Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

UNIVERZITET U BEOGRADU
MATEMATIKI FAKULTET

Slavia Milisavljevi

JEDAN POSTUPAK ZA ODREIVANJE PROKSIMITETA IZMEU PUTANJA MALIH PLANETA

MAGISTARSKI RAD

BEOGRAD 2002

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Veliko hvala prof.dr. Mikeu Kuzmanoskom za ideju, rukovoenje i pomo koju mi je ukazao od poetka pa sve do kraja rada. Takoe se zahvaljujem prof.dr. Jovanu Lazoviu bez ijih radova na ovu temu ni ovaj ne bi imao ovakav oblik. Posebnu zahvalnost iskazujem prof.dr. Zoranu Kneeviu za upuivanje na noviju literaturu i moderne naine reavanja problema proksimiteta. Na kraju hvala i mojim kolegama dipl.matematiarima Zlatku Filipoviu i Zoranu Mitroviu kao i dipl. ing. elektrotehnike Zoranu Kataliniu za nesebinu pomo i sugestije tokom izrade ovog rada.

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Sadraj 1. Uvod .................................................................................................................4

2.

Kratak istorijski pregled problematike proksimiteta ........................................7

3.

Uslovi postojanja proksimiteta .........................................................................16

4.

Odreivanje broja proksimiteta ........................................................................23

5.

Geometrijski prikaz reavanja problema ..........................................................33

6.

Analitiki postupak...........................................................................................39

7.

Rezultati i komentar..........................................................................................45

8.

Zakljuak ..........................................................................................................52

Literatura...........................................................................................................54

Prilozi: 4 tabele i 38 tabaka slika odgovarajuih rezultata i grafika.................57

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

1. Uvod
Male planete su nebeska tela ije su sve osnovne karakteristike sline kao kod velikih planeta, osim njihovih dimenzija. To je i razlog za naziv male planete. Prvo takvo nebesko telo otkriveno je 1. januara 1801. godine, od strane italijanskog

astronoma Pjacia (Piaci). To je bio rezultat organizovanog traganja za nepoznatom planetom, na kojem su radili skoro svi evropski astronomi toga vremena. Naime, usled opteg uvaavanja tada aktuelnog Ticijus-Bodeovog pravila, a naroito posle otkria Urana, jo vie se poveala verovatnoa da na udaljenosti od oko 2.8 AJ mora postojati planeta. Zaista, to se i obistinilo, meutim dimenzije tog nebeskog tela bile su mnogo manje od oekivanih. Ova prva mala planeta dobila je ime Ceres i od tada poinje stalno otkrivanje novih slinih nebeskih tela. Ve sledee godine nemaki astronom Olbers (Olbers) otkriva drugu malu planetu koja dobija ime Palas, da bi do kraja 1807. godine bile otkrivene jo dve: Juno i Vesta. Tek 1845. godine dolazi do otkria pete po redu male planete. Interesantno je rei da su se otkria prvih malih planeta dogodila ak 130 godina pre poslednjeg otkria jedne velike planete. Naime, Pluton je otkriven tek 1930. godine. Razlog tome je sigurno nedovoljno razvijena posmatraka tehnika, jer se on nalazi na oko 40 AJ od Sunca. Tako smo imali situaciju da Sunev sistem sa njegovim glavnim lanovima ( velikim planetama ) jo nije bio "kompletiran" , a dolo se do saznanja za postojanje malih planeta. Naravno, odmah se pretpostavilo da takvih malih nebeskih tela ima mnogo vie od do tada otkrivenih. Panja astronoma sve vie je usmeravana ka otkrivanju novih malih planeta, tako da ih sredinom XIX veka ima ve oko petnaestak. Obzirom da veina prvootkrivenih pripada grupi najveih te vrste, dalja otkrivanja, zbog nedovoljno razvijenih posmatrakih tehnika, nisu se odvijala tako ubrzano. Meutim, kasnije njihov broj naglo raste, naroito u poslednje vreme.

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Ilustracije radi, u drugoj polovini XX veka bilo je oko 1 500 numerisanih malih planeta. Poetkom osamdesetih godina njihov broj raste na preko 2 000, dok je najvei skok usledio krajem devedesetih, kada je bilo numerisano ak 13 000 malih planeta. Obzirom na neverovatan razvoj raunske tehnike poslednjih godina, broj numerisanih malih planeta raste takorei iz dana u dan, tako da ih trenutno ima preko 46 500. Usled tako velikog broja ovih malih nebeskih tela odavno je ve uvedena katalogizacija, tako da svaka od njih ima svoj kataloki broj, ime, putanjske elemente kao i neke druge poznate karakteristike. Kada se dalje govori o karakteristikama malih planeta, treba prvo rei da se u poetku redosled njihovog otkrivanja skoro poklapao sa redosledom njihovih dimenzija. Tako na primer (1) Ceres, koji je prvi otkriven, je najvei i ima prenik 914 km i masu 5x10-10 M i pretpostavlja se da njegova masa ini jednu etvrtinu ukupne mase svih malih planeta zajedno. Drugootkrivena mala planeta (2) Palas ima prenik od 523 km, a zatim slede (4) Vesta (502 km.), (10) Higija (429 km.), dok su sve ostale uglavnom mnogo manje. Od ukupnog broja numerisanih malih planeta, njih 241 je sa prenikom veim od 100 km, a smatra se da ih ima preko 480 000 sa prenikom veim od 1,6 km. Naravno da onaj ostali ogroman broj malih planeta koje su otkrivene ne treba zanemariti u analizama njihovih kretanja, bez obzira na male vrednosti njihovih prenika i masa. Zbog slabog otkrivanja i praenja onih sa prenicima ispod 1 km moemo biti iznenaeni nekim bliskim prolazom, ili ak sudarom sa Zemljom. Veliki krateri u Jukatanu (Meksiko) i oblasti Tunguska u Sibiru, to najbolje potvruju. U zavisnosti od njihovog hemijskog sastava podeljene su na vie tipova i to: C tip u ijem sastavu preovlauje ugljenik i takvih malih planeta ima najvie, oko 75%

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta S tip koji se odlikuje veom zastupljenou silikata i njih ima oko 17%, dok ostale imaju odreena polarizaciona svojstva kao neki metali (nikl, gvoe), pa kao takve pripadaju tipu M. Kretanje malih planeta je u direktnom smeru, a najvei broj ima putanje izmeu Marsa i Jupitera. Taj prostor zovemo planetoidski pojas ili prsten, jer uslovno reeno ima oblik torusa. Moglo bi se rei, u pravom smislu te rei, da je on prenatrpan malim planetama, jer se u njemu nalazi preko 99% svih do sada numerisanih malih planeta. Vidimo dakle, da usled tako velikog broja ovih malih nebeskih tela i velike verovatnoe za bliskost pojedinih putanja meu njima, problem najmanjih meusobnih rastojanja, tj. proksimiteta ima zapaeno mesto u astronomskim istraivanjima. Obzirom da slinim metodama izraunavamo i udaljenosti izmeu Zemlje i neke male planete, kao i da se na osnovu ponaanja malih planeta u proksimitetu ( bliskih prilaza), vri izraunavanje njihovih masa, znaaj njegovog odreivanja je od priline vanosti. Moe se takoe uoiti kako je prvo otkrie male planete, koje se dogodilo pre neto vie od dva veka i koje tada nije zadovoljilo javnost iz sveta astronomije (jer se oekivala velika planeta), zapravo poetak jedne velike oblasti istraivanja. Pod tim ne podrazumevamo samo otkrivanje novih malih planeta, ve naravno i odreivanje njihovih putanja, proksimiteta, masa i ostalih znaajnih karakteristika, a sve u cilju izgradnje to celovitije i tanije slike Sunevog sistema.

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

2. Kratak istorijski pregled problematike proksimiteta

Problem proksimiteta poeo je da se javlja sredinom XIX veka. Tada je bilo otkriveno oko petnaestak malih planeta. Prvi koji su poeli da se bave ovom prloblematikom su bili ameriki astronom B. A. Guld. (B. A. Gould) i nemaki astronom H. A. Darest (H. A. d'Arest). Imajui u vidu meusobne poloaje putanja malih planeta, oni su pretpostavili, da se proksimiteti izmeu dve planetoidske putanje mogu oekivati u okolini relativnih vorova. Obzirom da je proksimitet najmanje rastojanje izmeu dve planetoidske putanje, on moe biti od veeg znaaja za izuavanje kretanja malih planeta. Na mogunost da se dve male planete nau istovremeno (ili bar priblino u isto vreme) u tom poloaju prvi je ukazao direktor beke opservatorije K. V. Litrov (K. V. Littrow). On je tvrdio da bi planetoidi imali uticaja jedni na druge ako bi se nalazili dosta blizu, pod uslovom da svi ostali poremeaji (od velikih planeta) budu to tanije izraunati i da bi se na osnovu tih uticaja mogle izraunati mase planetoida. To je naroito bilo mogue kod planetoida koji su se dugo kretali "jedan pored drugog" oko proksimiteta, skoro "paralelno". Bez obzira to je Litrov ukazao na to, tek e se direktor kopenhake opservatorije E. Stromgren (E. Strmgrem) pozabaviti time. On je smatrao da proksimiteti planetoida od "samo" nkoliko stotih delova AJ nisu dovoljni da proizvedu merljive poremeaje na osnovu kojih bi se mogle izraunati, bar priblino, neke od masa planetoida. Kasnije se ispostavilo sasvim suprotno, tj. da upravo izraunavanjem meusobnih gravitcionih uticaja moemo dobiti najpouzdanije vrednosti masa malih planeta. Vano je napomenuti da je jo 1802. godine (odmah posle otkria Palasa), Gaus (Gaus) dao sugestiju da se mase malih planeta mogu dobiti na osnovu meusobnih gravitacionih efekata. Meutim, zbog problema koji proistiu iz injenice da su planetoidi veoma malih masa, Gausova nada ostvarila se tek posle 172 godine, kada su mase Ceresa i Palasa prvi put odreene upravo po njegovoj zamisli.

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Prvo izraunavanje proksimiteta daje nemaki astronom Grunert (Grunert) i to preko optih izraza za odreivanje taaka ukrtanja dvaju konusnih preseka u prostoru. Izrazi su suvie komplikovani, tako da su u praksi bili skoro neupotrebljivi. Pored sugestije koje je dao za meusobne uticaje malih planeta, Litrov takoe daje i jednaine koje su imale konkretnu primenu u reavanju problema proksimiteta. Promenjive veliine u njima su ekscentrine anomalije (E i E1) i to je prvi put da se proksimiteti predstavljaju preko njih. Jednaine koje je on izveo imaju oblik:

sin(E + B) a 2e 2 sin 2E + ' sin(E + B' ) cos E1 + ' ' sin(E + B' ' ) sin E1 = 0, sin(E + C) a12e12 sin 2E1 + ' sin(E1 + C' ) cos E + ' ' sin(E1 + C' ' ) sin E = 0.

