Ime i prezime studenta : Marija Ljevnaid Broj indeksa: 100297 Predmet: Parktikum 5 Datum: 21. 01. 2013.

godine

Pukinovo shvatanje narodnog u knjievnosti

Literatura: Badalid, Josip, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950 Bjelinski, Dela Aleksandra Pukina, preveo Dragia ivkovid, Kultura, Beograd,1952 Sekulid, Isidora, Pukin, Biblioteka Kolarevog Narodnog Univerziteta Beograd, 1937 Popovid, Tanja, Formalisti o Pukinu, Tersit, Beograd, 1994

U ovom radu baviemo se Pukinovim shvatanjem narodnog u knjievnosti. Stoga, emo najpre definisati sam pojam narodnost. O narodnosti moemo govoriti kao o svojstvu dela nekog pisca, odnosno razumeti stupanj, do kojeg su dela odreenog pisca ula u sastav narodne kulture. Pri tom nam je vana njegova popularnost i uticaj na tu kulturu. Pod pojmom narodnosti moemo razumeti unutranja svojstva knjievnog stvaralatva tj. zasienost dela narodnim elementima, odreivanje osnovnih narodnih crta u delu. Meutim, ovim se neemo baviti, ve je naa polazna taka objanjenje uloge koju ima problem narodnosti u literalnoj svesti kjnjievnika. Dakle, po narodnou razumemo problem nacionalne knjievnosti, kako se kao drutveno-estetski zahtev pojevljuje pred knjievnikom. Narodnost u knjievnosti je termin koji ne moemo izuavati u bilo kojim istorijskim uslovima. To je problem koji se pojavljuje u odreenoj epohi razvitka nacionalnog ivota u raznim etapama nacionalne istorije ispunjen razliitnim sadrajem. Problem narodnosti pojavljuje se kada je dovreno oblikovanje same nacije i kad se kao posledica tog oblikovanja javlja poteba za nacionalnom-kulturnom samosatalnou. U prvom redu javlja se u knjievnosti. Od nje se oekuje da najpotpunuje izrazi nacionalni karakter. Razvoj problema narodnosti u Rusiji esto se povezuje sa nacionalnim pokretom u Nemakoj, te se smatra da je taj pokret neposredno zavistan od Herderovih ideja. Meutim, u sluaju samog Pukina to nije tano. Herderove ideje su bile nepoznate Pukinu i mogle su na njega da deluju samo posrednim putem. Pukinova formulacija problema narodnosti bila je, s jedne strane pripremljena razvojem problema nacionalne knjievnosti u Francuskoj1, a sa druge prepirkama oko istih pitanja u Rusiji. Pukin je bio okruen prijateljima, koji su se bavili problemom narodnosti. Njegovo vlastito stvaralatvo i poloaj voe romantiarskog pokreta u Rusiji, koji je zauzeo nakon pojave Ruslana i Ljudmile, stvorilo mu je zadatak da odgovori na ova pitanja. Na Pukina je uticala gospa de Stael. Njene knjige O nemakoj i Pogled na francusku revoluciju, kao i njeni romani imali su veliku ulogu u oblikovanju Pukinovih knjievnih i politikih pogleda. Upravo kod nje je naiao na tezu o narodnosti u literaturi. Ona je govorila da nacionalni karakter utie na knjievnost, i isticala nenacionalnu sutinu klasicistike tradicije. Ona je elela da napusti tradicije klasicizma zbog toga, to francuski klasicizam nije imao nita to je bilo istinski narodno. ,,Pesnika dela u antikom duhu, ma kako bila savrena, retko kada postaju narodna, jer ona u sadanje vreme nemaju veze ni sa ime, to je nacionalno.2 Ona istie da je romantiarska knjievnost jedina, koja je sposobna da usavrava, jer njeno korenje je u vlastitoj zemlji. Ova definicija romantizma je snano uticala na Pukina, i bila njegovo merilo. Prema
1

Pukin je svoj knjievno znanje dobio prouavanjem francuskih klasika, a i kasnije je paljivo pratio razvoj knjievnosti u Francuskoj i smenjivanje knjievnih kola i pravaca. Francuski klasicizam u svojoj formi u xvii veku nije znala za problem nacionalne umetnosti. Ideal kalsika bio je univerzalalanost lepote, koja ne zavisi od vremena i mesta. Samim tim ova knjievnost nije bila nacionalna knjievnost.
2

Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 44

formuli gospoe da Stael romantizam i narodnost imali su jednako znaenje. Stoga je problem narodnosti privuklo u Pukinovu panju. Pitanje narodnosti u knjievnosti, u Rusiji je dobilo na znaaju 1824.-1825. godine. U lancima se ovo pitanje esto pokretalo. Bestuev je govorio da Rusija ima kritiku, ali nema knjievnost. On problem vidi u tome to se ruska mlade odgajala na tuoj knjievnosti. Oni se dive samo onom to je tue. Svoje posmatraju sa visine, i mere genijima drugih naroda. Njih je odgajala francuska knjievnost koja nema nikakve podudarnosti sa ruskim duhom jezika i narodom. Osnovni problem vidi u jeziku. On smatra da ruski jezik nije ist. Odnosno, da se Rusi koriste pozajmljenicama, najvie galicizmima i na taj nain ugroavaju vlastiti jezik. U korienju istog ruskog jezika vidi reenje. Sa druge strane, ovim pitanjem bavio se i Kjuheljbeker. On problem vidi na drugom mestu. Naime, on trai da se stvori ruska poezija. Trai da se govori o domaim obiajima, a letopise, narodne pesme i prie vidi kao najbolji i najistiji izvori ruske knjievnosti. On govori o narodnoj temi. Smatra da se tema mora da bude preuzeta iz narodnih pesama, bajki ili pria. Ovi lanci su uticali na Pukina, koji je o njima pisao i u svojim delima. On je postavio sebi zadatak da odgovori na pitanje ta je zapravo narodnost u knjievnosti. Povodom toga 1825. godine pie lanak koji sadri mali broj kratko formulisanih teza. On govori da su svi poeli da se ale to narodnost fali u ruskoj knjievnosti. Meutim, niko nije definisao ta je narodno u knjievnsoti. Prve teze njegovog lanka imaju negativan karakter. Kjuheljbeker je traio obraenje k letopisima, narodnim pesmama i priama. A Bestuev je traio da se ruski jezik oisti od galicizma, borio se za ist jezik. Meutim, ni jedno ni drugo za Pukina nije dovoljno. Iz linog iskustva se uverio da sluei se repertoarom drevne Rusije ili onim iz carstva pria nije siguran put da se stvori delo u nacionalnom pogledu koje e biti originalno. Bio je skeptian i u pitanju jezika. Iz sauvane beleke koja govori o pitanju ruskog jezika, sadri neposredan odgovor na Bestuev lanak. ,,Kao uzroke, koji su usporili napredak nae knjievnosti, treba smatrati, u prvom redu, optu upotrebu francuskog jezika i nemar za ruski, svi su se nai pisci alili zbog toga, no ko je zapravo za to kriv ako ne oni sami. Izuzimajui one, koji se bave tvorbom stiha ruski jezik ne moe biti ni za koga dosta privlaan, mi jo nemamo ni kniievnost, ni knjiga. Sve svoje zananje, sve svoje nazore crpli smo od mladosti iz stranih knjiga, navikli smo da mislimo na tuem jeziku, prosveta veka zahteva da razmiljamo o vanim predmetima, da bismo hranili umove, koje vie ne moemo zadovoljiti blistavim igrama mate i harmonije, ali se nauka, politika i filozofija jo nisu izraavale ruskim jezikom: mi uopte nemamo jezik za metafiziku, naa je proza jo tako slabo odraena, da smo ak u obinoj prepisci prisiljeni da stvaramo obrate rei, kako bismo izrekli najobinije pojmove, i zbog nae se lenjosti radije izraavamo tuim jezikom, jer su njegove mehanike forme ve davno gotove i svima poznate. 3 Ovi pogledi su bili ustaljeni. On je sve ove misli bez promena objavio u lanku ,,O predgovoru g. Lemonteza uz prevod basana I.A. Krilova 1825. godine, a zatim je te misli ponovio 1831 u ,,Roslavljevu .
3

Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 51-52

Izraivanje ruskog jezika nije recept za stvaranje narodne ruske knjievnosti. On smatra da treba stvoriti nacionalnu knjievnost, nacionalnu kulturu. Tek u tim uslovima moe da se izgradi potpuno vredan jezik. Polemika izmeu ikova i karamazinista svodila se na spor o prirodi knjievnog ruskog jezika, o njegovom odnosu prema slavenskom jeziku, o galicizmu i drugim pozajmicama iz zapadnih jezika. Pukin je odrastao u srednini evropskom duhu naklonjenih karamzinista. Stoga je shvatao da je za rusku kulturu proces evropezizacije od preke potrebe. Meutim, shvatao je da se ne mogu mimoii problemi izgradnje vrtsih temelja, koji su poterbni za razvoj nacionalnog ruskog jezika. Pukin smatra da se sutina reavanja ovog probema ne nalazi u gramatici, ve u kulturno-istorijskoj ulozi jezika. Zbog toga e zavisnost ruskog jezika od zapadnih uticaja ostati neizbena istorijska pojava tako dugo, dok sama ruska kultura bude zavisna od zapadne, dok na ruskom jeziku ne bude stvorena nacionalna kultura, koja e moi odgovoriti potrebama ruskog drutva. Za njega je pitanje jezika bilo od aktuelne vanosti. U njegovim lancima i belekama iz tog razdoblja pitanje jezika ima veliku vanost. ,,Kao materijal za knjievni jezik slavano -ruski ima nesumnjivu prednost pred svim evropskim jezicima: njegova sudbina bila je neobino sretna. U XI mu je veku drevni grki jezik odjedamput otkrio svoj leksikon, riznicu harmonije, poklonio mu zakone svoje prouene gramatike, svoje prekrasne dijalakte, velianstveno nizanje rei, ukratko, posinio ga i tako ga izbavio od polaganog usavravanja u toku veremena. Ve sam po sebi zvuan i izrazit, stie on tada gipkost i pravilnost. Prosotnarodni jezik morao se svakako odvojiti od knjievnog. No kasnije su se zbliili, i nama je dan takav elemenat da njime izrazimo svoje misli,, Dakle, ovde vidimo da je jezik shvatan kao,, materijal za knjievnost. Pukinova polazna taka je istorijska. On ne predlae da se jezikom eksperimentie, ve da se slede istorisjski oblici njegovog razvoja i da se otkrije koje su sile delovale na jezik. Pukin jasno izraava ideju da je razvoj jezika povezan sa svestranim razvitkom kulture. Ipak, problem jezika bio je za Pukina od drugog stepena vanosti. I njime se nije reavalo osnovno pitanje o narodnosti u knjievnosti. U lanku o narodnosti u knjievnosti, Pukin je ostavio svoje miljenje o jeziku bez komentara, dok je problem nacionalne teme popratio dokazima. Naime, on na primeru ekspira, Ariosta, Rasina pokazuje kako dela koja na sebi nose vidljiv peat narodnosti, mogu da obrauju temu, koja nije uzeta iz ivota vlastitog naroda. S druge strane, u delima Heraskova i Ozerova, iako im je sadraj uzet iz ruske istorije, Pukin ne nalazi nita narodno. U drugom delu lanka Pukin je bio pozitivniji.4 Pukin, najpre govori : ,,Narodnost je pieva odluka, koju mogu u celovitosti oceniti jedino njegovi sunarodnici- za druge ona ili ne postoji ili moe da se ini kao mana. Ueni se Nemac ljuti na utivosti Rasinovih junaka, Francuz se smeje, kad gleda Calderonova Coriolana, kako izaziva protivnika na dvoboj. Ipak je na sve to utisnut peat narodnosti.

Ovaj lanak nije zavren. Ovo je vano napomenuti, kako se ne bi shvatilo da je ono to je Pukin izneo u lanku njegovo celokupno i zaokrueno razmiljanje u tom periodu.

