1380549868SKRIPTA Iz Zoohigijene - Prof. Hristov

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------HIGIJENA ZEMLJITA
Higijenski znaaj zemljita
Zahvaljujui svom najvanijem svojstvu - plodnosti, tj. sposobnosti da prua uslove za rast
biljaka, zemljite je, pre svega, neophodan uslov njihovog opstanka. Ako se ima u vidu da su biljke
osnovni izvor hrane za ivotinje i oveka, zemljite je neophodan uslov opstanka i razvoja ivota na
naoj planeti. Zemljite ima veliki uticaj na sredinu u kojoj se odvija ivot, tj. na biosferu, zato to u
znatnoj meri utie na hemijski sastav atmosfere i hidrosfere, pa i sedimenata. Posredno, zemljite ima
znatnu ulogu i u formiranju klime odreenog podruja. Ono slui i kao osnovni rezervoar vode, koja se
koristi za potrebe ljudi i ivotinja.
Zemljite je prirodni recipijent za otpadne vrste i tene materije biljnog, ivotinjskog i
ljudskog porekla. Zahvaljujui velikoj moi samoienja od izuzetnog je higijenskog znaaja uloga
zemljita u preiavanju otpadnih voda i pretvaranju raznih organskih materija u neorganska
jedinjenja, koja su pogodna za ishranu biljaka. Na taj nain, organske otpadne materije ulaze u veliki
ciklus kruenja materije u prirodi u kome uestvuje veliki broj mikro- i makroorganizama.
Povrinski slojevi zemljita imaju najvei higijenski znaaj, jer se ivotinje nalaze u
neposrednom kontaktu sa njima. Ovi slojevi zemljita su izloeni u najveoj meri zagaenju.
Kontaminacija zemljita nastaje kada u njemu dospevaju neorganske ili organske materije u
koliinama, koje prevazilaze njegov kapacitet samoienja. Glavni uzroci zagaenja povrinskih
slojeva zemljita su nehigijenski nain sakupljanja i odlaganja organskih otpadnih materija i
nagomilavanje raznih tetnih hemijskih materija. U otpadnim materijama organskog porekla (ostaci
hrane i ekskrementi) esto se nalaze razni uzronici zaraznih bolesti, razvojni oblici brojnih parazita i
larve insekata. Rasprostranjenost nekih zaraznih i parazitskih bolesti ivotinja je u direktnoj zavisnosti
od tepena zagaenosti zemljita. Naime, na terenima sa velikom koncentracijom ivotinja i ljudi, esto
dolazi do nagomilavanja otpadaka, u kojima se stvaraju pogodni uslovi za razmnoavanje uzronika
anaerobnih infekcija i za dalji razvoj jaja parazita. Pri neposrednom kontaktu sa zaraenim zemljitem
(paa) ili posredno pri korienju hrane koja potie sa zaraenog zemljita (seno) mogu nastati brojne
zarazne i parazitske bolesti ivotinja. Za pojavu ovih bolesti od velikog znaaja je konfiguracija
zemljita. Na primer, pri izbijanju enzootije antraksa (uzronik Bacillus anthracis) osnovno je
ustanoviti poreklo zagaene hrane koju su ivotinje konzumirale. Hrana koja potie sa niskih,
movarnih i poplavljenih terena uvek je sumnjiva na stacionarni antraks. Slino se moe rei i za
rasprostranjenost brojnih vrsta parazita. Poznato je da su vlani tereni pogodni za razvoj uzronika
fascioloze (Fasciola hepatica), dikrocelioze (Dicrocoelium dendriticum), kao i parazitskih bolesti
ivotinja uzrokovanih drugim helmintima.
Na zdravstveno stanje organizma ivotinja, posredni ili neposredni uticaj ispoljava vazduni,
vodni i toplotni reim zemljita. Zbog stalne razmene vazduha izmeu zemljita i prizemnog sloja
atmosfere, vazduh zemljita moe ispoljiti znatan uticaj na atmosferski vazduh odnosno vazduh staja.
Visok nivo podzemne vode, najee putem kapilarnosti, dovodi do vlaenja poda i zidova staja,
procesa podbarivanja, zabarivanja i pogoranja botanikog sastava biljnog pokrivaa panjakih i
drugih travnih povrina. Toplotni reim zemljita utie na intenzitet svih pedogenetskih procesa u
zemljitu (npr. na raspadanje stena i minerala, raspadanje i sintezu organskih materija), kao i na
toplotna svojstva prizemnog sloja atmosferskog vazduha.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Dr Slava Hristov, redovni profesor, e-mail: hristovs@agrif.bg.ac.rs

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Od kvaliteta zemljita, podzemne osnove, njegovih osobina i sastojaka, zavisi hemijski sastav
biljne mase i vode. Pojava mnogih bolesti ivotinja povezana je sa deliminim ili potpunim
nedostatkom nekih makro- i mikroelemenata u zemljitu (Ca, P, Na, Fe, J, Co, Cu, Zn i Se) usled
odraavanja na njihovu zastupljenost u biljkama. Atmosferski talozi, prolazei kroz slojeve veoma
zagaenog zemljita, unose u podzemnu vodu rastvorljiva organska jedinjenja, elemente njihovog
razlaganja, neorganska otrovna jedinjenja i mikrofloru. Ako se koristi tako zagaena voda za napajanje
mogu nastati brojne bolesti ivotinja.
Reljefne karakteristike zemljita imaju veliki higijenski znaaj naroito preko karaktera vodnog
reima i insolacije. Zajedno sa klimatskim faktorima, konfiguracija zemljita ima posebno veliki znaaj
kod izbora mesta za podizanje objekata za gajenje ivotinja. Mesta okrenuta prema severu su veoma
hladna - naroito u zimskom periodu, a prema jugu - veoma topla - naroito leti. Planinski grebeni i
vrhovi su izloeni dejstvu vetrova, dok su doline zatiene od njih, ali su usled nagomilavanja hladnih
vazdunih slojeva veoma hladne. Oblik zemljine povrine utie na zastupljenost vode (izvori, reke,
jezera, movare), oticanje atmosferskih voda, kao i vrstu i zastupljenost biljaka (ume, livade, bate,
oranice i dr.) i time na klimu odreenog podruja.
Zemljite kroz koje lako prodiru vazduh i voda odgovara u higijenskom pogledu. To je zemljite
sa krupno zrnastom strukturom (tvrdo, kriljasto i peskovito) i dubokim podzemnim vodama, koje ne
vlae povrinu tla niti temelje zgrada. Vlano odnosno movarno zemljite, koje se najee nalazi u
blizini plovnih reka i njihovih ua, slabo propustljivo zemljite za povrinske vode, zemljite koje ne
sadri dovoljne koliine vazduha i najzad, zemljite koje je zagaeno raznim neistoama, bilo
neorganske ili organske prirode, ne zadovoljava higijenske kriterijume.
Sa razvojem industrije i sve veom primenom raznih hemijskih sredstava u poljoprivredi danas
dolazi sve vie do izraaja tetan uticaj raznih hemijskih jedinjenja na zemljite. Toksine materije
dospevaju u zemljite putem otpadnih voda, pri navodnjavanju i poplavama, zatim irenjem sumpornih
gasova u okolini sulfidnih ruda i termocentrala. tetne materije esto dospevaju u zemljite iz fabrikih
dimnjaka i putem izduvnih gasova motornih vozila. Danas se znaajna panja usmerava na tetne
materije koje dospevaju u zemljite pri unitavanju uzronika biljnih bolesti i tetoina (pesticidi), a u
novije vreme i pri unitavanju korova (herbicidi). Kontaminacija zemljita raznim tetnim materijama
je u industrijski razvijenim zemljama, pa i u okolini nekih naih industrijskih centara, dostigla vrlo
visok stepen, to iziskuje primenu sistematskih higijenskih mera zatite. Krajnji cilj primene svih mera
zatite je poboljanje kvaliteta ivotnih namirnica biljnog i ivotinjskog porekla, kao i spreavanje
pojave brojnih bolesti ivotinja i oveka.
Higijensko-sanitarna ocena zemljita
Higijensko-sanitarna ocena zemljita ima za cilj da ustanovi:
pogodnost zemljita za stoarsku proizvodnju u celini, odnosno njegovu pogodnost za podizanje
objekata za gajenje ivotinja, objekata za pripremu i skladitenje stone hrane, za proizvodnju
krmnog bilja, za panjake i sl.,
prisustvo hemijskih materija koje ukazuju na kontaminaciju, toksinost ili slabiju vrednost u smislu
deficitarnosti u pojedinim hranljivim sastojcima, i
prisustvo patogenih mikroorganizama i razvojnih oblika parazita.
Higijensko-sanitarna ocena zemljita se vri na osnovu ispitivanja fizikih, hemijskih i
biolokih osobina. Detalji o fizikim, hemijskim i biolokim osobinama zemljita od znaaja za

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------zoohigijenu izneti su u prethodnom tekstu. Detalji o prouavanju zemljita na terenu, uzimanju uzoraka
i laboratorijskoj analizi zemljita mogu se nai u praktikumu iz pedologije. Za zoohigijenu je od
posebnog znaaja hemijsko i mikrobioloko ispitivanje zemljita.
Ako se eli da ustanovi prisustvo organskih materija ivotinjskog i ljudskog porekla, kojima se
najee zagauje zemljite i sa kojima u njemu dospevaju patogeni mikroorganizmi, najpre se ispituje
koliina hlorida, amonijaka, nitrita i nitrata, a zatim kiselost vodenog ekstrakta zemljita. Kod
masovnih oboljevanja ivotinja od rahitisa, osteomalacije, tetanija i drugih bolesti deficita moe da se
izvri detaljnija hemijska analiza zemljita sa ciljem da se ustanovi sadraj makro- i mikroelemenata.
Pri sumnji na moguu infekciju ivotinja zbog prisustva patogenih mikroorganizama u
zemljitu sprovodi se mikrobioloko ispitivanje sa ciljem utvrivanja odreenih patogenih
mikroorganizama. Kada se vri higijensko-sanitarna ocena zemljita bez prethodne sumnje na prisustvo
patogenih mikroorganizama onda se odreuje koli-titar i broj anaerobnih bakterija (indeks anaeroba),
najee broj Cl. perfingensa.
Koli-bacili, koji su obligatni crevni saprofiti kod oveka i ivotinja, znaajan su pokazatelj
fekalnog zagaenja zemljita. Pod koli-titrom se podrazumeva najmanja koliina zemljita koja sadri
jedan koli-bacil. Za ocenu rezultata potrebno je da se ima u vidu da to je potrebna vea koliina
zemljita za izrastanje jedne kolonije koli-bacila na hranljivoj podlozi, to je zemljite manje zaraeno i
sa viim koli-titrom.
Odreivanje broja anaerobnih mikroorganizama je dopunski pokazatelj mikrobiolokog stanja
zemljita. Koliina anaerobnih mikroorganizama se znatno poveava (hiljadama i desetinama hiljada
puta) posle unoenja organskih otpadaka, a najvie fekalija u zemljite. Anaerobni mikroorganizmi se
due zadravaju u zemljitu od kolibacila, ali se sa razgradnjom organskih materija njihov broj znatno
smanjuje. Anaerobne bakterije se kultiviu u vetakim sredinama bez prisustva kiseonika. Uzorci
zemljita za njihovu izolaciju se uzimaju iz dubljih slojeva upotrebom odgovarajueg pribora.
Zatita zemljita od zagaivanja
Ako se zemljite ne titi od zagaivanja materijama ivotinjskog, ljudskog i industrijskog
porekla ne moe se voditi efikasna borba protiv infektivnih i parazitskih bolesti i trovanja ivotinja i
ljudi. Podzemne i nadzemne vode se veoma esto kontaminiraju patogenim mikroorganizmima iz
zemljita i time postaju izvori za infekciju ivotinja i ljudi. U cilju spreavanja kontaminacije zemljita
treba kontinuirano sprovoditi:
uklanjanje svih vrstih i tenih otpadaka ljudskog i ivotinjskog porekla,
nekodljivo uklanjanje ivotinjskih leeva,
uklanjanje i pravilno korienje stajnjaka,
ograivanje delova panjaka zaraenih uzronicima zemljinih infekcija i parazitskih bolesti,
izgradnju i korienje skladita za ivotinjske sirovine, postrojenja za obradu koe, mesta za pranje
vune i sl., i
veterinarsku kontrolu klanica i trgovinu ivotinjama, uz poseban nadzor nad nekodljivim
uklanjanjem otpadnih voda iz klanica i drugih industrijskih postrojenja, koja se bave obradom ili
preradom animalnih proizvoda.
Veliki znaaj za higijenu zemljita ima odvodnjavanje movarnih i vlanih zemljita primenom
drenanih sistema i time pretvaranja ovih zemljita u panjake ili oranice. Pravilna fertilizacija panjaka
poboljava njihov botaniki sastav i hranljivu vrednost i pomae oslobaanju od razvojnih stadijuma
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 3
---------Dr Slava Hristov, redovni profesor, e-mail: hristovs@agrif.bg.ac.rs

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------parazita, kao na primer uzronika fascioloze, diktiokauloze i moniezioze, stvaranjem nepovoljnih
uslova, koji prekidaju ciklus razvoja ovih parazita.
Stajnjak ivotinja obolelih od infektivnih i parazitskih bolesti treba da se koristi za fertilizaciju
zemljita isljuivo posle unitavanja uzronika. Da bi se u tenoj fazi stajnjaka unitili uzronici ovih
bolesti treba primeniti 150-200 g hlornog krea na 10-12 L stajnjaka. Ako su u pitanju sporogeni
uzronici stajnjak koji potie od obolelih i uginulih ivotinja treba da se uniti putem spaljivanja.
Na mikroorganizme u zemljitu se moe uticati raznim agrotehnikim merama, kao to su:
dreniranje, preoravanje, ienje povrina, uklanjanje korova i koenje trave u cilju intenzivnijeg
delovanja sunevih zraka. Zagaena zemljita najbolje je preorati ime ona stiu veu poroznost i
propustljivost za vodu, a poboljava se i njihova aeracija i isuivanje. Delovanje sunevih zraka
ubrzava procese samoienja zemljita. Dezinfekcija zemljita se sprovodi u svim sluajevima kada se
sumnja da bi ono moglo biti izvor infekcije za ivotinje i ljude. Ako je u pitanju manja povrina
zemljita na panjaku, ispustu ili dvoritu gde je uginula ivotinja, onda se moe izvriti mehaniko
ienje i skidanje povrinskog sloja, kao i paljenje vatre na tom mestu. Povrinski sloj zemljita se
nekodljivo uklanja zatrpavanjem. Ako je zemljite zaraeno patogenim mikroorganizmima i
parazitima, to najee nastaje pri obdukciji uginulih ivotinja, treba izvriti dezinfekciju 20%
rastvorom krea (kreno mleko), 5% rastvorom hlornog krea ili 5% rastvorom NaOH. Nekoliko dana
posle izvrene dezinfekcije povrni sloj zemljita treba da se ukloni i na tom mestu treba naneti sloj
peska. Posle uklanjanja povrnog sloja zemljita za ispuste se koristi 2% rastvor formalina u koliini od
20 L na 1 m2 zemljita. Za dezinfekciju zemljita mogu se upotrebiti i 5% rastvor krezol sumporne
kiseline, 3% rastvor formaldehida, a kod virusnih infekcija 4% rastvor NaOH.
HIGIJENA VODE
Dnevne potrebe za vodom
ivotinje podmiruju svoje potrebe za vodom primarno napajanjem, a izvesnu koliinu vode
unose u organizam i putem sone zelene hrane. Veina hraniva sadri bar malu koliinu vode, dok
zelene biljke sadre ak 75-90% vode. Oksidacijom hranljivih materija u organizmu nastaje izvesna
koliina vode. Za veinu domaih ivotinja na oksidativnu ili metaboliku vodu otpada samo 5-10% od
ukupne vode i ova koliina ostaje konstantna, ako je obim metabolizma konstantan.
Voda koja se peroralno unosi u organizam prolazi kroz eludac i upija se u tankim, a najvie u
debelim crevima. Odatle dospeva u jetru, gde ostaje kao u rezervoaru, da bi iz nje prema potrebi
odlazila u pojedina tkiva organizma.
Dnevne potrebe ivotinja u vodi primarno zavise od vrste ivotinja, sadraja vode u hrani i
izluivanja vode iz organizma. Izluivanje vode uglavnom zavisi od koliine potkonog masnog tkiva,
fiziolokog stanja pojedinih lezda (na primer, mlene lezde), funkcionalnog stanja pojedinih
unutranjih organa (na primer, bubrega) i lezda sa unutranjom sekrecijom (na primer, hipofize). Od
znaaja je takoe i izluivanje vode iznojavanjem preko koe i isparavanjem preko plua, to
prvenstveno zavisi od temperature i vlanosti vazduha ivotne sredine, kao i od aktivnosti organizma.
Relativno konstantan sadraj vode u organizmu rezultat je ravnotee izmeu njenog prijema i
gubitka iz organizma. Regulisanje sadraja telesne vode prvenstveno zavisi od kontrole uzimanja vode
i njenog luenja putem mokrae. Kontrola uzimanja vode praena je subjektivnim oseanjem ei i
nagonom za pijenje. Izdvajanje vode putem mokrae nalazi se pod kontrolnim mehanizmom
antidiuretskog hormona, ije luenje u krvotok se stimulie promenama u osmokoncentraciji i
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 4

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------volumenu ekstracelularnih tenosti. Centar za kontrolu ei i ponaanja pri napajanju ivotinja nalazi
se u medijalnom hipotalamusu.
Domae ivotinje poseduju razliitu sposobnost adaptacije na nedostatak vode. Goveda i svinje
imaju manju sposobnost adaptacije na uslove nedostatka vode od ovaca, magaraca i kamila.
Na svaki 1 kg suve materije hrane potrebno obezbediti ovcama 2 L, konjima 2-3 L, govedima 36 L, a svinjama 6-8 L vode za napajanje. Uoava se da ovce imaju najmanje potrebe za vodom, i stoga
je njihovo gajenje mogue na panjacima sa oskudnijom koliinom vode, na primer, uz dovoljno rosne
trave. Nasuprot tome, svinjama je potrebno obezbediti srazmerno velike koliine vode, i to za prasad do
30 kg 6 L, za prasad od 30-50 kg 8 L, za tovljenike preko 50 kg 10-20 L, za suprasne krmae 15 L, a za
dojne krmae sa prosenim leglom 25 L dnevno. Znatne koliine vode unosi i telad. Na primer, telad od
6 nedelja unosi 1 L vode nedeljno, od 9 nedelja 15 L, od 12 nedelja 25 L, od 15 nedelja 30 L, od 18
nedelja 45 L, od 21 nedelje 75L, a od 26 nedelja 120 L nedeljno. Velike potrebe za vodom ima i ivina.
Odnos izmeu suve materije hrane i vode kod ivine treba da iznosi oko 1:2, zavisno od klimatskih
uslova, uzrasta, rase i fiziolokog statusa organizma. Na primer, pile u uzrastu od 1-2 nedelje dnevno
popije 15-40 mL vode. Mlaim kokoima dnevno je potrebno oko 150 mL, a nosiljama oko 250 mL
vode. Meutim, ako je temperatura sredine visoka i/ili vazduh suv, odrasla nosilja moe popiti dnevno i
do 500 mL vode. oveku je za odravanja metabolikih procesa potrebno najmanje 2 L vode za pie
dnevno.
Osim za napajanje, voda je u stoarstvu potrebna i za pripremanje hrane i odravanje
higijenskih uslova, to sve treba imati u vidu pri sagledavanju ukupno potrebnih koliina vode u
odreenoj vrsti stoarske proizvodnje. Takoe, treba imati u vidu i potrebne koliine vode za sluaj
poara, ispiranje povrina u staji i navodnjavanje odreenih oraninih povrina oko farme. Za ivotinju
telesne mase 500 kg dnevno se proseno moe raunati 40-60 L, za svinju oko 20 L, a za ovcu ili kozu
3-8 L vode.
Dnevne potrebe oveka, kojima se pokrivaju potrebe za pie, kuvanje i odravanje line
higijene, iznose 10-20 L po jednoj osobi. Ako je izvor snabdevanja blii, potronja vode se poveava na
50 L po osobi dnevno. Potronja vode kod centralnog ili lokalnog snabdevanja gde je voda dovedena u
kuu, kree se iznad 150 L dnevno po osobi. U gradskim domainstvima sa svim sanitarnim ureajima
i aparatima, dnevne potrebe u vodi se kreu od 300-800 L po osobi. Ako se ukljui voda za industrijske
potrebe i za potrebe komunalne higijene potronja vode u industrijski razvijenim zemljama po
stanovniku dnevno prelazi 1000 L.
Napajanje ivotinja
Napajanje ivotinja, pri stajskom i panjakom nainu dranja, vri se iz valova, kofa ili iz
automatskih napajalica. Automatske napajalice najvie odgovaraju u fiziolokom pogledu, jer iz njih
ivotinje uzimaju vodu prema potrebi odnosno ad libitum. Sa higijenskog stanovita one takoe
zadovoljavaju, jer postoji mala mogunost za zagaenje vode.
Muzne krave iz automatskih napajalica uzimaju oko 18% vie vode i daju oko 3,5% vie mleka
od krava koje se napajaju dva puta dnevno iz valova. Krave koje se napajaju iz valova izvan staje
uzimaju vodu uglavnom svega jednom dnevno, a iz automatskih napajalica u staji oko 10 puta, to je
fiziolokom pogledu znaajno. Automatske napajalice se naroito preporuuju za muzne krave i svinje.
U stajama za goveda obino se postavlja po jedna napajalica izmeu dva leita, a u ispustima se
preporuuju valovi sa automatskim dovodom vode. U stajama za grupno dranje svinja treba raunati

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------na jednu napajalicu 10-20 jedinki zavisno od uzrasta ove vrste ivotinja. U bukaritu, ekalitu i
prasilitu najee se koriste individulne napajalice.
Za pravilno napajanje ivini je potrebno obezbediti dovoljne koliine vode i dovoljno prostora
za napajanje. Za mlade kokoi obezbeuje se 1,0-2,5 cm duine napajalica, a za nosilje najmanje 3 cm,
odnosno 1 m duine za 40-100 mladih kokoi ili 30 nosilja. Nedovoljna duina prostora za napajanje
ivine moe biti uzrok noenja sitnih jaja i taloenja soli mokrane kiseline u unutranjim organima.
Valovi za napajanje mogu biti smeteni u staji, kada su u pitanju manje staje, ili u ispustima. U
staji oni redovno slue i za ishranu ivotinja, a pogodni su za goveda i svinje. Najpogodniji materijal za
njihovu izradu je beton, jer omoguava lako ienje. Na najniem mestu valova treba postaviti otvor
za isputanje vode. Teren oko valova treba urediti tako da na njemu ne postoji mogunost zadravanja
vode.
Poeljno je da se na panjacima ivotinjama obezbede mogunosti da uzimaju vodu kada za to
osete potrebu. Napajanje ivotinja na panjacima se obino vri ujutru i uvee, izuzev za vreme vruih
letnjih dana kada ivotinje treba ee napajati. Ne treba ivotinje napajati neposredno pred kao i
najmanje 2 asa posle konzumiranja sonih biljaka.
Ako se pri stajskom dranju ne koriste automatske napajalice, konje treba napajati tri puta
dnevno, i to pre davanja zrnaste hrane, a goveda dva puta dnevno, posle davanja suve hrane. Svinje
unose svu potrebnu vodu sa hranom ili im se ona daje uporedo sa njom.
Ako voda nije na raspolaganju ad libitim, napajanje ivotinja u letnjem periodu treba da se vri
ee. ivotinje u laktaciji treba da imaju na raspolaganju vie vode od drugih ivotinja i to
proporcionalno koliini izluenog mleka. Zbog toga se napajanje ovih ivotinja vri ee odnosno 4-6
puta dnevno u toku leta.
Kada ivotinje konzumiraju hranu koja ima sklonost ka lakom bubrenju i previranju (zelena
detelina, graak i sl.) pre hranjenja treba dati samo malo vode, a ostatak dva asa posle hranjenja.
ivotinje koje rade treba ostaviti da se odmore do potpunog normalizovanja disanja i rada srca
pre napajanja. U nedostatku vremena za odmor moe se dati manja koliina vode i za vreme rada, ali se
tada mora produiti sa laganim radom.
Kvalitet vode za napajanje
Voda za napajanje ivotinja treba da bude odgovarajueg kvaliteta koji garantuje njenu
zdravstvenu ispravnost. Pored toga, ona treba da ima odgovarajua organoleptika svojstva. Prema
preporukama Svetske zdravstvene organizacije voda za pie ne sme sadrati hemijske supstancije i
mikroorganizme tetne po zdravlje. Takoe ona mora da odgovara i po fizikim osobinama. Treba da
bude bistra, bez boje, neprijatnih mirisa i ukusa da bi odgovarala potrebama ljudi i ivotinja. Izborom
lokacije, nainom izgradnje i korienja i kontinuiranom kontrolom objekata za snabdevanje vodom za
pie, naroito u pogledu odravanja higijene objekata, preiavanja, uvanja i distribucije vode, treba
da se iskljue svi mogui kontaminenti vode. Voda za napajanje ivotinja ne sme ni u kom sluaju
otetiti njihovo zdravlje. Ona treba da je bistra, bezbojna, bez mirisa, da ima prijatan i osveavajui
ukus, da ne bude ni suvie hladna ni topla, i razumljivo, mora je biti u dovoljnim koliinama.
Uzroci nepogodnosti vode za napajanje ivotinja najee su razliiti hemijski otrovi,
mikroorganizmi i razvojni oblici parazita. Od hemijskih otrova najee u obzir dolazi olovo. Olovo
moe poticati iz industrijskih postrojenja ili olovnih cevi, ako kroz njih protie voda sa velikom
koliinom slobodnog ugljen-dioksida i kiseonika. Ree se u vodi nalaze arsen, mangan, cink i fluor.
Ukoliko u vodi ima mulja i peska, moe doi do njihovog taloenja u elucu ili u crevima, to ima za
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 6

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------posledicu razvoj kataralnih i hemoraginih zapaljenja ili nekroze organa za varenje, pa i uginue
ivotinja.
Patogeni mikroorganizmi uglavnom brzo
propadaju u vodi. Meutim, pojedini
mikroorganizmi, kao, na primer, Bacillus anthracis mogu dugo opstati u samoj vodi ili mulju. Due
vreme u vodi takoe mogu opstati prouzrokovai slinavke i apa, kolere ivine, crvenog vetra,
stafilokoke, streptokoke, E. coli, salmonele i druge vrste bakterija. Ovde spadaju i razni
mikroorganizmi patogeni za ribe. U malim stajaim vodama moe doi do veeg zagrevanja i stvaranja
mogunosti za razmnoavanje mezofilnih mikroorganizama, pogotovo ako u njima ima u dovoljnoj
koliini hranljivih materija. Ovo je razlog da se povrinske vode ne mogu koristiti za napajanje
ivotinja potpuno sigurno ni posle samoienja. Vodom za pie mogu se prenositi naroito izazivai
crevnih infekcija. Uzronici ovih infekcija dospevaju u vodu sa ekskrementima i ekskretima na
nekoliko naina, i to putem kanalizacionih voda, spiranjem sa povrine tla, putem atmosferskih
padavina ili pri visokom vodostaju kod poplava.
Voda moe biti nosilac raznih vrsta parazita, koji u njoj nalaze povoljne uslove za razvoj. Ovde
spadaju razne protozoe, prvenstveno one koje parazitiraju na ribama. Tekua voda predstavlja stanite
za razvoj mnogih vrsta parazita i njenom upotrebom moe se infestirati znatan procenat ivotinja.
Od fizikih kvaliteta vode za napajanje veoma znaajna je njena temperatura. Temperatura vode
treba da se kree izmeu 8 i 12C, kako zimi tako i leti. Povrinske vode menjaju temperaturu prema
godinjem dobu od 0 do 25C, pa i vie, dok se kod podzemnih voda, na 4 m dubine, nalaze samo
neznatne varijacije. Velike varijacije u temperaturi izvorske vode govore da ona ne potie iz dubine ili
da su u njoj prisutne organske i neorganske materije, koje omoguavaju razvoj raznih
mikroorganizama.
Suvie hladna voda kod ivotinja moe izazvati pojavu nazeba, proliva, kolike, aseptinog
pododermatitisa i pobaaja. Napajanje ivotinja suvie hladnom vodom je nepovoljno zbog toga to
dolazi do gubitka toplote iz organizma, koju treba nadoknaditi ishranom. Napajanje muznih krava
hladnom vodom moe smanjiti proizvodnju mleka. S druge strane, topla voda gubi slobodan ugljendioksid, postaje neukusna i time takoe nepodesna za napajanje ivotinja.
Ostavljanje vode u stajama radi zagrevanja se ni u kom sluaju ne preporuuje, jer ona
apsorbuje amonijak, moe se lako kontaminirati esticama praine i razliitim vrstama patogenih
mikroorganizama. Zbog toga je bolje hladnu vodu zagrejati dodavanjem odreene koliine tople vode.
U naoj zemlji se radi obezbeenja higijenski ispravne vode za pie primenjuju brojni propisi o
kvalitetu i zatiti vode i izvora. Ovu materiju reguliu Zakon o vodama, Pravilnik o higijenskoj
ispravnosti vode za pie, Pravilnik o nainu uzimanja uzoraka i metodama za laboratorijsku analizu
vode za pie, drugi zakoni i zakonski propisi kojima se odreuju: obavezna fluorizacija vode za pie,
nain odreivanja i odravanja pojaseva sanitarne zatite objekata za snabdevanje vodom za pie,
obaveze o meudravnim vodama i vodotocima, kao i o maksimalno doputenim koncentracijama
tetnih materija u vodotocima.
Vaei Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za pie (Sl. list SFRJ 14/91) propisuje
higijensku ispravnost vode koja slui kao voda za pie ili za proizvodnju namirnica namenjenih
prodaji. Za ocenu ispravnosti vode u Pravilniku su dati parametri koji se ispituju i normativi kojima
voda mora da odgovara za mikrobioloke i fiziko-hemijske osobine, maksimalno doputene
koncentracije hemijskih supstancija, pesticida, bojnih otrova i radiolokih osobina.
Mikrobioloka kontrola

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Redovna mikrobioloka kontrola vode za pie ima veliki zdravstveni i epidemioloki znaaj.
Redovna kontrola vode ne obuhvata ispitivanja prisustva obligatno nego uslovno patogenih crevnih
bakterija, koje predstavljaju indikatore fekalnog zagaenja vode. Ispitivanje vode na patogene crevne
bakterije i viruse vri se samo ako postoje epidemioloke indikacije za njihovo prisustvo, kao i kod
izgradnje novih objekata za vodosnabdevanje, naroito ako su u pitanju povrinske vode.
Zahtevi u pogledu mikrobiolokih osobina vode za pie zavise od vrste vode i najstroi su za
vodovodne, preiene i dezinfikovane vode.
Zavisno od broja ispitivanih parametara postoje: osnovna i periodina kontrola, kontrola za
nove zahvate vode i kontrola zbog higijensko-epidemiolokih indikacija.
Osnovna bakterioloka kontrola obuhvata: ukupan broj koliformnih bakterija, ukupan broj
koliformnih bakterija fekalnog porekla, ukupan broj aerobnih mezofilnih bakterija, streptokoke
fekalnog porekla i sulfitoredukujue klostridije.
Periodina bakterioloka kontrola, pored pokazatelja iz osnovne bakterioloke kontrole vode
obuhvata utvrivanje Proteus spp. i Pseudomonas aeruginosa.
Kontrola za nove zahvate vode, pored pokazatelja za osnovnu i periodinu bakterioloku
kontrolu, obuhvata: enteroviruse (ako su u pitanju povrinske vode), feruginose (ako u vodi ima Fe),
bakteriofage (kod povrinskih voda), crevne protozoe i helminte (kod povrinskih voda prema
higijensko-epidemiolokim indikacijama)
Fizike, fiziko-hemijske i hemijske
osobine vode za pie
Za ocenu kvaliteta i higijenske ispravnosti, fizike osobine vode odreuju se prilikom uzimanja
uzoraka i u laboratoriji, a fiziko-hemijske i hemijske osobine uglavnom u laboratoriji. U Pravilniku su
odreene fizike i fiziko-hemijske osobine koje voda za pie treba da ima, kao i maksimalno
dozvoljene koncentracije pojedinih hemijskih sastojaka u zavisnosti od vrste vode.
Od fizikih osobina vode, mutnoa i promena temperature ukazuju na kontakt podzemne sa
povrinom vodom, naroito ako promena ovih osobina sledi posle atmosferskih padavina ili topljenja
snega. Pomenuto je da temperatura vode treba da se kree od 8 do 12C. Promena temperature vode
tokom godine pokazuje da je vodonosni sloj plitak i izloen zagaivanju sa povrine zemljita.
Dubinske vode su uvek bistre i imaju stalnu temperaturu tokom cele godine.
Voda treba da je bez mirisa i da ima svojstveni prijatan ukus. Neprijatan miris potie uglavnom
od raspadanja organskih materija ili algi. Miris vode se pojaava njenim zagrevanjem. Na ukus vode
utiu sadraj gvoa, kada je ukus bljutav, i mangana, kada je voda gorka. Ukus vode se ispituje
organoleptiki, ali samo ako je voda bakterioloki ispravna.
Hemijske osobine vode potiu od rastvorenih neorganskih i organskih materija. Pojedini
elementi ili jedinjenja su indikatori fekalnog ili industrijskog zagaenja. Indikatori fekalnog zagaenja
(amonijak, nitriti, nitrati i hloridi) moraju se redovno kontrolisati.
Poseban znaaj ima rastvoreni kiseonik u vodi izraen kao zasienost kiseonikom. Na koliinu
kiseonika u vodi u znatnoj meri utie temperatura. Pri viim temperaturama koliina rastvorenog
kiseonika u vodi se smanjuje. Na smanjenje koliine kiseonika takoe utie razlaganje organskih
materija u vodi (oksidacioni procesi u kojima se troi kiseonik). Ugljen-dioksid u vodi moe biti
podzemnog porekla (kisele vode), a moe poticati i od raspadanja organskih materija. Koliina CO 2
nije normirana, ali vei sadraj ovog gasa nije poeljan u vodi, jer voda poprima kiselu reakciju,
postaje agresivna, pa dovodi do korozije metala i oteenja betona.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 8

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ako voda sadri vie mineralnih materija u pitanju je mineralna voda. Mineralne vode u
pogledu kvaliteta podleu odredbama posebnog Pravilnika.
Tvrdoa vode nema poseban zdravstveni znaaj, mada neka istraivanja pokazuju direktnu
povezanost izmeu korienja mekih voda i poveane prevalencije arterioskleroze kod ljudi. Tvrda
voda, taloenjem karbonata, stvara talog u cevovodima i kotlovima kod zagrevanja vode i vodene pare
i time poveava potronju energije. Tvrda voda ometa hemijske i neke druge procese koji se
primenjuju u industriji. Tvrdoa vode potie od rastvorenih karbonata, bikarbonata, hidrokarbonata,
sulfata, nitrata i hlorida. Karbonatna tvrdoa je prolazna i smanjuje se zagrevanjem vode. Sulfatna
tvrdoa je trajna i teko se uklanja. Zajedno ine ukupnu tvrdou, koja nije normirana naim
Pravilnikom. Tvrdoa se meri nemakim stepenima (dH). Jedan stepen dH predstavlja sadraj 10 mg
kalcijum-oksida (CaO) u 1 litru vode. Prema tvrdoi razlikuju se: meke vode sa manje od 8dH, srednje
tvrde vode sa 8 do 12dH, tvrde vode sa 12 do 18dH i vrlo tvrde vode sa vie od 18dH.
Kada su u pitanju hemijske supstancije od sve veeg znaaja je ispitivanje trihalometana za
vode povrinskih izvora, zatim policiklinih aromatinih ugljovodonika i bifenila zbog njihove tetnosti
i mutagenog delovanja. U Pravilniku su date maksimalno dozvoljene koncentracije za 106 najee
korienih pesticida, zatim dozvoljene koncentracije svih vrsta bojnih otrova u vodi za vreme ratnog
stanja ili neposredne ratne opasnosti, kao i radioloke osobine vode za pie. Odreen je dozvoljeni nivo
ukupne alfa radioaktivnosti (0,11 Bq/L) i ukupne beta radioaktivnosti (1,0 Bq/L).
Radioaktivnost vode moe biti prirodna, usled prisustva radioaktivnih jedinjenja ili gasova.
Radioloka kontaminacija u mirnodopskim uslovima moe nastati kontaminacijom zemljita ili
povrinskih voda radionukleidima. U ratnim uslovima radioaktivna kontaminacija je posledica primene
nuklearnog oruja. Za ratne uslove norma dozvoljene radioaktivnosti je vea, ali samo u vodi za
kratkotrajnu upotrebu. U mirnodopskim uslovima norma je stroija.
Kod utvrivanja fiziko-hemijskih pokazatelja Pravilnik odreuje obim ispitivanja odnosno koji
parametri ulaze u pojedinu vrstu pregleda. Ako se oekuju neke druge specifine materije, i one se
ukljuuju u analizu. Higijensko-epidemioloka ispitivanja najee obuhvataju osnovni pregled vode,
prvenstveno indikatore fekalnog zagaenja. Zavisno od situacije na terenu u ispitivanje se ukljuuju i
drugi parametri.
Ispitivanje i ocena vode
Pri ispitivanju vode za napajanje ivotinja treba najpre utvrditi da li izvor vode odgovara
potrebama i osnovnim higijenskim zahtevima. Posebnu panju treba usmeriti na utvrivanje eventualne
mogunosti prenoenja prouzrokovaa bolesti putem vode. Ova ispitivanja se sastoje u inspekciji
mesta, orijentacionim terenskim ispitivanjima vode, hemijskoj analizi i bakteriolokom ispitivanju
vode.
Lokalna inspekcija objekata
Lokalna inspekcija objekata za snabdevanje vodom i njihove neposredne okoline je od velikog
znaaja za procenu higijenske ispravnosti vode za pie. Sagledavanje higijene objekata i neposredne
okoline daju mogunost za procenu eventualnih zagaivanja vode, ak i kada povremene analize
pokazuju da je ona ispravna.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Inspekcija mesta treba prvenstveno da prui uvid u to da li postoje mogunosti za kontaminaciju
vode razliitim hemijskim materijama, patogenim mikroorganizmima, parazitima i njihovim razvojnim
oblicima.
Pre izlaska na teren treba prikupiti podatke o geolokom sastavu zemljita, dubini i zatiti
vodonosnog sloja, pravcu kretanja podzemne vode, kretanju crevnih zaraznih bolesti na podruju
objekta i njegovog slivnog podruja. Obavezno treba pregledati projekt i zapisnik o prijemu objekta,
odnosno utvrditi da li je objekt odobren odnosno prihvaen za upotrebu i sa kojim eventualnim
primedbama.
Na licu mesta treba detaljno ispitati bliu i iru okolinu objekta za snabdevanje vodom i
prisustvo moguih izvora zagaenja zemljita i vodonosnog sloja. Zatim, takoe, na licu mesta, treba
utvrditi higijensku i tehniku ispravnost objekta i svih ureaja koji slue za zahvatanje vode. Posle
toga, treba utvrditi fizike karakteristike vode i na odgovarajui nain uzeti uzorke za laboratorijske
analize. Za vreme prve inspekcije treba napraviti skicu terena, snimiti objekat i uzeti sve podatke za
otvaranje kartona vodnog objekta.
Orijentaciono terensko ispitivanje vode
Orijentaciono ispitivanje vode na terenu prua podatke o njenoj temperaturi, prozirnosti, boji,
mirisu, pH reakciji i ukusu. Ovo ispitivanje vode vri se uglavnom organoleptiki i uz primenu
jednostavne opreme. Zamuenje vode moe biti organskog i neorganskog porekla. Najjednostavnije
stepen zamuenja vode utvruje se na taj nain to se ispod staklenog cilindra postavi hartija sa
tampanim slovima i zatim sipa voda sve dok se slova jo mogu itati, a njena prozirnost uporeenjem
sa destilovanom vodom. Za neto objektivniju ocenu u tom smislu moe se koristiti staklena cev irine
2 cm i duine 1 m. Na jednom kraju ove cevi nalazi se zapua od bele gume koji na unutranjoj strani
ima crnu liniju irine 4 mm. Voda je bistra ako je vidljivost potpuna kroz stub vode visine 60 cm i vie.
Ukoliko se utvrdi da je prozirnost stuba vode manja od 30 cm radi se o jakoj mutnoi vode. Boja vode
na terenu se ispituje na taj nain to se voda filtrira u stakleni cilindar sa crnim zidovima visine 40 cm i
irine 2-2,5 cm i posmatra odozgo prema beloj podlozi. Od veeg higijenskog znaaja mogu biti uta ili
crvena boja koje potiu od prisustva gvoa. Gvoe se nalazi u vodi kao bikarbonat Fe(HCO 3)2.
Njegovom oksidacijom nastaje gvoe-hidroksid Fe/OH/ 3 koji vodi daje navedene boje. U takvoj vodi
esto se razvijaju razne bakterije, naroito Crenotrix polyspora i Gallionella feruginea, ije kolonije
postaju smee od istaloenog gvoa, a mogu se namnoiti u toj meri da zapuuju sprovodne cevi. U
ribnjacima ovi mikroorganizmi mogu parazitirati na koi i krgama riba, naroito arana i dovesti do
njihovog uginjavanja.
Prema postojeim sanitarnim propisima voda moe sadravati do 0,30 mg gvoa u 1 L. U
stvari, ovaj hemijski element nije tetan po zdravlje ivotinja kada se nalazi u maksimalno doputenoj
koncentraciji. Naprotiv, on je potreban ivotinjama, a naroito novoroenim. Za razliku od njega, due
uzimanje mangana dovodi do poveanja pojave poremeaja u razmnoavanju, koji se manifestuju u
vidu smanjivanja veliine fetusa i poveanja broja mrtvoroenih. U ribnjacima mangan moe
prouzrokovati sline tete kao i gvoe.
Miris vode moe se najbolje proceniti ako se voda greje pola asa na 40-60C, poto se otvor
suda prethodno poklopi staklom. Sa higijenske take gledita, najnepovoljnije se ocenjuju vode koje
imaju miris na ljudske ili ivotinjske ekskremente. Od higijenske vanosti mogu biti i neprijatni mirisi
koji potiu od procesa truljenja. Miris na sumporna jedinjenja ukazuje da na dnu objekta koji slui za
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 10

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------snabdevanje vodom ima organskih materija, mada on moe biti i mineralnog porekla. Od manjeg
znaaja su mirisi koji potiu od zemljita.
Reakcija higijenski ispravne vode treba da je neutralna do slabo alkalna, tj. pH vrednost treba
da se kree izmeu 6,8-8,5. Ona je uslovljena prisustvom bikarbonata. Izrazito alkalne vode su
sumnjive na procese truljenja (oslobaanje amonijaka). Kisela reakcija moe poticati od ugljendioksida ili organskih kiselina koje nastaju pri raspadanju organskih materija. Kod dubokih podzemnih
voda ugljen-dioksid, amonijak i sumporvodonik, su vulkanskog porekla (mineralne vode i vode iz
arterskih bunara). Odreivanje koncentracije vodonikovih jona u vodi najjednostavnije se vri
univerzalnim indikatorskim papirima i pH-metrima.
Ukus dobre vode zavisi od temperature, sadraja rastvorenih mineralnih soli, slobodnog ugljendioksida i kiseonika. Gvoe daje vodi ukus na mastilo. Voda ne sme imati ukus trulei. Ispitivanje
ukusa vode organoleptiki dolazi u obzir samo ako je iskljuena mogunost da je ona kontaminirana
patogenim mikroorganizmima. Sumnjiva voda u tom smislu mora se najpre prokuvati pa onda
organoleptiki ispitivati.
Uzimanje uzorka vode
Uzimanje uzorka vode za laboratorijsku analizu se mora vriti na nain koji omoguava da se
sauvaju osnovna svojstva vode i da ne doe do njene kontaminacije. Za bakterioloku analizu voda
mora biti uzeta u sterilnu bocu i dopremljena do laboratorije najkasnije u toku 6 asova. Za hemijsku
analizu posuda koja slui za uzimanje uzorka vode mora biti hemijski ista. Broj uzoraka vode, koji se
uzimaju za ocenu ispravnosti vode, odreen je Pravilnikom o dezinfekciji i pregledu vode za pie.
Obim fiziko-hemijskog pregleda vode zavisi od toga da li se vri redovna kontrola (kada se
vri skraena, odnosno mala analiza), ili se kontrola vri za potrebe projektovanja i izgradnje novog
vodovoda, odnosno zbog rekonstrukcije i zagaenja (kada se vri velika hemijska analiza). Broj
uzoraka koji se pregleda zavisi od vrste objekta za snabdevanje vodom i broja ekvivalentnih
stanovnika. Pod ekvivalentnim stanovnikom podrazumeva se potronja vode za sve potrebe
stanovnitva, industrije, higijene naselja, poljoprivrede i sl. Po vaeem Pravilniku jedan ekvivalentni
stanovnik potroi 100 L vode na dan. Broj pregleda vode odreen je Pravilnikom. Prilikom svakog
pregleda vode iz vodovoda uzorci vode se uzimaju:
1. iz svakog izvora, ako su izvori direktno vezani za vodovodnu mreu ili iz sabirnog voda, odnosno
iz rezervoara sirove vode, ako su povezani u jedan sistem,
2. iz rezervoara vode za pie (posle dezinfekcije), i
3. iz vodovodne mree, a broj taaka se odreuje zavisno od broja ekvivalentnih stanovnika.
Broj dnevnih, mesenih ili godinjih uzoraka se odreuje na osnovu broja ekvivalentnih
stanovnika. Za preko 200000 ekvivalentnih stanovnika, odnosno potronje 20 miliona litara vode,
potrebno je uzeti najmanje 2 uzorka dnevno za malu hemijsku i bakterioloku analizu. Najmanje jedan
uzorak meseno treba uzeti za malu hemijsku i bakterioloku analizu, ako broj potroaa iznosi 2500
ekvivalentnih stanovnika. Najmanje jedan uzorak godinje planira se za veliku hemijsku analizu ako
broj ekvivalentnih stanovnika iznosi od 10000-50000. Uzimanje uzoraka za malu hemijsku i
bakterioloku analizu vri se istovremeno.
Velika analiza obuhvata sva ispitivanja fizikih i hemijskih svojstava navedenih u Pravilniku o
higijenskoj ispravnosti vode. Mala hemijska analiza obuhvata ispitivanja: mutnoe, boje, mirisa, ukusa,
pH vrednosti, utroka KMnO4, sadraja nitrata, amonijaka, hlorida, gvoa, mangana i slobodnog
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 11

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------hlora. Ako se vri preiavanje ili kondicioniranje vode, pregled obuhvata i analizu sastojaka zbog
kojeg se popravka vode i vri.
Prema Pravilniku uzorke vode za pie treba uzeti:
1. etiri puta godinje u jednakim razmacima kod izgradnje i rekonstrukcije vodovoda,
2. na osnovu broja ekvivalentnih stanovnika za javne vodovode s tim da se fiziko-hemijski i
bakterioloki pregledi vre sistematski u jednakim vremenskim razmacima,
3. za veliku analizu na osnovu potronje vode, odnosno broja ekvivalentnih stanovnika, u vodovodima
radnih organizacija, koje proizvode i prerauju ivotne namirnice na industrijski nain,
4. najmanje 4 puta meseno za malu analizu u vodovodima radnih organizacija, koje proizvode i
prerauju ivotne namirnice na industrijski nain, a kod serijske proizvodnje za svaku seriju
posebno,
5. najmanje jednom godinje, a u sluaju epidemiolokih indikacija po potrebi za virusoloki pregled
kod vodovoda, koji koriste povrinske vode a snabdevaju preko 200000 ekvivalentnih stanovnika,
6. etiri puta godinje za bioloki pregled vode kod vodovoda koji koriste povrinske vode ili ako se
snabdeva vie od 200000 ekvivalentnih stanovnika.
Uzorak vode podrazumeva po jedan uzorak vode iz zahvata vode, jedan iz rezervoara i uzorke
iz mree, gde broj uzoraka zavisi od broja ekvivalentnih stanovnika.
Uzorak vode za veliku hemijsku analizu, za virusoloku, bioloku i radioloku analizu uzima se
sa svakog zahvata, ako vodovod ima vie zahvata. Kod voda kod kojih se vri preiavanje uzorak se
uzima pre i posle preiavanja.
Uzorci vode iz mree uzimaju se prema broju ekvivalentnih stanovnika, na primer do 2000
ekvivalentnih stanovnika sa 2 mesta u mrei, a od 10000 do 50000 sa 5 mesta u mrei.
Pravilnikom o dezinfekciji i pregledu vode za pie odreene su standardne metode za pregled
vode. Posebnim Pravilnikom su odreeni uslovi za ustanove koje mogu da vre analize vode.
Uzorci vode za analizu uzimaju se na odgovarajui nain da bi se dobili verodostojni rezultati.
Za bakterioloku analizu voda se obavezno uzima u sterilnu bocu i na sterilan nain. Za hemijsku
analizu uzorak se uzima u hemijski istu posudu. Potrebna koliina vode, koja se uzima za analizu,
zavisi od broja i vrste parametara koji e se analizirati. U transportu uzorak mora da se uva pod
uslovima koji nee menjati njegova osnovna svojstva. Transport uzoraka vode treba da se vri na niskoj
temperaturi i u to kraem vremenskom trajanju.
Hemijska analiza i bakterioloko ispitivanje vode daju podatke o prisustvu toksinih materija,
mikroorganizama i parazita, kao i o njihovoj koliini u odreenom uzorku vode. Poto voda za
napajanje ivotinja u veini sluajeva slui i kao voda za pie ljudi, to sva ova ispitivanja spadaju u
nadlenost sanitarne slube, ako se ne radi o posebnim pitanjima koja su od interesa sa stanovita
zoohigijene. U svakom sluaju nain uzimanja vode za hemijsku analizu i bakterioloko ispitivanje je
od velike vanosti i treba mu posvetiti najveu moguu panju.
Pre uzimanja uzorka iz esme treba pustiti vodu da slobodno tee 5-15 minuta. Uzorak vode iz
bunara sa crpkom treba uzeti poto voda iz bunara tee kroz otvor najmanje 5 minuta. Kod otvorenih
bunara kofu treba nekoliko puta isprati i tek zatim njome zahvatiti vodu radi uzimanja uzorka. Iz
tekuih i stajaih voda uzorci vode se uzimaju na taj nain to se boca, sa grliem okrenutim nanie,
uroni pod vodu, zatim okrene, napuni i izvue, ne dodirujui pri tome dno korita i vodei rauna da se
voda ne zamuti. Uzorke vode treba uzimati neto dalje od obale, na dubini od 0,5 do 1 m. Za te svrhe
postoje i specijalne boce koje se mogu otvoriti i zatvoriti na eljenoj dubini uz pomo kanapa.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 12

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Za hemijsku analizu voda se uzima u bocu od belog stakla, zapremine 1-2 L, koja se pre toga
dobro ispere vodom koju treba ispitati. Boca se zatvori zapuaem od bruenog stakla ili novim
(nekorienim) plutanim zapuaem i zatim uvije u hartiju.
Za uzimanje uzorka za bakterioloko ispitivanje vode potrebna je sterilna boca zapremine 150500 mL. U nedostatku sterilne boce iz bakteriolokog zavoda za tu svrhu moe posluiti bilo koja ista
boca, sterilisana kuvanjem u vodi, u vremenskom trajanju od 30 minuta. Zapua boce treba takoe
prokuvati.
Pri uzimanju uzoraka vode i pri pakovanju istih treba voditi rauna o sterilnom radu. Poiljka se
mora dostaviti na pregled u laboratoriju to je mogue hitnije, ako treba i po kuriru sa potrebnim
podacima o inspekciji mesta, orijentacionom ispitivanju vode, vremenu uzimanja uzoraka vode,
temperaturi vode pri uzimanju i temperaturi vazduha.
Ocena ispravnosti i kvaliteta vode za pie
Ocena higijenske ispravnosti i kvaliteta vode za pie se daje sa vie sigurnosti kada postoji
kartoteka objekata za snabdevanje vodom sa svim relevantnim podacima o njima i prethodnim
analizama uzoraka vode. Na taj nain se uoavaju varijacije kvaliteta vode za pie tokom godine i
viegodinjeg perioda. Voda se proglaava za higijenski neispravnu i kod samo jednog
neodgovarajueg rezultata, odnosno zabranjuje se njeno korienje sve dok se ne izvri sanacija objekta
i preiavanje vode. Ocena o higijenskoj ispravnosti moe se dati samo na osnovu periodinih
pregleda i vie ispitivanih parametra u toku jednog pregleda.
Ako su rezultati analize vode odgovarajui, a lokalna inspekcija pokazuje loe higijensko stanje
objekta i kontaminiranost okoline, neophodno je ponoviti uzimanje uzoraka i analizu radi potvrivanja,
a u meuvremenu potrebno je insistirati na vrenju sanacije objekta i okoline.
Za potpunu higijensku ocenu vode potrebni su lokalna inspekcija objekta i rezultati analize
vode. Meutim, daleko je lake dati ocenu kvaliteta i higijenske ispravnosti vode ako se redovno
uzimaju uzorci vode za analizu, jer se time prate variranja tokom godine, pa i u toku viegodinjeg
perioda. Zato je najbolji nain otvaranje kartona za svaki vodni objekat u koji se upisuju nalazi lokalne
inspekcije i sve promene na objektu, kao i rezultati analiza vode. Povremene pojave fekalnog
mikrobiolokog i hemijskog zagaenja vode ukazuju na kontaminaciju vode i na potrebu obaveznog
utvrivanja izvora konataminacije. Ocena vode se ne moe dati samo na osnovu inspekcije i malog
broja neredovno uzetih uzoraka. Hemijska analiza ne prua uvek dovoljno podataka o nekodljivosti ili
tetnosti vode, izuzev ako se radi o sadraju izrazito tetnih materija (npr. fluora, olova, arsena, cinka,
mangana i bakra). Kada se ustanove hloridi i sulfati u velikim koliinama, uz istovremeno prisustvo
amonijaka, radi se o zagaenju organskog porekla. Nedostatak kiseonika, odnosno poveani utroak
kalijum permanganata, ukazuje na prisustvo organskih materija i na opasnost od infekcije
prouzrokovaima zaraznih i parazitskih bolesti. Koliina organske materije u vodi odreuje se na
osnovu utroka KMnO4, potrebnog za njenu oksidaciju. U higijenski ispravnoj vodi ovaj utroak ne
sme da prelazi 12 mg na 1 L vode, to odgovara koliini od 3 mg kiseonika, odnosno 63 mg organske
materije, s obzirom na to da 4 mg KMnO4 daje oko 1 mg kiseonika.
Poseban znaaj pridaje se prisustvu nitrata u vodi. Nitrati sami po sebi nisu tetni po zdravlje,
meutim, odreene vrste bakterija vre njihovu redukciju u nitrite. Ova redukcija moe nastati u
organima za varenje ili u spoljanjoj sredini. Kada se nau u krvi, nitriti pretvaraju hemoglobin u
methemoglobin i na taj nain onemoguavaju prenoenje kiseonika i izazivaju uguenje. U literaturi je
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 13

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------opisana methemoglobinemija kod svinja koje su konzumirale hranu pripremljenu sa vodom u kojoj je
bilo mnogo nitrata. Karakteristini znaci methemoglobinemije su nemir, povraanje i nesvesno stanje.
Smrt svinja nastupa u roku od 30 minuta do 4 asa. U leevima ivotinja nalazi se nezgruana krv
okoladne boje, dok je koa izrazito plava.
Bakteriolokim ispitivanjima teko je u vodi ustanoviti patogene mikroorganizme, jer su oni u
njoj veoma razreeni, a osim toga i brzo uginjavaju. Zbog toga za ocenu higijenske ispravnosti vode sa
bakteriolokog stanovita slui tzv. kolititar. Poto se Escherichia coli nalazi redovno u ekskrementima
ljudi i ivotinja, kao normalni stanovnik creva, njeno prisustvo u manjem ili veem broju ukazuje na
komunikaciju izmeu vode i kanalizacionih sistema, osonih jama ili deponija stajnjaka. Meutim, ako
se u vodi nau Proteus i Str. faecalis, kao mikroorganizmi fekalnog porekla, ona se smatra apsolutno
nepodesnom za pie.
Pod koli-titrom podrazumeva se najmanja koliina odnosno zapremina vode u kojoj se jo uvek
moe nai E. coli. Ako se E. coli ustanovi u manje od 10 mL vode, tada voda nije higijenski ispravna.
Odnos anaerobnih mikroorganizama prema aerobnim saprofitima (kao npr. E. coli), iznosi
normalno 1-5:1000. Vea zastupljenost anaerobnih mikroorganizama ukazuje na proces truljenja u
vodi. U tom sluaju ovaj odnos se moe kretati do 1:1. Kao indikator prisustva anaerobnih
mikroorganizama u vodi slui nalaz Cl. perfringens-a.
Za ocenu higijenske ispravnosti vode mora se uzeti u obzir i ukupan broj ivih
mikroorganizama. Ukupan broj ivih mikroorganizama ne bi trebalo da prelazi 300 u 1 mL vode.
Meutim, i vei broj saprofitnih mikroorganizama (500-1000 u 1 mL) bez prisustva mikroorganizama
indikatora fekalnog zagaenja nema vei higijenski znaaj.
Za napajanje ivotinja koristiti se voda koja odgovara svim zahtevima u pogledu higijene kao i
voda koja slui za pie ljudi. U sutini, to znai da voda koja se koristi za napajanje ivotinja mora u
fizikom, hemijskom i bakteriolokom pogledu biti besprekorna. Kod toga se za vodu u prvom redu
zahteva:
da mora biti bez mirisa, bez boje, sa prijatnim osveavajuim ukusom i temperaturom 8-12C,
da ne sadri patogene mikroorganizme i razvojne oblike parazita,
da ne sadri otpatke organskog porekla i druge tetne materije,
da ne sadri pojedine tetne hemijske materije, koje bi mogle uticati na zdravlje ljudi i ivotinja,
da uvek bude istog kvaliteta,
da je uvek bude u dovoljnim koliinama, i
da njeno dobijanje bude to pristupanije i ekonominije.
Dezinfekcija vode
Dezinfekcija vode se sprovodi radi unitavanja patogenih bakterija i smanjenja ukupnog broja
bakterija do dozvoljenog nivoa. Sterilizacija vode za pie nije potrebna. Virusi se takoe mogu nai u
vodi te postoji potreba da se i oni obuhvate dezinfekcijom. Dezinfekcija vode moe se vriti na vie
naina, i to kuvanjem, ultraljubiastim zracima, ozonom, oligodinamskim delovanjem metala (katadin
proces), proceivanjem vode kroz ultrafiltere i primenom hlora i hlornih preparata.
Kuvanje se koristi za dezinfekciju malih koliina vode za pie. Da bi ova dezinfekcija bila
uspena voda mora da kljua najmanje 10 minuta. Pri kuvanju vode gubi se rastvoreni kiseonik i taloe
se bikarbonati, te ona menja ukus i postaje bljutava. Za korekciju ukusa mogu se vodi dodati voni
sokovi ili nekoliko kapi limuna.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 14

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ultraljubiasti zraci su veoma efikasni za unitavanje vegetativnih oblika bakterija i spora.
Mogu se koristiti samo za potpuno bistre vode. Voda mora da protie ispod ultraljubiastih lampi na
rastojanju od 20 cm, a u sloju debljine najvie 10 cm. Ovaj postupak dezinfekcije je skup i koristi se
retko samo za manje vodovode.
Ozon se razlae na O2 i nascentni kiseonik koji ima snano dezinfekciono delovanje. Poto je
ozon nestabilan, mora se proizvoditi na licu mesta. Aparat za proizvodnju se naziva ozonizator i sastoji
se od ureaja za suenje vazduha, generatora za pretvaranje kiseonika u ozon, injektora koji ubacuje
ozon u bazen, mea ga sa vodom i pravi koncentrat, i dozatora, koji dozira koliinu koncentrata i mea
je sa vodom. Ozoniranje je proces koji zahteva znatan utroak elektrine energije. Manje se koristi za
dezinfekciju vode u vodovodnoj mrei. Meutim, postoje brojni razlozi, koji govore o potrebi uvoenja
ozona za dezinfekciju vode u vodovodima. Naime, postoje brojne prednosti primene ozona, kao to su
brzo razlaganje ozona u vodi, visok oksidacioni potencijal, kao i delovanje na veinu virusa i spora
bakterija. Pored toga njegovo delovanje ne zavisi od pH vrednosti vode, ima kratko kontaktno vreme
(najvie 10 minuta), nema pojave neugodnog ukusa i mirisa (ako voda sadri fenole), a ako voda sadri
gvoe, dolazi do stvaranja feri-hidroksida i bez aeracije. Nedostaci primene ozona se ogledaju u tome
to nema rezidualnog ostatka, pa prema tome nema ni naknadnog delovanja u cilju zatite zagaenja
vode u vodovodnoj mrei. Zbog toga se voda mora i hlorisati, i to u koncentraciji rezidualnog hlora
0,1-0,3 mg/L. Potrebna koncentracija ozona zavisi od bakteriolokog zagaenja vode i iznosi oko 1,0
mg/L.
Oligodinamsko delovanje metala (katadin proces) je poznato odavno, jer su se srebrni sudovi
koristili za odravanje svee i zdrave vode. Svi plemeniti metali imaju ovu sposobnost. Danas se
dezinfekcija vode vri jonskim srebrom na sledei nain: u vodu se uranjaju srebrne elektrode, koje
oslobaaju jonsko srebro. Protok vode mora biti spor, pa se metoda koristi samo za dezinfekciju manjih
koliina vode.
Seitz-ov bakterioloki filter je napravljen od asbesta i direktno se prikljuuje na slavinu. Efekat
uklanjanja bakterija je 100%, ali proputa veoma male koliine vode, pa se prvenstveno koristi u
mikrobiolokim laboratorijama.
Prva primena hlora, kao sredstva za dezinfekciju, pominje se 1854. godine, kada je u Velikoj
Britaniji preporuen hlorni kre za dezinfekciju otpadnih voda. Dezinfekcija vode za pie hlornim
preparatima prvi put primenjena je 1908. godine u ikagu i Dersej Sitiju. Hlorni preparati se koriste
za dezinfekciju vode, jer su najjeftiniji, mogu se koristiti za dezinfekciju malih koliina vode, za
lokalne objekte, kao i za najvee vodovode.
Vrednost hlornih preparata se procenjuje prema sadraju aktivnog hlora u 100 g preparata ili se
sadraj hlora izraava u procentima. Postoje brojni hlorni preparati, od kojih su najee u upotrebi
hlorni gas, hlorni kre, kaporit, hipohlorni preparati i organski hloramini.
Hlorni gas je podesan samo za dezinfekciju vode u vodovodima, jer zahteva odreeni ureaj
(hlorinator), posebno rukovanje i uvanje. Hlorni gas je zelene boje, tei je od vazduha, otrovan je za
ljude i ivotinje i veoma korozivan. Za upotrebu dolazi u elinim bocama u tenom stanju i pod
poveanim pritiskom. Rastvara se u vodi i njegova rastvorljivost zavisi od temperature. Slabije se
rastvara na vioj temperaturi.
Hlorni kre se dobija delovanjem hlornog gasa na obini kre. U prodaji se nalazi u obliku
praha ili u manjim komadima. Sadri do 35% aktivnog hlora. Hlorni kre je vrlo nestabilno jedinjenje i
prilikom stajanja smanjuje se procenat aktivnog hlora.
Kaporit je jedan od najboljih preparata hlora. Sadri 70% aktivnog hlora, stabilniji je od hlornog
krea ako je dobro upakovan.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 15

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Hipohlorni preparati su natrijum i kalijum hipohlorit. Nalaze se u prodaji u obliku tenosti.
Najee se koristi tzv. avelova voda. Imaju dobro dezinfekciono delovanje, ali nisu stabilni. Sadre
do 16% aktivnog hlora.
Organski hloramini su grupa kompleksnih jedinjenja. Imaju sposobnost da sporo razvijaju
dezinfekcionu aktivnost. Stabilni su i manje korozivni od hipohlornih preparata. U prodaji se nalaze u
obliku bezbojnih kristala.
Mehanizam delovanja hlora jo uvek nije sasvim utvren. Danas se smatra da se pri rastvaranju
hlora u vodi stvara hipohlorasta kiselina, koja ima veliku dezinfekcionu aktivnost, dok se ranije najvei
znaaj pridavao delovanju slobodnog hlora.
Disocijacija hlora u vodi odvija se na sledei nain:
2Cl2 + 2H2O 2HOCl- + 2H+ + 2ClSlobodni hlor se nalazi u vrlo maloj koliini i nije verovatno da on vri dezinfekciju. Na
koliinu HOCl- utie pH vrednost vode. Najpovoljnija pH vrednost je 6,8, kada koliina HOCl - iznosi
100%. Vee pH vrednosti od 7,0 smanjuju disocijaciju hlornih preparata. Hipohlorasta kiselina (HOCl -)
je elektropozitivna i reaguje sa elektronegativnim nabojem elijskog zida bakterija. Hlorni preparati
denaturiu enzime hidrogenaze i na taj nain onemoguavaju ivot bakterijama. Poveanja mutnoe,
prisustvo organskih materija, boje i sumporvodonika, smanjuju baktericidni efekat hlora, pa se moraju
poveati i koliine hlornih preparata. Da bi se potpuno izvrio proces dezinfekcije, neophodno je da
kontakt hlora sa vodom traje najmanje 30 minuta. Kontrola efekta hlorinacije proverava se
bakteriolokim analizama, kao i utvrivanjem koncentracije hlora u vodi posle hlorinacije. Hlor koji
preostane u vodi posle hlorinacije naziva se preostali ili rezidualni hlor.
Izvesna koliina hlora treba da ostane u vodi, da bi mogla da se izvri dezinfekcija u sluaju
njene sekundarne kontaminacije u vodovodnoj mrei. Koliina rezidualnog hlora treba da se kree od
0,1-0,3 mg/L vode. Vea koliina od 0,3 mg/L nije poeljna, jer vodi daje neprijatan miris. Prisustvo
rezidualnog hlora ispituje se na krajnjim delovima vodovodne mree. Ako je koncentracija manja od
0,1 mg/L, hlor se troi u mrei koja je najverovatnije neispravna. Doziranje hlora treba da se vri
zavisno od stanja vodovodne mree. Da bi se ustanovilo koju koliinu aktivnog hlora treba utroiti za
dezinfekciju odreene koliine vode, utvruje se hlorni broj vode.
Hlorni broj vode je koliina aktivnog hlora, izraena u miligramima, koja je potrebna da se
izvri dezinfekcija 1 L vode. Najvei hlorni broj imaju jako zagaene vode, odnosno vode sa visokim
sadrajem organskih materija. U sluaju da se posle hlorinacije u vodi nalazi vea koliina rezidualnog
hlora, mora se izvriti dehlorinacija radi popravljanja ukusa vode.
Dehlorinacija se vri ako rezidualni hlor prelazi koncentraciju od 0,5 mg/L vode. Ona se vri
pomou redukcionih hemijskih sredstava, filtracijom vode kroz aktivni ugalj i aeracijom vode. Od
hemijskih sredstava koriste se sumpor-dioksid, natrijum-bisulfid, natrijum-sulfid i natrijum-tiosulfat.
Dezinfekciona sposobnost hlornih sredstava zavisi od sadraja aktivnog hlora. Koliko e biti
potrebno aktivnog hlora za dezinfekciju 1 L vode, zavisi od kvaliteta i zagaenosti vode, tvrdoe,
mutnoe, sadraja organskih materija, vrste i broja bakterija. Ako voda sadri otporne bakterije i spore,
mora se dodati vea koliina hlora.
Zavisno od kvaliteta vode postoji nekoliko metoda primene hlornih preparata, kao to su
normalna hlorinacija, prehlorinacija, frakcionirana hlorinacija, hiperhlorinacija i hlorinacija na taki
preloma.
Normalna hlorinacija se primenjuje kod istih ili prethodno preienih voda, kod kojih su
izvrene sedimentacija sa koagulacijom i filtracija. Kod ovih voda se najpre odreuje hlorni broj, a
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 16

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------zatim izvri hlorinacija tako da ostane rezidualni hlor u koliini do 0,3 mg/L vode. Normalna
hlorinacija se vri sa koliinama hlora do 1 mg/L vode.
Prehlorinacija je dodavanje hlora pre sedimentacije, koagulacije ili filtracije vode. Ovo
dodavanje hlora se vri zbog razlaganja proteina, oksidacije organskih materija, uklanjanja neprijatnog
mirisa i ukusa vode, kao i unitavanja algi. Prehlorinacija se vri i ako voda sadri fenolna jedinjenja.
Koliina hlora se odreuje prema stepenu i vrsti zagaenja vode, a nakon procesa preiavanja vri se
ili dehlorinacija (ako je rezidualni hlor iznad 0,5 mg/L vode), ili hlorinacija prema hlornom broju
preiene vode.
Koristi se i metoda dvostrukog hlorisanja odnosno frakcionirana hlorinacija vode. Dodavanje
hlora kod ove metode vri se pre i posle filtracije vode. Ova metoda daje najsigurnije rezultate u
pogledu dezinfekcije vode, ali se mora stalno kontrolisati sadraj rezidualnog hlora.
Hiperhlorinacija se vri kod jako zagaenih voda, kada ne postoji mogunost prethodnog
preiavanja. Dodaje se 2-5 mg aktivnog hlora po 1 L vode, a po potrebi i vie. Kontakt vode sa
hlorom treba da bude dui od jednog asa. Posle toga se odreuje koncentracija rezidualnog hlora i, ako
ga ima preko dozvoljene granice, vri se dehlorinacija.
Hlorinacija na taki preloma vri se kod voda koje sadre amonijak, usled raspadanja organskih
materija. Metoda se koristi i za dezinfekciju voda koje sadre fenol i druge neprijatne mirisne materije.
Ako se u potpuno istu, destilovanu vodu doda hlor, rezidualni hlor se pojavljuje u istoj koliini, jer se
ne troi u procesu dezinfekcije. Kada se vri hlorinacija zagaene vode, odnosno vode koja sadri
amonijak, rezidualni hlor se ne pojavljuje, jer se najpre vezuje sa amonijakom i stvara hloramine.
Daljim dodavanjem nastavlja se njegovo vezivanje, sve do izdvajanja slobodnog hlora, koji poinje
proces dezinfekcije. Na poetku dezinfekcije koliina slobodnog hlora opada najpre postepeno, a zatim
naglo. To smanjivanje koncentracije rezidualnog hlora govori da je proces dezinfekcije u toku. U
momentu kada se proces dezinfekcije zavri, rezidualni hlor ponovo poinje da raste proporcionalno
dodatoj koliini hlora. Taka na kojoj rezidualni hlor poinje ravnomerno da raste naziva se taka
preloma. Taka preloma se mora odrediti za svaku vodu. Kod hlorinacije na taki preloma nije potrebna
stalna kontrola rezidualnog hlora.
Hloramini su dobri preparati za dezinfekciju, ali zahtevaju dui kontakt sa vodom. Sporo
oslobaaju hlor i imaju dugotrajno dezinfekciono delovanje. Za dezinfekciju vode se koriste monohloramin (NH2Cl), di-hloramin (NHCl2) i azot-trihlorid (NCl3). Hloramini se stvaraju ako vodi
dodajemo amonijak u odnosu 1:4 prema hloru.
Za dezinfekciju vode koriste se razni hlorni preparati i razni tipovi ureaja, koji se nazivaju
hlorinatori.
Hlorni gas se koristi iskljuivo za dezinfekciju vode u velikim vodovodima, jer njegova
primena zahteva struno rukovanje. Postoji vie tipova gasnih hlorinatora. Glavni princip ovih ureaja
je da se kontinuirano automatski vodi dodaje potrebna koliina aktivnog hlora. Hlor se nalazi u elinoj
boci pod poveanim pritiskom u tenom stanju. Iz ove boce prolazi kroz cev u kojoj se vri redukcija
pritiska na normalni. Uz pomo ventila odreena koliina se proputa se u vodu, gde se stvara hlorni
koncentrat sa odreenom koliinom aktivnog hlora. Hlorni koncentrat se dalje dozira u vodu. Doza
zavisi od kvaliteta vode i brzine protoka u cevi u koju se dozira hlor. Gasni hlorinatori imaju razliitu
zapreminu i koriste se u zavisnosti od kapaciteta vodovoda. Kod upotrebe gasnih hlorinatora veoma je
vano pravilno rukovanje hlorom zbog opasnosti po ivot i zdravlje svih izloenih lica.
Hipohlorinatori su ureaji koji koriste hipohlorne preparate. Koriste se za dezinfekciju vode u
manjim vodovodima (do 500 m3 vode dnevno), bunarima i pumpama, kao i za hlorisanje otpadnih
voda. Najee se koristi kalcijum-hipohlorit (rastvor hlornog krea) i natrijum-hipohlorit (avelova
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 17

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------voda). Veoma su jednostavni za rukovanje i pogodni za dezinfekciju vode u sluaju elementarnih
nesrea. Rastvor hipohlorita nabavlja se prema potrebi, jer se pri duem stajanju gubi aktivni hlor.
Mora se stalno vriti kontrola doziranja rastvora, jer moe doi do zapuavanja cevi na dozatoru.
Takoe se mora redovno kontrolisati rezidualni hlor u mrei, zbog promene kvaliteta, promena u
protoku ili zbog neispravnosti mree. Pri putanju hlorinatora u rad mora se odrediti hlorni broj vode i
koncentracija rastvora koji se stavlja u rezervoar. Postoje razliiti tipovi ovih ureaja koji su
prilagoeni veliini i vrsti objekta.
Zone sanitarne zatite
objekata za vodu
Zone sanitarne zatite su neophodne za svaki javni objekat koji slui za snabdevanje vodom.
Uspostavljaju se tri zone, i to zona stroge sanitarne zatite, zona ire sanitarne zatite i zona sanitarnog
posmatranja.
Zona stroge sanitarne zatite obuhvata sam objekat i sve instalacije za preiavanje i
kondicioniranje vode. Prostor oko ovih objekata ograuje se visokom ogradom. Na ovom podruju ne
sme biti nikakvih potencijalnih zagaivaa i zabranjeno je stanovanje. Dozvoljen je ulazak samo
zaposlenim osobama, koje su podvrgnute sanitarnom nadzoru. Povrina ove zone je ozelenjena, ali
samo niskim i srednjim zelenilom.
Zona ire sanitarne zatite obuhvata razliite povrine, a zavisi od vrste objekta, broja potroaa
koji snabdeva vodom i od veliine slivnog podruja. Ova zona se tano poklapa sa slivnim podrujem
objekta. Kod bunara je to depresiona zona, kod vodovoda itav kompleks koji napaja izvor
povrinskom vodom. Zbog veliine u ovoj zoni ne moe se zabraniti stanovanje, ali se u naseljima
mora izvriti kompletno higijensko ureenje svih potencijalnih izvora zagaenja. Podruje ove zone se
strogo kontrolie, prati se kretanje crevnih zaraznih bolesti i kliconotvo.
Zona sanitarnog posmatranja obuhvata praktino celu teritoriju na kojoj ive potroai i itav
sliv sa kojeg bi moglo da doe do zagaivanja vode u izvoritu. Na ovoj teritoriji prati se kretanje
zaraznih bolesti i kontrolie higijensko stanje objekata, koji bi mogli direktno ili indirektno postati
zagaivai vode.
HIGIJENA VAZDUHA
Ugljen-dioksid
Ugljen-dioksid (CO2) je gas koji se u atmosferskom vazduhu, na raznim mestima Zemljine
kugle i u razliito vreme, nalazi u koncentracijama od 0,02 do 0,055%, u proseku 0,03%. Ovaj gas je
bez boje i mirisa, tei je od vazduha 1,5 puta, specifine mase 1,529 i take kljuanja -80C. U prirodi
ugljen-dioksid je proizvod sagorevanja i oksidacije organskih materija, disanja ljudi i ivotinja, kao i
razlaganja organskih materija pod uticajem mikroorganizama u procesu fermentacije odnosno truljenja.
Jedan deo CO2 dospeva u atmosferu kroz pukotine iz unutranjosti Zemlje ili aktivnih vulkanskih
erupcija. Ugljen-dioksid se apsorbuje iz vazduha putem biljaka, uz sadejstvo hlorofila i dnevne
svetlosti, sa povrine mora i okeana, ije vode sadre velike koliine karbonatnih i bikarbonatnih soli,
kao i pod uticajem raznih zemljinih bakterija koje ga asimiliu.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 18

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ovaj gas, kao faktor klime, ima veliki znaaj, jer, slino vodenoj pari, apsorbuje toplotne zrake.
Naime, vodena para i CO2 pomau da se zadri 9/10 toplotne energije iz zemljita u donjim slojevima
atmosfere. U sutini, slojevi CO 2 u atmosferi reflektuju infracrveno zraenje te na taj nain uvaju
toplotnu energiju na Zemljinoj povrini.
Pri disanju ivotinja ugljen-dioksid se stalno izdvaja kao krajnji produkt metabolizma. Koliina
CO2, koja nastaje u procesu disanja, varira zavisno od vrste, telesne mase, aktivnosti i vitalnosti
ivotinja. Eksperimentalno je utvreno da se na l kg telesne mase ivotinja, u toku jednog asa, izdvaja
proseno od 300 do 350 cm3 CO2. Na primer, konj u mirovanju na l kg telesne mase odaje 241-293 cm3,
a za vreme rada 1643 cm3 u toku jednog asa. Govee u toku mirovanja za isto vreme odaje 320 cm 3,
ovca 351 cm3, svinja 326 cm3, koko 714 cm3, a ovek 270-364 cm3 CO2. Kada se CO2 intenzivnije
stvara u telu, broj respiracija se automatski poveava. Slino se deava i kada se udie atmosferski
vazduh koji sadri vee koliine ovog gasa.
Varijacije koliine CO2 u atmosferi su normalno male i nisu od higijenskog znaaja, osim u
velikim gradovima u kojima se poveava koncentracija CO2 kao posledica poveane potronje goriva.
Vee koncentracije ovog gasa mogu se nai u dubokim rudnicima, kanalima kroz koje prolaze otpadne
materije, u podmornicama, sklonitima, kesonima i drugim mestima, u kojima je meanje vazduha sa
spoljnom sredinom oteano ili nemogue. Vee koncentracije istog gasa takoe se mogu ustanoviti u
zatvorenim prostorijama u kojima se ne vri redovno i pravilno provetravanje.
Pomenuto je da se CO2 stvara u svim tkivima organizma pri oksidacionim procesima. Iz tkiva
ovaj gas dospeva u krvotok, a zatim se eliminie putem cirkulacije krvi kroz plua. Poveanje
koncentracije CO2 u krvi sisara dovodi do nadraaja centra za disanje. Disanje postaje uestalije i
dublje radi potpunijeg eliminisanja CO2 iz krvi. Meutim, kod ptica nakupljanje CO2 u krvi ne
poveava ve smanjuje uestalost, pa ak izaziva i zastoj u disanju. U stajama za ivinu zbog toga treba
obezbediti stalan dotok spoljanjeg vazduha u znatno veim koliinama (u odnosu na l kg telesne mase)
nego u stajama za sisare.
Ugljen-dioksid se, u slobodnoj atmosferi, izdvojen pri disanju i razliitim oksidacionim
procesima u prirodi, nalazi u postojanim i malim koliinama. U stajama za ivotinje, gde nema
odgovarajue ventilacije, CO2 se moe nakupiti u znatno veim koliinama, jer se njegov sadraj u
izdisajnom vazduhu kree do 4,2%. Koncentracija CO2 u stajama je oko 10 puta vea od koncentracije
istog gasa u atmosferskom vazduhu, odnosno najee se kree od 0,3 do 0,4%, a retko od 0,5 do 1,0%.
Ako se izvri poreenje staja po vrstama domaih ivotinja, ovaj gas je najvie zastupljen u stajama za
svinje. Koliina CO2 u stajama zavisi u prvom redu od njihovih graevinskih i tehnikih karakteristika,
vrste i broja smetenih ivotinja, tehnikih karakteristika i funkcionalnosti sistema za ventilaciju,
sistema i naina izubravanja.
Ako se koncentracija CO2 u stajama povea iznad 1%, kod ivotinja dolazi do poveanja
uestalosti disanja, a ako se ista povea na oko 10%, pored znaajnog poveanja uestalosti disanja,
nastaje i poveanje uestalosti pulsa. Vee koliine CO 2 u vazduhu mogu dovesti do brzog oteenja
zdravlja i uginua ivotinja usled smanjenja ili stiavanja oksidacionih procesa. Na primer, ivotinje sa
manjom telesnom masom uginjavaju kod 12-15%, a sa veom kod 18-20% CO 2 u vazduhu. Sadraj od
20 do 30% CO2 u vazduhu za nekoliko sekundi izaziva paralizu modanih centara. Ove koliine CO 2 u
vazduhu, u praktinim uslovima, meutim, ne dolaze u obzir. Redovno uklanjanje fecesa iz staja,
normalno oticanje mokrae i ispravni ventilacioni ureaji obezbeuju da se koliina CO 2 u vazduhu
staja ne poveava iznad dozvoljenih koncentracija. Prema literaturnim podacima maksimalno
dozvoljene koncentracije CO2 u stajama za ivotinje kreu se od 0,25 do 0,35%, a kao najea
vrednost navodi se 0,3%.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 19

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Iako prisustvo ugljen-dioksida u neto veim koncentracijama u stajama najee nije
neposredan uzrok oboljevanja ivotinja, jer on nije toksian gas, mogua je izvesna zavisnost izmeu
njegove koliine i zagaenja vazduha drugim gasovima, materijama neprijatnog mirisa i esticama
praine. Stoga se koliina CO2 u stambenim prostorijama i stajama moe uzeti kao kriterijum
odravanja higijene, ali se prema njoj ne moe decidno zakljuiti o prisustvu drugih tetnih gasnih
materija. Ne moe se, naravno, samo na osnovu koncentracije CO 2 u stajama zakljuivati o nivou
zagaenja, jer se ovaj gas skoro nikada ne nagomilava u velikim koncentracijama, koje bi postale
nepovoljne po zdravstveno stanje ivotinja. Pored toga, koliina CO 2 u vazduhu staja nije uvek u
korelaciji sa vlanou, temperaturom i brzinom strujanja vazduha, kao i sa koncentracijom amonijaka,
estica praine i drugim tetnim materijama, koje zagauju vazduh staja. S obzirom na ove okolnosti,
CO2 kao kriterijum higijenske ocene vazduha, u savremenoj higijeni ima sasvim ogranien znaaj.
Odreivanje koliine CO2 koristi se kao indeks za izraunavanje ventilacije i sagledavanje loe
cirkulacije vazduha u delovima staja u kojima stagnira vazduh, kao to su mrtvi uglovi i depovi staje.
Pri utvrivanju koncentracije u stajama treba imati u vidu da ovaj gas nije ravnomerno rasporeen u
horizontalnom i vertikalnom pravcu. Zavisno od drugih faktora, koncentracije CO2 se uglavnom
smanjuju od poda prema tavanici i od sredine staje prema njenim uglovima, s tim da su u samoj zoni
disanja ivotinja najvee. U letnjem periodu koncentracije CO2 u stajama su znatno manje u odnosu na
zimski, zbog otvaranja prozora i vrata i stavljanja u pogon ventilacionih ureaja. Pri normalnim
uslovima CO2 se iz staja uklanja sistemom ventilacije, kroz pore i pukotine zidova, odnosno kroz
prozore i vrata.
Kod dueg boravka ivotinja, naroito svinja, u stajama sa poveanom koncentracijom CO 2
dolazi do smanjenja apetita, odbijanja ponuene hrane, apatije, ubrzanog disanja i drugih manifestacija.
Sa stoarskog aspekta znaajno je da dolazi do smanjenja produktivnosti ivotinja kada poveanu
koncentraciju CO2 u vazduhu staja prate poveane koncentracije tetnih gasova, kao to su amonijak,
sumporvodonik i kloani gasovi, uz istovremeno poveanje temperature i vlanosti vazduha.
ovek je na poveane koncentracije CO 2 u vazduhu znatno osetljiviji nego ivotinje. Naime,
ve pri koncentraciji CO2 u vazduhu od 3,0% javlja se oteano disanje, pa i guenje kod oveka. Pri
koncentraciji CO2 u vazduhu do 4,0% javljaju se vrtoglavica, glavobolja, um u uima, psihika
uznemirenost, tahikardija, mali filiforman puls, povien krvni pritisak, grevi i obamrlost. Pri naglom
poveanju koncentracije CO2 u vazduhu na 8 do 10% moe kod oveka brzo da nastupi smrt zbog
paralize disanja.
Amonijak
Amonijak (NH3) se stvara biohemijskim razlaganjem organskih materija iz fecesa i urina koje
sadre azot, pod uticajem anaerobnih ureaza-aktivnih bakterija, pri pH vrednosti iznad 7 (7,8-8,8).
Najvee koliine amonijaka nastaju truljenjem stajnjaka pri bakterijskom raslaganju karbamida iz
mokrae.
Amonijak je bezbojan gas, laki od vazduha, toksian, sa snanim nadraajnim delovanjem i
specifinim otrim i neprijatnim mirisom. Masa 1 litra NH 3 na temperaturi 0C i pritisku 760 mm Hg
iznosi 0,7709 g. Pod istim uslovima 1 mg NH3 zauzima 1,314 cm3. Ovaj gas se veoma dobro rastvara u
vodi. Na 0C jedinica zapremine vode rastvara 1176 jedinica zapremine NH3.
Amonijak se nalazi u vulkanskim gasovima i u brojnim industrijskim postrojenjima koja slue
za proizvodnju vetake svile, indiga, sode, vetakog ubriva, azotne kiseline i amonijumovih soli,
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 20

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------kao i za destilaciju kamenog uglja i tavljenje koe. Njegova koncentracija varira u raznim slojevima
vazduha, a naroito u slojevima koji su blii zemljitu. Moe se smatrati sastavnim delom atmosferskog
vazduha, u kome je prisutan u tragovima. U vazduhu se nalazi u slobodnom stanju ili vezan za nitrate i
karbonate. Manje ga ima u atmosferskom vazduhu posle kie zbog toga to ga apsorbuje voda. U
sutini, zbog prisustva u tragovima u atmosferskom vazduhu, amonijak nema neki vei higijenski
znaaj. Meutim, veliki higijenski znaaj, ovaj gas moe imati u stajama gde borave ivotinje, a
posebno ako se pojavi u veim koncentracijama od maksimalno dozvoljenih u vazduhu. Amonijak se u
veim koliinama zadrava u stajama, ako u njima nije adekvatno reeno pitanje ventilacije i naroito
kanalizacije odnosno evakuacije otpadnih materija. U letnjim uslovima visoke temperature u stajama
omoguavaju stvaranje znatnih koliina amonijaka. U stajskim uslovima, gde adekvatno ne funkcioniu
ureaji za ventilaciju i kanalizaciju, koncentacija amonijaka moe znatno porasti i dostii nivo od 0,050,1%. Znatne koliine amonijaka mogu ui u staju iz jame za osoku, kod negativnog vazdunog pritiska
u staji, ako u kanalima ne postoje ureaji koji spreavaju vraanje gasova.
Akutna trovanja ivotinja amonijakom u talama retko nastaju, a manifestuju se u vidu sitnih
krvavljenja u sluzokoama respiratornog sistema, emfizema plua, povraanja, poremeaja CNS-a
(grevi, koma) ili zapaljenja sluzokoa posle resorpcije veih koliina ovog gasa. Uginua nastaju kao
posledica kardiotoksinog delovanja NH3 i paralize centra za disanje. Meutim, i minimalne koliine
NH3 u vazduhu tala u dugotrajnijem prisustvu mogu tetno delovati na sve vrste domaih ivotinja. U
istraivanjima je utvreno da koncentracija amonijaka u vazduhu od 50 do 150 ppm smanjuje prirast
svinja za 12 do 30%. Kod tovnih svinja u mikroklimatu sa 30 ppm NH 3, 5 ppm H2S i 0,35% CO2
utvren je manji prirast za 16,3% u odnosu na tovne svinje u mikroklimatu sa po 0% NH 3 i H2S i 0,1%
CO2. U grupi tovljenika u staji sa sadrajem NH 3 u vazduhu od 30 ppm registrovana su i uginua
tovljenika (13,3%) za razliku od grupe bez merljivog sadraja NH 3 u vazduhu. Pri sadraju NH3 u
vazduhu staja u duem periodu od 7,5 ppm, u svinja su utvreni konjunktivitis, iritacije sluzokoe
disajnih puteva, smanjeni pulmonalni klirens bakterija i poveani sadraj bakterija na sluzokoi
disajnih puteva. Pri eksperimentalnoj infekciji prasadi sa Bordetella bronchiseptica-om i izlaganju
koncentraciji NH3 u vazduhu od 0, 50 i 100 ppm ustanovljena je direktna veza izmeu koncentracije
NH3 i patolokih promena na nosnim turbinalijama. Promene na sluzokoi nosa i traheje svinja se
ustanovljavaju pri duem delovanju NH3 i visokom sadraju praine u vazduhu staja, na primer, u
mikroklimatu sa 50 ppm NH3 i praine u koliini od 300 mg/m3 vazduha. êstice praine apsorbuju NH3
i donose ga, zavisno od njihove veliine i usmerenosti, sve do terminalnih bronhija i alveola, dok NH 3
bez praine apsorbuju sluzokoe vazdunih puteva i velikih bronhija. O znaaju NH 3 u nastanku
respiratornih bolesti svinja govore mnogobrojna istraivanja, koja ukazuju da su u boksovima gde su
svinje obolele od pneumonije izmerene vee koncentracije NH 3 nego u boksovima sa kliniki zdravim
svinjama. Takoe je ustanovljena evidentna negativna korelacija izmeu brzine vazdunog strujanja i
koncentracije CO2, odnosno NH3 u vazduhu staja u kojima su smetene kliniki bolesne svinje. U
odgajivalitu je utvrena pojava gripa prasadi, kao i proliva u vezi sa poveanim sadrajem NH 3 u
vazduhu. Posmatranjima u praktinim uslovima i eksperimentalnim ispitivanjima utvreno je da je
pogoranje mikroklimatskih uslova jedan od znaajnih kompleksnih faktora za pojavu grienja repova
kao jedne od estih manifestacija kanibalizma u svinja. Osim suvie visoke temperature i vlanosti
vazduha u mikroklimatu veliku ulogu, pri tome, ima koncentracija NH 3, kao i izvesne mirisne materije,
odnosno feromoni prisutni u loe provetrenim boksovima.
Poveanje koncentracije NH3 u vazduhu esto se ustanovljava i u talama za druge vrste
ivotinja. Amonijak daje karakteristian nadraajni miris vazduhu u stajama za konje i u stajama za
ovce. Uoene su iritacije sluzokoa disajnih puteva i konjunktiva oiju u konja, dranih u stajama sa
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 21

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------loim ventilacionim i kanalizacionim sistemom, uz sadraj NH3 od i iznad 0,1%. Eksperimentalna
istraivanja su pokazala da su koncentracije amonijaka od 2,5 do 4,5% smrtnosne za ivotinje pri
ekspoziciji u trajanju 30-60 minuta. Maksimalna podnoljiva koncentracija NH3 tokom jednog asa je
0,3%. Koncentraciju NH3 u vazduhu od 0,1% ivotinje mogu podneti bez ozbiljnijih poremeaja
nekoliko asova. Meutim, dugotrajnije prisustvo NH3 u vazduhu staja kod svih vrsta ivotinja u
koliini 0,1% i vie deluje veoma nadraajno na sluzokoe disajnih puteva i konjunktive oiju, pri
emu se ispoljava kaalj, pojaano suzenje oiju, zapaljenje sluzokoe nosa, farinksa, traheje i bronhija,
kao i konjunktiva oiju, spazam glotisa, trahejalnih i bronhijalnih miia i edem plua. Ulaskom u
krvotok u znatnim koliinama putem plua (alveolarni epitel proputa NH3) amonijak uzrokuje
pretvaranje hemoglobina eritrocita u alkalni hematin, zbog ega se smanjuje koncentracija
hemoglobina i broj eritrocita i nastaje anemija. Dugotrajnije udisanje vazduha sa sadrajem amonijaka
od 0,033 do 0,07% kod krava dovodi do smanjenja koncentracije hemoglobina, alkalne rezerve krvi,
razmene gasova, digestije hranljivih sastojaka i mlenosti. Utvreno je da pojava infekcija prednjih
respiratornih puteva u junadi, brzina irenja istih, trajanje bolesti i intenzitet klinikih znakova
(groznica, uestalo kijanje i kaalj, pojaani nosni iscedak i pojava komplikacija) direktno zavise od
poveanja sadraja NH3 (npr. pri poveanju od 0,0032 na 0,0075%) i patogenih mikroorganizama u
vazduhu staja. U sutini, dugotrajno udisanje ak i vrlo malih koliina NH 3, na primer, 1-1,5 mg
NH3/m3 vazduha, slabi otpornost organizma ivotinja prema delovanju tetnih faktora, pripremajui
teren za pojavu raznih bolesti. Osim stvaranja predispozicije za razvoj uslovnih bolesti u ivotinja,
prvenstveno respiratornog trakta, amonijak nepovoljno utie na funkcije organa za varenje i
reprodukciju. Eksperimentalno je utvreno da brojleri izloeni sadraju NH 3 u vazduhu od 100 ppm
(0,1%) od 28. do 47. dana tova imaju vei utroak hrane (3,1 kg hrane za l kg prirasta) u odnosu na
kontrolnu grupu bez amonijaka (2,3 kg hrane za l kg prirasta). Takoe je, u klima komori,
eksperimentalno dokazano da sadraj NH3 u vazduhu od 0,5% nepovoljno utie na tov brojlera jer
dovodi do poveanja utroka hrane i depresije prirasta. Manifestacije keratokonjunktivitisa u brojlera se
uoavaju pri sadraju amonijaka u vazduhu od oko 60-70 ppm (0,06 do 0,07%). Meutim, i znatno
manji sadraj NH3 u vazduhu (npr. 20 ppm pri ekspoziciji od 72 asa) moe delovati predisponirajue
na pojavu atipine kuge peradi.
Odreivanje koncentracije amonijaka slui kao kriterijum za procenu higijene staja jer on
nastaje razlaganjem organskih materija poreklom iz urina, fekalija i prostirke. U stajama koncentracija
NH3 u vazduhu je vea pri podu nego pri tavanici. Adsorpciona sposobnost (zadravanje na povrini
zidova, poda i prostirke) ovog gasa se uveava sa poveanjem vlanosti i smanjenjem temperature
vazduha u staji. O maksimalno dozvoljenim koncentracijama NH 3 u vazduhu staja postoje razliiti
literaturni podaci. Ranije je kao higijenski prag u stajama najee navoena koncentracija od 0,026%
(0,026 mg NH3 na 1 L vazduha, 0,026 g/m3 vazduha, 26 ppm). Danas brojni istraivai smatraju da je
potrebno smanjiti preporuenu gornju granicu za sadraj amonijaka u vazduhu staja na 0,01% (10 ppm
u zoni disanja ivotinja).
Za vreme hladnog perioda godine, koncentracije NH 3 iznad 20 ppm, zbog male stope
ventilacije, mogu se ustanoviti u stajama za ivinu, a ponekad i u stajama za svinje, goveda, konja i
ovaca. Kao to je ranije pomenuto, ovaj gas se oslobaa pri dekompoziciji organske materije iz sveeg
stajnjaka ili prostirke, a nastaje mikrobiolokom degradacijom mokrane kiseline. Poveano
nakupljanje mokrae, stajnjaka ili prostirke u stajama, doprinosi pojavi visokog nivoa amonijaka u
vazduhu. Nepovoljan uticaj ovog gasa na rast mladunadi i na otpornost prema bolestima svih
kategorija ivotinja ispoljava se, kako je naglaeno, uglavnom u koncentracijama iznad 50 ppm. Pri
minimalnoj ventilacionoj stopi, naroito u ranim jutarnjim asovima, ovaj nepovoljan uticaj dodatno se
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 22

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------uslonjava injenicom da visoku koncentraciju NH3 najee prati visoka koncentracija CO2 u vazduhu
staja. Uestalim uklanjanjem ekskremenata putem ispiranja ili drugim mehanikim nainima iz staja za
svinje, zajedno sa adekvatnom ventilacijom postie se uglavnom odravanje dozvoljenih koncentracija
amonijaka u vazduhu. Meutim, u stajama za ivinu sa dubokom prostirkom ako je loa ventilacija
sadraj NH3 u vazduhu moe dostii nivo od 150 ppm. Proces kompostiranja u naslaganom stajnjaku ili
prostirci je delotvoran za obuzdavanje bakterija i pomae u redukovanju irenja bolesti ivine. Ponovno
korienje prostirke u ivinarstvu se preporuuje sa ekonomskog stanovita. Meutim, dugo
zadravanje organskih materija u staji doprinosi stvaranju NH3 i pogoranju aerosolnih uslova u toku
leenja, kada su ventilacioni zahtevi minimalni. Vlani uslovi (poveana relativna vlanost vazduha ili
vlana prostirka, na primer, pri prosipanju vode iz pojilica) poveavaju stopu stvaranja NH3.
Adekvatni postupci i higijenske mere mogu spreiti poveanje nivoa NH 3 u vazduhu staja.
Treba imati u vidu injenicu da se smanjenje amonijaka u vazduhu staja ne postie samo putem
funkcionisanja ureaja za uklanjanje ekskremenata i ureaja za ventilaciju, sprovoenja kompleksne
sanitacije objekata u smislu primenjivanja tekue dezinfekcije, ve i hemijskim delovanjem na
mikroorganizme u prostirci, na povrinama i u vazduhu, koji su odgovorni za inicijalni deo
biohemijskog procesa razgradnje organskih otpadnih materija. Dodavanje krea prostirci poveava
njenu pH vrednost, redukuje broj mikroorganizama, fiksira azot i time smanjuje oslobaanje amonijaka
u stajama za ivinu. Druge supstancije, koje se mogu dodati stajnjaku ili prostirci u stajama za ivinu,
su paraformaldehid, superfosfat i fosforna kiselina. Ove supstancije inhibiu rast mikroorganizama
(time i dekompoziciju mokrane kiseline) ili neutraliu stvoreni amonijak. Meutim, njihovo delovanje
traje samo 2-3 nedelje, zbog ega je dodavanje ovih supstancija ekonomski neisplativ metod
kontrolisanja nivoa amonijaka u stajama. Primena ovih hemijskih supstancija se uzima u obzir kao
poslednje sredstvo izbora u borbi protiv poveanog sadraja NH3 u stajama.
Sumporvodonik
Sumporvodonik (H2S) je bezbojan gas, tei od vazduha (specifine mase 1,549),
karakteristinog mirisa koji podsea na miris pokvarenih jaja. Pri temperaturi 0C i pritisku 760 mm
Hg 1 mg H2S zauzima zapreminu od 0,6497 cm3. Ovaj gas se lako rastvara u vodi.
Sumporvodonik se esto susree u savremenoj industriji. Ima ga u neoienom gasu iz uglja
koji sadri mnogo sumpora, stvara se pri izradi vetake svile, sapuna, preradi nafte, preradi koe i
gume, pri sedimentaciji bakra i zlata iz rastvora, u hemijskim laboratorijama i pri izradi raznih
sumpornih jedinjenja. U atmosferskom vazduhu H2S je bez higijenskog znaaja, s obzirom na neznatnu
zastupljenost u njemu.
U stoarskoj proizvodnji H2S nastaje u procesu razlaganja organskih materija koje sadre
sumpor. Stvara se zajedno sa drugim gasovima neprijatnog mirisa (indol, skatol, merkaptani, volatilne
masne kiseline) pri truljenju otpadnih organskih materija pod delovanjem anaerobnih mikroorganizama
(anaerobna dekompozicija stajnjaka) u osonim jamama i deponijama vrstog stajnjaka. Iz jama H 2S
moe prodreti u staju, ako su neispravni sifonski ureaji kanalizacionog sistema, kao i putem
insuflacije pod uticajem potpritiska koji nastaje u staji mehanikom ili prirodnom ventilacijom. Treba
imati u vidu, meutim, da H2S izluuju ivotinje kao crevni gas, naroito pri afekcijama digestivnog
trakta salmonelama.
Sumporvodonik je veoma toksian gas. Ogledima je utvreno da nisu sve eksperimentalne
ivotinje podjednako osetljive na H2S. Najosetljiviji su mievi i kunii, a najmanje psi koje usmruje
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 23

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------sadraj ovog gasa tek od 0,7%. Utvreno je da koncentracije H 2S u vazduhu od preko 700 ppm
uzrokuju uginua svinja. Na ovaj gas se ivotinje ne mogu prilagoditi, pa lako nastaju akutni i hronini
sluajevi trovanja. Akutno trovanje ivotinja nastaje pri veim koncentracijama H2S u vazduhu od
0,7%. Koncentracije H2S u vazduhu od 0,15 do 0,7% za nekoliko asova dovode do slabo izraenih
znakova trovanja. Maksimalne koncentrcije H 2S pri ekspoziciji ivotinja u trajanju od 1 asa, koje ne
ostavljaju posledice po organizam, kreu se od 0,17 do 0,30%.
U neznatnim koliinama (0,005% i neto veim) H 2S izaziva akutna i hronina zapaljenja
konjunktiva i sluzokoa disajnih puteva. Pri znatno veim koncentracijama H2S (0,15%) nastaju
gubitak svesti, grevi, paralize disanja i uginua. Uginua od ovog gasa ustanovljena su pri upadanju
ivotinja u osone jame ili zaglavljivanju u kanalizacione sisteme. Toksinost sumpor-vodonika se
poveava kako u prisustvu drugih kloanih gasova tako i pri veoj vlanosti vazduha, koja pomae
fiksiranju H2S za konjunktive i sluzokoe disajnih puteva, pri emu se H 2S jedini sa alkalnim
materijama tkiva i stvara se natrijum sulfid (Na 2S). Jedan deo Na2S prodire u krvotok, gde se u procesu
hidrolize oslobaa H2S, koji deluje toksino na nervni sistem. Osim toga, H 2S moe da se vee za
gvoe hemoglobina pri emu se stvara gvoe-sulfid. Ovaj hemoglobin gubi katalitiki aktivno
gvoe i time sposobnost vezivanja kiseonika. Zbog smanjenog vezivanja kiseonika nastaje kiseoniko
gladovanje (hipoksemija i anoksemija), posledino se usporavaju oksidacioni procesi u organizmu, i u
njemu se nagomilavaju neoksidovani produkti. Osim toga, H 2S se vee za gvoe citohromoksidaze i
dovodi do tkivne anoksije. U tekim sluajevima trovanja kod ivotinja biva zahvaen centralni nervni
sistem i uginua nastaju zbog paralize disanja. Koncentracija H 2S od 1 mg na 1 L vazduha moe, skoro
momentalno, da izazove greve, gubitak svesti i uginue (perakutna intoksikacija). U malim
koliinama H2S ispoljava, slino kao i amonijak, metatoksino delovanje na organizam ivotinja,
odnosno smanjuje njegove odbrambene sposobnosti i time stvara uslove za nastanak drugih bolesti.
U slobodnoj atmosferi, kao i u stajama sa adekvatnim funkcionisanjem ventilacionog sistema i
redovnim sprovoenjem higijenskih mera, koliine H 2S i drugih gasova sa neprijatnim mirisom, su
veoma male i ne mogu izazvati vidne poremeaje organizma ljudi i ivotinja. Vee nakupljanje
sumporvodonika moe doi u obzir u stajama za svinje, kada se osoka zadrava u njima u duem
periodu. Osim toga, vee koliine H2S u vazduhu staja za svinje mogu se esto nai kada su staje
vezane sa osonim jamama kanalom bez automatskog zatvaraa ili pri njegovom slabijem
funkcionisanju.
Preventivne mere, koje se primenjuju radi zatite od stvaranja i tetnog delovanja H 2S na
organizam ivotinja, sastoje se u redovnom ienju i uklanjanju otpadnih materija iz staja, dobrom i
redovnom provetravanju, a posebno izbegavanju bilo kakve veze staja sa deponijama stajnjaka i drugim
mestima gde se razgrauju otpadne materije organskog porekla, odnosno razvijaju truleni procesi. Za
spreavanje naglog oslobaanja H2S, odnosno znatnog poveanja njegovog sadraja u vazduhu,
neophodno je redovno uklanjanje osoke i stvaranje aerobnih uslova u njoj tokom deponovanja u
jamama. Pri pranjenju kanala odnosno pokretanju osoke u objektima treba obezbediti maksimalnu
ventilaciju i, ako je mogue, prazne objekte. Kre se moe koristiti, naravno ako su iscrpljene sve druge
mogunosti, u kontrolisanju oslobaanja H2S, jer izdvajanje ovog gasa zavisi od pH sredine i neznatno
je pri pH vrednosti iznad 10. Kao maksimalna dozvoljena koncentracija sumpor-vodonika u stajskom
vazduhu u literaturi se najee navodi vrednost od 0,01% (0,01 mg na 1 L vazduha, odnosno 10 ppm),
a u poslednje vreme i 0,005% (5 ppm).
Gasovi neprijatnog mirisa
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 24

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Intenzivan nain gajenja ivotinja u savremenom stoarstvu prate odreeni tehnoloki problemi.
Ovi problemi zahtevaju kontinuirano praenje i svrsishodno reavanje. Konstantno prisutan problem
predstavljaju neprijatni mirisi, naroito kada je u pitanju dranje ivine i svinja. Karakteristian,
neugodan miris, osim u objektima, esto se iri i u njihovoj neposrednoj okolini. Uglavnom potie od
gasova koji se stvaraju pri raspadanju otpadnog materijala, fecesa i urina, ak i kada se njihovo
uklanjanje obavlja redovno, jer pojedine aktivnosti u toku uklanjanja omoguuju pojaanu emisiju
tetnih gasova, naroito pri manipulaciji i deponovanju tenog stajnjaka.
Prisustvo gasova neprijatnog mirisa predstavlja neugodnost za zaposlene radnike, a poveana
koncentracija tetnih gasova u stajama moe biti uzrok zdravstvenih problema, kako u njih tako i u
ivotinja. Deponije stajnjaka izvan objekata, osim to su izvori neprijatnih mirisa, mogu biti i legla
insekata, kao i povoljne sredine za razvoj brojnih mikroorganizama, a medu njima i patogenih.
Vazduh u staji sadri veliki broj razliitih gasova. Neki potiu od samih ivotinja, a drugi iz
hrane (npr. silaa), otpadnih materija, fecesa i urina. Takoe, mesta za odlaganje vrstog stajnjaka i
osoke esto predstavljaju izvor neprijatnih mirisa, kao i poljoprivredne povrine koje se ubre
stajnjakom. Due zadravanje neistoa na jednom mestu, naroito u kanalima za prikupljanje osoke,
stvara odgovarajue uslove za anaerobno mikrobioloko razlaganje organskih materija, pa se pojedine
komponente ovog razlaganja mogu nai u koncentracijama iznad dozvoljenih.
Ekskrementi ivotinja sadre oko 80 isparljivih komponenti, a po nekim autorima i vie. Medu
njima su najznaajnije ugljen-dioksid, amonijak, metan, vodonik-sulfid, metan-etiol, dimetil-sulfid,
dietil-sulfid, propil-acetat, n-butil-acetat, trimetil-amin, etil-amin, merkaptani, indol i skatol. Od
isparljivih komponenata manji broj su bez mirisa (kao npr. ugljen-dioksid i metan), no znatno vei broj
ima vrlo karakteristian, neprijatan miris, kao kloani gasovi.
Dnevne koliine fecesa, kao jednog od osnovnih izvora neprijatnih mirisa, orjentaciono, iznose kod
svinja 0,5-3 kg, ovaca 1-3 kg, konja 15-23 kg i goveda 15-45 kg, to je u izvesnoj meri proporcionalno
dnevnom konzumiranju hrane i sadraju tee svarljivih sastojaka u ishrani biljojeda. Prosena dnevna
koliina fecesa kod ivine (kokoi nosilje) iznosi oko 10% od njihove telesne mase, pri emu u
njihovom sveem fecesu ima 4/5 vode.
Smatra se da je intenzitet neprijatnog mirisa fecesa u vezi sa sadrajem fosfata i azota u fecesu,
koji je, ako se porede vrste, najvei u fecesu ivine, neto manji u fecesu svinja, a kod goveda najmanji.
Miris fecesa zdravih ivotinja zavisi od naina ishrane i varenja hrane, te je naroito neprijatan
kod omnivora i karnivora. Meutim, miris fecesa moe biti i vaan indikator patolokih procesa u
digestivnom traktu, a naroito je neprijatan kod proliva vezanih za trulene procese odnosno razgradnju
proteina pod dejstvom uslovno patogene mikroflore creva, pri emu dolazi do poveanog stvaranja
amonijaka, produkata dekarboksilacije aminokiselina, biogenih amina, indola, skatola, fenola i
vodonik-sulfida. Male koliine ovih toksinih supstancija i normalno nastaju u crevima i izluuju se
putem ekskremenata, dok jedan deo podlee detoksikaciji u organizmu.
Dnevne koliine mokrae zavise od vrste i iznose kod svinje 2-4 L, ovce 0,5-4 L, konja 3-6 L i
goveda 6-12 L. Miris mokrae je specifian za vrstu, a kod omnivora i karnivora je kao i feces, naroito
intenzivan i neprijatan. Koncentracija amonijaka je, u normalnim uslovima, mala a poveava se pri
proteinskoj ishrani i pri pojavi acidoze u organizmu ivotinja.
Jedan deo ugljen-dioksida u staji potie od vazduha koji ivotinje izdiu. Sastav izdahnutog
vazduha nije konstantan, ali u svakom sluaju sadri oko deset puta vie ugljen-dioksida nego
atmosferski vazduh. Ponavljamo da koliina izdahnutog ugljen-dioksida u toku jednog asa iznosi kod
svinja 326 cm3, ovaca 351 cm3, konja (u mirovanju) 241-293 cm3, goveeta 320 cm3 i kokoi 714 cm3.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 25

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Koncentracija ugljen-dioksida, kao i drugih gasova u objektima, zavisi od vrste i broja ivotinja,
graevinskih i tehnikih karakteristika objekta, naina provetravanja i izubravanja, a uglavnom ga
najvie ima u objektima za svinje. Uobiajeno je da se ovaj gas iz staje eliminie ventilacijom, kroz
pore i pukotine zidova, u prvom redu, kroz prozore i vrata. Vee koliine ugljen-dioksida mogu se
utvrditi u kanalima kroz koje prolaze otpadne materije i u zatvorenim, neredovno provetravanim
prostorima, gde njegova koncentracija moe dostii i do 5% od ukupne zapremine vazduha.
Koncentracija ugljen-dioksida moe biti lokalno poveana, odnosno samo na pojedinim
mestima, jer horizontalna distribucija gasova zavisi od strujanja vazduha u staji, a strujanje vazduha
nastaje kao posledica postojeih razlika u temperaturi. Na primer, u toku zime kada se primenjuju nii
nivoi ventilacije, koncentracije ugljen-dioksida i metana vee su ispod tavanice staje, nego u nivoima
koji su blii podu. Medutim, neprijatni mirisi se intenzivnije oseaju leti zato to visoka spoljanja
temperatura odgovara mikroorganizmima koji uestvuju u njihovom stvaranju i olakava irenje gasova
neprijatnog mirisa. Takode, irenju gasova neprijatnog mirisa doprinose i estice praine u stajskom
vazduhu.
Utvrivanje postojanja tetnih gasova na osnovu ula mirisa je subjektivna metoda, pri emu
postoje velike individualne razlike. Takoe, percepcija mirisa je znatno uspenija pri kraim,
intenzivnim udisajima nego pri normalnom disanju kroz nos. Gasovi bez mirisa se na ovaj nacin ne
mogu utvrditi, pa je jedino prihvatljiv neki od hemijskih, odnosno, instrumentalnih metoda utvrivanja.
Osim dobijanja podataka o prisustvu odreenog gasa u vazduhu, potrebno je utvrditi i njegovu
koncentraciju, jer su pojedini gasovi toksini i u manjim koncentracijama. Zbog toga, sa aspekta
zdravlja ljudi i ivotinja, znaajnije je odreivanje koncentracije odreenog gasa.
Za utvrivanje prisustva gasova na osnovu ula mirisa postoje razne olfaktometrijske metode,
koje se sve vie usavravaju, a danas ukljuuju i raunarsku opremu. Za utvrdivanje intenziteta mirisa
najee se koriste metodi razreivanja mirisa u odreenoj sredini, sve dok se oni jo mogu
registrovati. Razreenje u kome se taj miris jo uvek moe registrovati predstavlja pranu vrednost.
Meutim, zbog ve spomenutih individualnih razlika u osetljivosti, prava prana vrednost i ne postoji.
Gasna hromatografija predstavlja objektivan metod za utvrivanje, merenje i izdvajanje
pojedinih komponenti vazduha. Ovom metodom mogu se utvrditi sastojci ije se koncentracije mogu
izraziti u ppb (g/L).
Od laboratorijskih metoda, danas se uspeno koristi spektrofotometrija, a postoje i klasine
metode, kao to su npr. metode po Pettenkoferu i Puhau za odreivanje koncentracije ugljen-dioksida.
Za utvrivanje koncentracije gasova u terenskim uslovima moe se koristiti aparat Multi-gas
detektor i odgovarajue tzv. Drgerove cevice (za svaki gas posebne), gde promena boje indikatora u
graduisanoj cevici do odreene vrednosti direktno pokazuje koncentraciju ispitivanog gasa.
Neprijatni mirisi mogu da stvaraju odreene neprijatnosti i smetnje, ili da dovedu do trovanja,
pa i smrti ivotinja i ljudi. Netoksini gasovi neprijatnog mirisa mogu da budu uzrok poremeaja u
respiraciji, smanjenog uzimanja hrane i vode, mogu da izazivaju nagon za povraanje ili samo
povraanje i uopte, mogu da predstavljaju mentalan stres. Posledice toga, kod ivotinja, mogu biti
pojava uznemirenosti i smanjene produktivnosti, a kod ljudi razni psihiki poremeaji.
Efekti na ljude i ivotinje esto nisu rezultat dejstva samo jednog odreenog mirisa ve su
posledica interakcije vie mirisnih inzulata. Dugotrajno izlaganje odreenom mirisu moe da smanji
osetljivost na sline mirise, a percepcija nekog mirisa moe i da se promeni, zavisno od njegove
koncentracije. Na primer, vodonik-sulfid u niskim koncentracijama ima veoma jak miris, ali u
toksinim ga uopte nema. U ljudi, koji su svakodnevno izloeni neprijatnim mirisima (radnici na
farmama, stoari, veterinari), moe se razviti izvesna tolerancija prema tim mirisima. Zavisno od vrste,
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 26

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------postoji razliit stepen tolerancije ivotinja na odreene toksine gasove. Na primer, na dejstvo vodoniksulfida su najosetljiviji mievi i kunii, dok su psi najmanje osetljivi. Inae, ivotinje se ne mogu
navikavati na ovaj gas.
Neke komponente stajskog vazduha imaju veoma karakteristian miris. Miris belog luka ima
alil-merkaptan. Amonijak ima vrlo speifian, otar i opor miris, a krotil-merkaptan i difenil-sulfid
imaju veoma neprijatne mirise. Miris trulog kupusa daju etil- i metil-merkaptani, a trulog povra metilsulfid. Piridin, hlorin i sumpor-dioksid imaju iritirajui miris, a vodonik-sulfid miris na pokvarena jaja.
Skatol daje neprijatan miris fekalijama, tiofenol ima putridni miris, a oba ova jedinjenja izazivaju
nagon za povraanje. Neki gasovi nemaju miris, kao to su ve pomenuti ugljen-dioksid i metan.
Za gasove koji se stvaraju pri animalnoj proizvodnji postoje utvrene vrednosti maksimalno
dozvoljenih koncentracija u objektu. Ove vrednosti su utvrene na osnovu efekata koji se ispoljavaju
pri razliitim koncentracijama i trajanjima ekspozicije.
Od svih gasova koji se stvaraju u animalnoj proizvodnji, amonijak i vodonik-sulfid
predstavljaju najei uzrok zdravstvenih poremeaja i trovanja.
Dozvoljena koncentracija amonijaka u objektima iznosi 5-10 ppm (za ivinu 20 ppm). Iako se
smatra da koncentracije amonijaka koje se organoleptiki ne mogu utvrditi (do 0,02 mg/L) nisu tetne,
kroz dui period mogu da iritiraju sluzokoe i nepovoljno utiu, naroito na mlade ivotinje.
Koncentracija amonijaka od 11 ppm u duem vremenskom periodu smanjuje proizvodne sposobnosti
ivotinja. Ljudi ne smeju biti izloeni koncentraciji amonijaka od 25 ppm due od 24 asa, a
koncentraciji od 35 ppm due od 10 minuta. U ljudi se pri 40 ppm javlja smanjenje apetita, muka i
povraanje. Koncentracija amonijaka od 100 ppm kod ivotinja i ljudi dovodi do kijanja, salivacije i
iritacije sluzokoa.
[tetni gasovi i estice praine predstavljaju vane predisponirajue faktore za nastanak brojnih,
uglavnom respiratornih i konih bolesti domaih ivotinja. Amonijak oteuje funkciju cilija i naruava
odbrambene sposobnosti epitela sluzokoe. Na taj nain ovaj gas otvara put uzronicima respiratornih
infekcija kod svih vrsta domaih ivotinja. Kod prasadi u uzrastu od tri nedelje utvreno je da amonijak
iz vazduha pospeuje naseljavanje bakterije Pasteurellae multocidae u nosnim upljinama, dok na
naseljavanje ove vrste bakterija u tonzilama ima ogranien efekat. Ovo je ustanovljeno u eksperimentu
u kome su prasad u toku dve nedelje boravila u sredini gde je koncentracija amonijaka iznosila 20 ppm,
a ceo eksperiment je trajao 37 dana. Prethodno je svim prasadima inokulisano 1,4x10 8 toksogenih P.
multocida intranazalno. Kinetika kolonizacije bakterija utvrivana je u jednonedeljnim intervalima,
korienjem morfometrijskog indeksa za utvrivanje stepena atrofije turbinalija. Ovaj ogled opravdava
preporuke istraivaa da maksimalno dozvoljena koncentracija amonijaka u objektima, npr. za smetaj
suprasnih krmaa, krmaa dojara i prasadi, ne treba da prede 10 ppm, ugljen-dioksida 2000 ppm, dok
prisustvo vodonik-sulfida nije dozvoljeno. @ivina je naroito osetljiva i ako se dri na dubokoj
prostirci koja je vlana, i gde se u veoj meri stvara amonijak, kod pilia moe doi do pojave
amonijanog slepila ili respiratornih bolesti.
Amonijak kao jedna od komponenti ljudskog znoja, u koncentraciji od 17 ppb do 17 ppm u
vazduhu, ima atraktivno dejstvo na komarce (Aedes aegypti), uz sadejstvo mlene kiseline.
Vodonik-sulfid je veoma toksian gas. Dozvoljene koncentracije ovog gasa u vazduhu za ljude i
ivotinje iznose 0,01 mg/L. Trovanja mogu biti akutna i hronina, a simptomi iritacije sluzokoe oiju i
nosa, vrtoglavice, glavobolje i nauzeje, do gubitka svesti i smrti. Uglavnom se navode dva naina
dejstva ovog gasa. Kod prvog naina dolazi do jake iritacije sluzokoe celog respiratornog trakta,
ukljuujui i plua, i akumulacije sulfida, posebno kalijum- i natrijum-sulfida, a kod drugog nastaje
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 27

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------inhibicija citohrom-oksidaze, koja uzrokuje depresiju elijskog metabolizma i, posledino, remeti
funkcije centralnog nervnog sistema.
Ugljen-dioksid, u koncentraciji u kojoj se obino nalazi u stajskom vazduhu (0,3-0,4%) ne
predstavlja smetnju za ivotinje. Maksimalno dozvoljena koncentracija je 3500 ppm. Pri veim
koncentracijama (kada su obino poveane koncentracije i drugih tetnih gasova, poveana vlanost,
temperatura i uopte, loi higijenski uslovi) dolazi prvo do pada produktivnosti, a sa daljim poveanjem
i do polipneje, guenja i, na kraju, uginua. Ljudi su mnogo osetljiviji od ivotinja pa ve pri
koncentraciji od 3% dolazi do oteanog disanja, pri 4% se javlja vrtoglavica, a pri 8-10% potpuna
blokada disanja i smrt.
Ugljen-monoksid je snaan krvni otrov koji se moe pojaviti u objektima za prasad i ivinu, ako
se oni zimi zagrevaju peima na vrsto gorivo, a provetravanje nije odgovarajue. Stvaranjem
karboksi-hemoglobina, onemogueno je vezivanje kiseonika za hemoglobin i normalno snabdevanje
tkiva kiseonikom. Sumpor-dioksid na sluzokoama disajnih puteva i konjunktiva prelazi u sumpornu i
sumporastu kiselinu, koje ih oteuju.
Hlor i hlorovodonina kiselina dovode do digestivnih i nervnih poremeaja u ivotinja, ree do
promena na koi lokalnog karaktera (glava i ekstremiteti).
Acet-aldehid uzrokuje iritaciju sluzokoe respiratornog trakta, koe i oiju. Zapaljiv je i lako
isparljiv. Moe izazvati konu alergijsku reakciju kod ljudi i delovati na centralni nervni sistem.
N-butil-acetat moe, takoe, izazvati poremeaje u ljudi, od crvenila konjunktiva do
pulmonarnih smetnji.
Trietil-amin, na osnovu ispitivanja kod ljudi, zavisno od koncentracije i duine ekspozicije,
moe dovesti do stvaranja edema i mikrocista u epitelu ronjae, i zamuenja vida odnosno smanjenja
otrine slike.
Metan je slabo toksian gas koji se stvara raspadanjem organske materije, a njegovo prisustvo u
veoj koncentraciji stvara opasnost od mogue eksplozije pri neopreznom rukovanju vatrom (paljenje
cigarete i sl.).
Pri razmatranju naina uklanjanja neprijatnih mirisa u animalnoj proizvodnji treba uzeti u obzir
injenicu da teni otpad predstavlja ei izvor nego vrsti, i da do stvaranja tetnih gasova dolazi u
stajama sa unutranjom kanalizacijom, u objektima izvan staje koji slue za prihvatanje, obradu i
skladitenje tenog stajnjaka, prilikom transporta i manipulacije tenim stajnjakom (meanje, isputanje
u sabirne kanale i sl.). Iz tih razloga, spreavanje stvaranja i otklanjanje neprijatnih mirisa i tetnih
gasova treba da obuhvati vie elemenata, kao to su izbor lokacije staja, karakteristike objekata,
tretiranje stajskog vazduha, obrada, odlaganje i transport stajnjaka.
Kod izbora lokacije farme, treba voditi rauna da objekti za dranje domaih ivotinja budu to
vie udaljeni od naseljenih mesta, tj. stambenih objekata. Smer duvanja lokalnih vetrova takoe treba
da bude uzet u obzir, jer se neprijatan miris sa farme, naroito farme svinja, moe osetiti na udaljenosti
od nekoliko kilometara.
Kao to je pomenuto, stvaranje tetnih gasova neprijatnog mirisa zavisi od tipa objekta, vrste
ventilacije i kanalizacije odnosno naina uklanjanja stajnjaka iz objekta i vrste poda na kome se dre
ivotinje. U otvorenim stajama neprijatni mirisi ne predstavljaju vei problem. U zatvorenim objektima
neprijatni mirisi se lake eliminiu, ako je izubravanje mehanizovano a ne runo, i ako ventilacioni
sistem pravilno funkcionie. U stajama gde se ivotinje dre na delimino ili celoreetkastom podu,
ispod poda postoji interni kanalizacioni sistem, sastavljen od cevi za prikupljanje i odvoenje tenog
stajnjaka u eksterni sistem, ili se ispod cele povrine poda nalazi bazen sa istom namenom. Teni
stajnjak se iz internog sistema odvodi periodino, pomou crpki, samooticanjem ili otvaranjem
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 28

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------pokretne ustave.
Dok se teni stajnjak zadrava u internom kanalizacionom sistemu dolazi do
njegove razgradnje pod dejstvom mikroorganizama i stvaranja razliitih gasova. [to je zadravanje due
ti procesi su intenzivniji. Pri padu atmosferskog pritiska dolazi do isparavanja. Zbog toga je poeljno
da se kanali ee prazne i da se kontrolie ispravnost hidraulinih (ili nekih drugih) zatvaraa koji
spreavaju povratak gasova u staju.
Pri korienju duboke prostirke, potrebno je kontrolisati njenu suvou, uz kontinuirano praenje
koncentracije tetnih gasova u objektu.
Tretiranje stajskog vazduha putem izdvajanja ili oksidacije gasova moe se sprovesti na vie
naina. Neki od njih su manje aplikativni, zbog komplikovanih tehnikih zahteva ili visoke cene, pa
imaju manji znaaj.
Oksidacija ima za cilj da se gasovi neprijatnog mirisa prevedu u jedinjenja bez mirisa. U tu
svrhu se koristi sagorevanje (direktno ili katalitiki) i primena ozona i UV zraka. Metodom apsorpcije
gasovi se dovode u toranj u kome se provode kroz vodu koja ih apsorbuje. Metod biofiltera zasniva se
na apsorptivnim sposobnostima zemljita odreenog sastava, kroz koja se provodi vazduh iz staje pre
nego to dospe u atmosferu.
Navedeni metodi imaju manji praktini znaaj od primene adsorbenata, naroito prirodnih, kao
to je zeolit. Slino ovom mineralu, prirodni preparat De-odorase, koji sadri gliko-komponente iz
biljke Yucca schidigera, moe direktno da se dodaje u stonu hranu, pri emu vezuje tetne gasove koji
se oslobaaju iz fecesa, ili se primenjuje u lagunama i jamama sa tenim stajnjakom, gde ubrzava
njegovu razgradnju.
Stajski vazduh se moe osloboditi neprijatnih mirisa i razreivanjem sa atmosferskim
vazduhom. Postupak zavisi od zapremine gasova neprijatnih mirisa, meteorolokih uslova
(temperatura, vetrovi i dr.), dijametara i broja ventilacionih cevi i prisustva vegetacije u okolini objekta,
pri emu se, poznavajui sve faktore, matematikim putem moe predvideti udaljenost na kojoj
intenzitet neprijatnog mirisa pada ispod prane vrednosti.
Mere obrade tenog stajnjaka imaju za cilj stvaranje uslova za mikroorganizme koji e ubrzati
njegovu razgradnju odnosno prevesti nepoeljne organske materije u neofanzivno stabilno stanje
(mineralizacija organskih materija). Deodoracija podrazumeva primenu supstancija koje smanjuju
stvaranje ili intenzitet neprijatnih mirisa. Meutim, ovaj postupak je skup i nedovoljno efikasan.
Obrada tenog stajnjaka moe se vriti anaerobnim ili aerobnim postupcima. Kod primene
anaerobno tretirane osoke na poljima, neprijatan miris se iri oko 24 asa, a kod neobraene oko 72
casa. Aerobni tretman vri se kontrolisanim ubacivanjem vazduha pomou aeratora, uz meanje tenog
stajnjaka, radi ravnomernog rasporeivanja kiseonika. Iz ovako obraenog stajnjaka se, uglavnom, ne
ire neprijatni mirisi.
Ako se vrsti stajnjak i osoka zajedno prikupljaju, moe se vriti njihova separacija, a zatim
obrada tene frakcije.
Mesta za odlaganje stajnjaka treba da budu na odgovarajuoj udaljenosti od staja i drugih
objekata, kao i odgovarajuih dimenzija.
Ako postoji mogunost najbolje je da se teni stajnjak odmah transportuje do obradivih
povrina i na njima primeni. Neprijatan miris e se znatno manje oseati ako se teni stajnjak na neki
nain ubaci ispod povrine zemljita (injektorom ili preoravanjem) nego ako se direktno razbacuje po
povrini. Razbacan stajnjak po obradivim povrinama iri isti miris na 400 m udaljenosti kao i stajnjak
aplikovan injektorom direktno u zemljite na 50 m.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 29

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Cisterne za transport, crpke i ostala oprema moraju biti ispravni, a potrebno je voditi rauna i o
izboru lokacije za distribuciju, vremenu (ofanzivnost mirisa zavisi i od sezone i doba dana), kao i
koliini tenog stajnjaka.
Na osnovu iznetog moe se konstatovati da u procesu anaerobnog razlaganja organskih materija
pod uticajem mikroorganizama nastaje vei broj razliitih gasova koji imaju neprijatan miris. Ovi
gasovi su redovni pratioci NH3 i H2S, kao osnovnih aerozagaivaa staja. Naime, anaerobni proces
raspadanja organskih materija nastaje veoma esto u stajama i u osonim jamama, gde se usled
neadekvatne i nepravovremene evakuacije zadrava stajnjak i podlee procesima razgradnje. Veliki
znaaj pri tome ima neadekvatna ventilacija staja, odnosno neadekvatna aeracija osonih jama. Ako se
proces raspadanja organskih materija odvija pod aerobnim uslovima nastaju CO2, azotna, azotasta i
sumporna kiselina, a ako se raspadanje vri pod anaerobnim uslovima uz amonijak i sumporvodonik
nastaju jo i metan, indol, skatol, merkaptani, isparljive masne kiseline i druge materije koje imaju
naugodan miris. Ove gasove izluuju zdrave ivotinje iz digestivnog trakta u manjim koliinama kao
crevne gasove. Kod afekcija organa digestivnog trakta ivotinja izluivanje crevnih gasova se znatno
poveava.
Znaaj gasova neprijatnog mirisa za higijenu vazduha u stajama je veliki jer i oni kao pratioci
ostalih tetnih gasova ispoljavaju tetno, prvenstveno metatoksino delovanje na organizam ivotinja.
Zato je neophodno redovno mehaniko ienje staja, eliminisanje otpadnih materija, dobro
funkcionisanje ventilacije i kanalizacije da ne bi stvarali i zadravali ovi gasovi u stajama.
Korpuskularna oneienja vazduha
Danas se smatra da je visoka uestalost pojave bolesti organa za disanje i koe u ivotinja,
naroito u stalnim stajskim uslovima dranja (najee u intenzivnim uslovima gajenja) pored ostalog,
u korelaciji sa kvalitetom vazduha, odnosno, u prvom redu sa sadrajem praine i mikroorganizama u
njemu (korpuskularna oneienja). Naime, estice praine mogu direktno uticati na pojavu najee
alergijskih bolesti, a indirektno, kao nosai mikroorganiama, i na pojavu raznih infektivnih bolesti kod
ivotinja. Pored toga, estice praine i mikroorganizmi mogu pojedinano ili zajedno postati
predisponirajui faktori za pojavu mnogih drugih bolesti ivotinja. Najzad, sasvim je razumljivo da
korpuskularna oneienja vazduha per se ili u sadejstvu sa drugim mikroklimatskim faktorima,
direktnim ili indirektnim putem, mogu ispoljiti znatan uticaj na produktivne i reproduktivne osobine
ivotinja. Stoga se danas njima u zoohigijeni poklanja velika panja.
Praina
Praina je stalan pratilac veine tehnolokih procesa u stoarskoj proizvodnji, uprkos primeni
brojnih higijenskih mera. Nastaje uglavnom usitnjavanjem vrstih materija na razne naine. Najee
potie od samih ivotinja (deskvamata koe, dlake, perja, sekreta i ekskreta), hraniva (pranjavo seno,
sva branasta odnosno suva hraniva i sl.), prostirke, raznih povrina staja i iz spoljanjeg vazduha.
êstice praine se u veoj meri u stajama stvaraju za vreme ishrane pranjavim senom, branastim,
koncentrovanim, odnosno uopte suvim hranivima, ienja staja i menjanja prostirke, ienja koe
ivotinja i kretanja ivotinja. U svojoj neposrednoj okolini ivotinje raspruju kapljice sluzi i pljuvake
iz respratornog i digestivnog trakta, koje postaju sastavni delovi praine. Najzad, spore plesni kao
ubikvitarni zagaivai sena i prostirke, esto se nalaze u vazduhu staja u obliku estica praine.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 30

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Pod esticama praine u fizikom smislu podrazumevaju se sva vrsta tela u gasovitoj sredini u
stanju relativnog mirovanja, koja imaju manju brzinu pada nego vrsta tela po klasinim fizikim
zakonima. Brzina pada estica praine u vazduhu je u direktnoj zavisnosti od promera i specifine mase
estica i otpora vazduha. Rasprene estice praine u vazduhu se esto u literaturi nazivaju aerosolima.
Ako su estice praine vrste konzistencije u pitanju je aerosol sa vrstom fazom, a ako su tene
konzistencije onda je to aerosol sa tenom fazom, odnosno magla. Na osnovu veliine estica i
povrinskog napona razlikuje se suva magla (molekularni, koloidni i pravi aerosoli) i vlana magla,
odnosno sprej. Suva magla, odnosno stabilni aerosoli sastoje se od lebdeih estica veliine od 0,5 do 5
m.
êstice praine u vazduhu staja nisu jedinstvenog hemijskog sastava niti jedinstvene
morfologije. One pokrivaju irok opseg veliina, poev od ultrafinih, submikroskopskih do krupnih,
golim okom vidljivih estica. estice praine, makroskopske veliine, esto na svojoj povrini nose
veliki broj mikroorganizama. Objavljeni podaci ukazuju da i virusi mogu da se prenose putem estica
praine. Vreme preivljavanja mikroorganizama zavisi u velikoj meri od svojstava supstrata estica
praine (sadraj vode, hemijski sastav i dr.).
Koncentracija, distribucija veliine i hemijski sastav estica praine u vazduhu staja, uglavnom
zavise od vrste stone hrane, naina ishrane, vrste prostirke, vrste ivotinja i sistema njihovog gajenja.
Suva kabasta i koncentrovana hraniva u ishrani ivotinja, kao i upotreba prostirke u stajama poveavaju
koncentraciju praine u vazduhu. Koncentracija estica praine u vazduhu staja takoe zavisi i od
gustine naseljenosti ivotinja po jedinici povrine odnosno zapremine staje, a neposredno, u vezi s tim,
i od obima i koeficijenta ventilacije. Osim toga, na koncentraciju, distribuciju veliine i hemijski sastav
estica praine utiu temperatura, koncentracija gasnih komponenti u vazduhu staja (vodena para, H 2S,
SO2, NH3, CO2 i hidrokarboni), vidljiva i ultravioletna radijacija.
Hemijske analize pokazuju da se estice praine u vazduhu staja sastoje od neorganskih i
organskih sastojaka, najee u odnosu oko 30:70%. êstice praine u vazduhu staja za kokoi nosilje
se sastoje od delia prostirke, perja i ekskremenata. Prema istraivanjima estice praine potiu 55-68%
od prostirke, 2-12% od perja i 2-8% od ekskremenata. U baterijskom sistemu dranja nosilja
ustanovljeno je da 80-90% estica praine potie od hrane, 4-12% od perja, a 2-8% od ekskremenata. U
pogledu hemijskog sastava estica praine utvreni su sledei odnosi: proteini 70,8%, ugljeni-hidrati
11%, pepeo 10%, masti 4% i celuloza 3,4%.
Ne postoji potpuna saglasnost o maksimalnom dijametru estica praine, koje pasiraju filter
sistem gornjih respiratornih puteva i taloe se u respiratornim alveolama. Iz plua ljudi najee su
izolovane estice praine veliine od 0,5 do 3,0 m. U alveolama su, meutim, ustanovljene i estice
praine dijametra do 10 m. êstice praine veliine od 1 do 2 m u preniku prodiru i taloe se u
respiratornom delu plua oveka sa najveom uestalou. Sline vrednosti veliine estica praine
utvrene su u respiratornom sistemu ivine. Kod pilia je ustanovljeno da se estice praine veliine
oko 1,1 m u preniku najee taloe u pluima, abdominalnim i posttorakalnim vazdunim kesama.
êstice praine prenika 3,7-7 m, kao i 0,3 m, taloe se u veem obimu u prednjim delovima
respiratornog sistema pilia. U stajskom vazduhu u veem obimu su zastupljene estice praine veliine
5 m u preniku te se smatra da se one mogu deponovati u respiratornim alveolama. U hemijskom
sastavu estica praine u vazduhu staja dominantne supstancije su sirovi proteini.
Od veliine i gustine estica praine zavisi njihovo odravanje u lebdeem stanju, pasiranje kroz
respiratorne filtere, mesto taloenja u respiratornom traktu, stopa sedimentacije na povrine staje,
difuzija i meusobno sudaranje. êstice praine se taloe iz aerosola ako su sile gravitacije vee nego
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 31

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------sile privlaenja izmeu njih i okolnih molekula vazduha. Kada se uzme u obzir samo proces
sedimentacije, estice praine prenika od 5 m se proseno odravaju u aerosolu 100 minuta, a
prenika od 10 m proseno 25 minuta.
U odbrani organizma od estica praine uestvuju epitel farinksa, mukocilijarni sistem,
makrofagi u bronho-pulmonarnom sistemu, hematogeni i limfogeni sistemi. Posle dospea u plua,
estice praine submikronske veliine mogu difundovati u rezidualni respiratorni vazduh i zadrati se u
njemu. êstice praine oko 5 m i vee tee prolaze putem vazdunog strujanja kroz filtere
respiratornog trakta zbog snage zamaha. Ove partikule se uglavnom taloe na povrinama sluzokoe i
struktura mukocilijarnog sistema u prednjim delovima respiratornog trakta. Delovanje estica praine
na organizam ivotinja i oveka zavisi od vie faktora, a naroito od njihovog porekla i hemijskog
sastava, trajanja kontakta, mesta delovanja, veliine i oblika estica, otpornosti pojedinih tkiva odnosno
celokupnog organizma i od biolokih osobina praine, prvenstveno zagaenosti mikroorganizmima.
Kao to je ve istaknuto, estice praine se prema poreklu i hemijskom sastavu dele na
organske, neorganske i meovite. Organske estice praine mogu biti biljnog, ivotinjskog i vetakog
porekla. Neorganske estice mogu poticati od metala, minerala ili od razliitih drugih neorganskih
materijala. Meovite praine se veoma esto sreu u stajama i mogu delovati sinergistiki, pripremajui
teren za negativno dejstvo drugih vrsta praina ili noksi uopte.
Podela praine prema veliini estica i njihovom obliku moe imati praktian znaaj, naroito
za pojedine vrste hemijski i bioloki aktivnih praina. Brojni autori na razliite naine klasifikuju
prainu prema veliini. Radi ilustracije navodimo da pojedini autori estice dijametra preko 10 m
nazivaju prainom u punom smislu rei, estice od 0,1 do 10 m oblakom, a one ispod 0,1 m dimom.
Po pravilu, to su estice aerosola sitnije, sve due se zadravaju u vazduhu. Naravno,
sedimentacija estica aerosola zavisi i od odnosa mase i veliine estica, njihovog oblika, elektrinog
naboja, gustine vazdunog medijuma, pravca i intenziteta vazdunih strujanja. Smatra se da se estice
praine manje od 0,1 m ne taloe pod uticajem zemljine tee, slino molekulima gasova u relativno
mirnom vazduhu. Meutim, kretanjem vazdunih masa, sudaranjem i dejstvom razliitog elektrinog
naboja, estice praine se najpre aglomeriu, postaju vee i tee i onda se taloe.
Veliina i oblik estica praine imaju odreenu ulogu u ispoljavanju dejstva na organizam,
posebno u pogledu njihovog prodiranja u respiratorne organe. Eksperimentalnim ispitivanjima se dolo
do zakljuka da samo estice praine sa manjim prenikom od 5 m prodiru u alveole. Pri tome je od
znaaja i oblik, jer estice igliastog oblika, na primer, azbestne, prodiru do alveola i kada su mnogo
due od naznaene veliine prenika. Krupnije estice praine zadravaju se na sluzokoama
respiratornih puteva, i to to su one krupnije, obimnije se zadravaju na viim nivoima. Tako se estice
praine veeg prenika od 50 m zadravaju na sluzokoi nosa, traheja i veih bronha, a veeg od 5 m
na sluzokoama sitnih bronha i bronhiola. Razumljivo, dubina prodiranja u respiratorne organe zavisi i
od drugih faktora, a u prvom redu, od intenziteta disanja ivotinja. Pored toga, od znaaja je i
zdravstveno stanje respiratornih puteva. Devijacije septuma nosa, malformacije konha, atrofije
sluzokoe, kao i razna druga patoloka stanja disajnih puteva, doprinose da se estice aerosola u njima
slabije zadravaju, da dublje prodiru u respiratorne organe i da izazivaju njihova tea oteenja.
Ranije se smatralo da estice praine manjeg prenika od 0,1 m nemaju vei znaaj u nastanku
patolokih promena u respiratornim organima, jer se pretpostavljalo da Braunovo kretanje obezbeuje
njihovu konstantu koncentraciju kako u inspirisanom tako i u ekspirisanom vazduhu. Novija
ispitivanja, omoguena primenom elektonskog mikroskopa, pokazala su da se veliki deo estica praine
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 32

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ovih veliina zadrava u alveolama i u drugim delovima respiratornog trakta, te mogu, ve prema
svojoj prirodi i duini udisanja, izazvati razne patoloke promene.
Obliku estica ranije je pridavana primarna uloga u objanjavanju nastanka raznih oteenja.
Igliaste estice, kao i one sa iljastim i otrim rubovima, u stanju su da izazovu povrede koe i
sluzokoa i time omogue prodiranje raznih mikroorganizama. Na primer, estice azbesta zahvaljujui
iljastim vrhovima zabadaju se u kou i mogu izazvati formiranje izraslina, koje se mogu i maligno
transformisati. One se zabadaju i u sluzokou disajnih puteva, te izazivaju fina krvavljenja i
proliferaciju vezivnog tkiva. êstice praine koje imaju vlaknastu strukturu, preteno biljnog i
ivotinjskog porekla, taloe se, slau i meusobno lepe, ime formiraju finu membranu na epitelu
sluzokoa respiratornih puteva, onemoguavajui njegove funkcije filtracije, zagrevanja vazduha i
eliminacije estica praine. Tako formirani sloj praine ini pogodnu podlogu za razvitak raznih
patogenih mikroorganizama, odnosno za nastanak hroninih bronhitisa i drugih patolokih procesa koji
ih prate.
Prema osnovnom negativnom dejstvu na organizam, praina se deli u vie grupa. Poznata je
klasina podela praine u sedam grupa, i to: 1. estice praine sa optetoksinim dejstvom (praine
arsena, olova i sl.), 2. lokalno iritirajue ili kaustine estice praine (praine brana, eera, cementa,
krea, sode i dr.), 3. alergijske estice praine (preteno praine organskog porekla, ali i mnoge druge),
4. inficirajue dejstvo praine imaju estice koje su zagaene patogenim mikroorganizmima, 5.
fotodinamine estice praine (estice peska, smole, katrana i dr.), 6. kancerogene estice praine (ve
pomenute sa fotodinaminim dejstvom, praina lana, praina radioaktivnih materija) i 7. estice praine
sa specifinim dejstvom koje izazivaju proliferaciju vezivnog tkiva u pluima, kao to su praine
silicijum-dioksida i azbesta.
Ovu podelu treba prihvatiti uslovno iz razloga to pojedine vrste estica praine ispoljavaju
viestruko delovanje u organizmu. Naime, pojedine estice praine istovremeno deluju iritativno i
nagrizajue ve prema koncentraciji (npr. praina fluora, krea i sl.), druge deluju i lokalno i
optetoksino (npr. praina arsena), a fotodinamike estice praine mogu delovati i kancerogeno.
Alergijsko delovanje, pod izvesnim uslovima, mogu ispoljiti gotovo sve vrste estica praine
(uglavnom kao hapteni).
U pogledu dejstva na respiratorni sistem, estice praine se mogu podeliti u vie grupa. Pored
ve pomenutog specifinog dejstva (silicijumove i azbestne praine) i dejstva estica praine vlaknaste
i mekane strukture na bronhe (biljnog i ivotinjskog porekla), potrebno je istai dejstvo estica praine
koje znatno inhibiraju imunoloke i druge mehanizme odbrane organizma, a takoe i estica praine
koje se smatraju relativno benignim, ali su u stanju da izazovu proliferaciju vezivnog tkiva u pluima.
Vano je poznavati da li su estice praine rastvorljive samo u vodi ili i u lipidima. Kada estice praine
preko plua prodru u krvotok, one se raznose po svim delovima organizma i dospevaju do centralnog i
perifernog nervnog sistema, koji su bogati lipidima. S obzirom na znaajne uloge i osetljivost ovih
sistema, posledice e biti tee ukoliko je vea rastvorljivost estica praine u lipidima, odnosno ukoliko
je afinitet prema njima vei - naravno, ukoliko su estice praine hemijski aktivnije, odnosno
toksinije. Primeri za to su estice praine mangana i olova. Meutim, stepen rastvorljivosti estica
praine nije uvek u direktnom odnosu sa teinom lokalnih i optih oteenja. Primer za to je praina
silicijum-dioksida. Ona je veoma slabo rastvoljiva, pa ipak u kontaktu sa elijama plunog tkiva stvara
koloidne rastvore koji izazivaju veoma teke plune promene.
Mesto delovanja estica praine u organizmu je od velikog znaaja. Najvei broj estica praine
prodire u organizam preko respiratornih organa. U znatnom obimu estice praine prodiru u organizam
preko koe. Naravno, ne sme se ispustiti iz vida da praine koje deluju na kou i na sluzokoe preko
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 33

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------njih ispoljavaju delovanje i na ceo organizam. Na kou praina moe delovati fiziki, hemijski i
bioloki ili kombinovano putem sva tri oblika. Ona esto i neprimetno oteuje kou i otvara vrata za
dejstvo bakterija (gnojni procesi u koi i potkonom tkivu). Kroz povreenu kou i sluzokoe lake se
resorbuju hemijske supstancije koje onda prodiru putem krvotoka dublje u organizam, umanjuju
lokalne imunoloke snage organizma, stvaraju teren za razne alergijske manifestacije (praine biljnog i
ivotinjskog porekla, a kao hapteni i sve druge vrste praina) ili fotodinamike lezije, a mogu izazvati i
pojavu neoplazija. U sluaju loe higijene, estice praina se u velikom obimu nakupljaju na koi
ivotinja, zapuavaju izlazne kanale lojnih lezda i fermentativnim raspadanjem iritiraju kou i stvaraju
teren za pojavu raznih zapaljenja, prekanceroznih i kanceroznih lezija.
Mehanizmi zatite organizma od praine, kao to je ve istaknuto, nisu sasvim proueni. Neki
mehanizmi odbrane respiratornih organa samo su delimino poznati. Krupnije estice praine
zadravaju se u gornjim delovima respiratornih puteva na sluzokoi nosa, farinksa, larinksa i traheje.
Sitnije estice praine zadravaju se najveim delom na sluzokoi sitnih bronha i brohniola. Meutim,
filtraciona sposobnost navedenih delova respiratornih puteva ne zavisi samo od veliine estica, ve i
od stanja ovih puteva i intenziteta disanja. Nepravilnosti u grai, zapaljenja sluzokoa respiratornih
puteva i njihove posledice, naroito atrofije sluzokoa, kao i propadanja trepljastog epitela i peharastih
elija koje lue sluz i vlae sluzokoe, potpomau prodiranje i krupnijih estica praine u ue vazdune
puteve, omoguuju njihovo due zadravanje i dovode do teih posledica. Vanost intenziteta disanja je
ve spomenuta; ukoliko je disanje intenzivnije, utoliko e filtraciona sposobnost gornjih disajnih
puteva biti slabija i obrnuto. Odatle proistie i zakljuak da ivotinjama koje se fiziki napreu (radne
ivotinje, sportski konji), zbog uestalijeg i dubljeg disanja, treba posvetiti posebnu panju u smislu
obezbeenja staja sa manjom koncentracijom estica praine u vazduhu. Izvestan znaaj u uklanjanju
praine iz gornjih raspiratornih puteva imaju i refleksi kaljanja i kijanja. Naime, kaljanjem i kijanjem
pomae se dejstvo trepljastog epitela i izbacije sluz sa prainom do farinksa. Meutim, treba imati na
umu da praina pokrenuta tim mehanizmima i dovedena do farinska nije uklonjena jer je ivotinje
mogu progutati ime ona dospeva u eludac i creva. Neke vrste estica praine time postaju jo
opasnije (npr. fosforna), jer se u digestivnom traktu spajaju sa eludanim sokom i postaju jo
otrovnije. Najzad, estice praine koje dospevaju u alveole plua bivaju bre ili sporije fagocitovane od
makrofaga, histiocita i alveolarnih monocita, a zatim se limfnim putem prenose do limfnih lezda, gde
neke od njih nastavljaju svoje tetno delovanje. Delovanje pojedinih vrsta neorganskih praina na
organizam ispoljava se u vidu poremeaja poznatih kao pneumokonioze. One nastaju usled dugotrajnog
udisanja i taloenja raznih vrsta mineralnih praina u plunom tkivu. One su od veeg znaaja u
humanoj nego veterinarskoj medicini, jer su njima najee izloeni radnici u rudnicima, topionicama
metala, industriji i poljoprivredi. U veterinarskoj medicini mogue su pojave pneumokonioza kod konja
koji rade u veoma pranjavim industrijskim postrojenjima, kod ovaca koje se kreu po pranjavim
putevima i napasaju na pranjavim panjacima i kod svinja u stajama gde se za prostirku koristi pesak
sa esticama zemljita.
Prema vrsti neorganske praine kao uzroka pneumokonioze dobijaju posebna imena. Silikozu
izaziva dugotrajno udisanje praine silicijum-oksida, azbestoza je fibroza plua koja nastaje usled
dueg udisanja praine azbesta - minerala fine vlaknaste strukture. Eksperimentalno je uspeno
izazvana aluminoza, izlaganjem zeeva dejstvu aerosola aluminijuma ije su estice preteno manjeg
prenika od 5 m, koja se manifestuje u vidu bujanja fibroznog tkiva u plunom tkivu. Od drugih
pneumokonioza najee se pominju sideroza (udisanje aerosola gvoa), antrakoza (taloenje ugljenih
estica u plunom tkivu) i halikoza (taloenje kamenih estica). U sutini, nastanak promena
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 34

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------prvenstveno u plunom tkivu kod opisanih pneumokonioza objanjava se mehanikim ili hemijskim
delovanjem estica neorganske praine.
Dejstvo organskih praina odraava se na sluzokoama respiratornog trakta, drugim
sluzokoama, koi i na organizmu u celini. Pri tome, nije znaajno samo trajanje dejstva, ve su
znaajne i osobine samih estica praine, kao to su: prenik, hemijski sastav i zagaenost infektivnim
agensima. Ove koniopneumopatije mogu imati akutni, subakutni i hronini karakter. U akutnim
stanjima pored poviene temperature, katara disajnih puteva i bronhopneumonije esto se javljaju znaci
infektivnih i toksinih procesa. U hroninim oblicima najee dominiraju hronini bronhitis sa
emfizemom i sekundarne komplikacije, kao to su fibroza lakeg stepena, peribronhitis, bronhiektazije
i cor pulmonale. U tim oblicima smanjuje se funkcija plua i remeti organizam u celini. Takoe, nisu
retke alergijske manifestacije, tuberkuloza plua, kao i druga oteenja plua i srca.
U donjim slojevima atmosfere koncentracija praine iznosi od 0,20 do 24,00 mg/m 3 vazduha.
Sastav i koncentracija praine u atmosferi zavisi od lokaliteta, osobina zemljita, godinjeg doba i
meteorolokih faktora. U zavisnosti od porekla u atmosferi se razlikuje organska i neorganska praina.
Mineralna, odnosno neorganska praina se sastoji od najmanjih estica zemljita - kvarcnih odlomaka,
estica krenjaka, uglja, gline, ai, kristala kuhinjske soli, cementa i dr. U atmosferi se ponekad
nailazi i na prainu kosmikog, meteorskog i vulkanskog porekla.
Dim, koji se stvara pri nepotpunom sagorevanju uglja i drugih materijala, sadri ugljene estice
ili a. â se sastoji od ugljenika (oko 40%) i neorganskih jedinjenja katrana, minerala i ulja (oko
60%). U dimu se nalaze i gasovi, kao ugljen-dioksid, ugljen-monoksid, kiseonik i dr. U velikim
gradovima i industrijskim centrima, dim sadri velke koliine ai, tako da u zimskom periodu,
naroito pri maglovitom vremenu, vazduh postaje gotovo nepodnoljiv za stanovnike. Ovi zagaivai
vazduha veoma tetno deluju naroito na mlade biljke. Na ljude i ivotinje dim deluje i posredno preko
uticaja na klimu. Pri vlagom zasienom vazduhu ugljene estice slue kao kondenzaciona jezgra, koja
ine osnovu magle u gradovima.
Praina organskog porekla se sastoji od delova biljaka, hraniva, prostirke, stajnjaka, dlake,
perja, epidermalnih ljuspica, semena biljaka, spora gljivica, infuzorija, jaja parazita, polenovog praha i
raznih mikroorganizama. Ispitivanjima je ustanovljeno da se 2/3 do 3/4 estica praine u vazduhu
atmosfere sastoji od neorganskih, a preostali deo od organskih materija. U stanovima i stajama
preovladava praina organskog porekla. U poljima broj estica praine se najee kree od 500 do
5000, a u velikim gradovima dostie do 500000 u l m3 vazduha.
Lebdenje estica praine u vazduhu zavisi od njihove mase. Velike estice, iznad 10 m, brzo
padaju i taloe se na predmetima u relativno nepokretljivom vazduhu. Sa smanjenjem veliine
poveava se odravanje i lebdenje estica praine u vazduhu. êstice praine manjeg dijametra od 10
m (tzv. suneva praina) se veoma sporo taloe u vazduhu sa manjim strujanjem. Na primer, estice
praine dijametra l m u vazduhu bez strujanja prelaze rastojanje od 10,8 cm, a dijametra 0,1 m samo
1,08 mm.
Praina koja postaje vidljiva pri posmatranju u snopu sunevih zraka sastoji se od najsitnijih
estica organskog porekla, kao to su vunena i pamuna vlakna, mikroorganizmi i dr. Ova praina je
golim okom obino nevidljiva, ali ako se puste sunevi zraci kroz otvor u zatvorenu prostoriju, onda se
ona moe uoiti. U potpuno mirnom vazduhu ona se lako zadrava i dostie najveu visinu u atmosferi.
êstice ove praine predstavljaju kondenzaciona jezgra za stvaranje oblaka i magle.
U periodu cvetanja biljaka na livadama i panjacima u vazduhu se nalazi polenov prah u veoma
velikim koliinama. Kod nekih ljudi i ivotinja ovaj prah je u stanju da izazove tzv. sensku groznicu,
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 35

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------koja se manifestuje snanim kataralnim zapaljenjem gornjih disajnih puteva, povienom telesnom
temperaturom, optim poremeajima zdravlja i dr. Ona predstavlja odreeni oblik anafilaksije.
Pored direktnog delovanja praina ispoljava i indirektno delovanje na organizam ivotinja.
Indirektno delovanje se sastoji u tome to estice praine pomau kondenzaciju vodene pare i stvaranju
oblaka. Dalje, praina smanjuje sunevu radijaciju, naroito ultravioletnih zraka. Neista stakla prozora
ne proputaju suneve zrake, ime se smanjuje osvetljenost staja.
Praina direktno deluje na kou, oi i organe za disanje ivotinja. Na koi moe dovesti do
pojave svraba, zapaljenja (dermatitis, akne, ekcemi), poremeaja termoregulacione funkcije, luenja
znojnih i lojnih lezda, kao i poremeaja senzibilnih funkcija koe. Zbog zagaenja koe ivotinja
prainom veoma esto dolazi do zapuavanja izvodnih kanala lojnih lezda (dermatokonioze). U
takvim sluajevima koa postaje suva, gubi elasticitet i postaje podlona raznim mehanikim
povredama, koje mogu biti ulazna vrata za brojne uzronike infekcije. Na koi se od odumrlog i
odbaenog sloja epitela, sekreta znojnih i lojnih lezda i estica praine stvara prljavo-mastan sloj. Ovaj
sloj je dobra podloga za rast raznovrsnih mikroorganizama koji mogu pod povoljnim uslovima prodreti
u kou. Pored toga, taloenje praine na koi smanjuje njenu reflektornu reakciju. Najzad, zapraivanje
oiju ivotinja dovodi do pojave konjunktivitisa.
Najozbiljnije delovanje praine se ispoljava na respiratornom sistemu. Dubina prodiranja
estica praine u respiratorni trakt zavisi od njihove disperznosti, kao i od intenziteta i dubine disanja
ivotinja. Vee estice praine od 10 m se zadravaju u gornjim disajnim putevima i izbacuju putem
kaljanja, kijanja, frktanja i pokreta prizmatrinog epitela. Otre nadraujue estice praine mehaniki
oteuju sluzokou disajnih puteva i stvaraju locci minores resistentiae za patogene mikroorganizme
koji izazivaju razna zapaljenja. Najmanje estice praine, dijametra od 0,1 do 5 m dospevaju u
najdublje disajne puteve, gde se odlau. Koncentracija praine od 10 mg/m 3 vazduha smatra se
generalno kao maksimalno podnoljivi prag za ljude. Ni u jednom nacionalnom pravilniku nisu
sugerisane odgovarajue maksimalno dozvoljene granice koncentracije praine za farmske ivotinje.
Koncentracija praine u vazduhu staja veoma varira u zavisnosti od vrste ivotinja i razliitih dnevnih
faza rada. Ispitivanjima od strane brojnih autora utvrene su razliite koncentracije praine u vazduhu
staja (od 0,59 mg/m3 u stajama za mlene krave do 2238,72 mg/m 3 u zatvorenim stajama za svinje).
Potrebno je naglasiti da se izmerene koncentracije estica praine u vazduhu staja esto veoma
razlikuju u zavisnosti do koriene metode za utvrivanje. Korienjem razliitih metoda utvreno je
da se koncentracija aerosolne praine u stajama kree od 0,3 do 7 mg/m 3 vazduha, a precipitirajue
praine od 7 do 15 mg/dm2 na dan. Poveanje koncentracije praine u vazduhu staja do 25 mg/m 3 je
ustanovljeno u kratkom periodu u toku ishrane ivotinja. Za vreme hranjenja, hvatanja i merenja uraka
broj estica praine se moe poveati od 1 na 100 miliona/m 3 vazduha. U toku merenja uria moe se
ustanoviti koncentracija praine u vazduhu u iznosu od oko 40 mg/m 3. Koncentracija praine u vazduhu
staja za svinje znatno varira u toku i izmeu uzimanja obroka. Nain ishrane i oblici hrane znatno utiu
na stvaranje praine. Pri ishrani mlevenom samom na podu ustanovljena koncentraciju praine u
vazduhu je iznosila 8,8 mg/m3, a kod ishrane vlanom hranom 3,6 mg/m 3. U stajama za jahae konje
utvrena srednja koncentracija praine u vazduhu u toku zime je iznosila 0,41 mg/m 3. Najvea
koncentracija praine registrovana je u toku ienja i zamene prostirke. Aktivnosti ivotinja su
oznaene kao glavni inioci poveanja praine u vazduhu staja za svinje i urke. Ishrana je osnovni
faktor koji utie na poveanje aktivnosti ivotinja. Ishrana dva puta dnevno umesto ad libitum se
preporuuje za smanjenje koncentracije praine u vazduhu staja za svinje. Smatra se da temperatura ne
ispoljava znaajan uticaj na koncentraciju praine. Naime, temperatura moe indirektno modifikovati
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 36