(2.1)

U ovim jednainama a i a1, su velike poluose, e i e1, ekscentrinosti dotinih putanja, a veliine , ", , , ", B, B, B", C, C i C" funkcije putanjskih elemenata uoenih planetoida. Litrov je zbog nemogunosti da na jednostavan i brz nain lako doe do parova planetoida gde postoje proksimiteti, pribegao pravljenju modela planetoidskih putanja od ice. Na taj nain bi prvo otkrio kod kojih parova se putanje dovoljno pribliavaju, pa tek onda pristupao izraunavanju. Interesantno je da je ovakav postupak ujedno omoguavao da nae i pribline vrednosti heliocentrinih longituda poloaja proksimiteta. Ako se ovako naena vrednost longitude nije mnogo razlikovala od longitude relativnog vora, Litrov je za priblinu vrednost longitude poloaja proksimiteta uzimao nadjenu vrednost longitude. Taniju vrednost poloaja proksimiteta odreivao je sukcesivnim aproksimacijama. Sledei astronom koji se ovim problemom bavio bio je Linser (Linsser). Njegov postupak se svodio na izraunavanje heliocentrinih longituda, heliocentrinih latituda i potega uoenih planetoida u ekvidistantnim razmacima. Uporeivanjem izraunatih

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

potega i latituda i izdvajanjem onih parova za koje su razlike ovih vrednosti padale ispod usvojenih granica, odreivao je vrednosti longituda proksimiteta. Litrov i Linser su za najmanje meusobno rastojanje usvojili iznos od 0.1 AJ. Sin astronoma Galea (Galle) (koji je otkrio Neptun), A. Gale (A. Galle), u svojoj doktorskoj disertaciji formirao je jednaine za minimalno rastojanje izmeu putanja u obliku:

sin( E1 + ) =

a sin 2 sin 2 E + sin( E + ), 2a1

a ' sin( E1 + ' ) = sin 2 1 sin 2 E1 + ' sin( E + ' ' ). 2a

(2.2)

Veliine , , , , , , A, A mogu se predstaviti preko glomaznih i komplikovanih izraza dobijenih posle niza smena i transformacija. Galle je, kao i njegovi prethodnici, nepoznate E i E1 izraunavao sukcesivnim aproksimacijama, uzimajui za polazne vrednosti ekcentrinih anomalija one dobivene pomou relativnih

vorova.
Ilustracije radi, tada je broj otkrivenih planetoida bio 232, a Galle je konkretne rezultate za neki od parova radio logaritmima na etiri decimale. Direktor opservatorije u Nici G. Fajet (G. Fayet) je sa svojim saradnicima odredio uzajamne proksimitete za 800 planetoidskih putanja i proksimitete za periodine komete i velike planete. On je reavao problem takoe sukcesivnim aproksimacijama, a polazio je od toga da su kod proksimiteta izmeu dva planetoida heliocentrine longitude jednake (to ne mora uvek da bude) i ograniavao se na parove kod kojih je minimalna udaljenost izmeu putanja manja od 0.01 AJ. Postupak kojim se sluio je ideja engleskog astronoma A. Mart-a (A. Marth) izloena jo 60 godina ranije, koja u stvari predstavlja konstruisanje i nanoenje na milimetarsku hartiju intersekata planetoida. Iz njih je

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta dobijao pribline poloaje proksimiteta, a nakon izraunavanja i udaljenosti taaka proksimiteta. Inae intersekt planetoida je zatvorena kriva linija, koja se dobija kao projekcija stvarne planetoidske putanje na poluravan koja je normalna na ekliptiku. Tanost Fajeovog postupka iznosila je od 0.5o-1o za vrednost longitude a 0.003 AJ za udaljenost proksimiteta. Rezultati njegovog rada su oko 320 000 parova intersekata, meu kojima je pronaao est parova kod kojih u poloaju proksimiteta udaljenost izmeu planetoida nije vea od 0.0004 AJ, tj. 60 000 km. Vidimo dakle da se u drugoj polovini XIX i poetkom XX veka problem proksimiteta ve uveliko formirao i da je, kako je vreme prolazilo, sve vie dobijao na znaaju. Problemom proksimiteta bave se i nai autori. Opiran istorijski pregled najznaajnijih radova na ovu temu dat je od strane V.V.Mikovia (1974.). Uglavnom su to bile analize dotadanjih radova nemakih astronoma. On je obradu ograniavao na sluajeve planetoida koji su se kretali u istoj ravni, drugim reima sluajeve planetoida sa priblino jednakim vorovima i nagibima putanja. Ovakve parove ili grupe planetoida nazvao je kvazikomplanarnim planetoidima. Svakako da je najkompletniju metodu za izraunavanje proksimiteta putanja malih planeta dao J. P. Lazovi (1964) u svojoj doktrskoj disertaciji "Vanije osobenosti u kretanju kvazikomplanarnih planetoida''. Ova metoda je najvie primenjivana, a sa odreenim dopunama u upotrebi je i danas. Odreivanje proksimiteta pomou izraza u kojima figuriu prave anomalije kao promenjiljive je takoe dao Lazovi (1967.), pri emu je korien isti postupak, sa tom razlikom to su krajnja reenja poloaja i veliine proksimiteta izraena preko pravih anomalija. U prvom sluaju on polazi od uslovnih jednaina:

10

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

( 2 ) ( 2 ) = 0, = 0, E1 E 2
pri emu je kvadrat rastojanja izraen preko ekscentrinih anomalija E1 i E2, odnosno

(2.3)

2 = ( f1x ( E1 ) f 2 x ( E2 )) 2 + ( f1 y ( E1 ) f 2 y ( E2 )) 2 + ( f1z ( E1 ) f 2 z ( E2 )) 2 .
Posle niza smena, sreivanja i reavanja dobija jednaine u obliku: f ( E1 , E 2 ) X 2 sin E1 + Y2 cos E1 Z1 sin E1 cos E1 = 0, g ( E1 , E 2 ) X 1 sin E 2 + Y1 cos E 2 Z 2 sin E 2 cos E 2 = 0.

(2.4)

(2.5)

gde su veliine X2, Y2, Z1, X1, Y1 i Z2 odgovarajui koeficijenti koji zavise od putanjskih elemenata. Ovo su jednaine transcendentnog tipa i on ih reava sukcesivnim aproksimacijama, pri emu odreuje uzastopne i to sve manje i manje popravke E10,

E20, E11, E21, ...,E1(k-1), E2(k-1) dok ne odredi za svaki sistem, tj. za svako
ukrtanje putanja vrednosti

E1k = E1( k 1) + E1( k 1) i E2 k = E2( k 1) + E2 ( k 1) ,

koje zadovoljavaju polazne jednaine sa tanou sa kojom se to eli. Prve popravke E10 i E20 mogu se odrediti iz jednaina oblika

(2.6)

f 0 + E10

f f g g + E20 = 0 , g 0 + E10 + E20 =0, E10 E20 E10 E20

(2.7)

pri emu se dobijaju nove vrednosti E11 = E10 + E10 i E21 = E20 + E20 . Sve dalje popravke dobijaju se na analogan nain, a vrednosti priblinih popravki zbog uinjenih zanemarivanja kod razvijanja u red imaju oblik:

11

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta f g g f f0 g0 f0 E20 E10 E20 E10 E10 = , E20 = . f g f g f g f g E10 E20 E20 E10 E10 E20 E20 E10 g0 Lazovi je ovu metodu potpuno kompletirao 1993. godine. Kod reavanja problema preko pravih anomalija, Lazovi polazi od uslova da r r heliocentrini vektori poloaja r 1 i r 2 prve i druge eliptine putanje budu izraeni preko pravih anomalija ( 1 , 2 ) u obliku,

(2.8)

r r r r1 = r1 cos1 P1 + r1 sin 1Q1 , r r r r2 = r2 cos 2 P2 + r2 sin 2 Q2 ,

(2.9)

r r r a da je vektor relativnog poloaja jednak = r1 r2 . Kvadrat rastojanja e isto biti u

funkciji pravih anomalija, a uslovne jednaine za postojanje ekstremuma imae sledei oblik:
2

= 0,

= 0.

(2.10)

Posle reavanja i sreivanja ponovo dobija izraze oblika

f (1 , 2 ) = 0 , g (1 , 2 ) = 0

(2.11)

tj. transcedentni sistem jednaina, ali sada izraen preko pravih anomalija, koje takoe reava sukcesivnim aproksimacijama dok ne nau vrednosti,

1n = 1( n 1) + 1( n 1) , 2 n = 2( n 1) + 2( n 1) ,
koje zadovoljavaju polazni sistem jednaina, sa potrebnim stepenom tanosti.

(2.12)

12

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Sledee popravke u nizu dobijaju se na analogan nain, ime se moe dobiti jo tanija vrednost pravih anomalija

12 = 10 + 10 + 11 = 11 + 11 , 22 = 20 + 20 + 21 = 21 + 21

(2.13)

Dalje popravke dobijaju se razlaganjem funkcija f (1 , 2 ) = 0 i g (1 , 2 ) = 0 u Tejlorov red i zanemarivanjem lanova sa stepenima veim od jedan. Prve od njih dobijaju se iz jednaina

f 0 + 10 f10 + 20 f20 = 0, 10 + 20 g 20 = 0, g 0 + 10 g
gde su:

(2.14)

f f 10 = , 1 1 =10 , 2 = 20 f f 20 = 2 , 1 =10 ,2 =20

g 10 = , g 1 1 =10 ,2 =20 g 20 = g 2 , 1 =10 , 2 = 20

(2.15)

a posle reavanja sistema one su 10 = 20 = 20 g 0 f 20 f 0 g 20 f 20 g 10 f 10 g 20 g 0 f 10 f 0 g 20 f 20 g 10 f 10 g

, (2.16) .

