tri punska rata i na niz (koji se ima takoe shvatiti isto ritmiki) .panskog rata oko naslea, ratova Fridriha Velikog, Napoleona, Bizmarka i na svetski rat. Sa tim je u vezi duevni odnos dede prema unuku. Odatle potie uverenje primilivnih naroda da se dua dede vraa u unuka. Tome se pripisuje i opti obiaj da se unuku daje ime dede koje svojom mistinom snagom duu dede opet vezuje za telesni svet.

162

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Prolem istorije sveta

mo da imamo svoje ja tamo i onako kako se nekada budila dua itave kulture. Svalci od nas, ljudi Zapada, proivljuje kao dete svoju ,gotiku, svoje katedrale, svoje viteke zamke i skaske o junacima, ono Dieu le veut krstakih ratova, i duevnu patnju mladoga Parcifala, u budnim snovima i detinjskim igrama. Svaki mfadi Grk imao je svoje homerslco doba i svoj Maraton. U Geteovu Verteru, slici jednoga obrta mladosti, koju zna svaki faustovski, a ne poznaje je nijedan antiki ovek, pojavljuje se ponovo rano doba Petrarke i trubadurske poezije. Kada je Gete stvarao Pra-Fausta, bio j'e Parcifal. Kada je zavrio prvi deo, bio je Hamlet. Tek sa drugim delom postao je svetski ovek 19 veka, koji je razumeo Bajrona. ak i staratvo, ona udljiva i neplodna stolea najkasnijeg helenizma, drugo detinjstvo umorne i blazirane inteligcncije, moe se studirati na mnogom velikom starcu antike. Ima u Bahama Euripidovim mnogo tota od ivotnog oseanja, a u Platonovom Timeju od religioznog sinkretizma carskoga vremena. A Geteov drugi Faut, Vagnerov Parcifal, unapred nam odaju kakav e oblik dobiti naa duevnost u najbliim, poslednjim stvaralakufi, stoleima. Kao homologiju organa oznaava biologija njihovu morfoloki podjednaku vrednost, u suprotnosti prema analogiji koja se odnosi na jednaku vrednost njihove funkcije. Gete je koncipovao taj znaajni i po posledicama plodni pojam,, i sledujui njemu otkrio kod oveka os intermaxillare; njemu Owen daje stro->go nauni vid. I taj pojam uvodim u istorisku metodu. Zna se da svakom delu ljudske lubanje u svakog kimenjaka, sve do riba, tano odgovara drugi jedan deo; da su grudne peraje riba, s jedne strane, i noge, krila, ruke suvozemnih kimenjaka, s druge strane, homologi organi, iako su izgubili i najmanji izgled slinosti. Homologi su: plua suvozemaca i mehur riba. A analogi su u odnosu na upotrebu plua i krge1. Tu se ispoljava jedna morfoloka obdarenost,
1 Nije suvino ovde dodati da su ovi isti fenomeni ive prirode daleko od svega kauzalnoga, i da je materijalizam inorao pokvariti njihovu sliku tek unoenjem svrhovitih uzroka, da bi odrao jedan sistem za svakodnevni razum. Gete potpuno iskljuuje naelo uzronosti on koji ,je iz darvinizma predosetio samo onoliko koliko e od njega i ostati za jedno 50 godina. Karakteristino je

produbljena i strogim kolovanjem pogleda steena, koja je potpuno strana dananjem istoriskom ispitivanju, sa njegovim povrnim uporeenjima Hrista i Bude, Cezara i Valentajna, Arhimeda i Galileja, nema kih i helenskih dravica. Pokazae se u toku ove knjige sve jasnije kakve se ogromne perspektive otvaraju istoriskom gledanju, im se razume i izobrazi ona stroga metoda i u istoriskom posmatranju. Homologe tvorevine su, da samo neke od njih imenujemo, antika plastika i zapadnjaka instrumentalna muzika, piramide 4 dinastije i gotike katedrale, indiski budizam i rimski stoicizam (budizam i hrianstvo ak nisu ni analogi), vreme boreih se drava u Kini, Hiksa i punskih ratova, vreme Perikla i vreme Omaijada; epohe Rigvede, Plotina i Dantea. Homloogi su dionizska struja i Renesans, a analogi su ta struja i reformacija. Za nas to je Nie tano osetio Vagner rezimuje savremenost.. Sledstveno, mora za antiku modernost postojati neto odgovarajue: to je pergamenska umetnost. (Tablice koje smo naveli u poetku daju prethodni pojam o plodnosti ovoga aspekta.) Iz homologije istoriskih pojava sleduje odmah jedan potpuno nov pojam. Ja nazivam istovremenim dve istoriske injenice koje, svaka u svojoj kulturi, nastupaju u tano istom relativnom poloaju, pa i imaju odgovarajue znaenje. Bilo je pokazano kako tee u punoj podudarnosti razvoj antike i zapadnjake matematike. Tli bi se mogli oznaiti kao istovremeni Pitagora i Dekart, Arhitas i Laplas, Arhimed i Gaus. Istovremeno se vri postajanje jonike i baroka. Polignot i Rembrant, Poliklet i Bah su savremenici. Istovremeno se javljaju u svima kulturama: reformacija, puritanizam, a pre svega obrt u civilizaciju. U antici ova epoha nosi imena Filipa i Aleksandra, na Zapadu nastupa istovremeni dogaaj u obliku Revolucije. i Napoleona. Istovremeno se grade Aleksandrija, Bagdad i Vaington; istovremeno se pojavljuju ^antiki kovani novac i nae dvostruko knjigovodstvo, prva tiranija i fronda, August i ihoangti, Hanibal i Svetski rat. po stvarni ivot, koji je bez uzroka i svrhe, da darvinisti nisu u tom ivotu ni primetili nedostajan.je tog naela. Po.jam prafenomena ne dozvoljava nikakve uzrone pretpotavke, sem ako se on prvo na mehanistiki nain ravo ne shvati.

164

PENGLER

Propast Zapada

DRUGI DEO

Nadam se da u dokazati ove stvari: da bezizuzetno sve velike tvorevine i oblici religije, umetrtosti, politike, drutva, privrede, nauke u svima kulturama nastaju istovremeno i isto tako se zavravaju i nestaju; da unutranjoj strukturi jedne potpuno odgovara struktura svih ostalih; da nema nijedne pojave od dubokog fiziognomikog znaaja u istoriskpj slici jedne kulture koja ne bi mogla da se nae i u ostalima, i to u obliku koji je strogo obeleen i na sasvim odreenom mestu. Svakako je potrebno, da bi se homologija dveju injenica shvatila, sasvim drugo udubljivanje i sasvim druga nezavisnost od .privida onog to je na prednjem planu, no to su to do: sada obino imali istoriari. Oni. ne bi ni u snu sanjati mogli da protestantizam ima svoju odgovarajuu sliku u dioniziskom pokretu i da engieski puritanizam Zapada odgovara islamu u arabljanskom svetu. , Iz takvog gledanja proizilazi jedna mogunost ko. ja daleko prevazilazi ambiciju svega dosadanjeg istoriskog istraivanja^ jer se ovo, u sutini, ograniavalo na to da uredi prolost ukoliko se ona poznavala, i to po jednoj jednovrsnoj shemi. Ta mogunost jeste: da se prevazie sadanjost kao granica istraivanja i da se predodreuju jo neprotekle faze zapadnjake istorije po unutarnjerrt obliku, trajanju, tempu, smislu, rezultatu; kao i da se davno propale i nepoznate epohe, pa i itave kulture prolosti, rekonstruiu pomou morfolokih veza. (To je postupak ne bez slinosti sa postupkom paleontologije, koja je danas u stanju da iz jednog jedinog pronaenog fragmenta lubanje naini opsene i sigurne podatke o kosturu i o pripadnosti toga komada jednoj odreenoj vrsti.) Pretpostavivi fiziognomiki takt, potpuno je mogue da se ponovo nau organske osnovne crte istoriske slike itavih stolea iz rasturenih pojedinosti ornamentike, graevinarstva, p'isma, iz pojedinih podataka politike, privredne, religiozne prirode; iz elemenata umetnikog oblilcovnog jezika, recimo, d& se iita istovremeni oblik drave; a iz matematikih oblika karalcter odgovarajuih privrednih. Pravi geteovski postupak, koji se svodi na Geteovu misao o prafenomenu, postupak koji je u ogranienom opsegu uobiajen u uporednoj nauci o ivotinjama i biljkama, a koji se u nenasluenom stepenu moe proiriti na celokupnu oblast istorije.

MISAO O SUDBINI I NAELO UZRONOSTI

'

Ovaj tok misli otvara najzad izgled na suprotnost koja ini klju za jedan od najstarijih i najmonijih problema oveanstva, problem koji postaje pristupaan tek pomou tog tolca misli i, ukoliko ta re uopte ima smisla, reljiv: suprotnost ideje o sudbini i. nae1a uzronosti, suprotnost koja kao takva nikad do sada nije bila saznana u svojoj dubokoj stvaralakoj nunosti. Ko je uopte razume do koje mere se dua moe oznaiti kao ideja jednog bia, taj e naslutiti koliko je njoj srodna izvesnost sudbine i koliko se mora osetiti kao upravljen, kao neminovan u svakom potzu, kao sudbinski, i zivot sam, koji sam ja nazvao oblikom u kome se vri ostvarivanje mogueg. Osea ga kao takav tupo i straljivo praovek, a jasno, u okviru jednog gledita na svet, ovek visokih kultura. To gledite na svet ovog poslednjeg saoptljivo je, svakako, ne dokazima i pojmovima, nego samo posredstvom umetnosti i religije. Svaki vii jezik ima izvestan broj rei koje su kao obavijene dubokim tajanstvom: sudba, sudbina, sluaj, snalaenje. pred viim, pozvanje. Nijedna nauka, nijedna hipoteza? ne moe nikada dodirnuti ono to se osea kada se utone u zvuk i smisao ovih rei. To su simboli, a ne pojmovi. I tu je teite one slike sveta koju sam nazvao svet kao istorija za razliku od sveta kao prirode. Ideja o sudbini trai ivotno, ne nauno iskustvo, snagu sagledahja, ne sraunavanje. dubinu, ne duh. Postoji organska logika svega bia,

166

167

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

instinktivna i pouzdana, nasuprot logici anorganskoga, razumevanja, onog to se razumelo. Postoji logika pravca, nasuprot logici prostornosti. Nijedan sistematiar, ni Aristotel, ni 'Kant, nije znao ta sa tom i takvom logikom da otpone. Umeju oni da govore o sudu, ulnom zapaanju, panji, seanju; ali ute o onome to lei u reima: nada, srea, oajanje^ pokajanje, predanost sudbi, prkos. Ko tu, u ivotnome, trai razlogc i posledice; ko tu veruje da duboko unutranja izvesnost o smislu ivota znai isto to i fatalizam i predestinacija: taj ne zna o emu je re, taj je ve pomeao doivljaj sa saznanim i saznatljivim. Uzronost je razumsko, zalconsko, izrecivo, oznaka naeg celokupnog razumskog budnog bia. Sudbina je rc za jednu unutranju izvesnost koja se ne da opisati. Sutina uzronoga moe da se objasni fizikalnim sistemom ili sistemom teorije saznanja, brojevima, pojmovnom analizom. A u ideji sudbine uestvuje se samo kao umetnik, portretom, tragedijom, muzikom. Ono prvo zahteva razlikovanje, dakle razaranje, ovo drugo je od poetka do kraja stvaranje. U tome lei odnos sudbine prema ivotu, odnos uzronosti prema smrti. U ideji o sudbini otkriva se svetska enja jednc due, njena elja za svetlou, penjanjem ; zavravanjem i ostvarivanjem svog odreenja. Nijednom oveku nije ona strana. Nju gubi iz vida tek kasniji, iskorenjeni, ovek velikih gradova sa svojim smislom za injenice i sa svojom moi mehanizatorskog miljenja koje je nadvladalo prvobitno sagiedanje. Sve dok se u jednom dubokom asu ne pojavi. pred njim strahovito jasna misao o sudbini, koja mrvi uzronost svetslcc povrine! Jer svet kao sistem kauzalnih veza jeste kasni, retki i samo energinom intelektu visokih kultura sigurni, u ncku ruku vetaki posed. Uzronost se poklapa sa pojmom zakona. Postoje samo kauzalni zakoni. Ali, kao to kako je Kant utvrdio u kauzalnom lei nunost miljenja budnog bia, osnovni ohlik njegovog odnosa prema svetu stvari, tako oznaavaju rei sudbina, pokornost, odreenja neizbenu nunost ivota. Prava istorija ima i nosi sudbinu, ali je slobodna od zakona. Budunost se moe nasluivati postoji pogled koji duboko prodire u njene tajne ali se ona ne izraunava. Fiziognomiki takt, kojim se iitava iz jednog lica itav jedan ivot, iz

slike jedne epohe propast itavih naroda, i to ne-voljno i bez sistema, taj takt je beskrajno udaljen od svih uzroka i posledica. Ko vidljivi svet svojih oiju, shvata ne fiziognomiki nego sistematski, ko taj svet duhovno usvaja pomou kauzalnog iskustva, taj e, najzad, nuno poverovati da moe razumeti ,sve ono to je ivo iz perspektive uzroka i posledice, bez unutranje upravljenosti, bez tajne. Ali za onoga koji kao Gete, kao golovo svaki ovek u vrlo mnogim trenucima svoga budnoga bia, doputa da okolni svet ulazi sa^mo u njegova ula i prima skupnost toga utiska; koji ono to je postalo osea kao postajanje, podie masku kauzaliteta sa lica sveta, nita ne razmiljajui za toga vreme odjednom nije vie zagonetka, nije pojam, nije oblik, nije dimenzija, ve neto prisno izvesno, sudbina sama. Njena upravljenost, njena neobrtljivost, njena ivotnost, pojavljuje se kao smisao istoriskog svetskog aspekta. Sudbina i uzronost odnose se kao vreme i prostor. Sudbina ili kauzalitet vladaju u oba mogua oblikovanja sveta, u svetu kao istoriji i svetu kao prirodi, u fiziognomiji svega postajanja i u_sistemu svega to je postalo. Meu njima je razlika izmeu oseanja ivota i naina saznanja. Svako od njih je polazna taka jednog zavrenog, u sebi zatvorenog sveta, ali ne jedinog sveta. * Ali, u osnovi onoga to je postalo jeste postajanje, u osnovi saznanja uzroka i posledice jeste unutranje i izvesno oseanje sudbine. Uzronost je, ako se sme tako izraziti, sudbina koja je postala, razorganizovana, ukoena u oblicima razuma. Sama sudbina (mimo kojc su utke proli svi graditelji razumskih sistema o svetu kao Kant, jer se nisu mogli ni dotai ivota svojim od ivota udaljenim pojmovima) stoji sa one strane i van svake prirode koja se pojmovno shvata. Ali kao ono to je poetno, ona tek mrtvome i krutome principu uzroka i posledice daje (istorisko-ivu) mogunost da se u okviru visoko razvijenih kultura pojavi u obliku i u shvatanju tiranskoga miljenja. Bie antike due jeste uslov za postajanje. Demokritove inetode, a bic faustovske za metodu Njutnovu. Lako ji- zamisliti da su obe kulture ostale bez jedne nauke