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------koncentraciju praine. Nie temperature mogu dovesti do poveanja aktivnosti ivotinja, dok, na
primer, vie temperature mogu dovesti do smanjenja produkcije perja po jedinici telesne mase ivine.
Gustina naseljenosti pilia je najznaajniji faktor koji poveava koncentraciju estica praine veih od
0,5 m u dijametru. Pilii produkuju jedan deo praine nezavisno, a drugi deo se produkuje zavisno od
njihove interakcije. U stajama za kokoi nosilje na dubokoj prostirci 55-68% estica praine potie od
prostirke, a u baterijskom sistemu dranja 80-90% praine vodi poreklo od hraniva. Odnos izmeu
relativne vlanosti i koncentracije praine u vazduhu nije dovoljno rasvetljen. Smatra se da je uticaj
vlanosti na koncentraciju praine u vazduhu indirektan. Poveanje relativne vlanosti u atmosferi
poveava vlanost nataloene praine, prostirke i fecesa i time se do izvesnog stepena moe smanjiti
izdvajanje estica praine u vazduhu staja iz ovih izvora. Vlaenja hrane u stajama za svinje ne utie
znatnije na izdvajanje praine u poreenju sa ishranom koja se sprovodi dva puta dnevno suvom
hranom. Uticaj koeficijenta i obima ventilacije na koncentraciju praine u vazduhu nije detaljno izuen.
Jasno je, meutim, da je ovaj uticaj znatan. Dalja prouavanja su potrebna i u pogledu uticaja
temperature i relativne vlanosti na koncentraciju praine u vazduhu staja. Polucija prainom generalno
utie na njenu ulogu u transmisiji infektivnih bolesti. Praina u stajama je obino kontaminirana
brojnim mikroorganizmima, kao to su bakterije, virusi i gljivice. Za sada je nepoznato u kojoj meri
praina moe sadrati mikoplazme i u kojoj meri se one mogu putem nje prenositi. Broj estica praine
u vazduhu koje stvaraju kolonije bakterija na hranljivoj podlozi (BCFP) zavisi od nivoa prisutnih
kontaminiranih estica praine u vazduhu. Bolesti respiratornih organa kod ivotinja se javljaju u
najveoj meri kada se u istoj meri ustanovljava prisustvo bakterija u uzorcima praine. Pored toga to
slui kao vehikulum za patogene mikroorganizme, praina pospeuje pojavu infekcija delovanjem na
disajne puteve i pruzrokovanjem devitalizacije mukocilijarnog odbrambenog sistema i time stvaranje
locci minores resistentiae. Kombinovanim izlaganjem pilia delovanju bakterija E. coli i estica praine
izazvaju se markantne patoloke lezije, dok se pri izlaganju pilia samo navedenim bakterijama ne
uoavaju lezije.
Za epizootologiju je veoma znaajno pitanje da li se mikroorganizmi koji se nalaze u praini
jedne staje mogu prenositi putem nje odnosno putem vazduha u susedne staje. Odgovor na ovo pitanje
potraen je u brojnim naunim istraivnjima. Doznalo se da je to mogue za veliki broj patogenih
mikroorganizama, ali istovremeno je uoeno da se rizik od infekcija znaajno smanjuje ako udaljenost
izmeu staja iznosi 100-150 m.
Preivljavanje bakterija u aerosolu zavisi od njegove relativne vlanosti, radijacije, sadraja
kiseonika u vazduhu i starosti. Stopa propadanja bakterija u aerosolu je najvea pri ekstremnim
vrednostima vlanosti. Bakterije u principu bolje podnose suvu nego vlanu atmosferu. Delovanje
zraenja na bakterije je efikasnije pri vlanim nego suvim uslovima. Kiseonik ispoljava toksini uticaj
na bakterije u aerosolu. Preivljavanje bakterija u vazduhu se smanjuje uporedo sa duinom njihovog
prisustva u aerosolu. Meutim, kada je vazduh bogat u organskim materijama, uticaj svih ovih
limitirajuih faktora na preivljavanje mikroorganizama je minimalan. Pri relativno niskoj vlanosti E.
coli moe opstati 32 nedelje u uzorcima praine na temperaturi od 20-22C.
Zahvaljujui mnogobrojnim istraivanjima danas su dostupni mnogi podaci o veliini
bakterijske kontaminacije estica praine i o varijacijama koje su ustanovljene pri tome. Uzimajui u
obzir srednje vrednosti u stajama za svinje utvreno je 5,6 x 10 6 aerobnih bakterija/g, 7,4 x 104
koliformnih bakterija/g, 1,3 x 106 hemolitikih streptokoka/g, 6 x 105 manitol-pozitivnih stafilokoka/g,
1,6 x 105 sporogenih i sulfitoredukujuih anaeroba/g i 7,3 x 10 5 spora gljivica/g estica praine. U
vazduhu staja za tov svinja ustanovljeno je ukupno 1,3 - 3,4 x 10 5 BCFP/m3 uz sadraj fekalnih
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 37

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------koliformnih mikroorganizama u iznosu 1,9 - 24 x 103/m3. Praina u vazduhu sadri vie bakterija od
prostirke u stajama za ivinu. Ako se poreenje vri prema vrstama, sadraj bakterija u vazduhu najvei
je u stajama za kokoi nosilje sa dubokom prostirkom, manji je u stajama za kokoi nosilje u
baterijskom sistemu dranja, kao i na farmama svinja, a najmanji u vazduhu staja za goveda. Koke i
sporogene anaerobne bakterije iz hrane, prostirke i sa koe sainjavaju najvei deo bakterija u vazduhu
staja. êsto se u uzorcima praine iz vazduha staja za brojlere mogu izolovati salmonele. Utvrene su
asinhrone varijacije u pogledu ritma u toku 24 asa u koncentraciji BCFP u vazduhu staja za svinje.
Posredna infektivnost praine u vazduhu staja je veoma zavisna od veliine estica praine, jer ova
osobina estica utie na njihovu depoziciju u respiratornom traktu. U sluaju infekcije gornjih puteva
respiratornog trakta, vee estice praine su znatno infektivnije, to je prirodno, jer one nose vei broj
mikroorganizama nego manje estice. êsto nastaje aerogena infekcija pilia putem estica praine koje
sadre virus Marekove bolesti. Smatra se da je ovaj virus prisutan u esticama praine u skoro svim
stajama za pilie. Izlaganjem praini, u ijem sastavu nije bilo elija 56 dana na sobnoj temperaturi, a
potom aerogenim rasprivanjem izazvana je Marekova bolest u 70% pilia. Pri eksperimentalnom
eksponiranju u trajanju 30 i 60 minuta, kontaminirana praina virusom Marekove bolesti izazvala je
infekciju u 63% i 84% pilia, redom. Virus Newcastle bolesti sa ekscipijentom praine je uspeno
korien kao vakcina.
Utvreno je prisustvo 7,3 x 105 spora gljivica po 1 g praine u stajama za svinje. Praina u
stajama za ivinu je glavni inokulum gljivica u novoj partiji svee prostirke. Iz estica praine u
stajama za ivinu izolovano je 20 vrsta plesni.
êstice praine mogu absorbovati tetne gasove, kao to je ve naglaeno, ime se potencira
njihovo nepovoljno delovanje na organizam ivotinja. Efekte uticaja te praine treba posmatrati u
zavisnosti od trajanja ekspozicije organizma. Na primer, amonijak u koncentraciji od 50 ppm u
vazduhu staja ne dovodi do pojave strukturnih alteracija u organizmu svinja, a praina ne poveava
njegov uticaj pri ekspoziciji u trajanju od 17-91 dan. Makroskopskim i mikroskopskim pregledom
turbinalija, traheje i plua pri tome nisu ustanovljene patoloke promene. Meutim, patoloke promene
u respiratornom sistemu, naroito na mikroskopskom nivou, uoene su kod svih vrsta domaih
ivotinja, koje su podvrgavane visokim koncentracijama praine ili amonijaka u vazduhu. Sasvim
uoljive promene utvrene su pri istovremenom podvrgavanju ivotinja visokim koncentracijama
praine i amonijaka u vazduhu staja. Na primer, kod pilia pri ekspoziciji visokim koncentracijama
NH3 u vazduhu u trajanju od 4 nedelje nastaju sline lezije kao pri ekspoziciji praine, a to su:
decilacija epitela prednjih delova traheje koja znatno umanjuje funkcionalnu efektivnost cilija, a takoe
i poveanje mukozne sekrecije koja predstavlja pogodan substrat za invaziju bakterija. Dalje, u pluima
amonijak izaziva akutnu inflamatornu reakciju, koja se karakterie vaskularnim kongestijama,
edemima, heterofilnim i mononuklearnim elijskom infiltracijama. Podvrgavanjem pilia amonijaku u
koncentraciji 20 ppm u trajanju od 72 asa ili u koncentraciji 50 ppm u trajanju od 48 asova, i to pre
aerosolne ekspozicije virusu Newcastle bolesti znaajno poveava prijemljivost respiratornog trakta
prema ovom virusu.
Alergija se oznaava kao izmenjena reaktivnost i ona je sinonim za hipersenzitivnost, mada se
ponekad alergija posmatra i kao krajnji stadijum hipersenzitivne reakcije. Poznato je da je normalna
imunoloka reakcija bitna za zatitu domaina od invazije stranih organizama, tkiva i supstancija. Pod
izvesnim okolnostima, meutim, ovaj, obino protektivni odgovor organizma, moe imati tetan uticaj
po domaina; sve takve reakcije odnosno odgovori organizma nazivaju se alergijama ili
hipersenzitivnostima. Antigeni se mogu nai u praini, polenu, hrani, lekovima, mikrobiolokim
agensima, hemijskim materijama i dr. Imunoloka reakcija na ove, uglavnom egzogene antigene, moe
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 38

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------se javiti u razliitim oblicima, poev od manje neugodnih poremeaja, kao pruritis, do potencijalno
fatalnih bolesti, kao to je bronhijalna astma. Veina antigena estica praine su proteini, jer se oni
nalaze u odgovarajuoj koliini i sa odgovarajuom molekulskom masom, a poseduju i veoma
raznovrsnu strukturu. Inhalirana supstancija moe indukovati imunoloku reakciju ako ima molekulsku
masu veu od 5000, odreeni broj i konfiguraciju determinantnih grupa, suficijentnu stranost,
odgovarajuu veliinu, koja joj omoguava ulazak u bronhijalno stablo i odgovarajua svojstva, koja
omoguavaju delotvornu obradu od strane plunih makrofaga.
Opisano je etiri tipa hipersenzitivnih reakcija organizma:
Tip I je trenutna, 30 - minutna reakcija, posredovana IgE antitelima. IgE antitela zaposedaju
specijalna IgE receptorska mesta na mastocitima koji se nalaze u tkivima respiratornog trakta i koe.
IgE se stvaraju u naroito osetljivih (atopinih) individua, kao odgovor na alergene koji se nalaze u
spoljanjoj sredini u veoma malim koncentracijama.
Tip II je citotoksina reakcija, koja nastaje kada je antigen lokalizovan na povrini elija ili
mikroorganizama. U ovu reakciju ukljuene su obe subklase IgM i kada se one veu za antigen na
elijskoj povrini, komplement se aktivira, a kao rezultat toga nastaje citoliza i fagocitoza.
Tip III se aktivira pomou kompleksa antigen-antitelo koji se taloi na zidovima malih krvnih
sudova. Nakon vezivanja ovaj kompleks aktivira komplement. Antitela tipa IgG i IgM vezuju, a tipovi
IgE, IgA i IgD ne vezuju komplement. Kao rezultat toga nastaje nekrotini angitis i destrukcija tkiva na
mestu vezivanja kompleksa antigen-antitelo.
Tip IV je kasna reakcija hipersenzitiviteta, kada su senzitivni T limfociti na raspolaganju za
reakciju. Alergen je obino mali protein privren za veliki molekul nosa. Odgovor T limfocita je
uperen prema odreenom proteinu, isto kao i prema molekulu nosau.
Plesni, najee iz hrane, prostirke i vazduha staje, putem inhalacionog testa su identifikovane
kao uzronici respiratorne hipersenzitivnosti u konja. Praine itarica i praine sena su takoe dokazani
alergeni koji uzrokuju respiratornu hipersenzitivnost u konja. Ovi alergeni su ubrizgavani konjima i
intradermalno. Pre aplikacije alergena kod jedne grupe konja dijagnostikovana su hronina pluna
oboljenja bez determinisanja uzronika, a u drugoj su se nalazili zdravi konji. Obolela grupa konja je
pokazala konzistentno veu uestalost pozitivnih reakcija prema ubrizganim alergenima u 30-minutnim
testovima u odnosu na grupu zdravih konja. Ustanovljeno je 2,7 puta vie pozitivnih reakcija prema
antigenu senskih farmerskih plua u konja sa respiratornim poremeajima nego u zdravih konja.
Termin hronino pluno oboljenje (eng. chronic pulmonary disease) je uveden 1971. godine od strane
Sasse-a kao znatno pogodniji termin za oznaavanje kompleksnosti razliitih simptoma poznatih kao
teko disanje (zadihanje), teki ili hronini alveolarni emfizem. êsto se konji koji su zahvaeni
ovim poremeajima gaje u nepovoljnim uslovima sa smanjenim kvalitetom udisajnog vazduha.
Plesnivo seno i prostirka, loa ventilacija i dug period boravka u staji su osnovni faktori koji dovode do
pomenutih respiratornih poremeaja u konja.
Alergijski inhalacioni dermatitis (AID) je atopina bolest sa naslednom predispozicijom za
razvoj IgE antitela protiv inhaliranih alergena. Radi ilustracije navodimo podatak da je AID est oblik
dermatitisa u pasa. Na jednoj amerikoj klinici utvreno je da 30% dermatitisa pasa otpada na AID.
AID predstavlja, u stvari, tip I hipersenzitivne reakcije. Naime inhalirani alergeni putem krvi dospevaju
do tkivnih mastocita i izazivaju elijsku degranulaciju.
Uloga praine kao iritanta jasno je podreena njenoj ulozi kao vektora mikroorganizama.
Meutim, devitalizacioni efekat praine na respiratornoj mukozi moe veoma dobro posluiti kao
predisponirajui faktor za invaziju i multiplikaciju infektivnih agenasa.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 39

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Inhalacija sterilne praine prosene koncentracije 10 do 103 mg/cm3 u trajanju od 4 nedelje
oznaena je kao uzrok decilizacije epitela gornjih delova traheje, poveanja mukozne sekrecije i pojave
akutnog alveolitisa kod pilia uzrasta 4 nedelje. Pomenuti akutni alveolitis se karakterie vaskularnom
kongestijom, edemom, heterofilnom i mononuklearnom elijskom infiltracijom. Pri tome su torakalne
vazdune kese zahvaene znatno ee nego abdominalne, zbog duetrajnijeg zadravanja
kontaminiranog vazduha u njima.
Eksperimentalno, pri ishrani obrokom sastavljenim od penice, jema i graka u branastoj
formi kod svinja uzrasta 6 nedelja do 5,5 meseci, nastaje neinfektivna pneumonija. Najintenzivnije
promene se javljaju na kranijalnim, srednjim i intermedijalnim lobusima plua. Regionalni limfonodusi
se poveavaju i edemiziraju, a traheja se ispunjava belim penuavim sadrajem. Histoloke promene se
manifestuju u vidu skvamozne epitelne metaplazije, hiperhromatoze, fokalne degeneracije i
koagulacione nekroze trahejalnog i bronhijalnog epitela. Ova praine ne utie na terminalne bronhiole,
mada u intaktnom epitelu nastaje mestimina hiperplazija. U plunom tkivu nastaje akutni alveolitis,
koji se karakterie edemom i mononuklearnom elijskom infiltracijom.
Pri ekspoziciji svinja slobodnih od patogenih mikroorganizama kukuruznoj praini u koliini od
214 mg/m3 i trajanju od 6 nedelja nisu utvrene uoljive klinike i histoloke promene, ak ni gubitak
cilija. U prasadi pri ekspoziciji kukuruznoj praini (2,1 milion estica/m 3) u trajanju od 6 nedelja nisu
takoe utvrene klinike i patoloke lezije u trahejalnom epitelu ili plunom tkivu. Eksperimentalno
izlaganje svinja praini u stajama u koliini od 300 mg/m 3 nije ispoljilo znaajan uticaj na njihovu
telesnu masu. Meutim, za prainu je ustanovljeno da utie na telesnu masu pilia, ali ne u smislu
direktne iritacije ve kao rezultat njene infektivne prirode.
Raspoloivi razni tipovi instrumenata za merenje koncentracije i distribucije veliine estica
praine zasnivaju se na direktnom ili indirektnom korienju fizikih karakteristika aerosola. Za te
svrhe koriste se:
1. Metode koje se baziraju na inerciji partikula praine. Instrumenti koji se koriste u ovim
metodama nazivaju se impaktori ili impinderi. Ove metode koriste jainu usisavanja vazduha kroz
otvor, odnosno sudaranje vazdune struje sa povrinom iza otvora. Vee partikule od 1 m udaraju u
povrinu i registruje se njihov broj. Za kolekciju partikula iz vazduha impinderi mogu koristiti fluid.
2.
Metode koje koriste termalnu precipitaciju partikula. Ova precipitacija funkcionie
putem proputanja aerosola izmeu tople i hladne povrine. Zbog ubrzanog kretanja tople partikule e
se kretati prema hladnoj povrini i biti uhvaene od nje.
3.
Metode koje se baziraju na elektrostatskoj sedimentaciji. U ovim metodama kolekcija
partikula praine iz vazduha odvija se pasiranjem izmeu dve elektrode sa suprotnim elektrinim
nabojem. êstice praine postaju negativno naelektrisane i sakupljaju se na pozitivnoj elektrodi.
4.
Filter metode u kojima se koristi pumpa koja prima odreenu koliinu vazduha, a
postavljeni filter u njoj sakuplja estice praine.
5.
Metode koje mere svetlosnu refleksiju estica praine. U stvari, u ovim metodama meri
se koliina svetlosti koju skrenu estice praine.
6.
Metode koje mere absorpciju radioaktivnih zraka od strane estica praine. Upotrebom
ovih metoda meri se koliina beta zraka koja se absorbuje od strane estica praine iz vazduha.
7.
Metode koje koriste plamenu jonizaciju. Zapaljive supstancije se jonizuju putem
paljenja to izaziva promene u elektrinoj struji. Ove promene u elektrinoj struji su proporcionalne
koliini ugljenika u praini.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 40

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------8.
Metode koje koriste piezoelektrine kristale, koji povlae za sobom impakciju estica
praine na vibrirajui kvarcni kristal. Uestalost vibracija se smanuje pod uticajem sudaranja estica
praine sa kristalom proporcionalno masi estica praine.
9.
Metode koje se baziraju na elektrinom punjenju estica praine. êstice praine su
pozitivno naelektrisane to je u relaciji sa njihovom veliinom. U ovim metodama partikule praine se
sakupljaju prema veliini pomou negativne elektrode sa varirajuom voltaom.
Dva naina redukcije praine u stajama se danas intenzivno izuavaju: rasprivanje sitnih
aerosola i vakuumsko ienje. Putem rasprivanja sitnih aerosola formiraju se veliki agregati estica
praine u aerosolu koji se onda sedimentiraju. Efekat rasprivanja je dokazan putem smanjenja
uestalosti pojave pneumonije. U tri grupe svinja utvrena je pneumonija pre primene rasprivanja
26,4%, 16,1% i 30,1%, redom. U dvema poslednjim grupama izvreno je rasprivanje i na kraju
pneumonija je utvrena sa uestalou od 12,5% i 17,5%, redom.
Vakuumsko ienje staja nije dovoljno izueno. Meutim, raspoloivi su podaci koji ukazuju
da se uestalost pneumonije u stajama svinja znatno smanjuje upotrebom ovog metoda uklanjanja
estica praine.
Mikroorganizmi u vazduhu staje
U vazduhu staje je neizbeno prisustvo manjeg ili veeg broja mikroorganizama. Oni potiu
uglavnom od samih ivotinja, prostirke, hraniva i povrina staje. Kontinuirana disperzija
mikroorganizama u vazduhu od strane ivotinja nastaje putem disanja, deskvamata koe, sekreta i u
najveoj meri ekskreta. Prostirka, zajedno sa ekskrementima, naroito duboka, predstavlja pogodan
medijum za razvoj mikroorganizama, koji iz nje dospevaju u vazduh zajedno sa esticama praine. Sa
esticama praine iz hraniva i stajskih povrina dolaze u vazduh i u njima prisutni mikroorganizmi. U
stajama se u veoj meri stvara praina, ije estice slue kao nosai mikroorganizama, pri ishrani
pranjavim senom, branastim odnosno uopte suvim hranivima, pri ienju staja i menjanju prostirke,
pri ienju ivotinja i pri kretanju ivotinja u staji.
Mikroorganizmi mogu da se zadre u vazduhu staja krae ili due vreme, a zatim se taloe na
razne povrine staje ili ih udiu ivotinje i ljudi. Oni mogu biti primarno patogeni, kao to su, na
primer, virus slinavke i apa i Salmonella typhimurium, ili normalno nekodljivi, ali mogu stvoriti
pogodne uslove u organizmu ivotinja za delovanje patogenih mikroorganizama, kao i pokrenuti razvoj
oportunistikih infekcija. Sposobnost preivljavanja i infektivnost raznih vrsta mikroorganizama u
vazduhu zavisi od mnogih faktora, od kojih se izdvajaju kompleks biohemijskih i fizikih osobina
inicijalnog fluida ili suspenzije, mikroklimat ili atmosfera u kojima se nalaze. Infektivne i alergijske
bolesti koje mogu izazvati patogeni mikroorganizmi iz vazduha uglavnom zahvataju respiratorni trakt
ivotinje. U manjoj meri mogua je aerogena transmisija uzronika bolesti organa za varenje i bolesti
drugih sistema u organizmu.
Razumevanje aerobiologije staja je od esencijalnog znaaja za doktore veterinarske medicine,
stoare, farmere i arhitekte u cilju odravanja zdravstvenog stanja i produktivnosti ivotinja na
eljenom nivou.
Pomenuto je da mikroorganizmi u stajama potiu od samih ivotinja, prostirke, hraniva, raznih
povrina staja i u manjoj meri iz atmosfere same okoline staje. Stafilokoke i streptokoke uglavnom
vode poreklo sa koe i iz gornjih respiratornih puteva ivotinja. Aerobne, sporogene i koliformne
bakterije se najee izdvajaju iz prostirke i hraniva. Treba imati u vidu, meutim, da se koliformne
bakterije retko nalaze u vazduhu, i to do 1% od ukupnog broja bakterija u njemu, iako su u relativno
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 41

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------visokoj koncentraciji zastupljene u prostirci. Izuavanjem u model sistemima (aerosolne komore
zapremine 1 m3, sitne laboratorijske ivotinje) sa slamom za prostirku je ustanovljeno da su 73,9-89,4%
partikula iz vazduha ija veliina iznosi 0,5-10 m, u stvari Gram-pozitivne aerobne, a 6,5- 16,5%
Gram-negativne bakterije. Bez prostirke, ustanovljena je vea zastupljenost Gram-pozitivnih koka
(44,7-91,8%) u odnosu na zastupljenost aerobnih bakterija (1,3-13,2%). Veoma slini odnosi
zastupljenosti bakterija utvreni su i u vazduhu staja za ivotinje.
Mikroflora u vazduhu staja za ivotinje se nalazi u vidu: malih partikula u aerosolu koje se
ponaaju slino gasu, velikih partikula nosaa klica, koje tee taloenju na povrine, i mikroflore koja
ivi na povrinama staja i ivotinja.
Zastupljenost i priroda mikroflore u vazduhu predstavljaju ogledalo mikrobiolokog statusa
staje. Za praktino sagledavanje bakteriolokog statusa staja neophodno je utvrivanje prisutnih
bakterijskih jedinica koje formiraju kolonije u 1 L vazduha (CFU) ili bakterijskih kolonija koje
formiraju partikule u 1 m3 vazduha (BCFPm-3). Na ove veliine u prvom redu utiu vrsta ivotinje i
sistem dranja, a nastaju i diurnalne varijacije zavisne od aktivnosti ivotinja, odnosno sprovoenja
higijenskih mera i drugih manipulacija od strane oveka. Pregled brojnih literaturnih podataka
pokazuje da se koncentracija bakterija u vazduhu staja (CFU/L vazduha) kree u sledeim granicama:
za ivinu na dubokoj prostirci od 100 do 1000000 CFU/L, za ivinu u baterijskom sistemu dranja od
32 do 10000 CFU/L, za svinje od 2 do 11400 CFU/L i za goveda od 3 do 562 CFU/L.
Na nivo zastupljenosti bakterija u vazduhu staja utiu gustina naseljenosti, starost ivotinja,
ventilacioni i kanalizacioni sistemi, mikroklimatski uslovi, koliina praine u vazduhu i njena
depozicija na povrinama staje. Elektronsko-mikrografska ispitivanja aerosolnih partikula ukazuju na
razliitu distribuciju njihovih veliina. Aerodinaminim se smatraju partikule veliine 1,2 m.
Bakterije se u vazduhu mogu nai pojedinano, ali i kao aglomerati na veim esticama praine.
Za mnoge patogene mikroorganizme je sasvim pouzdano utvreno da se sa obolelih na zdrave
ivotinje prenose putem vazduha u staji. Korienjem standardnih instrumenata, impindera po
Portonu, AGI-30 impindera ili impaktor samplera po Andersonu njihovo izolovanje je postalo sasvim
mogue. U tabeli 2. navedeni su najznaajniji uzronici bolesti svinja i ivine koji se prenose
aerogenim putem.
Tabela 2. Najznaajniji patogeni mikroorganizmi svinja i ivine prenosivi aerogenim putem
Bakterije
Bordetella bronchiseptica
Mycobacterium tuberculosis
Brucella suis
Mycoplasma gallisepticum
Corynebacterium equi
Mycoplasma hyorhinis
Erysipelotrix rhusiopathiae
Mycoplasma suipneumoniae
Escherichia coli
Pasteurella multocida
Haemophilus gallinarus
Pasteurella pseudotuberculosis
Haemophilus parasuis
Salmonella pullorum
Haemophilus pleuropneumoniae
Salmonella typhimurium
Listeria monocytogenes
Staphylococcus aureus
Leptospira pomona
Streptococcus suis tip II
Mycobacterium avium
Gljivice
Aspergillus flavus
Coccidioides immitis
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 42

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Aspergillus fumigatus
Cryptococcus neoformans
Aspergillus nidulans
Histoplasma farcinorum
Aspergillus niger
Rhinosporidium seeberi
Rikecije
Coxiella burnetii
Protozoe
Toxoplasma gondii
Virusi
Virus afrike kuge svinja
Virus infektivne nefroze ivine
Virus encefalomijelitisa ptica
Virus infektivnog encefalomijelitisa prasadi
Virus leukoze ptica
Virus Marekove bolesti
Virus slinavke i apa
Virus Newcastle bolesti
Virus klasine kuge svinja
Virus ornitoze
Virus inkluzionog rinitisa
Enterovirus prasadi
Virus infektivnog bronhitisa ivine Virus influence svinja
Virus infektivnog laringotraheitisa
Virus transmisibilnog gastroenteritisa svinja
peradi
Virus kuge ivine
Distribucija mikroorganizama u vazduhu staja je izuavana primenom multikompartmantskog
modela. Koncentracija mikroorganizama u vazduhu staja je zavisna od koliine ulazeeg vazduha i
broja mikroorganizama u njemu, procesa depozicije mikroorganizama putem sedimentacije i difuzije
kroz zidove i druge povrine, procesa oslobaanja mikroorganizama putem konvekcije i turbulencije
vazduha i drugih mehanikih procesa, kao i aktivnosti samih ivotinja. Sasvim je razumljivo da je od
velikog znaaja dilucija mikroorganizama putem ventilacije. Disperzioni proces mikroorganizama u
vazduhu staja zavisi, u znaajnoj meri, od obima i koeficijenta ventilacije. Potrebno je takoe uzeti u
obzir mogunost prenoenja mikroorganizama i praine animalnog porekla na povrine i vice versa bez
da postanu aerogeni zagaivai. Relacije koje se koriste radi kvantificiranja zastupljenosti
mikroorganizama u vazduhu staja obavezno uzimaju u obzir stopu smrtnosti mikroorganizama u
vazduhu staja i van njega.
Mikroorganizmi su izloeni brojnim fizikim i hemijskim faktorima u vazduhu staja. Fiziki faktori
se odnose na ventilaciju, strujanje vazduha, sedimentaciju, sudaranje, aglomeraciju, elektrostatsku
precipitaciju partikula, kretanje vode u toku evaporacije i kondenzacije, nagle promene u temperaturi i
radijaciji. Hemijski faktori ukljuuju promene u osmotskom pritisku, poveanje koncentracije rastvora
u toku evaporacije aerosolnih kapi i direktne toksine uticaje. Kombinovani uticaji ovih i drugih
faktora smanjuju vijabilnost i infektivnost mikroorganizama. Raspoloivi su brojni literaturni podaci o
vremenu preivljavanja mikroorganizama u vazduhu, od kojih neke navodimo u tabeli 3.
Tabela 3. Vijabilnost bakterija u vazduhu (pregled literature)
Autor
Relativ Temper Vrsta bakterija
Stopa
Srednje
na
asmrtnosti
ustanovljeno
vlanos tura
-1
vreme ivota
biol (s )
t (%)
(C)
1/(min)
-4
Miller et al. (1960)
85
B. subtilis
2,00 x 10
83,33
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 43

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Miller et al. (1960)
85
B. subtilis
1,25 x 10-3
13,33
1,54 x 10-4
108,23
Enrilch et al. (1970)
25
24
Flavobacterium
2,87 x 10-4
58,07
spp.
Enrilch et al. (1970)
99
24
Flavobacterium
4,35 x 10-4
38,31
spp.
Stersky et al. (1972)
30
10
Salmonella
1,92 x 10-3
8,68
newbrunswick
Stersky et al. (1972)
70
21
Salmonella
4,80 x 10-4
34,72
newbrunswick
Enrlich and Miller (1973)
40
P. tularensis
4,00 x 10-4
41,67
-4
85
3
P. tularensis
1,17 x 10
142,45
85
24
P. tularensis
4,83 x 10-4
34,51
-5
Hatch and Dimmick
28 - 46
P. pestis
4,67 x 10
356,89
(1966)
Hatch and Dimmick
28
P. pestis
9,93 x 10-5
167,84
(1966)
Hatch and Dimmick
61 - 87
P. pestis
2,67 x 10-5
624,22
(1966)
De Ome (1944)
46
28
S. pullorum
1,65 x 10-3
10,10
-3
Harper et al. (1958)
55
19
B. suis
5,78 x 10
2,88
Dunklin and Puck (1947)
19
22
Pneumococci
2,20 x 10-4
75,76
Mller and Grning
50 - 55
22
M. luteus
1,29 x 10-5 1291,99
(1981)
Mller and Grning
50
22
Staph. albus
2,16 x 10-5
771,60
(1981)
Mller and Grning
50
22
Staph. albus
2,76 x 10-5
603,86
(1981)
Mller (1983)
55
20
Cl. welchii (veg.
nisu ponovo izolovani iz
forme)
vazduha
Mller et al. (1981)
55
22
E. coli (0:78)
2,37 x 10-4
70,32
-4
Mller and Dinter (1984) 15 - 40
22
E. coli (0:78)
5,96 x 10
27,98
Mller and Dinter (1984) 30 - 40 28 - 34 E. coli (0:78)
4,07 x 10-4
40,95
-4
Dinter and Mller (1984)
87
21 - 24 P. multocida
5,81 x 10
28,69
87
3,12 x 10-3
5,34
-4
70
5,42 x 10
30,74
Dinter and Mller (1984) 70 - 87
40
P. multocida
9,67 x 10-3
1,72
44
nisu ponovo izolovani iz
vazduha
Za primenu raznih germicidnih aerosola, odnosno za njihovo stvaranje, koriste se specijalni aparati i
elektrini atomizeri.
Suneva svetlost
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 44

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Postoje prirodni i vetaki izvori svetlosti. Glavni prirodni izvor svetlosti je Sunce. Suneva
svetlost je osnovni izvor ivota na Zemlji. Ona ima veliki znaaj za odravanje ivog sveta i za
odvijanje raznih biohemijskih i fiziko-hemijskih procesa u njemu.
Pod insolacijom podrazumeva se duina sijanja Sunca (u satima) tokom dana, meseca ili
godine. Insolacija predstavlja veoma znaajan klimatski element. Neposredno utie na veliinu i
variranja temperature vazduha, a posredno na itav niz drugih klimatskih elemenata. Odreuje se
pomou instrumenta zvanog heliograf (grki helios - Sunce). Duina trajanja sunevog sjaja od
posebnog je znaaja za poljoprivrednu proizvodnju, a takoe i za zdravlje ivotinja i ljudi.
Suneva svetlost moe uticati na ivotinjski organizam, kako u pozitivnom, tako i u negativnom
smislu. Ona se sastoji od infracrvenih, vidljivih i ultravioletnih zraka.
Infracrveni zraci zauzimaju spektralno podruje od 760 - 1000000 nm. U sunevoj svetlosti
nalaze se infracrveni zraci talasne duine 760 nm do maksimalno 2300 nm, i oni sainjavaju 60% od
ukupne koliine sunevog zraenja na povrini Zemlje. Infracrvenih zraka talasne duine od 1500 do
3000 nm ima mnogo u raznim vetakim izvorima svetlosti, dok zrake sa veom talasnom duinom od
3000 nm emituju najrazliitiji predmeti, pa i ivotinjsko telo.
Od svih vrsta sunevih zraka, infracrveni zraci prodiru najdublje kroz kou, tako da 40% od
njih ulazi u sam korium, a 30-40% stie do subkutisa. Zadravanjem u pojedinim slojevima koe oni
izazivaju njeno zagrevanje; zbog toga i nose naziv termiki zraci.
Svetlosni zraci vidljivog dela suneve svetlosti talasne duine 760-400 nm sainjavaju 39% od
ukupne koliine Sunevog zraenja na Zemlji. Njihova prodorna mo je znatno manja i nije ista po
celoj irini sunevog spektra. Od plavoljubiastih zraka kroz kou prodire jedva 20%, od utozelenih
do 25%, a od narandastih zrakova oko 40%.
Ultravioletnih zraka, talasne duine 400-100 nm, ima svega 1% od ukupnog zraenja na
povrini Zemlje. Ultravoletne zrake manje talasne duine od 290 nm absorbuje sloj ozona u ozonosferi
koja se nalazi 15 do 30 km iznad Zemlje. Ultravioletni zraci manje talasne duine stvaraju se i u samoj
atmosferi prilikom pranjenja prirodnog elektriciteta, ali su oni povremeni i kratkotrajni. Pored toga,
dolazi u obzir i stvaranje vetakih ultravioletnih zrakova male talasne duine u nekim vrstama
elektrinih sijalica.
Intenzitet sunevog zraenja zavisi od inklinacije. Zbog toga ultravioletnih zraka na povrini
naeg dela Zemljine kugle ima najvie leti i u toku jeseni, neto manje u prolee, a najmanje zimi. U
toku dana ultravioletnih zrakova ima, iz istih razloga, najvie u podne kod maksimalne visine Sunca.
Prodorna mo ultravioletnih zrakova je neznatna i ne ide dalje od kapilara koe.
Delovanje suneve svetlosti na organizam moe se podeliti na primarno i sekundarno. Primarni
bioloki procesi pod uticajem suneve svetlosti nastaju u povrinskim slojevima koe, dok su sve ostale
posledice sunevog delovanja na organizam sekundarne prirode.
Infracrveni zraci ubrzavaju cirkulaciju krvi, hiperemiziraju kou i potkono tkivo, ubrzavaju
metabolike procese i oivljavaju obnavljanje elija, naroito u hematopoetskim organima. Na taj nain
ovi zraci deluju pozitivno ne samo na funkcije koe, nego i na funkcije organizma u celini.
Poveanje temperature povrinskih slojeva koe usled delovanja infracrvenih zraka moe biti
veoma izraeno. Usled toga najpre nastaje blago crvenilo bez pigmentacije, a kasnije se javljaju
mehurii.
Infracrveni zraci znatno poboljavaju klimatske uslove stajskog prostora, jer poveavaju
temperaturu vazduha i smanjuju procenat vlanosti u njemu. Zbog toga se infracrveni zraci u vidu
vetake infracrvene svetlosti esto koriste u stoarstvu, naroito u odgajivanju prasadi. Pod uticajem
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 45

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ovakvih uslova dranja odnosno direktnog uticaja infracrvenih zraka na organizam, prasad bre raste i
bolje se razvijaju.
Pod uticajem vidljive suneve svetlosti temperatura povrinskih delova koe ivotinja podie se
sasvim neznatno. Znatniji preobraaj svetlosne energije u termiku nastaje kod vidljive svetlosti tek u
dubljim slojevima koe. Ovo svojstvo svetlosne energije se koristi u leenju obolelih organa. Naroito
terapeutsko delovanje imaju vidljivi sunevi zraci sa veom talasnom duinom, dakle oni od
narandaste preko ute do crvene svetlosti. Vidljiva svetlost izaziva i niz drugih biolokih efekata. Ona,
na primer, pospeuje stvaranje uoblienih elemenata krvi, a zbog povienja temperature krvi poveava
se njena sposobnost razgraivanja bakterijskih toksina. Na ovaj nain se poveava otpornost ivotinja
prema delovanju infektivnih agenasa. Pod uticajem crvenog do zelenog dela spektra vidljive svetlosti
poveava se luenje znojnih lezda. Pri osvetljavanju veih povrina tela dolazi do proirenja velikog
broja kapilara i do smanjenja krvnog pritiska usled prelaska velike koliine krvi iz velikih krvnih
sudova u povrinske kapilare. Verovatno se na isti nain moe objasniti i poveanje luenja mleka, koje
je ustanovljeno od strane nekih autora, pod uticajem svetlosti kod dranja krava u ispustima.
Pored ovih primarnih uticaja suneve svetlosti, dolazi u obzir i itav niz sekundarnih uticaja,
uslovljenih delovanjem plave svetlosti i ultravioletnih zraka. Plavi deo suneve svetlosti deluje
umirujue na centralni nervni sistem i optu psihiku konstelaciju, za razliku od hemijski neaktivnih
crvenih i utih zrakova koji deluju u psihikom pogledu nepovoljno i ine organizam razdraljivim.
Nije pouzdano dokazano direktno delovanje sunevih zraka na nervni sistem, odnosno dokazano je da
sunevi zraci imaju snaan uticaj preko koe na simpatiki nervni sistem i na organe koje ovaj inervie.
Na primer, usled irenja bronhija, nadraaja sranog miia i centra za disanje, disanje postaje sve
dublje uz istovremeno smanjenje uestalosti. Time se poveava koliina ugljen-dioksida koja se izdvaja
preko plua.
Svetlosni zraci ispoljavaju posebno znaajno delovanje na metabolizam. Naime, pod uticajem
sunevih zraka dolazi do smanjenja koncentracije glukoze u krvi i poveanja njene utilizacije u
elijama, to je od posebnog znaaja u humanoj medicini. [to se tie veterinarske medicine, uticaj
svetlosti na metabolizam ugljenih hidrata je manje istraen. Takoe je malo poznato o uticaju Suneve
svetlosti na metabolizam masti. Rezultat delovanja suneve svetlosti na metabolizam proteina ogleda se
u tome da ivotinje bre rastu i bre se razvijaju, a povreena tkiva bre zarastaju. Smatra se da je, pod
uticajem svetlosti, metabolizam azotnih materija u elijama intenzivniji.
Ustanovljeno je da suneva svetlost poveava priplodnu sposobnost ivotinja. Kokoi nosilje,
izloene delovanju svetlosti nose vie jaja. Ovde se delimino radi o biolokom uticaju svetlosti, a
delimino o veoj produkciji jaja na osnovu poveanog uzimanja hrane u toku dueg trajanja
svetlosnog dana. [to se tie biolokog uticaja, opte je poznato da je hipofiza posrednik preko koga
svetlost stimulie gonade, ali je jo uvek nedovoljno jasno pitanje receptivnih organa za svetlosni
nadraaj i prenoenje do hipofize. Eksperimentima na patkama je utvreno da bioloki efekat svetlosti
izostaje ako se pokrije glava, a da se stimulativni efekat moe postii i kroz tkivo orbite posle vaenja
oiju.
Pod uticajem ultravioletnih zraka stvara se iz provitamina ergosterina vitamin D u koi, koji je
od primarnog znaaja za metabolizam kalcijuma u organizmu. U tom pogledu najsnanije delovanje
imaju zraci talasne duine do 313 nm, dok zraci sa veom talasnom duinom deluju slabije. Sunevi
zraci su izgleda prirodni nain kompenzacije opteg nedostatka vitamina D u hranivima. @ivotinje na
pai, za vreme leta, mogu podmiriti svoje potrebe u vitaminu D, upravo na ovaj nain. Efikasnost
suneve svetlosti zavisi od duine i intenziteta ultravioletne komponente koja deluje na telo. Ovi kratki
talasi ne prolaze kroz staklo prozora, a dostiu maksimum delovanja na Zemlji za vreme pravog leta, a
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 46

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------minimum za vreme zime. Oni su jai u podne nego ujutro ili uvee, a zaustavljaju se na dlaci ili na
pigmentnim slojevima koe.
Opte poznat je uticaj ultravioletne svetlosti na sastav krvi. Naime, pod njenim uticajem
poveava se broj eritrocita i leukocita, kao i koncentracija hemoglobina i kalcijuma kod malokrvnih i
ivotinja u stadijumu rekonvalescencije. Treba imati u vidu, meutim, da sastav krvi nije uslovljen
samo delovanjem svetlosti, nego i uticajem drugih klimatskih inilaca.
Direktna suneva svetlost i poveanje temperature tela usled suvie intenzivnog i dugotrajnog
sunevog zraenja moe imati i itav niz tetnih posledica po organizam ivotinja.
Pri duem delovanju suneve svetlosti dolazi pre svega do pojave mnogokrvnosti (hyperaemia),
a na nenoj i nepigmentisanoj koi bez dlake i do crvenila (erythema solare). Naroito intenzivna
insolacija ima za posledicu pojavu zapaljenskih procesa na koi (dermatitis). U tom sluaju koa
postaje crvena, nateena i bolna. Na mestima bez pigmenta i bez dlake na koi moe doi do pojave
vezikula, a kasnije i do odumiranja povrinskih delova koe.
[tetno delovanje suneve svetlosti moe se odraziti i na unutranje organe. Ono je
prouzrokovano prvenstveno crvenim delom suneve svetlosti, koja prodire dublje kroz kou, odnosno
koja se u dubljim slojevima pretvara u toplotnu energiju.
U toku povienja telesne temperature zbog suvine absorpcije sunevih zraka dolazi do
poremeaja opteg stanja, kao to su smanjenje apetita, slabljenje procesa varenja, opstipacija i
mravljenje. Kod krava nastaje smanjenje sekrecije mleka. Kod radnih grla brzo nastaje zamor i telesna
iscrpljenost. Eksperimentalno je utvreno da suvie intenzivno zraenje infracrvenim zracima moe da
izazove i degenerativne promene u semenicima.
U grupu patolokih poremeaja izazvanih suvie intenzivnim delovanjem suneve svetlosti
spada i sunanica, odnosno prekomerno zagrevanje mozga. Naime, kotano, miino i masno tkivo
lake proputaju toplotu nego modano tkivo. Usled toga, pod uticajem direktnog sunevog zraenja
moe doi do suvine absorbcije sunevih zraka i nagomilavanja toplote na povrini mozga. Usled
ovakvog prekomernog zagrevanja mozga javljaju se grevi i nesvestica. Ako pri tome telesna
temperatura ne prelazi 42C, ivotinje se jo mogu oporaviti, dok kod 43C nastupa smrt.
tetno delovanje suneve svetlosti na proteine moe se odraziti na vie naina. Jedan od njih je
pojava tzv. prolenog umora u ivotinja. Proleni umor moe nastati pri suvie naglom prelazu sa
stajskog na panjaki nain dranja. On ne nastaje samo kao posledica naglog delovanja prolenog
Sunca nego i ostalih klimatsko-meteorolokih inilaca, kao i deficita hrane (naroito vitamina i to
vitamina C) tokom zimskog perioda. Proteini su osetljivi naroito na delovanje ultravioletnih zraka.
Ultravioletni zraci pomau razlaganje proteina, pri emu se oslobaaju histaminima sline supstancije,
koje dovode do poremeaja u krvotoku i smanjenja otpornosti pojedinih tkiva i organizma u celini
prema delovanju patogenih mikroorganizama.
Suvie intenzivna insolacija moe delovati nepovoljno na ivotinje i posrednim putem. Usled
intenzivne insolacije i znatnog poveanja temperature vazduha tokom letnjih meseci dolazi do stvaranja
praine i poveanja broja insekata. Biljke na panjacima venu, sue se i gube u hranljivoj vrednosti, a
voda za pie postaje topla i neukusna, zbog izdvajanja ugljen-dioksida. Sve ovo povlai za sobom
pojavu raznih poremeaja u digestivnom traktu i metabolizmu ivotinja.
U sunim godinama i predelima sa malo vodenih taloga ivotinje su, usled opteg nedostatka
hrane, primorane da konzumiraju korovske biljke koje mogu biti otrovne. Pored toga, kidanjem
prizemnih delova biljaka sa korenjem za vreme sue, ivotinje unose u digestivni trakt i delove
zemljita sa miokroorganizmima, meu kojima moe biti i patogenih, kao to su, na primer,
prouzrokovai utavca i antraksa.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 47

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Organizam ivotinja nastoji da se brani od suvie intenzivnog sunevog zraenja. Poveana
otpornost organizma prema delovanju sunevih zraka ne zavisi samo od pigmentacije koe, odnosno od
poveanja sadraja pigmenta melanina u njoj. Pretpostavlja se, naime da pod uticajem sunevih zraka
dolazi do zadebljanja epidermisa, koji ih u znatnoj meri zadrava. Meutim, ova prirodna odbrana
organizma od sunevih zraka nije uvek dovoljna. Zbog toga na panjacima i ispustima moraju postojati
nadstrenice ili u dovoljnom broju kronjasta drvea, koja e ivotinjama za vreme ege pruiti
mogunost da se zatite od direktnog delovanja sunevih zraka. U principu, ivotinje, naroito ovce i
svinje, ne treba terati na udaljene panjake u toku vruih letnjih dana. U kritino vreme za vreme
vruine ugroene ivotinje treba osloboditi fizikog napora. Treba im pruiti sveu vodu za pie
(eventualno malo zakiseljenu siretnom kiselinom) i sveu zelenu hranu. Pored toga, obavezno ih treba
politi hladnom vodom ili im omoguiti kupanje. Transport ivotinja u toku vruih letnjih dana treba
obavljati nou.
Posledice nedostatka suneve svetlosti mogu biti viestruke. Uopteno posmatrano, u mraku se
metabolizam u organizmu ivotinja usporava. @ivotinje odgajene u stajama sa slabim osvetljenjem
imaju slabije razvijen kostur i manju jetru, dok je procenat masti neto vei. One lake obolevaju od
rahitisa i malokrvnosti, a sklone su tuberkulozi i drugim infektivnim bolestima. Produktivnost odraslih
ivotinja je znatno smanjena, a i mladunad se slabo razvija. Pored toga, ove ivotinje su i manje
ivahne. Poznato je da ivotinje pod uticajem svetlosti imaju bolji apetit, a poto higijenski uslovi u
staji zavise u velikoj meri od intenziteta svetlosti, razumljivo je da se preporuuje dranje ivotinja na
optimalnoj dnevnoj svetlosti.
Pored delovanja na organizam ivotinja, suneva svetlost deluje i na mikroorganizme.
Baktericidnu mo ispoljava uglavnom ultravioletni deo sunevih zraka. Ultraljubiasti zraci manjih
talasnih duina (260 nm) imaju baktericidno delovanje in vitro, to se koristi za dezinfekciju vazduha i
vode. Direktna suneva svetlost unitava vegetativne oblike veine patogenih bakterija za 3 asa, a
difuzna za 4 do 7 dana. Potrebno je naglasiti da su spore bakterija veoma otporne na delovanje suneve
svetlosti. Na primer, spore B. anthracis-a mogu izdrati dejstvo suneve svetlosti do 100 asova, dok ih
difuzna svetlost uopte ne unitava.
Najjae baktericidno delovanje ispoljavaju zraci talasne duine 270 nm. Ipak, dezinfekcionu
mo svetlosti ne treba precenjivati iz razloga to je njeno prodiranje u dubinu materijala relativno malo.
Ultravioletni zraci prodiru, na primer, kroz pesak svega 1-1,5 mm, a kroz seckanu slamu 5-10 mm. U
istu vodu ultravioletni zraci ne prodiru dublje od 3 m. îsto prozorsko staklo zadrava jedan deo
ultravioletnih zraka, dok prljavtina na njemu, kao i neistoa u vodi zadravaju vei deo sunevih
zraka, a mogu ih i potpuno absorbovati.
Vetaka svetlost (kvarcne lampe) deluje veoma baktericidno, jer se sastoji od zraka talasne
duine 400 do 184 nm. Ona moe da se koristi za sterilizaciju vode za pie, za dezinfekciju hladnjaa,
ivinarnika i inkubatora. Zbog pozitivnog delovanja na organizam moe se koristiti u profilaksi
rahitisa.
Bakterije se mogu unititi i pod uticajem termikog delovanja suneve svetlosti. Kod poveane
vlanosti ovaj efekat moe biti obrnut, odnosno suneva svetlost moe delovati povoljno na
razmnoavanje bakterija u zemljitu. Pretpostavlja se da je to sluaj kod patogenih anaerobnih
mikroorganizama i bakterija prouzrokovaa gnojnih infekcija.
Temperatura vazduha
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 48

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Temperatra vazduha u spoljanjoj sredini uglavnom zavisi od stanja suneve svetlosti. Poto je
vazduh lo provodnik toplote, sunevi zraci ga ne mogu direktno zagrejati. Manji deo sunevih zraka
odbija se od povrine Zemlje i vraa se u atmosferu. Vei deo sunevih zraka biva apsorbovan i vri
zagrevanje povrine Zemlje. Ovako zagrejana povrina Zemlje predaje svoju toplotu prizemnim
slojevima vazduha. Zbog svega toga temperatura vazduha je zavisna od toga koliko povrina Zemlje
odaje toplote, odnosno temperatura vazduha je utoliko nia ukoliko se ide vie u atmosferu (na svakih
100 m visine temperatura vazduha opada za priblino 0,5C).
Sa izlaskom Sunca i sa poveanjem suneve radijacije zapoinje postepeno zagrevanje povrine
Zemlje. Donji sloj vazduha koji nalee na Zemlju, zagreva se i izdie prema gore, a umesto njega se
sputa novi hladni vazduni sloj. Neprekidno konvekciono kretanje vazduha dovodi do meanja hladnih
i toplih slojeva i nastaje posledino zagrevanje donjih slojeva atmosfere. Ovaj proces traje sve do
zalaska Sunca. Posle toga se hladi povrina Zemlje i donji sloj atmosfere. Sa novim izlaskom Sunca
zapoinje ponovo proces zagrevanja povrine Zemlje. Na taj nain danonona variranja temperature
vazduha odgovaraju variranjima temperature povrine Zemlje. Temperaturni minimum vazduha se
uoava pre izlaska Sunca, oko 4 do 5 asova, kada se povrina Zemlje najvie hladi, a maksimum
izmeu 13 i 15 asova, kada se najvie zagreva, jer je Sunce u zenitu. U umerenom pojasu temperaturni
maksimum se javlja u toku jula meseca, a minimum u toku januara. Na dnevna i godinja variranja
temperature osim geografske irine utiu reljef, nadmorska visina, blizina mora, biljni pokriva i drugi
faktori. U planinskim predelima temperatura vazduha je nia i dnevna variranja su manja. Na obali
mora dnevna i godinja variranja temperature su manja od variranja u unutranjosti kontinenata zbog
toga to se voda sporije zagreva i sporije hladi od zemljita. Na temperaturu vazduha veliki uticaj imaju
i topla morska strujanja.
Temperatura spoljanjeg vazduha utie u velikoj meri na temperaturu stajskog vazduha, a ova
na fizioloke procese organizma ivotinja. Temperatura vazduha u stajama nije ravnomerno
rasporeena, poveava se prema tavanici, a smanjuje prema podu i prema zidovima, i moe dostii
razliku od 3C. U uglovima staje moe biti do 2C nia nego u sredini. Meutim, u praksi se nalaze
znatna odstupanja od navedenih (npr. po vertikalnoj liniji razlike iznose i vie od 6C, pa ak
temperatura vazduha ispod tavanice moe biti nia nego iznad poda). Ovo u velikoj meri zavisi od
funkcionisanja ventilacionih ureaja i kvaliteta graevinskih materijala od kojih je izgraena staja, a
naroito njena tavanica. Za adekvatno sagledavanje uticaja temperature vazduha na organizam ivotinja
temperaturu vazduha staja treba meriti u zoni disanja ivotinja, odnosno na sredini visine ivotinjskog
trupa, to je kod goveda i konja na 60-80 cm iznad poda, a kod malih ivotinja na 10-30 cm iznad poda.
Merenje treba vriti na nekoliko mesta u staji i to kako po sredini, tako i u drugim delovima staje.
Toplokrvne ivotinje odravaju temperaturu svog tela na istoj visini putem stvaranja toplote u
organizmu, usvajanja toplote iz spoljanje sredine i putem odavanja toplote svoga tela okolini. Toplota
se u organizmu stvara pri oksidacionim procesima, to u velikoj meri zavisi od funkcionalne
sposobnosti pojedinih organa u organizmu, odnosno uglavnom 2/3 od rada popreno-prugaste
muskulature. Rad popreno-prugaste muskulature se manifestuje podrhtavanjem miia, koje nastaje za
vreme hladnoe na bazi automatske termoregulacije bez uticaja volje. Nakostreenost je vidljivi znak
takvog naina termoregulacije.
U sutini, temperatura, vlanost i brzina strujanja vazduha imaju veliki uticaj na termoregulaciju
ivotinja. Kao jedan od krajnjih produkata oksidacije masti, ugljenih hidrata i proteina u elijama
nastaje toplota od koje se deo koristi za odravanje stalne telesne temperature, a deo izdvaja u
spoljanju sredinu. Na odreenoj temperaturi vazduha postoji ravnotea izmeu stvaranja i odavanja
toplote. Organizam ivotinja proizvodi toplotu u metabolikim procesima, pri radu miia,
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 49

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------funkcionisanju endokrinih lezda, jetre, srca, bubrega i svih drugih organa. Ustanovljeno je da se od
ukupne energije koju stvaraju miii samo 1/4 do 1/3 koristi za miini rad, a preostali deo se pretvara
u toplotu. Miii predstavljaju glavni izvor toplote u organizmu, jer stvaraju 60% od ukupne koliine
toplote. Sledi jetra, koja zajedno sa drugim lezdama proizvodi 36% od ukupne toplote u organizmu.
Prosena koliina produkovane toplote iznosi kod: konja u mirovanju 1,3, konja za vreme tekog rada
3,1, krava 1,1 - 2,15 (zavisno od ishrane i mlenosti), finorunih ovaca 2,1 i svinja 2,9 kcal/kg telesne
mase u toku jednog asa. Uporedo sa stvaranjem vri se i odavanje suvine toplote iz organizma.
Odravanje toplotne ravnotee je neuro-refleksni proces, koji je uslovljen od hemijske i fizike
termoregulacije. Regulacija toplote je pod uticajem centralnog nervnog sistema (centar za toplotu se
nalazi u hipotalamusu) uz uee hipofize, titne lezde, jetre, pankreasa i nadbubrenih lezda. Sutina
hemijske termoregulacije se odnosi na sposobnost organizma ivotinje da zavisno od temperature,
vlanosti i brzine strujanja vazduha poveava ili smanjuje razmenu materija, kao i intenzitet
oksidacionih procesa koji su povezani sa produkcijom toplote. Fizika termoregulacija se sastoji u
sposobnosti organizma da povea ili smanji odavanje toplote u zavisnosti od meteorolokih uslova
spoljanje sredine. Fiziki regulator odavanja toplote je koa, koja zavisno od fizikih svojstava
vazduha olakava ili oteava odavanje toplote putem konstrikcije ili dilatacije njenih krvnih sudova i
putem odavanja vlage posredstvom znojnih lezda.
Odavanje toplote iz organizma mogue je na etiri naina: kondukcijom, konvekcijom,
radijacijom i evaporacijom, odnosno transudacijom. Pri odavanju toplote kondukcijom, materija koja
prima toplotu je u relativnom mirovanju (pod, zid i dr.). Kod odavanja toplote konvekcijom estice koje
odvode toplotu se pokreu (strujanje vazduha). U istu vrstu termoregulacije spada i odavanje toplote
putem radijacije (zraenja), odnosno rasprostiranjem elektromagnetskih talasa sa povrine tela.
Odavanje toplote bilo kojim od navedena tri naina mogue je jedino ako je temperatura tela via od
temperature okolne sredine.
Ako je temperatura tela nia od okolne temperature, tada je fizika termoregulacija mogua
jedino evaporacijom (isparavanjem), odnosno transudacijom (znojenjem) preko koe, sluzokoe i
plua. Mogunost odavanja toplote putem znojenja zavisi od apsolutne vlanosti vazduha, odnosno od
fiziolokog deficita zasienja. Kod temperature vazduha ispod 15C ili 20C (zavisno od vrste i drugih
faktora), organizam ivotinja se slui hemijskom i fizikom termoregulacijom, a iznad tih temperatura
uglavnom fizikom termoregulacijom. Ukupna koliina toplote, koju ivotinje odaju, je srazmerno
velika. Sraunato na 1 kg telesne mase, ona proseno iznosi kod goveda oko 63 kJ, konja oko 126 kJ,
svinja oko 209 kJ i ovaca oko 230 kJ u toku 24 asa.
@ivotinje mogu krae vreme podneti vrlo visoke temperature (60-70C), a da se toplota
njihovog tela povisi svega 0,5-1C. Meutim, ako se nalaze due vreme na temperaturi samo 10C
vioj od telesne temperature, moe doi do uginua. Suprotno, niske temperature ivotinje podnose
znatno lake. Kada se ivotinje u dovoljnoj meri hrane i kreu, tada temperatura vazduha moe biti
izmeu 0 i 20C bez tetnih posledica po njihov organizam. U svakom sluaju, ivotinje se mogu
adaptirati na lake podnoenje velike hladnoe, ali ih u tom smislu treba trenirati jo kao mladunad
(npr. hladno odgajivanje teladi). Inae, na hladnou su od domaih ivotinja najotpornije ovce, a
najosetljivije svinje.
U termoregulaciji novoroenih ivotinja u toku prvih dana posle roenja postoje izvesne
specifinosti. Naime, njihova telesna temperatura neposredno po roenju je za nekoliko stepeni nia od
telesne temperature majke. Posle toga se njihova telesna temperatura u odgovarajuim uslovima
ivotne sredine i ishrane postepeno poviava i moe nadmaiti telesnu temperaturu majke. Ove
osobenosti telesne temperature novoroenih ivotinja su posledica neusavrenosti njihove
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 50

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------termoregulacije. U prvim danima posle roenja novoroene ivotinje su termolabilne. Stalnost telesne
temperature kod njih se odrava zahvaljujui poveanju ili smanjenju razmene materija (hemijska
termoregulacija) jer fizika termoregulacija nije razvijena. Odravanje konstantne telesne temperature
organizma novoroenih ivotinja je povezano sa velikim optereenjima organizma. U tom periodu
ivota novoroenih ivotinja, temperatura okolne sredine, naroito pri poveanoj vlanosti direktno
deluje na temparaturu tela. To je kritian momenat u gajenju novoroenih ivotinja. Novoizleeni pilii
i novoroena prasad su veoma osetljivi na delovanje niske temperature. Telesna temperatura
novoroenih prasadi, koja su u potpunosti bez dlake na roenju, pri niskoj spoljanjoj temperaturi,
naroito ako ne sisaju, pada za 5-6C i nastaje hipoglikemina koma. Ako se ne sprovodi zagrevanje
sredine novoroenih prasadi i njihova telesna temperatura se ne vrati na normalnu, nastaju uginua. Na
niskoj temperaturi u spoljanjoj sredini novoroena jagnjad koja su sa vunenim pokrivaem, reaguju
takoe smanjenjem telesne temperature za nekoliko stepeni, ali uspostavljanje normalne telesne
temperature nastaje za 1-2 asa, dok isti proces u prasadi sledi za 10 dana. U principu, jagnjad pokazuje
veu otpornost u odnosu na nisku temperaturu spoljanje sredine nego prasad. Novoroena telad, u
uslovima niske temperature, reaguju sa neznatnim smanjenjem telesne temperature i mogu izdrati
potpuno gladovanje 5-6 dana bez smanjenja koncentracije glukoze u krvi ili pojave hipoglikemine
kome. Kod novoroenih teladi i jagnjadi fizika termoregulacija se uspostavlja posle 6-15 dana, a
hemijska u prvim minutima po roenju.
Temperatura ivotne sredine pri kojoj se razmena materija i produkcija toplote nalaze na
minimalnim vrednostima, a fizioloki procesi protiu najravnomernije oznaava se indiferentnom
temperaturom ili temperaturnim komforom. U zoni indiferentne temperature ivotinje i ovek nemaju
oseaj hladnoe ili toplote. Nivoi indiferentne temperature zavise od ishrane, naina gajenja,
prilagoenosti ivotinja na niske ili visoke temperature, dlanog pokrivaa ili perja, potkonog masnog
tkiva, vrste ivotinja, klimatskih i sezonskih uslova. Pri obilnoj ishrani indiferentna temperatura je nia,
dok je pri oskudnoj ishrani via. Za visoko-produktivne rase goveda granice indifirentne temperature se
kreu od 9 do 16C, za ovce od 12 do 20C i za svinje od 20 do 23C. Najnia indiferentna temperatura
pri kojoj se uoavaju najmanji gubici energije za odravanje fuiziolokih funkcija organizma i
minimalne produkcije toplote je poznata pod nazivom kritina temperatura. Pri temperaturu vazduha
nioj od kritine razmena materija i produkcija toplote se poveava. Meutim, nivo kritine
temperature spoljanje sredine zavisi od ishrane ivotinja, kvaliteta dlanog pokrivaa, potkonog
masnog tkiva, vlanosti i strujanja vazduha i dr. Tako, na primer, uspeh pri gajenju ivotinja na niskim
temperaturama se postie obilnom ishranom. Za govee kritina temperatura pri gladovanju iznosi
18C, pri dovoljnoj ishrani 9C, a pri obilnoj ishrani manje od 9C. Faktori spoljanje sredine odreuju
zonu indiferentne i kritine tempeature. Na osnovu izolovanog posmatranja temperature, vlanosti i
brzine strujanja vazduha ne moe se stvoriti prava slika o delovanju toplotno-vlanog reima vazduha
na ivotinje. Neophodno je kompleksno razmatranje bioklimatskih faktora i sagledavanje odnosa
izmeu njih.
Pri temperaturi vazduha nioj od 15C, koja je ispod zone indiferentne temperature, organizam
odaje toplotu uglavnom putem evaporacije, konvekcije i radijacije. Pri evaporaciji postoji stalna
razmena toplote izmeu tela ivotinje i okolnih predmeta (zidovi, jasle i dr.). Ova razmena je utoliko
vea ukoliko je nia temperatura okolnih predmeta. Zato u toku zimskog perioda pod treba da se zastire
obilnom prostirkom, a hladni zidovi objekata da se zagrevaju ili da se oblau daskama.
Osim toga, pri leanju ivotinja u dodiru sa podom ili hladnim zidovima odaje se velika
koliina toplote putem konvekcije. Konvekcija nastaje i kod hladnog vazduha, ali ona nije u velikoj
meri znaajna, jer se oko ivotinja stvara sloj toplog vazduha. Kod velike vlanosti i niske temperature
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 51

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------vazduha odavanje toplote putem konvekcije se poveava. Time se objanjava zato suvi vazduh dobro
podnose ivotinje, a vlani vazduh pri istoj temperaturi izaziva prekomerno hlaenje organizma
ivotinja.
Kada je temperatura spoljanje sredine jednaka temperaturi koe ili via od nje, isparavanje je
glavni nain odavanja toplote (do 95% od ukupno odate toplote). Isparavanje vodene pare sa povrine
tela moe biti nevidljivo u obliku gasa (perspiratio insensibilis) i vidljivo u obliku pare (perspiratio
sensibilis). Pri naglom poveanju temperature toplota se odaje uglavnom putem snanog znojenja. Pri
isparenju 1 g vode (pretvaranje u vodenu paru) oduzima se od organizma ukupno 560 malih kalorija ili
0,56 velikih kalorija. Na primer, ako ovca izdvaja putem koe i plua 913 g vode, gubi iz organizma
511,28 velikih kalorija toplote. Koliina toplote koja se odaje putem isparenja kod velikih domaih
ivotinja je nekoliko puta vea.
Dugotrajno zadravanje ivotinja u uslovima visoke temperature mogue je samo pri niskoj
vlanosti. Pri visokoj vlanosti odavanje toplote je oteano i u organizmu se nagomilava viak toplote
(pozitivan bilans toplote). Suvi vazduh i strujanje vazduha poveavaju proces isparavanja, zato to ne
dozvoljavaju stvaranje nepokretnog sloja vodene pare oko tela ivotinje, koji onemoguava
isparavanje. Sa poveanjem vlanosti vazduha isparavanje i odavanje toplote se smanjuju, a kod
potpunog zasienja vazduha ovi procesi potpuno prestaju. U uslovima vlanog vazduha pri visokoj
temperaturi sa veoma malim deficitom zasienja termoregulacioni mehanizmi tela nisu u stanju brzo da
izazovu odavanje suvine toplote putem konvekcije i radijacije, niti putem isparavanja. U tom smislu
vai pravilo da pri veoma visokim i niskim temperaturama organizam domaih ivotinja i oveka je
termolabilan i ponaa se kao organizam poikilotermnih ivotinja.
Ako se ivotinje koriste za teak rad u uslovima visoke temperature i visoke vlanosti i u
uslovima bez vetra ili se transportuju u zatvorenim vagonima, termoregulacioni mehanizmi organizma
se nalaze pred nereivim zadatkom odavanja suvine toplote. U tom sluaju nastaje stagnacija odnosno
zadravanje toplote, akutno pregrejavanje ili toplotni udar. Toplotni udar se kliniki manifestuje
poveanjem telesne temperature do 42C i vie, poveanjem temperature koe, iznurenou,
pospanou, drhtanjem tela, oteanim kretanjem, bledilom sluzokoe usta i nosa, crvenilom
konjunktiva, snanim znojenjem, uestalim disanjem, uestalim slabim pulsom, ponekad kloninim
grevima i manjenim kretanjem. Ovo stanje esto zavrava uginuem ivotinje; mogue je
ozdravljenje, ali veoma sporo, u toku 7 do 9 dana.
Svaka vrsta ivotinja razliito podnosi visoku temperaturu. Lake je podnose konji koji su, kao
stepske ivotinje, manje osetljivi prema toploti i velikoj hladnoi. Naime, konji imaju veoma usavren
termoregulacioni mehanizam koji im dozvoljava ouvanje stalne temperature, ak i kod iznenadnih
veoma drastinih promena temperature spoljanjeg vazduha. Oni se veoma lako prilagoavaju u
zimskom periodu variranjima temperature u iznosu 40-50C (npr. sa temperature u staji od +20C na
temperaturu vazduha u spoljanjoj sredini od -20 do -30C). Savrena termoregulacija u konja delom se
odnosi na sposobnost znojenja zbog dobre funkcionalnosti njihovih znojnih lezda. Govee tee
podnosi visoke temperature. Kod ove vrste ivotinja odavanje toplote putem isparavanja i znojenja je
nedovoljno, jer se znoji samo prednja polovina tela, gde se nalazi vei broj znojnih lezda. Ptice
nemaju znojne lezde i veoma su osetljive na visoke temperature iako viak toplote odaju putem
disanja. Svinje i koze teko podnose visoke temperature; bez obzira to poseduju znojne lezde, ne
znoje se u znatnom obimu. Osim toga potkono masno tkivo svinje spreava odavanje vika toplote. U
zimskom periodu potkono masno tkivo svinja predstavlja dobar izolator prema spoljanjoj hladnoi i
hlaenju tela. Vruine naroito teko podnose utovljene ivotinje i one koje poseduju dugi i gusti dlani
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 52

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------pokriva. Veoma esto se uoavaju uginua usled toplotnog udara pri transportu svinja u zatvorenim
vagonima ili kamionima, kada se ne potuju normativi transporta.
Radi spreavanja pregrejavanja organizma radne ivotinje ne treba koristiti za teak rad po
toplom i vlanom vremenu. @ivotinje koje se dre na pai u ovakvom periodu vremena sporo se kreu
da ne bi dolo do poveanja miinog naprezanja. Po vruem vremenu treba im omoguiti dovoljne
koliine vode za pie, sonu hranu i ako je mogue vodu za kupanje. U toku vrueg perioda dana
ivotinjama treba omoguiti odmor van staje ispod nadstrenica. Pri korienju panjaka treba
izbegavati vrui period dana odnosno omoguiti ispau u toku ranih jutarnjih i veernjih asova ili u
toku noi. Po veoma toplom vremenu ivotinje ne treba da se kreu po asfaltnim putevima koji zrae
velike koliine toplote. Kada se ivotinje transportuju u vagonima, neophodno je da jedna strana
vagona bude otvorena, a ako je u pitanju transport svinja, treba koristiti specijalne vagone, sa
reetkastim zidovima. Pregrejavanje organizma se u znatnoj meri intenzivira kada su ivotinje veoma
gusto naseljene u staji. Na taj nain se oteava odavanje toplote putem radijacije, a pospeuje
prenoenje toplote sa jedne na drugu ivotinju putem konvekcije i kondukcije. Zbog toga je neophodno
potovanje standarda gustine naseljenosti i temperaturnih standarda pri dranju ivotinja u stajama. U
toku zimskog perioda, kada se ivotinje due zadravaju u stajama, potrebno je sagledavanje bilansa
toplote u njima. Kada je toplotni balans staja pozitivan, treba poveati stopu ventilacije, a pri
negativnom bilansu toplote treba smanjiti stopu ventilaciju i poboljati toplotno-izolaciona svojstva
staje.
Domae ivotinje su osetljivije na vie nego na nie temperature. U kratkom vremenskom
periodu one mogu da podnesu veoma niske temperature. U tom sluaju treba da im se omogui
slobodno kretanje jer se putem kretanja poveava miina produkcija toplote. Osim toga, ivotinje koje
su izloene delovanju hladnoe treba da konzumiraju veliku koliinu hrane da bi se time nadoknadio
gubitak toplote. Dugotrajno gajenje ivotinja u hladnim, vlanim i promajnim stajama dovodi slabijeg
iskoritavanja hrane, jer se hranljive materije koriste primarno za zagrevanje tela, a ne za produkciju.
Ovo je naroito uoljivo kod mlenih krava koje se gaje u veoma hladnim stajama. U ovim uslovima
mlena produktivnost krava naglo opada. Niska temperatura moe da dovede do prehlade, na primer pri
iznenadnom upadanju ivotinja u hladnu vodu, uzimanju velikih koliina hladne vode i dr. Ako jedna
krupna ivotinja uzme odjednom 40 L hladne vode gubi oko 1000 kcal toplote. Veoma esto niska
temperatura deluje nepovoljno na ivotinje, pri neravnomernom hlaenju tela, kada ivotinje lee na
hladnom i vlanom podu i sl. Hladan vetar se nepovoljno odraava na ivotinje. Temperature oko
-30C po tihom vremenu podnose se lake od ivotinja od temperature -10C po snanom vetru.
Dugotrajno delovanje niske temperature se podnosi najlake od strane ovaca, a najtee od strane konja.
Mlade i slabije ivotinje su osetljivije prema hladnoi od odraslih i dobro hranjenih. Pri deficitarnoj
ishrani i dugotrajnoj hladnoi ivotinje brzo smanjuju telesnu masu i produktivnost, a ivina ak
prestaje i sa noenjem jaja.
U stajama sa loim termoizolacionim svojstvima svinje lako oboljevaju od respiratornih bolesti
koje svinjarstvu nanose velike tete. Osnovni predisponirajui faktor za pojavu ovih bolesti je veliki
gubitak toplote iz organizma koji nadmauje njeno stvaranje. U organizmu nastaje negativni bilans
toplote koji dovodi do nazeba i usled toga organizam postaje podloan za nastajanje drugih bolesti.
Veoma esto poremeaji digestivnog trakta, respiratornog trakta i reumatizam miia nastaju pri
iznenadnim hlaenjima ivotinja posle znojenja, pri delovanju vlanog vetrovitog vremena i pri dranju
ivotinja u hladnim i vlanim stajama. Nazebi smanjuju otpornost organizma, a kao posledica toga
razliite saprofitne bakterije, koje se normalno nalaze na sluzokoama respiratornog i digestivnog
trakta (streptokoke, pasterele, koliformne bakterije i dr.), mogu da izazovu razliite bolesti. Veoma
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 53

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------osetljivi prema hladnoi su novoroena prasad, jagnjad i jednodnevni pilii, i njihovo gajenje u vlanim
i hladnim prostorijama je povezano sa velikim gubicima. Ako hladnoa deluje na zagrejano telo ili ako
je prelaz od toplog ka hladnom iznenadan, nazebi i smrzavanja ivotinja su esti.
Kod neprilagoenih ivotinja na niske temperature dolazi do pojave funkcionalnih poremeaja
kapilara, naroito u nenim delovima tela, kao to su prepucijum, vime, ui, distalni delovi ekstremiteta
i dr. Javljaju se paralize i bolovi u razliitim delovima tela, zapaljenja miia i zapaljenja distalnih
delova ekstremiteta. Posledino, nazeb je predisponirajui faktor za pojavu mnogih nezaraznih i
zaraznih bolesti ivotinja.
Vlaenje odreenih delova tela ili ak i celog tela najee se uoava kod ivine i prasadi. Posle
vlaenja koe ivotinja najpre nastaju anemija koe i rashlaivanje odreenih delova tela. Posle toga
nastaju lokalna paraliza krvnih sudova, hiperemija i otok, usporavanje cirkulacije ili zastoj krvi i na
kraju smrzavanje uoblienih elemenata krvi. Ouvanje ivotinja od hladnoe u zimskom periodu je
mogue samo putem adekvatne izgradnje suvih i toplih staja. Ako staje ne zadovoljavaju u tom pogledu
ivotinjama se treba omoguiti obimnija ishrana, pokrivanje i kretanje.
Mnoga eksperimentalna prouavanja su sprovedena da bi se ustanovila sposobnost razliitih
vrsta domaih ivotinja da se odupru tetnom delovanju visokih temperatura spoljanje sredine.
Rektalna temperatura poinje da raste iznad normalne kod ovaca pri temperaturi vazduha od 32C, a
dahtanje sa otvorenim ustima se javlja pri rektalnoj temperaturi od 41C. Ako relativna vlanost nije
velika (iznad 65%), ovca je u stanju da se satima odupire delovanju spoljanje temperature i do 43C.
Kod ove vrste su vani znojenje i dahtanje kao termoregulacioni mehanizmi. Slini odnosi vae i za
goveda. Kod goveda se aktivnost znojnih lezda poveava uporedo sa rastom temperature, a esto se
pojavljuje polipneja pri rektalnoj temperaturi od 40C. Na prosenoj temperaturi vazduha od 10C
srednja rektalna temperatura krava rase Derzej iznosi 38,3C, a frekvencija disanja priblino 20 u
minuti. Na prosenoj temperaturi vazduha od 35C, srednja rektalna temperatura iznosi 39,6C, a
frekvencija disanja 90 u minuti. Rektalna temperatura krava rase Holtajn poinje da raste ve pri
temperaturi spoljanje sredine od 21C; ovaj porast telesne temperature praen je padom apetita
(ivotinje uzimaju manje hrane), kao i opadanjem aktivnosti tiroidne lezde i produkcije mleka.
Rektalna temperatura svinja poinje da raste iznad normalnih vrednosti pri temperaturi
spoljanje sredine od 30-32C. Ako je relativna vlanost 65% ili vie, svinje ne mogu izdrati
dugotrajnije izlaganje delovanju temperature od 35C. Na 40C svinje nisu sposobne da izdre ni u
atmosferi minimalne vlanosti. Rektalna temperatura od 41C je blizu rizine take za svinje i lako
moe nastati kolaps.
Kod ivine se isparavanje zapaa pri prolasku vazduha kroz vazdune kese i to dovodi do
hlaenja. Kada telesna temperatura raste, ivina dahe i pije vie vode. Na spoljanjoj temperaturi od
oko 37C koko pokazuje porast rektalne temperature uz poveanu frekvenciju respiracije. Dugotrajno
izlaganje kokoi temperaturi vazduha od 38C moe nepovoljno delovati ako relativna vlanost ne
iznosi ispod 75%. Izgleda da je rektalna temperatura od 45C gornja granica za normalno odvijanje
fiziolokih funkcija organizma kokoi.
Homeotermni organizmi reaguju poveanim metabolizmom da bi odrali konstantnu telesnu
temperaturu, ako temperatura spoljanje sredine padne ispod odreenog nivoa. Ova kritina
temperatura spoljanje sredine razliita je kod razliitih vrsta ivotinja, a moe znatno varirati i meu
individuama iste vrste, zavisno od telesne izolacije i njenih promena, koje nastaju u vezi sa klimom.
Poveanje izolacije dovodi do smanjenja kritine temperature, a smanjenje izolacije ima obrnuti efekat.
Fizioloka adaptacija na dugotrajno izlaganje hladnoi moe se podeliti na tri kategorije: 1.
promene koje se pojavljuju u toku izlaganja delovanju hladnoe za vreme od nekoliko nedelja pri emu
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 54

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------drugi faktori spoljanje sredine ostaju nepromenjeni (aklimacija na hladnou), 2. modifikacije koje se
razvijaju u toku laganih sezonskih promena od leta do zime (aklimatizacija na hladnou) i 3. genetske
promene kod ivotinja koje se pojavljuju kod nekoliko generacija kao rezultat prirodne selekcije
jedinki najbolje prilagoenih za preivljavanje u hladnom klimatu (adaptacija na klimu). Osnovne
razlike izmeu prve i druge kategorije sastoje se u tome da ivotinje aklimatizovane na hladnou
ispoljavaju stalno poveanje metabolizma, kao rezultat enzimskih reakcija, a obino ne podnose znatno
smanjenje kritine temperature; meutim, na hladnou aklimatizovane ivotinje, uopte posmatrano, ne
pokazuju porast metabolizma, a podnose znatno snienu kritinu temperaturu, kao rezultat poboljane
izolacije.
Fenomen aklimacije na hladnou prouavan je preteno na malim ivotinjama pod
laboratorijskim uslovima. Ovaj fenomen se ispoljava prvenstveno u pomeranju termogeneze koja se
postie drhtanjem prema onoj bez drhtanja, za vreme prve dve do tri nedelje izlaganja delovanju
hladnoe. Poveanje termogeneze bez drhtanja osposobljava ivotinje da due preive estoku
hladnou nego ivotinje koje nisu aklimatizovane. Priroda fiziolokih adaptacija kod ivotinja
aklimatiranih na hladnou nije u potpunosti poznata. Meutim, sigurno je da se pojavljuju promene u
metabolizmu ugljenih hidrata i masti i da se kalorigeni efekat adrenalina i noradrenalina pojaava za
vreme aklimacije na hladnou. Odravanje poveanog nivoa metabolizma bez drhtanja mogue je samo
ako su funkcije tireoideje i nadbubrenih lezda normalne. Efekat aklimacije na hladnou gubi se kada
se ivotinje ostave na temperaturi spoljanje sredine od 30C u trajanju od etiri dana.
Za ivotinje koje ive u hladnom klimatu kompenzovanje veih koliina izgubljene toplote
poveanjem njenog stvaranja, slino kao to se deava za vreme aklimacije na hladnou, bilo bi veoma
neekonomino. Sisari koji ive pod zimskim uslovima odravaju normalnu telesnu temperaturu,
primarno putem bitnog poboljanja izolacije. U vezi sa tim, oni podnose niu kritinu temperaturu
spoljanje sredine, od ivotinja iste vrste, koje nisu aklimatizovane na hladnou. Merenja izolacione
sposobnosti krzna pokazuju uoljiv porast vrednosti koje se dobijaju zimi u odnosu na letnje vrednosti.
Vazomotorne adaptacije takoe su od velike vanosti za poboljanje izolacije u toku zimskog perioda.
Sa druge strane, proizvodnja toplote obino nije poveana kod ivotinja aklimatizovanih na hladnou.
Telesna temperatura homeoterma ne pokazuje adaptivne promene. Prema tome, rektalna
temperatura ne razlikuje se znatno kod tropskih i arktikih sisara, mada su poslednji primorani da ive
u uslovima delovanja ekstremne hladnoe. Arktike ivotinje odravaju svoju telesnu temperaturu na
visokom nivou zahvaljujui efikasnoj izolaciji i ne poveavaju svoj metabolizam sve dok spoljanja
temperatura ne spadne na vrlo niske vrednosti.
Temperatura vazduha, kod koje se fizioloki procesi najbolje obavljaju u smislu produkcije,
naziva se optimalna temperatura. Optimalna temperatura, isto kao i kritina temperatura, nije neka
stalna vrednost, nego zavisi od ostalih meteorolokih inilaca, koji su u raznim klimatskim uslovima
razliiti. U Jugoslaviji i zemljama sa slinim klimatskim uslovima optimalne temperature staje iznose:
za konje oko 17C, za goveda oko 10C (DIN preporuuje i za konje i za goveda 10-15C, najmanje
7C). Za svinje srednja optimalna temperatura iznosi 20C, s tim to razne kategorije svinja imaju u
tom pogledu sasvim razliite zahteve; prema DIN-u optimalna osnovna temperatura za prasilite iznosi
15-20C, a najmanje 13C, a optimalna dodatna temperatura za novoroenu prasad 30-32C. Dijapazon
optimalne temperature za svinje u tovu je vrlo irok i kree se od 7 do 20C. Za ovce se moe
preporuiti srednja optimalna temperatura od oko 8C. Optimalne temperature za priplodnu ivinu
kreu se od 10 do 18C, za brojlere 17 do 20C, za pilie u toku prve nedelje ivota 30 do 35C, a posle
toga se temperatura smanjuje na svakih 8 dana za 4C, sve do postizanja temperature od 20C.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 55

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Prema tome, jasno proizilazi da, u gore navedenim granicama, temperatura stajskog vazduha
treba da je za mladunad uvek via nego za odrasle ivotinje, a naroito za mladunad koja na svet
dolazi nedovoljno zatiena. U svakom sluaju ako bi se odredile kritine i optimalne temperature za
pojedine vrste domaih ivotinja u konkretnim klimatskim i mikroklimatskim uslovima, tada bi
postojala mogunost njihovog iskoriavanja uz najmanji utroak rada i hrane.
Vlanost vazduha
Pod vlanou vazduha podrazumeva se koliina vodene pare koja se nalazi u njemu. Koliina
vodene pare u vazduhu se menja u zavisnosti od temperature, atmosferskog pritiska i brzine strujanja
vazduha. Vlaga, odnosno voda, moe se nalaziti u vazduhu kao vodena para, kodenzovana vlaga i kao
vodeni talog.
Vodena para se nalazi u vazduhu u raznim koliinama, izmeu 0,01-4,0%, u zavisnosti od
temperature vazduha i nadmorske visine. Ukoliko je temperatura vazduha via, utoliko je i isparavanje
jae, i obratno. U pogledu nadmorske visine, procenat vlanosti se smanjuje sa penjanjem u visinu. U
atmosferi ima proseno 0,47% vlage. Vodena para se kondenzuje pri hlaenju vazduha, odnosno
prilikom poremeaja temperaturnih odnosa i apsolutne vlanosti vazduha oko estica praine, te tako
nastaje magla.
Vlaga u stajama potie normalno od vodene pare iz atmosferskog vazduha i od vodene pare
koju ivotinje izlue disanjem. Koliine vodene pare, koju ivotinje izdvajaju na taj nain, iznose
proseno u konja 6-8 kg, u goveda 4-8 kg i u svinja 1-3 kg u toku 24 asa. Poveanju vlanosti u
stajama doprinosi luenje mokrae, pranje staja, pranje ivotinja i dr. Prema pojedinim autorima konj
izlui za 24 asa proseno 3-6 L mokrae, govee 6-12 L, ovca i koza 1-1,5 L, svinja 2-4 L. Prema
drugim autorima ove koliine su neto vee.
U stajama koje su graene od masivnog graevinskog materijala, vlanost vazduha je redovno
vea nego u stajama koje su graene od drveta. Glavni razlog za ovo treba traiti u ventilaciji koja je u
stajama graenim od drveta u znatnoj meri obezbeena propustljivou samih zidova. Pored ventilacije,
poveanju vlanosti mogu doprineti i loe izvedeni kanalizacioni sistemi.
Koliinski odnos vodene pare u vazduhu izraava se apsolutnom, maksimalnom i relativnom
vlanou, kao i deficitom zasienja:
apsolutna vlanost je koliina vodene pare izraena u gramima koja se nalazi u 1 m 3 vazduha u
datom momentu na odreenoj temperaturi;
maksimalna vlanost je najvea koliina vodene pare izraena u gramima koju 1 m 3 vazduha moe
da primi pri odreenoj temperaturi;
relativna vlanost je procentualni odnos izmeu apsolutne i maksimalne vlanosti. Ona pokazuje
procenat zasienosti vazduha vodenom parom, oznaavajui potpunu zasienost sa 100% a vazduh
bez vodene pare sa 0%. Relativna vlanost je utoliko via ukoliko je temperatura vazduha nia.
Zbog toga je i relativna vlanost vazduha zimi via nego leti, a pri izlasku Sunca uvek via nego
oko podneva. Relativna vlanost predstavlja istovremeno i procenat vlanosti i procenat zasienja,
jer oznaava koji procenat predstavlja apsolutna vlanost od maksimalne pri datoj temperaturi.
Postoji i pojam relativna suvoa koji oznaava razliku izmeu procenta relativne vlanosti i 100%.
Na primer, ako relativna vlanost iznosi 60%, relativna suvoa iznosi 40%;
deficit zasienja ili deficit napona predstavlja razliku izmeu maksimalne i apsolutne vlanosti
izraene u gramima, odnosno razliku izmeu maksimalno mogueg i trenutnog napona vodene pare
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 56

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------izraenog u mm Hg;
temperatura rosita je temperatura pri kojoj je vazduh potpuno zasien vodenom parom, odnosno
pri kojoj je apsolutna vlanost jednaka maksimalnoj vlanosti. Svako dalje zasienje vazduha
vlagom izaziva kondenzaciju vodene pare. Po pravilu, do kondenzacije vodene pare uvek dolazi na
najhladnijim povrinama i predmetima. Zato se u staji prvo orosi staklo na prozoru pa zatim
nedovoljno izolovana tavanica, ventilacioni ureaji i metalni predmeti.
sa stanovita zoohigijene od naroite vanosti je fizioloki deficit zasienja i fizioloka relativna
vlanost. Fizioloka relativna vlanost predstavlja procentualni odnos izmeu apsolutne vlanosti
pri datoj temperaturi vazduha i maksimalne vlanosti pri temperaturi od 37-39C, to je
temperatura tela u razliitih vrsta ivotinja. Fizioloki deficit zasienja predstavlja razliku izmeu
maksimalne vlanosti vazduha pri temperaturi tela koja iznosi 37-39C i apsolutne vlanosti
vazduha. Ova dva pokazatelja imaju veoma znaajnu ulogu u termoregulaciji organizma u
zavisnosti od uticaja visokih i niskih temperatura pri suvom i vlanom vazduhu. Ukoliko je nia
fizioloka relativna vlanost, utoliko su povoljniji uslovi za isparavanje vlage, a naroito za
znojenje povrine tela. Poveanje fiziolokog deficita zasienja sa svoje strane deluje stimulativno
na isparavanje putem znojenja i izdvajanje suvine vlage putem disanja.
Sa povienjem temperature poveava se kako apsolutna tako i maksimalna vlanost, s tim to je
poveanje maksimalne vlanosti vee. Ukoliko je via temperatura utoliko je vea koliina vodene pare
koju vazduh moe da primi. Izmeu temperature vazduha i relativne vlanosti postoji obrnuta
zavisnost. Relativna vlanost se smanjuje sa poveanjem temperature, a istovremeno izraava stepen
zasienosti vazduha vodenom parom. Koliko je vea relativna vlanost, toliko je vee zasienje
vazduha vodenom parom, odnosno toliko je blia apsolutna vlanost maksimalnoj vlanosti vazduha.
Deficit zasienja raste sa poveanjem temperature. Sa poveanjem deficita zasienja raste brzina
isparavanja i sposobnost suenja od strane vazduha. Veliina apsolutne vlanosti zavisi od temperature i
od mogunosti obilnijih isparavanja u datom podruju. Naime, izvori vodene pare su isparenja od
povrinskih voda (mora, jezera, reke), zemljita, kia, kao i isparenja vlage od strane ivotinja i biljaka.
Vodena para koja se stvara pri isparenju vode rasporeuje se ravnomerno u vazduhu i ima odreen
napon koji se moe meriti barometrom. Ovo svojstvo vodene pare daje mogunost izraavanja njene
koliine, ne samo u masenim jedinicama, nego i kao pritisak vodene pare u mm Hg.
Osim od temperature, parametri vlanosti zavise i od brzine strujanja vazduha, kao i od
barometarskog pritiska. Izmeu atmosferskog pritiska i isparavanja vlage postoji obrnuta zavisnost:
koliko je nii pritisak, toliko je vee isparavanje. Istovremeno brzina isparavanja je upravo
proporcionalna kvadratnom korenu brzine kretanja vazduha. Meutim, osnovni faktori koji utiu na
vrednosti vlanosti vazduha su temperatura vazduha i vlanost povrina koje isparavaju. Naime,
vlanost vazduha je najvea pored mora u toplim krajevima sveta, a najnia u polarnim podrujima.
Relativna vlanost je najvea pri izlasku Sunca, a najmanja izmeu 14 i 16 asova. U umerenom pojasu
u toku zime relativna vlanost dostie vrednosti 78-85%, a u toku leta 65-75%.
Apsolutna vlanost u stajama za ivotinje varira obino od 5 do 10 g/m 3, a relativna u
granicama od 60 do 95%. Koliina vodene pare u vazduhu staja je vea nego u atmosferskom vazduhu.
Kao to je ve pomenuto, vodena para potie u vazduhu staja od samih ivotinja, vlanih podova,
pojilica, vode koja se koristi za pranje, hraniva i dr. U velikoj koliini vodena para se izdvaja sa
povrine koe pri znojenju, sa sluzokoa disajnih organa i usne upljine, a takoe i sa ekspiratornim
vazduhom. Krava telesne mase 450 kg za 24 asa izdvoji 8,7 kg vodene pare, a radni konji 7-8,8 kg,
dojne krmae 2,2 kg i ovca 1-1,25 kg. Znatne koliine vodene pare nagomilavaju se u vazduhu staja pri
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 57

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------slaboj ventilaciji, neadekvatnoj kanalizaciji, zadravanju tenosti iz bilo kojih izvora u staji, pri
neredovnom iznoenju stajnjaka i pri nedovoljnom korienju prostirke. Osim toga, veem
nagomilavanju vodene pare u stajama doprinosi razlivanje vode po podu pri napajanju ivotinja, pranju
hranilica, pranju vimena i dr. Koliina vodene pare koja dospeva u vazduh staje a potie od vlage poda
dostie u stajama za krave u nekim sluajevima i do 20-30% (proseno 10%), a u stajama za svinje u
nekim sluajevima i do 100-150% (proseno 25%) u odnosu na vodenu paru koju izdvajaju same
ivotinje.
Danas su za utvrivanje vlanosti vazduha na raspolaganju mnogi precizni instrumenti. Od ovih
instrumenata pominjemo razne vrste higrometara. Za istovremeno merenje temperature i relativne
vlanosti vazduha u toku 24 asa i 7 dana slui termohigrograf.
Vlanost vazduha ispoljava viestruko delovanje na organizam ivotinja. Ovo delovanje moe
biti indirektno (putem zemljita, vode, biljaka, mikrobiolokih procesa, klime i dr.) i direktno koje se
naziva i fizioloko delovanje (uglavnom na termoregulaciju organizma, na toplotno usvajanje i
sprovodljivost toplote vazduha).
U vazduhu sa visokom vlanou i visokom temperaturom ili u vazduhu koji je zasien
vodenom parom nemogue je odavanje toplote putem isparavanja. U tim sluajevima nastaje
pregrejavanje organizma i posledino dolazi do toplotnog udara, naroito kada su ivotinje angaovane
za naporan rad. Kao najpovoljnije stanje smatra se relativna vlanost u vazduhu od 60-75%, s tim to je
za mlade ivotinje potrebno oko 60%, dok se za starije dozvoljava do 85% relativne vlanosti vazduha.
Jo jednom napominjemo da relativna vlanost sama za sebe nije dovoljan kriterijum za ocenu
higijenskog stanja staje, nego ona to postaje tek u vezi sa temperaturom tela i vazduha. Pri niim
temperaturama vazduha, ili u stanju mirovanja ivotinja, i relativna vlanost vazduha moe biti via.
Tako na primer, pri temperaturi vazduha od 18-20C, povoljna relativna vlanost moe iznositi do 85%.
[to je temperatura via, telesno naprezanje vee, ili intenzivnija ishrana, to se i povoljna granica
relativne vlanosti sputa nanie, te moe spasti na svega 30-40%.
Relativna vlanost vazduha u stajama esto je suvie visoka, te se naroito preko zime kree
oko i preko 90%. Usled prevelike koliine tople vodene pare u vazduhu dolazi do nagomilavanja
toplote u organizmu. Ako se temperatura povisi na taj nain za 4-6C, moe doi do paralize nerava i
do toplotnog udara.
Poto se mnogo toplote oslobaa prilikom napornog rada ili pri obilnoj ishrani, u takvim
sluajevima moe doi do toplotnog udara, ve i kod temperature od 24C i 70-80% relativne vlanosti
vazduha. Ranije je ve pomenuto da toplotni udar esto nastaje kod nagomilavanja ivotinja u suvie
toploj i vlanoj staji, u ivotinja koje se kreu u gomili, kao i prilikom transporta leti u zatvorenim
vagonima. U takvim sluajevima toplotni udar se moe javiti kao predstadijum sunanice mada on ne
mora biti i neposredna posledica insolacije. Taloenje masti u potkonom vezivnom tkivu oteava
odavanje telesne toplote, zbog ega je toplotni udar esta pojava kod ivotinja u tovu.
U sutini, toplotni udar se kliniki manifestuje pospanou i utuenou ivotinje. Sluzokoe
usta i nosa ivotinja su blede, a oi crvene. Disanje i rad srca su poremeeni zbog nagomilavanja krvi u
pluima i mozgu. Smrt nastaje kao posledica paralize srca ivotinje. Naroita opasnost u tom pogledu
postoji za kunie i ovce, manja za goveda, a najmanja za konje. Mrave svinje podnose poveanje
telesne temperature slino kao i goveda, dok utovljene u takvim prilikama esto uginjavaju. Toplotni
udar lako nastaje u ivotinja za rad.
Kod pojave toplotnog udara treba ivotinju politi hladnom vodom, staviti hladne obloge na
njenu glavu i dati joj da pije hladnu vodu. U stajama treba otvoriti vrata i prozore i napraviti promaju.
Po potrebi daju se sredstva za poboljanje rada srca, a moe se i pustiti krv iz jugularne vene.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 58

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Profilaksa toplotnog udara sastoji se u pravilnoj izmeni vazduha u staji, u kupanju ivotinja,
odnosno polivanju vodom, kao i u obezbeenju ivotinjama dovoljne koliine vode za pie. Staje za
tov treba da imaju neto niu temperaturu od ostalih staja, a u ispustima za tovne svinje mogu se
izgraditi posebni bazeni za kupanje.
Ako se ivotinje dre u toplim i vlanim stajama, smanjuje se opti tonus organizma, smanjuje
se apetit, nastaje smanjenje produktivnosti, dolazi do smanjenja otpornosti prema zaraznim i
nezaraznim bolestima. U ovim uslovima ivotinje esto stradaju od eludano-crevnih i konih
oboljenja. Pri niskoj temperaturi i visokoj vlanosti vazduh takoe tetno deluje na ivotinjski
organizam. Naime, sprovodljivost vlanog vazduha je znatno vea od sprovodljivosti suvog vazduha.
Zbog toga vlaan vazduh pri niskoj temperaturi oduzima od povrine tela ivotinja vee koliine
toplote od koliine koju oduzima suvi vazduh pri istoj temperaturi. Sasvim je razumljivo da u uslovima
niske temperature i visoke vlanosti nastaje vea mogunost za pojavu nazeba ivotinja.
Pri dranju ivotinja u neadekvatno sagraenim i vlanim stajama u toku jeseni, zime i ranog
prolea uoavaju se pojave reumatizma, rahitisa, bronhitisa, zapaljenja plua, zapaljenja vimena u
krava, digestivnih poremeaja i dr. Velika vlanost vazduha naroito tetno deluje na novoroene
ivotinje, ivotinje u porastu, iznurene, bolesne i ivotinje u rekonvalescenciji. Takve ivotinje imaju
manju sposobnost prilagoavanja na nepovoljne uslove od odraslih i zdravih ivotinja.
Za zoohigijenu je od znaaja da gajenje ivotinja u uslovima visoke vlanosti i niske
temperature vazduha dovodi do naglog smanjenja proizvodnih rezultata. Kod ovaca koje se gaje u
vlanim stajama veoma esto se pogorava kvalitet vune. Visoka vlanost nepovoljno deluje i na
digestiju hranljivih materija, a time i na odlaganje proteina u miiima. Kod ivotinja koje se gaje u
vlanim stajama, naroito onih u porastu, uoava se anemija, koja se manifestuje smanjenjem broja
eritrocita i koncentracije hemoglobina u krvi. Kod takvih ivotinja brzina raspadanja eritrocita je
poveana.
Visoka vlanost, bez obzira na temperaturu, deluje nepovoljno i time to dovodi do maceracije
koe i sluzokoa, koje ini propustljivim za razne mikroorganizme. Na taj nain esto nastaju
mogunosti za pojavu zapaljenja koe izmeu papaka u ovaca i ispod kiice u konja. Pored toga,
atmosferska vlaga pogoduje i razmnoavanju gljivica i raznih drugih vrsta parazita. Tako, na primer,
liaj i uga se lake razvijaju i tee lee u uslovima visoke vlanosti vazduha. Raspadnute organske
materije na koi i sluzokoama (odumrle epitelne elije, produkti znojnih i lojnih lezda, razne vrste
neistoa i dr.) slue u tom sluaju kao povoljna podloga za rast patogenih mikroorganizama. Zbog
toga ivotinje drane u vlanim stajama, znatno ee podleu raznim infektivnim bolestima (naroito
tuberkulozi i bolestima respiratornih organa), nego ivotinje drane pod prirodnim uslovima. Ovo, pre
svega, vai za mladunad.
Vlanost vazduha doprinosi vlaenju hrane, zidova i poda staje, ime se omoguava razvoj
raznih vrsta plesni, koje mogu da razgrade hranljive materije. Kondenzovanje vodene pare na zidovima
u uslovima velike vlanosti vazduha poveava njihovu toplotnu sprovodljivost, ime se staje bre
hlade.
U sutini, ivotinje lake podnose suvi od vlanog vazduha, kako pri visokoj, tako i pri niskoj
temperaturi. Meutim, veoma suv vazduh u toku letnjeg perioda, naroito kada je relativna vlanost
vazduha nia od 30-40%, nepovoljno deluje na ivotinjski organizam jer moe izazvati suenje
sluzokoe oiju i gornjih respiratornih puteva, suenje nepokrivenih delova koe, prekomerno znojenje
pokrivenih delova koe i stvaranje velikih koliina praine u neposrednoj okolini. Pri dugotrajnom
delovanju vrueg suvog vazduha, dolazi do pojave zapaljenja konjunktiva, poremeaja u metabolizmu
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 59

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------mineralnih materija, zbog izdvajanja velike koliine soli i minerala putem prekomernog znojenja,
prskanja koe i prskanja roine kopita ili papaka.
Pored vodene pare, u stajama se uvek nalazi i izvesna koliina kapljica, koje ivotinje izbacuju
kroz usta i nos putem disanja, frktanja, kijanja i oglaavanja. Normalno izdahnuti vazduh je bez
mikroorganizama, jer se oni zadravaju na sluzokoi respiratornih organa. Meutim, opasnost
predstavljaju kapljice i njihovi delii. Naime, kapljice mogu sadravati razne vrste patogenih
mikroorganizama. Poznato je da ovek izbaci jednim kijanjem 10000 do 20000 mikroorganizama, a
obzirom na veu koliinu respiratornog vazduha, krupne domae ivotinje izbace oko 10 puta vie
mikroorganizama. Smatra se da na ovaj nain moe doi do kapljine infekcije na udaljenosti 4 do 6 m.
To je sluaj naroito kod tuberkuloze, kontagiozne pleuropneumonije, govee kuge, slinavke i apa,
drebeaka, grudne zaraze i zaraznog kalja konja, influence svinja, enzootske bronhopneumonije
teladi, boginja kao i infektivnih zapaljenja organa za disanje ivine.
Kapljina infekcija je mnogo ea od infekcije posredstvom praine iz razloga to kod nje ne
dolazi u obzir razreivanje i isuivanje patogenih mikroorganizama ni priblino u istoj meri kao kod
infekcija posredstvom praine. Osim toga, kapljina infekcija nastaje u stajama gde su ivotinje,
naroito goveda, mesecima vezane na istom mestu i stalno se nalaze u atmosferi punoj izbaenih
kapljica. Infekcija ovde moe uslediti direktno preko organa za disanje, posredstvom hrane, pri
udisanju praine, poto su se izbaene kapljice sasuile, a organske materije u njima pretvorile u
prainu. Zbog toga ivotinje kliconoe treba odvojiti od zdravih, a staju na adekvatan nain
dezinfikovati. U profilaksi kapljinih infekcija treba imati u vidu gustinu naseljenosti staja i poloaj
glave ivotinja.
Hladna magla i rosa, odnosno hladan i vlaan vazduh, odvode velike koliine telesne toplote.
Na taj nain stvara se predispozicija za pojavu reumatskih bolesti, naroito u mladih ivotinja na
panjacima. Rosne biljke mogu prouzrokovati eludane katare, kolike, prolive i pobaaje. Zbog toga
isterivanja ivotinja na pau ne dolazi u obzir za vreme rose. Iz istih razloga pri stajskom nainu
dranja ivotinja i ishrani zelenom hranom preporuuje se davanje ivotinjama najpre male koliine
sena, a potom zelene hrane.
Najpovoljnija relativna vlanost za ivotinje kree se od 50 do 70%. Ovu relativnu vlanost je
veoma teko postii i odravati u stajama u toku jeseni, zime i prolea. Dozvoljena vlanost u stajama
kree se: za goveda u hladnim stajama do 85%, a u toplim do 75%, u stajama za konje do 80%, u
stajama za krmae i odbijenu prasad od 65 do 75%, u stajama za tov svinja od 75 do 80%, u stajama za
ovce od 75 do 80% i u ivinarnicima od 50 do 75%.
Veliki znaaj u borbi protiv vlanosti ima pravilan izbor lokacije za izgradnju objekta. Zemljite
za izgradnju objekata treba da bude suvo, sa niskim nivoom podzemne vode i malo uzvieno od
okolnog zemljita. Graevinski materijali ne treba da budu higroskopni, odnosno potrebno je da budu
suvi i topli. Novosagraene staje treba da budu dobro osuene pre smetaja ivotinja u njih. Kada su
ivotinje ve nastanjene u staji, neophodna je redovna kontrola rada ventilacionog i kanalizacionog
sistema. U toku zimskog perioda, kada je veoma hladno, u nekim stajama je potrebno zagrevanje
hladnih zidova i poda, da bi se izbegla kondenzacija vlage na njima. Staje treba redovno istiti i vriti
uklanjanje fekalija, mokrae i zaprljane prostirke. Za leita ivotinja treba da se koristi prostirka koja
u dovoljnoj meri upija vlagu. U tom smislu, povoljna je prostirka od raene slame i drvenih strugotina.
Ne treba dopustiti neadekvatno korienje vode za sanitarne potrebe i poveanje vlanosti u stajama na
osnovu toga. Svakodnevno odgovarajue provetravanje staja dovodi do smanjenja vlanosti vazduha
zbog toga to spoljanji hladni vazduh ima manju apsolutnu vlanost od toplog unutranjeg vazduha,
mada moe imati veu relativnu vlanost. Primena negaenog krea smanjuje vlanost (3 kg krea
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 60

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------vezuje 1 L vode), ali pri tome treba voditi rauna da se stvoreni kalcijum-hidroksid blagovremeno
uklanja iz staja. U protivnom, dolazi do povezivanja kalcijum-hidroksida sa ugljen-dioksidom iz
vazduha i stvaranja kalcijum-karbonata koji otputa vezanu vodu. Negaeni kre moe da se postavi u
sanduie u uglovima staje na odreenoj visini, koja onemoguava pristup ivotinja. Time vlanost
staja moe da se smanji za 6-10 %.
HIGIJENA HRANE I PANJAKA

Higijenske mere na panjacima
Higijenske mere na panjacima u velikoj meri zavise od lokalnih specifinosti, kao i od toga da
li je u pitanju ekstenzivno nomadsko stoarenje ili napasivanje ivotinja na kultivisanim pregonskim
panjacima.
Ekstenzivno nomadsko staoarenje podrazumeva potpuno neplansko korienje panjaka.
Danas se ono naputa zbog toga to donosi brojne negativnosti. Neplansko korienje moe tetiti kako
panjacima tako i ivotinjama. Panjaci se vremenom uglavnom potpuno degradiraju, a kod ivotinja se
javljaju brojne metabolike, infektivne i parazitske bolesti, usled nepotovanja principa ureenja, nege i
uopte higijene panjaka.
Danas se napasivanje ivotinja najee sprovodi po grupama, odnosno pregonski. Na svee i
nove pregone najpre dolaze krave u laktaciji i mlade ivotinje selekcionisane za dalje gajenje. Iza njih
dolaze manje produktivnija grla, radne ivotinje, jalove ivotinje i grla namenjena za tov. Ako se na
istom panjaku napasaju razne vrste ivotinja, tada se na njih najpre putaju goveda, zatim konji, a na
kraju ovce. Meutim, neka ispitivanja pokazuju da je kombinovano iskoriavanje panjaka korisnije.
Za svinje treba imati odvojene panjake, a takoe i za ivinu, koju ne treba napasivati zajedno sa
krupnim vrstama ivotinja.
Pregonsko napasivanje je metod korienja panjaka po kome se ivotinje u odreenim
vremenskim intervalima premetaju (pregone) sa jednog na druge delove panjaka. Na poetni pregon
se ivotinje vraaju posle odreenog vremena koje je potrebno za njegovo rekultivisanje. Kao
agrotehnika mera pregonsko napasivanje ima za cilj da se za vreme rekultivisanja pobolja travni
pokriva i da se za vreme "odmora" slobodni oblici parazita i patogeni mikroorganizmi izloe
delovanju prirodnih fizikih faktora. Na taj nain, smanjuje se broj ili se potpuno unitavaju patogeni
mikroorganizmi i slobodni oblici parazita ime se spreava infekcija, odnosno invazija ivotinja i
nastajanje znatnih teta. Za svaku vrstu parazita i patogenih mikroorganizama poznati su duina
trajanja vijabilnosti i uslovi u kojima propadaju, te se posle odreenog vremenskog intervala ivotinje
ponovo mogu vraati na isti deo panjaka.
Najistiji i najmanje korieni deo panjaka uva se za mlade ivotinje. U njemu ima najmanje
infektivnog materijala, koji nee koditi, a stimulisae njihov organizam na stvaranje imuniteta. U
principu, mlade ivotinje uvek treba napasivati odvojeno od starijih i ispred njih.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 61

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Pregonski nain korienja panjaka ima svoje ekonomsko i higijensko opravdanje. Po jednom
uslovnom grlu pri pregonskom nainu korienja predvia se oko 100 m 2 povrine panjaka. Za
pregonsko napasivanje ivotinje se klasifikuju po vrstama i kategorijama, uz posebnu opreznost da kod
iste vrste mlade ne slede starije ivotinje. Zavisno od koliine hrane na pojedinim pregonskim
povrinama panjaka ivotinje ostaju 1-5 dana.
Pregonski panjaci se ograuju elektrinom ili stabilnom ogradom. Stabilne ograde mogu biti
drvene, gvozdene i iane (od bodljikave pocinkovane ice). Ureaji za elektrinu ogradu razlikuju se
po vrsti nadraaja. Stariji ureaji rade na indukcijskom principu, a noviji na principu pranjenja
kondenzatora. Elektrine ograde od ice na pomonim zailjenim drvenim stubovima sa izolatorima za
goveda i konje sastoje se od jedne ice na visini 0,8-1,0 m, a za ovce i krmae od dve ice na visini 2030 i 40-50 cm, odnosno od tri ice na visini 25 cm, 40 cm i 50 cm. Elektrina ograda nije prikladna za
nazimad, posebno ne za prasad. Elektrina ica ne sme biti previe blizu zemljita da ne bi dolazilo do
kratkih spojeva kada su biljke vlane. Kada ivotinja dodirne icu pod naponom, nastali nadraaj ide
putem receptora i senzibilnih nerava u refleksne centre centralnog nervnog sistema. Odatle sledi
reakcija preko motornih nerava i efektora. Za goveda ica mora biti pod naponom od 2000 V, dok se
fizioloka impulsna frekvencija kree od 0,76 do 1,25 sekundi.
Na panjacima treba obezbediti prikladna napajalita, kao to su kaptirani izvori, ograeni i
poploani delovi potoka i reka, valovi ili automatske napajalice. Takoe treba sagraditi nadstrenice,
koje tite ivotinje od prejake insolacije, padavina i hladnih vetrova.
U toku kiovitog i hladnog vremena potrebno je zatiti nenije i nedovoljno otporne ivotinje
(naroito mlade i gravidne) od nazeba, time to se putaju napolje samo kratko vreme, ili se u
potpunosti zadravaju u staji. ivotinjama koje su se pokisle vratile sa pae treba obezbediti toplu staju
bez promaje i suvu prostirku. Uopteno posmatrano, svuda gde se ivotinje zadravaju na panjacima
do kasne jeseni i preko noi, potrebno je obezbediti odgovarajua sklonita. Manje otporne ivotinje
nou se redovno sklanjaju u ova sklonita, izuzev za vreme toplih letnjih noi.
Ako ivotinje ne ostaju na panjacima preko noi, treba nastojati da staje ne budu suvie
udaljene od panjaka. O tome treba voditi rauna naroito kod mladih i slabijih ivotinja, kao i kod
muznih krava, jer kod poslednjih dugotrajno kretanje moe znatno smanjiti produkciju mleka. Kod
ovaca kretanje po pranjavim putevima do i od panjaka moe dovesti do pojave pneumokonioza.
Uopteno se smatra da za sve ivotinje duina puta do panjaka ne bi trebalo da bude vea od 5 km, a
za mladunad i krave u laktaciji od 2 km.
U cilju zatite od insolacije i snanih padavina preporuuje se podizanje jednostavnih
nadstrenica na panjacima. Mada u tom smislu mogu posluiti kronje drvea ili druge vrste zaklona,
nadstrenice se ee preporuuju iz razloga to bolje tite, ne pruaju sklonite insektima i to je kod
njih manja opasnost od udara groma.
Borba protiv parazitskih bolesti sastoji se u prekidanju biolokog ciklusa razvoja parazita ili,
pak, u ometanju njihovog razvoja sa ciljem da se potpuno ili delimino sprei infekcija ivotinja i
nastajanje znatnih ekonomskih teta. Razvojni ciklus parazita moe se prekinuti u jednoj od sledeih
faza: 1. u spoljanjoj sredini, gde se nalaze slobodni neinfektivni ili infektivni oblici parazita, 2. u
prelaznim domainima ili vektorima, u kojima se nalaze neinfektivni ili infektivni oblici parazita, i 3. u
domaim ivotinjama, u kojima se paraziti nalaze kao zreli ili razvojni oblici.
Pored ve pomenutih mera za borbu protiv parazitskih invazija kod goveda treba primenjivati
sledee: 1. u prvoj godini ivota ograniiti pau na 120 dana, 2. naizmenino upotrebljavati livade za
ispau i koenje, 3. podeavati pregon po planu na osnovu koprolokih ispitivanja, 4. u borbi protiv
pueva primenjivati melioraciju i moluskicide, ukljuujui i amonijumski kre, 5. dodatno hraniti
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 62

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ivotinje na pai radi poboljanja njihove kondicije, i 6. izvriti kontrolna koproloka ispitivanja kod
odreenog broja krava i junica.
Veina vrsta parazita ivi u digestivnom traktu i organima koji komuniciraju sa njim, te svoje
razvojne oblike (jaja, larve, vegetativne oblike, ciste) eliminiu izmetom domaina u spoljanju
sredinu. Prema tome, uklanjanje ovih, kao i ostalih razvojnih oblika parazita treba usmeriti na tretman
samog izmeta, odnosno stajnjaka, kao i na tretman drugih mesta, koja se mogu zaprljati (kontaminirati)
izmetom. Unitavanje raznih oblika parazita u stajnjaku bie detaljnije objanjeno u odgovarajuem
poglavlju ovog udbenika.
Beskimenjaci kao prelazni domaini se mogu unitavati na razliite naine, time i razvojni
oblici parazita. Unitavanje razvojnih oblika parazita u domaim ivotinjama kao prelaznim
domainima, uglavnom se obavlja posle njihovog klanja, unitavanjem organa gde se paraziti nalaze, ili
nekodljivim uklanjanjem leeva uginulih ili prinudno zaklanih ivotinja.
Beskimenjaci, kao prelazni domaini, mogu se unititi raznim hemijskim sredstvima ili
biolokim metodama. Barski puii, prelazni domaini velikog metilja, unitavaju se raznim hemijskim
sredstvima, kojima se prskaju panjaci i bare, biotopi za njihov ivot i razvoj. Insekticidnim sredstvima
unitavaju se insekti i druge artropode, bilo u slobodnoj prirodi i objektima, bilo na samim ivotinjama.
Bioloki metodi za unitavanje nekih prelaznih domaina i vektora podrazumevaju uklanjanje biotopa
za njihov razvoj. Drenaom panjaka, isuivanjem bara i slinim agrotehnikim merama onemoguuje
se opstanak i razmnoavanje barskih puia. Krenjem ikara i kultivisanjem panjaka uklanjaju se
biotopi za razvoj krpelja i nekih drugih insekata. Sakupljanjem otpadnih materija uklanjaju se biotopi
za razvoj muva i nekih drugih insekata. Bioloki metodi za unitavanje parazita su veoma skupi, ali je
njihov efekat dugotrajan.
U mnogim sluajevima efikasnije je, a i ekonominije, da se raznim postupcima sprei infekcija
prelaznih domaina i vektora, ime se postie isti efekat kao i njihovim unitavanjem. Tako, na primer,
ako se pre izgona ivotinja na pau izvri dehelmintizacija, spreava se kontaminacija panjaka i
infekcija prelaznih domaina, kao to su puii, grinje, mravi, gliste i dr. Posle izvrene
dehelmintizacije ivotinje se dre zatvorene 2-3 dana u posebnoj staji ili ograenom prostoru, gde e
najee putem izmeta izbaciti odrasle parazite ili njihove razvojne oblike. Posle toga izmet se ukloni i
po mogustvu podvrgava biotermikom procesu, radi unitavanja svih oblika parazita u njemu.
Spreavanje invazije domaih ivotinja kao prelaznih domaina primenom raznih profilaktikih mera
takoe ima veliki znaaj.
Radi spreavanja pojave piroplazmoze i krpeljivosti panjake treba kultivisati, drenirati i
isuivati, ime se spreava zadravanje i razmnoavanje krpelja na njima. U sutini, borba protiv
krpelja temelji se na njihovim bilokim osobinama i na njihovoj biodinamici. U slobodnoj prirodi oni
se mogu suzbijati na vie naina kao izgladnjivanjem, spaljivanjem delova panjaka i terena na kojima
se zadravaju, kultivisanjem terena, korienjem prirodnih neprijatelja i sterilizacijom mujaka krpelja.
Ipak najpouzdanije suzbijanje krpelja je njihovo unitavanje na domaim ivotinjama. Manuelno
uklanjanje krpelja je delotvoran nain unitavanja, ako se sprovodi svakodnevno posle povratka
ivotinja sa pae to oduzima mnogo vremena. Zbog toga to se krpelji duboko zabadaju rilom u kou,
potrebno je njihovo omamljivanje eterom ili premazivanje uljem da bi se lake odstranili u celini.
Sistematska borba protiv krpelja sprovodi se primenom razliitih insekticidnih preparata u obliku
tenosti za kvaenje, prskanje ili kupanje. Kupanje ivotinja u akaricidnim tenostima je, u sutini,
najbolji nain suzbijanja krpelja, ali i najskuplji. Pri izboru preparata za suzbijanje krpelja treba voditi
rauna o tome da li preparat ima produeno delovanje, koliko traje njegova razgradnja u prirodi, da li je
toksian za ljude i ivotinje i koje zatitne mere treba preduzeti. U sutini, ivotinje na pai treba esto
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 63

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------pregledati i istiti od krpelja, a po potrebi treba izvesna podruja panjaka i iskljuiti od napasivanja.
Na veoma invadiranim panjacima dolazi u obzir i gradnja posebnih bazena za antiparazitska kupanja i
zapraivanje insekticidima iz aviona.
Od ektoparazitoza domaih ivotinja koje se mogu prenositi na panjacima od znaaja su
sifunkuloza i malofagoza. Ove bolesti uzrokuju beskrilni dorzoventralno pljosnati insekti iz reda
Siphunculata (vai) i reda Mallophaga (pavai). Prenose se direktnim kontaktom sa invadiranih na
zdrave ivotinje. Vai se hrane krvlju, njihovi ubodi su neprijatni i uznemiravaju ivotinje. Pavai ne
siu krv, hrane se perjem, dlakom i epidermisom ivotinja. Zatita od ovih ektoparazita se sastoji
uglavnom u unitavanju njihovih larvi i onemoguavanju njihovog razvoja odravanjem optih
higijenskih uslova i primenom insekticida.
Obadi ili strljeni su hematofagni insekti, pripadnici familije Tabanidae. Susreu se u blizini
uma i na panjacima. enke napadaju sve domae ivotinje na panjacima. Najaktivnije su za vreme
omorine i pred kiu. esto se moe videti stotinu i vie obada, pripijenih za kou samo jedne ivotinje.
Njihovi ubodi su bolni i izazivaju kvavljenja, koja na ivotinju privlae druge insekte, naroito muve.
Napadnute ivotinje su uznemirene, nervozne i esto bee u zaklon da bi izbegle invaziju obada. Obadi
mogu preneti uzronike raznih bolesti, kao to su: antraks, utavac, anaplazmoza i tripanozomijaza.
Hipodermoza ili ugrljivost goveda prouzrokovana je larvama goveeg trklja (Hypoderma
bovis i Hypoderma lineata). Oboljenje je veoma raireno kod panih goveda i nanosi velike ekonomske
tete. Pored oteenja najkvalitetnijih delova koe, invadirane krave daju manju koliinu mleka, a
mlade ivotinje slabije napreduju. Najznaajnije promene nastaju pri migraciji larvi u potkonom tkivu,
gde nastaju zapaljenski procesi u vidu pruga.
Za zatitu od ovijeg obada treba izbegavati panjake sa kronjastim drveem, naroito za
vreme vruih letnjih popodneva, kada se obadi roje. Zbog toga se na panjacima za ovce ne
preporuuje zasaivanje kronjastog drvea i grmova u cilju zatite. U kritino vreme mogu se i nosni
otvori ovaca premazivati sredstvima (katran) koja spreavaju da poloene larve uu u nosne otvore.
Rojenje konjskih obada i goveih trkljeva deava se u isto vreme. Zatita od konjskih obada
svodi se uglavnom na redovan timar koe, ime se skidaju jaja i larve ovog parazita. Za vreme rojenja
goveih trkljeva goveda postaju veoma uznemirena. Tada je zatitu skoro nemogue sprovesti. U obzir
dolazi uglavnom redovno timarenje i unitavanje ugrka u koi. Unitavanje ugrka moe biti od znatne
ekonomske koristi, ako se sprovodi istovremeno na velikim podrujima.
U cilju zatite od simulida ivotinje treba u kritino vreme zatvarati u staje, ili bar izbegavati
blizinu vlanih umaraka. U kritinom periodu preporuuje se mazanje ivotinja sredstvima koja
unitavaju insekte. Od preventivnih mera preporuuje se odstranjivanje vodenih biljaka i postavljanje
brana u vodenim tokovima koji slue ovim muicama kao legla.
Na panjacima se za borbu protiv raznih vrsta parazita na koi u mnogim zemljama veoma
esto koristi uad impregnirana tenim insekticidima. Naime, ivotinje koje su invadirane
ektoparazitima imaju potrebu da se eu. Na mestu gde se goveda sakupljaju treba postaviti debelo i
grubo ue koje omoguava zavlaenje ispod njega. Nakon par dana goveda se naviknu da ga stalno
koriste. Na taj nain ona se tite od invazije, a ako su ve invadirana, tada i lee.
U borbi sa ektoparazitima ne smeju se zanemariti krenje ikara pri suzbijanju krpelja,
meloracijski i hemijski zahvati pri suzbijanju komaraca, muva, obada i trkelja.
Slobodni oblici parazita, dospeli preko izmeta ivotinja na panjacima ili putem stajnjaka,
podleu delovanju raznih prirodnih fizikih faktora, koji ih unitavaju u manjem ili veem obimu.
Direktna suneva svetlost (toplota, suenje, ultravioletni zraci) ubitana je za slobodne oblike parazita.
U osuenom izmetu oni takoe brzo propadaju. Meutim, zaklonjeni u travi, slobodni oblici parazita u
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 64

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------znatnoj meri se tite od delovanja sunevih zraka. Sa suenjem trave preko dana, larve se sputaju
prema korenu, gde ima dovoljno vlage, a sa pojavom rose penju se na gornje delove biljaka, gde su
pristupane ivotinjama. Hladnoe, a naroito zamrzavanje i odmrzavanje tokom zime, razorno deluju
na slobodne oblike parazita. Ovaj veoma znaajan prirodan faktor, znaajno utie na smanjenje broja
parazita i praktino dovodi do sterilizacije panjaka u pogledu uzronika brojnih parazitskih bolesti.
Drenaa panjaka, kao agrotehnika mera, znatno doprinosi uklanjanju biotopa za slobodne oblike
parazita i utie na smanjenje njihovog broja. Koenje trave na panjaku esto mehaniki uklanja veliki
broj slobodnih parazita, a istovremeno omoguuje izlaganje sunevim zracima zaostalih oblika na
povrini zemljita.
Napajanje ivotinja iz bara, kaljuga, kanala, potoka i slinih mesta, koja predstavljaju idealne
biotope za razvoj slobodnih oblika mnogih vrsta parazita, jesu znaajni izvori infekcije ivotinja. Zbog
toga izgradnja higijenskih vodopoja na panjacima i ispustima ima takoe znaajnu ulogu u
spreavanju infekcije ivotinja. Najvanije je da se oko vodopoja ne stvaraju bare i kaljuge, odakle bi
ivotinje mogle da piju vodu.
to se tie profilakse zemljinih infekcija ona je u principu ve obuhvaena saniranjem
panjakih terena u cilju zatite od parazitskih oboljenja. Vlane panjake treba drenirati, ili ih
izbegavati, kako u cilju zatite od zaraznih, tako i od parazitskih bolesti. Pre poetka sezone pae
preporuuje se sprovoenje vakcinacije ivotinja protiv onih bolesti koje su stacionarne na pojedinim
podrujima. To se naroito odnosi na utavac u goveda, na antraks u svih biljojeda, na klasinu kugu i
crveni vetar svinja i na gastroenterotoksemije ovaca i jaganjaca.
Ureenje i nega panjaka
Ureenje panjaka je od izuzetnog znaaja za kontinuirano odravanje njegove pogodnosti za
ispau. Pod ureenjem se podrazumeva preduzimanje raznih agrotehnikih mera, kao to su: drljanje,
tanjiranje, valjanje, dreniranje panjaka, uklanjanje otpadnih materija, korienje stajnjaka ili
mineralnih ubriva, zasejavanje odgovarajuih trava, unitavanje korova, specijalno otrovnih biljaka.
Drljanjem, tanjiranjem i valjanjem zemljita, eventualnim zasejavanjem odgovarajuih trava,
ubrenjem i primenom raznih drugih vrsta kultivisanja, poboljava se botaniki sastav i kvalitet
panjaka.
Kultivisanje ukljuuje i ienje panjaka od svih stranih predmeta, kao to su: kosti, leevi,
suvo drvee, kamenje i razni drugi materijali. Od izuzetnog znaaja je pravovremeno uklanjanje leeva
domaih ili divljih ivotinja sa panjaka koji predstavljaju primarne izvore uzronika infektivnih i
parazitskih bolesti. ienjem sa panjaka treba da bude uklonjeno razno grmlje, na kome se najee
zadravaju krpelji, prenosioci piroplazmoze. Vlane panjake treba drenirati ili na druge naine osuiti.
Ako su panjaci inficirani uzronicima infektivnih ili parazitskih bolesti, potrebno je sprovesti njihovu
dezinfekciju i dehelmintizaciju. Ako ovi postupci ne mogu da se sprovedu, panjaci, se koriste za
druge namene ili se iskljuuju za neko vreme iz upotrebe. Ako se posumnja na prisustvo nekih
patogenih mikroorganizama obavezno se vri bakterioloko ispitivanje zemljita i vode panjaka.
Za negu panjaka od znaaja je pravilno odreivanje broja ivotinja na odreenoj povrini
panjaka, izmena pojedinih vrsta ivotinja na panjaku prema godinjem dobu i vrsti pae i napasivanje
u pregonima u intervalima vremena koji obezbeuju normalno obnavljanje biljnog pokrivaa.
Na panjacima je neophodno obezbediti dovoljne koliine higijenski ispravne pitke vode putem
odgovarajuih napajalita. Kod nizinskih panjaka za te svrhe najee se koriste bunari i na
odgovarajui nain ureena napajalita, a mogu da se koriste i tekue vode, ako se nalaze na ili u blizini
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 65

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------panjaka. Na planinskim panjacima najee se koriste izvori, potoci, reke ili jezera za napajanje.
Pristup napajalitu i njegova neposredna okolina treba da budu na odgovarajui nain ureeni tako da
se ne stvaraju kaljuge, bare i sl.
Na panjacima mogu se graditi staje, nadstrenice, obori i razna druga sklonita. Objekte za
ivotinje na panjacima treba pravilno sagraditi. Staje na panjacima obavezno imaju ispuste, koje
ivotinje koriste radi kretanja i izlaganja delovanju povoljnih klimatskih faktora, kao i radi poboljanja
mikroklimatskih uslova u stajama. Na ispustima se nakuplja izmet i postoji mogunost irenja
odgovarajuih vrsta parazita. U cilju spreavanja infekcije ispusti se moraju odvojiti za mlade i starije
ivotinje. Po mogustvu mogu se i ogradama praviti "pregoni", a povremeno se moraju preoravati i
eventualno zasejavati travom. Preoravanje i zasejavanje travom dolazi u obzir za letnji deo ispusta, a
zimski deo treba da bude poploan na nain koji e onemoguavati klizanje ivotinja. Na panjacima
treba da se nalaze nadstrenice ili druga sklonita koja bi sluila ivotinjama za vreme najveih vruina
i jakih sunevih zraka, kao i vremenskih nepogoda. Za ovce se na panjacima grade stalni ili pokretni
obori u kojima borave nou i u kojima se vri mua.
Na odgovarajui nain treba izvriti ograivanje povrina, ako se panjaci koriste planski po
parcelama, ili ako se sprovodi pregonska ispaa. Za ograivanje manjih povrina mogu da se koriste
drvene stabilne, a veih pokretne drvene ograde. Mogue je ograivanje panjaka icom, ali se ne sme
upotrebiti bodljikava ica. Pored toga, mogue je korienje delova panjaka koji ine prirodne celine.
Od ostalog panjaka oni se obino izdvajaju prirodnim preprekama, dubokim kanalima, dolinama,
rekama, kotlinama, umama i sl. U novije vreme za ograivanje pregona koristi se elektrina ograda.
Na svakih 10 m razdaljine postavljaju se drveni stubovi na kojima se nalaze izolatori. Preko ovih se na
visini 80-100 cm za velike ivotinje, 25-40 ili 30-60 cm za svinje i za ovce, razapne ica kroz koju se iz
akumulatora, suvih baterija ili iz elektrinih vodova, uz prethodno prevoenje kroz odreeni
transformator, puta struja 5800-6000 V i 0,005 A. U kontaktu sa ovakvom strujom ivotinja se izlae
slabom elektrinom udaru ime se odvraa od izlaenja iz ograenog dela panjaka.
U vezi sa negom panjaka treba imati u vidu i pitanje panjakih rejona po vrstama ivotinja. Za
konje dolaze u obzir prvenstveno malo poviena, suva i ravna mesta sa vrstim zemljitem, jer to
pogoduje pravilnom razvoju kopita. Planinski panjaci nisu povoljni za konje zbog lakog oboljevanja
ekstremiteta i formiranja nepravilnih stavova. Na vlanim panjacima takoe nastaju deformacije
kopita konja. Planinski panjaci sa suvim zemljitem najvie odgovaraju ovcama. Vlane nizijske
panjake relativno dobro iskoriavaju goveda, a naroito svinje, jer rivenjem nalaze i drugu korisnu
hranu, kao to su razni koreni, crvi, puevi i dr.
umska paa
umska paa odnosno irenje je poseban nain gajenja svinja. Ovaj nain gajenja svinja danas
je uglavnom naputen i samo u pojedinim delovima nae zemlje moe jo uvek biti od interesa.
Svinje nalaze u umi ir, razne pane biljke i vodu, a na vlanim umskim terenima i znatne
koliine proteinske hrane (crvi, puevi i dr). Kretanje na sveem vazduhu u umi povoljno utie na
organizam svinja, kao i kod dranja ivotinja na panjacima. Ako umska paa potpuno odgovara u
pogledu hranljivih materija moe se znatno utediti na hrani, naroito koncentrovanoj.
umska paa je obilnija u umama gde su stabla rea. U gustim umama, meutim, paa je vrlo
oskudna, te bi svinje u njoj gladovale. Pored toga, u gustoj umi zastupljeno trnje i iblje moe u
znatnoj meri da spreava rivenje svinje. U gustoj umi ivotinje su liene i korisnog uticaja sunevih
zraka.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 66

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ako je ishrana svinja u umi usmerena samo na ir, ona je bez dovoljne koliine proteina i
mineralnih materija. Deficiti proteina i mineralnih materija prate ozbiljni poremeaji zdravstvenog
stanja, mravljenje, poremeaji u reprodukciji i dr. Pored toga, kao posledica trovanja taninom mogu
nastati degenerativne promene u jetri, malokrvnost, pobaaji ili uginua prasadi posle praenja zbog
njihovog slabog razvoja u toku intrauterinog ivota, opstipacije i drugi simptomi.
U toku sue i oskudice u travi, svinje u umi konzumiraju razne korovske biljke, zbog ega
moe doi do razliitih akutnih trovanja. Ako je nedostatak hrane duetrajniji najrazvijenije jedinke
bee iz ume u potrazi za hranom.
Ako postoje povoljni uslovi za ishranu, svinje se u nekim naim podrujima ostavljaju u umi i
preko zime. Meutim, najee se to ne ini, jer je u toku ovog godinjeg doba teko reiti pitanje
smetaja veeg broja svinja u umi. Zbog vlage, blata i neistoe u leitima i oborima i ishrane po
blatu nastaju veliki gubici na bazi raznih oboljenja organa za varenje i disanje. Iz istih razloga ee su
pojave klasine kuge svinja i crvenog vetra. Za vreme hladnoe svinje bee iz blata i gomilaju se u
"ive piramide", zbog ega moe nastati uguenje slabijih jedinki.
Sve rase svinja nisu podjednako sposobne za dranje u umi. Naime, plemenite rase svinja i
njihovi melezi ne mogu se u potpunosti prilagoditi primitivnom nainu dranja i ishrane u umi. Mlade
kategorije svinja, naroito prasad, kako plemenitih tako i primitivnih rasa, ne podnose umsko dranje
u duem periodu vremena.
Pri umskom dranju svinja treba voditi rauna o zatiti divljai. Veliki zapati svinja
uznemiravaju divlja i unitavaju njihov podmladak. Krupnija divlja, pri nedostatku pae i ira, skida
koru sa mladog drvea i na taj nain znatno oteuje umu. Ugroen je ivot i razmnoavanje ptica,
naroito onih koje se legu na zemljitu ili niskom drveu. Na taj nain moe se znatnije smanjiti broj
ptica i omesti proces bioloke dezinsekcije uma. Zbog svega toga mora se iskoriavanje uma za
ishranu svinja organizovati uz saradnju sa strunjacima iz umarstva, kako bi se u toku umskog
dranja svinja izvukla puna korist po stoarstvo, a bez tete po umsku privredu. Pri korienju uma za
dranje svinja treba imati u vidu Osnovni zakon o lovstvu, koji delimino regulie i ovu materiju.
U nekim podrujima nae zemlje ume se koriste, najee povremeno, i za ispau ostalih
ivotinja. Ako su umski panjaci vlani, zasenjeni i loeg botanikog sastava mogu se javiti razliiti
poremeaji kod ivotinja. Kod ispae u rano prolee kada jo uvek nema dovoljno hrane i kada su
ivotinje primorane da konzumiraju lie drvea, mogu takoe nastati tetne pojave. Moe se javiti
sindrom umske bolesti koji se manifestuje hemoraginim eludano-crevnim zapaljenjima, kao i
zapaljenjima parenhimatoznih organa. Za ovakve panjake vezana je i pojava enzootskog
krvomokrenja kod goveda.
BIOLOKI INIOCI
Najei bioloki inioci koji putem hrane mogu tetno delovati na organizam domaih ìvotinja
su patogeni mikroorganizmi, paraziti i gljivice. Prema tome koji je od ova tri inioca u pitanju, govori
se o alimentarnim infekcijama, alimentarnim invazijama ili alimentarnim mikotoksikozama.
Alimentarne infekcije
Hrana i voda su najei prenosioci obligatno ili fakultativno patogenih mikroorganizama
odnosno izazivaa zaraznih bolesti. Postoji vie naina zagaivanja hrane i vode izazivaima ovih
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 67

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------bolesti, odnosno vie raznih puteva kojima infektivni agensi mogu dospeti do ivotinja posredstvom
hrane i vode. Detaljnije poznavanje ovih puteva prua osnovu za profilaksu alimentarnih infekcija.
Hrana se moe kontaminirati u toku same pripreme, u staji na mestu ukrtanja puteva za
unoenje hrane i iznoenje stajnjaka, kao i u ureajima koji slue za konzumiranje hrane, i to najee
izluevinama bolesnih ivotinja. Do infekcije hrane u staji dolazi raznim sekretima i ekskretima koji
potiu iz usne duplje, nosa, urogenitalnog trakta i organa za varenje.
Izvan staje hrana se moe inficirati na razne naine. Vrlo esto se hrana inficira na mestima
ukopavanja leeva ivotinja. Pri tome leevi mogu poticati od ivotinja koje su uginule od brojnih
infektivnih bolesti (npr. antraksa, utavca, tuberkuloze, leptospiroze). Patogeni mikroorganizmi mogu
dospeti u hranu na mestima gde se vri prinudno klanje. Takoe uzronici infektivnih bolesti mogu
dospeti u hranu na mestima gde se vre razliite intervencije ili laiki puta krv ivotinjama za koje se
ne zna da boluju od raznih infektivnih bolesti (na primer antraksa). Dalje, putem otpadnih voda iz
fabrika koe mogu spore uzronika antraksa dospeti na travnate panjake povrine. Plavljivanje
travnatih povrina kontaminiranom muljevitom vodom takoe dovodi do kontaminacije stone hrane.
Infektivni agensi u tom sluaju dospevaju na biljke sa deliima blata ili esticama praine. Na taj nain
kontaminirana biljna masa moe posredovati u zaraavanju ivotinja putem ispae ili u staji putem
zelene mase ili sena. Ako su infekcije ivotinja vezane za zemljite govori se o infekcijama
posredstvom zemljita ili zemljinim infekcijama. Pored antraksa i utavca u infekcije posredstvom
zemljita spada i crveni vetar.
Uzronici zaraznih bolesti (na primer, uzronici antraksa i salmoneloza) se mogu prenositi
putem stone hrane koja potie iz uvoza. Mekinje, prekrupa, stono brano, zrna itarica, razne
semenke, same i pogae iz uvoza su veoma pogodna hraniva za prenoenje uzronika zaraznih bolesti.
Unoenje uzronika ovih bolesti iz inostranstva takoe nastaje putem kotanog, ribljeg ili mesnokotanog brana.
Stona hrana se moe kontaminirati ako se transportuje u kontaminiranoj ambalai ili
posredstvom kontaminiranih prevoznih sredstava. Na taj nain mogu se preneti mnogi uzronici
bolesti, kao na primer virus slinavke i apa, virus klasine kuge svinja, virus kuge ivine i uzronici
bruceloze. Ranije su brodovi pri prevoenju sirove koe, esto bili put irenja infekcije sporogenih
uzronika antraksa.
Neka hraniva su zbog svoje prirode naroito pogodna za irenje uzronika zaraznih bolesti. To
su, u prvom redu silaa, otpaci od klanja i pomije. Silaa moe biti zaraena uzronicima botulizma.
Prouzrokova botulizma (Cl. botulinum) dospeva u silau leevima glodara, njihovim izmetom ili
esticama zemljita. Na slian nain dospeva i uzronik listerioze (L. monocytogenes). Listerije su,
slino prouzrokovaima botulizma, veoma rairene u prirodi. Od listerioze mogu obolesti gotovo sve
vrste domaih ivotinja, kao i ovek, a naroito esto obolevaju razni glodari. Znaci bolesti su veoma
razliiti. Tako su, na primer u glodara esta zapaljenja jetre, a u domaih ivotinja zapaljenja mozga. U
ovaca i krava, pored toga, listerije mogu izazvati zapaljenje vimena i pobaaj. Domae ivotinje se
obino zaraze nekvalitetnom i loe spremljenom silaom koju zagauju glodari. U principu, botulizam i
listerioza su bolesti zbog kojih spremanju silae treba posvetiti posebnu panju. U silo-jame ne treba da
se stavlja zaprljana stona hrana deliima zemljita. U njima se ne smeju nai leevi domaih ivotinja,
pacova i divljih ptica.
Otpaci od klanja esto predstavljaju put prenoenja zaraznih bolesti kod svinja, naroito
klasine kuge i crvenog vetra. Pomije slue uglavnom za ishranu svinja i predstavljaju jedan od
najvanijih posrednika u prenoenju nekih zaraznih bolesti. Oko objekata za svinje gde se koriste
pomije uvek je aktuelan problem prisustva insekata i pacova. Meu infektivnim bolestima koje se
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 68

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------prenose pomijama dolaze u obzir prvenstveno klasina kuga svinja, a zatim slinavka i ap,
salmoneloza, tuberkuloza, crveni vetar i bruceloza. Od parazitskih bolesti pomijama se esto prenosi
trihineloza. Zbog zatite od irenja bolesti u nekim zemljama je dozvoljena ishrana svinja samo
prokuvanim pomijama. Ne treba izgubiti iz vida da pomije leti lako previru i ukisnu, te na taj nain
mogu izazvati zapaljenje eluca i creva. Osim toga, pomije mogu sadrati suvie soli i postati uzrok
trovanja ovim sastojcima. Konano, kosti koje se mogu nai u pomijama mogu lako dovesti do
zapuavanja jednjaka.
Infekcije ivotinja patogenim mikroorganizmima i njihovim toksinima postala su naroito este
intenziviranjem stoarske proizvodnje i uvoenjem fabriki pripremljenih hranljivih smea, tzv.
koncentrata, posebno zbog ribljeg i mesnog brana. Kriterijumi za ocenu zagaenosti stone hrane
mikroorganizmima u raznim zemljama veoma su razliiti. Propisi koji su na snazi u naoj zemlji ne
reguliu u dovoljnoj meri ovo pitanje. Smatra se da u koncentratima ne bi trebalo da bude vie od
500000 bakterija u 1 g, s tim da meu njima ne sme biti salmonela, odnosno tzv. trovaa hrane i
koliformnih bakterija. Stona hrana ne bi trebalo da sadri vee koliine mikroorganizama jer oni
razgrauju stonu hranu, ine je manje vrednom, pa i tetnom zbog prisustva razgradnih produkata
proteina i drugih tetnih materija koje nastaju prilikom razmnoavanja bakterija u hrani. Pored toga,
meu bakterijama mogu se nai i vrste koje su direktno tetne po organizam ivotinja zbog toksina koje
stvaraju.
Profilaksa alimentarnih infekcija u domaih ivotinja primarno se sastoji u spreavanju
kontaminacije livada i panjaka. Bolesne ivotinje ne treba putati na panjake, a ivotinjske leeve
treba obavezno uklanjati, propisno ukopavati ili na drugi nain uiniti nekodljivim. Otpadne vode
treba dezinfikovati na odgovarajui nain. Same panjake i livade treba sanirati ienjem, stalnim
negovanjem i sprovoenjem meliorativnih mera. Treba izbegavati korienje sena sa kontaminiranih
livada. Krompir, repu i druge krtolaste biljke pre davanja ivotinjama treba obavezno oprati. Takoe
treba voditi rauna o hemijskoj istoi i sterilnosti ambalanog materijala i transportnih sredstava
kojima se prevoze ivotinje i stona hrana. Ve je ranije naglaeno da se pomije mogu koristiti bez vee
opasnosti po ivotinje samo ako su dobro prokuvane.
Pri podizanju staja i pri ugradnji ureaja za ishranu i napajanje ivotinja potrebno je voditi
rauna da se putevi za donoenje hrane i iznoenje ekskremenata ne ukrtaju. Takoe treba nastojati da
u stajama bude to manje praine i da se time smanji i opasnost od infekcije.
Navedene higijenske mere, zajedno sa kontinuiranim odravanjem higijene staja, opreme,
ureaja i tela ivotinja, uz strogo potovanje reima individualnog naina ishrane i napajanja,
izdvajanja bolesnih i sumnjivih ivotinja i drugih higijenskih mera, svode mogunost pojave
alimentarnih infekcija na minimum.
Alimentarne invazije
Pod alimentarnim invazijama podrazumevaju se sve invazije kod kojih jaja ili drugi razvojni
oblici parazita dospevaju u organizam ivotinja posredstvom hrane ili vode. Pored toga, ivotinje se
mogu infestirati i unoenjem raznih niih ivotinja, artropoda i geohelminata, koji slue kao prelazni
domaini u razvojnom ciklusu raznih parazita.
Veliki broj parazitskih vrsta ivi i ispoljava svoje negativno dejstvo u organima za varenje
ivotinja (Moniezia expansa, Ascaris suum, Parascaris equorum, Ascaridia galli, Oxyuris equi,
Strongylus vulgaris, eludano-crevne nematode, strongilide i dr.). Neke vrste ive u pluima (pluni
vlaci), jetri (Fasciola hepatica, Dicrocoelium dendriticum), u jetri i drugim organima (larva
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 69

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Echinococcus granulosus - Echinococcus cysticus), miiima (larve Taeniae saginata - Cysticercus
bovis i Taenia solium - Cysticercus cellulosae, Trichinella spiralis), a put njihove invazije prolazi kroz
digestivni trakt. Kod veine parazitskih vrsta, naroito onih koje parazitiraju u organima za varenje,
jaja se iz organizma domaina izluuju zajedno sa ekskrementima. Stoga, mogunost parazitske
invazije zavisi u najveoj meri od kontakta ivotinja i infestiranih ekskremenata, odnosno, u irem
sagledavanju, od naina dranja i ishrane ivotinja, koji taj kontakt ini ostvarivim u duem
vremenskom periodu.
Na nehigijenskim panjacima ivotinje mogu biti u znatnoj meri ugroene od invazije raznih
parazita. Opasnost od infestacije parazitima se poveava na vlanim travnatim povrinama. Na tim
povrinama manja je mogunost za suenje parazitskih elemenata, a postoje i pogodni uslovi za razvoj
pojedinih razvojnih stadijuma parazita ili prelaznih domaina. Suvi planinski panjaci ree pruaju
uslove za pojavu parazitskih bolesti. Pri stajskom nainu dranja ivotinja invazija parazitima moe
uslediti putem zelene biljne mase ili sena koje potie sa invadiranih livada. Pored toga, hrana i voda
mogu se zagaditi parazitima i u samoj staji pri nehigijenskom nainu skladitenja ili dranja ivotinja.
Jedan od inilaca koji pri stajskom nainu dranja pogoduje irenju parazitskih bolesti je ukrtanje
puteva za unoenje hrane i uklanjanje ekskremenata. To je u znatnoj meri izraeno kod dranja
ivotinja u stajama sa dubokom prostirkom. U principu, parazitske bolesti se javljaju utoliko ee
ukoliko je nastanjenost ivotinjama gua, bez obzira da li se radi o stajskom ili panjakom nainu
dranja.
Profilaksa alimentarnih invazija sastoji se u prvom redu u primeni brojnih meliorativnih mera
na livadama i panjacima, kao i u odgovarajuem ureenju panjakih napajalita. Mogu se primeniti i
odreena hemijska sredstva koja unitavaju izvesne odrasle oblike parazita ili njihove razvojne
stadijume (na primer bakar-sulfat). Sakupljanje fecesa radi biotermike sterilizacije ili njegovo potpuno
uklanjanje sa panjaka, smanjuje u znatnoj meri mogunost infestacije ivotinja parazitima. Ako to nije
izvodljivo, jednostavno razgrtanje gomilica fecesa moe doprineti isuivanju i propadanju parazita. Od
velike koristi moe biti i gajenje ivotinjskih vrsta koje unitavaju prelazne domaine. Ipak, jedna od
najsigurnijih mera profilakse panjakih infestacija je svrsishodna izmena panjakih povrina pri
korienju, odnosno primena pregonskog napasivanja. U mere profilakse alimentarnih invazija treba
uvrstiti sprovoenje dehelmintizacije ivotinja pre izgona na panjak (u toku ranog prolea) i nakon
vraanja sa panjaka (u toku kasne jeseni). Pored toga, treba pravilno izabrati lokaciju staja, izgraditi
staje potujui higijenske principe i kontinuirano sprovoditi sve neophodne higijenske mere u njima.
Alimentarne mikotoksikoze
Hrana moe postati tetna po zdravlje domaih ivotinja zbog gljivica koje se na njoj razvijaju.
U tom sluaju govori se o alimentarnim mikotoksikozama. Gljivice napadaju sva hraniva, a naroito
vlana. Razvoju gljivica na hranivima pogoduje nedostatak svetlosti i nedovoljna ventilacija u
skladitima. Za svoj razvoj gljivice koriste proteine, ugljene hidrate i masti iz hrane, a putem
metabolizma produkuju razne toksine materije.
Dugi niz godina veliki znaaj pridaje se gljivicama kao izazivaima trovanja, ali tek od nedavno
je postalo jasno koliko su veliki gubici koje one prouzrokuju. Delimino se do toga dolo zbog vee
preciznosti u definisanju drugih bolesti sa kojima su mikotoksikoze zamenjivane. Pored toga, uinjen je
i veliki napredak u istraivanju na identifikaciji gljivica. Jedan od problema koji i dalje ostaje je
eksperimentalno izazivanje ovih bolesti. U nedostatku eksperimentalnih podataka, odnos izmeu
gljivica i specifinog sluaja prirodnog trovanja, mora i dalje ostati u velikoj meri spekulativan.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 70

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Jedan od problema, na koji nailazi toksikolog u laboratoriji, je oteano gajenje gljivica u
velikim koliinama. Treba imati u vidu da je toksinost gljivica u vezi sa uslovima njihovog rasta,
naroito sastava supstrata na kome rastu. Za rast svih gljivica generalno je potrebna topla i vlana
sredina. Meutim, one i individualno imaju sasvim odreene zahteve u pogledu ambijentalnih potreba
za optimalan rast. U sutini, njihov rast se odvija naglo kada se svi neophodni uslovi zadovolje. Za
predvianje rasta i eventualnog trovanja najjednostavnije je kontrolisanje nastanka spora u datoj sredini
ili zapremini supstrata. Za preduzimanje bilo kakvog pokuaja inhibicije rasta gljivica u hranivima za
domae ivotinje potrebno je poznavati potrebe rasta svake gljivice pojedinano.
Drugi problem u mikotoksikologiji je autoritativni dokaz kada se posumnja na trovanje. Naime,
nedostaju laboratorijski testovi za identifikaciju svih aktuelnih toksina u stonoj hrani. Ako se ustanovi
prisustvo gljivica ne znai da je tetnost hraniva time dokazana jer je to samo posredni dokaz koji
ukazuje na eventualno prisustvo toksina.
Plesni rastu na svim vrstama skladitene stone hrane. Najvei obim rasta se odvija na stonoj
hrani sa visokim stepenom vlage. êsto trovanje gljivicama nastaje zbog korienja plesnivog zrna
itarica, kukuruza i visoko vlane zelene biljne mase. Plesnivost ovih hraniva nastaje zbog potekoa
kod etve ili koenja, kao i skladitenja u neodgovarajuem stepenu zrelosti i sadraja vlage. Kod
skladitenja zrna kukuruza i itarica sa stepenom vlanosti veim od 20% treba oekivati odreeni
stepen kvarljivosti odnosno plesnivosti. êsta pojava gljivica na skladitenoj stonoj hrani omoguava i
estu pojavu miotoksikoza kod domaih ivotinja. Kod domaih ivotinja koje koriste pau po suvom
vremenu ta mogunost je skoro iskljuena. Plesnivost se takoe javlja na stajaim biljkama, posebno na
semenim glavicama. Primeri za ovo su gare (glavnice) na rai i paspalumu, i Phomopsis spp. na
lupinama. Plesnivost ree nastaje na zelenom liu, meutim, biljojedi mogu uneti toksine koliine
zemljinih gljivica, npr. Penicillium spp., kao i gljivica koje rastu na biljnim otpacima, npr. Pithomyces
chartarum. Za znatan broj trovanja za koje se ranije smatralo da su prouzrokovana proizvodima
otrovnih biljaka (fitotoksinima) danas je poznato da se radi o mikotoksikozama, kao to je na primer
sluaj sa miroteciotosikozom.
Mnoge plesni koje se nalaze na stonoj hrani nisu toksine. Mnoge su toksine samo u izvesnim
periodima svoga rasta. Najzad za mnoge od njih nije definisan status u smislu toksinosti. Za brojne
sindrome, za koje se generalno smatra da su izazvani toksinima gljivica (npr. hemoragina dijateza koja
nastaje kod korienja plesnivog sena, ita i slame), nije dokazan specifian mikotoksin. S druge strane,
postoje neke dobro identifikovane organske specifinosti delovanja toksina gljivica. Na primer za
aflatoksin je pouzdano utvreno da utie na jetru, za ohratoksin i citrinin da izazivaju bubrene bolesti,
za ergotamin i zearalenon da utiu na matericu i za tremorgene da utiu na nervni sistem. Postoji
takoe relativno neistraena oblast subklinikih bolesti, kod kojih ivotinje u dodiru sa plesnivom
hranom, ispoljavaju smanjenje produktivnosti bez drugih oiglednih klinikih znakova.
U stoarskoj proizvodnji je veoma znaajno spreavanje pojave mikotoksikoza. Predloene
mere se baziraju na paljivom nadgledanju uskladitene hrane radi pravovremenog otkrivanja
infestacije gljivicama. Stona hrana koja je pranjava, oteena ili pokazuje oigledno, obino
neravnomerno gubljenje boje, treba da se pregleda jakom lupom, to je obino dovoljno da se uoe i
identifikuju spore i hife gljivica. Zaraena ili sumnjiva na prisustvo gljivica stona hrana treba da se
ukloni ili razredi pri emu se koristi u koliini do 10% sa 90% ili vie nezaraene hrane. Kada se
razreuje daje se najpre kao probna hrana odabranoj grupi ivotinja. Gravidne ivotinje, ivotinje u
laktaciji i mladunad se verovatno najlake zaraze i stoga bi trebalo izbegavati davanje takve hrane
ovim kategorijama.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 71

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Osnovne tete pruzrokovane mikotoksinima do danas nisu u potpunosti sagledane. Samo su
akutni i opti hronini sindromi poznati i samo su neke mikotoksikoze u tom smislu do sada razmatrane
(tabela 1). Subklinike i veinu hroninih mikotoksikoza treba podrobnije prouiti to predstavlja
osnovni istraivaki zadatak u narednom periodu. Moe se s pravom tvrditi da su mikotoksini i
mikotoksikoze znaajno polje istraivanja brojnih istraivaa u svetu i kod nas. Jedno od glavnih polja
istraivanja u mikotoksikologiji jeste razvijanje metoda za efikasno i jevtino utvrivanje kontaminacije
hrane, kao i mera spreavanja kontaminacije hrane koju koriste ivotinje i ljudi. Velika panja se danas
usredsreuje na tu oblast mikotoksikologije, zbog poznate karcinogenosti nekih toksina gljivica. Veina
metoda ispitivanja stone hrane za utvrivanje prisustva mikotoksina se bazira na hromatografskim
analizama. Na raspolaganju su takoe mikoloke i bioloke metode koje koriste ivotinje za
determinisanje toksinosti gljivica, odnosno njihovih produkata.
Tabela 1. Najee mikotoksikoze u farmskih ivotinja
Bolest
Kliniki
Patogeneza
Vrsta
sindrom
ivotin
je
Aflatok Pad
Hepatotoksiko Gove
si-koza proizvodnje
za,
e,
mleka, utica,
karcinogeno,
svinja
nervni znaci:
teratogeno i
slepilo,
imunosupresiv
teturanje,
no delovanje
padanje i
grevi
Faciajal Osetljivost na
Hepatotoksiko Ovca,
ni
svetlost
za (cholangio- ponek
ekcem
hepatitis)
ad
govee
Rubrato Hepatotoksiko Hepatotoksiko Gove
-ksin
za i hemoragije za i
e
trovanje
hemoragina
dijateza
Lupino
za
Pad
proizvodnje
mleka, utica,
nervni znaci,
hepatopatije
Bolest Nekrotine
plesniv lezije i
og ita krvavljenja po
(kukuru koi, ustima,
-za)
crevima, jetri i
Hepatotoksiko
za
Gove
e,
ovca,
svinja
Krvarenje i
nekroza epitela
Gove
e,
svinja
Uzrona
gljivica
Uzroni
toksin
Substrat
Aspergill
us flavus
Aflatoksi
n
Uskladit
ene
itarice,
mleveni
orah
Pithomyc
es
chartaru
m
Penicilliu
m
rubrum i
P.
purpurog
en-um
Phomoph
is
leptostro
miformis
Fusarium
tricinctu
m i druge
Fusarium
spp.
Sporidez
min
Biljni
ostaci
Neidentif
i-kovan
Uskladit
e-na
stona
hrana
Neidentif
i-kovan
Stajae
zrele
lupine
T2 toksin
(trihotece
ni)
Uskladit
e-na zrna
itarica
(kukuruz)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 72

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------bubrezima,
u svinja
povraanje i
odbijanje hrane
Stahibo Trombocitopen Depresija
Konj,
Stachybo Stahibotri Seno,
tritoksi ini purpurni
kotane sri
govee t-rys
s toksin
slama
koza
stomatitis,
alternans
hemoragini
enteritis,
uginua
Mirotec Krvarenja u
Opte
Telad, Myrothec Neidentif Trava,
iodigestivnom
oteenje tkiva ovca
i-um
i-kovan
detelina,
toksiko traktu, naroito
roridum
uskladite
za
abomazumu,
i dr.
na stona
hepatitis,
hrana
pulmonalna
kongestija
Slafram Prekomerna
Nepoznato
Gove Rhizocto Slaframin Seno
in
salivacija,
e
nia
crvene
toksiko suzenje,
legumini
deteline
za
nadutost,
co-la
mokrenje,
defekacija
Mikoti Polidipsija,
Nefroza
Svinja Penicilliu Ohratoksi Uskladit
na
poliurija,
m
n Ai
e-na
nefropa uveani
viridicatu citrinin
stona
ti-ja
bubrezi
m
hrana
(Aspergil
lus
ochraceu
s)
Intestici Respiratorne
Lezije sline
Gove Fusarium Ipomean Slatki
jalna
smetnje
atipinoj
e
solani
oli
krompir
pneumo
intesticijalnoj
nija
pneumoniji
Ergotiz Smanjen
Promene
Svinja, Clavicep Ergot
Ra i
am
fertilitet,
tonusa uterusa ovca
s
alkaloidi druge
(reprod agalakcija
purpurea
uskladite
uktivni
ne
poreme
itarice,
araena
ji)
trava
Fuzario Uveano vime, Estrogena
Svinja, Fusarium Zearalen Zrna
toksiko vulva i
bolest
mogu graminar on ili F2
kukuruza
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 73

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------za
prepucijum,
e
e-um (F.
toksin
ili jema
iskrivljene
govee roseum)
noge prasadi,
i ovca
infertilitet
(anestrus),
neonatalna
uginua
Tremor Tremor,
Funkcionalni
Gove Penicilliu Penitrem Uskladit
g-en
ataksija,
miini tremor e,
m
A
e-na
intoksik miina
ovca,
cyclopiu
hrana ili
acija
rigidnost,
svinja m
dok pasu
konvulzije
(Clavicep
s sp. na
bermudsk
oj travi)
Leukoe Drhtavica
Encefalopatija Konj i Fusarium ?
Zrno
ncefalo (tremor),
- absces
magar monilifor
kukuruza
malaci- ataksija,
mozga,
ac
me
ja
teturanje, nagla mogue
nesvestica,
hepatitis
leanje,
uginue
Ergotiz Konvulzije
Vaskularni
Ovca
Clavicep Ergot
Ra i
am
(grevi)
spazam
s
alkaloidi drugo
(nervni
nervnog
purpurea
ito,
oblik)
sistema
raena
trava
Trovanj Cerebralna
Funkcionalna
Gove Clavicep Neidentif Paspalum
e
ataksija;
nervna
e,
s
ikovan
sp.,
raeno ozdravljenje
nesposobnost
ovca,
purpurea
vodena
m
nakon
konj
pirevina
glavnic udaljavanja sa
ili
om
pae
dalaka
trava
Ergotiz Kona
Periferni
Gove Clavicep Ergot
Ra i
am
gangrena
vaskularni
e
s
alkaloidi drugo
(koni vrhova uiju,
spazam
purpurea
ito,
oblik) repa i male
raena
krunice
trava
Fescue Gangrena na
Periferni
Goved Aspergill ?
Visoka
noge koi nogu
vaskularni
a
us
fescue
spazam
terreus
trava ili
seno
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 74

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Zabrinutost zbog mikotoksikoza ivotinja raste jer postoji mogunost da toksini prodiru u
mleko ili u druge ivotinjske proizvode koji se koriste za ishranu ljudi. Ovaj strah vai za sve toksine,
ali je razumljivo najvei kada su u pitanju karcinogeni. Sa moguim izuzetkom alfatoksina u kravljem
mleku, nije utvrena pojava takvih mikotoksikoza kod ljudi. Eksperimentalno ubrizgavanje T 2 toksina
u velikim koliinama rezultira u pojavi ovog toksina u merljivim koliinama u kravljem mleku, ali te
koliine se ne smatraju opasnim za oveka.
Zbog stepena kontaminacije stone hrane mikotoksinima i zbog ogromne industrije koja je
ukljuena u proces uvanja i prerade itarica, problem kontrolisanja hrane na ove toksine je vrlo
kompleksan. Mora se poznavati mlinarska industrija i sagledati okolnosti i mesta gde se mogu pojaviti
plesni. Drugi aspekt problema je preduzimanje odreenih postupaka sa plesnivim itaricama da se one
uinile netoksinim. Ohrabrujui rezultati postignuti su tretmanom ita koje sadri alfatoksin sa
amonijakom.
Godina 1960. s pravom se moe oznaiti kao prekretnica u istraivanju mikotoksikoza. Naime,
te godine, dogodilo se vie od 500 epizootija, pri emu je uginulo vie od 100000 uria u Engleskoj.
Od poetnih istraivanja i moguih uzroka, koji su postepeno eliminisali viruse, bakterije i otrove u
uem smislu (iako je sumnja na trovanje seneciom dugo davala peat moguih uzroka), bolest koja je
nazvana "X bolest uraka" determinisana je kao trovanje "toksinim faktorom" iz kikirikijevog brana
iz Brazila. Zatim se u brzom sledu dogaaja utvrdilo da slina oboljenja postoje i u drugim zemljama i
da je opet u pitanju kikirikijevo brano kao izvor proteina, i da se"toksini faktor" iz njega moe
izdvojiti hemijskim postupkom ekstrakcije hloroformom i etanolom. Odluni korak do definitivnog
utvrivanja uzroka nije bio dalek, kada je u mnogim uzorcima kikirikija utvrena plesnivost i kad je
kao plesan izdvojen Aspergilus flavus i od njegovih kultura dobijen isti metabolit kao i u kikirikijevom
branu. Prema imenu aspergila od kojih je metabolit - toksin dobijen, nazvan je aflatoksin, prvi
mikotoksin koji je dokazan. Kasnije su usledila istraivanja koja su utvrdila i druge mikotoksine u hrani
za ljude i ivotinje. O tome postoji brojna literatura, gotovo nepregledna, od oglednih trovanja
ivotinja, tumaenja uzroka i razloga trovanja, pa sve do najsuptilnijih biohemijskih istraivanja.
U osnovi, mikotoksikoze se mogu klasifikovati prema delovanju mikotoksina na odreene
ciljne organe na primarne hepatotoksikoze, nefrotoksikoze, gastrointestinalne toksikoze, toksikoze
reproduktivnog trakta i neurotoksikoze. Pri tome u primarne hepatotoksine spadaju: alfatoksini,
sporidezmin, rubrotoksin, famoksin; u primarne nefrotoksine: ohratoksin A, citrinin; u primarne
gastrointestinalne toksine: trihoteceni; u primarne toksine reproduktivnog trakta: zearalenon i njegovi
derivati; i u primarne neurotoksine: tremorgeni i neki toksini fuzarija.
U naoj zemlji je dokazana prisutnost nekih mikotoksina u hrani, kao npr. trihotecena, bilo kao
"iritirajuih faktora koe", bilo T2 toksina. Prirodna trovanja sa simptomima rinitisa, konjunktivitisa i
dermatitisa u tovnih goveda toksinom Stachybotrys alternans takoe su opisana. Zearalenon-toksikoza
je sigurno najbolje poznata mikotoksikoza u naoj zemlji, jer se javlja periodino u vreme rane kine
jeseni, a posebno je znaajna za svinje. Iako je najvie prostora posveeno svinjama i efektima
zearalenona kod ovih ivotinja, opisan je i sindrom u goveda, nastao uzimanjem zearalenona, pri emu
je u Minesoti bilo pobaaja i sterilnosti, a u Engleskoj sterilnosti.
Patoloke promene u ivotinja mogu biti izazvane mnogim vrstama gljivica iz potklase
Eumyceteae (konaste gljivice), a naroito iz grupe Mycomyceteae (vie gljivice) i Fungi inperfecti
(nepotpune gljivice), ali ih ima i u grupi Phycomyceteae (nie gljivice).
Meu plesnima koje ine hranu manje vrednom za domae ivotinje najee su Penicillium
glaucum (zelena plesan) i razne Aspergillus vrste. Meutim, kao prouzrokovai bolesti domaih
ivotinja u obzir dolaze prvenstveno Fusarium monilliforme (bela plesnivost kukuruznog klipa), zatim
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 75