13

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Razmatrajui razne aspekte i mogunosti odreivanja proksimiteta Lazovi radi i na numeriko grafikim metodama . U jednoj takvoj metodi Lazovi (1974) dolazi do jednaina pravih u kojima kao parametar figurie prava anomalija. U zavisnosti od parametara postojae i razliite prave, koje posle predstavlajanja na istom grafiku daju vrednosti traenih pravih anomalija. Razvojem raunske tehnike, naroito u poslednje tri decenije, numerike metode su u potpunosti potisnule grafike, ali su to u principu bile prilagoene metode Lazovia (1976,1978). Isti autor (Lazovi 1970,1971) daje analizu i vri izraunavanje poremeaja parova kvazikomplanarnih planetoida u kretanju, dok su u proksimitetu. Dobijeni rezultati pokazuju i potvruju da meusobni gravitacioni uticaj malih planeta, kada se istovremeno nalaze u proksimitetu ili u njegovoj blizini, uopte nije zanemarljiv. Lazovi i Kuzmanoski (1974,1976) daju odreene rezultate u vezi trajanja proksimiteta, kao i promenama meusobnih rastojanja zbog promena njihovih putanjskih elemenata . Izraunavanjem proksimiteta izmeu putanje malih planeta Ceres, Palas, Juno, Vesta i drugih numerisanih malih planeta Lazovi i Kuzmanoski (1983) dobili su proksimitet od samo 0,0000154 AJ, tj. svega 2300 km. i to izmeu (2) Palas i (1193) Afrika. J. Simovljevi (1977) daje vrednosti poetnih uslova, tj. ekscentrinih anomalija, za izraunavanje proksimiteta metodom sukcesivnih aproksimacija. Simovljevi (1979) daje proraune, tj. analitike izraze poremeajnih efekata planetoidskih putanja tokom trajanja proksimiteta . I u novije vreme sreemo razliite pristupe problemu proksimiteta. Tako izmeu ostalih K.Kolevnjikov i N.Vasiljev (Kholshevnikov i Vassiliev 1999) razliitim smenama uspevaju da uproste funkciju rastojanja izmeu dve planetoidske putanje. G. F. Gronki (Gronchi 2002), odreuje ukupan, tj. najvei mogui broj stacionarnih taaka

14

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta funkcije rastojanja i daje zavisnost njihovog broja od meusobnog oblika njihovih putanja. U poslednjoj deceniji su se kao interesantni pokazali bliski prilazi odreenog broja malih planeta sa Zemljom. Istraivaki projekat NEO-s (Near Earth Objects) i u okviru njega odreeni programski paketi, pored ostalog, obrauju podatke i izraunavaju bliske prilaze i njihova vremena dogaaja za sve potencijalno hazardne male planete. Obzirom na veliki broj numerisanih malih planeta i njihovih putanja, poznavanje i odreivanje uslova postojanja njihovih proksimiteta sa Zemljom je svakako neophodno. Oni su ujedno i najvaniji (glavni) pokazatelji da li je neka mala planeta hazardna po Zemlju ili ne. Vidimo da je odreivanje proksimiteta u modernim tokovima astronomskih istraivanja dobilo jednu drugaiju formu (u obliku bliskih prilaza) i da je to prilino zastupljen astronomski problem, iako datira od sredine XIX veka. Zbog injenice da se njegova reenja mogu koristiti i za druga izraunavanja, on ima uvek odreenu aktuelnost i znaaj. To najbolje potvruju upravo bliski prilazi, koji su, slobodno se moe rei, "korak dalje" u pogledu korienja i reavanja problema proksimiteta. Sve su to razlozi za stalno traenje novih naina prilaenja problemu, bilo da se radi o njegovom izraunavanju, odreivanju uslova za njegovo postojanje ili definisanje problema u celini.

15

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

3. Uslovi postojanja proksimiteta

Ako uzmemo u obzir dosadanje radove o proksimitetima vidimo da i pored vee ili manje raznolikosti u prilazima, njihova reenja su uvek bila data preko pravih ili ekcentrinih anomalija. Krajnji rezultat e i ovakvim pristupom takoe biti izraen preko ekcentrinih anomalija E1 i E2, to predstavlja poziciju proksimiteta i inteziteta relativnog vektora r poloaja , to je ustvari veliina samog proksimiteta . Meutim, kada govorimo o uslovima njegovog postojanja, neke injenice koje su od posebnog znaaja se moraju naglasiti. Mi zapravo, strogo matematiki gledano, imamo dve elipse u prostoru sa jednom zajednikom iom. Na zadatak je da odredimo sva mogua minimalna rastojanja izmeu njih. Na prvi pogled problem i ne deluje tako komplikovano, meutim, obzirom na specifinost elipsi kao geometrijskih oblika, veliki broj parametara i injenice da je ovo prostorni problem, mi zapravo imamo jedan prilino sloen zadatak. Obzirom na prirodu jednaina, svi pokuaji da se preko analitike ili diferencijalne geometrije dobiju reenja nisu dali nita bolje ili jednostavnije rezultate. Naprotiv, dobijaju se takoe glomazne jednaine, koje se kao takve ne mogu ni reiti. Odreenim smenama sistem jednaina (2.3) izraen je preko algebarskih formi, a kao rezultat toga dobijena su neka pojednostavljenja kod funkcije rastojanja (Kolevnjikov i Vasiljev 1999). Gronki (2002) prikazuje funkciju rastojanja kao

kvadrat rastojanja ali u pravouglom kordinatnom sistemu. On koristi Berntajnovu teoremu o preseku reenja dva polinoma sa dve promenjive u kompleksnom polju brojeva i pomou sume Minkovskog izraunava ukupan broj reenja sistema. Na osnovu toga odreuje broj stacionarnih taaka funkcije rastojanja u zavisnosti da li su putanje krune ili eliptine. Iz tabele 1 vidimo kako izgleda ta podela izraena preko ekscentrinosti (e i e') prve i druge planetoidske putanje.

16

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Tabela 1 ekscentrinost ekscentrinost broj prve putanje druge putanje stacionarnih taaka 12 e0 e' 0 10 e0 e' = 0 10 e=0 e' 0 8 e=0 e' = 0
Sama priroda problema je takva, da samo izraunavanje preko eliptinih elemenata daje njegovu realnu predstavu i mogunost dobijanja tanih rezultata, ma kakav konkretan primer bio. Nemogunost reavanja transcedentnih jedenaima (2.5) u eksplicitnom obliku, moe se zakljuiti iz razmatranja geometrijskih uslova. Mi emo problem proksimiteta tako i posmatrati, a reavaemo ga iskljuivo preko eliptikih elemenata. Ako posmatramo dve proizvoljne eliptine putanje l1 i l2, sa jednom zajednikom iom (vidi sl. 1),

l2

l1

S P1

P2

Slika 1

17

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta pri emu su SP1 i SP2 perihelske daljine, moemo postaviti vie vanih pitanja u vezi definisanja problema proksimiteta. Prvo pitanje koje se namee je da li postoje jo neka karakteristina mesta (osim u okolini relativnih vorova), gde se takoe mogu oekivati proksimiteti. Zatim, da li se na osnovu vrednosti njihovih putanjskih elemenata to moe odmah zakljuiti. Obzirom da pod proksimitetom podrazumevamo minimalne vrednosti meusobnih rastojanja izmeu dve eliptine putanje, a znamo da su u takama proksimiteta istovremeno zadovoljene obe vektorske jednaine 2.10. postavlja se i sledee pitanje: ta je sa vrednostima koje takoe zadovoljavaju obe vektorske jednaine, a nisu proksimiteti (prevojne take i maksimumi) i koliko ih ukupno moe biti? Znajui da sve te vrednosti, (proksimiteti, prevojne take i maksimumi) predstavljaju reenja transcendentnih jednaina 2.5, odgovori na gore postavljena pitanja bi problem proksimiteta sigurno bolje objasnili i definisali. Videli smo jo u uvodnom delu da su izraunavanja proksimiteta bila predmet mnogih autora i da je njegov istorijat prilino dug. iru analizu mogueg broja, svih ekstremnih vrednosti funkcije rastojanja izmeu dve eliptine putanje, srecemo ipak tek u skorije vreme i to, kao to smo ve rekli, kod Kolevnjikova i Vasiljeva (1999) i Gronkija (2002). Njihove analize potvrduju ranije pretpostavke o postojanju etiri minimalna rastojanja, t.j. proksimiteta, izmedu dve elipticne putanje. Takoe daju nam broj i poloaje ostalih ekstremnih vrednosti (maksimuma i prevoja), koje zadovoljavaju polazni sistem jednaina (2.5). Imajui sve to u vidu, kao i injenicu da funkcija rastojanja zavisi od dve promenjljive (ekscentrine anomalije E1 i E2), kompletna analiza svih moguih sluajeva bila bi od vee vanosti. Bez obzira to ona reenja transcedentnih jednaina koja nisu proksimiteti (prevojne take i maksimalna rastojanja), nemaju skoro nikakvu praktinu primenu. Takav iri pristup problemu dve eliptine putanje u prostoru dao bi takoe dodatna objanjenja i zakljuke zato je problem proksimiteta ustvari nereiv u optem eksciplitnom obliku. Mi emo se ovde detaljnije pozabaviti tim pitanjima i doi do odreenih rezultata od kojih se neki nisu oekivali.

18

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Kada konkretno govorimo o uslovima koji moraju biti ispunjeni da bi izmeu eliptinih putanja dve male planete postojao proksimitet, onda moemo zakljuiti i razdvojiti sledee mogue sluajeve: a) Jedan proksimitet uvek postoji. Sama priroda problema na to ukazuje, tj. poznato je da izmeu bilo koje dve zatvorene krive linije u prostoru mora postojati makar jedno minimalno rastojanje. Zbog toga se o nekim posebnim uslovima koji moraju biti ispunjeni ovde ne mora ni govoriti, jer je to jasno samo po sebi (videti primer na sl. 2, koja predstavlja projekciju putanja para malih planeta (4-638) na ravan prve putanje, tj. XY ravan).

Slika 2

b) Dva proksimiteta mogu postojati i to je praktino najei sluaj. Oni se obino nalaze u blizini relativnih vorova, ili kada se radi o kvazikomplamarnim putanjama, u okolini njihovih projekcijskih preseka. Obzirom na relativno mali meusobni nagib svih prikazanih primera, njihove projekcije na XY ravan daju dosta realnu sliku stvarnog stanja. Ipak, zbog tanog izraavanja uveli smo termin projekcijski presek, jer se te take ne moraju uvek nalaziti u blizini relativnih vorova. Da bi sluaj sa dva proksimiteta bio ispunjen, dovoljno je da izmeu ravni u kjima se nalaze putanje postoji odreeni nagib, ili da se gledajui njihovu projekciju na XY ravan stie utisak kao da se seku u dve take. Slike 3 a i 3 b u principu odgovaraju svim moguim sluajevima u stvarnosti. Na sl. 3a prikazana je projekcija putanja para malih planeta (1-3468) na XY ravan, dok je na sl. 3b odgovarajua projekcija za par ( 6-16 ).

