Marko Aurelije "Samom sebi"

Delo "Samom sebi" Marka Aurelija podeljeno je na dvanaest delova, odnosno dvanaest knjiga, od kojih svaka ima svoje teme (koje cesto obuhvataju i nesto povezano sa smrcu i prolaznoscu) i svaka, osim prve, nosi odredjene savete i poruke. Mada se i u prvoj, iz Aurelijevih vrlina, moze izvuci nesto o tome kako bi covek trebalo da se ponasa, te mozemo zakljuciti da je delo prilicno savetodavno i obrazovno. U prvoj kjnizi Aurelije govori o svojim osobinama i vrlinama i o ljudima od kojih ih je nasledio, ili o onima koji su ga njima poducili. On ima izuzetno visoko misljenje o ljudima koje spominje i svakog od njih prikazuje kao velikog coveka. Pomalo zvuci cudno to sto on kroz pricu o sebi i svojim osobinama prilicno hvali sebe, a to bi neko drugi trebalo da radi, a ne on, jer bi mi tada znali da je to potpuno realno i da nije preuvelicano. Bilo kako bilo, on je verno opisao sebe (ili bar svoju dobru stranu), kroz pricu o ljudima koji su u njegovom zivotu odigrali velike uloge. Kada sve te ljude sa svim onim pozitivnim sto nose u sebi spojimo u jednu osobu, tj. kada sve te njihove osobine damo Marku Aureliju, on na neki nacin ispada skoro pa savrsen, a tako nesto je malo verovatno. Tako da, kao sto nikada nismo najrealniji prema sebi, ili kada pricamo o sebi, smatram da je to slucaj i ovde. Mozda je on zaista bio bolji od mnogih, ali tesko je i skoro nerealno skupiti sve vrline koje je Aurelije nabrojao u jednu osobu. U drugoj knjizi osnovni motivi su: neophodnost veze sa drugim ljudima, prihvatanje istih sa svim njihovim manama i slabostima, jer samo udruzeni ljudi mogu da postignu uspeh; motiv prolaznosti svega materijalnog, na sta Aurelije ne gleda kao na problem, vec na nesto normalno i potrebno, jer materija u prirodi mora da kruzi. On se ne plasi smrti i govori da je to nesto sto se desava po zakonima prirode, a ono sto je prirodno ne moze da bude zlo. Smatra da je filozofija jedino sto moze da nas vodi kroz ovaj prolazan, kratak zivot. Sa takvim stavom se ne slazem u potpunosti, jer smatram da ravnodusnost prema smrti nije bas najbolje misljenje. Svakako, kada se smrt jedne jedinke gleda u odnosu na svet, kosmos, ona je beznacajan deo ciklusa; ali sta je sa tom osobom? Sta ce se sa njom desiti posle smrti? Svako se u svom zivotu bar jednom to zapita i bar

se jednom zabrine. Niko nije potpuno ravnodusan. Sta je tek sa ljudima koji su poznavali osobu koja je preminula, koji su je voleli? Njima definitivno nece biti svejedno. Zbog ovih razloga ne mogu bas da razumem ovakvo postavljanje Aurelija prema prolaznosti i prema smrti. U trecoj knjizi Aurelije govori o tome da covek za svog zivota ne treba da brine o tome kada ce ga stici kraj, tj. smrt. On svoj stav obrazlaze recima da ljudi kada ostare prestanu da razmisljaju na isti nacin na koji su to cinili u mladosti i njihova moc rasudjavanja se polako gubi. Oni vise nisu sposobni za visokoumne radnje. Upravo zbog toga, on smatra da covek ne bi trebalo da brine o prolaznosti svog zivota, vec bi taj zivot trebalo da iskoristi za mudrosti, shvatanja razlicitih pojmova i razmisljanja o stvarima oko sebe i u sebi, dok je jos za to sposoban. Covek treba da posmatra i sitnice i stvari koje same po sebi nisu preterano lepe, ali kao celina sa okolinom one njoj daju posebnu draz i lepotu, i onda i one, kroz tu istu celinu posmatrane, postaju lepe. Aurelije daje primere za to kako svi umiru, pa i velikani. Kako i ljudi koji lece bolesne, predskazuju smrti ljudi, u borbama ubijaju druge, ljudi koji su u