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------F. graminearum (crvena plesnivost) i druge Fusarium spp. Broj toksinih materija koje su izolovane iz
plesnive hrane takoe je znatan. Veinom se radi o aflatoksinima, zearalenonu i tzv. F 2 toksinu. Ree se
nalaze neki drugi toksini, kao npr. ohtratoksin i sterigmatocistin. U principu, kod jake plesnivosti
proklijale spore mogu prodreti u sluzokou organa za varenje i u krvotok. Mikotoksikoze se najee
javljaju u konja i svinja, a zatim u goveda i ovaca. U obzir dolazi najrazliitija plesniva hrana, a
posebno kukuruz u godinama sa mnogo padavina tokom jeseni.
Ako ivotinje konzumiraju plesnivu hranu moe doi do poremeaja u funkciji jetre i organa za
varenje uz pojavu kolika, krvavog i smrdljivog proliva, kao i ispadanja rektuma. Od drugih pojava,
uestalije nastaju zapaljenja bubrega i mokrane beike, nervne smetnje koje se manifestuju u vidu
ekscitacija ili paraliza, zatim pobaaji, mravljenja, pa i uginua ivotinja. U konja ponekad nastaje
kopitna koina (zapaljenje korijuma), a u svinja se javljaju plavo crvene mrlje po koi kao kod crvenog
vetra. Kopitno koenje u konja moe biti perakutnog toka sa smrtnim ishodom u toku od 12 do 24 asa,
ali moe trajati i vie dana (akutni tok) i vie nedelja (hronini tok). Ako se radi o veem broju
kopitara, bolest se moe lako zameniti sa infektivnom anemijom, a diferencijalno-dijagnostiki dolazi u
obzir i botulizam.
Sve vrste plesni ne moraju uvek delovati patogeno kod svih vrsta ivotinja. To je osnovni razlog
zbog ega ogledi sa plesnivim hranivima daju esto negativne rezulatate. U svakom sluaju, kao to je
ve naglaeno, za dokaz tetnosti hrane vaniji je nalaz toksina nego samih plesni, odnosno njihovih
spora.
Zatita ivotinja od plesnive hrane sastoji se primarno u odgovarajuem njenom suenju, a
spreavanje pojave plesnivosti u pravilnom spremanju hrane. Seno i slama postaju plesnivi, naroito
lako u kamarama zbog naknadnog prokinjavanja. Meutim, esta je pojava plesnivosti kod spremanja
ili presovanja vlanog sena ili vlane slame. Zbog toga treba voditi rauna da se presuje samo dobro
osueno seno, odnosno slama, a kamare i plastovi da se prave samo od dobro osuenog sena. Pored
toga, kamare i plastovi treba da su dobro nagaeni, pravilno oblikovani i zavreni, kako ne bi dolazilo
do prokinjavanja. Plesnivi kukuruz je najei uzrok trovanja kod ivotinja u godinama sa mnogo
padavina, kada ova biljka biva napadnuta plesnima jo u polju.
Plesniva hrana se ni u kom sluaju ne sme davati ivotinjama, a srena je i okolnost to je
ivotinje nerado konzumiraju. U manjoj meri plesniva koncentrovana hrana, moe se dobro prosuiti i
provetriti presipavanjem ili treenjem. Pre samog davanja ovakva hrana se prokuva ili se popari
vruom vodom. Radi poboljanja kvaliteta ovu hranu treba dobro posoliti. Meutim, i pored toga, ona
se sme davati ivotinjama u manjim koliinama i uz veliku opreznost. Najbolje je prethodno proveriti
njenu nekodljivost na malom broju ivotinja, a tek posle 5-7 dana, ako se na njima ne primete nikakve
smetnje, pristupiti slobodnijem hranjenju i ostalih ivotinja. Plesnivu hranu ni u kom sluaju ne treba
davati dojiljama jer toksine materije prelaze u mleko i izazivaju proliv kod mladunadi.
HIGIJENA UKLANJANJA EKSKREMENATA
Sistemi prikupljanja i uskladitavanja stajnjaka
Hemijski sastav i fizike osobine stajnjaka zahtevaju kontrolisane postupke kod njegovog
prikupljanja i skladitenja. Kontrolisani postupci su potrebni radi spreavanja opasnosti koje stajnjak
nosi kao potencijalni vektor infektivnog materijala i zagaiva spoljanje sredine. Preduzimanje
kontrolisanih postupaka neophodno je kako pri obradi tako i pri upotrebi stajnjaka. Ovi postupci se
preduzimaju kako pri prikupljanju stajnjaka unutar stajskih objekata, tako i pri njegovom odvoenju i
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 76

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------deponovanju izvan stajskih objekata. Prikupljanje i deponovanje stajnjaka ini prvu fazu u procesu
izubravanja stajskih objekata. Ova faza se zasniva na imperativnoj potrebi da se ivotinjski
ekskrementi to pre uklone sa mesta njihovog nastanka i da se istovremeno, na odreeni nain,
sauvaju do trenutka kada e moi da se upotrebe na obradivim poljoprivrednim povrinama i
panjacima. Sam proces prikupljanja i deponovanja zavisi u prvom redu od toga da li se radi o vrstom
ili tenom stajnjaku.
Prikupljanje i skladitenje vrstog stajnjaka
O prikupljanju vrstog stajnjaka (kao smee fecesa, urina i prostirke u stajama), govori se u
poglavlju o optim principima izgradnje staja i objekata za pojedine vrste domaih ivotinja. Za
prikupljanje ovog stajnjaka potrebno je izgraditi pune podove na leitima i odgovarajui kanalizacioni
sistem unutar staja. Deponovanje vrstog stajnjaka vri se u posebnim objektima, drei se principa po
kome se ekskrementi treba to pre da odstrane iz staje.
Za uklanjanje ekskremenata iz staje koriste se razliiti postupci, zavisno od toga da li se
ivotinje dre vezane na leitima ili slobodne u boksovima uz svakodnevno ienje poda, ili se, pak,
dre na dubokoj prostirci. U stajama za krupnije ivotinje, ako se one dre vezane, obavlja se
svakodnevno ienje leita. Celokupna koliina ekskremenata se sakuplja u kanal iza leita i
pravovremenim ukljuivanjem izubrivaa uklanja iz staje. U objektima za svinje, u kojima se
ekskrementi odlau na itavoj povrini poda boksova, vri se takoe svakodnevno ienje i njihovo
prikupljanje u hodniku za ienje. U oba sluaja prikupljeni ekskrementi (iz kanala, odnosno hodnika
za ienje) se svakodnevno uklanjaju najee primenom odgovarajue mehanizacije. U toku
prikupljanja ekskremenata dolazi do izdvajanja znatnog dela urina, koji se kao osoka evakuie
odreenim kanalom iz staje. Preostali deo mokrae ostaje vezan uz vrsti deo stajnjaka.
Neto drugaija situacija je u stajama sa slobodnim nainom dranja ivotinja (goveda, ovaca i
ivine) na dubokoj prostirci. Stajnjak se u takvim objektima formira na itavoj podnoj povrini.
Prikuplja se neto due vreme, uklanja najee 2 puta godinje, na odreenom mestu izvan staje ili se
po uklanjanju odmah transportuje na poljoprivredne povrine. U stajnjaku koji se formira na dubokoj
prostirci, urin se ne izdvaja.
Osoka koja se prikuplja u kanalima iza leita odvodi se izvan staje putem specijalnih cevi ili
kanala do sabirne osone jame. Ove cevi, odnosno kanali, moraju da imaju dovoljan pad da bi se
omoguilo to bre oticanje osoke. Materijal od kojeg se grade cevi i kanali mora biti nepropustljiv za
tenost. Kanali se obino izgrauju od betona, ili za to slue cevi od peene gline.
Raspadanjem osoke u kanalizacionom sistemu stvaraju se gasovi neprijatnog mirisa. Pod
odreenim uslovima ovi gasovi iz kanalizacionog sistema mogu da se vraaju u staju i da zagauju
stajski vazduh. Da bi se to izbeglo, potrebno je da se u zidu staje na zavretku stajskog kanala za osoku,
odnosno na poetku spoljanjeg kanalizacionog sistema ugrade hidraulini zatvarai, koji spreavaju
vraanje gasova. Ovi zatvarai predstavljaju, u stvari, sistem sifona kao kod komunalnih kanalizacionih
i vodovodnih instalacija. Na istom principu zasniva se i korienje lonastih zatvaraa kanalizacije koji
se obino nalaze kod odvodnih kanala u kupatilima.
Ako se osoka odvodi na vee udaljenosti na odreenim rastojanjima u spoljanjem delu
kanalizacionog sistema treba da se izgrade sedimetacione jame (ahtovi) od nepropustljivog
materijala za vodu. Na jednoj strani osoka ulazi u jamu, a na drugoj izlazi. U ovim jamama taloe se
grubi sastojci, koji se povremeno uklanjaju iz jame na za to predvieno mesto. One ujedno slue za
proveravanje funkcionalnosti kanalizacionog sistema i za njegovo ienje.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 77

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Odvodne cevi spoljanje kanalizacije zavravaju u sabirnoj osonoj jami (osoari), koja se gradi
kao zaseban objekat ili u sklopu deponije za vrsti stajnjak. Ako ove osoare nisu povezane sa
deponijom za vrsti stajnjak, treba da se grade podalje od staja, najmanje 10-15 m, a od bunara
najmanje 20-25 m. Grade se od vrstog, za vodu nepropustljivog materijala, najee od betona. Gornji
otvor jame, koji se pokriva betonskom ploom, treba da bude malo iznad okolnog terena, da bi se
spreio ulazak povrinske vode. Zapremina osone jame, ako se prazni jednom meseno, treba da
iznosi 0,3-0,6 m3 po jednoj kravi, za konje 2-3 puta vie, a za odrasle svinje 4-5 puta manje.
Za pravilno funkcionisanje kanalizacionog sistema, iako je, u prvom redu, zavisno od naina
gradnje, potrebno je njegovo stalno odravanje. Meutim, tome se u praksi esto ne posveuje dovoljna
panja. U mnogim sluajevima ne postoje mogunosti da se pravilno rei pitanje kanalizacije, jer se
staja ne nalazi na odgovarajuem mestu u pogledu terenskih uslova i nivoa podzemnih voda. Potrebno
je uvek imati u vidu da na higijenske uslove u stajama i u neposrednoj okolini u velikoj meri moe
uticati kanalizacija, ako nije adekvatno izgraena ili ako se ne odrava.
Stajnjak se stvara kao nusproizvod u procesu stoarske proizvodnje, ali ako se posmatra sa
stanovita ratarske proizvodnje on ima veliku upotrebnu vrednost. Meutim, tehnoloki i ekonomski
razlozi diktiraju da se on ne moe koristiti odmah po uklanjanju iz staja. Dodatno, higijenski razlozi
nameu potrebu da se stajnjak posle njegovog uklanjanja iz staja privremeno skladiti na odreenim
deponijama.
Deponije stajnjaka su veoma znaajni objekti, kojima treba posvetiti istu panju kao i samim
stajama. Predstavljaju zavrni deo kanalizacionog sistema odnosno puteva za ienje staja. U ovom
delu se esto prave krupne greke. Nije redak sluaj da se umesto dobro sagraenog higijenskosanitarnog objekta, kakav, u stvari, treba da bude deponija stajnjaka, nailazi na, bez ikakvog reda,
razbacane gomile stajnjaka u mnogim gazdinstvima. Takve higijenski neureene deponije stajnjaka
mogu biti stalni izvor uzronika zaraznih i parazitskih bolesti, a takoe i leglo za razvoj insekata koji
napadaju ivotinje i ljude, zagauju hranu i slue kao vektori u prenoenju infektivnih agenasa i
parazitskih elemenata. U higijenski neureenim deponijama redovno se oslobaaju gasovi neprijatnog
mirisa koji u znatnoj meri zagauju okolnu sredinu. Tome treba dodati velike ekonomske tete, jer se
na takvim deponijama formira stajnjak znatno slabijeg kvaliteta, koji ne odgovara potrebama ratarske
proizvodnje.
Deponija stajnjaka mora da bude funkcionalno povezana sa stajom. Nije poeljno da se gradi uz
samu staju, jer u tom sluaju teko mogu da se izbegnu insekti i gasovi neprijatnog mirisa. Iz istih
razloga deponije stajnjaka moraju da budu propisno udaljene od stanova. Ova udaljenost zavisi od
veliine ekonomskog dvorita, od toga da li se ono nalazi u naselju ili van njega, od mesta i poloaja
stanova i ostalih zgrada, i konano, od toga da li se radi o manjem posedu ili o veim stoarskim
pogonima. U veim stoarskim farmama udaljenost deponija stajnjaka od staja trebalo bi da iznosi oko
50 m, a od stanova najmanje 100 m. Zavisno od veliine, deponije stajnjaka treba da budu udaljena
najmanje 50-100 m od bunara ili drugih objekata za snabdevanje vodom. Meutim, sa udaljenou
deponije od staja ne sme se preterivati, zbog trokove angaovanja radne snage ili obima mehanizacije
za dopremanje ekskremenata. U sluaju vee udaljenosti deponije od staja skoro redovno postoje znatni
higijenski problemi u obavljanju ovih poslova.
Pri izboru mesta za izgradnju deponije stajnjaka treba, osim toga, voditi rauna i o pravcu
duvanja stalnih vetrova. Mesto za deponiju treba da se nalazi na nizvetarnoj strani od staja i stanova
zbog spreavanja irenja gasova neprijatnog mirisa. Severna strana odgovara za deponiju stajnjaka, ako
od nje ne duvaju stalni vetrovi. Ako postoji mogunost, izmeu deponije stajnjaka i staja odnosno
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 78

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------stanova treba da se formira zeleni pojas zasaivanjem drvea. Zemljite na kome se gradi deponija
stajnjaka trebalo bi da bude nepropustljivo za tenost i da ne bude podvodno.
Ako je zemljite na odabranoj lokaciji neto povieno i bez visokog nivoa podzemnih voda,
tada se za deponiju stajnjaka kopa jama potrebne duine i irine sa dubinom 1,0-1,5 m. Zidovi i dno
jame grade se od betona nepropustljivog za tenost. Visina zidova deponije stajnjaka obuhvata ukopani
deo i oko 80-100 cm nadzemnog dela. Dno jame deponije stajnjaka treba da ima pad, koji iznosi 2-3
cm na 1 m duine, usmeren prema jednoj duoj strani. Na strani sa najniim dnom, uz deponiju se gradi
jama za osoku koja se cedi iz stajnjaka, a i mokrau koja se direktno dovodi kanalizacionim sistemom
iz staja. Osona jama se takoe gradi od betona sa dnom koje lei 1,5-2,0 m nie od dna deponije.
Zapremina ove jame zavisi od veliine deponije za stajnjak. Gradi se tako da jedna njena polovina lei
u samoj deponiji, a druga polovina sa njene spoljanje strane. Jama je pokrivena betonskom ploom a
ima otvore na delu koji se nalazi u deponiji kroz koje moe da se sliva izdvojena osoka iz stajnjaka. Na
spoljanjoj strani izvan deponije nalazi se pokretni poklopac iznad otvora kroz koji se jama prazni uz
pomo crpke.
Na podvodnim niskim terenima dno deponije stajnjaka se obino gradi u nivou okolnog
zemljita.
Ako se radi o velikim deponijama stajnjaka, tada se na suprotnim uim bonim stranama
u zidovima stavljaju prolazi kroz koje mogu da ulaze prevozna sredstva (traktorska prikolica) kada je
potrebno da se stajnjak iznosi na obradive povrine. Do pomenutih prolaza mora da bude izgraen tvrdi
pristupni put duine oko 10 m.
Kod odreivanja veliine deponije za stajnjak moraju se uzeti u obzir vrsta i broj ivotinja koje
izluuju ekskremente, koliina prostirke koja se koristi u stajama, odnosno koliina stajnjaka, koja se
formira u stajama, kao i iznoenje stajnjaka na njive koje moe da se vri dva ili vie puta godinje.
Stajnjak se na deponiju slae odnosno pakuje do 2 m visine. Za odreivanje veliine deponije kao
skladinog prostora moe da poslui podatak o koliini stajnjaka po jednom grlu. Pri tome se obino
uzima da je po svakom uslovnom grlu potrebno obezbediti 0,80-1,40 m3 zapremine deponije za
jednomeseno deponovanje stajnjaka, zavisno od toga koliko se u staji koristi prostirke. To znai da bi
trebalo predvideti 4,8-8,4 m3 prostora po uslovnom grlu kod pranjenja deponije stajnjaka dva puta
godinje. Ukoliko bi se stajnjak, na primer, pakovao do visine 1,8 m tada bi po uslovnom grlu trebalo
predvideti 2,7-4,7 m2 povrine dna deponije.
Deponije za stajnjak mogu biti pokrivene i nepokrivene. Uklanjanje ekskremenata iz staja vri
se potisnim sistemom uz primenu elektromotora, ili traktorom sa prednjim utovarivaem, obino dva
puta dnevno. U manjim stajama mogue je runo uklanjanje stajnjaka iz staja. Stajnjak se slae,
odnosno pakuje u deponijama na odgovarajui nain primenom ureaja koji koriste snagu
elektromotora.
Deponije se grade od betona, najee su pravougaonog oblika, neto veeg kapaciteta od
kapaciteta koji obezbeuje lagerovanje polugodinje koliine stajnjaka od svih grla na farmi. Podna
povrina i zidovi deponije se betoniraju i time ine nepropustljivim za ceenje osoke i zagaenje
podzemne vode. Na povrini zemljita se najpre postavlja sloj od usitnjenog kamena, ljunka, peska,
komadia starih cigala i crepova, blata i ostalog uta, koji se dobro sabija. Na tom sloju nadovezuje se
sloj betona debljine 12-15 cm sa hrapavom povrinom. Kao to je ve naglaeno, pod deponije treba da
ima nagib od 3% prema jami u kojoj se sakupljaju mokraa i druge tenosti. Ako je nivo podzemnih
voda nizak deponija se sputa do 60 cm ispod povrine zemljita.
Najbolje je da se deponija stajnjaka ogradi betonskom ogradom visine 0,5 do 1,0 m. Na jednoj
od eonih strana ostavlja se pristupaan otvor, irine 2,5 do 3,0 m za ulaenje i izlaenje traktora sa
prikolicom. Deponije mogu imati pristupane otvore na dve strane, eonu i suprotnu od nje, sa
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 79

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------pomenutim dimenzijama. Na jednoj strani deponije traktori sa prikolicom mogu ulaziti, a na drugoj
izlaziti. Umesto ogradnih zidova moe se postaviti betonski kanal, dubine 10-15 cm, a irine 25-30 cm,
koji se puni vodom. Namena ogradnih zidova se sastoji u spreavanju larvi muva i drugih insekata da
naputaju stajnjak i da dospeju u suvu sredinu gde se preobraavaju u lutke, a ove u imago oblike.
Larve koje se kreu po zidovima deponija sue se i uginjavaju pre nego to dospeju do suve povrine ili
postaju plen ptica, odnosno upadaju u vodu kanala gde takoe uginjavaju. Budui da je uginjavanje
larvi u vodi kanala masovno i da njihova tela mogu pregraditi vodu i sainiti most za prelaenje kasnije
razvijenih larvi potrebno je da se povremeno lopatom uginule larve vraaju na stajnjak.
Jama za osoku se gradi ispod nivoa deponije, najee na jednom od uglova ili u neposrednoj
blizini deponije, udaljena barem 10 m od objekata za ivotinje. Osone jame mogu imati kvadratni ili
okrugli oblik. Treba da budu propisno udaljene od izvora za vodu, da imaju nepropusne zidove za
tenost kako se osoka ne bi izlivala iz jame u okolinu ili ulivala atmosferska voda iz okoline u jamu.
Oko temelja jame se nabija sloj od gline, irine 30 do 40 cm, koji spreava prodiranje atmosferske vode
poniranjem odnosno podzemne vode prodorom u jamu. Dubina jame za mokrau zavisi od nivoa
podzemne vode, a kree se od 2 do 5 m. Jama se pokriva betonskom ploom na koju se ostavlja otvor
dimenzije 0,60 x 0,60 m za uklanjanje tenosti. Jama se sastoji iz dva razliita dela. Nagib dna prvog
prema drugom delu jame iznosi 3%. Dno drugog dela je nie i postavlja se direktno ispod otvora jame
sa odgovarajuim dimenzijama koje omoguavaju da nesmetano moe da se uliva tenost, a pri
crpljenju da se iscrpi tenost iz jame u celosti. Kada se jama gradi izvan deponije spaja se sa njom ili sa
stajom kanalom ili pak sa deponijom pomou cevi. Pri ulazu u jamu cev skree za 90 i zavrava 30
cm iznad dna jame. Na ovaj nain se spreava da toksini gasovi, koji se stvaraju u jami raspadanjem
osoke, dospeju u staju ili deponiju. Otvor jame se dri stalno zatvorenim, kada se jama nalazi izvan
deponije. Ako se jama gradi ispod deponije, pod deponije je od reetaka koje spreavaju da vrsti
stajnjak upada u jamu.
Dimenzije deponije i jame za osoku zavise primarno od kapaciteta farme, vrste ivotinja, naina
gajenja i naina ishrane ivotinja. Za izraunavanje koliine proizvedenog stajnjaka mogu da se
primene ranije navedena formula i podaci o koliini fecesa, urina i mokrae po jednom grlu.
Sve vrsti stajnjak ima masu oko 600-800 kg/m 3, a sagoreli 900-1000 kg/m3. Dimenzije
deponije zavise i od vremena zadravanja stajnjaka u njoj. Da bi sagoreo u pravilnom pakovanju
stajnjaku je potrebno 2-4 meseca to zavisi od godinjeg doba. Ako se stajnjak zadrava na deponiji 4
meseca onda se za jedno uslovno grlo goveda telesne mase od 500 kg predvia 3 m 3, za jednog konja
1,5 m3, a za svinju 0,60 m3 prostora. Koliina proizvedenog stajnjaka zavisi i od temperature vazduha.
U toplim uslovima ivotinje proizvode veu koliinu stajnjaka. Kapacitet jame za mokrau treba da
omoguava da se moe deponovati mokraa koju izbace ivotinje za dva meseca. Ako u jamu ne ulaze
druge tenosti, odnosno ulazi samo mokraa, predvia se 2 m3 za jedno govee, 1,5 m3 za jednog konja
i 0,1 m3 za jednu svinju.
Skladitenje i pakovanje stajnjaka se vri na vie naina. Postoji hladan, topao, toplo-hladni ili
Krancov nain i biotermiki nain pakovanja stajnjaka.
Pri hladnom nainu stajnjak se baca na deponiju i odmah sabija. Na taj nain se iz stajnjaka
istiskuje vazduh i onemoguava odravanje i razmnoavanje aerobnih mikroorganizama. Stajnjak se
sabija u gomile, visine 1,50 do 1,80 m, u kojima se stvaraju anaerobni uslovi i razvija temperatura
najvie do 40C. Ovako skladiteni stajnjak se ne mineralie u potpunosti. Takvi procesi se najee
odvijaju u toku zime i pri atmosferskim padavinama u otvorenim deponijama. Organska materija u
ovom stajnjaku ostaje nerazgraena i do 50%, humifikacija nastaje do izvesnog stepena, ali stepen
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 80

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------mineralizacije nije zadovoljavajui. Temperatura do 40C nije dovoljna da uniti vegetativne oblike
patogenih mikroorganizama i razvojne oblike parazita, a u anaerobnim uslovima stradaju iva bia koja
ne podnose odsustvo kiseonika.
Pri toplom nainu, stajnjak se najpre razbacuje na gomilice bez sabijanja, odnosno rastresito da
bi se omoguio to vei pristup vazduha. Gomilice su veliine 0,5-1,0 m, a reaju se jedna uz drugu.
Ovako sloen stajnjak ostaje 3-4 dana, za koje vreme se u njemu razvijaju aerobni procesi, temperatura
se najpre poveava na 40-50C, a kasnije i na 60-65C. Posle toga se gomilice stajnjaka sabijaju, a
iznad povrnog sloja se stavlja novi sloj stajnjaka. Na ovaj nain se u stajnjaku razvija temperatura do
80C. Slojevi stajnjaka se slau jedan na drugi do visine od 5 m i vie. Kod ovog naina pakovanja
stajnjaka razvija se visoka temperatura koja unitava aerobne mikroorganizme, parazite i njihove
razvojne oblike. Po sabijanju, iz stajnjaka se istiskuje vazduh i usporavaju aerobni procesi. Na ovaj
nain pakovani stajnjak sazreva za 3-4 meseca u zimskom, a 1,5-2 meseca u letnjem periodu. Pri
pakovanju stajnjaka toplim nainom dobijeni elementi razlaganjem organske materije se jedine sa
kiseonikom i nastaju oksidi. Pored toga, 90% i vie organske materije iz stajnjaka se gubi, zato to se
razlae i isparava u obliku amonijaka, kiselina i raznih nestabilnih jedinjenja. Sa ostatkom azota i
katjona iz vazduha bakterije nitrato i nitrito grupa (Bacillus nitrossomonas, B. nitrococcus, B.
nitrobacter i dr.) stvaraju nitrati i nitrite. Rastvorljive soli pri nitrifikaciji lako se ispiraju iz stajnjaka.
Krancov nain pakovanja stajnjaka, u sutini, je kombinacija hladnog i toplog naina odakle i
naziv toplo-vlani nain. Najpre se stajnjak baca rastresito da se zagreje a potom se sabija. Na ovaj
nain se zadrava via temperatura i vie kiseonika u stajnjaku. Rastresito formirane gomilice ostaju 24 dana, zavisno od temperature okolnog vazduha, a potom se naglo sabijaju. U prvoj aerobnoj fazi u
stajnjaku se razvija temperatura do 65C, organske materije, i to celulozna i hemicelulozna jedinjenja,
se razlau aerobnim putem. Stajnjak se slae u kocke dimenzije 1,5x1,5x1,5 m, koje se postavljaju
etano. U drugoj fazi stajnjak se hladi. U ovoj fazi stajnjak se poliva mokraom. Na ovaj nain stajnjak
sazreva za 2-4 m, a u zimskom periodu za neto dui period. Krancov nain prua najbolje higijenske
uslove, jer se unitava najvei broj vegetativnih mikroorganizama, parazita i njihovih razvojnih oblika,
a stajnjak u najveoj meri zadravaju organske materije.
Biotermiki nain pakovanja stajnjaka u stvari predstavlja dezinfekciju i on se primenjuje kada
postoji sumnja na zaraznu bolest ili je ve ona dijagnostikovana u farmskom pogonu. Stajnjak se
pakuje na odreenom prostoru na povrini zemljita u irini 1,5-2,0 m, a u u duini prema potrebi. Ako
je ova povrina betonirana treba da se temeljno oisti i dezinfikuje. Ako je u pitanju zemljana povrina
onda se prethodno prekopava, sloj zemljita do dubine od 20 cm se uklanja, a nastala upljina se
popunjava glinom, koja se sabija. Iznad sloja gline stavlja se sloj od pogodnog izolacionog materijala
(slama, seno, lie, uka, trska, treset ili nezaraeni stajnjak) debljine 10 cm. Na ovaj sloj se rastresito
slae sloj stajnjaka za koji se smatra da je zaraen, do visine od 1,00 m. Iznad ovog sloja slae se
ponovo izolacioni materijal, a iznad njega nabacuje se sloj zemljita debljine 10 cm. U rastresito
nabacanom stajnjaku ima dovoljno vazduha odnosno kiseonika i u njemu se razvijaju aerobni procesi.
U stajnjaku se razvijaju termofilni mikroorganizmi uz temperaturu od oko 65C do 75C. Da bi se
razvili obimniji aerobni procesi potrebno je da se stajnjaku dodaje slama, koja obezbeuje vie
vazduha. Vlanost stajnjaka moe da se kree od 20 do 50%, a ni u kom sluaju vie od 70%. Da bi se
postigla odgovarajua vlanost stajnjak se sui (ako je previe vlaan) ili se poliva osokom ili vodom
(ako je previe suv).
Visoka temperatura unitava vegetativne oblike mikroorganizama u stajnjaku. Na ovaj nain
pakovani stajnjak omoguava postepeni rast temperature, to stvara uslove za preobraaj spora
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 81

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------anaerobnih mikroorganizama u vegetativne oblike (to poinje na 12C a zavrava na 43C). Na
temperaturi od 60C nastaje koagulacija proteina ovih oblika bakterija i na taj nain se oni unitavaju.
Neki mikroorganizmi u stajnjaku razgrauju organske materije u procesima mineralizacije i
humifikacije i stvaraju jedinjenja koja imaju dezinfekciono dejstvo (organske kiseline, mravlja kiselina,
mlena kiselina, alkohol, aldehidi, fenoli i dr.). Pojedini patogeni mikroorganizmi u stajnjaku se
unitavaju antagonistikim delovanjem drugih mikroorganizama. Dalje na mikroorganizme u stajnjaku
negativno deluju gljivice (plesni, kvasci). Za unitavanje manje otpornih mikroorganizama potreban je
period od 2 meseca, a za otpornije 3-4 meseca. U biohemijskoj dezinfekciji stajnjaka B. anthracis
propada relativno brzo. Za 3-4 dana uginjavaju jaja i larve muva, za 3 sedmice koliformni
mikroorganizmi, veina salmonela, pasterele, Treponema hyodysenteraie i brucele. Jaja askarida
propadaju za oko 25 dana. Uzronik sakagije uginjava za 2 meseca. Uzronici koji podnose truljenje,
na primer, uzronici tuberkuloze i infektivne anemije kopitara, uginjavaju za oko 3 meseca. Onkosfere
ehinokoka, jaja trihostrongilusa i uzronici paratuberkuloze uginjavaju za 6 meseci. Pored toga, treba
pomenuti da se pri biotermikoj dezinfekciji unitavaju i razni biljni paraziti, na primer uzronici re,
sneti, brojni paraziti biljaka, seme korova i dr. U sutini, za vreme od 3-6 meseci uginjavaju skoro svi
ivi oblici, pa i najotporniji (M. tuberculosis, razne gljivice), i stajnjak postaje sterilan.
Krajnji produkt mineralizacije stajnjaka su huminska jedinjenja, to je znak da je proces
njegovog zrenja zavren.
Duboka prostirka, u sutini, predstavlja toplo-vlani nain pakovanja stajnjaka. Meutim, da bi
dolo do pravilnog sagorevanja stajnjaka treba da se obezbedi odgovarajui odnos ekskremenata i
prostirke. Na primer, za jedno govee treba da se obezbedi 10 kg prostirke. Dalje, da bi se razvio
proces razgradnje organske materije u dubokoj prostirci, ona treba da ima odreene uslove u pogledu
toplote, vlage i dr. Duboka prostirka ne treba da bude suvie vlana. Najbolje je da se formira tokom
toplih dana. Temperatura vazduha u objektima za formiranje prostirke treba da je iznad 0C. Ako to
nije sluaj biohemijski procesi u dubokoj prostirci se ne razvijaju i ona se pretvara u obinu vlanu i
blatnjavu masu. Procesi u prostirci su zavisni od fizikog stanja estica i vrste prostirke. Stajnjak
goveda i svinja je hladan, a konja i ovaca topao. Stajnjak goveda ima 15-25% suve materije, mnogo
ugljenih hidrata i koliformnih mikroorganizama, a sadraj azota u njemu iznosi 4,5%. Oviji stajnjak
sadri 36% suve materije, mnogo mikroorganizama i azot do 8%. Govei i oviji stajnjak razvijaju
temperaturu do 60C. Stajnjak konja sadri 20-30% suve materije, mnogo neiskorienih ugljenih
hidrata, mali broj koliformnih mikroorganizama, a razvija temperaturu do 80C. Stajnjak ivine u
ovom smislu vie oscilira zavisno od naina gajenja i vrste prostirke.
Biohemijski procesi u stajnjaku putem oksidacije vre mineralizaciju organske materije i
obrazuju huminske kiseline koje unitavaju mikroorganizme. Amonijak sa huminskim kiselinama
obrazuje amonijum humate koji neutraliu stvorene organske i neorganske kiseline (azotna, azotasta,
sulfurna, fosforna i dr.) koje unitavaju aerobne mikroorganizme. U uslovima anaerobne razgradnje
organske materije stvaraju se jedinjenja, kao to je ulminska kiselina i druge, koje unitavaju anaerobne
mikroorganizme.
Poboljanje kvaliteta i higijene vrstog stajnjaka, u sutini, se sastoji u ouvanju to vee
koliine azota i unitavanju mikroorganizama i drugih tetnih agenasa. Da bi se zadrao azot u to
veoj koliini vrstom stajnjaku se u staji dodaje pepeo, gaeni kre, superfosfat i paraformaldehid. Ovi
preparati potpomau azot da pree u kalcijum-nitrat i kalcijum-nitrit i na taj nain se zadri u stajnjaku.
Ovakav stajnjak treba da se obogauje kalijumom. Dodati superfosfat vezuje azot i spreava da
amonijak ispari iz stajnjaka. Na ovaj nain se smanjuje koliina amonijaka u vazduhu staja sa dubokom
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 82

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------prostirkom. Na 1 m3 stajnjaka dodaje se 100-200 g superfosfata. Paraformaldehid ima germicidno
delovanje, unitava mikroorganizme u stajnjaku, odnosno spreava mikrobioloke procese i proces
stvaranja amonijaka. Na obinoj temperaturi ova reakcija tee veoma brzo na sledei nain:
6CH2O + 4NH3 = C6H12 + 6H2O + 339 kJ
Treba imati u vidu da paraformaldehid isparava. Upotreba paraformaldehida ima poseban
znaaj za stajnjak i duboku prostirku u ivinarstvu. Ima podataka koji ukazuju da kod tretiranja
stajnjaka na ovaj nain dolazi do poveanja produkcije jaja i prirasta brojlera.
Sa higijenske take gledita stajnjak je najbolje koristiti za fertilizaciju obradivih povrina. To je
posebno znaajno za stajnjak od duboke prostirke.
Sakupljanje i uskladitavanje tenog stajnjaka
Teni stajnjak kao nusproizvod stoarske proizvodnje ima upotrebnu vrednost koja dolazi do
izraaja na razliite naine. Svakako da najveu upotrebnu vrednost teni stajnjak ima u fertilizaciji
poljoprivrednih povrina, jer sadri pojedine hemijske sastojke, a naroito azot, kalijum i fosfor, koji
slue kao primarni hranljivi sastojci za biljne kulture. Kako se sa ekskrementima u manjoj ili veoj
meri izbacuju i delovi nesvarene hrane, ima pokuaja da se iz stajnjaka, naroito ivinskog i svinjskog,
odreenim postupcima pripremaju proteinska hraniva, koja se pomeana sa drugim hranivima koriste u
ishrani ivotinja. U novije vreme nastankom energetske krize teni stajnjak se koristi i za proizvodnju
gasa metana, koji slui za zagrevanje i rasvetu stoarskih objekata, a postoje i drugi manje znaajni
naini upotrebe ovog stajnjaka.
U naoj zemlji se teni stajnjak susree u svinjarskim i u nekim govedarskim i ivinarskim
farmama. Nain izubravanja tenog stajnjaka je opisan u obektima za odreene vrste i kategorije
ivotinja.
Rauna se da jedno uslovno grlo ivotinja (500 kg telesne mase) dnevno proizvede 0,05m3
tenog stajnjaka od koje je oko 0,043m3 voda a samo 0,005m3 suva materija. Teni stajnjak ima veliki
znaaj u stoarstvu. On je bogat u sadraju mineralnih materija. Ovo proizilazi iz injenice da samo 10
do 20% mineralnih materija ivotinje iskoriavaju iz biljaka, a preostali deo izluuju putem fecesa i
urina. Teni stajnjak se deponuje u kanalima i bazenima. Izvan objekta teni stajnjak se odvodi u
posebne recipiente, a moe i direktno da se koristi na poljoprivrednim povrinama ili da se prerauje.
Kod korienja tenog stajnjaka u poljoprivredne svrhe postoji mogunost da se, kad su u
pitanju manje koliine, on posle izbacivanja iz staja sakuplja u prihvatnu jamu (bazen) odakle se, posle
prethodnog homogenizovanja uz pomo posebne opreme i eventualnog razreivanja vodom,
cisternama, sistemom za navodnjavanje ili putem vetake kie distribuira direktno na poljoprivredne
povrine. Na stoarskim farmama gde se stvaraju velike koliine tenog stajnjaka ovakvi postupci su sa
organizacione i tehnoloke strane teko primenljivi. Zato se na farmama koriste druga reenja u kojima
se teni stajnjak pre njegove konane dispozicije na oranine povrine na odreeni nain obrauje i
dovodi u stanje lake upotrebljivosti. Obradom stajnjaka maksimalno se uklanjaju rizici od
potencijalnog sadraja infektivnih agenasa i materija koje zagauju spoljanju sredinu. Pri tome se
obradom stajnjaka reava nekoliko osnovnih pitanja, a to su:
unitavanje patogenih mikroorganizama, odnosno iskljuivanje mogunosti da se njima inficiraju
biljke, ivotinje i ljudi,
spreavanje stvaranja i irenja neprijatnog mirisa iz stajnjaka,
onemoguavanje zagaivanja tetnim sastojcima stajnjaka povrinskih i dubinskih voda, i
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 83

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- ouvanje kvaliteta i plodnosti zemljita kod korienja stajnjaka za fertilizaciju.
Proces obrade stajnjaka odvija se izvan stoarskih objekata, a nastupa sakupljanjem tenog
stajnjaka u odreene komore, bazene i druge recipijente, koji slue kao prihvatno ili privremeno
skladite. Sam nain obrade tenog stajnjaka moe da bude razliit. To moe da se ini termikim,
biolokim, mehanikim, hemijskim ili kombinovanim postupcima. Kod termikog postupka radi se, u
stvari, o dehidraciji, odnosno suenju stajnjaka, i na taj nain smanjivanju njegove zapremine.
Meutim, ovaj postupak, koji se uglavnom koristi za ivinski stajnjak, teko da danas uopte dolazi u
obzir, jer nema ekonomskog opravdanja, zbog upotrebe specijalnih ureaja i visokih trokova suenja.
Danas se reenje izubravanja tenog stajnjaka na stoarskim farmama trai najee u
kombinaciji biolokih, mehanikih, a ree i hemijskih postupaka. Osnovni cilj je da se teni stajnjak po
izbacivanju iz staja odreenim tretmanom oslobodi izvesnih sastojaka do mere koja omoguava
njegovu definitivnu dispoziciju na predviene poljoprivredne povrine.
Primarno se iskoriavaju prirodni bioloki procesi u obradi tenog stajnjaka sa ciljem da uz
pomo mikroorganizama doe do to breg razgraivanja organskih materija i smanjivanja njegove
zapremine. Pri tome je znaajno da li se procesi razgradnje odvijaju pod anaerobnim ili aerobnim
uslovima. Postoje razliiti sistemi koji u okviru stoarskih farmi prerastaju u specijalizovane pogone u
kojima se vri obrada tenog stajnjaka. Osnovne objekte u ovim sistemima predstavljaju lagune u koje
se dovodi teni stajnjak iz stajskih objekata i u kojima se odvijaju pomenuti bioloki procesi. Zavisno
od toga da li se ti procesi odvijaju pod aerobnim ili anaerobnim uslovima, moe se govoriti o aerobnim,
aerobno-anaerobnim i anaerobnim lagunama. U novijim sistemima obrade i preiavanja tenog
stajnjaka, uz bioloke koriste se i razni mehaniki postupci.
Velike koliine tenog stajnjaka, koje se stvaraju u stajama sa reetkastim podovima, kao i
njegove osobine, zahtevaju drugaije postupke od postupaka koji se primenjuju kod vrstog stajnjaka.
Zbog znatnog sadraja organskih materija teni stajnjak se ne sme isputati direktno u otvorene vode.
Da bi se na odgovarajui nain izvrilo prikupljanje i skladitenje tenog stajnjaka potreban je poseban
tehnoloki postupak, kao i odgovarajua graevinska reenja, kako unutar staja tako i izvan njih.
U poglavljima, koja razmatraju izgradnju reetkastih podova u stajama, istaknuto je da
ekskrementi ivotinja i otpadna voda propadaju kroz procepe reetki u kanal ispod njih, gde se formira
teni stajnjak. Za razliku od vrstog stajnjaka, koji se u toku dana to pre uklanja iz staje i skladiti na
deponiji, kod tenog stajnjaka, se primenjuju dva postupka.
Prvi postupak se primenjuje u stajama sa celoreetkastim podovima, kao, na primer, u
tovilitima za junad i svinje, i u ivinarnicima. Ispod itavog poda staje nalazi se betonska jama
odnosno bazen u koji propadaju feces, urin i otpadna voda. Takvi bazeni slue za sakupljanje, ali
istovremeno i za privremeno skladitenje tenog stajnjaka, koji se odatle povremeno izvlai crpkama i
cisternama odvozi na obradive poljoprivredne povrine. Crpljenje ovog stajnjaka moe da se vri
direktno iz bazena staje, ili se pak na spoljanjoj strani zida staje postavlja posebna crpna jama
povezana sa bazenom ispod poda staje. Dno bazena u staji treba da ima pad 5-10% prema mestu gde se
vri crpljenje stajnjaka, odnosno prema crpnoj jami ije dno treba da bude nie od dna bazena za 50
cm. Kapacitet bazena planira se na bazi normativa koji po uslovnom grlu predviaju 1,5 m 3 zapremine
bazena za jednomeseno sakupljanje i uskladitavanje tenog stajnjaka. Ako se radi o velikoj povrini
celoreetkastog poda, tada bazen ispod njega moe da se podeli u segmente, pa se u tom sluaju
crpljenje stajnjaka vri na onoliko mesta na koliko je segmenata podeljen bazen.
Ovakav nain sakupljanja i privremenog skladitenja tenog stajnjaka ima veliki nedostatak koji
se ogleda u tome to u stajama dolazi do velikog zagaivanja vazduha gasovima neprijatnog mirisa.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 84

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Naroito velike koncentracije ovih gasova stvaraju se kod pranjenja bazena, kada se u njemu usled
rada crpki pokree itava masa tenog stajnjaka, pri emu dolazi do intenzivnog irenja neprijatnog
mirisa. Zbog toga se ovaj nain izubravanja danas vrlo retko koristi, a ako se koristi onda se predvia
kapacitet bazena koji moe da primi svu koliinu tenog stajnjaka koja se stvori u toku jednog turnusa
tova, pa se ienje bazena vri posle isporuke tovljenika, odnosno pranjenja objekta.
Drugi nain sakupljanja tenog stajnjaka unutar staja vezan je za gradnju delimino reetkastih
podova. U ovom sluaju teni stajnjak se sakuplja u kanalima ispod reetki. Izgradnja i funkcionisanje
ovih kanala zasnovani su na dva osnovna principa:
- prihvatanja tenog stajnjaka i njegovog neprekidnog oticanja iz staja (princip samooticanja) i
- prihvatanja tenog stajnjaka, njegovog kraeg zadravanja u kanalu, a zatim povremenog
isputanja iz kanala (princip povremenog pranjenja odnosno isputanja).
Kod primene principa samooticanja, kanali ispod reetaka grade se bez nagiba, s tim da na
samom kraju na dnu imaju prag visine 10-15 cm. U taj kanal se, pre poetka eksploatacije, puta voda
do visine pomenutog praga, ime se spreava da se feces koji propada kroz reetke prilepljuje za dno
kanala. Dolaskom fecesa i urina, koji se meaju sa vodom, jedan deo stajnjaka sedimentira na dno
kanala pri emu se stvara sluzavi sloj iskoen od poetka kanala prema njegovom izlasku (nagib 1-4%)
preko kojeg kontinuirano klizi novi stajnjak prema pomenutom pragu, a preko njega dalje izvan staje
do skladinog objekta. Ovo oticanje je zavisno od duine kanala i od konzistencije stajnjaka. Dubina
kanala kree se zavisno od njegove duine od 0,60 do 1,00 m. Kod dugakih objekata u sredini staje
nalaze se popreni sabirni kanali, u koje se preliva teni stajnjak sa jedne i sa druge strane prihvatnih
kanala. U tom sluaju sabirni kanali odvode stajnjak iz staje do skladita izvan nje. Ovi popreni kanali
grade se na isti nain kao i prethodni, ali na neto niem nivou, tako da sa prihvatnim kanalima prave
neku vrstu kaskada.
Drugi princip sakupljanja tenog stajnjaka u staji sastoji se u tome da se ispod reetaka na
izlaznom kraju kanala, koji ima nagib 0,5%, postavlja pokretna brana, koja potpuno zatvara izlaz
kanala. Pre poetka upotrebe kanal se napuni vodom do jedne njegove treine. U tako pripremljen
kanal, kroz procepe reetkastog poda propadaju ekskrementi i meaju se sa vodom. Kanal se puni do
nivoa 30-35 cm ispod reetaka, a obino se svakih 7-10 dana podie pomenuta brana i stajnjak se iz
kanala prazni u skladite izvan staje. Kod uklanjanja tenog stajnjaka ovim sistemom javljaju se iste
negativnosti kao i kod pranjenja bazena ispod celoreetkastih podova. Otvaranjem brane na kraju
kanala pokree se i uzburkava cela masa tenog stajnjaka u kanalu, pri emu se u stajama, naroito u
stajama za svinje, stvaraju velike koncentracije neprijatnih po mirisu i toksinih gasova, koji mogu
dovesti ak i do uginjavanja ivotinja. Ovakav sistem, osim toga, zahteva potronju znatne koliine
vode.
Teni stajnjak, koji se sakuplja unutar staja, odvodi se kanalima ispod delimino reetkastih
podova izvan staja. Kako nema praktinih mogunosti da se on odmah po izlasku iz staja iskoriava,
potrebno je da se vee koliine stajnjaka prikupe i privremeno skladite. Za te potrebe izgrauju se
posebni objekti koji slue kao skladita tenog stajnjaka. U tim objektima stajnjak se dri krae ili due
vreme, zavisno od toga za koje se svrhe i u kom obliku on iskoriava.
Za teni stajnjak koji se kao kompletan koristi za fertilizaciju poljoprivrednih povrina grade se,
naroito na manjim stoarskim pogonima, uglavnom, dva tipa sabirnika (skladita). Prvi tip su duboko
ukopana skladita (sabirnici), a drugi su nadzemna visoka skladita, odnosno silosi za stajnjak. I u
jednom i u drugom tipu radi se najee o betonskim objektima, koji se povremeno prazne pomou
opreme za prethodnu homogenizaciju stajnjaka i stacionarnih ili mobilnih crpki. Ovima se stajnjak crpi,
tovari u cisterne i razvozi na poljoprivredne povrine. Kod odreivanja kapaciteta ovih sabirnika rauna
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 85

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------se da je za skladitenje stajnjaka u trajanju od jednog meseca potrebno obezbediti 1,5 m 3 zapremine
sabirnika po uslovnom grlu. Pri izgradnji ovih objekata mora se voditi rauna o njihovoj lokalizaciji i
nainu njihove eksploatacije u odnosu na mogunosti zagaivanja ivotne sredine gasovima
neprijatnog mirisa i otpacima stajnjaka.
Duboki sabirnik je, u stvari, betonirana sabirna jama ukopana u zemljite, razliite dubine i
zapremine, zavisno od koliine stajnjaka koji treba da se skladiti. Stajnjak se u nju doprema kanalima
koji predstavljaju produetak stajske kanalizacije. Otvor jame koji je malo uzdignut od okolnog terena
prekriva se betonskom ploom sa otvorom u koji se ugrauje, odnosno sputa crpka kojom se crpi
stajnjak.
Nadzemni sabirnik u vidu silosa neto je sloenije grae, jer stajnjak iz staje dolazi
kanalizacijom najpre u jednu manju prihvatnu betonsku pretkomoru koja je ukopana u zemljite. Gornji
otvor ove pretkomore pokriven je betonskom ploom koja je na nivou dna nadzemnog silosa. Kroz
otvor na ovoj ploi ugrauje se crpka kojom se stajnjak iz pretkomore putem cevovoda prebacuje u
nadzemni silos preko njegovog gornjeg otvora. Pri pranjenju silosa stajnjak se kroz otvor pri
njegovom dnu isputa u cevovod i crpkom ubacuje u cisternu kojom se odvodi na poljoprivredne
povrine.
Meutim, ovakav nain skladitenja ne moe da zadovolji potrebe velikih farmskih pogona na
kojima se stvaraju velike koliine tenog stajnjaka. Tu se pitanje skladitenja reava u okviru potreba
pojedinih tehnolokih postupaka obrade tenog stajnjaka.
HIGIJENSKO SANITARNE MERE
Opti principi suzbijanja, iskorenjivanja i spreavanja pojavljivanja infektivnih bolesti
Deo epizootiologije koji se bavi prouavanjem metoda suzbijanja zaraza naziva se profilaksa
(grki profilaksein = zatiti, uvati se od neega). Njena uloga sastoji se u tome da se zaraza suzbije
tamo gde se pojavila, kao i da sprei njenu pojavu u podrujima, u kojima bi se mogla pojaviti. Pri
tome moe da se radi o profilaksi u odnosu na izvor zaraze, puteve prenoenja, ulazna vrata,
mikroorganizam i dispoziciju makroorganizma. Danas se u suzbijanju i iskorenjivanju, kao i
spreavanju zaraze, profilaksa ne usmerava samo na jedan, ve na vie inilaca koji uestvuju u
nastajanju zaraze (izvor, putevi prenoenja, dispozicija organizma i dr.). Metode koje se primenjuju u
profilaksi su vrlo razliite (dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija, vakcinacija ivotinja, reim dranja
i ishrane, nekodljivo uklanjanje ivotinjskih leeva i dr.) i o njima e biti rei u ovom poglavlju.
Mere koje se preduzimaju za suzbijanje, uguivanje i spreavanje pojavljivanja zaraze mogu se
podeliti u dve grupe:
mere koje se sprovode radi spreavanja pojavljivanja zaraze (preventiva), i
mere koje se preduzimaju za suzbijanje, uguivanje i iskorenjivanje zaraze (profilaksa).
Mere za spreavanje pojave zaraze
Cilj ovih mera je da se sprei pojava zaraznih bolesti uzrokovanih obligatno patogenim
mikroorganizmima (slinavka i ap, klasina kuga svinja, kuga ivine i dr.) i uslovno patogenim
mikroorganizmima (crveni vetar, kolera ivine, enzootska bronhopneumonija, atrofini rinitis,
salmoneloza, parvoviroza, enteroviroza i dr.). U uslovima intenzivnog gajenja i specijalizacije
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 86

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------proizvodnje, opasnost od pojave obe grupe bolesti je znatno vea. Akutne zarazne bolesti se vrlo brzo
ire (opasnost od epizootije), tako da ih je vrlo teko suzbiti, dok uzronici uslovnih zaraznih bolesti,
koji su uslovno patogeni (slabe virulencije), mogu da budu prisutni u velikom broju u stajskom
prostoru. Osim toga, u takvim uslovima, zahvaljujui mogunosti bre pasae kroz prijemljive
organizme, ovi mikroorganizmi mogu da poveaju svoju virulenciju i da izazovu oboljenje koje ima
karakter stajske zaraze. Smatra se da praktino svaki mikroorganizam moe da postane patogen,
ukoliko se ostvari odgovarajua kombinacija inilaca koja je znaajna za nastajanje infekcije. Zbog
toga je ivotinje potrebno zatiti kako od unoenja obligatno patogenih prouzrokovaa bolesti
(spoljanje osiguranje), tako i od poveanog broja i virulencije uzronika uslovno zaraznih oboljenja,
koji se nalaze u staji ili nekom drugom ogranienom prostoru (unutranje osiguranje).
Sve mere koje se preduzimaju za spreavanje pojave zaraznih bolesti mogu se podeliti na opte
i posebne.
Opte mere
Mere opte zatite nisu usmerene protiv jednog odreenog uzronika obligatnih ili uslovno
zaraznih bolesti, ve je njihov cilj da se sprei unoenje bilo kojeg uzronika ovih bolesti. Teite ovih
mera je na presecanju puteva za unoenje uzronika zaraznih bolesti, preko hrane, vode, vazduha, ljudi,
ivotinja, ptica, glodara, insekata i dr. Pri tome je bitno da se istovremeno ne ostvari postojanje izvora
zaraze, puteva za prenoenje patogenih mikroorganizama do ivotinje i prijemljive ivotinje prema tim
mikroorganizmima. Za spreavanje pojave zarazne bolesti potrebno je blagovremeno prekidanje
uspostavljanja zatvorenog kruga izmeu inilaca znaajnih za nastajanje zaraze. Za ostvarivanje tog
cilja neophodno je spreavanje direktnog i indirektnog unoenja obligatno patogenih uzronika bolesti,
kao i kontinuirano spreavanje poveanja broja i virulencije uzronika uslovno zaraznih bolesti.
Odravanje i jaanje otpornosti organizma postie se pravilnom ishranom, optimalnim uslovima
gajenja, pravilnim iskoriavanjem i dr.
Radi spreavanja unoenja uzronika zaraznih bolesti i smanjenja broja i virulencije uzronika
uslovnih zaraznih bolesti, preduzimaju se razliite mere i postupci, i to:
pravilan izbor mesta za podizanje farme, odnosno ekonomskog dvorita,
ograivanje ekonomskog dvorita i farme, kao i rigorozna kontrola prometa,
postavljanje dezinfekcionih barijera,
strogo odvajanje tehnikog i proizvodnog dela farme,
redovno sprovoenje profilaktine dezinfekcije objekata i neposredne okoline (meuturnusna
dezinfekcija),
sistematsko sprovoenje dezinsekcije,
sistematsko sprovoenje deratizacije,
uklanjanje ivotinjskih leeva na higijenski nain,
uredno pakovanje vrstog i pravilna manipulacija tenim stanjakom,
kontrola higijenske ispravnosti vode za pie,
kontrola higijenske ispravnosti sirovina koje se koriste za spravljanje krmne smee i same krmne
smee,
upotreba filterskih ureaja sa dezinfekcionim efektom radi zatite od aerogenih infekcija
(ivinarstvo),
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 87

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- strogo odvajanje unutranjeg od spoljanjeg saobraaja,
unitavanje krljavaca,
sprovoenje karantina,
dosledna primena odmora objekata,
primena principa sve unutra - sve napolje (all in-all out), i
potovanje principa gajenja jedne rase odreene starosti (kategorija) i istog proizvodnog cilja
(proizvodnja mesa, mleka, jaja i dr.) na jednom mestu.
Izbor mesta za podizanje farme je od izuzetno velikog znaaja za zatitu od zaraznih bolesti.
Mesto na kome e se graditi objekti za ivotinje treba da je izvan urbanih sredina i industrijskih zona i
da je dalje (prema normativima) od glavnih saobraajnica, autobuskih stanica, luka i aerodroma. Kod
izbora lokacije za podizanje farme takoe treba voditi rauna da pravac duvanja stalnih vetrova bude
usmeren od naselja ka ekonomskom dvoritu i stajama.
Ograivanjem ekonomskog dvorita i farme onemoguava se nekontrolisani pristup stranim
licima i ulazak ivotinja (psi, make, druge domae i divlje ivotinje) u prostor farme. Na farmu moe
da se ue kroz jedan ulaz koji kontrolie deurno lice. Ograda treba da bude izgraena od pocinkovane
iane mree, visine najmanje 1,80 m, a da je uvrena betonskim stubovima koji su dobro ukopani u
zemlju.
O sistematskom sprovoenju dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije bie posebno govora u
ovom poglavlju.
U mere opte profilakse spada i strogo odvajanje tehniko-administrativnog od proizvodnog
dela ekonomskog dvorita. U administrativno-tehnikom delu je smeten servis zapata (administracija,
skladite hrane, spoljno snabdevanje, sluba odravanja, karantinske prostorije za smetaj
novonabavljenih ivotinja i dr.). U izolovanom, proizvodnom delu su objekti za ivotinje, kao i posebni
izolator za ivotinje koje su sumnjive ili obolele od neke zarazne bolesti. Na ulazu u proizvodni deo
izgrauje se veterinarsko-sanitarni filter (vor) u kome se radnici i posetioci presvlae, tuiraju i oblae
radna odela, mantile, izme i dr. Za sprovoenje ovih mera objekat raspolae sa garderobom, kupatilom
i ostalom opremom za odravanje opte i line higijene. Mere koje se sprovode u sanitarnom filteru
zavise od trenutne epizootioloke situacije u podruju i ire.
U sistem za spreavanje unoenja uzronika zaraznih bolesti u zapat ukljuuje se i destimulacija
privatnog gajenja ivotinja od zaposlenih radnika (kupovina animalnih proizvoda po snienim cenama).
Na nekim farmama se radnici obavezuju da nee gajiti domae ivotinje u sopstvenom domainstvu.
Takoe se zabranjuje i unoenje namirnica u prostor farme - zapata, s tim da se u krugu ekonomskog
dvorita obezbeuje restoran za ishranu radnika.
U zatiti ivotinja od infekcije znaajno mesto pripada i nekodljivom uklanjanju ivotinjskih
leeva i klaninih otpadaka. Leevi ivotinja treba da se odmah, a najkasnije u toku 48 asova, prevezu
u sabirne punktove sa rashladnim ureajima ili direktno u zavode za iskoriavanje leeva (kafilerije).
Ako to nije mogue, tada ih treba nekodljivo ukloniti na jedan od naina koji su u primeni na tom
podruju, odnosno u zapatu.
^vrsti stajnjak se uredno pakuje i podvrgava biotermikoj sterilizaciji. U sluaju da je u pitanju
teni stajnjak, znaajno je da se sa njim pravilno manipulie (obrada, odvoenje, dezinfekcija i dr.)
kako ne bi predstavljao optereenje za ivotnu sredinu i opasnost za zdravlje ivotinja i ljudi.
U okviru zatite ivotinja od infekcije potrebno je da se vri i veterinarska higijensko-sanitarna
kontrola hraniva i krmnih smea koje se koriste za ishranu domaih ivotinja. Hranljiva smea mora da
zadovolji normative u pogledu hemijske, bakterioloke i toksikoloke ispravnosti. Obavezna je i
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 88

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------higijenska kontrola vode za napajanje, ako nije u pitanju snabdevanje vodom iz komunalnih vodovoda,
koja je redovno pod sanitarnom kontrolom. Normativi o higijenskoj ispravnosti hrane i vode za
napajanje domaih ivotinja dati su u odgovarajuim pravilnicima. U sluaju da voda ne zadovoljava
bakterioloke kriterijume mora se dezinfikovati primenom hlornih preparata. Ni u kom sluaju se ne
sme koristiti tehnika voda za napajanje ivotinja.
Unitavanje krljavih ivotinja spada takoe u mere za spreavanje nastajanja i irenja zaraznih
bolesti, jer su one najei rezervoar i izvor uzronika pojedinih bolesti zbog svoje slabe reaktivne
sposobnosti. Pasaom kroz krljave ivotinje, uzronici pojedinih bolesti, naroito uslovnih,
poveavaju virulenciju i postaju patogeni i za druge ivotinje u zapatu. Pored toga, dranje krljavih
ivotinja je ekonomski neracionalno, jer troe vie hrane, a slabije napreduju od zdravih ivotinja
kojima nepotrebno zauzimaju i prostor.
Jedna od profilaktinih mera koja se primenjuje u cilju spreavanja unoenja zaraze u zdrav
zapat putem novonabavljenih ivotinja je karantin. On je na poetku primene iznosio 40 dana. Kao
profilaktika mera karantin se primenjuje za uvezene ivotinje iz inostranstva i za ivotinje koje
menjaju mesto boravka u zemlji. Za karantin se koristi posebno izgraen objekt, strogo izolovan, sa
dezinfekcionim barijerama na ulazu, obezbeenom hranom za odreeni broj ivotinja i za sve vreme
dok traje karantin, a u kome je omoguena efikasna primena svih potrebnih veterinarsko-sanitarnih
mera. Pre ulaska u karantin ivotinje moraju da se oiste i dezinfikuju (donji delovi nogu), a uslovi
smetaja i ishrane u staji karantina moraju da budu na optimalnom nivou. @ivotinje u karantinu ne
smeju da imaju bilo kakav direktan ili indirektan kontakt sa ivotinjama drugih zapata. U vreme
karantina ivotinje ne smeju da se otuuju, niti da se prodaju njihovi proizvodi. Veterinarski nadzor
treba da je kontinuiran i pojaan, a po potrebi treba da se sprovode i razni dijagnostiki i preventivni
postupci (merenje telesne temperature, tuberkulinizacija, seroloki pregledi, pregled fecesa na prisustvo
parazita, vakcinacija i dr.). U principu, za vreme boravka ivotinja u karantinu vre se dijagnostika
ispitivanja i imunoprofilaksa protiv zaraznih bolesti koje postoje ili postoji mogunost da se pojave na
podruju u kome e boraviti ivotinje posle karantina. Duina trajanja karantina zavisi od inkubacionog
perioda pojedinih zaraznih bolesti. Prema zakonskim propisima njegovo trajanje je danas ogranieno
na 30 dana, s obzirom da inkubacija veine zaraznih bolesti traje manje od 30 dana. U stvari, duinu
preinfektivnog karantina propisuju nadleni veterinarsko-upravni organi. Tako se, na primer, svinje pri
uvozu iz inostranstva ili kupovini u zemlji dre u karantinu 30 dana, s tim da se u tom periodu izvre
dijagnostika ispitivanja na tuberkulozu, brucelozu i leptospirozu. Prostor na kome se formira karantin
mora da je ograen i da je izvan proizvodnog dela zapata i glavnih saobraajnica. Put za karantin ne
sme da se ukrta sa putem koji vodi u zapat. Otpadne vode iz karantina moraju da se dezinfikuju pre
odvoenja izvan njega. Na ulazu u karantin se postavlja dezinfekciona barijera. Osoblje koje radi u
karantinu ne sme da ima bilo kakav kontakt sa proizvodnim delom zapata.
U sluaju pojave odreene zarazne bolesti u nekom mestu ili podruju, primenjuje se tzv.
postinfektivni karantin. U takvim sluajevima preduzimaju se sve mere koje spreavaju dalje irenje
zarazne bolesti (izolacija dvorita, naselja ili ireg podruja). Karakter mera koji e se preduzimati
zavisi od prirode bolesti i one su regulisane postojeim pravilnicima o suzbijanju i uguivanju zaraznih
bolesti koje podleu zakonskoj obavezi prijavljivanja.
U mere za zatitu ivotinja od infekcije spada i primena tzv. odmora objekta to oznaava
vremenski razmak izmeu izlaska jedne i ulaska druge grupe ivotinja u objekat. U higijenskom smislu
taj period treba da je to dui kako bi se prekinuo lanac mikroflore izmeu prethodne i nove populacije
ivotinja. Svrha odmora objekta je da se uniti, odnosno svede na najmanju meru prisutna mikroflora,
tako da nova grupa ivotinja ulazi u staju koja zadovoljava u higijenskom smislu. U sutini, infektivni
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 89

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------pritisak je time sveden na najmanju moguu meru. Smatra se da je najbolje da objekat bude prazan 21
dan. Za to vreme veliki broj vegetativnih oblika razliitih vrsta obligatno ili uslovno patogenih
mikroorganizama propada bez preduzimanja bilo kakvih mera. S obzirom da tako dug period odmora
objekta nije opravdan sa ekonomske take gledita, primenom rigoroznog mehanikog ienja,
sanitarnog pranja i dezinfekcije navedeni period moe da se skrati na 7 dana, pa ak i na 3 do 4 dana.
Sprovoenjem ove mere primarno se redukuje broj ubikvitarnih, uslovno i slabo patogenih
mikroorganizama u staji i smanjuje mogunost poveanja njihove virulencije putem pasae kroz
organizme slabije otpornosti. Osim toga, smanjuje se i mogunost stvaranja bakterijske flore
rezistentne na antibiotike i hemoterapeutike. U objektima u kojima se ne primenjuje ova mera vrlo
esto se obrazuje specifina stajska patogena mikroflora koja je u stanju da izazove bolesti u ivotinja
koje imaju sve karakteristike zaraze (enzootija).
Poveani broj mikroorganizama u stajskom prostoru i time poveani infektivni pritisak na
organizam ivotinja, pored mogunosti izazivanja bolesti, moe znaajno da utie i na proizvodne
rezultate. Naime, poveani broj mikroorganizama ne samo to oduzima hranljive materije (proteine,
ugljene-hidrate i masti) organizmu ivotinja u veem obimu radi podmirenja sopstvenih potreba, ve
vri i kontinuirano vei antigeni nadraaj. Pri tome se proizvodni rezultati ivotinja kontinuirano
smanjuju, a ne dolazi do pojave manifestnih bolesti. Ova pojava je poznata pod nazivom umor
objekta.
Primena principa sve napolje - sve unutra podrazumeva da se objekat za to krae vreme (do
7 dana) popuni, kao i da se brzo isprazni na kraju tehnolokog procesa proizvodnje (tov junadi, tov
svinja, brojleri i dr.). Ne treba dozvoliti da ivotinje iz prethodnog turnusa budu prisutne u objektu pri
naseljavanju nove grupe ivotinja. Ako se ne potuje ovaj princip, mogunost pojave i irenja bolesti
izazvanih raznim vrstama, najee uslovno patogenih, mikroorganizama je znatno poveana.
Primenjena tehnologija proizvodnje, pored ve pomenutog odmora objekta i primene principa
sve unutra - sve napolje, moe da bude znaajan inilac u zatiti ivotinja od infekcije. U savremenoj
tehnologiji, naroito u ivinarstvu, znaajno je potovanje principa gajenja jedne rase, hibrida ili linije
(ista genetska osnova) na jednom lokalitetu, gajenja ivotinja iste starosti i primena istog proizvodnog
cilja (proizvodnja jaja, tov, priplodni podmladak i dr.)
Pri suzbijanju i iskorenjivanju zaraznih bolesti ivotinja, u sutini, treba striktno sprovoditi
opte mere, koje se primenjuju u odravanju higijene staja, higijene tela ivotinja, higijene ishrane i
panjaka, higijene vode i dr. Pored toga, za suzbijanje i iskorenjivanje nekih infektivnih bolesti
sprovode se posebne higijensko-sanitarne mere. [irina spektra mera, kao i rigoroznost njihovog
sprovoenja zavisi od epizootioloke situacije i vrednosti ivotinja. Za praksu je od znaaja poznavanje
svih optih i posebnih mera, koje treba da se primene u datom tehnolokom procesu proizvodnje.
Posebne mere
Posebne mere su sve mere koje se preduzimaju za zatitu ivotinja od odreenih zaraznih
bolesti. Njihov karakter zavisi od vrste prouzrokovaa, otpornosti ivotinja, naina irenja uzronika i
dr. U tu grupu spadaju imunoprofilaksa (vakcinacija), dijagnostiko ispitivanje na prisustvo pojedinih
uzronika bolesti (seroloko i alergijsko ispitivanje), medikamentozna profilaksa (metafilaksa) i
veterinarsko-sanitarne mere koje se preduzimaju na osnovu zakonskih propisa, odnosno pravilnika o
suzbijanju i uguivanju pojedinih zaraznih bolesti.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 90

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Mere imunoprofilakse koje se sprovode u naoj zemlji su vrlo razliite i zavise od vrste i
kategorije ivotinja, kao i stepena ugroenosti ivotinja od pojedinih bolesti u odreenom podruju.
Uglavnom se vri vakcinacija priplodnih, a manje ostalih kategorija ivotinja. Na primer, svinje se
obavezno vakciniu protiv klasine kuge svinja i crvenog vetra, dok vakcinacija protiv drugih bolesti
zavisi od epizootioloke situacije u zapatu i okolini. Vrlo esto se u svinja vri vakcinacija, pored ve
navedenih bolesti, protiv Aujeskijeve bolesti, leptospiroze, atrofinog rinitisa, parvoviroze,
kolibaciloze, klostridioze (Cl. perfringens tip C), transmisibilnog gastroenteritisa (TGE),
pleuropneumonije i dr. U ivinarstvu se na savremenim farmama vri vakcinacija protiv Marekove
bolesti, atipine kuge ivine, infektivnog bronhitisa, Gamboro bolesti, epideminog tremora, boginja
ivine i dr. U stvari, na svim farmama za ivinu i svinje veeg kapaciteta postoje programi
imunoprofilakse koji se striktno sprovode.
Dijagnostika ispitivanja na prisustvo uzronika pojedinih zaraznih bolesti su takoe znaajna
preventivna mera, jer od rezultata tih ispitivanja zavisi priroda i karakter preduzimanja daljih mera.
Ova ispitivanja se uglavnom sprovode u priplodnih ivotinja, a regulisana su zakonskim propisima. U
naoj zemlji sprovode se dijagnostiki postupci za otkrivanje bruceloze u goveda, ovaca i svinja,
tuberkuloze goveda, svinja i ivine, leptospiroze goveda i svinja, leukoze goveda, kokoijeg tifa,
enzootske pneumonije svinja, atrofinog rinitisa svinja, transmisibilnog gastroenteritisa (TGE),
parvoviroze svinja, Aujeskijeve bolesti svinja i raznih parazitskih bolesti. Za neke od navedenih bolesti,
dijagnostiko ispitivanje je predvieno zakonskim propisima, dok je otkrivanje drugih bolesti
(parvoviroza, atrofini rinitis, dizenterija, rotaviroza, uga, endoparazitoze i dr.) esto diktirano
ekonomski razlozima ili zahtevima kupca u odnosu na zdravstveno stanje novonabavljenih ivotinja.
Na osnovu rezultata dijagnostikih ispitivanja zaraene ivotinje se iskljuuju iz priploda, ili ako to nije
mogue, sprovodi se imunoprofilaksa ili terapija i vri kontrola zdravlja njihovog potomstva.
Medikamentozna profilaksa (metafilaksa) se preduzima radi spreavanja pojave uslovnih
zaraznih bolesti (kolibaciloza, crveni vetar, atrofini rinitis, enzootska pneumonija, pleuropneumonija,
dizenterija, salmoneloza, kolera ivine, hronino respiratorno oboljenje ivine i dr.), kao i parazitskih
bolesti (kokcidioza). Sprovoenje medikamentozne preventive nije zakonska obaveza, ve je
ekonomska nunost. Njeno sprovoenje zavisi od epizootioloke situacije u zapatu (pojava
kolibaciloze, atrofinog rinitisa, pneumonije, parvoviroze, salmoneloze, kolere ivine, hroninog
respiratornog oboljenja ivine i dr.), odnosno od teta koje izaziva odreena bolest. Medikamentozna
preventiva zahteva odreena materijalna ulaganja koja moraju da budu srazmerna koristi koju e
proizvodnja ostvariti kada se sprovodi odreeni program ove preventive.
Znaci poremeaja zdravstvenog stanja mogu da budu latentni. Na poremeaje tada mogu da
upozore proizvodni rezultati (poremeaji u reprodukciji, smanjen utroak hrane, smanjen prirast,
povean broj krljavih ivotinja). Kod latentnih poremeaja vana je saradnja sa tehnologom, koji prati
i registruje proizvodne rezultate, jer se na osnovu njih mogu pretpostaviti ili ak i otkriti uzroci
poremeaja, pa i spreiti njihovo rasplamsavanje. Kada su znaci poremeaja zdravstvenog stanja
oigledni (povean morbiditet i mortalitet), lake se utvruje dijagnoza, ali je tada esto kasno za
sanaciju. Pri svemu tome bitno je da se dijagnostikuje bolest i da se primene odgovarajue mere.
Primena medikamentozne preventive, odnosno leenja, bie efikasna samo u sluaju ako se
uzmu u obzir i ostali inioci koji mogu bitno uticati na nastanak i tok bolesti. Tu se pre svega misli na
smetaj ivotinje (tip objekta, naseljenost, mikroklima), kvalitet hraniva i vode (mikrobioloka,
hemijska i toksikoloka ispravnost) i obuenost ljudi za stoarsku proizvodnju. Medikamentoznom
preventivom mogu se ublaiti delovanja mnogih stresora koji optereuju stoarsku proizvodnju, kao na
primer hladnoe, vruine, prenaseljenosti, transporta, straha, gladovanja i dr. To se postie putem
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 91

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------nadoknade materija koje se troe u toku stresa (ugljeni-hidrati, proteini, vitamini, minerali i dr.), kao i
aplikacijom antibiotika koji spreavaju delovanje bakterija, u toku smanjene otpornosti organizma.
Otuda medicinske i antistres smee, koje se dodaju u vodu za pie ili hranu, uglavnom sadre vitamine,
minerale, ugljene-hidrate, proteine i antibiotike ili sulfonamide. Pri primeni antibiotika mora se voditi
rauna o njihovoj koliini koja se dodaje u hranu ili vodu, jer hipodoziranje moe da bude razlog za
pojavu rezistencije odreene vrste bakterija. Treba imati u vidu da pored pozitivnog uticaja na
konverziju hrane i prirast ivotinja (stimulativne doze) antibiotici mogu da deluju i negativno i to na
normalnu bakterijsku floru, sintezu vitamina B i K i pojavu alergijske reakcije. Negativno dejstvo na
bakterijsku floru i sintezu pomenutih vitamina mogu pored antibiotika da ispolje i sulfonamidi. Zbog
toga se u mnogim zemljama antibiotici i sulfonamidi ne upotrebljavaju preventivno putem hrane ili
vode.
Pored optih veterinarsko-sanitarnih mera koje imaju za cilj da spree unoenje i irenje
zaraznih bolesti u zapatu (kupovina zdravih ivotinja, izolacija farme, karantin, dezinfekcione barijere,
primena dezinfekcije, odmor objekata i dr.) postoje i veterinarsko-sanitarne mere koje se preduzimaju
pri pojavi odreenih zaraznih bolesti koje podleu obavezi prijavljivanja. U tom sluaju primenjuju se
mere koje su propisane na osnovu pravilnika za konkretnu zaraznu bolest.
Mere za suzbijanje i iskorenjivanje
zaraznih bolesti
Borba protiv zaraznih bolesti ivotinja je veoma sloena. U njoj se primenjuju razliite metode
zavisno od vrste bolesti, uslova dranja ivotinja i niza drugih faktora.
Kod pojave neke infektivne bolesti neophodno je prvo postaviti decidnu dijagnozu. Za
postavljanje dijagnoze koriste se klinika slika, obdukcijski nalaz, epizootioloka anamneza, bioloki
ogled, alergijske probe i laboratorijski pregled materijala. Od tanosti i brzine postavljanja dijagnoze u
znaajnoj meri zavisi uspeh u borbi sa nekom zarazom. Postoje zaraze u kojih postavljanje dijagnoze
ne predstavlja veu tekou, ali je vei broj onih gde je potreban itav niz ispitivanja, da bi se dolo do
decidne dijagnoze. Detalji o postavljanju dijagnoze mogu se nai u odgovarajuim udbenicima koji
razmatraju zarazne bolesti domaih ivotinja.
U sluajevima kada se eka laboratorijski nalaz, postavlja se sumnja na neku od infektivnih
bolesti i hipoteza o nainu unoenja i irenja i najverovatnijem poreklu zaraze. U praktinim uslovima
stoarske proizvodnje mere za spreavanje irenja zarazne bolesti preduzimaju se ve na osnovu
postojanja sumnje da su ivotinje obolele od neke zarazne bolesti. Naime, smatra se da postoji sumnja
na zaraznu bolest kada se u zapatu ili dvoritu pojave dva ili vie sluajeva bolesti ili uginua sa
jednakim ili slinim znacima, ili kada ivotinja naglo ugine bez vidljivog uzroka. U tom sluaju
preduzimaju se mere koje treba da spree dalje irenje infektivnih bolesti, kao npr. izdvajanje zdravih
od bolesnih ivotinja, blokada dvorita, izolacija mesta, zabrana prodaje ivotinja i odravanja izlobi i
zatvaranje stonih pijaca. Sledei korak je utvrivanje rairenosti zaraze. Utvrivanje rairenosti vri se
sistematskim pregledom svih prijemljivih ivotinja u jednom podruju, i to od dvorita do dvorita,
poev od periferije prema centru. Ovim pregledom treba da se dobiju podaci o ukupnom broju ivotinja
po vrstama, o broju prijemljivih vrsta ivotinja, o broju obolelih i uginulih ivotinja i dr.
Posle postavljanja decidne dijagnoze i utvrivanja rairenosti zarazne bolesti pravi se detaljan
plan mera za njeno suzbijanje. Plan mera za suzbijanje i iskorenjivanje jedne zaraze zavisi od njenog
karaktera i mora biti u skladu sa zakonskim odredbama. U ovom udbeniku navode se samo
najznaajnije mere koje se primenjuju u suzbijanju i iskorenjivanju zaraznih bolesti.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 92

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Dugogodinje iskustvo u borbi protiv infektivnih bolesti je pokazalo da je ubijanje obolelih i na
oboljenje sumnjivih ivotinja, kao i propisno uklanjanje njihovih leeva najbolji i najefikasniji metod.
Ovaj metod se pokazao i najekonominijim, ali samo u sluaju ako se bolest otkrije na vreme, ako se
nije proirila na veliki broj ivotinja i ako se u kratkom vremenskom periodu unite sve bolesne i
sumnjive ivotinje. Podrazumeva se da se uz ovo primenjuju i druge mere (blokada, dezinfekcija i dr.).
Jedna varijanta ovog metoda je prinudno klanje obolelih i na oboljenje sumnjivih ivotinja i
iskoriavanje sirovina i produkata pod odreenim uslovima (npr. uz termiku preradu). Za ovu svrhu
treba da postoje sanitarne klanice i specijalna prevozna sredstva to u odreenoj meri komplikuje
primenu ove varijante.
Jedan od metoda suzbijanja infektivnih bolesti je izolacija bolesnih ili na oboljenje sumnjivih
ivotinja. Izolacija bolesnih ivotinja nema svrhe kada su u pitanju hronine zarazne bolesti, kod kojih i
posle ozdravljenja prebolele jedinke ostaju kliconoe. Izolacija na oboljenje sumnjivih ivotinja
sprovodi se dok se ne utvrdi da li su jedinke obolele od odreene zarazne bolesti ili ne. Izolacija se
sprovodi sve dotle dok se ne dokae da izolovane ivotinje nisu bile zaraene ili u sluaju da su bile
zaraene dok se ne utvrdi da su prebolele zarazu. U toku trajanja bolesti kod izolacije moe da se
primeni leenje, a posle ozdravljenja vri se temeljna dezinfekcija ivotinja i staja odgovarajuim
dezinfekcionim sredstvima. U borbi protiv nekih infektivnih bolesti moe se istovremeno izvriti
prinudno klanje tee obolelih ivotinja ili ivotinja sa komplikacijama i izolacija lake obolelih
ivotinja. U cilju suzbijanja i iskorenjivanja nekih hroninih neizleivih infektivnih bolesti (npr.
tuberkuloza, bruceloza) moe se sprovesti izolacija u posebnim centrima gde se sakupljaju obolele
ivotinje i iskoriavaju, dok za to postoji ekonomska opravdanost.
Uz pomenute metode u borbi protiv infektivnih bolesti istovremeno se primenjuju i druge
veterinarsko-sanitarne mere. Ove mere su najee predviene odgovarajuim zakonom i sastoje se u
striktnom sprovoenju postupaka koji obezbeuju uspenije suzbijanje infektivnih bolesti. U
praktinim uslovima najee se radi o sledeim veterinarsko-sanitarnim merama:
odreivanje zaraenog i ugroenog kruga,
zabrana ili ogranienje prometa ivotinja i sirovina koje potiu od ivotinja,
zabrana kretanja ivotinja u zaraenom ili ugroenom podruju,
zabrana prodaje ivotinja,
popis, po potrebi i igosanje ivotinja,
ubijanje pasa i maaka lutalica,
zabrana kretanja ljudi koji rade sa obolelim ivotinjama ili koji stanuju u zaraenom podruju a
rade izvan njega,
zabrana klanja ivotinja u zaraenom podruju bez odobrenja veterinarskog inspektora,
zabrana kretanja vozila u zaraenom ili ugroenom podruju,
zabrana korienja panjaka,
odreivanja uslova klanja bolesnih i na oboljenje sumnjivuh ivotinja,
privremena obustava rada u radnim organizacijama za preradu proizvoda koji potiu od obolelih
ivotinja, i
druge mere koje mogu doprineti uspenom suzbijanju infektivnih bolesti ivotinja (dezinfekcija,
dezinsekcija, deratizacija, vakcinacija i dr.).
Znaajno je istai da je vlasnik ivotinja duan (obavezuju ga zakonski propisi) da svako
postojanje sumnje na pojavu zarazne bolesti odmah prijavi mesnoj kancelariji, veterinarskoj
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 93

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------organizaciji ili optinskom organu uprave nadlenom za poslove zdravstvene zatite ivotinja. Pored
toga, s obzirom na mogunost direktnog i indirektnog prenoenja uzronika zaraznih bolesti, vlasnik
treba odmah da izdvoji zdrave od ivotinja za koje se sumnja da su obolele, kao i da preduzme duge
mere koje treba da spree dalje irenje zaraze (posebno osoblje za rad, zabrana ulaska stranim licima u
dvorite, odnosno staju i dr.).
Zakon o zatiti ivotinja od zaraznih bolesti predvia odreen broj bolesti (36) ije je suzbijanje
od interesa za celu zemlju, s tim da se moe odrediti primena mera iz ovog zakona i za suzbijanje
drugih infektivnih bolesti, ako se za to ukae potreba. Pri odreivanju primene veterinarsko-sanitarnih
mera veoma je znaajno da one budu konkretne i praktino izvodljive. Za to je potrebno dobro
poznavanje geografskih karakteristika podruja, poznavanje karakteristika naseljenih mesta,
poznavanje navika i obiaja stanovnika i drugih faktora od kojih u znatnoj meri zavisiti da li e
propisane mere biti dosledno sprovedene. Jedan od znaajnih momenata od koga zavisi efikasnost
sprovoenja veterinarsko-sanitarnih mera je vremensko trajanje njihovog sprovoenja. Naime, iskustvo
je pokazalo da se one mogu uspeno sprovoditi ako ne traju due od 15-20 dana (izuzetno 30 dana). To
praktino znai da u ovom vremenu treba uiniti sve da prestanu razlozi zbog kojih su mere propisane.
O ovome se naroito vodi rauna kada je re o merama koje zabranjuju ili ograniavaju kretanje ljudi,
ili kada se u zaraenom podruju nalaze radne organizacije koje zbog ovih mera trpe odreene
ekonomske tete (npr. klanice).
Za proglaenje prestanka zaraze, odnosno ukidanja primene odreenih veterinarsko-sanitarnih
mera, mora se uzeti u obzir vreme koje je proteklo od zadnjeg sluaja ozdravljenja ili uginua
(prinudnog klanja, ubijanja). Ovo vreme je razliito i zavisno od zarazne bolesti, a iznosi obino jedan
ili dva inkubaciona perioda. Uz ovo mora biti izvrena i zavrna dezinfekcija, a podrazumeva se
izvoenje deratizacije i dezinsekcije.
Jedna od mera koja se sprovodi u cilju zaustavljanja irenja infektivnih bolesti, ali istovremeno i
spreavanja ekonomskih teta je i imunoprofilaksa. Ako su zadovoljeni epizootoloki i ekonomski
momenti onda imunoprofilaksa ima svoj puni smisao. Kod nekih zaraznih bolesti imunoprofilaksom se
lako zadovoljavaju oba ova momenta, dok kod drugih to nije sluaj. U cilju imunizovanja ivotinja
primenjuju se monovalentne, bivalentne ili polivalentne vakcine. Primena vakcina zavisi uglavnom od
epizootioloke situacije podruja u kome se nalaze ivotinje. Treba imati u vidu da brojni eksterni i
interni faktori utiu na stvaranje imuniteta posle vakcinisanja ivotinja, pa je razumljivo postojanje
individualnih razlika meu pojedinim jedinkama. Imunoprofilaksa se smatra uspenom, ako je njenom
primenom zatieno oko 80% do 90% vakcinisanih ivotinja.
Krajnji cilj borbe sa infektivnim bolestima ivotinja je njihovo iskorenjivanje (eradikacija).
Procenu epizootoloke situacije u pogledu mogunosti eradikacije zaraznih bolesti treba vriti veoma
realno. Naime, pod eradikacijom podrazumeva se iskorenjivanje zarazne bolesti u celoj zemlji, uz
istovremeno uklanjanje svih moguih izvora zaraze. Postojanje izvora zaraze moe se evidentirati samo
ako postoje prijemljive jedinke. Vakcinacijom se stvara tzv. imunobioloka zajednica, ime je dobrim
delom onemogueno otkrivanje izvora zarazne bolesti protiv koje su ivotinje vakcinisane. Znai,
nepojavljivanje jedne zaraze uz stalnu primenu imunoprofilakse ne bi dozvoljavalo da se govori o
njenoj eradikaciji. Odreena zarazna bolest je iskorenjena odnosno moe se smatrati da izvori zaraze ne
postoje ako se u duem vremenskom periodu ne javlja pod uslovom da postoje prijemljive ivotinje i
imunoprofilaksa se ne sprovodi.
Za suzbijanje i spreavanja pojave infektivnih bolesti poseban znaaj imaju dezinfekcija,
dezinsekcija, deratizacija i propisno uklanjanje leeva.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 94

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Dezinfekcija
Dezinfekciji je veoma znaajna mera koja ulazi u sastav profilakse. U sluaju pojave zarazne
bolesti ova mera ima znaajnu ulogu u njenom suzbijanju i iskorenjivanju. Zbog toga treba pokloniti
posebnu panju sistematskom sprovoenju ove mere.
Dezinfekcija (lat. desinficiere - osloboditi, oistiti od zaraznih klica) je postupak koji slui za
unitavanje ili onesposobljavanje delovanja mikroorganizama (inaktivacija i inhibicija) u odreenoj
sredini da ne bi postali izazivai novih sluajeva bolesti. U naelu, dezinfekcija je primarno usmerena
protiv patogenih mikroorganizama, ali i onih mikroorganizama koji na bilo koji nain deluju tetno u
odreenoj sredini ili prostoru. Prema tome, cilj dezinfekcije je da se unite patogeni mikroorganizmi i
smanji broj mikroorganizama na povrinama i predmetima do tog stepena da oni u sluaju prenoenja
na zdrave ivotinje nisu u stanju da izazovu bolest. Pri sprovoenju dezinfekcije poeljno je da se u
potpunosti unite svi vegetativni i sporogeni oblici mikroorganizama. Meutim, u praktinim uslovima
to nije, u veini sluajeva, mogue, pa se zavisno od efekta koji se postie govori o sterilizaciji,
antisepsi, asepsi, pasterizaciji i tindalizaciji.
Sterilizacija je proces koji dovodi do unitavanja svih oblika mikroorganizama, bez obzira da li
su oni uzronici zaraznih bolesti ili nisu. Antisepsa je postupak spreavanja razmnoavanja
mikroorganizama koji izazivaju bolesti (dezinfekcija operativnog polja, ruku, instrumenata i dr.).
Antiseptina sredstva su prikladna za dezinfekciju ivog tkiva, jer ga minimalno oteuju. Asepsa je
stanje u kome nema ivih mikroorganizama. Pasterizacija je postupak pri kome se, uz poseban toplotni
reim (60-80C), unitavaju svi prisutni vegetativni oblici patogenih mikroorganizama i smanjuje broj
saprofitskih mikroorganizama. Tindalizacija (frakciona sterilizacija) je postupak kojim se u odreenom
materijalu unitavaju i sporogeni mikroorganizmi. Vri se na taj nain to se najpre unite svi
vegetativni oblici mikroorganizama, s tim da se posle toga materijal dri 24 asa na termostatskoj
temperaturi, kako bi isklijale spore. Zatim se materijal ponovo podvrgava visokoj temperaturi (100C
kojom se unitavaju isklijale spore.
U savremenim uslovima gajenja veeg broja ivotinja na jedinici povrine, posebno je znaajno
da se putem dezinfekcije smanji ukupan broj mikroorganizama u odreenom prostoru. Time se
smanjuje mogunost za pojavu bolesti koje izazivaju fakultativno patogeni mikroorganizmi.
Viekratnom pasaom ovih mikroorganizama preko manje otpornih ivotinja pojaava se njihova
virulencija do te mere da patogeno delovanje mogu da ostvare i kod ivotinja normalne otpornosti. Na
taj nain mogue je da se uspostavi specifino patogena stajska flora koja kontinuirano izaziva bolesti
koje imaju neka obeleja enzootskih zaraznih bolesti.
Poveani broj mikroorganizama moe da utie negativno i na proizvodne sposobnosti ivotinja,
jer koriste hranljive materije (proteine, ugljene-hidrate i masti) koje su namenjene za podmirenje
njihovih fiziolokih potreba, a kroz poveani infektivni pritisak i kontinuirani antigeni nadraaj
angauje se energija za formiranje specifine otpornosti.
Znaaj dezinfekcije staja ne ogleda se samo u unitavanju patogenih, ve i u smanjenju
ukupnog broja mikroorganizama. Povrine staja mogu biti naseljene razliitom mikroflorom
(termofilne, mezofilne i psihrofilne bakterije) u kojoj su patogene bakterije najosetljivije na promene
uslova sredine (hranljive materije, pH, temperatura, vlanost i dr.). Patogene bakterije, za razliku od
saprofitnih, imaju vrlo uzak temperaturni interval u kome mogu da se razmnoavaju.
Kod virusnih bolesti efikasnost primenjenog dezinficijensa zavisi od vrste virusa. Kod virusa
koji ne poseduju proteinski omota (slinavka i ap, entero-, reo-, rota-, rino-, parvo-, adenovirusi i dr.),
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 95

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------efikasnost korienog dezinficijensa je po pravilu znatno slabija nego kada su u pitanju virusi sa
omotaem (klasina kuga svinja, kuga peradi, boginje, besnilo, leukoza, infektivni bronhitis,
Aujeskijeva bolest i dr.). Kod virusa koji su bez omotaa proteinske prirode potrebno je upotrebiti
dezinficijens koji deluje na genom, izazivajui tako gubitak njihove infektivnosti (oteenje nukleinske
kiseline u virusu koja sadri genetske informacije za reprodukciju). Velika osetljivost virusa (kapsida)
prema materijama koje rastvaraju lipide ine ovaj tip virusa relativno lakim za dezinfekciju. Pri tome
treba imati u vidu da je navedeni omota virusa bitan za njegovu adsorpciju na povrinu elije
domaina.
Pri sprovoenju dezinfekcije treba imati u vidu i mogunost razvoja rezistencije odreene vrste
mikroorganizama prema dezinfekcionim sredstvima koja se koriste due vreme. U takvim sluajevima
rezistentni mikroorganizmi se prekomerno razmnoavaju i ire po staji i u ivotinjama, obrazujui
specifino-selekcionisanu mikrofloru. Ako se kod tako formirane mikroflore pasaom kroz ivotinje
poveava virulencija i razvija rezistencija prema korienim hemoterapeuticima, tada se govori o tzv.
infektivnom hospitalizmu. Time se odreena vrsta mikroorganizama moe u toj meri stabilizovati u
virulenciji i rezistenciji prema hemoterapeuticima da i posle smanjenja broja moe da izazove infekciju
i bolest u manje otpornih, pa i potpuno zdravih ivotinja.
Kod izbora dezinfekcionog sredstva treba pre svega poznavati otpornost uzronika zarazne
bolesti izvan organizma i na bazi toga primeniti sredstvo koje najefikasnije deluje na odreeni patogeni
mikroorganizam. Osnovni princip pri tome je da se odabere dezinfekciono sredstvo koje za kratko
vreme efikasno unitava uzronike odreene zarazne bolesti. Pri izboru dezinfekcionog sredstva treba
imati u vidu i predmete koji e biti dezinfikovani, odnosno treba izbei tetno delovanje dezinficijensa
na njima. Na primer, za dezinfekciju metalnih predmeta ne treba upotrebiti jae korozivna
dezinfekciona sredstva. U ovakvim sluajevima dezinfekcija se moe sprovoditi kombinovanom
primenom dva dezinficijensa. Koncentracija dezinfekcionog sredstva se takoe ne sme zanemariti, a
pogotovo ne treba da vai pravilo ukoliko je koncentrovaniji dezinficijens utoliko je njegovo
delovanje bre i efikasnije. Naime, ovo miljenje moe dovesti i do neeljenih posledica, jer nije
redak sluaj da dezinficijens u veoj koncentraciji od optimalne zahteva mnogo due vreme za
unitavanje odreenih mikroorganizama. Veina dezinfekcionih sredstava efikasno deluje na patogene
mikroorganizme u koncentraciji od 2% do 5%. U zimskom periodu, u cilju spreavanja smrzavanja,
dezinfekcionom sredstvu moe se dodati 5% kuhinjske soli. Potrebno je pomenuti da se dezinfekcija
mora izvriti na struan nain.
Provera efikasnosti dezinfekcije

Posle sprovedene dezinfekcije treba da se izvri provera njenog efekta. Provera efekta je
naroito vana u industriji mleka i mesa, u intenzivnoj stoarskoj proizvodnji (pre naseljavanja nove
grupe ivotinja) i kod zakljune dezinfekcije radi suzbijanja pojave zarazne bolesti.
Za proveru efikasnosti sprovedene dezinfekcije koriste se razliite metode (metode spiranja,
uzimanja briseva, uzimanje otisaka i metode utvrivanja prisustva odreenih mikroorganizama). Kao
indikator efikasnosti postupka dezinfekcije koristi se ukupan broj mikroorganizama i broj E. coli na
odreenoj povrini. Smatra se da se unitavanjem E. coli unitava i veina izazivaa bolesti domaih
ivotinja. Od ovoga se izuzimaju uzronik tuberkuloze i sporogeni mikroorganizmi, ija je otpornost
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 96

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------prema dezinfekcionim sredstvima znatno vea u odnosu na otpornost E. coli. Zbog toga se kod pojave
bolesti, kada su u pitanju ovi izazivai, kao test-mikroorganizmi sprovedene dezinfekcije koriste
otporniji mikroorganizmi. Ispitivanjima je utvreno da istu otpornost prema hemijskim dezinfekcionim
sredstvima kao uzronik tuberkuloze poseduju stafilokoke. To je razlog da se stafilokoke koriste kao
test-mikroorganizam kod tubekuloze i bolesti koje izazivaju sporogeni mikroorganizmi. U principu,
danas se u praktinim uslovima koriste brzi i jednostavni postupci za utvrivanje efekta dezinfekcije.
Uzorci za proveru efekta dezinfekcije uzimaju se sa povrine poda, jer je ta povrina i najvie
kontaminirana mikroorganizmima. Smanjenje broja mikroorganizama na podu ukazuje na jo vee
smanjenje na drugim povrinama. Smatra se da je dezinfekcija bila efikasna ukoliko se poetni broj
prisutnih mikroorganizama u staji smanji za 80-90%.
Vrste dezinfekcije
Prema nameni i vremenu kada se vri dezinfekcija, razlikuje se preventivna (profilaktika),
tekua i zavrna (zakljuna) dezinfekcija.
Preventivna (profilaktika) dezinfekcija
Preventivna ili profilaktika dezinfekcija se sprovodi radi spreavanja pojave zaraznih bolesti u
odreenoj populaciji ivotinja. Pod ovom dezinfekcijom podrazumeva se unitavanje svih
mikroorganizama koji se mogu nai u ivotnoj sredini ivotinja, najee na odreenim predmetima i
povrinama. Najee su u pitanju uslovno patogeni mikroorganizmi koji mogu u staji da se umnoe u
velikom broju, naroito ako je u pitanju intenzivni sistem gajenja. Pod povoljnim uslovima fakultativno
patogeni mikroorganizmi mogu da postanu tetni po zdravlje i ivot ivotinja i da znatno smanje
njihove proizvodne sposobnosti. Treba imati u vidu da se esto u staji nalaze latentno (subkliniki)
obolele ivotinje, ivotinje u inkubaciji ili rekonvalescenciji, kliconoe i sejai klica koje kontinuirano
kontaminiraju ivotnu sredinu.
Preventivna dezinfekcija se sprovodi posle obaveznog mehanikog ienja i sanitarnog pranja
praznog objekta. Za ovu dezinfekciju se koristi sredstvo sa irokim spektrom delovanja na
mikroorganizme. U obzir dolaze uglavnom hlorni preparati, formaldehid, jedinjenja fenola i krezola i
dr. Po obavljenoj dezinfekciji objekat treba dobro da se prosui i provetri, a zatim se mogu useliti
ivotinje.
Pri intenzivnom nainu gajenja ivotinja preventivna dezinfekcija se sprovodi po zavretku
svakog turnusa dranja pojedinih vrsta i kategorija ivotinja, a to je i zakonski regulisano. Prema
zakonskim propisima obavezno je sprovoenje ove dezinfekcije:
u objektima za gajenje konja i goveda najmanje dva puta godinje,
u objektima za svinje po pranjenju boksa, odnosno objekta, i
u objektima za ivinu po njihovom pranjenju.
Zakonski propisi takoe obavezuju vrenje preventivne dezinfekcije posle svakog pranjenja
objekta za dranje i proizvodnju hrane za ivotinje, kao i objekata za promet ivotinja, ivotinjskih
proizvoda, sirovina i otpadaka (stone pijace, vaari, izlobe, otkupna mesta i dr.). Ova vrsta
dezinfekcije je obavezna i za transportna sredstva, posle istovara ivotinja.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 97

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Kod ekstenzivnog naina dranja ivotinja preventivna dezinfekcija nema tu vanost kao kod
intenzivnog, pa se u tom sluaju ona sprovodi dva puta godinje, i to, u prolee, posle izgona ivotinja
na pau, i u jesen, pre povratka sa pae.
Preventivna dezinfekcija moe da se sprovodi i u prisustvu ivotinja, a u cilju smanjenja broja
mikroorganizama koji se prenose aerogenim putem (aerogena dezinfekcija). Ova dezinfekcija je od
velikog znaaja u gusto naseljenim objektima radi spreavanja pojave zaraznih bolesti organa za
disanje. Kod njenog sprovoenja mora se voditi rauna o izboru dezinficijensa (ne sme tetiti zdravlju
ivotinja), veliini estica (do 50 m), kao i o koliini upotrebljenog dezinficijensa po jedinici
zapremine vazdunog prostora (oko 50 mL/m3). Temperatura prostorije treba da bude optimalna za
vrstu odnosno kategoriju ivotinja, a relativna vlanost vazduha oko 40%. Vrenje ove dezinfekcije nije
predvieno zakonskim propisima.
Kao to je ve pomenuto znaajna mera za zatitu ivotinja od infekcije je sprovoenje
profilaktine meuturnusne dezinfekcije objekata i njihove okoline posle pranjenja, kao i dezinfekcija
naseljenih objekata u toku trajanja tehnolokog procesa proizvodnje. Posle pranjenja, objekat mora
dobro mehaniki da se oisti (primena prskalica pod pritiskom od 100 do 150 bara), a sama
dezinfekcija se vri primenom odgovarajueg dezinficijensa pod pritiskom od 10 do 12 bara. Veoma
efikasna je kombinovana dezinfekcija rasprivanjem, uz naknadno isparavanje dezinficijensa
(fumigacija). Za te svrhe koristi se 6% rastvor formalina u dozi od 0,2 L/m2 povrine.
Primena aerosolne dezinfekcije u prisustvu ivotinja indikovana je pri formiranju novih grupa
ivotinja, a odnosi se na profilaksu respiratornih infekcija. Efekat ove dezinfekcije je kratkotrajan,
najdue 6 sati. Ne primenjuje se ako su kod ivotinja primetni znaci zapaljenja respiratornih organa (u
svinjarstvu se ne smeju koristiti jodofori, jer kod svinja izazivaju jak svrab). Znaajno je istai da
kvaternerna amonijumova jedinjenja primenjena u obliku aerosola izazivaju jak kaalj kod ivotinja.
Za zatitu od aerogenih infekcija, ije prenoenje je mogue i na daljinu do 20 km (niz vetar)
koriste se, prvenstveno u ivinarstvu, filterski ureaji sa dezinfekcionim efektom. Ovi ureaji se
postavljaju u ventilacione otvore (rade na principu nadpritiska), ime se putem filtracije spreava
unoenje mikroorganizama iz slobodne atmosfere. Ovi filteri mogu da smanje broj mikroorganizama i
do 85%. Koriste se u proizvodnji ivotinja koje su slobodne od odreenih patogenih uzronika (specific
pathogen free, SPF ivotinje). U naoj zemlji se primenjuju pri gajenju dedovskih jata ivine. Time se
omoguava dobijanje jata slobodnih od Marekove bolesti, leukoze, atipine kuge, infektivnog
bronhitisa, hroninog respiratornog oboljenja, ako se ista vakciniu protiv navedenih bolesti.
Tekua dezinfekcija
Tekua dezinfekcija vri se u toku trajanja bolesti, a obavezna je kod svih zaraznih bolesti kod
kojih se prouzrokovai izluuju iz bolesne ivotinje izmetom, mokraom i drugim izluevinama. Ona
je znaajna zbog toga to se njenim sprovoenjem unitavaju mikroorganizmi im se izlue iz obolele
ivotinje, u trenutku kada su najvirulentniji i najopasniji za izazivanje bolesti. Naroito je vano da se
sprovodi kod bolesti za koje ne postoje efikasna sredstva za leenje (bruceloza, tuberkuloza i dr.).
Sprovodi se na svim mestima i predmetima sa kojima je bolesna ivotinja dolazila u kontakt i koji su
mogli da se kontaminiraju uzronicima bolesti.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 98

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Za sprovoenje tekue dezinfekcije znaajno je da se svakodnevno vri temeljno mehaniko
ienje (uklanjanje stajnjaka, ostataka hrane, prostirke i dr.) i sanitarno pranje. Izbor i uestalost
primene dezinfekcionog sredstva zavisi od vrste uzronika i karaktera zarazne bolesti.
Kod nekih zaraznih bolesti tekua dezinfekcija se sprovodi u razmacima od 1 do 2 dana, kod
drugih svakih 4 do 5 dana, dok se u izvesnim sluajevima ona sprovodi svakih 10 do 15 dana.
Zavrna (zakljuna) dezinfekcija
Ova dezinfekcija predstavlja zavrnu fazu u suzbijanju jedne zaraze. Sprovodi se neposredno po
prestanku zarazne bolesti ili posle odstranjenja bolesnih ivotinja iz staje. Cilj zavrne dezinfekcije je
unitavanje svih preostalih prouzrokovaa zarazne bolesti, koji nisu uniteni tekuom dezinfekcijom i
pored briljivog sprovoenja iste. Ona mora biti sprovedena sa puno panje, odgovorno i vrlo
rigorozno, kako bi se posle nje staja proglasila slobodnom od mikroorganizama koji su izazvali zarazu.
Posle uvoenja zdravih ivotinja u ovako dezinfikovanu staju ne sme se pojaviti ista zarazna bolest.
U staji mora da se izvri temeljno mehaniko ienje i sanitarno pranje. Propusni podovi se
uklanjaju, a sloj zemljita ispod njih se skida u dubini od 10-15 cm. Svi kontaminirani delovi staje
moraju da se oiste na propisan nain, operu i dezinfikuju. Sakupljeni ostaci hrane, prostirka, feces,
osoka, povrinski slojevi zemljita i drugi otpaci se sakupljaju na jednom mestu i propisno uklanjaju
paljenjem, zakopavanjem ili dezinfekcijom nekim hemijskim sredstvom.
Sprovoenje zakljune dezinfekcije regulisano je zakonskim propisima, a obavezna je za sve
vlasnike domaih ivotinja. Prema zakonu o zatiti ivotinja od zaraznih bolesti koje ugroavaju celu
zemlju, smatra se da je odreena zarazna bolest prestala kada posle ozdravljenja, klanja ili uginua
poslednje ivotinje i izvrene zavrne dezinfekcije protekne najdue vreme inkubacije koje je utvreno
za tu bolest.
Dezinfekcione barijere
Na ulazu u farmu postavljaju se dezinfekcione barijere za vozila i ljude. To su, u stvari,
betonska udubljenja koja su ispunjena rastvorom dezinficijensa. U dezinfekcionu barijeru moe da se
stavi neki materijal za upijanje (jutena krpa, suner, slama, piljevina od drveta i dr.). Znaajno je da se,
putem natkrivanja, dezinfekcioni rastvor zatiti od razreivanja atmosferskim talogom i preteranog
isparavanja (sunevi zraci), kao i da se dezinfekcione barijere postave tako da ih nije mogue mimoii,
odnosno zaobii vozilom ili prekoraiti.
Dezinfekcioni rastvor treba povremeno da se obnavlja, zavisno od brzine njegove inaktivacije
(vezivanje za organsku materiju, razreenje, delovanje temperature, promena pH vrednosti i dr.).
Praktina iskustva su pokazala da rastvor treba da se menja bar jednom nedeljno, uz jedno
dopunjavanje. Ovo vai u sluaju da dezinfekciona barijera nije izloena delovanju atmosferskih
taloga, sunevih zraka i dr. Kod niskih temperatura rastvoru dezinficijensa se dodaje 5-10% rastvor
kuhinjske soli ili antifriz, kao bi se spreilo njegovo zamrzavanje.
Vrstu dezinfekcionog sredstva i njegovu koncentraciju odreuje i kontrolie veterinarska
inspekcija. Kao dezinfekciona sredstva za barijere, najee se koriste hlorni preparati i NaOH.
Dezinfekcione barijere su betonska udubljenja ispunjena dezinfekcionim sredstvom koja slue
za spreavanje unoenja razliitih patogenih mikroorganizama u zemlju, odreenom podruju, krug
farme ili pojedinih njenih objekata, putem transportnih sredstava i obue ljudi. Kada su u pitanju farme
postavljaju se dve vrste dezinfekcionih barijera. Jedne koje se izgrauju na ulazu u krug farme i slue
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------- 99

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------iskljuivo za prolaz transportnih sredstava, i druge, koje se pored ulaza u krug farme postavljaju i na
ulazima svakog objekta na farmi, a slue za dezinfekciju obue ljudi.
Dezinfekcione barijere za transportna sredstva predstavljaju betonirano udubljenje odreenih
dimenzija koje je izgraeno na ulasku u krug farme, a ispunjeno je rastvorom odgovarajueg
dezinfekcionog sredstva. One moraju biti planski sagraene i postavljene na nain da se ne mogu
zaobii. Treba da budu dovoljno iroke i duge tako da tokovi vozila od momenta potapanja u
dezinfekcioni rastvor pa do izlaska iz njega obave najmanje jedno obrtanje u dezinfekcionom rastvoru.
Duina i irina dezinfekcione barijere na ulazu farme treba da se izrauna na taj nain da ove
veliine omoguavaju da tokovi transportnih vozila (u prvom redu kamiona i traktora) obave najmanje
jedno obrtanje, odnosno da itav obim tokova transportnog vozila proe kroz rastvor dezinficijensa u
dezinfekcionoj barijeri. Najee se predlae sledea relacija kada je u pitanju duina barijere:
Duina barijere = obim toka kamiona + 0,7-1 m.
Duina dezinfekcione barijere za transportna sredstva obino iznosi 4 m.
Za visinu (dubinu) dezinfekcione barijere na ulazu u krug farme predlae se sledea relacija:
Visina (dubina) dezinfekcione barijere na ulazu u krug farme = visina dezinfekcionog rastvora
dovoljna da se u njemu obavi potpuno potapanje i dezinfekcija guma (oko 25 cm) + 15-20 cm.
Ulazni i izlazni deo dezinfekcione barijere na ulazu u krug farme treba da bude kos odozgo
prema dole i obratno u duini 1,2-1,5 m to omoguava laki ulazak i izlazak prevoznog sredstva.
Kod pojave zaraznih bolesti tokovi transportnih sredstava se moraju dodatno oprati
dezinfekcionim sredstvom. Voza i suvoza moraju izai iz transportnog sredstva da bi dezinfikovali
svoju obuu i ruke.
Za izgradnju dezinfekcione barijere za transportna sredstva mora se koristiti materijal koji ne
korodira i koji podnosi optereenje tekih transportnih sredstava. Bazeni (udubljenja) ove
dezinfekcione barijere se moraju osigurati jednim stepenikom, koji e prinuditi vozaa da kroz
dezinfekcionu barijeru vozi lagano. Izgradnjom bazena sa povratnim ljebom spreava se
nekontrolisano prelivanje dezinfekcionog rastvora prilikom prolaska vozila kroz dezinfekcionu
barijeru. Od naroite je vanosti da tlo ispred i iza bazena bude poploano.
Dezinfekcione barijere se moraju redovno dopunjavati dezinfekcionim rastvorom, uz stalnu
kontrolu njegove koncentracije. Od dezinfekcionih sredstava najee se koristi 2-3% rastvor NaOH,
ija pH vrednost mora da iznosi 13-14. Ako pH vrednost rastvora NaOH padne ispod 13, tada ga treba
zameniti potpuno novim odgovarajuim rastvorom NaOH. Rastvor dezinfekcionog sredstva se mora
pravovremeno obnavljati, zavisno od brzine njegove inaktivacije, koja je vezana za unetu organsku
materiju (koliina neistoe), razreenje (naroito atmosferski talozi, ako nisu barijere natkrivene),
temperaturu vazduha (niske i visoke temperature nisu pogodne), pH vrednost i dr. Ispitivanja su
pokazala da dezinficijens treba menjati bar jednom nedeljno (ukoliko nije izloen uticaju atmosferskih
taloga, direktnom delovanju sunevih zraka i dr.), uz jedno dopunjavanje. Za pripremanje 2% rastvora
NaOH treba primeniti sledee pravilo: ukoliko se eli da dobije 1 litar ovog rastvora uzima se 20 g
NaOH i 980 g vode.
Od dezinfekcionih sredstva, kao to je pomenuto, najee se koristi natrijum hidroksid, ija pH
vrednost treba da iznosi 13-14. Ovu vrednost dezinfekcionog rastvora treba svakodnevno kontrolisati, a
naroito posle atmosferskih padavina. Preporuuje se da se u rastvor natrijum hidroksida doda 5-10%
rastvora krenog mleka, kako bi se usporilo njegovo vezivanje sa ugljen-dioksidom iz vazduha i na taj
nain stvaranje neaktivnog NaCO3.
Treba voditi rauna jo o jednom veoma bitnom detalju koji se odnosi na nakupljanje mulja,
odnosno organskih i neorganskih materija u dezinfekcionoj barijeri. Nakupljanje organskih i
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------100

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------neorganskih materija doprinosi jakom smanjenju aktivnosti dezinfekcionog rastvora. Stoga se
nakupljanje mulja mora redovno kontrolisati i uklanjati iz dezinfekcionih barijera.
Pored svoje nesumnjive vrednosti treba imati u vidu da ovakve dezinfekcione barijere za
transportna sredstva imaju i itav niz nedostataka. Pre svega, kao to je ve naglaeno, kod ovih
dezinfekcionih barijera moe doi do unoenja velike koliine neistoe organske i neorganske prirode,
a samim tim i slabljenja efikasnosti dezinfekcionog sredstva. U ekstremnim sluajevima moe doi i do
potpunog inaktivisanja dezinfekcionog sredstva ime dezinfekcione barijere mogu postati ak i izvori
uzronika bolesti. Pri atmosferskim padavinama dolazi do nekontrolisanog razreenja dezinfekcionog
rastvora, smanjenja njegove koncentracije i time efikasnosti dezinfekcije.
Da bi se izbegli ovakvi nedostaci danas se dezinfekcione barijere za transportna sredstva grade
sa ureajima pomou kojih se na tokove i donji deo vozila raspruje dezinfekciono sredstvo pod
pritiskom i na taj nain, neuporedivo efikasnije nego kod klasinih dezinfekcionih barijera, vri
dezinfekcija vozila. Pored toga, dezinfekcione barijere treba da budu natkrivene kako bi se spreio
uticaj atmosferskih padavina.
Na ulazu farme potrebno je izgraditi i jednu manju dezinfekcionu barijeru koja slui za
dezinfekciju obue ljudi koji ulaze u krug farme. U istu svrhu slue i dezinfekcione barijere na ulazu
pojedinih staja.
Dimenzije i mesto na kome se postavljaju male dezinfekcione barijere za obuu ljudi koji ulaze
u farmu i u staju treba da onemogue da se ona preskoi odnosno mimoie. U tu svrhu koristi se
sledea relacija:
Duina barijere = duina koraka od pete i vrha obue jedne i druge noge + 10-15 cm
(najsigurnije).
Duina ove barijere moe biti i manja, na primer, trostruka veliina obue izraena u cm i slina
veliina irine.
U male dezinfekcione barijere koje slue za dezinfekciju obue, pored dezinficijensa, stavlja se
i neki materijal koji upija tenost (plastina ili sunerasta masa, jutena krpa, slama i dr.), a slui za
bolje i sigurnije ienje i dezinfekciju obue. Treba imati u vidu da ovi materijali nisu najpogodniji za
ovu svrhu, naroito suneri, jer sakupljaju prljavtinu koju je teko oistiti i isprati. Pogodnije su za to
reetke od drveta ili metala. Iznad njih u visini od 2-3 cm treba da bude dezinfekcioni rastvor kako bi se
obezbedila dezinfekcija obue.
Poto i preko ruku mogu da se prenose prouzrokovai infektivnih bolesti, potrebno je da se vri
i njihova dezinfekcija pre ulaska u farmu. U tom cilju se na ulazu farme postavljaju dva suda; u jednom
je rastvor dezinficijensa za dezinfekciju ruku, a u drugom ista voda kojom se peru ruke nakon izvrene
dezinfekcije.
Na otvorenom prostoru potrebno je da dezinfekcione barijere budu natkrivene, kako bi se
zatitile od razreivanja atmosferskim talozima ili od preteranog isparavanja zbog dejstva direktnih
sunanih zrakova.
Dezbarijere na graninim prelazima treba da budu vodootporne, nelomljive i tako konstruisane
da se sprei stvaranje talasa koji mogu da uslove naknadno zagaivanje dezinfekcionog rastvora.
Kapacitet treba da bude takav da u potpunosti obezbeuje efikasnu dezinfekciju. Punjenje i pranjenje
barijera treba da bude tako regulisano da onemogui bilo kakvo zagaivanje ivotne sredine. Barijera
treba da bude locirana na pogodnom mestu. Radi sigurnosti vozaa dezbarijera mora da bude obeleena
saobraajnim znakom koji se postavlja sa obe strane puta na udaljenosti od najmanje 20 metara.
Da bi dezinfekcija prevoznih sredstava bila efikasna konstrukcija dezinfekcionih barijera na
graninim prelazima treba da obezbedi potpuno uranjanje gumenih delova tokova u dezinfekcioni
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------101

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------rastvor. Konstrukcija dezinfekcionih barijera treba da omogui normalan prelazak tokova transportnog
sredstva kroz njih. Dezinfekcione barijere na graninim prelazima treba ugraditi u asfaltnu podlogu.
Ovu barijeru treba postaviti na udajenosti oko 2 m od ivice puta. Bazen udubljenja treba da bude sa
zaobljenim ivicama. Sama dezinfekciona barijera treba biti sagraena od nepropusnog betona.
Dezobarijera treba da bude ukopana 55-60 cm od nivoa puta i napunjena dezinfekcionim
rastvorom u visini od 20 cm. Postrani zidovi barijere treba da budu uzdignuti 20 cm iznad povrine
asfalta. Uzdignuti deo treba da bude pravilno zaobljen polukrunog oblika irine 20 cm.
Na ulazu i izlazu barijere mora da postoji kosi nagib odnosno uspon u duini od 4 m sa nagibom
12-15%. Rampa (leei policajac) visine 6 cm i duine 15 cm treba da se postavi 6 m od ulaza u
samu barijeru. Duina ravnog dela treba da iznosi 6-6,5 m sa padom prema slivniku od 1,5%. [irina
barijere treba da iznosi 3,5 m. Slivnik treba postaviti na sredini pored postranog zida ravnog dela.
Pored puta uz samu ivicu treba sagraditi betonsku lagunu pravougaonog oblika duine 5 m, irine 2,5 m
i dubine 1,5 m. Ova laguna treba da bude nia za 0,5 m od nivoa dna dezinfekcione barijere. Laguna
treba da bude povezana cevima sa slivnikom dezinfekcione barijere. Prenik cevi treba da iznosi oko
25 cm.
Dezinfekciona barijera treba da bude natkrivena uz pomo 4 postavljana nosea stuba i
nadstrenice od crepova. Visina noseih stubova treba da iznosi 5 m. Nagib nadstrenice treba da iznosi
5%.
Kao sredstvo za dezinfekciju koristi se 2% natrijum hidroksid. S obzirom na injenicu da ne
postoji gotov proizvod u vidu 2% natrijum hidroksida, a pogotovu ne u velikim koliinama, potrebno je
da se pripremi iz tehnikog natrijum hidroksida u obliku ljuspica. Za pripremu ovog rastvora moe da
se koristi specijalna automobil cisterna za dekontaminaciju ACD-M78 razvijena za potrebe ABHO
jedinica Vojske Jugoslavije. Ova cisterna je opremljena mehanikom mealicom i pumpom, u kojoj
moe da se radi sa hemijski agresivnim materijama. Radna zapremina cisterne je 2200 litara. Rastvor se
priprema tako to se u 2200 litara vode uz stalno meanje lagano sipa 250 kg natrijum hidroksida, pri
emu se dobija rastvor sa oko 10,2% m/m NaOH. Pri dodavanju natrijum hidroksida zbog porasta
temperature na oko 50C neophodno je da se postepeno dosipa natrijum hidroksid u cisternu, to u
konkretnom sluaju treba da traje oko 20 minuta. Polovina od ove koliine (1100 litara) pumpom se
pretae u autocisterne u kojima se nalazi oko 5000 litara vode da bi se dobio 2% rastvor natrijum
hidroksida.
Celokupan rad na pripremi rastvora mora da se obavlja pod posebnim merama predostronosti i
to uz: noenje zatitnog kombinezona, zatitnih rukavica, gumenih izama i zatitne maske. Pretakanje
rastvora iz automobil cisterne za dekontaminaciju se izvodi pod malim pritiskom pumpe da ne bi dolo
do prskanja creva. Za potrebe line dekontaminacije priprema se neophodna koliina 2% rastvora
limunske kiseline, koja se nalazi neposredno kod radnika koji pripremaju dezinfekcioni rastvor.
Dezinsekcija
Pojedini insekti za domae ivotinje i oveka predstavljaju veliku napast, pa i opasnost za
njihovo zdravstveno stanje i proizvodnju. Oni napadaju domae ivotinje u stajama, u ispustima,
panjacima i drugim mestima, uznemiravaju ih ubadanjem i sisanjem krvi. Pri tome, neki od njih
prenose uzronike zaraznih i parazitskih bolesti na ivotinje i ljude. Insekti mogu prenositi uzronike
pomenutih bolesti na dva naina. U prvom, mehanikom nainu, insekti prenose patogene
mikroorganizme nogama, dlaicama, rilom ili nekim drugim delom tela. U biolokom razvojnom
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------102

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ciklusu nekih parazita insekti su prelazni domaini. Poseban znaaj insekti imaju u zagaivanju i
kvarenju hrane animalnog, pa i biljnog porekla. Svojim prisustvom i delovanjem u skladitima hrane,
klanicama, mlekarama, prodavnicama prehrambenih proizvoda i drugim objektima gde se proizvodi ili
skladiti hrana uzrokuju velike materijalne tete. Radi toga se dezinsekcija, unitavanje tetnih insekata
i ektoparazita, mora sprovoditi kao stalna higijensko-sanitarna mera, posebno u godinjim dobima kada
su njihove populacije najvee.
U naem podneblju najrasprostranjenije tetne vrste insekata su: muve, buba-vabe, mravi,
komarci, buve i vai. Najvie ih ima u toplim godinjim dobima, praktino od aprila do oktobra.
Meutim, pojedine vrste insekata mogu biti aktivne i tokom cele godine.
Za uspeno sprovoenje dezinsekcije potrebno je detaljno poznavanje razvojnog ciklusa tetnih
insekata. Za izvoenje dezinsekcije mogu se koristiti razna mehaniko-fizika, bioloka i hemijska
sredstva.
Dezinfekcija moe da se vri kada su populacije tetnih insekata najvee (tekua dezinsekcija)
ili kada su najmanje (preventivna dezinsekcija). Preventivna dezinsekcija se sprovodi u toku zime i
ranog prolea, najkasnije do meseca maja. Ova dezinsekcija se sastoji od vie mera i postupaka, a ima
za cilj da stvori nepovoljne uslove za razvoj insekata. Ovde se, u prvom redu, ubrajaju brojne sanitarne
i komunalne mere kojima se uklanjaju razne otpadne materije koje slue za zadravanje, ishranu i
razmnoavanje tetnih insekata. U isto vreme koriste se i mere higijene, kao to su kreenje povrina,
ventilacija zatvorenih prostora, kao i hemijska dezinsekciona sredstva da bi se unitili preostali insekti
ili njihovi razvojni oblici. Tekua dezinsekcija se sprovodi u toku toplog perioda godine, uglavnom
tokom leta, kada su tetni insekti i njihovi razvojni oblici najbrojniji. U ovoj dezinsekciji za unitavanje
insekata i njihovih razvojnih oblika ili za smanjenje njihovog broja takoe se koriste mehanike,
fizike i hemijske metode.
U grupu mehaniko-fizikih metoda spadaju brojni postupci i mere koje spreavaju insekte da
ulaze u objekte i prekidaju njihov ciklus razmnoavanja. U ovu, najstariju, metodu dezinsekcije
ubrajaju se: ienje i pravilno uklanjanje otpadaka animalnog porekla, pravilno lagerovanje stajnjaka,
prevrtanje vrstog stajnjaka, postavljanje mree na otvorima, premazivanje prozora plavom bojom,
primena ventilatora, primena lepljivih masa, suva i vlana toplota.
îenjem i uklanjanjem otpadaka i druge neistoe odstranjuju se materije koje predstavljaju
idealnu podlogu za ivot i razmnoavanje insekata. U tom cilju vri se redovno ienje objekata i
uklanjanje otpadnih materija i adekvatno skladitenje i korienje stajnjaka. Za odlaganje tenog
stajnjaka koriste se lagune koje treba da su sagraene na odgovarajui nain. Deponije vrstog
stajnjaka treba da su ograene zidom visine 50-60 cm ili kanalom u kome stalno ima vode. Pakovanje
vrstog stajnjaka treba da se odvija na pravilan nain da bi se stvorili uslovi za biotermiku
sterilizaciju. Larve insekata (najee muva) uginjavaju na zidu deponije stajnjaka pod uticajem
sunevih zraka i suenja ili upadaju u kanal sa vodom i ne uspevaju da se domognu suve povrine gde
se transformiu u imago oblike. Za neke otpadne materije mogu da se koriste kontejneri koji moraju
biti udaljeni najmanje 30-50 m od objekata. Ako stajnjak nije zatien na odgovarajui nain, u toku
leta se vri prevrtanje gornjih slojeva u dubini 5-10 cm svakih 7-14 dana ime larve dospevaju u dubinu
stajnjaka i pod dejstvom toplote uginjavaju. Postavljanjem mree, sa odgovarajuom veliinom okaca
od 3 mm, na prozore i ventilacione otvore spreava se ulazak insekata i ptica u objekte. Premazivanje
prozora plavom bojom vri se u letnjem periodu, i to uglavnom u objektima za svinje, gde su
populacije muva najvee. Na taj nain se u objektima smanjuje koliina dnevne svetlosti, a time i
ivahnost i opstanak muva. Pored toga, insekti, naroito muve, izbegavaju da ulaze u zamraene
objekte. Dobri rezultati u zatiti od muva i drugih vrsta insekata postiu se i primenom ventilatora. U tu
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------103

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------svrhu se koriste izduvni ventilatori koji se postavljaju na odgovarajuim otvorima. Njihov zadatak se
sastoji u tome da se pokretanjem vazduha od unutra prema napolju sprei ulazak insekata u objekat.
Lepljive mase se uglavnom koriste u zatiti od leteih insekata, a predstavljaju trake premazane
lepkovima kojima je dodat eerni sirup. One se najee postavljaju na tavanice ili na zidove u blizini
prozora, odnosno na mestima na kojima se najradije zadravaju muve ili druge vrste leteih insekata.
Zbog toga to je broj insekata u stoarskim objektima velik, upotreba lepljivih traka je iz ekonomskih
razloga ograniena jer se one brzo prekriju zalepljenim insektima. Ove trake se najvie koriste u
objektima prehrambene industrije. U borbi protiv insekata suva i vlana toplota se u stoarstvu retko
primenjuju. Kombinovano se mogu primeniti toplota i elektrina energija. Koriste se svetiljke u ijoj
sredini je osvetljeni deo a okolo se nalaze toplotna tela. Insekti lete ka osvetljenom delu i pri prolazu
kroz toplotna tela bivaju uniteni. Ova sredstva takoe imaju ogranienu upotrebu u stoarstvu i
prehrambenoj industriji zbog ispoljavanja efekta samo u zatamnjenim prostorima.
Bioloki metod borbe protiv insekata zasniva se na injenici da u prirodi insekti imaju veliki
broj neprijatelja. Naime, velikom broju ptica i ivotinja razni razvojni oblici insekata slue kao hrana.
Pored toga neke ivotinje ih unitavaju pri odbrani od njih.
Najeu primenu u borbi sa insektima imaju hemijska sredstva, u prvom redu zbog efikasnosti.
Hemijska sredstva koja se koriste za unitavanje insekata nazivaju se insekticidi. Pored njih postoje i
repelenti, odnosno hemijska sredstva koja se koriste za odbijanje insekata. Dobro insekticidno sredstvo
ne sme imati repelentna svojstva i obratno. Do danas je poznat veliki broj jedinjenja i smea koja se
koriste u dezinsekciji. To ukazuje da praktino ne postoji univerzalno insekticidno sredstvo, odnosno
takvo koje bi unitivalo sve vrste insekata u svim sredinama. Za hemijska dezinsekciona sredstva se
zahteva:
da nisu toksina za ivotinje i ljude,
da ne oteuju predmete, ureaje i opremu u objektima,
da imaju brzo delovanje i u malim koncentracijama,
da su pristupana za nabavku i da nisu skupa,
da se lako transportuju, i
da imaju dugotrajno delovanje.
Insekticidi mogu biti u vrstom, tenom i gasovitom stanju. Prema putevima prodiranja u
organizam insekata, insekticidi se dele na: kontaktne (dodirne), digestivne (probavne) i respiratorne
(gasovite). Danas su najee u upotrebi insekticidi koji prodiru u organizam insekata na vie naina. S
obzirom na hemijske i tehnoloke karakteristike, insekticidi se dele na: biljne, organohlorne,
organofosforne, karbamate i gasovite insekticide. Ako deluju na larve sredstva se nazivaju larvicidi, a
na odrasle oblike insekata adulticidi.
U grupu biljnih insekticida spadaju sredstva koja se dobijaju od cvetova biljke buha (piretrin,
Garysanthemum cinerarifolium) koja raste u toplim krajevima june Evrope, severne i centralne Afrike.
Za oveka i ivotinje ova biljka je praktino neotrovna. U promet ova sredstva dolaze kao prah, rastvor
ili koncentrat za pravljenje rastvora. Najpre su korieni preparati u obliku praha koji se pripremao
suenjem i usitnjavanjem cvetova biljke. Piretrinski preparati imaju veoma izraeno trenutno kontaktno
delovanje na skoro sve vrste insekata. Nemaju produeno delovanje i prilino su nestabilni, to im je
veliki nedostatak. S obzirom na tehnoloka i toksikoloka svojstva, buha i preparati na bazi buhaa se
koriste u dezinsekciji klanica i drugih objekata prehrambene industrije. Mogu se primenjivati na koi i
dlaci ivotinja i perju ivine.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------104

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Organohlorna insekticidna sredstva su se pojavila na tritu posle II svetskog rata, i to kao
preparati na bazi DDT (dihlor-difenil-trihloretan) i HCH (heksahlor-ciklo-heksan). DDT je sintetski
dobijeno sredstvo sa irokim delovanjem na tetne insekte i ektoparazite. U organima i tkivima se
kumulie u velikim koliinama zbog ega je danas naputena njegova upotreba. Sredstva na bazi HCH
poseduju odlino insekticidno delovanje, ali njihovu upotrebu ograniavaju specifian miris i visoka
toksinost.
Organofosforni insekticidi se iroko primenjuju u stoarstvu i biljnoj proizvodnji. Poseduju vrlo
dobra insekticidna svojstva i praktino deluju na sve vrste insekata. Zbog svoje relativno visoke
toksinosti, pojedini preparati iz ove grupe ne smeju se koristiti u objektima prehrambene industrije.
Oni se primenjuju, uglavnom, u spoljanjoj sredini. Lako prodiru kroz kou i zbog toga su
organofosforni insekticidi manje toksinosti pogodna sredstva protiv parazita u koi i potkonom tkivu.
Ne upotrebljavaju se kod mladih i gravidnih ivotinja. Pri radu sa njima ljudi moraju imati zatitne
rukavice na rukama.
Karbamati su insekticidi sa vrlo dobrim svojstvima jer ispoljavaju delovanje na veinu insekata
i praktino su neotrovni za domae ivotinje i ljudi. Poseduju dobra rezidualna svojstva i zato imaju
iroku primenu.
Gasoviti insekticidi, kao to su fosforvodonik, cijanovodonik, hlorpikrin, metilbromid i drugi,
su veoma otrovna sredstva. Ova fumigantna sredstva se gotovo i ne koriste u stoarstvu, jer je zbog
njihove toksinosti potrebno obezbediti potpunu hermetizaciju staarskih objekata.
Repelentna sredstva odbijaju tetne insekte. Primenjuju se na koi ivotinja u ispustima, na
panjacima i dr. Odbijajue delovanje repelenata se temelji na njihovom specifinom mirisu i ukusu.
Ova sredstva mogu biti prirodna i sintetska u obliku paste, lakova, spreja, losiona, kreme ili koncentrata
od koga se prave emulzije.
Insekticidi se primenjuju prema uputstvu proizvoaa, uz preduzimanje svih mera
predostronosti. Za unitavanje insekata mogu se koristiti larvicidi i adulticidi, najee kao vodeni
rastvori prskanjem ili premazivanjem odreenih povrina (spot povrina) u dva navrata u razmaku od
14 dana. Prskanje se vri pomou prskalica raznih tipova i zapremine, a premazivanje etkama. Prskaju
se, odnosno premazuju, povrine na kojima se nalazi najvei broj insekata. S obzirom na to da pojedini
preparati imaju produeno delovanje, u toku sezone potrebno je jedan objekat tretirati samo 2 do 3
puta, dok drugi nemaju te karakteristike, tako da se ovaj postupak mora ponavljati vie puta. Obino se
dvokratno tretiranje radi suzbijanja insekata vri krajem maja i avgusta. Pri primeni larvicida tretiraju
se mesta na kojima se larve razvijaju, kao i oko 30% podnih i postranih povrina. Za unitavanje
odraslih insekata koriste se savremeni komercijalni adulticidi, koji imaju rezidualno delovanje,
najee na bazi sintetskih piretroida, organofosfornih jedinjenja i karbamata.
Poto su insekticidi hemijske supstancije razliitih toksikolokih svojstava, ali uglavnom
toksini za ljude i domae ivotinje, prilikom pripreme rastvora i primene posebnu panju treba
posvetiti zatiti lica koja izvode dezinsekciju. Ova lica moraju biti zatiena gumenim ili plastinim
odelom, nositi izme, rukavice, kapu, naoare i respirator, odnosno gas-masku. Izvoa dezinsekcije
mora imati na raspolaganju prirunu apoteku sa odgovarajuim lekovima. Za vreme rada izvoa ne
sme da uzima hranu ili vodu, niti da pui.
Bez obzira na to koji se preparat koristi za unitavanje insekata, neposredno pre izvoenja
dezinsekcije potrebno je obaviti odreene predradnje, kao to su:
utvrivanje prisutnih vrsta i razvojnih oblika insekata u objektima koje treba tretirati,
utvrivanje prisutnih vrsta i razvojnih oblika ektoparazita na ivotinjama koje treba tretirati,
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------105

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- upoznavanje sa tehnikim karakteristikama objekata i sprovoenjem higijenskih mera u njima i
neposrednoj okolini,
odreivanje metode dezinsekcije i pripreme aparature, i
zatita izvoaa.
Za to uspeniju borbu i zatitu od raznih vrsta tetnih insekata, osim opisanih metoda i
postupaka, veliku ulogu imaju i brojne profilaktike mere. One se uglavnom sastoje u tome da se
insektima onemogui pristup u pojedine objekte ili sprei zadravanje i razmnoavanje u njima. U
profilaktike mere spadaju sve mere tehnike zatite objekata i higijensko-sanitarne mere.
U borbi protiv tetnih insekata tehnika zatita objekata predstavlja jedan od najvanijih
zadataka. Ova zatita se postie na prvom mestu dobrom izgradnjom temelja, zidova i tavanice
objekata, dobrim zatvaranjem vrata i prozora, postavljanjem mree na otvorima i dr. U svim objektima
punu panju treba posvetiti odravanju vodovodnih, kanalizacionih i cevi za sprovoenje toplote, kao i
njihovim komunikacijama sa spoljanjom sredinom.
Veliki znaaj u borbi sa insektima imaju i higijensko-sanitarne mere. Ove mere podrazumevaju
kontinuirano sprovoenje higijene tela ivotinja, objekata i neposredne okoline. Pored toga, one
obuhvataju redovno uklanjanje i sakupljanje svih otpadaka u odgovarajue kontejnere, koji treba da su,
kao je ranije naglaeno, udaljeni od objekata 30-50 m.
Deratizacija
Pod pojmom deratizacija podrazumeva se unitavanje tetnih glodara, prvenstveno pacova i
mieva. Ovaj postupak ima veliki epizootioloki, epidemioloki, opti higijenski i ekonomski znaaj.
Pacovi i mievi su rasprostranjeni na celoj zemljinoj kugli. Najvie se zadravaju oko kua,
skladita hrane i stoarskih objekata, odnosno na mestima gde ima dovoljno hrane i vode. Najradije
borave na neistim mestima, oko deponija stajnjaka, oko ubrita, klozeta, kanalizacije, magacina
hrane i sl. Glodari, a naroito mievi, se najee kreu u krugu domaih ivotinja i ljudi i konzumiraju
hranu koju koriste domae ivotinje i ljudi.
S obzirom na mesta boravka i njihove osnovne bioloke karakteristike, naroito u pogledu
ishrane, tetni glodari mogu biti prenosioci uzronika brojnih zaraznih i parazitskih bolesti ivotinja i
ljudi. Naime, oni mogu zagaditi hranu brojnim patogenim mikroorganizmima i razvojnim oblicima
parazita putem svojih ekskremenata, ekstremiteta ili drugih delova tela. S obzirom na veliku
pokretljivost, pacovi i mievi dolaze u kontakt sa raznim infektivnim materijalom. Ingestijom
infektivnog materijala mogu i sami da obole prenosei uzronike dalje preko izmeta i mokrae. Kod
nekih infekcija buve, krpelji, komarci i drugi insekti prenose prouzrokovae oboljenja glodara na ljude
i domae ivotinje. Vei broj infekcija glodari mogu prenositi i mehaniki, preko nogu, dlake i drugih
delova tela. [tetni glodari mogu na domae i divlje ivotinje, ivinu, a svakako i na oveka, da prenesu
itav niz oboljenja izazvanih bakterijama, virusima, gljivicama i drugim prouzrokovaima. Posebnu
ulogu pacovi imaju u nastajanju i irenju trihineloze, tularemije, leptospiroze, crvenog vetra,
tuberkuloze, slinavke i apa i besnila ivotinja, mije groznice, kuge i kolere ljudi
U isto vreme, boravkom i delovanjem u navedenim sredinama, glodari mogu izazvati i velike
ekonomske tete. Broj glodara, naroito mieva, u naseljima sa loim higijenskim uslovima moe
dostii broj stanovnika. Ako ih ima u tom broju smatra se da glodari mogu da unite, otete ili zagade
do 15% uskladitene stone hrane, odnosno namirnica za ljudsku ishranu. U potrazi za hranom glodari
oteuju ambalau, tekstilne i kone predmete, opremu, ureaje, vodovodne, grejne i elektrine
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------106

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------instalacije. Pri oteenju elektrine instalacije glodari mogu izazvati poar. U objektima za domae
ivotinje oni mogu izazvati znatne tete potkopavanjem temelja i oteivanjem zidova, podova i
tavanica. Nasipe i kanale za navodnjavanje mogu takoe otetiti u znatnoj meri i izazvati poplave.
Kada se stvore povoljni uslovi razmnoavaju se u toj meri da mogu u potpunosti unititi letinu u
pojedinim podrujima. Znatne tete nanose itaricama i voarstvu. U toku zimskog perioda, ako
nemaju dovoljno hrane, grizu koru drvea i na taj nain ih znatno oteuju, pa i unitavaju.
U pogledu ishrane glodari su konkurenti ljudima i domaim ivotinjama, jer konzumiraju
namirnice odnosno hraniva koje konzumiraju ljudi ili domae ivotinje, kao to su: meso i mesne
preraevine, mleko i mlene preraevine, jaja, biljna hraniva, voe, povre i dr. U nedostatku hrane
napadaju mlade pilie i kunie, odraslu ivinu, pa ak i krupnije vrste ivotinja. U izuzetnim
okolnostima mogu napasti i oveka, ako je nemoan da se brani.
Red glodara (Rodentia) spada u razred sisara (Mammalia). U naoj zemlji glodari su zastupljeni
sa 5 porodica, 17 rodova, 29 vrsta sa vie od 90 podvrsta. Pacovi i mievi spadaju u podporodicu
Muridae, a ima ih vie vrsta i podvrsta. Najznaajniji predstavnici su sivi pacov i domai mi.
Sivi pacov ili selac (Rattus norvegicus) spada u najkrupnije pacove. Telesna masa ovog pacova
moe dostii 1 kg, a duina, uzimajui u obzir i rep, 50 cm. Veoma je lukava i oprezna ivotinja.
Najradije ivi na prljavim i vlanim mestima, a u kue i staje ulazi kroz razne otvore, kanalizacione
cevi i sl. U ishrani je svatojed, a najradije konzumira zrna itarica. Dnevno moe da pojede i do 70 g
hrane. Za godinu dana ovaj pacov konzumira 18 do 25 kg itarica, a znatno vie uniti razvlaenjem i
oneienjem ekskrementima. Brzo se kree; u daljinu moe da skoi i do 1 m. Moe da pliva do 90
minuta i roni do 2 minuta. @enka je sposobna za priplod nakon 3 meseca. Pari se tokom cele godine.
Graviditet enke traje oko 3 nedelje. Godinje se enka moe okotiti 3 do 6 puta i doneti na svet u
jednom leglu 8 do 12 mladih. Proseno ivi oko 3 godine. Kod ove vrste glodara veoma je razvijen
kanibalizam.
Domai mi (Mus musculus) ivi za vreme toplijeg perioda godine u polju, ne kopa rupe, ve se
zavlai u postojee. Kada se letina pokupi sa polja, seli se u skladita hrane, kue i staje. Nalazi se
esto na tavanima. Duina tela ovog mia iznosi oko 8 cm, kao i duina njegovog repa. @enka polno
sazreva sa 2 meseca, graviditet traje oko 3 nedelje, a okoti 4 do 5 puta godinje po 4-12 mladunaca u
svakom leglu.
Naini borbe sa mievima i pacovima mogu biti razliiti. U praksi se primenjuju sledei mere
odnosno postupci:
preventivne mere,
bioloki postupak,
fiziki postupak, i
hemijski postupak.
Navedeni mere i postupci mogu se primenjivati pojedinano ili kombinovano, to zavisi od
karakteristika objekata koji se tretiraju odnosno vrste i brojnosti populacije glodara.
Preventivne mere imaju veliki znaaj u borbi sa glodarima. Njihov osnovni zadatak je stvaranje
nepovoljnih uslova za ivot i razmnoavanje ovih tetoina u pojedinim objektima, ili na irem
prostoru. Preventivne mere se mogu primenjivati samostalno ili u sklopu deratizacionog procesa.
Prema karakteru preventivne mere mogu biti razliite i obuhvataju: agrotehnike mere, tehnolokomanipulativne mere i higijensko-sanitarne mere.
Agrotehnike mere se sastoje u dubokom oranju i prekopavanju zemljita, ogrtanju kultura i
primeni raznih kultivatora, obradi pojedinih kultura i paljenju strnita. Primena ovih i drugih
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------107

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------agrotehnikih mera unitava glodare i uklanja njihova ivotna stanita. Na taj nain onemoguava se
boravak pacova i mieva na poljoprivrednim povrinama, posebno u blizini stoarskih objekata.
Tehnoloko-manipulativne mere odnose se na tehnologiju skladitenja i manipulisanja hranom.
Sutina ovih mera se sastoji u tome da se hrana skladiti na odgovarajui nain, pakuje u dakove ili
neku drugu ambalau, i smeta na odgovarajua pregledna i dostupna mesta. Skladita i magacini treba
da su sagraeni na odgovarajui nain koji omoguava odravanje propisnih higijenskih uslova, a
naroito efikasno spreava ulazak glodara.
U borbi protiv tetnih glodara koriste se brojne higijensko-sanitarne mere. Od njih se redovno
primenjuje mehaniko ienje objekata i uklanjanje svih vrsta neistoa, posebno organskog porekla.
Pored toga od ovih mera redovno se sprovode sanitarno pranje povrina objekata, kao i kreenje. Ove
mere imaju za cilj odravanje to boljih higijenskih uslova i time nepovoljnih uslova za opstanak
glodara.
Posebno je znaajno da se objekti farme zatite od prodora glodara. Temelji zidova kopaju se u
dubinu od 1 m, a otvori na zgradama se prekrivaju ianom mreom sa okcima od 3 mm. To se odnosi i
na septike jame, deponije vrstog i tenog stajnjaka i ventilacione otvore. Donji rubovi vrata se oblau
limom do visine od 30 cm. Za mehaniku zatitu temelja treba znati da pacovi ne kopaju rupe dublje od
52 cm ispod povrine zemljita. Sekutii pacova izrastu godinje oko 13 mm pa ih zbog toga moraju
brusiti grickanjem. Pacovi mogu grickati materijal koji je meki od 5,5 po Mosovoj skali tvrdoe. To
znai da grizu drvo, olovo, cink, aluminijum i dr. Sloj betona od 10 cm ne mogu pregristi. Mogu se
provui kroz ianu reetku sa oknima veim od 2,5 cm i kroz cevi promera veim od 3,5 cm, na
primer, kanalizacionih. Pored toga, oni mogu skoiti sa visine od 10 m, a da se ozbiljnije ne povrede. U
dalj skau bez zaleta 0,5 m, a sa zaletom 1,0 m. Ne mogu preskoiti zid visine od 1 m.
Bioloki postupci se zasnivaju na prirodnoj sklonosti pojedinih vrsta domaih i divljih ivotinja
i ptica da unitavaju pacove i mieve, na korienju mikroorganizama uzronika bolesti kod glodara,
kao i na instinktima glodara. Od divljih ivotinja najizraeniju aktivnost unitavanja glodara imaju
lisice, lasice, tvorovi i mungosi, a od domaih psi i make. Meutim, psi i make se ne smeju uvoditi u
objekte u kojima se proizvodi i prodaje hrana. Mogu se koristiti samo za hvatanje pacova i mieva u
spoljanjoj sredini. Pomenuto je da se kod glodara javlja kanibalizam. Ova injenica moe da se
iskoristi na taj nain to se uhvati nekoliko mieva i stavi u sud bez hrane i vode. Ubrzo poinje
meusobno grienje do unitenja. Poslednji mi se puta i on napada druge mieve, unitava ih ili
rasteruje. Za unitavanje mieva koristi se i instinkt sakupljanja mieva na glas enke. Glas enke se
snimi na magnetoskopskoj traci za namamljivanje, a za unitavnje mieva podmetne se sud sa vodom.
Fiziki postupci se primenjuju samo u sluajevima kada se u objektima nalazi manji broj
pacova i mieva. Koriste se klopke koje mogu biti razliito konstruisane na principu giljotine ili
hvatalice. Dobri rezultati postiu se primenom lepkova. To su specijalni jaki lepkovi koji imaju
sposobnost da due vreme ostaju lepljivi. Primenjuju se na taj nain to se u tankom sloju nanesu na
drvene ili metalne ploe, koje se stavljaju na puteve kojima se kreu glodari. Prolazei preko ovih
ploica, glodari se zalepe i ostaju na njima sve dok se ne pokupe. Postupak sa lepkom se uspeno
koristi, posebno kod unitavanja mieva u stanovima, objektima prehrambene industrije, magacinima i
skladitima hrane. Unitavanje glodara u poljima mogue je na taj nain to se aktivne rupe pune
vodom.
Najiru primenu u deratizaciji imaju hemijska sredstva koja se zajedniki nazivaju raticidi ili
rodenticidi. Na tritu se nalaze u vidu praha, granula, pasti i tenosti. Najee se koriste pomeani sa
hranom ili vodom u vidu mamaca. Prema vremenu delovanja dele se na brze (estoke) i spore
(kumulativne). Osnovna karakteristika brzih otrova jeste vrlo brzo ispoljavanje njihovog toksinog
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------108

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------dejstva kod glodara. Prvi znaci trovanja i uginjavanja glodara nastupaju ve posle nekoliko minuta do
24 asa. Negativna strana ovih raticida jeste istovremeno velika otrovnost za domae ivotinje i
oveka. Od brzih otrova u deratizaciji se koriste jedinjenja cinka, arsena, fosfora, talijuma, natrijuma,
strihnina i dr.
Spori (kumulativni) otrovi, koji se prema efektu delovanja nazivaju i antikoagulanti, su sredstva
koja se danas najire koriste u deratizaciji. Antikoagulanti prve generacije su hemijska sredstva na bazi
kumarina i indandiona. Antikoagulanti druge i tree generacije imaju poboljanja svojstva u pogledu
rezistencije glodara. Zajednika karakteristika ovih deratizacionih sredstava je spreavanje zgruavanja
krvi i oteivanje kapilara u organizmu glodara, to dovodi do unutranjeg iskrvarenja i smrti. Dejstvo
ovih otrova nastaje tek posle nekoliko dana, najee posle 5-10 dana. Primenjuju se na vrstoj i tenoj
podlozi, imaju kumulativna svojstva i treba da se koriste u periodu od 5 do 14 dana.
Pre nego to se prie izvoenju deratizacije, neophodno je izvriti odreene pripremne radnje.
One predstavljaju osnovni preduslov uspeha u akciji deratizacije. Od ovih radnji znaajnije su:
inspekcija objekata i utvrivanje prisutnih vrsta i populacija tetnih glodara,
razrada plana rada,
izbor raticidnog sredstva,
izbor hraniva za pripremu mamaca,
obavetenje graana o akciji koja e se sprovesti,
organizacija nekodljivog uklanjanja uginulih glodara,
sakupljanje i nekodljivo uklanjanje ostataka mamaca.
Pod inspekcijom objekata podrazumeva se obilazak svih objekata u kojima treba da se izvri
deratizacija i utvrivanje njihovog graevinsko-tehnikog i higijensko-sanitarnog stanja. Metodom
anketiranja vri se utvrivanje prisutnih vrsta i brojnosti populacije glodara.
Poto se na ovaj nain dobije slika o stepenu invadiranosti objekata na farmi glodarima, pravi se
plan svakog objekta pojedinano i u njemu unose sve graevinske, tehnike, higijenske i druge
karakteristike, koje mogu uticati na uspeh deratizacije.
Od raticida koriste se preparati iz grupe sporih (kumulativnih) otrova u vrstom ili tenom
stanju. Primena akutnih otrova indikovana je pri prvoj obradi masovne infestacije, kao i za
kombinovane povremene intervencije pri sistematskoj deratizaciji antikoagulantnim rodenticidima.
Jedan od najvanijih detalja u izvoenju deratizacije je izbor hraniva i priprema mamaca.
Hraniva za pripremu mamaca se odabiraju zavisno od objekta u kome se vri deratizacija i od hraniva
koja su glodari imali na raspolaganju. Pri tome se treba pridravati principa da se uvek odabere ona
vrsta hraniva koju glodari nemaju na raspolaganju u objektima u kojima se vri deratizacija. Od hraniva
za pripremu mamaca koriste se sve vrste prekrupljenih itarica, slatka hraniva, meso, mesne
preraevine, riba i preraevine od ribe, proizvodi od mleka i kombinovana hraniva. Mogu se primeniti i
sakupljeni otpaci od hrane. Mamci se pripremaju u posebnim sudovima, pocinkovanim ili emajliranim,
a za vreme pripreme radnici moraju nositi rukavice i respirator. Pre postavljanja zatrovanih mamaca
predvia se izlaganje neotrovnih da se glodari priviknu na uzimanje mamaca. U principu, gde ima
itarica i uljanih preraevina glodarima se nude mamci sa hranivima animalnog porekla i obrnuto.
Pre postavljanja mamaca, neophodno je raznim sredstvima informisanja obavestiti graane o
akciji deratizacije koja se priprema. Najbolje je obavetenje ponoviti nekoliko puta u lokalno
najuticajnijem sredstvu informisanja, a obavezno dan pre izvoenja deratizacije.
Mamci se izlau na podlogu od kartona, masnog papira, plastine inije i slinim plitkim
posudama i stavljaju u zatitne kutije ili sanduke obeleene brojevima i natpisom; Otrov. Kutije ili
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------109

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------sanduci u kojima se nalaze mamci postavljaju se na mesta gde su putevi kretanja glodara. Oni treba da
su obavezno zatieni od vlage i kontakta sa ljudima i ivotinjama. Pri deratizaciji vlanih sredina treba
koristiti mamke u obliku parafinskih bloketa mase oko 100 g. Ovi bloketi treba da imaju otvor da bi se
mogli privrstiti na icu za postavljanje u kanalizaciji, vodotocima, reetkastim podovima u stajama i
drugim vlanim mestima. S obzirom na upotrebu gotovih industrijskih mamaca, korisna je novost
pojava industrijskih peleta i bloketa sa parafinom ili bez njega. Pelete su mnogo prikladnije od zrna
itarica i lake se doziraju i izlau. Glodare privlae oblikom pa ih oni rado glou i grickaju.
Privlanost ovih oblika mamaca se jo vie poveava dodatkom posebnog univerzalnog atraktanta. U
vlanim i otvorenim prostorima mogu se koristiti i gotovi mamci u plastinim i celofanskim vreicama
koji su trajniji i za glodare atraktivniji.
Organizacija propisnog uklanjanja uginulih glodara i ostataka mamaca spada u delokrug rada
deratizera, a vri se u toku i na kraju akcije deratizacije. Uginule glodare i ostatke mamaca treba
propisno ukloniti, spaljivanjem ili zakopavanjem u zemlju.
Za zatitu od glodara postavlja se oko farme kruna deratizaciona barijera, sa stalno izloenim
mamcima, dok se u farmi sprovodi sistematska deratizacija objekata, spremita hrane i dr. U principu,
deratizacija stoarskih objekata sprovodi se najmanje dva puta godinje, i to u prolee i jesen, a po
potrebi i ee. Kod pripreme mamaca mora se voditi rauna o vrsti upotrebljenog otrova, njegovom
obliku (pelete i dr.) i primenjenom atraktantu. Naime, zbog dokazane rezistencije glodara prema
antikoagulantnim sredstvima prve generacije, mora se imati u vidu mogunost njihove primene na
odgovarajuem lokalitetu. Osim toga znaajno je oblikovanje mamaka, kao i njihovo parafiniziranje
radi otpornosti prema vlagi i plesnivosti. Najzad, primenjeni atraktanti treba da su prihvatljivi za
glodare tokom cele godine.
Uklanjanje leeva i klaninih konfiskata
Leevi ivotinja uginulih od zaraznih bolesti predstavljaju rezervoar velike koliine uzronika i
izvor infekcije za sve prijemljive ivotinje. Treba imati uvek u vidu da i leevi ivotinja kod kojih pre
uginjavanja nije bilo primetnih znakova zarazne bolesti mogu da budu nosioci patogenih
mikroorganizama (kliconoe) i da zbog toga predstavljaju opasnost za okolinu. Takoe treba imati u
vidu da ivotinjski leevi i klanini otpaci predstavljaju i veliku opasnost za zdravlje ljudi. Meu
mnogobrojnim uzronicima bolesti, iji su potencijalni nosioci pomenute otpadne materije, ima i onih
koji su patogeni ne samo za ivotinje, ve i ljude. Danas je u svetu poznato preko 150 bolesti
zajednikih ljudima i ivotinjama (sakagija, antraks, tuberkuloza, crveni vetar, besnilo, slinavka i ap,
trihineloza i dr.). Otuda je propisno uklanjanje ivotinjskih leeva i animalnih otpadaka znaajno kako
sa epizootiolokog, tako i epidemiolokog stanovita.
Leevi ivotinja i animalni otpaci se javljaju i kao znaajni zagaivai ivotne sredine.
Razlaganjem organskih materija leeva stvaraju se gasovi neprijatnog mirisa i drugi produkti koji
zagauju vazduh, zemljite, hranu, vodu i dr. Time se pogoravaju opti higijenski uslovi za rad i ivot
ljudi, a mogue su i tetne posledice po zdravlje ljudi i ivotinja. Osim toga, oko leeva i animalnih
otpadaka u razlaganju redovno se sakupljaju tetni insekti i glodari.
Pored potrebe da se leevi ivotinja i animalni otpaci nekodljivo uklone, danas se sve vei
znaaj pridaje i njihovom iskoriavanju. Ovakva nastojanja zasnivaju se na injenici da ivotinjski
leevi i animalni otpaci predstavljaju dragocenu sirovinu bogatu proteinima i mineralnim materijama.
Odgovarajuom preradom pomenutih animalnih otpadaka mogu da se dobiju proizvodi (mesno,
kotano i krvno brano) koji se koriste za pripremu smea za ishranu domaih ivotinja. Iz tih razloga
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------110

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------nekodljivom uklanjanju ivotinjskih leeva pridaje se, pored opte higijenskog, epizootiolokog i
epidemiolokog, i veliki ekonomski znaaj.
Iz napred navedenih razloga, prema odredbama Zakona o zatiti ivotinja od zaraznih bolesti
koje ugroavaju celu zemlju i Zakona o zdravstvenoj zatiti ivotinja, leevi ivotinja moraju propisno
da se uklone odnosno uine nekodljivim. Transportna sredstva, ureaji i oprema koji slue za
sakupljanje leeva i objekti u kojima se sakupljaju odnosno uklanjaju leevi i otpaci ivotinjskog
porekla moraju da odgovaraju propisanim uslovima i da budu pod stalnim veterinarsko-sanitarnim
nadzorom.
Nekodljivo uklanjanje ivotinjskih leeva i otpadaka animalnog porekla najbolje je vriti
odmah posle uginua, klanja, zaplene ili momenta kada je le pronaen. U toku leta nekodljivo
uklanjanje intaktnih ivotinjskih leeva i otpadaka animalnog porekla moe se sprovesti najkasnije u
roku od 12 asova, a u ostalim periodima godine u roku od 24 asa, bez posledica po okolinu.
Nekodljivo uklanjanje leeva ivotinja deo je komunalne higijene i zahteva saradnju sa humanom
sanitarnom slubom.
Postupak sa leom
Postupak sa leom do transporta treba da bude takav da onemogui irenje uzronika zaraznih
bolesti i da sauva le i sve njegove delove za vrenje obdukcije. Za tu svrhu le se sklanja na senovito
mesto i titi od pristupa pasa, maaka i ljudi. Takoe le treba da bude zatien od insekata, ptica i
glodara.
Svi prirodni otvori lea treba da se zatvore vatom ili krpom natopljenom nekim dezinficijensom,
kako bi se spreilo ceenje sadraja u kome se mogu nalaziti patogeni mikroorganizmi i onemoguio
pristup insektima. Ako se le nalazi u staji treba ga odmah ili to pre ukloniti. Sa susednih leita treba
ukloniti ivotinje i drati ih praznim sve dok se le ne ukloni, izvri dezinfekcija i ne proe vreme
utvreno od strane odgovarajueg veterinarskog organa.
Transport leeva
Veoma znaajnu ulogu u reavanju pitanja nekodljivog uklanjanja ivotinjskih leeva i
otpadaka animalnog porekla ima odgovarajua organizacija sakupljanja i prevoza ivotinjskih leeva i
klaninih konfiskata do rashladnih prostora-hladnjaa na uvanje. Ovaj posao treba savesno da
obavljaju higijeniari. Naime, oni treba da na obavetenje vlasnika dolaze i odvoze leeve do hladnjaa.
Prevoz treba da se obavlja specijalnim prevoznim sredstvima: triciklom za perad i leeve sitnih
ivotinja, i kamionima ili traktorskim prikolicama za krupne leeve.
Pri prevoenju leeva osnovno je da se sprei ispadanje i rasejavanje infektivnog materijala, kao
i da potuju svi zahtevi komunalne higijene. Transportno sredstvo za prevoz leeva treba da je potpuno
zatvoreno i da je sa unutranje strane obloeno nepropusnim materijalom (nerajui lim) koji
onemoguava ispadanje bilo kakvog materijala koji potie od lea. Potpuno zatvoreno transportno
sredstvo onemoguava pristup insektima i irenje neprijatnog mirisa. Transportno sredstvo treba da
omoguava lako pranje i dezinfekciju i da raspolae odgovarajuom opremom za dezinfekciju.
Osim toga, transportno sredstvo za ovu namenu treba da ima ureaje koji omoguavaju da se uz
to manje korienje ljudske radne snage izvri utovar lea. Za te svrhe moe da se koristi ureaj na
runi ili motorni pogon, a vrata, koja se otvaraju odozgo prema dole, slue i kao rampa za utovar lea.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------111

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Ukoliko se ne raspolae specijalnim motornim vozilom koje se koristi u te svrhe, prevoenje
leeva moe da se vri i drugim transportnim sredstvima (traktorska prikolica, kola sa konjskom
zapregom i dr.). Meutim, i u tom sluaju transportno sredstvo ne sme da bude propusno za tenost, a
treba da ima ureaj za utovar lea, da se lako dezinfikuje, kao i da se koristi iskljuivo za te svrhe. U
cilju spreavanja ispadanja i rasejavanja infektivnog materijala le moe da se stavi i u plastinu
ambalau ili neki drugi nepropusni materijal.
Ako se radi o leu ivotinje koja je uginula od bolesti iji uzronici stvaraju spore (patogeni
anaerobni mikroorganizmi), transport moe da se vri samo specijalnim motornim transportnim
sredstvom.
Posle istovara lea obavezna je dezinfekcija opreme i transportnog sredstva.
Naini uklanjanja leeva i
klaninih konfiskata
Nekodljivo uklanjanje ivotinjskih leeva, klaninih konfiskata i otpadaka moe da se vri na
vie naina, i to;
tehnikim preraivanjem u industrijskim pogonima (kafilerije),
zakopavanjem na stonom groblju,
bacanjem u jame grobnice, i
spaljivanje u improvizovanim ili specijalnim peima.
Koji e se od ovih naina primeniti zavisi od vie elemenata, kao to su brojnost ivotinja na
odreenom terenu, procenat uginjavanja, broj komunalnih ili izvoznih klanica, konfiguracija terena,
nivo podzemnih voda, saobraajnice, kulturni nivo graana regiona i dr.
Industrijska prerada leeva i klaninih
konfiskata
Najbolji nain nekodljivog uklanjanja ivotinjskih leeva, klaninih konfiskata i otpadaka je
putem njihove tehnike (industrijske) prerade u specijalizovanim industrijskim pogonima, koji su
poznati kao kafilerije. U ovim pogonima preradom navedenih sirovina, uz primenu odreenog
tehnolokog postupka, dobijaju se visokovredna hraniva (mesno, kotano, mesno-kotano i krvno
brano) za ishranu domaih ivotinja, tehnika masnoa i brojni sporedni proizvodi (koa, dlaka, perje,
vuna, rogovi, papci, kopita i dr.). Pri tome se mora voditi rauna da sam proces prerade ovih sirovina
obezbedi njihovu potpunu sterilizaciju, odnosno unitavanje svih mikroorganizama opasnih po zdravlje
ljudi i ivotinja. Proces prerade mora da zadovolji i zahteve komunalne higijene u vezi zatite ivotne
sredine od eventualnog zagaivanja (otpadne vode i neprijatni mirisi). Pored toga znaajno je da se pri
preradi ovih materija obezbedi i to racionalnije iskoriavanje celokupne organske materije, kao i
dobijanje to kvalitetnijih proizvoda. Na taj nain se industrijskom preradom ovih sirovina moe da
obezbedi potovanje higijenskog, epizootiolokog, epidemiolokog i ekonomskog aspekta ovog pitanja.
Smatra se da se od lea mase 500 kg moe da dobije 107 kg organske materije i oko 15 kg
mineralnih materija, to ini oko 25% njegove telesne mase.
Pogoni za preradu ivotinjskih leeva, klaninih konfiskata i otpadaka izgrauju se u
podrujima sa intenzivnom stoarskom proizvodnjom i razvijenom klaninom industrijom. Kafilerije
mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa. Kafilerije otvorenog tipa slue za preradu ivotinjskih leeva i
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------112