19

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

a) Slika 3

b)

c) Tri proksimiteta mogu postojati, ali se taj sluaj, kada su u pitanju putanje malih planeta, sree mnogo ree. Proksimiteti kod ovog sluaja kao po pravilu obino su rasporeeni tako da su dva u okolini projekcijskih preseka putanja (ree u blizini vorova), dok je trei uvek skoro simetrino u sredini naspram njih. Uslovi za postojanje ovakvog sluaja obino proistiu iz specijalnih poloaja prethodnog sluaja. Sa sl. 4a za par malih planeta ( 1943-3200 ) i sa sl. 4b za par ( 287-486 ) to se moe jasno videti.

a) Slika 4

b)

20

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta d) etiri proksimiteta takoe mogu postojati, sa tom razlikom sto ih je u stvarnosti jako teko pronai. Primer sa sl. 5 je simulirani model koji imamo u radu Gronkija (2002) i on upravo pokazuje da je sluaj sa etiri proksimiteta teorijski mogu.

0 .5

0.5 1 0.5 .5 0 .5 1

Slika 5 Obzirom na prilicno veliku eksecentricnost, zatim na izrazito veliki meusobni nagib (preko 80 ) ovog primera, kao i na ispitivanja ostalih sa bliskim vrednostima eliptinih elemenata, namee se sledei utisak: sluajevi sa etiri proksimiteta su mogui iskljuivo kod parova sa slinim karakteristikama kao sto su ove. U sledeem poglavlju emo ovu tvrdnju detaljnije obrazloiti. Svakako treba napomenuti injenicu da je ukupan broj proksimiteta i maksimalnih rastojanja uvek jednak broju prevojnih taaka. Sve te vrednosti su reenja sistema transcedentnih jednaina, odnosno stacionarne tacke funkcije rastojanja. Takoe je vano rei da, bez obzira na to to eliptine putanje malih planeta mogu zauzimati najrazliitije meusobne poloaje, jedino slike njihovih projekcija na ravan jedne od njih (XY ravan) pruaju mogunost da se uoi odreena zakonitost, kada je re o svim moguim poloajima proksimiteta u okviru svakog tipa. Teorijski sluaj (koji se skoro ne javlja kada su u pitanju putanje malih planeta) je kada su njihove

21

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta eliptine putanje u ravnima ija je meusobna razlika u nagibima blizu 90. Sa sl. 5 vidimo da takve meusobno "vertikalne" putanje, uz uslov suprotnih poloaja perihela (medusobna razlika oko 180), daju karakteristine poloaje koji mogu usloviti etiri proksimiteta. Samim tim i broj ostalih stacionarnih taaka (maksimuma i prevoja) bie vei. Projekcije eventualnih putanja parova malih planeta koje bi imale etiri proksimiteta ne bi se mnogo razlikovale od prikazane na sl. 5 i priblino bi zadovoljavale gore navedene uslove, tj. vrednosti odreenih putanjskih elemenata.

22

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

4. Odreivanje broja proksimiteta

U prethodnom poglavlju smo konstatovali da uslovi za postojanje etiri minimalna rastojanja (proksimiteta) izmeu dve elipse u prostoru postoje. Ipak, oni su izrazito sloeni i strogi, uporeujui ih sa uslovima za postojanje 1, 2 ili 3 proksimiteta. Detaljnija analiza svih moguih poloaja putanja malih planeta pokazala je, kao to smo ve rekli, da sluajevi sa etiri proksimiteta mogu postojati iskljuivo kod putanja koje imaju vee ekscentrinosti, izuzetno velik meusobni nagib i suprotne poloaje perihela. Da bismo to dokazali, krenuli smo od suprotne pretpostavke. Razmotrimo prvo dve proizvoljne elipse u ravni, iji bi eventualni poloaj mogao imati etiri presene take i koji bi u prostornom sluaju uslovio postojanje etiri proksimiteta. Sa sl. 6 vidimo da dve elipse l1 i l2 to jednostavno ispunjavaju bez drugih dodatnih uslova. Meutim, kao to znamo, one predstavljaju dve planetoidske putanje pa samim tim imaju i jednu zajedniku iu. Primenjujui taj uslov na njih mi gubimo i dve presene take. Drugim reima, bilo kako da "namestimo" elipse l1 i l2 u ravni, da bi dobili etiri presene take, izgubimo uslov zajednike ie i obrnuto ( sa sl. 7 vidimo kako mora izgledati njihov poloaj sa tim dodatnim uslovom ). Ovo naravno vai bez obzira kakve su vrednosti njihovih eliptinih elemenata.

l2

l1 l2 l1

S1

S2

S1S2

Slika 6

Slika 7

23

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Analizirajmo sve mogue karakteristine poloaje elipse l1 i l2, ali sada sa uslovom jedne zajednike ie. Posmatrajmo elipsu l1 proizvoljnih dimenzija i obeleimo njenu perihelsku daljinu sa SP1 (videti sl.8).

l2 l1 P1 P2 S l2 P1
900

l1 S P2

Slika 8

Slika 9

Moemo zakljuiti da bilo koja druga elipsa l2, ija je perihelska daljina SP2<SP1, ne moe imati vie od dve presene take, bilo koji poloaj da ima .To je zato to je perihelska daljina najmanje rastojanje od svih moguih izmeu taaka na elipsi i ie. Znai, bez obzira koji je ugao izmeu pravca perihelske daljine SP2 i pravca perihelske daljine SP1, tj. za koliko zarotiramo elipsu l2 oko ie, ne moe doi do presecanja elipse l1 i "perihelskog" dela elipse l2. (videti sl. 9, 10 i 11).

24

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

l2 P1 S
1800

l1 P2 P2 P1
2700

l1

l2 Slika 10 Slika 11

Bolje reeno, do preseka moe doi samo na drugom ("afelskom") delu elipse, a tu moemo imati uvek najvie dve presene take, to se takoe vidi sa gore prikazanih slika. Svakako da se isto dogaa i kada zarotiramo elipsu l1 oko zajdnike ie, za neki ugao u odnosu na njen perihelski pravac SP2. Dokazaemo ovde sledeu tvrdnju: Izmeu dve elipse u ravni sa jednom zajednikom iom, ne moe postojati vie od dve presene take. Postavimo polarni kordinatni sistem sa centrom u zajednikoj ii, tako da se X osa poklapa sa pravcem velike ose jedne od elipsa. Tada je jednaina te elipse r1 = p1 , 1 + e1 cos

(4.1)

pri emu je, kao to znamo:

25

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta
r1 poteg p1 parametar b1 mala a1 velika elipse

poluosa poluosa

e1 ekcentri nost ,

prava

anomalija

Neka je poluosa druge elipse zarotirana u odnosu na X osu za ugao 0 . Potujui ve usvojen sistem obeleavanja, jednaina druge elipse je: r2 = p2 1 + e2 cos( 0 )

(4.2)

Zajednike take su reenja jednaine r1=r2, odnosno: p1 p2 = . 1 + e1 cos 1 + e2 cos( 0 ) Nakon sreivanja, dolazi se do izraza: p2 p1 = cos ( p1e2 cos0 p2e1 ) + p1e2 sin sin 0 . Ako uvedemo oznake: (4.4) (4.3)

S = p1e2 cos p2e1 , tada je jednaina 4.4 oblika:

K = p1e2 sin 0 ,

F = p2 p1 ,

(4.5)

F = cos S + sin K .

(4.6)

U zavisnosti koje vrednosti imaju F, S i K, moemo razlikovati dva generalna sluaja: I S2 + K2 = 0,

26

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

II S 2 + K 2 0 .

Prvi generalni sluaj je trivijalan za F = 0 i za F 0 :

Kada je F = 0 p 2 = p1 , K = 0 0 = 0 i

S = 0 e2 = e1 ,
tj. elipse se podudaraju (videti sl. 12) .

l1 l2 P1 P2

. Slika 12 Kada je F 0 p 2 p1 , K = 0 0 = 0 i

S =0

p1 e1 = . p 2 e2

Tada imamo odreenu proporcionalnost izmeu parametara i ekscentrinosti obe elipse, pri emu se perihelski pravci i dalje poklapaju, pa ne moemo imati ni jednu presenu taku, ve je uvek jedna elipsa u drugoj (videti sl. 13).

27

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

l1 S l2

Slika 13

Drugi generalni sluaj obuhvata sve ostale mogue poloaje, bez obzira da li je
F = 0 ili F 0 . Poto je S 2 + K 2 0 , moemo pisati i da je

S 2 + K 2 0 . Ako sada

jednainu (4.6) podelimo sa ovim izrazom, dobijamo jednainu u obliku

F S +K
2 2

S S +K
2 2

cos +

K S + K2
2

sin .

(4.7)

Ovo smo uradili zato to za ovakav oblik jednaine uvek sa sigurnou moemo tvrditi da tada postoji ugao [0,2], koji je jednoznano odreen, tako da je:

sin =

S S +K
2 2

cos =

K S + K2
2

(4.8)

jer je

S S +K
2 2

1,

K S +K2
2

(4.9)

S 2 2 S +K

K + 2 2 S +K

= 1.

(4.10)

Sada jednainu (4.7) moemo napisati u obliku:

28

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

F S + K2
2

= cos sin + sin cos ,

(4.11)

ili jo krae, zbog adicione formule zbira sinusa uglova kao: F S2 + K2 = sin( + ) . (4.12)

Vidimo da se jednaina (4.7) dosta pojednostavila, a uvoenjem smena A= F S + K2

2

i + = ,

ceo Drugi generalni sluaj, za sve ostale mogue netrivijalne sluajeve, moemo svesti na analizu reenja jednaine, sin = A . Ova jednaina kao to znamo: nema reenja ako je A > 1 ima jedno reenje ako je A = 1 ima dva reenja ako je A < 1 (4.13)

Ovde nam uopte nije vano da li je F = 0 ili F 0 , jer u oba sluaja mora biti zadovoljena jedna od tri gore navedene apsolutne vrednosti. Dakle jednaina (4.3) moe imati jedno, dva, ili da uopte nema reenja. Obzirom da nam svako od njih (ako ih ima) predstavlja jednu presenu taku izmeu elipsi koje smo uporeivali, zakljuujemo da je maksimalan broj presenih taaka izmeu dve elipse u ravni sa jednom zajednikom iom dva, to nam je i bio cilj da dokaemo. Postavlja se pitanje, ta je to to je realno mogue i to se stvarno moe dogoditi u ravni izmeu dve elipse sa jednom zajednikom iom, a to bi pri maloj promeni

29

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta meusobnog nagiba, tj. u prostornom sluaju, uslovilo pojavu tri proksimiteta? To bi bio sluaj kada imamo dve presene take i treu koja je jako bliska dodiru, kao to je prikazano na sl.14. U tom treem karakteristinom poloaju ( na sl. 14 obeleen sa M3 ) se moe nalaziti jedno minimalno rastojanje izmeu dve elipse, a ono je najmanje kada je SP1=SP2. Ipak, nikada se ne moe dogoditi da to minimalno rastojanje bude jednako nuli, tj. postati stvarni dodir.

l2

M2

l1

M1 P1 P2 M3

Slika 14 Kada se ispune dati uslovi i doe do situacije kao na sl. 14 (obino je karakteristino mesto "dodira" u blizini perihela one elipse koja se rotira), dobijamo model koji u prostornom sluaju (kada izmeu ravni u kojima se elipse nalaze postoji odreeni nagib), ima tri proksimiteta. Od ta tri proksimiteta, dva su, kao i obino, u okolini projekcijskih preseka putanja M1 i M2, dok je trei u okolini karakteristinog poloaja M3. Kada govorimo o sluaju sa etiri proksimiteta on bi se mogao shvatiti kao specijalni sluaj prethodnog prikazanog na sl. 14. Postavimo elipse sa te slike u poloaj dve presene take, ali sada sa meusobnom razlikom u poziciji perihela od priblino 180 (videti sl. 15).