168

19

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije svta

o prirodi u svom sopstvenom stilu; ali se ne mogu zamisliti oba sistema bez osnovice U samih kullurama. Ovde opet saznajemo u kom smislu postajanje i postalo, pravac i prostiranje, jedno drugo ukljuuju i podreuju, ve prema tome da li smo mi u slici istorije ili prirode. Ako je istorija onaj nain shvatanja sveta koji ono to je postalo podreuje postajanju, to bi onda isto to morao biti sluaj i sa rezultatima istraivanja prirode. I odista, za pogled istoriara postoji sa mo jedna istorija fizike. Bila je to sudbina to se ba tako i tada desilo otkrie kiseonika, Neptuna^ gravitacije, spektralne analize. Bila je to sudbine to su teorija flogistona, talasna teorija svetlosti, kinetika teorija gasova, uopte postale, kaO tumaenje izvesnih nalaza, naime kao najlinije uverenje pojedinanih duhova, iako su isto tako mogle nastati i druge teorije, tane ili lane. A to to je jedan nazor nestao, a drugi nazor uputio celu sliku sveta fizike izvesnim pravcem v to je opet bila sudbina i rezultat utiska jedne jake linosti. ak i roeni fiziar govori o sudbini jednoga problema i o istoriji jednoga otkria. Obrnuto: ako je priroda shvatanje koje eli d.a, razumski, postajanje utelovi u ono to je postalo, tj. ivi pravac u ukoenu prostornost, onda bi istorija smela, u najboljem sluaju, da se pojavi u jednom poglavlju teorije saznanja. I odista, tako bi Kant nju i shvatio, da je nije, to je jo karakteristinije, u svom sistemu saznanja potpuno zaboravio. Za njega, kao i za svakog roenog sistematiara, priroda je bila svet; govorei o vremenu, a ne opaajui njegov pravac i neobrtljivost, otkrio je da je govorio o prirodi i ne slutei o mogunosti drugog jednog sveta, istoriskog, koji je za njega, moda, stvarno bio nemogu. Ali uzronost nema nieg z.cijednikog sa vremenom. To danas deluje kao paradoks, za svet kantovaca, koji nisu ni svesni toga da su kantovci. Meutim, u svakoj formuli zapadnjake fizike moe se sutinski razlikovati kako ocl kad i koliko. Kauzalna veza ograniava se, im se prodre u dubinu, strogo na to da se neto deava a ne kada se deava. Posledica mora biti stavljeiia nunim nainom sa uzrokom. Njihovo otstojanje pripada drugom poretku. Ono lei u razumevanju samome, lcao ivotnome potezu, a ne u onome to se razumelo. U sutini prostornoga lei

savlaivanje upravljenosti. Prostor protivrei vremeiiu, iako vrerne prethodi prostoru kao ono to je dubIje i lezi mu u osnovi. Isti taj prioritet zahteva za sebe i sudbina. Mi imamo najpre ideju o sudbini, pa smo tek onda iz protivrenosti prema njoj, protiv renosti koja se rodila iz straha, kao pokuaj budnog bia da odagna, da savlada neizbeivi kraj, neizbeivu smrt iz sveta ula doli do principa uzronosti, kojim ivotno oseanje pokuava da se odbrani od sudbine, osnivajui, njoj uprkos/ jedan drugi svet. irei nad ulnom povrinom sveta utvaru uzroka i posledice, strah je izmatao uverljivu sliku bezvremenskog lrajanja, bivstvovanje koje se zaodeva jednim patosom istoga miljenja. Ta tenja lei u oseanju koje jc poznato svima zrelim- kulturama. Zncmje je mo. IVIisli se na mo nad sudbinom. Apstraktni naunik, ispitiva prirocle, mislilac u sistemima, ija se sva duliovna egzistencija osniva na naelu uzronosti, jeste kasna pojava nesvesne mrnje prema silama sudbine, nepojmljivoga. ist um odrie sve mogunosti izvan scbe sama. Tu strogo miljenje vodi veni spor protiv vclike umetnosti. Ono se buni protiv sudbe, a ova druga joj se predaje. ovek kao Kant uvek e se oeati nadmonim nad Betovenom, ali nee spreiti Betovena da kritiku istoga uma odbije kao jedan oskudni nain posmatranja sveta. Nesporazum teleologije, tog besmisla nad svim besmislima u istoj nauci, ne znai nita drugo do pokuaj da zivu sadrinu svakog prirodnog saznanja, a sa njome i sam ivot, sebi asimiluje, mehanistikim naelom obrnute uzronosti (jer saznavanju pripada i onaj koji saznaje; pa ako je sadrina tog miljenja priroda, onda je in toga miIjenja istorija). Teleologija je karikatura ideje o sudbini. Ono to Dante osea kao opredeljenje naunik pretvara u svrhu ivota. To je prava i najdublja ten ja darvinizma, velikogradskog intelektualnog shvatanja sveta u najapstraktnijoj od svih civilizacija, kao i tenja materijalistikog shvatanja istorije, ije je porcklp istog korena, i koje takoe ubija sve organsko i sudbinsko. Zato je morfoloki element uzronoga jedan princip, a morfoloki element sudbine jedna ideja koja se ne da saznati, opisati, definisati, nego samo osetiti i unutarnje doiveti koju ovek ili nikada nee shvatiti ili o kojoj e biti u potpunoj izvesnosti, kao to je rani ovek, a meu kasnim ljudima

.170

171

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

samo odista znaajni pojedinci: ovek vere, ovek koji voli, umetnik, pesnik. I tako se sudbina pojavljuje kao pravi nain bitisanja prajenomena, u kome se pred onim koji sagleda iri neposredno iva ideja postajanja. Tako ideja o sudbini vlada celokupnom istoriskom slikom sveta, dok svaki kauzalitet koji je nain bitisanja predmeta i koji formira oseajni svet u jasno razliite i ograniene stvari, osobine, odnose kao oblik kojim razumevamo svet prirodc (alter ego oseajnog sveta), vlada tim svetom prirode i proima ga. A pitanje o domaaju u kome vae kauzalne veze u jednoj slici prirode ili, to je isto, pitanje o sudbinama te slike prirode, bie jo mnogo tee kada budemo uvideli da za prvobitnog oveka i dete jo i ne postoji savreni uzrono ureeni okolni svet; da mi kasni ljudi, ije je budno bie pod pritiskom premonoga, jezikom izotrenoga, miljenja, ak i u trenucima najnapetije panje (jedinima u kojima smo odista, strogo fizikalno, u slici) u najboljem sluaju moemo samo tvrditi da se taj uzroni poredak sadri u stvarnosti koja nas okruuje i onda kad nismo u tim trenucima. Mi primamo u budnome stanju tu stvarnost ; ivo ruho boanstva, fiziognomiki, bezvoljno, i na osnovu iskustva koje duboko dosee do izvora ivotnih. Sistematski potezi su izraz razumevanja koje se odvojilo od oseajnosti, i tim potezima mi podvrgavamo pretstavnu sliku svih vremena i ljudi trenutnoj slici prirode koju smo mi sami uredili. A vrsta ovoga poretka, koji ima istoriju kojom mi ne moemo ni najmanje upravljati, nije posledica jednog uzroka nego je sudbina.

no bie u, sa i pod delovanjima ulnog ivota. Sopstveno, vreme, sudbina, jesu rei koje mogu jedna drugu zameniti. Problem vremena su, kao i problem sudbine, svi mislioci, ogranieni na sistematiku onoga to je post.alo, obraivali sa potpunim nerazumevanjem. U uvenoj Kantovoj teoriji nema ni rei o oznaci upravljenosti. Nije se ak ni osetio nedostatak izjava o tome. A ta je to: vreme kao du, vreme bez pravca? Sve ivo ima ovo mogu samo da ponavljam ivot, pravac, nagone, htenje, pokrenutost jednu, najdublje srodnu enji, koja sa kretanjem fiziara nema nieg, ni najmanje, zajednikog. ivo je nedeljivo, neobrtljivo, deava se jednom, ne ponavlja se, i u svome toku ono je mehaniki potpuno neodredljivo: sve to pripada sutastveno sudbini. A vreme ono to se odista osea pri zvuku ove rei, ono to muzika bo]je objavljuje no rei, poezija bolje no proza, ima organski karakter, za razliku od mrtvog prostora. Tinie iezava mogunost u koju su verovali Kant i svi drugi da se vreme, pored prostora, podvrgne paralelnom procenjivanju teorije saznanja. Prostor je pojam. Vreme je re kojom se oznauje neto nepojmljivo, zvuni simbol koji je sasvim nemogue razumeti kada se obrauje nauno kao pojam. Pa i re pravac ak, koja se ne da zameniti, sposobna je da zavede u zabludu svojom optikom sadrinom. Dokaz za ovo je pojam vektora u fizici. Praoveku re vreme ne moe znaiti nita. On ivi a nema potrebe za njom kao za suprotnou prema neem drugom. On ima vreme, ali on ne zna nita o njemu. Mi svi, ukoliko smo budni, svesni smo samo prostora a ne vremena. Naime on naprosto jeste u naem ulnom svetu i sa njime, i to kao jedno samorasprostiranje dokle god ivotarimo sanjalaki, nagonski, posmatraki, mudro; a prostor u strogom smislu imamo u trenucima napete panje. Nasuprot tome, vreme je otkrie koje mi inimo tek razmiIjanjem; mi stvaramo vreme kao pretstavu ili pojam, pa tek mnogo kasnije naslutimo da smo mi sami vreme, utoliko ukoliko ivimo'. Tek razumevanje sveta visokih kultura, pod mehanizirajuim pritiskom pri1 I ulni i duhovni ivot jesu vreme; tek ulni i duhovni doivljaj, svet, imaju prostornu prirodu.

10
Tek iz praoseanja enje i njegovog jasnog pretstavljanja u ideji sudbine postaje pristupanim sada i problem vremena, ija e sadrina, ukoliko dodiruje temu ove knjige, ukratko biti opisana. Reju vreme uvek se izaziva neto u najveoj meri lino, neto to je u poetku uvek bilo oznaeno kao sopstveno, ukoliko ga unutarnjom jednom izvesnou oseamo kao suprotnost tuem, neto to prodire u pojedina-

172

3> xs </> J ! 3 g. 3 3. p* d o < cr 3 3 ^ 3 O O < 0 3 X <3po (C 3 ft o / 0 o < C t3 o 3 3 v> o> ^ 5:hj < 3 ^ 0 n o P < SM^.fi) C C< * H 3 3 < c3 Ej o o / /p tj 3 _ 3> C 25 5 < 2 < P3& L 0 |C 3 V (-+ 0 N P S<3, O cr 3 / O c C o< p KO ws 5 o O s 3 3 3- O < . o rt 3 s ** o< !3 < ja p < < 3 m. S p o< O 3 c 3 3 5 3 c> / O Su s O 3 2 s o cr 3 & o C & ^ o ^ JLco o<_ E Q 3O ^ N P <3: g < rt- O >o 3 N O P p o gcfl'3 fD P- P 3 rj O o N 3 -d 3 # f M d i 3 < 3T O M M C N O 3 N 0< I-"^ B o ^ n g. m . H 3 t> a / 3 3 P o < 2 t o 3 p s 3 3 & (g+ CO 0 :* o p o, + < J. 3 N C 21 o C p. T Q 3 J O 3 8< ;30 c 5 5 5 f O i . o+O 0 >-! 3 O 3 d o I iia C s O ^ g 2 p < a o< 3 o 3 N C c 2 3 - O o >O s o 8 3 p c & p 3 o 3 3? a p C< o; A 3 _ 3 3 3 P? P * iS o O < P <) M 3 Z 3 N p p -' E 8 - 1 C) 0 ft/ 3 3 < O c 2 + + 3 t* ' 3 3 S M N N H ja j o "^ & 3 P- 5 I p - g B P. 5 a 3 C < ^ 3 5 g 3 3 3 s S 3 s o 3 C' C J/ 0 3 0 \ fP 3 & > P3< I . r^ ^ P 3 O t^ O S ^ ^ n Q D , O O Tj i t S 0 . c g 5 M 3 s -1 O < o C / 3 Q 3 o' ^ o 3 P ff 0 + o (d' n S 3 g-g Q f > ox 0< Pl . C w Di p = 3 3 P M a d1 C ti. . 3 2 3 S 3 i 1 - 1 - o O S. ! ! >s p 5 p, o O (5 0<p J s ^ O P+ o 3 S r 2 O P 0< o >i o ^ 3 I s a* < >s ^ P e o O 3 O r+ 3 o o 3 3 a t^ 555 3 3 o C C ^f p n o 2, p > < 3 3 D!' P" t? s ^"d o 3 >-, o 2 f o-p N p' 5 ^ ^ O o 1 * o 3 s o 3 < 3 ft) o j? o <E. r -< o J o< o o _ 2 o S P C pj, < >3 _ P a P & o P , W p Jsr J g "d c 3 N 3 3 o c p o' L - - (2. o S" d P 3 O ^ P 3 OS -UU ~> 3 c / o K' < o< C > p s ti o < N ft 3 Pl w H ' M ft C 7< d O O ph p (<) r+ o ^o o d SOV N N 3 5 . 0 < o c "} o 3 i + J oc 2 3 3. N N p < O _ o T S 3 ' 0 o< i-" 0 < 3 o 3 3 o. O ja 3 I ^ <5 H ~ ^ r> SO 0 3 3 _ P. N 3 0 >-. 0 > J v B N O 3 t > o 3 0 O 3 3. is O tr S ^ o< 5 3 p / O5 3 o O M o c> p 3 C' g 3 3 N 3 2 O c> 5 p+ C 3 < 5 <iz. o o 3 / 3 f ^0 p K 3 6 0 J 0< o 0 - g f ) O ~ S / 3 5 O 3 g 3 O aq S M 3 v 5 2-crp C a ^ 3 rt 3 3 r Oc > 3 D N^^ f B N c 2 P 'Tj < "d N ^ < 0Q <> C 3 m N r B- S T 3 r+ > ^ fll r;'3 . . . 3 < O < < 5 ^ 5 to ^ p P- N y< o pt I-J. d << s- s 3 S. N' O R ' o i *s E".2 3 3O &5 5 .< 3 3N v o><' ocr t S4E. cr O _ 3 0 o 3 s 3 0 2r n r O 5 fV 5 5 3 2 o p o !g o o o * 0< ^ o ? rr i i. c r > C 0 T o 3 3 3 o > ^ t^C/3 p+ f c >- - 3 > P- ' v 3 5 3 rv fv _) o Ow < - O o CO r t r X 1-J ' ' n ? 3 o o o L 3n > O O 3 o- p P- 5 a < P O C c S. c 3 3 C P. a 3 o 3 P o & 3 & " 2 3 3 Q 23 3 S N < f o g W MO C 5 5. g p o < . 31 33 p o a 0 O d 3 S tr s -- O o 3 - o s < P 3 G - < O, 3 p 2 o p 0 3 < ^ p 21 3O OO0 < 0 Q o ? ta N o n SC o 3 o a ft r+T( o 3 jr: T T 5 3 r ^ 3O > 5 3 c o ? 3: O 3 f ^ 2. 3 0 < S. ? 3 O 3 S 3 C ! !T 0 / -* 3 2 n K 3" p o r ? P P O S ^ 1* 'm 3 o O o V3 o ? o. _ P

c. tn tn

||?B

v 2 r- 2? | . -5 03 Z H- 3 _. - oo o 3- g c j<C 3H Q f 3 p < + p 0 ^^ 3 o 32 fi.fi.' f? 5 3

II1

3 p O o3_ p 3 + )d

^ISItn o<o < p 3 ^ fZ. ^ o S P <2. g o4 _.s.3 L 35o B 0 3 P . S.fTr. _ O3 5 r I sr 3

Ui

^3 C C w o' o o 25 , o 3 %5 O P1 0 T 3 +O 3 o o o p - o< < ) Z o 0 2 O ri3 < + ts C Qo D 3N < < O5 3 5. N O I 3 o P 0< 3 V) 3 Q f o c I. 5 g C 5 C ^ ^ ^ 3 3 3 3o O C } / B 3 ^4 p < PO -3o b b ^ : o 3_ 3 g-c;- s 4 _ N g OO < . iJ O O 3 ~ 3 o ^ g N d _ P, N o PO o 3 o< < 5 v 3 i _ 3 o O C > ^ o 'p 3 / 3 o ^ < o 3 M 3 c . , P o. p ^ ^ O 3 3 0 ^3 0 g^d P _ ~ o, o< N <C p < D + 3t O p o N > p O 3 5 o 2 3 * _h 2 'Tf o" H P 3: d J o P E" O O P 3 N P _ J + o o S 3 N ^ - 3" N < * 3- < < . o S _ _ o c p S > o p 5 3 S 3 O ^_ o+ ^rj N L_. < 3. p 3 _ o< 3 3 3 3 PO v OO P B-o 5 3 L> O O ^ 3 <3- C N u p O O < N OO o o S ^' 3 e g o a 3 c 3 3 p o cjQ 3 O0 3 < o. tf O ^ X! v > 3 < < ^ < o o O O O <35 P o P 1 t . C p- 3 S 3 _. 31 ' 3 L c O P p 3 ^ o OO o 3 p 00< P a o 3 'd 0 < O " 3 P 2 3 3. ^ N o w P C. < o 3 A T v (Q > tr p o o 3 o <_. O N' N p ) s 3 < c3 O o D T o / 3 ^ s o o _ 3- O 0< 5 ^ f 3 50 3 c o 3 < - ffg. 0 3 3 .C Q M 3 P+ -. J o< <3: O Oa P. 3 O O o <3 ' N ~ O - <> P<p < '-ift / o > < 3' O p o< ^ + O >-" O jjfsg*' p. 3 < ^ s o ** cv ^ 0 3 3 o o 3 ^ OF B ^ 3 O 3 3 C 3 0<^v P 3 v-o- 2. ^ 3 o< S' 3 0 O ^4 P o 3 9-