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------klaninih konfiskata sa ireg podruja. Grade se uglavnom u blizini veih mesta, u nizijskim predelima,
tako da budu pristupane u svim godinjim dobima. Kafilerije zatvorenog tipa grade se obino uz vee
industrijske klanice, a slue za preradu klaninih konfiskata, otpadaka i uginulih ivotinja u toku
transporta do klanice.
Pri izgradnji kafilerija mora se potovati princip strogog odvajanja istog od neistog dela
pogona, i to u funkcionalnom i personalnom pogledu. U neistom delu pogona prihvataju se sirovine i
pripremaju za preradu, dok se u istom delu obavlja proces prerade i pripreme preraene sirovine za
upotrebu. Neisti deo ine sala za prihvatanje, odnosno sekciranje i komadanje leeva, kao i sortiranje
konfiskata, odeljenje za radnike i prostorija za veterinara. Sala za sekciranje, odnosno komadanje
leeva i prijem konfiskata mora biti velika i izgraena od materijala koji se lako isti i dezinfikuje. Na
pregradnom zidu ili na podu, nalaze se otvori aparata za preradu sirovina u kojima se one ubacuju.
Ostala odeljenja su znatno manja, ali takoe moraju biti izgraena od materijala koji se lako isti i
dezinfikuje. îsti deo kafilerije ine odeljenja sa aparatima za preradu, kotlarnica, magacini za finalne
proizvode, sanitarni vor, upravne prostorije i garaa. Za rad kafilerije potrebno je obezbediti dovoljne
koliine vode i sistem za odvoenje i preiavanje otpadnih voda.
Pri preradi ivotinjskih
leeva i animalnih otpadaka koriste se uglavnom etiri tehnoloka postupka, a to su: vlani, suvi,
vlano-ekstraktivni i suvi kontinuirani postupak. Bez obzira na to koji se tehnoloki postupak
primenjuje, preradom ivotinjskih leeva i klaninih konfiskata u kafilerijama dobijaju se mesno
brano, mesno-kotano brano i tehnika mast. Zavisno od primenjenog postupka, koliina ovih
proizvoda je razliita, kao i sadraj proteina i masti u njima.
U vlanom postupku sirovine se ubacuju u specijalne aparate (digestore ili destruktore) koji
predstavljaju neku vrstu zatvorenih kazana sa dvostrukim zidovima i centralnom upljom osovinom za
meanje materijala. Posle punjenja sterilizacija sirovina se vri vodenom parom temperature 130-160C
pod pritiskom od 3 do 6 bara. Uz sterilizaciju vri se i destrukcija materijala u trajanju od 4,5 do 5 sati.
Posle toga se prekida direktan dovod pare u materijal s tim da se sada puta izmeu dvostrukih zidova
digestora. Time poinje faza suenja maceriranog materijala. U toku maceracije vri se odvajanje masti
iz digestora u aparate za njeno preiavanje. Kad se zavri suenje macerata, destruktor se prazni, a
suva masa se melje u brano. îtav proces traje 9 do 10 asova. Finalni proizvod sadri 10% i vie
masti.
U suvom postupku vodena para se ne uvodi direktno u materijal, ve samo izmeu dvostrukih
zidova destruktora. Na taj nain se materijal zagreva indirektno i postie se temperatura od 130 do
140C i odreeni pritisak od 3 do 6 bara. Pod takvim uslovima materijal se kuva u sopstvenom sosu i
ujedno sui. îm se materijal osui, isputa se iz destruktora i stavlja u hidraulinu presu ili centrifugu
gde se odvaja mast od brana. Opisani postupak traje 4,5 do 5 asova. Mesno brano, dobijeno ovim
postupkom, sadri 5-9% masti i 60-70% sirovog proteina.
Vlano-ekstraktivni postupak je nastao iz potrebe da se u mesnom branu smanji procenat
masti. U ovom postupku pomou hemijskih rastvaraa za mast dobijaju se finalni proizvodi sa samo
oko 4% masti. Kao rastvarai slue perhloretilen, trihloretilen i benzin. Najee se upotrebljava
perhloretilen. Benzin je opasan zbog opasnosti od eksplozije benzinskih para.
Usitnjeni materijal se ubacuje u digestor, gde se obavlja sterilizacija i ekstrakcija. Nakon
sterilizacije na temperaturi od 130C u trajanju od 30 minuta pritisak se u digestoru izjednauje sa
atmosferskim i dodaje hemijski rastvara za masti (najee perhloretilen). Nastala smea se sui, zatim
se vri ekstrakcija i izdvajanje od rastvaraa, hladi, usitnjava i melje u finalni proizvod. U radnom
procesu gubi se neto rastvaraa, a glavni deo vraa se u sistem kroz kondenzator i filter. Ovim
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------113

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------procesom dobija se mesno brano koje nema mirisa, a sadri oko 65% sirovih proteina i oko 4% masti.
îtav proces prerade traje oko 4 asa. Vlano-ekstraktivni postupak se danas sve vie naputa zbog
opasnih po zdravlje ostataka hemijskih rastvaraa.
U suvom kontinuiranom Centrimeal postupku fabrike Alfa-Laval primenjuje se pregrejana
vodena para u sistemu separacije, suenje, vodenog balansa i kondenzacije. Osnovni ureaji su tzv. suvi
topionici. U njima se usitnjena sirovina obrauje jedan sat. Kuvanje na 142C traje 20 minuta. Za
vreme kuvanja ispari se 50% vode. Para se zatim kondenzuje u kondenzatoru uz suprotan tok i odvodi
u otpadnu vodu ili u ureaj za dezodoraciju. Iz osuenog materijala u spremitu, u kojem se nalazi sito,
se izdvajaju strana tela i grubi delovi kostiju, a zatim se otprema u tzv. dekantor. U njemu se razdvajaju
vrsti i teni sastojci. ^vrsti sastojci se odvode u kontinuirani suionik, a tena masa otie u separator,
gde se izdvaja mast. Postupak je automatizovan i itav proces traje oko 2 asa. Dobijeno brano sadri
6-8% masti i oko 10% vode. Ovaj postupak se neprekidno usavrava novim reenjima.
Stona groblja
Zakopavanje ivotinjskih leeva i animalnih otpadaka na stonim grobljima je higijenski i
ekonomski najmanje opravdan nain njihovog uklanjanja. Patogeni mikroorganizmi opstaju razliito
dugo vreme u zakopanim leevima to zavisi prvenstveno od vrste. Oni mogu ponovo da dospeju na
povrinu zemljita podzemnim vodama ili iskopavanjem od strane pasa lutalica. Pri zakopavanju leeva
angauje se radna snaga i odgovarajua mehanizacija i gubi velika koliina visokovrednih sirovina.
Za stono groblje odabire se izolovano i malo uzvieno mesto oko 1000 m izvan urbane zone,
najmanje 500 m udaljeno od objekata za ivotinje i oko 500 m od glavnog puta. Najbolja za to su suva,
ocedita, krupno-zrnasta, rastresita i vazduasta zemljita sa duboko poloenom podzemnom vodom od
najmanje 3 m ispod povrine. Pravac duvanja stalnih vetrova treba da bude od naselja ka groblju. Kod
odabiranja mesta za stono groblje mora se voditi rauna i o potrebnoj povrini. Ova povrina se
izraunava na osnovu prosenog godinjeg uginua ivotinja za podruje u kome se gradi stono
groblje, potrebne povrine zemljita za jednu veliku i malu ivotinju i podataka da stoni grob moe
ponovo da se upotrebi za zakopavanje lea po isteku 10 godina od poslednjeg zakopavanja. Na osnovu
navedenih podataka dobija se upotrebna povrina, tako to se prosean broj uginulih ivotinja u toku
godine mnoi sa 4, odnosno 2 i 10. Ako epizootioloka situacija dozvoljava stono groblje moe
ponovo da se koristi posle 10-15 godina. Zelena biljna masa ili seno sa stonog groblja ne smeju se
koristiti, ve se spaljuju, dok je upotreba povrine stonog groblja za livadu, panjak ili oranicu mogua
tek posle 25 do 30 godina od poslednjeg zakopavanja.
Stono groblje mora da bude ograeno ogradom u celini od betona ili cigle, te osnove od betona
ili cigle i jake metalne ice visine najmanje 2 m, s tim da sa unutranje strane treba da se predvidi
zeleni pojas. Takoe treba da se uredi mesto za privremeno uvanje i sekciju leeva i mesto za
transportno sredstvo kojim se prevoze leevi. Osim toga treba da postoji i objekat za snabdevanje
vodom, kao i oprema i sredstvo za dezinfekciju. Jame se kopaju za svaki le posebno, i to za velike
ivotinje 2x2 m, a za male 2x1 m. Dubina jame treba da bude najmanje 2 m, s tim da dno stonog
groba mora da bude najmanje 1 m iznad najvieg nivoa podzemnih voda. Preko lea se stavlja sloj
zemlje od najmanje 1 m ime se onemoguava da gasovi neprijatnog mirisa prodiru u spoljanji vazduh
i iskopavanje i razvlaenje lea. Izmeu jama ostavlja se razmak od 1 m.
Po izvrenoj sekciji lea, u grob se prvo ubacuju unutranji organi sa slojem zemljita na kome
je vrena sekcija, a zatim le i ostala izbaena zemlja. Pre ubacivanja u jamu, le se posipa nekim
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------114

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------dezinficijensom, koji ima jak miris (kre, hlorni kre, fenol i dr.). Ako ivotinja ugine na nekom
udaljenom panjaku ili u izolovanom naselju, da bi se spreilo irenje zaraze zbog neprikladnog
transporta le se izuzetno moe zakopati na licu mesta. Zakopavanje lea moe da se vri na mestu
uginua, odnosno zemljitu vlasnika ivotinje, ukoliko to odobri nadleni veterinarski inspektor. Pri
tome se mora paziti na sve poznate pedoloko-hidroloke i higijenske aspekte lokacije, a naroito da
mesto zakopavanja bude udaljeno od objekta za snabdevanje vodom najmanje 20 m. Ako se sumnja na
zarazu, u jamu se ubacuje i zemlja na kojoj je leala uginula ivotinja, a zatim se izvri dezinfekcija
povrine tla opaljivanjem ili polivanjem rastvorom dezinfekcionog sredstva.
Le se u zemlji razgrauje pod uticajem bakterija i crva. U prvoj anaerobnoj fazi bakterije iz
digestivnog trakta prodiru u limfne i krvne sudove, a kasnije i u ostale delove tela. Nakon oteenja
koe, do kojeg dolazi prodorom crva iz zemljita, nastaje aerobna razgradnja. Razgradni produkti lea
ulaze u tlo, gde uz prisustvo kiseonika nastaje njihova oksidacija i mineralizacija ime postaju
nekodljivi za okolinu. U prvoj fazi mineralizacije u tlu se preteno nalaze nesporogeni
mikroorganizmi. U vlanom i hladnom tlu proces razgradnje organske materije nije potpun i jedan deo
ostaje nerazgraen u obliku amorfnog humusa. Tu se nalaze nitriti nastali redukcijom iz nitrata i razna
fosforna i sumporna jedinjenja.
Razmnoavanju bakterija pogoduju zemljita sa pH reakcijom blizu neutralne take, kao i
zemljita bogata azotom i kalcijumom. Odgovara im temperatura zemljita od 12 do 31C uz vlanost
40-60%. Mogue ih je unititi promenom pH reakcije tla. Uslovi za odravanje razliitih uzronika
bolesti opisani su u poglavlju koje govori o higijeni zemljita. Uzronik crvenog vetra ostaje virulentan
u zakopanom leu u proseku 166 dana. Uzronik bruceloze ivi u zemljitu 3-4 meseca. Uzronik
paratifusa opstaje u suvom zemljitu 16 meseci, a u vlanom 17 meseci. Virus atipine kuge peradi
izdri u leu 7 nedelja. Uzronik tuberkuloze u zakopanim pluima goveda uginjava nakon 167 dana, a
u crevnom sadraju nakon 187 dana. U vlanom zemljitu spore bakterije B. anthracis opstaju 6-30
godina.
Jame grobnice
Kod ovog naina nekodljivog uklanjanja ivotinjski leevi i drugi animalni otpaci bacaju se u
specijalno izgraene jame, tzv. jame-grobnice. One su pogodnije od stonih groblja jer ne iziskuju
kopanje zasebnih grobova za svaki le, onemoguuju iznoenje uzronika zaraznih bolesti na povrinu
zemlje i iskljuuju mogunost da ljudi i ivotinje dou do leeva.
Pored toga za jamu grobnicu potrebna je znatno manja povrina zemljita nego za stono
groblje. Trokovi oko podizanja i odravanja jame-grobnice su znatno manji, a i samo uklanjanje
zaraznog materijala je jednostavnije i sigurnije u odnosu na stono groblje. Znaajno je takoe da se u
jami-grobnici stvaraju povoljni uslovi (temperatura, vlanost i vazduh) za razgraivanje organskih
materija lea, naroito u letnjem periodu, kada se temperatura kree od 20 do 40C. U zimskom
periodu temperatura je nia, ali nikada ne dolazi do zamrzavanja ubaenih leeva. U takvim uslovima
leevi se relativno brzo raspadaju i nastali itki sadraj ponire u zemlju, a u jami ostaju samo kosti. Na
taj nain moe jedna dublja jama grobnica da slui i do 20 godina. Nedostaci jame grobnice se sastoje u
tome to se zarazni materijal ne unitava brzo, to se gube dragocene sirovine i to je nemogue
naknadno vaenje ubaenih leeva u sluaju potrebe da se izvri sudska ekspertiza ili druga ispitivanja.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------115

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Jame grobnice treba da se grade na nizvetarnoj strani od naselja u odnosu na dominantne
vetrove, kao i da su udaljene od naselja 500 m i glavnih puteva 200 do 300 m. One se ne mogu graditi
na vodoplavnim i podvodnim terenima s obzirom da nivo podzemnih voda treba da bude nii od 8 m.
Jame-grobnice mogu da budu okrugle ili etvrtaste, dubine 10-12 m, a prenika 3-5 m.
Najmanja dozvoljena dubina jame-grobnice je 5 m, i to u sluaju kada nivo podzemnih voda dosee do
dubine od 6 m, jer dno jame-grobnice mora da bude najmanje 1 m iznad najvieg nivoa podzemnih
voda. Zidovi jame treba da budu vrsti i ozidani zbog mogunosti zaruavanja zemlje sa bonih strana.
Zidanje se vri ciglom debljine 25 cm ili slaganjem kamena u sloju debelom 45 cm, ali bez vezivanja
malterom, ime se omoguava da tenost iz jame odlazi u okolno zemljite. Ako je jama-grobnica
izgraena na terenu koji se ne zaruava, tada nije potrebna izgradnja zidova. Dno jame-grobnice mora u
svakom sluaju da bude propusno. Radi osiguranja propustljivosti odnosno drenae na dno jame se
moe nasuti sloj cigle ili kamena u visini od 1 m tako da se prema gore postavlja sve krupniji kamen.
Na otvoru jame-grobnice izgrauje se armirano-betonski prsten koji je jednim delom ugraen u
zemlju (10-20 cm), a drugim delom iznad nje (20-30 cm). Preko nje se stavlja betonska ploa sa
otvorom za ubacivanje leeva veliine 1x1,2 m. Ovaj otvor se zatvara pomou vrata koja se mogu
zakljuati.
Jama se puni do visine 1 m ispod poklopca kada se zatvara. Ponovo se moe upotrebiti posle
isteka 10 godina od dana stavljanja van upotrebe. Pre ponovne upotrebe jama se mora da dezinfikuje i
da se na njoj izvre potrebne popravke.
Uz jamu treba da postoji nadstrenica ili kuica za sekciranje leeva, ostava za zatitnu odeu i
dezinficijense i dr. Oko jame-grobnice se izgrauje betonska staza irine oko 50 cm koja ima nagib
prema okolnom terenu. Jama se nalazi na ograenom zemljitu povrine 24x13 m na kojem je najbolje
zasaditi travu. Visina ograde naznaenog zemljita treba da iznosi 2 m.
Spaljivanje leeva
Spaljivanje leeva je jedan od najstarijih naina nekodljivog uklanjanja ivotinjskih leeva.
Njime se postie potpuno unitavanje organske materije lea i svih prisutnih mikroorganizama u njemu.
Po tome on zadovoljava u higijenskom pogledu, meutim, ekonomski nije opravdan jer je relativno
skup, a njegovom primenom gube se i visokovredne sirovine.
Za spaljivanje lea jedne velike ivotinje potrebno je oko 2,5 m3 drveta i 10-30 litara
petroleuma. U isto vreme sagorevanjem ivotinjskih leeva i otpadaka stvaraju se gasovi neprijatnog
mirisa koji zagauju okolinu. Spaljivanje leeva moe da se vri na lomai, u improvizovanim
loitima i u specijalnim peima.
Pri spaljivanju na lomai, le se stavlja na gomilu drva i spaljuje. Ovaj metod nije preporuljiv,
jer dugo traje (oko 10 asova) i troe se velike koliine gorivnog materijala.
Pri korienju improvizovanih loita vreme izgaranja lea se skrauje (5 do 10 asova), a i
manji je utroak gorivnog materijala. Improvizovana loita predstavljaju jame (rovove) razliitog
oblika ispunjene gorivnim materijalom. Preko jame se postavljaju gvozdene ipke ili grede od sirovog
drveta na koje se stavlja le koji se spaljuje.
Spaljivanje leeva u specijalnim peima obavlja se u loitu na reetki, koji je ujedno i
najosetljiviji deo pei uz dodatne komore za dodatno izgaranje. Takve pei u sklopu krematorijuma
obino sue le u struji toplog vazduha sve dok se on ne zapali i izgori. Meutim, izgradnja ovakvih
postrojenja je veoma skupa, tako da se ovaj nain spaljivanja leeva praktino ne koristi.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------116

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------DOBROBIT IVOTINJA
Sadanje interesovanje za pitanja dobrobiti i ponaanja ivotinja injicirano je publikovanjem
knjige Animal Mashines od strane Rutha Harrisona 1964. godine, koja je pobudila mnotvo
kontraverznih rasprava u mnogim zemljama sveta. Godine 1965. sprovedeno je ispitivanje pod
rukovodstvom profesora Rogers Brambell-a i prezentirano Parlamentu Velike Britanije kao izvetaj o
Dobrobiti ivotinja koje se gaje u intenzivnom nainu dranja i smetaja. Taj izvetaj je postao
poznat pod nazivom Brambell-ov izvetaj. U njemu je konstatovano: dobrobit je termin sa irim
znaenjem koji u sutini obuhvata fiziko i mentalno (psihiko) stanje ivotinja. U ovom, a kasnije i u
drugim izvetajima, se dalje navodi da se pri svakom pokuaju vrednovanja dobrobiti moraju uzeti u
obzir svi raspoloivi nauni podaci, koji se tiu sloenih psihikih procesa, kao to su kognicija,
pamenje, oseanja, druge aktivnosti i ponaanja ivotinja. U izvetaju se objanjava da produktivnost
ivotinja moe sluiti kao mera dobrobiti, ali se i upozorava da je to previe pojednostavljeno
stanovite da bi se samo ono moglo upotrebljavati. Zbog toga se predlae da se za sagledavanje stanja
ugodnosti odnosno dobrobiti u stadu ili zapatu ivotinja uvrste socijalni odnosi, pojave bolesti, uzgojni
poremeaji i nepoeljna ponaanja ili poroci kao vani indikatori.
Godine 1977. je izdat slian izvetaj od strane Holandskog odbora eksperata za uzgoj i dobrobit
ivotinja i u njemu se dobrobit ivotinja odreuje kao egzistencija u odgovarajuem skladu sa
ivotnom sredinom, kako sa etolokog, tako i sa fiziolokog stanovita.
Verovatno najbolju raspravu o prirodi dobrobiti, zapoela je dr L. Murphy 1978. godine Ona
objanjava da dobrobit nije jednostavan, tj. da ne postoji samo jedan jedini merljivi entitet koji izraava
dobrobit organizma ivotinja. Za dobrobit su znaajni parametri koji sagledavaju obezbeenje hrane,
vode, stanje temperature okoline, socijalne odnose, zdravstveno stanje, pojavu frustracija i uopte sve
aspekte smetaja ivotinja.
Svaki ot tih parametara ima pozitivnu i negativnu varijantu u pogledu dobrobiti ivotinja. Treba
imati u vidu dalje da nemaju samo tehnoloki procesi proizvodnje kao celina svoje pozitivne i
negativne konotacije u pogledu dobrobiti, ve to isto imaju i pojedini uzgojni praktini postupci, kao
to su npr. seenje rogova, obrezivanje papaka, potkivanje, seenje kljuna i vakcinacije. Prilikom
odreivanja ta je ivotinjama potrebno za odgovarajue stanje ugodnosti treba imati u vidu razlike i
variranja u fiziolokim potrebama izmeu vrsta i u okviru njih.
Murphy-eva takoe naglaava estu greku koja se ini kada se procenjuje dobrobit. Ta greka
se sastoji u sagledavanju potreba ivotinja kroz potrebe ljudi. Pri tome se ne nailazi ni na kakvu tekou
kada treba shvatiti da se fizioloke potrebe svinja razlikuju od potreba ovaca, ali se esto pravi greka
pretpostavkom da ivotinje imaju identina oseanja i potrebe kao i ljudi.
Mentalno stanje ivotinje je mnogo tee proceniti, nego to je to kod ljudi, ali se ipak moraju
razmatrati kako njegovi fiziki tako i psihiki aspekti. Wiepkema je 1983. i 1985. godine uveo koncept
regulacije ponaanja koji omoguuje upotrebljiv model za procenu psihikog stanja ivotinja.
Neposredna ivotna okolina jedne ivotinje u tom konceptu je oznaena kao Umwelt (environment,
ivotna sredina, okolina), a sastoji se od socijalnih, fizikih (plan i prostor) i vremenskih elemenata.
ivotna sredina stalno emituje signale (Istwert) koje ivotinja uoava i uporeuje sa odgovarajuim
neurolokim obrascima (Sollwert) oblikovanim u mozgu ivotinje. Ti neuroloki obrasci potiu iz
prethodnog iskustva ili su uroeni. Wiepkema je pretpostavio da ukoliko postoji neslaganje izmeu
dolazeih signala (Istwert) i nervnih obrazaca (Sollwert) ivotinja mora da se prilagodi putem odreene
aktivnosti.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------117

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Odgovarajua mentalna dobrobit postoji kada ivotinja ne registruje razliku izmeu ulaznih
signala i neurolokih obrazaca, ili kada ivotinja moe da smanji tu razliku bez promena u svom
ponaanju. Ako se ivotinja ponaa na neodgovarajui nain postoji veliko neslaganje izmeu ulaznih
signala i nervnih obrazaca to znai da je njena dobrobit ugroena. Problemi u ovom jednostavnom
konceptu iskrsavaju pri pokuaju interpretacije veliine i prirode neslaganja ulaznih signala i nervnih
obrasaca.
Jedan od najteih zadataka predstavlja odreivanje koliko veliko ili malo to neslaganje u
spoljanjim i unutranjim signalima mora da bude da bi se odredilo koliko je dobro ili loe stanje
ugodnosti ivotinje. To je razlog zbog kojeg je prilikom ocenjivanja dobrobiti od sutinske vanosti
uzeti u obzir sve raspoloive podatke o zdravstvenom stanju, proizvodnji i ponaanju ivotinja.
Najvei problem na koji se nailazi kod odluke o prihvatljivosti uzgojnih sistema, razliitih
zootehnikih i veterinarskih postupaka, jeste objektivno nauno sagledavanje kako faktori kao to su
temperatura, socijalni odnosi, ishrana i dosada, utiu na dobrobit ivotinja, odnosno na koji nain sve te
razliite faktore treba objektivno dovesti u vezu i uravnoteiti jedan naspram drugog.
Indikatori dobrobiti
ivotinja
U Brambell-ovom izvetaju, 1965. godine, su navedeni strah, bol, frustracija i iscrpljenost kao
primeri stanja patnje ivotinja. Nedostatak ove liste sastoji se u tome to navedeni primeri mogu da
pokriju samo stanja iz ljudskog iskustva, a smatra se da ivotinje mogu da imaju i druga ili dodatna
iskustva i stanja patnje. Zbog pomenute tekoe, Duncan i Dawkins, 1983. godine, daju neodreenu
definiciju patnje ivotinja. Naime oni pod patnjom podrazumevaju irok raspon neprijatnih
emocionalnih stanja. To upuuje na sutinsku vanost da se prilikom ocene dobrobiti ivotinja moraju
da sagledaju svi indikatori koji se mogu meriti, i da se ima na umu da svaka pojedina vrsta na farmi
moe imati razliite, odgovarajue, relevantne indikatore. Ako se svi indikatori razmotre kao celina,
moe se doi do jedne prihvatljive definicije dobrobiti.
Zdravstveno stanje ivotinja
Prilikom procenjivanja zdravstvenog stanja neke ivotinje, kao mere njene dobrobiti, treba uzeti
u obzir dva aspekta. Prvi aspekt se odnosi na spoljanje znake poremeaja zdravstvenog stanja, a drugi
na unutranje merljive vrednosti koje govore o zdravlju ivotinja. Bolesti i povrede predstavljaju
osnovne uzroke patnje kod ivotinja na farmama sa intenzivnim gajenjem, pa stoga ne bi trebalo da
predstavlja potekou odreivanje da li neka ivotinja pati ili ne. Bolesne ili povreene ivotinje se
mogu lako uoiti prema promenama u njihovim bihevioralnim obrascima. Prilikom procene dobrobiti
kod krmaa kao kriterijumi zdravstvenog stanja uzimaju se u obzir povrede, infekcije, intoksikacije i
sposobnosti odravanja integriteta kostiju, zglobova i miinog tkiva.
Treba imati u vidu, meutim, da uprkos izgledu koji ukazuje na dobro zdravstveno stanje,
ivotinja moe da pati. Mogue je otkriti fizioloke promene, kao to su promene u koncentracijama
hormona kod uplaenih ili sputanih ivotinja, iako spolja izgleda kao da njihovo zdravstveno stanje nije
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------118

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ugroeno. Takoe, ivotinje mogu izraavati obrasce ponaanja koji ukazuju na lou dobrobit, a ipak se
na kraju ispostavi da su zdrave.
Indikatori zdravstvenog stanja se koriste npr. za ispitivanje dobrobiti kod sputanih (ukljetenih)
svinja. U ukljetenih krmaa osnovni poremeaji se nalaze u urinarnom, lokomotornom i respiratornom
sistemu. Ako se izvre odgovarajua prilagoavanja boksova ili staja u celini moe se oekivati dobro
zdravlje ivotinja i zadovoljavajui kvalitet mesa u isto vreme.
Ekesbo je 1984. godine predloio, a Koning uveo, sistematski pregled (poznat pod nazivom
Ekesbo metoda) koe svinja na oteenja, u cilju dobijanja utisaka o njihovoj dobrobiti.
Ustanovljeno je da se ova metoda moe upotrebljavati kao pouzdan i brz nain za dobijanje utisaka o
dobrobiti krmaa u razliitim ivotnim sredinama. Spoljanji znaci bolesti i povrede ukazuju na slabo
zdravstveno stanje i mogu se upotrebiti kao pouzdana indikacija loe dobrobiti, ali se odsutnost
oiglednih znakova ne treba uzeti kao dokaz dobre dobrobiti.
Produktivnost
esto se naglaava da visoka produktivnost na farmama za intenzivan uzgoj ukazuje da
ivotinje ne pate. Postoje empirijski i nauni argumenti kako za tako i protiv toga. Produktivnost
ivotinja se moe razmatrati sa vie aspekta. Naime, produktivnost ivotinja moe oznaavati koliinu
proizvedenog mesa po jedinici uloene hrane. Dalje, ona moe da se prikae u smislu ekonomske
vrednosti dobijenog mesa po jedinici uloenog kapitala ili rada. Produktivnost ivotinja se moe
izraavati i u odnosu na jedinku, ili na osnovu celokupne proizvodnje kao jedinine mere. Stoga, iako
proizvodnja u celini moe biti visoka, ne mora znaiti da svaka ivotinja ostvaruje proizvodnju u
skladu sa sopstvenim potencijalom.
Stresna reakcija izaziva nagli pad koncentracije proteina u krvi. Ako bi se dokazalo da jedna
ivotinja slae proteine u svoja tkiva do maksimuma sopstvenog genetskog potencijala, tada bi sledilo
da dotina ivotinja nije pod stresom, odnosno da je njeno stanje dobrobiti, verovatno, kako treba.
Ustanovljeno je da su proizvodne osobine u tovnih svinja bolje u SPF (SPF = specific pathogen
free, bez specifinog patogena) jedinicama. Zdravstveno stanje je znatno bolje u SPF jedinicama, a
sledstveno tome i njihova dobrobit.
Uvoenjem boksova za praenje u modernim objektima za svinje postignuto je smanjenje stope
smrtnosti novoroenih prasadi i poveanje prirasta, odnosno poveanje produktivnosti u gajenju svinja
u celini. Raznovrsne modifikacije boksova su isprobane, ali bez znaajnijih razlika u pogledu stope
poveanja proizvodnje. Mnogi autori danas naglaavaju da su svinje naroito u ukljetenim boksovima
podvrgnute znatnom optereenju, odnosno da je u pitanju zlostavljanje ovih ivotinja.
U sutini, moglo bi se generalno tvrditi da poveana proizvodnja moe da bude indikator dobre
dobrobiti u mnogim sluajevima, s tim to treba jasno iskazati ta se podrazumeva pod pojmom
produktivnost ivotinja, kako je ve naglaeno.
Fizioloke i biohemijske
promene
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------119

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Mnogobrojna fizioloka i biohemijska ispitivanja se danas mogu izvriti, i uvek se polagala
nada u to, da takva ispitivanja pruaju objektivne podatke, koji mogu ukazati na stanje dobrobiti
odreene ivotinje.
Ta ispitivanja ukljuuju hormone iz sri adrenalne lezde (kateholamini), hipofize (ACTH) i
kore nadbubrene lezde (glikokortikosteroidi), odnosno utvrivanje poveanja njihovog nivoa u
krvnoj plazmi. Nedavna istraivanja pokazuju da su endomorfini (endogeni morfini) u vezi sa pojavom
stereotipija u krmaa, i da e ti endomorfini biti u skorije vreme rutinski merljivi.
Utvrivanje koncentracije kortizola u uzorcima pljuvake predstavlja jedan novi metod koji se
upotrebljava kao indikator za otkrivanje akutnog stresa kod ovaca i za procenu stresa u teladi, koja su
kastrirana hirurkim putem ili pomou gumenih prstenova. Ta metoda ima prednosti zbog lakog
sakupljanja uzoraka jer, na primer, uzimanje uzoraka krvi moe samo po sebi dovesti ivotinje u stanje
stresa.
Istraivanja su pokazala da se u razliitim smetajnim sistemima za svinje moe ustanoviti
hronini stres. Zanimljivo je da poreenje izbora izmeu skuene i prostrane ivotne sredine u pogledu
dobrobiti kod negravidnih odraslih svinja ne pokazuje jasnu prednost ove druge.
Neki od prvobitnih problema za utvrivanje stresa se prevazilaze stalnim usavravanjem
metoda. Stalno uvedene kanile se mogu upotrebiti za dobijanje uzoraka krvi bez uznemiravanja
ivotinja, a usavrena mikroanalitika ispitivanja doputaju brojna fizioloka merenja, koja se mogu
izvesti s minimalnim interferencijama.
Ima poziva da se doktori veterinarske medicine i stoari vie ukljuuju u rastuu debatu oko
dobrobiti ivotinja u intenzivnim sistemima dranja i u naunim eksperimentima. Ti pozivi se naroito
odnose na potrebu da se obezbede trezvena profesionalna prosuivanja, koja se zasnivaju na integraciji
objektivnih naunih podataka kao protivtea antropomorfnim suenjima, zasnovanim na emocijama ili
ak i nepoznavanju. Izgleda sasvim verovatno da e mnogi doktori veterinarske medicine iz prakse
imati sve veu potrebu da interpretiraju podatke, koji, zbog komplikovane tehnologije utvrivanja, ne
dolaze od samih veterinarskih strunjaka, ve ih pruaju specijalizovane naune laboratorije. Sve to
prua dobru priliku naunicima iz isto biolokih disciplina da doprinesu razjanjenju koncepta stresa.
Meutim, u urbi da se zadovolji jedna velika potreba po pitanju obezbeenje objektivnih
podataka o dobrobiti ivotinja, postoji opasnost da se predloe i preduzmu ishitrene kratkorone mere
zasnovane na previe uproenim rezultatima i interpretacijama i da se time samo uini nasilje nad
kompleknou biologije ivotinja.
Jedno od znaajnijih pitanja je procena aktivnosti hipofizno-adrenalne ose kao indeksa stresa
putem utvrivanja koncentracije kortikosteroida ili njihovih metabolikih produkata u krvnoj plazmi.
Ta utvrivanja su u novije vreme koriena u izuavanju razliitih sistema smetaja svinja i razliitih
tehnolokih postupaka sa ovcama. Zbog uloge glukokortikosteroida u zapaljenskim reakcijama i uticaja
na opti metabolizam, hronine promene u proizvodnji GK hormona same po sebi su vane. Pored
toga, veoma je vano i to to je dokazano da i nefizioloki stimulusi mogu proizvesti hormonski
odgovor, ije su metabolike posledice nepovoljne po efikasnu proizvodnju ivotinja. Takoe, postoji i
tendencija da se sve promene u koncentraciji glukokortikosteroida tretiraju kao simptomi ili znaci da
ivotinja pati ili da se nalazi u nekim nepovoljnim okolnostima, to nije sasvim prihvatljivo.
Zanimanje za aktivnost hipofizno-nadbubrene ose, kao i upotreba termina stres u tom
posebnom kontekstu, mahom su proizali iz rada Hans Selye-a, koji je detaljno opisan u njegovoj knjizi
The Sress of Life (1976). Prema Selye-ju, oslobaanje GK hormona je jedna komponenta stereotipne
rekcije na mnotvo razliitih fiziolokih stimulusa koji se mogu opisati, uopte uzev, kao tetni (na
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------120

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------primer, ozraivanje X-zracima, infekcija ili ubrizgavanje formalina). Iako pomalo nedosledan u tome,
Selye je termin stres uglavnom upotrebljavao da oznai sam odgovor organizma na delovanje stresora.
Prema njegovom miljenju, stres je termin koji je sinoniman sa rastom glikokortikosteroida u
krvnoj plazmi i drugim prateim promenama. Po njemu stressor je, u stvari, stimulus koji izaziva
odgovor organizma u vidu stresa. Meutim, postoji jedna velika slabost u Selye-om razmatranju
termina stresor zato to nije dat ni jedan aspekt u definiciji koji ne zavisi od sposobnosti da izazove
odgovor organizma u vidu stresa.
Naalost, esto se smatra da su utvrivanja adrenokortikalne aktivnosti relevantna za sva
znaenja termina stress, jer se ovaj termin koristi u mnogim sluajevima. Na prime, Stott, 1981. godine
daje znatno iru definiciju stresa nego to je Selye-eva definicija, upotrebljavajui taj termin da
obuhvati opta pomeranja homeostaze organizma. Pa ipak, on upotrebljava koncentraciju adrenalnih
hormona kao osnovni indikator za proireni koncept stresa uprkos dokazima da mnoge poremeaje
homeostaze, kao na primer, one koji nastaju kod liavanje vode i hrane, ne treba povezivati sa tim
hormonskim odgovorom. Slino tome, Dantzer i Mormede, 1983. godine su izneli tvrenje po kome je
stres suprotan dobrobiti, to je opet jedan pogled koji je u neskladu sa Selye-vim, a oni ipak Selye-ja
citiraju kao autoriteta u oblasti koja tretira aktivnost kore nadbubrene lezde kao indikatora stresa.
Posledica povezivanja opteg izraza stres sa svim njegovim negativnim konotacijama i Selye-vim
shvatanjem nespecifine fizioloke reakcije koja se zasniva na aktivnosti adrenokortikalnog sistema
jeste da se za sve dogaaje koji za svoj rezultat imaju aktiviranje tog sistema moe uzeti da su loi ili
nepoeljni. Meutim, to moe biti sasvim pogreno tumaenje.
Vaan razvitak koncepta stresa doao je sa radovima Masona, 1968., 1971. i 1975. godine, iako
su ti radovi izvedeni u kontekstu psihosomatskih bolesti oveka. Mason je dao pregled brojnih dokaza
koji pokazuju da hipofizno-adrenalni sistem osetljivo odgovara na fizioloke nadraaje, kao to su
novina, anticipacija elektrinog oka i nepojavljivanje oekivane hrane, kao i na fizioloke stimuluse
koje je Selye prouavao. Najvanije mesto u Mason-ovom prikazu predstavlja ideja da razliiti
dogaaji izazivaju u odreenoj ivotinji iste fizioloke reakcije, zbog toga to su oni izazvaju iste
emocionalne odgovore u toj ivotinji. On je otiao toliko daleko da je tvrdio da su stimulusi koje je
Selye izuavao izazvali odgovor u vidu stresa samo zato to su oni, takoe, rezultirali u jednakoj
emocionalnoj reakciji. Ta tvrdnja, meutim, ne izgleda sasvim prihvatljiva. Selye, na primer, navodi
primere hirurkih trauma koje su izazvale oslobaanje ACTH, ak i kod ivotinja pod anestezijom.
Mason se poziva na ideju da u pozadini adrenokortikalnog odgovora lei nediferencirana
emocionalna uzbuenost, a ne izjanjava se pri tome o njenoj prirodi. Dantzer i Mormede, 1981. i
1983. godine su zakljuili da je za tu fizioloku reakciju odgovorno subjektivno iskustvo odreene
ivotinje. Oni su podrazumevali da ta subjektivna iskustva moraju biti neprijatna i bolna da bi izazvala
adrenokortikalni odgovor. Primera radi, oni tvrde da poveanje kortikosteroida u krvnoj plazmi, koje
nastaje kada svinje ne dobiju oekivanu hranu, pokazuje da je takvo osujeenje neprijatno.
Navedeni razvojni koncepti stresa ukazuju na pogreno uverenje: da se utvrivanjem nivoa
kortikosteroida u krvnoj plazmi u ivotinja kada su podvrgnute odreenom zootehnikom postupku ili
eksperimentalnoj tehnici moe utvrditi koliko je taj tretman neprijatan ili bolan. Postoji mnogo razloga
da se to shvatanje smatra netanim. Na prvom mestu, nivoi kortikosteroida u krvnoj plazmi nisu
osetljivi na varijacije bolnosti tretmana. Nivoi kortikosteroida kod pacova zaista rastu kada se oni
nalaze pod elektrinim okom, ali stopa tog rasta ne odgovara intenzitetu upotrebljenog oka, sa
izuzetkom krajnjih vrednosti. Dalje, granica do koje nivoi kortikosteroida rastu kao posledica
elektrinog oka u zavisnosti je od toga da li je ivotinja u mogunosti da reaguje nekom
bihevioralnom aktivnou (na primer borbom) ili ne. Pacovi lieni hrane pokazuju poviene nivoe
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------121

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------kortikosteroida samo ako im je i voda nedostupna, koju inae piju u znatnim koliinama. Stereotipno
ponaanje svinja i stresom prouzrokovano obilno uzimanje hrane moe takoe da modifikuje veliinu
hormonskog odgovora.
Nivoi kortikosteroida se poveavaju i u situacijama koje bi teko mogli okarakterisati kao
neprijatne, na primer, za vreme koitusa ili neposredno pre redovnog davanja hrane. Poveanje
koncentracije kortikosteroida takoe sledi nakon voljne vebe kod ljudi u kojoj su prisutna oseanja
zadovoljstva u slinoj meri kao i oseanja bola.
Granica do koje novoi kortikosteroida zaista rastu verovatno je vie u vezi sa dometom do kojeg
ivotinja moe da bude svesna o situaciji u kojoj se nalazi, nego sa stepenom averzije prema nekom
tretmanu. Postoje brojni dokazi koji pokazuju da mnoge ivotinje odgovaraju rastom nivoa
glikokortikoida kada se stave u nove ivotne uslove. To poveanje moe da bude znatno izraenije
nego poveanje koje prati elektrini ok. Takav odgovor je takoe ustanovljen kada se nauena
oekivanja ne ostvare, na primer, kada oekivano davanje hrane izostane. Vreme u kome se elektrini
nadraaji oekuju moe da bude od daleko veeg znaaja nego intenzitet njihovog delovanja.
Nadraaji, koji se primenjuju u pravilnim vremenskim intervalima, tako da ivotinje mogu da naue
kada se oekuje sledei, imaju za posledicu nii adrenokortikalni odgovor nego nadraaji koji se
primenjuju u nepravilnim intervalima. Neizvesno je da li ton ili svetlost kao nadraaji imaju slian
efekat u pacova, zato to po tom pitanju postoje razliiti izvetaji, odnosno da se odgovor nadbubrene
lezde smanjuje, da se poveava ili da izostaje. Meutim, majmuni koji su istrenirani da izbegnu
nadraaj pritiskom na polugu pokazuju mnogo vie nivoe kortizola kada su nadraaji nenajavljeni, ak i
kada stvarno nisu podvrgnuti intenzivnom nadraaju.
Veza izmeu adrikortikalnog odgovora i zahteva koji se postavljaju ivotinji u pogledu
kognicije ili uenja, pojaana je otkriem da sistematsko ubrizgavanje ACTH i glukokortikoida utie na
njihovu kognitivnu sposobnost, verovatno kroz uticaj na veoma kompleksne procese pamenja.
Rezultati, poput navedenih, naveli su istraivae da predpostave da je glavna funkcija tih hormona da
slue kognitivnim sposobnostima kod ivotinja, obezbeujui time dopunu metabolikih funkcija koje
se obino istiu.
Navedeni rezultati predstavljaju osveavajuu promenu u odnosu na ideju da je
adrenokortikalni odgovor jedna evoluciono prevaziena reakcija borbe i bekstva koja prvenstveno
podrazumeva mobilizaciju energije. Oni proiruju Selye-vu ideju da je taj odgovor adaptivna reakcija,
priznavanjem da je primarni cilj adaptacije da se stekne saznanje o okolini i na taj nain anticipiraju
pojavljivanja bioloki znaajnih dogaaja.
Pri tome se ne tvrdi da nivoi kortizola u krvnoj plazmi ne rastu kada su ivotinje podvrgnute
neprijatnom tretmanu. Ono to se dovodi u pitanje jeste da li je neprijatnost tretmana per se odgovorna
za rast tih nivoa, i da li se stepen tog poveanja moe upotrebiti kao indeks neprijatnosti odgovarajueg
iskustva.
Znaajno pitanje predstavlja adekvatno interpretiranje podataka o nivou adrenokortikalne
aktivnosti u razliitim nainima smetaja ivotinja. Na primer, ustanovljeno je da su nivoi
kortikosteroida vii kod svinja koje su smetene u otvorenim objektima u poreenju sa istim nivoima
kod svinja koje se nalaze u zatvorenim. Ali, da li ima nekakvog znaaja kada se kae da su svinje koje
su smetene napolju pod veim stresom? Da li one vie pate? Ili, da nisu one jednostavno izloene
promenljivijim, novim i nepredvidljivim dogaajima, koji zahtevaju vie kognicije ili uenja, to je
verovatno po sredi?
S toga, doktori veterinarske medicine i stoari treba da postanu svesni zamrenosti koja lei u
osnovi interpretacije takvih fiziolokih podataka i treba da budu sumnjiavi prema svim tvrdnjama da
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------122

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------takvi podaci mogu da daju preciznu meru stresa i distresa, a naroito ako to podrazumeva zakljuak da
ivotinje pate.
Ponaanje
Bihevioralna prouavanja su postala vano stredstvo u prepoznavanju situacije kada je dobrobit
neke ivotinje dovedena u pitanje. Najtei zadatak je, meutim, utvrivanje koje ponaanje zaista moe
sluiti kao indikator dobrobiti. Moraju se prouavati ne samo obrasci ponaanja, ve i tip ivotne
sredine ili sistem gajenja u kojem se ta ponaanja ispoljavaju. Od posebnog praktinog znaaja je
registrovanje promenjenog ili abnormalnog ponaanja i uporeivanje obrazaca ponaanja u dva
razliita sistema, kao i nastojanje da se oceni koji od njih obezbeuje bolje stanje dobrobiti
ivotinjama. Za naune svrhe sprovodi se eksperimentalno izazivanje stresa kod ivotinja i
registrovanje posledica po ponaanje, omoguavanje ivotinjama da biraju ivotnu sredinu, kao i
registrovanje i interpretacija njihovog izbora.
Abnormalno ponaanje
esto je ba odstupanje ponaanja od normalnog ono to daje prvu indiciju da se ivotinja
nalazi pod uticajem stresa. Svi obrasci ponaanja koji odstupaju od normalnih za odreenu vrstu mogu
biti oznaeni kao poremeeno ponaanje, s tim to je teko odrediti do koje granice je promena u
ponaanju u okvirima tolerancije.
Wiepkema je 1983. godine klasifikovao razliite tipove abnormalnog ponaanja u nekoliko
optih kategorija.
Prva kategorija ovog ponaanja je ponaanje koje prouzrokuje povrede poiniocu ili
pripadnicima iste vrste. Takvo ponaanje predstavlja grienje repa kod svinja i kljucanje perja kod
kokoaka. Zanimljivo je da esto kod kanibalizma u svinja ne postoje oevidni bihevioralni simptomi
bola (izbegavanje, skianje, borba) to ukazuje na to da verovatno postoji neki mehanizam zaduen da
sprei potpunu agoniju u takvoj situaciji.
Drugi tip ponaanja su stereotipije ili ponavljanje radnji odnosno aktivnosti bez ikakve
oigledne funkcije. U ovu kategoriju spadaju ritmino vakanje, igranje jezikom, grienje ipke i
trljanje ipke njukom ili gubicom. Sreu se kod goveda, konja i krmaa, najee kada su smetene
individualno.
Trea kategorija je apatino ponaanje, kod koga se uoava veoma smanjena usmerenost na
spoljanje nadraaje. Jedan primer iz ove kategorije je nepomino sedenje, pri kome ivotinja (naroito
se javlja kod krmaa) sedi mirno sa glavom koja pomalo visi.
Uvek se postavlja pitanje: koliko neko ponaanje mora da bude abnormalno da bi ukazivalo
na patnju? Kao to je navedeno, postoji irok raspon ponaanja koja se mogu smatrati abnormalnim, ali
ne postoje oevidne razlike u otrini ispoljavanja tih ponaanja. Primera radi, ponaanje koje
prouzrokuje povrede poiniocu ili pripadnicima iste vrste verovatno moe da bude tetnije po dobrobit
neke grupe svinja nego to to moe da bude ponaanje krmaa koja neprekidno sedi. Razumljivo je da
se mora prihvatiti da sve vrste poremeenog ponaanja nemaju istu teinu. Meutim, ta injenica
izaziva tekoe naroito kada se eli da se pojava specifinog abnormalnog ponaanja iskoristi kao
indikator dobrobiti ivotinja u datom sistemu gajenja.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------123

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Velika diskusija vodi se oko statusa sterotipija kao indikatora dobrobiti. Danas se smatra se da
se za stereotipije moe tvrditi da deluju loe na dobrobit odreene ivotinje ako one, bez obzira na
potrebu da se izraavaju, okupiraju mnogo vremena (na primer 10% vremena u budnom stanju).
Neke stereotipije mogu da funkcioniu kao adaptivni mehanizmi i mogu se smatrati pokuajem
jedne normalne individue da se bori sa nedogovarajuom ivotnom sredinom. Vano je napomenuti
da sve svinje ne ispoljavaju odreenu stereotipiju, npr. hronino grienje ipke. Izgleda da svaka
individua ima razliit optimalni nivo sredinske stimulacije, ime se mogu objasniti velike razlike u
individualnom ponaanju.
Pored iznetih postoje velike razlike i u pojavljivanju stereotipija u razliitim objektima za
svinje. Na primer, u objektima za svinje Kvinzlendskog univerziteta nema ozbiljnih stereotipija, to se
tumai kao posledica nekoliko faktora: (1) studenti poseuju te objekte i bave se ivotinjama za vreme
klinike prakse, (2) neprestano se sprovodi po nekoliko istraivakih projekata, i (3) vlasnici su
zainteresovani za dobrobit ivotinja. Ako su stereotipije, kao to se predpostavlja, posledica dosade i
nedostatka stimulacije, prisustvo ljudi moe preduprediti njihovu pojavu.
Kod nas se ponekad nailazi na zaputene objekte, gde krmae grizu ipke u toj meri da su im
zubi ozbiljno oteeni, pa ak i ispadaju. Svakodnevna neodgovarajua ishrana, neadekvatno
mehaniko ienje i neobavljanje drugih uobiajenih poslova u objektima za svinje doprinosi da su
one verovatno pod velikim stresom.
Intenzivnost gajenja i ponaanje
esto se uzima da je ponaanje koje se izraava u manje intenzivnom sistemu gajenja na neki
nain normalnije nego ponaanje u intenzivnijim sistemima, i da je ono, shodno tome, nekako
bolje. Treba imati u vidu, meutim, da se ivotinje razliito ponaaju u razliitim ivotnim
uslovima. Intenzivno gajene ivotinje su paljivo selekcionisane s obzirom na njihove sposobnosti
prilagoavanja odreenim uslovima. Do sada jo uvek nije dokazano da obrasci ponaanja koji se
susreu u manje intenzivnim sistemima ukazuju na bolju dobrobit ivotinja. Naunici istiu da je
razliito ponaanje domaih ivotinja u poreenju sa nepripitomljenim ivotinjama koje pripadaju istoj
vrsti rezultat aktuelne situacije i njihove vetake selekcije od strane oveka, pa stoga tu nema
indikacija za poremeaje u ponaanju.
HIGIJENA TRANSPORTA IVOTINJA
Dezinfekcija transportnih sredstava i utovarnih
i istovarnih rampi
Transportna sredstva, utovarne i istovarne rampe mogu imati veliku ulogu u prenoenju
zaraznih bolesti na velika prostranstva. Inficirane ivotinje putem izluevina mogu da zagade utovarne,
istovarne i transportne povrine brojnim uzronicima infektivnih i parazitskih bolesti. Transportno
sredstvo posle svakog prevoza ivotinja mora da bude dobro oieno, oprano i dezinfikovano, kako bi
bez ikakve opasnosti moglo da poslui za sledei prevoz ivotinja. Nain dezinfekcije u izvesnoj meri
zavisi od vrste transportnog sredstva.
Objekti za ienje, pranje i dezinfekciju prevoznih sredstava u eleznikom saobraaju grade
se u krugu teretnih eleznikih stanica ili na drugom pogodnom mestu. Objekti za ienje, pranje i
dezinfekciju prevoznih sredstava u drumskom saobraaju grade se najee u okviru veterinarskih
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------124

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------stanica. U eleznikom saobraaju ovi objekti treba da imaju odgovarajue kolosene kapacitete, a u
drumskom saobraaju odgovarajue pristupne puteve sa tvrdim kolovoznim zastorom i betonskim
parking prostorom za drumska vozila koja se upuuju na dezinfekciju. Dalje, oni treba da imaju
betonski i asfaltni plato na kome se vri ienje, pranje i dezinfekcija vozila sa zatvorenim sistemom
kanalizacije i ureajima za odvoenje otpadnih voda u kolektor ili septike jame. Pored toga, ovi
objekti treba da imaju dvokomorne ili viekomorne jame za sakupljanje ubreta iz prevoznih sredstava
i pei za spaljivanje istog. Za pranje i dezinfekciju vozila treba da poseduju stabilne i pokretne agregate
sa hladnom i vruom vodom pod pritiskom, prskalice i hemijska sredstva za dezinfekciju. Najzad, u
ovim objektima treba obezbediti pribor za ienje prevoznih sredstava, zatitnu opremu, radnu odeu i
obuu.
Povrine prevoznog sredstva se najpre polivaju hladnom vodom, a pri pojaanoj dezinfekciji
protiv virusa i nesporogenih bakterijskih uzronika prskaju 2% rastvorom NaOH. Posle toga se iz
prevoznog sredstva lopatom i metlom izbacuju ekskrementi, dlake, perje i drugi otpaci koji ostaju posle
istovara. Sa tavanice, podova, zidova, pribora za hranjenje, napajanje, vezivanje i druge opreme potom
se sastrue sva neistoa. Zatim se sve povrine prevoznog sredstva peru vruom vodom (ija
temperatura iznosi 50 do 60C) pod pritiskom sa odgovarajuom prskalicom, uz istovremeno ribanje
etkama, s tim da se pranje vri prvo sa unutranje strane vozila, a ako je vozilo zagaeno spolja i sa
njegove spoljanje strane. Ekskrementi i otpaci iz vagona ili kamiona moraju se briljivo skupiti i
sloiti u betonske jame koje slue za sakupljanje ubreta ili u za to odreeno drugo mesto i politi
krenim mlekom. Ako se zbog sumnje na zaraznu bolest vri pojaana dezinfekcija prevoznog sredstva,
a pei za spaljivanje nisu na raspolaganju, prikupljeno ubre i otpaci moraju se na betonskoj, asfaltnoj
ili kamenoj podlozi najpre dobro nakvasiti rastvorom hlornog krea ili odgovarajueg hlornog
preparata (u kome ima najmanje 5% aktivnog hlora), zatim vie puta promeati i konano dobro sabiti
u betonske jame ili zakopati na odgovarajuem mestu. Na ovaj nain skupljeno i dezinfikovano ubre
moe se koristiti po isteku 3 meseca od dana kada je izvrena dezinfekcija. Dezinfekcija vagona i
kamiona moe da bude uobiajena i pojaana. Pojaana dezinfekcija vri se ako transportovane
ivotinje potiu iz zaraenog podruja, ako se pri istovaru ivotinja utvrdi da su zaraene ili ako postoji
sumnja da su zaraene nekom od zaraznih bolesti koja se nalazi na listi Zakona o zatiti ivotinja od
zaraznih bolesti koje ugroavaju celu zemlju. Dezinfekcija se vri po zavrenom ienju, pranju i
suenju prevoznog sredstva.
Uobiajena dezinfekcija vri se na taj nain to se sve povrine vagona ili kamiona najpre
prskaju prskalicom sa vruim rastvorom dezinficijensa (ija temperatura iznosi 50 do 60C), tako da se
na svaki 1 m2 povrine upotrebi najmanje 1 litar rastvora. Za dezinfekciju se moe primeniti 2% rastvor
NaOH, 2% rastvor formalina, rastvor hlornog preparata sa najmanje 3% aktivnog hlora, kao i rastvor
nekog komercijalnog preparata za dezinfekciju na odgovarajui nain. Pola asa posle zavrene obine
dezinfekcije, prevozna sredstva se ponovo peru vodom i sue.
Ako se pojaana dezinfekcija vri zbog nesporogenih bakterijskih uzronika, sve unutranje i
spoljanje povrine prevoznog sredstva, posle pranja vruom vodom i suenja, prskaju se rastvorom
hlornog krea, odgovarajueg hlornog preparata koji sadri 3% aktivnog hlora ili 3% rastvorom
formalina. Ako se pojaana dezinfekcija vri zbog virusa, prevozno sredstvo se, posle pranja i suenja,
poliva vruim 2% rastvorom NaOH. Jedan as posle zavrene pojaane dezinfekcije prevozno sredstvo
se ponovo opere vruom vodom i osui. Pojaana dezinfekcija zbog sporogenih uzronika vri se na taj
nain to se pod prevoznog sredstva i sve njegove povrine najpre dobro nakvase rastvorom hlornog
krea, drugog odgovarajueg hlornog preparata koji sadri 5% aktivnog hlora ili 5% rastvorom
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------125

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------formalina. Petnaest minuta posle kvaenja izvri se mehaniko ienje prevoznog sredstva i ponovo
kvase sve povrine istim dezinficijensom i istom koliinom. Jedan as posle zavrene dezinfekcije
prevozno sredstvo se ponovo opere vruom vodom i osui.
Dezinfekcija pribora za vezivanje, ienje, hranjenje i napajanje ivotinja, pribora za ienje
prevoznih sredstava, obora, rampi i drugih predmeta u vagonu ili kamionu, koji su bili u neposredom
kontaktu sa ivotinjama, vri se zavisno od materijala, opaljivanjem na plamenu, kuvanjem u vodi,
podvrgavanjem vodenoj pari ili pranjem u rastvoru odgovarajueg dezinfekcionog sredstva.
Dezinfekciona sredstva se moraju uvati na odgovarajui nain. Hlorni preparati, a posebno
hlorni kre, moraju se uvati na tamnom mestu i u dobro zatvorenim sudovima. Neposredno pre
pripremanja potrebne koncentracije rastvora hlorni preparati se moraju ispitati na procenat aktivnog
hlora. Priprema rastvora hlornog preparata treba da se vri neposredno pre samog izvoenja
dezinfekcije. Hlorni preparati sa manje od 15% aktivnog hlora ne treba da se upotrebljavaju za
pravljenje dezinfekcionih rastvora.
Ako su kamioni i vagoni korieni za prevoz zdravih ivotinja, pre sledeeg utovara vri se
ienje i uobiajena dezinfekcija. Mesta za utovar, pretovar i istovar moraju se posle svakog istovara i
utovara temeljno oistiti i podvrgnuti uobiajenoj dezinfekciji. Ako postoji sumnja na zarazu, mesta za
utovar, pretovar i istovar, kao i prevozna sredstva moraju se pojaano dezinfikovati. Dezinfekciju mogu
da vre samo struno osposobljena lica koja su za vreme rada zatiena odgovarajuom opremom. Po
zavrenoj dezinfekciji na propisani nain vodi se evidencija, izdaje se potvrda i vri oznaavanje
prevoznih sredstava.
Plovni objekti - brodovi (reni i pomorski) iste se i dezinfikuju na isti nain i istim sredstvima
kao kamioni i vagoni. Odgovorno lice plovnog objekta mora da vodi evidenciju o izvrenim
dezinfekcijama. Plovni objekti se iste i dezinfikuju samo sa unutranje strane, i to u pristanitu u kome
se izvri poslednje iskrcavanje ivotinja. Ekskrementi i otpaci iz plovnog objekta ne smeju se baciti u
otvoreno more, u slobodni reni tok, kanale ili na povrine pristanita.
Za dezinfekciju aviona mogu se koristiti sredstva koja su bez mirisa i imaju kratko vreme
delovanja. Dezinfekciona sredstva koja se primenjuju u vidu sprejova, aerosola, gasova i rastvora
moraju biti nezapaljiva i nekodljiva. Za dezinfekciju aviona primenjuju se brojni patentirani preparati
uz potpunu hermetizaciju.
S obzirom da se avionski prevoz ivotinja vri uz pomo specijalnih kaveza i boksova, postoji
mogunost da se ovi ureaji na odgovarajui nain dezinfikuju hlornim preparatima, formaldehidom ili
nekim drugim dezinfekcionim sredstvima posle njihovog vaenja iz aviona. Posle ekspozicije od
nekoliko asova kavezi i boksovi se ispiraju istom vodom, sue i ponovo vraaju u avion.
Ishrana i napajanje ivotinja u transportu
Jedan do dva asa pre utovara ivotinje treba nahraniti i napojiti. Ako transport traje due
ivotinje se moraju pojiti i hraniti posle odreenog vremena. Ako se transport vri eleznicom, a
ishrana i pojenje ivotinja se mora izvriti u toku prevoza, u dokumentaciji koja prati ivotinje mora
biti naznaena eleznika stanica u kojoj treba da se vri pojenje i hranjenje. Hrana za ivotinje u
transportu ne sme poticati iz mesta u kojima postoji prijavljena zarazna bolest ivotinja.
ivotinje se mogu hraniti i napajati samo u eleznikim stanicama koje ispunjavaju neophodne
uslove. U tim stanicama postoje posebna mesta sa ograenim prostorom, gde je onemoguen pristup
drugih ivotinja.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------126

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------ivotinje koje su pre transporta na pai konzumirale gotovo iskljuivo zelenu hranu treba na
odgovarajui nain pripremiti za transport. Priprema se sastoji u davanju sena u trajanju 2 do 3 dana pre
transporta. U tim danima izbegava se hrana bogata proteinima, kao i prenatrpavanje eluca ivotinja.
ivotinje drane u staji i hranjene senom lake podnose transport.
Ako transport traje due, goveda i svinje treba hraniti bar jednom posle 24 asa, a konje posle
12 asova ili najdue 18 asova. Ovce se hrane najdue posle 36 asova.
Higijena transporta pojedinih vrsta ivotinja
Higijena transporta goveda
Ako transport bilo kojim prevoznim sredstvom traje krae vreme protie bez nekih veih
posledica po organizam goveda, ali ako traje due i vri se pod nepovoljnim uslovima, tete kod ove
vrste ivotinja mogu da budu znatne. Kod prevoza goveda, bilo na krae ili na due udaljenosti, bez
obzira ime se vri, zbog eventualnih posledica po organizam postoji potreba da se preduzimaju
odgovarajue mere. Ove mere se odnose kako na same ivotinje tako i na transportna sredstva, sa
ciljem da se transport uini podnoljivim i bezbednim za ivotinje i njihovu okolinu.
Najvea panja u praksi posveuje se merama zdravstvene kontrole goveda pre, u toku i posle
transporta. One se sastoje u veterinarskom pregledu goveda i procenjivanju epizootioloke situacije,
kako bi se spreilo da se prevoze bolesna i na zarazne bolesti sumnjiva grla. Pored pregleda ivotinja
vri se detaljna kontrola prevoznih sredstava, opreme u njima i analiza meteorolokih uslova pod
kojima se grla transportuju. Ako su uslovi nepovoljni i/ili transportna sredstva neispravna (na primer,
loe vremenske prilike, polomljeni i neispravni podovi prevoznog sredstva, izboeni otri predmeti,
loa ventilacija, promaja i dr.) kod utovara i prevoza goveda moe da doe do ozleda, pojave bolesti i
uginua. Nepravilan transport vrlo esto dovodi do smanjivanja produktivnosti i do manjeg ili veeg
gubitka telesne mase. Vei gubitak telesne mase naroito dolazi do izraaja kod prevoza utovljene
junadi za klanje.
Sve rase i kategorije goveda, od najmlaih do najstarijih, mogu se transportovati. Goveda se
mogu transportovati razliitim transportnim sredstvima, ali u praktinim uslovima se najee
primenjuju transporti kamionima i eleznikim vagonima. Transporti kamionima i eleznikim
vagonima imaju meusobne slinosti, ali i znatne razlike. Kod svih vrsta transporta mogu nastati
povrede i bolesti ivotinja, kao posledica greaka koje se ine prilikom utovara, zatim tehnikih
neispravnosti vozila i, konano, neodgovarajuih postupaka prema ivotinjama u transportu.
Transport goveda kamionima najee se vri na kraim relacijama (do 100 km), a esto i do
udaljenosti od 250 km. U primeni ove vrste transporta osnovno je da se goveda za vreme utovara,
prevoza i istovara ne ozlede i da imaju na raspolaganju dovoljnu povrinu za leanje, naroito na duim
relacijama. Ako se ne obezbedi odgovarajua povrina pri transportu, esto nastaju mehanike povrede,
kao to su prelomi kostiju, lezije vimena na koje se nadovezuje pojava mastitisa, ozlede papaka i
rogova, nagnjeenja i druge traume miia.
Kod transporta kamionima posebna panja treba da se posveti utovaru i istovaru, koji mogu da
se vre samo uz pomo propisno ureenih ili bar dobro improvizovanih rampi. Preko ovih rampi
odrasla grla, junad i telad treba da se utovaraju direktno u kamione kao i da se istovaraju iz njih, bez
primene sile u vidu guranja, muvanja tapom, snanog udaranja, zavrtanja repa i sl.
Broj odraslih goveda, junadi i teladi, koji moe da se utovari u kamion, zavisi od veliine
transportnog prostora, a i od toga da li se radi o visokoproduktivnim, gravidnim ili zasuenim kravama,
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------127

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------junadima ili teladima. Odrasla goveda sa veom telesnom masom se obavezno vezuju. Telad i
obezroena junad mogu da se prevoze bez vezivanja. Kod utovara teladi, ako se sateraju u jedan kraj, u
kamionu treba da ostane slobodna zimi 1/6, a leti 1/5 povrine poda. Za visokogravidne krave
obezbeuju se vee povrine poda od onih koje se predviaju za odrasla grla ove vrste ivotinja.
Odrasla goveda mogu da se vezuju na dva naina u kamionima. U prvom nainu goveda se
postavljaju i vezuju glavama okrenutim u pravcu kretanja kamiona, a u drugom glave ovih ivotinja su
okrenute prema jednoj od bonih strana vozila. Kod prvog naina vezivanja nedovoljno se koristi
transportni prostor pa se zato on retko primenjuje. Kada se primenjuje goveda se vezuju na kratko za
gredu na prednjoj strani karoserije kamiona. Kod drugog naina, kako se uglavnom utovaraju goveda
za klanje, vezivanje se vri za alke, koje se nalaze na obe due strane ograde kamiona i to glavama
okrenutim naizmenino na levu i na desnu stranu. Goveda iz slobodnog tova i iz istog obora mogu se
transportovati i bez vezivanja u kamione koji imaju vrst krov.
Pre utovara goveda u transportno sredstvo treba detaljno sagledati njegovo tehniko i higijensko
stanje. Pod kamiona mora da bude bez rupa ili drugih oteenja, bone strane treba da budu dovoljno
vrste, bez metalnih ili drvenih otrih predmeta i kuka na koje bi ivotinje mogle da se ozlede. Posebnu
panju pri transportu goveda kamionima zasluuje sprovoenje higijenskih mera. Kamion obavezno
treba da bude ist i dezinfikovan odgovarajuim dezinfekcionim sredstvom. On mora biti tako ureen
da iz njega za vreme prevoenja goveda ne ispadaju prostirka, feces i urin. Uz svaki kamion sa
natovarenim govedima putuje i jedan pratilac koji u sluaju potrebe moe da prui odgovarajuu
pomo ivotinjama. Najbolje je da se za transport goveda koriste specijalni, za te svrhe namenjeni
zatvoreni teretni kamioni.
Transport goveda treba da se vri lagano, ne veom brzinom od 50-60 km/h. Sa osnovnim
principima i zahtevima u transportu goveda treba da bude upoznat voza. Vozaa treba posebno
upoznati sa injenicom da naglo pokretanje, skretanje i zaustavljanje kamiona moe da izazove ozbiljne
ozlede kod ivotinja.
Transport goveda eleznicom vri se uglavnom na duim relacijama. Ovaj nain transporta
moe da prati niz negativnih posledica, ako se ne vodi dovoljno rauna o odravanju higijene, kao i o
postupcima sa ivotinjama. Negativne posledice se manifestuju u vidu smanjenja opte otpornosti
organizma, irenja zaraznih i parazitskih bolesti, pojava drugih bolesti i raznih ozleda, smanjenja
proizvodnih sposobnosti i telesne mase ivotinja. Da bi se za vreme transporta izbegle pomenute
negativne posledice, potrebno je preduzeti odreene higijenske i tehnike mere koje se jednim delom
odnose na goveda, odnosno na postupak sa njima, a drugim delom na eleznike vagone i utovarne
rampe.
Higijena transporta eleznicom se sastoji u adekvatnoj pripremi goveda i transportnih sredstava,
odgovarajuem nainu utovara, transporta, eventualnog pretovara i, konano, istovara ivotinja.
Za transport eleznicom dolaze u obzir samo zdrava goveda. Zato se pre utovara obavezno vri
zdravstveni pregled i izdvajanje obolelih jedinki. ivotinje koje se prevoze eleznicom moraju da
potiu iz nezaraenog podruja.
Utovar goveda u vagone sme da se vri samo na eleznikim stanicama, gde postoje ureene
rampe za utovar ove vrste ivotinja. Ove rampe moraju da budu iste i dezinfikovane primenom
odgovarajueg dezinficijensa. elezniki vagoni takoe moraju da budu isti, dezinfikovani
odgovarajuim dezinficijensom i na odgovarajui nain opremljeni (solidan drveni pod, odgovarajui
zidovi i krov). Pod vagona mora biti dovoljne vrstine, bez rupa ili drugih oteenja. U vagonima ne
sme da bude nikakvih izboina i otrih predmeta, na koje bi goveda u toku transporta mogla da se
ozlede.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------128

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Jedan od osnovnih zahteva pri transportu je da se vagoni ne prenatrpavaju, jer to moe dovesti
do ozlede papaka, zglobova i vimena, kao i nagnjeenja, pobaaja, brzog zamaranja, iscrpljivanja, pa i
uginua. Ako izmeu dve vezane ivotinje moe nesmetano da proe ovek, smatra se da je vagon
propisno natovaren. Broj goveda koji se moe utovariti u vagon zavisi od veliine utovarnog prostora,
kao i od telesne mase i kondicije goveda (vidi tabele 2, 3 i 4).
Pri transportu goveda eleznicom odgovarajua panja treba da se posveti postupcima pri
utovaru. Posle veterinarskog pregleda ivotinja i sagledavanja tehnike opremljenosti i higijene
transportnog prostora, goveda se uvode u vagone preko pokretnog mosta koji mora da bude dobro
uvren i sa strane ograen punom ogradom, da bi se spreilo iskakanje. Utovar treba da se vri uz to
manje buke i bez upotrebe sile da se ivotinje ne bi uznemiravale. Goveda koja nisu obezroena vezuju
se za alke koje su uvrene na jednom od duih zidova vagona. Pri tome vezovi ne smeju da budu
suvie dugaki da se ivotinje ne bi meusobno zaplitale. U istom vagonu sve glave utovarenih
ivotinja moraju biti okrenute na istu stranu. Tovna junad za klanje koja su obezroena i telad mogu da
se prevoze eleznicom bez vezivanja. Ako se odrasla goveda i telad za klanje prevoze u istom vagonu,
telad moraju biti odvojena ogradom.
Ako je u pitanju dui transport potrebno je obezbediti pribor za ienje vagona i ivotinja,
opremu za napajanje i odgovarajuu koliinu hrane. Za vreme duih transporta goveda se hrane i
napajaju obino tri puta dnevno. Hranjenje i napajanje goveda vri se u vagonima na eleznikim
stanicama odreenim za te svrhe.
Pri transportu goveda u toku zime vrata i prozori vagona moraju biti zatvoreni. Leti se vrata i
prozori vagona otvaraju radi spreavanja pojave toplotnog udara kod goveda. Za vreme prevoenja
goveda u eleznikim vagonima ne sme da vlada promaja. Na pod vagona zimi se stavljaju
odgovarajue koliine slame, a leti moe da se upotrebi pesak. Kod dueg transporta u vagonu sa
ivotinjama treba da putuje i pratilac koji nadgleda ivotinje, hrani ih i napaja i odrava higijenu
vagona.
Goveda se prevoze avionima na duim relacijama uglavnom u meunarodnom transportu. Pri
transportu goveda ovim prevoznim sredstvom postupak u vezi sa ishranom i smetajem, slian kao kod
transporta konja, s tim da su goveda obino flegmatina, odnosno mirnija. Meutim, i kod njih treba
vriti nadgledanje po pitanju pojave zdravstvenih poremeaja, naroito poremeaja u metabolizmu, koji
se obino manifestuju tek posle transporta.
Muka grla se prevoze odvojeno od enskih ili u posebnim individualnim boksovima pregradama u avionu. Obezroena goveda se utovaraju u grupne boksove. Grupni boksovi treba da
budu odgovarajue veliine koja omoguava da u njih stane do 10 ivotinja. Visokovredne i
visokogravidne ivotinje najee se prevoze u individualnim boksovima. U avionu telad se
transportuje u grupne boksove koji su meusobno odvojeni ianom mreom.
Goveda, koja nisu obezroena, prevoze se plovnim objektima, na taj nain to se vezuju na
bonim stranama palube naizmenino na jednu i drugu stranu. Priplodna i gravidna grla utovaraju se u
individualne boksove na palubi. Obezroena goveda i telad mogu da se utovaraju i bez vezivanja, s tim
da se u jednom boksu smesti najvie 10 ivotinja. Ako se goveda prevoze due od 12 asova, po svakoj
ivotinji potrebno je obezbediti u toku daljih 24 asa prevoza najmanje 20 litara vode za napajanje
zimi, a 30 litara leti i 4-8 kg sena.
U principu kod utovara goveda u kamione, eleznike vagone i brodove za svako grlo telesne
mase do 55 kg orijentaciono treba da bude obezbeeno 0,5 m 2, do 100 kg - 0,6 m2, do 200 kg - 1,4 m2,
do 300 kg - 1,6 m2, do 400 kg - 2 m2, do 500 kg - 2,2 m2, a preko 500 kg - 2,5 m2 i vie podne povrine.
Ako se goveda utovaraju u drugu ili treu zatvorenu palubu plovnog objekta treba poveati navedene
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------129

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------povrine za 10% po grlu. U tabeli 3 dati su normativi za utovar goveda u eleznike G vagone prema
Richteru i sar., (1969) u zavisnosti od telesne mase.
Tabela 3. Normativi za utovar goveda u G - vagone
Kategorija goveda i Broj grla G
telesna masa u kg
- vagona sa
18 m2
Odrasla grla oko
9
700 kg
Odrasla grla oko
11
600 kg
Odrasla grla oko
12
500 kg
Odrasla grla oko
14
400
kg
Mlada grla oko 300
18
kg
Mlada grla oko 200
20
kg
Prema Richter i sar., 1969.
Broj grla G
- vagona sa
21 m2
12
13
14
16
20
22
U tabeli 4 dati su orijentacioni normativi za utovar goveda u eleznike vagone prema Ivou
(1957), u zavisnosti od njihove telesne kondicije.
Tabela 4. Orijentacioni normativi za utovar goveda u vagone (Ivo, 1957)
Izgled goveda
Potrebna povrina u m2 po grlu
U vagon s 15 m2 poda moe se
(kondicija)
utovariti grla
manja
srednja
velika
manja
srednja
velika
Mrava
1,2
1,4
1,5
13
11
10
Srednje utovljena
1,4
1,5
1,6
11
10
9 - 10
Utovljena
1,6
1,8
1,9
9 - 10
8-9
8
Za visokogravidna, plemenita i vredna grla normativi podne povrine se poveavaju za
najmanje 50%.
Transport konja
Za utovar i istovar konja koriste se odgovarajue rampe. U specijalnim i obinim kamionima
konji se utovaraju tako da su vezani na kratko za prednju stranicu kamiona sa glavama okrenutim u
pravcu vonje. Pre utovara konjima moraju biti raskovane zadnje noge. Kamion za transport konja
mora da ima povienu punu ogradu, kako bi se spreilo iskakanje. Takoe, kamion treba da bude
prekriven ceradom uz obezbeenje dovoljnog pristupa sveeg vazduha. Kod otvorenog kamiona, preko
lea konja se razapinje podesna elastina zapreka, najee konopac ili remen, koja se vrsto vezuje za
stranice kamiona, da bi se spreilo propinjanje i ispadanje konja.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------130

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Kada se za prevoz konja za klanje koriste kamioni nosivosti preko 5 tona, utovar se moe vriti
i tako da su njihove glave okrenute prema duoj desnoj strani prevoznog sredstva pri emu moraju biti
vezani na kratko. Odrasli konji treba da budu vezani u prevoznom sredstvu na tolikoj razdaljini da nisu
pritenjeni jedni uz druge ili uz stranice prevoznog sredstva i moraju im biti raskovane zadnje noge.
Konji do jedne godine starosti mogu se utovarati i bez vezivanja. Smatra se da je utovar konja u
kamione i eleznike vagone izvren na odgovarajui nain ako je za svako grlo telesne mase od 100
kg obezbeeno 0,8 m2, do 200 kg - 1,5 m2, do 300 kg - 1,6 m2, do 400 kg - 2 m2 podne povrine i
srazmerno vie zavisno od telesne mase grla. Za priplodna plemenita, sportska i gravidna grla
predvieni prostor se poveava najmanje 50%, a izmeu pojedinih ivotinja treba da se postave
pregrade (motke, preage i dr.). Kod transporta konja kamionima po jednom grlu teke rase potrebno je
obezbediti najmanje 1,90 m2, srednje teke 1,60 m2 i lake 1,40 m2 podne povrine. Brzina kretanja
kamiona pri transportu konja treba da iznosi 40-60 km/as. Za prevoz sportskih i priplodnih konja
postoje specijalna vozila ili prikolice za jedno grlo koje vuku putnika vozila. Kod ovakvih vozila
brzina se moe kretati maksimalno do 70 km/as.
Kod transporta konja eleznicom obino se u jedan vagon utovara 6-8 konja. Oni se tovare u
levu i desnu polovinu vagona, paralelno sa njegovom duom osom. Pri tome su glavama konji okrenuti
jedni prema drugima, ali tako da izmeu njih postoji slobodan prolaz irine jednake irini vrata vagona.
Konji se u vagonima vezuju konim ularima za preage koje se nalaze u visini njihovih grudi. Konji do
jedne godine starosti mogu se prevoziti i bez vezivanja. Pri prevozu konjima moraju biti raskovane
zadnje noge. Ve je naglaeno da je utovar konja dobro izvren ako je za svako grlo telesne mase od
100 kg obezbeeno 0,8 m2, do 200 kg 1,5 m2, do 300 kg 1,6 m2, do 400 kg 2 m2 podne povrine. Za
priplodna, plemenita, sportska i gravidna grla podna povrina u vagonu se poveava za 50% od
navedenih povrina, a izmeu ivotinja moraju biti stavljene pregrade. Svaki vagon pri transportu konja
treba da ima svog pratioca. Ako transport ne traje due od 12 asova i ako se ivotinje pri transportu ne
hrane i ne poje, moe se na zahtev poiljaoca izbei pratilac.
Konji se po utovaru u plovnim objektima vezuju na kratko na bonim stranama palube,
naizmenino na jednu i drugu stranu. Zadnje noge konja moraju biti bez potkovica. Kod transporta
konja brodom potrebno je obezbediti odgovarajue povrine poda po svakom grlu, i to kod priplodnih i
sportskih konja 2,50-3,50 m2, a kod radnih i konja za klanje 2,00-2,50 m 2. Priplodna, sportska i
gravidna grla utovaraju se na palubi plovnog objekta u individualne boksove.
U novije vreme se transport sportskih i priplodnih konja sve vie vri avionima, naroito ako su
u pitanju due relacije, najee kod uvoza ili izvoza. Zdravi konji u principu dobro podnose transport
avionom. U avione konji se utovaraju u posebne individualne boksove. Veliina boksova u avionu
zavisi od rase, odnosno od veliine ivotinja, s tim da se duina boksova za konje u proseku kree oko
2 m, irina 1 m i visina 1,5 do 1,7 m, odnosno boks mora biti dovoljno prostran da se ivotinja moe u
njemu pokretati, a ako padne da moe sama bez potekoa ustati. Konji se pre utovara u boks obavezno
moraju raskovati. Vezivanje se vri dovoljno dugim konim ularom koji treba da ima debeli titnik za
potiljak. Sportskim konjima bandairaju se tetive vatom i stavljaju zatitne kolenice. Temperamentnim
i razdraljivim konjima mogu se pre utovara i za vreme leta dati sredstva za smirenje. Konji se mogu
uplaiti od buke motora uglavnom na poetku njihovog rada. Rad motora aviona na poetku izaziva
nemir, zbog ega je u tom momentu neophodno nadgledanje i smirivanje konja. Kasnije se ove
ivotinje lako priviknu na avionsku buku i vibracije. Tokom kraih letova konji su izloeni manjim
neugodnostima nego pri prevozu kamionima ili eleznikim vagonima. U visokorazvijenim zemljama
esti su i kratki letovi, u trajanju od 1-4 asa, za prevoz sportskih konja radi uestvovanja na trke. Ako
se ovi letovi vre na propisani nain ve drugog dana posle njih konji su potpuno odmorni i u dobroj
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------131

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------kondiciji. Pre interkontinentalnog transporta avionima nuno je konje odmoriti u trajanju od najmanje 3
dana. U vreme pripreme konja za let izbegavaju se nagle promene ishrane. Da bi se izbegla pojava
atonije creva za vreme duih letova, konjima se pre utovara daje osveavajua hrana, kao, na primer,
napoj sa mekinjama, mrkva i dekokt lanenog semena. Obrok koji sadri zob treba znatno smanjiti. Ne
preporuuje se davanje trankilajzera konjima koji se koriste za trke pre, u toku ili posle transporta. U
vazduhoplovna sredstva konji se utovaraju u posebne individualne boksove, razliite veliine u
zavisnosti od starosti, odnosno veliine njihovog tela. Poletanje i sletanje aviona u kojima se prevoze
konji treba da bude postepeno i blago. Savremeni avioni su snabdeveni ureajima za regulisanje
pritiska vazduha, tako da brzina i visina leta mogu biti isti kao za avionski prevoz ljudi.
Da bi se izbegle ozlede, konji se tokom transporta zatiuju povojima sa vatom. Ovi povoji se
stavljaju na donjim delovima ekstremiteta i na glavi. Na grudima i preko lea moe se postaviti
olabavljeni pokriva. Za fiksiranje slui koni oglav sa dva dua konopca koji spreava da konj padne i
da zabaci glavu unazad. Broj konja koji se moe utovariti zavisi od vrste i konstrukcije aviona. Ako se
radi o peletiranom smetaju (posebna vrsta kaveza duine 2 m, irine 0,8-1 m, visine 1,5-1,7 m, koji se
utovara dizalicom), kapacitet utovara je vei nego ako se primenuje utovar putem rampi i
odgovarajuih obinih kaveza. Pri transportu bez peleta upotrebljavaju se sanduci od drveta i
duraluminijuma. Na pod se stavlja piljevina ili slama za upijanje mokrae i izmeta. Prvo se tovare
sanduci, a zatim konji preko rampe. Muke ivotinje utovaraju se pre enskih. Ako se transport vri
peletama, tada je utovar olakan jer otpada utovar u uem smislu, budui da se konji smetaju u pelete
jo na zemlji. Konji se zatim dizalicom utovaraju zajedno sa boksom u avion. Pri transportu avionom
nuno je prisustvo pratioca, najbolje konjuara. Na tri konja dolazi po jedan pratilac. Pre utovara konji
se raskivaju, a u boksovima se vezuju specijalnim ularima, koji na potiljku imaju debeli zatitnik, poto
na tom mestu esto dolazi do ozleda.
Sprovoenje veterinarskih intervencija za vreme letova je veoma oteano zbog skuenog
prostora u avionima. Kod nemirnih konja gotovo je nemogua aplikacija intravenske injekcije. Ako je
davanje lekova neophodno koriste se subkutane i intramuskularne aplikacije kao najjednostavnije. Za
primenu dolaze u obzir sredstva za smirenje neurovegetativnog sistema, kardijaci, trankilajzeri,
antiseptici i dr.
Konji su nakon poetnog uznemirenja za vreme leta obino mirni, ponekad i apatini. Kod
manjeg broja moe se pojaviti i u toku leta snano uznemirenje do ispoljavanja panike. Konji lake
podnose prelaz iz hladnog ambijenta u topli, a obratno znatno tee.
U naoj zemlji prema optim uslovima JAT-a za prevoz robe poiljalac treba da obavesti
primaoca o predvienom prispeu poiljke ivih ivotinja. Prevoznik mora obavestiti odredino mesto
o bilo kakvom zakanjenju aviona. Tokom prevoza avionom prevoznik ne preuzima nikakvu
odgovornost za tetu nastalu zbog prirodne smrti ili bolesti ivotinja tokom prevoza avionom. Takoe
prevoznik ima pravo da odbije transport ivotinja avionima namenjenim za prevoz putnika.
Transport svinja
Transport svinja moe se obavljati unutar jedne proizvodne organizacije, izmeu dve ili vie
proizvodnih organizacija, izmeu proizvodnih organizacija i njihovih kooperanata, kao i izmeu
proizvodnih organizacija i klanica. Potreba za transportom javlja se i kod kupovine priplodnih svinja,
kao i kod slanja svinja na izlobe. Transport svinja se obavlja unutar zemlje, ali i u meunarodnom
prometu, bilo da se radi o uvozu ili izvozu. U toku transporta, koji se u svakom sluaju smatra snanim
stresnim faktorom za organizam svinja, mogu nastati uginua, povrede koe, miia i kosti (frakture,
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------132

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------luksacije, kontuzije, hematomi i dr.), gubici u telesnoj masi i brojne bolesti. Transport svinja zasluuje
posebnu panju u pogledu irenja zaraznih bolesti.
Uzroci povreda i pojave bolesti kod svinja mogu biti tehnike neispravnosti transportnih
sredstava, pogrena tehnologija utovara i istovara, nebriga o svinjama u toku transporta, izostavljanje
veterinarskog pregleda svinja pre utovara, nevoenje rauna o istoi i dezinfekciji utovarnih rampi i
transportnih sredstava, kao i o epizootiolokoj situaciji podruja u kome se vri transport.
Potreba za transportom unutar proizvodnih organizacija javlja se po zavretku pojedinih faza
kada se iz jedne vrste specijalizovanih objekata svinje prebacuju u drugu vrstu objekata u kojima se,
dalje nastavlja proizvodni proces. Prebacivanje svinja iz jednog objekta u drugi vri se pregonom ili
kontejnerski u grupama (mlada prasad), kao i odgovarajuim transportnim sredstvima farme. Transport
svinja izvan proizvodnih organizacija, najee se obavlja kamionima i eleznikim vagonima. Kod
utovara treba obezbediti odgovarajuu povrinu poda prevoznog sredstva, koja omoguava da sva
utovarena grla svinja mogu nesmetano da legnu. Ako se prevoz vri avionom svinje se smetaju u
grupne boksove, a priplodna grla u posebne boksove. U tabeli 5 navedene su orijentacione podne
povrine prevoznog sredstva po jednom utovarenom grlu u zavisnosti od telesne mase.
Tabela 5. Povrina poda prevoznog sredstva po grlu svinja*
Telesna masa
Povrina poda, m2
do 25 kg
0,20
od 25 do 30 kg
0,20 - 0,25
od 30 do 40 kg
0,25 - 0,30
od 40 do 50 kg
0,30 - 0,35
od 50 do 60 kg
0,35 - 0,40
od 60 do 70 kg
0,40 - 0,45
od 70 do 80 kg
0,45 - 0,48
od 80 do 90 kg
0,48 - 0,50
od 90 do 100 kg
0,50 - 0,51
od 100 do 130 kg
0,51 - 0,56
od 130 do 200 kg
0,67 - 0,84
preko 200 kg
oko 1,00
nerastovi
1,50 - 1,85
*Modifikovano prema navodima vie autora
Formule koje se koriste za sagledavanje minimalnih zahteva u pogledu povrine za grupe svinja
pod razliitim uslovima, kao i raspoloive povrine u m 2 za svinje telesne mase 100 kg date su u tabeli
6.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------133
Tabela 6. Formule za preraunavanje potrebne povrine kod transporta svinja

Formula
Raspoloiva povrina
Autor
(m2 za 100 kg)
Raspoloiva povrina: A = 0,021 x W0,67
0,459
FAWC (1991)*
0,78
Raspoloiva povrina: A = 0,01 x W
0,363
Randall (1993)
Minimalna povrina za sternalno leanje:
0,394
Petherick i Baxter (1981)
A = 0,018 x W0,67
Minimalna povrina za lateralno leanje:
1,050
Petherick i Baxter (1981)
0,67
A = 0,048 x W
Minimalna povrina poda sa prostirkom
0,590
Edwards i sar., (1987)
za odravanje rasta i konverzije hrane:
A = 0,027 x W0,67
*FAWC (1991) - Farm Animal Welfare Council (Savet za dobrobit farmskih ivotinja)
Merenja povrine neophodne za sternalno leanje svinja i direktne opservacije razliite gustine
naseljenosti sugeriu da minimalna potrebna povrina iznosi oko 250 kg/m 2 za svinje telesne mase od
90 do 100 kg. U evropskim zemljama gustina naseljenosti odnosno potrebna povrina po grlu se kree
od 204 do 313 kg/m2.
U naoj zemlji transport svinja vri se najee kamionima. S obzirom da transport predstvalja
veoma snaan stresor za svinje potrebna je maksimalna panja. Najbolje je da se za transport svinja
koriste specijalna teretna vozila, koja obino imaju dva utovarna nivoa sa odgovarajuom opremom.
Ova teretna vozila treba da imaju mogunost dobrog provetravanja, a eventualno i rashlaivanja putem
rasprskivanja vode u transportnom prostoru, naroito ako se transport vri za vreme velikih vruina.
Kod svinja nisu u istoj meri kao kod drugih vrsta domaih ivotinja osposobljeni mehanizmi odavanja
toplote, pa zbog toga tee podnose velike vruine. To se naroito odnosi na utovljene svinje, kod kojih
u toku transporta za vreme velikih vruina ee dolazi do pregrejavanja i uginjavanja. Zato se ne
preporuuje da se ove kategorije svinja prevoze kada spoljanja temperatura vazduha prelazi 30C.
Tokom leta najbolje je da se utovar i transport svinja obavlja nou ili u ranim jutarnjim asovima.
Svinje su, a naroito prasad, osetljive i na niske temperature. Ako se prevoze zimi, utovarni prostor
prevoznog sredstva treba da bude zatien, naroito od delovanja hladnih vetrova. Do gubitaka u toku
transporta moe da dovede i nepravilan nain utovara, a naroito nevoenje rauna o potrebnoj povrini
poda utovarnog prostora po jednom grlu.
Transport svinja eleznicom vri se obino na duim relacijama, i to u zatvorenim teretnim
vagonima sa jednim ili dva utovarna nivoa (spratovi ili etae). Svaki nivo vagona mora da poseduje
tehniki ispravne ureaje, odnosno odgovarajue prozore za ventilaciju. Vagoni treba da su tehniki
ispravni, dobro mehaniki oieni, oprani i dezinfikovani. Na njihovom podu treba da se nalazi
prostirka. Kao prostirka moe da se koristi slama, drvena strugotina ili pesak. Kod utovara, transporta i
istovara svinja treba da se preduzimaju odgovarajue mere i postupci o kojima je bilo govora u vezi sa
transportom drugih vrsta ivotinja.
Posebnu panju zasluuje pravilno funkcionisanje ventilacionih otvora, naroito za vreme
vruih letnjih dana, kao i otvaranje vrata vagona, na ije se otvore treba da nalaze reetkaste pregrade.
Za vreme velikih letnjih vruina radi rashlaivanja utovarnog prostora i poda vagona, u stanicama
zaustavljanja potrebno je vriti polivanje vodom.
Kod utovara svinja moraju se potovati higijensko-tehnoloki normativi o veliini podne
povrine vagona po utovarenom grlu zavisno od toga da li se utovar i prevoz obavljaju leti ili zimi.
Transport svinja avionom dolazi u obzir u meunarodnom prometu i to samo za prevoz visoko
vrednih grla. Za prevoz svinja mogu da se koriste transportni prostori putnikih aviona ili specijalni
avioni, koji iskljuivo slue za prevoz ivotinja. Svinje se utovaraju u avion u boksove u kojima se
moe smestiti 3-4 grla. Transportna povrina za svinje telesne mase od 50 do 135 kg se kree od 0,27
do 0,67 m2 (sa varijacijama od 0,23 do 0,74 m2), a za nerastove oko 1,85 m2 (tabela 7). U principu
povrina boksa treba da omoguava da sve svinje za vreme leta mogu da legnu. Boksovi treba da budu
od elinih cevi visine 1,30 m (vii od svinja), a njihov gornji otvor treba da je prekriven uvrenom
mreom, kako bi se spreila mogunost iskakanja svinja. Posle svakog istovara i pre utovara ovi
boksovi treba da budu dobro oieni, oprani i dezinfikovani. Za prostirku u boksovima se moe
upotrebiti piljevina.
Tabela 7. Povrina poda aviona po grlu svinja*
Telesna
Povrina poda, m2
masa
Prosena Najmanja najvea
oko 50 kg
0,27
0,23 - 0,32
60 kg
0,32
0,28 - 0,41
70 kg
0,36
0,32 - 0,47
80 kg
0,41
0,36 - 0,51
90 kg
0,46
0,41 - 0,56
100 kg
0,49
0,44 - 0,62
110 kg
0,54
0,45 - 0,68
125 kg
0,62
0,51 - 0,72
135 kg
0,67
0,53 - 0,74
Nerastovi
1,85
*Prema Krtlingeru i sar., 1970.
Pri prevozu svinja avionom obavezni su pratioci, od kojih je jedan obavezno doktor
veterinarske medicine. Treba imati na umu injenicu da su svinje veoma razdraljive ivotinje. Posebno
se to odnosi na nerastove. Pri startovanju motora dolazi do jakog uznemiravanja svinja, kao i pri
propadanju i sletanju aviona. Najosetljiviji momenti pri transportu svinja avionom su utovar (koji treba
da traje to krae), uzletanje i sletanje aviona. Temperatura vazduha u avionu treba da iznosi oko 20C.
Transport ovaca i koza
Ovce i koze se prevoze kamionima, eleznikim vagonima, plovnim objektima i
vazduhoplovima. Ovce i koze mogu da se prevoze eleznikim vagonima i kamionima sa jednim ili
dva poda, pod uslovom da oba poda ne proputaju tenost. Ako se ovce i koze utovaraju samo na jedan
pod, treba koristiti donji pod. Ako se ove vrste ivotinja utovaraju na oba poda prevoznog sredstva,
gornji pod mora da bude manje optereen u odnosu na donji za 10%. U prevoznom sredstvu moraju da
se nalaze posude za pojenje ivotinja. Za ovce i koze telesne mase preko 50 kg treba obezbediti 0,400,50 m2, telesne mase od 30-50 kg od 0,32 do 0,40 m 2 i telesne mase 20-30 kg od 0,25 do 0,32 m 2
povrine poda kamiona ili eleznikog vagona po jednom grlu. Priplodna grla ovaca i koza se stavljaju
u individualne boksove pri transportu avionom. Za druge kategorije ovih vrsta ivotinja pri prevozu
avionom koriste se grupni boksovi.
Transport ovaca i koza kamionima ima svoje privredno opravdanje do udaljenosti od 300 km.
Brzina kretanja kamiona na asfaltnom putu ne bi trebalo da bude vea od 50 km/as, a na zemljanom
od 25 km/as.
Kod transporta vozom, ukoliko se on odvija na vee udaljenosti, ovcama i kozama se u
vagonima mora obezbediti najmanje 5 cm duboka prostirka, kao i dovoljna koliina hrane i vode.
Vagone sa veom podnom povrinom od 25 m2 treba pregraditi.
Kod transporta brodom ovce i koze se dre u boksovima, ija povrina ne bi trebalo da prelazi
16,5 m2. Pri tome se za odrasla grla rauna sa 0,40-1,00 m 2, a kod jagnjadi sa 0,40-0,50 m2 povrine
poda u brodu.
Transport jednodnevnih pilia i odrasle ivine
Jednodnevni pilii se najee prevoze u klimatizovanim i ventiliranim kamionima. Osim
kamiona, mogue je korienje eleznice i aviona za njihov transport. Bez obzira na vrstu prevoznog
sredstva, pilii se uvek transportuju u posebnim kutijama sa odgovarajuim otvorima za vazduh.
Zahvaljujui umananoj kesici oni ne moraju uzimati hranu 48 asova posle izleganja. Kutije treba da
imaju poviene rubove tako da direktno ne naleu jedna na drugu, ime se omoguava da izdre statiki
pritisak i nesmetano odvijanje ventilacije. Kartonske kutije sa 4 pregrade u kojima se moe smestiti po
25 pilia (ukupno 100), imaju otvore za ventilaciju na gornjoj i na bonim stranama. Na gornjem delu
imaju rebraste produetke koji omoguavaju naleganje kutija. Kutije se slau na reetkaste police u
kamionu. Ako je u pitanju unutranji transport izmeu inkubatorske stanice i pripadajuih farmi, za
transport jednodnevnih pilia mogu se upotrebiti i posebno konstruisane plastine kutije za viekratnu
upotrebu. Pre i posle upotrebe ove kutije se temeljno operu vodom i dezinfikuju, uz primenu posebnog
ureaja za pranje pod pritiskom i odgovarajuih sredstava za pranje i dezinfekciju.
Za transport jednodnevnih pilia vano je poznavati specifine temperaturne odnose u njihovom
organizmu. Poznato je da se pilii ponaaju gotovo kao poikolotermni organizmi do oko 12 dana
ivota. Oni imaju malu telesnu masu i zahtevaju temperaturu u ambijentu od 32-35C. U kutijama treba
osigurati sledee mikroklimatske uslove: temperaturu 32C, manje od 0,5% CO2 i za svakih 100 pilia
34 m3/as leti, a 17 m3/as sveeg vazduha zimi. Ovi mikroklimatski uslovi se obezbeuju kada se u
termostatski regulisanom i provetrenom kamionu odrava temperatura vazduha izmeu 16 i 21C. U
prostor za smetaj kutija sa piliima ulazi sve vazduh preko hvataa iznad kabine i prevodi se u
unutranjost putem otvora kroz dvostruki pod. Iskorieni vazduh se izvlai ventilatorima na baterijski
pogon koji se pokreu nezavisno od rada motora vozila i imaju ugraeni titnik od vetra. Voza
kontrolie temperaturu vazduha u prostoriji sa piliima preko kontaktnog termometra iz vozake
kabine, a za praenje ponaanja pilia potrebno je da se izmeu kabine i prostorije sa piliima nalazi
odgovarajui otvor.
U sluaju kvara vozila, leti, voza mora smesta otvoriti vrata prostorije za pilie, a po potrebi i
izneti odreeni broj kutija i smestiti ih u hladovinu. Za transport manjeg broja pilia mogu se koristiti
putnika i kombi vozila.
Odrasla pernata ivina prevozi se eleznikim vagonima ili kamionima, koji su za tu svrhu
posebno podeeni. Ako se prevoz vri transportnim sredstvom koje nije podeeno, ivina se utovaruje i
prevozi u kavezima. Kod prevoenja plovnim objektima ivina se dri u kavezima. Pri prevozu
vazduhoplovima ivina se smeta u kaveze koji se spolja omotavaju jakim retkim platnom. Pojedini
kavezi u prevoznom sredstvu treba da se smeste tako da do njih stalno dopire dovoljna koliina sveeg
vazduha.
NEGA KOE
Nega koe treba da bude usmerena na podravanje i pospeivanje pojedinih njenih funkcija, jer
se preko nje moe da odrava opti biotonus, da se stimulie izmena materija, pobolja apetit i
iskoriavanje hrane, preveniraju razna kona i druga oboljenja. Koa dobro hranjenih i pravilno
timarenih ivotinja je znatno otpornija prema izazivaima konih bolesti. Razlozi profilakse
prvenstveno diktiraju nunost redovnog ienja koe, jer se na taj nain ona oslobaa grube
prljavtine, parazita i mikroorganizama, ime se smanjuje mogunost pojave bolesti.
Mehanikim ienjem vri se nadraaj koe i pospeuje odvijanje njenih funkcija. Ovo
ienje ima za posledicu poboljanje rada i drugih telesnih organa. ivotinje ija se koa redovno isti
imaju bolji apetit, bolje koriste hranu, imaju bolje radne i proizvodne uinke. To je dokazano za tovna
grla u pogledu prirasta i za muzne krave u pogledu proizvodnje mleka. Prema tome, nega koe
potrebna je i iz razloga ekonominosti.
Nega koe sastoji se u mehanikom ienju, pranju, kupanju koe i ianju vune i dlake.
Mehaniko ienje koe
Mehaniko ienje (timarenje) primarno ima zadatak da sa povrine koe odstrani razne
naslage, otpadne i tetne materije, da omogui pravilnu sekreciju lojnih i znojnih lezda, kao i bolju
cirkulaciju krvi. îenje koe predstavlja osnovnu profilaktiku meru u spreavanju pojave raznih
konih bolesti.
Kou konja i goveda treba istiti svakodnevno, obino u jutarnjim asovima, a po potrebi i
preko dana. îenje koe treba vriti po mogunosti izvan staje. Za ienje koe upotrebljavaju se
etke, eljevi, meke krpe ili suneri, eagije, otirai i strugai. Za mehaniko ienje i pranje koe
danas su na raspolaganju elektrini aparati. ivotinje treba da su na odgovarajui nain vezane kako ne
bi ometale ienje koe i eventualno povredile lice koje sprovodi ovu higijensku meru.
Koa ivotinja se isti pre konzumiranja jutarnjeg obroka. îenje koe treba sprovoditi
sistematski odnosno po odreenom redosledu uvebanim ravnomernim pokretima koji ne uznemiravaju
ivotinje. Najpre se temeljno isti jedna strana tela, a zatim druga. Poinje se uvek od glave, nastavlja
sa trupom do sapi i zatim prelazi na noge. Prilikom ienja leve strane tela etka ili drugi pribor se dri
levom rukom i obratno. êtku treba koristiti oprezno da ne bi dolo do ozlede koe. Prljavtina se skida
sa koe prevlaenjem etke niz dlaku. Praina sa etke istresa se na odreeno mesto, najbolje na
daicu, odreenu za tu svrhu.
êagija je otra i moe lako da povredi kou ivotinja. To je naroito sluaj kod koe iznad
zglobova i delova koe koji lee neposredno iznad kostiju. Po zavretku ienja moe se dlaka
zagladiti suknenom krpom.
Jako oznojene i umorne ivotinje se pre uvoenja u staju etaju 10-15 minuta, da bi dolo do
normalizacije funkcija kardiovaskularnog i respiratornog sistema. Zatim se sa koe drvenim noem ili
drugim strugaem ili otiraem skida znoj i neistoa. ivotinja se potom uvodi u staju gde se mekim
krpama ili sunerom trlja njena koa. Kada se osui, ivotinja se pokriva ebetom, a zatim se trljaju i
sue ekstremiteti. Kada se ivotinja potpuno osui ienje se nastavlja etkom i suknenom krpom na
ve opisani nain.
Ako su ivotinje zaprljane blatom, najpre se skidaju grube naslage prljavtine raznim
strugaima i otiraima sa koe, posle ega se pristupa temeljnom etkanju. Timarenje koe slui i kao
masaa jer deluje povoljno na cirkulaciju krvi i raspodelu sinovije na nogama, ime spreava nastajanje
potkonih edema, burzitisa, tendinitisa i artritisa. Meutim, zbog mogunosti utrljavanja prljavtine u
kou moe doi do pojave ekcema.
Griva i rep konja se iste etkom, a zatim se mogu oeljati drvenim eljem.
Za ienje vidljivih sluzokoa oiju, nosnih otvora, mara i stidnice slue meke krpe ili
suneri. Potrebno je koristiti posebnu krpu za svaku ivotinju. Ista krpa ne sme se koristiti za ienje
razliitih sluzokoa.
Neophodno je da svaka ivotinja ima zaseban pribor za ienje, koji se nalazi u posebnoj kutiji
iza leita. Posle ienja koe krpe treba temeljno oprati i prokuvati. êtke, eagije, eljeve, otirae i
strugae takoe treba redovno istiti i prati. Pribor treba dezinfikovati radi spreavanja irenja zaraznih
i parazitskih bolesti.
Za ienje koe goveda slui otrija etka. Jako uprljane delove tela treba oprati toplom vodom
i sapunom. Radna grla treba istiti isto kao i konje. Ovde se mogu koristiti eagije sa irokim i tupim
zupcima.
Ostale vrste domaih ivotinja ne podvrgavaju se sistematskom, a pogotovo ne svakodnevnom
temeljnom mehanikom ienju. To ne znai da ne treba voditi rauna o higijeni njihove koe. Svinje
se i same oslobaaju naslaga grubih prljavtina sa koe trljanjem o vrste predmete. Zbog toga se u
ispustima, pored bazena za kupanje, pa i na panjacima postavljaju posebne grede za ienje koje su
smetene na 2 stuba, od kojih je jedan visok 1 m, a drugi 30 cm. Grede se mogu postavljati na jednom
stubu, a umesto drugog vri se jednostavno ukopavanje grede u zemlju. Postoje i posebni otirai i
strugai za ienje koe svinja, izraeni od lima koji se postavljaju na odgovarajui stub ili gredu.
Pranje koe
Pranje pojedinih delova koe na telu domaih ivotinja sporovodi se kada su ovi delovi jako
zaprljani, izuzev vimena kod krava koje se obavezno pere pre svake mue. U konja treba prati grivu i
rep jedanput nedeljno. Za pranje koe moe da se koristi odgovarajui sapun ili ampon. Neposredno
pre partusa i pre sisanja potrebno je sprovesti temeljno pranje okoline vulve i anusa, odnosno vimena u
ivotinja.
Za vreme toplih letnjih meseci kada temperatura vazduha i vode iznosi najmanje 15 do 18C,
ivotinje se mogu kupati. Kupanje se takoe vri uz primenu odgovarajuih sapuna ili ampona. Ovaj
higijenski postupak je veoma koristan za organizam ivotinja kada su uslovi za njegovo sprovoenje
povoljni, ali ga uvek treba vriti obazrivo. Ne treba kupati oznojene, umorne, vrue niti site ivotinje.
Gravidne ivotinje u prve dve treine graviditeta treba kupati oprezno, a u zadnjoj treini graviditeta
treba izbegavati primenu ovog higijenskog postupka. Za kupanje novoroenih ivotinja temperatura
vazduha i vode treba da iznosi najmanje 35C. Ne smeju se kupati ivotinje koje boluju od zaraznih
bolesti, odnosno imaju povienu telesnu temperaturu ili koje boluju od emfizema ili reumatizma. Dalje
treba izbegavati kupanje ivotinja u periodu duvanja snanih vetrova, kao i u najtoplijem periodu
vruih letnjih dana. ivotinje u vodi treba da ostanu 10-15 minuta, a po izlasku iz nje obavezno treba
da se vri brisanje njihove koe odgovarajuom istom krpom. Kupanje ovaca se vri ako je to
potrebno zbog pranja zaprljane vune. Treba imati u vidu da se vuna ovaca teko i dugo sui zbog ega
moe doi do prehlade ovih ivotinja, naroito ako se naglo menjaju vremenske prilike to je est
sluaj u planinskim predelima. Kupanje svinja je korisno naroito u podrujima sa toplom klimom.
Njima se omoguuje da se same kupaju u bazenima za kupanje koji su izgraeni tako da se lako iste.
Ovim ivotinjama treba pruiti mogunost za kupanje i na panjacima.
U profilaktike i terapeutske svrhe kupanje ivotinja moe se vriti u specijalnim bazenima,
najee radi spreavanje pojave ili leenja uge. Profilaktiko kupanje uz primenu antiparazitskih
rastvora primenjuje se kod ovaca posle ianja u kasno prolee i rano leto. Za masovno leenje ovaca
primenjuje se kupanje u specijalno izgraenim bazenima duine 5-10 m i irine 60 cm. Ovce se
ubacuju jedna po jedna u bazen i tokom plivanja 1-2 puta njihova glava zagnjuri akljom. Po izlasku iz
bazena zadre se izvesno vreme na jednom betonskom platou, odakle se oceena tenost sa tela vraa
natrag u bazen. Postoje i manji bazeni za pojedinano kupanje, koje se moe obaviti i u veoj kaci ili
kadi.
Kupanje ivotinja pored toga to uklanja neistou deluje veoma povoljno na opte stanje
organizma. Pod uticajem vode podesne za kupanje dolazi najpre do suavanja, a zatim irenja krvnih
sudova koe. Voda deluje kao korisno nadraajno sredstvo za nervne zavretke i masau miia, kao i
za osveenje i podizanje tonusa celog organizma posle napornih fizikih aktivnosti kod radnih i
sportskih grla. Najbolje je da se ivotinje kupaju u kasnijim popodnevnim asovima po zavretku
fizikih aktivnosti (trening, trke, poljski radovi i dr.), a pola sata pre hranjenja. Za vreme kupanja sa
ivotinjama se postupa mirno, bez naglih pokreta ili drugih aktivnosti koje ih mogu uznemiriti. Posle
kupanja i pranja ivotinje treba obavezno osuiti da ne bi dolo do nazeba.
ianje
Skraivanje dlake i ianje vune u stoarstvu se sprovodi iz ekonomskih i higijenskih razloga.
Skraivanjem dlake ili ianjem vune olakava se mehaniko ienje koe i smanjuje mogunost
zadravanja konih parazita. Ovim higijenskim postupcima olakava se odavanje telesne toplote,
ubrzava promet materija i poboljava apetit. Oiane ivotinje se manje znoje i bre sue posle kie.
ianje ivotinja se vri u toplom periodu godine, najee u kasno prolee i rano leto, zbog toga to je
opasnost od poveanog odavanja telesne toplote u hladnom periodu, a naroito u zimskom velika.
Meutim, ako se ivotinje koje su obrasle gustom dlakom dovedu sa ispae na zimovanje u tople staje,
onda je ianje mogue sporovesti i u zimskom periodu uz izvesne mere opreznosti. Treba imati u vidu
da su neposredno posle ianja ivotinje naroito osetljive na nagle vremenske promene, a posebno na
zahlaenja, hladni vetar i promaju, te ih je potrebno zatiti na odgovarajui nain da ne bi dolo do
prehlade.
Oiane ivotinje se efikasnije tretiraju protiv uge i drugih bolesti koe od neoianih, zato to
terapeutska sredstva lake dolaze u kontakt sa uzronicima ovih bolesti. ivotinje invadirane ugarcima
i drugim ektoparazitima se iaju odvojeno od neinvadiranih. Po ianju, invadirane ivotinje se
obavezno kupaju u rastvoru odreenog antiparazitskog sredstva. Oprema za ianje i ruke radnika koji
uestvuju u sprovoenju ovih higijenskih mera se takoe tretiraju antiparazitskim sredstvima.
Redovno se iaju ovce i izvesne vrste kunia iz ekonomskih i higijenskih razloga. Skraivanje
dlake u konja i goveda vri se iz higijenskih razloga. Muznim kravama korisno je oiati, vie puta
preko zime, dlaku sa butova, trbuha, vimena i repa, radi lakeg odravanja higijene tela i higijene pri
mui mleka.
ianje ovaca je redovna mera u proizvodnji vune. Kod ianja ovih vrsta ivotinja mora se
voditi rauna da ne doe do ozlede koe ivotinje, poto svaka ozleda postaje atrijum za ulazak raznih
patogenih mikroorganizama i nastanak infekcije. S druge strane, kod oianih ovaca dolazi do velikog
odavanja toplote preko koe, to moe biti povod za nastanak nazeba, crevnih katara, afekcija disajnih
puteva i pneumonija. Zato ovcama posle ianja treba obezbediti topao smetaj i zatitu od kie, vetra i
drugih nepovoljnih meteorolokih faktora. Odgovarajue uslove treba obezbediti naroito prvih 8 dana
posle ianja, odnosno sve dok se koa potpuno ne adaptira na uticaje spoljanjih faktora. U vreme
ianja ne preporuuje se vakcinacija ovaca.
Nije korisno suvino skraivanje dlake na repu konja, jer im se time oduzima sredstvo za
odbranu od insekata. Suvino skraivanje dlake na kiici konja moe dovesti do nadraaja koe kratkim
dlakama, do njenog navlaivanja i do pojave zapaljenjskih procesa.
HIGIJENA I NEGA KOPITA
Pod negom kopita podrazumeva se primena svih sredstava i higijenskih mera, kojima se kopito
odrava u zdravom stanju i obliku koji mu je prirodno svojstven. Zdravstveno stanje i pravilno
funkcionisanje kopita ima izvanrednu vanost za fiziku aktivnost, radnu sposobnost i duinu
eksploatacije konja. Nega kopita ima osnovni zadatak da se putem sprovoenja odreenih mera utie
na pravilan razvoj, zdravstveno stanje i funkcionisanje ovog veoma vanog dela ekstremiteta.
Higijenske mere se sastoje u ienju, pranju, obrezivanju i potkivanju kopita.
Treba imati u vidu da su distalni delovi ekstremiteta konja podvrgnuti stalnom prljanju i zbog
toga treba da se svakodnevno iste i po potrebi peru. Ovi delovi ekstremiteta podloni su raznim
oboljenjima, kao to su na primer, deformacije, zapaljenja i trule kopita.
Graa kopita
Kopito se u irem smislu sastoji iz kosti i elastinih delova: kopitne koe i kopitne roine. Osim
ovih delova u sastav kopita ulaze krvni sudovi, nervi, tetive i veze. U sastav kopita ulazi kopitna,
abina i krunska kost. Kopitna i abina kost su sasvim obuhvaene kopitnom roinom, dok je
krunska kost obuhvaena njome samo svojim donjim delom. Kopitna kost je najdistalnija kost prsta,
slui kao kalup kopitu i daje mu oblik i vrstinu. abina kost je mala kost unastog oblika, koja lei
izmeu granastih produetaka kopitne kosti. Krunska kost lei izmeu kopitne i putine kosti, sa
kojima je vezana zglobovima.
Svi sastavni delovi kopita osim kostiju, manje ili vie su elastini. U elastine delove kopita
spadaju kopitne hrskavice i abini jastuk. Kopitne hrskavice predstavljaju dve ploe koje imaju
nepravilan etvorougaon oblik. ^vrsto su prirasle uz granaste nastavke kopitne kosti, tako da se nalaze
u produetku kopitne kosti prema gore i nazad. abini jastuk ispunjava prostor iza kopitne kosti, a
izmeu kopitnih hrskavica. Ovaj jastuk ima oblik klina, kome je zadnji deo proiren i deblji, a prednji
zailjen i dosee do prednje treine tabanske povrine kopitne kosti. Zadnji deo abinog jastuka
sainjava tzv. mekui. Kopitna koa je bogata krvnim sudovima i nervima, zbog ega je veoma
osetljiva na mehanike inzulte. Na kopitnoj koi se razlikuju: koni rub, kona kruna, koni zid, koni
taban i kona abica. Ove delove potkivai nazivaju ivim delovima kopita, za razliku od ronih, koji
su bez krvnih sudova i nerava.
Svi nabrojani delovi kopita spolja su obavijeni debelom i vrstom kopitnom roinom (ronom
ahurom), koja ih titi od povreda. Ona se sastoji od vie delova: roni rub, roni zid, roni taban i
rona abica sa ronim mekuima.
Roni rub predstavlja kao prst iroku ronu vrpcu, koja lei oko kopita na konom rubu i na
gornjem delu ronog zida.
Roni zid je deo rone ahure, koji se vidi spreda i sa strane na oslonjenom ekstremitetu. Pozadi
se roni zid savija prema napred i dosee skoro do vrha rone abice. Sastoji se iz spoljanjeg, srednjeg
i unutranjeg sloja. Spoljanji sloj ini tanka, prozirna i sjajna glazura. Njen zadatak je da titi duboke
slojeve ronog zida od prevelikog vlaenja ili suenja. Zbog toga se pri potkivanju ne sme bez potrebe
odstranjivati. Srednji sloj je najjai i najdeblji sloj ronog zida. Kod optereenja kopita u najveoj meri
angauje se ovaj sloj ronog zida. Sastoji se iz brojnih ronih cevica zbog ega nosi naziv cevasti sloj.
Ove cevi su meuronom masom meusobno spojene u jedinstvenu i vrstu roinu. Unutranji sloj
ronog zida sastoji se iz ronih listia. Na svaki roni listi dolazi po jedan koni listi. Listii su u
kopitu smeteni na taj nain da izmeu dva rona dolazi jedan koni listi, kao da su listovi dve knjige
naslagani jedni na druge. Na ovaj nain nastaje vrlo vrsta veza izmeu konog i ronog zida kopita.
Na ronom zidu razlikuju se spoljanja i unutranja strana, gornji i donji rub. Spoljanja strana
ronog zida je zaobljena i glatka, a unutranja je pokrivena listiima. Gornji rub ronog zida naziva se
krunski rub. Donji rub je nosei rub. Na noseem rubu sa unutranje strane roni zid se spaja preko
ronih listia sa roinom tabana. Ovaj spoj, koji je jasno uoljiv u obliku bele, 4 mm iroke pruge,
naziva se bela linija. Bela linija predstavlja, dakle, donji kraj ronih listia i cevica, po njoj se moe
odrediti debljina ronog zida kopita, koja iznosi 10-12 mm. Bela linija je vana za potkivaa, jer
pokazuje mesto na kopitu gde se zabijaju klinci.
Ako se nosei rub ronog zida podeli na 5 jednakih delova i od taaka koje se time dobijaju
povuku linije u smeru ronih cevica do krune dobija se 5 delova ronog zida: jedan nokatni, dva bona
i dva petna dela.
Duina ronog zida je rastojanje izmeu take na krunskom i take na noseem rubu u smeru
ronih cevica. Na sredini nokta roni zid je najdui, a prema petama se postepeno skrauje, gde
postaje za polovinu krai. Ni nagib ronog zida kopita prema tlu nije svuda jednak. Na nokatnom delu
je najmanji, a na petama kopito je znatno strmije. Ako se povue vertikalna linija od jedne take na
krunskom rubu ronog zida do podloge na kojoj je kopito naslonjeno dobija se visina tog dela kopita.
to je nagib ronih zidova vei, visina kopita je manja, odnosno kopito je nie.
Debljina ronog zida priblino je jednaka od krune, izuzimajui krunski leb, do odgovarajuih
taaka na noseem rubu. Kod kopita srednje veliine debljina ronog zida na nokatnom delu iznosi 1012 mm, a prema petama se postepeno smanjuje.
Nastavak ronog zida koji se prua od njegovog zaokreta na petama prema vrhu abice, naziva
se urono potporite. Na njemu se razlikuju donji i gornji rub, spoljanja i unutranja strana. S jedne
strane urona potporita su spojena preko ronih listia sa ronim tabanom, a sa druge strane vrsto su
srasla sa ronom abicom. Na poetku se urona potporita postepeno, a zatim naglo smanjuju i prelaze
u roni taban, gde se gube. Jednake su grae kao i roni zid, osim to nemaju glazuru. Imaju vanu
ulogu jer spreavanju suavanje i preveliko irenje ronog zida. Pri potkivanju ova potporita se ne
smeju suvie odstranjivati ve dovesti u istu ravan sa tabanom.
Mesto gde se roni zid savija i prelazi u rono potporite naziva se uroina. Uroine imaju
trouglast oblik i slue kao vrst oslonac u kopitu na petnim delovima. Njihov zadnji ugao poznat je kao
petni ugao. Kod dobro potkovanog konja potkovica mora uvek da lei na noseoj povrini uroina tako
da pokriva petni ugao.
Roni taban zatvara odozdo kopito poput ploe. Na njemu se razlikuju gornja i donja povrina,
spoljanji i unutranji rub. Ako kopito nije dugo obrezivano tada je donja povrina tabana pokrivena
naslagama stare i mrtve roine, koja je krta i sive boje.
Spoljanji rub tabana tee u obliku kruga i po celoj svojoj duini spojen je u beloj liniji sa
ronim zidom. Njegov unutranji zid se naslanja na urona potporita i ronu abicu i zatvara klinasti
iseak. Zadnji deo tabana prelazi u dva kraka, koji se zavravaju tabanskim uglom. Taban se sastoji iz
ronih cevica i meurone mase. Debljina tabana nije svuda jednaka. Roni taban je na zadnjim
ekstremitetima deblji nego na prednjim, kao i u centralnom delu u odnosu na periferni. Debljina tabana
srednje velikog kopita iznosi 8-10 mm.
Rona abica je klinastog oblika i lei na donjoj strani kopita. Njen prednji deo je spojen sa
ronim tabanom, a srednji i zadnji sa uronim potporitem sa svake strane. Na abici razlikujemo vrh,
telo i dva kraka. Izmeu krakova nalazi se srednja abina brazda, a izmeu same abice i uronih
potporita lee postrane abine brazde. Zadnji deo abice prelazi u rone mekui. Gornja povrina
abice ima mnogobrojne sitne rupe, u kojima lee konaste bradavice kone abice. Rona abica se
sastoji iz ronih cevica i meurone mase.
Rona abica lei u istoj ravni sa noseom povrinom kopita. abica ima meku roinu, koja je
na preseku naborana. Ovakvom svojom graom ne samo da titi osetljive i meke delove iznad sebe, ve
omoguuje potrebno kretanje kopita u zadnjoj njegovoj polovini (mehanizam kopita).
Nosei rub ronog zida, urona potporita, bela linija, roni taban i rona abica ine zajedno
stopalo kopita.
Roina zida u povoljnim prilikama naraste meseno oko 8 mm. Za obnovu ronog zida na
nokatnom delu, potrebno je prema tome oko 12 meseci, na stranama oko 8, a na petama oko 5 meseci.
Roina tabana i abice potpuno se obnove za oko 2 meseca.
Kopitni mehanizam
irenje i suavanje kopita koje nastaje pri svakom optereenju i rastereenju noge ini kopitni
mehanizam. Putini deo se kod optereenja sputa i sve vie naginje prema natrag i dole. Prilikom
sputanja i naginjanja putinog dela krunska kost se utisne meu kopitne hrskavice, koje se razmaknu i
time proire gornje delove zadnje polovine ronog zida. U isti mah potiskuje se abini jastuk i rona
abica prema tlu. Zbog protivpritiska tla abini jastuk i rona abica se spljote i ujedno proire u
stranu, ime se prenosi pritisak preko uronih potporita na zadnje polovine ronog zida, koje se zbog
toga proire. Iz ove faze sledi druga, u kojoj se sve nastale promene u obliku i poloaju pojedinih
delova kopita postepeno vraaju u prvobitno stanje. U momentu kada pone rastereenje noge, prestaje
postepeno i delovanje pomenutog pritiska na kopito. Putini deo se postepeno vraa u prvobitni
poloaj, potom odmah i hrskavice, a abini jastuk i rona abica zauzimaju svoj prethodni oblik i
poloaj. Roni zidovi se zbog toga suavaju, a petni delovi kopita konano se vraaju u onaj oblik i
poloaj koji su imali pre optereenja noge. Ostali delovi rone ahure moraju da prate ove pokrete
petnih delova ronog zida, jer bi inae moglo doi do njihovog prskanja. Na drugim mestima kopita ovi
pokreti rone ahure su neto slabije izraeni. Samo donja polovina prednjeg dela kopita, koja je
kompaktna, ostaje bez pokreta i promena u svom obliku.
Nega kopita
Sa negom kopita i odravanjem higijene treba poeti kod drebadi jo u najranijem uzrastu.
Neposredo po roenju treba izvriti pregled kopita i ekstremiteta i uoiti da li eventualno postoje
uroene mane. drebad sa neizleivim manama ekstremiteta treba iskljuiti iz daljeg gajenja za
sportske ili radne svrhe, a ostalim drebadima treba odmah omoguiti svakodnevno kretanje u
odgovarajuem ispustu ili panjaku radi pravilnog rasta i formiranja kopita. Kretanjem se omoguava
ravnomerno troenje roine kopita i pravilno funkcionisanje kopitnog mehanizma. Pri iskljuivo
stajskom dranju ne uspostavlja se u potpunosti funkcionisanje kopitnog mehanizma i kopitna roina
raste a ne troi se ravnomerno i u dovoljnoj meri. Na taj nain najpre dolazi do neodgovarajuih
optereivanja kopita, a zatim i njegove deformacije. Deformacije kopita deluju negativno na zglobove,
tetive i kosti ekstremiteta, vremenom sledi formiranje nepravilnih stavova, kao i prskanje roine i
stvaranje pukotina i kanala u kojima se nakupljaju neistoa i mikroorganizmi koji uslovljavaju pojavu
trulenih procesa.
Kopita, naroito kod sportskih i radnih grla, treba svakodnevno da se pregledaju. Od promena
na njima u praksi se najee susreu pukotine, odlupljivanja roine, trule roine i razne deformacije.
U stajskim uslovima dranja korekcija kopita konja treba da se vri svakih 4-6 nedelja. Ona se vri na
taj nain da nosea povrina doe u isti nivo sa vrstom roinom kopita. Ako kod mladih konja doe do
nepravilnog troenja odnosno prerastanja roine kopita iz bilo kojih razloga, treba obrezati suvine
delove roine da bi se obezbedio pravilan stav ekstremiteta. Taban se ne obrezuje ve se sa njega skida
samo obamrli deo roine.
Osim obrezivanja veliku vanost u odravanju higijene kopita ima mehaniko ienje i pranje.
Kopita drebadi i odraslih konja treba svakodnevno pregledati i sa njih, a naroito tabana i abinih
brazdi, uklanjati drvenim kopitnim noem ili odgovarajuim metalnim instrumentom svu nakupljenu
neistou. Pri tome treba voditi rauna o optimalnoj vlanosti kopita naroito na panjacima. Ne smeju
se ni u kom sluaju kopita izlagati veoj vlanosti u duem vremenskom periodu.
Kod konja koji borave na vlanom i movarnom terenu razvijaju se mekana kopita. Takve konje
treba drati na suvim podovima i sa suvom prostirkom. Ukoliko je roina suvie suva, ona gubi svoju
elastinost i lako prska. U takvim sluajevima kopito treba 2-3 puta nedeljno prati, ime se skida
neistoa i vlai roina.
Jedna od znaajnih mera nege kopita jeste i njihovo premazivanje mastima. Osnovni zadatak
ove mere nije lepi izgled kopita, ve spreavanje njegovog prekomernog isparavanja i suenja. U
konja, koji rade na vlanom terenu, ovom merom smanjuje se veliko vlaenje roine. Za mazanje treba
koristiti neutralne masti, koje se brzo ne uegnu, jer masne kiseline kao raspadni produkti u uegloj
masti deluju tetno na roinu kopita. Za premazivanje kopita se upotrebljavaju dobra svinjska mast, loj
ili vazelin. Ove materije se dobro utrljaju u roinu, a viak obrie krpom. Kopito se sme premazivati
samo ako je prethodno temeljno oieno i oprano.
POLNI CIKLUS ENSKIH IVOTINJA
Polni ciklus je sloen neurohormonalni proces koji prate morfoloke, biohemijske i

funkcionalne promene enskih polnih organa i promene u ponaanju ivotinja. Ove promene se
periodino ponavljaju i u zavisnosti od toga ivotinje se dele na policikline - polni ciklus se periodino
ponavlja tokom cele godine (krave, bivolice, svinje), sezonski policikline - polni ciklus se ponavlja
nekoliko puta samo tokom odreene sezone (kobile, ovce i koze) i monocikline - polni ciklus se javlja
jednom tokom godine (divlje ivotinje). Pomenute promene fizioloki se periodino ponavljaju u
pravilnim vremenskim razmacima, s tim to su u poetku jedva primetne, zatim se postepeno
intenziviraju, dostiu vrhunac i naglo prestaju. Cikline promene u polnim organima enskih ivotinja
su evolutivnog i involutivnog karaktera. Polni ciklus enskih ivotinja traje oko 3 nedelje, a
uslovljavaju ga genetski i paragenetski faktori. Nasledni faktori ogledaju se u pojavi uroenih
bezuslovnih polnih refleksa. Polni ciklus enki se sastoji od 4 faze, i to: proestrus, estrus, postestrus i
diestrus koje se detaljnije opisani u udbenicima iz porodiljstva. U tabeli 1 izneti su podaci o trajanju
estrusnog ciklusa i faze estrusa, kao i o pojavi ovulacije, kao najvanijeg dogaaja u ciklusu.
U junica i krava polni ciklus najee traje 19-21 dan (prema Hafez-u 21-22 dana). Ciklus je
neto krai u junica nego u starijih krava, zbog ega se ciklusi od 18 do 24 dana obino smatraju
normalnim. Prosena duina estrusa, kako za mlene, tako i za tovne rase krava iznosi 18 asova, a
periodi od 12 do 24 asa obino se smatraju normalnim. Junice imaju neznatno krai estrus od zrelih
krava. enke u vreme estrusa trae mujaka i toleriu parenje. Uoava se rikanje, skakanje na susedne
krave, estrusna sluz iz vagine, smanjenje mleka, nemir, manje uzimanje hrane i dr. Do ovulacije dolazi
10 do 11 asova nakon zavretka estrusa, kako kod tovnih, tako i mlenih rasa, a intervali od 5 do 15
asova se smatraju normalnim. uta tela postoje za itav period graviditeta i po svemu sudei
proizvode progesteron sve do kasnog perioda graviditeta. Prosena duina graviditeta je oko 280 dana,
a javljaju se male razlike u zavisnosti od rase, genotipova oca i majke, pola fetusa i godinjeg doba.
Graviditetno uto telo se rapidno smanjuje pri poroaju i ubrzo nakon njega. Prosena duina trajanja
postpartusnog intervala do prvog estrusa prilino je varijabilna. Rezultati sprovedenih ispitivanja
pokazuju da se duina trajanja postpartusnog intervala kod zdravih mlenih rasa krava kree od 32 do
69 dana. Endometritis i pothranjenost upadljivo produavaju ovaj interval. Veina istraivanja ukazuje
da se optimalna plodnost postie u mlenih krava koje se vetaki osemene 50 do 90 dana nakon
teljenja.
Tabela 1. Estrusni ciklus, estrus i ovulacija u domaih ivotinja
Vrsta
Estrusni
Estrus
Vreme pojave ovulacije
ciklus (dani)
(sati)
Ovca
16-17
24-36
24-30 sati posle poetka estrusa
Koza
21*
32-40
Krmaa
19-20
48-72
Krava
21-22
18-19
10-11 sati posle kraja estrusa
Kobila
19-25
4-8 dana 1-2 dana pre kraja estrusa
*Ciklusi mogu biti, normalno, i krai
Prema Hafez-u, (1974)
Ovce su sezonski poliestrine ivotinje, jer polni ciklusi normalno zapoinju u ranu jesen, kada
poinje da se smanjuje broj svetlosnih sati u toku dana. Smanjivanjem svetla dolazi do aktiviranja
hipofize i luenja hormona (FSH i LH), koji pokreu sve dalje reproduktivne procese. Na skraivanje
svetlosti posebno su osetljive primitivne rase ovaca, dok ta pojava nije tako primetno izraena kod
plemenitih rasa ovaca. Merino i Dorset rase su izuzeci u tome to se one gone u toku prolea i letnjih
meseci. Niz faktora, kao to su raspored smenjivanja svetlosti i tame, temperatura, stanje uhranjenosti i
prisustvo ovna deluju na vreme pojavljivanja ciklusa. Kod veine rasa ovaca ciklus traje 16 do 17 dana.
Ciklusi krai od 14 i dui od 19 dana obino se smatraju nenormalnim. Uopteno se smatra da estrus
traje 24 do 36 sati, ali ne postoji precizni podaci kao to su navedeni za goveda. Postoji podatak da su
estrusi krai u mladih ovaca nego u starijih. Takoe, nema preciznih podataka o vremenu ovulacije u
odnosu na poetak ili kraj estrusa. Niz naunih izvetaja ukazuje da do ovulacije dolazi oko kraja
estrusa (prema Hafez-u 24-30 sati posle poetka estrusa). Dok su kod krava ovulacije obino
pojedinane, kod ovaca se esto javljaju dve ili tri. Broj ovuliranih jajnih elija moe se poveati
prebacivanjem ovaca na visok nivo ishrane kratko vreme pre gonjenja. Graviditet u ovaca traje 144 do
152 dana. Postoje rasne razlike u trajanju graviditeta; kod finorunih rasa, kao to su Merino i Rambuje,
duina graviditeta iznosi 148 do 152 dana, dok je kod mesnatih rasa ovaca, kao to su Sautdaun,
Hempir i [ropir, period graviditeta krai i iznosi 144 do 148 dana. uta tela se zadravaju u toku
graviditeta, mada neki podaci ukazuju da i placenta ovaca proizvodi progesteron u toku graviditeta.
Kao i kod krava, uta tela rapidno regresiraju pred partus. U toku laktacije ovarijumi su obino
inaktivni, tako da se cikline promene ne javljaju sve do sledee jeseni.
Ciklus u koza je slian onome kod ovaca, poto su i one sezonski poliestrine ivotinje i
vrhunac polne aktivnosti se javlja u jesenim mesecima. Meutim, ciklusi u koza obino traju 19 do 21
dan te su dui nego u ovaca. Smatra se da estrus traje 32-40 sati, a da ovulacija nastaje 30 do 36 asova
posle prvih znakova estrusa. Duina graviditeta kod razliitih rasa koza varira od 146 do 153 dana.
Prosena duina estrusnog ciklusa u nazimica i krmaa iznosi oko 21 dan. Estrus u proseku traje
od 40 do 46 asova u krmaa sa normalnim ciklusom (prema Hafez-u 48-72 asa). Sa uvoenjem
metoda vetakog osemenjavanja kod svinja su se pojavile potekoe oko utvivanja pojave estrusa, jer
najee nisu u kontaktu sa nerastom. Otok i crvenilo vulve su korisni kriterijumi, ali najpraktiniji je
lumbalni test (pri pritisku na lumbalni deo kime krmaa miruje). Neki istraivai su zapazili rasne
razlike u duini trajanja estrusa, ali izgleda da su one neznatne. Proseno vreme ovulacije nije precizno
utveno, ali je jasno da se ovulacija javlja u toku zadnjeg dela estrusnog perioda, odnosno prema
raspoloivim podacima od 18 do 36 asova nakon poetka estrusa (prema Hafez-u 35-45 sati posle
poetka estrusa). Normalno u jednom estrusu ovulira 10 do 25 jajnih elija. Graviditet traje kod
razliitih rasa od 113 do 123 dana. uta tela se odravaju u toku graviditeta. Estrus je normalno
inhibisan u toku laktacije, premda neke krmae ispoljavaju estrusne promene i pre odbijanja. Interval
od kraja laktacije do pojave estrusa u proseku traje 4 do 7 dana, ali tu postoje i znaajne individualne
varijacije (najee 1-9 dana).
Reproduktivni ciklus u kobile je podloan najveim variranjima od svih domaih ivotinja.
Veliki deo populacije kobila je sezonski poliestrian. Njihova sezona parenja nastupa krajem zime, ili
poetkom prolea i traje do poetka jeseni. Tada nastupa sezonski anestrus, koji traje 2 do 6 meseci.
Najbolji procenat koncipiranja se obino postie u kobila priputenih u periodu maj-juli. Srednja duina
estrusnog ciklusa iznosi od 21 do 22 dana, ali su varijacije velike. Priblino 60% ciklusa traje izmeu
17 i 24 dana, ali znaajan procenat ciklusa je dug (29 dana) ili ekstremno kratak (10-16 dana). Slino
varira i duina estrusa. Naime, najvei broj podataka pokazuje da srednja duina estrusa iznosi oko 5,3
dana, kao i da oko 60% ovih perioda traje 4 do 6 dana. Meutim, veliki broj perioda traje 2-3 ili 7-9
dana. Najvei broj kobila doivljava polni ar izmeu 5 i 18 dana nakon partusa. Ovulacija se kod
kobile obino javlja izmeu 3. i 6. dana estrusa, mada se ona moe javiti ranije, pa i prvog dana, kod
veoma kratkih estrusnih perioda. Kod veine kobila estrus prestaje 24 do 72 asa nakon ovulacije.
Graviditet kod kobile u proseku traje 322 do 339 dana u zavisnosti od rase, a na njegovo trajanje utiu
isti faktori, kao i kod drugih vrsta. Kobila je jedinstven primer meu domaim ivotinjama po tome to
se kod nje ne odrava graviditetno uto telo za sve vreme graviditeta. Funkcionalni vek utog tela
iznosi priblino 40 dana, a njegova degeneracija nastaje izmeu 40. i 50. dana graviditeta. Placenta
kobile bez sumnje proizvodi progesteron neophodan za odravanje graviditeta nakon 150. dana.
Kod krave i kobile obino ovulira samo jedna jajna elija, u ovce esto 2 ili 3 jajne elije, dok
kod svinje nastaje multipna ovulacija (proseno 16, tj. od 10 do 25). Kod krave i ovce desni ovarijum je
ee aktivan nego levi, dok je levi ovarijum neto vie aktivan u kobile i krmae. U vreme ovulacije
jajnu eliju prihvata resasti (ovarijalni) kraj jajovoda, a oplodnja se normalno odvija u ovarijalnoj
treini jajovoda. Nakon oplodnje, jajovod transportuje jajnu eliju u deobi do uterusa, a za ovaj proces
kod veine vrsta potrebno je oko 4 dana. Uterus obavlja niz sloenih funkcija u cilju obezbeenja
hranjivih materija i uklanjanja raspadnih produkata iz fetusa u razvoju, a posebno kod krave kod koje
do placentacije ne dolazi sve do iza 30 dana graviditeta. Uterus preivara se karakterie karunkulama
na luminalnoj povrini uterusnih rogova koji slue kao mesta prihvatanja fetalne placente.
Razliite vrste ivotinja uspostavljaju ponovnu ciklinu ovarijalnu aktivnost i pojavu estrusa, u
razliitim intervalima posle poroaja. U domaih ivotinja interval od poroaja do uspostavljanja
regularnog ciklusa traje due, ako mladunad sisa svoje majke.
U kobile se javlja estrus, koji je vrlo esto i fertilan, jednu do tri nedelje posle drebljenja.
Meutim, u krave, ovce i koze, estrusni ciklus, posebno ne onaj regularnog trajanja, se ne uspostavlja
neposredno posle poroaja. Krmae, veoma esto, manifestuju vrlo izraene znake estrusa 1 do 2 dana
posle praenja, ali ovaj estrus ne prati ovulacija. Ova pojava se, u krmaa, objanjava prisustvom
visokih koncentracija estrogena u telesnoj cirkulaciji neposredno posle praenja.
Pre uspostavljanja normalnog estrusnog ciklusa, na jajnicima ivotinja posle poroaja, nastaje
nekoliko ovulacija koje nisu praene spoljanjim znacima estrusa (tihe pospartalne ovulacije). Obino
je interval izmeu pojedinih ovih ovulacija krai nego onaj u normalnom estrusnom ciklusu. Fertilitet
plotkinja je nizak, ako se osemenjavanje izvede u prvom estrusu posle partusa, posebno ako mladunad
sisa svoje majke.
DEZINFEKCIJA VIMENA KRAVA PRE I POSLE MUE
Dezinfekcija sisa vimena krava je jedna od najznaajnijih mera u kontroli mastitisa krava. Ona
se sprovodi neposredno pre mue ("pre-dipping") ili, najee, neposredno posle mue krava ("postdipping").
Osnovni razlog za primenu dezinfekcije posle mue je uklanjanje bakterija izazivaa mastitisa
sa koe sisa. Ovom dezinfekcijom uklanjaju se i bakterije sa lezija na koi sisa. U izvesnoj meri
dezinfekcija posle mue odrava i poboljava kvalitet koe sisa. Posle mue krava sa inficiranim
etvrtima, patogene bakterije zaostaju na unutranjim i spoljanjim povrinama sisnih aa i mogu se
preneti na sledeih 6 do 8 krava. Ako se ne uklone, ove bakterije se razmnoavaju na vrhovima sisa i
postepeno ulaze u sisne kanale, to predstavlja prvu fazu u uspostavljanju novih sluajeva mastitisa.
Dezinfekcija sisa posle mue uklanja bakterije koje se prenose u toku procesa mue i zbog toga
predstavlja jednu od veoma znaajnijih mera za preventivu kontagioznih mastitisa. Ovu dezinfekciju
treba primeniti neposredno po skidanju sisnih aa, jer je tada sisni kanal jo uvek otvoren. Primenjena
dezinfekcija, neposredno posle mue krava, omoguava dezinfekcionom sredstvu penetraciju kroz
spoljanji orificijum sisnog kanala i uspostavljanje kontakta sa bakterijama, koje su ve ule u sisni
kanal. Time se, ako je primenjeno odgovarajue dezinfekciono sredstvo, obezbeuje unitavanje
patogenih bakterija. Odlaganje primene dezinfekcije posle skidanja sisnih aa, omoguava
mikroorganizmima, kao to je na primer Corynebacterium bovis, razmnoavanje u sisnom kanalu, to
prati poveanje broja somatskih elija u mleku.
Makro- i mikrolezije na koi sisa, koje se inficiraju bakterijama, sporo zarastaju. Dezinfekcija
sisa uklanja bakterije sa povrine ovih lezija i time ubrzava proces njihovog zarastanja. Neravna ili
naprsla koa sisa, takoe, moe biti rezervoar prouzrokovaa mastitisa, kao to su Staph. aureus i Str.
dysgalactiae. Zbog svega toga se dezinfekcijom moraju obuhvatiti sise u celosti.
Na koi sisa nalazi se relativno malo lojnih lezda. esto pranje i izlaganje vlanih sisa
hladnoi i vetru moe ukloniti protektivne masne kiseline i dovesti do pojave naprslina na koi. Iz tih
razloga, emolijenti, obino lanolin i glicerin, se dodaju dezinfekcionim preparatima u koliini do 10%.
Kod poveanja koliine emolijenata smanjuje se baktericidna mo dezinfekcionog sredstva. Zbog toga
se oni retko ukljuuju u dezinficijens iznad 10%. Lanolin i glicerin sporo denaturiu hipohlorite. Ako se
ovi dezinficijensi koriste, emolijente treba dodati neposredno pre svake mue.
Dezinfekcija sisa posle mue koristi se kao jedan od najbitnijih delova svakog programa
preventive pojave mastitisa. Ona spreava prenoenje bakterija i time smanjuje stopu pojave novih
infekcija. Ova dezinfekcija, meutim, ima svoja ogranienja, koja treba uzeti u obzir. U prvom redu,
dezinfekcija sisa posle mue ne deluje znatno na ve postojee infekcije mlene lezde. U ogledima je
ustanovljeno smanjenje pojave novih infekcija za 50%, ali smanjenje broja ve inficiranih etvrti
vimena u toku jednogodinjeg perioda sprovoenja dezinfekcije sisa posle mue iznosi samo 14%.
Smatra se da je to posledica perzistencije subklinikih infekcija etvrti vimena. Terapija mlene lezde
u toku zasuenja i ekonomsko iskoriavanje neizleivih sluajeva su najbitnije dodatne mere kontrole
subklinikih mastitisa.
Veina patogenih bakterija iz sredine (uzronici "stajskog" mastitisa) dospeva na vrhove sisa
izmeu mua i pokree se kroz sisni kanal tokom mue. Poto dezinficijensi posle mue imaju
relativno kratak period perzistencije (1-2 asa posle primene) oni ispoljavaju ogranieni uticaj na
uzronike mastitisa iz ivotne sredine krava. Prema tome, dezinfekcija sisa pre mue je veoma znaajna
za preventivu pojave "stajskog" mastitisa.
Dezinficijensi su osetljivi na nisku temperaturu; zbog toga u toku veoma hladnog vremena ne
samo to potapanje sisa deluje u znatnoj meri iritativno, ve se smanjuje i baktericidna mo
dezinfekcionog sredstva. U zimskim uslovima, kada se temperatura sputa ispod 0C, neki farmeri u
Severnoj Americi povremeno na nekoliko dana obustavljaju potapanje sisa u dezinficijens.
Sva dezinfekciona sredstva iskazuju manju baktericidnu aktivnost, ako u aplikatoru ima primesa
mleka ili fecesa. Zbog toga, znaajno je da se preostalo dezinfekciono sredstvo iz aplikatora ukloni, a
aplikator temeljno opere posle svake mue. Neposredno pre mue treba napraviti novi dezinfekcioni
rastvor.
Glavno delovanje dezinfekcionog sredstva pre mue krava je usmereno protiv pojave "stajskog"
mastitisa. Pranje i brisanje sisa smanjuje broj bakterija, ali bez sumnje je da je stepen smanjenja znatno
izraeniji, ako se primeni potapanje sisa u dezinfekciono sredstvo pre mue. Ako se ima u vidu da
kontaminacija koe sisa poveava ukupan broj bakterija u mleku ovo potapanje sisa utie i na
poboljanje kvaliteta mleka u pogledu zastupljenosti bakterija.
Znaaj dezinfekcije sisa pre mue dokazan je pod eksperimentalnim uslovima. Izvrena je
kontaminacija sisa bakterijama Str. uberis, 1-2 asa pre mue, i primenjena je dezinfekcija sisa
neposredno pre mue. U odnosu na kontrolnu grupu ustanovljena je manja pojava infekcije etvrti za
41%. U trogodinjim ispitivanjima, pod terenskim uslovima, utvrena je manja pojava "stajskog"
mastitisa koji izazivaju Str. uberis i E. coli za 51% kod krava koje su tretirane dezinficijensom pre
mue u odnosu na krave koje to nisu. U drugim terenskim istraivanjima ustanovljeno je smanjenje
pojave klinikog mastitisa za 50% pod uticajem primene dezinfekcije pre mue. Iako je utvren znatno
ogranieniji efekat u odnosu na efekat kod dezinfekcije posle mue, dezinfekcija sisa pre mue ima
znaaja, kao to je ve naglaeno, za smanjenje pojave "stajskog" mastitisa.
Aplikacija dezinficijensa
Dezinfekciju pre mue treba primeniti posle predmuzne probe i brisanja sisa ili pranja i brisanja
istih. Minimalno kontaktno vreme treba da iznosi 30 sekundi posle ega treba izvriti brisanje i
postavljanje muznih jedinica. Ovo vreme je neophodno za temeljno natapanje sisa dezinficijensom i
njihovo potpuno proimanje, to predstavlja i vrlo efikasan nain za uklanjanje neistoe i debrisa sa
njihove koe, uz pomo pranja i brisanja. Neznatno vlane sise, takoe, podpomau adheziju sisnih
aa i time smanjuju njihovo odmicanje, kao i oteenje vrhova sisa. Ako su sise relativno iste moe
se dezinfekcija pre mue primeniti kao prvi postupak. ee je, meutim, potrebno izvriti pranje sisa,
a potom dezinfekciju pre mue u trajanju od najmanje 30 sekundi. Kao i kod dezinfekcije sisa posle
mue treba spreiti kontaminaciju aplikatora fecesom.
Brzina izvoenja dezinfekcije sisa pre i posle mue je od velikog znaaja. Za sprovoenje
dezinfekcije sisa pre mue na raspolaganju su odreeni komercijalni preparati (na primer Quartermate
firme Alfa Laval Agri). Ovi preparati su sa visokim sadrajem slobodnog joda (2 do 3 ppm), ali niskim
ukupnim sadrajem istog (0,1%). Oni unitavaju 99,99% bakterija na povrini koe sisa pri aplikaciji u
trajanju od 15 do 30 sekundi. Stabilni su pri visokoj pH vrednosti i mogu se koristiti bez dodatka
emolijenata. Dodavanje emolijenata smanjuje njihovu baktericidnu mo i time efikasnost potapanja
sisa.
Na nekim farmama za dezinfekciju pre mue koriste se standardni preparati koji su namenjeni
za dezinfekciju sisa posle mue. Pri tome se najee vri znatno razreenje ovih preparata. Ovaj
postupak se ne preporuuje iz tri razloga. Prvo, preparati koji su namenjeni za dezinfekciju sisa posle
mue ne poseduju potrebnu brzinu baktericidnog delovanja, koja se zahteva od preparata, koji se
koriste za dezinfekciju pre mue krava. Drugo, visoka koncentracija joda u preparatima koji se
primenjuju posle mue ostavlja rezidue u mleku, kada se ovi preparati upotrebe pre mue. Trei
problem je takoe veoma bitan, a on se odnosi na vei stepen razreenosti rastvora kada se koriste za
dezinfekciju i pre i posle mue. Efikasnost potapanja sisa u razreeni dezinficijens se smanjuje, ime se
stvara mogunost za poveanje pojave novih infekcija etvrti vimena i poveanje broja somatskih elija
u mleku.
Efikasnost primene preparata pre i posle mue zavisi od pravilnog sprovoenja dezinfekcije
sisa. Potrebno je da se potapanjem obuhvate sise u celini, a ne samo njihovi vrhovi. Dalje, vreme
trajanja potapanja sisa u dezinfekciono sredstvo mora biti adekvatno. Rastvor dezinficijensa treba
napraviti neposredno pre mue krava na propisani nain, da bi se izbegla subdoziranja ili predoziranja.
Najzad, kada je u pitanju potapanje sisa treba voditi rauna o kontaminaciji aplikatora, to je ve ranije
istaknuto.
Smatra se da je potapanje sisa efikasniji metod od prskanja, mada i metod prskanja moe biti
efikasan, ako se savesno sprovodi. Za metod potapanja sisa potrebna je manja koliina dezinfekcionog
sredstva nego za metod prskanja (10 ml prema 15 ml po kravi pre mue, redom). Ako se sprovodi
korektno, metod potapanja vrlo dobro natapa kou sisa dezinficijensom. Aplikator treba postaviti tako
da obuhvati sisu u celini odnosno njegova ivica treba da dodiruje bazu vimena. Lagano protresanje i
pomicanje aplikatora usmereno prema gore, potpomae ulazak dezinficijensa u sisni kanal i eliminaciju
patogenih bakterija u njemu. Aplikator treba da bude sa dovoljnom irinom, koja omoguava
nesmetano ulaenje sisa, kao i sa potrebnom koliinom rastvora dezinficijensa. Ivica aplikatora treba da
spreava prosipanje dezinficijensa.
Metod prskanja zahteva znatno vee koliine dezinficijensa (ak i do 5 puta) za postizanje istog
stepena natapanja sisa, jer prskanje obuhvata i kou vimena oko sisa. Sprej treba usmeriti prema sisama
na odgovarajui nain. Razliite smetnje pri prskanju mogu onemoguiti potpuno natapanje sisa, od
kojih se najee istiu delimino zapueni otvori rasprivaa.
Danas se na izlazu savremenih izmuzita postavljaju automatski sistemi za dezinfekciju sisa.
Oni se uglavnom aktiviraju putem elektronskog "oka" i pri prolazu krave se susreu sa rasprenom
strujom dezinficijensa koja potie od jednostavnih ili sloenijih ureaja na podu. Ovi sistemi se
stalno usavravaju, ali za sada oni nisu ni priblino efikasni kao to je efikasan metod potapanja.
Hemijski sastav dezinfekcionih preparata
Od hemijskih sredstava za potapanje i prskanje sisa koriste se jodofori, kvaternerna
amonijumova jedinjenja, hlorheksidin, hipohloriti i dodecil benzen sulfonska kiselina.
Jodofori sadre jod kao dezinfekcioni agens i kompleksni agens kao nosa. Kompleksni agens
slui kao rezervoar inertnog joda, a pri hemijskoj reakciji sa bakterijama i organskim materijama
oslobaa se jod. Na taj nain pri dezinfekciji sisa posle mue odrava se konstantni nivo aktivnog
ingredijenta joda od 0,1-1%. Mnogi jodofori se nalaze u kiselom rastvarau to moe iritirati kou sisa i
zbog toga najvei broj ovih preparata sadri znaajnu koliinu emolijenata. Kao i svi ostali
dezinficijensi jodofori nisu selektivni u svom delovanju. Oni reaguju sa organskim materijama, te ako
su sise jako zaprljane mlekom, fecesom ili esticama zemljita, kao i aplikatori, efikasnost
baktericidnog delovanja jodofora se znatno smanjuje.
Prednost primene jodofora sastoji se u tome to jod boji kou sisa, ime se jasno uoava njihova
natopljenost dezinficijensom. Ako se dezinficijens znatno razredi ili ako je u pitanju kraa aplikacija
boja na koi koja potie od joda postaje bleda. Meutim, jod boji i ruke muzaa to je nedostatak. Neki
muzai ne podnose miris joda i njegove zaguljive pare mogu izazvati iritacije respiratornih organa.
Kod korienja jodofora za potapanje sisa moe se poveati koncentracija joda u mleku.
Dozvoljeni nivo joda u evropskim zemljama iznosi 1000 g/l, a u Australiji 500 g/l mleka. Zbog
smanjenja polucije mleka u poslednje vreme preporuuje se korienje to manjih koncentracija
jodofora, odnosno najee sa 0,1% joda (3,5 ppm slobodnog joda).
Kvaternerna amonijumova jedinjenja obuhvataju veliku grupu supstancija, koje poseduju
izrazitu povrinsku aktivnost. Dezinfekcioni preparati za dezinfekciju koe sisa sadre kvaternerne
amonijumove komponente, vlani agens koji pomae penetraciju u kou i prljavtinu, pH pufer,
emolijent i vodu. U njih se moe dodati boja kao indikator pravilnog natapanja sisa, kao i agens
zgunjavanja za poveanje perzistencije preparata na koi sisa. Kvaternerna amonijumova jedinjenja ne
iritiraju kou sisa. Paljiva priprema rastvora (0,2%) je neophodna za odravanje dezinfekcione
efikasnosti.
Hlorheksidin (Hibitane) se koristi u koncentraciji od 0,5% ili 1% u rastvoru polivinilpirolidina i
0,3% u vodenom rastvoru. Pokazuje iroku aktivnost protiv brojnih bakterija. Antibakterijska aktivnost
hlorheksidina se pod uticajem organskih materija manje smanjuje u odnosu na druga dezinfekciona
sredstva koja se primenjuju za dezinfekciju koe sisa. Dodavanje emolijenata hlorheksidinskim
preparatima je neophodno za spreavanje iritacije koe.
Hipohloriti su daleko najeftinija od raspoloivih dezinfekcionih sredstava za dezinfekciju sisa.
Meutim, ova sredstva veoma brzo reaguju sa organskim materijama iz mleka, fecesa i konog debrisa,
ime postaju neefikasna. Ako se koriste u uobiajenoj koncentraciji od 4% hipohloriti mogu iritirati
kou na rukama muzaa, otetiti i obezbojiti pekire za brisanje sisa i suiti kou sisa. Efekat suenja
koe delom izaziva natrijum hidroksid koji se ponekad dodaje u koncentraciji oko 0,05% radi
stabilizacije rastvora hipohlorita zbog njihove relativne nestabilni.
Kada se koriste po prvi put ovi preparati ispoljavaju znatno suenje koe sisa i zbog toga
hipohlorite na poetku treba koristiti u manjim koncentracijama. Kasnije njihovu koncentraciju treba
postepeno poveavati sve do dostizanja koncentracije od 4%. Ako su vremenski uslovi povoljni koa
sisa se esto uspeno prilagoava na hipohlorite i oni se mogu koristiti bez teih reakcija. Neka
istraivanja ukazuju da snano oksidaciono delovanje hipohlorita doprinosi poboljanju brzine
zarastanja oteenja vrhova sisa (crne pege) i virusnih lezija na koi sisa, kao kod lanih kravljih
boginja. Na raspolaganju su i drugi hipohlorni derivati, kao na primer 5% natrijum dihlorizocijanurat
(Agrisept; Upjohn) koji je znatno stabilniji i manje sui kou sisa. Hipohlorni preparati ne stvaraju
otrovne rezidue, bezbojni su i ne obezbojavaju, laki su za rukovanje i ekonomni.
U koncentraciji od 1,94% dodecil benzen sulfonska kiselina ne nadrauje kou sisa i ruke
muzaa. Ima irok spektar delovanja na bakterije i ispoljava duetrajnije delovanje od prethodno
analiziranih dezinfekcionih sredstava. Smatra se da u izvesnoj meri titi od koliformnih infekcija.
Sasvim dobro deluje u prisustvu organskih materija.
Istraivanja dezinfekcionih sredstava, koja su namenjena za potapanje sisa, intenzivno se
nastavljaju poslednjih godina. Pored ve analiziranih dezinfekcionih sredstava navode se dobri rezultati
pri primeni i drugih, od kojih navodimo: 1,5% dodecilaminoalkil glicin, sredstvo na bazi hloraste
kiseline i hlornog dioksida, neke sastojke u rastvorljivom polimernom gelu i slobodne od joda
meavine gliceril monolaurata i kaprinske, kaprilne, laurinske i mlene kiseline
Dezinficijensi za sise se nalaze kao gotovi preparati za primenu ili kao preparati u
koncentrovanom obliku. Gotovi preparati su esto vrlo stabilni i imaju tano odreen sastav i
koncentraciju aktivne materije. Kada su u pitanju koncentrovani rastvori eljenu koncentraciju
dezinficiensa treba napraviti prema uputstvu proizvoaa. Kutije sa dezinficijensima treba skladititi na
odgovarajue mesto. Treba izbegavati hladna mesta (osim kada su u pitanju hipohloriti), jer
zamrzavanje dovodi do odvajanja vode od aktivnog hemijskog agensa u rastvoru dezinficijensa.
Greke u sprovoenju programa
Greke koje se susreu u programima kontrole mastitisa mogu se manifestovati u vidu: ostataka
antibiotika u mleku, velikog broja bakterija u mleku, velikog broja elija u mleku i poveanog broja
klinikih sluajeva mastitisa. Uobiajeni nedostaci kontrolnih programa se sastoje u korienju
neefikasnog ili previe razreenog rastvora dezinfekcionog sredstva za potapanje sisa. Jedan od
nedostataka je i tee otkrivanje nemarnih radnika koji ne sprovode potapanje sisa u dezinfekcioni
rastvor zbog brzine mue. Korienje kontaminirane vode za pranje vimena je takoe jedan od estih
nedostataka. U nekim sluajevima mogu da budu kontaminirani ak i aplikatori antibiotika koji
doprinose pojavi gljivica i plesni u uzorcima mleka. U naim uslovima este greke, pored navedenih,
ogledaju se u skraivanju vremena trajanja tretiranja mastitisa kada su odabrani odgovarajui
antibiotici, primeni manjih doza kod pravilno odabranih antibiotika i nepravilnom odabiranju
antibiotika za tretman infekcije mlene lezde.
Tipovi staja za krave
Tehnologija proizvodnje mleka se stalno usavrava, kao i sistem dranja krava, naroito u
pogledu mehanizacije i humanizacije rada. Meutim, pri tome uvek ostaje osnovni cilj koji se ogleda u
poveanju rentabilnosti proizvodnje i efikasnosti iskoriavanja maina, opreme i radne snage.
S obzirom na nain dranja, danas u svetu postoje dva osnovna tipa staja za muzne krave i to
staje sa vezanim i staje sa slobodnim dranjem. Izmeu ova dva osnovna tipa postoji niz kombinacija i
prelaznih oblika.
Staje za vezano dranje
Staje za vezano dranje su klasine staje. Veina ovih staja ima dva ili vie redova stajalita
(leita, mesta za vezivanje), sa kanalom za izubravanje, jaslama ili stolom za ishranu, centralnim
hodnikom za hranjenje i hodnicima za opsluivanje krava. Krave se sve vreme hrane, muzu i borave na
stajalitu. êsto se u istoj staji nalaze boksovi za teljenje, smetaj teladi i skladita za kabastu i zrnastu
hranu. Priruna mlekara je smetena neposredno uz staju, a silosi za hranu se nalaze u blizini. Staja je
obino zatvorenog tipa, a ventilacija se ostvaruje preko prozora i ventilatora.
Tokom veeg dela dana ili stalno krave su vezane na svom leitu tako da im je mogue
posvetiti maksimalnu individualnu panju. Krave se mogu hraniti individualno, lake se kod njih
uoavaju poremeaji zdravstvenog stanja (prestanak uzimanja hrane, proliv, zatvor i dr.), a takoe su
pristupane za osemenjavanje, tretiranje lekovima, negu ili druge zahvate. Zatita od loih vremenskih
uslova je maksimalna, kako za krave tako i za radnike. U toku hladnog vremena, toplota koju odaju
krave koristi se za odravanje povoljne temperature kako za njih tako i za telad, ako se dre u istoj staji.
Ako je potrebno krave se mogu u ovim stajama grupisati prema mlenosti, zatim kao potomstvo nekog
bika i sl.
Klasine staje imaju i nedostatke, koji se, pre svega, ogledaju u slabijem iskoriavanju radne
snage. Mehanizacija procesa mue i uklanjanje stajnjaka su obino skuplji nego u stajama sa slobodnim
sistemom gajenja. Mnogo vremena se troi na odvezivanje krava i teranje u ispust i ponovno vezivanje
radi mue, za timarenje, prostiranje slame, ienje jasala i manipulativnih hodnika.
Mnogi poslovi u stajama sa vezanim sistemom dranja su fiziki teki za radnika. Na primer,
mua ukljuuje bar 6 saginjanja u toku rada oko jedne krave, a hraniva se esto runo moraju ubacivati
u jasle. Trokovi za opremu su znatno vei nego u stajama sa slobodnim sistemom gajenja, zbog
izdataka za vezove, brojnijih pojilica, dodatne opreme za ventilaciju i pregrade izmeu stajalita. U
klasinoj staji, krave su podlonije povredama skonog zgloba i sisa, uglavnom zbog neodgovarajuih
stajalita.
Budui da njihov pod, koji je redovno betoniran, ima razliite nivoe, klasine staje je tee
koristiti za druge svrhe po prestanku proizvodnje. Naime, potrebna su znatna ulaganja za adaptaciju,
odnosno za prelazak na drugi sistem. To je veoma intenzivan sistem proizvodnje mleka, koji je
opravdan za mala stada kod kojih veinu radova obavljaju lanovi porodice, zatim za elitna stada, i u
podrujima hladnog klimata.
Dimenzije za vezano dranje krava po irini dvorednih staja iznose: manipulativni hodnik 1,50
m, kanal za izubravanje 0,50 m (dubina 0,25 m), leite 2,00 m, pregrada izmeu leita i hodnika za
hranjenje 0,10 m, hodnik za hranjenje, ukljuujui i sto za hranjenje, odnosno jasle 4,00 m (10 cm
iznad nivoa stajalita), pregrada izmeu leita i hodnika za hranjenje 0,10 m, leite 2,00 m, kanal za
izubravanje 0,50 m i manipulativni hodnik 1,50 m. U sluaju etvororedne staje raspored je identian i
za drugu polovinu. Dimenzije po duini staje iznose za manipulativni hodnik 1,00 m, leite,
ukljuujui pregrade 1,25 m (po kravi u redu), manipulativni hodnik 1,50 m, eoni i zatiljani zidovi
0,60 m. Raspoloiva povrina staje po kravi iznosi 7,60 m2. Kao maksimalna duina staje preporuuje
se 80 m, radi efikasnog rada ureaja za izubravanje.
Veliina povrine stajalita je veoma znaajna, kako sa stanovita trokova izgradnje, tako i sa
gledita komfora krave. Naime, potrebno je da krava ima dovoljno prostora da legne, ali i da u stojeem
stavu izbacuje feces u kanal za izubrivanje i na taj nain odri istou tela i vimena. Za dimenzije
stajalita u zavisnosti od telesne mase krava preporuuje se: za krave telesne mase ispod 550 kg duina
175 cm i irina 120 cm, za krave telesne mase 650 kg duina 185 cm i irina 125 cm i za krave preko
650 kg duina 200 cm i irina 125 cm. Prema tome, za krave holtajn-frizijske i simentalske rase
preporuuje se izgradnja stajalita dimenzije 200 x 125 cm. Nagib stajalita prema kanalu za
izubrivanje treba da iznosi 2%.
Postoji nekoliko tipova vezova, ali se kod nas najee koristi Grabner-ov, u vidu lanaca ili
trake. Radi lakeg isputanja krava mogue je automatsko grupno odvezivanje krava.
U klasinim stajama obino se predvia ugradnja sledee opreme: kapije, irine 4,0 m (sa
branicima sa svake strane) i visine bar 3 m, ramovi za Grabner-ov vez, instalacije za muu, pojilice za
vodu, olje za minerale, izubrivai (uzduni i popreni za podiznim transporterom), osvetljenje (iznad
muzakog mesta), bojleri i uko utikai.
Na jednom kraju staje je mlekara, u kojoj se nalaze reliser, hladionik za mleko, ureaji za pranje
sistema, bojler i pumpa za pretakanje mleka u cisternu mlekare. Pored toga postoje odeljenja za
vakuum pumpe, za rekuperaciju toplote, laboratorija, kompjuterska soba i sanitarni vor.
Alternativne mogunosti u klasinoj staji mogu biti u pogledu smetaja, raspodele hrane, mue,
uklanjanja stajnjaka, hlaenja i skladitenja mleka. U pogledu smetaja krave mogu biti postavljene
glavom u glavu ili repom u rep. U odnosu na dispoziciju kabaste hrane moe se koristiti prikolica
sa zadnjim automatskim istovarom, zatim runim istovarom i prikolica sa bonim automatskim
istovarom. Dispozicija koncentrovane hrane se moe vriti runo iz kolica, prikolicom sa bonim
istovarom (mikser) i vagonetom sa programiranim koliinama. Kompletan obrok se moe raspodeliti
prikolicom tipa mealice sa bonim istovarom. Mua moe biti polustabilna sa individualnim kantama,
mobilna sa individualnim kolicima i polustabilna sa muom direktno u mlekovod. Izubravanje vrstih
ekskremenata, ako je pod u celini betonski, moe biti runo i potisnom gredom i kosim transporterom,
a kod tenih ekskremenata i reetkastog poda moe se primeniti prelivanje u jamu. Hlaenje i
skladitenje mleka moe biti u hladioniku za celu farmu i u hladioniku za normu.
Porodilite
Porodilite je posebna klasina staja, sa srednje dugim ili dugim tipom leita, namenjena
kravama u zadnjim danima graviditeta, na poroaju i 10-14 dana posle poroaja. Kapacitet leita u
porodilitu iznosi oko 12% od ukupnog broja mlenih krava na farmi. U uem smislu porodilite se
sastoji iz tri dela, i to:
dela koji slui za smetaj i dranje krava u visokom graviditetu sa 20% leita od ukupnog
kapaciteta porodilita; krave se u ovom delu porodilita dre 2-3 dana,
dela koji slui za negu krava posle partusa i njihovih teladi sa 80% leita od ukupnog kapaciteta
porodilita; u njemu se krave zadravaju 10-14 dana, i
dela porodilita koji slui za kolostralnu ishranu teladi, gde se ona zadravaju 5-7 dana.
U prvom i drugom delu porodilita treba obezbediti najniu temperaturu vazduha od 10C, a u
treem delu od 7C. Hodnik koji u porodilitu slui za pomo pri teljenju i za izubravanje treba da ima
najmanju irinu 2 m.
Porodilite treba da omogui optimalne higijenske uslove dranja i smetaja krava i novoroene
teladi, normalno odvijanje poroaja i pruanje strune pomoi u toku i posle partusa, zatitu
novoroenih teladi od infekcija, uspenu borbu sa razliitim puerperalnim bolestima kod krava,
odgovarajuu higijenu ishrane i napajanja krava, jednostavno odravanje higijene i, najzad,
funkcionalnu povezanost sa drugim stajama. Porodilite u irem smislu obuhvata pored same staje
porodilita i pomona odeljenja, i to: kabinu za pranje i dezinfekciju krava, odeljenje za deurnog
porodiljca i prostoriju koja slui kao priruni magacin.
Na ulazu porodilita gradi se kabina za ienje, pranje i dezinfekciju krava pre njihovog ulaska
u samo porodilite. To je odeljenje, povrine oko 8 m 2, sa ulaznim i izlaznim vratima, podom od
nabijenog betona i odgovarajuom kanalizacijom. Zidovi ovog odeljenja su presvueni cementnim
malterom i gletovani do crnog sjaja. Na sredini kabine ugraen je specijalni boks sa runim tuem za
pranje i dezinfekciju krava. Posle pranja krave se uvode u boksove predviene za teljenje u porodilitu.
Kao to je pomenuto, porodilite u uem smislu je odeljenje u kome se obavlja poroaj krava i
obezbeuje njihov smetaj za vreme puerperijuma. Gradi se u tipu solidne klasine zatvorene staje, sa
dobrim termoizolacionim sposobnostima poda, zidova i tavanice-krova. U ovom objektu temperatura
ne sme da padne ispod 7C u toku zimskog perioda. U porodilitu treba da se na odgovarajui nain
rei pitanje ventilacije sa koeficijentom ventilacije 4 do 5. Prirodno osvetljenje se obezbeuje putem
dvostruko zastakljenih prozora uz koeficijent osvetljenja 1:10, a vetako osvetljenje treba da iznosi
60-100 luksa. U porodilitu treba da se izgrade, zavisno od broja krava na farmi, jedan do tri boksa za
poroaj, odgovarajui broj leita sa ureajima za hranjenje i napajanje, odgovarajua kanalizacija,
manipulativni prostori i komunikacije sa izolatorom (za krave iji je puerperijum poremeen) i sa
profilaktorijumom. Broj leita u porodilitu zavisi od broja krava na farmi i duine njihovog boravka u
njemu. Taj broj obino iznosi 12% od ukupnog broja krava na farmi. Kao to je ve pomenuto, leita
se grade u tipu dugog ili srednje dugog leita sa nagibom prema kanalu za izubravanje od 1,5-2%.
Pod leita treba da bude topao, ist i uvek suv. Leita u porodilitu mogu da se grade i u tipu kratkih
leita sa delimino reetkastim podom. Izmeu redova leita postavlja se hodnik irine 180 do 200
cm. Boksevi za poroaj grade se na poetku redova leita. Ograeni su punim pregradama do visine
skapulo-humerusnog zgloba krava, a njihova irina iznosi 180 cm. Jasle u ovim boksevima treba da
budu niske. Za poroaj krava kod slobodnog sistema gajenja boksovi se mogu graditi i u vidu posebnih
odeljaka koji imaju komunikacije sa porodilitem. Treba imati u vidu da kroz porodilite u toku jedne
godine od ukupnog broja krava prolazi njih 85-90%.
Postupak sa plotkinjama pre poroaja