30

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

M4

M1

l1
P2

l2
S P1 M2 M3

Slika 15 Na prvi pogled vidimo da je to ve razmatrani sluaj dva proksimiteta sa sl. 10. Meutim, iz ovakve ravanske postavke u prostornom sluaju, pri dovoljno velikoj razlici u nagibima ravni u kojima se elipse nalaze, dolazi upravo do pojave jo dva proksimiteta i to u zonama M3 i M4. Ovi proksimiteti su skoro simetrino rasporeeni u odnosu na pravac maksimalnog rastojanja izmeu ovih elipsi. Njihovo postojanje (egzistencija) je zasnovana iskljuivo iz dva razloga. Prvi je poloaj elipsi kao karike u lancu (periheli su na suprotnim stranama), tako da pozicija M3 sa sl. 14, koju smo uslovno zvali taka dodira, ovde ne postoji. Naprotiv, imajui u vidu da se pozicija M3 nalazila u pravcu perihela, ona se pri ovakvom meusobnom poloaju elipsi prosto gubi i postaje jedno od najveih rastojanja (oseneni deo sl. 15).Tako imamo situaciju u kojoj ostajemo samo na dva proksimiteta, kao to je ve prikazano na sl. 10. Meutim, postepenim poveavanjem meusobnog nagiba ravni u kojima se nalaze elipse, dolazi do pojave treeg proksimiteta, a kasnije oko kritinog ugla (u prikazanom primeru njegova vrednost je 79-81) i do pojave etvrtog proksimiteta. Oba ova proksimiteta upravo se nalaze u zonama M3 i M4. Svakako da dovoljno veliki meusobni nagib izmeu dve elipse gde imamo etiri proksimiteta, nee biti isti kod svih primera ovog tipa, ali se slobodno moe rei da je upravo on taj drugi razlog za postojanje etiri proksimiteta.

31

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Svi ostali mogui poloaji (bez obzira na vrednosti putanjskih elemenata, a naroito na uzajamni nagib), ne mogu dati ni jedan koji bi se principijelno razlikovao od ovde prikazanih primera i modela. Poslednji sluaj sa etiri proksimiteta je najsloeniji, on zajedno sa dva maksimalna rastojanja koji ovde postoje i est prevojnih taaka (sedla) ukupno ima 12 stacionarnih taaka. To je ujedno i maksimalan broj reenja ovog problema, a eksplicitan dokaz je dao Gronki (2002).

32

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

5. Geometrijski prikaz reavanja problema

U prethodnom poglavlju smo utvrdili da je maksimalan broj proksimiteta izmeu dve eliptine planetoidske putanje etiri. Oni mogu zauzimati razliite poloaje, ali ipak svi parovi malih planeta gde eventualno ima uslova za postojanje etiri proksimiteta, principijelno se mogu predstaviti kao na sl. 15. Postavlja se sada pitanje kako ih pronai. Postupak nalaenja svih moguih proksimiteta koji e ovde biti izloen, zasnovan je na ideji koja potie od J.Simovljevia i koja do sada nigde nije publikovana. Po toj ideji iz jedne proizvoljne take prve putanje (iako je potpuno nevano sa koje putanje kreemo), povlai se normala na drugu putanju, a zatim se iz naene take sa druge putanje sputa normala na prvu. Postupak tee sve do taaka proksimiteta, a kada doe do njih te dve normale e se poklopiti.. Osnova ideje kod ovakvog reavanja problema proksimiteta, bila je da se r r iskoristi poznavanje vektora poloaja r1 i r2 u svakoj taki na putanji. To obezbeuje r izraunavanje realativnog vektora poloaja , iji je intezitet u taki proksimiteta ustvari veliina samog proksimiteta. Drugim reima, ovde neemo vriti aproksimacije, ve emo uspostaviti r konvergenciju relativnog vektora poloaja , tako da granini sluaj njegove konvergencije uvek bude u nekom od moguih proksimiteta. Takav nain e nam omoguiti da izraunavanjem poslednje vrednosti realitvnog vektora poloaja, upravo izraunamo i sam proksimitet. U zavisnosti koliko takvih konvergencija ima tokom obilaenja po jednoj od putanja, toliko e biti i proksimiteta.

33

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

r2

r2

1 = ( r 2 r 1)

r2

r
1

Slika 16

1 - odgovarajui vektor posle prvog izraunavanja

r r
r

2 - odgovarajui vektor posle drugog izraunavanja

3 - odgovarajui vektor posle treeg izraunavanja

4 - odgovarajui vektor posle etvrtog izraunavanja

r

... r n - odgovarajui vektor posle n-tog izraunavanja Sa sl. 16 vidimo nain na koji se ostvaruje ovakav postupak. Mi ustvari iz proizvoljne take na prvoj putanji (obino kreemo iz perihela, tj. za E1=0), povuemo r relativni vektor poloaja . Njegov poetak je u izabranoj taki prvog planetoida . Pri tome vodimo rauna da taj vektor mora biti upravan na tangentu u odgovarajuoj taki putanje drugog planetoida. Vektorska jednaina koja to opisuje je jedna od dve poznate jednaine za uslov proksimiteta. Ovde je to jednaina:

r r r dr2 (r2 r1 ) = 0. dt

(5.1)

34

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Obzirom da smo E1 sami izabrali (obino uzimamo za poetak E1=0), nepoznata veliina u ovoj vektorskoj jednaini je samo E2. Nju moemo izraunati koristei podatke za konkretan sluaj. Izraunavi E2, mi ustvari dobijamo taku na drugoj putanji r gde nam se nalazi kraj vektora , tj. vektora relativnog poloaja. Sada gore navedeni r postupak ponavljamo, sa tom razlikom to vektor ima poetak u taki na drugoj putanji kojoj odgovara izraunata vrednost ekscentrine anomalije E2.
r Kraj vektora relativnog poloaja je u odreenoj taki na prvoj putanji, pri

emu takoe mora biti zadovoljeno da on sada bude upravan na tangentu u taki na
prvoj putanji. Vektorska jednaina koja to opisuje je: r r r dr1 (r1 r2 ) =0 dt

(5.2)

i za razliku od prethodne, sada nam je nepoznata veliina E1. Sve ostale veliine su poznate, ukljuujui i E2 koje uzima vrednost prethodnog izraunavanja. Vidimo da se postupak ponavlja sve dok ne doemo u situaciju da su "odlazei" i "dolazei" vektor istih intenziteta i pravaca, tj. obe jednaine ne budu zadovoljene do na odreenu tanost (koju sami ustanovimo na poetku izraunavnja). Dve poslednje vrednosti za E1 i E2 u procesu izraunavanja su vrednosti ekcentrinih anomalija kojima odgovara i najmanje rastojanje, upravo poslednje izraunata vrednost intenziteta vektora relativnog polaaja r . Odmah se uoava da je metoda krajnje jednostavna i razumljiva. Ona se sutinski razlikuje od svih dosadanjh naina izraunavanja proksimiteta i kao takva predstavlja jedan potpuno drugaiji nain prilaenja problemu proksimiteta. Glavna karakteristika ovakvog pristupa je, pored jednostavnosti, i dosta velika r tanost. Jasno je da konvergencija relativnog vektora poloaja ide sve sporije ukoliko se eli vea tanost od uobiajene za ovu vrstu izraunavanja (5 decimala). Ipak, ona se donekle moe ubrzati (ako je potrebno) odreenim dopunama u samom programu.

35

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Reavanje ovakvim postupkom se na kraju svodi na reavanje karakteristine jednaine

etvrtog stepena, koja je kao takva uvek i reiva. Postupak je lako primenjljiv za bilo
koji par eliptinih putanja bez obzira na njihove meusobne poloaje, tj. vrednosti samih putanjskih elemenata. Obzirom da krajnji rezultat ovom metodom obuhvata sve proksimitete izmeu dve zadate planetoidske putanje pored izraunatih vrednosti E1, E2 i za svaki od njih, vidimo i koliki je njihov ukupan broj. Kada govorimo o ostalim reenjima naih vektorskih jednaina (prevojnim takama i maksimalnim rastojanjima), oni se ovim postupkom direktno ne mogu r odrediti, tj. izraunati. Razlog lei u injenici to je vektor relativnog poloaja uvek upravan na tangentu u taki putanje gde se nalazi njegov kraj, pa samim tim uvek konvergira ka minimalnom meusobnom rastojanju izmeu dve eliptine putanje. U obrnutom sluaju, tj. kada bi on bio upravan na tangentu u taki putanje gde se nalazi njegov poetak, tj. one sa koje "odlazi", u odreenim specijalnim sluajevima mogli bismo imati konvergenciju ka prevojnim takama i maksimalnim rastojanjima izmeu dve eliptine putanje. Meutim, vrlo je vano rei da postupak za odreivanje minimalnog rastojanja, tj. proksimiteta, uvek bez obzira na meusobni poloaj i veliine eliptinih putanja, izraunava sve proksimitete, dok ovakav obrnuti postupak ne garantuje odreivanje svih prevojnih taaka i maksimalnih rastojanja ve to, kao to smo ve rekli, zavisi od konkretnog sluaja.
r Naime, zbog injenice da vektor relativnog poloaja mora biti upravan na

tangentu u taki eliptine putanje sa koje kree, tj. tamo gde mu je poetak moemo imati situaciju kao na sl. 17.