Podneblje, oblik vladanj i vera daju svakom narodu fizionomiju, koja se jae ili slabije odrazuje u ogledalu poezije. Postoji nain miljenja i oseanja, ima mnogo obiaja, narodnih verovanja i navika, koji su osobina samo odreenog naroda.5 Ovde su dakle, nabaene samo kulturne i istorijske osobine narodnog ivota, koje objanjavaju sutinu narodnosti. Pukin je govorio samo o optim tezama. Nije ih razradio ve samo postavio . lanak se tu zavrava. Dakle, Pukin je dao opte crte svoje koncepcije. On odbacuje sve recepte, koji su propisivali, kako se na lagan nain stvara narodna knjievnost. Smatrao je da reenje zavisi od stvaranja istinski nacionalne kulture, koja izrazom i mora da bude knjievnost, ako hoe da bude narodna. Pitanje nije u temama, sadraju, formi, jeziku, ve u kulturnom sadraju, koji se zaodeva u ove teme i u knjievnu formu. Pitanje o nacionlanom reio je i formulisao u obliku aforizma, i objavio ga je 1825. ,,Neki ljudi ne vode brigu ni o slavi ni o nevoljama domovine, njenu istoriju poznaju tek od vremena kneza Potjemkina, imaju neki pojam o statistici one gubernije, u kojoj se nalazi njihovo imanje, uprkos tome smatraju se patriotama, jer vole botvinu i jer njihova deca trkaraju u crvenoj kouljici6. Iste godine, Pukin je reio i pitanje o izboru salonske i narodne umetnosti. Tada je napisao tragediju Boris Godunov. Reenje nije u tome da se izabere tema iz ruske istorije. Povodom ove tragedije Pukin je rekao da ruskom pozoritu odgovaraju narodni zakoni ekspirovih drama, a ne dvorski obiaji Rasinovih. On smatra da se u rei narodni slivaju nacionalni i svojstven narodu. Beleke iz 1825. godine nam svedoe da je Pukin od ove tragedije oekivao da napravi posledice po nacionalnu kulturu. Stoga, je eleo da ovu tragediju proprati knievnim manifestom. Uvodna re Borisa Godunova, je as imala oblik pisma, a as obinog predgovora. U ovom pogovoru je eleo da iskae svoje osnovne teze. Meutim, tragedija je objavljenja bez pogovora. Pukin, nije napustio svoju misao o pogovoru, pa ga je napisao za drugo izdanje, koje nije izdato za njegovog ivota. Za dramu Marta namesnica je napisao lanak u kojem izlae svoje misli o drami. Pukin smatra da drama ima svoj poetak u narodu : ,,Dramska se umetnost rodila na trgu- da bi se narod zabavio.7 Ovoj tezi pridruuje drugu : na odreenom stupnju razvoja drama prodire u dvorski ivot: ,,Rasine s trgova i vaarita prenosi u dvor8.Zbog toga on smatra da postoje dva tipa drame- narodna, za koju je Pukin smatrao da je najpotpunije izraena kod ekspira, i dvorska koja je ostvarena kod Rasina i itavog francuskog klasicizma. Pukin smatra da treba izabrati jedan od ova dva sistema. Stoga , najpre govori o klasiistoikom sistemu. Pukin kae da se klasicistika postavka temelji na tome da se lepota sastoji u oponaanju lepe prirode i da je glavna odlika umetnosti korist. Pukin se ovom suprotsavlja. On govori da se trebaju prikazivati ,,istinite srtasti, verovatni oseaji u zamiljenim prilikama9 . On to trai od dramskog pisca. Na
5

Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 59 Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str.62

7 8

Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 61 Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 66 9 Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 67

pitanje ta se odvija u tragediji i koja je njena shvrha, Pukin odgovra: ,,ovek i narod. Ljudska sudbina, narodna sudbina. Eto, zbog ega je Rasin veklik bez obzira na usku formulu njegove tragedije. Eto, zato je ekspir veliki bez obzira na nejednaku, nemarnu i manjkavu obradu. 10 Ovim, Pukin suprotsavlja dva naela- sudbine ljudske i sudbine narodne. Suprotstavlja i dva sistema pozorita. Iz ovog Pukin zakljuuje da je na prvom mesto narodna sudbina. On smatra da je u tome sutina narodne umetnosti. Ovim lankom on okriva prisnu vezu izmeu svog shvatanja narodnog u litertauri i shavtanju drame. On pokuava da nae reenje kako da dramu odalji od uticaja dvorskog sistema. Ovde nije problem samo u dramu. Preobraaj drame je nain da se stvori narodna knjievnost. Pukinov lamak o drami je napisan 1830. Godine. On je tad ve bio vodea figura u knjievnom ivotu Rusije. On na sebe preuzima zadatak da stvori novu knjievnost. Kada je pisao Evgenija Onjegina bio je svestan svog zadatka. Iako Pukin nije ostavio potpun prikaz svojih pogleda na problem narodnosti u literaturi, ipak njegove poglede moemo jasno videti iz onog to je napisao. Knjievnost nee postati narodna po nekom receptu poetike, izborom tema ili jezinim sistemom. Ve jedino kada postane predstavnica narodne kulture. Da bi se to ostvarilo, potrebno je da se ona uivi u kulturne interese nacije i da ih odrazi, i tako oslobodi misaoni deo drutva potrebe da se hrani jedino tuom knjievnou. Zatim, treba da proiri socijalnu bazu svoje publike, da uini kraj salonskoj i da izae na trg. Za razvoj knjievnosti je podjedanko vano ko i kako pie kao i ko i kako ita. Pukin smatra da samo tako crte narodnog znaaja i kulturni obiaji postati organsko svojstvo narodne knjievnosti. Iz toga proizilazi najblia tema- narodna sudbina. U prikazivanju stvarnosti, kao princip knjievnosti je najplodnija teme.

10

Josip Badalid, Eseji o Pukinu i Ljermontovu, Matica Hrvatska, Zagreb, 1950, str. 69