takvom kontaktu sa smrcu, ne mogu izbeci istu. Covek ne bi trebalo da se mesa u tudje zivote, osim ako to ne cini za opste dobro. Ne treba biti previse radoznao, jer ce nas to skrenuti sa naseg zivotnog puta, a uputiti ka drugim ljudima i stvarima koje nas se cak ni ne ticu. Uvek moramo slusati sebe i svoje srce i nije dobro bas uvek sloziti se sa misljenjima drugih, ukoliko nismo bas sigurni da su oni u pravu. Ne smemo skrivati svoje misli i osecanja, jer ce nam takve stvari pritiskati dusu kao teret, a pod takvim pritiskom je tesko voditi normalan zivot. Nije dobro ni u cemu preterivati. Cak i kad pocinjemo sa nekim radom, ne treba odjednom da pokusamo sve da uradimo, jer sve sto je brzo, to je i kuso. Polako cemo zasigurno stici do zeljenog cilja, i mozda ce nam trebati vise vremena, ali ce se trud svakako isplatiti, jer ce nas posao biti bolje obavljen ukoliko je odradjen odgovarajucim tempom i sa nepodeljenom paznjom. Uvek treba da stojimo pri svom stavu i izboru i niko i nista nas ne sme pokolebati. Treba da se radujemo zivotu i svetu, jer ce nam tako sve biti lakse za ispuniti. Moramo se truditi da budemo samostalni i da sami sebi gradimo put do uspeha, jer nam nisu svi prijatelji i ne mozemo se olako osloniti na sve ljude. Zato je bitno biti pazljiv, jer su neki ljudi zavidni i ljubomorni, a takvih se moramo cuvati i ne smemo im dozvoliti da nas sapletu, ako zelimo da istrajemo na putu ka svom cilju. Ne bismo smeli da cinimo stvari za

koje znamo da su lose i da ce nas navesti na gazenje sopstvene reci, na to da kunemo nekoga, ili da u nekoga sumnjamo, ili cak i da zamrzimo. Ako se pridrzavamo toga, nasa dusa ce ostati cista, i kada jednom dodje vreme da ona napusti telo i da ode, otici ce lako i mirno, jer nece strepeti ni od cega loseg sto bi moglo da se desi, upravo zbog toga sto je za zivota bila postena i casna. Dok covek zivi umerenim i primernim zivotom, nece se osecati nepotpunim i praznim, njegova dusa ce biti cista, a samim tim i on. Njegov zivot nece biti prekinut kao nedovrsen, jer je on vec za vreme njegovog trajanja cinio dobro i nikome nije nanosio bol. Moramo biti svesni da nam je data moc zakljucivanja i odredjenja kolicina inteligencije, i to moramo i iskoristiti, da kroz zivot ne bismo isli kao neznalice, gluvi i slepi za stvari koje se dogadjaju oko nas i u nama, iako imamo sve uslove da uzivamo u njima i da ih proucavamo, shvatamo. Zivot je kratak, a svako od nas zivi samo u ovom trenutku sada. To ne smemo zaboraviti i moramo koristiti svaki momenat zivota za nesto korisno i dobro. Da se tako razmisljalo od skoro uvek, imamo primer i u recima grcokg slikara Apelesa, koje glase: "Nulla dies sine linea", odnosno: "Nijedan dan bez linije", sto je u njegovom slucaju oznacavalo to da svaki dan mora bar nesto malo da nacrta, da bi dan imao svrhu. Kada se na ove reci pogleda u sirem smislu, jasno je da se tu istice vrednost naseg zivota, koji ne sme biti protracen, i upravo zbog toga je bitno da svakog dana odradimo nesto od bar male vaznosti i da nijedan dan ne prodje uzalud. Tako cemo ostati upamceni, a nasa slava, koja za zivota nije bila Bog zna kakva, nakon smrti ce postati dugotrajna. Naravno, ni to nije nikad tako u potpunosti, jer su i drugi ljudi, bas kao i mi, jednako sicusni i takodje ce umreti posle odredjenog vremena. Ako nasa dela budu vredna toga da se o njima prica i da se price prenose s kolena na koleno, mi cemo i dalje ziveti upravo kroz te price; ali ukoliko nasa dela nisu bila preterano vazna, ona ce odlaziti sa ovoga sveta