36

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

l2 S

l1 S

l2

l1

Slika 17

Slika 18

r Zapravo, ako tako izaberemo poetnu taku, vektor relativnog poloaja

jednostavno ne bi doao do druge putanje, ve bi je, kao to vidimo, zbog gore navedenog uslova jednostavno mimoiao. Tada ne moe ni doi do bilo kake r konvergencije relativnog vektora poloaja ka prevojnim takama i maksimalnim rastojanjima. Ovo se moe dogoditi ne samo zbog "loeg" odabira take iz koje poinjemo sa metodom, ve je takvo neto mogue i tokom samog procesa konvergencije. Zbog svega toga taj postupak i ne koristimo, a odreivanje pozicije prevojnih taaka i maksimuma vrimo direktno sa dijagrama i grafika funkcija rastojanja (videti u prilogu). Ako elimo njihove preciznije vrednosti moemo se posluiti aproksimativnim postupkom Lazovia (koji je prikazan u poglavlju 2), pri

emu za poetne vrednosti uzimamo upravo one koje su oitane sa dijagrama.

Vidimo dakle da mi ovde prikazanom metodom iskljuivo odreujemo i izraunavamo proksimitete. Drugi (obrnuti postupak) ne daje mogunost dobijanja pouzdanih rezultata, kada je re o ostalim reenjima (maksimalnim rastojanjima i prevojnim takama). Postupak za odreivanje proksimiteta koji smo ovde izloili, garantuje pretraivanje obe putanje u celosti, pa ne postoji sumnja da neki od eventualnih

37

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta proksimiteta koji nisu na oekivanim mestima (obino u okolini relativnih vorova) moe sluajno da promakne, tj. ne bude otkriven i izraunat. Na osnovu ovakvog geometrijskog prikaza izveli smo analitiki postupak i kasnije napravili algoritam i program za izraunavanje konkretnih rezultata.

38

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

6. Analitiki postupak
Kod dosadanjih metoda, poznate dve vektorske jednaine:

( r 1 r 2 ) V 1 = 0, ( r 2 r 1 ) V 2 = 0,

(6.1)

koji definiu problem, iskljuivo se posmatraju u celini, tj. kao sistem. Obzirom da su jednaine 6.1) ranscedentnog tipa, uglavnom su bile reavane sukcesivnim aprokrsimacijama. Tu su, kao to smo ve rekli, radovi Lazovia najiscrpniji, bez obzira da li su promenljive veliine u njima prave ili ekscentrine anomalije. Da bismo se prilagodili prethodno izloenom geometrijskom postupku, uzmimo da su vektori poloaja malih planeta izraeni preko ekscentrinih anomalija E1 i E2, odnosno:

r 1 = a1 (cos E1 e1 ) P1 + b1 sin E1 Q 1,

(6.2)

r 2 = a 2 (cos E 2 e2 ) P2 + b2 sin E 2 Q 2 .

dr d r d r dE = V i koristei vezu = , jednaine (6.1) moemo Imajui u vidu da je dt dt dE dt

napisati u obliku:

r r v dr1 (r1 r2 ) = 0, dE1 r r v dr2 (r2 r1 ) = 0. dE2

(6.3)

Reavanje sistema (6.3) se dalje vri korak po korak. Najpre se u prvoj jednaini uzima proizvoljna vrednost za E1 (npr. E1=0) i pristupa se njenom reavanju. Za krajnji rezultat dobija se vrednost ekscentrine anomalije E2.

39

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Nakon tog prvog izraunavanja prve jednaine sistema, pristupamo reavanju druge jednaine. Sada je poznata veliina upravo reenje E2 iz prve jednaine sistema, a nalazimo nepoznatu veliinu E1. Tako, naizmeninim reavanjem jedne pa druge jednaine sistema, pri emu je uvek reenje jedne od jednaina ulazna vrednost u drugoj, mi zapravo analitiki reavamo problem. Zamenimo sada vrednosti za r 1 , r 2 i V 2 u drugu jednainu sistema (6.1) i podelimo je sa
dE2 . Posle pregrupisavanja lanova dobijamo izraz: dt

2 2 2 cos E2 sin E2 (b2 a2 ) + sin E2 (a2 e2 + a1a2 cos E1 P1 P 2 a1a2e1 P1 P 2 + b1a2 sin E1 Q1 P 2 )

(6.4)

+ cos E2 (a1e1b2 P1 Q 2 b1b2 sin E1 Q1 Q 2 a1b2 cos E1 P1 Q 2 = 0.

Prethodnu jednainu moemo napisati u obliku:

A sin E + B cos E + C sin E cos E = 0 , 2 2 2 2

(6.5)

jer su izrazi u zagradama konstantne veliine, pri emu su:

2 2 A = ( a2 e2 + a1a2 cos E1 P1 P 2 a1a2e1 P1 P 2 + b1a2 sin E1 Q1 P 2 ) = a2 e2 + a2 P 2 r 1 ,

B = (a1e1b2 P1 Q 2 b1b2 sin E1 Q1 Q 2 a1b2 cos E1 P1 Q 2 ) = b2 Q 2 r 1 ,

2 2 C = b2 a2 .

(6.6)

Ako sada jednainu (6.5) podelimo sa koeficijentom B (vodei rauna da je B razliito od nule) dobija se:
M sin E + cos E + N sin E cos E = 0 , 2 2 2 2

(6.7)

gde su sa M i N oznaeni kolinici

A C i , respektivno. B B

40

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Primenjujui poznatu smenu za tangens ugla (6.7), dobijamo:

M 2t 1 t2 2t (1 t 2 ) + +N = 0. 2 2 1+ t 1+ t 1+ t2 1+ t2

tg

E2 =t 2

i zamenom u jednainu

(6.8)

Pomnoimo li sada prethodnu jednainu sa (1+t2)2 posle odreenih sreivanja dolazi se do jednaine etvrtog stepena oblika:
a4t 4 + a3t 3 + a2t 2 + a1t 1 + a0 = 0 ,
pri emu je, (6.9)

a0 = 1 , a1 = 2( M + N ) , a2 = 0 ,

a3 = 2( M N ) , a4 = 1 .

(6.10)

Ono to je kod ove jednaine karakteristino je da ona, s obzirom na oblik i problem koji opisuje, mora imati uvek 2 ili 4 realna reenja. Samo jedno od mogua etiri reenja je ono koje je odgovarajue, a kriterijum za njegovo odreivanje je najmanja vrednost od svih moguih razlika intenziteta r r vektora r2 i r1 . Naime, nakon reavanja jednaine (6.9) i posle vraanja prethodnih samim tim i intenzitete r vektora poloaja. Oduzimanjem od svakog od njih intenzitet vektora r1 , dobijamo etiri intenziteta vektora i uporeujemo ih meusobno da bi pronali najmanji.Ona ekscentrina anomalija (od najvie moguih etiri koje figuriu kao reenja) koja r odgovara najmanjoj vrednosti vektora , je traeno reenje jednaine. Tako dobijenu vrednost za E2 i poznatu vrednost (proizvoljno izabranu jo na poetku izraunavanja) za E1 ubacujemo u drugu jednainu sistema (6.1). Ako je zadovoljena (do na odreenu tanost koju sami izabiramo takoe na poetku izraunavanja), naa reenja su upravo E1 i E2. Kako se ne moe oekivati, da se posle prvog koraka doe do konanog reenja, postupak celokupnog dosadanjeg

smena, nalazimo odgovarajue ekscentrine anomalije, a

41

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta izraunavanja ponavljamo, vodei rauna o tome da nam je sada poznata ulazna veliina za drugu jednainu izlazna veliina, tj. reenje, iz prve jednaine. Jednostavnije reeno, posle svakog izraunavanja (osim prvog gde ulaznu vrednost biramo sami) izlazna vrednost prethodnog izraunavanja postaje ulazna vrednost sledeeg izraunavanja. Postupak ponavljamo sve dotle dok ne doemo do vrednosti za E1 i E2 koje zadovoljavaju istovremeno obe jednaine (6.1), do na odreenu tanost koju smo izabrali. Sve to je u prethodnom poglavlju reeno u vezi sa nainom i metodama izraunavanja, primenjeno je prilikom pravljenja algoritamske eme i programa. Ovde se neemo posebno zadravati u objanjivanju rada programa, jer se to mnogo bolje vidi pri samom korienju istog. Ono to je karakteristino za ovaj program je da on uvek kree za svaki par asteroida od E1=0 i da zbog stalnog smenjivanja minimalnih rastojanja i prevoja na oblasti koja se obrauje, ulaznim podacima (E1=5o, E2=10o, ..., En=n5o) se prvo pronalazi oblast u kojoj se nalazi proksimitet, pa se tek onda pristupa preciznom izraunavanju. To zapravo znai da u prvom izraunavanju mi uvek uzmemo vrednost za E1=0 i izraunamo E2, nakon toga program odmah uporeuje intenzitete odlazeeg i dolazeeg r r r r r relativnog vektora poloaja . Ukoliko je | 1|>| 2| (tj. u optem sluaju | n-1|>| n|), onda potrebe za poveavanjem svake sledee ulazne vrednosti E1 za po 5 stepeni ili vie nije potrebno, jer je program ve "konstatovao" da je u obilaenju po prvoj putanji na dobrom putu, jer ga ispred oekuje minimalno rastojanje, tj. proksimitet koji e on na r r r r kraju i izraunati. Ukoliko je pak | 1|<| 2| (tj. u optem sluaju | n-1|<| n|), onda mi koristimo tu mogunost poveavanja svake sledee ulazne vrednosti E1 za po 5 stepeni ili vie ako elimo, sve dotle dok ne "preskoimo" prevoj koji je ispred nas i ponovo ne uemo u okolinu sledeeg proksimiteta. Mi zapravo, zbog zadravanja kontinuiteta u obilaenju, da kojim sluajem neki od moguih proksimiteta ne bi bio otkriven, a zbog problema stalnog smenjivanja

42

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta minimalnih rastojanja i prevoja izmeu dve putanje, moramo stalno "gurati" odlazei vektor uvek na novu poetnu poziciju, sve dok prestane da se vraa unazad na ve izraunati proksimitet (slika 19). Naime, ako sa l1 obeleimo prvu eliptinu putanju i nju poloimo u xy ravan, druga eliptina putanja l2 bi u tom sluaju zauzimala poloaj kao na slici 19. Ona odgovara projekciji ove dve eliptine putanje na XZ ili YZ ravan, zavisno od ostalih parametara. U svakom sluaju, usled meusobnog nagiba ravni u kojima se ove dve putanje nalaze i zakrivljenosti elipse kao geometrijskog oblika, smenjivanje uih i irih oblasti najmanjih rastojanja izmeu ovih (ili bilo kojih) planetoidskih putanja, uvek postoji. Zato i koristimo mogunost "dodavanja" vrednosti ekscentrine anomalije svakoj sledeoj ulaznoj veliini, jer tek kada vektor relativnog r poloaja proe prevoj, tj. najiru oblast (rafirani deo sl. 19) on, kao to smo rekli, ulazi u zonu proksimiteta i potreba za ovakvim dodavanjem vrednosti nije neophodna. Ovde treba rei da iako vrednosti za mogu biti manje u nekim prevojima (sedlima) od samih minimuma, t.j. proksimiteta, to na metodu i rad programa bitno ne utie. Razlog lei u injenici to se to nikada ne moe dogoditi izmeu susednih minimuma, ve na drugim karakteristinim mestima, tako da smenjivanje uih i irih oblasti na pojasu gde se odvija postupak uvek postoji, pa samim tim ne dolazi ni do remeenja u toku pretraivanja i izraunavanja. Obzirom na dosadanji broj numerisanih malih planeta (preko 46 500) i usled svakodnevnog numerisanja novih, brzina izraunavanja proksimiteta je prilino vana. Zbog toga smo mi ovde ipak zadrali ta dodavanja ulaznih vrednosti ekscentrinih anomalija za po 50, a u zavisnosti od konkretnog para malih planeta koji se obrauje ona mogu biti i vea (100, 150, 200). Tanost izraunatih proksimiteta sami izabiramo vodei rauna da ukoliko r elimo veu tanost, konvergencija intenziteta relativnog vektora poloaja je sporija, a samim tim i izraunavanje. to se tie ovde prikazanih rezultata, oni su u tanosti do 5 decimala.