O CQ O P, P 3 v. _, f _> O 3.<.. O 3 P- O O iy>< o o _j 2 oi O P s 'O 3 3 < _. _ p < 0 O o+ , P P- 3 c o ^ 3 O 3 p > 0 C 3 / 3 3 p 0< P 3 P O -, 3 o 3 P- p o 3O J P- D. C .y o< _ s g 3 _. O p 3-3 P L 3 < < O o O O O P o o< 3 _> 3 3 cr 5- 113 P 5p O c o' 3 o 3; o > o 3 5 1 3 5 ^ O ^ >+ c/>< (JQ p _ 3 O + >o 3. 3 P d o 3 3 3 p O ^^ 3 3 r+ g 3. 3. 5. 3 3 'd - c E S & 2 03 3 Op o . o _, o N 3" o H O .1 <* P 3 . o< O < O 3 Oag 3 l c 3 u a 3 H 3 3 3 "-ts 3 rr, Cfl' 3 Q W P 0 < 3 3^ 3 B'8 p + O? P o V) H'! > C O Q f P cr^. N N 3 3 C N _. 3 O < < O 0< J Q 0< ^up_ <2. 3 R ri J / 3 P 3- o ^ . N ^ E ^ 3 -d 0 a _O O < 3" cr O . a. 3' tfOV o O 0< O 1 3 3 ^ 3 o> 2 N a _ 3 ^ _ O 3 3 o 3 P s N B _ W H- 3" s 1 3 o cr o < 3 o . ^ o ' 1 33 P 3 3 < a 3 3 p S o <-; 3- 3 3 f ^ 3 o< - 3 0 3* 3 3 3 f^ o C o 2 o P o *"'< O O o Q f 00 c > o p4 d N ^ P 0 _. o ~Q t o 3" o 3 a 3. O w P

2
00

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

Tako se objanjava da nijedan sistematiki filozof nije znao ta da radi sa zvunim simbolima prolost i budunost, tajanstvenim simboiima koji vuku u daijinu. U Kantovim izvoenjima o vremenu nema ih uopte. A i ne vidi se u kakvom bi odnosu oni stajali prema onome to on obrauje. Time se tek omoguava da se vreme i prostor kao koliine istog reda dovode u funkcionalnu zavisnost, kao to to osobito jasno pokazuje etvorodimenzionalna vektorska analiza2. Ve je Lagran mehaniku nazvao (1813) prosto etvorodimenzionalnom geometrijom; ak i Njutnov obazrivi pojam tempus absolutum sive duratio ne izvlai se od tog za miljenje nunog preobraanja ivota u isto prostiranje. Jedno jedino duboko oznaavanje vremena, i sa strahopotovanjem izreeno, naao sam u starijoj filozofiji. Ono je u Augustina (Conf. XI, 14); Si nemo ex me quaerat, scio; si quaerenti ex plicare velim, nescio3. Kad se sadanji filozofi Zapada a oni to ine svi poslue obrtom da su stvari u vremenu kao u prostoru, i da se izvan njih nita ne moe zamisliti, oni samo izmatavaju jednu dmgu prostornost pored obine. To je isto kao kad bismo hteli dve sile, elektricitet i nadu, nazvati silama svemira. Kantu nije smelo izmai, kada je govorio o oba oblika opaaja, da se mi nauno moemo lako sporazumeti o prostoru iako ni njega ne moemo objasniti u popularnom smislu, jer je to sa one strane nauno mogueg ali da posmatranje vremena u istom tom stilu podbacuje potpuno. italac Kritike istoga uma i Prolegomena primetie da Kant daje briljivi dokaz za vezu prostora 1 geometrije, ali da vrlo paljivo izbegava da to isto uini i za vezu aritmetike i vremena. Tu se ostaje samo pri tvrdenju, a stalno ponavljana analogija pojmova samo ini da lake kliznemo preko praznine ija bi neispunljivost otkrila neodrivost njegove sheme. Nasuprot gde i kako kada ini jedan zaseban svet, to je razlika izmeu fizike i metafizike. Prostor, predmet, broj, pojam, uzronost tako su tes2 Dimenzije su y, z, i t, koje se u transformacijama po.javljuju kao iste vrednosti. 3 Ako me niko ne pita, znam; a ako hou da ob.jasniin onome ko.ji pita, ne znam.

no sestrinski povezani da je nemogue kao to dokazuju mnogobrojni promaeni sistemi da se jedan od drugoga nezavisno posmatraju. Mehanika uvek preslikava odgovarajuu logiku, i obrnuto. Slika miIjenja, iju strukturu opisuje psihologija, jeste protiv-slika prostornog sveta koji obrauje istovremena fizika. Pojmovi i stvari, razlozi i uzroci, zakljuci i procesi tako se potpuno "poklapaju po svojoj pretstavi da su pretstavljanje procesa miljenja na neposredno grafiki nain; tabelarno, tj. prostomo uvek voleli ba najapstraktniji mislioci (neka se pomisli na Kantove i Aristotelove tablice kategorija). Gde nema sheme, nema filozofije to je nepriznata predrasuda svih esnafskih sistematiara prema opaajcima, prema kojima se oni u dui oseaju daleko nadmonijim. Zato je Kant ljutito nazvao stil platonskog miljenja vetinom reitog brbljanja i zato svaki katedarski I'ilozof i danas jo uti o Geteovoj filozofiji. Svaka logika operacija moe da se nacrta. Svaki sistem je geometriski nain rukovanja mislima. Otuda vreme ili nema mesta u apstraktnom sistemu ili biva rtvovano njegovom metodu. Time je oboreno takoe i ono, posvuda raireno, popularno nerazumevanje koje dovodi u povrnu vezu vreme sa aritmetikom, prostor sa geometrijom. Zabluda kojoj nije smeo podlei Kant, dok od openhauerovog nerazumevanja matematike nita drugo ne moe ni da se oekuje. Zato to ivi akt brojanja stoji u nekakvom odnosu prema vremenu, uvek se i neprestano ineaju vreme i broj. Ali brojanje nije broj, kao to ni crtanje nije crte. Brojanje i crtanje su postajanje; brojevi i crtei su ono to je postalo. Kant i drugi uoavali su tamo ivi akt (brojanje), a ovde njegov rezultat (formalne odnoaje gotove figure). Ali jedno spada u domaaj ivota i vremena, drugo u domaaj prostornosti i uzronosti. Organskoj logici podlei da ja raunam, a anorganskoj ta raunam. Celokupna matematika, popularno govorei aritmetika i geometrija, odgovaraju na kako i ta, dakle na pitanje o prirodnom redu stvari. Suprotno njemu jeste pitanje o kada, specifirio istorisko pitanje, pitanje o sudbini, o budunosti, o prolosti. Sve to lei u rei raunanje vremena, koje naivni ovek savreno tano razume.

PENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

Ne postoji suprotnost aritmetika geometrija 1 . Svaka vrsta broja to je prva glava dovoljno pokazala pripada u punom svom obimu oblasti prostornoga i onoga to je postalo, bilo kao euklidovska koliina, bilo kao analitika funkcija. A u koju bi od ove dve oblasti spadalo: binomialno pravilo, ciklometriske funkcije, Rimanove povrine, teorija grupa? Kantovu shemu ve su bili oborili Ojler i Dalamber, pre no to ju je Kant i postavio. Samo to to filozofi posle Kanta nisu poznavali matematiku svog vremena (sasvim suprotno Dekartu, Paskalu i Lajbnicu, koji su matematiku svoga vremena sami i stvorili iz dubina svoje filozofije) dovelo je dotle da su se i dalje, skoro bez protivljenja, nasleivali laiki nazori o odnosu izmeu vremena i aritmetike. Ali nema nikakvog dodira matematike, ma u kojoj njenoj oblasti, sa postajanjem. ak ni duboko osnovano Njutnovo uverenje (u Njutnu se skrivao valjan filozof), da on u naelu svog diferencialnog rauna (rauna fluksija) ima neposredno u rukama problem postajanja, dakle problem vremena (uostalom, u mnogo finijem shvatanju no to je Kantovo) nije se moglo odrati, ma koliko ono jo i danas nalazilo pristalice. Metafiziki problem kretanja igrao je odlunu ulogu pri postanku Njutnovog uenja o fluksijama. Otkako je, meutim, Vajertras dokazao da ima neprekidnih funkcija koje se samo delimino mogu ili nikako i ne mogu diferencirati, svreno je sa tim najdubljim pokuajem koga su se Ijudi ikada poduhvatili: da se problemu vremena priblii matematiki.

ki nain razumevanja kao prava kritika delatnost samo time rnogu to obrazujemo nov pojam kao suprotiii pol pojmu koji ve postoji, ili time to se jedan par unutarnje suprotnih pojmova ostvaruje u neku i iiku razdvajanjem. Nesumnjivo je, i to se ve odavno nasluivalo, da su sve pra-rei postale po parovima, bilo' da oznaavaju stvari, bilo svojstva. Ali isto tako, i kasnije, i danas, svaka nova re dobija svoju sadriiiu kao protivotsev jedne druge rei. Razumevanje, vodeno jezikom, a nesposobno da ulani unutranju izvesnost sudbine u svoj oblikovni svet, stvorilo je vreme polazei od prostora, a kao suprotnost njemu. Inae^ne bismo imali ni ire ni njenu sadrinu. A ovaj nain izobraavanja ide tako daleko da je iz anlikog stila prostornosti proiziao jedan specifino anliki pojam vremena, koje se razlikuje od indiskog, kineskog, zapadnjakog, isto onako kako je to sluaj i sa prostorom. Iz toga razloga je pojam umetnikog ,oblika (isto lako protiv-pojam) nastao tek onda kad je ovek postao svestan sadrine umetnikih tvorevina, tj. kada je izraajni jezik umetnosti prestao da postoji, skupa sa svojim dejstvima, kao neto sasvim prirodno i samo po sebi razumljivo; to je nesumnjivo bio sluaj u vreme onih koji su gradili piramide, mikenske tvrave i rano-gotike katedrale. Ljudi odjednom obrate panju na postajanje dela. Tek tad se razdvoje, za oko koje razumeva, kauzalna strana i sudbinska strana svake ive umetnosti. U svakom delu koje otkriva celoga oveka, ceo sinisao bia, lee naporedo strah i enja, ali oni ostaju ipak razdvojeni. Strahu, uzronome, pripada celokupna tabu-strana umetnosti: njeno bogatstvo u inotivima, koje se izobraava u strogim kolama i u dugoj zanatskoj tezi, koje se briljivo uva i verno dalje predaje, sve pojmovno, sve to se daje nauiti, lo se moe brojno izraziti, sva logika u boji, liniji, lonu, grai, redu, dakle: materinski jezik svakog vaIjaiiog majstora i svake velike epohe. A ono drugo, suprotstavljeno kao upravljenost prema prostornosti, kao razvie i sudbina umetnosti prema uzroku i poslcdici, u okviru oblikovnog jezika te umetnosti, pojavljuje se kao genije, naime u sasvim linoj obli-

11
Vreme je protiv-pojam prostora, onako kao to je tek iz suprotnosti prema miljenju nastao pojam ivota a ne injenica ivota, i kao to je iz suprotnosti prema smrti nastao pojam postajanja, raanja, a ne injenica postajanja. To je duboko zasnovano u sutini svega budnoga bia. Kao to svaki ulni utisak biva primeen tek kada se odvoji od drugog, tako je i svaSem u elementarnoj matematici, pod ijim utiskom svakako veina filozofa, poev od openhauera, pristupa ovim pitanjima.

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

kovnoj snazi, stvaralakoj strasti, dubini i obiiju pojedinih wmetnika, za razliku od prostog vladanja oblikom, i, jo i preko toga, u zamahu rase koji uslovljava dizanje i opadanje itavih umetnosti. Ova totem-strana uzrok je to ne postoji, uprkos estetici, nikakva bezvremnska i jedina istinita umetnost, nego samo istorija umetnosti, koja nosi oznaku neobrtljivosti, kao i sve to je ivo. Zato je arhitektura velikog stila (koja jedina izmeu svih umetnosti obrauje kamen, ono strano to uliva strah, neposredno prostorno) rana umetnost svih kultura, i to kao neto to se samo po sebi razume, najmatematikija umetnost od svih, umetnost koja samo postepeno, korak po korak, ustupa svoju premo gradskim pojedinanim umetnostima statue, slike, kompozicije, sa njihovim vie svetskim oblikOvnim sredstvima. Zbog toga se Mikelandelo, koji je sigurno od svih velikih umetnika Zapada najvie patio pod stalnom morom straha od sveta, jedini od svih majstora Renesansa nije mogao nikada da oslobodi arhitektonskog. On je i slikao kao da su povrine za bojenje kamen, neto to je postalo, ukoeno, omrznuto. Njegov nain rada bio je ogorena borba protiv neprijateljskih sila u kosmosu, koje su ile protiv njega u obliku materijala, dok boje Leonarda, enjivoga, deluju kao svojevoljna inkarnacija duevnosti. U svakom problemu velike arhitekture pojavljuje se neumoljiva uzrona logika, ak matematika, bilo u antikim nizovima stubova kao euklidovski odnos nosioca i tereta, bilo u analitiki nastrojenim sistemima gotilcih svodova kao dinamiki odnos sile i mase. Tradicija zidarstva, koja je postojala i tamo i ovde i bez koje se ne rnoe zamisliti ni egipatska arhitektura, sadri punu sumu ove 'logike prostornoga (zidarstvo se razvija u svakom ranom vremenu, a redovno se gubi u toku kasnijeg vremena). A simbolika pravca, sudbine, stoji sa one strane svake tehnike velikih umetnosti, te je formalnoj estetici jedva pristupana. Ona lei, na primer, u stalno sluenoj, ali nikada, ni u Lesinga ni u Hebela, jasno protumaenoj suprotnosti antike i zapadnjake tragike, u nizu scena staro-egipatskih reljefa, i uopte u nizovitom redu egipatskih statua, sfinga, hramovnih dvorana; ne u obraivanju nego u izboru materijala od najtvreg diorita do najmekeg drveta,

kojima se budunost potvruje ili odrie; ne u oblikovnom jeziku, ve u pojavljivanju i nestajanju pojedinih umetnosti, u pobedi arabeske nad umetnou slikanja ranohrianskog vremena, u uzmicanju uljenog slikartva baroka ispred kamerne muzike; u sasvim razliitoj nameri egipatske, kineske i antike umetnosti statua. Sve to ne pripada umenju nego moranju, i zato velike umetnosti, kao sestre istovremene religije, a ne matematika i apstraktno miljenje, daju klju za problem vreirtena, koji se jedino na tlu istorije moe reiti.

12
Iz smisla koji je -ovde bio dat kulturi kao prafenomenu i sudbini kao organskoj logici bia, sleduje da svaka kultura, nunim nainom, mora imati svoju sopstvenu misao o sudbini; i ak da se ovaj zakljuak nalazi ve potpuno u oseanju da svaka velika kultura i nije nita drugo do ostvarivanje i oblik jedne jetline, osobene due. Ono to mi zovemo opredeljenje, sluaj, provienje, sudbina, a to antiki ovek naziva nemezis, ananke, tihe, fatum, dok ga arabljanski ovck zove kismet, a svi ostali opet svaki drukije; ono lo nijedan ovek ne moe potpuno osetiti u drugoga iji je ivot izraz sopstvene ideje; ono to se reima dalje ne da opisati: to ba pretstavlja ovu, samo jedanput datu, strukturu due, koja se nikad u tom obliku nee ponoviti, a koje je svaki za sebe potpuno svestan. Usuujem se da antiko shvatanje ideje o sudbini iiazovem euklidovskim. Ustvari je to ulno-stvarna linost Edipa, njegovo empiriko ja, jo vie, njegovo "fTjfia, koje sudbina tera i gonil Edip se ali 1 da je K reon naneo zla njegovom telu i2 da se proroanstvo odnosi na njegovo telo. A Eshil govori u Heforama (704) o Agamemnonu kao o kraljevskom telu koje vodi flotu. To je ista ona re ooiia koju matematiiiri vie no jedanput upotrebljavaju za svoja tela. A sudbina kralja Lira, analitika da se i ovde opo1

S. 9.

Kralj Edip 242, uporedi Rudolf Hirzel, Die Person, Edip na Kolonu 355.