zajedno sa ljudima koji su ih se jos i secali, ali o njima nisu puno pricali, i ta dela ce biti zaboravljena, kao i mi. Takodje je bitno za nas da za zivota dobro procenjujemo stvari. Nista ne sme da pomuti nasu moc rasudjivanja i moramo biti iskreni prema sebi i realni. Ako se desi da stvar previse ulepsavamo i da na nju gledamo onako kakva ona u stvari i nije, najcesce dolazi do kasnijeg razocarenja, za sta smo u sustini samo mi i krivi, jer smo ocekivali previse, a znali smo sta treba da ocekujemo. Iz ovog razloga je vrlo vazno da se vrednosti pravilno ocenjuju. Da bi ziveli srecno, moramo biti zadovoljni svojim

postupcima i onim sto cinimo, a da bi do toga doslo, sve ono sto radimo moramo raditi kao da je to nesto najvaznije na svetu, kao da nam sve od toga zavisi. Jedino tako ce nas zadatak biti dobro obavljen, na najbolji moguci nacin, a mi cemo biti ponosni na sebe i prilicno zadovoljni. Takve stvari uvek vracaju osmeh na lice i donose srecu. Nasa nacela i misljenja uvek moraju biti spremna i njih se ni za kakvu cenu ne smemo odreci, jer nas upravo ona cine time sto jesmo. Nikada ne smemo zaboraviti na postojanje drugog sveta, Bozjeg sveta, jer ne mozemo obaviti nesto ljudsko, ukoliko se ne obaziremo na ono sto je Bozje i obrnuto. Ne smemo da lutamo kroz zivot, da verujemo u puste snove i prazne nade! Covek treba da tezi ka svojim ciljevima - to je svakako tacno, ali ne po svaku cenu! Ne sme da zeli nesto nerealno, jer na taj nacin samo odmaze sebi na putevima koji ga vode kroz zivot. Svako ima pravo da masta, zeli cuda, sanja... Ali kada se probudi, mora biti svestan da zivot nije igra i da se cuda retko dogadjaju, a i snovi retko ispunju. Zato sebi treba postaviti prave i realne ciljeve, a onda zurno poci ka njima! Ponekad da bismo svet sagledali na pravi nacin, nije nam dovoljno samo ovo culo vida koje imamo. Neki pojmovi se moraju dublje prouciti i mora im se posvetiti vise paznje, a za to nam je potreban onaj drugi, unutrasnji vid, vid dusom i srcem. Telo, dusa i razum. I covek i zivotinje imaju telo i dusu. Kakvi god ljudi bili, bilo da su dobri, bilo da su losi, svi imaju razum. Tako da dobrim ljudima ostaje onda samo da vole, budu voljeni i da se raduju svemu sto im donosi novi dan i zivot uopste, da bi se razlikovali od ostalih zivih bica. Oni moraju da sluze Bogu, da veruju u njega, da cuvaju svoju dusu u miru, da budu posteni, pravedni, da ne lazu. Nece se ljutiti ni na koga, pa cak ni na ljude koji ga ometaju na putu ka svom cilju, do koga zeli da stigne cistog srca i mirne duse. Tako ce se oni, dobri ljudi, odvojiti od onih sa zlim namerama, kao i od zivotinja i ostalog zivog sveta. Sa misljenjima Marka Auerelija u trecoj knjizi se u potpunosti slazem, jer on ovde istice da ljudi ne treba da protrace svoj zivot samo u brigama, u razmisljanju o tome kada ce im doci sudnji dan, u osudjivanju drugih i mesanju u tudje zivote, da treba da cini odredjene stvari zato sto sami tako zele, a ne zato sto im je to neko drugi rekao, ili je to po volji drugih, da nikada ne cine nesto lakomisleno i bez prethodnog razmisljanja, ukoliko je stvar o kojoj se radi vazna za njih, ili njihovu okolinu, ne treba da se plase da iskazu svoje misljenje i stav, niti bi trebalo da ukaljaju svoj obraz tako sto ce pogaziti rec, ili izgubiti stid. Sve stvari je bitno da sagledamo na pravi