43

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

295

340 345 350

355

10

15

20

25

115

Slika 19

44

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

7. Rezultati i komentar
Primenom predhodnog postupka ispitali smo proksimitete za oko 600 000 parova malih planeta. Ovde e biti prikazani rezultati samo za odreen broj tj. da bi pokazali konkretane primere od svakog tipa. Rezultati su dati u prilogu i to u obliku tablica sa vrednostima ekscentrinih anomalija E1 i E2 u stepenima, to predstavlja poziciju proksimiteta, zatim njegove veliine, tj. intenziteta vektora relativnog poloaja r u AJ., dok se broj proksimiteta za svaki obraeni par malih planeta jasno vidi iz tablica. Sa leve strane se nalazi projekcija planetoidskih putanja analiziranog para malih planeta u ravni prve od putanja, tj.u XY ravni. Obzirom da najvei broj razmatranih parova zadovoljava uslov kvazikomplanarnosti ili ne odstupa zaajno od njega, projekcije daju dosta realnu sliku stvarnog stanja. Poloaji perihela su obeleeni kruiima, a krsti predstavlja zajedniku iu (Sunce). Mesta minimalnih rastojanja obeleena su crvenim linijama od jedne do druge putanje male planete, a kod parova gde se to jasno ne vidi razlog je to se proksimitet nalazi ba u "projekcijskom preseku putanja" ili u blizini linije vorova, to je, kao to znamo, i najei sluaj. Dvodimenzioni dijagram funkcije rastojanja u zavisnosti od ekscentrinih anomalija E1 i E2 i trodimenzionalni grafik funkcije 1/ u zavisnosti takoe od E1 i E2, zajedno daju najbolju sliku o funkciji rastojanja. Na prvom grafiku, plave zone sa uskim pojasevima izohipsi predstavljaju oblasti minimalnog rastojanja, tj. proksimiteta, dok je u sreditu crvene elipse poloaj maksimalnog rastojanja.Ona mesta u plavoj i crvenoj zoni koja imaju oblik "sedla", su oblasti gde se nalaze prevojne take. Drugi grafik daje recipronu vrednost minimalnog rastojanja. Ovde smo se opredelili za takav prikaz zbog jasnijeg uoavanja proksimiteta (to je vrednost manja

45

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta vrhovi grafika 1/ su otriji), mada vidimo da kod planetoidskih parova sa tri proksimiteta ni to ne pomae. Razlog tome su dosta bliske vrednosti za 1 , 2 i 3 , pa su i vrhovi neuporedivo manje izraeni. Obzirom da je broj moguih kombinacija parova malih planeta za analizu ogroman (jer kao to je ve reeno u uvodnom delu, do sada ih ima numerisanih preko 46 500), mi smo se odluili da u razmatranje prvo uzmemo one parove koji zadovoljavaju uslov kvazikomplanarnosti. Ako meu njima ne pronaemo za svaki mogui tip i odgovarajui primer u stvarnosti, onda preemo na analizu odraenih parova putanja malih planeta

ije

karaktaristike

ne

zadovoljavaju

uslov

kvazikomplanarnosti. Ovakva analiza uslovila je odreenu podelu parova malih planeta u zavisnosti od broja proksimiteta u etiri osnovne grupe. Prve tri grupe sastoje se iz dva tipa, zavisno od broja maksimalnih rastojanja i prevojnih taaka. etvrtoj grupi bi pripadali svi parovi malih planeta koji bi eventulno imali sline karakteristike kao prikazani model sa sl. 5, tj. ispunjavali uslov egzistencije (imali) etiri proksimiteta i dva maksimuma. Tabela 2

Grupa tip

broj minimuma

broj maksimuma
1 2 1 2 1 2 2

broj prevojnih taaka

2 3 3 4 4 5 6

ukupan broj stacionarnih taaka

4 6 6 8 8 10 12

A B

1 1 2 2 3 3 4

II

A B

III IV

A B B

46

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta Prikazana tabela 2 obuhvata sve mogue parove malih planeta, to znai da ni u kom sluaju ne moe postojati takav par malih planeta koji ne bi pripadao nekom od tipova iz ove etiri grupe. Razlog tome lei u injenici, kao to smo ve pokazali ranije, da egzistencija vie od etiri proksimiteta nije mogua, kao i postojanje vie od dva maksimuma. Obzirom da je ovaj sluaj i najsloeniji, logino sledi da bilo koji mogui par malih planeta mora pripadati ili njemu, ili nekom od manje sloenih gore navedenih tipova. Iz ovakve podele moemo zakljuiti da dve poznate nam transcedentne jednaine (2.5), koje opisuju problem proksimiteta, mogu imati 4, 6, 8, 10 ili 12 reenja. U zavisnosti od vrednosti odgovarajuih parcijalnih izvoda, ta reenja su minimumi, maksimumi ili prevojne take. Znajui da je

2 = (r2 r1 ) (r2 r1 ) ,
r r r r
parcijalni izvod po E1 moemo napisati u obliku:

(7.1)

r r r r 1 2 = 2(r2 r1 ) , E1 E1
a parcijalni izvod po E2,

(7.2)

r r r r 2 2 = 2(r2 r1 ) . E2 E2

(7.3)

Ako jo jednom prvu diferenciramo po E1, a drugu po E2, dobijamo izraze u obliku:

r r r r1 r1 r r 2r 1 2 2 =2 2(r2 r1 ) , E12 E1 E1 E12

(7.4)

47

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

r r r r r 2r 2 r2 r2 2 2 =2 + 2(r2 r1 ) . 2 2 E 2 E 2 E 2 E 2

(7.5)

Meoviti parcijalni izvod dobijamo kada jednainu (7.2) diferenciramo po E2, ili jednainu (7.3) po E1. On e tada imati oblik:

r r r1 r2 2 2 2 = 2 . = E E E E1E2 E1 2 1 2
Uslov za postojanje ekstremuma je da

(7.6)

2 2 2 2 2 2 2 E E > 0, E12 E2 1 2

(7.7)

za vrednosti odgovarajuih reenja. Ako je to ispunjeno, ekstremum u toj taki zaista postoji i to ako je

2 2 2 2 > 0 on je minimum, a ako je < 0 on je maksimum. Ostala E12 E12

reenja sistema (6.1) su prevojne take. Ukoliko elimo da izraunamo tanu poziciju maksimalnih rastojanja i prevojnih taaka, moemo se posluiti aproksimativnim postupkom Lazovia (ukratko opisanom u poglavlju 2). Tada emo za poetne vrednosti aproksimacija uzimati upravo one koje oitamo sa dijagrama i to za maksimalna rastojanja sredita crvenih elipsi, dok e za odreivanje pozicije prevojnih taaka biti sredita sedla. Na taj nain emo utvrditi karakter svih ostalih reenja (onih koji nisu proksimiteti) i doi do jo nekih rezultata koji mogu biti od odreenog znaaja. Naime, kod poslednjeg analiziranog para (1943-3200), zahvaljujui ovoj r dodatnoj analizi, utvrdili smo da je vrednost intenziteta relativnog vektora poloaja , tj. najkrae udaljenosti izmeu te dve planetoidske putanje, u jednoj od prevojnih taaka manja od jednog od proksimiteta.(videti u prilogu kompletnu analizu svih reenja

48

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta za par 1943-3200). Takoe slinu situaciju imamo i kod prikazanog modela sa etiri proksimiteta. Obzirom da se ovde konkretno radi o velikim vrednostima proksimiteta, ovaj rezultat nema neke vee vanosti. Ipak, ovako neto je mogue i u sluajevima gde su proksimiteti dosta manji, kada bi ova injenica verovatno imala vei znaaj. Analizirajui sve dobijene rezultate moemo dati sledei komentar: a) Prva grupa parova oba tipa ima jako bliske vrednosti nagiba, pa je ovde uslov

kvazikomplanarnosti najprisutniji. Ipak, on ne garantuje i male proksimitete. Razlog tome je injenica da ovde ne postoji projekcijski presek putanja, ve su one uvek jedna u drugoj, tako da mala meusobna razlika u nagibima ne uslovljava i male proksimitete. Poloaji i vrednosti prevojnih taaka, bez obzira da li ih ima dve ili tri, su oekivani, jer ispunjavaju uslov da su vee od minimuma, a manje od maksimuma (to inae ne mora uvek da bude). Maksimalna rastojanja su kod tipa A obino na oko 1800 u odnosu na poloaj proksimiteta, dok kod tipa B mogu imati najrazliitije poloaje. b) Druga grupa parova je najzastupljenija u stvarnosti, naroito tip A. Zbog toga su i kriterijumi za egzistenciju parova malih planeta ovoga tipa najslabiji. Poloaji proksimiteta su najee u okolini vorne linije, dok su prevojne take i maksimumi najrazliitije rasporeeni. Kod tipa B iz ove grupe uoavamo jako bliske poloaje perihela. c) Trea grupa parova malih planeta je najmanje zastupljena u stvarnosti i njh jako teko nalazimo meu kvazikomplanarnim. Jedan od tri proksimiteta je skoro uvek jako blizu jednom od perihela, dok su ostala dva u neto iroj okolini linije vorova. Njihove vrednosti su dosta bliske, pa vrhovi na grafiku funkcije 1/ nisu toliko izraeni. Zbog svoje specifinosti i sloenosti tip B iz ove grupe ima prilino stroge uslove za ispunjenje, tj. pronalaenje u stvarnosti. Sa projekcije para (1943-3200) na XY ravan vidimo da on upravo izgleda onako kako smo teorijski i predpostavili u poglavlju 4, kada smo govorili o moguim poloajima putanja gde bi mogla postojati tri