Krave se 3 do 5 dana pred poroaj prebacuju iz staje za zasuene krave u porodilite. Prethodno
se moraju dobro mehaniki oistiti, oprati i dezinfikovati odgovarajuim dezinficijensom. Ove
higijenske mera su od velikog preventivnog znaaja, jer se njima gravidne ivotinje oslobaaju
neistoe i sa njom raznih fakultativno i obligatno patogenih mikroorganizama, potencijalno opasnih za
novoroenad, koja dolaze na svet nedovoljno zatiena.
Zbog toga se u porodilitu predvia specijalna kabina i boks u njoj za ienje, pranje i
dezinfekciju krava. Visoko gravidne ivotinje ulaze najpre u boks gde se vri ienje, pranje i
dezinfekcija pomou odgovarajuih ureaja i pribora. Voda za pranje je obavezno zagrejana na
temperaturu tela, a dolazi iz bojlera koji se nalazi u ambulantnom delu reproduktivno-uzgojnog vora.
Ona se puta kroz perforirane metalne cevi i prska sa bone strane sve do ramenog zgloba krava. Osim
toga, postoji poseban ureaj sa fiksnim tuem za pranje lumbo-sakralnog dela plotkinja i runi tu za
pranje vimena i abdomena.
Pranje poinje od skapulo-humerusnog zgloba i nastavlja se prema zadnjem delu tela sa
posebnom panjom na predeo vulve, vagine, vimena, trbuha i repa. Osim tople vode koristi se
kalijumov sapun i odgovarajue dezinfekciono sredstvo (jodni preparat, kvaternerno amonijumovo
jedinjenje i sl.), koje se u odreenim koncentracijama nalazi u posebnom rezervoaru od 10 L iznad
ivotinje. îenje se vri pomou eagije i to samo u pojedinim sluajevima, a pranje obavezno sa
etkom za ribanje. Temeljno se iste papci korienjem drvenih i metalnih noeva a vri se i njihova
dezinfikcija (bakar-sulfat, cink-sulfat, jodni preparati i dr.). Okupana ivotinja posipa se insekticidom, i
to jedino ako se dovodi u zapat sa strane. Zapaeno je da plotkinje vrlo dobro podnose tretman pranja u
kabini. Kabina za pranje ima odvodni aht, koji omoguava da upotrebljena voda odmah otie zajedno
sa prljavtinom.
Posle zavrenog ienja i dezinfekcije, ivotinja se iz kabine uvodi u porodilite na leite ili
boks koji su prethodno temeljno oieni, oprani i dezinfikovani pogodnim dezinfekcionim sredstvom.
Boks za poroaj je izgraen tako da posle upotrebe moe da se podvrgne najotrijoj dezinfekciji, a da
se susedna leita ne kvase. Nakon temeljnog pranja i ienja pod i pregrade boksa se ribaju uz
primenu deterdenta i dezinfikuju 2% rastvorom NaOH, a na kraju kree. Prostirka od slame se unosi
onog momenta kada se nova plotkinja uvede u kabinu za pranje.
Kravama, smetenim u iste i dezinfikovane boksove za teljenje, kod nastupa trudova pere se
temeljno zadnji deo tela, naroito okolina polnih organa. Pomo u toku poroaja prua se istim
rukama i dezinfikovanim i/ili sterilisanim porodiljskim priborom. Tele se nakon poroaja prihvata u
specijalna metalna kolica sa perforiranim dnom koja su obavezno dezinfikovana. U njima se vri
masaa i kupanje novoroenog teleta toplom vodom sa dodatkom blagog dezinficijensa. Ove mere se
preduzimaju da bi se tele oslobodilo patogenih mikroorganizama, kojima se eventualno kontaminiralo
na putu kroz poroajne organe, pri pruanju pomoi ili neposredno posle poroaja na leitu boksa.
Posle kupanja i dezinfekcije tele se odmah odvodi iz porodilita u profilaktorijum.
Posle poroaja krava se zadrava u boksu za telenje do izbacivanja posteljice. Normalno je da
placenta bude izbaena iz uterusa kratko vreme posle poroaja, tj. u krava za 1 do 5 asova. Ako
posteljica krava ne bude izbaena 6 do 12 asova posle poroaja smatra se da je njeno izbacivanje
oteano, a zadravanje iste preko 12 asova smatra se patolokim stanjem. Posle toga, krava se
prebacuje na jedno od leita u porodilitu. Na tom mestu krava ostaje do 15 dana (period babinja
odnosno puerperijuma), a onda se prebacuje u svoju proizvodnu jedinicu.
Ako u toku boravka u porodilitu doe do pojave puerperalne infekcije, krava se sa svog leita
prebacuje u izolator radi preduzimanja potrebne terapije. Broj leita u izolatoru prema ukupnom broju
krava treba da iznosi 1,5%.
U porodilitu je neophodno odravanje maksimalne higijene koja podrazumeva redovno

isenje leita, ienje i pranje hodnika i kanalizacionog sistema i dezinfekciju svih povrina.
Profilaktorijum
Za gajenje teladi od roenja do uzrasta od 15 dana koristi se profilaktorijum, koji ima zadatak
da, primenom odreene tehnologije, obezbedi:
maksimalne higijenske uslove smetaja i dranja teladi posle roenja,
dranje teladi u individualnim boksovima, i
higijensko napajanje teladi kolostrumom i mlekom.
Profilaktorijum je odeljenje koje je funkcionalno povezano sa porodilitem. U njemu treba da se
obavezno odravaju optimalni mikroklimatski uslovi, koji odgovaraju navedenom uzrastu teladi.
Naroita panja u profilaktorijumu posveuje se obezbeenju:
optimalne temperature, koja kod ove kategorije iznosi 15-20C,
optimalne relativne vlanosti, koja treba da iznosi 70-75%,
optimalne brzine strujanja vazduha, koja treba da iznosi od 0,1 do 0,3 m/s,
prirodnog osvetljenja, putem dvostruko zastakljenih prozora, sa koeficijentom osvetljenja 1:10 i
vetakog osvetljenja u iznosu 50-60 luksa.
Pod profilaktorijuma treba da bude topao, zatim da omoguava temeljno mehaniko isenje,
pranje i dezinfekciju. Povrina poda profilaktorijuma presvlai se slojem bitumena. Nagib poda
profilaktorijuma od 5-6% treba da bude usmeren prema slivniku za prihvatanje otpadnih voda. Na zidu
profilaktorijuma predvia se toee mesto sa slavinom, na koju se po potrebi ukljuuje crevo za pranje.
U profilaktorijumu se postavljaju 3 ili 4 reda boksova za individualno dranje teladi, s tim da se izmeu
redova boksova predviaju prolazi irine oko 100 cm. Kapacitet profilaktorijuma zavisi od kapaciteta
porodilita i duine vremena koje telad provodi u individualnim boksevima. Smatra se da povrina
poda treba da omogui smetaj 50% vie individualnih bokseva od ukupnog broja leita u porodilitu.
Ovaj broj individualnih boksova se predvia zato to bi trebalo svaki boks posle upotrebe temeljno
mehaniki oistiti, oprati, dezinfikovati odgovarajuim dezinficijensom i ostaviti izvesno vreme
slobodnim do sledee upotrebe.
Na raspolaganju su razliiti tipovi individualnih boksova. Mnogobrojna istraivanja su pokazala
da je najbolje koristiti pokretne boksove, iji je pod uzdignut od poda profilaktorijuma oko 25 cm. Ovi
boksovi treba oblikom i upotrebljenim graevinskim materijalom da omoguavaju temeljno mehaniko
ienje, pranje i dezinfekciju. Pored obezbeenja mogunosti sprovoenja svih higijenskih mera i
kontinuiranog odravanja higijenskih uslova na visokom nivou individualni boksovi treba da spree
meusobni kontakt teladi. U njima se postavlja funkcionalna oprema za ishranu teladi kolostrumom i
mlekom. Postoji razliita oprema za napajane teladi. Uglavnom se koriste sudovi za kolostrum i mleko,
koji se postavljaju na odreeno mesto u zidu boksa. Prethodno oprani i dezinfikovani sudovi
omoguavaju da telad direktno piju ili siu kolostrum ili mleko pomou vetake gumene sise.
Osnovno je da oprema za napajanje teladi obezbedi to prirodniji nain konzumiranja kolostruma i
mleka i da moe lako da se isti, pere i dezinfikuje.
Osim redovnog ienja, pranja i dezinfekcije povrina profilaktorijuma, posebnu panju treba
obratiti na ienje, pranje i dezinfekciju individualnih boksova kada se telad posle 15 dana premetaju
u grupne boksove telearnika. Ako su u pitanju pokretni boksovi, oni se iznose napolje i na, za tu svrhu
predvienu, betonsku plou, podvrgavaju temeljnom mehanikom ienju, pranju, ribanju i
dezinfekciji sa 2% rastvorom natrijum hidroksida. Posle dezinfekcije treba omoguiti suenje
individualnih boksova, a onda se oni unose u profilaktorijum i koriste posle 7 dana.
Teliarnik i zajedniko
napajalite
Teliarnik slui za smetaj i dranje teladi uzrasta od 15 dana do 3 odnosno 4 meseca, kada se
muka telad sa farme prevodi u staje za tov, a enska veim delom u staje za gajenje reproduktivnog
stada, a manjim delom takoe u staje za tov. U teliarniku se telad dri u grupnim boksovima, a ima
mogunost da izlazi u ispuste kada vremenski uslovi dozvoljavaju. Ishrana teladi moe u potpunosti ili
samo jednim delom da se obavlja u teliarniku (ishrana senom i koncentratima), dok se ishrana mlekom
najee vri u posebnom zajednikom odeljenju.
Teliarnik se gradi kao solidan objekat sa zidovima i krovom dobrih termoizolacionih
sposobnosti. Pod teliarnika moe biti pun ili reetkast, obavezno treba da bude topao i da ima nagib 23% prema kanalizaciji. U toku zime temperatura vazduha u ovom objektu ne sme da padne ispod 6C.
Za provetravanje teliarnika koriste se dovodni i odvodni ventilacioni kanali, a u veim objektima vri
se ugraivanje elektrinih ventilatora. Prirodno osvetljenje u teliarniku postie se dvostruko
zastakljenim prozorima, uz koeficijent osvetljenja 1:10. Elektrino osvetljenje treba da ima jainu 4050 luksa.
Smatra se da kapacitet teliarnika treba da iznosi 20% od ukupnog broja krava na farmi. U
unutranjosti objekta nalazi se potreban broj grupnih boksova, koji se najee postavljaju u dva reda sa
prolazom izmeu njih dovoljne veliine. Veliina pojedinih grupnih bokseva zavisi od uzrasta teladi, i
to:
za tele uzrasta od 30 dana treba obezbediti povrinu poda boksa od 1,5-2,0 m2 ,
za tele uzrasta od 60 dana treba obezbediti povrinu poda boksa od 2,0-2,5 m2,
za tele uzrasta od 90 dana treba obezbediti povrinu poda boksa od 2,5-3,0 m2,
broj teladi koji se smeta u jedan grupni boks kree se od 5-10, i
irina prolaza izmeu boksova treba da iznosi 1,5-2,0 m.
U veim farmama grade se obino 2 odeljenja teliarnika. U prvom odeljenju se dri telad do
uzrasta od 2 meseca, a u drugom starija telad od 2 meseca.
Za pregrade grupnih bokseva koriste se metalne cevi ili drvene zaobljene letve. Na pregradama
izmeu boksova postavljaju se dupli ureaji za ishranu teladi, i to lotre za ishranu senom i valovi za
ishranu koncentrovanim delom obroka. Pored valova postavljaju se automatske pojilice.
Na junoj strani teliarnika nalazi se ograeni ispust, koji je podeljen na onoliko delova koliko
ima grupnih boksova. Svako odeljenje ispusta je povezano sa odgovarajuim grupnim boksom. Pod
ispusta je betoniran, a njegova povrina po teletu treba da iznosi 3 m2.
Napajanje teladi mlekom moe se vriti u samom teliarniku. Tada se u hodniku po duini
grupnih bokseva, uz samu njihovu ogradu, postavlja postolje sa otvorima za smetaj kofa iz kojih telad,
proturanjem glave kroz otvore ograde, konzumira mleko.
U teliarnicima veeg kapaciteta za ishranu teladi mlekom koristi se zajedniko napajalite. To
je posebno odeljenje koje se nastavlja na teliarnik. Telad se odvodi 2-3 puta dnevno po starosnim
grupama iz svojih grupnih bokseva u zajedniko napajalite radi uzimanja mleka. Gradnjom
zajednikog napajalita postie se obavljanje jednog veoma znaajnog posla na jednom mestu, ime se
stvaraju uslovi za kvalitetno napajanje teladi. Zajedniko napajalite treba da bude graeno u tipu
solidnog objekta od odgovarajueg graevinskog materijala. Temperatura u njemu u toku zimskog
perioda ne sme da padne ispod 6C, a vlanost vazduha ne treba da prelazi 80%. Prirodno osvetljenje
obezbeuje se na bazi koeficijenta osvetljenja od 1:10, a elektrino treba da ima jainu od 60 luksa.
Pod zajednikog napajalita se gradi od betona sa nagibom od 4-5% prema kanalizaciji. U zidu
napajalita se ugrauju, zavisno od njegove veliine, jedno do dva toea mesta sa slavinom, koja
omoguava privrivanje gumenog creva za temeljno pranje svih povrina. U zajednikom napajalitu
postavlja se red specijalnih malih boksova u vidu stajalita za telad koja treba neometano da dolazi na
napajanje. Na prednjem delu ovih boksova postavljaju se ureaji u koje se stavljaju odgovarajui
sudovi sa mlekom. Uz red bokseva, sa jedne i sa druge strane, ostavljaju se prolazi. Na kraju
zajednikog napajalita gradi se odeljenje u vidu kuhinje, koje slui za pripremu mleka ili zamena za
mleko, kao i za pranje i uvanje sudova za napajanje teladi.
Smetaj i dranje odraslih goveda
Odrasla goveda se mogu drati pojedinano ili grupno. Pri pojedinanom dranju na odreenom
leitu ili stajalitu u objektu govedima je omogueno individualno ponaanje, odnosno socijalno
izolovano ponaanje prema dnevnom ritmu dranja, smetaja i eksploataciji. Prednosti ovakvog naina
dranja su obezbeen mir ivotinjama i mogunost individualne obrade ivotinja od strane vlasnika,
strunjaka stoarske ili veterinarske slube. Nedostaci ovog naina dranja se, pre svega, ogledaju u
prevelikom utroku ljudske radne snage po ivotinji (1 radnik za 20-30 krava) i u veim investicijama
za objekte i ureaje. Zbog toga se pojedinano dranje goveda primenjuje za visokovredna grla u
proizvodnji mleka i zavrnom tovu. Individualno dranje je uslovljeno kod teladi koja sie, a delom i
kod teladi u tovu.
Grupno dranje goveda, u tzv. stajama za slobodno dranje, se odvija po pravilima socijalnog
rangiranja. Da bi se hijerarhija po rangu svela na najmanju moguu meru, ivotinje je potrebno
grupisati po polu, uzrastu, mlenosti i stadijumu graviditeta. ivotinje koje su u estrusu ili se nalaze
neposredno pred partus treba obavezno izdvojiti iz grupe. Prednost grupnog dranja goveda se sastoji u
rentabilnom korienju prostora, ureaja i opreme. U ovom sistemu dranja, ivotinja u staji bira mesta
koja joj odgovaraju. Pored toga, otpada runo uklanjanje ekskremenata, to je veoma bitno sa
stanovita utroka radne snage. Mua krava se obavlja u zajednikim izmuzitima po grupama krava u
higijenski pogodnijim uslovima za ivotinje i muzae. Hranilita se nalaze uz skladita hrane i time
otpada transport hrane. U celini posmatrano, investicije u staje i ureaje pri grupnom sistemu dranja
goveda su manje od investicija pri pojedinanom dranju. Od nedostataka se pominju mogue socijalne
konfliktne situacije meu ivotinjama, naroito ako nemaju na raspolaganju dovoljno prostora.
Socijalne konfliktne situacije meu ivotinjama su najizraenije u hranidbenom prostoru, to u visoko
produktivnih rasa moe izazvati smanjenje mlenosti i prirasta. Pri slobodnom sistemu dranja oteana
je veterinarska kontrola, izbor junica i krava za vetako osemenjavanje i merenje telesne mase
ivotinja. Grupno dranje mlenih krava primenjuje se na gazdinstvima sa vie od 30 grla. Smatra se da
jedan muza moe u toku mue pomusti bez vidnog napora 40-50 krava. Za visoko produktivna stada
krava primenjuje se kombinovano dranje. Naime, krave se u prvih 100 dana laktacije dre pojedinano
na vezu, a ostale ivotinje grupno u staji za slobodno dranje. Telad se neposredno posle roenja dri
pojedinano u tzv. individualnim boksovima, a kasnije, u prvoj fazi tova, grupno.
Kao to je ve istaknuto, mogue je pojedinano dranje ivotinja na vezu i grupni smetaj u
stajama uz slobodno dranje. Pri pojedinanom dranju ivotinja na vezu postoje razlike u tipu i duini
leita. Unutranje ureenje staje ogleda se u pravilnom rasporedu leita, hodnika za hranjenje,
hodnika za ienje i kanala za sakupljanje fecesa i mokrae. Staje za krave mogu da se grade sa
jednim, dva, tri, etiri i vie redova leita, uz razliito rasporeene hodnike za hranjenje i ienje. U
odnosu na duinu staje, redovi leita postavljaju se paralelno sa duom osom staje, mada postoji
mogunost i poprenog postavljanja, to se znatno ree koristi. Dvoredna leita, postavljena paralelno
sa duom osom staje, susreu se najee u unutranjem ureenju staja za krave.
Jednoredne staje za dranje ivotinja na vezu upotrebljavaju se za stada do 15 krava. Najee
su jednom svojom stranom ove staje prislonjene uz ostale objekte na farmi. Dvoredne i vieredne staje
imaju, kao to je pomenuto, po duini staje postavljene redove leita. Pri tome, postoji mogunost da
su ivotinje okrenute glavom prema sredini staje ili prema uzdunim zidovima. Uzduni raspored
leita i hodnika omoguuje mehanizaciju ishrane i uklanjanja izmeta. Duina pojedinih redova leita i
hodnika najee iznosi 30-40 m. Dvoredne staje obino imaju jedinice sa 50-60 krava. U irim stajama
pri paralelnom smetaju po duini staje u vie od dva reda ima tekoa u vezi sa obezbeenjem
adekvatne ventilacije i odgovarajueg osvetljenja.
Kada se govori o tipu leita kod dranja vezanih krava, uz samo leite podrazumeva se i
izgradnja ureaja za hranjenje i kanala za sakupljanje fecesa i mokrae, kao i hodnika za ienje. S
obzirom na duinu postoji tri tipa leita.
Dugi tip leita sree se u stajama individualnih proizvoaa i ponekad u porodilitima kod
intenzivne proizvodnje. Ovo leite je vezano za korienje prostirke. Duina dugog tipa leita iznosi
2,7-3,2 m, a irina 1,1-1,3 m. Dugo leite u prednje dve treine ima nagib od 1%, a u zadnjoj treini
od 2%, prema kanalu za feces i mokrau. Krave na ovim leitima imaju vee mogunosti pokretanja i
udobnijeg leanja, to je naroito povoljno za gravidne ivotinje u poslednjoj treini graviditeta.
Meutim, dugi tip leita ima niz nedostataka, u prvom redu, zbog toga to su potrebne velike koliine
prostirke, a tee je na njemu odravati i istou, jer ivotinje defeciraju i uriniraju na samo leite. Uz
ovaj tip leita postavljaju se visoke jasle, smetene uz zid staje. Na zadnjem kraju leita nalazi se
uzan kanal za mokrau, na preseku ovalnog ili etvrtastog oblika, sa padom po duini od 1%, ija irina
obino iznosi 15 cm i dubina 5 cm.
Srednje dugi tip leita predstavlja kombinaciju dugog i kratkog tipa leita uz iskoriavanje
njihovih prednosti i otklanjanje nedostataka. Ovaj tip leita ima, na rubu jasala, ureaj ijim se
zatvaranjem spreava da krave proturaju glavu iznad jasala. Kada je ovaj ureaj (ram) zatvoren, krave
zadnjim nogama stoje na samom kraju leita, iza kojeg se nalazi ploa ili kanal u koji direktno
defeciraju i uriniraju. Duina ovog tipa leita iznosi 190-210 cm (prema drugim podacima 210-230
cm), a irina 110-130 cm. Nagib leita prema kanalu za feces iznosi 2%. Na leitu se koristi prostirka
u koliini 5-7 kg po ivotinji dnevno. Ureaj se otvara samo za vreme hranjenja ivotinja. Za to vreme
krava se pomera napred za oko 60 cm i jedino tada moe da defecira na zadnji deo leita, koji posle
hranjenja treba da se oisti. Ova leita se takoe mogu koristiti za visoko gravidne krave, kao i za
smetaj visokovrednih krava u slobodnom dranju, u toku prvih 100 dana laktacije.
Kratki tip leita sa punim podom je uobiajen u dananjoj gradnji staja. Ovaj pod ima obino
nagib od 3% prema kanalizaciji. Kada je u pitanju puni pod moe da se koristi prostirka, ali se ona
danas sve manje primenjuje, s obzirom da se grade podovi sa dobrim termoizolacionim sposobnostima.
Duina kratkog tipa leita iznosi 150-180 cm, a irina 110-130 cm. Uz kratki tip leita obavezno se
grade niske jasle koje omoguavaju dranje glave ivotinje iznad njih u toku leanja. Visina zadnjeg
ruba (ruba do ivotinje) ne sme da bude vea od 30 cm. Postoje tri naina vezivanja ivotinja.
Vertikalno vezivanje Grabnerovim lancem je najei nain. Pri tome, fiksni okvir za vrat je uvren
lancem gore iznad glave ivotinja i dole za pod ispred jasala. Donje uvrenje ureaja za vezivanje u
pod leita udaljeno je od zadnjeg ruba jasala 5-15 cm. Drugi nain vezivanja ivotinje je njihovo
vezivanje uz elektrini ureaj (eng. cow-trainer) koji ivotinju pri grbljenju lea (pri ulasku u valov ili
defekaciji) prisiljava da se pomakne unazad. Postoji i varijanta sa ureajem za runo grupno vezivanje i
oslobaanje ivotinja. Trei nain vezivanja ivotinja je vezivanje uz pomo vratnih okvira. ivotinje
na leitu stoje zadnjim nogama neposredno uz samu ivicu kanala za sakupljanje fecesa i mokrae, tako
da defeciraju i uriniraju direktno u kanal. U sutini, oprema za vezivanje treba da prua mogunost
lakog odvezivanja ivotinja, to je potrebno pri raznim manipulacijama sa njima, a naroito u sluaju
elementarne nesree. U stajama veeg kapaciteta mogu se koristiti mehaniki ureaji za vezivanje, koji
omoguavaju da se sa jednog mesta vri grupno odvezivanje krava. Izmeu dva susedna leita
postavljaju se branici, ime se onemoguava zauzimanje kosog poloaja krava pri leanju. Kao to je
pomenuto, neposredno iza ovih leita nalazi se kanal za sakupljanje fecesa i mokrae. Prema
konstrukciji postoje tri varijante ovih kanala. Kod prve varijante kanal slui za istovremeno sakupljanje
fecesa i mokrae. U preseku, ovaj kanal je etvrtastog oblika, irine 40-60 cm i dubine 8-25 cm. U
kanalu se postavljaju mehaniki ureaji za izubravanje na principu lanastih ili slinih transportera,
koje pokree elektromotor. Kod druge varijante, odmah iza leita, 10-20 cm nie od njega, nalazi se
ploa za feces, irine 40-60 cm, sa padom 2-4% prema kanalu za urin, ija irina iznosi 20-25 cm, a
nalazi se uz rub ploe. Feces ostaje na ploi, a urin se odvaja i otie u predvieni kanal za njega. Trea
varijanta je izgradnja kanala odmah iza leita koji se pokriva reetkama. Krave defeciraju i uriniraju
direktno na reetku kroz koju propadaju feces i urin u kanal. Reetka predstavlja produetak leita,
nalazi se na istom nivou sa njim ili 10-15 cm nie. Kanal ispod reetke je na preseku oblika
pravougaonika ili dubljeg korita sa iskoenim stranama i zaobljenim dnom. irina ovog kanala iznosi
80-100 cm, a dubina 60-90 cm.
Kratki tipovi leita imaju prednosti, ali i nedostatke u odnosu na druge tipove leita. Kod njih
je potrebno srazmerno manje prostirke i omoguavaju bolje odravanje istoe u odnosu na due tipove
leita. Zbog toga se koriste naroito za muzne krave. Nedostatak im je to znatno ograniavaju
pokretljivost ovih ivotinja. Zbog kratkoe leita krave esto zadnjim nogama propadaju u kanal za
feces, to moe da dovede do povreda i raznih bolesti papaka, tetiva i zglobova. Na leitima ovog tipa
zadnji deo tela krava esto visi iznad kanala za odlaganje fecesa. Vremenom usled toga dolazi do
poputanja i olabavljenja miia oko vagine, to u krajnjem sluaju doprinosi nastajanju prolapsusa
vagine i materice. Kod gravidnih krava za vreme leanja plod vri pritisak svojom masom prema
zadnjem karlinom otvoru, to kasnije moe da pogoduje pojavi ispadanja materice, najee
neposredno posle poroaja. Najzad, vime krava kod leanja dolazi u kontakt sa ivicom leita, to moe
dovesti do raznih lezija i bolesti ovog organa. Kratki tip leita je pogodan za primenu u podrujima sa
panjacima i tamo gde nema dovoljno slame za prostirku.
Kratki tip leita sa delimino reetkastim podom danas dobija sve vei znaaj. Njegova
primena je sve uestalija zbog eliminisanja korienja prostirke i prelaska na gazdovanje sa tenim
stajnjakom. Osnovna karakteristika ovog tipa leita ogleda se u tome da se na istom nivou nalaze topli
puni pod i reetkasti pod. Duina punog poda iznosi 125-130 cm, a na njega se nastavlja reetkasti pod,
ija duina iznosi 96-100 cm. Ispod reetkastog dela poda nalazi se kanal u kome propadaju feces i
urin. Da bi se obezbedila zadovoljavajua termoizolacija reetkastog dela poda i spreile ozlede
papaka, letvice reetki se oblau gumenim profilima. U principu, duina leita uz postojanje kanala za
feces i urin u nastavku izraunava se iz relacije:
L = R + 0,10 m, gde je
L duina leita u metrima, a R duina trupa ivotinja u metrima.
Duina kratkog leita uz postojanje reetkaste ploe za propadanje fecesa i urina izraunava se
iz izraza:
L = R - 0,05 m, gde je
L duina leita u metrima, a R duina trupa ivotinja u metrima.
Pri korienju ovih relacija treba biti oprezan, jer duina trupa krava u okviru jednog stada
moe veoma varirati. Naime, objektivnim merenjima duine trupa krava simentalske rase utvrene su
razlike i do 63 cm. Kratko leite sa kanalom za feces i urin je pogodno, u prvom redu, za muzne krave.
Izvodi se u varijantama sa prostirkom i bez nje. Ako se primenjuje prostirka u koliini od 2-5 kg slame
po ivotinji na dan, duina leita odgovara prosenoj duini tela krave (oko 1,65 m). Pri tome je
potrebno duini tela pojedinih ivotinje prilagoditi i opremu za vezivanje. Naime, Grabnerovim lancem
mogue je korigovati odstupanja u duini tela za 15 cm, razumljivo uz uslov da se duina leita
odredi prema duini krave sa najduim telom. Iz prakse je poznato da su odstupanja po duini tela
krava najee vea od 15 cm, pa je zbog toga najbolje krave podeliti u dve grupe, odnosno u dva reda
leita, ija duina tela iznosi do 1,65 i do 1,75 m. Leita je potrebno prekriti kvalitetnim
termoizolacionim podom ili gumenim ploama.
Ako se primeni kratko leite sa reetkom na ploi za feces i urin, zbog potrebe da smea fecesa
i urina ostane tena, nije mogue koristiti prostirku. Pri tome je potrebno obezbediti da zadnji deo tela
ivotinje bude do reetkaste ploe da bi bilo mogue propadanje fecesa i urina. Ako se primeni
Grabnerov lanac za vezivanje sa horizontalno podeenim gornjim delom, moe se odrediti fukcionalna
duina leita prema ivotinji sa najduim telom u grupi. Za grupu ivotinja sa duim trupom, tada
duina leita iznosi 1,60 m, a za grupu ivotinja sa kraom duinom tela, duina leita iznosi 1,50 m.
Druga mogunost je horizontalno pomicanje reetkastog dela poda prema duini tela ivotinja. U tom
sluaju duina kratkog leita se odreuje prema ivotinji sa najmanjom duinom tela u grupi, odnosno
redu. Takvo leite je najee dugo samo 1,40 m. U principu, irina kanala za teni stajnjak se kree
od 0,30-1,10 m (najee oko 0,80 m).
Hodnici za ienje u zatvorenim stajama treba da omogue izubravanje, odravanje istoe i
obavljanje veterinarskih i zootehnikih zahvata. Njihova irina iznosi 1,0-2,0 m zavisno od toga da li su
za jedan ili dva reda leita, kao i od toga da li se za obavljanje pojedinih poslova koristi mehanizacija
ili ne. U odnosu na leita hodnici mogu da budu postavljeni u istom nivou, ili su nii 10-15 cm, a
hodnici za hranjenje mogu biti i vii.
Za hranjenje krava slue jasle i stolovi. Oni treba da odgovaraju anatomskim i fiziolokim
karakteristikama krava. Materijal koji se koristi za njihovu gradnju treba da je nepropustljiv i da
omoguava lako sprovoenje mehanikog ienja, pranja i dezinfekcije. U toku gradnje jasala treba
voditi rauna o njihovoj irini, kao i o visini njihovog dna u odnosu na nivo leita. Ovi tehniki
normativi zavise od dijagonalne duine izmeu ramenog zgloba i vrha gubice krava kod vrata ivotinje
ispruenog u valov u toku uzimanja hrane, kao i od horizontalne duine izmeu vertikala koje prolaze
kroz rameni zglob i vrh gubice kod ispruenog vrata krava pri stajanju. Rameni zglob je krajnji deo tela
krave, kojim ona, ograniena ureajem za vezivanje, moe da se priblii jaslama. Nain izgradnje
jasala u velikoj meri zavisi od tipa leita i naina vezivanja krava. Njihova irina zavisi od toga da li
slue samo za krave jednog reda leita ili su zajednika za dva naspramna reda leita. Kod
jednorednih leita irina otvora jasala iznosi 60 cm, a kod dvorednih jasala, zavisno od toga da li se
radi o kratkom ili srednje dugom leitu, 110-120 cm. Visina jasala kod kratkog tipa leita iznosi 2530 cm, a kod srednje dugog tipa 40-50 cm. Visina dna jasala kod oba tipa leita iznosi 5-10 cm iznad
nivoa leita. Jasle mogu da se grade i sa upljinom dugakom koliko i sami redovi leita, tako da
svaka krava nema strogo odreeni deo jasala, ve zahvata hranu sa jedne i druge strane, koliko joj to
dozvoljava oprema za vezivanje. Kod hranjenja, kabasta hrana moe da ispada iz jasala ako ona nisu
dovoljno velika. Zbog toga se uz jasle grade i stolovi za hranjenje, i to na dva naina. Kod prvog naina
prednji rub jasala prelazi prema hodniku za hranjenje u betonsku plou sa neto uzdignutim rubom na
kraju, koji spreava ispadanje hrane. Betonska ploa, koja slui kao sto za hranjenje, ima blagi pad
prema otvoru jasala. irina ovog stola za hranjenje iznosi 65-75 cm, a zajedno sa jaslama 120-130 cm,
ako se koristi za krave jednog reda leita. Kod drugog naina, kao sto za hranjenje slui hodnik
izmeu dva reda jasala koji se gradi uzdignut do visine ruba jasala. Ovaj hodnik tada istovremeno slui
kao sto za hranjenje i kao hodnik za donoenje i rasporeivanje hrane. Razumljivo je da ovaj nain nije
najadekvatnije reenje u higijenskom pogledu zbog realne mogunosti kontaminacije hodnika (time i
stola) i jasala kod donoenja i rasporeivanja hrane. U sutini, nain izgradnje stolova za hranjenje
zavisi od naina dopremanja hrane u staju i naina rasporeivanja (runo, vagonetima na koloseku,
viseim vagonetima ili traktorom sa specijalnom prikolicom).
U intenzivnoj proizvodnji u govedarstvu moe da se govori o tehnolokom procesu proizvodnje
mleka i teladi i tehnnolokom procesu proizvodnje mesa. Oba ova procesa mogu da se obavljaju u
zatvorenim, klasinim, i u otvorenim stajama.
Za smetaj i dranje vezanih muznih krava na farmama se izgrauje vie zatvorenih staja koje
su povezane u jednu funkcionalnu celinu. Pod zatvorenom stajom podrazumeva se solidan graevinski
objekat sa etiri spoljanja zida i tavanicom-krovom od materijala sa odgovarajuim termoizolacionim
sposobnostima. U zatvorenim stajama treba da se obezbedi racionalno i uspeno obavljanje procesa
hranjenja, napajanja, mue krava i procesa izubravanja. Pored toga, ambijentni i higijenski uslovi u
kojima se odvija prozvodnja treba da budu optimalni. U zatvorenim satajama potrebno je da se
obezbedi optimalna temperatura i vlanost, ist i sve vazduh, u kojem ne sme da bude veih
koncentracija tetnih gasova i estica praine. Normativi za mikroklimatske uslove u zatvorenim

stajama za krave su: optimalna temperatura 12-14C, optimalna relativna vlanost 70-80%,
maksimalna dozvoljena koncentracija CO2 0,3%, NH3 100 ppm i H2S 20-50 ppm. Zapremna staje po
kravi treba da iznosi 15-20 m3. Visina staje treba da bude 2,3-2,5 m, a u stajama veeg kapaciteta 2,83,0 m. Vrata u manjim stajama treba da imaju visinu 2,2 m, a irinu 1,25-1,50 m, dok u veim stajama
visina istih treba da iznosi 2,2-2,5 m, a irina 1,5 m i vie. Za svaku kravu treba da se obezbedi
povrina poda od 8-10 m2. U stajama za muzne krave potrebno je, ako se mua obavlja u staji,
odgovarajue prirodno osvetljenje. Koeficijent osvetljenja u stajama treba da bude 1:10-1:15 (svakoj
kravi pripada 0,3-0,5 m2 svetlosne povrine prozora). Osim prirodnog treba obezbediti i vetako
osvetljenje koje treba da iznosi najmanje 100 luksa. Pitanje ventilacije se reava izgradnjom dovodnih i
odvodnih ventilacinih otvora, a u veim stajama se regulie i uz pomo elektrinih ventilatora. Smetaj
i nain dranja krava u laktaciji moe se reiti na dva naina. Prvi nain podrazumeva dranje vezanih
krava na leitima. Drugi nain omoguava slobodno kretanje krava u staji, jer se one dre nevezane.
Vezivanje krava u stajama na njihovim leitima u praksi se sree kao najei nain smetaja i
dranja. Unutranje ureenje staje, sastoji se u rasporedu leita, hodnika za hranjenje, hodnika za
ienje i kanala za sakupljanje fecesa i mokrae. Staje za krave mogu da se grade sa dva, tri, etiri i
vie redova leita uz razliit raspored hodnika za hranjenje i ienje. U odnosu na duinu staje, redovi
leita postavljaju se paraleleno sa duom stranom staje. Dvoredna leita sreu se najee u
unutranjem ureenju staja za krave. Mogu da se izgrauju na etiri naina, i to tako:
- da su krave jednog i drugog leita okrenute glavama prema uzdunom zidu, bez posebnog
hodnika za hranjenje, ve se sredinom staje izmeu redova leita gradi zajedniki hodnik za ienje i
donoenje hrane;
- da postoji razmetaj kao u prethodnom sluaju, samo to na obe strane izmeu jasala i zida
postoji hodnik za hranjenje, a hodnik po sredini slui za ienje;
- da su krave okrenute glavama prema sredini staje gde se nalaze sastavljene jedne i druge jasle,
a uz svaki uzduni zid nalazi se zajedniki hodnik za ienje i za donoenje hrane; i
- da predstoji isti razmetaj kao u prethodnom, s tim to se izmeu jasala nalazi centralni hodnik
za hranjenje.
Nedostaci prvog naina dranja su nepostojanje posebnog hodnika za hranjenje. Kod treeg
naina dranja stvaraju se uslovi koji pogoduju irenju kapljinih infekcija.
U savremenim stajama ugrauju se individualna pojilita za svaku ivotinju ili zajedniko
pojilite za susedne krave. Montiraju se automatske napajalice na vodovodnu instalaciju uz jasle na
visini od 40 cm. Time se obezbeuje napajanje ivotinja po volji.
Za vezivanje krava, kao to je ve pomenuto, koriste se specijalni ureaji i vezovi ugraeni na
rubu jasala. Od tih ureaja poznati su Grabnerovi lanci, vezivanje horizontalnim ili vertikalnim lancima
i specijalnim ramovima. Oprema za vezivanje treba da prua mogunost lakog odvezivanja krava, to
je vano pri raznim manipulacijama sa njima ili u sluaju elementarne nesree. U stajama veeg
kapaciteta mogu da se koriste mehaniki ureaji za vezivanje, koji omoguavaju da se sa jednog mesta
krave grupno odvezuju.
Staje za slobodno dranje
U stajama krave mogu da se dre i nevezane (slobodno se kreu i biraju mesto gde stoje ili
lee). Ovaj nain dranja ima odreenih prednosti. Slian je prirodnom slobodnom nainu dranja, to
moe povoljno da utie na zdravlje ovih ivotinja. Krave za slobodni sistem dranja treba obavezno da
budu obezroene. Dranje nevezanih krava omoguava znatnu utedu rada i trokova uz vee
korienje mehanizacije i primenu principa samoishrane, a time i racionalizaciju procesa ishrane.
Osnovna karakteristika ovog sistema dranja je da se u jednoj graevinskoj celini, pod jednim
krovom, ali prostorno razdvojeno, gradi odreeni broj odeljenja za krave u laktaciji, odeljenje za
zasuene krave, zajedniko izmuzite, porodilite, teliarnik i odeljenje za obolele krave. Krave se
teraju na muu u zajedniko izmuzite iz odeljenja za krave u laktaciji. Kada nisu u laktaciji krave
borave u odeljenju za zasuene krave, porodilitu ili odeljenju za obolele ivotinje.
U stajama za dranje nevezanih krava potrebno je da se obezbede optimalni mikroklimatski
uslovi. To znai da i ovde vae svi oni ranije pomenuti osnovni principi u izgradnji staja. Meutim,
postoje velike razlike u ureenju staja za ovo dranje krava. U ovom sluaju osim smetaja, a to znai
mogunosti leanja i slobodnog kretanja, u stajama se vri ishrana kabastom hranom i koncentratom,
meutim, koncentrat krave mogu da dobijaju i u toku mue u izmuzitu. Zato se kod unutranje
izgradnje i ureenja ovakvih staja zahtevaju odvojene povrine za leita, kretanje i hranjenje, a radi
potrebe odravanja suvog leita napajanje se vri izvan leita i hranilita. Nain ureenja unutranjih
povrina zavisi od toga kako su postavljena i izgraena leita u odnosu na hranilite i komunikacije,
kao i od toga da li se ishrana kabastom hranom vri po volji ili obrono.
Kod slobodnog naina dranja obino se primenjuju dva sistema, i to na dubokoj prostirci i sa
leajnim boksovima. Kod oba sistema postoje odeljenja za muu (izmuzita) i odeljenja za ishranu i
odmor ivotinja. Prostor za ishranu i odmor je zatien od nepovoljnih vremenskih uslova.
Zastrta povrina kod staja sa dubokom prostirkom, iznosi 5,8-7,4 m 2 po kravi. Sistem
omoguava pakovanje stajnjaka na celom prostoru za leanje tokom nekoliko meseci. îenje duboke
prostirke se obavlja obino mehanikim utovarivaem, 3 do 4 puta godinje.
Staje sa leajnim boksovima mogu biti dvoredne i etvoredne, imaju komunikaciju sa
izmuzitem, ija veliina se odreuje prema broju krava u stadu.
Prednosti staja sa slobodnim dranjem ogledaju se u visokoj produktivnosti rada usled
mehanizovanosti veeg dela procesa proizvodnje. Pri mui, krave se kreu do oveka i maine, a ne
obratno. Grupno se hrane kabastim hranivima, a u veem broju sluajeva kompletnim obrocima, ije je
dopremanje mehanizovano. Uklanjanje ekskremenata je takoe mehanizovano. Staje su obino
ekonominije za izgradnju, poto zahtevaju manje vodovodnih instalacija i mehanike ventilacije.
Meutim, u zavisnosti od stepena automatizacije, ove staje mogu da budu i skuplje od klasinih staja.
U naporima da se krave individualno tretiraju po pitanju ishrane koncentrovanim delom obroka, uvode
se automatske hranilice povezane sa raunarskim sistemom, to povlai za sobom poveano korienje
elektronske opreme.
Leajni boksovi omoguavaju kravama da budu istije, uz manje korienje prostirke nego u
klasinoj staji. Meutim, pri dubokoj prostirci, koliina potrebne prostirke je dva puta vea nego u
klasinoj staji. Poto se mua odvija u posebnom zajednikom izmuzitu, izolovano od hrane, prostirke
i estica stajske praine, kvalitet mleka je bolji nego pri mui u klasinoj staji. Najvea prednost
izmuzita se ogleda u tome to radnik obavlja muu u stojeem poloaju, odnosno znatno manje se
zamara nego pri saginjanju i uanju u klasinoj staji. Slobodne staje omoguavaju veu fleksibilnost.
Broj krava se moe poveati i bez dogradnje staje, a u sluaju promene ili naputanja proizvodnje, staje
halskog tipa se mogu lake preurediti i koristiti za druge svrhe.
Nedostaci kod staja sa slobodnim dranjem takoe postoje, a ogledaju se u grupnom, umesto
individualnom tretmanu krava, kao i veim mogunostima irenja uzronika zaraznih bolesti zbog
zajednikog korienja hranilica i pojilica. Izubrivanje se vri na dva nivoa i vremenski je razdvojeno,
jer se teni ekskrementi izbacuju dnevno, a vrsti 3 do 4 ili vie puta godinje kod duboke prostirke. Pri
kretanju krava sa leajnog prostora ka hranilitu i ka izmuzitu i nazad u prostorije za leanje, nailazi se
na klizave podove i prolaze, to moe dovesti do povreda. Za muu i imobilizaciju u cilju razliitih
tretmana (dijagnostika, osemenjavanje, timarenje i dr.) treba obezbediti posebne prostorije, a radi tih
postupaka krave se moraju izdvajati.
Kretanje krava zatim mleka, hrane, ekskremenata i stajnjaka vano je da se vri pravolinijski,
to znai da treba izbegavati uglove, okretnice, jake nagibe i kapije koje se moraju otvarati i zatvarati.
Slobodno dranje krava podrazumeva grupisanje, koje omoguava precizniju ishranu (naroito
ako se ishrana vri potpuno meanim obrocima), olakava otkrivanje estrusa i obezbeuje ujednaenije
izmuzanje.
Jedno od osnovnih pitanja pri dranju krava u slobodnom sistemu je veliina grupe. Poznato je
da krave imaju potrebu da se izdvajaju iz grupe i da ne podnose da lee sasvim blizu jedna pored druge.
Ispoljavanje agonistikih pojava (ritanje, guranje, izbegavanje tretmana i borba) poveava se linearno
sa veliinom grupe, a njihov odnos sa smanjenjem raspoloivog prostora pokazuje signifikantnost.
Mada maksimalna veliina grupe nije definisana, uobiajena je od 50 do 60 krava, u zavisnosti od
visine proizvodnje.
U ovom sistemu, meutim, poseban problem predstavlja pregrupisavanje, koje se esto vri iz
organizacionih razloga. Uspostavljanje nove hijerarhijske dominacije utie na skraenje vremena
leanja, odnosno poveava period stajanja i znatno smanjuje dnevnu proizvodnju mleka pojedinih
krava, mada su u tom pogledu utvrene znaajne razlike izmeu pojedinih rasa. Ako se daju potpuno
meani obroci, obrazuju se 3 do 4 proizvodne grupe, plus jedna od zasuenih krava, a preporuuje se i
grupa od visoko steonih junica. Ovakvo grupisanje krava se u praksi retko dosledno sprovodi zbog
brojnih potekoa. Situaciju olakava mogunost uvoenja automatskih hranilica, kojima se raspodela
koncentrovane hrane vri prema visini proizvodnje krava. Veliina grupe treba da bude takva da krava
ne ostane due od dva asa u ekalitu i izmuzitu.
Odeljenje za leenja krava, osemenjavanje, obrezivanje papaka i druge veterinarske i
zootehnike zahvate locirano je obino blizu izmuzita, tako da se krava moe tamo usmeriti odmah po
izlasku sa mue.
Postoje uglavnom dve varijante staje sa leajnim boksovima i to sa betonskim podom i
evakuacijom stajnjaka skreperom i sa reetkastim podom i evakuacijom stajnjaka gravitacijom. Po
irini staje prostor se deli na leajni boks u iznosu 2,10 m, manipulativni hodnik 3,00 m, leajni boks
2,10 m, stajalite za hranjenje sa pregradom 3,00 m, hodnik za hranjenje 4,00 m, stajalite za hranjenje
sa pregradom 3,00 m, leajni boks 2,10 m, manipulativni hodnik 3,0 m, leajni boks 2,10 m. Povrina
po kravi u staji sa leajnim boksovima iznosi 9,82 m2.
Dimenzije leajnih boksova zavise od telesne mase krava. Na primer, za krave telesne mase 450
kg irina ovih boksova iznosi 1,10 m, duina 2,10 m, a visina pregrade 1,02 m. Za krave od 550 kg
dimenzije leajnih boksova iznose 1,15 m, 2,15 m i 1,07 m, za krave od 630 kg 1,20 m, 2,20 i 1,14 m i
za krave od 730 kg 1,20 m, 2,30 m i 1,20 m, redom.
U stajama za slobodno dranje krava na dubokoj prostirci, organizacija prostora je slina, s tim
da nema leajnih boksova. Primer mogueg rasporeda u takvoj staji bio bi sledei: leite sa dubokom
prostirkom
7,50 m, graninik prema stajalitu 0,10 m, stajalite hranilita 3,00 m, pregrada 0,10
m, hodnik za hranjenje sa stolom 4,00 m, pregrada 0,10 m, stajalite hranilita 3,00 m, graninik prema
stajalitu 0,10 m i leita sa dubokom prostirkom 7,50 m. Povrina po kravi kod ovog sistema iznosi
10,26 m2.
Ostale prostorije za oba sistema slobodnog dranja krava su izmuzite sa mlekarom, koje se
sastoji od ekalita, izmuzita, mlekare (hladionici, ureaji za pranje, pumpa za prepumpavanje mleka
u cisternu), odeljenje za vakuum pumpe, odeljenje za rekuperaciju toplote, laboratorija, kompjuterska
soba i sanitarni vor. Od ugraene opreme u stajama sa slobodnim dranjem obino se predviaju
kapije (visee, klizajue), irine 4,0 m, visine 3,5 m, hvatai (pregrade) izmeu obora za leanje i
hranilita, ograde du koridora za komunikaciju sa izmuzitem, pojilice (termo-pojilice) za napajanje
vodom i elektrina i vodovodna instalacija. U ekalitu i izmuzitu ugrauje se sledea oprema: ograde
i kapije u ekalitu, ureaj za naterivanje krava u izmuzite, boksovi izmuzita (prema izboru tipa),
vodovi za mleko i vakuum, muzne jedinice, ureaji za identifikaciju krava i elektronski ureaji za
kontrolu mlenosti, zdravstvenog stanja i dr.
Alternativne mogunosti kod staja sa slobodnim dranjem, kao to je ve naglaeno, su staja sa
dubokom prostirkom i staja sa leajnim boksovima.
Prva etapa razvoja dranja na dubokoj prostirci je slobodno dranje na nasteljenom grupnom
leitu, gde je ivotinjama prueno odvojeno nenasteljeno hranilite i izdano nasteljeno leite. Time
je povrina leita po kravi od 10-12 m 2 smanjena na 5-6 m2, a dnevne potrebe u prostirci po kravi sa
10-15 kg smanjene su na 5-7 kg. ivotinjama se na taj nain stvara mekano i toplo leite nezavisno od
spoljanje temperature. Ovaj nain dranja mogu je samo u otvorenim stajama, jer biohemijski procesi
u prostirci zahtevaju velike koliine kiseonika, a istovremeno se izdvajaju toplota, vodena para,
amonijak i drugi gasovi. Da bi se izbeglo delovanje promaje visina tavanice kod ovih staja je smanjena
na 2,5 m. ivotinje se hrane na betoniranom ispustu. irina hranilita se odreuje na osnovu 1,5 irine
grudi, to za krave iznosi 0,85 m. Pregrade na valovima spreavaju meusobno ometanje ivotinja i
rasipanje hrane. Hranidbeni prostor odreuje se prema broju ivotinja. Na taj nain se izbegava
socijalno rangiranje ivotinja pri uzimanju hrane. Redukcija broja hranilita na 2-3 ivotinje po
hranidbenom mestu mogua je samo u stadima sa slabijom mlenou, kao i u prvoj fazi tova.
Sledei nain dranja goveda je slobodno dranje u stajama sa leajnim boksovima. Pri ovom
nainu dranja u zatvorenoj staji leajni boksovi se nalaze u redovima uz hodnike za kretanje i
hranilite. Tu u celini otpada korienje prostirke ili se ona primenjuje ogranieno. Za ovaj sistem
dranja ne dolazi u obzir duboka prostirka. Temperatura vazduha u ovim stajama ne sme da padne
ispod 5C. Zbog toga je potrebno, zavisno od klimatskog podruja, za gradnju staja za slobodno
dranje goveda u leajnim boksovima primeniti razliite termoizolacione materijale. Leita u leajnim
boksovima grade se po merama za srednje duga leita, uzdignuta 20 cm iznad hodnika. Povrine u
leajnim boksovima treba da se grade sa posebnom panjom jer je praksa pokazala da ih ivotinje
koriste samo ako im odgovaraju. Za gradnju kvalitetnog i udobnog leita moe se upotrebiti
savremena termoizolacona ili gumena masa. Leita se mogu umereno posuti peskom, piljevinom,
seckanom slamom ili tresetom, ali samo u toj meri da ih ivotinje ne mogu razneti na deo sa
reetkastim podom. Ako taj rastresiti materijal prodre u teni stajnjak, stajnjak gubi tenu konzistenciju.
Leita sagraena samo od asfalta, betona ili drveta ivotinje izbegavaju zbog tvrdoe. U leajnim
boksovima ivotinje lee tako da izmetom ne mogu oneistiti leite. Ograda izmeu leajnih boksova
izgraena je od metalnih cevi izmeu kojih je razmak od 0,3 m. irina hodnika izmeu redova leajnih
boksova iznosi 2,5-3,0 m. Naznaena irina hodnika obezbeuje nesmetano izlaenje i ulaenje
ivotinja. Treba voditi rauna da hodnici ne zavravaju slepo. U sutini, oni treba da su funkcionalni
nastavak hranilita, odnosno ostalih hodnika. U protivnom, neminovna je pojava socijalnog rangiranja i
agresije.
Drugo reenje je primena hodnika sa betonskim podom. Izmet se uklanja u prisutnosti ivotinja
automatski strugaem brzinom oko 5 cm/s. Hranilite je ukljueno u stajski prostor. U fazi su
istraivanja reenja hranilita sa boksovima za hranjenje, odnosno ishranu uz fiksiranje u boksovima za
leanje ivotinja.
U svetu postoje razliita automatska reenja grupnog slobodnog dranja krava. Tu ivotinje nisu
na vezu, ve same biraju leita i hranilita, a automati im, ako su markirane oscilatorima razliitih
frekvencija, daju impulse za doziranu ishranu.
Raspodela kabaste hrane moe se vriti prikolicom sa zadnjim istovarom, zatim runo i
prikolicom sa bonim istovarom. Koncentrovana hrana se moe rasporeivati runo iz kolica,
prikolicom mealicom sa bonim istovarom, automatskom prikolicom za svaki boks-obor i delom u
izmuzitu a delom automatskom hranilicom. Potpuno meani obrok se moe davati prikolicom
mealicom sa bonim istovarom. Mua se moe obavljati u raznim tipovima izmuzita. Izmuzita sa
dvorednim stajalitima mogu biti tandem sa prednjim otvaranjem, tandem sa bonim otvaranjem i
riblja kost. Viestrana izmuzita mogu biti trigon ili poligon, Rotaciona izmuzita mogu biti
rotacioni tandem, rotaciona riblja kost i radijalno izmuzite. Najzad, mua se moe obavljati u
paralelnom sistemu izmuzita.
Uklanjanje vrstog stajnjaka se vri utovarivaem u prikolicu, svakih 3-4 meseca. Teni stajnjak
se uklanja sklapajuom strugalicom, traktorskim skreperom ili prelivanjem (oticanjem) u sluaju
korienja reetkastog poda.
Hlaenje mleka moe se vriti u hladioniku za celu farmu ili vie staja, u hladioniku za svaku
normu i putem ploastog hladionika i cisterne.
Pri grupnom slobodnom dranju nuno je postaviti opremu za individualnu obradu ivotinja. To
se odnosi na veterinarske intervencije, obrezivanje papaka, merenje telesne mase i utovar ivotinja.
Oprema se sastoji od boksa (stojnica) do kojeg ivotinje ulaze levkasto suenom ogradom duine 4-5
m. Na boks se moe prikljuiti rampa za utovar. Iz boksa vodi povratni put prema staji za slobodno
dranje. Stojnica je natkrivena i poploana kao i svi manipulativni hodnici. Pregrade boksa su od
vrstog metala visine 1,20 m.
U zatvorenim stajama mogue je sagraditi leite sa celoreetkastim podom sa kanalima za
oticanje tenog stajnjaka i odgovarajuim deponijama za njegovo skladitenje. Taj nain dranja zbog
skliskosti reetki nije prikladan za mlene krave. Telad i junad odravaju iste preke ako nemaju vie
od 1,5 do 3,5 m2 prostora po grlu. Gust smetaj spreava agresiju i meusobno uznemiravanje junadi u
tovu. Budui da preke slue i kao leite, potrebno je da su izgraene od termoizolacionog materijala.
irina preki iznosi 10-12 cm, a razmak izmeu preki prema veliini ivotinja 3,4-4,5 cm. Sadraj
amonijaka u vazduhu staja je u tolerantnoj granici, osim posle manipulacije sa tenim stajnjakom. Zato
pre svakog pranjenja kanala ili deponije za teni stajnjak ivotinje treba isterati iz staje.
Za reetkasti pod od drveta ili armiranog betona za pojedine kategorije goveda daju se sledee
vrednosti:
za telad do uzrasta od 6 meseci irina preki iznosi 10 cm, a irina razmaka izmeu preki 2,5 do
3,0 cm;
za junad od 6-12 meseci irina preki iznosi 12,5 cm, a irina razmaka izmeu preki 3,0 do 3,5 cm;
za junad od 1 do 2 godine irina preki iznosi 12,5 cm, a irina razmaka izmeu preki do 3,5 do
4,0 cm;
za mlene krave od 500 do 600 kg irina preki iznosi 12,5 cm, a irina razmaka izmeu preki od
4,0 do 5,0 cm.
Izmuzita
Higijenski uslovi u izmuzitu treba da obezbede dobijanje mleka sa to manjim poetnim
brojem bakterija. To je povezano sa higijenom mue, pranjem i dezinfekcijom vimena i ureaja za
mehaniku muu. U svim postojeim programima preventive mastitisa krava, danas, znaajno mesto
ima dezinfekcija sisa vimena i aparata za muu. Pre rune ili mainske mue, vime treba temeljno
oprati toplom vodom i potpuno ga osuiti istim platnenim ili papirnim ubrusom. Posle mue sise treba
dezinfikovati uranjanjem u odgovarajui rastvor pogodnog dezinficijensa ili nanoenjem istog na sise
putem prskanja. Preventivno uranjanje sisa u rastvor dezinficijensa, prema brojnim istraivanjima, daje
odline rezultate u spreavanju pojave novih infekcija mlene lezde, naroito onih izazvanih
stafilokokama i streptokokama. Pri tome, treba posebnu panju obratiti na izbor dezinficijensa i na
koncentraciju dezinfekcionog sredstva u rastvoru, jer neki komercijalni preparati mogu biti neefikasni,
bilo zbog slabijeg delovanja na pojedine uzronike mastitisa bilo zbog primene neodgovarajuih
razreenja rastvora za dezinfekciju vimena.
U intenzivnim uslovima gajenja krava, u naoj zemlji, sprovodi se dezinfekcija vimena krava i
aparata za muu posle mue krava. Za ovu dezinfekciju koriste se dezinficijensi koji, pre svega, imaju
dozvolu za upotrebu pri proizvodnji hrane za ljude, ne oteuju kou papila, unitavaju uzronike
mastitisa i ispoljavaju produeno delovanje na najee uzronike mastitisa krava. Na raspolaganju su
brojni preparati, ali iru primenu su imala sredstva na bazi jodofora, kvaterernih amonijumovih
jedinjenja, hlorheksidina i dodecil benzen sulfonske kiseline.
U nacionalnim programima preventive mastitisa brojnih zemalja predvia se ispitivanje
efikasnosti primene dezinfekcije sisa vimena i aparata za muu, kao i sagledavanje efekta sprovoenja
dezinfekcije u mlekarskoj proizvodnji u celini. U naoj zemlji, efekat dezinfekcije u mlekarskoj
proizvodnji, iako se on preporuuje, retko se utvruje.
U toku mue krava u klasinoj staji, gde se ivotinje dre vezane, mleko je veoma izloeno
zagaivanju prainom i mikroorganizmima iz vazduha, ukljuujui i delove fecesa i prostirke, kao i
neistoe sa povrine sisa. U tom smislu, mua u zatvoreni sistem cevovoda sigurnija je od one u
prenosne kante.
Mua krava koje se dre slobodno u otvorenim stajama ili u zatvorenim stajama sa odeljcima
obavlja se u izmuzitima. Takva izmuzita su konstruisana sa stajalitima za krave, izmeu kojih je nie
postavljen kanal za muzae. Mleko se cevovodima odvodi u mlekaru za primarnu obradu, koja
obuhvata meanje i hlaenje na 4C. Odavde se mleko posebnim tankovima odvozi u mlekaru na
sekundarnu obradu. Tip stajalita i plan rada u izmuzitu razliit je i zavisi od broja mlenih krava u
stadu. Ako se radi o farmi sa veim brojem muznih krava, izmuzita se grade u nekoliko redova, na
primer, za 600 krava potrebna su 32 stajalita u obliku dvostruke kosti sa dva kanala i sa po 4 muzaa.
Iz ekonomskih razloga tandemski raspored se primenjuje za stada manja od 20 do 30 krava uz muu od
15 do 16 krava po muzau na sat. Postoje i rotaciona izmuzita za vea stada od nekoliko stotina krava,
gde krave pristupaju u odeljke za muu i naputaju ih po taktu koji odreuje pokretna traka. Mlekara za
primarnu obradu treba biti prostorno odvojena od staje i izmuzita.
Dranje krava u otvorenim stajama
Da bi otvorena staja mogla da obezbedi potrebne zoohigijenske uslove trebalo bi da udovolji
sledeim zahtevima:
- da bude dovoljno velika za predvieni broj krava u njoj,
- da omogui kravama slobodno kretanje i biranje mesta za stajanje ili leanje, i slobodnu
komunikaciju izmeu staja i ispusta,
- da su krave u njoj dovoljno zatiene od vremenskih nepogoda, kao i da omogui sve i ist
vazduh,
- da izgradnja pojedinih delova naroito podova, omoguava suvou leita u staji, i
- da se za izubravanje moe da koristi mehanizacija.
Istraivanja su pokazala da je dovoljno da se po kravi obezbedi 4,5-6,0 m2 povrine poda.
Visina ovakvih staja kree se do 3,5 m, to omoguava upotrebu mehanikog utovarivaa u
izubravanju. Postoji mogunost da vetar nanosi padavine u otvorenu staju i da onemoguava
odravanje potrebne suvoe leita. Zbog toga je neophodno da irina staje bude neto vea, tj. da
iznosi 10-12 m. Kod vee irine staja teko je obezbediti zadovoljavajue provetravanje. Leita u
otvorenoj staji moraju da predstavljaju jedinstvenu povrinu bez ikakvih unutranjih ureaja i prepreka.
Na takvo leite svakodnevno se nabacuje nova prostirka (slama) i stvara tzv. duboka prostirka. U
otvorenim stajama mogu da se kao leita koriste i individualni boksovi. Staja ima slobodan izlaz u
ispust koji omoguava slobodno kretanje ivotinja u staji ili ispustu, to je jedan od osnovnih principa u
slobodnom uzgoju.
Naziv otvorena staja govori da se radi o pokrivenim objektima bez tavanice i jednog ili vie
zidova. Otvorena staja u naim klimatskim podrujima trebalo bi da se gradi kao solidan objekat od
vrstog materijala sa tri zida i jednom otvorenom stranom. Najbolje je da se strana koja gleda prema
ispustu postavi prema jugu, jer se time u staji obezbeuju povoljni mikroklimatski uslovi. Poseban
znaaj ima izgradnja poda staje, naroito u sluajevima gde se njegova itava povrina koristi kao
leite. Nivo poda treba da bude uzdignut od okolnog terena za oko 10 cm, a sam pod izgraen od
betona sa padom 4-5% prema ispustu. Kod izgradnje poda panju zasluuje uvrivanje ulaznog ruba
prema ispustu radi spreavanja nanoenja blata na samim ulazima, kao i prodiranje spoljanjih otpadnih
voda na leite. Kod izgradnje redova boks-leite u stajama situacija je neto drugaija. Pod u boksuleitu mora da se izgrauje kao topli pod i treba da je neto vii od saobraajnice izmeu redova
boksova. Saobraajnice mogu da se izgrauju kao puni podovi, u novije vreme se ee grade reetkasti
podovi.
Ispusti omoguavaju deliminu dekoncentraciju, slobodno kretanje krava i pruanje ivotinjama
prirodnog mikroklimata. Objektima koji se na njima izgrauju ili na njih nadovezuju stvaraju se uslovi
za uvoenje i primenu racionalnog tehnolokog postupka u ishrani i napajanju. Njihova uloga je
znaajna u odravanju suvoe leita u stajama, kao i u stvaranju povoljnih higijenskih uslova.
Ispust mora da bude dovoljne veliine, suv i da mu je deo povrine poploan. Naroito se to
odnosi na deo koji se nastavlja neposredno na otvorenu stranu staje. Ovo se pitanje najbolje reava
istovremenom izgradnjom zimskog i letnjeg dela ispusta, koji su meusobno razdvojeni ogradom i
vratima. Na samu staju nadovezuje se zimski deo ispusta, koji treba da bude poploan betonskim
ploama. Kod suvog vremena vrata na ogradi koja deli dva ispusta se otvaraju i krave mogu da koriste i
letnji, nepoploani deo ispusta. Ovakav nain izgradnje i korienja omoguava da se na ispustima
odrava istoa i suvoa, a time i povoljni higijenski uslovi. îenje zimskog ispusta vri se
svakodnevno uz upotrebu odgovarajue mehanizacije, a ienje letnjeg dela ispusta obavlja se jednom
nedeljno. Ispust redovno po duini odgovara duini otvorene staje, a ako se na ovu odmah nadovezuje i
senjak tada se ispust produava i za njegovu duinu, a njegova irina moe da bude razliita. Sa
veliinom ispusta ne treba preterivati iako vei ispust ima prednosti. Ako postoje zimski i letnji deo
tada bi trebalo da se po kravi obezbedi najmanje 8-10 m 2 povrine ispusta. Letnji deo ispusta trebalo bi
da je 2 puta vei u odnosu na zimski.
U sluaju da krave slobodno konzumiraju hranu po volji u krugu svake osnovne proizvodne
jedinice (50 krava) moraju da se izgrade odgovarajui senjaci i povrinski silosi, a za ishranu zelenom
hranom jasle sa krmnim stolovima. Ukoliko se prihvati delimina samoishrana tada postoje tri varijante
za reenje ovog pitanja:
1. silosi i senjaci se grade kao zajedniki objekti za itavu farmu i to na periferiji bloka staja, pa
se odatle seno i silaa dovoze u krug, odnosno u valove i na krmne stolove svake osnovne proizvodne
jedinice;
2. primenjuje se princip potpune samoishrane silaom za koju se izgrauju silosi u krugu svake
osnovne proizvodne jedinice, a senjaci se podiu kao zajedniki objekti za potrebe itave farme i to na
periferiji bloka otvorenih staja; i
3. primenjuje se princip potpune samoishrane senom, pa se senjak izgrauje u krugu svake
osnovne proizvodne jedinice, a silosi se grade kao zajedniki objekti na periferiji bloka otvorenih staja.
Najbolje je da ureaji za napajanje budu u ispustu u blizini fronta hranjenja senom da bi se time
izbeglo nepotrebno kretanje krava. Tu se postavljaju veliki valovi sa priticanjem vode, ili se ugrauje
na jednom mestu odreen broj automatskih napajalica, to je znatno bolje. Za svaku proizvodnu
jedinicu od 50 do 60 krava potrebno je 4-5 napajalica. Za spreavanje smrzavanja vode u zimskom
periodu postavljaju se termonapajalice koje imaju elektrina grejna tela.
Otvorene staje se ne iste svaki dan, ve se na staru prostirku svakodnevno dodaju nove
koliine svee slame. Na taj nain visina prostirke neprestano raste do 80 cm odnosno ak i 150 cm.
Stajnjak se dva puta godinje, u jesen i prolee, iznosi iz staja direktno na njive.
Kvalitet duboke prostirke ima ekonomski i higijenski znaaj. Osnovni zahtev koji treba da
zadovolji duboka prostirka jeste da ona stvara za krave suv i topao leaj naroito u zimskom periodu.
Kod dobre izgradnje poda u otvorenoj staji i spreavanja unoenja vlage iz spoljne sredine, uz
korienje dovoljnih koliina slame, u prostirci dolazi vrlo brzo do razvijanja fermentativnih procesa, a
time i do stvaranja toplote koja dosee 40C. Ako je suva, prostirka predstavlja za krave udobno i toplo
leite. Vlano leite naprotiv stvara vrlo nepovoljan ambijent za ivotinje. U takvoj prostirci nema
pravilnog odvijanja fermentativnih procesa i stvaranja toplote. Zbog toga se stvaraju povoljni uslovi za
irenje parazitskih bolesti, za ee pojavljivanje mastitisa, zapaljenja papaka, digestivnih, respiratornih
i reumatskih bolesti. Kod ovakvog smetaja, pored toga, u znatnoj meri onemogueno je odravanje
istoe krava. Obezbeivanje dovoljnih koliina slame predstavlja znaajan problem u slobodnom
uzgoju krava. Pitanje udobnog leaja u otvorenim stajama moe uspeno da se reava sa 3,0-4,0 kg
slame po kravi dnevno.
îenje otvorenih staja na farmama vri se uz pomo traktora i visokih utovarivaa, kojim se
stajnjak zahvata i ubacuje u traktorsku prikolicu. Da ne bi onemoguavale rad mehanizacije otvorene
staje moraju da budu dovoljno visoke, u njihovoj unutranjosti ne sme da bude nikakvih prepreka, a
nosei stubovi staje moraju da budu meusobno razmaknuti najmanje 4 m.
Pri slobodnom dranju goveda na dubokoj prostirci proizvode se velike koliine kvalitetnog
stajnjaka. Slobodno dranje u otvorenim i poluotvorenim stajama na istom vazduhu uz kretanje daje
robustnu konstituciju ivotinja, naroito pri uzgoju teladi i junadi.
Higijena dranja i smetaja bikova
Bikovi za priplod se dre iskljuivo u centrima za vetako osemenjavanje. Oni se najee dre
slobodno u boksovima u zatvorenim stajama sa ispustima. Slobodno dranje je naroito znaajno za
bikove u razvoju. Drugi nain dranja bikova je na vezu u klasinoj staji, a slui za bikove u
eksploataciji. Opte pravilo koje treba slediti je da se bikovima u stajama mora obezbediti mir.
Individualni boks za slobodno dranje bikova u klasinoj zatvorenoj staji je duine 4,5-5 m i irine 4,0
m. Individualni boks za mladog bika moe imati duinu 4,0 m i irinu 3,0 m. Boks se sastoji iz prostora
za kretanje i leita. Prostor za kretanje se zastire peskom, a za leanje slamom. Leite je duine 3,5 m
i irine 1,5 m. Visina pregradnih ograda iznosi 2 m. Visina valova od poda iznosi 40 cm, a irina 50 cm.
Duina valova polustola je 110 cm, a irina istog po ivotinji treba da iznosi 80 cm. Pojilice se
postavljaju na visini od 50 cm. Otvor na reetki za hranjenje dole iznosi 25 cm, a gore 50 cm. Za ulazak
u boks koriste se vrata ija irina iznosi 1,25-1,30 cm.
Higijena smetaja i dranja
junadi u tovu
Tov junadi moe da se odvija u zatvorenim klasinim stajama i u poluotvorenim stajama na
principu slobodnog gajenja. Odmah treba naglasiti da je potrebno izbegavati zajedniko dranje
razliitih starosnih kategorija teladi i junadi i da se u korienju objekata po mogunosti usvoji princip
sve unutra, sve napolje, sa periodom odmora objekta u trajanju od najmanje 7 dana izmeu
pranjenja i ponovnog punjenja.
U principu, u tovu teladi i junadi primenjuju se isti sistemi dranja i smetaja, kao kod krava u
laktaciji. Staje za tov teladi i junadi se, takoe grade na slian nain kao i staje za krave u laktaciji.
Postoje razliite mogunosti i reenja u zavisnosti od toga da li se ivotinje u tovu u stajama dre
vezane ili nevezane u boksevima. Nevezani nain dranja moe da se primenjuje kod obezroenih
individua.
U stajama za tov teladi i junadi treba obezbediti optimalne mikroklimatske uslove. Primarno se
to odnosi na obezbeenje optimalne temperature vazduha (12-20C), optimalne relativne vlanosti
vazduha (60-75%), odgovarajue brzine strujanja vazduha (0,1-0,5 m/s) i odgovarajui hemijski sastav
vazduha, naroito u pogledu sadraja CO2, NH3 i H2S. Ako su mikroklimatski uslovi u staji
neodgovarajui nastaju bolesti respiratornih organa, koe i digestivnog trakta. U zimskom periodu
temperatura vazduha u stajama za tov teladi i junadi ne bi trebalo da bude nia od 10C, to se postie
dobrim termoizolacionim sposobnostima upotrebljenog graevinskog materijala. Relativna vlanost
vazduha u stajama za tov teladi i junadi ne bi trebalo da bude vea od 75%. Veliki znaaj u stvaranju
optimalnih mikroklimatskih uslova u stajama za tov goveda i u odravanju relativne istoe vazduha u
njima ima ventilacija. U velikim stajama za tov goveda zatvorenog tipa adekvatno provetravanje se
postie primenom elektrinih ventilatora. Unutranje ureenje ovakvih staja za tov goveda zavisi od
toga da li se tovljenici dre vezanim ili slobodnim nainom. Naime, u prvom sluaju u stajama za tov
ove vrste ivotinja postavljaju se dva reda ili ree vie redova leita, na isti nain kako je to opisano u
delu o gradnji staja za krave u laktacionom periodu, s tim da se graevinski i tehnoloki normativi
usklauju prema starosti tovljenika. Vezani sistem dranja goveda primenjuje se skoro redovno kod
tova starijih goveda, kao to su volovi i kartirane krave. Ovaj sistem dranja primenjuje se i kada su u
pitanju jalove junice. U svim ovim sluajevima za izgradnju leita i jasala u staji mogu se primeniti
normativi kao za krave u laktaciji. Kod ovakvog sistema dranja goveda u tovu leite se moe graditi
u vidu punog toplog poda, mada je danas daleko ea gradnja leita sa delimino reetkastim podom.
Duina ovog tipa leita se kree od 180-210 cm, s tim da 50-60 cm od ove duine otpada na puni topli
pod, a ostalih 130-150 cm na reetkasti pod. Pod leita ima nagib od 3-5% prema kanalizaciji. irina
jasala za dva reda leita iznosi zavisno od telesne mase junadi 70-100 cm, visina jasala iznosi 20-40
cm, a dno upljine jasala se postavlja 5-10 cm iznad nivoa leita. irina leita po svakom grlu iznosi
100 cm. Meutim, ovaj sistem dranja ree se koristi u tovu baby-beef-a. Naime, u tovu mlade
junadi mnogo ee se primenjuje slobodni, odnosno nevezani sistem dranja. Pri tome se u tovilitu
postavljaju dva reda grupnih bokseva izmeu kojih se prua hodnik za hranjenje. U svakom boksu dri
se, zavisno od uzrasta, 10 do 20 grla junadi, s tim da se po svakom grlu obezbeuje 2,5-3,5 m 2 povrine
poda boksa. U boksevima se postavlja puni topli pod sa nagibom od 3-4% prema kanalizaciji ili danas
veoma esto reetkast pod. U sluaju reetkastog poda kao normativ za gustinu naseljenosti uzima se
2,0-2,5 m2 povrine poda boksa po junetu. Sa svake strane hodnika za hranjenje grade se zajednike
jasle, odnosno valovi ije dimenzije iznose: irina 80-100 cm, uzdignutost dna od poda 5-10 cm i visina
40-45 cm. U svakom boksu postavljaju se jedna do dve automatske napajalice za vodu.
Tov goveda, u vidu slobodnog sistema dranja, moe se obavljati i u poluotvorenim stajama. Pri
tome se ima u vidu da junad u tovu ima velike adaptacione mogunosti prema niskim i prema relativno
visokim temperaturama spoljanje sredine. U principu, za smetaj tovne junadi u poluotvorenim
stajama i za njihovu izgradnju vai sve ono to je reeno kod smetaja i dranja krava mlenog tipa u
ovakvim objektima, imajui pri tome u vidu neke specifinosti i druge tehnoloko-tehnike normative.
Naime, telad i junad u tovu se smetaju u boksove u grupama od po 10 do 20 grla koje ne naputaju do
zavretka tova. U boksu treba da se obezbedi po svakom junetu povrina poda od 3 do 4 m2.
HIGIJENA SMETAJA I DRANJA
OVACA I KOZA
Uvod
Objekti za ovce i koze danas se grade u podrujima gde postoje odgovaraju}i uslovi za gajenje
ovih vrsta domaih ivotinja, odnosno gde gajenje ovaca i koza ima odreenih prednosti u odnosu na
gajenje drugih vrsta domaih ivotinja. Ovi uslovi podrazumevaju prirodne resurse hrane u vidu
kvalitetnih pa{njaka i mogunosti da se oni koriste {to due tokom godine, to je, u sutini, vezano za
podruja sa povoljnim klimatskim uslovima. Ovce i koze su vrste koje se veoma uspeno prilagoavaju
razliitim sistemima gajenja i uslovima ivotne sredine, pa ak i onima koji su prilino nepovoljni za
ostale vrste domaih ivotinja.
Sistemi gajenja ovaca i koza
Sistem gajenja ovaca i koza, u odnosu na nivo primenjene tehnologije proizvodnje, moe biti
ekstenzivni i intenzivni.
Ekstenzivni sistem gajenja se uglavnom primenjuje kod nisko-produktivnih rasa ovaca i koza u
brdsko-planinskim predelima. Ovaj sistem gajenja zahteva znatno nia investiciona ulaganja za
izgradnju objekata i organizovanje proizvodnje. Poznato je da su u prolosti ovarstvo i kozarstvo
uglavnom tretirane kao ekstenzivne grane stoarstva. Proizvodnja se bazirala preteno na gajenju
nisko-produktivnih rasa i primeni ekstenzivnih metoda gajenja. Kod izgradnje objekata za smetaj
ovaca i koza korieni su uglavnom najjeftiniji graevinski materijali i, najee, sasvim jednostavna ili
improvizovana graevinska reenja. Objekti za smetaj i dranje ovaca i koza bili su slabog kvaliteta i
male trajnosti.
Intenzivni sistem gajenja ovaca i koza primenjuje se kod visoko-produktivnih rasa. Zastupljen
je u podrujima gde se moe obezbediti kvalitetna ishrana i primena savremenih tehnolokih reenja u
proizvodnji. Zahteva znatno vea investiciona ulaganja koja imaju opravdanja zbog toga to su i
ekonomski efekti primene ovog sistema po jedinici proizvodnog kapaciteta znatno vei nego kod
primene ekstenzivnog sistema gajenja. Intenzivna proizvodnja u ovarstvu usmerena je na dobijanje
vune i mesa, a u manjoj meri na proizvodnju mleka. Dranje ovaca i koza u ovom sistemu gajenja je
najee kombinovano, odnosno i stajsko i panjako. U novije vreme sve vie se primenjuje intenzivni
tov jagnjadi i jaradi uz korienje koncentrovanih hraniva.
Objekti za gajenje ovaca i koza
Zbog obraslosti vunom, ovce dobro podnose niske temperature, ali su zato vie osetljive prema
visokim temperaturama. Do vee osetljivosti ovaca prema niskim temperaturama dolazi u periodu
jagnjenja, a prema visokim temperaturama neposredno po ianju, i u tim periodima vlasnici treba da
obrate posebnu panju.
Trebalo bi da ovce i koze borave vei deo godine na panjacima, a tek u kasnu jesen da dolaze u
objekte koji nose naziv zimovnici. Izuzetak su ovce i koze u primorskim podrujima, koje ostaju itavu
godinu na pai. Ova situacija uslovljava razliita reenja smetajnih prostora. U vreme panog perioda
ovce i koze se dre pod otvorenim nebom, zatvorene samo preko noi u torove ograene pokretnim
ogradama. Radi pravilne fertilizacije zemljita torovi se svakih nekoliko dana premetaju na drugo
mesto. Visina ograde torova treba da iznosi 1,3 do 1,6 m. Za letnji period mogu se graditi
improvizovane nadstrenice. Iako ovce i koze, u odnosu na druge vrste domaih ivotinja, imaju
skromnije zahteve u pogledu smetaja ipak je za zimski period potrebno graditi odgovarajue objekte.
S tim u vezi govori se o objektima za proizvodni zapat i objektima za tov jagnjadi i jaradi.
Izbor lokacije za izgradnju staja
Brojni razliiti faktori direktno ili indirektno utiu na izbor lokacije i veliinu farme za ovce i
koze. Najznaajniji su oni faktori koji se odnose na veliinu i kvalitet raspoloivih zemljinjih povrina
koje slue za napasivanje ovaca i koza i proizvodnju kabaste stone hrane za zimski period ishrane.
Druga grupa faktora koji su od znaaja u ovom pogledu odnose se na klimatske uslove. Ovce i koze
podnose neto nie temperature od drugih domaih ivotinja. Pored ovih faktora izvesnu ulogu imaju
mogunost obezbeenja vode, raspoloiva radna snaga i trini faktori. Dosadanja iskustva su
pokazala da jedan radnik moe opsluiti stado od 300-350 ovaca ili koza sa podmlatkom. To je ujedno i
donja granica u pogledu veliine stada, koja omoguava organizovanje racionalne proizvodnje u
uslovima normalne trine ekonomije.
Pravilan izbor lokacije za farmu ovaca ili koza i optimalan razmetaj objekata u krugu farme
imaju izuzetan znaaj za njeno uspeno poslovanje. Farmu treba graditi na suvom i ocednom terenu,
neto uzdignutom u odnosu na okolno zemljite. Za izgradnju farme treba izabrati podesnu lokaciju i
teren koji ni u kom sluaju ne sme da bude sa visokim nivoom podzemnih voda. Najpovoljnije je da to
bude juna strana padine, zatiena od hladnih vetrova u zimskom periodu godine. Potrebno je nastojati
da se farma gradi u blizini odgovarajuih saobraajnica, ne suvie blizu naseljenog mesta, ali ne i
suvie daleko. Farma ne sme da bude suvie udaljena od poljoprivrednih povrina na kojima se
proizvodi kabasta stona hrana za potrebe ishrane ovaca ili koza. Ako su panjaci za letnju ispau ovaca
i koza suvie udaljeni od farme onda je potrebno da se tamo podignu nadstrenice za zatitu ovaca i
koza od vremenskih nepogoda i letnjih ega.
Pravilan raspored pojedinih objekata unutar farme je veoma vaan za njihovu funkcionalnost.
Treba voditi rauna da se objekti postave tako da sa najmanjom povrinom budu izloeni delovanju
dominantnih hladnih vetrova u zimskom periodu godine. Ispuste uz objekte, kao i stranu objekta sa
vratima koja vode u ispuste, treba okrenuti prema jugu ili jugoistoku. Raspored saobraajnica unutar
farme treba da obezbedi najkrae puteve transporta.
Pri projektovanju i izgradnji farme za ovce ili koze treba potovati sve higijensko-sanitarne i
druge veterinarske propise, kao i zootehnike normative. Ovo je od izuzetnog znaaja, jer se samo tako
mogu izbei ozbiljni problemi do kojih moe doi u pogledu zdravstvenog stanja zapata ovaca ili koza i
realizacije proizvodnih ciljeva.
Pravilnim izborom lokacije, njenim ograivanjem na odgovarajui nain, izgradnjom
dezinfekcionih barijera na ulazu i sprovoenjem svih higijensko-sanitarnih i drugih veterinarskih mera,
koje su predviene za farmu ove namene, moe se veoma mnogo postii na planu zdravstvene zatite
ovaca i koza.
Mikroklimatski i smetajni uslovi

Ve je pomenuto da su ovce i koze znatno otpornije na nepovoljne uslove ivotne sredine u
odnosu na druge vrste domaih ivotinja. Meutim, i pored toga, pri izradi projekta ili rekonstrukciji
smetajnih objekata na farmi potrebno je znaajnu panju posvetiti obezbeenju to povoljnijih
ambijentalnih uslova za sve kategorije ovih vrsta. Mikroklimatski uslovi ispoljavaju znaajan uticaj na
zdravstveno stanje ovaca i koza, proizvodne rezultate i ukupne ekonomske efekte.
U podrujima sa otrim zimama ovcama i kozama treba obezbediti dobru zatitu od padavina i
vetrova i povoljne temperaturne uslove za vreme poroaja. Zato je potrebno staje za ovce i koze graditi
kao zatvorene objekte i od tvrdog materijala. One moraju biti dobro osvetljene i provetravane, sa
temperaturom od najmanje 5C. Optimalna temperatura u stajama za odrasle ovce i koze iznosi 8-18C,
a produktivna od 5-28C. Nia temperatura od 5C u ovim objektima deluje vrlo nepovoljno na sve
kategorije, a naroito na podmladak. Optimalna temperatura u porodilitu treba da se kree od 18-22C,
a produktivna od 14-28C. Optimalna temperatura za stariju jagnjad i jarad kree se od 10-18C, a
produktivna od 8-28C. Odrasle ovce i koze relativno dobro podnose niske temperature, dok su jagnjad
i jarad, naroito u prvim danima ivota, zbog relativno velike povrine tela i male telesne mase vrlo
osetljiva na njih. Optimalna relativna vlanost za sve kategorije ovaca i koza iznosi 50-80%.
Najpovoljnija relativna vlanost za porodilite je 60%. Gornja granica podnoljive relativne vlanosti
takoe za sve kategorije ovaca i koza iznosi 85%. Iznad ove vrednosti vlanost veoma nepovoljno utie
na organizam svih kategorija ovaca i koza, a posebno na mladunad. Brzina strujanja vazduha u
porodilitu treba da iznosi oko 0,1 m/s.
Ventilacija u objektima za smetaj ovaca i koza treba da obezbedi da vlanost vazduha i
koncentracije tetnih gasova ne premae maksimalno doputene granice. Maksimalna dozvoljena
koncentracija CO2 u vazduhu staja za ovce i koze iznosi 3500 ppm, NH 3 30 ppm i H2S 5 ppm.
Odgovarajua ventilacija postie se uspostavljanjem pravilnog odnosa izmeu broja ovaca ili koza po
povrini odnosno zapremini objekta, obima ventilacije i broja izmena vazduha u jednici vremena.
Postavljanjem odgovarajueg broja dovodnih i odvodnih otvora za ventilaciju, njihovim pravilnim
rasporedom i veliinom, moe se dovoljno efikasno reiti pitanje ventilacije u objektima i to samo na
bazi prirodne ventilacije. U naim uslovima sistem vetake ventilacije pomou ventilatora obino
kratko traje zbog korozivnog delovanja vodene pare i amonijaka. U takvim sluajevima, nakon
ispadanja iz pogona sistema za vetaku ventilaciju, mikroklimat u objektima redovno postaje znatno
nepovoljniji nego u onim objektima koji su raspolagali samo sa prirodnom ventilacijom. U principu
sistem ventilacije treba da omogui ulazak u objekat dovoljnih koliina sveeg vazduha bez stvaranja
promaje. U zimskim uslovima sistemom ventilacije u staju treba uneti 12 m 3 sveeg vazduha u toku
jednog asa po odraslom grlu ovih vrsta. Istovremeno treba istu zapreminu vazduha i izvesti iz staje s
tim da ne doe do znaajnijih promena temperature, vlanosti i strujanja vazduha.
Radi obezbeenja odgovarajueg prirodnog osvetljenja u objektima potrebno je predvideti da
ukupna povrina prozora iznosi 1/20-1/25 od ukupne povrine poda u objektu. Vetako osvetljenje u
objektima za ovce i koze treba da ima intenzitet 40-60 luksa, u zavisnosti od organizacije tehnolokog
procesa proizvodnje i kategorije ivotinja. Intenzitet vetakog osvetljenja u porodilitu treba da iznosi
80-100 luksa.
Gustina naseljenosti ovaca ili koza u objektima zavisi od rase i primenjenog sistema gajenja. Da
bi se omoguili normalni uslovi za smetaj ivotinja i sporovoenje planirane tehnologije, potrebno je u
objektima predvideti odgovarajue povrine poda. Za ovcu sa jagnjetom i kozu sa jaretom do
zaluivanja potrebno obezbediti je 1,2-1,5 m2, za ovcu ili kozu sa dva mladuneta potrebno je
obezbediti 1,8 m2. Za jagnjad i jarad je potrebno obezbediti 0,25 m 2, za iljead 0,6-0,8 m2, a za ovna
ili jarca 2,0-3,0 m2. Za jagnjad i jarad treba obezbediti 2,5 m 3, za iljead 3 m3 i za ovna i jarca 4,5 m3
vazdunog prostora. Od velikog znaaja je obezbediti suvu prostirku u koliini od 0,5 do 1 kg po
odraslom grlu za jedan dan. Povrina ispusta treba da je oko 2 puta vea od povrine objekta. Radi
obezbeenja normalnih uslova za pravilnu ishranu svih grla u objektu potrebno je obezbediti
odgovarajuu irinu pristupa jaslama. Za jedno odraslo grlo potrebno je obezbediti 0,4-0,5 m duine
jasala, za jagnje ili jare 0,2 m, za priplodni podmladak 0,25-0,30 m, za tovnu jagnjad 0,3-0,4 m i za
ovcu sa jagnjetom 0,5-0,6 m.
Objekti za ovce i koze se grade sa razliitim kapacitetom. Vei kapaciteti nisu poeljni zbog
opasnosti od pojave i irenja zaraznih i parazitskih bolesti. Ovcama i kozama u objektima treba
obezbediti dovoljno podne povrine i vazdunog prostora. Visina objekta za ovce i koze kree se 2,73,0 m, u zavisnosti od tipa primenjene konstrukcije i vrste leita. Kod leita u vidu duboke prostirke
planira se porast nivoa za oko 0,5-0,8 m. irina staja za ovce i koze sa dubokom prostirkom obino
iznosi 8-10 m, a visina oko 4 m, dok duina zavisi od broja ovaca ili koza.
U zavisnosti od klimatskih uslova, veliine stada, proizvodnog pravca, namene, konstrukcionog
reenja i drugih faktora, proizvodni objekti na farmama za ovce i koze se mogu razvrstati na vie
naina.
Kod manjih stada, veliine 200-300 ovaca i koza, za smetaj svih kategorije najee se koristi
jedan zajedniki objekat. Njegov unutranji prostor se putem sistema ograda deli za potrebe svake
pojedinane kategorije. Ovo konstrukciono reenje je uobiajeno kod individualnih porizvoaa. Kod
veih farmi, kapaciteta vie hiljada ovaca i koza, koriste se objekti koji se namenski grade za svaku
kategoriju posebno. Prema osnovnoj nameni svi objekti na farmama za ovce i koze mogu se podeliti na
dve osnovne grupe: proizvodni (smetajni) i pomoni (infrastrukturni). Prema kategoriji koja je u njima
smetena razlikuju se sledei proizvodni objekti: porodilita, staje za smetaj ovaca sa jagnjadima ili
koza sa jaradima, staje za smetaj priplodnoh ovnova i jareva, staje za smetaj priplodnog podmlatka,
punkt za osemenjavanje ovaca i koza, ambulanta i stacionar za leenje i objekat za muu koza i ovaca
ako se ona vri.
Porodilite
Porodilite slui za jagnjenje ovaca ili jarenje koza. Gravidne ivotinje se uvode u ovaj objekat
2-3 dana pre poroaja. Posle poroaja ovce ili koze ostaju u njemu 3-5 dana, a zatim se zajedno sa
mladunadima premetaju u staju za odrasle ivotinje. Kapacitet porodilita se obino proraunava za
mogunost prihvatanja 20 do 30% od ukupnog broja odraslih plotkinja.
Ovaj objekat je najee potpuno zatvorenog tipa i bez ispusta. Zidovi i krovna konstrukcija su
po pravilu termiki izolovani. Podne povrine su najee od nabijene zemlje na koju se nastire slama
ili druga prostirka. Objekat treba da poseduje dobra termika svojstva, poto su jagnjad i jarad u prvim
danima ivota veoma osetljiva na niske temperature. Ventilacija u porodilitu mora biti izvedena na
nain koji omoguava efikasno provetravanje objekta bez stvaranja promaje i suvinog gubitka toplote.
Unutranji prostor u objektu je podeljen na boksove za smetaj ovaca, du kojih se prua manipulativni
hodnik. Poeljno je da grupe u boksovima ne budu vee od 10-12 ovaca, jer to olakava kontrolu i
ishranu ivotinja. Vei broj boksova sa manjim grupama poskupljuje izgradnju objekta, ali takav
pristup ima svoje opravdanje naroito kod visokoproduktivnih rasa ovaca i koza. Veoma je korisno da
se iznad svakog boksa instalira nekoliko prikljunih mesta za infracrvene grejalice koje slue za
suenje i zagrevanje jagnjadi i jaradi. Veliki znaaj ima mikroklima tokom jagnjenja i jarenja i u prvoj
nedelji posle poroaja. Ovo je od posebnog znaaja za novoroenu jagnjad. Rezerve energije kod njih
se brzo utroe ukoliko je okolna temperatura manja od optimalne. Kod temperatura ispod 5C i
relativne vlanosti iznad 80% dolazi do poremeaja termoregulacionih mehanizama. Mnogi literaturni
podaci ukazuju da se kod novoroene jagnjadi kod temperatura ispod 5C javlja drhtanje. Starija
jagnjad, takoe, jedva kompenzuju temperaturu ispod 5C. Dalje sniavanje temperature na -3 do -5C
u toku 3 do 4 dana dovodi do uginua starije jagnjadi Merino rase.
Visina zidova u porodilitu se kree od 2,5 do 2,7 m. Vea visina zidova i zapremina staje
doprinosi stvaranju povoljnih mikroklimatskih uslova u objektu, ali oteavaju zadravanje toplote kod
veoma niskih spoljnih temperatura. Duina i irina objekta su diktirani potrebnim kapacitetom.
Staje za smetaj ovaca i koza
Ove staje slue za smetaj ovaca sa jagnjadima odnosno koza sa jaradima posle premetanja iz
porodilita. Kapaciteti ovih specijalizovanih objekata mogu biti razliiti, mada se uobiajeno grade za
smetaj 300-500 odraslih ivotinja sa podmlatkom. Dimenzije ovih objekata variraju u zavisnosti od
kapaciteta i odabranih tehnikih reenja.
U zavisnosti od konstrukcionog reenja spoljnih zidova sve staje za smetaj ovaca i koza mogu
se razvrstati u tri osnovne grupe: zatvorene, poluzatvorene i otvorene. Koje e se reenje primeniti na
farmi prvenstveno zavisi od klimatskih uslova u odreenom regionu, ali i nekih drugih faktora vezanih
za proizvodnu namenu objekta i visinu investicionih ulaganja. U principu zatvorene i poluzatvorene
staje se najee grade u planinskim regionima sa otrijim zimama, kao i kod gajenja manje otpornih
rasa koza i ovaca. U ravniarskim regionima, kao i u podrujima gde su zime blae i bez hladnih
vetrova mogu se graditi i poluotvoreni ili otvoreni objekti. Njihova izgradnja je znatno jeftinija, ali su
ambijentalni uslovi znatno nepovoljniji od ambijentalnih uslova u zatvorenim stajama. Visine bonih
zidova staja se obino kreu od 2,5 do 3,0 m, a visina do slemena od 3,5 do 4,5 m. Vee visine
obezbeuju veu zapreminu i uslove za povoljniji mikroklimat, ali su zato i gubici toplote u zimskom
periodu znatno vei. Zidovi mogu biti manje ili vie termoizolovani, to zavisi od materijala i
korienog tehnikog reenja. Osim to bolje odravaju toplotu u stajama, zidovi sa boljim
termoizolacionim sposobnostima doputaju manju kondenzaciju vodene pare, odnosno manje
oroavaju. Unutranje povrine zidova treba da su ravne, pokrivene cementnom kouljicom ili
premazane nekom plastificiranom bojom, radi lakeg pranja i dezinfekcije objekata.
U stajama za ovce i koze povrina za leanje moe da bude od nabijene zemlje, reetkasta, ili u
vidu duboke prostirke. Pod od betona nije poeljan za ovce i koze. On se u objektima za ovce i koze
koristi za manipulativne hodnike. Najpovoljniji leajni prostor za ovce i koze je sa prostirkom, koja
moe biti od slame ili piljevine. Prostirka mora biti uvek ista i suva. U ravniarskim regionima, kao i u
podrujima gde je razvijena drvna industrija obino su na raspolaganju dovoljne koliine prostirke.
Meutim, u planinskim regionima esto to nije sluaj. Tamo se mogu primenjivati podovi od nabijene
zemlje i od drvenih reetki. U novije vreme koriste se metalne-plastificirane reetke.
Ovarnik po izgledu i nainu gradnje predstavlja graevinu slinu stajama za krupne ivotinje.
Koeficijent prirodnog osveljenja treba da iznosi 1/15 do 1/20. Vrata treba da budu irine 3,5 do 4 m, a
visine 2,2 do 2,8 m. Treba obezbediti odgovarajuu dovodnu i odvodnu ventilaciju. U ovarniku se
uglavnom preporuuje gravitaciona ventilacija uz postrane dovode vazduha kroz prozore ili kroz
podune otvore iroke 10-15 cm du podunih zidova ispod krova. Vazduh treba da se odvodi du
krovnog slemena odvodnim termoizolovanim kanalom preseka oko 30 cm, uz mogunost podeavanja
preseka, kao i pokrova protiv prodora padavina u staju. Pod staje se pravi od vrstog materijala, radi
lakeg sprovoenja odgovarajue dezinfekcije. Na njega se stavlja prostirka kojoj se svakodnevno
dodaje nova. Time se formira duboka prostirka koja se uklanja 2 do 3 puta godinje. Pod i duboka
prostirka moraju biti suvi, jer vlaan pod pogoduje nastanku epavosti i raznih parazitskih bolesti kod
ovaca. Uz ovarnik je potrebno izgraditi odeljenja za smetaj uvara, za hranu, za bolesne ovce,
prostoriju za vetako osemenjavanje ovaca i prostoriju za ovarske pse.
Unutranjost staje predstavlja jedinstvenu prostoriju u kojoj se prema potrebi mogu, uz pomo
pokretnih pregrada, formirati boksovi. Oni se formiraju za gravidne ovce, za ovce sa mladunadima i
za jagnjad, odnosno u istom smislu i za koze. Pregradama se vri grupisanje pojedinih kategorija ovaca
ili koza. One imaju duinu 2 m a visinu 1 m, zbog bolje pokretljivosti, ali mogu biti dugake i do 4 m.
Ree se izgrauju nepokretni boksevi, jer se njima oteava mehanizacija izubravanja staja. U
unutranjosti staja nalaze se pokretne jasle koje, osim za hranjenje, mogu da slue i za pregraivanje.
Najpogodnije su dvostruke jasle koje istovremeno slue za kabastu i koncentrovanu hranu. Njihova
duina iznosi 2 m i na njima sa jedne i druge strane moe istovremeno da konzumira hranu 10 ovaca ili
koza. Osim toga u staji se mogu postaviti i ureaji za napajanje. Jedna automatska napajalica moe da
slui za 25 ovaca.
Unutranji prostor u objektima ovog tipa i namene najee je podeljen na dva reda grupnih
boksova, izmeu kojih se prua manipulativni hodnik. irina manipulativnog hodnika, koji se prua po
sredini cele duine staje, obino se kree od 2,2-2,5 m. Broj i veliina grupnih boksova mogu biti
razliiti, to zavisi od primenjenog tehnolokog reenja. Povoljnije je da broj grupnih boksova bude to
vei, a broj ovaca ili koza u grupi to manji. To zahteva neto vea investiciona ulaganja, ali je znatno
povoljnije za zdravstveno stanje ivotinja.
U podunim zidovima staje postavljaju se vrata radi povezivanja boksova unutar objekta sa
spoljnim ispustima. Vrata se izrauju od masivnijeg drveta, a njihov broj odgovara broju boksova.
Vrata mogu biti klasina ili klizna, s tim da su ova druga funkcionalnija. Poeljno je da budu podeljena
popreko u odnosu na visinu na dva dela. Kada su vremenski uslovi povoljni gornji deo vrata se otvara
radi poboljanja ventilacije staja. Vrata na eonim zidovima treba da imaju dimenzije koje
omoguavaju ulazak odgovarajue mehanizacije za dopremanje hrane i ukanjanje stajnjaka iz objekta.
Uz staje za ovce i koze obavezno se grade ispusti. Oni se postavljaju na junoj strani i trebalo bi
jednim delom da budu poploani. U njima se moe vriti ishrana ovaca tokom suvih zimskih dana. Za
vreme kiovitih dana ovce se ne putaju u ispust, da se ne bi kvasile i unosile vlagu u objekat. Ovnovi
se dre u grupama (4-6 grla), raunajui za svakog ovna 2-3 m 2 podne povrine. Povrina ispusta za
ovna treba da iznosi 5 m2. Objekat se po potrebi moe podeliti na manje odeljke pletenom icom visine
2 m. Sa spoljne strane objekta, paralelno sa spoljnim zidovima, postavljaju se ispusti ili solarijumi. Oni
su podeljeni na isti broj boksova kao i unutranja povrina staje i u stvari predstavljaju produetak
unutranjih boksova. Njihova povrina je najee zemljana i ima odgovarajui nagib radi breg
oticanja vode. Povrina ispusta treba da bude do dva puta vea od povrine unutranjih boksova.
Ograde boksova mogu biti fiksne ili pokretne. One mogu biti izraene od metalnih montanih
elemenata ili u vidu pokretnih lesa od zaobljenih drvenih letava.
Jasle za seno se izrauju od drvenih letvica ili metalnih ipki. Ispod jasala za seno obino se
postavlja valov za koncentrovanu hranu u koji upada i seno iz jasala. Kod veih objekata za smetaj
ovaca i koza, du obe strane krmnog hodnika, mogu se postaviti i betonski valovi za silau i drugu
kabastu hranu. U tom sluaju nivo poda hranilita mora biti fiksan u odnosu na visinu jasala.
Napajanje ovaca i koza se obavlja iz valova ili pomou automatskih pojilica. Valovi za
napajanje mogu biti metalni, drveni ili betonski. Valovi treba da budu sa fiksnom visinom od 50 cm u
odnosu na nivo poda hranilica, a kod duboke prostirke treba da postoji mogunost podizanja u
zavisnosti od porasta nivoa poda. Za napajanje ovaca i koza mogu se primenjivati i valovi u vidu
plastine cevi promera 15-20 cm sa iseenim otvorima sa gornje strane. Danas se najee koriste
automatske pojilice koje rade na principu pritiska ili u vidu sisaljke. Ove pojilice omoguavaju bolju
higijenu napajanja, ali se ovce i koze tee navikavaju na uzimanje vode, a problemi mogu nastati i kod
njihovog oteenja. Kod staja otvorenog tipa obavezno se primenjuju termopojilice ili drugi ureaji koji
reguliu temperaturu vode za napajanje i spreavaju njeno zamrzavanje u toku zimskog perioda.
Izmuzite
Na veim farmama za koze i onim farmama gde se vri mua ovaca gradi se poseban objekat za
tu namenu. Izgradnjom zasebnog objekta obezbeuju se znatno povoljniji uslovi za muu, prihvatanje i
hlaenje namuenog mleka. Izmuzite omoguava znatno vei uinak kod mue uz manje fizike
napore, a obezbeuje i povoljniji sanitarno-higijenski kvalitet mleka. Objekat se najee sastoji od:
ekalita, izmuzita, prihvatne mlekare, pogonskog odeljenja i sanitarnog vora. U izmuzitu je
instalisana oprema za mainsku muu koza ili ovaca, a u prihvatnoj mlekari oprema za prihvatanje i
hlaenje mleka do momenta isporuke ili prerade. Sve prostorije, a posebno izmuzite i prihvatna
mlekara moraju biti uraene uz strogo potovanje higijensko-sanitarnih standarda i propisa.
Staje za smetaj podmlatka
Staje za smetaj podmladka se u principu grade prema istim tehnoloko-tehnikim reenjima
kao i staje za odrasla grla. Prisutne razlike se odnose samo na neke detalje u izvoenju pregrada,
dimenzija valova, jasala i pojilica i sl. Ove staje se mogu koristiti za smetaj priplodnog podmlatka, ali
takoe i za tov jagnjadi odnosno jaradi. U stajama za podmladak obavezno se mora izvriti razdvajanje
po polovima. Zbog manje potrebe za smetajnim prostorom, u staje istih dimenzija kao za odrasla grla,
moe se na poetku smestiti priblino trostruki, a kasnije dvostruko vei broj jagnjadi ili jaradi nego
odraslih grla. U pogledu organizacije unutranjeg prostora objekti su podeljeni na grupne boksove na
slian nain kao i kod odraslih grla, jedino to je broj grla u boksovima srazmerno vei nego kod
odraslih jedinki.
Ovarnici za tov jagnjadi i jaradi
Intenzivan tov jagnjadi i jaradi predstavlja industrijsku proizvodnju sa velikom koncentracijom
grla na uskom prostoru. Za tov jagnjadi i jaradi grade se objekti koji omoguavaju stvaranje optimalnih
mikroklimatskih uslova za ove kategorije. Jagnjad i jarad se obino dre u grupnim boksovima do 100
grla na reetkastom podu. Po jagnjetu ili jaretu treba obezbediti 0,4 m2. Za ovu svrhu pokazali su se kao
najbolji podovi metalne konstrukcije presvueni polietilenskom podlogom pri emu irina letvi iznosi 6
cm, a razmak izmeu njih 2 cm. Ovi objekti se grade bez ispusta sa kapacitetom do 2000 jagnjadi ili
jaradi.
Izubrivanje ovih objekata vri se putem lepera. Ukoliko se tov jagnjadi i jaradi vri samo
putem peletirane hrane treba obezbediti automate za ishranu.
Staje za smetaj ovnova i jareva
Staje za smetaj ovnova i jareva se kao zasebni objekti grade samo na veim farmama, dok se
na manjim farmama nalaze kao delovi staja u kojima su smetena grla drugih kategorija. Na veim
farmama gde se primenjuje vetako osemenjavanje ovaca i koza ovaj objekat se moe graditi i u
sklopu punkta za vetako osemenjavanje. Kod izgradnje zasebnih staja za smetaj ovnova i jareva
koriste se ista tehnoloko-tehnika reenja kao i kod izgradnje objekata za odrasle ovce i koze, samo
to se dimenzije ovih objekata prilagoavaju manjem kapacitetu. Po jednom odraslom grlu se obino
predvia 3-4 m2 prostora u objektu i priblino dvostruko vea povrina ispusta izvan objekta. Poto su
ovnovi i jarevi znatno otporniji na nie temperature od ostalih kategorija, objekti za njihov smetaj ne
zahtevaju isti stepen termoizolacije. Oni ak mogu da budu i poluotvorenog tipa.
Punkt za vetako osemenjavanje
Objekat za vetako osemenjavanje obino se gradi u neposrednoj blizini staja za smetaj ovaca
i koza. U sklopu ovog objekta nalaze se: laboratorija, prostorija za uzimanje sperme, sanitarni vor i
spoljni ispust.
Ambulanta i stacionar za leenje ivotinja
Radi obezbeenja odgovarajuih uslova za veterinarske intervencije na veim farmama ovaca
ili koza gradi se poseban objekat za leenje, izolaciju i oporavak ivotinja. Ovaj objekat se sastoji od:
prostorije za pregled i tretman ivotinja, magacina za lekove, prostorije za doktora veterinarske
medicine, laboratorije, sanitarnog vora i stacionara za obolela grla. Stacionar se gradi u vidu manje
staje sa individualnim ili manjim grupnim boksovima za prihvatanje i tretman obolelih ovaca ili koza.
Veliina ovog objekta se usklauje sa kapacitetom farme.
Objekti infrastrukture
Da bi se omoguilo normalno funkcionisanje predvienog tehnolokog procesa proizvodnje na
svakoj farmi se pored opisanih proizvodnih objekata gradi i jedan broj pomonih objekata. Broj ovih
objekata, vrsta i tehnoloko-tehnike karakteristike uslovljeni su veliinom i proizvodnom namenom
farme. Od pomonih objekata na farmama za ovce i koze grade se sledei: horizontalni silosi za silau,
nadstrenice za seno, magacin za koncentrovanu hranu, bazen za kupanje ovaca, kolska vaga, pomona
radionica, sanitarno-tehniki objekti, utovarno-istovarna rampa, dezinfekcione barijere, trafostanica,
bunar za vodu, saobraajnice, spoljna ograda i dr.
HIGIJENA SMETAJA I DRANJA KONJA
Sistemi smetaja i dranja
U principu razlikuju se dve osnovne grupe sistema dranja i smetaja konja. U okviru grupa
razlikuju se po dve podrupe smetaja i dranja ovih ivotinja. U okviru grupa razlikuju se pojedinani i
grupni sistem dranja. U pojedinanom sistemu ivotinje se mogu drati vezanim ili slobodnim
nainom dranja. Grupni sistem smetaja i dranja moe se primenjivati bez ili sa korienjem ispusta.
Pojedinani vezani sistemi smetaja i dranja jo uvek su veoma raireni iako su najnepovoljniji
od svih ostalih sistema. U ovim sistemima smetaja i dranja obino vladaju nepovoljni mikroklimatski
uslovi zbog neadekvatnih izgradnji staja. U prvom redu u stajama ne zadovoljavaju koliina i kvalitet
vazduha, to se negativno odraava na zdravstveno stanje konja, naroito na njihove respiratorne
organe. U ovim sistemima uglavnom se konjima ne obezbe|uje kretanje to se nepovoljno odraava na
lokomotorne, disajne i kardiovaskularne organe.
Pojedinani slobodni sistemi smetaja i dranja su znatno povoljniji od prethodnih sistema. Ovi
sistemi pruaju odre|enu mogunost kretanja, uz obezbe|enje veih koliina i boljeg kvaliteta vazduha u
stajama. Pored toga, u ovim sistemima izlazi se u susret nekim socijalnim potrebama konja, pre svega u
pogledu radoznalosti, uvida u okolinu, deliminog druenja i dr. Kod ovih sistema smetaja i dranja
razlikuju se dva podsistema, i to: sa boksovima u staji i boksovima izvan staje. Prvi podsistem je
najraireniji nain smetaja i dranja. Boksovi se u ovom podsistemu postavljaju u toplim stajama i to u
jedan ili dva reda. Me|utim, esto je nedovoljna veliina boksova, ak i sa manjim dimenzijama od 3 x
3 m. Po najnovijim normama povrina boksa ne bi trebalo da bude manja od 11 m 2. Dimenzije boksova
se kreu od 2,2 x 4,5 m za izdueni oblik do 3,3 x 3,3 m za kvadratni oblik. Drugi podsistem, sa
boksovima izvan staje ocenjuje se kao povoljniji. Njegova osnovna prednost u odnosu na prvi
podsistem se sastoji u boljem, sigurnijem i lakem reavanju mikroklimatskih uslova. Pored toga u
veoj meri se zadovoljavaju socijalne potrebe konja.
Dranje priplodnih pastuva je esto kombinovano kao pojedinano slobodno, ali sa odre|enim
ispustom ili padokom povrine od bar 20 m 2. Deo podloge ukupnog prostora ispusta i padoka trebalo bi
da bude od peska. Takvi ispusti pruaju i neke mogunosti slobodnog kretanja. U ovom sistemu
smetaja i dranja povoljno je to se konji izlau delovanju klimatskih uslova (toplo i hladno vreme,
sunce, vetar, kia) koji doprinose ovrivanju njihovog organizma. U ispustima se, osim kretanja, u
znaajnoj meri zadovoljavaju potrebe radoznalosti i socijalnog kontakta. Sve to doprinosi
svakodnevnoj boljoj ugodnosti i obezbe|enju ukupnog boljeg zdravstvenog stanja konja.
Grupno dranje bez ispusta podrazumeva formiranje grupa od po 5-10 konja. Grupa konja se
dri u jednom odeljenju ili objektu sa odgovarajuom povrinom. Tada se, po pravilu, rauna sa
povrinom od 10 m2 po konju, iako je povoljnije grupi konja omoguiti korienje veih povrina. Ovaj
sistem smetaja i dranja je pogodniji za robustne rase konja. One lake formiraju ujednaenije grupe i
sa manje izraenim rangiranjem.
U sutini, najpovoljniji sistem smetaja i dranja konja je grupni sa korienjem ispusta. Ovaj
sistem smetaja i dranja konja se istie usaglaenim socijalnim ponaanjem u grupi i stalnim
mogunostima neogranienog kretanja. Za primenu ovog sistema potrebno je obezbediti odre|ene
tehniko-tehnoloke uslove, pre svega u pogledu ishrane.
Za slobodno grupno dranje konja namee se veliki broj praktinih reenja objekata i opreme. U
prvom redu to zavisi od broja konja. Za manju grupu (do 4 konja) sa ili bez automatskih stanica za
koncentrovanu hranu predvi|a se da polovinu prostora (oko 12 x 10,5 m) zauzima ispust, dok se druga
polovina prostora pod krovom deli na tri dela, i to na prostor za odmor, prostor za ishranu i prostor za
lagerovanje hrane i prostirke. Ovo reenje je jeftino i u najveoj meri prilago|eno potrebama konja. Kod
veih grupa, na primer do 20 konja, obavezno se koristi automatska stanica za koncentrovanu hranu,
kao i vei broj pojedinanih mesta za ishranu senom.
U principu, za smetaj i dranje konja treba graditi odgovarajue objekte koji nisu skupi. Ovi
objekti treba da zadovoljavaju u pogledu obezbe|enja mikroklimatskih uslova, kretanja, ishrane i
socijalnog ponaanja konja. U hladnijim klimatskim zonama oni treba da budu gra|eni od materijala
koji prua zadovoljavajuu toplotnu izolaciju. U umerenim klimatskim zonama objekti mogu biti
jednostavni i toplotno neizolovani, ali sa odgovarajuom ventilacijom.
Uslovi smetaja i dranja konja

Znaajan deo ivota konji provode u stajama gde se uglavnom odmaraju od rada ili sportskih
aktivnosti i konzumiraju hranu.
U dobro sagra|enim, istim, dovoljno svetlim, suvim i toplim stajama konji re|e oboljevaju.
Nehigijenske staje pomau irenju tzv. stajskih, stacionarnih infekcija kod konja, koje nanose velike
ekonomske tete konjarstvu.
Konji se dre u zatvorenim gra|evinski solidno izgra|enim stajama. Radni konji se najee dre
u stajama na leitima, a visokovredni priplodni konji i njihov podmladak u boksovima. U pogonima
gde se gaji drebad grade se boksovi za slobodno dranje kobila i drebadi. drebad i male rase konja
(poni) dre se slobodno u boksovima na prostirci uz izdaan ispust. Pojedinani boksovi predvi|aju se i
za jahae konje, pastuve i kobile pri drebljenju.
Staje treba konjima primarno da prue zatitu od vremenskih nepogoda, velikih hladnoa i
vruina. U principu, ako su staje sa zoohigijenske take gledita odgovarajue, u prvom redu, ako su sa
optimalnom temperaturom i vlanou vazduha i sa adekvatnom ventilacijom, konji mogu ouvati
svoju telesnu otpornost, radnu i priplodnu kondiciju. Staje za konje treba da budu dobro izolovane,
kako bi u zimskom periodu bile u dovoljnoj meri zagrejane, a u letnjem ne suvie tople. Osim toga,
staje za konje ni u kom sluaju ne treba da budu vlane i sa promajom. Optimalna temperatura u
stajama za konje iznosi 10-15C, a relativna vlanost 65-70%. U stajama za konje temperatura ne sme
u zimskom periodu da padne ispod 7C, a najvia relativna vlanost ne treba da prelazi 85%.
Kao to je pomenuto, postoji ergelski i stajski sistem smetaja i dranja konja. Prvi se uglavnom
koristi za plemenita, a drugi za radna grla konja. Svaka od ovih grupa konja ima specifine potrebe i
zahteve u pogledu smetaja i dranja.
Na ergelama se gradi vie tipova staja za konje. U njima se vri razdvajanje prema kategoriji,
to se, u prvom redu, odnosi na odvajanje podmlatka od starijih konja. Osim staja za pastuve i kobile,
grade se posebne staje za drebad i omad. U ergelskom nainu smetaja i dranja odraslih konja, omadi
i drebadi, uz staje je neophodno obezbediti prostrane ispuste ili panjake. Panjaci se najee koriste
na pregonski nain.
Danas se za konje obino grade staje u kojima se mogu smestiti: 20 do 40 odraslih konja, 20 do
40 grla podmlatka radnih konja, 4 do 40 plemenitih pastuva, 20 do 40 drebadi i 20 do 40 plemenitih
sportskih konja.
Mesto za gradnju staja za konje mora biti uzdignuto od okolnog zemljita i imati dovoljno
prostora za ispust. Radnim konjima dovoljan je i manji ispust (20-30 m 2 po grlu), a za priplodne i
visokovredne ergelske konje treba obezbediti znatno prostraniji ispust. Najbolje je da ispust ima oblik
pravougaonika jer konji, naroito mladi, esto galopiraju za ta im je potrebna dua staza. Ispust za
manji broj konja (3-5) ne bi trebalo da bude manji od 10 x 40 m. U ispustu obavezno treba da bude
postavljeno napajalite.
Staja za konje treba da bude proeljem i jednom duom stranom okrenuta na jug, a ako su na
lokaciji zastupljeni snani severni vetrovi, onda na istok kako bi udarcima vetra bila izloena ua strana
zgrade. Za gradnju staja za konje upotrebljava se gra|evinski materijal koji je najjeftiniji, dovoljno
vrst, trajan i funkcionalan. Treba izbegavati skupu gradnju staja, a uz panjake treba sagraditi letnje
jednostavne staje, ije ure|enje zavisi od namene (radni, sportsko-rekreativni ili ergelski konji).
Povrina staja treba da odgovara veliini tela konja i njihovom broju.
Osnovne dimenzije staje za srednje krupne rase konja, telesne mase 500 do 600 kg, kod
vezanog naina dranja navedene su u tabeli 1.
Visina staje za konje se kree od 2,8 do 3,5 m to zavisi od njene povrine i zapremine, kao i od
podneblja lokacije. Male staje i staje u podrujima sa otrim zimama obino su nie od velikih staja
tamo gde su blage zime. Treba imati u vidu da kod suvie visokih tavanica staje postaju hladne u
zimskom periodu jer se teko zagrevaju toplotom koju odaju tela ivotinja.
Tabela 1. Osnovne dimenzije staja za konje
Parametar
Vrednost
visina staje
2,8-3,5 m
zapremina
staje
po
20-40 m3
jednom grlu
irina vrata u manjim
1,5 m
stajama
2,0 m
visina vrata u manjim
stajama
irina vrata u veim
2,2 m
stajama
2,3-2,8 m
visina vrata u veim
stajama
prozori
u
manjim 1,6-1,8 m od
stajama
poda
prozori u veim stajama
2,0-2,2 m od
poda
duina leita
2,8-3,8 m
irina leita
1,8-2,0 m
irina hodnika
jednoredna leita
1,8-2,5 m
dvoredna leita
2,6-3,0 m
irina jasala
0,4-0,5 m
Zapremina staje po jednom grlu treba da iznosi 20-40 m 3. U principu, radnim konjima, koji vei
deo dana provode izvan staje, mogue je obezbediti manju zapreminu staje, i to 20-25 m 3. Plemenitim
rasama konja, kao i priplodnim grlima potrebno je obezbediti veu zapreminu staje.
Staje za konje treba da imaju vrata odgovarajue veliine. Smatra se da na svakih 20 radnih
odnosno 10 plemenitih konja treba postaviti po jedna vrata. irina vrata u manjim jednorednim stajama
treba da iznosi 1,5 m, a njihova visina 2,0 m. U veim stajama irina vrata treba da iznosi 2,2 m, a
visina 2,3-2,8 m. Vrata se prave od tvrdog drveta. Obino se postavljaju dvokrilna vrata, koja se
otvaraju prema spolja. Prikladnija su vrata na klizanje. U principu, vrata i hodnici moraju biti takvih
dimenzija da se dva konja mogu normalno mimoii.
Prozori staje mogu biti razliiti po obliku i funkciji. Oni se postavljaju na frontalnim stranama
staje na gornjoj treini zida ime se izbegava mogunost da suneva svetlost direktno upada u oi
konja. U stajama za radne konje prozori se postavljaju 1,6-1,8 m, a u stajama za plemenite rase konje
2,0 do 2,2 m iznad poda. Za jedno odraslo grlo u staji treba obezbediti povrinu prozora od 0,3-0,5 m 2.
irina prozora iznosi 1,20 m, a visina 1,00 m. Samo njihova gornja polovina treba da se otvara i to
prema unutra. Kada je otvoren, prozor sa strane mora da ima titnike koji vazduh usmeravaju ka
tavanici, a ne direktno na telo ivotinja. Najbolje je da prozori budu izra|eni od metalnog okvira i
armiranog stakla. Ako staklo nije armirano, ispred njega moraju biti reetke da bi ga zatitile od lupanja
i da se konj eventualno ne bi povredio. Koeficijent osvetljenja u staji za konje treba da iznosi 1:10 do
1:15. Izraeno u luksima osvetljenje na leitu staje treba da iznosi najmanje 25-30 luksa.
Unutranjost staje deli se na leita i hodnik koji slui za ienje i unoenje hrane. U manjim
stajama nalazi se jedan red leita i iza njih hodnik, a u veim dva reda leita sa hodnikom po sredini.
Konji se vezuju na nain koji obezbe|uje da su njihove glave okrenute prema zidu staje. U principu,
duina leita (stajalita) za radne konje iznosi 2,8 do 3,8 m. irina leita odre|uje se za svakog konja
pojedinano ili ee za par radnih konja. Leite za jednog konja ima irinu 1,8-2,0 m, za dva konja
najmanje 3,0-3,2 m, za tri konja najmanje 4,2-4,5 m i za etiri konja najmanje 5,0-5,4 m. Na svakih 6
leita predvi|a se po jedan boks za poro|aj kobila. Povrina boksa za poro|aj kobila treba da iznosi 1520 m2. Radi spreavanja pojave i suzbijanja uzgojnih bolesti drebadi staje ne treba da budu
kontinuirano koriene za poro|aj kobila, odnosno treba da se primenjuje njihovo kruno
iskoriavanje. Izme|u dva poro|aja ove staje se mogu koristiti za smetaj drugih kategorija konja.
Razumljivo je da su pogodnija neto prostranija leita, ako to dozvoljava raspoloiva podna
povrina, koja treba da bude u saglasnosti sa visinom staje, odnosno obezbe|enjem optimalnih
mikroklimatskih uslova u staji. Nagib leita prema kanalu za mokrau treba da iznosi 1,5-2%. Pod
leita gradi se u obliku plonika. Za gornji sloj poda leita moe da se upotrebi dobro peena cigla.
Iza leita i boksova postavlja se kanal ovalnog oblika, dubine 4-5 cm, koji omoguava oticanje
mokrae. Kanal za mokrau mora biti plitak i zaobljenih rubova. U stajama za konje nije preporuljivo
graditi dublje kanale sa otrim ivicama zbog moguih povreda kopita. Poduni nagib kanala za
mokrau iznosi 2%.
Radni konji dre se obino na vezu razdvojeni pregradnim motkama. Vezivanje konja se vri
ularom o karike privrene za jasle ili za zid pored hranilice. Ular mora dozvoliti konju da neometano
legne i ustane, ali da pri tome ne moe da uznemirava susedno grlo. Na kraj ulara se stavljaju drvene
kugle koje opterete ular i dre ga stalno napetim, ime ne dozvoljavaju da se konji upletu u njih.
Najbolje je ako su konji vezani sa dva ulara, tako da ne mogu doi u kontakt sa susednim konjem.
Razdvajanje leita za jednog ili za par konja vri se pregradama koje treba da obezbede da se
konji me|usobno ne uznemiravaju, odnosno da se prilikom udaranja zadnjim nogama ili prilikom
valjanja, na njih ne ozlede. Najednostavniji nain odvajanja leita postie se glatkom, dovoljno
debelom pokretnom motkom ili gredom (prenica, trajpan, durunga ili doronga), koje su specijalnim
ure|ajima privrene za prednju ivicu jasala i za stub na zadnjem delu leita. Sistem privrivanja
mora biti takav da omoguuje lako skidanje u sluaju potrebe, ako konj legne na motku ili je prekorai.
Motke ili grede se postavljaju na visini od 80-100 cm. Na zadnjem delu motku treba obloiti guvama
slame ili nekim drugim materijalom koji ublaava udarce nogama i spreava povrede konja. Drugi
nain odvajanja leita postie se postavljanjem stalnih nepokretnih drvenih pregrada od jasala do kraja
leita, koje se koriste kod nemirnih i plemenitih rasa konja. Njihova visina iznosi 130 cm, a u
prednjem delu mogu biti i vee. Visina zatitne pregrade u prvoj polovini leita treba da iznosi 180 cm
da bi se spreili me|usobni ugrizi konja. Stubovi koji dre zadnji deo pregrada esto slue za ostavljanje
zaprenog pribora.
U ergelama se grade boksovi za konje u kojima se oni obino dre slobodno, odnosno bez
vezivanja. U sluaju individualnog dranja odraslih konja, dimenzije boksova se kreu od 3,5 x 3,5 do
4 x 4 m. Oni predstavljaju idealan sistem dranja konja. Boksovi su u principu vei od leita. Boks
treba da je utoliko vei, ukoliko konj u njemu provodi vie vremena. Zidovi boksa mogu biti od drveta,
betona ili cigle i opeke. Drvo je svakako najbolje, ali ako nije zatieno konji ga grizu i vremenom
oteuju. Kada je re o slobodnom dranju, staja mora obezbediti dovoljno prostora za kretanje svim
kategorijama konja. Za drebad na sisi potrebno je obezbediti 2,5-4,0 m2, za odbijenu drebad 4-6 m2,
za godinjake 6-8 m2 i za dvogoce najmanje 10-12 m2 povrine po grlu. Za odrasle radne konje irina
boksa obino iznosi 3,2-3,6 m, a duina 2,8-3,2 m. Povrina poda boksa za radne konje kree se od 9,0
do 11,0 m2. Za plemenite rase i priplodne konje irina boksa treba da iznosi 3,5 m, a duina 3,7 m,
odnosno povrina poda boksa 13,0-16,0 m 2. Za jahaa grla konja potrebno je obezbediti povrinu poda
boksa u iznosu 10,0-12,0 m2. Za kobile sa drebetom neophodan je boks irine 3,5 m i duine 3,7 m,
odnosno oko 13 m2 povrine poda boksa. Za drebljebnje kobila, kao to je ve pomenuto, potreban je
boks sa povrinom od 15,0-20,0 m2. Za podmladak je potrebno oko 12 m2 povrine poda. U
zajednikom boksu za podmladak konja na svako drebe, odnosno ome od 6 meseci pa do uzrasta od
jedne godine, potrebno je obezbediti 4,5 m2, a za starije 6,0 m2 povrine poda. Nagib poda prema
kanalu za mokrau treba da iznosi 2%. irina kanala za mokrau u boksu iznosi 12-14 cm. Izme|u
boksova postavljaju se pregradni zidovi visine 2 m. Zidovi boksa mogu se graditi od dasaka do visine
od 1,3 m (puni donji deo), a 70 cm iznad toga nalazi se reetkasti zid od letava ili gvo|a.
Hodnik u staji za konje treba da obezbedi nesmetano unoenje hrane i iznoenje vrstih
ekskremenata, kao i nesmetani izlazak ivotinja. U stajama sa jednim redom leita njegova irina
iznosi 1,8-2,5 m, a u stajama sa dva reda leita hodnik sa dva kanala za tene ekskremente ima irinu
2,6-3,0 m. Uski hodnici su znak pogrene ekonomije. Nagib hodnika prema kanalu za tene
ekskremente treba da iznosi 2%. Betonska podloga hodnika je laka za odravanje, ali je hladna i
klizava. Asfalt je neto tei za ienje, ali daje bolji oslonac ekstremitetu.
Zavisno od tipa staje, odnosno od individualnog ili grupnog (ergelski nain) dranja, konji se
hrane iz jasala ili iz hranilica. Osnovni zahtev je da hranilice svojim oblikom ne pruaju mogunost da
se konj povredi o njihove otre ili isturene ivice.
Jasle se postavljaju uz uzdune zidova staje. Mogu biti zajednike za vie konja ili pojedinane
koje slue za ishranu jednog konja. Visina jasala za odrasle konje, od poda do njihovog gornjeg ruba,
iznosi 70-90 cm, zavisno od visine konja. Za podmladak konja jasle su nie i njihova visina iznosi 5070 cm. irina jasala iznosi 40-50 cm, a dubina 25 cm. Njihova irina u gornjem delu je neto vea i
iznosi 60 cm. Individualne jasle su dugake najmanje 60 cm, a kod zajednikih jasala za podmladak na
svako drebe otpada po 50-60 cm. Jasle se obino grade od betona ili dasaka. Mogu biti izgra|ene od
drveta i obloene limom da konji ne mogu da ih grizu. Jasle od betona nisu najpogodnije, jer konji o
njih esto taru zube. Ovi ure|aji slue za ishranu konja sa koncentrovanom hranom i senom, s tim da se
za ishranu senom mogu koristiti posebne korpe ili lestve. Korpe ili lestve ne bi trebalo da budu
postavljene suvie visoko, zbog toga to estice praine iz sena mogu upadati konjima u oi i izazvati
pojavu konjunktivitisa. Posebno je znaajno to kod drebadi suvie visoko postavljene korpe ili lestve
mogu da prouzrokuju nepravilan razvoj kimenog stuba. Zato korpe za ishranu konja senom treba
postavljati tako da se njihovo dno nalazi u visini gornjeg ruba jasala. Korpe za seno grade se od drvenih
letvica ili gvozdenih ipki. Za individualnu ishranu konja u boksovima mogu se koristiti gvozdene,
emajlirane ili glinene posude, koje treba istiti i prati posle upotrebe.
Hranilice mogu biti fiksirane (stalne) ili pokretne. Stalne hranilice su pravljene po istim
principima kao i jasle, dok su pokretne hranilice one koje se samo prilikom hranjenja postavljaju na zid
ili vrata boksa, a kasnije se uklanjaju. Pravljene su od metala ili od plastine mase, pa su vrlo praktine
za odravanje higijene, to je kod konja posebno vano.
U staji sa grupnim dranjem ili u boksu, treba da se nalaze posebne hranilice za drebad. Ove
hranilice se postavljaju u jedan ugao staje, ispusta ili ogra|enog panjaka. Visinom (oko 115 cm) ili
irinom (oko 40 cm) ulaza kobile se onemoguuju da u|u u ogra|en prostor gde se nalaze ove hranilice.
U boks se stavlja posebna hranilica iz koje drebe moe da jede dok je kobila vezana.
Sistemi za napajanje konja su predmet mnogih rasprava. Automatske pojilice smanjuju upotrebu
radne snage, ali zahtevaju svakodnevno ienje i proveravanje funkcionalanosti. Ove pojilice se
postavljaju na suprotnom zidu od hranilica da konji za vreme konzumiranja hrane ne piju vodu.
Kvarovi mehanizma, smrzavanje i poplavljivanje su najei problemi koji se kod njih javljaju. Mnogi
vlasnici i treneri vie vole napajanje iz kofe, jer se na taj nain proverava odnosno dri pod kontrolom
istoa vode i kofe, koliina popijene vode, a po potrebi voda se moe u zimskim mesecima i zagrejati.
Ventilacija staja je od velike vanosti. Odraslom grlu je potrebno 50-70 m 3 sveeg vazduha
tokom 1 asa. Koncentracije amonijaka, sumporvodonika i ugljen-dioksida u vazduhu staja moraju biti
ispod maksimalno dozvoljenih nivoa. Staje za konje se ventiliraju kroz prozore, vrata i kroz
ventilacione otvore. Leti je potrebno stalno drati vrata i prozore otvorenim, ali na taj nain da se u staji
ne stvara promaja. Neposredno ispod tavanice, na zidovima staja se postavljaju ventilacioni otvori
dimenzija 15 x 15 cm, razmaknuti 1-1,2 m jedan od drugoga. Zimi se, prema potrebi, neki od otvora
zatvaraju ublerom ili slamom. Disanjem konja i osloba|anjem iz ekskremenata stalno se poveava
koncentracija CO2, NH3 i H2S i koliina vodene pare u vazduhu staja. Ovaj vazduh najee se odvodi
kroz otvore za vertikalnu ventilaciju postavljene na najviem delu tavanice po sredini staje. Oni su
dimenzija 40 x 40 cm zavravaju se iznad krova i deluju kao sisaljke, jer se istroeni topao vazduh
podie uvis. Na tavanu postoji pokretni zasun kojim se moe regulisati otvor, a time i intenzitet
vertikalnog provetravanja. Za izvlaenje oneienog vazduha mogu se postaviti i viebrzinski
ventilatori odgovarajue snage.
Neadekvatna ventilacija je, verovatno, najea greka koja se pravi prilikom izgradnje staje.
Toplota i vodena para koje proizvode konji moraju se izbaciti napolje da bi se spreile pojave
kondenzacije i osloba|anja neprijatnih mirisa. Nedovoljno ventilisane staje su idealno mesto za pojavu
respiratornih bolesti. Amonijak negativno deluje na respiratorni trakt mlade drebadi, umanjujui
njihove odbrambene sposobnosti, pa duga izloenost ovakvim uslovima stvara predispoziciju za pojavu
pneumonije. Pneumonija, kao primarna patoloka manifestacija ili posledica nekih respiratornih bolesti
prouzrokuje uginua u oko 30% drebadi.
Praina je sledei ozbiljan problem u mnogim stajama. Najvei izvori praine su seno i slama.
Zbog toga u staji treba drati samo minimalne koliine sena i slame, a ostatak lagerovati odvojeno od
staje u senjaku.
U stajama sa vezanim nainom dranja feces i urin se odvode otvorenim, oko 4-5 cm dubokim i
20 cm irokim kanalima, uz pad od oko 2%. Na mestu gde kanal ulazi u jamu za stajnjak postavljaju se
reetke koji zaustavljaju delove prostirke i druge vsrte partikule neistoe. Veliina jame za stajnjak
zavisi od kategorije i namene konja (radna ili priplodna grla) i od naina dranja (preteno pano ili
stajsko dranje), a rauna se oko 1,5-2 m3 po grlu. Godinje, uslovno grlo proizvede 5000-7000 kg
stajnjaka. Kapacitet osone jame zavisi od broja konja. Po uslovnom grlu koje godinje proizvede oko
5000-10000 L mokrae, planira se osona jama od oko 2 m3.
U stajama za konje podovi se grade od razliitih materijala. To moe biti i 25-30 cm debela
nabijena ilovaa pomeana sa plevom. Sloj ilovae se prema mogunosti skida jedanput godinje i
zamenjuje novim slojem, da bi se uklonili eventualno prisutni uzronici infektivnih i parazitskih
bolesti. Smatra se da se na takvom podu veoma uspeno odravaju kopita, jer je on umereno vlaan.
Negativna strana je to vlana glina predstavlja klizavu podlogu, a ponekad konji kopaju i stvaraju
udubljenja koja se moraju popravljati. Pod se pravi i od cigala pore|anih na kant, zatim od betona,
asfalta, drvenih i kamenih kocki i drugih slinih materijala. Ovakvi podovi su suvie hladni, tvrdi ili
klizavi. Na njima se moraju stavljati vee koliine prostirke da bi se ublaili pomenuti nedostaci.
Nekada je bio vrlo popularni pod od pobijenih koia od tvrdog drvea. Nedostatak ovakvog poda je
to je klizav, teak za ienje i dezinfekciju, a pored toga, sakuplja i zadrava neprijatne mirise.
U ergelama, umesto staja sa klasinim stajalitima, nalaze se slobodne staje. U ovim stajama
konji se uz valove i jasle veu samo prilikom konzumiranja hrane, a inae se slobodno kreu po
prostoru ija povrina iznosi 7-8 m2 po grlu. Za takvo dranje treba obezbediti vee koliine prostirke
(4-5 kg na dan po grlu).
Za gradnju tavanice i krova treba koristiti materijal koji prua dobru izolaciju od spoljanjih
temperatura. Pored toga, ovaj materijal treba da obezbedi da se na njemu ne kondenzuje vodena para. U
tom smislu kao materijali mogu da poslue drvo i vetaki izolatori. Tavanica moe biti od drvenih
dasaka koje su odozgo premazane sa nekoliko santimetara blata. Betonske tavanice su hladne, a osim
toga, zimi se na njima kondenzuje vodena para koja se stalno sliva odnosno kaplje. Tavanica moe biti i
od nekih drugih materijala.
Sportsko rekreativni konji imaju vee zahteve u pogledu mikroklimatskih uslova. U ovom
pojmu poseban znaaj ima koliina vazduha, koja se mora obezbediti kao uslov za odravanje zdravlja
i kondicije konja. Ta koliina kree se od oko 50 m 3/h zimi pa do ak 500 m3/h leti po odraslom konju.
Na slian nain treba nastojati da se ispune i drugi uslovi mikroklime, od kojih najvei znaaj imaju
temperatura, vlanost i brzina strujanja vazduha. Temperatura vazduha u stajama za sportskorekreativne konje treba da je to blia optimalnoj vrednosti koja iznosi 10-15C. Optimalna vrednost
relativne vlanosti vazduha u stajama za ove konje kree se od 60 i 70%. Optimalna brzina strujanja
vazduha u stajama za konje iznosi 0,1-0,3 m/s.
Na zdravlje, plodnost i ukupnu sposobnost konja veliki znaaj ima svetlost. Objekti za smetaj i
dranje sportsko-rekreativnih konja trebalo bi da imaju ukupnu povrinu prozora od oko 1:15 do 1:10 u
odnosu na povrinu poda staje da bi prirodna svetlost prodirala u odgovarajuem obimu. Uslovi koji
treba da budu ispunjeni da bi se to ostvarilo su pravilno postavljanje due strane staje prema izvoru
sunevih zraka i ravnomeran raspored prozora po duini u gornjoj treini na duim stranama staje.
Pored toga, prozori staja ne treba da budu zaklonjeni drveem ili drugim zgradama.
Konjima treba obavezno da se omogui svakodnevno kretanje. Omoguavanjem svakodnevnog
kretanja ostvaruje se jedan od najvanijih optih uslova smetaja i dranja konja. Konj ima izraene
sposobnosti za velike fizike napore u kratkom vremenskom periodu u pogledu noenja, vue i tranja.
U prirodnim uslovima konji se kreu ak 2/3 od ukupnog dnevnog vremena, odnosno do 16 asova
dnevno. Da bi se konji stalno odravali u stanju visoke kondicije kod smetaja i dranja treba
obezbediti svakodnevno vieasovno kretanje od koga vei deo treba da bude izvan staja ili hala. U tom
pogledu od znaaja je korienje odgovarajuih ispusta, kao i panjaka.
Za letnji period treba graditi odgovarajue nadstrenice, odnosno upe za dranje konja.
Dranje konja u ovim objektima u toku leta povoljno utie na njihovo zdravstveno stanje i radnu
sposobnost.
Ishrana konja uglavnom poiva na kabastoj stonoj hrani. Kod konja ee uzimanje manjih
koliina hrane ima izrazito povoljan uticaj. Manje koliine koncentrovane stone hrane su neophodne u
fiziolokom smislu radi podmirenja potreba i treba ih raspore|ivati prema diurnalnoj dinamici
konzumiranja hrane radi boljeg iskoriavanja. Time se kod konja stvaraju i navike u pogledu tanosti
vremena konzumiranja hrane.
Uz staje za konje grade se odgovarajue nusprostorije: skladita za hranu i prostorije za dranje
zaprenog i jahaeg pribora, kao i za uvanje ostalog stajskog pribora (lopate, vile, kofe, etke, eagije
i dr.). Skladita za hranu moraju biti ista, dobro ventilisana i slobodna od insekata, mieva i pacova. U
njima se nalaze metalni sanduci za hranu, kolica za raznoenje hrane i vaga za merenje iste. Prostor za
opremu mora biti tako|e ist i skladno ure|en. Ponekad se tu dre trofeji sa takmienja, ali se ne sme
zaboraviti da je to radna prostorija. Tu se nalazi jahaa i oprema za prezanje, alat za potkivanje, ebad i
friider za neophodne lekove. U nekim stajama postoje i posebna kupatila, gde se konji, posebno zimi,
peru nakon dolaska sa rada ili treninga.
Bazen za kupanje i trening konja u vodi postaje sve popularniji u svetu. Ovaj nain treninga je
pogodan za konje koji imaju problema sa nogama. Plivanje odrava kondiciju i poveava izdrljivost
bez tetnih efekata na tetive, zglobove i ligamente nogu.
etalice su mehanike sprave koje vode konje ukrug i omoguuju mu da se ohladi posle
napornog rada, treninga ili trka. One tede ljudsku radnu snagu, a brzina etanja konja se moe
podeavati. etalice se mogu nalaziti i ispod nadstrenice, tako da vremenski uslovi nisu ograniavajui
faktor za njihovu upotrebu.
Zatvorene jahaonice omoguuju rad sa konjima bez obzira na vremenske prilike. Minimalne
dimenzije jahaonica su 20 x 30 m, ali za javne priredbe one moraju biti bar dva puta vee. Pri njihovoj
izgradnji posebnu panju treba posvetiti ventilaciji i kvalitetu podloge.
U svetu se danas veoma intenzivno izuava socijalno ponaanje konja koje je od velikog
znaaja za njihov smetaj i dranje. Kod slobodnog sistema smetaja i dranja redovno se formiraju
grupe u vidu familija oko jednog pastuva i grupe sa redosledom ili rangom gde predvodnika i jae
konje slede slabiji.
Sve navedene vanije grupe uslova moraju se uzeti u obzir kod razmatranja objekata i tehnikotehnolokih reenja. Pri tome se nastoji da se svi inioci i uslovi podjednako tretiraju i ispunjavaju.
Oprema i ureaji za ishranu konja