nacin, da ne bi doslo do gresaka koje je bilo moguce zaobici. Moramo pratiti svoje snove i ciljeve, ali ih i razlikovati od pustih zelja i praznih nada. Treba da se trudimo da sve vrednosti pravilno i realno ocenjujemo. Bitno je truditi se da nista ne uradimo pogresno i da se svakom radu u potpunosti predamo i umno i fizicki. Ljudi treba da prozive zivot, jer je on jedan. Takodje, treba da se potrude da ga prozive na lep nacin, da nikog ne povrede, vec da cine dobro drugima. Treba i da uzivaju u zivotu, ali sa merom i bez nekih nepotrebnih preterivanja. Poruka i saveti ovog dela su izuzetni i vrlo vazni za sve nas. Cetvrta knjiga govori o tome da covek mora da bude jak i istrajan u svemu sto radi i nikada ne sme da dopusti da ga problemi, nervoza i ljudi koji mu zele lose sputaju u njegovom radu i trudu. Upravo takve stvari trebalo bi da ga jos vise podstaknu na to da uspe, samo da bi svima dokazao da je za to sposoban i da on moze da uspe u svemu sto zacrta. Jos jedan savet Marka Aurelija je da ako zelimo da se negde povucemo, sklonimo od stvari koje se desavaju oko nas, najbolje je da u stvari ne idemo nigde, vec da se povucemo u sebe i da tu trazimo mir. Da odagnamo ljutnju, bes i sva losa osecanja, da razmislimo o svemu smireno i da se posle toga vratimo u realnost i svet koji nas i dalje ceka, da nastavimo zivot kakav znamo. Nije dobro ako zelimo previse, ako zelimo slavu, ili nesto sto ne mozemo da dostignemo, jer tako nikada necemo u potpunosti biti srecni, nesto ce uvek nedostajati. Nije srecan onaj koji ima ono sto zeli, vec onaj koji ne zeli ono sto nema. Ne smemo takodje zaboraviti da mi sami u glavi stvaramo nemir, da neke stvari ne doticu nasu dusu direktno, vec se one samo preuvelicavaju u nasim mislima, pa donose bol, patnju i sekiraciju dusi. Nista ne ostaje zauvek onako kako je, sve se menja. Stvari koje danas posmatramo svakako ce doziveti promene i to mozda vec sutra. Kroz te promene, nesto ce nestati, nesto i nastati. Mi jednostavno to moramo da pihvatimo i zivimo sa tim, jer na kraju krajeva ni coveciji zivot nije vecan, pa tako ni bilo sta drugo sto je na zemlji. Aurelije i u cetvrtoj knjizi ponovo spominje smrt, kao nesto cega se ne treba stideti, jer je to prirodno i normalno. Cesto spominjanje smrti na ovaj nacin me je navelo da pomislim da je on ovu knjigu pisao u nekim poznim godinama svog zivota, pa bas zato iznosi svoja misljenja o smrti i tome da to nije nista zastrasujuce, niti je nesto oko cega treba biti zabrinut. Mozda je to zaista bio njegov stav, a mozda i nacin da odagna strah od smrti. Govori da nije bitno da li ce covek umreti vec sutra, ili kroz nekoliko godina. To je samo

bitno onima koji su poptuno bezavredni, pa ce njihov zivot ostati prazan i neprozivljen. Takodje, oni ce ispratiti mnoge druge i plakace za njima, a na kraju ce svakako umreti; pa zasto je onda bolje da zive dugo, a da pate kroz taj zivot za drugima? On takodje kaze da nije ni bitno to sta ce ljudi pricati o nekom posle njegove smrti, jer to tom nekom tada nista nece znaciti. Zato i ne treba mnogo brinuti o tome, sto smatram za ispravno receno, mada je svakako bolje da covek bude upamcen po lepom. Medjutim, na onom svetu njemu to nista nece znaciti. Zivot je kratak, treba ga iskoristiti. Sve sto se desava je vec prdodredjeno i bas tako je i trebalo da se desi. Zato nista nije lose, niti pogresno. Kada se desi nesto sto nam je tesko da prebrodimo, treba samodo da zapnemo i zasigurno cemo uspeti. Ljudi se razlikuju i po tome da li su posle pada spremni da ustani i krupnim koracima nastave napred. To ne moze svako. Peta knjiga - Ljudi nisu stvoreni samo za uzivanje; poenta njihovog postojanja je rad i stvaranje neceg novog. Zato pocetak novog dana i