180

SPENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA Problem istorije svcta

menemo odgovarajueg sveta brojeva poiva sva u tamnim unutranjim odnosima: pojavljuje se misao, o oinstvu; duevne niti pletu se kroz celu dramu, netelesno, sa one strane, i udesno se osvetljavaju drugom tragedijom, kontrapunktski izraenom, u kui Glosterovoj. Lir je najzad samo jedno ime, sredite za neto bezgranino. Ovo shvatanje sudbine je infinitezimalno, raireno po jednoj beslcrajnoj prostornosti i kroz beskrajna vremena; ono i ne dodiruje telesno, euklidovsko bie; ono pogaa samo duu. Ludi kralj izmeu budale i prosjaka u buri na pusti to je suta protivnost grupi Laokoona. To je faustovski .nain trpljenja, nasuprot apoliniskom nainu. I Sofokle je riapisao jednu laokoonsku dramu. Bez sumnje, u njoj nije bilo rei o istoj duevnoj patnji. Antigona propada kao telo, jer je sahranila telo svoga brata. Treba samo navesti imena Ajaksa i Filokteta i pored njih princa od Homburga i Geteova Tasa, pa da se oseti do u dubine umetnikog stvaranja razlika izmeu koliine i odnosa. Time se pribliujemo jednoj drugoj vezi koja ima veliku simboliku. Dramu Zapada zovu i dramom karaktera, a onda antiku valja oznaiti Jtao dramu situacije. Time se naglaava ono to ustvari osea ovek i jedne i druge kulture kao osnovni oblik svoga ivota i ono to kroz tragiku postavlja 'kao pitanje sudbine. Ako se za pravac ivota veli neobrtljivost, i ako se utone u strani smisao rei suvie kasno, kojom je jedan prolazni deo sadanjice pripao venoj prolosti, osea se praosnov svakog traginog obrta. Vreme je ono to je tragino, i pojedine kulture razlikuju se po tome koliko oseaju njegov smisao. Zato se tragedija velikog stila razvila samo u one dve kulture koje su najstrasnije potvrivale ili odricale vreme. Imamo pred sobom antiku tragediju trenutka i zapadnjaku razvitka itavih ivotnih tokova. Tako su sebe samu oseale jedna a-istoriska i jedna krajnje istoriska dua. Naa tragika postaja je iz oseanja neumoljive logike postajanja. Grk je oseao alogiko, slepo otprilike trenutka. ivot kralja Lira unutranje sazreva ka jednoj katastrofi; a kralja Edipa iznenada se sudara o jedan spoljnji poloaj. I sada se shvata zato se istovremeno sa zapadnjakom dramom rascvetala i ugasila mona umetnost portreta koja

je imala svoj vrhunac u Rembrantu vrsta istoriske i biografske umetnosti, koja je zato u klasinoj Grkoj u doba cvetanja antikog pozorita bila najstroe zabranjena. Setimo se zabrane ikonskih statua pri posveenim darovima i toga kako se poev od Demetriosa iz Alopeke (oko 400) jedv,a usudifo da pomoli jedna plaljiva vrsta idecdizatorske" umetnosti poprsja ba onda'kad je velika tragedija bila potisnuta lakim drutvenim komadima srednje komedije. U osnovi sve grke statue nose jednu stereotipnu masku, kao glumci u Dionizovom pozoristu. Sve one izraavaju somatike poloaje i stavove u najpreciznijem shvatanju. Fiziognomiki, one su neme, a telesno, nuinim nainom, one su nage. Karakterne glave odreenih pojedinanih lica, raene po ivom uzoru, doneo je tek helenizam. I opet se opominjemo ona dva odgovarajua sveta brojeva, gde se u jednome izraunavaju opipljivi rezultati, a u drugome se morfoloki ispituje karakter odnoajnih grupa funkcija, jednaina, uopte oblikovnih elemenata istoga reda, pa se taj karakter, kao takav, utvruje u zakonskim izrazima.

13
Sposobnost da se sadanja istorija doivljuje i nain kako se ona doivljuje, kako se, pre svega, sopstveno postajanje doivljuje kod pojedinanih ljudi je vrlo razliito. Svaka kultura ima potpuno individualan nain da svet vidi, sazna kao prirodu, ili, to je isto, ona ima svoju sopstvenu i osobenu prirodu, koju ne moe imali nijedan ovek druge vrste u tano tom istom i takvom obliku. Ali jo u mnogo vioj meri, i svaka kullura i u njoj, sa razlikama manjeg stepena, i svaki pojedinac imaju svoju sopstvenu istoriju, u ijoj slici, v ijem stilu, on neposredno sagleda, osea i doivI java opte i lino, unutranje i spoljanje, svetsko-islorisko i biografsko postajanje. Tako je autobiografski nagon zapadnjakog ovean^tva, koji se pojavIjuje ve u gotiko doba u simbolu ispovesti na/-uvo, potpuno stran antikom. A prema krajnjoj svesnosti istorije Zapadne Evrope stoji nasuprot skoro potpuna nesvesnost, kao u snu, indiske. I ta je ono to su

182

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

magiski ljudi, od pra-hriana do mislilaca islama, gledali pred sobom kad su izgovarali re svetska istorija? Pa kad je ve izvanredno teko u sebi stvoriti tanu pretstavu prirode, uzrono ureenog okolnog sveta drugih iako je u tom svetu specifiki saznanljivo ujedinjeno u, jedan saoptljiv sistem onda je potpuno nemogue silama sopstvene due savreno prozreti istoriski svetski aspekt stranih kultura, sliku koju su obrazovale sasvim druke nastrojene due. Uvek e tu ostati nepristupanim. jedan ostatak, utoliko vei ukoliko je manji sopstveni istoriski instinkt, fiziognomiki takt, sopstveno poznavanje ljudi. Pa ipak je reenje ovog zadatka pretpostavka svakog dubljeg razumevanja sveta. Istoriski okolni svet drugih jeste deo njihova bia, a nikoga mi ne moemo razumeti ako ne poznamo njegovo oseanje vremena, njegovu misao o sudbini, stil i stepen svesnosti njegovog unutarnjeg ivota. Ono to se ovde ne moe nai neposredno u ispovestima moramo dakle dobiti iz simbolike spoljanje kulture. Tako tek postaje pristupanim ono to je po sebi shvatljivo, i to tek daje bezmernu vrednost istoriskom stilu jedne kulture i njemu pripadajuim velikim vremenskim simbolima. Kao jedan od tih jedva ikada shvaenih znakova pomenuli smo ve asovnik, tvorevinu visoko razvijenih kultura, koja biva sve tajanstvenija to o njoj due razmiljamo. Antilco oveanstvo umelo je da bude bez asovnika i to ne bez namernosti; ono je odmeravalo vreme dana po duini senke sopstvenog tela daleko jo posle Augusta1, iako su asovnici vodeni i sunani 'stalno bili u upotrebi u oba starija sveta babilonske i egipatske due, u vezi sa njihovim strogim raunanjem vremena i njihovim dubokim pogledom na prolost i budunost2. Ali, antiko bie, euklidovsko, bezodnoajno, takoliko ( bilo je potpuno zatvoreno u momentu sadanjice. Nita nije smelo da opominje na prolo i budue. Arheologije nema u pravoj antici, kao ni njenog psihikog pandana astrologije. AnDiels, Antike Technik (1920), S. 159. Ueni krugovi u Atici i Jonijd konstruisali su sunane asovnike (oko 400), ali neveto; u doba Platona primljena je jo i jedna primitivnija klepsidra, no oba oblika podraavaju daleko nadmonije obrasce starog Istoka i nisu nikako prodrli u antiko osean.je ivota.
1 2

lilca prorotva i Sibile nisu hteli da istrauju daleku budunost, kao ni etrursko-rimski haruspici i auguri, vc su davali uputstva za pojedinani, neposredno pretstojei sluaj. Isto tako nije bilo nekog raunanja vremena, kojim bi bila proeta svest svakidanjice; jer jc raunanje po olimpijadama bilo samo literarno nuno ispomaganje. Nije stvar u tome da li je jedan kalendar dobar ili rav, nego za lcoga je on u upotrebi i da li ivot nacije protie po njemu. U antikim gradovima nista ne potsea na trajanje, na jueranjicu, na ono to e nastati, nigde nema sa potovanjem uvane razvaline, nigde nekog dela namenjenog za jo ueroene generacije, nikakvog materijala ba naroito odabranoga uprkos tehnikim tekoama. Dorski Grk ostavio je mikensku kamenu tehniku, kao da nije ni postojala, pa je gradio opet u ilovai, i pored mikenskog i egipatskog obrasca i bez obzira na to to je njegovo zemljite bilo bogato najboljim kamenom. Dorski stil je stil u drvetu. Jo u vreme Pauzanijino mogao se videti na Herinu hramu u Olimpiji pOslednji neizmenjeni stub od drveta. Antikoj dui nedostaje pravi organ za istoriju, seanje, u onom smislu u kome se ono ovde uvek pretpostavlja, seanje koje predoava uvek sliku line ; a iza nje i nacionalne i svetsko-istoriske prolosti1, kao i hod sopstvenog, i ne samo sopstvenog, unutranjeg ivota. Ne postoji vreme. Za posmatraa istorije izdie se iza sopstvene sadanjice neka vrsta pozadine koja vremenski, pa dakle i unularnje istoriski, nije vie ureena, pozadina. kojoj su za Tukidida pripadali. ve persiski ratovi, a za Tacita nemiri u vreme Graha. Isto to vredi i za velike porodice Rima, ija je tradicija bila samo jedan roman: sctimo se Cezarovog ubice Bruta i njegovog vrstog verovanja u svoje slavne pretke. to je Cezar reformisao kalendar, to smemo obeleiti gotovo kao akt osloboenja od antikog oseanja sveta: ali Cezar je smi1 jao takoe da se odrekne Rima i da pretvori dravu l'i adova u dinastiko, dakle simbolu trajanja. podlono
1 Ureenu za nas hrianskim raunanjem vremena i shemom stari-srednji-novi vek; na to.j osnovi razvi.jale su se, od ranih dana gotike, slike istori.je umetnosti i istorije religije, u kojima ivi stalno velik bro.j zapadnjaIdh l.judi. Pretpostaviti isto to za Platona ili Fidi.ju sasvim liemogue, dok to vai u najveoj meri ve za renesansnc umetnike i njihova procenjivanja.

184

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

carstvo, sa teitem u Aleksandriji odakle i potie, njegov kalendar. I ubistvo Cezara deluje kao poslednja pobuna ivotnog oseanja otelovljenog u polisu, u Urbs Roma, oseanja koje je neprijateljski raspoloeno prema trajanju. , Jo tada se proivljavao svaki dan, svaki as za sebe. To vredi o pojedinanom Helenu ili Rimljaninu, o gradu, o naciji, o itavoj kulturi. Sveanoti koje su kljuale od snage i krvi, orgije po palatama, borbe po cirkovima pod Neronom i Kaliguiom, koje Tacit, pravi Rimljanin, jedino i opisuje, dok za tiho odmicanje u ivotu dalekih provinciskih zemalja nema ni oka ni rei, jesu poslednji divni izraz ovog euklidovskog oseanja sveta, koje oboava telo, sadanjost. Ni Indijci, ija je nirvana izraena takoe nedostatkom ma kakvog raunanja vremena, nisu imali asovnika, dakle ni istoriju, ni uspomena ivotnih, ni brige. Ono to mi, eminentno istoriski nastrojeni ljudi, zovemo indiskom istorijom ostvarilo se bez i najmanje samosvesti. Tisulee indiske kulture od Veda do Bude deluje na nas kao pokreti onoga koji spava. Tu je ivot odista bio san. Nita ne stoji dalje od toga indijstva no tisulee zapadne kulture. Nikada, pa ni u istovremenoj Kini iz vremena Du sa njenim visoko razvijenim smislom za epohe, ljudi nisu bili budniji, svesniji, nikada se vreme nije osealo tako duboko, ni proivljavalo sa tako punom sveu pravca i sudbinske pokrenutosti. Istorija Zapadne Evrope je sudbina koja se htela, a indiska je neumitni udes. U antikom biu godine ne igraju nikakvu ulogu, u indiskom tek desetine godina neto; a za nas je as, minut, pa najzad i sekund, od znaaja. Nijedan Grk, nijedan Indijac, ne bi sebi mogao pretstaviti traginu zapetost istoriskih kriza, gde ve jedan trenutak deluje stranim pritiskom koji mlavi-, kao u avgustovskim danima 1914 godine. Ali takve krize duboki ljudi Zapada mogu i u sebi proivljavati, a pravi Helni nikada. Nad naim zemljitem danonono odjekuju udarci zvona sa hiljadu kula, koji stalno vezuju budunost za prolo, te rastapaju prolazni trenut antike sadanjosti u jednu ogromnu odnoajnost. Epoha koja oznauje roenje ove kulture, vreme saksonskih careva, doivela je takoe pronalazak asovnika na tokie1. Zapadnjaki ovek ne da se zamisliti bez najbriljivijeg merenja

vremena hronologije onog to se deava, koja tano odgovara naoj ogromnoj potrebi za arheologijom, to jest odravanjem, iskopavanjem, skupljanjem svega prologa. Barokno doba jo je povealo gotiki simbol asovnika na kulama do grotesknog simbola depnih asovnika koji stalno prate pojedinca1. A pored simbola asovnika postoji i drugi jedan simbol: isto tako duboki i isto tako neshvaeni znaajni oblici pogreba, oni koje, su sve velike kulture osvetale kultom i umetnou. Veliki stil Indije poinje grobnim hramovima, antiki grobnim vazama, egipatski piramidama, starohrianski katakombama i sarkofazima. U pra-doba meaju se, jo haotino, bezbrojni mogui oblici, zavisni od obiaja plemenskih i od spoljanje nunosti ili svrsishodnosti. Ali, svaka kultura uskoro podie jedan od njih do najvieg simbolikog ranga. Tu je antiki ovek izabrao spaljiVanje mrtvih, iz najdubljeg nesvesnog ivotnog oseanja, kao in unitavanja kroz koji je snano izrazio svoje euklidovsko bie, vezano za sada i ovde. On nije hteo istoriju, ni trajanje, ni budunost, ni brigu, ni nestajanje, i zato je razorio ono to nema vie sadanjosti, telo Perikla i Cezara, Sofokla i Fidije. A dua je odlazila u bezoblinu gomilu, za koju su postojali, ve rano naputeni, kultovi predaka i kojoj su davali zadunice ivi lanovi jednoga roda, to ini najjau suprotnost prema nizu predaka, prema rodoslovnom stablu, koje je ovelcoveeno sa svima znacima istoriskog poretka u porodinim grobnicama zapadnjaka. Nijedna druga kultura ne moe se staviti u tom pogledu uz antiku2 sem karakteristino izuzetnog vedskog
1 Da li se moemo usmditi na pretpostavku da su babilonski sunani i egipatski vodeni asovnici postali istovremeno, dakle na pragu 3 prehrianskog tisulea? Istorija asovnika ne moe se unutranje odvojiti od isLorije kalendara, te se stoga mora pretpostaviti vrlo rano prorialaenje i odomaivanje postupaka kojima se meri vreme i u kineskoj i meksiikanskoj kulturi, jer su one imale dubok smisao za istoriju. 1 ovek se mora preneti u oseanja kakvog Grka koji bi se iznenada upoznao s ovim obiajem noenja depnih asovnika! , 2 I kineska sluba precima opkolila je genealoki red strogim ceremonijalom. Ali dok je taj ceremonijal postepeno postajao sreditem celokupne pobonosti, dotle je antiki sasvim uzmakao u pozadinu pred kultovima savremenih bogova, te je u Rimu jedva i postojao.

186

PENGLER

Propast Zapacla

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

ranog vremena Indije. I neka se zapazi dobro: dorsko-homerovsko rano doba obavijalo je taj in spaljivanja punim patosom jednog tek stvorenog simbola:-to ini pre svega Ilijada; dok su u grobovima Mikene, Tirinsa, Orhomena bili sahranjivani skoro po egipatskom nainu oni mrtvi ije su borbe, moda, ba dale zamisao za llijadu. Kada se u carsko doba pojavio, pored urne sa pepelom, i sarkofag, prodiralac mesa 1 kod hriana, jevreja i neznaboaca probudilo se novo oseanje vremena, ba kao i onda kada je dubokim mikenskim grobvima sledovala homerovska urna. . , I Egipani, koji su svoju prolost uvali talco savesno u seanju, u kamenu, u hijeroglifima, da mi i danas, posle 4000 godina, tano moemo da odredimo godine vladavinc njihovih kraljeva, ovekoveavali su i telo tih kraljeva, tako da veliki faraoni simbol jezovite uzvienosti i danas jo lee po naim muzejima sa licima koja se jo mogu raspoznavati jedna od drugih, dok od dorskih kraljeva nisu ak ni imena ostala. Mi znamo tano dan roenja i smrti gotovo svih velikih ljudi od doba Dantea. To nam izgleda samo po sebi razumljivo. A u vreme Aristotelovo, na visini antike civilizacije, rtije se znalo vie da li je uopte i postojao Leukip, osniva atomizma i savremenik Periklov, koji je iveo jedva pre stotinu godina. Tome bi odgovaralo: kao kad mi ne bismo bili sigurni da li je postojao ordano Bruno, kao kad bi Renesans ve leao potpuno u carstvu bajki. Pa i sami ti muzeji u koje smo sakupili itavu sumu ulno-telesne uobliene i sauvane prolosti! Zar nisu i oni simbol najvieg ranga? Zar oni nisu za to tu da sauvaju mumificirano telo celog kulturnog razvitka? Zar mi ne skupljamo kako bezbrojne podatke u milijardama tampanih knjiga, tako i sva dela svih mrtvih kultura u tih sto hiljada dvorana zapadnoevropskih gradova, u kojima u masi svega sjedinjenoga svaki pojedinani iseak biva otrgnut od prolaznog trenutka svoje prave svrhe trenutka koji bi antikoj dui bio jedina svetinja i utopljen u
1 Jasan je odnos na uskrsnue mesa (ey, ve%aQv). Duboka, danas jo jedva shvaena, promena ove rei (oko 1000) sve vie se izraava u rei besmrtnost. Sa vaskrsom koji pobeuje smrt kao da iznova poinje vreme u svetskom prostoru. Besmrtnou ono pobeuje prostor.

beskrajnu pokrenutost vremena? Neka se pomisli ta su Heleni zvali muzejon i kako duboki smisao lei u toj promenjenoj upotrebi rei!