Ponaanje konja kod grupnog sistema smetaja i dranja u momentu unoenja hrane karakteriu
dve grupe parametara. Prva grupa parametara se odnosi na nagon, elju ili potrebe konja izraene ak
do poude za hranom koja izaziva me|usobno uznemiravanje i konfliktne sitauacije. Druga grupa
parametara odnosi se na potrebu da se hrana konzumira bez ometanja ili optereenja, odnosno da se
vreme ishrane obezbedi kao faza korisnog i mirnog zaposlenja konja. Na osnovu ovih grupa parametara
proizilazi da se konjima moraju obezbediti uslovi za pojedinanu ishranu.
Vezivanje konja za vreme ishrane je sve tee prihvatljivo iz bar dva razloga. Prvo, vezivanje ne
odgovara konjima zbog manjeg broja obroka i veih koliina hrane po obroku. Drugi razlog se odnosi
na znatno vea ulaganja rada kod vezanog naina dranja konja. Zbog toga se sve vie grade i koriste
pojedinana mesta u vidu stajalita za ishranu konja. U ovom pogledu se nameu dva reenja istog
sistema.
Prvo reenje podrazumeva runu individualnu raspodelu sena i koncentrovane hrane. Broj
mesta za ishranu treba da odgovara broju konja. Osnovne dimenzije stajalita (duina, irina, visina
pregrada) iznose 2,5 x 0,8 x 2,0 m. Pregrade izme|u stajalita treba da budu dovoljno guste radi
spreavanja me|usobnog fizikog kontakta i uznemiravanja, ali omoguavanja me|usobnog vizuelnog
komuniciranja konja. Pregrade stajalita od punog materijala nisu odgovarajue, jer konji nerado ulaze
i esto izlaze u toku uzimanja hrane. Jednostavna izrada pojedinih mesta za ishranu je mogua samo
kod vrlo ujednaenih grupa mirnijih rasa konja.
Drugo reenje podrazumeva individualnu raspodelu hrane sa elektronskim registrovanjem i
prepoznavanjem grla. Ovde se pojavljuje vei broj reenja, najee za pojedinanu racionalnu podelu
koncentrovane stone hrane. Koncentrovana hrana je znatno skuplja od kabaste i daje se u manjim
koliinama. Zbog toga je vano da se daje u koliinama koje se precizno odmeravaju prema potrebama
svakog grla. Pored toga, ove koliine treba da se daju u veem broju obroka manjih porcija. Za ovaj
sistem raspodele hrane potrebno je obezbediti mesta za ishranu u koja staje po jedno grlo. Grla imaju
senzor ili transponder za individualno raspoznavanje u vidu predajnika. Pristup hrani se regulie preko
pokretnih vrata ili pregrada, ije se otvaranje i zatvaranje najee vremenski podeava. Koncentrovana
hrana se daje prema pojedinanom odmeravanju za svako grlo uz pomo pomenutih senzora.
U stoarstvu, pre svega kod smetaja i dranja konja, goveda i svinja, odavno se u praksi koristi
elektronsko raspoznavanje pojedinih grla. Elektronsko raspoznavanje grla podrazumeva korienje
raunara i odgovarajuih programa. Neposrednu opremu ine predajnici i prijemnici. Predajnik u vidu
transpondera ili injektata nalazi se na svakom grlu. Transponder se nosi na vratu ili na glavi. Poslednjih
godina predajnik se sve ee i skoro redovno koristi u vidu injektata. To su male ampule duine oko 3
cm i prenika oko 3 mm. Ubacuju se veoma jednostavno pomou injekcionog pitolja pod kou na
vratu neposredno iza glave. Prijemnik se nalazi na mestima gde treba svako grlo raspoznati.
Najee je to na mestu podele koncentrovane hrane ili merenja telesne mase konja. Prijemnici
trenutno reaguju na signale predajnika preko kojih se u stvari identifikuje i saoptava broj pojedinih
grla. Na osnovu raspoznavanja grla odmah sledi sledea naredba, kao to je na primer, merenje mase
konja u prolazu preko vage. Ipak, najee korienje ovog sistema za identifikaciju konja je kod
automatskih stanica za ishranu. Po prvobitnoj konstrukciji one su namenjene za individualnu viekratnu
podelu koncentrovane stone hrane. Danas se, me|utim, ovaj sistem koristi i za podelu briketa odnosno
peleta sena.
Automatske stanice imaju opremu za stonu hranu, opremu za elektronsko raspoznavanje i
opremu i ure|aje za ulaenje i izlaenje konja. Opremu za stonu hranu ine rezervoar sa dozatorom i
hranilica. Iz rezervoara hrana se pomou dozatora, koji je najee sa punim mehanizmom, ubacuje u
hranilicu. Koliina hrane se odmerava na osnovu usaglaenog vremena rada dozatora i njegovog
kapaciteta u jedinici vremena. Prethodno opisana oprema za elektronsko raspoznavanje sastoji se od

predajnika na konjima, prijemnika na automatskim stanicama, raunara i odgovarajuih programa.
Opremu za ulaenje i izlaenje konja ine prolazni ogra|eni prostori u vidu mesta ili stajalita za
ishranu.
U principu, automatske stanice rade veoma jednostavno. Koliina i broj obroka hrane unapred
se programiraju za svako grlo, ukljuujui i vremenski razmak izme|u pojedinih obroka. Po dolasku u
automatsku stanicu grlo biva odmah identifikovano. Ako po programu ima pravo na porciju hrane
ukljuuje se dozator i u hranilicu se sputa zadata koliina hrane. Isputanje hrane u hranilicu je
postepeno, usaglaeno sa brzinom konzumiranja (100 g hrane u minuti) i sa razmakom od po 1 minut
izme|u svakog ubacivanja naznaene koliine hrane. Ako grlo nema pravo na porciju hrane ono se tako|
e identifikuje, ali se dozator ne ukljuuje. Ovaj sistem je stariji i sa znaajnim nedostacima. Osnovni su
da neka grla esto dolaze u automatsku stanicu, ili u njoj due ostaju, iako ne dobijaju hranu u hranilici.
Najnovije konstrukcije automatskih stanica za ishranu imaju dva nova dodatka koji uklanjaju ove
nedostatke. Prvi dodatak se odnosi na to da se prijemnik postavlja ispred vrata automatske stanice.
Time se identifikacija grla vri pre ulaska u stajalite za ishranu. Na osnovu izvrene identifikacije
ulazna vrata na automatskoj stanici se otvaraju ili ostaju zatvorena, ime se grlu dozvoljava ili
onemoguava ulazak u automatsku stanicu. Drugi dodatak ini elektronski bi koji vri isterivanje
konja iz automatske stanice. Ovim ure|ajem se konj isteruje iz automatske stanice neposredno posle
konzumiranja hrane ili neposredno nakon to se utvrdi da nema pravo na hranu.
Automatske stanice, ukljuujui i elektronsku identifikaciju grla, u svetu se danas ve
standardno proizvode i koriste. Jedna automatska stanica moe da opslui do 20 konja. Neki podaci od
veeg broja istraivanja u vezi korienja automatskih stanica, koji se odnose na ponaanje konja,
zasluuju posebnu panju. Istraivanja su pokazala da su automatske stanice najee zauzete izme|u 8
i 18 asova sa po oko 30 do 52 minuta u toku jednog asa. Broj poseta pojedinih konja odnosno ulaza u
automatsku stanicu ili dolaska do stanice je veoma razliit i kree se od samo jedne posete pa do 165
poseta nekog grla u toku jednog dana. Neki konji kod skoro svake posete imaju pravo na hranu dok
drugi u vie poseta nemaju pravo na hranu. Razlike u duini zadravanja konja u automatskoj stanici su
tako|e velike i kreu se od samo 10-20 minuta do ak preko 120 minuta dnevno.
Ogranienja ishrane senom
Kod ishrane konja senom poeljna je tako|e odre|ena kontrola ili ograniavanje koliine i
vremena konzumiranja. U tom pogledu na raspolaganju su tri tehnika reenja.
Prvo tehniko reenje za te svrhe ima elektronsku pregradu. Koriste se individualna mesta za
ishranu, uz identifikaciju svakog grla i otvaranje ili neotvaranje pregrade prema senu. Vreme
zadravanja grla kada se uzima seno (otvorena pregrada) podeava se na osnovu brzine uzimanja sena
koja iznosi oko 16-18 g/minut i ukupne koliine svake porcije sena. Ukupna dnevna koliina sena po
grlu, koja je odre|ena na osnovu potreba, deli se na odre|eni broj porcija ili uzimanja i raspore|uje u toku
celog dana.
Drugo tehniko reenje se zasniva na pojedinanoj ishrani cele grupe. Kod ovog reenja svako
grlo ima svoje mesto za ishranu. Pomou satnog mehanizma pregrada prema senu se otvara 3-4 puta
dnevno i dri otvorenom odre|eno vreme. Ceo ure|aj je najee tako pokretan da ga grla guraju prema
senu onako kako se seno troi.
Tree tehniko reenje ima poseban prostor za ishranu senom. Ovde se vri elektronska
identifikacija grla kojima se potom omoguava ili spreava ulazak u prostor za ishranu senom. Iz tog
prostora grla izlaze dobrovoljno posle 30-45 minuta, najee radi uzimanja vode.
Ograde za konje
Pri podizanju ograda na ispustima i panjacima osnovni zahtevi koji se postavljaju odnose se na
obezbe|enje bezbednosti i sigurnosti konja. Kao to je vie puta naglaeno, konji bi trebalo da provode
to vie vremena na panjacima ili u ispustima, pa su stoga pomenuti zahtevi sasvim razumljivi.
Kao to je poznato, konji su, po prirodi, nomadi i stalne lutalice. Uz to, oni vrlo radoznalo i
sistematski pretrauju prostor, ali lako padaju u paniku, pa mogu uspanieno odjednom da zagalopiraju
bez nekog stvarnog razloga. Iz tih razloga ograde za konje moraju biti jake, dovoljno visoke i dobro
uoljive. Ako su ograde takve moe se oekivati da e konj skrenuti i da e odustati od namere da pro|e.
Ograda mora biti sigurna u toj meri da sprei ovu snanu ivotinju pri pokuaju da pro|e iznad, ispod ili
kroz nju samu.
Ve je pomenuto da ograde moraju biti dovoljno visoke, minimalno 140 do 150 cm i posebno
dobro uoljive. Njihova sigurnost se postie upotrebom materijala odre|enih dimenzija. Posebno su
vani stubovi u uglovima, na vratima i prolazima. Uglovi ograde na ispustima i panjacima treba da
budu zaobljeni, jer ako to nisu predstavljaju potencijalnu opasnost za povre|ivanje. Ako se radi o
ianoj ogradi, otvori na njoj moraju biti mali da konj ne moe proturiti nogu, ili dovoljno veliki da je
lako moe, u sluaju da je zakoraio, vratiti nazad.
Smatra se da su drvene ograde, razliitog oblika, najsigurnije za uvanje konja, pa se stoga sve
druge ograde upore|uju sa njima. Upotreba ograda od ice je mogua, ali ni u kom sluaju to ne sme
biti bodljikava ica. Ako nisu na raspolaganju drugi materijali mogu se primeniti improvizovani tipovi
ograda, kao na primer, od nare|anog kamenja.
Daske se smatraju tradicionalnim materijalom za ograde za konje. Ograde od dasaka su veoma
funkcionalne, a uz to i lepo izgledaju. Dovoljno su jake i elastine, i to je vrlo vano, dobro su
uoljive. Nedostaci su im to su skupe za podizanje i odravanje. Konji ih grizu, a pri jaem udarcu
mogu da se slome ili puknu. Bele daane ograde zahtevaju farbanje svake dve godine, to predstavlja
dodatni troak. Daske za ogradu trebalo bi da su od tvrdog drveta. Njihova irina iznosi 15-20 cm, a
debljina 1,5-2,5 cm. Stubovi mogu biti etvrtasti, poluokrugli ili okrugli. Razmak izme|u stubova ne bi
trebalo da bude vei od 2,5 metara. Obino se ograda gradi od etiri daske, odnosno njena visina iznosi
140-150 cm. Ponekad se dodaje i peta daska, pa ukupna visina ograde iznosi oko 180 cm. Donja daska
se postavlja na oko 12-17 cm od tla, a svaka sledea na razmaku od po 20 cm. Kod korienja pet
dasaka za ogradu, prva daska se postavlja na samom tlu.
Ograde po principu ina deluju veoma dekorativno i lake su za izgradnju, ali nisu toliko trajne i
jake kao daane ograde. One i ne traju toliko dugo, jer otvori koji se prave u stubovima za prolaz
poprenica esto pucaju. Uzimajui u obzir ove slabosti, ovakve ograde se ne preporuuju za padoke,
mesta gde su pastuvi ili za mesta gde je velika koncentracija konja.
ice za ogra|ivanje konja moraju biti posebno pravljene za ovu namenu, a mogu biti od iane
mree ili sajle. iane ograde su jeftinije, bre se postavljaju i ne zahtevaju skoro nikakvo odravanje.
Otvori iane mree za konje mogu biti kvadratnog ili romboidnog oblika. Dimenzije otvora su
5-10 cm, pa konj ne moe da proturi i zaglavi nogu. Postavljena daska povrh ice daje ogradi jo veu
sigurnost.
Sistem ianih ograda od dobro zategnutih sajli se ve dugo (preko 30 godina) primenjuje u
mnogim zemljama (Australija i Novi Zeland) i predstavlja vrlo prihvatljivo reenje. Za ovakve ograde
potrebno je znatno manje stubova, jer oni mogu da se postavljaju na razmaku i do 20 m. Nedostatak
ovih ograda je to su slabo uoljive, ali poto su vrlo elastine, povrede konja su retke.
Elektrina ograda je tip iane ograde koja moe biti primenjena sama ili u kombinaciji sa
nekom drugom vrstom ograde. Ovaj tip ograde se danas uspeno koristi kod konja, naroito kod
pregonskog napasivanja. Elektrine ograde su veoma ekonomine, s obzirom na cenu stubova i
provodnika, izuzetno se lako i brzo postavljaju, me|utim, konji se moraju navikavati na ovakvu ogradu
zbog njene slabije vidljivosti. Na tritu ima plastinih traka, irokih oko 2,5 cm, u kojima se nalaze
elektrini provodnici. Trake su vrlo upadljivih boja, pa se lako uoavaju.
Ograde za konje se mogu praviti i od PVC materijala, koji imitira izgled daske ili drveta. Ove
ograde su dugovene i ne zahtevaju skoro nikakvo odravanje. Osim toga, ograde se mogu praviti i od
starih cevi za navodnjavanje, od lanaca i slinih materijala, s tim da uvek treba imati u vidu obezbe|enje
sigurnosti konja, odnosno spreavanje njihovog povre|ivanja.
Najee bolesti drebadi i odraslih konja
drebad esto oboljeva i uginjava od uzgojnih bolesti. Uzroke ovim bolestima treba traiti
prvenstveno u grekama pri gajenju ove kategorije. Od ovih bolesti esto se javljaju dispepsije i
intoksikacije, odnosno eludano-crevni katari, koji se ispoljavaju u vidu proliva. Do pojave ovih
bolesti najee dolazi usled greaka u ishrani, dranja i smetaja.
Pojave zaraznih bolesti i uginua drebadi mogu biti posledica infekcije raznim vrstama
mikroorganizama, i to, najee, fakultativno patogenim mikroorganizmima, koji dolaze do izraaja u
nepovoljnim uslovima dranja, ishrane i nege konja. Kod mla|ih kategorija konja esto se javljaju
akutne virusne i bakterijske infekcije respiratornih puteva.
Profilaksa bolesti drebadi sastoji se prvenstveno u obezbe|enju njihove pravilne i briljive nege
od samog ro|enja. Da bi drebad bila vitalna na ro|enju treba voditi rauna o njihovim roditeljima, jer
samo zdravi i genetski neoptereeni roditelji mogu dati zdrav odnosno vitalan podmladak. To znai da
treba briljivo sprovoditi negu i ushranu kobila u vreme graviditeta, neposredno pre i posle partusa. Za
spreavanje pojave bolesti kod novoro|enih drebadi od velike vanosti je nain njihovog prihvatanja
neposredno po ro|enju, kao i negovanje i smetaj u odgovarajue staje.
Kod odraslih konja kao posledica loih uslova dranja, ishrane i eksploatacije najee nastaju
akutne bolesti, dok je pojava hroninih bolesti, esto uslovljena neodgovarajuim leenjem akutnih
bolesti. Kod starijih konja ee se javljaju kolike, kona oboljenja, zatim brojna hronina oboljenja,
skoro podjednake uestalosti na lokomotornom i respiratornom sistemu.
Zdravstveni problemi kod sportskih konja imaju neke specifinosti. Kod trkakih grla,
generalno posmatrano, najvei problem predstavljaju sportske povrede i tzv. sportske bolesti.
Uglavnom zbog loih trkakih staza veliki problem predstavljaju traumatska oteenja tetiva, zglobova,
burzi i ligamenata, zatim miopatije izazvane poveanim fizikim naprezanjem. Kada je u pitanju
lokomotorni aparat ini se da posebnu panju zasluuju poremeaji kopita zbog neadekvatne nege, a
naroito loeg potkivanja. U tzv. sportske bolesti ubrajaju se mnogi poremeaji izazvani prvenstveno
poveanim fizikim naprezanjem. Od ovih bolesti zadnjih godina uestalo se javlja krvarenje iz plua.
Sledei veliki problem kod sportskih konja su mnogobrojni patoloki poremeaji gornjih disajnih
puteva, kao to su razliite anomalije nosnih i sinusnih upljina, mekog nepca, drela i grkljana. Istoj
grupi bolesti pripadaju i mnoge respiratorne infekcije, prvenstveno virusne etiologije, s obzirom da
zahvataju mahom sportske konje. Tu se pre svega misli na influencu, zatim na herpesvirusne infekcije i
na infekcije drugim respiratornim virusima poput adeno-, rino-, reoviruse i parainfluenca viruse. Kod
punokrvnih konja posebnu panju privlae poremeaji reprodukcije: sterilitet, abortusi, zatim, veoma
esta ra|anja slabovitalnih drebadi, koja u velikom procentu uginjavaju tokom prve nedelje ivota.
Kod drebadi se uoava pojava neonatalne septikemije (E. coli, Salmonella spp. i dr.), poremeaji
metabolizma, kao to su deficit joda, cinka ili selena. Zastupljeni su i brojni nasledni poremeaji, koji
mogu biti razlog smanjenoj vitalnosti drebadi, kao i poremeaji transfera kolostralnih imunoglobulina.
Sa izuzetkom sportskih konja, gotovo u svim krajevima, kod svih rasa i kategorija konja, znaajan
problem predstavljaju parazitske invazije. Kod brdskih i radnih konja u vrlo velikom broju sluajeva
ustanovljavaju se hronini pluni alveolarni emfizem ili hronini bronhitis i hronini deformiteti na
nogama.
Nivo zdravstvene zatite konja se veoma razlikuje od sredine do sredine, prvenstveno u
zavisnosti od nivoa razvoja konjarstva. Posmatrano u celini, najvei problemi se mogu videti upravo u
sredinama gde je konjarstvo nerazvijeno, i gde se jo uvek ne moe uoiti motiv vlasnika da ozbiljnije
ulau u negu, ishranu, reprodukciju i leenje konja.
HIGIJENA SMETAJA I DRANJA SVINJA
Tehnoloki proces proizvodnje
Tehnoloki proces proizvodnje prasadi zapoinje uvoenjem nazimica u bukarite i
prebacivanjem zaluenih krmaa iz prasilita u bukarite. U ovom objektu nazimice i krmae se dre u
grupne ili ee individualne boksove radi lakeg ustanovljavanja estrusa. Kod najveeg broja krmaa
smetenih u bukarite estrus se javlja, zavisno od duine perioda sisanja prasadi, 5 do 10 dana posle
zaluenja. Krmae se u bukaritu osemenjavaju putem prirodnog priputanja ili vetakog
osemenjavanja. U bukaritu se dre i nerastovi u individualnim boksovima.
îm se utvrdi da je nastupio graviditet krmae se iz bukarita prebacuju u ekalite. Tu se dre u
grupne boksove, danas sve ee u individualne, gde ostaju 108-110. dana graviditeta, a tada se po
principu sve unutra - sve napolje prebacuju u prasilite.
Krmae se na 5 do 7 dana pre praenja iz ekalita odvode najpre u kabinu za pranje,
dezinfekciju i dezinsekciju, a odatle se prebacuju u prasilite, gde se dre u individualne boksove sa
mogunou ogranienja kretanja krmaa. U prasilitu krmae se prase, doje prasad, hrane se i napajaju
sve do zaluenja prasadi. U intenzivnoj proizvodnji zaluenje prasadi vri se najee u starosti od 3 do
5 nedelja. Aktom zaluenja prasilite se prazni po principu sve unutra - sve napolje. Krmae se iz
prasilita prebacuju u bukarite gde zapoinje novi reproduktivni ciklus.
Prasad izlaze iz prasilita sa 21 do 35 dana uzrasta, premetaju se u odgajivalite, gde se dre
grupno u boksovima na podnom sistemu ili u jednoetanim kavezima, do postizanja telesne mase 20 do
40 kg, a tada se po principu sve unutra - sve napolje prebacuju u tovilite.
Svinje su u tovu smetene u grupne boksove po principu podnog naina dranja. U nekim
sluajevima proces tova razdvaja se na predtov do postizanja telesne mase 40 do 60 kg i na zavrni tov
do 90 odnosno 115 kg. Za oko 120-150 dana uz dnevni prirast 600-650 g dostie se zavrna telesna
masa u tovu kada se tovilite prazni po principu sve unutra - sve napolje.
Bukarite
U intenzivnoj proizvodnji svinja znaajno je da se stvore uslovi za pospeivanje, pravovremeno
i lake otkrivanje estrusa. Pored toga znaajno je pravovremeno osemenjavanje radi postizanja vee
plodnosti nazimica i krmaa.
U bukarite se dre polno zrele nazimice, zaluene krmae i nerastovi. Krmae dolaze u
bukarite iz prasilita posle zaluenja. U toku 5-10 dana kod njih treba da se javi estrus. U bukaritu
krmae ostaju u toku estrusa i osemenjavanja, i najmanje jo 21 dan posle osemenjavanja, odnosno do
utvrivanja graviditeta - kada se prebacuju u ekalite. U ovom objektu ostaju jo i one krmae kod
kojih se 21 dan posle osemenjavanja ponovo javi estrus. Krmae kod kojih se estrus ponavlja tri puta za
redom, a ne ostanu gravidne iskljuuju se iz priploda. Nerastovi ostaju u bukaritu u toku itavog
njihovog eksploatacionog perioda.
Smetaj krmaa i nerastova moe da se reava gradnjom unutar bukarita zajednikog odeljenja,
ili gradnjom dva odeljenja, i to manjeg za smetaj i dranje nerastova i veeg za smetaj i dranje
zaluenih krmaa. Broj i vrsta prateih prostorija zavisi od potrebe farme i od toga da li se
osemenjavanje krmaa vri prirodnim ili vetakim putem. U poslednjem sluaju, osim odeljenja za
smetaj koncentrata, gradi se punkt za vetako osemenjavanje sa odeljenjem za uzimanje sperme,
laboratorijom, depoom za spermu, odeljenjem za sterilizaciju i sanitarnim vorom.
Radi specifinih potreba u odeljenju za smetaj nerastova i zaluenih krmaa gradi se tavanicakrov sa visinom zidova oko 2,5 m. Prirodno osvetljenje obezbeuje se izgradnjom dvostruko
zastakljenih prozora na bazi koeficijenata osvetljenja 1:20. Vetako osvetljenje reava se elektrinim
sijalicama jaine 6-8 W/m2 povrine poda. Odeljenja treba da budu dobro ventilisana pomou
elektrinih ventilatora koji funkcioniu na principu stvaranja podpritiska. Obim ventilacije u letnjem
periodu treba da iznosi 1-1,5 m3/h na 1 kg telesne mase, a u zimskom periodu 1/10-1/6 od obima
ventilacije u letnjem periodu. Brzina strujanja vazduha u odvodnom ventilacionom kanalu treba da
iznosi 7 m/s, a na ulazu dovodnih ventilacionih kanala 3-5 m/s.
Unutranje ureenje bukarita sastoji se u razmetaju boksova za krmae i nerastove i
odgovarajuih komunikacija. U zajednikom smetajnom prostoru krmaa i nerastova grade se dva ili
vie redova boksova od kojih manji broj slui za dranje nerastova, a vei broj za smetaj zaluenih
krmaa. Za nerastove se izgrauju individualni boksovi koji zavisno od njihovog broja, mogu da se
postave u sredini odeljenja izmeu redova grupnih boksova za krmae, ili se postavljaju na jednom
kraju odeljenja, u nastavku redova boksova za krmae. Izmeu zidova i redova boksova, kao i izmeu
susednih redova boksova izgrauju se hodnici koji slue za raznoenje hrane po boksovima, ukoliko to
nije mehanizovano. Umesto grupnih boksova za smetaj i dranje krmaa, sve se vie koriste
individualni boksovi.
Ako se u bukaritu grade dva odeljenja, a to je sluaj kada se vri vetako osemenjavanje, tada
se u manjem odeljenju izgrauju dva ili vie redova boksova za individualno dranje nerastova davaoca sperme. Boksovi se obino grade sa delimino reetkastim podovima i bez korienja
prostirke. Dimenzije boksova se kreu od 200 x 330 - 200 x 400 cm (6,5-8 m 2 povrine poda, s tim da
na reetkasti pod otpada 2-2,4 m2). Puni deo poda prema reetkastom delu treba da ima pad 2-3%.
Boksovi se ograuju jakim metalnim reetkastim ogradama visokim 120 cm sa vertikalnim preagama
reetki. U njima se postavljaju valovi za hranjenje, ukoliko se ne vri hranjenje sa poda, a na ogradi
iznad reetkastog dela poda, na visini 70-80 cm, izgrauje se automatska klinasta napajalica. Izmeu
redova odeljenja i redova boksova, kao i izmeu pojedinih redova boksova izgrauje se hodnik za
hranjenje irine 150-160 cm.
U drugom odeljenju koje je vee reava se pitanje individualnog smetaja zaluenih krmaa i
nerastova-probaa. Nerastovi se dre u boksovima dimenzija 310-320 cm 2. Za krmae smetaj se
obezbeuje izgradnjom dva ili vie redova individualnih boksova za ukljeteno dranje ili izgradnjom
redova leita za dranje vezanih krmaa. Individualni boksovi za dranje krmaa sastoje se od
metalnih reetkastih postranih ograda, od prednje reetkaste ograde sa valovom i zadnjeg branika koji
onemoguava kretanje krmae u natrag. U boksovima se najee izgrauje delimino reetkasti pod.
Ukoliko se primenjuje dranje vezanih krmaa, tada se sa svake strane leita, u duini od 100 cm,
nalazi reetkasta ograda visoka 80 cm. Leite je sa zadnje strane slobodno, a prema valovu ograeno
reetkama. Duina i irina ovakvog leita su iste kao kod prethodnih boksova. Krmae se u ovim
leitima vezuju vratnim ili grudnim vezovima.
Na farmama manjeg kapaciteta u bukaritu se moe primeniti i grupno dranje krmaa u
odgovarajuim boksovima ije su dimenzije nie navedene.
ekalite
ekalite slui za smetaj krmaa u graviditetu od 21. do 108. ili 110. dana posle
osemenjavanja, kada se krmae prebacuju u prasilite. Ukoliko se u ovom periodu krmaama ne
obezbede zadovoljavajui smetajni uslovi, moe doi do veeg procenta embrionog mortaliteta i
nepravilnog razvoja fetusa.
Za gravidne krmae treba obezbediti prosenu temperaturu od 16C. U letnjem periodu

temperatura ne treba da prelazi 26C, zbog ega ekalite treba da ima dobre termo-izolacione
sposobnosti i dobro reeno pitanje ventilacije, uz obaveznu upotrebu ventilatora. Obim ventilacije u
toku letnjeg perioda treba da iznosi 1-1,2 m3/kg telesne mase, a zimi 1/6-1/10 od letnjeg obima.
ekalite se gradi sa tavanicom, a kod veih pogona ee sa tavanicom-krovom. Treba da ima
dvostruko zastakljene prozore sa koeficijentom osvetljenja 1:20, ali se gradi i bez prozora, odnosno
prirodnog svetla. Vetako osvetljenje ima jainu 6-8 W/m2 povrine poda, s tim da se ono pomou
uklopnog sata programira na izmenjivanje tame i svetla.
Unutranjost objekta podeljena je na vei deo koji slui za smetaj krmaa i manji za pomone
prostorije. Unutranje ureenje ekalita ini raspored boksova za smetaj krmaa i komunikacija.
Boksovi su poreani u dva ili vie redova sa hodnicima za hranjenje i izubravanje i sa poprenim
komunikacijama. irina hodnika iznosi oko 100-150 cm, zavisno od toga da li je dopremanje hrane
mehanizovano ili ne i da li se u boksovima koristi prostirka ili ne.
Danas se u intenzivnoj proizvodnji ekalita najee grade za individualni smetaj krmaa,
ime se otklanjaju nedostaci grupnog dranja (meusobno uznemiravanje ivotinja, povean
embrionalni mortalitet, este ozlede krmaa, nemogunost da se krmae hrane prema individualnim
potrebama), a smanjuje se i potrebna povrina poda po krmai na 1-1,2 m 2. Individualni nain dranja
krmaa u ekalitu moe da se reava izgradnjom dva ili vie redova individualnih boksova ili redova
boksova-leita sa vezivanjem krmaa. Postoje razliiti tipovi individualnih boksova. Osnovna njihova
karakteristika je da smanjuju kretanje krmaa na minimum. Sa svih strana zatvoreni su metalnim
reetkastim pregradama ili branicima. Duina takvog boksa zavisi od veliine krmae i iznosi 190-210
cm, irina 60-70 cm, a visina pregrada 100 cm. Donje preage postranih reetkastih pregrada treba da
su uzdignute od poda 15 cm, da krmaa pri leanju moe ispruiti noge ispod njih. Prema hodniku za
hranjenje postavlja se valov. Pod boksova je najee delimino reetkast. Puni delovi poda grade se u
duini od 1 m sa padom prema reetkastim delovima od 1-2%. U pregradi boksa, na visini 60-70 cm,
ugrauje se automatska klinasta napajalica.
Drugi nain individualnog smetaja i dranja krmaa je njihovo vezivanje na leitu, koje je
spreda i sa obe strane po duini ograeno reetkastim pregradama, dok je zadnja strana slobodna.
Duina ovih leita iznosi 160-170 cm, a irina 60-70 cm. Duina bonih pregrada iznosi 100-120 cm,
a visina 60-70 cm. Na prednjem delu leita prema hodniku za hranjenje postavlja se valov duine 4050 cm po krmai. Pod je i ovde najee delimino reetkast. Krmae se vezuju vratnim vezovima, ali
zbog estih povreda koje krmaama nanose ovi vezovi, danas se vie koriste koni grudni vezovi, koji
su na udaljenosti 25 cm od valova lancem privreni za alku na podu.
Na farmama kapaciteta do 50 krmaa u bukaritu i ekalitu se moe primeniti i grupno dranje
krmaa. U grupnim boksovima se dri najee 8-12 krmaa. Pri grupisanju krmaa vodi se rauna o
meusobnoj podnoljivosti. Vei broj ivotinja u grupnom boksu onemoguava kontrolu estrusa i
poveava opasnost od embrionalne smrtnosti i abortusa. Boks se sastoji od dela za leanje i dela za
hranjenje. Hranilite se pregrauje reetkastom ogradom, a prua uslove za pojedinanu ishranu.
Izmeu leita i hranilita je hodnik za balegu koji se pominom postranom pregradom za vreme
mehanikog ienja moe odeliti od hranilita i leita. Duina hranilita u kome je postavljen valov
iznosi 2,10 m, hodnika za balegu najmanje 1,20 m i leita 2,50 m, to ukupno iznosi najmanje 5,80 m.
irina boksa zavisi od broja krmaa, odnosno jednaka je umnoku broja krmaa i irine hranilita od
0,50 do 0,55 m. Na leitu se moe koristiti prostirka ili je ono termoizolovano.
Prasilite
Prasilite ima znaajnu i delikatnu funkciju u toku proizvodnog ciklusa, jer od njegovih
kvaliteta u velikoj meri zavise proizvodni rezultati na farmi.
U njemu se odvajaju najosetljivije faze proizvodnog ciklusa, a to su poslednji dani graviditeta

krmae, praenje, dojenje i gajenje prasadi na sisi.
Upravo u tim fazama mogu da se stvore uslovi za pojavu raznih anomalija kod prasadi i
posledinih gubitaka, pri emu najveu ulogu imaju smetajni kvaliteti prasilita i ishrana krmaa i
prasadi. U prasilitu se dre 2 kategorije svinja, krmae i mlada prasad, koje se bitno razlikuju po
fiziolokom statusu i zahtevima organizma u odnosu na ambijentne uslove smetaja. U intenzivnoj
proizvodnji, praenje i smetaj krmaa i prasadi odvija se u zatvorenim objektima, svakoj krmai i
njenoj prasadi obezbeuje se individualni smetaj, odnosno boks. Kod izgradnje prasilita postavljaju
se specifini zahtevi u vezi sa obezbeenjem toplotnih i drugih mikroklimatskih uslova, unutranjim
ureenjem, specijalnim boksovima i posebnom opremom. Tu se takoe postavlja pitanje ekonominosti
izgradnje i iskoriavanja prasilita. U njegovom iskoriavanju primenjuje se princip sve unutra - sve
napolje.
Tehnoloko-tehniki parametri za izgradnju prasilita mogu da variraju, te je potrebno da njihov
izbor bude optimalan i usklaen sa potrebama intenzivne proizvodnje.
Prasilite je, inae, zatvorena staja sa dobrom termoizolacijom, ventilacijom, kanalizacijom, kao
i ureajima za opte i lokalno grejanje. Zidovi, pod i tavanica imaju vrlo vanu ulogu u formiranju
toplotnih uslova u staji. Razni graevinski materijali koji se upotrebljavaju u njihovoj izgradnji imaju
razliitu sprovodljivost toplote, a time i razliitu toplotno-izolacionu sposobnost. Svaki od slojeva
upotrebljenog materijala prua drugaiji otpor prolazu toplote. Ovaj otpor za svaki upotrebljeni sloj u
graenju zida, poda i tavanice jednak je koliniku izmeu debljine sloja (d) i koeficijenta toplotne
spovodljivosti materijala ():
d d d
d
Oz = 1 2 3 . . . + n
n
1 2 3
Oz = m2 K / W
Reciprona vrednost otpora prolazu toplote kroz materijale je faktor (vrednost) K
1
K = (W/m2K)
ranije m2 h C/kcal
Oz
Optimalne vrednosti tehnoloko-tehnikih parametara za prasilite treba da se kreu u sledeim
granicama:
k vrednost zidova: 0,5-0,7 W/m2K;
k vrednost tavanice: 0,3-0,5 W/m2K;
visina prasilita : 2,2-2,8 m;
zapremina prasilita po boksu: 25-28 m3;
povrina poda boksa:
3,5-5,0 m2;
irina hodnika za hranjenje:
80-100 cm;
irina hodnika za izubravanje: 120-150 cm;
koeficijent osvetljenja preko prozora:
1:15;
intenzitet vetakog osvetljenja: 60 luksa;
osnovna temperatura prasilita: 18-20C;
temperatura u toplom gnezdu: 32-22C;
relativna vlanost: 60-70%;
obim ventilacije po krmai leti: 180 m3/h;
obim ventilacije po krmai zimi: 18 m3/h;
boravak gravidne krmae u prasilitu pre praenja: 5 - 7 dana;
prosean broj opraene prasadi po leglu: 10,0-10,5;

duina perioda sisanja prasadi: 3-5 nedelja;
prosena telesna masa opraenog praseta:
1,2 kg;
prosena telesna masa odluenog praseta sa:
3 nedelje starosti
4,5-5 kg,
4 nedelje starosti
6-7 kg,
5 nedelja starosti
8-9 kg;
prosean dnevni prirast prasadi na sisi u starosti:
3 nedelje
155-170 g,
4 nedelje
170-180 g,
5 nedelja
180-206 g;
vreme trajanja odmora objekta za temeljno ienje i dezinfekciju posle praenja: 5-7 dana.
Prasilite se sastoji od proizvodne i pomonih prostorija. Pomone prostorije su kabine za
pranje i dezinfekciju krmaa pre njihovog uvoenja u prasilite, odeljenje za smetaj hrane i prostorija
za ostavu i potrebe radnika.
Na farmi se moe nalaziti vie proizvodnih prostorija, odnosno prasilita u uem smislu rei, jer
se u njima odvija praenje i gajenje prasadi na sisi. Prasilite ima najvaniju funkciju na farmi koja u
mnogo emu zavisi od njegove unutranje izgradnje i ureenja. Razmetaj boksova i komunikacija u
prasilitu u velikoj meri utie na organizaciju poslova ishrane, ienja i odravanja higijenskih uslova.
Boksovi mogu da se postavljaju u jedan, dva, tri ili etiri reda sa odgovarajuim hodnicima
izmeu njih.
Jednoredni boksovi koriste se na manjim individualnim gazdinstvima.
U srednje velikim pogonima, prasilite se izgrauje sa dva reda boksova, s tim da se oni mogu
na razliite naine razmestiti. U prvom nainu boksovi se postavljaju u redove uz oba dua zida
prasilita sa hodnikom u sredini izmeu redova boksova. Hodnik slui za hranjenje, ienje i za
uvoenje i izvoenje krmaa. Nedostatak ovog naina se sastoji u tome to su boksovi jednom svojom
stranom direktno priljubljeni uz zidove, koji zimi mogu da budu suvie hladni i da prasadima
oduzimaju znatne koliine toplote, to se negativno odraava na njihov porast. Zajedniki hodnik za
hranjenje i za ienje sa higijenskog stanovita ne zadovoljava.
Drugi nain rasporeda boksova je sa centralnim hodnikom irine 130-150 cm za hranjenje, a
izmeu svakog reda boksova i zida postoji poseban hodnik za ienje iste irine. Hodnici za ienje
zavravaju vratima. Sa higijenskog stanovita ovaj nain ima prednosti nad ve pomenutim. Izbegnuto
je ukrtanje puteva za hranjenje i ienje, kao i negativno delovanje hladnih zidova na prasad. Kod
izgradnje ovakvih prasilita potrebno je, meutim, zbog poveanja njihove povrine, voditi rauna o
zapremini smetajnog prostora da ne bi bilo suvie hladno. Zapremina moe da se koriguje smanjenjem
visine prasilita do dozvoljene granice.
Trei nain kod dvorednih prasilita je postavljanje dva reda boksova po sredini prasilita, koji
se priljubljuju jedan uz drugi, ime se formiraju dva hodnika od kojih svaki slui i za hranjenje i za
ienje. Ovaj nain zadovoljava u odnosu na toplotnu zatitu prasadi. Kod njega je oteano
obezbeenje prirodnog osvetljenja boksovima u dovoljnoj meri, a ukrtaju se i putevi hranjenja i
ienja.
Postavljanje boksova u tri reda ree se primenjuje.
Mnogo ee u velikim prasilitima boksovi se postavljaju u etiri reda. Pri tome mogu da se
primene tri varijante. U prvom sluaju, uz svaki dui zid prasilita izgrauje se jedan red boksova a
ostala dva, priljubljena jedan uz drugi, postavljaju se sredinom prasilita, s tim da sa svake strane ovog
dvostrukog reda postoji hodnik za hranjenje i ienje. Druga varijanta ima isti raspored boksova samo
to se izmeu duih zidova prasilita i reda boksa ostavlja hodnik za ienje. Kod tree varijante
formiraju se dva dupla reda boksova sa centralnim redom boksova izmeu duplih redova i sa po jednim
hodnikom izmeu duih zidova i duplih redova boksova. Nain rasporeda 4 reda boksova zavisi od
tehnike hranjenja, odnosno od naina raspodele hrane.
U boksu se vri praenje, hranjenje i napajanje krmaa i njihove prasadi. S toga on treba da
bude funkcionalan i sa optimalnim smetajnim uslovima. Po svojoj veliini treba da odgovara
razvijenosti krmaa i veliini legla prasadi, da omoguava normalno odvijanje praenja, da svede na
najmanju moguu meru gaenje i gnjeenje prasadi, da kretanje krmaa svede na minimum uz
neometano kretanje prasadi, da omoguava odvojeno hranjenje i napajanje prasadi, da ima topao i suv
leaj i da prua nesmetano ienje i odravanje higijenskih uslova u njemu.
Ovi zahtevi doveli su do velikog smanjenja povrine boksova za praenje u odnosu na veliinu
u ekstenzivnoj proizvodnji. Umesto 8 do 9 m2, koliko su imali klasini duboki boksovi povrina
savremenih boksova svedena je na 3,3 do 3,9 m 2. Krmaa se u njima ukljetava uz znatno
ograniavanje povrine njenog leita i mogunosti kretanja uz slobodno kretanje prasadi. Danas
postoje uglavnom dve osnovne koncepcije tehnikih reenja za prasilite.
Jedna od tih koncepcija jeste izgradnja stabilnih boksova u kojima se krmae dre u punom
smislu rei ukljetene. Duina od vala do kraja boksa iznosi 210 do 220 cm, a irina 150 do 180 cm.
Boks se sastoji od tri, branicima i ogradama, meusobno odvojenih povrina. U srednjem delu nalazi se
ukljeteno leite za krmau sa bonim ogradama od metalnih cevi visine 90 do 100 cm. Donje preage
ograda uzdignuta su od poda 25 do 33 cm, a razmaci izmeu drugih preaga iznose 30 cm. irina
leita za krmau iznosi 60 do 65 cm. Zbog relativno uskog prostora krmaa lei vrlo oprezno, to
omoguava da se prasad pravovremeno skloni i izbegne gnjeenje. Kod leanja krmai su noge isturene
ispod donje preage ograda. Visina donje preage od poda omoguava da prasad moe slobodno da
doe do vimena. Krmaa se u ukljetenju ogranieno se pokree, kako napred tako i nazad, gde se na
20 cm od ulaznih vrata nalazi i poprena preaga koja spreava pomicanje krmae do kraja boksa.
Prema hodniku za hranjenje postavljen je valov 40 cm irok i 50 cm dugaak, a pored njega na visini
od oko 70 cm automatska klinasta napajalica za vodu. Sa svake strane ukljetenja za krmau nalazi se
odeljenje za prasad irine 30 do 40 cm koje je od susednih boksova odvojeno punom ogradom visine
60 cm. Na prednjem delu ireg odeljenja za prasad formira se toplo gnezno, a u drugom odeljenju na
suprotnoj strani ukljeenja postavlja se valov za prihranjivanje prasadi. irina valova za prasad iznosi
25 cm, visina 10 cm, a duina 25 cm po prasetu. Prema hodniku za ienje, na visini od 20 cm,
ugrauje se klinasta napajalica za prasad. U boksu prasad moe slobodno da se kree iz jednog
odeljenja u drugo, jer je pomenutom preagom u odeljenju za ukljetenje krmae obezbedjen slobodan
prolaz prasadi iza zadnjeg kraja krmae.
U nekim sluajevima mogu da se sretnu boksovi sa srednjim odnosno ukljetenim delom za
krmau, postavljenim dijagonalno u odnosu na duu osu boksa, ili se pak radi o pominim pregradama
ukljetenog dela, koji se mogu podizati i sputati.
Ukljetenje krmae je mera koja je neophodna, naroito prvih 14 dana posle praenja kada
dolazi do najveeg procenta gnjeenja prasadi. Zbog toga se neki boksovi izgradjuju tako da se 14.
dana posle praenja jedna pregrada ukljetaljke podie ili potpuno uklanja da bi se dobio vei prostor za
kretanje krmae. Ovakvi boksovi pokazali su se kao funkcionalni u odnosu na ienje i odravanje
higijene. Kao prigovor stavlja im se neto loija preglednost krmaa i legla.
U drugom tipu boksova ukljetenje se zamenjuje vezivanjem krmaa. Pokretljivost krmaa kod
ovog tipa boksova je neto vea. Gradnja ovakvog boksa je manje sloena u odnosu na prethodni tip.
Nema veih razlika u dimenzijama boksa. U srednjem delu je leite za krmau, koje je, sa jedne i sa
druge strane, u duini od 120 cm, ograeno metalnim reetkama ili lukovima visine 60 do 80 cm. Na
kraju leite je slobodno bez ikakvih branika. Krmae se vezuju konim vratnim ili grudnim vezovima.
Vez je privren lancem za pod, na udaljenosti 25 cm od valova. Sa svake strane leita i iza njega
postoji prostor za kretanje prasadi. Boks je ograen reetkastom ogradom visine 70 cm.
Za uspenu primenu pomenutih tipova boksova, od velikog znaaja je nain izgradnje poda, jer
je on u najuoj vezi sa obezbeivanjem odgovarajuih toplotnih odnosa u boksu. U boksovima
prasilita na pod se stavlja slama, koja je vrlo dobar toplotni izolator, to je veoma bitno za mladu
prasad. Takvi boksovi su sa punim toplim podom koji u prednjem delu ima pad 2 do 3%, a u zadnjem i
do 5% prema kanalu za sakupljanje osoke, koji se prua hodnikom za ienje du reda boksova sa
spoljanje strane njihovih ograda.
U boksovima za praenje koristi se i delimino reetkasti pod. Prednji deo poda boksa u duini
od 120 cm izgrauje se kao puni pod sa padom 2 do 3%, a iza njega, prema hodniku za ienje prua
se 100 cm reetkastog poda, ispod kojeg se nalazi kanal dubine 30 cm za sakupljanje fecesa i mokrae.
U kanal se ugrauje mehaniki ureaj za izubravanje. Reetke mogu da budu metalne, sa gredicama
irokim 25 cm, postavljenim u pravcu uzdune ose boksa i procepom izmeu njih irokim 8 do 9 mm.
Umesto ovih moe da se koristi perforirani nerajui elini ili aluminijumski lim sa otvorima 10x20
mm, ili pletena mrea od 5 do 6 mm debele pocinkovane eline ice sa otvorima 10x50 mm. Posebnu
panju zasluuje kvalitet lima i pletene ice, jer se na takvim podovima esto javljaju ozlede koe i
papaka kod prasadi. Na punom delu poda moe se stavljati manja koliina slame, ali moe i bez nje.
Na velikim farmama sve vie se u prasilitima prelazi na celoreetkasti pod bez upotrebe
prostirke. Treba jo samo pomenuti da upotreba ovih podova zahteva viu temperaturu prasilita koja
treba da iznosi 20C. Na reetkasti pod, na mestu gde se formira toplo gnezdo za prasad, stavlja se
gumena tabla ili neka izolaciona ploa na kojoj lei prasad.
Ranije je reeno da optimalna temperatura u prasilitu treba da iznosi 16 do 18C, a sa
celoreetkastim podom i 20C. Ovu temperaturu je u zimskom periodu teko obezbediti samo
termoizolacionim sposobnostima objekata. Uz to, ove temperature odgovaraju krmaama. Mlada
prasad zahteva znatno vie temperature koje, zavisno od njihovog uzrasta iznose:
1. i 2. dana ivota iznad 32C po jednim autorima do 34C, a po drugim do 37C u prvih nekoliko
asova ivota,
od 3. do 14. dana ivota 28C,
od 15. do 21. dana ivota 25C, i
od 22. do 35. dana ivota 23C.
Da bi se obezbedile navedene temperature, prasilite mora da se zagreva. To zagrevanje se deli
na osnovno i dodatno. Osnovnim zagrevanjem treba da se u zimskom periodu obezbedi temperatura od
16 do 20C u itavoj unutranjosti prasilita. Osnovno zagrevanje se postie zagrevanjem vazduha
celog prasilita termogenom, elektrinim ili gasnim grejalicama. Dodatno se zagreva samo toplo
gnezdo, u kojem se nalazi mlada prasad. Vri se infracrvenim lampama da bi se postigla napred
navedena temperatura koja odgovara mladoj prasadi. Infracrvena lampa je jaine 250 W. Lampa treba
da ima titnik i ianu korpu zbog zatite od razbijanja i postavlja se iznad toplog gnezda na visini od
70 cm. im pone praenje lampa se ukljuuje i ona greje prasad praktino do odlaska iz prasilita. Pri
tome se lampa kako prasad raste, postepeno podie i tako regulie potrebna temperatura. Zagrevanje
obino poinje u novembru i nastavlja se u zimskom periodu. Upotrebom infracrvene lampe mogue je
znatno smanjiti procenat uginjavanja prasadi i postii bolji razvoj i vei prirast prasadi. Kada je u
pitanju temperature sredine za prasad najvanije je da se ona sputa postepeno, odnosno da se ne
prelazi naglo iz vii u nii temperaturni status. Naroito je znaajno da se preseljavanje prasadi iz
prasilita u odgajivalite vri usaglaeno sa potrebnom temperaturom sredine.
Higijena gajenja i profilaksa uslovnih bolesti prasadi
Oboljevanja i uginjavanja prasadi nastaju u toku itavog njihovog razvoja, a naroito prvih dana
posle roenja i neposredno posle zaluenja. Tu se jednim delom radi o prasadima koja su dola na svet
nedovoljno razvijena i zbog toga veoma neotporna, to je posledica nasledne optereenosti roditelja, ili
nepravilne ishrane i dranja gravidne majke. Takva prasad u najveem broju ugine u prvim danima
svog ivota. Treba imati u vidu i to da mlado prase kada dolazi na svet nema potpuno razvijene organe
za varenje. Nedovoljno razvijeni organi za varenje i neuravnoteeni termoregulacioni sistem

predstavljaju u prvim asovima ivota vrlo osetljiva mesta mladog organizma.
S toga nain gajenja, a u prvom redu, smetajni uslovi i tehnoloki postupak, ima izvanredan
znaaj. Ako se ne sagledaju fizioloke karakteristike i potrebe mladih organizama u ranom
ekstrauterinom ivotu, pa i intrauterinom razvoju, dolazi ne samo do veeg procenta oboljenja i
uginjavanja nego i do pojave krljavaca. Veliko uee u tim pojavama imaju greke u gajenju,
neadekvatan smetaj i dranje. U nepovoljnim uslovima gajenja kod prasadi se susreu hipoglikamija,
vei procenat gnjeenja od strane majke, upala zglobova, kolibaciloza, klostridijalne infekcije i druge
bolesti.
Osnovne mere u borbi protiv uzgojnih bolesti prasadi sastoje se u postupcima koji se odnose s
jedne strane na higijenu dranja, ishranu i negu majke za vreme graviditeta, partusa i dojenja prasadi a
s druge strane na smetajne uslove i niz higijenskih i uzgojnih mera koje treba preduzimati u odnosu na
samu prasad.
Postupci sa krmaama
Brigu za zdravlje prasadi treba zapoeti ve sa parenjem nazimica i krmaa. Za priplod treba
koristiti dovoljno razvijene nazimice, jer od toga u velikoj meri zavisi da li e se raati dobro razvijena
prasad. Iskustvo pokazuje da se najvei gubici javljaju kod slabije razvijene prasadi.
Drugi vaan faktor za pravilan razvoj fetusa a kasnije i prasadi je ishrana majki. Fetus se razvija
nejednako u pojedinim periodima graviditeta. Krajem treeg meseca graviditeta dostie tek 50% svog
razvoja, a ostalih 50% razvoja zavri se u 4. mesecu graviditeta. Zbog toga posebnu panju treba
obratiti ishrani krmaa u poslednjem mesecu bremenitosti. Nedostatak pojedinih hranljivih elemenata,
naroito u poslednjem mesecu graviditeta, nepovoljno se odraava na vitalnost prasadi.
Ishrani treba obratiti panju i za vreme laktacionog perioda. Krmae mlekom izluuju velike
koliine proteina, mineralnih materija (naroito Ca) i vitamina.
Ishrana krmaa za vreme graviditeta i posle praenja mora da se vri uvek u odreeno vreme,
jer se u suprotnom krmae frustriraju to se nepovoljno odraava na razvoj fetusa i podmlatka.
Za gajenje prasadi i spreavanje uzgojnih bolesti znaajna je i nega krmaa. Ona se sastoji, u
prvom redu, u pranju gravidnih i opraenih krmaa i u brizi o njihovim vimenima. Naroitu panju
zasluuje pranje krmae pre stavljanja u boksove za praenje i neposredno pred praenje. Krmae se
pre ulaska u prasilite peru toplom vodom i blagim dezinficijensom u kabini za pranje. Pri tome se
posebna panja posveuje pranju nogu, zadnjeg dela tela i vimena. Tek posle toga se krmaa uvodi u
ist i dezinfikovan boks prasilita. Znaajna je i nega vimena radi pravovremenog ustanovljavanja i
spreavanja zapaljenja vimena, kome naroito pogoduju loi smetajni uslovi, hladni i vlani podovi,
loa ishrana, prehlade i dr. Vime treba esto prati blagim dezinficijensom i brisati istom krpom.
Palpiranjem vimena treba kontrolisati da li postoje otvrdnua ili drugi znaci zapaljenja. Brzo
ustanovljavanje mastitisa i odgovarajue blagovremeno tretiranje spreava promenu kvaliteta
kolostruma i mleka, koja moe da izazove kod prasadi ozbiljne poremeaje u procesu varenja. Teke
posledice mogu da imaju i postpartalni poremeaji kod krmaa koji dovode do prestanka ili inhibicije
sekrecije mlenih lezda, to redovno dovodi do uginjavanja legla prasadi. Zbog toga treba ve od
prvog dana posle partusa kontrolisati temperaturu krmaa, jer poveanje temperature na 39,5C i vie
ukazuje na pojavu pomenutih poremeaja.
Posle praenja iz boksova mora da se izbaci mrtvoroena prasad, posteljica i naista slama. Ova
mera je potrebna da bi se spreilo da krmae pojedu mrtvu prasad ili posteljicu, posle ega ponekad
jedu i svoju ivu prasad. Ovaj poremeaj u ponaanju krmaa moe da bude posledica nepravilne
ishrane, a naroito nedostatka u hrani mineralnih materija i vitamina, koje one nastoje da nadoknade
ingestijom kostiju i mesa prasadi. Ova pojava se susree i u krmaa koje se hrane veim koliinama
sveeg mesa i krvi. Do toga moe dovesti i velika e krmaa, koja nastaje za vreme praenja i
neposredno po praenju ako nije obezbeeno napajanje ad libitum.
Postupci i mere sa prasadima
Opraenu prasad treba oistiti od sluzi, izbrisati istom krpom i odmah staviti u toplo gnezdo
ispod infracrvene sijalice. Kod prasadi mesnatih rasa svinja esto u prvih 2 dana po praenju dolazi do
pojave hipoglikemije, a u vezi s tim do gubljenja apetita, drhtanja, slabosti, slabe pokretljivosti pa i
uginua. U stajama gde ne postoje zadovoljavajui toplotni uslovi, kod prasadi sa subnormalnim
koliinama glukoze u krvi, niska temperatura poveava troenje ogranienih zaliha glikogena i dolazi
do pogoranja opteg zdravstvenog stanja.
Prasad treba prvi put da sisaju najkasnije jedan sat posle praenja da bi iskoristila punu vrednost
kolostruma majke. Sposobnost prasadi da apsorbuju imunoglobuline iz kolostruma ve nakon 3 sata
posle praenja opada za oko 50%, a posle 36 asova praktino se gubi. Treba da se ima u vidu da mleko
krmae sadri vrlo malo gvoa, to kod prasadi moe dovesti do pojave anemije, koja je gotovo
redovna pratea pojava intenzivne proizvodnje i jedan od uzroka poveanih gubitaka usled gnjeenja
prasadi. Da bi se spreila ova pojava treba davati preparate gvoa prasadima u prvih 3 do 4 dana
ivota.
Prasad treba najmanje 2 dana da sisaju svoju majku, da bi mogla da iskoristi njen kolostrum.
Ima sluajeva da zbog velikog broja prasadi u leglu, ili bolesti majke, jedno ili vie prasadi mora da se
stavi pod drugu krmau, koja se oprasila u priblino isto vreme, a ima manje leglo. To se obino ini
posle uzimanja majinog kolostruma.
Poznato je da u jednom leglu ima ponekad nejednako razvijene prasadi od kojih ona najslabija
pre ili kasnije oboljevaju ili uginjavaju ili pak zaostaju u rastu i kao krljavci predstavljaju
permanentnu opasnost za gajenje prasadi. Zbog toga je potrebno da se stalno kontrolie njihovo
pojavljivanje. Jedna od mera zatite jeste unitavanje prasadi koja kod praenja po svojoj telesnoj masi
znatno odstupaju od uobiajenih srednjih vrednosti. Ako se kao zadovoljavajua prosena telesna masa
prasadi na roenju uzme 1200 g tada bi laku prasad od 700 g trebalo likvidirati, jer je to manja teta
nego ona koju bi ovakvi krljavci mogli da nanesu u kasnijem toku proizvodnje. Poznato je da su
prednje i srednje sise vimena krmae bolje razvijene i da daju vie mleka nego zadnje sise. Zato se radi
suzbijanja krljavca mogu, kod prvog stavljanja prasadi na sisu, slabije vitalnim odrediti prednje i
srednje sise (prasad po navici kasnije sisa istu sisu).
Prvih dana prasad sa majinim mlekom dobijaju dovoljno hrane sa svim potrebnim elementima.
No, ve sa 5 do 6 dana starosti prasad esto ne mogu sa majinim mlekom da podmiruju potrebe za
mineralnim materijama i vitaminima, pa zato njukaju i trae hranu po podu, to moe da dovede do
proliva, intoksikacije i uginjavanja.
Da bi se izbegle pomenute neeljene pojave, poseban znaaj ima pravovremeno i pravilno
prihranjivanje prasadi specijalnim hranljivim smeama sa poetkom najkasnije 7 do 10 dana po
praenju. Naroitu panju zasluuje higijena valova iz kojih se prasad hrani. Treba ih svaki dan istiti i
oprati od ostataka hrane. Zadravanjem hrane u valovu, naroito u letnjem periodu, stvaraju se uslovi
za njeno razgraivanje i oslobaanje raznih hemijskih jedinjenja, koja mogu kod prasadi izazvati teke
gastrointestrinalne promene.
Od ostalih postupaka sa prasadima treba navesti seenje sekutia, koje se vri u prva 3 do 4 asa
posle roenja. Ako se prasadima zubi odmah ne iseku po roenju, veoma brzo se moe uoiti uinjeni
propust. U svakoj kasnijoj fazi proizvodnje seenje zuba prasadima se znatno tee obavlja. Instrument
za seenje zuba mora biti otar, a zubi moraju biti iseeni, a ne slomljeni ili zdrobljeni. U gazdinstvima
gde se ova mera ne primenjuje ima pojava povrede papile vimena majke otrim sekutiima, koje
postaju bolne, pa krmaa ne dozvoljava prasadima sisanje. Usled nastalih ozleda moe da doe i do
pojave mastitisa. Istovremeno sa seenjem sekutia see se i 1/2 do 2/3 repa, to predstavlja
preventivnu meru protiv kanibalizma, naroito kod svinja u tovu. Za vreme sisanja u prvoj ili drugoj
nedelji ivota, vri se i kastracija muke prasadi. Kod ovih zootehnikih i profilaktinih mera moe da
doe do tetnih posledica ako se ne vodi rauna o principima antisepse. Rane koje ostaju posle ovih, u
sutini, hirurkih zahvata, mogu da postanu atrijum za infekciju organizma prasadi.
Odgajivalite
U ovom objektu prasad se dri u kavezima od odluivanja (uzrast 3-5 nedelja, telesna masa 7-7
kg) pa do postizanja telesne mase od 20-25 kg, kada se premetaju u predtov, odnosno tov. Dnevni
prirast prasadi u odgajivalitu iznosi 420-450 g. U nekim sluajevima prasad se dri u odgajivalitu i do
telesne mase od 35-40 kg, pa se tada prebacuju u tov. U ovim specijalizovanim objektima procenat
uginjavanja prasadi smanjuje se na ispod 3%. Smanjuje se i utroak hrane i obim poslova, a eliminie i
upotreba prostirke. Uz sve to idu manja investiciona ulaganja po ivotinji. Izgradnja odgajivalita
omoguava na farmama ostvarivanje kontinuirane grupne proizvodnje, a time i sporovoenje principa
sve unutra - sve napolje kod punjenja i pranjenja objekata. Pri tome vano je usklaivanje kapaciteta
ovog objekta sa ostalim objektima farme, kao i nain njegove izgradnje i unutranjeg ureenja.
Odgajivalite treba da bude u funkcionalnoj vezi sa prasilitem. Ono se izgrauje kao
samostalan objekat ili pod istim krovom sa prasilitem. Objekat ima jedno ili vie odeljenja odnosno
komora za smetaj prasadi i pomone prostorije. U odeljenjima za smetaj prasadi treba da vlada
relativno visoka temperatura, koja u uzrastu od tri nedelje treba na poetku da iznosi 25-26C. Kasnije
se svake nedelje temperatura smanjuje za 1C, sve do postizanja temperature od 20C. Relativna
vlanost vazduha treba da iznosi 60-70%. Objekat treba da ima dobre termoizolacione sposobnosti, uz
k vrednosti za zidove 0,58-0,70 W/m2xC i za tavanicu 0,4-0,6 W/m2xC. Osim toga, u objektu treba
predvideti dodatno zagrevanje plinskim grejalicama ili drugim izvorima toplote. Ventilacija treba da se
rei putem elektrinih ventilatora uz mogunost obezbeenja u letnjem periodu 2,5 m 3 vazduha na as
po kg mase prasadi, s tim da se u zimskom periodu obim ventilacije moe svesti na 1/10 od navedenog
normativa. Prirodno osvetljenje se ostvaruje putem dvostruko zastakljenih prozora i koeficijenta
osvetljenja 1:20. U novije vreme sve vie se grade objekti bez prozora, a time i bez prirodnog
osvetljenja. Vetako elektrino osvetljenje sijalicama iznosi 6-8 W/m 2 povrine poda i programirano je
uklopnim satom, koji regulie smenu perioda svetlosti i tame.
Unutar objekta postavljaju se dva ili vie kaveza u kojima se dri prasad, sa hodnicima za
hranjenje izmeu redova kaveza, ija irina iznosi 1,0-1,2 m. Kavezi su uzdignuti od poda 25-30 cm.
Podizanje kaveza je potrebno radi spreavanja kontakta prasadi sa podom, odnosno sa ekskrementima
kao nosiocima najee uslovno patogenih mikroorganizama, koji su najei uzronici visokih stopa
morbiditeta i mortaliteta kod ovih ivotinja. Zbog tenje da se to vie iskoristi smetajni prostor,
kavezi se postavljaju u jedan ili dva etaa, ree u tri, ime se formiraju baterije kaveza. Iskustvo je
pokazalo da upotreba dvoetanih, a naroito troetanih baterija ima niz higijenskih nedostataka jer su
one nepregledne, teko je reiti problem ventilacije, osvetljenja i odravanja higijene. Najboljim su se
pokazali jednoetani kavezi, koji su uzdignuti od poda oko 25 cm. U kaveze se smeta 10-12 prasadi
(za svako prase obezbeuje se 0,25-0,30 m2 povrine poda kaveza). Tri stranice kaveza izgrauju se od
gvozdenih reetki visine do 65 cm, a na strani okrenutoj prema hodniku ugrauje se hranilica koja vri i
ulogu vrata kaveza. Hranilica za odluenu prasad do 20 kg ima visinu 60 cm, irinu 30 cm i duinu 18
cm po prasetu, a kod prasadi do 40 kg duina treba da iznosi 23 cm po prasetu. U kavezima se ugrauje
i klinasta automatska napajalica na suprotnoj strani od hranilice. Posebnu panju zasluuje pod kaveza
koji je reetkast ili mreast od perforiranog aluminijskog ili elinog lima. On treba da bude tako
izgraen da kroz otvore na njemu lako propadaju feces i urin i da ne ozleuje kou i papke prasadima.
Ispod reetkastog poda kaveza izgrauje se kanal koji prihvata faces i urin i odvodi ih u kanalizaciju.
Na vodovodnoj mrei u odgajivalitu montira se sistem za automatsko kurativno ili preventivno

tretiranje prasadi sa medikamentima i drugim preparatima (medikator), koji se rastvaraju u vodi za
pie. To su plastine ili limene posude sa poznatim volumenom, koje se postavljaju na viem mestu u
objektu. U njima se rastvara odreena koliina medikamenta ili drugog preparata. Prasad se odreeno
vreme ostavljaju bez vode da oednu, a zatim se puta tenost iz medikatora. Svako prase uzima
odreenu koliinu vode sa medikamentom ili drugim preparatom.
Drugi nain dranja prasadi je podni u boksovima. Za ovaj nain dranja se koriste pokretne
pregrade boksova za praenje, koji po potrebi svaraju prostor za majku sa prasadima i prostor za
odbijenu prasad. U ovako formiranim boksovima prasad ostaju do 20 kg telesne mase. U grupi moe
biti najvie 20 prasadi, a za jedno prase se predvia 0,20 m 2 podne povrine. Maksimalna irina leita
iznosi 1,10 m, a duina hranilice po prasetu 15 cm. Pri automatskoj ishrani na jedan otvor hranilice
dolaze dva praseta. U svakom boksu se montira po jedna automatska napajalica. U zadnjem delu boksa
je povrina za ekskremente, irine 0,50-0,60 cm, neto sputena u odnosu na nivo poda boksa.
Ekskrementi se mogu uklanjati iz staje kao teni ili vrsti. Povrina za uklanjanje ekskremenata se
pokriva reetkom gredica koje su irine 3,0 cm i razmaka 1,3 cm. Ovakvi boksovi mogu da imaju
ispuste koji su povezani sa otvorima na zidu. U zimskom periodu ovi otvori se zatvaraju.
Tovilite
Tovljenici razliite starosti imaju razliite zahteve u pogledu uslova smetaja, a uz to postoje i
razliiti tehnoloki procesi koji se primenjuju u tovu. Tov moe da se odvija u jednoj fazi (naseljena
prasad ostaju u istom smetajnom prostoru do zavretka tova) ili u dve faze, i to kao predtov i zavrni
tov. Svaka od ovih faza odvija se u zasebnim odeljenjima. U predtovu svinje se dre obino od 20-25
kg do 35-40 kg, a u nekim sluajevima i do 50 kg telesne mase. Kada postignu ovu telesnu masu svinje
se iz predtova prebacuju u odeljenje za zavrni tov. Tov u dve faze ima prednosti te se danas sve vie
prihvata. Svinje u tovu se dre u grupnim boksovima, koji mogu da budu vrlo razliiti. Razlike postoje
i u nainu hranjenja, koje moe da bude obrono ili po volji, suvom hranom, iz valova ili automatskih
hranilica, vlanom hranom iz valova i runom ili mehanizovanom raspodelom hrane. Sve ovo treba da
se ima u vidu pri izgradnji tovilita.
Premda su mikroklimatski zahtevi za svinje u tovu (temperatura 16-20C i relativna vlanost
60-70%) neto blai no u prasilitu i odgajivalitu, tovilite mora da ima dobra termoizolaciona
svojstva. Zidovi treba da imaju k vrednost 0,59-0,70 W/m 2xC, a tavanica 0,46 W/m2xC. Tovilita
se esto grade bez tavanica, pa ulogu tavanice kao toplotnog izolatora preuzima krov. U zimskom
periodu treba da se predvidi dodatno zagrevanje plinskim grejaima ili nekim drugim izvorima toplote.
Tovilita se izgrauju sa dvostruko zastakljenim prozorima i koeficijentom osvetljenja 1:20, ali se ovi
objekti mogu graditi i bez prozora. Vetako osvetljenje reava se elektrinim sijalicama jaine 6-8
W/m2 povrine poda. Obim ventilacije kree se leti od 1,0-1,2 m 3 vazduha po 1 kg telesne mase na as,
a u zimskom periodu iznosi 1/10 od letnjeg. Koeficijent ventilacije iznosi leti 25-30.
Svinje se u predtovu i tovu dre u boksovima, poreanim u redove sa odgovarajuim hodnicima
izmeu redova i zidova i izmeu pojedinih redova. Pri unutranjem ureenju osnovno je voditi rauna o
funkcionalnosti, mogunostima boljeg i intenzivnijeg iskoriavanja smetajnog prostora, postavljanju
racionalnije organizacije i praktinog reavanja poslova oko hranjenja, uklanjanja ekskremenata i
odravanja higijenskih uslova, kao i o mogunostima korienja mehanizacije.
Za odvijanje procesa tova veliki znaaj imaju tip boksova i njihove karakteristike. U tovilitima
je potrebno ugraditi grupne boksove u kojima se, uz smetaj, reava i pitanje hranjenja i napajanja i
nain uklanjanja ekskremenata.
Prema nainu izgradnje i korienja poda, moe se govoriti o:
boksovima sa punim podom, uz korienje prostirke ili bez nje,
boksovima se delimino reetkastim podom, i

boksovima sa celoreetkastim podom.
U odnosu na nain hranjenja i postavljanja ureaja za hranjenje moe se govoriti o:
kratkim boksovima, sa veom irinom i manjom duinom, u kojima se hranjenje vri iz dugih
valova ili automatskih hranilica postavljenih paralelno sa hodnikom za hranjenje, bez obzira da li se
suva ili tekua hrana raspodeljuje u valove ili hranilice runo ili uz korienje mehanizacije i bez
obzira da li se u boksovima izgrauju puni ili reetkasti podovi,
dugim boksovima, sa veom duinom i manjom irinom, u kojima su valovi ili automatske
hranilice postavljeni uz jednu od ograda boksova pod pravim uglom i sa runom ili
mehanizovanom raspodelom suve ili tene hrane.
Boksovi sa punim podovima poznati su iz ranije prakse, kada je koriena prostirka, mada se i
danas koriste, ali najee bez prostirke. Meu ovim tipovima najpoznatiji je danski tip boksa. To je, u
stvari. tip kratkog boksa, sastoji se iz dva dela, rastavljena meusobno pregradom, na kojoj se nalaze
vrata. Vei deo boksa predstavlja suvo leite, a manji, vlani deo, slui za defeciranje i uriniranje
svinja. Vrata na pregradi izmeu dva pomenuta dela stalno su otvorena prema vlanom delu boksa i
odvajaju ovaj deo od susednog istog dela. Svinje slobodno i neometano prelaze iz jednog dela u drugi.
Za vreme ienja tovilita svinje se sateraju na leini deo i pomenuta vrata se zatvaraju. Time se u
redu boksova od njihovih vlanih delova formira hodnik za ienje, iz kojeg se runo ili
mehanizovano vri izubravanje objekata.
Ograda boksova sastoji se od metalnih cevastih reetki visine 90-100 cm. Donja preaga reetke
uzdignuta je od poda 5-7 cm, a razmak izmeu preaga iznosi 8-10 cm. Leini deo boksa izgrauje se
kao topli pod sa padom od 3% prema vlanom delu. Na njegovoj prednjoj strani, prema hodniku za
hranjenje, postavlja se valov sa otvorom irine 35-40 cm i visine 17 cm. Duina valova, zavisno od
toga da li su u boksu smetene svinje u predtovu ili u zavrnom tovu, iznosi 25, odnosno 34 cm po
svakom grlu. U vlanom delu boksa postavlja se, zavisno od toga da li se radi o predtovu ili zavrnom
tovu, na visini od 45, odnosno 60 cm, automatska zdeliasta napajalica ili na visini od 55, odnosno 70
cm klinasta napajalica.
U jedan boks se smeta 10-12 tovljenika, a u predtovu i do 20. Pri tome za grlo u predtovu treba
da se obezbedi 0,30 m2 povrine poda na leitu, odnosno 0,40 m2 povrine itavog boksa po svinji, a
za grlo u zavrnom tovu 0,60-0,70 m2 podne povrine.
Danas se ee grade objekti za tov sa boksovima koji imaju delimino reetkast ili
celoreetkast pod. Obino se radi o dugim, dubokim boksovima, u kojih je irina manja nego duina. U
delimino reetkastim boksovima pod je jednim delom izgraen kao puni pod koji slui kao leite, a
drugim delom kao reetkasti pod. Povrina poda boksa u zavrnom tovu treba da iznosi 0,60-0,70 m2 po
tovljeniku, a u predtovu 0,45-0,55 m2 po tovljeniku. Pri tome kod svinja u predtovu otpada oko 55%
povrine na puni pod, a u zavrnom tovu oko 60%, Kod izgradnje ovakvih boksova postoje razne
kombinacije. U jednom sluaju puni pod se nalazi u prednjem delu boksa, prema hodniku za hranjenje,
a na njega se nastavlja reetkasti deo poda. Puni i reetkasti deo poda nisu meusobno razdvojeni
pregradom, ali mogu da imaju razliiti nivo. U drugom sluaju nailazi se na obrnuti redosled, najpre
dolazi reetkasti deo, a na njega se nastavlja puni pod.
Razlike postoje i u postavljanju opreme za hranjenje. Automatske hranilice mogu se postavljati
u prednjem delu boksa paralelno sa hodnikom za hranjenje, ali i popreno, pod pravim uglom u odnosu
na hodnik za hranjenje. Njihova visina iznosi 85 cm, irina 40 cm, a duina 27 cm po grlu u predtovu, a
33 cm po grlu u zavrnom tovu. Automatske napajalice ugrauju se iznad reetkastog dela poda.
Danas se u tovilitima, a naroito u zavrnom tovu, izgrauju i celoreetkasti podovi. U ovim
boksovima povrina poda po tovljeniku u predtovu treba da iznosi 0,45-0,50 m 2, a u zavrnom tovu
0,60-0,70 m2. Valovi ili automatske hranilice postavljaju se kao i u boksovima sa delimino reetkastim
podom. Kod postavljanja valova paralelno sa hodnikom za hranjenje najmanja irina boksa za 10
tovljenika treba da iznosi 330 cm, a dubina 200 cm. Ako se valov postavlja popreno u odnosu na
hodnik za hranjenje, tada irina boksa za 10 tovljenika moe da bude 225 cm, a dubina 330 cm.
Boksovi sa delimino i celoreetkastim podovima ograuju se reetkastim ogradama od
metalnih cevi visine 90 cm. Ostale dimenzije odgovaraju danskom tipu boksa.
Reetkasti podovi grade se od betonskih gredica ija nagazna irina iznosi 10 cm, a razmak
izmeu gredica 2,5 cm. Bolje je da se reetke grade od nekorodirajueg metala ili livenog gvoa.
Umesto reetki u predtovu, pod se moe izgraivati od perforiranog nerajueg lima ili jake iane
mree.
Osim navedenih tipova boksova i njihovih karakteristika, u predtovu mogu da se koriste i
jednoetani kavezi, slino kao to je to opisano kod dranja prasadi u orgajivalitu. Kavez je ograen
jakom pocinkovanom icom, sa perforiranim metalnim podom, hranilicom i klinastom napajalicom. Za
deset prasadi u predtovu do 25 kg, potreban je kavez dimenzija 240 x 170 cm, visine 80 cm, koji je
uzdignut od poda 20 cm.
Mikroklimatski uslovi u objektima za svinje
Mikroklimatski uslovi u objektima za svinje obuhvataju sve faktore njihove neposredne okolne
sredine, kao to su: fizike osobine i hemijski sastav vazduha, pre svega njegovu temperaturu i
vlanost, brzinu kretanja, sadraj gasova, prisustvo mikroorganizama i estica praine, intenzitet
osvetljenja, a u poslednje vreme se u njih ukljuuju i vrsta i intenzitet mirisa, nivoi buke i vibracija, kao
i nivoi jonizacije i radijacije.
Organizam svinja nastoji da se prilagodi mikroklimatskim uslovima. Kada se kreu u
preporuljivim optimalnim granicama mikroklimatski faktori deluju stimulativno na fizioloke funkcije
organizma svinja. Meutim, u naoj zemlji, najee mikroklimatski inioci nisu u optimalnim
granicama i ispoljavaju neposredno i posredno nepovoljno delovanje na organizam svinja. U veini
objekata ustanovljavaju se mala odstupanja vrednosti mikroklimatskih inioca od optimalnih granica,
koja nisu ni u kom sluaju bez znaaja u pogledu zdravstvenog stanja i proizvodnje svinja. U manjem
broju, higijenski veoma zaputenih objekata utvruju se ekstremna odstupanja u vrednostima pojedinih
mikroklimatskih faktora. Ova odstupanja deluju veoma nepovoljno i iziskuju posebne napore
organizma svinja u cilju prilagoavanja uslovima sredine. Ovo prilagoavanje iziskuje promene
mnogih fiziko-hemijskih i biohemijskih procesa u organizmu, zbog ega u manjoj ili veoj meri,
dolazi do smanjenja proizvodnih osobina, naruavanja zdravlja, a u ekstremnim sluajevima i do
uginua ivotinja.
Istraivanjima je ustanovljeno da oko 20-30% ivoroene prasadi uginu pre zaluenja. Osnovni
uzroci uginua prasadi u ovom periodu su izgladnelost, pad telesne temperature, prignjeenje i razne
organske i infektivne bolesti. Kod mnogih uginua esto je teko odrediti koji je uzrok u pitanju. Na
primer, ozeblo prase je usporeno i nezainteresovano za okolinu, teko dolazi do sise, izgladnjuje i,
sticajem okolnosti, moe biti prignjeeno od majke.
Za razliku od drugih sisara krmaa ne lie svoju mladunad neposredno po roenju. Prasadima
u prva dva sata po roenju u normalnim okolnostima rektalna temperatura pada za oko 2C. Ovaj pad
moe biti izraeniji ukoliko osnovna temperatura u objektima i dodatna u toplom gnezdu nisu u
optimalnim granicama.
Novoroena prasad imaju veoma nepovoljan odnos mase i povrine tela. Pored toga raaju se
bez potkonog masnog tkiva, nemaju dlani pokriva, a uz sve to poseduju i male zalihe energije.
Sadraj masti u organizmu prasadi iznosi samo 1-2%, a glikogena u krvi 60 mg%, koji se pri
intenzivnoj razmeni materija naglo smanjuje. Ipak osnovni problemi kod novoroene prasadi nastaju
zbog nerazvijenog termoregulacionog sistema i smanjenog metabolizma. Zbog svega toga istraivai se
slau da je ambijentna temperatura osnovni tehnoloki parametar koji treba zadovoljiti u prasilitu kod
prasadi do tri nedelje starosti.
Kada se izloe niskoj temperaturi prasad vidno drhte i leu u gomili. Odgajivai po tome mogu
saznati da je prasadima hladno. Na poetku, posledice izloenosti prasadi niskoj temperaturi su bolesti
respiratornih organa u vidu estih prehlada, a krajnje posledice se manifestuju kasnije, kao zaostajanje
u porastu i uginua, koja znatno smanjuju rentabilnost proizvodnje. Zbog toga se prasad u prasilitu
dodatno zagrevaju. Postoje razliiti naini zagrevanja prasadi. Jedno od novijih i znatno boljih reenja
je podno grejanje dela poda gde prasad lei, jer se grejanjem poda efikasno zagrevaju prasad to
povoljno utie na njihov razvoj i preivljavanje. Ukoliko se obezbedi dovoljno topao pod, 39-40C
neposredno po roenju, temperatura u ostalom delu prasilita se moe znatno smanjiti, ime se
omoguava postizanje optimalne temperature za krmae u laktaciji koja iznosi 16C.
Prasad smanjuju zahtev za toplotnom energijom uporedo sa uzrastom i poveanjem njihove
telesne mase. Sa 4 kg telesne mase prasad drana na temperaturi od 30,5C konzumiraju samo 50 g
hrane dnevno, dok prasad na neto nioj temperaturi od 28,8C konzumiraju duplo veu koliinu hrane.
Kod prasadi telesne mase 15,8 kg, dranih na etiri razliita tretmana: konstantna temperatura 5 ili
20C i ciklirajua temperatura 512 i 2012C sa dnevnim maksimumom i minimumom u 12 i 20
asova, nisu ustanovljene razlike izmeu odgovarajuih konstantnih i ciklirajuih temperatura.
Meutim, kod prasadi na 5C ostvareno je visoko, znaajno poveanje konzumiranja i konverzije
hrane, uz smanjenje prirasta u odnosu na prasad koja je drana na 20C. Druga ispitivanja su pokazala
da ak i na temperaturama veim od 21C dolazi do smanjenja dnevnog prirasta kod prasadi telesne
mase od 16-30 kg. Ovo je vano znati zbog toga to gubici u proizvodnji prasadi ne nastaju samo usled
uginua. esto su indirektni gubici, zbog neracionalnog utroka energije ili zaostajanja prasadi u
porastu, mnogo vei nego to su gubici zbog uginua. Brz porast, minimalni utroak hrane i lekova kod
svinja u tovu moe se ostvariti samo ako su prasad dobro negovana i pripremljena za uslove u
odgajivalitu, odnosno tovilitu.
U uzrastu od oko 30 dana, zaluena prasad se iz prasilita premetaju u odgajivalite. Time se
ona podvrgavaju delovanju vie snanih stresora, jer istovremeno ostaju bez majke, prelaze u novu
sredinu, na novu hranu i uslove smetaja. Njihov organizam optereuje, pored kvalitativno razliitih
fizikih faktora ivotne sredine, i nova mikroflora. Radi potovanja principa sve unutra - sve napolje,
prasad se u momentu zaluenja uvode u prazne, esto nedovoljno zagrejane objekte odgajivalita. Da bi
se efekti pomenutih stresora smanjili preporuuje se da temperatura u odgajivalitu bude u poetku
neto vea od temperature u prasilitu, koja su prasad napustila. Ove, na poetku neto vee, kao i
kasnije optimalne temperature u odgajivalitu doprinose ostvarivanju bolje konverzije hrane i
odgovarajueg dnevnog prirasta. Pored toga, ree su pojave proliva i respiratornih poremeaja kod
prasadi u odgajivalitu, manji je broj uginua, kao i veterinarskih intervencija. Ovaj pozitivni efekat se
u tovnih kategorija produava i rezultira u postizanju vee zavrne telesne mase. Uz to znatno je i manji
broj tovljenika sa promenama na pluima.
Ako se prasad u periodu od 35 do 63 dana starosti dri na temperaturi od 5C u odnosu na onu
koja se dri na 25C ostvaruje se manji dnevni prirast i manje deponovanje proteina, masti, pepela i
vode za 3,2, 3,4, 0,5 i 11,8 g/kg W 0,75, redom. Ovo je u skladu sa ustanovljenim rezultatima kod prasadi
koja su odbijena sa 21 dan i drana na 12, 18 i 25C. Ona su ostvarila, redom u odnosu na temperaturu,
konverziju 2,10, 1,85 i 1,71 kg, prirast 617, 639 i 576 g i dnevno konzumiranje hrane 1,05, 1,18 i 1,21
kg.
Pored znaaja ambijentalne temperature kod prasadi na sisi i odgoju, veliku ulogu ima i brzina
strujanja vazduha. Kada se zaluena prasad u komori izlau strujanju vazduha od 0,11 do 0,40 m/s i
temperaturi od 23,9 do 35C registruje se smanjenje povrine leanja, pri poveanju brzine strujanja
vazduha i smanjenju temperature.
Suprotno od prasadi, starije kategorije svinja su osetljivije na visoke temperature. Na to ukazuje
i injenica da nazimice roene u jesen dostiu polnu zrelost ranije od nazimica roenih u prolee. Mada
ova pojava moe biti pod uticajem sezone (duina fotoperioda), u praksi je poznato, da krmae
zaluene u letnjem periodu, imaju prolongirani period od zaluenja do fertilnog estrusa. Kod
prvopraskinja ovaj interval se u periodu april - avgust u odnosu na preostali deo godine poveava sa
12,2 na 23,7 dana, a kod drugopraskinja sa 7,0 na 12,3 dana. Procenat praenja kod nazimica rase
landras i veliki jorkir se smanjuje sa 68 na 49%, a kod krmaa sa 80 na 57% u toplijem periodu godine
od marta do avgusta u odnosu na preostali, hladniji period godine. U uslovima vlane tropske klime u
periodu hladne sezone, period zaluenje - estrus je krai za oko 14 dana, a procenat praenja vei za
8%. Uzrok ovih pojava lei na relaciji hipotalamus-hipofiza-ovarijum, odnosno one nastaju usled
smanjenog luenja gonadotropnog rilizing hormona. Opsena istraivanja u Italiji, 13 drugih evropskih
zemalja i 11 iz drugih delova sveta, su pokazala da se potpuno pravilno smanjuje visina koncepcije u
toku toplih letnjih meseci.
Visoke temperature smanjuju procenat praenja kod krmaa. Na primer, u jednom istraivanju
je ustanovljeno da procenat praenja kod krmaa osemenjenih sveim semenom pri temperaturi manjoj
od 22C iznosi 94,3% a pri temperaturi preko 28C 81,1%. Visoka ambijentna temperatura ne ispoljava
znaajan uticaj na ukupnu veliinu legla i broj ivoroenih prasadi u leglu. Meutim, ona utie na
poveanje embrionalnih gubitaka tokom prve tri nedelje suprasnosti.
Krmae u laktaciji su takoe osetljive na delovanje visoke temperature. Poveanje ambijentne
temperature u prasilitu sa 21 na 27C, smanjuje dnevno konzumiranje sa 5,2 na 4,6 kg, a poveava
gubitak telesne mase sa 13,5 na 21 kg hrane kod krmaa u laktaciji. Konzumiranje hrane kod krmaa u
laktaciji se smanjuje od 0,1 do 0,2 kg za svaki stepen porasta temperature iznad 18C. Posledica toga je
smanjeno luenje mleka to dovodi do smanjenja telesne mase prasadi na zaluenju, koja se ni
kvalitetnim prihranjivanjem ne moe nadoknaditi. Zbog smanjenih rezervi energije, takva prasad
zaostaju u porastu i nakon zaluenja. Izgladnele krmae nakon zaluenja ispoljavaju sindrom mravih
krmaa, koji se manifestuje oteanim ulaskom u novi reprodukcioni ciklus, anestrijom i u krajnjem
sluaju izluenjem krmaa iz priploda. Svaki stepen poveanja temperature u prasilitu od 20 do 30C,
poveava interval zaluenje - pripust za 0,2 dana.
Nerastovi su veoma osetljivi na temperaturni stres, izazvan naglim poveanjem temperature.
Zapremina ejakulata i procenat pokretljivih spermatozoida se smanjuje, a poveava se broj
abnormalnih i mrtvih spermatozoida, ako maksimalna temperatura dostigne 33C. Zbog toga to nagla
poveanja temperature ispoljavaju negativan uticaj najkvalitetniji nerastovi se u centrima za vetako
osemenjavanje dre u objektima sa erkondinom.
Tovljenici, telesne mase 90 kg, koji se dre na visokoj fluktuirajuoj temperaturi od 22,5 do
35C u odnosu na tovljenike na konstantnoj temperaturi od 20C konzumiraju manje hrane za 0,37 kg
dnevno i imaju za 150 g manji dnevni prirast. Sa svakim stepenom poveanja temperature iznad 20C,
tovljenici smanjuju dnevni prirast za 17,6 g, a konzumiranje hrane za 43,5 g. Prema drugim podacima
sa svakim stepenom kod ambijentne temperature izmeu 20 i 30C dolazi do smanjenja konzumiranja
hrane za 73 g, a dnevni prirast za 40 g. Visoka fluktuirajua temperatura od 28 do 34C u odnosu na
konstantnu od 24C u trajanju od 4 nedelja kod tovljenika poetne telesne mase 34,7 kg dovodi do
smanjenja dnevnog konzumiranja hrane za 0,19 kg i dnevnog prirasta za 84 g. Niska fluktuirajua
temperatura od 5 do 8C u odnosu na konstantnu temoneutralnu od 20C u trajanju od 21 dan kod
tovljenika od 84 kg dovodi do smanjenja dnevnog prirasta za 0,28 kg, vee konzumacije hrane (3,88
prema 3,67 kg dnevno) i loije konverzije hrane (5,33 prema 3,73). Ako se nerastovi dre na
temperaturi od 5C gube 156 g, a pri temperaturi od 20C dobijaju 41 g vie masti dnevno pri
jednakom nivou ishrane. Smatra se da pri dranju na reetkastom podu optimalna temperatura za
tovljenike treba da se kree izmeu 24 i 25C.
Temperatura predstavlja jedan od kljunih predisponirajuih faktora u nastanku bolesti organa
respiratornog sistema, tzv. respiratornog sindroma. Pojavni oblici ovog sindroma mogu biti razliiti
(pleuriti, pneumonije, abscesi) i u principu su odreeni vrstom primarnog uzronika. Pleuriti se javljaju
kao posledica infekcije pasterelama, mikoplazmama ili odreenim serotipovima aktinobacilusa. Prema
istraivanjima ovaj pojavni oblik respiratornog sindroma u Holandiji i zemljama Skandinavije javlja se
kod 2,8-17% komercijalnih zapata svinja. U zapatima sa uestalom pojavom pleuritisa konstatovan je
znaajno nii dnevni prirast u odnosu na zapate slobodne od ovog pojavnog oblika bolesti. Dnevni
prirast je nii kod prasadi u odgajivalitu za 24 g, a kod svinja u tovu za 28 g kod zapata sa pleuritisom.
Pneumonini oblik respiratornog sindroma, vezan je uglavnom za virusne infekcije (virus influence,
Aujeskijeve bolesti i reproduktivnog i respiratornog sindroma - PRRS), a njegova uestalost zavisi od
uestalosti svake od pomenutih infekcija. Nisu retke ni sekundarne infekcije streptokokama,
stafilokokama i drugim uzronicima, uz posledinu pojavu odgovarajuih patomorfolokih promena,
gde tok i ishod bolesti veoma esto odreuju mikroklimatski faktori, od kojih temperatura vazduha
predstavlja jedan od bitnih inilaca, s obzirom da direktno i indirektno utie na aktivnost svih
odbrambenih mehanizama respiratornog sistema.
Pored direktnog uticaja na nivo proizvodnje i zdravstveni status svinja, ambijentni faktori utiu
i na zdravstveno stanje radnika sa radnim mestom u objektima za svinje. Kod ovih radnika veoma su
zastupljene akutne i hronine infekcije disajnih organa, kao i sistemske reakcije na toksinost organske
praine.
Regulisanje ambijentnih uslova znaajno je i sa aspekta utroka energije za grejanje i hlaenje
objekata za svinje. To se postie automatizovanom opremom, a u upotrebi su i raunarski programi.
Ovim programima je mogua kalkulacija cene i trokova alternativnih sistema ventilacije ili
projektovanje stanja parametara i teta zbog uginua ivotinja, ako doe do kvara ventilacije. Postoje i
sloeni ekspertski sistemi koji omoguava korisniku da utvrdi razlog nastanka ambijentnih problema u
objektu.
Zatita zdravlja od stresora iz okoline i dobrobiti svih kategorija svinja je od znaaja kako za
proizvoae tako i za potroae. U mnogim zemljama postoje zakonske i druge preporuke i uputstva u
vezi sa mikroklimatskim uslovima. U Francuskoj su tehnoloki parametri ambijentnih uslova propisani
zakonom od 1976, a dopunjeni 1992. godine. Sa gledita utroka energije propisivanje parametara
mikroklimatskih uslova je od interesa za drutvenu zajednicu u celini. U naoj zemlji postoje inicijative
za donoenje zakonskih propisa koji bi regulisali sva pitanja ambijentnih uslova u objektima za
ivotinje, kako sa gledita zdravstvenih i proizvodnih uslova, tako i sa gledita utroka energije. Pri
tome se, pored energije za grejanje ili hlaenje objekta, misli i na energiju hrane, jer se za svaki stepen
ispod donje kritine granice, koja za nerastove iznosi 20C, mora obezbediti dodatno 16 KJ/kg W0,75.
Za nerasta od 200 kg to priblino znai oko 65 g dodatne hrane dnevno, za svaki stepen ispod 20C. To
takoe znai tednju skupih i koliinski limitiranih proteina, jer se na niskim temperaturama retencija
azota znaajno smanjuje, a njegovo luenje iz organizma poveava, to ukazuje da se pri niskoj
temperaturi proteini koriste kao izvor energije.
Relativna vlanost u stajama potencira uticaj visoke i niske temperature. Sadraj relativne vlage
u objektima za svinje treba da se kree od 50 do 60%. Brzina strujanja vazduha vea od 0,15 m/s
tokom zime je nepovoljna za mlade kategorije svinja, dok su u tovilitu i za odrasle svinje
preporuljive vrednosti 0,3 do 0,4 m/s. Tokom leta preporuuju se 2 do 3 puta vee vrednosti brzine
strujanja vazduha, naroito za starije svinje. Treba imati u vidu, meutim, da se sa poveanjem brzine
strujanja vazduha poveava i koncentracija praine u vazduhu, koja moe da utie na pojavu oteenja
respiratornog sistema direktno ili ee indirektno kao vektor razliitih uzronika bolesti.
Veoma koristan u pogledu kontrole temperature i drugih kvaliteta vazduha u stajama je sistem
koji koristi ventilatore za istovremeno ubacivanje i izvlaenje vazduha. Koncentracija tetnih gasova
moe biti znatno poveana ako staje za svinje nisu na odgovarajui nain sagraene, naroito kada su u
pitanju sistemi kanalizacije i ventilacije. Maksimalno dozvoljena koncentracija ugljen-dioksida iznosi
0,3 vol.%, sumporvodonika 5 ppm i amonijaka 10 ppm.
Svinje imaju veoma usku termoneutralnu zonu, koja predstavlja interval izmeu donje i gornje
kritine temperature, u kome se ne troi dodatna koliina energije iz hrane za odravanje telesne
temperature, odnosno za uzdrne potrebe. Termoneutralna zona za odrasle kategorije svinja u
intenzivnim uslovima gajenja kree se izmeu 14 i 25C. Mlae kategorije svinja zahtevaju vee
vrednosti temperature. Optimalnu ambijentnu temperaturu u objektima za svinje teko je precizno
preporuiti, jer ona zavisi od naina dranja, koncentracije ivotinja, naina i nivoa ishrane, obima i
koeficijenta ventilacije, vrste poda i dr. U tabeli 1 su navedene vrednosti temperature za standardne
uslove, kvalitetne ishrane i grupnog smetaja svinja na punom podu, u objektima sa optimalnim
strujanjem vazduha i pri njegovoj optimalnoj relativnoj vlanosti.
Tabela 1. Preporuke vrednosti temperature ambijenta u C za razne kategorije svinja
Kategorija/telesna DKT GKT Optimaln
masa
*
**
a
temperat
ura
Novoroena
35
41
37
prasad
Prasad od 2 kg
29
35
30
Nazimad od 20 kg
14
22
20
Tovne svinje od 60 14
22
20
kg
Tovne svinje od 15
20
16
100 kg
Suprasne krmae
18
20
18
Krmae u laktaciji
13
23
16
Nerastovi
18
20
18
*DKT - donja kritina temperatura, predstavlja granicu ispod koje svinje poinju da koriste energiju
obroka za proizvodnju toplote, u cilju samozagrevanja i odravanja temperature tela na 39C.
**GKT - gornja kritina temperatura, predstavlja granicu iznad koje svinje trae nain da smanje svoju
telesnu temperaturu, a to postiu smanjenjem koliine konzumirane hrane i veim prljanjem poda
boksa da bi mogle da se kaljuaju.
Ako je pod reetkast ili neizolovan i vlaan, temperatura sredine kod svih kategorija se mora
poveati za oko 2C i suprotno, ako se koristi prostirka od slame u sloju 2-3 cm, temperatura sredine se
moe smanjiti za 3-4C.
Problemi dobrobiti svinja
Brojna etoloka izuavanja pokazuju svu sloenost ponaanja svinja i modanih mehanizama
koji ga kontroliu. Svinje poseduju znatnu kognitivnu sposobnost i veoma razvijeno socijalno
ponaanje. Problemi dobrobiti kod ove vrste ivotinja po pravilu nastaju kao posledica nemogunosti
kontrole zbivanja u njihovoj neposrednoj okolini, kada su frustrirane ili podvrgnute neprijatnim
situacijama. Na primer, problemi dobrobiti nastaju kod nemogunosti da se izbegne agresivnost druge
jedinke, da se odri telesna temperatura ili obezbedi adekvatno staranje o sebi ili svojim mladunadima.
Ovi uticaji na dobrobit mogu se dodati onima koji nastaju kao rezultat povreda, bolesti, nanoenja
drugih vrsta bolova ili fizikih tekoa.
Najznaajniji problemi dobrobiti svinja ukljuuju one koji se odnose na fiziko zlostavljanje,
zapostavljanje, hvatanje, premetanje, transport, brojne zootehnike postupke i bolesti. Od bolesti koje
remete dobrobit svinja u naoj zemlji najznaajnije su dizenterija svinja, MMA sindrom, bolesti organa
za disanje, a povremeno i klasina kuga svinja. Za zoohigijenu od posebnog znaaja su problemi
dobrobiti koji nastaju kao rezultat nepovoljnih uticaja sistema dranja i smetaja.
U svetu se koristi nekoliko sistema smetaja i dranja gravidnih krmaa i nazimica. Ove
ivotinje se dre kao privezane, u individualnim boksovima, grupno u boksovima sa valovima za
hranu, grupno uz ishranu sa poda ili putem zajednikih hranilica, grupno uz elektronski programiranu
ishranu, grupno na panjaku ili u ograenom dvoritu i eksperimentalno u familijarnom farmskom
sistemu. Postoje izvesne varijacije unutar svakog od nabrojanih sistema dranja i smetaja, naroito u
pogledu obezbeenja mikroklimata, tipa poda, korienja slame ili druge vrste prostirke, obroka i
uestalosti ishrane. Od posebnog znaaja za ispoljavanje razlika u ponaanju svinja su sistem smetaja i
nain dranja, kao i injenica da li se koristi slama, odnosno prostirka od drugog materijala.
Brojni su indikatori koji mogu ukazati na probleme dobrobiti svinja. Neke informacije o
dobrobiti mogu se ustanoviti pruanjem ivotinjama mogunosti da biraju nain smetaja i ishrane.
Rast i proizvodnja prasadi
Mogue je da nazimice sa tekoama u polnom sazrevanju ili krmae sa veoma malim leglima
imaju probleme koji zadiru u dobrobit mada brojni drugi faktori mogu doprinositi znatnim varijacijama
u proizvodnji individua. U komparativnim izuavanjima, meutim, esto je teko otkriti koji broj
individua ima probleme dobrobiti u nekom proizvodnom sistemu i u kom stepenu su ti problemi
izraeni, jer se podaci baziraju na srednjim vrednostima. Naime, krmae koje imaju dobru proizvodnju
i odgovarajuu dobrobit mogu maskirati druge koje su loe u tom pogledu. Ako je tehnoloki proces
proizvodnje u nekom sistemu dranja i smetaja na odgovarajui nain organizovan manja je
mogunost pojave problema dobrobiti kod svinja. Kvaliteti tehnolokog procesa proizvodnje i
upravljanja su znaajni faktori, koji utiu na dobrobit svinja i uspeh proizvodnje.
Reproduktivni problemi
Neke krmae se uklanjaju iz dalje proizvodnje zbog poremeaja u reprodukciji, a druge zbog
toga to imaju mala legla. Ovi reproduktivni poremeaji ili slabiji proizvodni rezultati nastaju zbog
toga to su krmae podvrgnute nepovoljnim uslovima gajenja odnosno zbog toga to imaju potekoe u
pokuaju prilagoavanja na njih. Mnogi faktori dovode do pojave anestrusa, ali se najee on dovodi u
vezu sa neodgovarajuim uslovima dranja i smetaja. Objavljeno je da vezane nazimice dostiu prvi
estrus 4 dana kasnije od nazimica koje se gaje grupno u objektima. Ustanovljene su ak i vee razlike u
vremenu dostizanja prvog estrusa izmeu nazimica koje se gaje u boksovima i onih koje se gaje grupno
u objektima. Individualni nain gajenja u poreenju sa grupnim rezultira u manjem broju gravidnih
krmaa posle prirodnog parenja ili vetakog osemenjavanja. Takoe je ustanovljeno da se posle
odbijanja estrus javlja kasnije kod krmaa u individualnim boksovima nego u krmaa koje se gaje
grupno. Mnogi farmeri su uoili vee potekoe u koncepciji nazimica i krmaa kada se one gaje
vezano ili ukljeteno u individualnim boksovima. Precizan mehanizam nastanka ovih potekoa teko
je sagledati iz vie razloga. U prvom redu, znaci estrusa mogu biti tihi i zbog toga neotkriveni na
vreme. Problemi dobrobiti mogu nastati iz vie razloga ime je oteano detaljno razmatranje
pojedinanog udela.
Uticaj uslova gajenja na pojavu estrusa mora se prouavati na nain koji omoguava kontrolu
svih znaajnih varijabli, ali dosadanja nauna sagledavanja nedvosmisleno ukazuju na vee probleme
kod nazimica i krmaa gajenih vezano i u ukljetenjima od onih koje se gaje u dobro osmiljenom
grupnom sistemu dranja i smetaja. Mora se, meutim, istai da se kod grupnog sistema dranja i
smetaja javlja drugi problem koji moe doprineti spreavanju pojave estrusa, a to je meusobna borba.
Meusobna borba individua moe biti u nekim situacijama veoma izraena i u duem vremenskom
periodu stvarati ozbiljne probleme u pogledu pojave estrusa. Drugi aspekti reproduktivnih problema
mogu reflektovati lou dobrobit u toku gestacionog perioda i na poroaju. Veina izuavanja takvih
problema su uslonjena injenicom da ugodnost krmaa u toku graviditeta i poroaja moe biti pod
uticajem brojnih faktora. U najveem broju izuavanja na prvom mestu se stavljaju problemi koji u tom
smislu nastaju zbog naina dranja i smetaja. Poreenja pojave MMA sindroma kod krmaa u
ukljetenju i krmaa u boksovima bez ukljetenja pokazala su veu incidencu ove bolesti kod prvih.
Znatnije ukljetenje krmaa doprinosilo je i duem trajanju graviditeta i teem praenju. Trajanje
praenja je signifikatno nie (srednje 234 minuta) kod krmaa u slobodnom sistemu gajenja od trajanja
kod ukljetenih (srednje 335-352 minuta). Oigledno je da nedostatak kretanja ima nepovoljan uticaj na
dobrobit krmaa. Ranije je smatrano da uslovi smetaja i dranja (ogranieni i slobodni nain) ne utiu
znaajno na broj ivoroene prasadi. Novija istraivanja sve vie ukazuju da se kod ogranienog naina
smetaja i dranja mrtvoroenja ee uoavaju. Posebno je to izraeno u manjim proizvodnim
jedinicama u kojima su loiji uslovi gajenja. U intenzivnim sistemima gde su uslovi gajenja znatno
bolji, razlike u reprodukciji svinja izmeu sputanog i slobodnog sistema gajenja nisu znaajne. Kod
manjih proizvodnih jedinica uoavaju se individualne reproduktivne razlike koje ometaju donoenje
zakljuaka o uticaju sistema gajenja, vlasnika, ishrane i uslova gajenja. Meutim, i najmanje razlike u
reprodukciji mogu ukazati na probleme dobrobiti.
Bolesti i povrede
Bolesti same po sebi remete dobrobit i zbog toga njihova pojava moe biti pouzdan indikator
loe dobrobiti. ivotinje koje esto optereuju koru nadbubrene lezde slabe funkcije imunog sistema
i poveavaju prijemljivost prema bolestima. Detaljna izuavanja uticaja uslova gajenja na pojavu
bolesti pokazala su da relativni udeo pojave bolesti u razliitim sistemima gajenja moe biti u znatnoj
meri pod uticajem razlika u korienju antibiotika.
Ako su krmae izloene klasinim infektivnim bolestima kao to su Aujeskijeva bolest ili
klasina kuga svinja onda se mogu inficirati bez obzira na njihovu prethodnu dobrobit. Neinfektivne ili
manje infektivne bolesti, rane, torzije creva i ulkusi znatno ee su posledica uticaja uslova spoljanje
sredine i pokuaja ivotinja da se prilagode njima. Ustanovljeno je da su krmae u ogranienom
individualnom prostoru znatno osetljivije na pojedine bolesti od krmaa koje se gaje slobodno ili
grupno, mada kod donoenja ovakvog zakljuka treba imati u vidu da na pojavu bolesti mogu uticati
brojni drugi faktori.
Ustanovljeno je dvostruko ee oboljevanje krmaa na partusu kod gajenja u boksovima nego
kod slobodnog gajenja. Slian odnos zabeleen je i kada je u pitanju MMA sindrom kod krmaa u
razliitim sistemima gajenja. Krmae u ukljetenju ee pate od urinarnih bolesti i problema nogu, dok
grupno drane od povreda koje nanosi prasad, a ponekad i od tereta parazita. U Francuskoj je
ustanovljeno da se uestalost pojave urinarnih poremeaja poveava kada se sve vei broj krmaa
sputava. Uoena je relativno visoka pojava takvih poremeaja u vezanih krmaa, a sugerie se da
krmae mogu biti znatno naklonjenije prema urinarnim poremeajima, ako imaju mogunost da lee na
svom fecesu. Takoe je utvreno da vezane krmae manje piju vodu i ree uriniraju nego krmae u
slobodnom sistemu gajenja, tako da je urin kod prvih znatno koncentrovaniji, te bakterije imaju
mogunost da due deluju u urinarnom traktu. Ovaj problem je verovatno posledica manje aktivnosti
ivotinja i zbog toga manjeg uzimanja vode. Pored toga, znatno ee se uoava i ozbiljno epanje kod
krmaa u ukljetenju, koje se u nekim zapatima kree i do 20%. Znatno uestalije su i traumatske
povrede kod krmaa u ogranienom prostoru. U jednom izuavanju ustanovljeno je 6,1% traumatskih
povreda kod krmaa u ukljetenju, a samo 0,8% kod krmaa koje se gaje slobodno u staji. Uestalost
pojavljivanja i vrsta lokomotornih poremeaja zavisi u znatnoj meri od vrste poda, prostirke i njene
koliine. epavost se u visokom procentu kod krmaa javlja kod korienja mekane podloge. Loe
uraen i odravan pod rezultira u uestaloj pojavi povreda nogu i papaka i zbog toga estom
iskljuivanju sasvim mladih krmaa iz reprodukcije. Danas je sasvim pouzdano utvreno da slobodno
dranje, odgovarajui pod i dobra prostirka u dovoljnoj koliini povoljno utiu na zdravstveno stanje,
naroito po pitanju smanjenja pojave epavosti i time poboljanja dobrobiti krmaa. Meutim, ak i
kod odgovarajueg poda, ukljetenje i odsustvo kretanja uzrokuju pojavu epavosti kod krmaa. U
proizvodnim jedinicama gde se krmae dre u ukljetenju ili vezane velika je uestalost pojave konih
lezija.
Povrede kao rezultat agresije drugih individua mogu biti ozbiljne u uslovima grupnog naina
dranja. Dobro gajenje, koje podrazumeva odgovarajue postupke i mere, adekvatnu ishranu i
odravanje stabilnih grupa moe minimizirati meusobnu borbu i konsekventne povrede krmaa.
Meutim, povrede koje ee nastaju kod loeg gajenja u grupi mogu imati ozbiljan tetan efekat po
dobrobit krmaa. U zapatima svinja gde se jedinke meusobno napadaju lezije koje pri tome nastaju
treba na odgovarajui nain sagledavati i procenjivati. Sistem dranja i smetaja svinja u kome se u
znatnoj meri ispoljavaju agresivnosti i meusobne borbe u vidu kanibalizma, kada nastaju povrede,
grie vulve i repa, jasno je lo u pogledu dobrobiti, makar i za mali broj jedinki.
Aktivnosti i reakcije krmaa
Kao indikatori loe dobrobiti kod svinja slue abnormalno mali nivoi aktivnosti i izostajanja
njihove reakcije na dogaaje u ivotnoj sredini. Ustanovljene su razlike u nivoima aktivnosti svinja
posle ogranienja. Veina istraivaa je ustanovila da pregradama ograniene u boksovima ili pak
vezane krmae posle oslobaanja izraavaju neaktivnost u duem vremenskom periodu u odnosu na
grupno drane krmae. Manji broj istraivaa nije ustanovio razlike ili je ustanovio suprotno. Ove
razlike u aktivnosti ivotinja su pod uticajem pariteta, stadijuma graviditeta i lokomotornih poremeaja
u vidu epanja. Meutim, treba imati u vidu da su neke svinje veoma neaktivne, a druge pokazuju
izrazito stereotipno ponaanje. Ako su neaktivnost uz pratee nereagovanje i stereotopno ponaanje
alternativne strategije prilagoavanja nepovoljnim uslovima ukupno sagledavanje aktivnosti svinja u
odreenim uslovima dranja nije od velike koristi. Mnogo je korisnije detaljno izuavanje
individualnog ponaanja i sagledavanje reagovanja na precizan nain. U seriji eksperimentalnih
istraivanja ustanovljeno je da sputane svinje u boksovima izraavaju manju reaktivnost prema hrani
od svinja koje se grupno dre u stajama. Postoje, meutim, znatna variranja u reagovanju kod svinja
koje se grupno dre u stajama.
Stereotipije
Ukljetene, vezane ili na drugi nain sputane svinje u stajama nisu u mogunosti da neometano
timare same sebe. One mogu imati potekoa u odravanju telesne temperature zbog naruavanja
procesa termoregulacije. Takoe, na bilo koji nain sputane svinje u duem vremenskom periodu
neredovno konzumiraju hranu i obino u manjim koliinama. Jedna od vrlo znaajnih posledica
sputavanja je da jedinke ne mogu nesmetano ispoljavati interakcije sa drugim jedinkama. Naroito to
dolazi do izraaja kod nemogunosti nesmetanog izraavanja materinske brige zbog ukljetavanja
krmaa, odnosno ogranienog kontakta sa potomstvom u boksovima. Izraavanje seksualnog ponaanja
u vidu meusobnih kontakta izmeu enskih i mukih jedinki u intenzivnim uslovima gajenja je
potpuno onemogueno. Najzad, svinje u ovim uslovima gajenja ne mogu izbei delovanje bilo kojih
nepovoljnih faktora, kao i uticaj oveka koji moe biti tetan.
Svinje nastoje da se prilagode nepovoljnim uslovima ivotne sredine. Jedan od odgovora koji se
ispoljava u takvim uslovima, gde ove ivotinje imaju nedovoljnu kontrolu nad okruenjem je
stereotipno ponaanje. Ovo ponaanje se ispoljava u vidu grienja pregradnih ipki, hranilica i
napajalica, razliitih manipulacija sa vezanim viseim lancima ili gumama na podu, lanog vakanja i
razliitih drugih aktivnosti koje se ponavljaju, oigledno bez ikakve funkcije. Ponekad se takvo
ponaanje uoava i kod svinja koje se grupno dre, ali sa veoma malom prosenom uestalou
pojavljivanja. Posle hranjenja stereotipije kod svinja u boksovima angauju 11% vremena u toku 8
asova, 10-14% tokom 24 asa i 22% tokom njihovog budnog stanja. Posmatranja u trajanju od 2, 9 i
24 asa kod vezanih svinja pokazala su da stereotipno ponaanje angauje 1,8-28,0%, 15% i 14,5-29%
vremena, redom. U vrlo nepovoljnim uslovima neke svinje ispoljavaju stereotipno ponaanje u trajanju
od 80% u toku 24 asa. Rezultati koji se dobijaju u takvim istraivanjima zavise od efikasnosti metode
praenja, naroito od video rekordera, ali postoje jasne znatne varijacije izmeu razliitih sistema
smetaja i dranja, kao i unutar jednog te istog sistema u veliini ispoljavanja stereotipija. Nazimice
izraavaju manje sterotipija u odnosu na krmae. Stereotipije kod ovih kategorija nisu podjednako
rasporeene tokom dana. Mnogi izvetaji o maloj uestalosti stereotipija, meutim, rezultat su
neuoavanja nekih vrsta stereotipija, kao to je npr. lano vakanje, a mogua je i izvesno smanjenje
ispoljavanja stereotipija kada su prisutni ljudi kao posmatrai. Ishrana moe uticati na pojavu
stereotipija. Ako se hrani u obliku manipulativnog materijala doda neseckana slama nastaje znatno
smanjenje pojave stereotipija, ali seckana slama nema taj efekat. Dodavanje visoko kabastog materijala
koncentrovanoj hrani uzrokuje redistribuciju stereotipija tokom dana, ali ne i smanjenje njihovog
trajanja. Visok nivo ishrane (4 kg/dan/nazimica) rezultira u znatnom manjoj stopi ispoljavanja
stereotipija u odnosu na niski nivo (1,25 kg/dan/nazimica).
Mnoge debate vode se oko toga da li su stereotipije fizioloki mehanizam, koji ivotinje koriste
u cilju prilagoavanja nepovoljnim uslovima ili su patoloka posledica pri pokuaju prilagoavanja.
Bez obzira ta je u pitanju injenica je da ako ivotinje u duem vremenskom periodu pokazuju
stereotipije u pitanju je veoma abnormalno ponaanje. Bez sumnje pojave stereotipija su indikator loe
dobrobiti kod svinja. One se uestalo javljaju u veini staja ili boksova, naroito onih koje znatno
sputavaju kretanje, odnosno ograniavaju pokrete svinja. esto relativno niski nivoi ishrane kod
gravidnih krmaa doprinose pojavi loe dobrobiti, ali su ipak ogranienja i ukljetenja glavni uzroci
tome.
Agresivno ponaanje
Dobrobit svinja koje povreuju druge individue iste vrste, koje esto bivaju napadane i gonjene
i kojima je kretanje znatno ogranieno zbog prisustva drugih dominantnih individua je svakako loa.
Iako se agresivno ponaanje esto javlja u boksovima ili stajama kod grupnog naina dranja fiziki
efekti napada na individuama mogu biti mali. Agresivno ponaanje nastaje u meusobnoj kompeticiji
za hranu, najee u toku 30 minuta od davanja hrane. Noviji sistemi ishrane koji ukljuuju primenu
elektronske opreme u velikoj meri spreavaju pojavu agresivnog ponaanja kod svinja u grupi.
Meunarodni propisi u oblasti dobrobiti
Veina novih zakona u evropskim zemljama zabranjuje izgradnju novih objekata zatvorenog tipa
namenjenih gajenju svinja, kao i vezano ili ukljeteno dranje priplodnih grla ili se ovim zakonima
rokupotrebe takvih objekata ograniavao do 1998. godine. Naredbom Evropske Unije EU 91/630/EEC
odgajiva je u obavezi da ispuni sledee uslove:
svakoj svinji koja se dri u ograenom prostoru mora da se obezbedi mogunost da, da bez tekoa
i u svako vreme, moe da se okrene,
povrina smetajnog prostora ili boksa ne sme biti manja od povrine koja se izraunava
kvadriranjem duine tela svinje,
nijedna strana objekta ili boksa ne sme imati duinu manju od 75% duine tela svinje koja je tu
smetena.
Novi standardi za zaluenu prasad u odgajivalitu i tovljenike predviaju povrinu smetajnog

prostora od:
0,15 m2 za prosenu telesnu masu prasadi do 10 kg,
0,20 m2 za prosenu telesnu masu prasadi izmeu 10 i 20 kg,
0,30 m2 za prosenu telesnu masu grla izmeu 20 i 30 kg,
0,65 m2 za prosenu telesnu masu grla izmeu 85 i 110 kg, i
1,00 m2 za prosenu telesnu masu iznad 110 kg.
U poglavlju o stresu, ponaanju i dobrobiti ivotinja navedeni su podaci o propisima koje su
usvojile neke lanice Evropske Unije u vezi udobnosti svinja. Navedene odredbe Evropske Unije
odnose se na sve objekte u izgradnji i na postojee objekte u fazi rekonstrukcije, ali e se od 2001.
godine primenjivati nad svim objektima za smetaj svinja, bez obzira na datum izgradnje.
HIGIJENA IVINARNIKA
Intenzivni nacin dranja ivine podrazumeva gajenje ivine u objektu tokom cele godine.
Brojne varijante intenzivnog dranja ivine mogu se svesti na dva osnovna oblika: podni sistem dranja
na dubokoj prostirci i kavezni sistem dranja.
Vec je naglaeno da se pod dubokom prostirkom podrazumeva prostirka koja se formira u
ivinarnicima na odredeni nacin i koja se ne uklanja svakodnevno. Naime, ona se formira pre pocetka
proizvodnog procesa, a uklanja posle njegovog zavretka. Naglaeno je da slui za upijanje vlage iz
fecesa i njegovo obavijanje. Obezbeduje povoljnu toplotnu izolaciju poda i titi ivinu od rashladivanja
i nagnjecenja nogu i grudi. Pema nekim autorima, najbolja smea za duboku prostirku je kombinacija
1/3 treseta, 1/3 hoblovine i 1/3 seckane slame.
Kavezno dranje ivine je oblik intenzivnog dranja pod kojim se podrazumeva individualno ili
grupno dranje ivine u kavezima poredanim u jedan ili vie spratova.
Gajenje kokoi za proizvodnju konzumnih jaja i brojlera je u pravom smislu reci vrhunac
industrijske proizvodnje u ivinarstvu.
U proizvodnji jaja za konzum postoje dve faze, i to: 1. faza odgoja kokoi do uzrasta od 18
nedelja, i 2. faza gajenja kokoi u periodu proizvodnje, od 18 nedelja uzrasta do iskljucenja iz procesa
eks-ploatacije, to je najcece u uzrastu od 72-76 nedelja. Optimalna telesna masa 18-nedeljnih kokoi
treba da bude adekvatna predvidenim normama za odredeni hibrid, a to je od 1450 do 1550 g.
Higijena smetaja i dranja pilica i brojlera
Savremeni objekti za odgoj pilica su halskog tipa sa dobro reenim sistemom za grejanje i
provetravanje. Pri gajenju mladih pilica uglavnom se koristi podni sistem, mada postoji mogucnost
njihovog dranja i u kavezima baterijskog sistema. U principu, svaki od ovih sistema ima svoje
prednosti, ali i nedostatke. Oba sistema dranja mladih pilica zahtevaju krakteristican nacin smetaja.
Smetaj se reava izgradnjom specijalizovanih objekata, koji se nazivaju odgajivalita. U odgajivalitu
pilici borave od pocetka do zavretka proizvodnog procesa ako se radi o brojlerima (brojlernici), ili do
prebacivanja u druge staje za ivinu za obnavljanje jata, ako su u pitanju kokoi nosilje. Pilici u toku
ovog proizvodnog procesa brzo rastu i zbog toga treba voditi racuna o velicini smetajnog prostora. Ni
u kom slucaju ne treba dopustiti suvino nagomilavanje pilica, jer to moe imati tetne posledice za
proizvodnju. Preporuke za naseljenost pilica u objektima se razlikuju prema raznim autorima, ali se
najcece smatra da na 1 m 2 povrine poda treba staviti 12-15 pilica. U principu, irina objekta krece se
od 12-14 m, a njegova duina zavisi od broja planiranih pilica. Objekti koji slue za smetaj i dranje
pilica treba da imaju dobre termoizolacione sposobnosti, to se postie primenom odgovarajuceg

gradevinskog materijala za njihovu gradnju. Sa stanovita zoohigijene odgovarajuci pravac postavljanja
objekata je sever - jug. Zidovi se grade od dobrog izolacionog materijala, koji omogucava dobru
toplotnu zatitu. Sa unutranje strane zidovi treba da su sagradeni na taj nacin da ih ivina ne moe
otetiti kljucanjem. Pored toga, oni treba da su glatki, da bi omogucili sprovodenje adekvatnog
sanitarnog pranja i dezinfekcije. U ovim objektima cesto se ne gradi tavanica, vec ulogu zatvaranja
smetajnog prostora i toplotnog izolatora vri krov. Za izgradnju poda koristi se beton. Nivo poda
ivinarnika treba da bude neto vii od okolnog terena i dobro zaticen od prodiranja vode i glodara.
Unutranjost odgajivalita predstavlja prostoriju koja se moe podeliti u manipulacione prolaze i
odreden broj odeljenja. U objektu se obicno postavljaju 2-3 pokretne pregrade kojima se njegova
povrina deli na 3 ili 4 dela. To se cini radi utede energije, jer se podmladak u prvim danima ivota
smeta u jedan deo objekta i samo se on greje. Kako podmladak raste, uklanjaju se jedna po jedna
pregrada, da bi mu se obezbedio neophodan ivotni prostor. Prostor izmedu prve i druge pregrade se
minimalno zagreva, a posle uklanjanja druge pregrade obicno nije vie potrebno dodatno zagrevanje,
jer je podmladak vec odrastao, operjao i uspostavio u dovoljnoj meri termoregulaciju.
Pomenuto je da osvetljenje moe biti prirodno i vetacko. Prirodno osvetljenje se obezbeduje
postavljanjem prozora na frontalnim stranama objekta. Koeficijent prirodnog osvetljenja treba da
iznosi 1:15 do 1:25. Takode je poznato da se odgajivalita mogu graditi i bez prozora. U stajama bez
prozora mikroklimat je neznatno pod uticajem spoljanjih faktora. U principu, trajanje dana, odnosno
duina perioda osvetljenosti objekta moe se regulisati prema eljenom svetlosnom programu. U
objektima bez prozora smanjuje se gubitak toplote zimi i primanje toplote leti. Uredaji za provetravanje
u objektima bez prozora rade efikasnije, a cena objekta je manja zbog jednostavnih zidova. Medutim,
ovi objekti su zavisni od stalnog obezbedenja elektricne energije za napajanje uredaja za provetravanje
i osvetljenje, te se zbog toga radi sprecavanja rizika od prekida elektricne energije moraju snabdeti
sopstvenim agregatom za struju. Optimalan intenzitet vetackog svetla za nae klimatske uslove treba
da iznosi 20 luksa, a najmanje 10 luksa. Intenziteti osvetljenosti objekata preko 35 luksa ne ispoljavaju
vidan uticaj na telesni razvoj, te se iz ekonomskih razloga ne preporucuju. Uz to, postoje zapaanja da
pri jacem intenzitetu svetlosti kod pilica dolazi u vecoj meri do pojave kanibalizma. Zbog toga se cesto
prozorska stakla premazuju crvenom bojom, koja deluje u pravcu smirivanja pilica i smanjivanja
pojave kanibalizma. Intenzivna svetlost deluje u pravcu uznemiravanja pilica, a plava svetlost ih cini
gotovo slepim. Sijalice u objektima za dranje pilica ne treba da budu postavljene na vecoj visini od 2,5
m. Postoji vie varijanti svetlosnih programa, ali svi pocinju sa intenzitetom osvetljenja od 3 W/m 2
povrine poda, a zavravaju sa 0,5 W/m2 povrine poda.
Pilici u toku rasta zahtevaju razlicite temperature objekta u kome se nalaze. Ranije je vec
izloeno da se posebna panja posvecuje obezbedenju optimalnih temperatura pilicima u uzrastu od 1.
do 10. dana koja treba da iznosi od 30 do 36C. Sa rastom pilica smanjuje se temperatura vazduha u
objektu, i to nedeljno za oko 2C, sve do temperature od 21C na kraju 4. ili 5. nedelje uzrasta pilica.
Navedene optimalne temperature u stajama za pilice treba obavezno obezbediti narocito u zimskom
periodu.
Najcece se u objektima za pilice primenjuje princip dvojnog mikroklimata, i to u uem
ambijentu pomocu vetacke kvocke (prenosivi grejaci) i u irem ambijentu putem centralnog
zagrevanja citave staje. Za pilice u odgajivalitu postavljaju se vetacke kvocke ispod kojih je
temperatura uvek via od one u samom objektu, koja treba da iznosi 12-18C. Za zagrevanje vetacke
kvocke koristi se elektricna energija, mazut ili gas. One se grade u obliku kape, levka ili krova sa
grejnim telom i usmerivaca toplote, koji reflektuju odnosno usmeravaju toplotu prema podu i na taj
nacin obezbeduju optimalnu temperaturu. Vetacke kvocke su obeene o tavanicu na odredenu visinu,
koja se podeava prema potrebnoj temperaturi. Smatra se da za 200 pilica uzrasta do 35 dana treba
obezbediti vetacku kvocku povrine 1 m2. Infracrvene lampe su druga mogucnost lokalnog
zagrevanja. U objektu se postavljaju na visinu od 40-70 cm od povrine prostirke. Ove lampe ne greju
okolni vazduh, vec samo pilice, kao direktni suncevi zraci. Jedna sijalica od 250 W je dovoljna za
zagrevanje 60 do 100 pilica. Moguce je i ventralno zagrevanje pilica, pomocu ugradenih cevi u sam
pod odgajivalita odnosno brojlernika, u kojima se nalazi zagrejana voda ili para. Ako se cevi postave
30 cm iznad poda obezbeduje se dorzalno zagrevanje pilica. Na taj nacin se du cele staje u irini od
150 do 160 cm oko cevi obezbeduje ambijent sa optimalnom temperaturom za pilice. Odravanje
optimalne temperature moe se postici ogradivanjem prostora ispod vetacke kvocke kartonom ili
nekim drugim materijalom.
Centralno grejanje je cetvrti nacin zagrevanja prostora za odgoj pilica. Velike komercijalne
farme, koje dre 5000 do 25000 i vie pilica po objektu, najcece instaliu centralni sistem grejanja.
Nekoliko tipova centralnog sistema grejanja je razvijeno za takvo koricenje. Vecina od njih je visoko
automatizovana, termostatski kontrolisana, i sa pogonom na mazut, gas, ugalj ili elektricnu energiju.
Centralno grejanje moe da obezbedi toplotu kroz toplu vodu (cev ili grejanje zracenjem) ili putem
toplog vazduha (direktno ili indirektno).
ivina ima veliki obim plucne ventilacije i izlucuje velike kolicine ugljen-dioksida i vodene
pare. Upotrebom duboke prostirke uz stvaranje vodene pare dolazi do nakupljanja vecih kolicina
amonijaka. Sve to moe dovesti do znatnih gubitaka kod pilica, irenja respiratornih infekcija,
keratoko-njunktivitisa i drugih bolesti. Zbog toga optimalno provetravanje predstavlja u ovakvoj
proizvodnji jedan od osnovnih zoohigijenskih zahteva. Dalje, treba imati u vidu, da se sa povecanjem
telesne mase pilica povecava i potrebna kolicina vazduha. Da bi se odrali optimalni mikroklimatski
uslovi uporedo sa rastom pilica potrebno je povecanje koeficijenta ventilacije. U sutini, koeficijent
ventilacije treba da iznosi 8 do 10, a leti 15 i neto vie izmena vazduha u toku 1 casa. Adekvatnom
ventilacijom odrava se optimalna vlanost u brojlernicima, koja treba da iznosi 60-75%. U zimskom
periodu ona treba da ima nie vrednosti jer se u protivnom teko odrava suvoca prostirke. Radi
sprecavanja stvaranje promaje treba voditi racuna o brzini strujanja vazduha u objektu. Prema
preporukama broj-nih autora brzina strujanja vazduha kod jednodnevnih pilica ne bi smela da bude
veca od 0,125 m/s, a kod brojlera u zavrnoj fazi proizvodnje od 0,3 m/s.
U brojlernicima najbolji efekti ventilacije postiu se primenom elektricnih ventilatora. Dovodni
ventilacioni kanali postavljaju se na visini od 90-145 cm iznad poda, a odvodni ispod same strehe. Po
jednom grlu predvida se oko 19,5 cm2 otvora odvodnih kanala i 9,7 cm2 otvora dovodnih kanala.
Ishrana pilica do uzrasta od 7 dana obavlja se ispod vetacke kvocke upotrebom plitkih sudova.
Na svakih 100 pilica potrebno je obezbediti povrinu za ishranu od 0,6 m 2. Za starije pilice koriste se
automatske visece ili duinske hranilice. Visece hranilice se u pocetnom periodu postavljaju na visini
od 4-5 cm, a u kasnijem periodu na neto vecoj visini, zavisno od uzrasta pilica. Na cilindricnu
hranilicu kapaciteta 7 kg hrane racuna se 45 mladih ili 30 odraslih pilica. Ako se koriste duinske
hranilice, onda se na 1 m duine racuna 30 pilica uzrasta 5 nedelja ili 20 starijih pilica. Brojlerski pilici
danas se tove svega 42-45 dana, i za to vreme ostvare telesne mase od 1,8-2,0 kg, uz utroak hrane
ispod 2 kg za 1 kg prirasta.
Kolicine popijene vode u velikoj meri zavise od temperature vazduha i nacina ishrane. Pri vioj
temperaturi vazduha, pilici uzimaju srazmerno vece kolicine vode. Dnevna potronja vode po piletu
iznosi 150-250 cm3, to ukljucuje i potrebe vode za odravanje higijene. Medutim, kolicine vode koje
se moraju obezbediti su 300-400 cm 3 po grlu dnevno, poto odredena kolicina vode ispari iz pojilica,
prospe se prilikom napajanja, i troi se za druge namene u objektu. Za napajanje podmlatka u prvim
danima ivota koriste se tzv. rucne pojilice od 3 ili 5 L, a kasnije se koriste automatske visece pojilice,
nipl-pojilice ili valov-pojilice. Smatra se da je na svakih 100 pilica dovoljna jedna pojilica, a kod pilica
uzrasta 5 do 9 nedelja na 1 m duine valov pojilica racuna se 10 do 40 pilica.
U baterijskom nacinu dranja pilici se stavljaju u kaveze, od kojih se formiraju baterije, koje se
u objektima redaju u nekoliko redova. Svaki red baterije sadri 3 ili 4 sprata kaveza. Izmedu redova
baterija nalaze se manipulativni hodnici. Prema tome da li su ugradeni grejaci ili ne, razlikuju se dve
vrste baterija. Jedne su sa ugradenim grejacima, a u druge se vri centralno zagrevanje celog objekta,
jer nemaju ugradena grejna tela.
Tov pilica u baterijskom nacinu dranja moe biti jednofazni, dvofazni i trofazni. Jednofazni
tov je sa gustinom naseljenosti 20 pilica na 1 m2 povrine poda. Pilici ostaju u baterijama sve do klanja.
Prva faza u dvofaznom tovu do uzrasta od 4. nedelje odvija se u baterijama sa grejacima i uz
gustinu naseljenosti do 40 pilica na 1 m2 povrine poda. Druga faza obuhvata pilice od 5 nedelja pa do
kraja tova sa gustinom naseljenosti 20 pilica na 1 m2 povrine poda, a odvija se u baterijama bez
ugradenih grejaca.
U prvoj fazi u trofaznom tovu obuhvaceni su pilici uzrasta od 1. do 3. nedelje sa gustinom naseljenosti 60 pilica na 1 m2 povrine poda. Druga faza tova obuhvata pilice uzrasta od 4. do 6. nedelja i
odvija se u baterijama u kojima gustina naseljenosti pilica iznosi 30 grla na 1 m 2 povrine poda. Treca
faza tova odvija se od 7. nedelje pa do kraja tova u baterijama u kojima se smeta 20 pilica na 1 m 2
povrine poda.
Objekti u kojima se dre baterije moraju biti solidno izgradeni, dobro osvetljeni, dobrih termoizolacionih sposobnosti i dobro ventilirani. U njima temperatura treba da iznosi 22C preko dana i
24C preko noci, uz relativnu vlanost 60-70%. U baterijama sa ugradenim grejnim telima pilicima u
prvim danima ivota mora biti obezbedena temperatura od 32 do 35C.
Baterijski nacin dranja koristi se u brojlerskoj proizvodnji. Njime se pored boljih higijenskih
uslova postie veca proizvodnja i bolje koricenje podne povrine, smanjuje se opasnost od irenja
zaraznih bolesti i poboljava kontrola produktivnosti. Medutim, ovaj nacin dranja brojlera od strane
etologa se danas podvrgava otroj kritici zbog ogranicavanja njihovih brojnih aktivnosti.
U savremenoj komercijalnoj proizvodnji brojlera ivina provede ceo ivot u jednom objektu.
Danas je proizvodnja brojlera maksimalno mehanizovana i automatizovana. Objekat za brojlere treba
da obezbedi cistu, suvu i komfornu sredinu za pilice tokom celog turnusa. Dalje, on treba da bude
dovoljno topao (u skladu sa ranije iznetim podacima o temperaturi ivotne sredine), a prostirka da bude
u dovoljnoj meri suva. Sve vazduh u objektu treba da cirkulie neprekidno, ali bez stvaranja uslova za
promaju.
Vecina novih objekata za brojlere koji se sada podiu je irine 6 do 12 m sa krovom na dve
vode. Drveni ili celicni krovovi tipa reetke se sve cece zamenjuju sa jednim ili dva reda stubova,
zbog manjih trokova kod izgradnje, koji nisu velika smetnja kod cicenja traktorom. Duina objekata
varira od 60 do 180 m, a vecina njih u proseku ima duinu 90 do 120 m. Kapacitet varira, ali u
najnovijim objektima on se krece od 7200 do 20000 brojlera. Najcece se ovi objekti grade bez
pregradivanja na boksove, ali najnoviji trend je povratak gajenja u manjim jatima, od 1200 do 2500
brojlera.
Izolacija objekta mora biti maksimalno korektno uradena. Dobra izolacija tedi mnogo energije,
jer je grejanje vana stavka u trokovima proizvodnje brojlera. Krov, zidovi i pod moraju biti glatki, da
izdre cesto pranje i dezinfekciju.
Mali pilici se mogu hraniti iz plasticnih tacni, isecenih kutija i uloaka za jaja stavljenih na pod.
U sledecem stadijumu brojleri se mogu hraniti iz valov-hranilica, visecih, cevastog tipa ili putem
automatskih hranilica. Silosi (binovi), konvejeri za raznoenje hrane i automatske hranilice su
najskuplji deo opreme, ali oni pruaju ravnomerno snabdevanje pilica hranom i velike utede u radnoj
snazi.
îsta voda, temperature 12-14C, treba da je na raspolaganju sve vreme gajenja brojlera, izuzev
u prvoj nedelji ivota pilica, kada treba da bude za 1-2C nia od sobne temperature. Pojilice od 5 L su
najprikladnije za pilice, a kasnije one treba da se zamene automatskim visecim pojilicama. Danas se za
brojlere koristi nipl-sistem napajanja. Nipl-sistem, a posebno onaj sa oljom, moguce je koristiti za
napajanje pilica vec od prvog dana ivota. Razmetaj pojilica po objektu mora biti pravilan, kako bi
pilici imali stalno vode na raspolaganju bez veceg kretanja.
Brojleri se danas gaje skoro iskljucivo u potpuno kontrolisanim objektima. Oprema za grejanje
brojlera je identicna opremi za odgoj pilica za podmladak. Svaki savremeni ivinarnik za proizvodnju
brojlera mora biti opremljen sistemom za ventilaciju, uz odgovarajuci broj ventilatora.
Od samog useljavanja pilica pocinje njihova nega i nadgledanje normalnog odvijanja
tehnolokog procesa proizvodnje. Slabi, nevitalni i kart pilici moraju se izdvojiti iz jata prvog dana.
Ostavljanje u tovu samo sposobnih pilica za normalni rast, prvi je korak za uspenu proizvodnju.
Kontrola ambijentnih uslova u prvoj nedelji ivota je od velikog znacaja, jer se propusti negativno
odraavaju na konacne rezultate tova. Unoenje pilica u nedovoljno zagrejan objekat, kao i prehlada u
prvim danima ivota, ima za posledicu veliku stopu smrtnosti, kao i znatno slabiji prirast preivelih
pilica.
Kod lokalnog zagrevanja, u prvim danima ivota, najprakticnije je da se formira odreden broj
krugova ispod grejaca. Krugovi se formiraju od lesonita ili kutija u kojima su pilici transportovani. Oni
su precnika oko 3 m, uz visinu ograde od 20-30 cm. U ove krugove stavlja se 20 tacni hranilica i 10
malih pojilica za smetaj oko 700 jednodnevnih pilica. Ovim rasporedom postie se normativ:
minimum 50 pilica na 1 m2 podne povrine. Nase-ljavanje pilica pocinje uvek od kraja objekta i
zavrava se poslednjim krugom, koji je najblii vratima. Pilici se ne vade iz kutija hvatanjem rukama,
vec blagim izrucivanjem, pri cemu se kontrolie njihovo opte stanje. Svako nevitalno i slabo pile treba
odmah odvojiti, a uginule pilice tokom transporta evidentirati. Kvalitetni pilici odmah staju na noge i
trae hranu i vodu. Voda se sipa u male prirucne pojilice i stavlja u krugove 2-3 casa pre njihovog
naseljavanja da bi se malo ugrejala. Odmah po stavljanju u krugove pilici se hrane iz plitkih tacni ili
cistih uloaka za jaja, a ponekad i kutija u kojima su transportovani. Na ovaj nacin oni se hrane samo
prvih 10 dana. Kasnije se prelazi na ishranu iz normalnih visecih hranilica ili podnog konvejera. Kutije
se iznose iz objekta i spaljuju, jer su one iskljucivo za jednokratnu upotrebu.
Brojleri se uvek hrane po volji. U prvim danima ivota pilici se hrane davanjem manjih kolicina
hrane, 5-6 puta dnevno, kako bi se izbegla kontaminacija, a i rasturanje hrane. Za vreme i posle
zavretka naseljavanja proverava se temperatura sredine u visini leda pilica i to na obodu kruga i u
celoj prostoriji.
Osnovni svakodnevni zadatak radnika je obilazak celog objekta, kontrola pojilica i hranilica i
izdvajanje uginulih pilica. Uginule pilice treba staviti u plasticnu kesu i sacuvati na odgovarajucem
mestu da ih doktor veterinarske medicine pregleda. Broj uginulih pilica se svakodnevno evidentira.
Od pocetka do kraja tova brojlera treba sistematski nadgledati funkcionisanje sistema za
ishranu, napajanje i ventilaciju, kao i opte stanje jata. Kontrola konzumiranja hrane takode je veoma
znacajna. Kada pilici rado uzimaju hranu i vodu to ukazuje na zdravo jato. Prestanak ili slabije
uzimanje hrane i vode treba odmah prijaviti doktoru veterinarske medicine. Osim toga, svako
nenormalno ponaanje, na primer, u vidu krkljanja, kijanja, nakostreenosti perja i slabog apetita,
takode treba redovno prijavljivati strucnim veterinarskim i zootehnickim slubama. Na adekvatan nacin
formirana i odravana prostirka znatno smanjuje zdravstvene probleme u tovu. Pravilnim odravanjem
pojilica sprecava se vlaenje prostirke. Treba nadgledati da pojilice ne cure, da su postavljene na
odgovarajucu visinu, i da se voda prilikom njihovog pranja ne prosipa. Ako dode do vlaenja prostirke i
stvaranja pokorice, navlaeni deo prostirke treba ukloniti iz objekta i zameniti je novom i suvom. U
kontroli funkcionisanja sistema za ishranu bitno je pratiti rad uredaja za hranjenje i utvrditi da li
dovoljne kolicine hrane dospevaju u hranilice. U preventivnoj zatiti od znacaja je redovna vakcinacija
prema programu koji propisuje i sprovodi veterinarska sluba, kao i redovno odravanje dezinfekcionih
barijera u funkcionalnom stanju.
Po zavretku turnusa tova treba nastojati da se utovljeni pilici to pre isporuce na klanje, kako bi
se u to kracem vremenu objekti pripremili za prijem nove partije pilica. Optimalni period izmedu dva
uzastopna turnusa ne bi trebalo da bude kraci od 10, ni dui od 20 dana.
Organizacija isporuke brojlera mora biti besprekorna. Po zavretku tova, najdalje u toku
sledeceg dana, svi pilici moraju biti isporuceni u klanicu. Najmanje 12 casova pre isporuke pilicima se
prestaje davati hrana. Posle toga pilici se hvataju pri priguenom svetlu i stavljaju u plasticne kaveze,
koji prethodno moraju biti oprani i dezinfikovani. Pri stavljanju u kaveze mora se voditi racuna o
pravilnom rasporedu pilica. Postupak hvatanja i stavljanja u kavez mora biti blag da se pilicima ne
lome krila i noge. U kaveze se stavlja 12-17 brojlera, to za-visi od njihove telesne mase, vremenskih
uslova i duine transporta do klanice. Plasticni kavezi se moraju u kamionu pravilno sloiti. Transport
do klanice se obavlja u to kracem vremenskom roku. Dug i neudoban transport moe znatno uticati na
povecanje kala i pojavu vece stope mortaliteta brojlera. Zato je dobro da udaljenost izmedu
proizvodnih objekata i klanice ne bude veca od 100 km.
Smetaj i nacin dranja podmlatka
Podmladak je kategorija ivine uzrasta od 2 meseca, pa do 5 meseci, kada se mlade kokoi
koriste za zamenu proizvodnog jata. Gajenje podmlatka vri se najcece u objektima sa dubokom
prostirkom, ali i u baterijskim kavezima.
U stajama za podmladak ivine nema potrebe za dopunskim zagrevanjem. Za svako grlo
podmlatka u uzrastu od 8 do 12 nedelja potrebno je obezbediti 0,2 m 2, od 3 do 4 meseca 0,3 m2 i za
stariji podmladak 0,4 m2 podne povrine. ivinarnik za podmladak je irine 12 do 14 m, visine oko 2,5
m, a njegova duina zavisi od broja grla podmlatka. Objekat se duom osovinom postavlja u pravcu
sever-jug.
U objektima za podni sistem smetaja podmlatka koristi se duboka prostirka. U njima se mogu
stavljati sedala za spavanje. Na 1 m duine sedala dolazi 20 do 25 jedinki. Sedala se cesto ne koriste u
odgajivanju podmlatka, ali su ona poeljna. Korisna su zbog lakeg odravanja higijenskih uslova u
objektima. Takode, ona povecavaju komfor ivine u periodu toplog vremena i pomau da se stekne
navika za sedenjem u periodu noenja.
Hranilice i pojilice treba locirati tako da obezbeduju hranu i vodu podmlatku bez veceg kretanja
od 4-5 m. Na 1 m duine hranilice racuna se 20 do 25 grla, a na 1 m duine napajalice 50 grla. Valovi
za mleveni kamen (grit) su prateca oprema koja se najcece obezbeduje podmlatku u odgoju tokom
perioda rasta. Kako se pribliavaju polnoj zrelosti treba uvesti dodatne valove za kalcijum, mada se to
moe reiti i izmenom recepture hrane.
Gnezda treba obezbediti neposredno pred pronoenje, kako bi se mlade kokoi postepeno
navikavale da ulaze u njih. Vano je da im se onemoguci nocenje u gnezdima. Ako se mlade kokoi
prebacuju iz objekta za odgoj u objekat za noenje, potrebno je obezbediti samo nekoliko gnezda, kako
bi se one postepeno privikavale na njih.
Ranije je u znatnoj meri u svetu primenjivano baterijsko dranje podmlatka. Takav nacin
dranja ima svoje prednosti, kao to su: maksimalno koricenje prostora, smanjenje opasnosti od
irenja infekcije putem fecesa, stvaranje mogucnosti da se u okviru jednog objekta gaji vie starosnih
grupa i najzad postojanje mogucnosti dobre kontrole i nadzora. Medutim, on ima i brojne nedostatke, a
u prvom redu, danas se istice ogranicavanje kretanja i drugih aktivnosti kod podmlatka. Gajenje u
kavezima ima svoje opravdanje samo ako podmladak boravi u kavezima za vreme citave proizvodnje.
Preseljenje mladih kokoi odgojenih u kavezima u objekte sa podnim sistemom deluje u vidu stresa
koji moe doprineti smanjenju nosivosti.
Smetaj i nacin dranja kokoi nosilja

Gajenje kokoi usmerava se u dva pravca, i to za proizvodnju konzumnih jaja i za reprodukciju.
Pitanje smetaja i nacina dranja reava se na slican nacin u oba pravca proizvodnje. Pri tome se kod
gajenja kokoi za proizvodnju konzumnih jaja smetaj reava na dva nacina, podnim ili kaveznim
dranjem, dok se kod elitnih jata primenjuje dranje u objektima sa dubokom prostirkom.
Kokoi nosilje danas se dre u tipskim objektima sa betonskim podovima. Podni sistem dranja
kokoi nosilja ima tri varijante: 1. pod sa dubokom prostirkom, 2. celoreetkasti pod, i 3. kombinacija
reetki i duboke prostirke.
Najstariji sistem je gajenje kokoi nosilja na punom podu sa dubokom prostirkom. Pod se gradi
od betona sa dobro izolovanom podlogom. Do nedavno je to bio tip objekta za ekskluzivno gajenje
nosilja. Sastoji se od prostirke koja pokriva ceo pod. Hranilice i pojilice su locirane na prostirci, a
gnezda su obicno poredana na jednoj ili obe strane objekta. Ovaj sistem zahteva minimalnu kolicinu
opreme.
Koricenje reetke ili icane mree nad celim podom je druga mogucnost gajenja nosilja. U
objektu se postavljaju grede, obicno metalne ili drvene, i to poprecno od jednog do drugog dunog zida
na posebne nosace. Ako je objekat previe irok, u nekoliko redova se postavljaju dodatni podupiraci,
da bi mogli da izdre teret ivine. Eks-krementi se sakupljaju ispod reetki i mogu se odstraniti
mehanickim cistacem. îcenje poda moe biti nedeljno, dekadno, mesecno, ali se moe cistiti i jednom
na kraju svakog turnusa. Uklanjanje izmeta se vri posebnom opremom (skreperima), ali i opremom
montiranom na traktoru.
Kombinacija reetkastog i punog poda sa dubokom prostirkom je cesta kombinacija kod ivine
koja proizvodi jaja za nasad, posebno kod rasa i hibrida za meso. Takav sistem omogucava dobru
plodnost, a jaja za nasad su cistija nego kod drugih sistema. U tom sistemu grede se postavljaju
najcece na 2/3 podne povrine, sa hranilicama i pojilicama lociranim na reetkama. Ostala trecina je
puni pod koji je pokriven prostirkom. U ovom sistemu postoje dve osnovne kombinacije reetkastog i
punog poda. U prvoj kombinaciji po jedna polovina reetki postavlja se na svakoj strani a prostirka po
sredini objekta. U drugoj kombinaciji reetke se postavljaju po sredini, a podovi sa prostirkom do
bocnih zidova objekta. Reetke se postavljaju na razlicitoj visini od poda, to zavisi od tipa nosilja. Kod
nosilja tekog tipa postavljaju se na visini 30-50 cm, a kod lakog na visini 60-80 cm. U prakticnim
uslovima se cesto od punog poda do reetki ukoso postavljaju letve u vidu merdevina kako bi se ivina
lake obostrano kretala.
Danas se vie od 90% nosilja dri u kavezima. U kaveznom sistemu, mali icani kavezi
postavljeni su jedan do drugog, u dugim redovima. Postavljaju se u jedan ili vie redova, uglavnom kao
parni kavezi, s tim da sa svake strane ovakve baterije postoji manipulativni hodnik, irine 70-90 m.
Baterije su postavljene na dva, tri ili vie spratova, na pogodnoj radnoj visini za radnika. Kada se
koriste viespratni kavezi, drugi sprat odnosno red kaveza i kasniji redovi se mogu postavljati direktno
iznad niih redova, ili uvuceni za 1/2 dubine kaveza dajuci stepenasti izgled baterije. U kavezima, cija
velicina nije standardizovana, mogu se drati tri, cetiri ili maksimalno pet kokoi nosilja. Mora se
napomenuti da je sudbina kaveznog sistema dranja ivine u mnogim zemljama neizvesna, jer se
drutvo za zatitu ivotinja u tim zemljama vec izborilo za prirodno dranje ivine.
Podni sistem dranja kokoi nosilja
Mesto na kome se gradi ivinarnik treba da bude ocedito. Njegova dua osovina postavlja se u
pravcu sever-jug. Za gradnju staja sa podnim sistemom dranja kokoi preporucuje se isti materijal kao
za gradnju odgajivalita. Kao to je vec naglaeno podni sistem dranja kokoi nosilja ima tri varijante:
1. pod sa dubokom prostirkom, 2. celoreetkasti pod, i 3. kombinacija reetki i duboke prostirke.
ivinarnik treba da bude dobro toplotno izolovan i dobro provetravan. Ako su u objektima
postavljeni prozori, onda se racuna sa koeficijentom osvetljenja 1:15. Objekti za nosilje se grade bez
prozora to smanjuje trokove izgradnje, omogucava bolju termoizolaciju objekta i pravilno
podeavanje vetacke svetlosti u ivinarniku. Na ceonim stranama ivinarnika ostavljaju se dovoljno
iroka vrata, koja omogucavaju sve predvidene mehanizovane manipulacije.
Staje za kokoi su irine 12-14 m, a visine 2,0-2,2 m do strehe. Unutranje strane krova moraju
biti dobro termoizolovane. Duina ivinarnika odreduje se prema broju kokoi koje treba smestiti. Za
nae uslove kao standard moe se uzeti 5 do 7 kokoi na povrini poda od 1 m 2. Ako je pod delom sa
reetkama gustina naseljenosti se moe povecati na 10-12 po 1 m2.
Ovaj sistem je danas uglavnom zastupljen u malom procentu, mada nije iskljuceno da ce opet
biti aktuelan, jer se drutvo za zatitu ivotinja u mnogim zemljama, kao to je vec naglaeno, izborilo
za zabranu gajenja ivine u kavezima. Za vece proizvodace je taj sistem gajenja nosilja manje
interesantan, jer je manje intenzivan od kaveznog sistema. Iskoricavanje objekta je 2-3 puta manje
nego pri dranju nosilja u baterijama. Kokoi nose jaja u gnezdima, ali jedan broj njih i van gnezda, pa
je veci procenat jaja sa prljavom ljuskom nego u baterijskom sistemu gajenja. Osim toga, jata koja se
dre na podu imaju manju proizvodnju jaja od jata u kavezima. Utroak hrane po grlu takode je neto
veci nego u baterijama, zbog vece aktivnosti nosilja na podu. Ovaj sistem je pogodan za gajenje manjih
jata, do nekoliko stotina grla. Za gajenje nosilja na podu potrebna su manja ulaganja u opremu i
objekte, pa je zasnivanje ove proizvodnje prihvatljivo za proizvodace sa manjim kapitalom.
Iako odrasle kokoi imaju dobro izraenu sposobnost prilagodavanja na uslove spoljanje
sredine, one se ipak moraju tititi od nepovoljnih mikroklimatskih uslova. Optimalna temperatura u
objektima za kokoi nosilje iznosi 12-20C, a optimalna relativna vlanost 60-75%.
U ventilacione kanale postavljaju se elektricni ventilatori. Racuna se da je za jednu koko
potrebno obezbediti 0,75 m3 vazdunog prostora, a koeficijent ventilacije, zavisno od godinjeg doba,
krece se od 8 do 12.
Svetlost ima presudan uticaj na nosivost ivine. Ritam svetla i tame stoji u neposrednoj vezi sa
izlucivanjem luteinizirajuceg hormona hipofize za pokretanje ovulacije. Svetlost deluje takode i na
izlucivanje folikularnog hormona hipofize i na broj zrelih folikula. Pored uticaja na izlucivanje
hormona svetlost odvaja period kretanja i ishrane od perioda mirovanja ivine.
Plansko upravljanje svetlom putem razlicitih svetlosnih programa, uz odgovarajuci intenzitet
osvet-ljenja, predstavlja vano sredstvo, kojim se moe uticati na nosivost, pre svega tokom zimskih
meseci. Najbolja mogucnost za programiranje osvetljenja postoji u objektima bez prozora, u kojima je
iskljuceno delovanje dnevnog svetla. Postoji vie varijanti programa osvetljavanja nosilja, ali kod
vecine dolazi do maksimalnog produenja dana na 15 casova. Varijante programa svetlosnog dana
opisane su ranije u ovom poglavlju.
Postoji mogucnost koricenja osvetljenja u trajanju od 24 casa. Iako ovakvo osvetljenje deluje
stimulativno na nosivost, ne sme se primenjivati na pocetku perioda noenja, jer kasnije dovodi do opadanja nosivosti. Sa druge strane, i organizam kokoi nije u stanju da izdri celodnevno osvetljenje
tokom celog perioda nosivosti. Ovakav sistem osvetljenja moe se koristiti jedino u zimskim mesecima
i na kraju perioda noenja, jer smanjuje ocekivani pad nosivosti, koji tada normalno nastaje. Koristi se i
ok ili blic osvetljenje. Pod ovim se podrazumeva postupak osvetljavanja sa intenzitetom svetlosti od
300 do 1500 W u kratkom vremenskom periodu (5 do 35 sekundi). Navedeno osvetljenje, u
jednocasovnim razmacima, ima slicno dejstvo kao i trajno svetlo. Ovaj metod osvetljenja takode slui
jedino za povecanje nosivosti tokom jeseni i zime. U odnosu na druge programe osvetljenja ok
svetlo ima prednosti, jer ne dozvoljava nosiljama da naputaju sedala i na taj nacin ne dovodi do
produetka hranidbenog dana.
Intenzitet optimalnog prirodnog osvetljenja u objektima za nosilje iznosi 20 luksa, a postie se
putem prozora sa koeficijentom osvetljenja 1:15-20. Vetacko osvetljenje se obezbeduje sijalicama,
racunajuci 3,5 W/m2 podne povrine.
U objektima za nosilje odvijaju se tri osnovne radnje: sakupljanje jaja, snabdevanje kokoi
hranom i vodom i odravanje i cicenje duboke prostirke.
Za odmor kokoi postavljaju se specijalna sedala koja mogu biti nepokretna i pokretna. Za
jednu koko potrebno je obezbediti 20 cm duine sedala. Drugi vaan deo opreme ivinarnika
predstavljaju gnezda, koja mogu biti individualna ili zajednicka. Individualna gnezda se obicno koriste
u selekcijske svrhe radi kontrole nosivosti. U proizvodnji komercijalnih jaja mnogo se cece koriste
zajednicka gnezda. Svako individualno gnezdo je duboko 35 do 38 cm, visoko 35 cm i iroko 30 cm.
Obicno se vie ovakvih gnezda u dve etae povezuje u jedan zajednicki objekat. Zajednicka gnezda
nisu spreda otvorena, vec im se ulaz i izlaz nalaze sa strane. Sakupljanje jaja vri se otvaranjem
poklopca koji se nalazi sa strane ili odozgo. Ovakva gnezda grade se sa duinom od 1,5 m, a slue za
60 kokoi. Na jedno individualno gnezdo racuna se 4 do 5 kokoi ili oko 75 kokoi na 1 m 2 zajednickog
gnezda, pri cemu se uzima da se u gnezdima nalazi oko 24% kokoi. Hranjenje kokoi vri se iz
hranilica koje su cilindricnog oblika ili u vidu valova. Kod njihove konstrukcije vano je da je
onemoguceno zagadivanje hrane ekskrementima. Hranilice su najcece obeene i uzdignute iznad poda
u visini ramenog zgloba kokoi. Obicno se na svakih 10 do 15 kokoi racuna 1 m duine valovhranilice.
Snabdevanje kokoi vodom vri se primenom automatskih pojilica razlicitog oblika. Najcece
se koriste protocne pojilice, automatske pojilice sa ventilom, kapljaste i nipl-pojilice. Oko pojilica, kao
i ispod njih, povrina mora biti drenirana, kako bi se izbeglo vlaenje duboke prostirke.
Ako je u ivinarniku bilo ranije ivine, vri se njegovo temeljno mehanicko cicenje, sanitarno
pranje i dezinfekcija. To se odnosi na svu opremu, a posebno na hranilice i pojilice. Poeljno je da se
ivinarnik posle cicenja i dezinfekcije radi biolokog odmora ostavi 10 do 20 dana prazan. Tek posle
toga prelazi se na formiranje nove duboke prostirke.
Prebacivanje podmlatka u objekte za kokoi nosilje trebalo bi da se vri ujutru ili rano popodne
kako bi se mlade jedinke jo u toku dana prilagodile na novi ambijent. Za prevoenje podmlatka koriste
se kavezi u kojima moe stati 20 do 30 grla. Poeljno je to manje uznemiravanje kokoi, jer ono deluje
kao stresogeni faktor, a to se u znatnoj meri odraava na proizvodnju jaja.
Poznato je da najveci broj jaja kokoi snesu u prvoj godini iskoricavanja. U drugoj se broj
sneenih jaja smanjuje na 75 do 80%, a dalje proizvodnja jaja progresivno opada. To je i razlog to je u
proizvodnji jaja danas prihvaceno dranje kokoi samo godinu dana.
Baterijski sistem dranja kokoi
U ovom sistemu kokoi se dre individualno ili po vie njih u kavezima svrstanih u baterije,
koje se postavljaju u 2, 3 ili vie redova u ivinarniku, i to obicno svaki red sa tri ili cetiri etaa kaveza.
Ovaj sistem ima citav niz dobrih strana, a to su: veca proizvodnja, maksimalna gustina naseljenosti
kokoi po 1 m2 podne povrine, automatizacija ishrane, napajanja, sakupljanja jaja i cicenja izmeta,
manja ucestalost pojavljivanja zaraznih i parazitskih bolesti i kanibalizma, lake izdvajanje obolelih
jedinki, dobijanje cistih jaja, povoljniji uslovi za rad i dr.
Baterijskom nacinu dranja ivine stavlja se kao prigovor velika investiciona ulaganja za
opremu ivinarnika, ali treba imati u vidu i to da je za smetaj kokoi kod ovog sistema potreban manji
broj objekata, to ukupno posmatrano smanjuje potrebne investicije za njihovu izgradnju. Pored toga,
ovom sistemu smetaja ozbiljni prigovori se stavljaju zbog krajnjeg ogranicenja kretanja i drugih
aktivnosti kokoi nosilja, o cemu se govori na kraju ovog poglavlja.
ivinarnici za smetaj baterija grade se u osnovi po istom principu, kao i oni kod podnog
sistema dranja ivine. Treba voditi racuna o ravnomernom osvetljavanju baterija i kaveza u njima.
Veliku panju treba posvetiti i planiranju kapaciteta ventilacionih uredaja, jer je kod ovog sistema
dranja ivine potreban znatno veci obim ventilacije.
Raspored baterija kaveza u ivinarniku moe se vriti uglavnom na dva nacina, koji
omogucavaju izuzetno veliku gustinu naseljenosti objekata. Kod toga se obicno dva reda, sastavljena
od 60 i vie kaveza, naslanjaju svojom zadnjom stranom jedan na drugi cime formiraju jednu bateriju.
Vie ovakvih baterija reda se u dva ili vie redova sa odgovarajucim manipulativnim prolazima. Redovi
baterija se mogu postavljati paralelno sa duim zidom ivinarnika. Pri tome se dobija jedan centralni
uzduni i dva bocna prolaza. U drugom slucaju, redovi baterija se mogu postavljati paralelno sa
irinom ivinarnika. Izmedu redova baterija ostavljaju se manipulativni hodnici koji su povezani sa dva
prolaza izmedu duih zidova ivinarnika i redova baterija.
Za baterijsko dranje kokoi koriste se kavezi irine 35,0 do 37,5 cm, dubine 45 cm i visine 45
cm. Kavez ima gvozdeni okvir ograden icom. Na dnu kaveza nalazi se koso poloeni pod od ice. Pod
je na zadnjem delu uzdignut od podloge 22,5 cm, a na prednjem 12,5 cm. Pod se zavrava 15 cm iznad
kaveza i savijen je na gore. Na taj nacin dobija se kanal koji slui za sakupljanje jaja. Na ovom mestu
moe da se nalazi automatska neprekidna traka za sakupljanje jaja. Sa ove trake jaja se prebacuju u
mainu za sortiranje, a odatle na pakovanje. Iznad kanala za sakupljanje jaja nalazi se valov za
hranjenje, a iznad njega valov za napajanje.
Danas je usvojen princip dranja po 2 ili 3 kokoi u jednom kavezu, to znatno smanjuje
potrebne investicije za izgradnju ovakvog sistema. U ovakve kaveze kokoi se stavljaju u starosti od
4,5 do 5 meseci i ostaju godinu dana, kada se privode klanju. Kavezi i citav objekat moraju se posle
ovakvog proizvodnog turnusa temeljno ocistiti, oprati i dezinfikovati.
Mlade kokoi se moraju dopremiti kamionima u posebnim kavezima, odnosno gajbama
direktno do objekta. Transport 18-nedeljnih kokoi ne treba da se vri po velikim vrucinama ili jakoj
zimi. U letnjem periodu se transport obavlja u jutarnjim casovima ili uvece po zalasku sunca.
Ekstremno niske ili visoke temperature imaju dalekosene negativne posledice po mlade nosilje. Kada
se dovezu do objekta, kokoi se vade iz kaveza za transport i useljavaju u kaveze objekta. Naseljavanje
se vri po spratovima paralelno, pocevi od zadnjeg dela objekta, iskljucivo rucno. U svaki kavez u
bateriji se stavlja 2-3 ili 4-5 kokoi, u zavisnosti od tipa kaveza. U uslovima naseljenosti oko 20-25
kokoi po 1 m2 podne povrine objekta (60 grla po dunom metru baterije), u kaveznom sistemu, nakon
use-ljavanja nije moguce izvoditi bilo kakve radove, opravke ili tehnoloke zahvate, a da to nema
veoma loe posledice na proizvodnju jaja.
U proizvodnji konzumnih jaja danas se koriste uglavnom trospratne baterije, mada mogu da se
koriste i druge kombinacije, cak i do 6 spratova. Pri useljavanju mora se obratiti panja na kondiciju i
opti utisak o zdravstvenom stanju jedinki u jatu. Svaku koko koja nije postigla odgovarajucu telesnu
masu (1450-1550 g) treba izdvojiti i naseliti samo odabrane jedinke u jato.
Bez obzira na duinu trajanja i uslove transporta, kokoi provedu nekoliko casova bez vode
(hvatanje, cekanje do utovara u kamion, prevoz i cekanje na istovar), te je davanje vode prva i
najvanija tehnoloka mera nakon useljavanja. Ako kokoi dolaze sa podnog sistema dranja, gde su
koristile visece ili protocne pojilice, moraju se uciti na nipl-pojilicu, to je neophodno kako ne bi usled
dugog neuzimanja vode dehidrirale. Ucenje kokoi na nipl-pojilicu traje 5-6 dana, a potrebno je
proveriti svaki kavez u pogledu uzimanja vode. Ucenje se sastoji u tome to se tapicem provucenim
kroz kavez dodirne vrh nipl-pojilica, a prve kapi vode podstaknu kokoi koje su edne da piju. Kada
jedna koko pocne uzimati vodu ostale joj se vrlo brzo pridruuju.
Visoka produktivnost linijskog hibrida je genetski uslovljena, ali dolazi do izraaja samo ako su
uslovi dranja, ishrane, nege i zdravlja optimalni. Zanemarivanje bilo kog od ovih faktora negativno se
odraava na zdravstveno stanje kokoi, a svakako i na proizvodne rezultate, odnosno ekonomicnost
dranja jata.
Za postizanje odgovarajuce rentabilne proizvodnje od znacaja su pravilna ishrana i
odgovarajuci ambijentni uslovi. Od ambijentnih uslova od na-jveceg znacaja su temperatura, vlanost i
reim osvetljenja.
Smatra se da je optimalna temperatura u ivinarniku za kokoi nosilje 18-22C. U naim
uslovima problemi u vezi sa temperaturom sredine nastaju u toku letnjih meseci, kada su spoljne
temperature visoke. U tim periodima, kada je povecano odavanje telesne toplote, a uz to je i vazduh
koji se ubacuje ventilacijom topao, dolazi do povecanja ambijentne temperature, cak i do 33C.
Posledice delovanja ovih visokih temperatura su smanjeni apetit, smanjeno konzumiranje hrane i manja
proizvodnja jaja. Ljuska je cesto meka, a procenat jaja sa slabom ljuskom naglo raste. Da bi se ublaili
negativni uticaji visokih temperatura preduzima se: povecanje procenta proteina u smei, davanje
vitamina C nekoliko dana pred povecanje temperature, polivanje krova hladnom vodom, odravanje
maksimalne higijene, povecanje koeficijenta ventilacije i dr. U uslovima nae klime, iako su letnje
temperature visoke, sveije su noci, pa su toplotni udari i tete od visokih temperatura retke. Najveca je
teta od povecanog procenta jaja sa mekom ljuskom, koja idu u preradu ili prodaju po niim cenama. U
naoj zemlji visoke temperature su uglavnom u julu i u prvoj polovini avgusta. Vecinom su
kratkotrajne, pa se uz odredene mere predostronosti mogu u znatnoj meri ublaiti tetni efekti.
Optimalna vlanost za kokoi nosilje iznosi 65 do 75%. Niska vlanost negativno deluje na
nosilje, stvarajuci nervozu u jatu, dehidriranost nosilja, pa i smanjenje nosivosti. Prevelika vlanost
takode ima negativan uticaj na organizam kokoi. Pracena je nervozom nosilja, ulepljenocu perja i
opadanjem proizvodnje jaja. Pored toga, i kod nie i kod vie vlanosti smanjuje se otpornost
organizma, pa su prodori infekcija olakani.
Proizvodnja jaja je zavisna od duine trajanja dana i izmene ritma dan-noc. Reim osvetljenja i
mehanizam delovanja svetlosti na proizvodnju jaja kod kokoi nosilja je ranije objanjen.
Pre nego to se nasele u proizvodne objekte kokoi nosilje moraju biti vakcinisane prema
odgovarajucem programu preventivne zatite koji propisuje proizvodac datog hibrida. Preventivna
zatita u periodu noenja podrazumeva pravilnu is-hranu, odravanje maksimalne higijene u objektu,
redovno napajanje kvalitetnom i bakterioloki ispravnom vodom. U preventivnu zatitu spada i
povremeno davanje ivini vitaminskih preparata kroz vodu za pice.
Da bi se sprecila pojava bolesti, na farmi se redovno moraju odravati dezinfekcione barijere u
funkcionalnom stanju. Radnici moraju obavljati poslove u zatitnim mantilima i gumenim cizmama. Na
najmanju mogucu meru se moraju svesti posete lica koja ne rade u ivinarniku. Treba uvesti pravilo da
u objekat za nosilje mogu da ulaze samo zaposleni radnik i strucno osoblje, uvek i jedino u odeci i
obuci koja je prethodno dezinfikovana.
Kokoi nosilje konzumnih jaja se u proizvodnim objektima uglavnom gaje 54 nedelje, odnosno
od 18. do 72. nedelje starosti. Komercijalne nosilje danas u toku jednog proizvodnog ciklusa (jedne
godine) proizvedu 280-300 jaja, uz potronju oko 40 kg koncentovane hrane.
Najdalje u toku 1-3 dana po zavretku perioda noenja sve izlucene kokoi moraju biti
isporucene klanici. Vadenje i stavljanje nosilja u plasticne kaveze i njihov utovar u kamione obavlja se
rucno. Po isporucivanju kokoi odmah se vri detaljno cicenje i sanitarno pranje objekta. Nakon toga
se vri temeljna dezinfekcija objekta, njegovo zatvaranje i odmor u trajanju 10-20 dana. Posle isticanja
perioda odmora objekat se jo jednom dezinfikuje i provetri i tek nakon toga se pocinje sa useljavanjem
jata 18-nedeljnih kokoi za novi proizvodni ciklus.
Sistemi gajenja i problemi dobrobiti ivine
Odnos ljudi prema gajenju ivine i naucnika u proucavanju ponaanja bitno se razlikuje od
dosadanjeg odnosa u tom smislu prema sisarima domacih ivotinja. Ove ptice se retko posmatraju kao
jedinke, te je, cini se, zbog toga malo naucnika opisivalo njihove vie intelektualne sposobnosti.
Nedovoljno poznavanje individualnog ponaanja ivine delom je posledica dranja veoma velikog
broja jedinki ovih ptica na jednom mestu, delom cinjenice da se ljudi tee poistovecuju sa pticama nego
sa sisarima i, cini se, samo neznatno objektivnih razlika u ponaanju ptica, coveka i domacih ivotinja.
Kada se individualno kokoi podvrgnu nekom eksperimentalnom tretmanu koji zahteva proces ucenja,
a ne izaziva pojavu straha, one ispune postavljene zahteve na sasvim odgovarajuci nacin, ako su u
skladu sa njihovim intelektualnim sposobnostima. ûlne sposobnosti ivine su veoma dobro razvijene u
poredenju sa senzornim sposobnostima ljudi i sisara domacih ivotinja, a njihova socijalna organizacija
je vrlo kompleksna i zahteva angaovanje znacajnih psihickih procesa, kao to su kognicija, ucenje i
pamcenje, u cilju odravanja iste. Kokoi se za vreme mnogih aktivnosti cesto nalaze u situacijama u
kojima dominira strah od ljudi. Zbog toga farmeri nisu sposobni da pravilno procene sloenost
ponaanja kokoi i njihovu svesnost o ivotnoj sredini. Ovakav odnos prema kokoima, a u slicnoj meri
i prema drugoj ivini, ima znacajan uticaj na procenu koje uslove ove vrste ptica zahtevaju i koje
veterinarske i odgajivacke tretmane one mogu podnositi. Naucnici koji su detaljno izucavali domacu
ivinu zahtevaju da se veca panja posveti jedinkama ovih vrsta. Oni smatraju da je panja prema grupi
vec u dovoljnoj meri zastupljena. Ustanovljene su neke razlike u ponaanju izmedu divljih i
odgovarajucih vrsta domacih ptica. Naime, razlike u dozivanju, paradiranju i drugim vrstama ponaanja
izmedu odgovarajucih divljih i domacih vrsta ptica su veoma impresivne. Poznato je da moderan
koncept sagledavanja pojave rangiranja u socijalnoj grupi ivotinja proizilazi iz radova na kokoima.
Rangiranje ili hijerarhija sile kod ovih vrsta ivine se uspostavlja putem kljucanja.
Primeri problema ocuvanja dobrobiti ivine, koji se navode u ovom udbeniku, odnose se na
kokoi, zato to je najveci broj istraivanja izvren upravo na ovoj vrsti ptica i zato to je brojcano ona
najzastupljenija. Domaca koko je najzastupljenija vrsta ptice u svetu sa oko 9-10 biliona jedinki. Ona
je veoma uspena vrsta u proizvodnji, to covek danas koristi vrlo efikasno. Medutim, postoje brojni
uzroci koji naruavaju dobrobit ove vrste ptica u toku procesa proizvodnje jaja ili mesa. Smatra se da su
kokoi najcece podvrgnute patnji u procesu proizvodnje zbog neodgovarajucih postupaka ljudi u
poredenju sa drugim vrstama ptica i sisara domacih ivotinja. Zbog toga je danas dobrobit kokoi
veoma znacajan predmet naucnih proucavanja.
Sistemi dranja kokoi nosilja
Kokoi nosilje su uglavnom gajene slobodno u svim zemljama sveta do 1950. godine.
Zatvarane su u nekim vrstama staja za vreme noci, a u toku dana omogucavano je tumaranje po
dvoritima razlicitih dimenzija ili cak i irim poljima. Nakon navedene godine usledila je promena
nacina gajenja i kokoi nosilje su uglavnom drane u ivinarnicima, i to najpre na dubokoj prostirci, a
10-15 godina kasnije u baterijskim kavezima pod strogo kontrolisanim uslovima. Povecanjem
efikasnosti proizvodnje, cena jaja je opala u poredenju sa drugim vrstama namirnica, tako da su
konzumenti imali znatne beneficije u finansijskom smislu. U skoranje vreme, medutim, belei se
pojedinacno vracanje na slobodni sistem i modifikovani sistem grupnog stajskog gajenja ivine, jer deo
stanovnitva u mnogim zemljama, pod uticajem udruenja za zatitu prava ivine, ne eli da kupuje jaja
koja poticu od kokoi gajenih u baterijskim kavezima.
Slobodni sistem gajenja ivine podrazumeva pristup otvorenom prostoru (dvoritu ili polju).
Kod ovog sistema, gustina naseljenosti regulisana zakonskim propisima i u Evropskoj Uniji, iznosi
1000 kokoi/ha. Ovaj prostor, koji omogucava 10 m2 po jedinki, slican je onome koji je koricen u
proizvodnim jedinicama pre 1950. godine. Medutim, kod ove gustine naseljenosti nastaju problemi koji
se ogledaju u velikoj stopi zagadivanja jedinicnih povrina izmetom jer se ne vri njegovo uklanjanje.
Zbog toga je Savet o dobrobiti farmskih ivotinja u Velikoj Britaniji preporucio maksimalnu gustinu
naseljenosti 375 jedinki/ha (26,7 m2 po jedinki). Ako se gustina naseljenosti kokoi poveca bez
premetanja na nove povrine, opasnost od pojave bolesti takode raste. Na primer, pojava infestacije
helmintima i kokcidioze najmanje je 10 puta ceca u slobodnom sistemu gajenja nego u baterijskim
kavezima. U slobodnim sistemima gajenja cesto dolazi do uznemiravanja ivine od strane ptica
grabljivica. Oba faktora, bolesti i predatore, trebalo bi uzeti u obzir kada se procenjuje stanje ugodnosti
odnosno dobrobiti ivine. Uz to, kao to naglaavaju mnogi istraivaci, ivina u slobodnom sistemu
gajenja nije zaticena od delovanja ekstremnih vremenskih prilika. U toku zime, ugodnost ivine moe
biti veoma loa u slobodnom sistemu gajenja, zbog cega se noenje jaja moe znacajno smanjiti. Ako je
gustina naseljenosti velika u slobodnom sistemu gajenja opasnost prenoenja parazitskih i zaraznih
bolesti putem fecesa moe poprimiti zabrinjavajuce razmere. Ova opasnost se moe znatno smanjiti
premetanjem ivine na novu povrinu. Uticaj loih vremenskih uslova moe se smanjiti izgradnjom
dobro izolovanih i ventilisanih staja. Domaca koko potice od tropskih vrsta, zbog cega se u zimskim
uslovima ne treba da izlae niskim temperaturama i drugim spoljanjim opasnostima. Zbog toga je
potrebno da objekti koji se koriste kod slobodnog sistema gajenja budu u celini dobro sagradeni, skoro
isto kao i kod grupnog stajskog smetaja. Kokoi cesto same ostaju u stajama kod slobodnog sistema
gajenja u toku perioda kie, vetra i hladnoce. Loi vremenski uslovi bi s toga trebalo da efikasno
sprecavaju izlazak kokoi iz staja. Medutim, ipak je potrebno predvideti mogucnost da se onemoguci
njihov izlazak, kada se za to ukae potreba. Naime, najveci broj kokoi koristi i najmanju mogucnost
da eta, lepra krilima, ceprka, kljuca ili da ispolji razne socijalne interakcije. Nisu na raspolaganju
sasvim pouzdana izucavanja koja bi pokazala ceci izbor kokoi izmedu boravka u polju i u velikim
stajama. Jasno je da se naruavanje ugodnosti kokoi moe smanjiti na sasvim mali nivo kod slobodnog
nacina gajenja. Medutim, treba imati u vidu da se sve prednosti slobodnog sistema gajenja ivine mogu
ispoljiti jedino ako se uz slobodno kretanje koriste dobro izgradene staje.
Baterijski sistem dranja ivine
Koricenje redova kaveza za kokoi u stajama, gde su mikroklimatski uslovi u velikoj meri
kontrolisani, pocelo je u SAD u 1930. godini. Redovi kaveza nazvani su baterije kaveza i termin
baterijski kavezi postepeno je uao u iru primenu, kako se sistem razvijao. Moderni baterijski sistemi
omogucavaju potpuno odvajanje ivine od njihovog fecesa, to ima velike prednosti kada je u pitanju
kontrola zaraznih i parazitskih bolesti. Feces se moe uklanjati pokretnom trakom ispod kaveza ili
moe upadati direktno, odnosno preko deflektora (skretaca), u sabirnu jamu. Dalje smanjenje
ucestalosti pojave bolesti posledica je primene principa all-in all-out u sistemu gajenja. Kokoi se
uvode u ciste prazne staje neposredno pre pronoenja, a sve se uklanjaju u starosti od oko 72 nedelje. U
evropskim zemljama se u kavezima cesto dri 5 kokoi, a u zemljama Severne Amerike cak i vie.
Zbog toga to je broj jedinki koji medusobno kontaktira u ovom sistemu ogranicen, prenoenje bolesti
je dodatno limitirano. Srednja temperatura, vlanost i ventilacija u staji se mogu kontrolisati uz veliku
preciznost. Voda je uglavnom kontinuirano na raspolaganju putem pojilica, a hrana se daje redovno
obicno automatski koricenjem sistema pokretne trake ili lanca. Medikacija se sprovodi putem hrane,
vode ili finog spreja kapljica. Manja ucestalost pojave bolesti, dobri mikroklimatski uslovi, konstantna
mogucnost koricenja vode i redovno snabdevanje kvantitativno i kvalitativno izbalansiranom hranom
su veoma znacajne prednosti baterijskog sistema gajenja u odranju dobre ugodnosti kokoi. Medutim,
u istom sistemu, pored ovih nesumnjivih prednosti, postoji i niz nedostataka.
Automatski sistemi napajanja, ishrane i regulisanja mikroklimatskih uslova mogu cesto iz
raznih razloga zatajiti. Pojilice mogu biti blokirane, konvejeri hrane mogu zatajiti u prenoenju hrane
do nekih kaveza, sistemi ventilacije i grejanja mogu prestati da funkcioniu efikasno. U svakoj od ovih
situacija, kao i kod pojave bolesti ili zaplitanja u icanu mreu, zahteva se primena alarmnih sistema i
paljivo nadgledanje. Nadgledanje ivine u mnogim baterijskim kavezima je relativno lako. Dobri
odgajivaci mogu redovno nadgledati sve jedinke u baterijskim stajama i blagovremeno identifikovati
neki izraeniji problem ugodnosti. Dobro je poznato, medutim, da je preglednost jedinki u donjim
redovima kaveza manja, jer ih odgajivaci ne mogu nadgledati bez saginjanja. Medutim, pojedini
istraivaci smatraju da donji redovi kaveza ne bi trebalo da budu malo odnosno povrno nadgledani,
ako se ima u vidu da postoje mnogi nacini postavljanja kaveza, a neki od njih dozvoljavaju nadgledanje
svih kaveza u sasvim prihvatljivoj meri. Druga opasnost za ugodnost ivine, koja predstavlja
potencijalnu pretnju kod svih staja, je izbijanje poara. Generalno, kokoi treba da se dre na takav
nacin da se mogu brzo evakuisati iz staja u slucaju izbijanja poara. Na primer, u slucaju izbijanja
poara potreban je veoma dug period vremena za otvaranje svih kaveza u baterijskim stajama sa
100000 jedinki. Pored toga, jedinke koje borave u kavezima u dugom periodu vremena rado ih ne
naputaju. To predstavlja ozbiljan nedostatak ovog sistema gajenja, s obzirom da danas cesto postoji
opasnost od izbijanja poara u baterijskim stajama. Alarmi i sistemi gaenja mogu pomoci u smanjenju
teta od ovog rizika, ali to jo uvek ostaje ozbiljan problem.
Mnogi od problema koji nastaju kod kokoi u baterijskim kavezima su posledica aktivnosti koje
one ne mogu da ispolje. One se ne mogu slobodno kretati, mahati krilima, sedeti, graditi gnezda pre
noenja jaja, ceprkati za hranom, peruati se u praini ili kljucati po zemljitu. Posledice ovih
ogranicenja su pojave frustracija, medusobnog kljucanja i nekih abnormalnosti u rastu i obliku tela
kokoi.
Slobodno drane kokoi znatno vie etaju nego kokoi koje se dre u kavezima ili u grupama
na icanom podu. Mahanje krilima u kavezima je potpuno spreceno, a postoje i znatna ogranicenja u
ukupnom ispoljavanju komfornog ponaanja u poredenju sa grupnim i slobodnim dranjem ivine.
Baterijski kavezi pruaju malo prostora za ceprkanje nogama ili cicenja kljunom. Nisu poznate sve
pojedinosti o neposrednim efektima ogranicenog kretanja na organizam ptica. Da bi se sagledali
neposredni efekti bilo koje vrste ogranicenja koriste se testovi uskracivanja i sagledavanja obavljene
aktivnosti posle razlicitih perioda trajanja uskracivanja iste. Na primer, kolicina popijene vode moe se
meriti posle razlicitih perioda uskracivanja vode. Posle premetanja iz baterijskih kaveza na vece
povrine, kokoi u znatnoj meri ispoljavaju lepranje krilima, i to srazmerno duini perioda gajenja u
kavezima. Jasno je da lepranje krilima nastaje zbog prisutnog problema u ugodnosti, ali je teko, samo
na osnovu duine ispoljavanja, zakljuciti koliko je ovaj problem izraen.
Dugotrajno uskracivanje kretanja se odraava na kostima i miicima ivine. Ptice u kavezima
imaju manju masu i vecu lomljivost kostiju od ptica koje imaju vie slobode u kretanju, a cece se
javlja i hromost kod ptica u kavezu. Pojava osteomalacije i osteoporoze je znacajno ucestalija kod
ivine u kavezima nego kod ivine koja se gaji grupno na podnom ili u potpuno slobodnom sistemu.
Sugerie se da se i slabost miica znatno cece javlja kod ivine u kavezima. Razlike u nekim
osobinama miica ivine u razlicitim sistemima gajenja su jasne na osnovu izucavanja kvaliteta mesa,
ali to ne mora obavezno da prua informacije o stanju njihove ugodnosti. Verovatno su najznacajniji
dokazi loe ugodnosti pojave slomljenih kostiju koje se otkrivaju na klanju. U jednom istraivanju je
ustanovljeno da se prelomi krilnih kostiju rede javljaju kod kokoi koje se slobodno krecu (0,5%) u
odnosu na kokoi u kavezima (6,5%). Pored toga, u kavezima se kod sledecih 9,5% kokoi
ustanovljava prelom kostiju posle klanja. U Velikoj Britaniji je ustanovljen prelom kostiju kod 29%
kokoi u baterijskim kavezima. Vadenje kokoi iz kaveza i veanje na liniji klanja su oznaceni kao
postupci koji najcece dovode do povreda. Kokoi iz kaveza su znatno manje aktivne od kokoi koje
koriste sistem sa sedalima ili Elsonov terasni sistem. Zbog toga je otpor lomljenju humerusa i tibije kod
kokoi iz kaveza manji. Kretanje je u korelaciji sa debljinom i cvrstinom kostiju kod kokoi, uostalom
kao i kod drugih ivotinja. Nije poznato u kojoj meri je potpuno ograniceno kretanje povezano sa
pojavama osteomalacije i osteoporoze, ali nema sumnje da prelome kostiju prati snaan bol. Sve to
dovodi do pojave preloma kostiju predstavlja izrazit problem za dobrobit. Hvatanje i transport ivine su
najizrazitiji primeri u tom pogledu. Oni nisu isti problem kod ivine koja se slobodno krece i one koja
se nalazi u kavezima. Jasno je da postoji potreba za neke bitne promene u dranju, a narocito u nacinu
hvatanja ivine, ako se eli da izbegne ucestala pojava preloma nogu.
Kokoi koriste sedala ako su im na raspolaganju, narocito nocu, kada one cesto sede zajedno
blizu jedna drugoj. Kada se obezbede sedala na nekoliko nivoa, kokoi biraju sedala koja se nalaze
visoko iznad poda, ali one koriste i nia sedala. Stepen uznemirenosti se smanjuje ako kokoi mogu da
koriste sedala, a obezbedenje sedala doprinosi i povecanju cvrstine kostiju nogu. Izbor vecine kokoi
sugerie da je obezbedenje sedala neophodno za poboljanje dobrobiti.
înjenica da kokoi iz slobodnog sistema gajenja koriste znatne povrine za etanje u dobrim
vremenskim uslovima je dokaz za radiji izbor vecih u odnosu na manje prostore, ali kokoi ne koriste
uvek dosledno vece prostore, vec to cine povremeno. Ako se kokoima iz baterijskih kaveza prui
mogucnost izbora izmedu ostajanja u kavezima ili kretanja, one posle perioda u trajanju od 4 casa, u
kome uglavnom ostaju u kavezima, izlaze i kasnije se odlucuju za kretanje. Kokoi koje su dre napolju
uvek biraju prostranije povrine. Potrebno je uvek vriti detaljnu analizu svakog izbora, kao to je
slucaj sa izborom izmedu kaveza i slobodnog kretanja. Mada u kavezima imaju na raspolaganju hranu i
u njima su blizu drugih jedinki kokoi, na primer, najveci deo vremena koriste za slobodno kretanje.
Domace kokoi grade i pretrauju gnezdo, a pokazuju i druga ponaanja pre noenja jaja kao i
mlade divlje kokoi. Kokoima u kavezima ne stoji na raspolaganju materijal za pravljenje gnezda i
mirno tamno mesto na kome bi leale. One cesto guraju na stranu zamiljeni materijal od planiranog
mesta za noenje jaja. Mada je jasno ustanovljeno da tamno mesto nije neophodno, postoje raznovrsni
dokazi o pojavi frustracije kod kokoi u kavezima, u kojima tamno mesto ne postoji. Koncentracija
kortikosterona se povecava pre samog noenja jaja bez obzira da li postoji gnezdo ili ne, to sugerie da
je to povecanje verovatno posledica pripreme za noenje jaja. Kokoi se karakteristicno oglaavaju
neposredno pre noenja jaja u vidu kokodakanja. Intenzitet oglaavanja je tri puta snaniji ako se
kokoi nalaze u baterijskim kavezima. Ovo moe da ukazuje na vecu frustraciju, ali najjasniji indikator
ponaanja pre noenja jaja je stereotipno kretanje. U vreme kada bi normalno trebalo da se gradi
gnezdo kokoi etaju tamo-amo po kavezu ponavljajuci putanju kretanja.
Drugi nedostatak baterijskih kaveza koji sprecava izraavanje normalnog ponaanja je icani
pod. Kokoi u kavezima ne mogu ceprkati po tlu i traiti hranu, kao i peruati se u praini. Kod kokoi
je izucavana ucestalost biranja poda od razlicitih vrsta metala. Takode je kod iste vrste ispitivan izbor
poda od icane mree i poda sa prostirkom. Ako kokoi mogu da biraju izmedu dva kaveza sa
prethodnim podovima one cece biraju kavez sa prostirkom, ali koriste oba ako im stoje na
raspolaganju. Podove sa prostirkom obicno biraju neposredno pre i u toku noenja jaja i zbog toga
najveci broj jaja se snese na prostirci. Kokoi radije ulaze u veoma male kaveze sa prostirkom nego u
znatno vece sa icanom mreom. Kokoi kojima je uskracena hrana, medutim, radije biraju kaveze sa
icanim podom u kojima se nalazi hrana nego kaveze sa prostirkom bez hrane. Ako se skrati vreme za
hranu u kavezima i stavi na raspolaganje pod sa prostirkom one biraju kavez i hranu. Ova izucavanja
obezbeduju informacije o stepenu izbora kokoi kada je u pitanju pod sa prostirkom, ali ona zahtevaju
kombinovanje sa uticajima uskracivanja prostirke. Zbog uskracenog peruanja u praini u kavezima se
javlja abnormalno ponaanje u vidu pokuaja peruanja u hrani ili pokreta peruanja u vazduhu kaveza.
Ako se posle dranja u kavezima, kokoima stavi na raspolaganje praina za peruanje one izraavaju
ponaanje peruanja u praini srazmerno trajanju vremena uskracivanja.
Kokoi provode mnogo vremena na pretraivanje njihove okoline, to se obavlja putem
kljucanja predmeta. Njihov kljun je bogato snabdeven senzornim receptorima. ivina u kavezima ima
malo mogucnosti za ispoljavanje kljucanja. Ponaanje u vidu kljucanja ne javlja se samo radi traenja
hrane. Izvesne stereotipije u vidu kljucanja su takode ustanovljene kod ivine u kavezima. înjenica da
se kljucanje ne vri samo zbog traenja hrane dokazana je nalazima da ptice kljucaju po okolini iako im
hrana stoji na raspolaganju. Kokoi u kavezima ponekad perzistentno kljucaju predmete, perje i kloaku.
Sugerie se da je glavni razlog kljucanja perja u baterijskim kavezima to to kokoi nemaju na
raspolaganju druge stvari na kojima bi ispoljile ovo ponaanje. Kljucanje perja se javlja znatno cece
posle hranjenja i noenja jaja. Ovo ponaanje je znatno ucestalije ako se hrana ogranici, ako se daje
peletirana hrana, ako je intenzitet svetlosti veliki i ako je pod napravljen od ice. Gubitak perja vodi
gubitku toplote i povecanju konzumiranja hrane narocito pre mitarenja. Kanibalizam, odnosno
kljucanje koje se snano ispoljava, pocinje kod mladih kokoi u vidu kljucanja kloake i izazivanja
ozbiljnih povreda, pa cak i uginuca. Takvo kljucanje i agresivni napadi na druge jedinke uglavnom ne
predstavljaju ozbiljan problem u baterijskim kavezima, verovatno zato to su jedinke u proseku starije i
suvie dugo zajedno da bi ispoljile potpuno agresivno ponaanje. Medusobno napadanje ivine zavisi i
od raspoloive povrine (vece je kod 824 cm2 nego kod 412 cm2, 1442 cm2 i 2888 cm2 po jedinki).
Nekontrolisan rast kljuna i kandi kod ivine moe biti problem u baterijskim kavezima. Ako ne
postoji mogucnost da ih ivina pohaba, kljun i kande mogu rasti do velicine koja ih ozbiljno
deformie. Obezbedenje abrazivnih traka u kavezima moe reiti ovaj problem. Mnoge druge povrede i
deformiteti mogu se ispraviti poboljanjem oblika, odnosno dizajna kaveza. Vrena su istraivanja
takvih problema i sacinjene preporuke kako ih treba reiti. ivina se uplice u icanu mreu kaveza
proturanjem glave ili vrata (29%), tela ili krila (28%), prsti ili kandi (15%), skocnih zglobova (13%)
ili nekog drugog dela tela. Najcece mesto upadanja ivine je praznina izmedu deflektora izmeta i
branika jaja. Drugo cesto mesto uplitanja ivine je prednji zid kaveza. Takva upadanja odnosno
uplitanja koja ocigledno remete dobrobit, a ponekad dovode i do uginuca, trebalo bi minimizirati
uprocavanjem prednje strane kaveza, na primer, koricenjem horizontalnih, a ne vertikalnih reetki,
koricenjem deflektora izmeta bez praznine ili bez velike praznine u odnosu na postrane delove kaveza,
koricenjem icanih mrea ne vecih od 25 x 35 mm i izbegavanjem koricenja kaveza koji imaju otre
ivice izmedu strana i poda kaveza. Strmi podovi, na primer, sa nagibom od 23% dovode do visokog
nivoa deformiteta nogu zbog klizanja i upadanja u icanu mreu poda, to se moe izbeci, ako se koristi
nagib ne veci od 12%. Pojava deformiteta moe se znatno smanjiti obezbedenjem sedala u kavezima. U
kavezima od icane mree cesto nastaje habanje perja. Postavljanje punih zidova smanjuje habanje
perja za 15%.
Koricenje duboke prostirke, prostirke od
slame i sistema sa sedalima
Sistemi sa dubokom prostirkom, u kojima se veliki broj kokoi gaji zajedno na istoj vrsti
prostirke, ili delom na letvicama, u stajama sa mnogo boksova gnezda, su bili veoma raireni u svetu
ranih ezdesetih godina. Povrina poda po jednoj kokoi je bila najcece 0,18 m 2 za teke rase i 0,14 m2
za lake, ako su obezbedene letvice i 0,27-0,36 m2 ako ne postoje letvice. Ova gustina naseljenosti je
slicna velicini od 0,18-0,27 m2 povrine po ivini u baterijskim stajama u celini. U sistemu sa dubokom
prostirkom, medutim, ivina ima na raspolaganju najveci deo raspoloivog prostora u staji. Sistem sa
dubokom prostirkom je rairen u celom svetu za gajenje ivine i on je ge-neralno prihvatljiv za
industrijsku proizvodnju u ivinarstvu, izuzimajuci potekoce u sakupljanju jaja, koje se ne javljaju u
baterijskim stajama. U Holandiji 15% jaja dolazi iz sistema gajenja sa dubokom prostirkom i ona se
prodaju 9-23% skuplje nego jaja koja poticu iz baterijskih kaveza.
Sistem sa sedalima se razvio iz sistema sa dubokom prostirkom, i u njemu ivina nije uvek
direktno na podu, vec se povremeno nalazi na nizu sedala razlicite visine u staji. Jedan problem koji se
javlja u stajama sa mnogo sedala odnosi se na to da neke mlade jedinke koje su dopremljene u staju ne
koriste sedala. Ustanovljeno je, medutim, da je koricenje sedala uglavnom univerzalno, ako su sedala
na raspolaganju kokoima od ranog uzrasta. Treci sistem ovog opteg tipa je pokriveni pod sa slamom.
Ovaj sistem je jeftin za gradnju i u njemu se moe smestiti oko 200 kokoi, uz 0,27 m 2 po kokoi, na
slami dubokoj 30 cm. U svakom od ovih sistema kokoi imaju znatnu slobodu kretanja, mada u njima
postoje izvesna socijalna ogranicenja. Moguce je ispoljavanje razlicitih normalnih aktivnosti, a
kljucanje perja je retko. Postoje, medutim, neki problemi dobrobiti koji nastaju usled toga to je
moguca veca pojava zaraznih i parazitskih bolesti. Agresivnost pojedinih kokoi moe izazvati znatne
povrede kod manjeg broja kokoi. Dobri odgajivaci treba da identifikuju kokoi sa problemima zdravlja
i blagovremeno ih odvoje od grupe. Glavni ekonomski problem predstavlja to to neke jedinke ne nose
jaja u boksovima koji slue kao gnezda tako da je njihova jaja teko naci u prostirci, a cesto su i u
znatnoj meri zaprljana. Neka automatizacija sakupljanja jaja iz boksova koji slue kao gnezda je
moguca ali, generalno, sakupljanje jaja je znatno tee nego u baterijskim kavezima.
Modifikovani kavezi
Neke modifikacije baterijskih kaveza koje sma-njuju pojavu povreda ali ne daju ivini vie
slobode u ispoljavanju normalnog ponaanja pomenute su ranije. Postavljanje sedala u baterijskim
kavezima takode je razmatrano. Dodatni prostor za ispo-ljavanje ceprkanja i lepranja krila ivine treba
obezbediti u modifikovanim, odnosno vecim kavezima sa podovima koji su malo prostraniji nego u
konvencionalnim kavezima. Obezbedenje ukalupljenih mesta za gnezda izgleda da je od velikog
znacaja, ali moglo bi da bude teko obezbedenje materijala za gnezda. Medutim, postoje mogucnosti za
modifikaciju kaveza koji mogu doprineti poboljanju dobrobiti. Konstruisani su kavezi koji
omogucavaju izbegavanje kljucanja, buduci da je osnovni problem kokoi u baterijskim kavezima
nedostatak prostora koji omogucava da se izbegne medusobno kljucanje. Konstrukcija ovakvih kaveza
unapredena je u Holandiji. Ovi kavezi slue za smetaj oko 20 kokoi u dva nivoa, imaju gnezda,
sedala i prostor sa peskom za peruanje. Prakticni nedostaci ovih kaveza manifestuju se velikim brojem
razbijenih i zaprljanih jaja i potekocama oko njihovog sakupljanja. Problemi dobrobiti egzistiraju kod
nekih individua koje ne mogu da pronadu pojilice u obliku nipla ili koje napadaju druge jedinke.
Inspekcija ivine u ovim kavezima je cesto sasvim oteana i svi problemi dobrobiti ivine se ne mogu
uvek i na vreme otkriti.
Veliki kavezni sistemi i dobrobit kokoi nosilja
Izmedu kaveza koji omogucavaju izvesno kretanje i staja sa sedalima nalaze se avijari, volijeri,
tale volijera i etani volijeri, Hans Kierove jedinice i vezane icane podne jedinice. Avijari i volijeri
poseduju dodatni pod od ice ili tankih letvica, duinske hranilice i pojilice, kao i gnezda u obliku
boksa na podu. Stariji avijari, kao na primer, oni u Velikoj Britaniji, su imali velike probleme zbog
pojave agresivnosti kod kokoi, ali noviji, koji su konstruisani u vajcarskoj, imaju poboljanja u
pogledu toga. U vajcarskim etanim volijerima, holandskim vezanim icanim podnim jedinicama i
danskim Hans Kierovim sistemima javlja se manji nivo agresivnog ponaanja medu jedinkama. U
svakom avijaru na raspolaganju je najmanje 14 cm sedala po jedinki. vajcarski etani volijeri su
komercijalno raspoloivi sa 590 cm2 podne povrine po jedinki, mada mnogi autori preporucuju 1000
cm2. Hans Kierov sistem ima 7 m2 icane podne povrine sa nagibom i brojna sedala na visini od 5 cm.
U jedinici u kojoj se nalazi 75 kokoi na raspolaganju je peskom pokrivena povrina, koja iznosi 20%
od ukupne podne povrine. Ova povrina se otvara samo popodne, a odvojena je elektricno
kontrolisanim pregradnim kapcima. Kljucanje perja i druga agresivna ponaanja su veoma malo
zastupljena u ovom sistemu. U avijarijima, i drugim grupnim stajskim sistemima, pojava agresivnih
ponaanja se moe smanjiti obezbedenjem uniformnog osvetljenja bez svetlijih prostora, u kojima se
kokoi sakupljaju i medusobno kljucaju. Takode je znacajno da ne postoje otri uglovi u kavezima koji
bi dozvoljavali zaglavljivanje. U svim ovim sistemima postoji kontakt sa izmetom, zbog cega je rizik
od pojave kokcidioze znatno veci. Neki od ovih sistema omogucavaju koricenje traka, koje izbacuju
feces i dre nii nivo vlanosti u objektima.
Sistemi smetaja, dobrobit i ekonomska osnova
Dobrobit ivine u higijenskim stajama sa sedalima, prostranijim kavezima i avijarima je bolja
nego u baterijskim kavezima. Medutim, dobrobit jedinki koje se cesto ometaju od drugih ili koje
oboljevaju u ovim sistemima je loija nego kod ivine u baterijskim kavezima. Savremeni razvoj u
mnogim evropskim zemljama cini mogucim da ce neki od brojnih grupnih stajskih sistema biti uskoro
sasvim prihvatljivi u prakticnom smislu i u pogledu dobrobiti. Pri tome treba imati u vidu da ako jedan
sistem duplira cenu jaja nema anse da se prihvati, jer ce samo mali broj ljudi kupovati ta jaja. Ako,
medutim, postoji malo uvecanje cene jaja, onda se prodaja jaja nece smanjiti, farmeri mogu ekonomski
opstati, a dobrobit ivine ce se znatno poboljati. U tabeli 1 prikazani su dodatni trokovi proizvodnje
jaja u razlicitim sistemima gajenja prema Elsonu (1985).
Tabela 1. Trokovi proizvodnje jaja u razlicitim sistemima gajenja (Elson, 1985)
Sistem
Prostor*
Kavezi za nosilje
450 cm2/jedinka
Trokovi,%
100
Kavezi za nosilje
560 cm2/jedinka
105
Kavezi za nosilje
750 cm2/jedinka
115
2
Kavezi za nosilje
450 cm /jedinka + sedalo
100
2
Kavezi za nosilje
450 cm /jedinka + sedalo + gnezdo
102
Plitki kavezi za nosilje
450 cm2/jedinka
102
Kavezi koji omogucavaju bekstvo, 2 reda
110
2
Avijari
10-12 jedinki/m
115
Avijari, staje sa sedalima i vie povezane 20 jedinki/m2
105-108
povrine
Staje sa dubokom prostirkom
7-10 jedinki/m2
118
2
Slamena polja
3 jedinke/m
130
2
Poluintenzivni
1000 jedinki/m
135 (140b)
Slobodni sistem
400 jedinki/m2
150 (170b)
*Prostor oznacava: u kavezima podnu povrinu kaveza, u stajama podnu povrinu staja, u ekstenzivnim
sistemima povrinu zemljita
b
ukljucuje i zakupninu zemljita
U osnovi postepene promene sistema gajenja ivine u Evropi povecavaju cenu jaja do 15% to
ne utice bitnije na prihode farmera. Prelazak na gajenje u avijarima, prostranijim kavezima ili u stajama
sa sedalima je prihvatljiv-kada je u pitanju dobrobit ivine, jer se pojava agresivnosti znatno smanjuje.
Ako to nije moguce proireni kavezi sa 4 ili 5 je-dinki sledeca je najbolja alternativa u pogledu
dobrobiti.
Gajenje i dobrobit tovnih pilica
U literaturi postoji mali broj podataka o dobrobiti brojlerskih pilica. Gajenje brojlera je
masovno tako da svaki problem dobrobiti ukljucuje mnogo individua.
Moderni hibridi brojlera rastu veoma brzo i na-jveci broj se danas ekonomski iskoricava sa 7
nedelja starosti, za koji period vremena se postie telesna masa od 1,5-2,0 kg. Tipicna staja za brojlere
je slicna staji za kokoi nosilje sa dubokom prostirkom. To je pravougaona staja irine 20 m sa dobrim
ventilacionim i temperaturnim kontrolnim sistemima. Pre useljavanja pilica ociceni pod se pokriva
prostirkom od drvene strugotine ili slame debljine oko 15 cm. Jednodnevni pilici se nase-ljavaju u staju
u gustini koja ce na kraju perioda tova iznositi 34 kg/m 2. Tipican broj brojlera u stajama je 1000020000. Na pocetku perioda tova pilici imaju na raspolaganju izobilje prostora, ali na kraju 7. nedelje
staje postaju prenaseljene. Iako predstavlja evidentan problem, malo se zna o efektima takvog
nagomilavanja brojlera po jedinici povrine.
Glavni problem kod sistema gajenja brojlera na dubokoj prostirci sastoji se u tome to je na
jednom mestu prisutan veliki broj pilica, zbog cega je mala mogucnost nadgledanja, tako da se slabi,
povredeni ili bolesni pilici cesto ne otkrivaju na vreme. Veliki broj ovih pilica uginjava i njihova tela
ostaju u prostirci. Slabije jedinke uginjavaju zbog gaenja u borbi za prostor i hranu, narocito kada se
gustina naseljenosti pribliava krajnjem nivou od 34 kg mase ivine po 1 m 2. Ako se to ima u vidu, bile
bi poeljne promene u broju jedinki gajenih u jednoj staji i u dizajnu staje, koje omogucavaju
nadgledanje. Druga negativna strana kod gajenja velikog broja pilica u jednoj staji dolazi do izraaja
kod naglih plaenja i pojave ponaanja u vidu histerije. Ako se uplae, mnoge jedinke se krecu brzo do
kraja staje, gde se nagomilavaju i medusobno gnjece do povreda, pa i uginuca. Pojava histerije se moe
smanjiti kontinuiranim dobrim gajenjem, a negativni efekti u vidu gaenja ako se postave pregrade u
staji.
Brzi rast brojlera nije ravnomeran u svim delovima njihovog tela. Naime, miici rastu veoma
brzo, a kosti, narocito kosti nogu, rastu sporije. Kao posledica toga, noge ne mogu da izdre masu tela
pri kraju tova. Tada postoji mogucnost da slabije jedinke budu zgaene ili da se kontakt njihovog tela
sa prostirkom prolongira. Fekalne materije se nagomilavaju veoma brzo u brojlerskim stajama, tako da
se prostirka sasvim pokriva fecesom pri kraju perioda tova. Feces i njegovi razgradni produkti imaju
iritativni efekat na kou, tako da brojleri koji due sede na podu, imaju otecene grudi i noge, to se
manifestuje u vidu pojave zapaljenja miica i koe grudi i skocnih zglobova. Ova zapaljenja mogu biti
veoma rairena u brojlerskim jedinicama, a najcece postaju vidljiva na klanici. Jedna od posledica toga
je da su noge brojlera krace, a druga da se one moraju da odseku blie telu prilikom klanja. Na taj nacin
se cesto ne uocavaju promene na zglobovima i ne sagledava naruena dobrobit brojlera tokom ivota.
Sledeca posledica svega toga je da su mnogi trupovi brojlera degradirani do te mere da se ne mogu da
koriste za dalju obradu. Ocigledno je da ove ozbiljne promene na koi i zglobovima nogu mogu imati
znatan uticaj na dobrobit ivine, zbog cega je potrebno menjati nacin gajenja ili rasu ivine. Selekcija
treba da pospei bri rast nogu ili da smanji brzinu rasta miica. U svakom slucaju brojlere ne bi
trebalo drati na fecesom pokrivenoj prostirci, jer se time znatno remeti njihova dobrobit.
Veoma malo brojlera se gaji na neki drugi nacin, iako postoji nekoliko tipova slobodnih sistema.
U Francuskoj etiketa prirodno proizvedene hrane daje se samo slobodno gajenim pilicima, a izucavanja
takvih sistema gajenja danas se vre u Velikoj Britaniji i drugim razvijenim zemljama. Razliciti hibridi i
linije se ispituju u pogledu podesnosti za slobodni sistem gajenja.
Operativni zahvati, hvatanje i transport ivine