ustajanje iz kreveta ne sme tesko da nam padne, vec moramo biti orni i spremi za trud i rad. Ove reci me dosta podsecaju na sadasnjicu i vreme u kojem mi trenutno zivimo, jer vecini nas (posebno mladima) najteze pada da rade, kao da je sve prece od toga. Svi smo uvek raspolozeni za smeh, zabavu, igru, sto je i normalno i sto i jeste nesto sto sacinjava zivot. Medjutim, da ovaj svet ne bi propao i da bi zivot i dalje bio onakav kakvog ga znamo, ili mozda cak i bolji, mora da postoji neki trud i rad kojim ce se to postici. Zato je uvek potrebno vreme pravilo podeliti, tako da stignemo i da obavimo svoje poslove, ali i da uzivamo u zivotu. Ako i ucinimo nesto dobro, ne treba da ocekujemo samo hvale i tapsanja po ramenu, jer do toga mozda i nece doci, ali to naravno nije razlog da nasa dela prestanu. Dobro treba da cinimo zato sto tako poboljsavamo uslove za zivot sebi i drugima, a ne da bismo postali veci u necijim ocima. U ovoj knjizi takodje postoji motiv prolaznosti svega. Sve tece, menja se. Moglo bi se reci da nista nije trajno. Svi imamo uslove da zivimo srecno, ukoliko kroz zivot idemo pravim putem. Sesta knjiga - Najvaznija je sustina, u nju uvek treba da se zagledamo. Njegove reci "Najbolji je nacin osvete da ne uzvracas istom merom!" tumacim kao njegov nacin da kaze da ljudim koji nam cine zlo ne treba da vracamo zlim, jer na taj nacin postajemo isti kao oni, a time nista nismo postigli. Aurelije kaze da je glupo od ljudi sto ne hvale one koji zive sa njima i u njihovo vreme, a ocekuju da budu

hvaljeni o strane svojih potomaka. Smatram da je u pravu, jer sto bi jedan covek bio bolji i vazniji od ostalih, pa da bude hvaljen, kada on ne moze da oda pocast nekom drugom i da nekog drugog smatra vaznim. Od stvari koje nam se cine teske ne smemo odmah odustati! Vera u sebe i trud ce nas dovesti do toga da takve stvari izvedemo do kraja. Smatram da covek treba a drzi do svog misljenja i stava, ali se isto tako slazem sa Aurelijem da ako neko uspe da nas ubedi u to da je njegov stav ipak pravilniji, treba mu se podciniti, jer je vazno da, ukoliko dodjemo u takvu mogucnost, ispravimo nase neznanje. Dopada mi se sto u ovoj knizi takodje kaze i da dusa ne sme da oslabi pre tela, jer je bitno da se ljudi osecaju maldi duhom, da budu spremni na sve, da uzivaju, sve dok im je to telesno omoguceno. Trebalo bi da se trudimo da ljude sa pogresnim stavovima ubedjujemo u prave stvari, ali ponekad, ako oni ne zele da slusaju, a pravda trazi da bude po onome kako mi mislimo, moze se upotrebiti i sila i rad protiv njihove volje. Njihove stavove i njih kao prepreku kasnije mozemo iskoristiti za prosirenje svojih vidika. Sedma knjiga - Ne treba se stideti od toga da pihvatis pomoc. Mozda je to jedini nacin da uspes u necemu. Buducnost ne treba da nam bude briga; kome je sudjena, dozivece je. To je tacno, jer covek ima dovoljno svojih briga u sadasnjosti, pa zasto bi onda razmisljao i o onome sto ga jos nije stiglo i o cemu ni ne mora jos uvek da razmislja? Takodje, ne treba se plasiti ni promena. Bez njih nista ne moze da se desava. Sve sto vidimo u jednom trenutku priroda izmeni. Sto duze traje bol, to se lakse moze podneti. Smatram to za tacno, jer na nesto sto traje duzi vremenski period covek se jednostavno navikne. Za dobra dela koja ucinimo ne treba da trazimo povratnu uslugu, ili da svima pricamo o njima. Tako samo nesvesno umanjujemo njihovu vrednost. Osma knjiga - Sta god da radimo treba u sebi da se upitamo da li je to zaista dobro i da li moze da dovede do kasnijeg kajanja. Po