14
Praoseanje brige vlada fiziognomijom zapadnjake, kao i egipatske i kineske istorije. To praoseanje jo izobraava simboliku erotinoga, u kome e pretstavlja proticanje beskrajnog ivota u slici smenjivanja narataja pojedinanog bia. Takoliko euklidovsko bie antike i tu je osealo samo sada i ovde odluujuih akata: ploenja i raanja. Zato je to bi e stavljalo u sredite demetriskih kultova bolove porodilje, a u antiki s.vet uopte simbol falusa, znak polnosti koja je iskljuivo posveena trenutku i koja u njemu zaboravlja i prolost i budunost. A tome odgovara opet u indiskom svetu znak Lingama i krug kultova oko boginje Parvati. ovek se osea i tu i tamo kao priroda, kao biljka, predana bezvoljno i bezbrino smislu postajanja. Dornai lcult Rimljanina bio je posveen geniju (genius), tj. moi i;asploivanja glave porodice. Duboka i zamiljena briga zapadnjake due suprotstavila je tom kultu znak materinske l.jubavi, koji s u antikom mitu jedva pojavljuje na liorizontu, na primer u tubi Persefone ili u ve helenistikoj slici Dcmetrc sa Knidosa. Majka koja na J iidima dri dete budunost: kult Marije u ovom M . novom, faustovskom, smislu rascvetao se tek u stoleima gotike. Svoj najvii izraz naao je on u Rafaelovoj Sikstinskoj Madoni. To uopte nije hrianski; jer niagisko hrianstvo uzdiglo je Mariju kao Teotokos, onu koja je Boga rodila, do jednog sasvim drukije |)rooseanog simbola. Mati koja doji strana je -larohrianskoj vizantiskoj umetnosti isto koliko i helenskoj, iako iz sasvim clrugog razloga; i svakako je (irethen u Faustu sa dubokim arom svog nesvesnog materinstva blia gotikim madonama no sve Marije vizantiskih i ravenatskih mozaika. Intimnost ovih odnosa postaje potresna kad se vidi da Madona sa malim Isusom potpuno odgovara egipatskoj Izidi sa dekom Horom obe su brine majlce kad se zna da je ovaj simbol kroz tisulea i za vreme celokup-

188

19

PEMGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

nog trajanja antike i arabljanske kulture (za koje nita nije mogao znaiti) bio iezao,- da bi najzad bio ponovo probuen faustovskom duom. Od materinske brige put vodi ka oinskoj brizi i time dravi, najviem simbolu vremena koji se pojavio u krugu velikih kultura. Ono to za majku znai dete, naime budunost i dalje trajanje sopstvenog ivota (tako da se u materinskoj ljubavi ukida odvojenost dva posebna bia), to za mukarce znai orua na zajednica kojom oni osiguravaju dom i ognjite, enu i'decii, pa time i ceo narod, njegovu budunost i delovanje. Drava je unutranji oblik nacije; a istorija u velikom smislu je ta drava zamiljena ne kao pokrenuta nego kao kretanje. ena kao rnati jeste istorija, ovek kao ratnik i politiar gradi istoriju. I tu istorija visokih kuitura pokazuje opet tri primera dravnih tvorevina koje su pune briga: egipatsku upravu ve 11 Starom carstvu od 3000 pre Hr., ranokinesku dravu Dua (o ijoj organizaciji Du-li daje takvu sliku da se, kasnije, nisu usudili verovati u izvornost knjige) i drave Zapada, iji oblik predvianja odaje jednu volju za budunou koja se ne moe nadmaiti. A tome nasuprot poja.vljuje se dva puta slika najbezbrinije predanosti trenutku i njegovim sluajnostima: antika i indiska drava. Ma koliko po sebi bili razliiti stoicizam i budizam, dva staraka raspoloenja oba ova sveta, ipak se potpuno slau u svome protivljenju prema istoriskom oseanju brige, u preziranju truda, organizatorske snage, svesti o dunosti. Zato na indiskim kraljevskim dvorovima i na forumu antikih gradova niko nije mislio na sutra: niti za sebe niti za zajednicu. Carpe diem apoliniskog oveka vredelo je i za antiku dravu. Kako sa politikom stranom istoriskog bia, tako isto stoji i sa onom drugom, privrednom. Antikoj i indiskoj ljubavi, koja se zapoinje i zavrava u uivanju trenutka, odgovara ivot od danas do sutra. Postoji privredna organizacija velikog stila u Egiptu, gde ona ispunjuje celu sliku kulture i kojom jo danas govori nama kroz hiljade slika punih marljivosti i reda. Isto tako u Kini, iji mit o bogovima i mitskim carevima, kao i kfrieska istorija, stalno krui oko svetskih zadataka zemljoradnje. Najzad, isto tako u Zapadnoj Evropi, ija je privreda poela sa primernim ob-

raivanjem zenilje pojedinih kaluerskih redova, a vrhunac postigla u svojoj sopstvenoj nauci, narodnoj ekonomiji, koja je od poetka bila radn& hipoteza i zapravo nije uila o onome to se dogaalo, nego o onome to bi trebaio da se dogaa. A u antici, o Indiji da i ne govorimo, vodila se privreda s dana na dan (iako je pred oima bio obrazac Egipta), pa su se pljakale ne samo gotovine nego ak i mogunosti da bi se sluajni suvici odmah rasuli meu narod. Neka se proue svi veliki dravnici antike, Perikle i Cezar, Aleksandar i Scipion, pa ak i revolucionari kao Kleon i Tiberije Grah: nijedan od njih nije privredno mislio na daljinu. Nijedan grad nije preduzimao odvodnjavanje ili poumljavanje kakve oblasti, uvoenje viih metocla ili uvoenje novih stonih i biljnih vrsla. Sasvim se ravo razume agrarna reforma Graha kada se tumai zapadnjaki: oni su hteli da od svoje stranke naine posednike, a daleko je bilo od njih da od nje vaspitavaju zemljoradnike ili da podiu italsku poljoprivredu. Putalo se da se budunost pribliuje, a nije se pokuavalo da se na nju utie. I zato je socijalizam (ne onaj teoretski Marksov, nego onaj praktiki pruski Fridriha Viljema I, koji je prethoddio onom prvom i koji e ga ponovo savladati) svojim dubokim srodstvom sa egipanstvom prava suprotnost privrednom stoicizmu antike. On deluje sasvim egipanski svojom opsenom brigom za trajne privredne sklopove, svojim vaspitanjem pojedinca za tlunost prema celini, svojim osvetavanjem truda kojim se potvruju vreme i bridLinost.

15
Svakodnevni ovek svih kultura zapaa samo neposredno opipljivi prednji plan od fiziognomije sveg postajanja, i svog sopstvenog i postajanja ivoga svela oko sebe. Suma njegovih doivljaja, kako unutranjih tako i spoljanjih, ispunjuje tok njegovih dana samo kao niz pojedinosti. Tek veliki ovek osea iza popularnog sklopa istoriski pokrenute povrine dLiboku logiku postajanja, koja se pojavljuje u ideji o sudbini i koja ini da se sve one povrno, znaajem hude, dnevne tvorevine pojavljLiju kao sluajnosti.

190

191

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

Izmeu sudbine i sluaja izgleda najpre da postoji sadrajna razlika samo po stepenu. Osea se, recimo, kao sluaj to je Gete doao u Zezenhajm, a kao sudbina to je doao u Vajmar. Prvo nam se ini epizodom, drugo epohom. Meutim, iz toga je jasno da razlikovanje zavisi od unutranjeg ovekovog ranga. irokoj masi i sam ivot Geteov izgledae kao niz anegdotskih sluajnosti, a malo njih e sa divljenjem o^etiti kakva se simbolika nunost nalazi u tom ivotu, pa i u njegovim najneznaajnijim momentima. Alj, da nije moda Aristarhovo otkric heliocentrikog sistema bilo za antiku beznaajan sluaj, a tobonje ponovno Kopernikovo otkrie, nasuprot tome, sudbina za faustovsku kulturu? Da li je to bila sudbina to Luter, nasuprot Kalvinu, nije bio organizator i za koga? Za ivotno jedinstvo protestanata, Nemaca, ili zapadnjakog oveanstva uopte? Da li su Tiberije Grah i Sula bili sluajevi, a Cezar sudbina? Ovde oblast pojmovnog sporazumevanja daleko zaostaje; ta je sudbina a ta sluaj, to spada u presudne dozivljaje kako pojedine due tako i itavih kultura. Tu mora da umukne svako naunjako iskustvo, svaki nauni uvid, svaka definicija; i ko samo i pokua da i sudbinu i sluaj shvati gno'seoloki, taj ih ba ne poznaje. Mi imamo unutarnju izvesnost da nam kritiko razmiljanje nikada ne moe otkriti nita o sudbini, i bez te izvesnosti ostao bi nam zatvoren svet postajanja. Saznavati (suenjem razlikovati) i utvrivati kauzalne odnose meu onim to je saznano (dobro razlikovanim stvarima, svojstvima, poloajima) jeste jedno i isto. Ko pristupa istoriji sudei, nai e samo podatke. A ono to dela u dubini, bilo to provienje ili kob, to se moe^ samo proiveti na sadanjem dogaanju kao pred slikom neega to se ve dogodilo; i to sa onom jtotresnom, neizrecivom, izvesnou koju prava tragedija budi u nekritinom gledaocu. Sudbina i sluaj ine uvek suprotnost u koju dua pokuava da zaodene ono to moe biti samo oseanje, samo doivljaj i intuicija, i ono to jedino objanjava najprisnija stvaral^tva religije i umetnosti onima koji su poz.vani da uvide. Da bismo predoili ovo pra-oseanje ivoga bia, koje daje smisao i sadrinu svetskoj slici istorije, ne znam nieg boljeg svako ime je zvuk i dim od jedne strofe Ge-

leove <one iste koja kao moto na elu ove knjige treba da obelei njeno osnovno nastrojenje): Kada u beskrajnome uvek jedno isto, Ponavljajui ser veno tee, Hiljade oblika ivoga sveta Snano se u lanac vezuju; Struji slast ivotna iz svih stvari, Sa najmanje kao i sa najvee zvezde, I sve to tiskanje, sva ta borba, Veni je mir u Gospodu Bogu. Na povrini svetskog dogaanja vlada ono to je nepredvideno. Ono je oznaka svakog pojedinanog doga'aja, svake pojedine odluke, svake pojedine linosti. Niko unapred nije znao, pri pojavi Muhameda, za juri islama, niti pri padu Robespjera za Napoleona. Da veliki ljudi dolaze, ta oni preduzimaju, da li e im to uspeti sve. je to neizraunljivo. Niko ne zna da li e se jedno razvie koje snano zapone zavriti u velikoj liniji, kao rimsko plemstvo, ili e propasti u zloj kobi, kao Hoentaufenovci i cela Maja-kultura. Isto tako stoji, uprkos nauci o prirodi, sa sudbinama svake pojedine ivotinjske ili biljne vrste u krugu zemljine istorije, pa ak i preko toga, sa sudbinama same zemlje i svih sunanih sistema i mlenih puteva. Neznatni August napravio je epohu, veliki Tiberije proao je bez uticaja. Isto je to sa sudbinom umetnika, umetnikih dela i oblika, dogmi i kultova, teorija i pronalazaka. Nikakvim zato i zbog toga ne moe se objasniti zato u vrtolozima postajanja jedan element samo trpi sudbinu, a drugi postaje sudbinom, i to esto dovoljnom za itavu jednu budunost; zato onaj prvi element iezava u talasanju istoriske povrine, a ovaj drugi stvara istoriju: ne moe se sve to objasniti, a ipak je sve to jedna najintimnija nunost. Zato i za sudbinu vrede Augustinove rei o vremenu, iskazane u jednom dubokom trenutku: Si 'nemo ex me ({uaerat, scio; si quaerenti explicare velim, nescio. Takva je ideja blagodati u zapadnjakom' hrianstvu, blagodati dobivene Isusovom rtvom, koja izrazava sluaj i sudbinu u najviem etikom shvatanju: smeti slobodno hteti. Opredeljenje (nasledni greh) i blagodat u ovoj polarnosti, koja moe biti uvek sa-

19

PENGLER

Propast Zapaa
/

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

mo oblik oseanja, pokrenutog ivota, a nikada sadrina uenog iskustva, lei bie svakog odista znaajnog oveka ove kulture. Ova polarnost je i za protestanta i za ateista, pa ma koliko bila skrivena iza pojma razvia (koji pravoliniski iz nje potie) 1 osnova svake ispovesti, svake autobiografije, koja je stoga, napisana ili naslikana, nemogua u antikog oveka, ija je sudbina imala drugi oblik. Ova polarnost je poslednji smisao autoportreta Rembrantovih i muzike ocl Baha do Betovena; i ostaje nepristupana miljenju, pa nazvali je mi opredeljenjem, provienjem ili unutarnjim razviem2, i to je ono to ini da su ivotni tokovi svih ljudi Zapada srodni. Slobodna volja je unutarnja izvesnost. Ali, ma ta se htelo ili inilo ono to odista sleduje posle svih odluka i iz njih, naglo, iznenadno, nepredvidljivo, to je ono to slui dubljoj nunosti i to se podreduje jednom velikom poretlcu pred oima koje razumevaju, kada se baei pogled na sliku davno prologa. Kada se ispuni sudbina neega to se htelo, onda se moe ono to je neispitljivo osetiti kao blagodat. ta' su hteli Inoentije III, Luter, Lojola, Kalvin, ansen, Ruso, Marks, a ta je od toga htenja^postalo u struji zapaclnjake istorije? Je li to bila blagodat ili kob? Tu se svako raeionalistiko ralanjavanje zavrava apsurdom. Predestinacija u Kalvina i Paskala (obojica su se osmelili da izvuku poslednje kauzalne zakljuke augustinske dijalektike iskrenije no Luter i Toma Akvinski) jeste nuna apsurdnost kojoj odvodi razumsko istraivanje ovih tajni. Ona dospeva iz sudbinske logike svetskog postajnja u kauzalnu logiku pojmova i zakona, iz neposrednog sagledanja ivota u mehanilci sistem predmcta. Strahovite Put od Kalviina do Darvina lako se moe pokazati u engleskoj filozofiji. 2 To spacla u veno sporae take zapadnjake teorije umetnosti. Antika, euklidovska, a-istoriska, dua nema razvijanja, zapadnjaka se u njernu sva iscrpljuje, ona je funkcija upravljena na zavretak. Prva jeste, druga postaje. Prema tome, sva antika tragika pretpostavija stalnost linosti, a sva zapadnja'oka njenu promenljiA'ost. U naem smislu karakter je tek onaj oblik bia koji se sastojd u neizmernoj pokrenutosti i beskrajnom bogatstvu odnosa. Kod Sofokla veliki gest oplemenjava bol, kod ekspira velika namera oplemenjava delo. Naa estetika morala je da promai osnovni problem, jer je uzimala svoje primere iz obe kulture bez razlike.

duevne borbe Paskalove jesu borbe jednog duboko unutarnjeg oveka, koji je bio ujedno i roeni -matematiar, a koji je hteo da poslednja i najozbiljnija pitanja due podvrgne istovremeno i velikim intuicijama arke vere i apstraktnoj tanosti isto tako velikog matematikog nastrojenja. To je dalo ideji o sudloini, religiozno govorei provienju Bojem, shematski oblik uzronog naela, dakle Kantov oblik razumske delatnosti, jer to znai predestinacija, u kojoj sfe blagodat, iva, svakako kao unutranja izvesnost doivljena, slobodna od svake kauzalnosti, pojavljuje kao prirodna snaga koja je vezana za neopozive zalcone i koja pretvara religioznu sliku sveta u ukoeni i mrani mehanizam. I zar nije to opet bila sudbina i za engleske puritance i za ceo svet, to oni, ispunjeni takvim uverenjem, nisu pali u jednu pasivnu predanost, nego su imali vedru izvesnost ,da je njihova volja volja Boja?