Kod pilica koji se gaje grupno sprovodi se odsecanje kljuna, jer se ponekad javlja izraeno
kljucanje, i zbog toga nastaju brojne povrede ili cak i uginuca. Postupak odsecanja kljuna ukljucuje
stavljanje kljuna pileta u rezac, koji odseca jednu trecinu duine kljuna pomocu zagrejanog seciva, koje
takode kauterizuje patrljak.
Ranije se smatralo da je uklonjeni deo kljuna samo roni materijal bez nervnih zavretaka i da
ivina ne oseti bol pri secenju ili neto kasnije. To je u svakom slucaju bilo pogreno shvatanje, to je
dokazano brojnim histolokim izucavanjima. Kljun pilica ima mnoga Herbstova i Merkelova telaca,
koja su senzorni receptori, i mnogo slobodnih nervnih zavretaka, u delu koji se odseca. Odsecanje dela
kljuna izaziva neregenerativni gubitak senzitivnosti dodira i osecaja toplote. Dokazano je da oiljno
tkivo ostaje na kraju patrljka i da se neke dermalne i nervne strukture ipak regeneriu u oiljnom tkivu.
Oteceni nervi se razvijaju u neuromasi, koja nastavlja da raste najmanje 10 nedelja posle operativnog
zahvata. Generalno, neuromasa je osetljiva na bol, tako da pilici dugo pate posle secenja kljuna.
Registruju se elektricni impulsi na primarnim aferentnim vlaknima, koja poticu od regenerisanih nerava
u neuromasi. Da brojleri pate i da je njihova dobrobit ugroena pokazuje abnormalna spontana
aktivnost regenerisanih nerava. Izucavanja ponaanja pri konzumiranju hrane i broja belih krvnih
zrnaca posle secenja kljuna potvrduju ovaj zakljucak.
Pilici se veoma uznemiravaju pri neposrednom kontaktu sa ljudima i ivotinjama. Ne
iznenaduje stoga, da hvatanje, koje prethodi transportu, ima znatan uticaj na dobrobit ivine. Nacin
hvatanja zavisi od uslova gajenja ivine, ali se uobicajeno sastoji od naglog hvatanja jedne ili vie
jedinki i stavljanja u plasticne kaveze, korpe ili gajbe. Ove korpe se pakuju u prevozna sredstva, a
primaju oko 15 jedinki. Ako se kokoi nalaze u baterijskim kavezima najpre se oni otvaraju, hvata se
jedna ili vie kokoi za noge, izvlace se iz kaveza, dodaju se drugoj osobi-koja dri 2 do 5 kokoi u
svakoj ruci i nosi ih do izlaznih vrata staje, gde stoji prevozno sredstvo i najzad se kokoi trpaju u
korpe za transport. Kao to je ranije pomenuto, takvo hvatanje vrlo cesto prati pojava preloma kostiju,
narocito kada je u pitanju ivina iz baterijskih kaveza.
Uticaj grubog hvatanja na dobrobit kokoi pre transporta moe se pratiti preko reakcije
adrenalne lezde i drugih stresnih reakcija. U izucavanjima u kojima je umereni postupak pri hvatanju
uporedivan sa grubim, ustanovljeno je da je koncentracija kortikosterona u plazmi znatno veca posle
grubog postupka (1,45 ng/ml i 4,30 ng/ml, redom). Povecanje koncentracije kortikosterona posle
grubog utovara ukazuje na stresnu reakciju. Transport u kamionu u trajanju od jednog casa dovodi do
manjeg povecanja koncentracije kortikosterona nego grubi postupci pri utovaru. Postupci pri utovaru i
sam transport dovode do povecanja koncentracije kortikosterona, glukoze i hipotalamusnog
noradrenalina u krvnoj plazmi. Uticaji transporta na ivinu i fizickih faktora tokom transporta detaljno
su opisani ranije. Koncentracija glukoze se povecava nakon sekrecije kortikosterona, ali to povecanje
nije znatno zbog toga to se ona troi tokom transporta. Noradrenalin je neurotransmiter koji se troi
tokom hvatanja i transporta. Izucavanja pokazuju da hvatanje kokoi ima veci adverzivni efekat na
dobrobit od kratkotrajnog transporta. Duetrajniji transport moe stvoriti znatne probleme.
Brojleri se transportuju dva puta tokom ivota. Prvi put transport se vri u veoma mladom
uzrastu, kao jednodnevni pilici, a drugi put posle tova kada se odvoze na klanicu. Pored kokoi
transportuju se i curke i patke. Novoizleeni pilici zahtevaju odredene fizicke uslove, narocito kada je u
pitanju temperatura. Malo je podataka o problemima dobrobiti kod jednodnevnih pilica, koji nastaju
tokom transporta. Kada brojleri dostignu telesnu masu oko 2 kg sakupljaju se u stajama, hvataju,
stavljaju u korpe, transportuju do klanice, iznose iz korpi, ucvrcuju na karike, omamljuju udarcem i
kolju. Fizicki uslovi tokom transporta su veoma znacajni za dobrobit brojlera, cak i ukoliko su oni
odgovarajuci mogu nastati problemi u vidu preloma nogu, podliva krvi ili smanjenja kvaliteta mesa.
Lo kvalitet mesa je cesto u korelaciji sa preivljenim stresnim reakcijama i abnormalnog ponaanja u
toku nekoliko casova koji prethode klanju. Duetrajniji transporti i duga cekanja pre klanja imaju
znatan adverzivni efekat na kvalitet mesa.
Postoji niz fiziolokih reakcija organizma na hvatanje i transport. Ustanovljeno je da ivina pre
transporta ima nivo kortikosterona 1,0-1,6 ng/ml, dok se koncentracija istog hormona posle hvatanja i
transporta, u trajanju od 2 casa, povecava na 4,5 ng/ml, a posle transporta u trajanju od 4 casa na 5,5
ng/ml u krvi. Pri uobicajenoj proceduri u kojoj grupa radnika ulazi u staju i hvata brojlere za noge
dolazi do znatne reakcije njihovog organizma. Hvatanje se moe vriti pomocu maina koje poseduju
rotirajuce gume za saterivanje brojlera na traku i dalje u korpu. Brojleri sakupljani na ovaj nacin
pokazuju bre povecanje frekvencije pulsa od brojlera koji su hvatani od strane radnika. Bolja dobrobit
kada se koristi maina za hvatanje naglaava adverzivni uticaj ljudi prilikom hvatanja ivine.
ZDRAVSTVENA ZATITA IVOTINJA (VETERINARSTVO)

Etiologija bolesti
Etiologija je deo patologije koji prouava uzroke i uslove nastanka patolokih procesa odnosno
bolesti. Naziv etiologija potie od grkih rei aithia to znai uzrok i logos to znai nauka. Za
nastajanje bolesti neophodno je delovanje inilaca koji remete ravnoteu izmeu organizma i spoljanje
sredine. Svaki inilac koji je u stanju da narui ovu ravnoteu i da izazove bolest naziva se etioloki
inilac.
Nastajanje bolesti zavisi od spoljanjih i unutranjih inilaca, a najee je rezultat njihovog
zajednikog delovanja. To praktino znai da je za naruavanje ravnotee potrebno, u veini sluajeva,
pored delovanja spoljanjih etiolokih faktora i postojanje uslova koje organizam prua za razvoj
bolesti. Uslovi koje organizam prua za razvoj bolesti nazivaju se unutranji etioloki inioci ili faktori.
Postoje bolesti koje nastaju delovanjem samo spoljanjih ili samo unutranjih etiolokih inilaca. Na
primer, delovanje mehanike sile ili udar struje uzrokuje odreena oteenja, bez obzira na stanje
otpornosti organizma, pojedinih organa ili tkiva. Unutranji inioci odnosno genetska osnova
organizma ima veliki znaaj za pojavu hemofilije, hormonskih poremeaja, kriptorhizma, hernije i dr.
Kod veine bolesti potrebno je ipak sadejstvo vie etiolokih faktora da bi izazvali bolest. U sluaju
kada vie faktora izaziva bolest, jedan od njih je glavni, a ostali samo potpomau njegovo dejstvo i
stvaraju pogodne uslove da bi mogao da deluje. Glavni etioloki faktor koji izaziva bolest i od koga
zavisi vrsta bolesti naziva se primarni etioloki faktor, a ostali koji omoguavaju njegovo delovanje
nazivaju se sekundarni etioloki faktori.
Osim pomenutih inilaca koji izazivaju bolest, postoje i inioci koji potpomau nastajanje
bolesti, a koji uglavnom deluju iz spoljanje sredine (loi uslovi smetaja i dranja, nepravilno
iskoriavanje ivotinje, deficitarna ishrana, promena hrane, transport i dr.) Za nastajanje veine bolesti
potrebno je, pored primarnog etiolokog inioca, i delovanje potpomauih inilaca. Na primer za
razvoj tuberkuloznog procesa, pored uzronika tuberkuloze potrebno je i delovanje potpomauih
inilaca, kao to su slaba otpornost i osetljivost organizma, slaba ishrana, loi higijenski uslovi dranja i
dr.
Postoje bolesti ija etiologija nije poznata i one se nazivaju idiopatske bolesti. Idiopatska bolest
je naziv za bolest koja postoji sama od sebe, van svakog drugog patolokog stanja, odnosno predtavlja
bolest samonikle ili sopstvene prirode.
Kao to je ve naglaeno sve uzroke bolesti mogue je podeliti na spoljanje i unutranje.
Spoljanji uzroci
Spoljanji uzroci bolesti obuhvataju etioloke faktore koji deluju na organizam iz spoljanje
sredine. Tu spadaju brojni fiziki, hemijsko-toksini (otrovni) i alimentarni faktori, kao i ivi agensi.
Fiziki etioloki faktori
Fizike etioloke faktore ine sile fizike prirode koje su u stanju da fizikim dejstvom izazovu
patoloke promene u organizmu. Nain njihovog delovanja nije isti ve zavisi od vrste sile koja deluje.
Takoe i posledice u organizmu zavise od vrste sile. U fizike etioloke faktore ubrajaju se mehaniki
faktori, termiki faktori, zraenja i elektricitet.
Pod mehanikim faktorima odnosno uzrocima bolesti podrazumevaju se sva dejstva mehanikih
sila, koje dovode do prekida integriteta tkiva (rane), gnjeenja, drobljenja tkiva i organa, kao i promene
poloaja organa. Mehanike sile svoju energiju kretanja prenose na tkiva i izazivaju u njemu
pokretanja, pa ak i raskidanja tkiva. Povrede odnosno oteenja tkiva, zavisno od naina dejstva
mehanike sile i vrste tkiva mogu po obliku i teini biti razliita. Ove povrede se dele na: povrede ili
ozlede koje ne nose nikakve odlike mehanikog orua koje ih je prouzrokovalo, i rane, koje dolaze u
red posebnih mehanikih povreda vie tkiva, pri kojima postoji istovremeni prekid kontinuiteta koe,
sluznice i dubljih tkiva i organa.
Najee mehanike povrede su oguljotina, krvavljenje, nagnjeenje, rascep, proboj, provala,
prelom, fisura i razorina.
Oguljotina je povreda odnosno ozleda samo povrinskog sloja koe odnosno pokoice. Ova
ozleda moe biti inficirana i zagnojena, a kasnije kao posledica moe nastati opta infekcija. Izlivom
limfe i njenim suenjem na povrini oguljotine nastaje krasta, koja posle 10-15 dana spadne. Iz
bazalnih delova koe epitel se umnoava i brzo nadoknauje nastali defekt.
Krvarenje (haemorrhagia) je izlazak krvi iz krvnih sudova u tkiva, telesne upljine ili u
spoljanju sredinu.
Nagnjeenje (contusio) je mehanika povreda gde je koa oguljena, a u mekom tkivu okoline
postoji krvni podliv.
Rascep je raskid odnosno kidanje mekih tkiva unutranjih organa pod uticajem snane
mehanike sile. Na primer, snaan udarac u predelu slezine i jetre moe izazvati rascep. Prodori ili
proboji nastaju ulaskom mehanike sile duboko u tkiva. To su ozlede zidova telesnih duplji, posle kojih
nastaju komunikacije izmeu njih i spoljanje sredine. Provale su ozlede pri kojima se prekida zid
duplje ili upljeg organa (jednjaka, eluca) i nastaje komunikacija izmeu upljine organa i telesne
duplje;
Prelom (fractura) je potpuni prekid kostnog i hrskaviavog tkiva, dok je fisura (fissura naprslina) nepotpuni prekid kontinuiteta kosti.
Razorina (destructio) je najtea ozleda pri kojoj je celokupni sklop tkiva razoren (gaenje
ivotinja saobraajnim sredstvima).
U mekim tkivima oteenja mogu biti u vidu potresa (commotio) koji je bez vidljivih
anatomskih promena, ali dovodi do oteenja funkcije tkiva, zatim u vidu nagnjeenja (contusio), kada
je tkivo zgnjeeno, ali je integritet koe ouvan, i u vidu rane (vulnus), kada postoji prekid kontinuiteta
koe. Najee rane su razderina, ugrizotina, sekotina, ubodina i ustrelina. Razderina (vulnus lacerum;
vulnus = rana, lacero = pokidati, razderati) je rana priinjena tupim, pljosnatim predmetom. Ugrizotina
(vulnus morsa) je rana nastala ugrizom. Posekotina (vulnus scissum) je rana nastala dejstvom otrice
noa. Ubodna rana (vulnus punctum) nastaje pod dejstvom iljka mehanikog orua. Ustrelina (vulnus
sclopetarium) je rana priinjena projektilom ispaljenim iz runog vatrenog oruja. êste su kombinacije
rana u vidu razderotina (vulnus lacerocontusum).
Promena poloaja organa najee nastaje na zglobovima (uganue, iaenje), kostima i
miiima, a ree na organima trbune duplje (kile).
Uganue (distorsio) je kratkotrajno razmicanje zglobnih povrina pri kome dolazi do istezanja
ligamenata i zglobne aure. Iaenje (luxatio) je promena poloaja dodirnih zglobnih povrina kostiju,
u tolikoj meri da se one ne dodiruju (luxatio completa) ili se samo delimino dodiruju (luxatio
incompleta, sublucatio). Pri iaenju naje]e su ozleeni zglobni ligamenti i zglobna aura, pa nastaje
krvarenje i u zglobnu upljinu i u periartkularna tkiva.
Oteenja termikim faktorima nastaju pod uticajem visoke ili niske temperature.
Visoka temperatura moe ispoljiti lokalno i opte dejstvo na organizam. Lokalno dejstvo
temperature iznad 40C na tkiva izaziva promenu koja se naziva opekotina (combustio). Kako je
lokalnom dejstvu viih temperatura izloena obino prvo koa, na njoj se najee javljaju opekotine
razliite teine i obima. Kod ivotinja najee nastaju opeenost i oparenost pod dejstvom visoke
temperature od plamena odnosno vlane toplote na povrinu tela. Stepen opekotine zavisi od duine
trajanja dejstva tetne temperature na povrinu tela, kao i od njenog intenziteta. Razlikuju se etiri
stepena opekotina.
Opekotine I stepena (Combustio erythematosa, eritem - crvenilo) nastaju pri delovanju toplote
od 40 do 50C. Na koi se javlja crvenilo usled proirenja krvnih sudova koe i mnogokrvnosti
izazvane toplotom. Pored toga javljaju se otok i jaki bolovi.
Opekotine II stepena (Combustio bulosa) nastaju pod dejstvom toplote od 60 do 80C. Drugi
stepen karakterie nekroza epiderma i eksudacija, odnosno izlaenje tenosti iz krvnih sudova, to
dovodi do pojave mehuria odnosno plikova (bulla). Na koi se stvara vie mehuria koji su ispunjeni
seroznom bistrom ili malo zamuenom tenou. êsto dolazi do prskanja mehuria kod kretanja,
dodirivanja i grebanja, sadraj iscuri i koica propadne. Osnova mehuria je vlana i jako bolna i lako
dolazi do infekcije. Tako se iz sveih rana ravijaju irevi koji teko zarauju.
Opekotine III stepena (Combustio escharotica) nastaju dejstvom toplote preko 80C koja
dovodi do dubljeg ili plieg izumiranja koe i potkonog tkiva i stavranja krasta. Izumiranje tkiva
nastaje usled zgruavanja proteina (koagulaciona nekroza). Ovaj oblik opekotina najee se sree kod
ivotinja. Lokalni kliniki znaci karakteriu se pojavama bilo suve nekroze bilo gangrene pojedinih
tkiva ili delova tela. Demarkaciono zapaljenje odvija se sa jakom sekrecijom rane i gnojenjem.
Granulaciono tkivo koje se stvara, kasnije se retrahuje i dovodi do stvaranja oiljaka sa deformitetima.
Trei stepen je obino udruen sa prvim i drugim stepenom, a lokalni simptomi su jae izraeni.
Opekotine IV stepena nastaju pod dugotrajnim delovanjem visoke temperature, koja dovodi do
izumiranja koe, dubljih delova potkonog tkiva, kosti pojedinih delova pa i celog tela (uginua), a
naziva se ugljenisanje (carbonisatio, od carbo - ugalj). Opeeni delovi su crni, potpuno isueni i troni.
Osim navedenih lokalnih promena, sama opekotina moe dovesti do tekih optih promena u
organizmu, koje ne zavise u velikoj meri od stepena opekotine koliko od njenog prostranstva. Kroz
opekotinu organizam gubi veliku koliinu plazme, a iz oteenog tkiva se resorbuju razne toksine
materije, to sve doprinosi da se kod opekotina koje zahvataju vee delove tela esto razvija stanje
oka. Opte patoloke promene su sline promenama stanja oka, toksemije i infekcije. Telesna
temperatura je poviena, izraeni su bolovi i nemir ivotinje, puls je slab i frekventan, disanje ubrzano
a sluznice cijanotine. Smrt nastupa pri postojanju opekotina jedne treine tela usled slabosti srca i
kolapsa krvotoka, to je posledica intoksikacije, dehidratacije i eritrocitolize. nastupa smrt.
Oteenja nastala hladnoom mogu biti prouzrokovana dejstvom niskih temperatura na neki deo
tela (promrzline, smrzotine) ili na itav organizam (promrzlost, smrzavanje). Generalno posmatrano,
ivotinje lake podnose hladnou nego ovek i lake niske nego visoke temperature.
tetni uticaj hladnoe ispoljava se na tri naina i to kao smrznutost (opte dejstvo hladnoe na
telo), smrzotina (lokalno dejstvo niske temperature, congelatio) i prehlada (nazeb).
Pod optim dejstvom niskih temperatura nastaju teki poremeaji koji mogu izazvati i smrt
ivotinje. Ako ivotinji opadne telesna temperatura na 20-26C, promet materije se usporava, krv se
zgruava i vie ne predaje kiseonik tkivima.
Pri lokalnom dejstvu niske temerature nastaje patoloki proces na delu tela koji je izloen
hladnoi. Javlja se crvenilo, zatim bledilo i izumiranje (congelatio erythematosa, bulosa i escharotica),
naroito perifernih delova tela (une koljke i rep kod sisara, prsti na nogama kod ptica). Izumiranje
nastaje usled tekog poremeaja ishrane, tj. zbog nedovoljnog priticanja krvi.
Pod prehladom ili nazebom podrazumeva se tetno dejstvo hladnoe na organizam, pri kome u
kasnijem vremenskom periodu nastaju razliita oboljenja, kao to su: zapaljenja disajnih puteva, creva,
mokranih puteva i dr. Prehlada nastaje kao posledica izloenosti organizma veoma velikim
temperaturnim razlikama spoljanje temperature, i to u veoma kratkom vremenu, zbog ega organizam
nije u stanju da brzo reaguje i da se prilagodi novim uslovima. Usled prehlade nastaje usporena
cirkulacija i aktiviraju se postojee bakterije u organizmu koje dovode do bolesti.
Jonizujua zraenja, u koja ubrajamo rendgenska i radioaktivna, danas dobijaju sve vei znaaj
u patologiji. Ova zraenja izazivaju jonizaciju vode u elijama, to dovodi do njihove smrti, tj. nekroze.
Sva tkiva nisu podjednako osetljiva na jonizujua zraenja. Najosetljivija su ona tkiva koja nisu jasno
diferencirana, i u kojima se elije intenzivno dele. Naroito su osetljive polne lezde, manje slezina,
limfni vorovi, kostna sr, a najmanje koa. Kako se elije hematopoeznih organa u organizmu stalno
dele, one se prve oteuju i zato je najopasnija posledica dejstva zraenja prestanak stvaranja krvnih
elija. Kasnije dolazi i do oteenja epitela (na primer, u crevima), ali su za ovo potrebne vee koliine
zraenja. ]elije mogu otetiti reverzibilno ili ireverzibilno i ultravioletni zraci suneve svetlosti.
Elektrina energija obuhvata tehniku elektrinu struju i atmosferski elektricitet. Tehnika struja
moe izazvati opekotine, jake tetanine miine kontrakcije i oteenja centralnog nervnog sistema i
srca. Takva oteenja strujom, koja su istovremeno i smrtonosna, nazivaju se elektrini udar.
Elektricitet deluje ubitano preko nervnog sistema, dovodi do paralize srca, kao i centra za disanje.
Atmosferski elektricitet izaziva oteenja udarom groma. Elektrini udar groma izaziva razliite
promene, od lakih opekotina koe, pa sve do brze smrti.
Na leevima nastradalih od elektrine struje, osim spoljanjih oteenja, nalazimo u svim
organima tenu krv, kao znak naprasne smrti.
Hemijski etioloki faktori

Sve materije koje delujui hemijskim putem izazivaju patoloke promene u organizmu
predstavljaju hemijske etioloke faktore. Gotovo svaka hemijska supstancija ako se unese u veim
koliinama u organizam moe da deluje tetno. Takoe, supstancije koje se normalno nalaze u
organizmu u odreenoj koncentraciji, ako se nagomilaju u velikoj koliini, mogu da deluju tetno. Pod
otrovima ili toksinima podrazumevaju se takva hemijska jedinjenja koja u sasvim malim koliinama
imaju veoma izraeno tetno dejstvo na ive elije, izazivajui patoloke promene u njima, pa ak i
smrt. Prisustvo toksina u organizmu naziva se intoksikacija. Prema poreklu, toksine delimo na
endogene i egzogene, pa zato razlikujemo egzogenu i endogenu intoksikaciju.
Spoljanji otrovi su razliite hemijske supstancije, od kojih su najee neorganske hemijske
supstancije (arsen, jod, hlor, olovo, bakar, iva i dr.) razna njihova jedinjenja, kao i organska jedinjenja
ugljenika, alkohol, hloroform, etar i fenol. Tu se ubrajaju i pesticidi, rodenticidi, biljni otrovi,
bakterijski toksini i otrovi ivotinja (zmijski otrov, otrovi insekata). Kiseline i baze se posebno
izdvajaju zbog njihovog korozivnog ili kaustinog delovanja na tkiva i organe. Ova hemijska jedinjenja
razaraju tkiva na mestu gde deluju zbog svog afiniteta prema organskim materijama. Vanije kiseline su
sumporna, azotna, hlorovodonina i siretna, a vanije baze su natrijum i kalijum-hidroksid.
U ove otrove ubrajaju se i soli tekih metala (cink-hlorid, ivin-hlorid, srebro-nitrat i bakarsulfat), kao i neka oksidativna sredstva (kalijum-permanganat i vodonik-peroksid u koncentraciji 530%). Od tekih metala u praktinim uslovima znaajna trovanja izazivaju olovo, iva i arsen.
Autointoksikacija (unutranje trovanje) je trovanje organizma sopstvenim proizvodima
metabolizma. Ovde se ubrajaju proizvodi koji nastaju u elucu i crevima bakterijskim razlaganjem
proteina (produkti truljenja - amini). Pri oteenoj jetri znatno se poveava u krvi koncentracija
bilirubina, koji izaziva uticu (icterus), a kod oteenih bubrega nagomilava se ureja u krvi koja izaziva
uremiju i smrt.
Naini delovanja hemijskih etiolokih faktora mogu se, uglavnom, svrstati u dve grupe.
Lokalno dejstvo hemijskih materija ispoljava se na mestu njihovog dodira sa tkivom i odigrava se tako
to dolazi do hemijske reakcije izmeu tkiva i te materije. Kao rezultat toga uglavnom nastaje
izumiranje i raspadanje tkiva. Ovakvo dejstvo je najizraenije kod jakih kiselina i baza kada dou u
dodir sa tkivima.
Drugi vid dejstva je resorptivno dejstvo, kada se hemijski etioloki faktor resorbuje u krv i
raznosi po organizmu, pri emu deluje kao toksin, izazivajui oteenje enzima u elijama i oteenje
njihovog metabolizma. Toksin se po organizmu raznosi krvlju ravnomerno, ali se njegovo dejstvo
uglavnom ispoljava samo u pojedinim odreenim tkivima, koja su na dejstvo tog toksina najosetljivija.
Gotovo svaki toksin ima u organizmu svoje mesto i nain delovanja, a najosetljiviji su nervno tkivo i
kostna sr.
Organizam se opire dejstvu otrova na razne naine. Od ovih naina najznaajniji su pretvaranje
otrova u nova rastvorljiva, manje otrovna ili potpuno neotrovna jedinjenja, kao i pretvaranje u
nerastvorljiva jedinjenja koja nisu otrovna. U nekim sluajevima toksine materije organizam moe da
izluuje preko bubrega, pljuvanih lezda, creva, jetre, znojnih lezda, pa i preko plua. Glavni organ
koji se u organizmu ivotinja bori protiv toksina jeste jetra, koja je u stanju mnoge od njih da
neutralie, tj. da razgradi ili izbaci iz organizma.
Bioloki etioloki faktori
Bioloki etioloki faktori su faktori koji najee izazivaju bolesti kod domaih ivotinja. Pod
biolokim etiolokim faktorima podrazumevaju se svi ivi uzronici koji, prodirui u organizam,
izazivaju u njemu patoloke promene i razne bolesti. Ovu grupu ine virusi, bakterije, rikecije, glivice,
protozoe, paraziti i ivi agensi vie organizacije. Detaljna klasifikacija i prouavanje osobina biolokih
etiolokih faktora predmet je prouavanja mikrobiologije. U ovom delu udbenika se iznose samo opte
zakonitosti i naini njihovog delovanja na organizam.
Svi mikroorganizmi nisu tetni za ivotinje. Mnogi mikroorganizmi ne mogu da ive u
organizmu ivotinja, mnogi ive u njemu ne izazivajui nikakvu tetu (bakterijska flora u predelucima
i debelom crevu). Postoji grupa mikroorganizama koji su korisne za organizam, (bakterije u crevima
koje proizvode vitamin K). Samo relativno mali broj mikroorganizama sposoban je da prodirui u
organizam ivotinja izazove patoloke promene i bolesti. Oni se nazivaju patogeni mikroorganizmi.
Prodiranje patogenih mikroorganizama u organizam ivotinja i njihovo dalje razmnoavanje, pri
emu nastaju anatomske i funkcionalne promene u organizmu, naziva se infekcija. Pri tome nastaje
infektivna odnosno zarazna bolest u uem smislu rei (tj. bolest sa odredjenom klinikom slikom, a
koja se izrazito prenosi sa obolele na zdravu ivotinju, na primer, salmoneloza, pastereloza, listerioza,
boginje i dr.), ili nastaju promene neodreene po mestu i obliku koje nisu izrazito zarazne (na primer
razna gnojna zapaljenja).
tetna dejstva patogenih mikroorganizama su mnogobrojna. Ovi mikroorganizmi troe hranjive
materije uskraujui ih organizmu. Mnogo vanije od toga je to to patogeni mikroorganizmi izluuju
egzotoksine, ili se raspadanjem njihovog tela oslobaaju toksine materije, endotoksini. Ovi toksini
izazivaju razne poremeaje na mestu gde se stvaraju (zapaljenje, degeneraciju i nekrozu tkiva), a kada
preu u krv i raznesu se po organizmu, dovode do optih poremeaja u celom organizmu u vidu
intoksikacije. Postoji jo jedan indirektni nain na koji patogeni mikroorganizmi mogu delovati na
organizam, a kojem se danas pridaje sve vei znaaj. To je pojava kada bakterijski toksini i delovi
oteenog tkiva postanu antigeni, protiv kojih organizam stvara antitela. Ova antitela, meutim,
razaraju ne samo oteeno tkivo, nego i zdravo tkivo iste vrste. Poto ovde organizam napada sam sebe,
pojava se naziva autoagresuja.
Na ivot i zdravlje organizma deluju brojni etioloki inioci meu kojima veliki znaaj ima biosfera,
koja obuhvata brojna iva bia. Svi ivi uzronici bolesti nazivaju se zajednikim imenom bioloki
prouzrokovai bolesti. Spadaju meu najvanije uzronike bolesti u ivotinja uopte. Bioloki izronici
bolesti su bakterije, gljivice, virusi i paraziti.
Bakterije, gljivice i virusi izazivaju infektivne bolesti, a paraziti parazitske bolesti.
Bakterije se dele na dve grupe, i to na bakterije koje izazivaju bolesti (patogene bakterije) i na
bakterije koje ive u telu i ne izazivaju bolesti (saprofitne bakterije). Bakterije koje ive u predelucima
preivara i debelom crevu konja pomau organizmu pri varenju hrane, gde razlau celulozu i ine je
svarljivom. Postoje i uslovno patogene bakterije, odnosno bakterije koje postaju patogene pri
nepovoljnim uslovima ivota organizma.
Patogene bakterije su sposobne i da izazivaju infekciju. Ove bakterije proizvode toksine
(otrove) koji tetno deluju izazivajui poremeaje u eliji.
Infekcija (inficere = zaraziti, otrovati, zatrovati, iskvariti) je pojava kada patogene bakterije
prodru u organizam, u njemu se razmnoavaju i svojim prisustvom ili toksinim materijama izazivaju
lokalne i opte poremeaje.
Od lokalnih poremeaja, tj. na mestu prodora u organizam bakterije mogu izazvati distrofije,
nekroze, zapaljenja, bujanja tkiva i dr. Opti poremeaji su poremeaji u metabolizmu, groznica, sepsa,
a esto i uginue ivotinje.
Gljivice (plesni i kvasci) izazivaju bolesti koe, sluznica i drugih organa (plua kod ivine).
Bolesti izazvane gljivicama nazivaju se mikoze. Neke gljivice se mogu razviti na raznim hranivima (na
kukuruzu, jemu, penici, suvoj lucerki i dr) gde stvaraju toksine (mikotoksine). @ivotinje se
zaraavaju konzumiranjem ovih hraniva. Na mikotoksine naroito su osetljive mlade ivotinje (prasad i
telad), paii i pilii.
Virusi su, za razliku od bakterija, infektivne biohemijske jedinice, a ne elije. Oni za razliku od
bakterija, ive i razmnoavaju se samo u eliji. Bitan sastojak svakog virusa je nukleinska kiselina.
Virusi sadre samo jedan tip nukleinske kiseline DNK ili RNK. Kao pravi paraziti elija virusi
izazivaju distrofiju elija, nekrobiozu i nekrozu, produkciju (proliferaciju) elija, zapaljenje, pa i smrt
ivotinje. Virusi kod ivotinja izazivaju mnoga neizleiva oboljenja: klasinu kugu svinja, kokoiju
kugu, Aujeskijevu bolest, besnilo, boginje, slinavku i ap, teneak, leukozu i dr.
Paraziti se dele u dve grupe, i to na protozoe i metazoe. Protozoe su jednoelijski
mikroorganizmi u koje spadaju, na primer, tripanozome, kokcidije, piroplazme, tajlerije, toksoplazme,
sarkosporidije i trihomonide, a parazitiraju u krvi ili pojedinim tkivima (jetri, crevima). Metazoe su
sloeni vieelijski organizmi koji parazitiraju na koi i na spoljanjim sluznicama.
Prema mestu delovanja paraziti se dele na spoljanje i unutranje. Spoljanji paraziti su, na
primer, muve, pipe, komarci, vai, buve, krpelji i ugarci. Unutranji paraziti su, na primer, metilji u
jetri, valjakasti crvi i pantljiare u crevima, pluni vlaci u pluima, ciste ehinokoka u pluima, jetri i
drugim organima i trihinela u miiima.
Dejstvo parazita na organizam ivotinja moe biti razliito. Najee se izraava u vidu
uznemiravanja ivotinja, oduzimanja hrane domainu (to izaziva anemiju i mravljenje), mehanikih
ozleda i luenja otrova.
Mnogi od njih mogu izazvati u tkivima distrofije, nekroze, atrofije i cirotine promene (metilji u
jetri).
Alimentarni etioloki faktori
Da bi organizam mogao normalno da odrava svoj metabolizam, mora neprekidno, i u
dovoljnoj koliini, unositi odgovarajue hranjive materije. Nedostatak neke od njih dovee do
patolokih poremeaja i bolesti koje se zajedniki nazivaju bolesti deficitarne ishrane. Za metabolizam
je neophodan i kiseonik, pa njegov nedostatak dovodi to tekih oteenja i smrti.
Nedovoljna ishrana ima veoma veliku ulogu kao sekundarni potpomaui etioloki faktor kod
brojnih bolesti. Naime, kada se u organizam ne unesu u dovoljnoj meri hranljive materije i vitamini, ili
ishrana nije dovoljno kvalitetna dolazi do slabljenja opte otpornosti. U ovako oslabljenom organizmu
olakano je dejstvo svih drugih etiolokih faktora, tako da i sasvim slabi etioloki faktori, koji inae ne
bi mogli da dovedu do patolokih poremeaja izazivaju bolesti. Zato ivotinje koje se iz bilo kojeg
razloga slabo hrane mnogo ee oboljevaju od raznih bolesti.
Reverzibilno i irevezibilno oteenje elije mogu izazvati razni nutritivni poremeaji. tetne
posledice u tom smislu mogu nastati kako zbog nedostatka tako i zbog suvika hrane. Materije
neophodne organizmu su voda, proteini, ugljeni-hidrati, masti, minerali i vitamini. Ako organizam ne
dobija navedene materije ili ih dobija u nedovoljnim koliinama, nastaje gladovanje, a ako ih dobija u
veoj koliini nastaje gojaznost.
Gladovanje moe biti kvantitavno i kvalitativno. Kvantitativno gladovanje moe biti potpuno i
nepotpuno. Potpuno gladovanje je stanje kada ivotinja uopte ne dobija hranu i vodu. Nepotpuno
gladovanje je stanje kada ivotinji stoji na raspolaganju hrana, ali u nedovoljnim koliinama, ili kada
ivotinja nije u stanju (iz odreenih zdravstvenih razloga) da iskoristi unetu hranu u digestivni trakt.
Poto je voda od posebnog znaaja za odravanje ivota, jer 2/3 telesne mase ini voda, a poto
se hemijske reakcije odigravaju u vodenim rastvorima, to pojam gladovanja podrazumeva i nedovoljno
unoenje tenosti. @ivotinje mnogo due podnositi nedostatak hrane nego nedostatak vode. Nedostatak
vode dovodi do patolokog stanja, dehidratacije i smrti.
Nepotpuno gladovanje nastaje kao posledica smanjenog unoenja hrane ili smanjenog
iskoriavanja unete hrane. Posledice su sline kao i kod potpunog gladovanja, a oteenja sporije
nastaju.
Kvalitativno gladovanje je stanje kada se u organizam unose dovoljne koliine hrane ali
deficitne u pojedinim znaajnim sastojcima. Kao posledica ovakve ishrane nastaju deficitne bolesti,
koje u veterinarskoj medicini imaju veliki znaaj.
Vitamini su organske materije neophodne za odravanje ivotnih funkcija organizma. U
organizam se unose hranom kao provitamini ili gotovi vitamini, a neki se sintetiu u digestivnom traktu
ivotinja.
Poremeaji u organizmu zbog potpunog nedostatka vitamina nazivaju se avitaminoze (a = bez),
a zbog njihovog deliminog nedostatka hipovitaminoze (hypo = manje). Vitamini se dele na one koji su
rastvorljivi u mastima: A, D, E i K, i na one koji su rastvorljivi u vodi: vitamini grupe B i vitamin C.
Hipovitaminoza A je zapaena kod svih domaih ivotinja. Znaajna je jer, ak i u latentnom
obliku, pogoduje razvoju i irenju zaraznih i parazitskih bolesti. Nedostatak vitamina A uslovljava
promene u strukturi tkiva i organa koji potiu od ektoderma, u prvom redu promene na sluznici
respiratornog, digestivnog i urogenitalnog trakta u obliku hiperkeratoze, degeneracije i sekundarne
infekcije. Pored toga izaziva promene na oku u vidu kseroftalmije, keratomalacije i hemeralopije, kao i
u nervnom tkivu koje prati pojava greva, epileptoidnih napada, ataksije, paraliza i degeneracije vidnog
nerva. Nedostatak vitamina A u hrani suprasnih krmaa moe biti uzrok perinatalnih oboljenja i
uginua kod prasadi. Kod ovih prasadi mogu se javiti mrtvoroenja, slepoa i razliite anomalije koje
dovode do uginua. Najee se ispoljava kod peradi u obliku naslaga u usnoj duplji, drelu i jednjaku.
Biljojedi zadovoljavaju potrebe za vitaminom A unoenjem provitamina karotina sa hranom.
Nedostatak vitamina D uzrokuje kod svih domaih ivotinja poremeaje u resorpciji i odlaganju
kalcijumovih i fosfornih soli u organizmu, u prvom redu u kostnom sistemu, pa bitno uestvuje u
etiopatogenezi osteodistrofija: rahitisa i osteomalacije. Rahitis se javlja kod mladih ivotinja, a
osteomalacija (razmekavanje kostiju) kod odraslih ivotinja, naroito muznih krava. Ovaj nedostatak
znajan je i u etiologiji osteofibroze, osteoporoze i tetanije. Treba imati na umu da svi ovi poremeaji
mogu nastati kod nedostatka kalcijumovih i fosfornih soli u hrani ili njihovog nepravilnog odnosa. Pri
razvoju hipovitaminoze D vanu ulogu imaju nepovoljne ivotne prilike koje prati nedostatak suneve
svetlosti.
Vitamin E je u prvom redu znaajan za normalnu funkciju nerava i popreno-prugastih miia,
pa srca i jetre. U pomenutim organima ovaj vitamin titi osetljive elijske strukture od suvie burnih
oksidativnih procesa. U toj funkciji ga podupire i delom ga moe zameniti pligoelement selen. U
skladu sa tim nedostatak vitamina E esto se ispoljava uporedo sa nedostatkom selena u tlu, odnosno
krmnom bilju. U domaih sisara nedostatak vitamina E uzrokuje sistemske bolesti miia (skeletnih, a
esto i miokarda) koje ponekad prate degenerativne promene teeg stepena u jetri. Kod preivara i
svinja javlja se belo (riblje) meso (hijalina distrofija). Usled nedostatka vitamina E nastaje sterilitet,
kako kod mukih tako i kod enskih ivotinja. Kod pilia, uria i fazana javlja se encefalomalacija
(razmekavanje mozga), krvavljenje i miina distrofija.
Usled nedostatka vitamina K nastaje sklonost ka krvavljenju, kao posledica poremeene
koagulacije krvi. Sklonost krvavljenju se manifestuje u razliitim organima, pa i na koi i sluznicama, a
kao posledica nastaje anemija uz manje ili vie izraenih propratnih simptoma, kao to su
hipoproteinemija i edemi.
Kod nedostatka vitamina B grupe javljaju se razliiti poremeaji centralnog i perifernog
nervnog sistema, koje prati pojava ataksije, greva, pareza, paraliza i atonija miia. Pored toga javljaju
se zaostajanja u rastu, promene na koi, opta slabost i poremeaji u kretanju. Kod pilia nastaje
krivljenje nogu i zapaljenje nerava.
Kod nedostatka vitamina C zapaaju se pojave krvarenja, krljavosti, anemije, smanjene
otpornosti prema zaraznim bolestima, degeneracije miia i dr. Promene su u vidu votane degeneracije
miia kod svinja i teladi, a kod starijih goveda zapaeno je i ispadanje zuba.
Nedostatak mineralnih materija u hrani najee se ispoljava kao nedostatak kalcijuma, fosfora,
gvoa, selena i joda u hrani. Njihov nedostatak dovodi do pojave rahitisa, osteomalacije, krljavosti,
anemije, guavosti i mravljenja.
Unutranji etioloki faktori
Unutranji etioloki faktori predstavljaju skup osobina samog organizma koje su od vanosti za
nastajanje i razvoj bolesti. Da li e organizam oboleti, kakav e biti tok i karakter bolesti, u znatnoj
meri zavisi od grae organizma i naina reagovanja. Ponekad je mogue da unutranji etioloki faktori
sami dovedu do pojave bolesti (na primer kod naslednih bolesti), meutim, najei je sluaj da
unutranji faktori, u stvari, pripremaju teren, tj. pruaju uslove za dejstvo spoljanjih etiolokih faktora.
Unutranji etioloki faktori imaju veoma veliku ulogu u nastajanju bolesti. U veini sluajeva oni
odreuju da li e doi do bolesti ili ne, a kada bolest nastane, oni znatno utiu na dalji tok i ishod
bolesti u celini i pojedinih patolokih promena.
Izmeu spoljanjih i unutranjih etiolokih faktora postoji odreeni odnos meusobne
zavisnosti. Ne moe se uopteno rei koji su od njih presudni za nastajanje bolesti, jer to zavisi od
svake pojedine bolesti, pa i svakog pojedinog sluaja kod iste vrste bolesti. Kod pojave nekih bolesti
vaniju ulogu imaju spoljanji, a kod pojave drugih - unutranji etioloki faktori. Meutim, treba imati
u vidu da se oni skoro uvek meusobno dopunjuju i zajedniki dovode do patolokih poremeaja u
organizmu i bolesti.
Unutranji etioloki faktori su: dispozicija, rezistencija, imunitet, kondicija, konstitucija,
dijateza, pol, uzrast i naslee.
Dispozicija u patologiji znai sklonost ka nekoj odreenoj bolesti, odnosno osetljivost orgnizma
prema dejstvu nekog etiolokog faktora. Odreeni spoljanji etioloki faktor moe izazvati bolest samo
u onom organizmu u kome postoji dispozicija, tj. prijemljivost prema delovanju tog etiolokog faktora.
Dispozicija moe da bude uroena i steena.
Uroena dispozicija moe se odnositi na vrstu, rasu, familiju i starost. Postoji uroena
dispozicija vrste, na primer, svinje se jedino mogu zaraziti virusom klasine kuge ili pak, kopitari
virusom infektivne anemije.
Steena dispozicija zavisi od steenih osobina jedinke tokom ivota. Na primer, zapaljenje
plua koje je ostavilo izvesne promene u pluima kasnije predstavlja dispoziciju za nastajanje istog
procesa u ovom organu. Takoe, slaba ishrana, prehlada i paraziti oslabljuju organizam koji postaje
podloan bolestima.
Rezistencija (resistentia = otpornost) predstavlja pojam suprotan dispoziciji. Pod rezistencijom
se podrazumeva otpornost organizma na dejstvo nekog etiolokog faktora. Ova otpornost je opta,
uroena i data osnovnim osobinama grae i funkcije organizma. Prema tome, rezistencija je uroeni
skup osobina organizma koje spreavaju dejstvo nekog etiolokog faktora. Veoma je vano napomenuti
da rezistencija nije uslovljena prisustvom antitela u tkivnim tenostima i krvi, tj. iz ove otpornosti se
izuzima otpornost na bazi imuniteta, koja se stvara na poseban nain. Rezistencija je uslovljena sasvim
drugim iniocima od kojih su najvanije prirodne barijere koje spreavaju prodiranje, odnosno
neposredno dejstvo etiolokog faktora na organizam. Jedna od najvanijih barijera ove vrste je koa
koja spreava prodor bakterija, a titi organe od dejstva fizikih i hemijskih etiolokih faktora. Vanost
koe kao zatitne barijere moe se zapaziti u sluaju njenog oteenja kada bioloki etioloki faktori
nesmetano prodiru u organizam i mnogo lake izazivaju bolesti, kao to je, na primer, prodori raznih
bakterija kroz ranu. Organizam ima mogunosti i da uniti razne tetne uzronike kada oni prodru u
unutranjost organizma. Ovo se deava u raznim organima i tkivima ili elijama, kao na primer u
leukocitima.
Pojedine vrste ivotinja su rezistentne na neke prouzrokovae bolesti (npr. goveda na uzronike
sakagije, kopitari na virus slinavke i apa, ptice na uzronika crnog prita).
Rezistencija, kao i dispozicija, nije apsolutno nepromenljiva. Ona zavisi od normalnog

funkcionisanja navedenih odbrambenih barijera i organa. Kada se organizam nalazi u uslovima ivota
koji su veoma nepovoljni za odvijanje svih njegovih ivotnih funkcija, pa i odbrambenih (gladovanje,
umor, hladnoa, vlaga, zamor, jaka invazija parazita), rezistencija se smanjuje i organizam postaje
osetljiv na dejstvo tetnih uzronika na koje je ranije bio otporan.
Imunitet je poseban, specifian oblik otpornosti organizma koji se razvija kao odgovor na
dejstvo biolokih etiolokih faktora i njihovih toksina, a zasniva se na prisustvu odgovarajuih antitela
u krvi i telesnim tenostima ili senzibilisanih limfocita koji svojim sekretima mogu da podstiu elijsku
odbranu organizma. S obzirom na to da su u jednom sluaju nosioci specifine odbrane antitela
rastvorena u tenostima, a u drugom sluaju elije, po mehanizmu delovanja razlikuju se dva osnovna
tipa imuniteta i to humoralni i celularni.
Poto se ova vrsta otpornosti odnosi uglavnom na bioloke etioloke faktore, imunitet i sve
pojave u vezi sa njime predmet su prouavanja imunologije.
Normalni imunoloki aparat uslovljava imunoloku odbranu koja ne dozvoljava delovanje
mnogih biolokih etiolokih faktora. Meutim, izmenjena imunoloka odbrana postaje unutranji
etioloki faktor i osnova za razvoj takvih patolokih procesa koji pri normalnoj funkciji imunolokog
sistema ne bi bili mogui.
Imunitet nastaje prirodnim putem, kada organizam preboli neku zaraznu bolest (boginje), ili
vetakim putem, posle vakcinacije (vakcinacija protiv klasine kuge svinja, crvenog vetra, kuge ivine
i dr.).
Imunoloka odbrana organizma moe biti promenjena na tri naina. Ona moe biti smanjena
(imunodeficijencija), kvalitativno izmenjena (preosetljivost) i upravljena protiv sopstvenih struktura
organizma (autoagresija). Kod imunodeficijencije u organizam prodiru i izazivaju patoloke promene i
oni bioloki agensi koji normalno ne mogu opstati u organizmu. Kvalitativno izmenjena imunoloka
reakcija odigrava se na takav nain i na takvim mestima da izaziva (najee putem medijatora, od
kojih je najvaniji histamin) dodatne i veoma burne patoloke promene, koje nanose veu tetu
organizmu nego uzrok koji ih je izazvao. Na toj osnovi razvijaju se mnogobrojni tipovi reakcije
preosetljivosti (anafilaktiki ok, alergijske bolesti - bronhijalna astma, urtikarija i druge). U treem
obliku imunoloki aparat reaguje protiv sopstvenih struktura organizma (autoagresija) to dovodi do
patolokih promena sopstvenih tkiva, na kojima se zasnivaju tzv. autoimune bolesti.
Pod kondicijom se podrazumeva opte stanje grae i funkcija svih sastavnih delova organizma.
U principu podrazumeva se zbir steenih pozitivnih ili negativnih osobina jedne jedinke. Kondicija
zavisi od spoljanje sredine: ishrane (ugojenost, mravost), klimatskih i higijenskih uslova gajenja, kao
i namene ivotinje (tovno june, muzna krava, jahai konj i dr.). Kada se organizam nalazi u takvom
stanju koje najvie pogoduje odvijanju njegovih ivotnih funkcija, kada svi njegovi organi i
odbrambeni mehanizmi funkcioniu na najbolji mogui nain, smatra se da se on nalazi u dobroj
kondiciji. to je organizam u pogledu svoje grae i funkcije blii normalnom, fiziolokom stanju, tee
ga je izvesti iz tog stanja i naruiti ravnoteu sa sredinom, tj. izazvati bolest.
Konstitucija je skup uroenih i steenih osobina organizma koje se izraavaju spoljanjim
izgledom tela, unutranjom graom organa i specifinim svojstvima ivotnih funkcija, odnosno
funkcionalnim i biohemijskim osobinama organizma i njihovom meusobnom povezanou kako u
normalnim, tako i u patolokim stanjima organizma. Konstitucija ima ulogu unutranjeg etiolokog
faktora jer delimino odreuje nain reagovanja organizma na dejstvo tetnih uticaja. To znai da od
konstitucije zavisi u izvesnoj meri da li e organizam oboleti od neke bolesti ili nee.
Dijateza oznaava sklonost organizma da na dejstvo raznih etiolokih faktora reaguje preteno
jednom odreenom vrstom patolokih promena. Kod nekih organizama postoji veoma izraena
sklonost da reaguju jednom vrstom reakcije, koja je onda zastupljena u svim patolokim procesima koji
se u njemu odvijaju. Prema tome, dijateza ne postoji kod svih ivotinja, nego samo kod pojedinih i kod
njih e razvoj svake bolesti nositi peat dotine dijateze. Tako, na primer, ivotinje sa eksudativnom
dijatezom, na dejstvo mnogih etiolokih faktora reaguju eksudacijom, naroito na koi i sluznicama,
dok ivotinje sa limfatinom dijatezom, reaguju bujanjem limfatinog tkiva u organizmu. Za ivotinje
koje na dejstvo etiolokih faktora reaguju krvavljenjem kae se da imaju hemoraginu dijatezu.
Pol kao unutranji etioloki faktor kod mnogih bolesti odreuje da li e neki organizam oboleti
ili ne, a takoe kod jednog ili drugog pola postoji poveana sklonost ka pojedinim bolestima. Sasvim je
jasno da prisustvo razliitih organa uslovljava i mogunost pojave raznih bolesti kod mukih i enskih
ivotinja.
Uzrast ima ulogu u tom smislu to omouuje, odnosno favorizuje, pojavu pojedinih bolesti u
raznim ivotnim dobima. Retke su bolesti koje se mogu javiti iskljuivo samo u jednom ivotnom
dobu, ali zato veina bolesti ima mnogo veu uestalost u odreenom ivotnom dobu. Organizam
ivotinja u vezi sa razvojem ima nekoliko karakteristinih perioda: period novoroenadi, sisanadi,
period mladunadi, pubertet, zrelo doba, prelazno doba i starost. U svakom od ovih perioda postoje
karakteristine bolesti koje su tada najuestalije.
Naslee je jedan od znaajnijih unutranjih etiolokih faktora tako da je u nekim sluajevima
mogue da se javi bolest uslovljena iskljuivo nasleem bez uea ikakvih drugih etiolokih faktora.
Ako iz bilo kog razloga doe do promene u strukturi gena ili ak itavog hromozoma, dolazi i do
promene u grai i funkciji proteina ija je sinteza kontrolisana izmenjenim genom. Zavisno od obima te
promene, genetski poremeaj ispoljie se manjim ili veim posledicama, ili pak velikim promenama u
grai pojedinih organa ili itavog organizma. Zbog ovih patolokih promena nastalih usled poremeene
funkcije gena, razvie se kod te ivotinje bolest, a poto e se poremeeni geni preneti i u elije
potomaka, razvie se i u potomstvu iste patoloke promene. Na taj nain e sve jedinke koje nastanu
razmnoavanjem ovih jedinki bolovati od iste bolesti koja je uslovljena nedostatkom ili poremeajem
gena. Ovakve bolesti koje se prenose sa roditelja na potomstvo preko gena, neminovno ispoljavaju
nezavisno od spoljanjih uticaja i ne mogu se niim spreiti, nazivaju se nasledne ili hereditarne bolesti.
Nasledne bolesti se na potomcima ispoljavaju po raznim zakonitostima koje prouava genetika.
Neke se ispoljavaju u svakoj generaciji, neke samo u pojedinim, a neke su vezane za pol tako da ih
nasleuju samo muka ili samo enska novoroenad. Izvesne nasledne bolesti izbijaju same po sebi,
dok neke da bi se ispoljile trae dejstvo jo nekog pomaueg etiolokog faktora.
Osim ovih, izrazito nalednih bolesti, danas se smatra da kod mnogih bolesti naslee ima izvesnu
ulogu u tom smislu to se nasleuje slabija otpornost ili funkcija nekog organa na kome drugi etioloki
faktori onda lake izazovu bolest.
ZARAZNE BOLESTI
Antraks (Splenic fever, Charbon, Milzbrand)
Antraks je akutna febrilna bolest skoro svih toplokrvnih ivotinja, od koje oboljeva i ovek. Ova
bolest najee protie u vidu septikemije, karakteriui se uglavnom brzim tokom i fatalnim ishodom.
Pojavljuje se irom sveta, ima neravnomernu distribuciju, locirana je uglavnom u distriktima u kojima
se esto javlja.
Etiologija i epidemiologija: Bacillus anthracis, uzronik bolesti, je gram-pozitivna, nepokretna
tapiasta bakterija koja ima sposobnost da formira spore, veliine 4-8 1-1,5 m. Virulenca sojeva je
povezana sa prisustvom dva plazmida pX01 i pX02 koji nose gene za kodiranje obrazovanja toksina i
kapsule, redom. Posle izluivanja bacila iz inficirane ivotinje ili izlaganja slobodnom kiseoniku u
otvorenom leu, oni formiraju spore koje su rezistentne na ekstremne temperature, hemijska
dezinfekciona sredstva i desikaciju. Zbog toga, ne bi trebalo vriti obdukciju trupa uginule ivotinje od
antraksa.
Bacilus stvara jedan edem-toksin (adenilat ciklaza) i jedan letalni toksin (verovatno metaloproteaza).
Oba toksina ulaze u target elije kompetitivnim vezivanjem sa treim proteinom, protektivnim
antigenom, koji ima funkciju membranske translokacije. Navedeni toksini i kapsula su primarni faktori
virulence antraksnog bacilusa.
Izbijanje antraksa je esto povezano sa neutralnim ili alkalnim, krenim zemljitima koja slue
kao
inkubatorska podruja za uzronika. U ovim podrujima, koja se nazivaju distrikti ili zone antraksa,
spore se oigledno vraaju u vegetativne oblike i multiplikuju do infektivnih nivoa, kada su uslovi
sredine u pogledu sastava zemljita, temperature i nutritijenata optimalni. Goveda, konji, mule, ovce i
koze se mogu lako inficirati kada pasu na takvim podrujima. Izbijanje bolesti, uzronicima koji vode
poreklo od tla, u distriktima antraksa, primarno nastaje u sezonama kada se minimalna dnevna
temperatura kree iznad 16C. Epidemiije imaju tendenciju da nastaju u uzronoj vezi sa znaajnim
klimatskim ili ekolokim promenam, kao to su obilne padavine, poplave i sua. ak i u endemskim
podrujima, antraks se pojavljuje nepravilno, esto sa vie godina izmeu izbijanja. U toku epidemija,
muve i drugi insekti koji ujeadaju mogu mehaniki prenositi ovu bolest sa obolele na zdravu ivotinju,
ali ovaj nain transmisije je, u praktinim uslovima, od sporednog znaaja. U Junoj Africi, jedna vsta
neujedajue muve moe kontaminirati vegetataciju ostavljajui kapi povraenog sadraja posle ishrane
na inficiranom leu B. anthracis-om. Na taj nain kontaminirana vegetacija se smatra znaajnim
izvorom infekcije za pane ivotinje kao to su kudu. Infekcija takoe moe nastati konzumiranjem
kontaminiranih hraniva, na primer, kontaminiranim mesnim i kotanim branom. Povremeno, zasejani
travnjaci, putem sena koje potie sa kontaminiranog zemljita moe izazvati izbijanja bolesti na
ogranienom broju ivotinja. Svinje, psi, make, lasice i divlje ivotinje u zoolokim vrtovima mogu
oboleti od antraksa konzumiranjem kontaminiranog mesa.
U ljudi mogu nastati lokalne kutane lezije (
maligni karbunkuli, lokalne inflamacije koe sa dubokim meusobno povezanim irevima) u kontaktu
povreene koe sa inficiranom krvlju ili tkivima, ili pak oboleti od visoko fatalnog hemoraginog
mediastinitisa (wool sorters' disease, bolest sortiraa vune) inhlacijom spora kod sortiranja i prerade
kontaminirane vune ili dlake. ovek takoe moe obolesti od intestinalnog antraksa konzumiranjem
nedovoljno kuvanog mesa.
Klinika slika: Kod antraksa, tipino, inkubacioni period iznosi 3-7 dana (kree se od 1 do 14 ili vie
dana). Ova bolest se kliniki moe manifestovati perakutnim, akutnim i hroninim oblikom. Perakutni
oblik bolesti se karakterie iznenadnom pojavom i brzim fatalnim tookm. Posrtanje, dispneja (oteano
disanje), drhtanje, kolaps, nekoliko konvulzivnih pokreta i uginue mogu se pojaviti kod goveda, ovaca
i koza bez bilo kakvih prethodnih manifestacija bolesti.
U akutnom antraksu se kod goveda i ovaca naglo poveava telesna temperature, posle perioda
uzbunosti sledi depresija, javljaju se stupor, respiratorni ili kardijani distres, posrtanja, konvulzije i
uginue. Telesna temperature se kod ovih vrsta ivotinja moe poveati do 41,5C, prekida se
ruminacija, proizvodnja mleka se znaajno smanjuje, a gravidne ivotinje mogu pobaciti plod. Moe se
pojaviti krvavi iscedak na prirodnim telesnim otvorima. Hronini oblik infekcije se karakterie
lokalnim subkutanim edematoznim otokom koji moe biti veoma rasprostranjen. Delovi tela koji su
najee zahvaeni ovim otokom su ventralni predeo vrata, toraks i predeo lopatice.
U konja antraks ima akutni tok
. Kliniki se moe manifestovati groznicom, fever, nazebom, snanom kolikom, anoreksijom,
depresijom, slabou, krvavom dijarejom i otocima u predelu vrata, sternuma, ventralnog dela
abdomena i spoljanjih genitalija. Uginua u konja obino nastaju u toku 2-3 dana od izbijanja bolesti.
Pojedine svinja u grupi mogu uginuti od akutnog antraksa bez manifestovanja bilo kakvih
prethodnih simptoma ove bolesti. U drugih svinja se moe manifestovati brza progresija otoka oko
grkljana, koji moe prouzrokovati uginue sufokacijom (uguenje). Kod mnogih svinja u grupi se
moe razviti bolest u umereno izraenom hroninom obliku, koji prati postepeno ozdravljenje.
Meutim, kod nekih od njih se mogu utvrditi posledice antraksne infekcije u cervikalnim limfnim
vorovima i tonzilama na klanju na izgled zdravih svinja. Oboljevanje intestinuma se retko utvruje i
ima nespecifine klinike manifestacije u vidu pojave anoreksije, povraanja, dijareje (ponekad krvave)
ili konstipacije.
U pasa, maaka i divljih karnivora manifestacije antraksa su sline opisanim manifestacijama
kod svinja . U divljih herbivora spektrum manifestacije bolesti i lezije variraju zavisno od vrste, ali u
najveoj meri su sline antraksu goveda.
Patoloke promene: Rigor mortis je esto odsutan ili nekompletan. Tamna krva sporo isticati iz
usta, nozdrva i anusa, uz znatnu nadutost i brzu dekompoziciju tela. Ako se le nepanjom otvori,
uoavaju se septikemijske lezije. Krv je tamna i koncentrovana i ne zgruava se lako. Hemoragije
razliite veliine su este na seroznim povrinama abdomena i toraksa, kao in a epikardijumu i
endokardijumu. Edematozne, crveno obojene efuzije (izlivi) esto su prisutni ispod serosa razliitih
organa, izmeu grupa skeletnih miia i u subkutisu. Hemoragije uestalo nastaju u mukozi duinom
gastrointestinalnog traktaa, a ulkusi, naroito na Pajerovim plaama. esto se uoava poveana, tamno
crvena do crna, mekana, semifluidna slezina. Jetra, bubrezi i limfni vorovi su esto poveani i
zahvaeni kongestijom.
Kod svinja sa hroninim antraksom
patoloke promene su obino ograniene na tonzilama, cervikalnim limfnim vorovima i okolna tkiva.
Limfatina tkiva zahvaenog podruja su poveana i proarana ruiasto utom do crvenom cigla
bojom na povrini reza. Difterine membrane ili ulkusi se mogu nai na povrini tonzila. Obolela
podruja oko zahvaenih limfatikih tkiva su elatinozna i edematozna. Hronini intestinalni oblik
antraksa u kome su zahvaeni mezenterini limfni vorovi je takoe utvren.
Dijagnoza: Teko se moe postaviti dijagnoza iskljuivo na bazi klinikih simptoma, naroito kada se
bolest javlja po prvi put u nekom podruju. Pri postavljanju dijagnoze potrebno je vriti laboratorijska
ispitivanja. Mala koliina krvi uzeta aseptino iz superficijalnih krvnih sudova, kao to je jugularna
vena je preferencijalan uzorak. Zbog toga to se kod svinja sa lokalnim antraksom retko javlja
bakterijemija mali uzorak obolelog limfnog tkiva uzetog aseptino trebalo bi predati na laboratorijsko
ispitivanje. Pre podnoenja uzorka trebalo bi kontaktirati osoblje laboratorije oko obezbeenja
adekvatne procedure transporta istog.
Specifini diagnostiki testovi su bacterijska kultura, polimeraza lanani reakcioni test za utvrivanje
vijablnog ili nevijabilnog B anthracis-a, hromatografska analiza za protektivni antigen u krvi,
fluorescentno obojena antitela za otkrivanje agensa u krvnim razmazima ili tkivima. Western blot i
ELISA testovi su na raspolaganju za utvrivanje antitela.
Antraks se mora diferencirati od drugih bolesti koje uzrokuju iznenadno uginue.
U goveda i ovaca, klostridijalne infekcije, nadun i stanje posle udara groma mogu se zameniti sa
antraksom. Takoe, akutna leptospiroza, bacilarna hemoglobinurija, anaplazmoza i akutna trovanja
papratom, slatkom detelinom i olovom moraju se uzeti u obzir kod postavljanja diferencijalne
dijagnoze kod goveda. U konja, akutna infektivna anemija, purpura, kolike, trovanje olovom, stanje
posle udara gromom i sunanica trebalo bi diferencijalno dijagnostiki razmatrati. Kod svinja akutna
kuga svinja, afrika kuga svinja, i faringealni maligni edem su od diagnostikog znaaja. U pasa,
akutne sistemske infekcije i faringealni otoci drugih uzroka se uzimaju u razmatranje.
Leenje i preventiva: Zato to je antraks esto fatalna bolest, rani tretman i energina
implementacija programa preventive su esencijalni. Kada se izbijanje bolesti nastaje putem zemljinih
infekcija, najbolje je koristiti antibiotike za leenje obolelih i imunizaciju svih na izgled zdravih
ivotinja u zapatu i u okolnim farmama. Ako izbijanje nastaje iz diskretnog izvora (kao to su
kontaminirano kotano brano), tretiranje antibioticima izloenih ivotinja i uklanjanje izvora mogu biti
efikasniji od vakcinacije u smanjenju gubitaka. Primena penicilina u leenju domaih ivotinja je
uspena u ranim stadijumima bolesti. Oksitetraciklin dat dnevno u podeljenim dozama je takoe
efikasan. Drugi antibiotici, ukljuujui amoksicilin, hloramfenikol, ciprofloksacin, doxiciclin,
eritromicin, gentamicin, streptomicin, i sulfonamidi, se takoe mogu primenjivati, ali njihova
efikasnost u poreenju sa penicilinom i tetraciklinima nije procenjivana pod terenskim uslovima.
Anthraks u domaih ivotinja moe se prevenirati uglavnom godinjim vakcinacijama svih panih
ivotinja u endemskim podrujima i implementacijom mera kontrole u toku izbijanja. Vakcina od
Sterneovog soja bez kapsule se koristi skoro univerzalno za imunizaciju domaih ivotinja. Vakcinaciju
ivotinja trebalo bi primenjivati 2-4 nedelje pre sezone u kojoj se oekuju izbijanja bolesti. Ovu vrstu
imunizacije ne bi trebalo vriti u toku 2 nedelje pre predvienog klanja. Zato to je u pitanju iva
vakcina, antibiotici ne bi trebalo da se primenjuju u toku 1 nedelje posle vakcinacije. Pre vakcinisanja
mlenih stada u toku izbijanja bolesti, procedure koje zahtevaju lokalni zakoni trebalo bi sagledati.
P
ored terapije i imunizacije, specifine kontrolne procedure su neophodne za spreavanje pojave i
irenja antraksa. Ove mere ukljuuju: 1) obavetavanje nadlenog regulatornog tela; 2) rigidna
primena karantina; 3) promptno uklanjanje uginulih ivotinja, stajnjaka, prostirke ili drugih
kontaminiranih materijala kremacijom dubokim zakopavanjem; 4) izolacija obolelih ivotinja i
sklanjanje zdravih ivotinja sa kontaminiranih podruja; 5) dezinfekcija staja, boksova, izmuzita i
opreme koja se koristi na farmama; 6) primena repelenata za insekte; 7) kontrola otpadaka koji se
primenju u ishrani, naroito koji potiu od uginulih ivotinja od zaraznih bolesti i 8) sagledavanje
primene optih sanitarnih mera od strane ljudi koji su u kontaktu sa obolelim ivotinjama, kako zbog
njihove sopstvene sigurnosti tako i radi spreavanja irenja ove bolesti.
Tetanus
Tetanus toksemiju izaziva specifini neurotoksin koga stvara Clostridium tetani u nekrotinom
tkivu. Skoro sve ivotinje su prijemljive na ovu bolest, mada su psi relativno rezistentni, a make
izgleda znatno rezistentnije od bilo kojih drugih domaih i laboratorijskih sisara. Ptice su sasvim
rezistentne; letalna doza za goluba i pilie je 10,000-300,000 puta vea (na bazi telesne mase) od
odgovarajue doze kod konja. Konji su najosetljiviji od svih vrsta, uz mogui izuzetak ljudi. Mada je
tetanus rasprostranjen irom sveta, postoje izvesna podruja u svetu gde se C. tetani retko sree u
zemljitu i gde je ova bolest skoro nepoznata. Uopteno posmatrano, prisustvo C. tetani u zemljitu i
pojava tetanusa u ljudi i konja je vea u toplim predelima razliitih kontinenata.
Etiologija i patogeneza:
Clostridium tetani, anaerobna bakterija sa terminalnim okruglim sporama, se utvruje u
zemljitu i intestinalnom traktu. U veini sluajeva, ova bakterija prodire u tkiva kroz rane, naroito
duboke probojne rane, koje stvaraju pogodnu anaerobnu sredinu. esto kod jagnjadi, meutim, a
ponekad i drugih vrsta, ovo se deava posle skraivanja repa ili kastracije. Ponekad se mesto prodora
uzronika tetanusa ne utvruje, jer rana moe biti mala ili sama zaceli.
Spore C. tetani su nesposobne da se razmnoavaju u normalnim tkivima, a ak i u ranama ako tkiva
zadre oksido-redukcioni potencijal krvotoka. Povoljni uslovi za multiplikaciju nastaju kada mala
koliina zemlje ili stranog tela izazove tkivnu nekrozu. C. tetani ostaje lokalizovan u nekrotinom tkivu
na izvornom mestu infekcije i razmnoava se. Kada se bakterijske elije podvrgnu autolizi stvara se
potentan neurotoksin.
Ovaj neurotoksin je cink-vezana proteaza koja razlae sinaptobrevin, membranski protein u
vezikulama. Obino, toksin se absorbuje od strane motornih nerava u zahvaenom podruju i prolazi
putem nervnog trakta do spinalne modine, gde uzrokuje ascendentni tetanus. Toksin izaziva grevite,
tonine kontrakcije voljnih miia uz interferenciju oslobaanja nurotransmitera iz presinaptikih
nervnih zavretaka. Ako se vea koliina toksina oslobodi na mestu infekcije onda ga okolni nervi
mogu preuzeti, viak biva prenet putem limfe do krvotoka, a onda u CNS, gde izaziva descendentni
tetanus. ak i mali nadraaj obolele ivotinje moe izazvati karakteristine miine greve. Ovi grevi
mogu biti tako snani da dovedu do frakture kosti. Grevi zahvataju larinks, dijafragmu i interkostalne
miie to dovodi do respiratorne slabosti. Zahvatanje autonomnog nervnog sistema rezultira u sranim
aritmijama, tahikardiji i hipertenziji.
K
linika slika:
Period inkubacije varira od jedne do nekoliko nedelja ali se obino kree od 10-14 dana.
Lokalna ukoenost, esto zahvata vakae miie, miie vrata, zadnjih ekstremiteta i podruja
infecirane rane kao prvo; opta ukoenost postaje izraena oko 1 dana kasnije i tonini grevi i
hiperestesija postaju oigledni. Zbog visoke rezistencije prema toksinu tetanusa, kod pasa i maaka se
esto javlja dug inkubacioni period i uestalo razvija lokalni tetanus; meutim, u ovih vrsta se moe
razviti i generalizovani tetanus.
Refleksi postaju snaniji i ivotinja se lako uvodi u stanje snanih optih greva iznenadnim
pokretom ili zvukom. Grevi miia glave dovode do potekoa u unoenju i vakanju hrane, odatle
potie est naziv na egleskom jeziku lockjaw (trismus, stisnute vilice, zakljuane vilice). Kod konja, ui
su podignute, rep ukoen i podignute, nozdrve proirene, a trei oni kapak prolabiran. Kretanje,
koraanje, okretanje i vraanje unazad, je oteano. revi vratnih i lenih miia dovode do ekstenzije
glave i vrata, dok ukoenost miia ekstemiteta dovodi do toga da ivotinja zauzima poloaj
gimnastike sprave kozlia. U ovom stanju znojenje je esto. Generalizovani grevi remete
cirkulaciju i respiraciju, to rezultira u poveanju stope sranog rada, ubrzanja disanja i kongestije
sluznica. Ovce, koze, svinje esto padaju na tle i manifestuju opistotonus kada se prenu. Kod tetanusa
svest ivotinje nije poremeena. Kod pasa i maaka, lokalni tetanus je esto zastupljen, kao ukoenost i
rigidnost ekstremiteta koji je sa ranom. Ukoenost dalje progredira i zahvata suprotni ekstremitet i
moe se iriti napred. Manifestacije generalizovanog tetanusa u ovih vrsta su sline opisanim
manifestacijama kod konja izuzimajui estu pojavu delimino otvorenih usta sa usnama povuenim
unazad (kao u ljudi).
Obino temperatura ostaje malo iznad normalne, ali se ona moe povisiti na
42-43C na samom kraju fatalnog napada. U umerenim napadima, puls i temperatura ostaju skoro u
normalnim granicama. Mortalitet se kree oko 80%. Kod ivotinja koje preive, postoji konvalescentni
period od 2-6 nedelja; zatitni imunitet se obino ne razvija posle oporavka. Kliniki znaci i podatak o
skoranjoj traumi su obino dovoljni za dijagnozu tetanusa. Postoji mogunost da se potvrdi dijagnoza
dokazivanjem prisustva toksina tetanusa u serumu obolelih ivotinja. U sluajevima u kojima su rane
evidentne, dokazivanje bakterije C. tetani u razmazima u kojima se primenjuje bojenje po Gramu i
putem anaerobne kulture moe se pokuati.
Kontrola
:
Aktivna imunizacija moe se ostvariti sa toksoidom tetanusa. Ako se rizine rane dese posle
imunizacije trebalo bi primeniti jo jednu injekciju toksoida za poveanje nivoa antitela u cirkulaciji.
Ako ivotinje nisu imunizovane prethodno, trebalo bi ih tretirati sa tetanusnim antitoksinom u dozi
1500-3000 IU ili veoj, koja obino prua pasivnu zatitu do 2 nedelje. Simultano sa antitoksinom bi
trebalo dati toksoid i ponoviti u toku 30 dana. Preporuuje se godinje odravanje odnosno obnavljanje
nivoa imunizacije primenom injekcije toksoida. Kobile bi trebalo vakcinisati u toku poslednjih 6
nedelja graviditeta a drebad u uzrastu od 5-8 nedelja. U podrujima sa velikim rizikom, drebadima
se moe dati antitoksin tetanusa neposredno posle roenja i posle svake 2-3 nedelje do uzrasta od 3
meseca, kada im se moe dati toksoid. Odluka o primeni vakcine kod jagnjadi i teladi zavisi od
prevalence (rasprostranjenosti, rairenosti) tetanusa u podruju.
Sve hirurke postupke trebalo bi sprovoditi uz primenu najbolje mogue tehnike i higijene.
Posle hirurkih zahvata ivotinje treba smestiti na istu podlogu, ako je mogue na panjacima sa
dobrim biljnim pokrivaem. Samo oksidativna dezinfekciona sredstva, kao to su jodna i hlorna, mogu
se pouzdano primeniti za unitavanje spora.
U tretiranju konja u ranim stadijumima bolesti kurariformna sredstva, trankilajzeri i barbituratni
sedativi u kombinaciji sa
300,000 IU sa tetanusnim antitoksinom efikasni su kada se primene dva puta dnevno. Dobri rezultati
postignuti su kod konja primenom 50,000 IU antitoksina tetanusa direktno u subarahnoidni prostor
kroz cisternu magnu. Ovakvu terapiju trebalo bi podupreti dreniranjem i ienjem rana i aplikacijom
penicilina ili primenom antibiotika sa sirokim spektrom. Odgovarajua nega je od neprocenjive
vrednosti tokom akutnog perioda greva. Konje bi trebalo smestiti u mirnim, tamnim boksovima u
stajama sa opremom za ishranu i napajanje postavljenom na odgovarajuoj visini koja omoguava
korienje bez sputanja glave. Remeni mogu biti od koristi kod konja koji imaju potekoa kod
stajanja ili podizanja. Slian postupak tretiranja kao kod konja primenjuje se kod pasa i maaka, uz
predostronost kod IV aplikacije antitoksina zbog toga to antitoksin moe indukovati anafilaksu.
Kombinacija hlorpromazina i fennobarbitala moe se koristiti za smanjenje pojave hiperestezije i
konvulzija.
Zarazna epavost ovaca (ZO, Malignant footrot, Contagious footrot)
Zarazna epavost je specifina, hronina, nekrotizujua bolest epidermisa interdigital koe i
matriksa roine papka koja poinje sa interdigitalnim dermatitisom i iri se zahvatajui znatna podruja
matriksa roine papka. Zato to se razara infecirano tkivo, papak gubi poloaj i odvaja se. Ova bolest je
kontagiozna i pod pod povoljnim uslovima za njenu pojavu, morbiditet moe dostii 100%. Infekcija se
takoe javlja kod u koza i jelena, a ree i u goveda. Ustanovljena je mogunost genetske selekcije za
poveanje rezistencije prema zaraznoj epavosti.
Etiologija: ZO nastaje kao posledica meane infekcije dveju gram-negativnih, anaerobnih bakterija.
Fusobacterium necrophorum je normalan stanovnik u ivotnoj sredini ovaca, ali infekcija zavisi od
prisutnosti Dichelobacter nodosus-a, koji ne opstaje due od nekoliko dana u zemljitu ili na panjaku.
Zbog toga to duetrajnija prisutnost D. nodosus-a zavisi od prisustva inficiranih ivotinja, ovaj
uzronik se smatra transmisibilnim i specifinim agensom ZO, mada njegov udeo u razvoju bolesti
nije automatski vei od F. necrophorum-a.
Prenoenje ZO na zdrave ivotinje zahteva toplu i vlanu sredinu.
Pod tim uslovima, interdigitanil stratum corneum-a postaje macerisan; filamenti F. necrophorum-a
invadira superficijalni epidermis i indukuje interdigital dermatitis ovaca. Ako je D. nodosus u kontaktu
sa koom u tom stadijumu, dolazi do pojave ZO. Povrede papaka poveavaju transmisiju ZO, mada
to ne nastaje kada je temperatura ispod 4,5C.
Klinika slika:
Najoigledniji znak bolesti je epavost, koja moe biti veoma izraena. Pojedine ovce lee ili su
oslonjene na zemlju grudima ili kolenima, tima tendenciju gubitka dlake i ulceracije tih predela.
Obolele ovce gube telesnu kondiciju. Ovnovi koji imaju infekciju zadnjih nogu mogu biti nesposobni
za opasivanje, a slino, ovce sa promenama na istim ekstremitetima mogu biti nesposobne da izdre
teret ovnova kod zaskakivanja. Kod obolelih jedinki smanjuje se proizvodnja vune. U ranim
stadijumima bolesti, pregledom nogu moe se utvrditi samo dermatitis, stanje koje je slino
interdigitalnom dermatitisu ovaca. U malo zaputenijim sluajevima, u kojima je dolo do irenja
infekcije na matriks papka, utvruju se manja polja odvajanja roine papaka. Kako bolest progredira,
epidermalna nekroza i odvajanje roine se iri dalje ispod pete i tabana i na kraju spoljanjeg zida, tako
da papak moe na kraju biti vezan samo na kruni. Nekrotino tkivo ima karakteristian neprijatan
miris. Mijaza (bolest koja nastaje zbog infestacije tkiva ili upljina tela larvama muva) je esta
posledica i moe se proiriti na druge delove tela kod ovaca u kontaktu sa mestima sa kojima u
inficirani ekstremiteti bili u kontaktu kod leanja ivotinja. ZO perzistira godinama kod nekih ovaca.
Kod drugih ovaca, infekcija moe biti sakrivena u malim depovima unutar papaka, a otkriva se samo
kod izdanog zasecanja kod obrade; ove ovce su subkliniki nosai infekcije. Pomenuti mali depovi
mogu se postati aktivni unutar papaka ili otvoriti i kontaminirati zemljite kada se stvore odgovarajui
uslovi u pogledu vlanosti spoljanje sredine. Oporavak od ZO moe nastati ali ga ne prati znaajan
imunitet.
Diagnoza:
Na poetku izbijanja pri zahvatanju interdigitalnog prostora bolest se moe zameniti sa
interdigitalnim dermatitis ili benignim oblikom zaraznom epavou, a naputeni sluajevi sa
abscesom papaka. U stadu zahvaenom sa malignim oblikom ZO, karakteristino je podminiranje i
odvajanje vrste roine papka, obino na vie od jednog ekstremiteta. Kod abscesa papka, postoji
dublja invazija i izlivanje nekrotinog i purulentnog materijala; obino, samo jedna noga je zahvaena.
Dichelobacter nodosus obino se moe identifikovati na obojenom razmazu nekrotinog materijala kod
ZO, mada druge bakterije su predominantne u njemu..
Leenje:
Napori za leenje treba da budu upereni na primenu kratkoronih (privremenih) mera kontrole i
na eradikaciju bolesti iz stada. U izvesnim periodima, na primer u toku vlane sezone, privremena
kontrola moe biti jedino realistian cilj.
Primenjuje se lokalno i parenteralno tretiranje. Lokalno tretiranje zahteva paljivu obradu papaka do
uklanjanja podminirane roine i nekrotine mase u celini. Posle toga se primenjuju baktericidni rastvori
putem aerosolnog spreja, kupanja (pranja, ispiranja) ili natapanja papaka. Uobiajeni rastvori za
kupanje papaka su
10% zink sulfat, 10% bakar sulfat ili 5% formaldehid. U sastav rastvora koji se koriste u vidu
aerosolnih sprejeva ulaze ona sredstva koja se koriste za pranje papaka kao i 20% cetrimid i 1,3%
oksitetraciklin u vodi i alkoholu.
Za natapanje papaka ovce se dre
1 as u rastvoru 10% cink sulfata sa dodatkom od 0.2% deterenta za pranje koji sadri nejonske
surfaktante ili su rfaktant natrijum lauril sulfat. U vlanim uslovima, ili u neznatnim ili umerenim
podminiranjem, nije neophodno prethodno obrezivanje papaka; ako je papaka suv i tvrd ili sa
izraenijim podminiranjem, obrezivanje poveava stopu oporavka. Obino natapanje papaka treba
ponoviti za 5-10 dana.
Parenteralno tretiranje se sastoji od injekcija penicilina i dihidrostreptomicina u dozi 50000-70000 u/kg
i 50-70 mg/kg, redom (ove doze daju se 2-3 puta u veini zemalja); eritromicin u dozi 10 mg/kg;
oksitetraciklin; benzatin penicilin G (nije odobrena primena u svim zemljama); ili kombinacija
lincomicina i spectinomicina. Nedostaci parenteralne terapije se ogleadju u skupoi i kratkom trajanju
koristi.
Stopa uspenosti kako za lokalnu tako i parenteralnu terapiju se znaajno poveava ako se tretirane
ovce dre u suvoj sredini posle tretmana (konstatno 24 asa)
. Ovo je od esencijalnog znaaja kada se parenteralni tretman koristi. Pregled ekstremiteta tretiranih
ovaca trebalo bi vriti posle svake 1-2 nedelje da bi se identifikovale one koje ne reaguju na tretman ili
one kojima je potrebna dalja obrada papaka.
Literaturni podaci iz nekoliko zemalja
pokazuju poboljanje terapijskog reagovanja kada se cink sulfat primenjuje zajedno sa vitaminom A
oralnim putem. Primenjene doze i trajanje perioda tretmana znatno variraju, ali izgleda da je produeni
period tretmana (tableta od 210 mg cink sulfata i 50000 IU vitamina A, primenjuje se posle svakih 10
dana ukupno sedam puta) uspean. Eksperimentalno je uspeno je koriena laserska terapija.
Kombinovanje lokalnih i parenteralnih metoda tretmana ne dovodi do neposredne
eradikacije zloudnog oblika ZO. Vremenski period je neophodan za identifikaciju subklinikih
sluajeva bolesti kao i recidiva iste.
Preventiva i kontrola:
Stada koja su slobodna od kontagiozne zarazne epavosti trebalo bi odravati zdravim
primenom svih mera i postupaka koje spreavaju unoenje D. nodosus-a. svako grlo koje se uvodi u
stado treba da se podvrgne detaljnom pregledu, isolovanju u trajanju od 1 meseca i ponovnom pregledu
posle toga. Transportna sredstva i stajama u kojima boravile inficirane ili u tom pogledu nepoznate
ovce moraju se oistiti i dezinfikovati pre nego to se uvedu neinficirane ovce u njima.
U toku perioda godine koje favorizuju transmisiju kontagiozne epavosti trebalo bi primeniti kontrolu
pojave
kupkama ugroenih ovaca i individualnim lokalnim i parenteralnim tretmanom izrazitije obolelih
ovaca.
Vakcine sa
Dichelobacter nodosus ubrzavaju ozdravljenje obolelih i pomau u zatiti zdravih ovaca. Alumprecipitatirane vakcine zahtevaju primenu dveju doza sa razmakom 4-6 nedelja da bi se postigao
efikasan imunitet, koji traje oko 2 meseca. Izleenje promena nastaje za 4-6 nedelja ako se imunitet
postigne. Uljane-emulzione vakcine indukuju imunitet u toku 3 nedelje od inicijalne doze i mogu trajati
3-4 meseca. U endemskim podrujima, revakcinacija se preporuuje u intervalima od 3 do 6 meseca.
Vakcine koje sadre F. necrophorum su od izvesne koristi u tretmanu i preventivi ove bolesti. Primena
samo vakcine obino ne omoguava kompletnu kontrolu ili eradikaciju, i ona je od najvee koristi kada
se primenjuje zajedno sa drugim kontrolnim i terapijskim merama, kao to su obrezivanje i kupke
papaka. Neke vakcine uzrokuju otok ili absces na mestu injekcione aplikacije.
Eradikacija:
Eradikacija se moe ostvariti samo eliminacijom svih sluajeva infekcije virulentnim
uzronikom D. nodosus-om i spreavanjem njegovog ponovnog unoenja u stado ovaca. Ovo se moe
ostvariti zamenom obolelih stada sa ovcama koje su slobodne od ove bolesti ili uklanjanjem obolelih
ovaca koje brzo ne reaguju na primenjenu terapiju i rigorozno tretiranje svih novih sluajeva pojave
infekcije u stadu. Obolele ovce se identifikuju klinikim pregledom; drugi diagnostiki testovi nisu
praktino od znaaja u ovim uslovima. Subkloiniki sluajevi bolesti su glavni problem jer oni mogu
da recidiviraju u toku sledeih 2-3 meseca i preneti odnosno dalje iriti infekciju. Drugi preivari (koze,
jeleni, goveda) su potencijalni izvori D. nodosus-ai trebalo bi ih uzeti u razmatranje u programu
eradikacije.
Eradikaciju bi trebalo preduzeti u periodu kada je ivotna sredina ovaca suva; u drugim periodima,
tretman bi trebalo usmeriti na kontrolu unutar stada. Uspean program eradikacije zahteva planiranje,
obavezivanje i izvrenje, i ulaganje vremena i novca; meutim, to je obino uz manje truda i sa
utedom novca ako se uporedi sa izdacima i potekoama tretiranja permanentno inficiranog stada.
Pre nego to se preduzme eradikacija
, prevalenca bolesti treba da se smanji na ispod 15% primenom hemoterapije ili vakcinacije. Kada se to
postigne, ili ako je prevalenca ve manja, treba izvriti pregled papaka kod svih ovaca u stadu i u njemu
izvriti podelu na obolelu i zdravu grupu. Ovce bez vidljivih promena kontagiozne epavosti se izoluju,
kupaju i smetajuna isto i suvo tle. Ovu grupu ovaca trebalo bi tretirati kupkama svake nedelje u
trajanju od 2-3 meseca i ovce sa pojavom epavosti trebalo bi odmah uklanjati. Ovce sa promenama
kontagiozne epavosti se ekonomski iskoriavaju ili posle paljivog i temeljitog obrezivanja tretiraju
lokalnim sredstvima are either culled or, after careful and extensive foot paring, medicated topically (i
parenteralno ako za to postoji potreba) a potom dre odvojeno od grupe bez lezija. Kod obolele grupe
ovaca trebalo bi primenjivati kupke ili lokalno (povrinsko) tretiranje svakih 3-4 dana i njihove papke
pregledati i obrezati posle svake 1-2 nedelje. Na kraju, potencijalno izleena grupa se moe formirati
od ovaca koje oigledno reaguju na tretman iz obolele grupe. Ova potencijalno izleena grupa trebalo
bi da se prati 1-3 meseca ili tokom perioda koji pospeuje irenje kontagiozne epavosti radi ponovnog
otkrivanja i izolovanja bilo kojeg subklinikog ili recidivirajueg sluaja bolesti. Na kraju, ova grupa se
moe spojiti sa grupom u kojoj se nalaze zdrave ovce. One ovce koje ostanu bolesne (posle 4-6 nedelja
tretiranja) ili kod kojih se pojavi recidiviranje trebalo bi kartirati. Alternativni program eradikacije
ukljuuje natapanje (potapanje) papaka (u cink sulfatu i surfaktantu) u trajanju od 1 asa posle svakog
21 dana. Pri tome, obrezivanje papaka se vri samo u cilju dijagnoze bolesti.
Veina obolelih ovaca se oporavi posle odgovarajueg tretiranja i perioda vremena. Trebalo bi
imati u vidu, meutim, da uvoenje samo jedne obolele ovce, koja je u aktivnom ili subklinikom
obliku bolesti,
u zdravo stado, moe dovesti do neuspeha programa eradikacije.
Crveni vetar (Swine erysipelas)
Crveni vetar je infektivna bolest uglavnom svinja u poetnom tovu, koja se javlja u mnogim
podrujima sveta. Iako akutna septikemija crvenog vetra svinja dovodi do uginua, najvei ekonomski
gubici verovatno nastaju od hroninog nefatalnog oblika ove bolesti.
Etiologija:
Na farmama gde je uzronik endemian svinje obavezno dolaze u kontakt sa Erysipelothrix
rhusiopathiae u juvenilnom uzrastu; njihova materinska antitela pruaju izvesni stepen aktivnog
imuniteta koji spreava ispoljavanje vidljive bolesti. Mikroorganizam se eliminie iz tela inficiranih
svinja i opstaje u ivotu u kratkim periodima u veini zemljita. Oporavljene svinje i one koje su
hronino inficirane mogu biti kliconoe Recovered pigs and those chronically infected may be carriers
of the organism, verovatno za sve vreme ivota. Za Erysipelothrix rhusiopathiae se smatralo da
uzrokuje alergijsku reakciju u zglobovima senzibilisanih svinja koja rezultira u hroninim, sterilnim
lezijama slinih onima koji se utvruju kod reumatoidnog artritisa u ljudi; danas je ovo verovanje pod
znakom pitanja.
Klinika slika:
Akutna septikemija, koni (subakutni) oblik, hronini artritis i vegetativni endokarditis mogu nastati u
nizu kao posledice ili zasebno. Svinje u akutnoj septikemiji mogu iznenada uginuti bez prethodnih
znakova bolesti. Ovo se najee deava kod svinja u zavrnom tovu sa telesnom masom od 45-90 kg.
Akutno inficirane svinje su febrilne, telesna temperatura dostie 40-42C, kreu se ukoeno oslanjajui
se na vrhovima papaka i lee oslonjeni na njihovim sternumima radije odvojeno nego nagomilane u
grupama. One bolno skiu kada se hvataju i moe se uoiti prebacivanje teine tela sa jedne na drugu
nego pri stajanju. Menjanje boje moe varirati od proirenog eritema i purpurnog prebojavanja uiju,
njuke i abdomena, do konih lezija romboidnog oblika skoro svuda po telu, a naroito na lateralnim i
dorzalnim delovima. Prve patoloke promene mogu se pojaviti kao ruiasta ili svetlo purpurna
podruja, razliite veliine, koja se uzdiu i postaju vrsta na dodir u toku 2-3 dana bolesti. One mogu
nestati ili se dalje razvijati prema vie hroninom tipu lezija, kao to je koni romboidni oblik bolesti.
Ako se bolest ne lei nekroze i odvajanje velikih paradi koe moe slediti, ali znatno ee, vrhovi
uiju i repa mogu biti zahvaeni nekrozom i otpasti.
Kliniki manifestna bolest je obino sporadina
i zahvata pojedina grla ili manje grupe svinja, ali ponekad bolest javlja masovnije. Mortalitet iznosi 0100%, a uginue moe nastati do 6 dana posle prvih znakova bolesti. Akutno obolele gravidne krmae
mogu abortirati, verovatno zbog groznice, a svinje koje doje mogu upasti u agalakciju. Kod neleenih
ivotinja moe se razviti hronini artritis ili vegetativni valvularni endokarditis; takve patoloke
promene takoe mogu nastati kod svinja bez pojave prethodnih znakova septikemije. Valvularni
endokarditis se najee javlja kod starijih ili mlaih odraslih svinja i ee se manifestuje uginuem,
uglavnom zbog embolije. Hronini artritis, najei oblik hronine infekcije, izaziva pojavu neznatne
do izraene epavosti; pri tome moe biti oteano otkrivanje obolelih zglobova, ali oni imaju tendenciju
vidnog oticanja i poveanja tvrdoe. Mortalitet u hroninim sluajevima bolesti je mali ali je stopa rasta
obolelih svinja smanjena.
Patoloke promene:
U akutnoj infekciji, pored konih lezija, limfni vorovi su obino poveani i u kongestiji, slezina je
nateena, a plua edematozna i u kongestiji. Petehije mogu se nai u bubrezima, srcu i povremeno na
drugim mestima.
U sluajevima
valvularnog endokarditisa, embolije i infarkti mogu nastati. Artritis moe zahvatiti zglobove jedne ili
vie nogu ili intervertebralne zglobove; zglobno proirenje je proliferativno ali negnojno, a formira se i
privezak granulacionog tkiva u zglobnoj upljini. U hroninim sluajevima, mogu se javiti erozije na
zglobnoj hrskavici i posledino nastati ankiloza.
Diagnoza:
Akutni erizipelas je teko dijagnostikovati u svinja manifestuju samo povienu temperaturu, lo apetit, i
apatiju; meutim, zato to erizipelas reaguje vrlo dobro na penicilin, a znatno poboljanje u toku 24
asova podupire diagnozu. Tipine kone lezije romboidnog oblika su od dijagnostikog znaaja.
Artritis i endokarditis se teko dijagnostikuju kod ivih ivotinja jer drugi agensi mogu izazvati sline
sindrome. Posle obdukcije, identifikacija uzronika u obojenim razmazima ili u laboratorijskim
kulturama potvruje dijagnozu, mada u sluajevima hroninog artritisa, mikroorganizam se ne moe
uvek izolovati. Erysipelothrix rhusiopathiae moe se izolovati brzo na ploi krvnog agara iz slezine,
bubrega i dugih kostiju acutno obolelih svinja (i iz tonzila i drugih limfnih vorova od kojih mnogi
mogu normalni). Seroloki pregled moe se pokazatii prove nepouzdanim, mada poveanje titra u
aglutinacionom testu (sa kontrolama) je od pomoi, kao to je test vezivanja komplementa.
Preventiva i leenje:
Mrtvi bakterini ili, u nekim zemljama, ive kulture imunizirajuih sojeva male virulence za svinje se
koriste. Formalinom-umrtvljeni, aluminijum-hidroxid-adsorbovani bacterin prua imunitet koji, u
veini prilika, titi prasad na poetku tova od akutne bolesti do postizanja telesne mase i starosti za
prodaju. Oralna vakcina male low virulence se takoe koristi. Mlada priplodna grla, ukljuujui i
nerastove, trebalo bi vakcinisati dva puta u preporuenom intervalu, a onda revakcinisati na svakih 6
meseci ili posle svakog donetog legla litter. Vakcinacija krmaa u poodmaklom stadijumu graviditeta
nije poeljna.
Vakcinacija podie ivo imuniteta
ali ne obezbeuje kompletnu zatitu Akutni sluajevi bolesti mogu se pojaviti posle stresa, a moe se
zatita ne obezbediti protiv artritinog ili kardijalnog oblika bolesti. Antigene razlike postoje izmeu
bakterijskih sojeva, tako da vakcina ne mora biti podjednako efikasna protiv svih divljih sojeva.
Ako se akutni sluajevi iznenada pojave u nevakcinisanim zapatima,
antiserum, ako je dostupan, moe se primeniti kod svinja koje su dole u kontaku, ili se kod njih mogu
primeniti penicilin, ceftiofur ili tetraciklini. Penicilin je lek izbora kod akutno inficiranih svinja, i on se
koristi istovremeno sa antiserumom. Tretiranje hroninih infekcija nije uspeno, i takve svinje bi
trebalo ekonomski iskoristiti.
Program koji se sastoji od e
liminacija kliconoa, dobre sanitacija i redovne vakcinacije trebalo bi da bude efikasan, ak i u
zapatima u kojima se ova bolest ponavljala i pri tome stvarala velike probleme.
Tuberkuloza
Tuberkuloza je infektivna granulomatozna bolest koju izazivaju acidorezistentni bacili roda

Mycobacterium. Mada se esto definie kao hronina iznurujua bolest, ova bolest ponekad ima akutni,
nagli progresivni tok. Od nje praktino obolevaju sve vrste vertebrata, i pre nego to su preventivne
mere usvojene, bila je vrlo znaajna bolest ljudi i ivotinja. Bovina tuberkuloza je i danas znaajna
zoonoza u mnogim delovima sveta. Znaci i lezije kod ove bolesti su generalno slini u razliitih vrsta.
Istorijat. Tuberkuloza je od davnina poznata kao veoma znaajna bolest ljudi i ivotinja. U
prouavanju tuberkuloze najvea zasluga pripada znamenitom istraivau Robertu Kohu, koji je 1882.
godine, izolovao uzronika tuberkuloze kod ljudi.
Rasprostranjenost. Tuberkuloza je bolest koja je vrlo rairena kod domaih ivotinja, naroito
kod goveda i ivine, ali i kod svinja. Od ove bolesti takoe oboljevaju karnivori, psi i make. Od divljih
ivotinja tuberkuloza esto zahvata zooloke ivotinje, naroito majmune, a ree i druge. Od
tuberkuloze mogu oboleti i krznaice. Fazani u fazanerijama mogu da budu inficirani uzronikom
tuberkuloze.
Etiologija. Tuberkulozu izazivaju tri osnovna tipa tubekuloznih bacila, humani, bovini i avijarni,
odnosno Mycobacterium (M.) tuberculosis, M. bovis i M. avium kompleks (M. avium-intracelularescrofulaceum), redom. Ova tri tipa se meusobno razlikuju po rastu na hranljivim podlogama i
patogenosti. Dva tipa mikobakterija koja napadaju sisare su znatno sliniji meusobno za razliku od
avijarnog tipa. Poznato je vie od 30 serolokih varijanti M. avium kompleksa, meutim, samo
seroloke varijante 1, 2 i 3 su patogene za ptice. Mikobakterije mogu opstati na panjaku do 2 meseca.
Kao to je pomenuto uzronici tuberkuloze su acidorezistentne tapiaste bakterije roda
Mycobacterium. Ove bakterije ne stvaraju spore niti kapsule. Odlikuju se posebno izgraenim votanim
omotaem otpornim prema kiselinama. Uzronici se boje po Cil-Nilsenu crveno, a sve ostale bakterije
plavo. Po Gramu se teko boje. Razmnoavaju se na specijalnim podlogama, koje sadre jaje i krompir
kao osnovu i aminokiseline. Podloge se dugo inkubiraju, najmanje dve do tri nedelje na 37C. Danas je
dokazivanje mikobakterija mogue metodama DNK amplifikacije i imunodifuzije.
Sva tri tipa uzronika izazivaju infekciju kod specifinih vrsta, ali mogu izazvati i infekciju kod
drugih vrsta. M. tuberculosis je najspecifiniji u tom pogledu, jer najee izaziva progresivnu bolest
kod primata, a retko kod niih vrsta ivotinja. M. bovis izaziva progresivnu tuberkulozu kod goveda i
drugih toplokrvnih vertebrata, ukljuujui i oveka. M. avium kompleks konsekventno izaziva
tuberkulozu kod ptica, ali je takoe patogen za svinje, goveda, ovce, jelena, minka, psa, make, kao i
nekih hladnokrvnih ivotinja.
Uzronici su patogeni za laboratorijske ivotinje. M. bovis je patogen za kunia, a M.
tuberculosis za zamorca.
Epizootiologija. Obolele ivotinje, leevi uginulih ivotinja, hrana, voda zagaena ekskretima,
mleko tuberkuloznih ivotinja, sadraj bronhija, sekret iz uterusa i mnogi drugi patoloki materijali
poreklom od obolelih ivotinja, predstavljaju izvore i puteve prenoenja uzronika bolesti.
Tuberkuloza se iri kohabitacijom, aerogeno kao kapljina infekcija, ili preko praine. U
stajama, gde su ivotinje blizu jedna drugoj, uslovi za pojavu i irenje infekcije veoma su povoljni. U
zdrave zapate tuberkuloza se najee unosi uvoenjem hronino obolelih grla.
Uzronik moe da dospe u organizam putem respiratornog, digestivnog i urogenitalnog trakta.
Retki su drugi putevi prenoenja uzronika, na primer, preko koe i vidljivih sluznica.
Generalno su ivotinje razliito prijemljive za uzronike tuberkuloze. Plemenite rase, koje daju
vee prinose, obino su manje otporne na uzronike tuberkuloze od primitivnih rasa. Uslovi dranja i
konstitucija ivotinja imaju znaajnu ulogu u nastanku i irenju bolesti.
Patogeneza:
Inhalacija kapljica u kojima se nalaze uzronici tuberkuloze izbaenih iz obolelih plua je najei
nain infekcije, mada ingestija, naroito putem kontaminiranog mleka, takoe moe bit est nain
infekcije. Intrauterini i koitalni naini infekcije su ustanovljeni kao manje esti. Inhalirani bacili se u
alveolarnim makrofagama fagocituju. To moe spreiti dalju infekciju ili ako bacili nadvladaju njihovu
proliferaciju. U drugom sluaju, moe se obrazovati primarno arite, potstaknuto citokinima i