mom misljenju je to sasvim u redu i volela bih da i sama to cesce uradim, jer se tako lakse izbegnu neke greske, koje nisu morale da se dese. To kajanje koje moze da se javi je u stvari samo prebacivanje samom sebi zbog necega sto se desilo lose, a mi smo to mogli da promenimo. Takodje se slazem sa misljenjem da covek moze da se raduje jedino ukoliko radi nesto sto njemu samom odgovara. Devete knjiga - Podseca na drugu, zbog slicne price o pogledu na smrt. Tu je i dalje njegov stav o dobrom raspolozenju po pitanju smrti, ali ja i dalje nisam ubedjena da je sve bas tako. Stvari saznajemo

samo preko iskustva. Smatram da je i tu, kao i u mnogim drugim delovima, Auerije zeleo da istakne da i od dobrog, ali i od loseg imamo neke koristi, pa makar to bilo i samo kasnije iskustvo, jer se sve desava sa razlogom i sudbina je prosto takva. Gubitak je samo jos jedna promena koja se desava, sa njim se moramo suociti, jer promene cine zivot. Deseta knjiga - Aurelije se pita da li ce njegova dusa (ali to se moze odnositi i na bilo ciju) ikada prestati da zeli jos vise od onoga sto ima, da li ce ikada biti u potpunosti zadovoljna i da li ce prestati sa svojim prohtevima. Vidim da je tako bilo i tada, ali u danasnje vreme posebno, ljudi su zeljni svega. I onoga sto im treba, ali i onoga sto im bas i ne treba. Ljudi su pohlepni ne mogu protiv toga. Naravno, neko vise, a neko manje, ali to nas prati kao poredak. Stalno zelimo vise i jos. To je ponekad i dobro, ali cesto i nije. Covek se do smrti nikada u potpunosti ne zadovolji sa onim sto ima i sa onim sto moze. Jedanaesta knjiga - Aurelije kaze da je dusa koja je spremna na odvajanje od tela, odnosno na smrt, uzvisena; ali smao ako ta spremnost dolazi iz sopstvenog ubedjenja (pretpostavljam da ovde pomalo aludira i na sebe). Dusa je srecna ukoliko ne tezi za materijalnim stvarima onoliko koliko tezi za onima koje su vazne u moralnom pogledu. Kada se osvrnem na vreme u kome mi zivimo, smatram da nema puno takvih ljudi, ali isto tako i da su isti vredni postovanja Dvanaesta knjiga - Ovde mi je vrlo privukla paznju recenica "Cesto sam se cudio kakoo to da svako vise voli sebe nego drugog, a ipak manje ceni svoje sopstveno misljenje o sebi, nego misljenje drugih ljudi". Kada sm je procitala i sama sam pocela da razmisljam na tu temu.To je zaista cudno i nelogicno, a uvek ide jedno uz drugo. Mozda covek samog sebe smatra za najvaznijeg, najboljeg, ali se ujedno plasi i tudjeg suda o njemu, koji bi bio drugaciji, los; pa ga zato to tudje misljenje vise zanima i ono mu je vaznije (iako mnogi to ponekad i kriju), jer od njega strahuju. Kraj nam odredjuje onaj koji nas je u ovaj zivot i uveo. Knjiga "Samom sebi" mi se dopala, kao sto su mi se dopali i mnogi saveti u njoj. Naravno, bilo je i momenata u kojima sam pomislila kako se uopste ne slazem sa stavom Marka Aurelija, ali onda ipak kada se u obzir uzme to da mozda cak nisam ni dovoljno zrela za citanje ovakve knjige i da su mi neki pojmovi pomalo i strani, a tek vremenska razlika koja postoji izmedju doba u kome je knjiga pisana i

ovog sada u kome je ja citam, to i ne moze da cudi. Takodje, misljenja se razlikuju od coveka do coveka. Sve u svemu, smatram da je kjiga vredna citanja i da ima delova iz kojih covek moze ponesto vrlo korisno da nauci, jer je Aurelije, kroz savete samom sebi, podstakao i nas da razmisljamo o nekim stvarima koje se spominju, da sebe pronadjemo u njima i da se nakon citanja ove knjige potrudimo da ono za sta smo uvideli da je lose, a mi to ipak radimo, promenimo.