16
Obrnemo li se sada daljem objanjavanju pojave sluajnoga, neemo vie padati u opasnost da u njoj vidimo izuzetak ili proboj uzronoga sklopa prirode. Priroda nije slika sveta u kojoj sudbina biva sutastvenom. Svuda gde se unutra okrenuti pogled oslobaa onoga to je postalo ulnim i gde on, pribliujui se viziji, proiraa olcolni svet, svuda gde taj poglcd osea da na nj deluju na mesto samih predmeta pra-pojave: nastupa veliki istoriski aspelct, van- i nadprirodni. To je pogled Dantea i Volframa, a i pogled Getea u starosti (izraen, pre svega, u kraju drugog di-la Fausta). Boravimo li, sagledajui, 'u tom svetu '.udbe i sluaja, izgleda nam moda da je sluaj to sc na ovoj maloj zvczdi mcu milionima sunanih sislema odigrava negde epizoda svetske istorije; sluaj, to Ijudi, ta udna, ivotinjama slina, organska stvorenja na kori te zvezde; daju ponekad sliku sa/ilavanja, i to ba u onom obliku u kome su ga Kant, Aristotel i drugi na tako razliite naine pretstavili; sluaj, to se kao suprotni pol tog saznanja pojavljuju ba oyi prirodni zakoni (veni i optevaei) i to i/azivaju sliku prirode o kojoj svaki pojedinac misli da je ista za sve. Fizika sa pravom goni sluaj iz svo-

19

PEMGLER

Propast Zapada

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

je slike sveta, ali je opet sluaj to to se ona sama uopte jednom i pojavila, negde u aluvialnoj periodi zemljine kore, kao osobena vrsta duhovnog shvatanja. Svet sluaja jeste svet samo jednom ostvarenih injenica, prema kojima mi, kao buduima, hrlimo enjivo ili sa puno straha, koje nas kao iva sadanjost uzdiu ili pritiskuju, i koje mi moemo opet, sagleda njemf proivljavati radosno ili tuno, kao prolost. Svet uzroka i posledica jeste svet stalno moguega, svet bezvremenskih istina, koji saznajemo ralanjavanjem i razlikovanjem. Samo taj drugi svet moe se nauno postii, samo je on identian sa naukom. Kome je zatvoren pogled za onaj drugi svet svet kao Divina commedia, svet kao prizor za jednog Boga kao to nedostaje Kantu i veini sistematiara miljenja, taj e u svetu nai saino besmisleni haos sluajnosti, i to u najbanalnijem smislu rei 1 . Ali i esnafsko, neumetniko, istraivanje istorije sa svojim skupljanjem i ureivanjem golih podataka samo je jedna, ma koliko duhovita, sankcija banalno-sluajnog. Tek onaj pogled koji prodire u metafiziko doivljuje u istoriskim podacima simbole onoga to se dogodilo i time izdie sluaj do sudbine. Ko je sam sobom sudbina, 'kao Napoleon, ne potrebuje taj pogled, jer izmeu njega kao injenice i ostalih injenica postoji saglasnost metafizikog takta,. koja njegovim odlukama daje apsolutnu sigurnost. Ovaj pogled je ono jedinstveno i snano u ekspiru, u kome se jo nikada nije ni potraio ni naslutio pravi tragiar sluaja. A ba tu i jeste poslednji smisao zapadnjake tragike, koja je ujedno i otisak zapadnjake ideje o istoriji, a time i klju za ono to za nas znai od Kanta neshvaena re vreme. Sluajno je to politika situacija u Hamletu, kraljevo ubistvo i pitanje o prestolonasleu, pogaaju ba taj karakter. Sluajno je to je Jago. svakodnevna hulja kakvu nalazimo na svima putevima, uzeo ba tog oveka na nian, oveka ija je linost imala ovu ni najmanje svakodnevnu fiziognomiju. Pa Lir! Ima li ta sluajnije (pa zato i prirodnije) nego udruiva1 Plus on vieillit, plus on se persuade, que sa sacree Majeste le Hazard tait les trois quarts de la besogne de ce miserable Univers (Fridrih Veliki Volteru). Tako, rruno, osea pravi racionalist.

nje tog gospodarskog dostojanstva sa tim kobnim strastima to su ih njegove keri nasledile? Jo ni do danas nije se moglo razumeti kako to da ekspir uzima anegdotu onde gde je nae, pa je ba zato ispunjuje snagom najprisnije nunosti (nigde tako uzvieno kao u njegovim rimljanskim dramama). Zato to se htelo razumevanje, upalo se u oajne pokuaje da se u te drame unese moralna uzronost, jedno zato, jedna veza zloina i kazne. A ti pokuaji nisu ni lani ni netani (jer tano i netano pripadaju svetu kao prirodi i znae kritiku kauzalnoga), ve su plitki nasuprot onom pesnikovom dubokom doivljavanju isto injenike anegdote. Samo onaj koji to osea moe da se divi velianstvenoj naivnosti Lira i Magbeta. Sasvim suprotno pokazuje Hebel, koji unitava dubinu sluajnosti sistemom uzroka i posledica; Ono to je nasilno, to je pojmovno u njegovim koncepcijama, to svak osea a ne moe da protumai, lealo je u tome to logino-uzrona shema njegovih duevnih sukoba protivrei istorisko-pokrenutom oseanju sveta i njegovoj sasma drugoj logici. Ovi ljudi ne ive; oni samo dokazuju neto svojim prisustvom. Osea se prisustvo velikog razuma, ali ne dubokog ivota. Na me sto sluaja doao je problem. I ba ta zapadnjakci vrsta sluajnoga potpuno je strana antikom oseanju sveta, pa time i antikoj drami. Antigona nema nijednu sluajnu osobinu koja bi ma kako dolazila u obzir za njenu sudbinu. Ono to se dogodilo kralju Edipu moglo se dogoditi i svakom drugom sasvim suprotno sudbini Lirovoj. To je antika sudbina, opte ljudski fatum, koji vai uopte za jedno telo i ne zavisi nikako od sluajno linog. Obino pisanje istorije uvek e zastajati pri plit/co-sluajnome, ukoliko se ne izgubi u skupljanju podataka. To je sudbina tvoraca takve istorije, koji duevno vie manje ostaju u gomili. Pred njihovim okom slivaju se priroda i istorija u popularno jedinstvo i sluaj. Sa sacree Majeste le Hazard za oveka gom ile je neto najrazumljivije to postoji. To je ono lajanstveno-uzrono, jo nedokazano, ono to oveku gomile zamenjuje potajnu logiku istorije, koju on ne osea. Anegdotska slika prednjeg plana istorije, poprite svih naunih lovaca uzronosti i svih pisaca ro-

196

197

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

mana i komada obinog soja, odgovara potpuno tak vom shvatanju. Koliko li se ratova zaelo zato. to je nekakav Jjubomorni dvorjanin hteo ukloniti nekog generala od svoje ene! Koiike Ii su bitke dobivene ili izgubljene smenim sluajnim dogaajima! Uoimo ka ko se jo u 18 veku obrauje rimska, a jo i danas kineska istorija! Setimo se udarea lepezom alirskog Deja i tome slinoga, to istorisku pozornicu oivljava operetskim motivima. Smrt Gustava Adolfa ili Aleksandra izgledaju kab da ih je udesio neki rav dramatiar. Hanibal je samo intermeco antike istorije, u iji je tok iznebuha upao Propadanje Napoleonovo nije bez melodramskih elemenata. Ko trai unutarnji oblik istorije u nekom uzronom sledovanju njenih vidljivih pojedinanih dogaaja, nai e, ako je iskren, uvek komediju burleskne besmislenosti. Ja bih poverovao da je ona, tako malo zapaena, scena igre pijanih triumvira u ekspirovom Antoniju i Kleopatri (jedna od najsnanijih scena LI tom beskrajno dubokom dehi) proizila iz ruganja prvog istoriskog tragiara svih vremena pragmatikom aspektu istorije. Jer je taj i suvie popularni aspekt oduvek vladao svetom. On je sitnim tatim ljudima davao hrabrosti i nade da ,se umeaju LI svet. Ruso i Marks, samo gledajui na taj duh i na njegovu racionalistiku strukturu, mislili su da jednom teorijom mogLi promeniti tok sveta. Pa i socijalno ili privredno tumaenje politikih razvoja jo je^u obilatoj meri plitko i popularno: tumaenje u kome se danas istoriska obrada izdie do vrhLinca, a koje, s obzirom na svoj bioloki karakter, uvek ostaje sumnjivo LI pogledLi kauzalnog zasnivanja. Napoleon je u znaajnim trenucima imao snano oseanje za dubokLi logiku svetskog postajanja. Slutio je tada koliko je on sam bio sudbina, i ukoliko je imao sudbinLi. Oseam da sam gonjen nekoj svrsi koju ne poznajem. im je bridem postigao, im vie ne budem nuan, bie dovoljan jedan atom da me razmrska. A dotle $ve ljLidske snage ne mogLi mi nita, kae on u poetku pohoda na Rusiju. To se zove ne misliti pragmatiki. U tpm tremitku slutio je on .kako je logici sudbine malo potrebna odreena pojedinanost, pa bio to ovek ili situacija. On sam kao empiriska linost mogao je i pasti kod Marenga. Ono to je on znaio ostvarilo bi se tada u drugom nekom obliku. Jedna melodija LL rukama velikog muziara spo-

sobna je za bogate varijacije; ona moe, za obinog sluaoca, biti izmenjena a da se u dubini u jednom sasvim drugom smislu i ne izmeni. Epoha nemakog nacionalnog jedinstva sprovedena je u linosti Bizmarka, a epoha ratova za osloboenje u irokim i goI ovo bezimenim dogaajima. Obe teme mogle su biti 1 a drugi nain sprovedene, da se izrazimo jezikom 1 nmziara. Bizmark je mogao rano biti otputen, a bitka kod Lajpciga mogla je biti izgubljena; grupa ratova iz 1864, 1866 i 1870 mogla je biti zamenjena diplomatskim, dinastikim, revolucionarnim ili privrednira injenicama modulacijama 'iako fiziognomika izrazitost zapadnjake istorije, nasuprot stilu. na primer, indiske, takorei kontrapunktski zahteva na odlunom mestu snazne akcente, ratove ili velike linosti. Sam Bizmark naznauje u svojim Uspomenama da je u prolce 1848 moglo da se postigne ujedinjenie u irem opsegu no 1870 i da je ono propalo tada zbog politike pruskog kralja, tanije reeno zbog njegove I M i ic udi. To bi bilo, i po Bizmarkovom oseanju, rnlako sprovoenje stava koje bi uinilo potrebnom jrdnu lcodu da capo e poi la coda. Ali smisao epoI ic (tema) ne bi se promenio nikakvim oblikovanjem rinjenica. Gete je mogao moda umreti u ranim podinama, ali njegova ideja ne. Faust i Taso ne bi liili napisani, ali bi oni ipak bili, bez svoje poetske opipljivosti, u jednom vrlo tajanstvenom smislu. Jer bio je to sluaj to se istorija viega ljudstva \-ri u obliku velikih kultura; i sluaj to se jedna od njih probudila oko hiljadite godine u Zapadnoj Evroi-i. Ali je od toga trenutka ona sledovala zakonu po koine se i pojavila. U svakoj epohi postoji neograniivno obilje iznenaujuih i nikad predvidljivih moguIK.sli da se ona ostvari LI pojedinostima; ali sama epoliu je nuna, jer je tLi jedno ivotno jedinstvo. A to jr njen unutarnji oblik ba taj, to' je njeno odredenje. Novi sluajevi mogu uobliiti njeno' razvie oskudno i 11 velianstveno, bedno ili sreno, ali promeniti epohLi ih- inogLi. I pojedinani tip je isto tako neopoziva i11 nica kao i pojedinani shiaj: u istoriji svemira 1< tlp sunanog sistema sa planetama koje krue; u isII >i I ji Pae planete tip ivih bia sa mladou, stai'ou, ivotnim trajanjem i rasploivanjem; u istoriji / i v i h bia tip Ijudskog bitisanja, a u njegovom svet-

198

19

V-
PENGLER Propast Zapada PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

sko-istoriskom stadiju tip velike pojedinane kulture1. A ove kulture su po svojoj sutini srodne biljkama: one su 'celog svog ivotnog trajanja vezane za tle na kome su ponikle. I najzad, tipian je i nain na koji Ijudi jedne kulture shvataju i proivljuju sudbinu, ma koliko razliito bila obojena slika za pojedinca. Ono to se ovde moe o tome rei nije istinito, ve unutranje nuno za ovu kulturu i ovaj stupanj vrernena; i ono ne ubeuje druge zato to postoji samo jedna istina, ve zato to ti drugi pripadaju istoj epohi. Euklidovska dua antike, meutim, mogla je svoje bie, vezano za prisutne prednje planove, doivljavati samo u obliku sluajeva antikog stila. Ako se za zapadnjaku duu sluajno sme protumaiti kao sudbina manje sadrine, onda se, obrnuto, za antiku duu sudbina sme protumaiti kao sluaj ogromno povean. To znae ananke, heimarmene i fatum. Zato to antika dua nije zapravo proivljavala istoriju, ona nije imala ni pravo oseanje za logiku sudbine. Ne treba se zavaravati reima. Najpopularnija boginja helenizma bila je Tihe, koju su jedva umeli razlikovati od ananke. A mi oseamo sudbinu i sluaj punom snagom kao suprotnost od koje sve zavisj u dubinama naeg bia. Naa istorija jeste istorija velikih veza i sklopova; antika istorija, i to ne samo njena slika u istoriara kao to je Herodot, ve njena puna stvarnost, jeste istorija anegdota, tj. niz plastinih pojedinosti. Anegdotian je, u punom smislu te rei, stil antikog bia uopte, kao i stil svake pojedine biografije. ulno-opipljiva strana dogaaja zgunjava se u demonske, apsurdne sluajeve, neprijateljske prema istoriji, koji poriu i odriu logiku dogaanja. Sve fabule antikih majstorskih tragedija iscrpljuju se u sluajevima, koji ismevaju smisao sveta; inae se znaaj rei eif.iapf.iev7] u suprotnosti prema ekspirovskoj logici sluajci ne moe oznaiti. Jo jednom: ono to se Edipu deava, sasvim spolja, iznutra niim uslovljeno i izazvano, moglo bi se desiti svakom oveku bez izuzetka. To je oblik antikog mita. Neka se sravni sa time duboko unutranja nunost, uslovljena itavim biem i odnosom toga bia prema vremenu, u sudbini Otela,
1 Uporedna metoda ove knjige poiva na injeniei da imamo pred sobom itavu grupu ovdh kultura.

Don Kihota, Vertera. Tu lei kao to sftio kazali razlika izmeu tragedije situacije i tragedije karaktera. Ali i u istoriji samoj ponavlja se ova suprotnost. Svak epoha Zapada ima karakter, svaka epoha antike pretstavlja samo jednu situaciju. ivot Geteov bio je sudbonosna logika, a Cezarov mitska sluajnost. Tu je tek ekspir uneo logiku. Napoleon je tragian karakter; Alkibiad dospeva u tragine situacije. Astrologija u onom obliku u kome je od gotike do baroka vladala oseanjem sveta, ak i oseanjem onih koji su je odricali, htela je da ovlada celim buduim ivotnim tokom Faustovski horoskop, iji je moda najpoznatiji primer onaj to ga je Kepler konstruisao za Valentajna, pretpostavlja jedinstvcni i osmiljeni pravac celokupnog bia koje ima jo da se razvija. Antiko prorotvo, koje se uvek odnosi na pojedinane sluajeve, stvarno je sasvim simbol besmislenog sluaja, trenutka; ono doputa u svetskom toku samo takolikosti i nepovezanosli. U onome to se u Atini pisalo i doivljavalo kao istorija, proroke izreke bile su sasvim na svom mestu. Da li je ikada ijedan Grlc imao, u ma kakvu svrhu, svest o istoriskom razvoju? A da li smo mi ikada, bez te svesti, mogli da pravimo istoriju, da razmiljamo o istoriji? Ako se uporede sudbine Atine i Francuske u odgovarajuim vremenima poev od Temistokla i Luja XIV, nai e se da su stil istoriskog oseanja i stil stvarnosti svaki put jedni isti: ovde ekstrem logike, tamo ne-logike. Sada e se razumeti poslednji smisao ove znaajne injenice. Istorija je ostvarivanje jedne due i isti stil, vlada istorijom koju mi pravimo i istorijom koju sagledamo. Antika matematilca iskljuuje simbol beskrajnog prostora; antika istorija takoe. Nije uzalud pozornica antikog bia najmanja od vih: pojedinam polis. Nedostaju mu vidik i perspektive uprkos epizodi Aleksandrovog pohoda kao to oni nedostaju i sceni antikog pozorita sa pozadnjim zaklonom koji je zatvara. Neka se uporede sa tim dejstva na daljinu zapaclnjake kabinetske diplomatije i kapitala. Kao to su Heleni i Rimljani u svom lcosmosu saznavali i kao stvarne priznavali samo prednje planovc prirode, iz najdublje dubine svog bia odbijajui haldejsku asIronomiju; kao to su oni u osnovi imali samo kuna, juadska i poljska boanstva, a ne boanstva vezana za

200

201

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

zvezde1, tako su i slikali samo prednje planove. U Korintu, Atini, Sikionu nikada nije. bio stvoren -pejza sa planinama na vidiku, oblacima koji prolaze, dalekim gradovima. Na svima slikama po vazama nalaze se samo figure euklidovski pojedinane, a umetniki same sebi dovoljne. Svaka grupa na slemenu hrama sagraena je nizovito, nikada kontrapunktski. Pa su se samo prednji planovi i doivljavali. Sudbina je bila ono to bi se oveku iznenada dogodiio, a ne tok ivota; i tako je Atina, pored Polignotove freske i geometrije platnovske Akademije, stvorila jo i tragediju sudbine sasvim u ozloglaenom smislu Neveste iz Mesine. Savreni nesmisao slepe kobi, otelovljene, na primer, u prokletstvu Atrida," otkrivao je a-istorijskoj antikoj duevnosti sav smisao njenog sveta.