reakcijom hipersenzitivnosti, koje se sastoji od unitenih i degenerisanih makrofaga okruenih
epiteloidnim elijama, granulocitima, limfocitima i najzad gigantskim elijama. Purulentni koji tei
kazeoznom, nekrotini centar moe kalcifikovati, a lezija moe biti okruena granulacionim tkivom i
fibroznom kapsulom ime se obrazuje klasini tuberkul. Primarno arite i sline lezije koje se
formiraju u regionalnom limfnom voru poznati su kao primarni kompleks. U alimentarnom obliku
bolesti, primarno arite moe se nalaziti u farinksu ili mezenterijalnim limfnim vorovima, ili, manje
esto, u tonzilama ili crevima. elijski sastav i prisustvo acidorezistentnih bacila u tuberkuloznim
lezijama razlikuju se unutar i izmeu vrsta obolelih ivotinja.
Primarni kompleks retko se lei u ivotinja, moe progredirati ubrzano ili sporije. Diseminacija kroz
vaskularne i limfne kanale moe dovesti do generalizacije tuberkuloze i ubrzanog fatalnog ishoda, kao
kod akutne milijarne tuberkuloze. Nodularne lezije se mogu obrazovati u mnogim delovima organizma,
kao pleuri, peritoneumu, jetri, bubrezima, skeletu, mamrnojim lezdama, reproduktivnom traktu i CNS.
Takoe moe slediti prolongirani hronini tok, sa lezijama koje su rasprostranjenije.
Kao to se uoava patogeneza tuberkuloze je vrlo sloena. Osnovno mesto gde se uzronici
lokalizuju jeste submilijarni vori, tuberkulum, koji predstavlja reakciju tkiva. Tuberkulum se odlikuje
nakupljanjem leukocita i formiranjem dinovskih elija. U toku patogeneze razlikuju se primarni
tuberkulozni stadijum, koji se odlikuje naseljavanjem uzronika u limfne vorove. Ako je odbrambena
sposobnost organizma nedovoljna, proces moe da tee dalje obrazujui brojne metastaze. Ovaj
stadijum se naziva sekundarni stadijum. Proces se moe u ovom stadijumu zaustaviti ili tee dalje,
razarajui pojedine organe (tercijalni stadijum).
Patomorfoloke promene:
Promene su veoma razliite i prema vrsti ivotinja i prema mestu lokalizacije uzronika.
Kod goveda se najee nailazi na lokalizaciju u pluima, gde se uoavaju sitniji ili krupniji
vorii. U starijem procesu vorii su kazeozni, sirasti i obrazuju se kaverne. U digestivnom traktu
zapaaju se vorii na sluznicama.
Kod svinja infekcija nastaje per os, pa su promene lokalizovane pre svega u mandibularnim
limfnim vorovima, a kasnije i u drugim organima.
Tuberkulozni proces moe zahvatiti seroze i ovojnice kod ivotinja.
ivina reaguje promenama u digestivnom traktu. Celom duinom creva nalaze se vorovi, a u
odmaklom stadijumu i arita po svim parenhimatoznim organima.
Klinika slika:
Inkubacija kod tuberkuloze je duga. Kliniki znaci odraavaju trajanje i lokaciju lezija i posledinu
toksemiju. Opti znaci su progresivno mravljenje, obamrlost, slabost, anoreksija i nieg stepena
fluktuirajua groznica. Bronhopneumoniju, respiratorni oblik bolesti, prate hronini, intermitentni
vlaan kaalj, dispneja i tahipneja. Destruktivne lezije granulomatozne bronhopneumonije mogu se
otkriti auskultacijom i perkusijom. Uveanje superficijalnog limfnog vora je koristan dijagnostiki
znak kada je prisutan. Zahvaene dublje limfne vorove, meutim, nije mogue uvek palpirati, ali oni
mogu uzrokovati opstrukciju vazdunih puteva, farinksa i creva, dovodei do dispneje i ruminalne
timpanije. U svinja, lezije uzrokovane M. avium se veoma esto uoavaju u limfnim vorovima koji su
u vezi sa gastrointestinalnim traktom, mada generalizovana bolest ne nastaje.
Poto je tuberkuloza najee hronina bolest koja ima dug tok, patoloke promene koje se razvijaju na
pojedinim organima u poetku su slabo izraene. Kliniki simptomi su uslovljeni tipom tuberkuloze.
Ako je u pitanju tuberkuloza plua, zapaa se pored optih znakova poremeaja (kaheksija, slab apetit,
neveselost) i kaalj kod ivotinja.
Patoloke promene kod lokalizacije tuberkuloze u digestivnom traktu ne dovode do izraenijih
klinikih znakova. Mogu se javiti prolivi i timpanija. Tok bolesti je dug, ivotinje mrave i obino se
pre eksploatacionog perioda privode na klanje.
Akutni oblik tuberkuloza se retko javlja, ivotinje uginu za 2-3 nedelje.
Dijagnoza:
Jednostavan najznaajniji dijagnostiki test za tuberkulozu je intradermalni tuberkulinski test.
Dijagnoza samo na osnovu klinikih znakova je vrlo oteana, ak i u odmaklim sluajevima..
Radiografija je korisna ne-humanih primata i malih ivotinja. Mikroskopski pregled sputuma i drugih
iscedaka se ponekad koristi. Obdukcioni nalazi klasinih tuberkuloznih granuloma su esto veoma
indikativni za ovu bolest. Potvrivanje dijagnoze zahteva izolaciju i identifikaciju mikroorganizma, ije
kultivisanje obino traje 4-8 nedelja.
Reakcija kasnog tipa
hipersenzitivnosti domaina, koji je odgovoran za veliki deo patologije tuberkuloze, je osnova za
tuberkulinski koni test koji se uglavnom koristi za dpostavljanje dijagnoze kod krupnih ivotinja.
Pojedinani intradermalni test ukljuuje inokulaciju mikobakterijskog antigena proizvedenog od filtrata
kulture M. bovis ili M. tuberculosis. Preparat od preienog proteinskog derivata (PPD) mikobacterija
poboljava specifinost. Kod reaktora, ovaj antigen stimulie lokalnu infiltraciju inflamatornih elija i
uzrokuje otok koe, koji se moe utvrditi palpacijom i izmeriti kutinometrom. Reakcija se oitava
izmeu 48 i 72 asa za maksimalnu osetljivost i posle 96 asova za maksimalnu specifinost. Testna
mesta koja se koriste razlikuju se u pogledu senzitivnosti i izmeu zemalja i ukljuuju podruje vrata,
analni ili kaudalni prevoj na korenu repa i usne vulve. Jedan od nedostataka M bovis pojedinanog testa
je njegova slaba specifinost, sa unakrnim reakcijama koje se javljaju kod ivotinja inficiranih sa M.
avium, M. tuberculosis, M. paratuberculosis, pa ak i Nocardia spp .
U podrujima sa visokom incidencom avijarne tuberkuloze, atipine mikobakterioze i paratuberkuloze,
treba da se koristi komparativni test, koji podrazumeva istovremenu inokulaciju PPD tuberkuline
M. bovis i M. avium na odvojenim mestima vrata. Pri tome agens koji je izazvao senzitizaciju provocira
snaniju konu reakciju. Od drugih dijagnostikih testova kod tuberkuloze koristi se termalni test, koji
moe detektovati maksimum pireksije (>40C) 6-8 asova posle SC inokulacije sa tuberkulinom.
Stormontov test koristi intradermalnu inokulaciju PPD i sekundarni inokulum na istom mestu 7 dana
kasnije. Test se oitava na otok 24 asa kasnije. Lano negativni rezultati
mogu se javiti kod ivotinja sa slabim imunitetom kao to su sluaj sa ivotinjama u ranim stadijumima
infekcije, anerginim sluajevima u poodmaklim stadijumima bolesti i starijih ivotinja. Krave koje su
se skoro otelile takoe mogu pokazivati lano negativne rezultate. Dananja istraivanja se
usredsreuju na identifikaciju antigena kao to su sekretorni proteini M. bovis za upotrebu radi
poboljanja diagnostikih testova. Seroloki testovi kao to su test vezivanja komplementa, ELISA i
drugi ini se da su od ogranienog dijagnostikog znaaja, u skladu sa manjom ulogom antitela u
poreenju sa celularnom imunolokom reakcijom kod tuberkuloze. Nedavno razvijena metoda analize
interferon-, primenjena na krvnim limfocitima stimulisanih antigenom M. bovis, obeava kao
alternativa do sada uglavnom primenjivanom intradermalnom testu.
Koriste se epizootioloki podaci u analizi nastanka bolesti. Klinika slika prua dovoljan broj podataka
za sumnju na tuberkulozu. Meutim, patoanatomski nalaz je veoma pouzdan za dijagnozu.
Bakterioloka ispitivanja su takoe pouzdana u postavljanju dijagnoze, naroito ako su kombinovana sa
biolokim ogledom na laboratorijskim ivotinjama.
U dijagnozi tuberkuloze kod ivih ivotinja koriste se imunoloki metodi, kao to su reakcija
hemaglutinacije i metod alergijske reakcije. Alergijska reakcija je poznata kao tuberkulinizacija. Moe
se sprovoditi na vie naina, i to ukapavanjem tuberkulina u oko, na konjuktive, ili kutanom
tuberkulinskom reakcijom. Poznate su i druge metode. Kod nas se izvodi intrakutana reakcija.
Tuberkulin je preieni proteinski derivat (PPD) kulture M. bovis ili M. avium za ivinu. Posle
odreenog vremena (72 asa) oitava se reakcija na koi ili kod ivine na mekom tkivu podbradnjaka
(vidi praktinu vebu).
Diferencijalna dijagnoza:
Diferencijalno dijagnostiki treba iskljuiti zaraznu pleuropneumoniju, plune parazitske infekcije,
ehinokokozu, leukoze i druge bolesti koje se lokalizuju na pluima.
Terapija
Iako su danas poznati lekovi protiv uzronika tuberkuloze (tuberkulostatici), s obzirom da je
tuberkuloza zoonoza, radi efikasnog uklanjnja izvora zaraze ivotinje se ne lee.
Prognoza i profilaksa.
Prognoza kod tuberkuloze je uglavnom nepovoljna. ivotinje se zbog toga unitavaju ili ekonomski
iskoriavaju.
Profilaksa tuberkuloze se sastoji u dugotrajnom otkrivanju obolelih grla, u njihovom uklanjanju iz
proizvodnje, u sprovoenju higijenskih mera, kao i u poboljanju ivotnih uslova.
Osnovni rezervoari M bovis infekcije su ljudi i goveda; meutim, kod jazavaca, bizona, oposuma,
kudua, jelena, lame, losa i domaih i divljih svinja utvrene su infekcije sa M bovis. Uestalost pojave
bolesti u takvim rezervoarima utie na pojavu bolesti kod drugih vrsta.
Bruceloza
Bruceloza je hronina zarazna bolest domaih i divljih ivotinja, kao i oveka koju uzrokuju
bakterije iz roda Brucella. Karakterie se pojavama abortusa i retencije placente u enskih i, u manjem
obimu, orhitisa i infekcija akcesornih polnih lezda u mukih ivotinja. Ova bolest se javlja u veini
zemalja sveta. Primarno oboljevaju goveda, bivoli, bizoni, svinje, koze, psi, severni jeleni i ponekad
konji. Bruceloza u ljudi, ponekad se oznaava kao talasasta groznica, predstavlja ozbiljan zdravstveni
problem, naroito kada je uzrokovana sa B. melitensis.
Istorijat: Bruceloza je prvi put ustanovljena 1887. godine, od strane engleskog lekara Brucea,
kod jednog vojnika na ostrvu Malti. Zbog karaktera bolesti i mesta otkria nosi naziv malteka
groznica. Veterinari Bang i Stribolt su 1896. godine dokazali uzronika abortusa kod goveda i nazvali
ga Bacillus abortus infectiosi. Zamit je, 1905. godine, ustanovio uzronika ove bolesti u mleku koze.
Neto kasnije, Hutyra je ustanovio uzronika bruceloze kod svinja. Posle toga su i drugi istraivai
uspeli da otkriju brucele kod ivotinja u raznim delovima sveta. Danas je poznato da brucelozu
ivotinja izazivaju vie vrsta brucela. Brucella melitensis izaziva brucelozu kod ljudi, koza i ovaca,
Brucella abortus kod goveda, a Brucella suis kod svinja. U novije vreme ustanovljena je Brucella ovis
kod ovaca i Brucella canis kod pasa. Konji se mogu inficirati sa B. abortus i B. suis.
Rasprostranjenost: U veini zemalja od bruceloze najee oboljevaju goveda i svinje. Kod
ovaca i koza ustanovljena je u zemljama Sredozemlja. U nekim zemljama bruceloza je veoma rairena,
uestalost pojavljivanja se kree i do 50%. U naoj zemlji bruceloza je ustanovljena pre II svetskog
rata, ali se u znatnoj meri rairila u periodu izmeu 1947. i 1950. godine. Rigorozne profilaktine mere
doprinele su da se bruceloza danas retko javlja.
Etiologija: Uzronici bruceloze Brucellae su vrlo sitni kokoidni tapiasti mikroorganizmi.
Morfoloki se pojedine vrste brucela ne mogu razlikovati. Diferenciranje vrsta brucela se obavlja na
osnovu njihovih biohemijskih reakcija.
Brucele se dobro razmnoavaju na serum agaru, na agaru sa dodatkom glicerina i triptoza
agaru. Neke vrste, kao Brucella abortus, za svoj rast zahtevaju sredinu sa 10% CO2. Na podlogama se
uoavaju sitne, prozirne, okrugle kolonije. Kolonije se javljaju u obliku S i R forme.
Brucele su malo otporni mikroorganizmi. Izvori zaraze prvenstveno mogu da budu inficirane
ivotinje, naroito nerastovi i bikovi, pobaeni plodovi, omotai plodova, ekskreti i mleko obolelih
ivotinja.
Od bruceloze oboljevaju brojne domae i divlje ivotinje. Brucella abortus se nalazi kod
goveda, patogena je za bizone, irvase, jelene, srne, divokoze i za oveka. Smatra se da od nje najvie
oboljevaju veterinari i stoari. Brucella suis se nalazi kod svinja, ali je ustanovljena i kod glodara, zeca,
mieva i dr. Brucella ovis je utvrena kod ovaca, preteno ovnova. Brucella canis se nalazi kod pasa,
ali ove vrste ivotinja mogu oboleti i od drugih vrsta brucela.
Brucelozu kod goveda, bivola i bizona najee izaziva Brucella abortus. U nekim sluajevima
brucelozu kod ovih ivotinja mogu izazvati B. suis ili B. melitensis. B. suis se ne prenosi sa krave na
kravu. Bolest se iri brzo i prati je pojava mnogih abortusa u nevakcinisanih stada. U stadima u kojima
je bolest endemska kod inficiranih krava se tipino javlja abortus samo jednom, odnosno sledea
gestacija i laktacija su normalne. Posle izlaganja uzroniku kod mnogih grla goveda nastaje
bakterijemija u kratkom periodu i pojava aglutinina i drugih antitela. Kod jednog broja grla nastaje
resistencija prema infekciji, a mali procenat inficiranih krava se potpuno oporavi. Pozitivan serum
aglutinacioni test uglavnom prethodi abortusu ili normalnom partusu, ali treba imati u vidu da moe
kasniti u oko 15% ivotinja. Inkubacioni period moe varirati i on je u vezi sa stadijumom gestacije u
momentu izlaganja infekciji. Uzronik se nalazi u mleku i uterinom iscetku, a krave mogu biti
privremeno sterilne. U inficiranih ivotinja bakterije se mogu nai u uterusu u toku graviditeta,
involucije uterusa, a ree, u duem periodu vremena, i u negravidnom uterusu. Izluivanje uzronika iz
vagine uglavnom nestaje sa redukcijom fluida posle partusa. Pojedine inficirane krave kod kojih nastaje
abortus seju brucele iz uterusa u sledeem normalnom partusu. B. abortus se izluuje u mleko u
razliitom vremenskom trajanju, u veine krava za sve vreme ivota.
Prirodno prenoenje nastaje putem ingestije uzronika, koji su prisutni u velikom broju u
abortiranom fetusu, fetalnim membranama i uterusnom iscetku. Kod goveda se uzronik moe prenositi
ingestijom kontaminirane hrane i vode ili lizanjem kontaminiranih genitalija drugih grla. Izgleda da je
retka venerina transmisija uzronika od inficiranih bikova na prijemljive krave. Transmisija uzronika
moe nastati putem vetake inseminacije kada se uzronikom kontaminirano seme ubacuje u uterus,
ali ne i u srednjem delu cerviksa. Brucellae mogu ui u organizam kroz mukozne membrane,
konjinktive, rane ili ak i intaktne koe.
Mehaniki vektori (na primer, druge ivotinje i ovek) mogu iriti infekciju. Brucele opstaju u
fetusu i stajnjaku u hladnim uslovima preko 2 meseca. Izlaganje direktnim sunevim zracima unitava
mikroorganizme u toku nekoliko asova.
Patogeneza: Posle infekcije, koja nastaje uglavnom oralnim putem, a mnogo ree preko
sluznice genitalnih organa i konjunktiva ili koe, brucele se prenose limfnim putem do najbliih
regionalnih limfnih vorova. U njima se one dokazuju obino 7. dana po infekciji. Posle obimnog
razmnoavanja brucele sa tog mesta prodiru u krv, a sa njom za vreme bakterijemije, praene
poveanjem telesne temperature, dospevaju u ostale limfne vorove, jetru, slezinu, mlenu lezdu i
njene regionalne limfne vorove. U njima i vimenu brucele se zadravaju i vie godina, dok se u
ostalim organima gube za oko 50 dana posle infekcije. Najpogodnije mesto za razmnoavanje brucela
je gravidni uterus i to epitel embrionalnih resica horiona. Izgleda da je ovo tkivo optimalna podloga za
njihovo razmnoavanje u organizmu. Zavisno od virulencije brucela i otpornosti organizma, u
gravidnom uterusu moe da se razvije eksudativni ili proliferativni proces. Prvi se sastoji u nekrozi
embrionalnih resica horiona sa nastajanjem fibrinozno-gnojnog eksudata oko njih i izmeu fetalne i
materne placente, a drugi u bujanju elija vezivnog tkiva horiona i njegovom prorastanju sluznice
uterusa. Ovo, kao i uljetenje resica horiona u sluznicu uterusa, u sluaju proliferativnog procesa,
naruava cirkulaciju krvi izmeu majke i fetusa, a time i njegovu ishranu, to dovodi do prevremenog
izbacivanja ploda, odnosno abortusa. Ako ne doe do veih promena koje bi onemoguile ishranu plod
dolazi na vreme na svet. Kada se radi o eksudativnom procesu, tada se sa plodom izbacuju i sekundine,
a kod zapaljenja proliferativnog karaktera one zaostaju. Posledice ovoga mogu da se odraze u pojavi
endometritisa, produenog servisnog perioda, steriliteta i sepse. Treba imati u vidu da ne samo
poremeaji u ishrani fetusa, ve i samo oboljenje fetusa moe postepeno da dovede do uginua ploda i
pobaaja. Osim toga pobaaj moe da nastane i kao posledica specifine alergije nastale pod uticajem
antigena brucela. Da li e nastati intrauterino uginue ploda, i prema tome pobaaj, zavisi od toga u
koje je doba bremeitosti nastala infekcija i sa kojom brzinom su oteeni placenta i fetus. Ako je
infekcija nastala u poodmakloj bremenitosti ili ako se naglom irenju uzronika suprotstavio relativni
imunitet majke, tada e plod biti donesen na vreme ili e poroaj uslediti neto ranije. U takvim
sluajevima plod obino ugine brzo, bilo usled slabije konstitucije ili usled opte septikemije.
Brucele se masovno eliminiu preko inficiranog ploda, placente i uterusnog eksudata. Mnotvo
ovih mikroorganizama nalazi se u citoplazmi epitelnih elija horiona. Posle abortusa ili normalnog
partusa brucele se dokazuju u uterusu samo nekoliko dana do 3 nedelje, a kasnije retko kada. U
organizmu inficiranih krava, u periodu od jednog do drugog graviditeta, brucele se odravaju uglavnom
u supramamarnim limfnim vorovima i u mlenoj lezdi. U njenom parenhimu nastaju mikroskopski
jedva uoljiva zapaljenska ognjita iz kojih se brucele putem mleka stalno izluuju.
Klinika slika. Klinika slika se donekle razlikuje kod pojedinih vrsta ivotinja. ivotinje
obino ne uginjavaju od bruceloze. Vrlo esto nastaje pobaaj, zbog ega se na svaki pobaaj u stadu
mora posumnjati kao na brucelozni.
Kod mukih ivotinja promene se nalaze na polnim organima. Kod bikova se nailazi na nekrotina
arita, krvavljenje i zapaljenje testisa, semenih kesica, ampula i epididimisa. Pri tome se brucele
nalaze u semenu, a aglutinini u semenoj plazmi. U testisima se mogu nai apscesi. Dugotrajne infekcije
mogu rezultirati u pojavi artritisa kod pojedinih grla. Kod nerastova su promene sline. Testisi mogu da
budu vrlo uveani.
Inkubacija kod goveda moe da bude dua ili kraa, to je uglavnom zavisno od stadijuma
graviditeta. U krava pobaaj obino nastaje izmeu 5. i 6. meseca graviditeta. Infekcija moe takoe
uzrokovati mrtvoroenje ili roenje nevitalnih teladi, zadravanje placente i smanjenje proizvodnje
mleka. Opte zdravstveno stanje uglavnom nije uoljivo promenjeno kod nekomplikovanih abortusa.
Kod svinja se nalaze promene u vidu nekrotinih lokalizovanih arita u uterusu, koi ili
zglobovima. Glavni simptom oboljenja je pobaaj koji moe da bude kod krmaa i do 80%. Pobaaj
kod gravidnih svinja nastaje izmeu 60. i 90. dana. Ako se radi o septikemiji, onda se brucele mogu
ustanoviti u svim organima. Kod svinja je esta pojava endometritisa, a mogu nastati i promene na
zglobovima. Krmae su privremeno ili stalno sterilne, kao i nerastovi zbog jednostranog ili obostranog
orhitisa.
Bruceloza se kod ovaca i koza manifestuje pobaajem izmeu 3. i 5. meseca bremenitosti. Posle
pobaaja ovce i koze ostaju redovno sterilne. Artritis, epididimitis i orhitis se mogu javiti.
Kod konja brucele izazivaju pojavu abortusa, artitisa i supurativnog burzitisa.
Dijagnoza: Dijagnoza bruceloze se bazira na bakteriolokim i serolokim metodama. Svaki
pobaaj kod farmskih ivotinja treba da se detaljno analizira, a plodni omotai da se pregledaju. B.
abortus se moe izolovati iz placente, ali znatno lake u istoj kulturi iz eluca i plua abortiranog
fetusa. Bakterioloki pregled je obavezan za postavljanje egzaktne dijagnoze. Na laboratorijski pregled
se alje podvezani eludac i parenhimatozni organi. Mleko se takoe moe slati na bakterioloki
pregled. Pored izolovanja uzronika u laboratoriji, moe se postaviti bioloki ogled na zamorcu.
ivotinja posle 4 nedelje reaguje generalizovanom pojavom bruceloze.
Dijagnoza se kod ivotinja najee postavlja masovnim pregledom itavog zapata, pregledom
krvnog seruma metodom aglutinacije. Reakcija aglutinacije se izvodi u laboratoriji pregledom krvnog
seruma na antitela sa antigenom brucela. Na osnovu ustanovljenog titra antitela u serumu, utvruje se
da li je neka ivotinja inficirana ili ne. Aglutinacioni testovi mogu takoe detektovati antitela u mleku,
surutki, semenu i krvnoj plazmi. ELISA test se danas koristi za utvrivanje antitela u mleku i krvnom
serumu. Mogu se koristiti i druge seroloke reakcije, kao to je, na primer, reakcija vezivanja
komplemenata.
U dijagnozi bruceloze, naroito kod svinja, mogu da se pojave nespecifine reakcije sa srodnim
antitelima, to u toku dijagnostikovanja treba tano ispitati.
Diferencijalna dijagnoza. U sluajevima abortusa treba sve mehanike i druge abortuse
iskljuiti od bruceloznih.
Terapija. U stoarstvu se ne primenjuje leenje ivotinja od bruceloze.
Prognoza i profilaksa. Inficirani zapat treba nekoliko godina kontrolisati. Sve sumnjive i obolele
ivotinje se unitavaju. U nekim zemljama, naroito kod goveda, primenjuje se imunoprofilaksa sa
ivom vakcinom brucela. Kod nas se ova vakcinacija ne primenjuje.
Slinavka i ap (Si, engl. Foot-and-mouth disease, FMD)
Slinavka i ap (Si) je veoma infektivna virusna bolest goveda, svinja, ovaca, koza bivola i
artiodaktilnih divljih vrsta ivotinja. Ova bolest se karakterie pojavom groznice, vezikulama u ustima i
na njukama, sisama i nogu. Pored toga karakterie se i uginuima kod mladih ivotinja. Sve vrste
jelena i antilope, slonovi i irafe su prijemljive na Si, dok su kamile resistentne na infekciju pod
prirodnim uslovima, a manje vrste kamelida kao to su alpake (Lama pacos) i lame, iako su osetljive,
verovatno nemaju epidemioloki znaaj. kamile, mievi i morska prasad mogu se inficirati pod
eksperimentalnim uslovima.
Si je
endemska na Srednjem Istoku; u Africi, sa izuzetkom Junu Afriku, Botsuanu, Namibiju i Zimbabve i
verovatno Tunis and Maroko. Ova bolest je takoe endemska u Junoj Americi, izuzimajui ile, junu
Argentinu, Urugvaj, Gvajanu, Surinam, Frencusku Gvajanu. Evropa je slobodna od Si u trajanju od
mnogo godina, ako se izuzmu sporadine pojave, kao to je na primer, pojava u Velikoj Britaniji u
2001. godini. Australasija, Japan, Indonezija i Koreja su slobodne od Si, ali ova bolest je endemska u
svim drugim zemljama Asije, ukljuujui Filipine i Maleziju.
Etiologija: Bolest slinavku i ap izaziva aphthovirus iz familije Picornaviridae. Postoje sedam
imunoloki razliitih serotipova: A, O, C, Asia 1 i SAT (Southern African Territories) 1, 2 i 3. U okviru
svakog serotipa postoji veliki broj sojeva koji pokaziju spektar antigenih karakteristika; zbog toga su
potrebno brojni vakcinalni sojevi za svaki serotip, naroito O i A, da bi se pokrile antigene razlike.
Sojevi se karakteiu putem njihovih genomskih odnosa i antigenih slinosti sa uvedenim vakcinalnim
sojevima. Ranija podela na subtipove danas je postala neodriva zbog toga to je broj subtipova
rapidno povean.
Virus Si se uglavnom brzo inaktivie ako se pH vrednost nalazi izvan opsega
6,0-9,0 i putem desikacije i temperature > 56C. Ovaj virus moe opstati znaajno vreme kada se
obloi animalnim proteinom (na primer, jedan broj virusnih estica Si u inficiranom mleku
preivljava pasterizaciju na 72C u toku 15 sekundi). Virus Si je otporan na rastvarae lipidnih
jedinjenja, kao to su etar i hloroform. Zbog osetljivosti virusa na acidno i alkalno podruje pH,
natrijum hidroksid, natrijum karbonat, limunska i sireetna kiselina su efikasni dezinficijensi.
Transmisija, epidemiologija i patogeneza: Transmisija Si se uglavnom odvija putem kontakta
izmeu prijemljivih i inficiranih ivotinja. Inficirane ivotinje nose veliki broj virusa u aerosolu
izdisajnog vazduha, ime mogu inficirati druge ivotinje preko respiratornog i oralnog puta. Svi
ekskreti i sekreti inficiranih ivotinja sadre virus, a ovaj virus se moe nai u mleku i semenu do 4
dana pre pojave klinikih znakova bolesti. Virus Si se putem aerosola moe iriti na znatnoj
udaljenosti kao, na primer, perje, u zavisnosti od klimatskih uslova, naroito kada je relativna vlanost
>60% i kada topografija povrina preko kojih se vri dispersija ne izaziva turbulenciju. Si se prenosi
na telad putem inficiranog mleka, a cisternama koje prevoze inficirano mleko ova bolest se moe iriti
izmeu farmi. Hrana za ivotinje moe se kontaminirati u kontaktu sa inficiranom ivotinjom a mogue
je i jatrogeno irenje, ali je mehaniko irenje putem neprijemljivih vrsta divljih ivotinja, kao to su na
primer, ptice i psi malo verovatno. Tipian scenario za unoenje Si kod svinja u prethodno ista
podruja predstavlja ishrana uvezenom hranom koja je dobijena od inficiranih ivotinja (kao meso,
iznutrice ili mleko) a potom se virus iri putem aerosola od inficiranih svinja na goveda, koja su
najprikladnija vrsta za infekciju respiratornim putem zbog velikog respiratornog volumena. Virus Si
moe opstati u suvom fekalnom materijalu 14 dana leti, u tenom stajnjaku do 6 meseci zimi, u urinu
39 dana, a na zemljitu izmeu 3 dana (leti) a 28 dana (zimi).
Preivari koji prebrode infekciju i vakcinisani preivari koji dou u kontakt sa ivim virusom
Si
mogu se inficirati i nositi virus u faringealnoj reagiji, i to goveda do 2,5 godine, ovce 9 meseci i afriki
bivoli verovatno tokom celog ivota. Pod eksperimentalnim uslovima, nije utvrena transmisija od
bovinih kliconoa na prijemljive ivotinje u kontaktu, ali postoje dokazi da pod prirodnim uslovima
ove kliconoe injiciraju nove pojave bolesti. Virus Si moe se izolovati od kliconoa iz uzoraka
faringealne mukoze i superficijalnih elija na prijemljive tkivne kulture, kao to su primarne bovine
tiroidne elije. Meutim, ova metoda je verovatno samo 50% pouzdana u identifikaciji kliconoa
korienjem samo jednog uzorka zbog toga to koliina virusa u farnksu varira u razliitim
okolnostima.
Primarno mesto infekcije i replikacije virusa je obino sluzokoa respiratornog trakta, mada virus moe
ui kroz abrazija na koi i u gastrointestinalnom traktu. Replikacija virusa potom nastaje u lokanim
limfnim vorovima, a infekcija se dalje iri putem krvotoka do predilekcionih mesta u epitelu usta,
njuke, nogu i sisa vimena, a takoe i u podrujima povreene koe (na primer, kolena, skonog zgloba
kod epavih prasadi koja se dre na betonu). Na tim mestima se obrazuju vezikule, koje prskaju, obino
u toku 48 asova. Kod Si viremija perzistira u trajanju ~5 days.
Klinika slika: Inkubacioni period kod Si iznosi
2-14 dana, zavisno od infektivne koliine, prijemljivosti domaina i soja virusa. Kliniki znaci su
znatno izraeniji kod mlenih stada goveda i svinja pri intenzivnom dranju nego kod ovaca i koza.
Zbog toga se esto pojava Si previdi ili pogreno dijagnostikuje kod malih preivara. Posle
inkubacionog perioda javlja se groznica do 41.5C, anoreksija, salivacija i promene na nogama jer se
vezikule obrazuju na jeziku, dentalnoj ploi, gingivama, usnama, koronarnom prstenu i interdigitalnom
prostoru ekstremiteta. Vesikule se takoe mogu pojaviti na sisama i vimenu, naroito kod krava i svinja
u laktaciji, kao i na podrujima koe izloenim pritisku i traumi, kao to su ekstremiteti svinja. Mlada
telad, jagnjad, jarad i prasad mogu uginuti pre pojave vezikula zbog toga to virus indukuje oteenja u
razvoju elija miokarda. Koliina mleka opada znaajno kod ivotinja u laktaciji, a kod svih ivotinja
nastaje gubitak kondicije i smanjenje stope prirasta, to moe perzistirati i posle oporavka. Kod ovaca i
koza se mogu obrazovati samo nekoliko vezikula na koronarnom prstenu i u ustima. Vezikule u ustima,
ak i kada su izraene, obino nestaju u toku 7 dana, mada oporavak papila jezika traje dueNa
patolokim promenama na vimenu i ekstremitetima esto se nadovezuje sekundarna infekcija, koja
rezultira u pojavi mastitisa, podminiranja tabana i hronine epavosti. Kod svinja, kompletna roina
papka moe biti promenjena i funkcionalno izgubljena. Kod goveda i jelena moe se takoe izgubiti
jedan ili oba papka na obolelom ekstremitetu.
Dijagnoza: Kod goveda i svinja kliniki znaci i patoloke promene kod Si se ne razlikuju od
istih znakova i promena kod vesikularnog stomatitisa, kao i kod svinja od vesikularne bolesti svinja i
vesikularnog egzantema. Uzorci od epitela i tenosti vezikula trebalo bi da se alju u puferskom
rastvoru fosfatne soli (pH 7,4) u Nacionalnu laboratoriju opremljenu za dijagnozu Si, ili u OIE/FAO
svetsku referentnu laboratoriju za dijagnozu Si u Pirbright-u u Velikoj Britaniji, posle prethodnog
dogovora o slanju uzorakas. Uzorci se pripremaju kao 10% suspenzija i inokuliu u prijemljivu kulturu
tkiva i direktno tipiziraju primenom ELISA. Izolovani virus Si-a se karakterie antigenskim
uporeenjem sa postojeim vakcinalnim sojevima Si-a, a nukleotidni niz segmenta 1D gena se
determinie za poreenje sa drugim sojevima istog serotipa iz istog regiona u cilju odreivanja
mogueg porekla infekcije. Od velikog znaaja je da se uzorci dre na ili ako je mogue to blie pH
vrednosti 7,4 da bi se spreila destrukcija virusa Si i antigena, i da se oni pakuju na pozdan nain u
kontejneru koji onemoguava curenje to je u saglasnosti sa nacionalnim ili ako su usvojeni
internacionalnim regulativama za transportovanje patolokog i opasnog materijala
Tretman i kontrola: Pojava Si u zemljama prethodno slobodnih od ove bolesti moe imati veliki
uticaj na lokalni i internacionalnu trgovinu. Mnoge zemlje slobodne od Si-a primenjuju ubijanje svih
inficiranih i ugroenih ivotinja (ivotinje koje se nalaze u kontaktu sa obolelim, nisu kliniki obolele a
prijemljive su na virus Si-a) striktno ogranienje kretanja ivotinja i transportnih sredstava oko
inficiranih farmi. Posle ubijanja, leevi se spaljuju ili zakopavaju u blizini farme, a zgrade se temeljito
peru i dezinfikuju sa umerenom kiselinom ili bazom i putem fumigacije. Sprovodi se dalje istraivanje
u cilju otkrivanja izvora infekcije i farmi u kojima je mogue da je virus Si-a ve prenesen putem
inficiranih ivotinja ili animalnih produkata, kontaminiranih transportnih sredstava ili uz pomo ljudi,
kao i putem aerosola. U podrujima ili zemljama slobodnim od Si-a, u kojima sprovoenje opisanih
postupaka nije mogue, kontrola se sprovodi ograniavanjem kretanja, primenom karantina inficiranih
farmi i vakcine oko (i ako je mogue unutar) inficiranih farmi. Ovaj postupak ima niz slabosti zbog
toga to posle pojave bolesti mogu ostati brojne kliconoe, a karantin moe biti nedovoljno dug da bi
spreio da se posle njihovog kretanja dalje ne iri Si. U zemljama u kojima je Si endemska, zatita
visokoproizvodnih stada mlenih krava se postie vakcinacijom i spreavanjem ulaska virusa u farme
gde se gaje ove ivotinje. Ovo moe biti teko ako je prevalenca Si kod nevakcinisane populacije
velika i klimatski uslovi pogodni za aerosolnu transmisiju virusa. Vakcine protiv Si su mrtve, i u
najboljem sluaju, pruaju dobru zatitu od infekcije u trajanju 4-6 meseci. Meutim, ako su antigene
razlike sojeva virusa unutar svakog serotipa dodatna potekoa, onda je neophodno da se obezbedi da
vakcine sadre sojeve antigeno sa potencijalnim sojem koji je izazvao pojavu Si-a. Ako se to ne
obezbedi, trajanje imuniteta koji je steen posle primene vakcine koja sadri sojeve koji se razlikuju od
soja koji je izaziva moe biti veoma kratko.Vakcine za svinje zahtevaju iljani adjuvans, dok za
preivare mogu sadrati ulje ili adjuvans od aluminijum hidroxida i saponina. Danas ne postoje
alternative za antigene vakcine dobijene od celog virusa gajenog u kulturi tkiva i zatim hemijski
inaktivisanog.
Besnilo (Rabies)
Rabies je akutni virusni encefalomijelitis od koga primarno oboljevaju karnivori i insektivorni
slepi mievi, a mogu oboleti i svi sisari. Ova bolest je skoro uvek fatalna kada se ispolje kliniki znaci.
Iako se rabies javlja irom sveta, nekoliko zemalja je slobodno od ove bolesti zahvaljujui uspenom
programu eradikacije ili njihovog ostrvskog statusa i primenjivanjem rigoroznih karantinskih
regulativa.
Etiologija i epidemiologija: Rabies izaziva rhabdovirus koji se karakteristino usredsreuje na jednu
vrstu ivotinja u odreenom geografskom podruju, s tim to se esto iri na druge vrste. Identifikacija
razliitih varijanti ili ekotipova laboratorijskim postupcima, kao to su analiza monoklonskih antitela i
reakcija lanane polimeraze (PCR) je znaajno poboljala razumevanje epidemiologije rabiesa.
Generalno, svaki ekotip je vaan za prenoenje besnila izmeu lanova iste vrste u odrenom
geografskom podruju. Sa epidemioloke perspektive, preporuljivo je korienje naziva vrsta koje
imaju ulogu rezervoara u vidu prideva: na primer, rabies koji se odrava prenoenjem sa jednog na
drugog psa sa oznaava kao pseiji rabies, dok bi rabies koji kod pasa nastaje kao rezultat irenja sa
drugih rezervoara, na primer, tvora (ili lisica), trebalo oznaavati kao tvorni (ili lisiji) rabies pasa.
U Junoj Americi, razni ekotipovi su odgovorni za rabies kod pasa i kojota u Meksiku i junom
Teksasu
, crvenih lisica u Kanadi i Novoj Engleskoj, rakuna duinom istone obale Severne Amerike i sivih
lisica u Teksasu. Dva razliita ekotipa su odgovorna za rabies kod prugastog tvora u junim centralnim
dravama i prugastog tvora u severnim centralnim dravama SAD. Drugi manje esti serotipovi, kao
to su lisiji i tvorni (iz genusa Conepatus, tvor sa rilastom njukom) u Arizoni se takoe javljaju.
Epidemiologija rabiesa u Severnoj Americi je ponekad konfuzna, ali generalno, svi ekotipovi koji su
ustanovljeni kod slepog mia mogu se oznaiti kao predominantni kod ove vrste. irenje sa slepih
mieva na terestrijalne ivotinje ne nastaje esto, ali je verovatno znatno ee kod maaka nego drugih
vrsta. Veina sluajeva rabiesa u ljudi u SAD u poslednjih 10 godina uzrokovani su ekotipovima virusa
rabiesa poreklom od slepih mieva (naroito varijanta koja je zastupljena kod relativno retke vrste
Lasionycteris noctivagans, slepi mi sa srebrnom dlakom).
Rezervoari rabiesa variraju u svetu.
Pseiji rabies dominira u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i Srednjem Istoku. U Junoj Americi i
Evropi, gde je pseiji rabies praktino eliminisan, ova bolest se odrava kod divljai. Mnogo godina,
tvorovi su najee oboljevali od rabiesa u SAD, ali od 1991. godine rakuni su najbrojniji u tom
pogledu. Pseiji rabies skoro je ustanovljen kod kojota (Canis latrans) u junom Teksasu, a ima
potencijala za irenje na veim prostranstima u SAD i Kanadi. Rabies tvora, rakuna i lisica su
ustanovljeni kod svake od ovih vrsta u sasvim razliite geografske regione Severne Amerike, mada se
uoavaju neka preklapanja. Rabies slepog mia je rairen svuda u SAD. U Evropi dominantan je rabies
crvenih lisica. U delovima severne Evrope, rabies kod rakunskog psa se poveava, a danas izgleda da je
moda rabies slepog mia Eptesicus serotinusa iroko rasprostranjen u Evropi. Vampirski slepi mi je
znaajan rezervoar u Meksiku, Centralnoj i Junoj Americi i delovima Kariba i predstavlja izvor za
izbijanje bolesti kod goveda i ponekad ljudi. Druge divlje vrste imaju znaajnu ulogu u odravanju
rabiesa u nekim regionima, ukljuujui mungosa na Karibima i junoj Africi, akala u nekim delovima
Afrike i vukova u delovima severne Evrope.
Nije ustanovljena transmisija rabiesa izmeu maaka i nije poznat felini ekotip. Meutim, make su
veoma prijemljive za sve ekotipove i irenje je esto. Virus je prisutan u salivi obolele make i postoje
prijave pojave rabiesa kod ljudi posle ujeda maaka. Broj prijavljenih sluajeva pojave besnila kod
domaih maaka nadmauje broj pojave ove bolesti kod pasa svake godine u SAD poev od 1987.
Prenoenje i patogeneza
: Transmisija bolesti skoro uvek nastaje unoenjem virusa putem salive u tkiva, obino ujedom obolele
ivotinje. Meutim, virus iz salive ili tkivne tenosti moe se uneti u svee rane ili kroz intaktnu
sluzokou (na primer, ingestijom). Virus moe biti prisutan u salivi i prenositi se inficiranim
ivotinjama nekoliko dana pre pojave klinikih simptoma (obino 3-5 dana kod domaih pasa i maaka
i do 8 dana kod prugastog tvora). Virus rabiesa nije izolovan iz smrdljivog tvora.
Inkubacioni period je dug i varijabilan
; tipino, virus se zadrava na mestu inokulacije znaajno vreme. Velika duina inkubacionog perioda
je razlog zato je mogue sprovoenje lokalnog infiltrativnog tretmana hiperimunim serumom posle
ujeda kako ivotinja tako i oveka. Veina klinikih sluajeva bolesti u pasa nastaju 21-80 dana posle
eksponiranja, ali inkubacioni period moe biti krai ili znaajno dui. Jedan verodostojno prijavljen
sluaj rabiesa u ljudi imao je inkubacioni period od skoro 7 godina.
Posle replikacije unutar miinih elija blizu mesta inokulacije, virus se kree putem perifernih nerava
u kimenu modinu i dospeva do mozga.
Posle dospevanja u mozak, virus se kree eferentno putem perifernih nerava do pljuvanih lezda. Pri
tome se smatra da ako ivotinja moe prenositi rabies putem salive, virus se moe otkriti u mozgu.
Hematogeno prenoenje je ekstremno retko
. Kod veine sluajeva, ne postoje opasnost od aerosolne transmisije rabiesa. Meutim, aerosolna
transmisija moe nastati pod specijalnim okolnostima u kojima vazduh sadri visoku koncentraciju
suspendovanih estica ili kapi koje nose virusne partikule. Ovakvi uslovi mogu da se stvore u
laboratorijskim uslovima gde sistem pod visokim pritiskom izbacuje virus u vazduh ili u peine slepih
mieva gde se oralni i nazalni sekreti aerolizuju milionima udara krila. Postavljena je hipoteza da
aerosolna infekcija nastaje putem direktnog vezivanja virusa za zavretke olfaktornih nerava i, pri
tome, moe ak i izmai imunitetu koji se stie primenom profilakse pre eksponiranja.
Klinika slika
: Klinika slika rabiesa je retko potpuna. Obolele ivotinje svih vrsta izraavaju tipine znake
poremeaja CNS, sa manjim varijacijama izmeu vrsta. Najpouzdaniji znaci, nezavisno od vrste, su
promene u ponaanju i neobjanjene paralyze. Bihevioralne promene mogu ukljuiti anoreksiju, znake
strahe i nervoze, iritabilnost i hiperekscitabilnost (ukljuujui i eanje). Obolela ivotinja moe teiti
ka usamljenosti.
Ataksija, promenjena fonacija, i promene u temperamentu su oigledne.
Nekarakteristina agresivnost moe se pojaviti i normalno mirne ivotinje mogu postati nasrtljive.
esto, obolele divlje ivotinje gube strah od ljudi, a vrste koje su normalno aktivne nou mogu se
videti kako lutaju tokom dana.
Kliniki tok bolesti se deli na tri faze prodromalnu, ekscitativnu i paralitiku.
Meutim, ova podela je sa linitiranim praktinim znaajem zbog varijabilnosti znakova i neregularnog
trajanja faza. U toku prodromalnog perioda, koji traje 1-3 dana, ivotinje izraavaju samo nejasne CNS
simptome, koji se brzo pojaavaju. Bolest se brzo razvija posle pojave paralize i ugunue je skoro
izvesno u toku od 10 dana posle poetne pojave znakova. Neke ivotinje uginjavaju brzo bez
markantnih klinikih znakova bolesti.
Termin furiozno besnilo odnosi se na ivotinje kod kojih je agresivnost (faza ekscitacije) izraena.
Nemo ili paralitino besnilo upuuje na ivotinje kod kojih su bihejvioralne promene minimalne ili
odsutne, a bolest se manifestuje uglavnom paralizama.
Furiouni oblik: Ovaj oblik se manifestuje kao klasini sindrom kod besnih pasa, mada se javlja kod
svih vrsta. U toku ovog stadijuma bolesti retko se javljaju paralize. ivotinja postaje iracionalna i na
najmanju provokaciju, moe nasilno i agresivno koristiti zube, api, rogove ili kopita. Karakteristini su
poloaj tela i izraavanje opreznosti i straha, sa prorenim pupilama. Buka provocira atak. Takve
ivotinje gube opreznost i strah od prirodnih neprijatelja. Karnivori sa ovom formom bolesti esto
lutaju, napadaju druge ivotinje, ukljuujui ljude i druge pokretne ciljeve. One esto gutaju strane
predmete, na primer, feces, slamu, drvee i stene. Besni psi griu icu i okvir njihovih kaveza, lome
svoje zube, prate pokrete ruku ispred kaveza, pokuavajui ujed. Mladi psi oigledno trae drutvo
ljudi i preterano se igraju, ali ujedaju ak i kada se miluju, obino postavi zlobna u toku nekoliko
asova. Besni tvor tumara i napada legla tenadi ili maaka. Besne make i risovi napadaju iznenada,
ujedaju i snano grebu. Kako bolest napreduje nekoordinisanost miia i oduzetost su esti znaci.
Uginue nastaje zbog progresivne paralize.
Paralitiki oblik: Ovaj oblik se prvo manifestuje paralizama drelnih i maseternih miia, esto sa
profuznom salivacijom i nesposobnou gutanja. Oputenost donje vilice je est simptom ovog oblika
kod pasa. Vlasnici esto pregledaju usta pasa i farmskh ivotinja traei strana tela ili aplikujui lekove
golim rukama i pri tome se izlau besnilu. Ove ivotinje nisu nasilne i retko pokuavaju da ujedu.
Paraliza se iri brzo na sve delove tela, a slede koma i uginue u toku nekoliko asova.
Varijacije izmeu vrsta: Goveda obolela od furioznog rabiesa su opasna, napadaju i progone druge
ivotinje i oveka. Laktacija se prekida naglo kod mlenih krava. Umesto uobiajenog blagog izraza
javlja se opreznost. Oi i ui slede nadraaje odnosno pokrete i zvune signale. est kliniki znak je
karakteristino abnormalno mukanje, koje se moe nastavljati sa prekidima sve do neposredno pred
uginue.
Konji i mule su esto pokazivali oigledan
distres i ekstremnu uznemirenost. Ovi znaci naroito kada ih prati valjanje, mogu se protumaiti kao
dokazi za koliku. Kao i sa drugim vrstama, konji mogu ugristi ili udariti nogama snano i, zbog
veliine i snanosti, postati nemogui za voenje i upotrebu nekoliko asova posle pojave bolesti.
Takve ivotinje esto sebi nanose povrede.
Besne lisice i kojote esto upadaju u dvorita pa ak i kue, napadajui pse i ljude.
Iracionalnost ponaanja koja se javlja izraava se kod lisica u vidu napada na glodare dikobraze.
Nailaenje na lisicu sa bodljama dikobraza u mnogim sluajevima podupire dijagnozu rabiesa.
Oboleli rakuni i tvorovi tipino ne pokazuju strah od ljudi, javlja se ataksija, uestala agresivnost i
aktivni su tokom dana uprkos tome to su prirodno nocturne ivotinje. U urbanim sredinama oni esto
napadaju domae ljubimce.
Generalno, na rabies bi trebalo posumnjati kod terestrijalnih divljih ivotinja koji se ponaaaju
amnormalno.
To se odnosi i na slepe mieve kada se uoi let u toku dana, odmor na zemlji, napad na ljude i ivotinje
ili borba. Insektivorni slepi mievi, iako su mali, mogu naneti povrede svojim zubima zbog ega ne bi
trebalo da se hvataju ili dre golim rukama.
Glodari i lagomorfi retko ine rizik za izlaganje rabiesu, ali svaki incident se mora individualno
procenjivati.
Nekoliko prijava laboratorijski potvrenog rabiesa kod Marmota monax povezani su sa epizootijama
rabiesa rakuna u istonim delovima SAD.
Dijagnoza
: Postavljanje dijagnoze na osnovu klinike slike je teko, naroito u mestima gde rabies nije est. U
ranim stadijumima rabies se moe lako zameniti sa drugim bolestima ili normalnim agresivnim
tenjama. Pri tome, kada se sumnja na rabies i zahteva postavljanje definitivne dijagnoza laboratorijski
pregledi su obavezni.
Imunofluorescentna mikroskopija na sveem modanom tkivu, koja omoguava
direktnu vizelnu observaciju specifine antigen-antitelo reakcije, je test izbora. Kada se koristi na pravi
nain ovom metodom moe se postaviti visoko specifina dijagnoza unutar nekoliko asova. Za
ispitivanje od modanog tkiva mora se poslati hipokampus, medulla oblongata i cerebelum koje treba
da se zatiti rashlaivanjem ledom ili hladnim pakovanjem. Test inokulacije mia ili tehnika tkivne
kulture primenom mijih neuroblastoma elija (ili oba) se esto koriste kao rezerva, ali se rezultati
retko ne slau sa onima koji se dobijaju imunofluerecentnim testom.
Kontrola
: Celovit vodi za kontrolu bolesti u pasa je pripremljen od strane SZO a ukljuuje sledee: 1) prijava
sumnjivih sluajeva i ubijanje pasa sa klinikim znacima i pasa koji su pretrpeli ujed sumnjivih
ivotinja na besnilo, 2) smanjenje kontakta izmeu prijemljivih pasa odgovarajuim zakonima o
vezivanju, kontroli kretanja i karantinom; 3) masovna imunizacija pasa putem kampanja i kontinuirana
vakcinacija mladih pasa; 4) kontrola naputenih pasa i uklanjanje nevakcinisanih pasa ili zatvaranje i 5)
registracija pasa.
Kompendijum kontrole besnila ivotinja, sastavlja se i inovira godinje od strane Nacionalnog
udruenja veterinara u vezi dravnog javnog zdravlja u SAD, sumarno prikazuje najsavremenije
preporuke i listu svih USDA licenciranih rabies vakcina. Mnoge efikasne vakcine, kako od
modifikokanih ivih virusa tako i od inaktivisanih tipova stoje na raspolaganju za upotrebu kod pasa
irom sveta; u SAD, sve vakcine koje se danas nude u prodaji (za sve vrste) su inaktivisane.
Vakcinacija se preporuuje na svaku 1-3 godine. Nekoliko vakcina je takoe na raspolaganju za make,
a manji broj za tvorove, konje, goveda i ovaca. Zbog poveanja znaaja rabiesa u maaka, vakcinacija
u maaka je ekstremno znaajna. Nije odobrena vakcina za primenu kod divljai, koje se dre kao
ljubimci, a protektivni imunitet od komercijalno raspoloive vakcine nije potvren u ovim vrstama.
Do nedavno se kontrola rabiesa u divljoj populaciji oslanjala na ubijanju divljai i pokuajima
smanjenja stope kontakta izmeu prijemljivih ivotinja
; meutim, meutim, to se pokazalo neefikasnim.U Evropi i Kanadi, upotreba oralne vakcine putem
mamaka za kontrolu rabiesa kod lisica je rasprostranjena i efikasna. Danas je bolest iskorenjena u
vajcarskoj i znatno ograniena u pojavama u Ontariju i nekoliko zapadnih Evropskih zemalja.
Primena vakcinija-rabies glikoprotein recombinantne vakcine se istrauje kao potencijalni metod za
kontrolu rabiesa kod divljai (rakuna i kojota) u Severnoj Americi i za pomo u kontroli rabiesa pasa u
zemljama u razvoju.
Postupak kod sumnje na izloenost ljubimca besnilu:
Gde je poznato da se rabies javlja kod terestrijalne divljai ili slepog mia, svaku ivotinju ujedenu ili
ogrebanu od strane divlje ivotinje, karnivornih sisara ili slepih mieva koji nisu dostupni za testirnje,
trebalo bi smatrati za izloenu rabiesu. Nacionalne veterinarske institucije preporuuju da se
nevakcinisani psi i make izloeni rabiesu odmah ubijaju. Ako vlasnik nije saglasan sa tim ivotinju bi
trebalo podvri striktnoj izolaciji u trajanju od 6 meseci i vakcinaciji 1 mesec pre izlaska iz izolacije.
Pojedini autoriteti iz oblasti rabiesa preporuuju da se vakcinacija vri na poetku perioda izolacije.
Ako je eksponirana ivotinja vakcinisana u skorije vreme trebalo bi je odmah revakcinisati i
neposredno pratiti u trajanju od 45 dana.
Eksponiranje oveka: kada je neka osoba eksponirana ivotinji za koju se sumnja da je obolela
od rabiesa, rizik od prenoenja rabiesa trebalo bi razmotriti paljivo. U procenjivanju rizika trebalo bi
ukljuiti sve vrste prijemljive na bolest, prevalenciju rabiesa u podruju, injenicu da li je izlaganje
dovoljno da se transmisija moe desiti, trenutni status ivotinje i njenu dostupnost za dijagnostiko
testiranje. Divlji karnivori i slepi mievi predstavljaju znaajnu opasnost u podruju gde se bolest javi
bez obzira da li se abnormalno ponaanje uoava kod njih ili ne. Svaki divlji karnivor ili slepi mi za
koje se sumnja da su izloile oveka potencijalnom rabiesu trebalo bi smatrati besnim sve dok se ne
dokae drugaije laboratorijskim testiranjem. Navedeno se primenjuje i kada su u pitanju divlji kuni
ljubimci. Svakog psa ili maku, bez obzira da li su vakcinisane ili ne, koje su eksponirane oveka (ujed
ili unoenje pljuvake u sveu ranu ili na sluzokou) bi trebalo izolovati 10 dana; ako kod ivotinje
pojave bilo koji znaci rabiesa u toku tog perioda trebalo bi na human nain liti ivota i njihov mozak
brzo dostaviti u cilju postavljanja dijagnoze rabiesa. Ako su pas ili maka, odgovorni za ekspoziciju
ljudi rabiesu, naputeni trebalo bi ih to pre na human nain liiti ivota i poslati navedeni materijal u
laboratoriju radi postavljanja dijagnoze. Posle uvoenja metode imunofluorescentne mikroskopije,
nema potrebe da se takve ivotinje dre da bi se dopustio razvoj bolesti kao pomo u dijagnozi.
Imunizacija ljudi: Imunizacija pre eksponiranja se energino preporuuje za sve ljude u visoko-riznim
grupama, kao to su veterinari praktiari, inspektori za animalnu kontrolu, osoblje u laboratorijama
koje radi na dijagnostici rabiesa i ljudi koji putuju u zemljama u kojima je rabies pasa endemski i
epizootski. Meutim, profilaksa pre eksponiranja ne moe biti absolutno pouzdana u sluaju kasnijeg
eksponiranja rabiesu i mora se dopuniti reimom ograniavanja posle eksponiranja.
Klasina kuga svinja (Classical swine fever, Swine fever)
Klasina kuga svinja (KKS) je kontagiozna febrilna bolest svinja. Prvi put je opisana u ranim godinama
19 veka u SAD-u pod nazivom kolera (kuga) svinja. Kasnije, za bolest pod nazivom svinjska groznica
u Evropi je utvreno da je u pitanju ista bolest. Oba naziva se i dalje koriste, mada se u Evropi danas
koristi naziv klasina kuga svinja da bi se napravila razlika od afrike kuge svinja, koja se kliniki ne
razlikuje, a uzrokovana je drugom vrstom virusa.
KKS ima potencijal da uzrokuje razorne epidemije, naroito u zemljama koje su slobodne od ove
bolesti i u kojima se ne vri vakcinacija, tako da je njihova ukupna populacija svinja prijemljiva. Kada
je u pitanju KKS svestnost i budnost su esencijalni aspekti koji doprinose da se eventualno izbijanje
bolesti otkrije na vreme i kontrolne mere brzo uspostave u cilju spreavanja njenog irenja.
Etilogija i epidemiologija
: KKS uzrokuje mali RNK virus sa omotaem, koji pripada grupi pestivirus iz familije Flaviviridae.
Virus KKS po antigenim osobinama odgovara drugim pestivirusima, kao to su virus bovine virusne
dijareje (BVD) i virus border bolesti ovaca. Ova dva virusa su irom sveta rairena u populacijama
preivara i mogu sporadino inficirati svinje; zbog toga se moraju izvriti laboratorijski testovi koji
primenjuju reagense monoklonska antitela da bi se napravila razlika izmeu virusa KKS i pestivirusa
preivara.
Virus KKS inficira samo domae i divlje svinje, mada se pod eksperimentalnim uslovima infekcije
mogu izazvati i kod drugih vrsta. Pestivirus KKS raste na elijskim kulturama svinja, naroito PK15
elijskoj liniji, ali obino ne uzrokuje uoljiv citopatogeni efekat u kulturi tako da su imunoloke
obeleene metode esencijalne za utvrivanje rasta virusa. Virus KKS ima samo jedan serotip, mada se
neke male antigene varijabilnosti mogu utvrditi izmeu sojeva.
Pestivirus KKS je umereno fragilan i ne
persistira u sredini i ne iri se na duim distancama vazdunim putem. On moe opstati u duem
periodu u vlanom, proteinima bogatom medijumu, kao to su meso, druga tkiva i telesne tenosti,
naroito ako se dre pod hladnim ili zamrznutim uslovima. Utvren je opstanak virusa u trajanju od
nekoliko godina u zamrznutom mesu svinja, mesecima u ohlaenom mesu ili mesu nakon ozdravljenja.
KKS je rairena irom sveta. Ona je endemska u najveem delu Latinske Amerike i veem delu Azije.
Status ove bolesti u najveem delu Afrike je nepoznat, ali postoje sporadina prijavljivanja ove bolesti.
Australija, Novi Zeland, Kanada i SAD su slobodne od KKS, kao to je i veina zemalja zapadne
Evrope, mada su u skorije vreme zabeleene pojave u Austriji, Nemakoj i Italiji.
Glavni izvor infekcije su svinje
, kako ive ivotinje tako i neprokuvani proizvodi svinja. U endemskim podrujima, osnovni problem
je irenje bolesti kretanjem inficiranih svinja, to moe izazvati izbijanja bolesti na udaljenim
lokacijama, naroito tamo gde se vre transporti svinja za dalji tov velikih razmera. U delovima Erope,
populacija divljih svinja moe nositi virus, mada znaaj divljih svinja kao rezervoara virusa za
prenoenje na domae svinje ostala kontraverzna.
Druga velika opasnost je sluajno unoenje virusa pri uvozu mesa i mesnih proizvoda svinja koji brzo
nau svoj put u lanac ishrane svinja putem korienja otpadaka hrane.
Ova injenica naglaava znaaj uvoenja regulative o obaveznom termikom tretmanu pomija. Virus
KKS se brzo inaktivie pri kuvanju.
Mehanika
transmisija putem transportnih sredstava i opreme, kao i uz pomo ljudi (naroito veterinara) koji
putuju od jedne do druge farme su takoe znaajan nain irenja bolesti unutar inficiranog podruja.
Ako se svinje inficiraju sa slabo ili umereno virulentnim sojevima virusa u toku graviditeta i onda se
oporave, postoji veliki rizik da njihovo potomstvo nosi u sebi virus. Ne pokazuju sve ovakve kliconoe
klinike znake bolesti. Zbog toga je naroito znaajno da se pregledaju zapati sa velikim brojem
neobjanjenih reproduktivnih poremeaja, kongenitalnih tremora ili drugih kongenitalnih
amnormalnosti.
Klinika slika, patoloke promene i dijagnoza: Bolest se javlja u akutnoj i hroninoj formi, a izraenost
patolokih promena bolesti varira od izrazitih, sa visokim mortalitetom, do umerenih, pa ak i
subklinikih. Sojevi sa slabom virelencijom su poseban dijagnostiki problem; jedina pojava moe biti
loi reproduktivni rezultati i roenje prasadi sa neurolokim defektima (na primer, kongenitalni
tremor).
Teke akutne forme bolesti karakteriu se pojavom groznice, inapetencije i depresije.
Inkubacioni period tipino iznosi 2-6 dana, uz pojavu uginua 10-20 dana posle infekcije. Visoka
temperature (groznica) >41C persistira do terminalne faze bolesti, kada telesna temperature moe
postati subnormalna. Pojava konstipacije je esta, a prati je pojava dijareje. Najznaajnija patoloka
promena kod ivih svinja je generalizovani vaskulitis, u vidu hemoragija i cijanoza na koi, naroito na
ekstremitetima. Takoe se moe javiti generalizovani eritem. Vaskulitis u CNS moe izazvati pojavu
manifestacija inkordinacije ili ak i konvulzija. Na obdukciji, najznaajnije promene su proirena
petehijalna i ekhimotina krvarenja, naroito u limfnim vorovima, bubrezima, slezini, mokranoj
beici i larinksu. Moe se uoiti formiranje infarkta, naroito u slezini. Kod veine svinja moe se javiti
nonsupurativni encefalitis sa vaskularnim prstenom.
Kod hroninog oblika bolesti svinje esto preive
>30 dana. Posle poetne akutne febrilne faze, obolele svinje mogu pokazati prividan oporavak ali onda
ponovo zapasti u bolest, sa anoreksijom, depresijom, groznicom i progresivnim gubitkom kondicije.
Histoloki, postoji atrofija timusa i limfoidna deplecija. Butonski ulkusi mogu se razviti u crevima,
naroito u blizini ileocekalne veze.
Diferentijalna dijagnoza ukljuuje druge febrilne hemoragine bolesti svinja, kao to su afrika kuga
svinja, bakterijske septikemije (na primer, salmoneloza, crveni vetar i druge), trovanje
antikoagulansima (kumarinski derivativi) i hemolitika bolest novoroene prasadi. Kod sojeva virusa
male virulencije, razliite druge uzroke smanjenja reproduktivnih performansi i kongenitalnih tremora
trebalo bi uzeti u obzir, ukljuujui pseudorabies, parvovirusnu infekciju, BVD, i border bolest,
cirkovirusnu infekciju svinja, kao i neinfektivne uzroke. Egzaktna dijagnoza i diferencijacija od drugih
bolesti presudno zavise od laboratorijskog ispitivanja.
Laboratorijsko ispitivanje: Virusoloka ispitivanja su esencijalna za potvrdu dijagnoze. Savete u vezi
naina uzimanja i dostavljanja uzoraka trebalo bi traiti od laboratorije. Odgovarajua tkiva su tonzile,
maksilarni ili submandibularni limfni vorovi, mezenterini limfni vorovi, slezina, ileum i bubrezi.
Krv sa dodatim heparinom ili EDTA trebalo bi koristiti za izolovanje virusa kod ivih svinja sa akutnim
tokom. Krvni serum se koristi kada se zahteva seroloko ispitivanje antitela. Seroloka ispitivanja su
nepouzdana u akutnoj bolesti, ali mogu biti metod izbora za ispitivanje krmaa kod kojih su
ustanovljena kongenitalno obolela legla prasadi.
Detekcija antigena moe se obaviti korienjem direktne imunofluorescencije na zamrznutim isecima
tkiva, naroito tonzila. Oitavanje rezultata iseaka zahteva visoko kvalifikovano i iskusno osoblje.
Osnovna prednost ove metode su brzi rezultati. Za detekciju antigena moe se takoe koristiti ELISA,
koja moe biti korisna za testiranje velikog broja svinja na viremiju u inficiranom podruju, na primer,
kao provera pre pokretanja zapata.
Za izolaciju virusa
, elijske kulture se inokuliu sa tkivnim suspenzijama i ispituju dnevno imunofluorescenijom na
prisustvo virusa. Finalni rezultati ne mogu biti na raspolaganju sve do 4-7 dana posle prijema uzoraka u
laboratoriju.
Vri se karakterizacija virusa korienjem specifinih monoklonskih antitela prema odreenom virusu
kao diferencijalno dijagnostii test od BVD i border bolesti. Positivni rezultati testa detekcije antigena
ili izolacije virusa ne bi trebalo smatrati da su potvreni sve dok se ne izvri karakterizacija
(klasifikacija) virusa.
Istraivanje n
ukleinske kiseline se vri metodom lanane reakcije reverzne transcriptaze-polimeraze za utvrivanje
virusa KKS u klinikim uzorcima. Ovaj postupak moe pruiti rezultate koji su brzi, visoko senzitivni i
specifini, mada ova metodologija nije jo uvek standardizovana i univerzalno prihvaena.
Najire primenjivi seroloki testovi su
test neutralizacije virusa i ELISA. Zbog toga to je virus necitopatogen u kulturi, neutralization test
zahteva dodatno immunoko obeleavanje (primenom fluorescentnog ili enzimskog obeleavanja.
ELISA je pogodnija za seroloka ispitivanja veeg broja ivotinja, na primer, za nadzor zapata. ELISA
test sa blokadom moe razlikovati antitela KKS od antitela BVD korienjem odgovarajuih reagenasa
monoklonskih antitela. Danas ne postoje metode pomou kojih vakcinalna antitela mogu da se
razlikuju od antitela koja nastaju kao rezultat infekcije pod prirodnim uslovima.
Kontrola: Kod pojave ove bolesti ne sprovodi se leenje. Prijavljivanje bolesti nadlenom dravnom
organu je obavezno u mnogim zemljama. Kod potvrenih sluajeva odnosno obolelih ivotinja i
ivotinja u kontaktu sa njima (obolele i ugroene ivotinje) trebalo bi primeniti stamping out (ubijanje),
a kod drugih primeniti mere za njihovu zatitu. To moe ukljuiti klanje u kombinaciji sa zabranom
odnosno ograniavanjem kretanja u podruju i izvan njega, ili vakcinaciju, zavisno od lokalnih propisa
za kontrolu ove bolesti.
Dananje vakcine su po tipu ive atenuirane, bilo da su derivati
lapiniziranog C soja, ili sojeva adaptiranih na celijskim kulturama. One su efikasne u spreavanju
pojave klinike bolesti ali doputaju da virus krui subkliniki; zbog toga, vakcinacija je
neodgovarajua u zemljama ili regionima koji imaju strategiju. Metode genetskog ininjeringa mogu
doprineti da se proizvedu novi tipovi vakcine u budunosti.
PARAZITSKE BOLESTI
Fascioloza
Fascioloza ili metiljavost je parazitska bolest velikog broja vrsta domaih i divljih ivotinja, a
ree i oveka koju prouzrokuje veliki metilj - Fasciola hepatica. Ispoljava se najee u hroninom
zapaljenju jetre i unih kanala, a praeno je optom intoksikacijom i poremeajem funkcije celog
organizma.
Fascioloza je pana helmintoza, rairena po celom svetu. Najtetnija je za preivare, pa su
ekonomske tete koje nanosi stoarstvu ogromne, naroito u godinama povoljnim za razvoj parazita u
spoljnoj sredini. U podvodnim podrujima oboljenje je stacionarno i enzootskog karaktera. Gubici
nastaju usled velike smrtnosti ivotinja, smanjene produktivnosti, kao i usled odbacivanja promenjenih
jetri ili i celih trupova zaklanih kahetinih ivotinja.
Etiologija. Uzronik oboljenja, Fasciola hepatica, listolikog je oblika, sivkastozelene boje,
duine 2-3 cm i irine u najirem delu 1-1,5 cm. Na kutikuli ima mnogobrojne sitne ljuspice. Parazitira
u unim kanalima i unom mehuru. Jaja parazita uovodom dospevaju u creva i izmetom se
eliminiu u spoljnu sredinu. Ona su ovalna, ukaste boje, duine 130-140, a irine 70-90 mikrometara.
Na uem polu imaju poklopac.
Zavisno od uslova spoljne sredine, u jajima se obrazuje miracidijum za 15-30 dana. Poto
napusti jaje, miracidijum pliva u vodi i kada sretne prelaznog domaina, barskog ili slatkvodnog puia
(Galba truncatula), prodire u njegovo telo. U puiu larveni razvoj obavi se za 8-12 nedelja. Od jednog
miracidijuma moe se obrazovati nekoliko stotina cerkarija. Poto napuste puia, cerkarije gube repi,
uaure se i postaju metacerkarije.
ivotinje se inficiraju kada sa travom, senom ili vodom progutaju i meta cerkarije. U tankom
crevu one gube opnu i mladi metilji zapoinju migraciju. Prvo probijaju zid creva, a zatim bilo
portalnim krvotokom, bilo posle upadanja u trbunu upljinu i probijanja kapsule jetre, dospevaju u
parenhim jetre. Aktivnim kretanjem kroz parenhim, mladi metilji za 6-8 nedelja dospevaju u une
kanale, gde se naseljavaju i za nekoliko meseci sazrevaju. U domainu veliki metilj moe da ivi 5 i
vie godina.
Epizootiologija. Osnovni momenat u epizootiologiji fascioloze jeste rasejavanje jaja parazita
od strane velikog broja vrsta ivotinja, koje su domaini za velikog metilja. Ako se ima u vidu da veliki
metilj u domainu moe da ivi nekoliko godina, a da dnevno poloi 15-20 hiljada jaja, moe se
pretpostaviti koliko je to ogroman broj mogueg infektivnog materijala ako dospe u odgovarajue
uslove za dalji razvoj.
Prelazni domain, barski pui, drugi je znaajan epizootioloki momenat. Odgovarajui tereni
za ivot i razvoj puia, tj. njegovi biotopi, jesu sporo tekue, plitke vode, kanali pored puteva, na
livadama i panjacima, podvodni panjaci i livade, bare oko vodopoja itd. Toplota i vlaga su
najznaajniji faktori koji pogoduju razvoju puia i razvojnih oblika metilja u njima. Puii se
razmnoavaju veoma intenzivno i samo jedan pui u toku dve generacije moe dati 25-160 hiljada
novih jedinki. Meutim tokom godine ogroman broj puia unite njegovi prirodni neprijatelji ili
propadnu usled spoljnih nepovoljnih faktora. Niske temperature, kao i zamrzavanje i odmrzavanje,
unite najvei broj puia tokom zime. Letnja ega i sua takoe su nepovoljni za razvoj puia.
Metacerkarije su veoma osetljive prema direktnom sunevom svetlu, ali pri jesenjim i ranim
zimskim temperaturama mogu da ostanu infektivne preko 4 meseca. U senu mogu da se odre do 8
meseci, tako da se i ivotinje u staji mogu inficirati ako se njime hrane.
Najvie metacerkarija nakupi se u spoljnoj sredini u kasnim letnjim i ranim jesenjim mesecima.
Tada se dogaa i najmasovnija infekcija ivotinja.
Kod fascioloze se obrazuje samo ograniem stepen imuniteta, i stoga se ivotinje svake godine
mogu ponovo inficirati sa naseljavanjem novih metilja.
Patogeneza. Patogeno delovanje ispoljavaju kako mladi metilji u migraciji, tako i odrasli
metilji u unim kanalima. Ovo delovanje je jedinstveno i sastoji se iz tri aktivnosti parazita:
mehanike, toksine i omoguavanja sekundarne infekcije. Tokommigracije, mladi metilji prvo
oteuju zid creva, zatim krvne sudove, peritoneum, kapsulu jetre, parenhim jetre i une kanale.
Odrasli metilji u unim kanalima i unom mehuru takoe vre mehanika oteenja. Metabolini
proizvodi parazita, koji su veoma raznovrsni i stvaraju se u velikim koliinama, deluju lokalno na tkiva
u mestu lokalizacije parazita, a razneseni krvnim putem deluju i na mnoge druge organe i sisteme
organizma. Oteuju krvne sudove, hematopoetine organe, nervni sistem, digestivni trakt i drugo.
Osim toga, mladi metilji u migraciji unose na svom telu ili omoguuju sekundarne infekcije patogenim
mikroorganizmima.
Patoloko-anatomske promene. Same promene i njihov intenzitet zavise od stepena infekcije i
starosti parazita. Kod akutnog oblika fascioloze, koji je prouzrokovan mladim oblicima metilja u
migraciji, ispoljava se akutno zapaljenje jetre. Ona je poveana, sa fibrinskim naslagama na povrini i
krvavljenjima u parenhimu, gde se mogu nai mladi metilji. U trbunoj duplji nalazi se vea koliina
krvavog transudata. Jednom reju, prisutna je slika traumatskog-hemoraginog hepatita. Kod hroninog
oblika fascioloze izraena je kaheksija lea, pihtijasto prokvaenje potkonog tkiva, vodenasta
muskulatura i vea ili manja koliina transudata u telesnim dupljama. Jetra je cirotina, tvrda i uveana.
Kod goveda moe da tei i preko 20 kilograma. uni kanali su proireni, zadebljalih zidova i ispunjeni
gustom prljavom ui i mnotvom metilja. Kod goveda uni kanali se zapaaju na povrini jetre kao
vijugava uad, a zidovi su im esto proeti krenim solima. uni mehur je takoe uvean i ispunjen
prljavom gustom ui i metiljima. Limfni vorovi jetre su poveani i soni.
Klinika slika. Ispoljavanje klinikih simptoma kod fascioloze zavisi od stepena infekcije i
faze razvoja parazita, od vrste ivotinja, njihovog uzrasta i opteg stanja organizma. Inkubacija je
veoma varijabilna, a za akutnu fasciolozu iznosi od 2 do 6 nedelja. Bolest protie u akutnom i
hroninom obliku.
Akutna fascioloza izbija krajem leta ili poetkom jeseni i nastaje kao posledica migracije
velikog broja mladih metilja kroz parenhim jetre. Najizraenija je kod ovaca i koza, a ree se sree kod
goveda i svinja.Telesna temperatura je poviena, ivotinje su apatine, gube apetit, bezvoljno se kreu i
zaostaju za stadom. Zapaa se opta slabost i anemija. Mogua je i pojava transudata u trbunoj duplji,
to se uoava poveanjem obima trbuha. êsto nastaju iznenadna uginua.
Hronian oblik fascioloze ispoljava se kasno u jesen i tokom zime. Kod ovaca se zapaa
mravljenje, zamor, zaostajanje od stada, dugo leanje, gubitak apetita, poveana e, ispadanje vune,
anemija, otok podvilinog prostora i kapaka, nakupljanje tenosti u trbunoj duplji i dr. Pri opipavanju
predela jetre uoava se njeno poveanje i bolnost. ivotinja u laktaciji smanjuje koliinu mleka, koje
moe biti i vodnjikavo. Gravidne ivotinje mogu da pobace plod. I pri hroninoj fasciolozi nisu retka
uginua, kao posledica opte slabosti opte slabosti i nekih predisponirajuih momenata (jaka zima, loi
uslovi dranja i ishrane i dr). Kod goveda se mogu zapaziti isti znaci, ali slabijeg intenziteta.
Pri slabijem stepenu infekcije tok bolesti protie bez izraenih simptoma (asimptomatski), ali uz
slabiju produktivnost ivotinja u mesu, mleku, vuni itd.
Dijagnoza. Postavlja se na osnovu epizootiolokih podataka, klinike slike, nalaza jaja parazita
u izmetu ivotinja, odgovarajuih anatomsko-patolokih promena i nalaza samih parazita. Uvek treba
imati u vidu da prepatentni period, vreme od infekcije do polnog sazrevanja parazita, traje nekoliko
meseci, tako da se prva jaja u izmetu ivotinja nalaze dosta kasno u odnosu na vreme infekcije. Kod
akutne fasciloze ivotinje mogu i da uginu, a da koproloki nalaz bude negativan.
Leenje. Prilikom sprovoenja leenja treba se pridravati nekoliko principa. Tretiraju se sve
ivotinje u stadu, odnosno u jednom podruju gde se pojavila fascioloza. Ako se radi o akutnoj formi
bolesti, ivotinje se moraju odmah povui sa panjaka gde su se inficirale, radi spreavanja dalje
infekcije. Istovremeno, ivotinjama treba dati mekanu, lako svarljivu hranu, bogatu ugljenim hidratima,
kalcijevim solima i vitaminima A, B i D.
Za leenje bolesnih ivotinja raspolaemo velikim brojem antihelmintika (fasciolicida). Za
leenje akutne metiljavosti odlini rezultati postiu se upotrebom Ranida. Meutim, veina preparata
ispoljavaju najveu efikasnost protiv parazita u unim kanalima, radi ega se prvenstveno koriste za
leenje hronine metiljavosti. U naoj zemlji sada se koriste Metiljin (Zanil), Acedist, Ranid,
Fascoverm, kao i neki stariji preparati, kojih je sve manje u upotrebi (Bilevon, Hetol, Carboneum
tetrachloratum, Carboneum trichloratum i dr.).
Profilaksa. Obuhvata niz mera koje imaju za cilj unitavanje parazita u ivotinjama,
unitavanje prelaznih domaina i spreavanja infekcije ivotinja.
Unitavanje metilja u ivotinjama sprovodi se redovnim profilaktinim dehelmintizacijama,
upotrebom istih fasciolicida kao i za leenje. Jesenjom dehelmintizacijom, u periodu novembardecembar, spreava se eventualna pojava bolesti preko zime i omoguava bolja proizvodnja ivotinja.
Prolenom dehelmintizacijom, koja se sprovodi nekoliko dana pre izgona na pau, spreava se
rasejavanje jaja parazita po panjaju. Posle obavljenih dehelnitizacija izmet ivotinja sa izbaenim
jajima metilja podvrgava se biotermikoj sterilizaciji.
Unitavanje prelaznih domaina mogue je ostvariti fizikim, hemijskim i biolokim metodama.
Prokopavanje kanala na podvodnim terenima, regulacija reka i potoka i druge meliracione mere imaju
za cilj uklanjanje biotopa za prelazne domaine. To je najsigurniji, ali za sada i najskuplji metod za
unitavanje puia. Prskanje podvodnih terena hemijskim sredstvima (moluscicidima), u vreme
intenzivnog razmnoavanja i najvee populacije puia, Za sada je najekonominiji metod za njihovo
unitavanje, ali samo na ogranienim povrinama. Omoguavanje pristupa guskama i patkama, koje
nemilosrdno tamane puoe na metiljavim panjacima, prestavlja bioloki metod unitavanja puia.
Meutim, on nema veeg znaaja u suzbijanju metiljavosti.
U cilju spreavanja infekcije ivotinja metacerkarijama treba se pridravati sledeeg: izbegavati
napasivanje ivotinja na poznatim metiljavima terenima; sprovoditi pregonsko napasivanje svakih
dva do dva i po meseca, a koristiti naputene terene tek idue godine; izbegavati korienje sena sa
metiljavih livada najmanje pola godine od koenja trave; izgraditi higijenske vodopoje na
panjacima i dr.
Moniezioza preivara
Moniezioza je pana helmintoza, koja se prvenstveno javlja kod jagnjadi i iljeadi, a ree i kod
teladi. Oboljenje se ispoljava poremeajem digestivnog trakta i toksikozom, a praeno je slabijim
napredovanjem, mravljenjem, a ponekad i uginuima.
Etiologija. Uzronici oboljenja su vie vrsta pantljiara iz familije Anaplocephalidae. Kod
naih ovaca najee se sreu Moniezia expansa i Moniezia benedeni. Duina im se kree od 1-6
metara, a irina zrelih lania 1-2 cm. Skoleks je okruglast (400-700 mikrometara) i ima 4 pijavke sa
otvorima u vidu pukotine. Nema rostelum. Jaja su okruglasta, veliine 60-70 mikrometara. Sadre
embrion u tzv. krukolikom aparatu, to je odlika svih anaplocefalida.
Prelazni domaini su sitni krpelji iz familije Oribatidae, koji sa hranom unose i jaja pantljiara.
U njima se za oko 3-4 meseca obrazuje larva tipa cysticercoid. ivotinje se inficiraju kada sa travom
pojedu i oribatide. U njima se za 30-45 dana obrazuju zrele pantljiare, iji ivot ne traje vie od 3-6
meseci.
Epizootiologija. Moniezioza je veoma rairena u naoj zemlji. U ravniarskim podrujima ne
moe se nai skoro ni jedno jagnje bez pantljiara. Kod iljeadi rairenost infekcije je manja a kod
starijih ovaca pantljiare se veoma retko mogu nai. Razlog ovako velike rairenosti moniezioze lei
pre svega u velikoj populaciji prelaznih domaina. Na pojedinim panjacima moe se nai i do 10.000
ovih oribatida na jednom kvadratnom metru. Tokom suvog vremena kriju se u zemlji, a pri vlanom
vremenu migriraju nagore po stabljici trave. Najbrojniji su rano ujutru, kada je trava jo rosna.
Oribatide mogu da ive skoro dve godine. Infekcija jagnjadi poinje ve prvih dana po izlasku
na pau, unoenjem prezimelih inficiranih oribatida.
Patogeneza. Intenzitet toksinog i mehanikog delovanja moniezija zavisi od stepena infekcije
i starosti ivotinje. Metabolini proizvodi parazita izazivaju zapaljive i degenerativne promene raznih
organa i sistema: digestivnog trakta, hematopoetinih organa, nervnog sistema i dr. Mehaniko
delovanje se ispoljava u zapaljenju sluznice creva, a, a ako je prisutno mnogo pantljiara, moe nastati
zaepljenje (opturacija) creva i prsnue (ruptura) zida creva sa odgovarajuim posledicama.
Oduzimanje velike koliine hrane domainu dovodi do naglog mravljenja i smanjenja opte otpornosti
organizma prema uzronicima drugih bolesti.
Patoloko-anatomske promene. Le uginule ivotinje je kahektian. U telesnim dupljama
nalazi se izvesna koliina transudata. Zapaaju se zapaljive promene sluznice creva, poveanje limfnih
vorova creva, a katkada invaginacija creva. U njima je uvek prisutno mnogo pantljiara.
Klinika slika. Moniezioza se najee pojavljuje krajem prolea i poetkom leta. Ispoljavanje
klinikih simptoma zavisi pre svega od stepena infekcije. U veem ili manjem obimu izraeni su
sledei simptomi: proliv koji se smenjuje sa zatvorom, nadutost trbuha, gubitak apetita, mravljenje,
zadravanje rasta, opadanje kondicije, anemija sluznica, vuna bez sjaja i lako se kida. U izmetu se
mogu nai lanii pantljiare. Pri veoma intenzivnoj infekciji moe da ugine veliki broj jagnjadi. Pri
slabijem stepenu infekcije jedino se zapaa slabije napredovanje i povremeno proliv. Sa starenjem
ivotinja dolazi do izbacivanja pantljiara i one se brzo oporavljaju.
Dijagnoza. Postavlja se na osnovu klinikih simptoma, nalaza lania i jaja u izmetu ivotinja,
a na obdukciji i nalaza pantljiara u tankim crevima.
Leenje. Za dehelmintizaciju moe se koristiti veoma efikasno i jeftino sredstvo - 1% rastvor
bakar sulfata (plavog kamena). Rastvor se pravi neposredno pred upotrebu sa istom kinjicom ili
destilovanom vodom, i to u staklenim, emajliranim ili drvenim posudama. Aplikacija se vri preko usta
pomou prica sa gumenim nastavkom ili dren-pitoljem. Doza 1% rastvora bakar sulfata iznosi 11,5 ml na kilogram telesne teine ivotinje (maksimalno 150 ml.). Posle davanja rastvora bakar sulfata,
na isti nain i u istoj dozi daje se 10% rastvor gorke soli, radi to breg izbacivanja ubijenih pantljiara.
Zbog velike toksinosti bakar sulfata treba se tano pridravati procenta rastvora i doze.
Veoma su efikasni i mnogi drugi preparati, naroito na bazi Yomesana.
Profilaksa. Zbog velike rairenosti prelaznih domaina praktino je nemogue sprovoditi borbu
protiv njih. Stoga se u profilaksi moniezioze moraju preduzimati mere za spreavanje infekcije
prelaznih domaina i za spreavanje pojave bolesti kod ivotinja. U tom cilju sve mladje ivotinje,
koje su predhodne godine bile na pai, dehelmintiu se nekoliko dana pred izgon na pau, a jagnjad,
koja su izala prvi put na pau, dehelmintiu se 6-8 nedelja posle izlaska na pau. Prema potrebi, mogu
se dehelmintisati jo jednom, 6-8 nedelja posle prve dehemintizacije.
Ehinokokoza (hidatitoza)
Ehinokokoza ili hidatidoza je hronino oboljenje ovaca, koza, goveda, svinja, ree drugih
ivotinja i oveka, koje prouzrokuje Echinococcus polymorphus, larveni oblik psee pantljiare
Echinococcus granulosus. Ehinokokoza je rairena u celom svetu, a naa zemlja spada meu
najugroenije, kako u pogledu infekcije ivotinja, tako i ljudi. Iako inficirane ivotinje ne ispoljavaju
izraenije znake bolesti, a veoma retko uginu, ehinokokoza nanosi ogromne materijalne tete naem
stoarstvu. Prilikom klanja ivotinja godinje se odbacuju velike koliine jetara i plua sa
ehinokokovim mehurima. Meutim, gubici su jo i vei usled smanjenja proizvodnje mesa, masti,
mleka, vune i podmlatka.
Etiologija i epizootiologija. Ehinokokove ciste, Ehinococcus polymorphus, najee se nalaze
u jetri i pluima, a ree i u drugim organima. Okruglog su oblika i razliite veliine, zavisno od njihove
starosti i lokalizacije. Fertilne ciste su napete, ispunjene bistrom tenou i hiljadama skoleksa. Sterilne
ciste su mekane, ispunjene gustim utim sadrajem, ponekad usirenim ili zakreenim. Zavisno od toga
kada su postale sterilne, i veliina im je razliita.
ivotinje se inficiraju kada sa hranom ili vodom unesu i jaja ehinokokove pantljiare. U
njihovim crevima iz jaja izlaze embrioni, probijaju zid creva i krvotokom dolaze u jetru, plua i druge
organe. Tamo se zaustave i obrazuju ciste, koje posle 3 meseca narastu do veliine od oko 2 mm u
preniku, a posle 5 meseci od oko 0,5-1 cm itd. Tek posle nekoliko godina dostiu veliinu kokoijeg
jajeta, pesnice i slinog. Za oko 6 meseci u njima se obrazuju prvi skoleksi.
Psi, nosioci ehinokokove pantljiare, koji se slobodno kreu, zalaze u stone objekte, gde se
uva i priprema stona hrana, lutaju po panjacima, ispustima, dvoritima i batama, kao i drugim
mestima gde dolazi stoka, i svojim izmetom kontaminiraju hranu i vodu. U ovom pogledu naroito su
opasni psi lutalice, koji u potrazi za hranom lutaju na sve strane i svojim izmetom zagauju okolinu.
êsto su vrlo umiljati, zalaze u dvorita i igraju se sa decom. U spoljnoj sredini izmet se sui, nogama
stoke i ljudi rasturi ili kiom raznese na sve strane po panjacima, dvoritima, ispustima, batama, i na
taj nain jaja parazita dospevaju u stonu hranu i vodu.
Ljudi, prvenstveno deca, inficiraju se kada milujui psa, nosioca ehinokokove pantljiare, na
svoje ruke prenesu jaja (kojih ima najvie na bokovima i oko repa psa), a zatim neopranim rukama
jedu. Takoe se mogu inficirati i preko zelene salate, ukoliko su u povrtnjak zalazili inficirani psi.
Psi se inficiraju kada se hrane iznutricama, koje sadre ehinokokove fertilne ciste, bilo prilikom
kunog klanja ovaca i svinja, bilo donetim ehinokokoznim organima sa klanice ili od leeva uginulih
ivotinja.
Patogeneza i patoloko-anatomske promene. Patogeno delovanje ehinokokovih cista zavisi
od organa u kome su lokalizovane, njihovog broja i veliine, odnosno starosti. U jetri i pluima mogu
se nai pojedinane ciste, ali veoma esto i desetine cista rasutih po celom organu. Mehanikim
pritiskom na parenhim organa dolazi do atrofije funkcionalnog tkiva i postepenog razrastanja vezivnim
tkivom. Usled toga funkcija organa je poremeena, kao i funkcije drugih organa koji zavise od
normalne funkcije ehinokokoznih organa. Ehinokokozna jetra je poveana i sva kvrgava usled tranja
ehinokokoznih cista po njenoj povrini. Poveana jetra vri pritisak na okolne organe i krvne sudove,
to dovodi do lakih ili teih posledica. Prisustvo velikog broja ehinokoka na pluima dovodi do
oteanog disanja razliitog stepena sa odgovarajuim posledicama po ceo organiozam.
Prilikom prskanja ehinokokovog mehura, usled bilo kakvog razloga, i izlivanja hidatidne
tenosti, obino nastupa brza smrt ivotinje usled anafilaktikog oka. Ako ivotinja preivi ok, od
rasturenih skoleksa razvije se na hiljade sekundarnih mehurova (milijarna ehinokokoza), to redovno
dolazi do uginua.
Klinika slika. Ehinokokoza je dugotrajna, hronina bolest, koja protine sa nejasnim,
atipinim klinikim znacima. Inficirane ivotinje ispoljavaju znake slabosti, smanjenu proizvodnju i
mravljenje, uprkos zadranom apetitu. Vuna kod ovaca je bez sjaja, lako se lomi i ispada. Pri izraenoj
ehinokokozi plua zapaa se i kaalj, pri izraenoj ehinokokozi jetre poremeaj dogestivnog trakta i
nadun. Palpacijom predela jetre zapaa se njeno poveanje i bolnost.
Dijagnoza. Kliniki simptomi su nedovoljni za postavljanje dijagnoze. Alergijska kona proba i
imunoloke reakcije retko se primenjuju kod ivotinja, iako imaju veliku dijagnostiku vrednost.
Postmortalna dijagnoza se zasniva na nalazu ehinokokovih mehurova u organima zaklanih ili uginulih
ivotinja.
Leenje ehinokokoznih ivotinja zasada nije mogue.
Profilaksa. U borbi protiv ehinokokoze preduzimaju se mnoge profilaktine mere, iji je cilj
spreavanje infekcije pasa ehinokokovom pantljiarom i spreavanje infekcije domaih ivotinja i ljudi
ehinokokovim cistama. One se mogu izneti u nekoliko taaka:
- ograniavanje broja pasa, naroito lutalica, i njihovo pravilno dranje i ishrana;
- izbegavanje uvanja stoke uz pomo pasa i uopte izbegavanje direktnog ili indirektnog
kontakta meu njima;
- u svim podrujima zemlje gde ima ehinokokoze sprovoditi obavezne dehelmintizacije pasa 12 puta godinje;
- obavezan veterinarsko-sanitarni
pregled zaklanih ivotinja i nekodljivo uklanjanje
ehinokokoznih konfiskata;
- pravilno uklanjanje leeva uginulih ivotinja;
- veterinarsko prosveivanje stanovnitva, posebno stoare i radnika koji kolju stoku, raznim
oblicima propagande.
Askaridoza svinja
Askaridoza je najznaajnija helmintska bolest kod svinja. Ova parazitska bolest svinja rairena
je u celom svetu, kako u ekstenzivnim, tako i u intenzivnim uslovima gajenja. Karakterie se
poremeajima digestivnog trakta i optom intoksikacijom organizma svinja proizvodima metabolizma
parazita. Poremeaji digestivnog trakta i latentna opta intoksikacija imaju za posledicu zaostajanje u
razvoju i rastu mladih ivotinja i smanjenje opte otpornosti njihovog organizma prema raznim drugim
bolestima. Iako su uginua vrlo retka pojava, ekonomski gubici od askaridoze mogu biti veoma veliki.
Bolest se ispoljava u vidu dugotrajnog hroninog toka, a najee zahvata mlade svinje do
uzrasta 5-6 meseci. Kod inficiranih svinja se uoava manji prirast i vei utroak hrane za 1 kg prirasta u
odnosu na neinficirane. Ekonomski gubici zbog smanjenog prirasta i veeg utroka hrane mogu biti
veoma veliki, posebno ako se ima u vidu mogua velika uestalost pojave ove bolesti kod svinja u
naoj zemlji.
Etiologija: Uzronik ove parazitske bolesti je debeli valjkasti crv, odnosno glista poznata pod
nazivom Ascaris suum. Kao odrastao parazit, ova glista uglavnom je lokalizovana u tankom crevu, ali
moe se nai u elucu ili unim kanalima. Mujak je dugaak 12-25 cm, a enka 30-35 cm. Jaja su
ovalnog oblika, nesegmentirana, mrke boje, veliine 50-70 x 40-50 mikrometara. Imaju debelu
troslojnu opnu, koja ih titi od nepovoljnih uslova spoljanje sredine, a otporna su i na hemijske agense.
Polno zrele enke dnevno poloe oko 250000 jaja, koja se izmetom domaina eliminiu u spoljanju
sredinu. Pod povoljnim uslovima spoljanje sredine, na temperaturi 18-35C, uz dovoljno vlage i
kiseonika, za 2 do 3 nedelje u jajima se razvijaju larvice, koje posle presvlaenja postaju infektivne.
Svinje se inficiraju kada sa hranom ili vodom unesu infektivna jaja. Sisanad se mogu inficirati
ve u prvim danima ivota preko kontaminiranih sisa majki. U crevima domaina, za nekoliko asova,
iz jaja se oslobaaju larvice i zapoinju svoju migraciju. Najpre probijaju zid creva i portalnim
krvotokom stiu u jetru, gde borave 3-4 dana. Aktivnim kretanjem kroz parenhim jetre larvice ulaze u
venski krvotok i preko srca dospevaju u plua, gde prolaze kroz zid kapilara i ulaze u alveolarni
prostor. U alveolama i bronhijama borave oko 10 dana, a zatim preko traheje i larinksa stiu u usta i
gutanjem ponovo dospevaju u tanko crevo domaina, gde se obrazuju zreli oblici parazita. Ceo ovaj put
larvica naziva se entero-hepato-pulmo-enteralna migracija. Od momenta infekcije pa do sazrevanja
parazita (prepatentni period) potrebno je oko 2 do 2,5 meseca. U domainu askaride ive oko 10
meseci.
Epizootiologija: Za rairenost askaridoze kod svinja veoma znaajnu ulogu imaju velika
plodnost parazita i izraena otpornost njihovih jaja u spoljanjoj sredini. Pod povoljnim uslovima
temperature i vlage, jaja askarida mogu da ostanu sposobna za infekciju 3-4 godine. Prema tome, uslovi
u prljavim i vlanim objektima za svinje veoma pogoduju razvoju i odravanju jaja, kao i masovnoj
infekciji svinja. Meutim, isuivanje i direktna suneva svetlost unitavaju jaja. Tokom leta veliki broj
jaja ugine, dok je preko zime njihov razvoj veoma usporen ili potpuno zaustavljen. Stoga infekcija
svinja nastaje preteno tokom prolea i jeseni. Najee i najintenzivnije se inficiraju svinje u uzrastu
2-6 meseci, neto manje priplodne nazimice, dok su starije svinje, zbog obrazovanja imuniteta, znatno
ree i slabije inficirane. Svinje u uzrastu od preko 2 godine praktino su slobodne od askarida.
U ekstenzivnim uslovima gajenja svinja, gde su objekti za svinje primitivno graeni, gde je
mogu kontakt izmeu mlaih i starijih svinja i gde su higijenski uslovi gajenja loi a ishrana
nedovoljna, askaridoza je veoma rairena parazitska bolest. Meutim, na modernim farmama, gde su
higijenski uslovi gajenja i kvalitet ishrane svinja na visokom nivou i gde se odvojeno dre razne
starosne kategorije, askaridoza je svedena na najmanju meru.
Patogeneza: Askaride ispoljavaju patogeno delovanje u svakoj svojoj razvojnoj fazi.
Probijanjem crevnog zida larvice parazita nanose mehanike povrede i omoguuju sekundarne
infekcije patogenim bakterijama iz creva. U jetri larvice izazivaju krvavljenja i nekroze, a u pluima
krvavljenja i zapaljenja disajnih puteva. Odrasle askaride, svojim usnama i pokretima, oteuju
sluznicu tankog creva. Vei broj askarida moe da zaepi lumen creva i probije njegov zid, to ima za
posledicu razvijanje peritonitisa i uginue ivotinje. Odrasli paraziti ponekad mogu da uu u uovod,
to dovodi do pojave utice i zapaljenja jetre. Resorbovani metaboliki proizvodi parazita deluju
toksino na nervni sistem i hematopoetine organe. Sve navedeno ima za posledicu zaostajanje u rastu
ivotinje, mravljenje, poremeaje u varenju, nervne smetnje i druge klinike manifestacije.
Patoloko-anatomske promene: Izraenst patoloko-anatomskih promena zavisi od stepena
infekcije, uestalosti reinfekcije i uzrasta svinja. Kao posledica migracije larvica, jetra je poveana,
hemoragina i fibrozna. Usled degeneracije i nekroze elija i fibroze u jetri se obrazuju ograniene bele
pege uoljive ispod kapsule. Ako ih ima vie, mogu da se spoje, tako da cela jetra zadobija belu boju. U
pluima se mogu zapaziti krvavljenja, infiltrati i nekrotina ognjita. U izraenim infekcijama larve
parazita mogu uzrokovati pulmonarni edem i konsolidaciju, kao i egzacerbaciju influence svinja i
endemske pneumonije. Odrasli paraziti izazivaju zapaljenje tankog creva, a ako su dovoljno brojni
mogu uzrokovati mehaniku obstrukciju creva ili migrirati u une kanale i dovesti do zaepljenja i
ikterusa. Pri slabijem stepenu infekcije promene su neznatno izraene, pogotovo u jetri i pluima.
Klinika slika: Ispoljavanje pojedinih klinikih simptoma bolesti i njihov intenzitet zavise
prvenstveno od stepena infekcije, uzrasta svinja i njihove opte otpornosti. Najprijemljivije su svinje u
prvim mesecima ivota. Nedovoljna i nepotpuna ishrana, kao i nedostatak vitamina i mikroelemenata u
ishrani olakavaju infekciju i doprinose izraenosti manifestacija bolesti. Pri jednovremenoj jakoj
infekciji prasadi mogu se ispoljiti simptomi bronhitisa i pneumonije: kaalj, uestalo disanje, iscedak iz
nosa, poviena telesna temperatura i smanjen apetit. Kod oboleli prasadi uoava se abdominalni tip
disanja, esto sa manifestajama tupog snanog zvunog oglaavanja, poznatog kao prasak. Pored
respiratornih znakova bolesti, uoavaju se znaci nemira i gubitka telesne mase. Prasad se esto zavlae
u prostirku i lee. U ovom stadijumu bolesti mogu i da uginu. Meutim, bolest obino prelazi u
hronian tok i ispoljavaju se znaci usled delovanja odraslih parazita u crevima: smanjen i izopaen
apetit (prasad jedu izmet), proliv ili zatvor, povean obim trbuha, anemija i ponekad nervni simptomi
(grevi, svrab, krgutanje zubima, eventualno pareza ili paraliza zadnjih nogu). Obolela prasad vidno
zaostaju u razvoju i mrave uprkos ponekad poveanom apetitu. Permanentno mravljenje moe se
javiti kod prasadi u uzrastu 4-5 meseci.
Pri infekciji manjim brojem parazita ne ispoljavaju se kliniki simptomi bolesti, osim to svinje
slabije napreduju u porastu.
Dijagnoza: Epidemioloki podaci o postojanju askaridoze kod svinja na farmi, imanju ili
domainstvu, i prisutni kliniki znaci bolesti mogu da poslue za postavljanje sumnje na ovu
parazitozu. Sigurna dijagnoza postavlja se na osnovu nalaza jaja Ascaris suum-a u izmetu svinja.
Meutim, treba napomenuti da se, s obzirom na trajanje prepatentnog perioda kod Ascaris suum-a, prva
jaja parazita u izmetu prasadi mogu nai najranije u njihovom uzrastu od oko 2 meseca, i to u sluaju
kada je infekcija nastala ve u prvim danima ivota. Zbog toga najsigurnija dijagnoza postavlja se na
obdukciji uginulih ili prinudno zaklanih ivotinja, jer se u njihovim crevima mogu nai nezrele
askaride ve oko 3 nedelje posle infekcije. Jo ranije, posebnim postupkom larvice parazita mogu se
nai u pluima prasadi.
U toku patentnog perioda, dijagnoza se moe postaviti dokazivanjem tipinih jaja parazita u
fecesu. Meutim, mnoga mlada prasad izraavaju simptome bolesti (naroito respiratorne) tokom
prepatentnog perioda. Pretpostavljena dijagnoza se moe bazirati na istorijatu bolesti i klinikih
simptoma, a njeno potvrivanje dokazivanjem nezrelih crva na obdukciji. U akutnim sluajevima u
kojima se ne ustanovljavaju gliste u crevima, mogue je utvrditi larve u u zahvaenom tkivu plua.
Leenje. Za dehelmintizaciju svinja protiv Ascaris suum na raspolaganju je vei broj veoma
efikasnih preparata, kao to su: ascaricid (piperazin), nilverm, panacur, verpanil, banminth i dr. Ovi
preparati se koriste za uklanjanje odraslih askarida. Piperazinski preparati imaju nisku toksinost i
prihvatljivu cenu. Benzimidazoli, probenzimidazoli, dichlorvos, ivermektin, levamisol i pirantel su
efikasni i poseduju iri spektar aktivnosti od piperazina. Higromicin je aktivan protiv askarida kada se
primenjuje u niskoj dozi kao aditiv hrani. Veina od ovih preparata istovremeno deluje i na neke druge
vrste nematoda u crevima i pluima, to poveava njihovu vrednost i ekonominost upotrebe.
Svi navedeni preparati u vidu praka mogu se pomeati u odgovarajuoj razmeri sa normalnim
obrokom hrane jo u meaoni i tako koristiti za grupnu dehelmintizaciju na farmama i u veim
zapatima svinja. Zaostala i mrava prasad, koja i inae tee dolaze do hrane, izdvajaju se iz velike
grupe i tretiraju individualno. Za individualno tretiranje koriste se praak i granulat, koji se, u
odgovarajuoj dozi za svaku pojedinu ivotinju, pomeaju sa manjom koliinom hrane neposredno
pred davanje. Nilverm, pored oblika kao praak i granulat, primenjuje se i kao rastvor za parenteralnu
aplikaciju, to je veoma praktino za precizno doziranje pri individualnom tretiranju. Manje
informacija je dostupno po pitanju kontrole migratornih stadijuma parazita; pirantel i fenbendazol
pokazuju aktivnost. Potporna terapija koja ukljuuje sredstva protiv sekundarnih bakterijskih invadera
moe biti neophodna tokom respiratorne faze infekcije.
Profilaksa. U borbi protiv askaridoze svinja poznate su mnoge profilaktike mere, ali e se
primeniti samo one koje odgovaraju konkretnim uslovima gajenja svinja. Prilikom nabavke novih
svinja treba izvriti dehelmintizaciju u karantinu i tek posle nekoliko dana dozvoliti uvoenje u zapat,
odnosno na farmu. Sve mlae krmae, desetak dana pre prevoenja u prasilite treba dehelmintisati
(ukoliko su koproloki pozitivne) i oprati toplom vodom i sapunom, naroito predeo stomaka. Prasilite
je potrebno prethodno oistiti i podvri dezinfekciji vrelom vodom ili plamenom, radi unitavanja
zaostalih jaja askarida. U zapatima gde ima askarida prasad treba dva puta dehelmintisati: prvi put u
starosti od 2-2,5 meseca, a drugi put u starosti od 3-3,5 meseca. Posle obavljene dehelmintizacije,
objekte za svinje treba dobro oistiti i podvri fizikoj dezinfekciji. Uopte, objekte za svinje treba
redovno istiti i povremeno dezinfikovati, pogotovo kada se uvode nove grupe prasadi. Valove za
hranu i vodu treba odravati istim i povremeno podvri dezinfekciji. Uklonjeni izmet, ukoliko ne
postoji specijalni sistem za izubrivanje, treba podvri biotermikoj sterilizaciji. Ukoliko uz objekte
postoje ispusti, treba ih redovno istiti, a ako su zemljani, treba ih bar jednom godinje preorati.
Trihineloza
Trihineloza (Trichinellosis) je helmintska zoonotska bolest prouzrokovana odraslim i razvojnim
oblicima parazitske nematode Trichinella (T.) spiralis. Ova parazitska bolest se najee susree kod
svinje, glodara, pasa, medveda, lisice, vuka i make, mada je veina sisara prijemljiva. Pod prirodnim
uslovima infekcija se javlja kod divljih karnivora. Trihineloza je takoe ustanovljena kod konja, dabra,
oposuma, mora, kita i ptica karnivora. ovek se inficira prvenstveno u krajevima gde ima
trihineloznih svinja, konzumiranjem nedovoljno kuvanog ili peenog mesa, mada i druge vrste mogu
biti od znaaja u tom pogledu u nekim regionima sveta.
Zbog odbacivanja trihinelom inficiranog mesa svinja nastaju znatne ekonomske tete. Meutim,
trihineloza je mnogo znaajnija kao zdravstveni problem, jer inficirani ljudi oboljevaju u teem obliku,
a mogui su i smrtni sluajevi.
Etiologija: Uzronik Trichinella spp se razmatra kao kompleks sastavljen od 5 vrsta, sa 8
genotipa (T1 do T8), koji su identifikovani DNK analizama. Postoje oigledne morfoloke razlike kod
vrsta, a njihova identifikacija se bazira na karakteristikama kao to su reproduktivna samosvojnost
(izolovanost od drugih vrsta), infektivnost prema odreenim domainima i resistencija prema
zamrzavanju.
Od 5 vrsta Trichinella koje su znaajne za ivotinje i oveka irom sveta:
Trichinella spiralis (T1) je najea vrsta koja inficira oveka i domae ivotinje u veini
umerenih regiona; ona poseduje visoku infektivnost prema svinjama i glodarima i nisku
rezistenciju prema zamrzavanju.
Druge vrste su:
T. nativa (T2), ustanovljena kod artikih karnivora, poseduje nisku infektivnost za pacova i
svinje, a rezistentna je prema zamrzavanju;
T. nelsoni (T7), ustanovljena primarno kod divljih karnivora u junoj hemisferi, ukljuujui i
Afriku, poseduje nisku infektivnost za pacova i svinje i relativno nisku virulenciju;
T. pseudospiralis (T4), primarno parazitira kod ptica, bez pojave cista u miiima;
T. britovi (T3), nedavno opisana u junoj Evropi, slina T nelsoni po biolokim
karakteristikama.
U razvoju parazita Trichinella spiralis isti organizam je i pravi i prelazni domain. U tankim
crevima parazitiraju zreli oblici parazita: mujaci i enke. Trichinella spiralis je vrlo mali valjkasti crv.
Mujak je manji od enke. Mujaci su duine 1,4-1,6 mm, a irine oko 0,04 mm. Viviparne enke
(raaju ive mladunce - larve) su duine 3-4 mm, a irine oko 0,06 mm. Organi za parenje mujaka
predstavljeni su sa dva para izrataja, koji su poloeni bono od kloake. Izmeu ovih izrataja nalaze se
dva para papila. Unutranjost mujaka je gotovo sasvim ispunjena cevasto graenim testisom. Vulva
enke se nalazi u visini jednjaka u prvoj petini tela. enka ima dugaku matericu, koja ispunjava
telesnu upljinu. U zadnjem delu materice nalaze se jaja u razliitim stadijumima razvoja, a u prednjem
delu slobodne larve. Razvoj od jajeta do slobodne larve koja naputa enku traje 3 dana. U poprenoprugastoj muskulaturi nalaze se miine larvice trihinele, veliine 0,8-1,2 mm. One su spiralno smotane
u prozranim kapsulama, najee ovalnog oblika.
Infekcija nastaje kada prijemljivi domain (ovek ili ivotinja) konzumira meso u kome se
nalaze inkapsulirane larvice trihinele, odnosno meso drugog domaina ovog parazita. Za 2-3 asa u
elucu i tankim crevima pod uticajem sokova larvice se oslobode kapsule (zida ciste), prodiru duboko u
mukozu duodenuma i jejunuma, brzo rastu i za oko 4 dana postaju seksualno zreli paraziti. Hrane se
tkivnim sokom i koriste kiseonik iz tkiva. Posle parenja mukih i enskih trihinela, enke penetriraju
dublje u mukozu. U poetku je broj mukih i enskih trihinela jednak, dok se kasnije broj mujaka
smanjuje. Prema nekim podacima, ve posle 6-7 dana poto oplode enke mujaci uginu, a prema
drugim 10-14 dana posle infekcije u crevu mogu da se nau iskljuivo enke u kojima ostaju ive 5-6,
pa ak i 12 nedelja. Oploene enke se prednjim krajem tela duboko zavlae u sluznicu creva i
zapoinju polaganje larvica (do 1500) u toku 4-16 nedelja, koje odmah prodiru u limfne i krvne sudove.
Ove larvice su valjkastog oblika, duge 0,08-0,12 mm, a iroke 0,005-0,006 mm. enke poinju da
izbacuju larvice najranije 4-7 dana posle infekcije. Ovaj reproduktivni ciklus T. spiralis traje 2-3
meseca. U toku tog perioda enka izbaci nekoliko stotina do nekoliko hiljada larvica. Prema drugim
podacima enke u crevima ive u proseku oko 6 nedelja i poloe 10-15 hiljada larvica. enke takoe
uginjavaju kada zavre sa izbacivanjem larvica. Larvice koje su dospele u zid creva ire se po celom
organizmu na 3 naina. Prvi nain podrazumeva raznoenje putem portalnog krvotoka po celom
organizmu, ali naseljavanje samo u popreno-prugastoj muskulaturi. Drugi nain je dospevanje u
cirkulatorni sistem preko limfe. Kod treeg naina larvice direktno migriraju iz creva kroz vezivno
tkivo i telesne tenosti do miinih vlakana. Kada putem krvi dou u krvne kapilare koji se nalaze u
miiima, larvice probijaju zid kapilara i dolaze u vezivno tkivo miia, probijajui se sve dalje dok ne
dou do miinog vlakna. Ove larvice nazivaju se migrirajue (putujue) trihinele i one jo uvek nisu
dovoljno zrele da bi mogle, ako ih drugi domain unese u svoj organizam, da izazovu infekciju.
Putujua trihinela probija ovojnicu (sarkolemu) miinog vlakna, ulazi u miino vlakno i tu se
zaustavlja. U samom miinom vlaknu trihinela nastavlja svoj razvoj i rast. Svojim prisustvom i
toksinim produktima izaziva degeneraciju sadraja miinog vlakna, usled ega vlakno gubi poprenu
prugavost, to je jedna od karakteristinih promena. Posle oko 15-20 dana miina trihinela dostie
duinu od oko 0,8-1,0 mm i irinu oko 0,03 mm. Sarkolema se rairi, a trihinela se u vlaknu savija u
obliku spirale, osmice, slova S ili na drugi slian nain tokom 3-4 nedelje. Oko larvice trihinele poinje
da se formira kapsula oko 15 dana posle infekcije, koja se potpuno oformi do 4-8 nedelja, kada postaje
infektivna. U jednoj kapsuli se obino nae jedna, a ponekad dve ili vie trihinela. Posle obrazovanja
kapsule trihinele postaju infektivne za drugog domaina. Kapsula trihinele je okruglastog oblika ili ima
oblik limuna, duine je oko 0,5 mm, a irine oko 0,25 mm. U poetku je prozirna, ali kod dobro
utovljenih svinja ubrzo (6-8 nedelja posle infekcije) dolazi do nagomilavanja masnih elija na
polovima kapsule. Zahvaene elije miia degeneriu sa porastom larvice, a onda poinje klacifikacija
(razliitom brzinom kod razliitih domaina). Larvice mogu ostati vijabilne u cistama godinama, a
njihov razvoj se nastavlja ako budu unite ingestijom od strane drugog prijemljivog domaina. Posle 1-2
meseca nastaju promene u strukturi kapsula. Posle 5-6 meseci zapoinje proces zakreavanja, koji se,
zavisno od vrste ivotinje, zavrava za 9, 12 do 18 meseci. Zakreena kapsula postaje potpuno
neprozirna, to oteava postavljanje dijagnoze prilikom trihineloskopskog pregleda i zahteva dopunska
ispitivanja. Zakreavanje je ogranieno samo na kapsulu i poinje, obino, od polova i sporo se iri na
celu kapsulu. Trihinele u kapsuli koja je zakreena ostaju nepovreene sve dotle dok krene soli ne
prodru u njihovo telo. Zakreene trihinele se u miiima primeuju u vidu sitnih belih takica. Ako
krene soli nisu prodrle u telo parazita nego su se samo zadrale na kapsuli, trihinela moe godinama
da ostane iva i da zarazi drugog domaina. Miine trihinele mogu da ive kod oveka do 25, a kod
svinje do 11 godina. Zabeleeni su sluajevi da ovu sposobnost miina trihinela moe da zadri i do
40 godina, mada u veini sluajeva one uginu ve posle nekoliko godina. Miii dijafragme i jezika,
maseteri i interkostalni miii su najee zahvaeni kod svinja. Treba imati u vidu da ako larvice
prou kroz creva i eliminiu se putem fecesa pre sazrevanja one su infektivne za druge ivotinje.
Epidemiologija. Trihineloza je veoma rairena helmintska zoonoza sa brojnim aritima u
prirodi. Poznato je preko 40 vrsta sisara, domaina T. spiralis. Epidemioloki znaaj imaju domaa i
divlja svinja, pacov, pas, maka, lisica, vuk, jazavac, medved, mor, tuljan i ovek. Manje su
prijemljivi biljojedi, vodozemci i ptice.
ovek se inficira uglavnom konzumiranjem svinjskog trihineloznog mesa. To su obino svinje
zaklane u kuama kada se ne vri veterinarski pregled.
Glavna karika u epidemiolokom lancu trihineloze su divlje ivotinje. One se inficiraju pri
ingestiji tela drugih mesojeda, glodara i ostalih domaina za T. spiralis. Divlji mesojedi i glodari
predstavljaju prirodne rezervoare i odreuju rairenost prirodnih arita trihineloze. Oni su osnovni
izvor za infekciju domaih svinja, pa prema tome i oveka. U nekim krajevima nae zemlje trihineloza
je ustanovljena kod preko 50% vukova, oko 30% lisica, zatim kod 3-8% pacova i mieva i oko 2%
pasa.
Domai mesojedi (pas i maka) se inficiraju preko trihineloznih pacova i mieva i mesa
ubijenih divljih ivotinja. Kod pacova infekcija se odrava putem kanibalizma. Svinje se inficiraju
uglavnom puem ingestije trihineloznih pacova.
Miine trihinele su veoma otporne prema nepovoljnim uslovima spoljanje sredine. U trulom
mesu ostaju infektivne do 120 dana. Temperatura od preko 70C ih brzo ubija, a na -20C mogu ostati
ive do 20 dana.
Patogeneza. Patogeno delovanje parazita zavisi od intenziteta infekcije i otpornosti domaina.
Polno zrele enke oteuju sluznicu creva i liberkinijeve lezde. Miine trihinele izazivaju
degenerativne promene miinih vlakana. Metabolini proizvodi trihinela senzibiliu organizam i
dovode ga u stanje alergije.
T. spiralis se razvija u popreno prugastim miiima (koji imaju sarkolemu) i to najee u
onima koji su najaktivniji u toku ivota ivotinje, tj. koji su veoma dobro snabdeveni kiseonikom. To
su, pre svega, miini deo dijafragme, meurebarni miii, trbuni miii, vakai miii, miii grla,
vrata, oka i sl. Pri jaim invazijama mogu da se nau u velikom broju i u ostalim miiima. Uaurene
trihinele do sada nisu naene u muskulaturi srca. Razlog za ovo lei u tome to miina vlakna srca
nemaju sarkolemu pa ne pruaju odgovarajue uslove za razvoj ovog parazita. Bez obzira na mogu
neravnomeran raspored trihinela u pojedinim miiima, ako se one nau, na primer, u dijafragmi, s
pravom se moe pretpostaviti da se nalaze i u drugim miiima. Pri jaim invazijama trihinele se mogu
nai i u masnom tkivu, u mozgu pa i u nekim drugim delovima tela.
Klinika slika. Kod ivotinja se simptomi bolesti javljaju samo pri jakim vetakim
infekcijama. Pri prirodnim infekcijama kod ivotinja, naroito kod svinja, ova bolest prolazi
nezapaeno ili znaci nedovoljno specifini da bi mogla da se postavi dijagnoza. Ako je infekcija slaba,
kod svinja se ne zapaaju nikakvi simptomi, a to je sluaj u preko 90% prirodnih infekcija. Izraenost
znakova bolesti ne zavisi samo od jaine infekcije, nego i od vrste ivotinja i od individualnog
reagovanja ivotinje na ovu infekciju. Simptomi bolesti prouzrokovani jaom infekcijom mogu se
podeliti u 3 faze. Prva ili intestinalna faza poinje najranije 24 asa posle infekcije, a odlikuje se
nespecifinim gastroenteritisom to moe biti praeno i prolivom, povraanjem i slabom groznicom.
Druga ili miina faza poinje oko 1 nedelje posle infekcije i traje nekoliko nedelja, a ispoljava se
promenjenom krvnom slikom (eozinofilija), oteanim disanjem, otokom u predelu oiju, zapaljenjem
drela i upalom mnogih miia. Ako obolela ivotinja ugine, onda se to uvek deava u ovoj fazi.
Ukoliko ivotinja preivi, faza oporavljanja (trea faza) poinje 6-8 nedelja posle infekcije u kom
periodu mnogi simptomi bolesti poinju da se gube.
Kod ljudi teka infekcija moe uzrokovati izraenu bolest koja se manifestuje putem tri klinike faze
(intestinalna, miina invazija i rekonvalescencija) a sporadino moe zavriti smrtnim ishodom. Kod
obolelih osoba od trihineloze javlja se otok u predelu oiju i otok lica, krvna slika je takoe promenjena
(eozinofilija), groznica, bolovi u miiima, zapaljenje sluznice onih kapaka, stomane smetnje,
smetnje u disanju, promene na koi i dr. Invazija parazita u srce i mozak, moe da izazove zapaljenje
sranog miia, zapaljenje mozga i modanih ovojnica.
Dijagnoza. Veina infekcija kod domaih i divljih ivotinja ostaje nedijagnostikovana.
Trihineloza svinja se ne moe dijagnostikovati samo na osnovu klinike slike. Iako je antemortem
dijagnoza kod ivotinja za razliku od ljudi retka, na trihinelozu se moe posumnjati ako postoje podaci
o ingestiji glodara ili sveeg inficiranog mesa. Na klanicama se obavezno vri pregled svinjskog mesa
metodom trihinoskopije. Od svake svinje posebno se uzima manji komad miia od dijafragme i
makazicama isee 28 paria veliene zrna ovsa. Oni se rasporede na donje staklo kompresora, koje se
pokrije gornjim staklom i komprimira zavrtnjima. Pod trihinoskopom (lupa koja poveava 30-40 puta),
u sluaju infekcije, izmeu miinih vlakana vide se ovalne kapsule (0,68 x 0,37 mm) u kojima se
nalaze spiralno smotane larvice trihinele. Mikroskopsko ispitivanje uzoraka miia uzetih biopsijom
(obino iz jezika) moe potvrditi ale ne i sasvim odbaciti trihinelozu. ELISA je pouzdani test za
otkrivanje anti - Trichinella antitela. Meutim, serokonverzija ne mora nastati nedeljama posle
infekcije, iako se 0,01 larvi u gramu moe nai.
Leenje. Kod ivotinja se leenje generalno ne sprovodi. Kod ljudi se primenjuju anthelmintici
za uklanjanje crevnih trihinela i razni lekovi za ublaavanje toka miine trihineloze.
Profilaksa: Osnovni cilj je spreiti ingestiju od strane bilo koje ivotinje, kao i od strane ljudi,
vijabilnih cista Trichinella u miiima (koje su poznate pod nazivom trihine). U naoj zemlji osnovno
je spreiti infekciju svinja, a preko njih i infekciju ljudi. U tom cilju preduzimaju se brojne mere od
kojih navodimo samo najvanije:
obavezni trihinoskopskih pregled uzoraka mesa zaklanih svinja i konfiskovanje trihineloznog
mesa radi termike sterilizacije;
trihinoskopski pregled mesa ustreljenih divljih svinja i medveda, ukoliko se koriste za ishranu;
unitavanje leeva uginulih i pobijenih divljih ivotinja - vukova, lisica i drugih moguih
domaina za T. spiralis;
prokuvavanje klaninim i kuhinjskim otpacima (za ishranu svinja) u trajanju od 30 minuta na
100C (212F),
zabrana ishrane svinja neprokuvanim klaninim i kuhinjskim otpacima;
povremeno sprovoenje deratizacije (unitavanje pacova) u klanicama, skladitima koe i
farmama svinja;
preventiva kanibalizma i spreavanje ingestije leeva divljih ivotinja;
odravanje odgovarajue higijene u objektima za svinje
Inspekcija mesa na vijabilne
trihine na klanju (primenom trihinoskopskog pregleda ili metoda digestije) je uspena u spreavanju
infekcije ljudi u mnogim zemljama. U Severnoj Americi pretpostavlja se da svinjsko meso moe biti
inficirano;zbog toga oni proizvodi koji se pojavljuju kao gotovi za jelo moraju biti obraeni
adekvatnim zagrevanjem, zamrzavanjem ili preraeni na nain koji ubija trihine pre prodaje. Drugo
svinjsko meso trebalo bi kuvati da bi se obezbedilo da sva tkiva budu zagrejana u unutranosti na
temperaturi od 58C (137F). Zamrzavanje svinjskog mesa na odgovarajuoj temperaturi u
odgovarajuem vremenskom periodu je takoe efikasno (5F [-15C] u toku 20 days, -9.4F [-23C] u
toku 10 dana, ili -22F [-30C] u toku 6 dana. Za unitavanje trihina u mesu drugih vrsta ne treba se
osloniti na zamrzavanje kao to je preporueno za svinjsko meso.
eludano-crevna strongilidoza
ovaca
eludano-crevna strongilidoza je tipina pana helmintoza. Prouzrokovana je veim brojem
vrsta eludanih i crevnih strongilida. Obzirom na veliki broj vrsta uzronika, od kojih neke mogu i da
preovlauju, i klinika slika moe da bude vie specifina, pa se i oboljenje tada moe nazvati prema
njima (hemonhoza, trihostrongiloza, ostertagioza i dr.).
Oboljenje protie sa znacima poremeaja digestivnog trakta. Kod mladih ivotinja ispoljava se i
kliniki. Kod starijih ivotinja protie subkliniki, ali uz smanjenu proizvodnju mleka, vune i mesa.
Etiologija. U naoj zemlji utvreno je oko 25 vrsta iz desetak rodova eludano-crevnih
strongilida. Izuzev dva roda sa po jednom vrstom, svi ostali rodovi zastupljeni su sa vie vrsta. U
siritu parazitiraju: Haemonchus contortus i vrste iz rodova Trichostrongylus, Cooperia, Teladorsagia; u
tankom crevu: vrste iz rodova Trichostrongylus, Ostertagia, Cooperia, Nematodirus, Bunostromum; u
debelom crevu: Chabertia ovina i Oesophagostomum vrste. Najmanji su paraziti iz rodova
Trichostrongylus i Cooperia (enske 7-8 mm, mujaci 5-6 mm), a najvei iz rodova Haemonchus i
Bunostomum ( enske do 30 mm, mujaci do 20 mm). Jaja parazita su ovalna, sa glatkom i prozranom
opnom i, zavisno od vrste, imaju vei ili manji broj blastomera. Veliina jaja veine vrsta je u
granicama od 65-100 x 40-55 mikrometara, neto manja su kod Cooperia, a znatno vea kod
Nematodirus vrsta - 180-218 x 70-112 mikrometara.
U povoljnim uslovima spoljne sredine u jajima se obrazuju larvice, koje, posle naputanja opne
jaja i dva presvlaenja, postaju infektivne. U zavisnosti od vrste, za ovo je potrebno 1-3 nedelje. Za
aktivnost larvica naroito je potrebna vlana sredina.
ivotinje se inficiraju unoenjem infektivnih larvica preko hrane i vode. Zavisno od vrste,
larvice se zavlae u sluznicu sirita, tankog ili debelog creva i posle boravka od nekoliko dana do
nedelja vraaju se u lumen gde sazrevaju. Prepatentni period traje od 2 do 6-8 nedelja.
Epizootiologija. Prema niskim i visokim temperaturama larvice parazita su veoma osetljive,
stoga preko zime i tokom toplih i suvih letnjih meseci najvei broj ugine. Prema tome, panjak, koji je
preko zime praktino sterilisan, u prolee kontaminiu ovce-parazitonoe. Pod normalnim uslovima
svaka ivotinja u stadu je manja ili vie inficirana i kontaminacija panjaka je stalna, ali uslovi spoljne
sredine reguliu populaciju larvica. Najvie ih je u aprilu i septembru, manje u maju i oktobru, a veoma
malo u julu, avgustu i preko zime.
Broj ovaca na panjaku, njegova veliina i kvalitet imaju znaajnu ulogu u intenzitetu infekcije
ivotinja i pojavi bolesti. Na manjoj povrini koncentrie se vei broj larvica i infekcija je intenzivnija
i obratno. Slaba ishrana doprinosi pojavi bolesti, jer omoguuje poremeaj ravnotee izmeu prisutnih
parazita i otpornosti organizma. U cilju sticanja imuniteta dobro je da se jaganjci napasaju ispred
starijih ovaca na nekorienom delu panjaka. Tamo e imati kvalitetniju hranu, a infekcijom sa
manjim brojem larvica bie u mogunosti da stvore solidan imunitet. Preporuljivo je da jaganjci to
due sisaju, kako bi to manje pasli travu sa infektivnim larvicama i polako se imunizovali.
Patogeneza i patoloko-anatomske promene. U toku svog endogenog razvoja larvice se
zavlae u sluznicu sirita i creva, stvarajui vorie razliite veliine i trajanja. Ovo ima za posledicu
kataralno zapaljenje sluznice i ponekad krvavljenje, sa poremeajem funkcije digestivnog trakta.
Odrasli paraziti takoe izazivaju zapaljenje sluznice. Neke vrste, kao Haemonchus contortus, hrane se i
krvlju izazivajui jaku anemiju. Druge vrste hrane se samom sluznicom, stvarajui mnogobrojne ranice
na njoj, ime otvaraju put sekundarnim infekcijama.
Na pai se stalno obavlja infekcija i reinfekcija ivotinja i u njihovom digestivnom traktu stalno ima
prisutnih larvica i odraslih parazita. Stoga je sasvim i razumljivo to se njihov patogeni efekat udruuje,
odravajui stalno slabije ili tee patoloko stanje, poznato kao parazitski gastro-enterit.
U sluaju uginua izraena je slika kaheksije, anemije i hidremije. Sluznica sirita i creva je u
jaem ili slabijem zapaljenju uz prisustvo sluzi u siritu i krvi. Zavisno od prisutnih vrsta, u sluznici
sirita i creva mogu se zapaziti vei ili manji vorii.
Klinika slika. Pojava klinikih simptoma i njihov intenzitet zavisi od prisutnih vrsta parazita i
njihovog broja, uzrasta ivotinja i njihove opte otpornosti. Sa pojavom izraenih klinikih simptoma
obino obole samo jagnjad i iljead.
Ishrana ivotinja je veoma znaajna za izbijanje klinike bolesti. Jedan odreen broj parazita,
pri dobroj ishrani ivotinja, ne mora da izazove kliniku bolest. Ali, ako je ishrana slaba i siromana
belanevinama, vitaminima i mikroelementima, taj isti broj parazita moe izazvati veoma izraenu
kliniku bolest.
Opta karakteristika eludano-crevne strongilidoze je progresivan gubitak kondicije stada u
celini, to je kod nekih ivotinja izraeno slabije, a kod drugih jae. Naglaeniji simptomi su slabljenje,
proliv, anemija, uz relativno zadran apetit. ivotinje se slabo kreu, runo im je bez sjaja i lako opada.
Usled koheksije moe nastupiti i smrt. Zavisno od preovlaivanja pojedinih vrsta parazita, i pojedini
simptomi bie manje ili vie naglaeni. Kod hemonhoze je veoma izraena anemija, kod
trihostrongiloze proliv praen dehidratacijom organizma itd.
Kod odraslih ivotinja eludano-crevna strongilidoza obino protie subkliniki, ali sa
izrazitim smanjenjem proizvodnje mleka i vune.
Dijagnoza. Epizootioloki podaci i klinika slika mogu samo da ukau na ovu helmintozu.
Nalaz velikog broja jaja u izmetu ivotinja potvruje sumnju na oboljenje. Na obdukciji se nalaze
odgovarajue patoloko-anatomske promene, a posebnom metodom mogu se prikupiti paraziti i poslati

specijalistikoj laboratoriji na determinaciju.
Leenje i profilaksa. Kod eludano-crevne strongilidoze ne sme se dozvoliti kliniko
izbijanje bolesti, jer tada mogu nastati i uginua mlaih ivotinja. Na osnovu epizootioloke situacije,
a zatim povremenom koprolokom kontrolom stanja infekcije ivotinja, praenjem kondicije ivotinja,
kao i stanja panjaka, preduzimaju se odgovarajue profilaktine mere.
Profilaktine dehelmintizacije obavljaju se nekoliko puta godinje. Obavezne su u prolee, pred
izgon na pau, i u jesen, posle povlaenja sa pae. Cilj prve dehelmintizacije je da se sprei
kontaminacija panjaka jajima parazita, a druge da ivotinje zazime sa to manjim brojem parazita. U
zavisnosti od epizootioloke situacije, dehelmintizacije se mogu vriti jo u periodu juni-juli i
septembar-oktobar.
Za dehelmintizaciju raspolaemo veoma efikasnim anthelminticima, kao to su Thiabendazol,
Nilverm, Panacur, Banminth, Verpanyl i drugi. Za masovnu dehelmintizaciju primenjuju se rastvori ili
suspenzije pomou dren-pitolja. Za manji broj ovaca koriste se tablete, bolusi ili granule.
Pored dehelmintizacije sprovodi se pregonsko napasivanje i druge mere, kojima se psreava
prejaka infekcija ivotinja i omoguuje stvaranje imuniteta.
eludano-crevna strongilidoza
goveda
Ova helmintoza goveda je veoma slina eludano-crevnoj strongilidozi kod ovaca. U njenoj
etiologiji, osim nekoliko specifinih vrsta za goveda, uestvuju uglavnom iste vrste parazita koje su
zastupljene i kod ovaca.
eludano-crevna strongilidoza goveda je takoe pana helmintoza, ali se ponekad moe
pojaviti i u staji, krae ili due vreme posle povratka sa pae. Klinika bolest, koja se esto ispoljava u
vidu enzootije, prvenstveno se pojavljuje kod teladi i junadi tokom dueg boravka na pai. Manifestuje
se uglavnom poremeajem varenja, prolivom, mravljenjem i anemojim. Kod starijih ivotinja, zbog
obrazovanja imuniteta, bolest protie subkliniki u hroninom toku sa primetnim smanjenjem
proizvodnje mleka. Meutim, i kod njih se moe ispoljiti klinika bolest u sluaju da su izloena
intenzivnim infekcijama, a dre se nehigijenski i loe se hrane.
Sve to je reeno etiologiju, epizootiologiju, patogenezu, kliniku sliku, dijagnostiku, leenje i
profilaksu kod eludano-crevne strongilidoze ovaca odnosi se i na ovu helmintozu kod goveda.
Diktiokauloza preivara
Diktiokauloza ili verminozni bronhit i bronhopneumonija je izrazito pana helmintoza.
Prvenstveno oboljevaju jagnjad i iljead, a ree i telad, koja prvi put izlaze na pau. Starije ivotinje,
koje su predhodne godine boravile na pai, zbog steenog imuniteta su otporne. Meutim, u uslovima
slabe ishrane a intenzivne pane infekcije, i starije ivotinje mogu da obole, mada u blaoj formi. U
podrujima sa podvodnim panjacima diktiokauloza se pojavljuje vie ili manje svake godine. U kinim
godinama, naroito u letnjem i jesenjem periodu, mogu nastati i enzootije, praene znatnim gubicima.
Etiologija. Kod ovaca uzronik je Dictyocaulus filaria, kod koje je enka dugaka 5-12 cm, a
mujak 3-8 cm. Kod goveda uzronik je Dictyocaulus viviparus, neto manjih dimenzija od predhodne
vrste. Parazitiraju u bronhusima i traheji. Zbog svoga izgleda paraziti se jo nazivaju i pluni vlaci.
enke polau embrionirana jaja iz kojih tokom prolaska kroz disajne puteve i digestivni trakt domaina
izlaze larvice prvog stadijuma, koje se eliminiu u spoljnu sredinu.
Pod povoljnim uslovima spoljne sredine, tokom 5-6 dana larvice se presvlae dva puta i postaju
infektivne. ivotinje se inficiraju unoenjem ovih larvica sa travom i vodom. U digestivnom traktu
larvice se oslobaaju kouljice, probijaju zid creva i limfotokom dospevaju u mezenterijalne limfne
vorove. posle 5-7 dana, limfotokom i krvotokom dospevaju do plua, naseljavaju se u bronhusima i
traheji, gde sazrevaju za 3-4 nedelje. Prepatentni period traje 3-5 nedelja. U domainu paraziti ive 2-6
meseci, ponekad i due, zavisno od uslova dranja i ishrane ivotinja.
Epizootiologija. Pri povoljnim uslovima infektivne larvice mogu da preive na panjaku 2-6
meseci. Niske temperature deluju na njih ubitano, stoga ih na panjaku prezimi vrlo mali broj. Tokom
suvog i toplog leta veina larvica ugine, a preive samo one koje se nalaze u okolini bara i povodnih
delova panjaka. Prema tome, nepovoljno delovanje hladnoe, sunca i sue na larvice na panjaku
reguliu i sezonsku pojavu diktiokauloze. U normalnim godinam intenzivna infekcija ivotinja obavlja
se delimino u prolee, a naroito u jesen. Tako epizootije diktiokauloze nastaju prvenstveno u jesen,
ree u prolee, a leti samo ako je godina kiovita i na podvodnim panjacima.
Osnovni izvor konatminacije panjaka i izvor diktiokauloze jesu ivotinje-parazitonoe.
Naroito su opasne slabe, neotporne ovce, koje due vreme mogu biti nosioci veeg broja parazita. Za
pojavu bolesti znaajni su veliina i kvalitet panjaka i broj ovaca na njima. Na stalnim i ogranienim
panjacima, pogotovo ako je jo i broj ivotinja, na njima veliki, nakupi se ogroman broj larvica i
postoji mogunost intenzivne infekcije. Prema diktiokaulozi najosetljivija su jagnjad i telad, koja nisu
bila na pai i nisu mogla da stvore imunitet. Meutim, mogu oboleti i starije ivotinje, kod kojih je
imunitet oslabio ili se potpuno izgubio usled slabe ishrane, loeg dranja i drugih nepovoljnih uslova.
Imunitet. Jagnjad i telad stiu visoki stepen imuniteta kada im se sukcesivno daje manji broj
infektivnih larvica. Kasnije mogu da podnesu infekciju velikim brojem infektivnih larvica bez ikakvih
posledica. Utvreno je da se zadovoljavajui stepen imuniteta postie za dve nedelje
posle prvih infekcija, pojaava se za daljih 3-4 meseca i moe da traje 7 meseci. Imunitet se
manifestuje u spreavanju naseljavanja larvica u bronhusima i traheji.
U mezenterijalnim limfnim vorovima imunih ivotinja larvice mogu da ostanu u latentnom
stanju i do 6 meseci. Kod takvih ivotinja, tokom toplih i kinih jesenjih dana, tamo se nakupi veliki
broj larvica. Ukoliko tokom zime i ranog prolea doe do opadanja otpornosti organizma usled loe
ishrane i nege, latentne larvice iz limfnih vorova nastavljaju razvoj. Migriraju do plua i mogu da
izazovu kliniku bolest.
Na osnovu prouavanja imuniteta kod diktiokauloze napravljena je efikasna vakcina za
vetaku imunizaciju ivotinja. Vakcina se sastoji od infektivnih larvica, ozraenih X-zracima odreene
doze, koje, date ivotinjama preko usta, dospevaju do mezenterijalnih limfnih vorova. Tamo jo
izvesno vreme ive i podstiu organizam na stvaranje specifinih antitela. Odreeni broj infektivnih
larvica u manjoj koliini vode uva se u staklenim ampulama. Za vakcinaciju ivotinja sadraj ampule
se izrui u manju koliinu vode i daje se preko usta. Ponovljenom vakcinacijom posle 30 dana imunitet
se znatno pojaa i titi ivotinje od intenzivne jesenje infekcije na pai. Vakcinacija mladih ivotinja
vri se u prolee.
Patogeneza. Tokom migracije larvice oteuju zid creva, limfne sudove i vorove, ime
omoguuju sekundarne infekcije bakterijama iz creva. U pluima probijaju kapilare i zid alveole, to
ima za posledicu krvavljenje. Odrasli paraziti i aspirisana jaja i larvice izazivaju zapaljenje sluznice
bronhiola, bronhusa i traheje, to moe da se komplikuje u zapaljenje plua. Kod jagnjadi esto se
zapaa delimino ili potpuno zapuenje bronhusa parazitima i nakupljenom sluzi. Resorbovane
toksine materije parazita deluju na nervni sistem, izazivaju anemiju i hidremiju.
Patoloko-anatomske promene. Na obdukciji uginulih ivotinja zapaa se sledee: jaka
kaheksija lea, koa bleda, vuna se lako upa, potkono tkivo i muskulatura vodnjikavi, zapaljenje
sluznice vazdunih puteva (bronhiolit, bronhit, i traheit), atelektaze i emfizem u kardijalnim i
dijafragmatskim lobusima plua. Ako je nastala sekundarna infekcija, izraena je kataralno-gnojna
bronhopneumonija. U bronhusima, koji vode prema promenjenim delovima plua, nalazi se velika
koliina sluzi sa brojnim parazitima.
Klinika slika. Kod ovaca prva klinika manifestacija je kaalj, koji se obino javlja mesec
dana posle intenzivne infekcije i podudara se sa obrazovanjem odraslih parazita. Iz nosa curi gusta sluz
i ivotinje tresu glavom i trljaju nos o travu da bi nosne otvore oslobodile od sluzi. Disanje je oteano i
ubrzano. ivotinje su nevesele, mrave i anemine. U sluaju pojave pneumonije temperatura tela je
poviena do 41C. Mogua je i pojava proliva, to je posledica istovremene infekcije sa eludanocrevnim strongilidama. Bolest moe trajati nekoliko nedelja i na kraju ivotinje uginu usled kaheksije,
guenja ili nekih drugih bolesti koje se mogu razviti sekundarno. Uginua su znatna kod jagnjadi i
iljeadi. Pri slabijim infekcijama diktiokauloza protie gotovo neprimetno.
Kod goveda najtei oblik diktiokauloze zapaa se u teladi roene u tekuoj godini. Kliniki
simptomi variraju od slabog kalja sa gubitkom telesne teine do veoma oteanog disanja, gubitka
apetita, brzog slabljenja, a ree i uginua. Kod slabijih infekcija ispoljava se samo umeren kaalj i
uestalije disanje, to moe trajati mesecima.
Dijagnoza. Klinika slika je veoma karakteristina i, uz epizootioloke podatke, moe da
poslui za postavljanje dijagnoze na terenu. Meutim, sigurna dijagnoza postavlja se samo nalazom
larvica u izmetu bolesnih ivotinja ili odraslih parazita. u bronhusima i traheji uginulih ili prinudno
zaklanih ivotinja.
Leenje. Protiv diktiokaulina kod preivara veoma su efikasni Nilverm, Verpanyl, Panacur i
drugi noviji preparati, koji istovremeno deluju i protiv eludano-crevnih strongilida. Daju se u istom
obliku i na isti nain kao kod eludano-crevne strongilidoze.
U nedostatku navedenih preparata moe se koristiti Lugolov rastvor. Daje se kao 1% rastvor u
dozi od 0,5 ml na kilogram telesne teine, maksimalno 50 ml za telad i 25-30 ml za jagnjad i iljead.
Leenje se izvodi na taj nain to se ivotinja poloi na levu ili desnu stranu na jednoj iskoenoj dasci
pod uglom od 30-40. Posle fiksiranja traheje rukom, u nju se uvodi igla, a zatim se postavi pric i
polako aplikuje odreena doza rastvora. Poeljno je da se rastvor predhodno zagreje do temperature
tela. ivotinja treba da ostane nekoliko trenutaka u istom poloaju, kako bi se lek slio u pluno krilo.
Posle 7 dana, aplikacija leka se ponavlja, ali se ivotinja tada postavlja na suprotnu stranu od one na
kojoj je bila prilikom prve aplikacije.
Profilaksa. protiv diktiokauloze obuhvata kompleks mera, od kojih su najznaajnije sledee: 1.
dehelmintizacija ivotinja u svako doba godine kada izbije ili postoji opasnost od izbijanja bolesti; 2.
profilaktine dehelmintizacije jagnjadi sprovode se krajem leta i poetkom jeseni, a iljeadi i ovaca
desetak dana pre izgona na pau i posle povratka sa pae; 3. izbegavati vlane i movarne panjake, a
za napajanje ivotinja obezbediti higijenske vodopoje; 4. po mogustvu organizovati pregonsko
napasivanje tokom leta svakih pet dana, a tokom prolea i jeseni svakih deset dana, ime se izbegava
intenzivna infekcija i omoguuje obrazovanje imuniteta; 5. jagnjad i telad napasivati odvojeno od
starijih ivotinja ili ispred njih, radi korienja bolje trave i izbegavanja intenzivne infekcije; 6. stajsko
ubre treba pravilno pakovati radi biotermike sterilizacije; 7. u enzootinim podrujima diktiokauloze
preporuljivo je vakcinisati jagnjad u periodu april-maj; 8. u sluaju opasnosti od izbijanja enzootija,
pored preduzimanja preventivnih dehelmintizacija, ivotinjama poboljati ishranu u cilju podizanja
opte otpornosti organizma.
uga (scabies)
uga ili shabies je veoma kontagiozno oboljenje domaih (i divljih) ivotinja, koje se
karakterie hroninim tokom, svrabom i promenama na koi. Oboljenje se javlja kod goveda, ovaca,
koza, svinja, konja, pasa, maaka, kunia, ivine i svih vrsta divljih ivotinja.
Uzronici oboljenja - ugarci vrlo lako se prenose sa obolelih na zdrave ivotinje direktnim
dodirom ili preko raznih predmeta o koje se eala ugava ivotinja. Brzom irenju bolesti naroito
doprinose velike koncentracije ivotinja na malom prostoru. Ovo je razlog da je danas uga veoma
esta pojava i u intenzivnoj, industrijskoj proizvodnji svinja i goveda. Kada se uga jednom unese na
jednu farmu svinja ili goveda veoma je teko iskoreniti je.
tete od uge su veoma znaajne. Usled stalnog nadraaja na eanje ivotinje su uznemirene,
to utie na njihovu proizvodnju (slabije napredovanje i tovljenje, smanjeno luenje mleka) i radnu
sposobnost. Kod ovaca se naroito ispoljava gubitak vune, a kod krznaica oteenje krzna. Direktne
tete zbog uginua su veoma retke.
ugu prouzrokuju razliite vrste akarina iz sledeih rodova familije Sarcoptidae: Sarcoptes,
Psoroptes, Chorioptes, Notoedres i Otodectes kod sisara i Cnemidocoptes kod ptica. Obzirom na
izvesne specifinosti uge, koju izazivaju vrste razliitih rodova ugaraca, ona se moe podeliti na:
sarkoptes, psoroptes, horioptes, notoedres, otodektes i knemidokoptes ugu. Najznaajnije su sarkoptes
i psoroptes uga.
Sarkoptes uga
Ova vrsta uge je najznaajnija kod konja, goveda, svinja (jedina vrsta uge), pasa i kunia, od
manjeg je znaaja kod ovaca i koza, a ne javlja se kod maaka. Sarkoptes uga se javlja i kod oveka.
Etiologija. Uzronik je Sarcoptes scabiei, sa odgovarajuim varijetetima i to: var.equi kod
konja, var. bovis kod goveda, var. sius kod svinja, var. canis kod pasa, var. cuniculi kod kunia, var.ovis
kod ovaca i var.caprae kod koze.
Svi varijeteti Sarcoptes scabiei imaju iste morfoloke i bioloke karakteristike. Telo im je
ovalno, duine od 0,2-0,5 mm. enka je redovno vea od mujaka. Pokrov tela je sa paralelnim
prugama (kao otisak palca) i snabdeven je sa mnogobrojnim dlaicama i trniima. Rostrum je kratak i
irok. Palpi imaju tri lania. Noge su kratke i debele, rasporeene u dve grupe: prvi i drugi par nalaze
se odmah iza glave, a znatno krai trei i etvrti par nalaze se u zadnjem delu tela Na poslednjim
laniima imaju drku sa sisaljkom,kojom se prihvataju za kou domaina. Analni otvor se nalazi u
zadnjem kraju tela.
Sarkoptes ugarci obino su lokalizovani na regijama tela sa nenom koom, pokrivenom
kratkom dlakom ili ekinjom.
Sarkoptes ugarci provode ceo ivot u koi domaina, gde prave hodnike i hrane se tkivnim
sokovima. ive 40-50 dana i za to vreme poloe 40-50 jaja. Metamorfozom preko larve, protonimfe i
teleonimfe za 14 dana postaju zreli mujaci, a za 22 dana i enke koje poinju da poleu jaja.
Iako svaka vrsta ivotinje ima svoj specifini varijetet sarkoptes ugarca, mogua je i unakrsna
infekcija. na primer, ugav konj moe da inficira zdravo govee ili svinju i obratno.
Epizootiologija. Od sarkoptes uge najee i u najteem obliku obole svinje, koji, goveda i
psi. Bolest se javlja tokom cele godine, ali ipak najvie u jesenjim i zimskim mesecima, kada ivotinje
due borave u staji i kada su u najbliem meusobnom dodiru. Meutim, u intenzivnom nainu
proizvodnje uslovi za izbijanje i irenje uge postoje preko cele godine (velika koncentracija ivotinja
na malom prostoru, vlaga i odgovarajua temperatura). ugarci se razmnoavaju veoma brzo na
ivotinjama u tamnim, vlanim i neistim objektima. Utvreno je da jedan par ugaraca za tri meseca
daje potomstvo od pola miliona mujaka i milion enki. Tokom prolea, a naroito preko leta, pod
uticajem direktnih sunevih zraka i gubitka vlage na koi, nestaju povoljni uslovi za ivot ugaraca i
mnoge ugave ivotinje tada kliniki ozdrave. Ovo je ustvari prividno ozdravljenje, jer svi ugarci ne
uginu. Mnogi se zadre u uima, ingvinalnoj i skrotalnoj regiji i na drugim mestima tela, gde ne dopiru
direktni sunevi zraci i gde ima dovoljno vlage. Sa nastupanjem jeseni ovi ugarci se aktiviraju i
oboljenje se ponovo ispoljava i iri na zdrave ivotinje. Razvoju bolesti veoma pogoduju loi uslovi
dranja i ishrane.
Infekcija najlake nastaje neposrednim dodirom bolesnih sa zdravim ivotinjama, ali i
kontaktom zdravih ivotinja sa predmetima o koje su se eale ugave ivotinje, ili preko pribora za
timarenje. êsto se sarkoptes ugom ivotinja inficiraju sami stoari, a preko njih se ona moe preneti
na zdrave ivotinje.
Patogeneza. ugarci bue hodnike duboko u epidermisu, to ima za posledicu zapaljenje i

poremeaj funkcije koe. Prilikom kretanja i svojim toksinima drae nervne zavretke to izaziva
veoma jak svrab. Svrab nagoni ivotinje na eanje, a to ima za posledicu stvaranje rana. Dlaka otpada,
a na koi se pojavljuju naslage propalog epidermisa i krasta. Bolesne ivotinje slabe i produktivnost im
se smanjuje.
Klinika slika. Sarkoptes uga ima hronian tok. Proces poinje od glave - prelaenjem rukom
preko koe oseaju se mali vorii i mehurii - a posle zahvata vrat, pleka, lea, bazu repa itd.
ivotinje oseaju nesnosan svrab, koji se pojaava preko noi pri zagrevanju staje ili pri radu. Na
zahvaenim mestima uskoro otpada dlaka i ekinje i pojavljuju se mala ogolela poljca, koja se kasnije
meusobno spajaju u vea. Usled eanja mehurii prskaju, iz njih izlazi tkivna tenost, koja se sui i
obrazuju se mrke naslage. Pri eanju ivotinje izraavaju prijatno oseanje na razliite naine: konji
pokreu gornju usnu, svinje leu, a psi guraju ruku oveka da se jo eu.
Psoroptes uga
Ova vrsta uge je najznaajnija kod ovaca, ree se javlja kod koza i kunia, a veoma retko kod
goveda i konja. Ne javlja se kod svinja, pasa i maaka.
Etiologija. Uzronik je Psoroptes equi, sa odgovarajuim strogo specifinim varijetetima i to:
var. ovis kod ovaca, var. caprae kod koza, var. equi kod konja, var bovis kod goveda i var. cuniculi kod
kunia. Meusobna infekcija nije mogua.
Svi varijeteti Psoroptes ugarca imaju sline morfoloke i bioloke karakteristike. telo im je
ovalno izdueno, veliine od 0,0,9 mm. Noge su im dugake, debele i na poslednjem alniu imaju
drku sa sisaljkom.
Psoropteps ugarci ive na povrini koe pokrivenoj vunom i dugom dlakom (kod koze i ovce
po celom telu, kod konja regija grive i repa), u unoj koljki (kod kunia), ingvinalnoj i prepucijalnoj
regiji (kod goveda). Oni bodu kou radi sisanja krvi i limfe. Ceo razvoj odigrava se za 14-22 dana
tokom jeseni i zime, a za 2-3 meseca tokom suvih proletnjih i letnjih meseci. Na domainu ive 1-2
meseca i poloe 50-60 jaja.
Epizootiologija. Infekcija se najlake obavlja neposrednim kontaktom bolesnih i zdravih
ivotinja. Veoma znaajnu ulogu u irenju uge imaju prividno prezdravele ivotinje i uvari stoke, koji
prenose ugarce preko odee, prekrivaa, etki, eagija i drugih predmeta. Veliki znaaj za izbijanje i
irenje uge imaju predisponirajui faktori: nedovoljna ishrana, loi zoohigijenski uslovi, prenatrpanost
ivotinja u objektima i dr.
Izbijanje epizootija zapaa se tokom jeseni i zime, kada su ivotinje nabijene u vlanim i
prljavim torovima. Tokom prolea i leta, kada su ivotinje napolju i kada je vlanost vazduha i koe
(posle ianja) smanjena, ugarci prelaze u abiotino stanje - ne uginjavaju, ali se i ne razmnoavaju.
Na raznim predmetima, gde se prenose eanjem, i u ubretu mogu da ostanu sposobni za infekciju 5-6
meseci.
Psoroptes uga napada najee iznurene ovce sa gustom vunom i rasne kunie. Kod nas je
psoroptes uga ovaca dosta rairena i nanosi znatne ekonomske tete usled gubitka vune.
Patogeneza.Psoroptes ugarci ne prave hodnike u epidermisu, ve samo bodu kou. Kroz ove
otvore curi limfa, koja, zajedno sa propalim elijama epidermisa, obrazuje korice i naslage. Zapaljivi
proces obuhvata i koren dlake, ometa joj ishranu i ona ispada. Obilna eksudacija ispod naslaga
doprinosi slepljivanju vune u pramenovima. Oni se lako upaju i velike povrine koe na vratu, leima
i krstima ogole. Na tim mestima koa ispuca, odeblja i pokriva se korom od naslagane peruti. Sekreti
ugaraca drae nervne zavretke koe, pojavljuje se svrab i usled eanja moe doi do krvavljenja.
Klinika slika. Psoroptes uga najee protie hronino. Kod ovaca se prvo zapaa svrab, koji
se pojaava nou i pri gomilanju ivotinja u tesnim, toplim i vlanim ovarnicima. Drugi znak je
opadanje vune u predelu krsta, slabina, lea i vrata. Vuna je sva rasupana i zamrena. Ogolela mesta
pokrivaju se krastama i naslagama propalog epidermisa.
Kod goveda i konja psoroptes uga najee napada predeo grebena, grive i oko korena repa.
Promene na koi imaju izgled vlanog ekcema.
Kod kunia psoroptes uga je uno oboljenje. ugarci se naseljavaju u unutranjem unom
kanalu, gde izazivaju eksudativno zapaljenje i obrazovanje krasta. Kliniki se ispoljava jak svrab i
kunii stalno eu ui, bolnost pri pritiskanju unekoljke, neprijatan miris, epileptiformni napadi i na
kraju zapaljenje modanih opni, to dovodi do uginua ivotinje.
Horioptes uga
Ova vrsta uge pojavljuje se znatno ree i daleko je manjeg znaaja od predhodne dve vrste.
Pojavljuje se kod goveda, konja i ovaca.
Uzronik je Chorioptes bovis, sa odgovarajuim varijetetima: var. bovis kod goveda, var. equi
kod konja i var. ovis kod ovaca.
Chorioptes ugarci su ovalnog oblika, duine od 0,27 do 0,4 mm. enke se redovno vee.
Rostrum je skoro etvrtast. Noge su im duge i debele, a na poslednjem laniu imaju drku sa
sisaljkom. ive u epidermisu. Biologija im je ista kao i kod drugih vrsta Sarcoptida.
Kod goveda horioptes uga je lokalizovana na bazi repa i analnom udubljenju. Koa prska i
ljuti se, dlaka opada i obrazuju se kraste. Proces moe da pree na perianalnu regiju, butine, vime, lea
itd. Svrab nije jako izraen.
Kod konja proces je lokalizovan na putinom i kiinom predelu naroito zadnjih nogu, gde je
dlaka dugaka. Kasnije se moe proiriti na kolena, lea i sapi. Na zahvaenim mestima koe stvaraju
se naslage od peruti, a zatim dolazi do ispadanja dlake i stvaranje krasta. Svarb je manje izraen.
Kod ovaca proces je prvo lokalizovan u naborima putice,odakle se iri na kolena, a ree i dalje,
na prepone, skrotum kod ovnova i vime kod ovaca. Noge ugavih ivotinja su oteene, koa je
zadebljala, ispucala i pokrivena krastama. Svrab je jae izraen.
Horioptes uga ima lagan tok i dolazi do jaeg izraaja tokom zime. Leti se smiruje. Manje je
kontagiozna od predhodnih vrsta uge.
Notoedres uga
Ova vrsta uge javlja se kod maaka i pasa i lako se prenosi na oveka. Uzronik je Notoedres cati
var. cati. Slian je Sarcoptes ugarcima, ali je manjih dimenzija - od 0,15-0,23 mm.
Kod maaka proces protie u dve faze. Prvo se pojavljuje svrab i opadanje dlake naelu,
temenu, potiljku i drugim delovima glave. Koa zahvaenih mesta je pokrivena krastama.. Kasnije,
svrab je sasvim slab, a na koi se obrazuju debele naslage slepljene peruti, kao neki tvrd, ispucao
pokrov. Kod pasa notoedres uga se manifestuje ponekad kao kod maaka, a ponekad kao sarkoptes
uga.
Otodektes uga
Otodektes uga je una uga pasa i maaka. Uzronik je Otodectes cynotis i to: var.canis kod
pasa i var.cati kod maaka. Slian je Chorioptes ugarcima, a veliina im je od 0,35-0,53 mm.
Ova vrsta uge manifestuje se jakim svrabom u uima, koji nastupa u talasima. êsto se
pojavljuju epileptiformni napadi, praeni skianjem (lano besnilo).
Knemidokoptes uga
Knemidokoptes uga javlja se iskljuivo kod domaih i divljih ptica i to u dva oblika: uga nogu
i uga tela.
ugu nogu izaziva Cnemidocoptes mutans, duine od 0,2-0,44 mm. Proces je lokalizovan u
predelu tarzalnog zgloba, gde se formiraju obilne naslage propalog epidermisa, a kasnije i kraste
(krene noge). Ispod ovih naslaga koa lako krvari. Hod ivotinja je otean. Proces se razvija
polako, a svrab obino nije jak.
ugu tela izaziva Cnemidocoptes gallinae, neto manjih dimenzija od predhodne vrste. Proces
obuhvata celo telo i, izuzev na repu i krilima, dolazi do ispadanja perja. Na ogoleloj koi i oko korena
preostalog perja, koje se lako upa, vide se naslage epidermisa.
Dijagnoza uge
Za postavljanje dijagnoze uge na terenu sasvim je dovoljna klinika slika - nesnosno eanje,
ispadanje dlake, odnosno vune, i promene na koi. Meutim, etioloka dijagnoza postavlja se samo
mikroskopskim nalazom odraslih ugaraca i njihovih razvojnih oblika (jaja, larve i lutke) u strugotini
promenjenih delova koe ivotinja.
Leenje uge
Leenje bolesnih ivotinja je osnovna mera u suzbijanju uge. Zato je veoma znaajno odabrati
najefikasnije akaricidno sredstvo i najefikasniji metod za njegovu primenu, uzimajui u obzir vrstu
uge, vrstu i broj ivotinja koje treba leiti, uzrast i opte stanje ivotinja, vremenske i druge uslove za
leenje itd..
Za leenje uge koriste se preparati na bazi gama izomera HCH (Lindan), estra fosforne kiseline
(Neguvon i drugi), Asuntol, Alugan i drugi. Pre primene bilo kog preparata potrebno je dobro prouiti
uputstvo o njegovim osobinama, koncentracije aktivne materije i nainu primene itd. Poto su
askaricidi veinom otrovne materije, potrebno je dati odgovarajua uputstva, odnosno preduzeti
odgovarajue mere zatite ljudi koji obavljaju leenje ivotinja.
U zavisnosti od vrste uge i intenziteta patolokog procesa, ivotinje treba na odgovarajui
nain pripremiti za leenje. Mesta na koi obuhvaena ugom (naroito sarkoptes ugom) i okolinu
treba oiati. Naslage peruti, kraste i neistou odstraniti drvenim noem, tvrdom etkom, koankom
od kukuruza ili neim slinim. Ukoliko su nakupine peruti i kraste tvrde i debele premau se tenim
sapunom i posle 24 asa skidaju se toplom vodom i etkom. Naroita panja mora se obratiti
unutranjosti uiju, odakle treba izvaditi gomile peruti i une masti.
Potrebno je naglasiti da se u stadu, zapatu, jatu, na farmi itd., gde se pojavila uga, moraju
tretirati sve ivotinje, pa i one kod kojih nije ustanovljena kliniki ispoljena uga.
U zavisnosti od vrste uge, broja i vrste ivotinja, godinjeg doba i drugih uslova neophodnih za
leenje primenjuju se sledei metodi tretiranja ivotinja: kupanje, prskanje, kvaenje, trljanje celog tela
ili delimina obrada pojedinih delova tela rastvorima, suspenzijama ili emulzijama akaricidnih
sredstava.
Za masovno leenje ovaca primenjuje se kupanje u specijalno izgraenim bazenima duine 5-10
metara. Ovce se ubacuju jedna po jedna u bazen i tokom plivanja 1-2 puta zagnjure akljom. Po izlasku
iz bazena zadre se izvesno vreme na jednom betonskom platou, odakle se oceena tenost sa ovaca
vraa natrag u bazen. Postoje i manji bazeni za pojedinano kupanje, koje se moe obaviti i u veoj
kaci ili kadi. Ovce se kupaju posle ianja u kasno prolee i rano leto.
Za tretiranje veeg broja goveda ili svinja koristi se runa prskalica, ili prskalica na motorni
pogon. ivotinje se prvo dobro isprskaju, a zatim se otrim sunerom ili etkom istrljaju delovi tela
obuhvaeni ugom. Na isti nain mogu se tretirati i konji. Ako se lei manji broj ivotinja, ili
pojedinani sluajevi, tretiranje se moe obaviti kvaenjem i trljanjem sunerom delove tela
obuhvaenih ugom.
U sluaju da ne postoje vremenski uslovi niti odgovarajue prostorije za kupanje, odnosno
prskanje i kvaenje celog tela ivotinje, vri se samo lokalno tretiranje promenjenih mesta na koi. Ako
je proces obuhvatio vee delove tela, onda se obrade svi delovi tela obuhvaeni ugom. Kada nastanu
povoljni uslovi za radikalno leenje, ivotinje se moraju obavezno tretirati po celom telu.
Bez obzira kako se vri tretiranje ivotinja, naroitu panju treba posvetiti delovima tela gde
ugarci mogu izbei delovanje akaricida, kao to su: osnova i unutranjost uiju, okolina oiju i drugi
delovi glave, ingvinalna i skrotalna regija, baza repa i izmeu zadnjih nogu itd.
Tretiranje ivotinja, naroito onih sa izraenim promenama na koi, treba vriti dva puta u
razmaku od 7-10 dana. Desetak dana posle drugog tretiranja, uzima se materijal za mikroskopsko
ispitivanje i, u sluaju pozitivnog nalaza, leenje se ponavlja. Ovo se naroito preporuuje kod
sarkoptes uge i uge glave i uiju. Prostorije u kojima su boravile ugave ivotinje, pribor za vuu,
timar i ienje, zatim stubove, jasle i druge predmete treba isprskati ili oprati istim akaricidnim
sredstvom kojim su tretirane i same ivotinje.
Profilaksa uge
U borbi protiv uge osnovna su dva momenta: 1. spreiti unoenje uge u zapat, stado, jato,
farmu i uopte infekciju zdravih ivotinja i 2. u sluaju da je uga uneta preduzeti efikasne mere
suzbijanja radi spreavanja njenog daljeg irenja.
U cilju spreavanja unoenja uge treba sprovoditi sledee mere: kontrola ivotinja koje se
uvode u stado, zapat, na farmu i uopte koje se meaju sa zdravim ivotinjama; kontrola ivotinja koje
idu na pau i imaju mogunosti da se meaju sa ivotinjama iz nepoznatog uzgoja; zabraniti izgon
ugavih ivotinja na zajedniki panjak; ne uvoditi zdrave ivotinje u objekte gde su boravile ugave
ivotinje, odnosno ne koristiti pribor od bolesnih za zdrave ivotinje itd.
Ako je uga ve izbila, potrebno je izdvojiti bolesne od zdravih ivotinja. Bolesne odmah leiti,
a ostale ivotinje iz istog stada, zapata ili staje podvri profilaktinom tretiranju. Ako ne postoje uslovi
za tretiranje ivotinja kupanjem, prskanjem ili kvaenjem celog tela, dobro je da se povremeno
zaprauju nekim od akaricidnih prakova. U svakom sluaju treba istovremeno tretirati i prostorije, kao
i pribor iz njih.
Krpelji
Krpelji iz familije Ixodidae su akarine koje napadaju ivotinje radi sisanja krvi. Poto se
razmnoavaju i ive slobodno u prirodi nazivaju se i panim krpeljima. U patologiji domaih ivotinja
i oveka znaajne su vrste iz sledeih rodova: Ixodes, Haemophisalis, Dermacentor, Rhipicephalus,
Hyalomma i Boophilus.
Krpelji iz familije Argasidae predstavljeni su samo jednom znaajnom vrstom i to sa Argas
persicus, koja napada iskljuivo ptice radi sisanja krvi.
Morfoloke odlike. Krpelji iz familije Ixodidae su relativno krupne akaride. U gladnom stanju
nisu vee od 4 mm, a kada se nasiu krvi enke poveaju obim 10-15 puta. Telo im je pokriveno
hitinskom kutikulom nejednake debljine. Tamo gde je zadebljala obrazuju se tzv. hitinski titovi. Leni
ili dorzalni tit imaju i mujaci i enke, samo to kod prvih on pokriva cela lea, a kod drugih malu
povrinu do baze glave. Na trbunoj (ventralnoj) strani tela titove imaju samo mujaci. To je i razlog
da su enke elastine, mogu da posiu veliku koliinu krvi i da poveaju svoj obim desetak i vie puta.
Prema veliini dorzalnog tita mujaci se lako razlikuju od enki u gladnom stanju. Zavisno od roda
krpelja, glava im je dugaka ili kratka, a njena osnova je etvorouglasta ili estouglasta. Polno otvor
krpelja nalazi se na ventralnoj strani tela, izmeu drugog para nogu.
Argas persicus ili ptiiji krpelj dugaak je 10-13 mm, a irok 6 mm. enka je vea od mujaka.
Gladan krpelj ima pljosnato telo sa dobro izraenim rubovima. Nahranjena enka je debela sa
zaobljenim rubovima. Izmeu prvog para nogu nalazi se polni otvor. Lutka nema polni otvor. Larva je
okruglasta.
Bioloke odlike. Kod Ixodida proces oploenja vri se na domainu i na zemlji. Posle
oploenja, mujaci spadaju na zemlju i uginu, dok enke naputaju domaina neto kasnije. Kada
napuste domaina, one trae senovita, vlana ili suva (zavisno od vrste), skrivena mesta. Posle mesec
dana poloe od 500 do 2000 jaja i uginu. Jaja su utomrke boje, sa tvrdom opnom, veliine glave iode.
Embrioniranje jaja zavisi od vlage, a naroito od temperature sredine gde se nalaze i traje od nekoliko
nedelja do 9 meseci. Pri temperaturi nioj od 10C larve ne izlaze iz jaja. Kada izau iz jaja, larve su
velike oko 1 mm, imaju 3 para nogu, a nemaju polni otvor i stigme. Da bi se preobrazile u lutku larve
napadaju neku pticu, sisara ili hladnokrvnu ivotinju (gutera, kornjau), nasiu se krvi i presvuku.
Lutke su vee od larvi, imaju 4 para nogu, polni otvor i organe za disanje. Da bi se preobrazile u
odrasle, lutke napadaju neku drugu ivotinju, nasiu se krvi i pretrpe drugo presvlaenje. Izuzev to su
manje, lutke se ne razlikuju po izgledu od odraslih krpelja. Polno zreli krpelji obino borave na
umovitim terenima, u bunju, iblju, estaru, bujnoj travi i drugim pogodnim mestima. Larve siu krv
domaina 4-6 dana, lutke 4-10 dana, a odrasli 8-14 dana. Prema nainu razvoja i hranjenja Ixididae
mogu imati jednog, dva ili tri domaina.
Krpelji sa jednim domainom prolaze kroz sve razvojne stadijume na jednoj te istoj ivotinji.
Larva se popne na ivotinju, preobrazi se u larvu, a ova u odraslog krpelja. Odrasli krpelji padaju na
zemlju i enka polae jaja. Jedna generacija uspeva da se razvije za jednu kalendarsku godinu
(Boophilus calcaratus, Hyalomma scupense i dr.).
Krpelji sa dva domaina razvijaju se na koi dve ivotinje - larva i lutka na jednoj, a odrasli na
drugoj. Migracija od jedne na drugu ivotinju produava razvoj krpelja i za jednu generaciju potrebne
su dve godine (Rhipicephalus bursa, Hyalomma detritum i dr.).
Krpelji sa tri domaina obavljaju razvoj na tri razliite ivotinje. Kao larva i lutka razvijaju se
na raznim vrstama ptica, glodara, hladnokrvnih ivotinja i drugih, dok odrasli napadaju i siu krv
domaih i divljih sisara. Za dobijanje jedne generacije potrebne su tri godine (Ixodes ricinus).
Kod Argas persicus preobraavanje iz jednog u drugi stadijum obavlja se poto se prethodni
stadijum nasie krvi i presvue. Da bi se nahranio, odrasli krpelj napada domaina vie puta i to nou.
Larve i lutke najee se nalaze na golim mestima ispod krila. Kada se nasiu krvi, krpelj povea obim
deset i vie puta. enka posle svakog sisanja, koje traje od 30 minuta do dva asa, poloi oko stotinu
jaja i to u pukotinama zidova ivinarnika i ispod kore drveta. Posle dve nedelje iz njih izlaze larve, koje
napadaju domaina i na njemu se zadre 4-10 dana. Lutke siu krv jednokratno u trajanju od 30 minuta
do dva asa. Za razvoj jedne generacije potrebno je 3-8 meseci.
tetno delovanje krpelja. Ixodidae napadaju domae sisare da bi se nasisali krvi. enke posiu
najvie krvi, jer im je potrebno mnogo hrane za proizvodnju velikog broja jaja. Jedna enka je u stanju
da posie od 0,4 do 1 ml krvi. Ako ivotinjuistovremeno napadne vei broj krpelja, razvija se anemija,
naroito ozbiljna kod mladih ivotinja.
Pojedine vrste Ixodida prilikom sisanja krvi ubacuju u krvotok toksine, koji izazivaju paralizu
razliitog intenziteta. Naroito su osetljiva jagnjad, telad i neke divlje ivotinje. Obolele ivotinje
slabije uzimaju hranu, nerado se kreu, teturaju se i zanose zadnji deo tela, padaju i ponovo pokuavaju
da se dignu. Kasnije, kada padnu vie ne mogu da ustanu, pa bespomono lee u postranom poloaju i
povremeno pokreu ekstremitete. Disanje je ubrzano, a temperatura tela u granicama normale. Ukoliko
uskoro ne uginu, boluju 7-10 dana i polako se oporavljaju.
Pojedine vrste Ixodida prenose uzronike mnogih bolesti domaih ivotinja i oveka - protozoe,
bakterije, rikecije, viruse i dr. Ova njihova aktivnost je mnogo znaajnija od posledica oduzimanja krvi
domainu.
Argas persicus, osim toga to izaziva slabljenje i paralizu napadnutih ptica i smanjenje nosivosti
kod kokoi, prenosi i uzronike spirohete.
Suzbijanje krpelja. O suzbijanju krpelja Ixodida detaljno je izloeno u poglavlju Profilaksa
piroplazmoze (strana 55 i 56). Unitavanje Argas persicus vri se viekratnim prskanjem ivinarnika
akaricidnim sredstvima. Naroitu panju treba obratiti na pukotine u zidovima i ispod kore drveta, gde
se ovi krpelji skrivaju. Ukoliko su ivinarnici od dasaka i male vrednosti, najbolje je spaliti ih. ivinu
napadnutu larvama i lutkama argasa treba kupati ili prskati akaricidnim sredstvima.
Hipodermoza goveda
Hipodermoza ili ugrljivost prouzrokovana je larvama goveeg trklja. Oboljenje je veoma
raireno kod panih goveda i nanosi velike ekonomske tete. Pored oteenja najkvalitetnijih delova
koe, inficirane krave daju manju koliinu mleka, a mlade ivotinje slabije napreduju.
Etiologija. Uzronici su larve Hypoderma bovis i Hypoderma lineata, pripadnici familije
Oestridae iz reda Diptera.
Odrasli insekt Hypoderma bovis ili govei trkalj veliine je oko 15 mm. Telo mu je pokriveno
finim utozelenim dlaicama, koje u zadnjem kraju prelaze u narandastoutu do boje bele kafe. Krila
su mu zatamnjena, ali bez pega. Usni organi su zakrljali, jer se odrasli insketi ne hrane. Mujaci ive
samo nekoliko dana i uginu poto oplode enku. enke ive oko 15 dana i za to vreme polau jaja.
trkljevi se pojavljuju u periodu juni-avgust. enke napadaju goveda i pojedinano polau jaja po dlaci
donjih delova tela. Tom prilikom goveda ispoljavaju strah i bee u vodu, bunje, talu i druga
zaklonjena mesta, kako bi se zatitila od trkljeva. Jedna enka poloi oko 800 jaja. Za 4-7 dana iz jaja
izlaze duguljaste larve, koje probijaju kou i lagano migriraju du nervnih vlakana. za oko 4 meseca
stiu u kimeni kanal, odakle, posle kraeg zadravanja, migriraju ispod koe lea. Kod mladih
ivotinja ovde dospevaju u periodu februar-april, a kod starijih 1-2 meseca kasnije. Probivi kou
ivotinje, larve okreu svoj zadnji kraj sa stigmama prema napravljenom otvoru radi disanja. Larve su
tada dugake oko 15 mm. Okolo njih se zatim stvara jedan meak od vezivnog tkiva. Spolja na leima,
na mestima gde se larve nalaze ispod koe, izdiu se vorovi, koji sa raenjem larvi postaju sve vei.
U periodu maj-juni larve ili ugrci sazrevaju, lie na zrelu dudinku prljavomrke boje i veliine su 24-28
mm. Posle provedenih 10-12 nedelja pod koom, u periodu april-avgust, larve poinju da
naputaju domaina kroz otvor na koi. Poto padnu na zemlju ili u ubre, od larvi nastaju lutke, a za
30-45 dana od ovih se formiraju odrasli mujaci i enke. Ceo razvojni ciklus, od jaja do nastanka nove
generacije, traje oko 10 meseci.
Razvoj H. lineatum donekle se razlikuje. Larve prodiru kroz kou, ili se lizanjem unose u usta.
U oba sluaja stiu ispod koe lea, zaobilazei kimeni kanal. Nadalje je razvoj isti kao kod H.bovis.
Rairenost i ekonomske tete. Hipodermoza je rairena u celom svetu, naroito u krajevima
gde se goveda gaje na pai. U naoj zemlji je dosta esta. Smatra se da je oko 35% od svih goveda
inficirano ugrcima. Ekonomski gubici koje nanosi hipodermoza mesnoj, mlekarskoj i konoj industriji
su znatni. Izraavaju se u smanjenju prirasta i produktivnosti inficiranih ivotinja (mlenost opada i do
50% od normalne), a naroito u odbacivanju velikih koliina koe zbog nepogodnosti za obradu.
Oteenja koe su dvojaka. Jedna su posledica postojanja rupa na koi u momentu klanja, a
druga su posledica obrazovanja oiljaka na mestima rupa. Prva su jasno vidljiva ve na sirovim
koama i nalaze se kod ivotinja koje se kolju u periodu april-avgust. Druga oteenja ne primeuju se
na sirovim koama, nego tek posle skidanja dlake i u toku prerade. Usled ovih oteenja vrednost koe
se smanjuje i do 40% u odnosu na neoteene.
Patogeneza i klinika slika. Pri migraciji larvi u potkonom tkivu, nastaje zapaljivi proces u
vidu pruga. Za vreme privremene lokalizacije larvi ispod ovojnica kimene modine ili u jednjaku
dolazi do zapaljenja zahvaenih organa i poremeaja njihove funkcije. Zapaaju se tekoe pri prolazu
hrane kroz jednjak, jednostrana ili obostrana paraliza, kolini bolovi i dr. Pri lokalizaciji larvi u
potkonom tkivu lea nastaje serozno-hemoragino zapaljenje, a psle probijanja koe gnojno
zapaljenje. Spolja se na ovim mestima zapaaju otoci (vorovi ugrka), koji su veliine oraha. Inficirane
ivotinje su uznemirene i mrave, dok mlade zaostaju u razvoju, a krave smanjuju luenje mleka.
Dijagnoza. Postavlja se lako u periodu pojave vorova ugrka. Pre toga nemogue je postaviti je
zbog nespecifinih simptoma oboljenja. Meutim, pri klanju ivotinja mogu se nai larve u migraciji.
Leenje.Za unitavanje larvi hipoderme kod goveda koristi se Neguvon. Pri pojavi prvih ugrka
vri se utrljavanje 2% rastvora etkom, sunerom ili krpom, poev od glave pa do baze repa. Za jednu
ivotinju potrebno je oko 400 ml rastvora. Moe se vriti i prskanje cele ivotinje istim rastvorom. Ako
se ovakvo tretiranje ponovi nekoliko puta tokom 7-8 nedelja, oteenja koe smanjuju se na najmanju
meru. Primenjuje se i uljana emulzija Neguvona. Njom se iz plastine bce izlije jedna pruga du lea
ivotinje. Ulje se razliva sa obe strane lea, a Neguvon se polako resorbuje kroz kou. Za unitavanje
larvi pri migraciji preporuuje se davanje Neguvona sa hranom, i to tri puta u periodu od novembra do
februara.
Zbog toksinosti Neguvona i drugih preparata na bazi ester-fosforne kiseline, pri radu sa njim
treba preduzeti sledee mere predostronosti: lica koja rade sa Neguvonom treba da imaju zatitni
mantil, naoare, gumene rukavice i izme; za vreme rada ne sme se puiti, jesti ili piti, kako se
Neguvon ne bi uneo u usta; ovaj posao mogu da rade samo osobe starije od 18 godina; ako se ivotinje
prskaju, treba odabrati zavetrinu ili prskati niz vetar; na mestima gde se radi zabraniti pristup
besposlenim licima; po zavretku posla sve predmete koji su bili u dodiru sa Neguvonom oprati
toplom vodom, a ostatkom Neguvona isprskati ubrite.
Profilaksa. U borbi protiv hipodermoze sprovode se sledee mere: jednom godinje izvriti
pojedinani pregled goveda na hipodermozu i inficirane ivotinje podvri leenju; u enzootskim
podrujima pri prvoj pojavi vorva ugrka sva goveda treba tretirati; tokom letnje pae sve ivotinje
prskati svakih 10-15 dana insekticidnim sredstvima; ne putati goveda na pau u najtoplijem periodu
dana, kada su trkljevi najaktivniji; u podrujima gde je hipodermoza veoma rairena, u periodu pojave
trkljeva, goveda drati u tali.
Vai (Anoplura)
Vai ili ui su beskrilni insekti, pripadnici reda Anoplura. Za veterinarsku medicinu imaju
znaaja vai iz familije Haematopinidae - Haematopinus suis kod svinja, H. eurysternus kod goveda i
H. anseris kod konja, kao i vie vrsta iz roda Linogmathus. Oboljenje koje izazivaju naziva se
hematopinoza ili valjivost. Najee se javlja i iri preko zime i u rano prolee, kada su ivotinje
nagomilane u staji. Valjivost je karakteristika uzgoja gde su zoohigijenski uslovi na niskom nivou.
Obino se prenosi direktnim dodirom ivotinja.
Morfoloke i bioloke karakteristike. Vai imaju spljoteno telo, jasno podeljeno na glavu,
toraks i abdomen. Glava je ua, a due od toraksa. Usni aparat je prilagoen za sisanje krvi. Na donjoj
strani toraksa nalaze se tri para kratkih nogu, koje zavravaju sa vrstim, krivim noktom. Abdomen je
ovalnog oblika, sastavljen od 7 lania. Kod mujaka zadnji kraj je ovalan, a kod enke useen. Sa
strane svakog lania abdomena nalaze se stigmatski otvori. Veliina vai kree se od 2,5 do 6 mm.
enke su vee od mujaka.
Vai su stalni paraziti i razvijaju se na telu ivotinje. enke polau jaja (gnjide) ukaste boje,
veliine oko 1 mm. Posle 2 nedelje, iz jaja neposredno izlaze mlade vai, koje za 3-5 dana dostiu
polnu zrelost. Pri povoljnim uslovima, ceo razvojni ciklus traje 16-30 dana, to objanjava brzo
umnoavanje njihovog broja na ivotinji.
tetno delovanje. Vai se hrane krvlju i njihovi ubodi su neprijatni i uznemiravaju ivotinje.
Sisanjem krvi bolesne, a zatim zdrave ivotinje, vai mogu da prenesu i uzronike razliitih bolesti.
Valjivost obino zapoinje od mesta koja su pokrivena dugakom dlakom (griva i rep), a zatim se iri
po celom telu. ivotinje oseaju svrab i intenzivno se eu. Usled toga na tim mestima dolazi do
zapaljenja i otoka koe, i ispadanja dlake.
Valjivost se lako otkriva, pogotovo kada vaiju i gnjida ima u velikom broju.
Suzbijanje. Poto se vai razmnoavaju i stalno ive na domainu, tretiraju se same ivotinje.
U toku desetak dana ivotinje se 2-3 puta zaprae, kupaju ili prskaju raznim insekticidnim sredstvima
(DDT, HCH, Neguvon, Asuntol, Alugan i dr.).
ORGANSKE BOLESTI
Ketoza
Ketoza je patoloko stanje koje nastaje zbog poveanog stvaranja i nagomilavanja ketonskih
tela u organizmu. Kao biohemijski i kliniki sindrom javlja se kada snabdevanje organizma energijom,
naroito prekurzorima ugljenih hidrata u hrani, nije u skladu sa energetskim potrebama, u prvom redu
sa potrebama za podmirenje laktacije i adaptaciju na postojee ivotne uslove. Tipina ketoza se moe
javiti u muznih krava u svakom uzrastu, naroito u izrazito mlenih rasa, i to najee 2-4 nedelje
nakon partusa. Sa ekonomske take gledita, ketoza ima poseban znaaj za mlekarsku proizvodnju u
velikim pogonima u kojima se dri po vie stotina mlenih grla.
Na razvoj ketoze bitno utiu opta sklonost preivara prema ovoj bolesti (metabolika
predispozicija), mlena konstitucija, neracionalna ishrana i insuficijencija neuro-hormonske regulacije
metabolizma pod uticajem nepovoljnih uslova gajenja i drugih optereenja organizma. Treba imati u
vidu da je nepravilna ishrana osnovni faktor za razvoj ketoze. U intenzivnim uslovima krave esto
relativno gladuju, i to zbog kvantitativno i kvalitativno neuravnoteenog sastava obroka, naroito s
obzirom na uee svarljivih ugljenih hidrata u odnosu prema tzv. ketogenim materijama. Na primer,
preobilna ishrana silaom ili hranivima koja sadre viak masnih materija pa i proteina, uz manjak
sena, pogoduje razvoju ketoze. Uslovi za razvoj bolesti su jo povoljniji ako se zbog forsirane ishrane
poremeti homeostaza u buragu i tok fermentativnih procesa od kojih zavisi smer metabolizma materija.
Na toj osnovi i preobilna zastupljenost koncentrata (prekrupe itarica) remeti fizioloki odnos volatilnih
masnih kiselina u buragu u korist ketogenih materija. Zbog konstitucijski uslovljene smanjene
otpornosti i adaptacione sposobnosti krava sa visokom proizvodnjom mleka, ketoza se esto javlja u
koincidenciji sa nepovoljnim ivotnim uslovima, neodgovarajuom aklimatizacijom, raznim
puerperalnim poremeajima (zadravanje posteljice, endometritis), indigestijama, zapaljenjima vimena
i panaricijumom.
Ketoza se najee javlja zimi naroito kod stalnog stajskog dranja, i to u dva oblika: kao
latentna ili subklinika i kao manifestna ketoza. Prvi oblik ketoze se ee javlja, a najznaajniji znaci
su: znatne dnevne razlike u koliini mleka bez vidljivog uzroka, sklonost mravljenju uz dobar apetit i
normalnu funkciju buraga, kao i povremena i umerena ketonurija. Glavni simptomi kod manifestne
ketoze su smanjena produkcija mleka za 50-70%, naglo mravljenje, hipotonija buraga i sklonost
opstipacijama, normalna ili sniena telesna temperatura, miris na aceton i ketonurija. U teim
sluajevima preovladavaju nervni poremeaji, potitenost, pospanost, atonija miia, psihika ili
motorna uzbuenost, poremeaji svesti do komatoznog stanja. U toku recidivirajue ketoze esto se
razvija, naroito nakon poroaja, zamaenje jetre, koje bitno utie na prognozu i ishod bolesti. U
sutini, tok ketoze je hronian i obino blag. Meutim, u teim sluajevima bolest traje 2-3 meseca, pa
se 20-30% i vie obolelih krava mora, uprkos preduzetog leenja, ekonomski iskoristiti, zbog
iscrpljenosti ili pojave komplikacija. Kod ove metabolike bolesti esti su i recidivi.
Teite suzbijanja ketoze u stadu mlenih krava usmerava se na profilaksu, koja obuhvata: 1.
racionalno iskoriavanje u proizvodnom procesu, pri emu se vodi rauna o individualnim osobinama
i proizvodnim kapacitetima muznih krava; 2. racionalnu ishranu; 3. pronalaenje latentnih sluajeva
standardnim dijagnostikim postupkom koji treba biti ukljuen u redovni proces zdravstvene zatite
muznih krava i 4. primenu lekova radi preventive. Uspeh navedenih postupaka zavisi u prvom redu od
toga da li se u kritinom periodu poodmaklog graviditeta i u poetku laktacije (period od 90 dana; 60
dana ante partum i 30 dana post partum) uravnoteenom ishranom podmiruju energetske potrebe
muznih krava. Posebno je znaajno obezbeenje prekurzorima ugljenih hidrata, tj. hranivima koja
organizmu obezbeuju propionsku odnosno oksalsiretnu kiselinu. Hraniva koja u organizmu stvaraju
ketonska tela treba koliinski smanjiti, a pred poroaj treba ih sasvim iskljuiti iz obroka. Praktino to
znai da u obroku muzne krave, koji se sastoji od sena, koncentrata itarica, repinih rezanaca i silae,
koliinu kvalitetnog sena treba poveati, repine rezance i koncentrat u periodu zasuenja davati u
koliini kao da krava proizvodi 10 L mleka, a silau treba postepeno smanjivati do potpunog
izostavljanja. Osim ishrane, veliki znaaj pripada reimu mue, to znai da period zasuenja mora
trajati 60 dana.
Pregled na ketonska tela u mokrai treba u dobrih muznih krava obaviti 6. i 21. dana posle
poroaja. Ako se pokae da je metabolika ravnotea poremeena (pozitivna reakcija), negativni bilans
energije u krave treba odmah ispravljati peroralnom aplikacijom prekurzora ugljenih-hidrata (natrijum
propionat i glicerin). Ukoliko se time metabolika kriza prebrodi, ivotinja se moe postepeno uvoditi u
laktaciju. U protivnom, treba spreiti dalji gubitak energije tako da se krava ne muze 24 sata, a sledeih
nekoliko dana samo jedanput dnevno. Istovremeno se primenjuje intramuskularna aplikacija
glukokortikosteroida, u veini sluajeva samo jednom, ali se, prema potrebi, moe i ponoviti.
Leenje manifestne ketoze treba sprovesti energino i u prosenom trajanju od 7 dana. Osim
prekurzora glukoze i glukokortikosteroida primenjuje se glukoza u fiziolokom rastvoru NaCl, vitamin
B1 i vitamin C. Funkcija buraga se aktivira dobrim senom i sveim kvascem, kao i pri alimentarnoj
indigestiji. ivotinje koje ne reaguju na leenje u toku 7 dana treba na vreme ekonomski iskoristiti.
Alotriofagija
Alotriofagija predstavlja neprirodan apetit prema materijama koje ne slue za ishranu. Ona
predstavlja jedan od najznaajnijih simptoma poremeenog metabolizma mineralnih materija u
domaih ivotinja. Uzroci alotriofagije mogu biti mnogobrojni. Najee se alotriofagija javlja usled
nedostatka pojedinih mineralnih soli ili njihovog nepravilnog meusobnog odnosa u hrani. Pored toga,
ona se esto javlja zbog poremeaja u funkciji digestivnih organa kada organizam ne moe iskoristiti
mineralne soli u dovoljnoj meri. Kod goveda ona se javlja kao samostalni poremeaj i manifestuje se u
obliku lizavosti. Lizavost se kod ove vrste ivotinja, kada se preteno dre i hrane u staji, javlja krajem
zime. Ree se ovaj poremeaj javlja i na panjaku, kada je uglavnom vezan za nedostatak mineralnih
materija u zemljitu. Najei uzrok lizavosti je nedostatak fosfornih, kalcijumovih i natrijumovih soli
u biljkama koje rastu na vlanom zemljitu. U sunim godinama sluajevi lizavosti mogu biti naroito
uestali. Uzrok ove bolesti moe biti i opti nedostatak alkalnih materija (smanjena alkalna rezerva),
kisela hrana (silaa), hrana bogata proteinima ili celulozom. Od drugih uzroka dolaze u obzir nedostaci
oligoelemenata, naroito bakra (u sunim godinama na peanom i movarnom zemljitu) i vitamina D
(stajsko dranje bez ispusta).
Lizavost se u goveda manifestuje kao patoloka pouda lizanja povrine zida i jasla, drugih
ivotinja, drvenih predmeta, prostirke i dr. Ponekad se uz lizavost kod ovih ivotinja javlja oslabljen
apetit, smanjena mlenost i slabokrvnost, a kod dobrih muznih krava i razmekavanje kostiju
(osteomalacija). Lizavost se u drastinom obliku esto javlja u novoroene teladi koja se dri i hrani
neprirodno (naroito kada se hrani zamenama za mleko), ree u doba odbijanja (ako se ono pogreno
sprovede). U prvom sluaju re je o kompleksnom nedostatku razliitih hranljivih biokatalitikih
materija u obroku, ukljuujui mineralne materije, oligoelemente i vitamine. Telad lie i samu sebe i u
siritu se nakuplja vea koliina dlake (pilobezoari) koji mogu izazvati digestivne poremeaje, nadun i
ileus.
Jagnjad, naroito oplemenjenih rasa, nagriza i guta vunu ovaca, i to najee na mestima gde je
oneiena mokraom i balegom. Uzrok ove alotriofagije je nepovoljan sastav mleka u ovaca, naroito
u zimskom periodu, kada ove ivotinje ne izlaze iz staje. U jagnjadi se mogu javiti simptomi kolike i
jakog naduna usled zaepljenja pilorusa ili creva klupkom vune.
Prasad pije osoku ili uzajamno nagriza une koljke i rep zbog nedostatka krenih soli i alkalija
ili zbog vee koliine proteina u obroku. Neprirodni uslovi dranja, naroito nedovoljno kretanje
(nedostatak ispusta), hiperpopulacija, nedostatak suneve svetlosti i svee zelene hrane pogoduju
razvoju navedenih pojava u prasadi.
Veliku ulogu u kontinuiranom odravanju kanibalizma posle inicijalne pojave kod svinja u
zapatu ima navika. Nedostatak mineralnih materija i proteina animalnog porekla u obroku nagoni
krmae da grizu une koljke i rep prasadima ili prodiru plodne ovojnice, odnosno sopstveno leglo u
prvim satima ili danima nakon praenja. Tome vie naginju krmae koje su u vreme poroaja jako
uzbuene.
Osteodistrofije
U domaih ivotinja osteodistrofije se praktino pojavljuju u tri oblika: kao rahitis kod
podmlatka, kao osteomalacija u gravidnih i mlenih ivotinja, naroito muznih krava i krmaa, i kao
osteofibroza koja se retko javlja samostalno, ve uglavnom u sklopu rahitisa.
Rahitis
Rahitis je osteodistrofija mladih ivotinja koja nastaje zbog poremeaja u prometu kalcijumovih
i fosfornih soli, uz istovremeni nedostatak vitamina D. Pod uobiajenim uslovima gajenja domaih
ivotinja od rahitisa najee oboljeva prasad, ree jagnjad, telad i drebad. Treba imati u vidu da je
prasad naroito osetljiva na nedostatak kalcijuma i suficit fosfora u obroku, nasuprot biljojedima, koji
su osetljivi na nedostatak fosfata i viak kalcijumovih soli. U skladu sa iznetim, rahitis se u prasadi
pojavljuje naroito u doba odbijanja i uvoenja u tov, kada se ivotinje jednolino hrane kuhinjskim
otpacima, mekinjama, prekrupom zrna, surutkom ili krompirom. Kod biljojeda od posebnog
rahitogenog znaaja je ishrana kiselim senom, grubom kabastom hranom (slama, kukuruzovina, pleva i
dr.), intenzivna ishrana silaom, repom, fabrikim otpacima i dr.
Bolest se ee javlja zimi i u ivotinja koje se trajno dre u zatvorenim prostorijama, zbog
nedostatka svetla, sunevih zraka i slobodnog kretanja. Bolest se naroito javlja u godinama posle jake
sue, kada je sadraj fosfata u zemljitu i biljkama mali. Latentni period od poetka konzumiranja
deficitarne hrane traje 2-3 meseca, ali moe biti i krai.
Na poetku bolest se manifestuje lizavou, poremeajima u izmeni zuba i sklonou grevima.
Kod prasadi tetanini napadi esto su prvi znak bolesti. Tok bolesti je uglavnom hronian. Promene na
skeletu najpre se manifestuju bolovima u kostima (nerado i oteano kretanje, leanje, tapkanje nogama,
ukoeno hodanje, epanje i sl.), a kasnije tipinim zadebljanjima epifiza cevastih kostiju (naroito u
distalnim delovima ekstremiteta) i simetrinim izoblienjima kosti. Pored toga javljaju se i drugi
simptomi, kao to su oslabljen apetit, mravljenje, katar creva, slabokrvnost i promene na koi. Ako se
poboljaju ivotni uslovi u lakim sluajevima ivotinje mogu ozdraviti, dok u teim sluajevima, uz
odgovarajue leenje, delovi skeleta ostaju izoblieni ili ivotinje sasvim zakrljaju.
Osteomalacija
Osteomalacija se najee javlja kod gravidnih visoko-mlenih krava, a ree u krmaa i koza
koje doje. Preteno oboljevaju ivotinje koje se stalno gaje u staji, ali i one koje pasu u predelima gde
je zemljite nedgovarajueg sastava, naroito u sunim godinama. Kod ove bolesti, u sutini, radi se o
poremeajima u metabolizmu kalcijumovih i fosfornih soli uz istovremeni nedostatak vitamina D. Kod
preivara preteno se radi o nedostatku fosfora. Osteomalacija se bitno razlikuje od rahitisa po tome to
zahvata skelet koji je ve potpuno okotao. Ovaj poremeaj se u poetku manifestuje znacima lizavosti,
digestivnim poremeajima i nervnim simptomima. Zbog pojave bola u kostima krave esto lee, nerado
i teko ustaju, teko se kreu, a dok stoje tapkaju nogama. Lea krava su pogrbljena, a pri defeciranju i
mokrenju stenju. Hod ovih ivotinja je ukoen, korak skraen, ponekad se uoava epavost, a zapaa se
i kljocanje zglobova. ak i kod neznatnih naprezanja, na primer, pri leanju ili podizanju, lako dolazi
do preloma kostiju, naroito karlice, lenih prljenova, bedrene i ramene kosti ili rebara. Budui da je
stvaranje kalusa nepotpuno, skelet se u poodmaklim sluajevima osteomalacije manje ili vie
izobliava. U teim sluajevima bolesti rasklimavaju se i ispadaju zubi. Kasnije ivotinje mrave,
dolazi do smanjenog tonusa miia ili pak do napetosti i podrhtavanja istih, a moe se javiti i oduzetost
zadnjeg dela tela. ivotinje sa prelomima kostiju stalno lee i na kraju mogu uginuti od iznemoglosti ili
od infekcije dekubitalnih rana.

1380549868SKRIPTA Iz Zoohigijene - Prof. Hristov

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

1380549868SKRIPTA Iz Zoohigijene - Prof. Hristov

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Dr Slava Hristov, redovni profesor, e-mail: hristovs@agrif.bg.ac.rs

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

Predmet: Zoohigijena i preventiva bolesti

HIGIJENA HRANE I PANJAKA