17
Neki smeli primeri, ali koje ve moemo dobro razumeti, neka poslue kao objanjenje. Neka se zamisli da je Kolumba potpomogla Francuska, a ne panija. To je neko vreme i izgledalo verovatno. Fransoa I kao gospodar Amerike stavio bi, nema sumnje, carsku krunu na mesto panca Karla V. Rano barokno doba od Sacco di Roma do Vestfalskog mira, sada pansko stolee po religiji, duhu, umetnosti, politici, obiajima stolee koje je u svemu i svaemu sluilo kao osnova i pretpostavka veku Luja X I V ne bi se uobliilo iz Madrida, nego iz Pariza. Na mesto imena Filip, Alba, Servantes, Kalderon, Velaskez, danas bismo kazivali imena onih velikih Francuza koji su ostali neroeni tako bi se moglo to teko shvatljivo nekako iskazati). Stil crkve, tada .konano odreen od panca Ignaca Lojole i od Tridentinskog koncila kojim je Lojolin duh vladao; politiki stil, tada utvren panskom ratnom vetinom, kabinetskom diplomatijom panskih kardinaia, dvorjanskim duhom Eskoriala sve do Bekog kongresa, pa u bitnim' crtama jo i dalje od Bizmarka; arhitektura baroka, veliko slikarstvo, ceremonijal, otmeno drutvo velikih gradova: sve bi to bilo zastupano drugim dubokim glavama u plemstvu i
1 Helios je sarno pesniki lik. Nije imao ni hrama, ni kulta. Jo manje je Selene bila boginja meseca:

svetenstvu, drugim ratovima nego to su ratovi Filipa II, drugim graditeljem nego to je Vinjola, drugim nekim dvorom. Sluaj je izabrao panski gest za zapadnjako kasno doba. Unutranja logika vremena, koje je u Velikoj revoluciji ili nekom dogaaju sline sadrine moralo nai zavretak, ostala je time nedirnuta. Francuska revolucija mogla je biti zastupljen.a drugim dogaajem, drugog oblika i na drugom mestu, recimo u Nemakoj ili Engleskoj. Njena ideja (kao to emo kasnije videti), prelaz iz kulture u civilizaciju, pobeda anOrganskog velikog grada nad organskom zemljom koja sada postaje u duhovnom smislu provincija bila je nuna, i to u tom trenutku. Za ovo valja da se upotrebi re epoha u starom, danas ve izbrisanom, smislu (zamenjenom reju perioda). Jedan dogaaj ini epohu; to znai: on obeleava u toku kulture nuni sudbinski obrt. Sam sluajni dogaaj, kristalizaciona tvorevina istoriske povrine, mogao je biti smenjen nekim drugim odgovarajuim sluajevima: epoha je nuna i unapred predodreena. ,Da li jedan dogaaj, u odnosu na jednu kulturu i njen hod, zauzima rang epohe ili epizode, to je u vezi, kao to se vidi, sa idejama sudbine i sluaja, pa dakle i sa razlikom epohalne zapadnjake i epizodike antike tragike. Mogu se dalje razlikovati anonimne i line epohe po njihovom fiziognomikom tipu u slici istorije. Sluajevima prvoga ranga pripadaju velike linosti sa oblikovnom snagom svoje privatne sudbine, koja utelovIjuje u svoj Oblik sudbinu hiljada, itavih. naroda i epoha. Ali ipak ono to razlikuje viteze na sreu i one koji su uspeli bez unutarnje veliine (kao Danton i Robespjer) od heroja istorije jeste u tome to njihova lina sudbina samo nosi crte opte sudbine. Uprkos zvunim imenima, jakobinci su bili tip koji je vladao vremenom, i to u celini, a ne pojedince.. Prvi deo one epohe revolucija stoga je potpuno anoniman; drugi deo napoleonovski u najveem stepenu dran je linostima. Ogromna snaga tih pojava svrila je za nekoliko godina ono to je odgovarajua antika cpoha )otprilike 386322), zbunjeno i nepouzdano, svravala za itave desetine godina u podzemnom razgraivanju. Sutini svih kultura zajedniko je lo to se u svakom stadiju nalazi najpre ista mogunost da se ono to je nuno dogodi u obliku velike

202

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

linosti (Aleksandar, Diokleeijan, Muhamed, Luter, Napoleon), u obliku skoro bezimenog dogaanja sa znaajnim unutranjim oblikom (peloponeski, tridesetogodinji, panski rat oko naslea) ili u obliku jednog nejasnog i nepotpunog razvoja (vreme Diadoha, Hiksa, nemaka meuvladavina). Koji je oblik verovatan, to je ve pitanje istoriskog pa prema tome tragikog stila. Ono to je tragiko u Napoleonovu ivotu neotkriveno jo za pesnika koji bi bio dovoljno velik da taj ivot shvati i uoblii jeste u tome to je on, ije se bitisanje istroilo u borbi protiv engleske politike, najotmenije pretstavnice engleskog duha, ba tom svojom borbom izvojtio pobedu toga duha na kontinentu, koji je onda postao dovoljno moan da Napoleona u liku osloboenih naroda savlada i da ga pusti da umre na Svetoj Jeleni. Nije on bio osniva naela ekspanzije. To naelo poteklo je iz puritanizma Kromvelove okoline, koja je oivotvorila britansko lcolonijalno carstvo1. A to je bila takoe tenja revolucionarnih armija, koje su, posredstvom engleski kolovanih glava, kao Rusoa i Miraboa, bile gonjene napred idejama engleskih filozofa jo od bitke na Valmi-u, koju je jedino Gete pojmio, kako dokazuju njegova slavna re uoi bitke. Nije Napoleon stvorio te ideje, one su njega stvorile: i kada se popeo na presto, morao je dalje da ih sprovodi protiv jedine sile, Engleske naime, koja je htela to isto. Njegovo carstvo je tvorevina francuske krvi, ali engleskog stila. U Londonu su izobrazili teoriju evropske civilizacije, zapadnjakog helenizma, Lok, eftsberi, Klark, a pre svega Berrtam; u Pariz su je preneli Bel, Volter, Ruso. U ime ove parlamentaristike Engleske, Engteske poslovnog morala i urnalizma borilo se na Valmiu, Marengu, Jeni, Smolensku i Lajpcigu; i engleski duh u svima tim bitkama pobedio je francusku kulturu Zapada2. Prvi kon1 Potseam na Kandngovu re iz poetka 19 veka: Juna Amerika slobodna i po mogustvu engleska. Nikada ndjc istije doao do izraza ekspanzivni instinkt. 2 Zrela zapadnjaka kultura bila je sasvim francuska kultura, koja je izrasla iz panske poev od vremena Luja XIV. Ali, ve pod Lujem XVI, -u Parizu je engleski park pobedio francuski, oseajnost esprit, odelo i drutveni oblici Londona oblike Versaja, Hogart Vatoa, nametaj iz ipendela i porcelan iz Vedvuda one iz Bula i Sevra.

zul svakako nije imao plan da Zapadnu Evropu utelovi u Francusku; on je najpre hteo (aleksandrovska misao na pragu svake civilizacije!) da na mesto engleskog stavi francusko kolonijalno carstvo, kojim bi postavio na jedva napadljivu osnovu politiko-vojnu premo Francuske nad zapadnjakom kulturnom oblau. Bilo bi to carstvo Karla V, u kome sunce nije zalazilo, uprkos Kolumba i Filipa II voeno iz Pariza i organizovano sada ne kao viteko-crkveno, ve kao privredno-vojno jedinstvo. Dotle je, moda, sudbina bila u njegovoj misiji. Ali Pariski mir od 1763 odluio je ve pitanje protiv Francuske, i njegovi moni planovi propadali su svaki put na siunim sluajnostima. Prvo, pred Sv. Jovanom od Akra, usled nekoliko blagovremeno iskrcanih engleskih topova; onda, posle Amienskog mira, kada je on posedovao celu dolinu Misisipia sve do velikih jezera i uspostavio veze sa Tipo Sahibom, koji je tada branio Istonu Indiju protiv Engleza, usled pogrenog kretanja flote njegovog admirala, koje ga je primoralo da prekine briljivo pri premano preduzee; najzad, kada je, u cilju novog iskrcavanja na Istoku, .Tadransko More uinio francuskim time to je zauzeo Dalmaciju, Krf i celu Italiju, i kada je sa persiskim ahom pregovarao o akciji protiv Indije, plan je propao udljivou cara Aleksandra, koji bi u drugom nekom trenutku rado potpomagao pohod na Indiju, i tada bi pohod sigurno i uspeo. Tek kad je, posle propasti svih vanevropskih kombinacija, izabrao prisvajanje Nemake i panije, kao ultima ratio u borbi protiv Engleske, prisvajanje zemalja u kojima su se sada protiv njega, posrednika -englesko-revolucionarnih ideja, podigle ba te ideje, uinio je korak koji je njega, Napoleona, napravio izlinim1. Da li bi kolonijalni sistem koji tei da obuhvati svet, nekada roen iz panskog duha, sada bio preinaen u engleskom ili u francuskom duhu; da li bi Sjedinjene Drave Evrope, tada pandan carstva Diadoha a sad u buduriosti rimskoga carstva, on ostvario kao romantinu vojniku monarhiju na demokratskoj os1 Hardenberg je Prusku reorganizovao u strogo engleskom duhu, to mu je Fridrih August Mar\dc teko zamerio. Isto tako je arnhorstova reforma vojske jedna vrsta povratka prirodi u smdslu Rusoa d revolucije, nasuprot profesionalnim vo'jskama iz kabinetskih ratova u doba Fridriha Velikog.

204

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

novi; ili e ih ostvariti u 21 veku kakav cezarovski ovek od injenica kao privredni organizam: to sve pripada sluajnosti istoriske slike. Njegove pobede i porazi, u kojima je uvek bila skrivena pobeda Engleske, kao pobeda civilizacije nad kulturom: njegovo carstvo, njegov pad, grande nation, epizodino osloboenje Italije, koje je, i 1796 kao i 1859 godine, zapravo samo promenilo politiki kostim jednog naroda koji je dav' no postao beznaajan; razorenje nemakog carstva, jedne gotike razvaline: sve su to povrinske tvorevine iza kojih stoji velika logika prave, nevidljive istorije. I u smislu te logike zavrio je tada Zapad svoju kulturu, koja je dospela do zrelosti u francuskom ob liku, u ancien regime-u, i smenio je engleskom civilizacijom. Kao simboli istovremenih obrta vremena, osvojenje Bastilje, Valmi, Austerlic, Vaterlo i dizanje Pruske odgovaraju antikim injenicama bitaka kod Heroneje i Gaugamele, pohodu na Indiju i rimskoj pobedi kod Sentina. I sada moemo shvatiti da u ratovima i politikim katastrofama, osnovnoj materiji naeg pisanja istorije, pobeda nije ono to je sutastveno u jednoj bitci, a mir nije svrha jednog prevrata. 18 Ko je ove misli u sebe primio, razumee kako je za doivljavanje prave istorije moralo biti kobno naelo uzronosti, koje je, u svom ukoenom obliku, svojstveno tek sasvim kasnim kulturnim stanjima, i koje tada utoliko tiranskije deluje na sliku sveta. Kant je vrlo obazrivo utvrdio kauzalitet kao nuni oblik saznanja, i ne moe se nikad dovoljno naglasiti da je time iskljuivo mislio na razumsko posmatranje ljudskog okolnog sveta. Re nunost. rado se ula, ali se preulo ograniavanje naela na jednu jedinu oblast saznanja, koja je ba iskljuivala sagledanje i oseanje ive istorije. Poznavnje ljudi i saznavanje prirode po svojoj sutini ne mogu se uopte uporediti. Ali, itavo 19 stolee muilo se da izbrie granicu izmeu prirode i istorije, u korist one prve. Ukoliko se vie istoriski htelo misliti, utoliko se vie zaboravljao nain na koji se nife smelo misliti. Nasilno primenjujui ukoenu shemu prostornog i vremenu neprijateljskog

odnosa, uzrok i posledicu, na ono to je ivo, unosile su se u ulnu povrinsku sliku dogaanja konstruktivne linije fizikalne slike prirode. I niko nije oseao ' posred tih kasnih gradskih duhova, naviknutih na kauzalnu mislenu stegu duboku apsurdnost jedne nauke koja je htela, metodskim nesporazumom, da organsko postajanje shvati kao mehanizam postaloga. Ali dan nije uzrok noi, niti mladost starosti, niti cvet ploda. Sve to duhovno shvatamo ima svoj uzrok; a sve to ' unutranjom izvesnou organski proivljavamo ima svoju prolost. Uzrokom se karakterie sluai, koji je svuda mogu i iji unutranji oblik vrsto stoji bez obzira na to kada taj sluaj nastupa, koliko puta i da li uopte i nastupa; prolou se karakterie dogaaj, koji je bio samo jedanput, pa se nikad vie ne vraa. I po tome kako mi shvatamo neto iz nae okoline, ili kritiki i svesno, ili fiziognomiki i nevoljno, izvlaimo zakljuak, na osnovu tehnikog ili ivotnog iskustva, o ^jednom bezvremenskom uzroku u prostoru ili o jednom pravcu koji vodi od jue ka danas i sutra. Ali duh naih velikih gradova nee tako da zakljuuje. Opkoljen mainskom tehnikom koju je sam stvorio, taj duh, poto je oslunuo prirodinu najopasniju tajnu, zakon, hoe sada da osvoji tehniki i istoriju, teoretski i praktiki. Celishodnost je velika re kojom je on istoriju nainio sebi slinom. U materijalistikom shvatanju istorije vladaju zakoni kauzalne prirode, pa je otud sledovalo da su se smeli postaviti ideali korisnosti, na primer prosveenje, humanitet, svetski rnir, kao ciljevi svetske istorije koji e se postii proces.om napretka. Oseanje o sudbini pak bilo je izumrlo u ovim starakim planovima, izumrlo zajedno sa mladalakom hrabrou i smelou, onom koja hrli u susret tamnoj odluci zaboravivi na sebe, sva obremenjena budunou. Jer samo mladost ima budunost i jeste budunost. Taj zagonetni zvuk ima isto znaenje kao i pravac vremena i sudbina. A sudbina je uvek mlada. Ko na mesto nje stavi lanac uzroka i posledica, taj i u onome to se jo nije ostvarilo gleda neto starako i prolo. Tu nedostaje pravac. A ko ivi idui na susret neemu i put neega u burnom zamahu, taj ne mora nita da zna ni o cilj u ni o koristi. On sebe sa-

206

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

ma osea kao smisao onoga to e se dogodili. Vera u zvezdu vodilju nije naputala ni Cezara ni Napoleona niti druge velike pothvatnike; a to je ona vera to lei najdublje, uprkos melanholiji mladih godina, u svakom detinjstvu, u svim mladim plemenima, naro'dima i kulturama; to je ona vera to se rasprostire nad celokupnom istorijom, vera u svima onima koji delaju i sagledaju, a koji su mladi uprkos svoje sede kose, mladi no svaka naklonost, ma koliko rana, prema bezvremenskoj celishodnosti. Oseajno znaenje trenutne okoline otvara se i u prvim danima detinjstva, kada su sutastvene samo linosti i stvari najblie okoline, pa se proiruje utljivim i nesvesnim iskustvom do opsene slike, koja je opti izraz cele kulture na tome stepenu, a iji su tumai samo veliki poznavaoci ivota i ispitivai istorije. Tu se razlikuje neposredni utisak sadanjice od slike prolosti, koja se prcdoava samo u duhu, dakle svet kao dogaanje od sveta kao istorija. Na onaj prvi upravlja se znalaki pogled oveka od dela, dravnika i vojskovoe, a na onaj drugi intuitivni pogled istoriara i pesnika. U onaj prvi svet uplie se ovek na praktian nain, trpei ili delajui; a ovaj drugi svet pripada hronologiji kao velikom simbolu neopozive prolosti1. Mi gledamo unazad, a ivimo unapred, u susret nepredvienome; ali u sliku neponovljivog. dogaanja prodiru sad, poev jo od tehnikog iskustva detinjskog doba, crte onoga to ima da se predvidi, prodiru slike zakonske prirode, koja podlei izraunavanju a ne fiziognomikom taktu. Mi shvatamo divlja kao bie sa duom., pa odmah zatim kao sredstvo za ishranu; gledamo u munji opasnost ili elektrirto ispranjivanje. A ova druga, kasnija, okamenotinska slika sveta nadvlauje u velilcim gradovima sve vie i vie onu prvu: slika prolosti se mehanizuje, materijalizuje, i iz nje se izvlai zbir, kauzalnih pravila za sadanjost i budunost; vezuje se u istoriske' zakone i u jedno razumsko iskustvo o njima.
1 Ba zato to se izmie vremenu, hronologija moe da se slui matematdkim znacima. Ovi ukoeni brojevi znae za nae oko nekadanju sudbinu. Ald njihov smisao nije isti kao onaj u matemalikih brojeva prolost nije uzrok, a sudba nije formula pa je zato onaj koji s? njima postupa matematiki, kao istoriski materijalist, prestao da prolost gleda stvarno kao takvu, tj. kao neto to je ivelo jednom i samo jednom.

Ali, nauka je uvek nauka o prirodi. Kauzalno znanje, tehniko iskustvo, postoji samo o onome to je postalo, o prostornome, o saznanome. Kao to ivot pripada istoriji, tako znanje pripada prirodi ulnom svetu shvaenom kao element, posmatranom u prostoru, izobraenom po zakonu uzroka i posledice. Postoji li, dalcle, uopte nauka o istoriji? Setimo se kako se u svakoj linoj slici sveta, koja je vie ili manje priblina idealnoj, pojavljuje neto od obojega: nema prirode bez ive saglasnosti, niti istorije bez kauzalne. Jer u prirodi, dodue, svi istovrsni pokuaji imaju isti zakonski rezultat, ali svaki pojedinani je ipak istoriski dogaaj, koji se desio odreenog datuma i koji se nee vie vratiti. A u istoriji podaci. o prolome hronoloki, statistiki, imena i likovi sainjavaju jedno skamenjeno tkivo 1 . injenice stoje. i onda kad ih ne poznajemo. Sve drugo je slika, theoria, tamo kao i ovde, a istorija sama znai biti u slici, emu moe samo da slui injeniki materijal; u prirodi teorija slui tome da taj materijal dobijemo kao pravu svrhu. Ne postoji, dakle, nauka o istoriji, nego prednauka za nju, koja istrauje ono to je ve bilo. Za sam istoriski pogled injenice su uvek simboli. AJi ispitivanje prirode je samo riauka. Ona eli samo da pronalazi injenice, zakone kauzalne vrste, jer ona ima tehniki izvor i cilj; a im upravi pogled na neto drugo, ona je ve postala metafizikom, neim sa one strane prirode. Otuda su istoriske i prirodnjake injenice dve razliite stvari. Ove druge se stalno vraaju, a one prve nikad. Ove druge su istine, a one prve su injenice. Ma koliko u svakodnevnoj slici sluajevi i uzroci izgledali srodni, oni, u dubini, pripadaju razliitim svetovima. Sigurno je istoriska slika jednog oveka a time i ovek sam utoliko plia ukoliko odlunije u njoj vlada opipljivi sluaj. I sigurno je, time, i pisa nje istorije utoliko praznije ukoliko ono vie iscrpljuje svoj predmet utvrivanjem isto injenikih odnosa. Ukoliko neko clublje proivljuje istoriju, utoliko e ree imati kauzalne utiske i utoliko e ih izvesnije
1 Ne samo sklapanje mira i dani smrti nego i renesansnl stil, polds, meksdkanska kultura, jesu podaci, injenice koje su ve bile i postojale, iako o njima nemamo nikakve pretstave.

208

09

PENGLER

Propast Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

oseati kao savreno beznaajne. Ispitajte prirodnjake spise Geteove, pa ete se zadiviti tome to se u njima nalazi pretstavljena iva priroda bez formula, bez zakona, gotovo bez traga kauzalnoga. Vreme za njega nije distanca, nego oseanje. isti naunik, koji samo kritiki ralanjuje i ureuje, i koji ne osea i ne sagleda, jedva ima dara da tu doivi najdublje i poslednje. Ali, istorija iziskuje taj dar. I tako s pravom postoji paradoks: da je istraiva istorije utoliko znaaj niji, ukoliko manje pripada pravoj nauci. Jedna shema neka skupi sve reeno: Oua ivot, pravac Sudbinu doiveti neponovljivo, neopozivo injfenica Fiziognomiki takt (instinkt) Svet Prostiranje Kauzalno saznati stalno mogue Istina Sistematska kritika (razum)

Budnost ikoja slui biu: slilka sveta istorije ivotno iskustvo Slika prolosti; sagledajui uobliavati (istoriar, tr.agiar): Pravac u budunost; delajui uobliavati (politiar): biti sudbina.

Budnost koja gospodari biem: slika sveta prirode Naune metode Religija, istralivanje prirode teoretski: mit, dogma, hipoteza; praktiki: kult, tehnika

nefizikalna sloboda u izboru osnovnih uzroka.' Jedan bira ovu, drugi onu grupu kao prima causa (prvi uzrok) neiscrpno vrelo uzajamne polemike a svi ispunjavaju svoja dela tobonjim objanjenjima o hodu istorije u stilu fizikalnih sklopova. iler je dao klasian izraz ovoj metodi jednom od svojih besmrtnih banalnosti, stihom o stroju sveta koji se odrava glau i ljubavlju. Tom njegovom miljenju dao je 19 vek kanonsko vaenje idui od racionalizma materijalizmu. Time je stavljen u prvi red kult korisnoga. Njemu je Darvin, u ime stolea, rtvovao Geteovo uenje o prirodi. Organska logika injenica ivota bila je smenjena mehanikom logikom preruenom fizioloki. Naslee, prilagoavanje, prirodn,o odabiranje jesu svrhoviti uzroci sa isto mehanikom sadrinom. N& mesto istoriskih udesa nastupilo je fizikalno kretanje u prostoru. Ali, ima li istoriskih, duevnih, ima li uopte ivih procesa? Imaju li istoriski pokreti, recimo doba prosveenja ili Renesansa, ieg zajednikog sa fizikalnim poj.mom kretanja? Reju proees odbacila se sudbina. Tajna postajanja bila je otkrivena. Nije bilo tragike, bilo je jo samo matematike strukture svetskog dogaanja. Egzaktni istoriar pretpostavlja od tada da u slici istorije imamo niz stanja mehanikog tipa, koji je pristupaan razumskoj analizi kao fizikalni opit ili hemiska reakcija, i da, prema tome, razlozi, sredstva, putevi, svrhe moraju obrazovati vrsto tkivo koje lei na povrini vidljivoga. Siika je neverovatno uproena. I mora se dozvoliti da ta pretpostavka, pri dovoljnoj plitkosti posmatraa, i jeste tana za njegovu linost i njenu sliku sveta. Glad i ljubav to su mehaniki uzroci mehanikih procesa u ivotu naroda. Socijalni problemi i cksualni problemi i jedni i drugi pripadajui fizii i ili heraiji javnoga, i suvie javnoga ivota jesu na taj nain po sebi razumljiva tema utilitaristikog po.smatranja istorije, pa prema tome i njemu odgoval ajue tragedije. Jer pored materijalistikog shvatanja islorije nuno se nalazi i socijalna drama. Pa ono to je u Geteovim Srodnim duama u najviem smislu sudbina, to je u Ibzenovoj Gospoi sa mora samo seksualni problem. Ibzen i sve razumske poete naih velikili gradova nisu pravi pesnici. Oni konstruiu, i to jrdan kauzalni sklop od prvog uzroka pa do poslednje

19
Da li se sme neka grupa injenica socijalne, religiozne, fizioloke, etike prirode staviti kao uzrok druge jedne takve grupe? Racionalistiko pisanje istorije, a jo vie dananja sociologija, u osnovi mta drugo i ne znaju. To za njih znai shvatiti istoriju, produbljivati njeno saznavanje. Ali, za civilizovanog oveka u dubini lei uvek razumska svrha. Bez nje, njegov svet bio bi besmislen. Svakako je komina ba

210

PENGLER

Propas Zapaa

PROPAST

ZAPADA Problem istorije sveta

iskustvo o onome to je postalo, o ukoenom, o mrtvom. To lei u osnovi njegove polemike protiv Njutna: jedan sluaj u kome obojica imaju pravo; jedan je saznao u mrtvoj boji zakonski proces prirode; a drugi, umetnik, imao je intuitivno-ulni dozivljaj. Tu se osvetljava suprotnost dva sveta; i ja sad sintetiem tu suprotnost u punoj njenoj otrini. Istorija nosi oznaku neponovljivo injenikoga, priroda stalno-mogueg. Dok god posmatram sliku okolnog sveta po tome kako se ona mora ostvariti i po kojim zakonima, bez obzira da li se to deava ili bi se moglo deavati, dakle van-vremenski, ja sam prirodnjak i bavim se pravom naukom. Za nunost jednog prirodnog zakona a drugih i nema ni najmanje nije vano da li se on javlja beskrajno esto ili se nikada ne javlja, tj. on je od sudbine nezavisan. Hiljade hemiskih jedinjenja ne pojavljuju se nikada, a nikada se nee ni sp'raviti, ali su ona dokazana kao mogua, pa su, dakle, tu za vrsti sistem prirode, a ne za fiziognomiju krueeg svemira. Jedan sistem sastoji se iz istina, a istorija poiva na injenicama. injenice sleduju jedna za drugom, a istine su jedna van druge: to je razlika izmedu kad i kako. Sevnulo je to je injenica na koju se moe ukazati utke, prstom. Kad seva, onda i grmi to se mora saopti ti reenicom. Doivljavati se moe i bez rei; a sistematsko saznanje postoji samo u reima. Nie je rekao jednom: Definisati se moe samo ono to nema istorije. A istorija je sadanje dogaanje sa smerom na budunost i pogledom na prolost. Priroda je sa one strane vremena, sa oznakom prostiranja, ali bez pravca. U njoj je matematika nunos\ a u istoriji tra gina. U stvarnosti budnog bia utkivaju se oba sveta, svet posmatranja i svet predanosti i pokornosti, kao to izukrtane niti na brabantskom zidnom tepihu tkaju sliku. Svaki zakon mora, da bi uopte postojao za razuinevanje, jednom biti otkriven, tj. doiivljen u istoriji duha voljom sudbine; svaka sudbina pojavljuje se ulno zaodevena u licima, delima, scenama, gestovima i tu su na delu zakoni prirode. Praljudski ivot bio je pokoran demonskom jedinstvu sudbinskoga. U svesti zrelih kulturnih ljudi ne moe se nikad uutkati suprotnost one rane i ove kasne slike sve-

ta; u civilizovanome oveku tragino oseanje sveta podlee intelektu koji mehanizuje. Istorija i priroda u nama su suprostavljene kao ivot i smrt, kao veno postajue vreme i veno postali prostor. U budnoj svesti bore se o prevlast u slici sveta postajanje i ono ta je postalo. Najvii i najzreliji oblik oba naina posmatranja, kakav je mogu samo velikim kulturama, pojavljuje se za antiku duu u suprotnosti Platona i Aristotela, a za zapadnjaku u suprotnosti Getea i Kanta: ista fiziognomika sveta, kako je sagleda dua venog deteta, i ista sistematika sveta; kako je saznajc razum venog starca.

20
I tu sada vidim poslednji veliki zadatak zapadnjake filozofije, jedini jo preostali za staraku mudrost faustovske kulture, zadatak koji izgleda predodreen vekovnim razvitkom nae duevnosti. Nijedna kultura nije slobodna u izboru puta i stava svoga miljenja. A ovde, meutim, prvi put jedna kultura moe da predvidi koji je put sudbina njoj odabrala., Lebdi mi pred oima jedan specifino zapadnjaki nain ispitivanja istorije u najviem smislu, nain koji se jo nikada nije pojavio i koji je morao ostati stran i za antiku i za svaku drugu duu. Jedna obuhvatna fiziognomika celokupnog bia, morfologija postajanja svega to je ljudsko, koja na svom putu prodire do najviih i poslednjih ideja. Zadatak da se prodre ne samo u oseanje sveta sopstvene due, no i u oseanje sveta svih dua u kojima su se velike mogunosti uopte do sada pojavile, a iji izraz u slici stvarnoga pretstavljaju pojedinane kulture. Ovaj filozofski pogled, na koji nama, i samo nama, daje pravo analitika matematika, kontrapunktska muzika, perspektivistiko slikarstvo, prevazilazei daleko dispozicije sistematiara, pretpostavlja oko umetnika, i to umetnika koji osea kako se ulni i uhvatljivi okolni svet potpuno rastvara u duboku beskrajnost tajanstvenih odnosa. Tako je oseao Dante, tako Gete. Tisulee organske kulturne istorije' izdignuti iznad spleta svetskog zbivanja kao jedinstvo, kao linost, i shvatiti ga u njegovim najprisnijim duevnim uslovima to

214

PENGLER

Propast Zapada

je svrha. Onako kako proziremo erte jedne Rembrantove slike, jednog Cezarovog poprsja, tako sagledati i razumeti velike sudbinske crte na licu jedne kulture kao ljudske individualnosti najvieg reda, to pretstavIja novu umetnost. Kako izgleda u jednom proroku, jednom pesniku, jednom misliocu, jednom osvajau to se pokuavalo znati; ali, uopte ui u antiku, egipatsku, arabljansku duu, da bismo je proiveli sa njenim ukupnim izrazom u tipinim Ijudima i polo ajima, u religiji i dravi, stilu i tenji, miljenju i obiajima to je telc nov nain ivotnog iskustva. Svak epoha, svaki veliki lik, svako boanstvo, gradovi/ jezici, nacije, umetnosti, sve to je ikada bilo i to e ikada biti jeste fiziognomika crta najvie simbolike koju ima da tumai poznavalac Ijudi u jednom sasvim novom smislu. Pesnitva i bitke, svetkovine Izide i Kibele i katolika misa, visoke pei i gladijatorske igre, dervii i darvinisti, eleznice i rimski drumovi, napreclak i nirvana, novine, mase robova, novac, maine sve je to, na isti nain, znak i simbol u slici sveta prolosti koju dua sebi predoava. Sve prolazno je samO uporeenje. Tu su skriveni pogledi u daljinu i reenja o kojima se jo nije ni slutilo. Rasvet^ ljavaju se tamna pitanja, koja lee u osnovi svih najdubljih ljudskih praoseanja, svakog straha i enje, pitanja koja miljenje zaodeva u probleme vremena, nunosti, prostora, ljubavi, smrti, prvih uzroka. Postoji jedna ogromna muzika sfera koja hoe da bude sluana, koju e neki nai najdublji duhovi i uti. Fiziognomika svetskog zbivanja postaje poslednjom faustovskom filozofijom.

Oswald pengler / Propast Biblioteka Kristali Kalaji Kalaji

Zapada

Urednik: Drago

Recenzent: Drago

Tehniki urednik: Nikola Za izdavaa: Vidak Peri,

Pani direktor

Izdava: INP Knjievne novine, Beograd, Francuska 7

Korektor: Nikola Tira: 3.000 tampa: GIRO

Poposki

6. oktobar

Panevo

216

CIP KaTajiorH3aL(Hia y nvSjiHKauH.jii IiapoaHa SnJiHOTeKa CpSnje, Beorpafl

130.2

mnEHrjiEP, 0CB3JIA
Propast Zapada / pengler; [preveo Vladimir VujA; predgovor Vladimir Vuji]. Beograd: Kniievne novine, 1989. 216 CTP.; 24 CM. (Biblioteka Kristali"; 9) EIpeBOA Aena: Untergang des Abendlandes / Oswald Spengler. Osvald pengler i njegovo delo CTP. 921. .penglerova dela: rp. 23. YUISBN 86-391-0186-8 92,9:14 fflneHrnep O. lIK:a. ffliieiirjiep, OcBajiA (18801936)