49

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

proksimiteta. Iako su vrednosti

proksimiteta

velike, oni su na pretpostavljenim

mestima ili u njihovoj blioj okolini. Odreena simetrinost ovog primera po velikoj poluosi obe putanje (one se skoro poklapaju), uslovila je da imamo dva maksimuma i

ak pet prevojnih taaka, to je ukupno sa tri minimuma deset reenja, tj. parova
vrednosti E1 i E2 koje zadovoljavaju obe polazne jednaine. Ono to je u ovom primeru interesantno kao to smo ranije napomenuli, je injenica da je jedna od vrednosti relativnog vektora poloaja u prevojnoj taki manja od odgovarajue vrednosti proksimiteta. Ukoliko bi imali sluaj u stvarnosti koji pripada tipu B iz ove grupe, ali sa sva tri proksimiteta dovoljno malih vrednosti, onda bi i eventualni istovremeni prolaz obe male planete kroz takvu prevojnu taku mogao da se tretira kao bliski prilaz. d) etvrta grupa i u okviru nje prikazan model dve eliptine putanje sa etiri proksimiteta, dva maksimuma i est prevojnih taaka, prilino podsea na poslednji primer iz predhodne grupe (1943-3200). Razlika je u suprotnom poloaju perihela (jedan od njih je pomeren za priblino 180 u odnosu na drugi) i naravno u mnogo veem meusobnom nagibu ravni u kojima se putanje nalaze. Poloaji proksimiteta su na oekivanim mestima (o tome smo ve govorili u 4. poglavlju) i imaju meusobno dosta bliske vrednosti (to isto vai i za treu grupu). Ovde vrednost relativnog vektora poloaja u prevojnoj taki takoe moe biti manja od nekog od proksimiteta, a poloaj jednog od maksimalnih rastojanja je, zbog suprotne orjentacije perihela, uvek u sredini dijagrama. Detaljnija analiza etvrte grupe pokazala je da malom promenom nekih parametara (najee meusobnog nagiba), vrlo jednostavno dobijamo primere sa karakteristikama ostalih grupa. Za takve primere, obzirom na izuzetno veliki meusobni nagib, prethodno izloeni komentari ne bi vaili u potpunosti. Ipak, sve do sada navedene slinosti ili eventualne zakonitosti o karakteristikama parova malih planeta u okviru svih grupa, imale bi smisla za one kod kojih su nagibi putanja dosta bliski (ako ve nisu kvazikomplanarni), ili bar njihova meusobna razlika nije tako velika .Prikazani primeri parova putanja malih planeta, ukljuujui i sve ostale koje ovde

50

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

nismo prikazali, ali smo ih potvruju.

analizirali tokom izrade ovog rada, to nam najbolje

51

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

8. Zakljuak
Ovakav pristup odreivanja proksimiteta predstavlja jedan drugaiji model

reavanja problema od dosadanjih metoda. Njegova odlika je prilina jednostavnost, laka primena i zadovoljavajua brzina obrade parova malih planeta, tj. izraunavanja. Rezultati su u eljenoj tanosti, a u zavisnosti od konkretnih potreba postoje naini za dobijanje jo preciznijih rezultata. Mi ovde nismo toliko insistirali na tanosti koliko na analizi kompletne problematike minimalnih i maksimalnih rastojanja izmeu dve planetoidske putanje, posmatrajui problem iskljuivo sa geometrijske strane. Imajui to u vidu, problem smo zajednikom iom. Pre pojave ovakvog pristupa, svi pokuaji metodama analitike i diferencijalne geometrije u raznim koordinatnim sistemima dovodili su ili do nemogunosti dobijanja reenja, ili do poznate nam dve jednaine trancedentnog tipa, ija reavanja sukcesivnim aproksimacijama na vie naina imamo jo odavno u radovima Lazovia. Izvesna pojednostavljenja u obliku algebarskih formi streemo tek u skorije vreme kod Kolevnikova i Vasilieva (1999). Znajui da su ekstremna rastojanja upravo u takama gde vrednosti ekscentrinih anomalija istovremeno zadovoljavaju obe poznate nam vektorske jednaine (r2 r1 ) V1 = 0 i (r1 r2 ) V2 = 0 , izloeni postupak izraunavanja je sveden na reavanje jedne jednaine etvrtog stepena, sa karakteristinim koeficijentima. Najvei znaaj ove analize je nesumnjivo injenica da smo otkrili mogunost postojanja parova malih planeta koje mogu imati tri proksimiteta. Takoe smo pokazali da je mogu sluaj sa etiri proksimiteta, kako se ranije i pretpostavljalo, ali da ga je zbog izuzetno strogih uslova za njegovo postojanje, za sada jako teko pronai u stvarnosti meu malim planetama (ukoliko uopte i postoje imajui u vidu njihove i tretirali kao problem dve elipse u prostoru, sa jednom

52

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta meusobne nagibe). Prikazani model sa etiri proksimiteta Gronki (2002) je dobio metodom sluajnih uzoraka, tj. posle mnogo simuliranja i proba sa raznim vrednostima eliptinih elemenata. Kao posledica kompletnog izraunavanja (ne samo minimalnih, ve i svih ostalih vrednosti koje zadovoljavaju polazne jednaine) razliitih parova u okviru svake grupe, pokazali smo da se broj prevojnih taaka kree u intervalu od dva do est. r injenicu da intenzitet relativnog vektora poloaja u nekim prevojnim takama moe biti manji nego u nekom od proksimiteta takoe treba naglasits, naroito ako su proksimiteti jako mali. Obzirom da smo obradili oko 600 000 parova da bismo prikazali to je mogue vie tipova, ustanovili smo da su najei oni iz druge grupe, a da su svi ostali neuporedivo manje zastupljeni. To se naroito odnosi na tip B iz prve i tree grupe. Oba ova tipa imaju po dva maksimalna rastojanja i bez obzira na njihov broj proksimiteta, mnogo su rei u stvarnosti, a samim tim i tei za pronalaenje. Treba jo rei da maksimalnih rastojanja ne moe biti vie od dva, kao i da ukupan broj svih ekstremnih rastojanja i prevojnih taaka, tj. svih stacionarnih taaka, ne moe biti vei od 12. Eksplicitan matematiki dokaz Gronkija (2002) nam to i direktno potvruje. Na kraju treba rei da je na cij prvenstveno bio konano razreenje dileme: koliko zapravo ima ekstremnih rastojanja izmeu dva planetoida na njihovim putanjama i u kom odnosu oni sve mogu biti? Imajui u vidu vanost prouavanja bliskih prilaza zbog odreivanja masa, kao i injenice da uvek postoji mogunost i nekog bliskog prilaza sa Zemljom, ovakve i sline analize bi doprinele potpunijoj predstavi o malim planetama. Da li emo u stvarnosti imati male planete ije putanje izmeu sebe, ili sa Zemljinom, imaju tri ili etiri proksimiteta dovoljno malih vrednosti, ostaje kao pitanje. U svakom sluaju, teorijski tako neto je mogue.

53

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Literatura
1. Fayet G., Contribution l'tude des proximitn d'orbites dans le systme solaire,
Ann. Bur. des Long., t. XII, Centre National de la Rech, Scient., Paris, 1949.

2. Gronchi G.F.: 2002. On the stationary points of the squared distance between

two ellipses with a common focus Dept. of Mathematics University of Pisa.

3. Grunert, Uber die Proximitten der Bahnen der Planeten und Cometen, Sitzb. d.
math. naturw. Cl. der k. Ak. d. Wiss., Wien, 1854, Bd. XIII.

4. I. I. Putilin, Malie planeti, Moskva 1953. 5. Karl von Littrow, Bahnnhenywischen den periodischen Gestirnen des

Sonnensystems, Sitzb. d. Math. Naturw. Cl. der k. Ak. d. Wiss., Wien, 1854, Bd. XIII.
Veina kasnijih radova po ovom pitanju pojavila se u volumima XXIX, XLIII, XLV; XLVII; XLIX; LI; LIV; LVI istog zbornika.

6. Kholshevnikov K. and Vassiiliev N.: 1999. On the distance function between

two Keplerian elliptic orbits St. Petersburg. University St.Petersburg Branch of the
Steklov Institute of Mathematics, Russian Academy of Sciences.

7. Kurepa uro, Via algebra, Beograd 1969. 8. Kuzmanoski M. 1992. a., Close encounters between minor planets, Bul. Astron.
Obs., Belgrade 145-151.

9. Kuzmanoski M. 1992. b., Mutual perturbing effects of minor mlanets in their

orbital elements,Bul. Astron. Obs., Belgrade 153-156.

10. Kuzmanoski M. and Z.Kneevi: 1993, Close encounterrs with large asteroids

in the next 50 years, Icarus 103, 93-103

54

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta 11. Lazovi J.P.: 1964. Vanije osobenosti u kretanju kvazikomplanarnih asteroida.
Doktorska disertacija, Beograd 1964

12. Lazovi J.P.: 1967, Determination of theminimum distance between orbits of

asteroids with small mutual inclination. Bull. ITA 1, 57-62

13. Lazovi J.P.: 1974. Approximate values of true anomalies of quasicomplanar

asteroids in proximity. Dept. Astron. Belgrade 5, 85-93.

14. Lazovi J.P.: 1976. Numerical determination of the approximate true anomalies

in the proximity of quasicomplanar orbits of celestial bodies. Public. Dept. Astron.

Belgrade 6, 83-88

15. Lazovi J.P.: 1978, Numerical determination of approximate of true anomalies

of the quasicomplanar asteroids proximity Public. Dept. Astron. Belgrade 8, 43-46

16. Lazovi J.P.: 1979, Masses of some numbered minor planets. Public. dept. Astron.
Belgrade 9, 55-61

17. Lazovi J.P.: 1980, Contribution to the proximity of non-quasicomplanar

elliptical orbits of celestal bodies, (OSP). Public. Dept. Astron.. Belgrade 10, 43-47
18. Lazovi J.P.: 1981, Determination of proximity determination elliptical orbits of

celestial bodies by way of eccentric anomalies, (OSP). Public. dept. Astron. Belgrade
11, 65-73

19. Lazovi J.P.: 1993, The approximate values of eccentric anomalies of proximity
Zbornik radova X Nacionalne konferencije Jugoslovenskih astronoma No. 44, 11-14

20. Lazovi J.P. and Kuzmanoski M.: 1980, Proximities of asteroids (1) Ceres, (2)

Palas, (3) Juno and (4) Vesta, (OSP) Public. Dept. Astron. Belgrade 10, 29-34
21. Lazovi J.P. and Kuzmanoski M.: 1983, Ceres, Pallas, Junos and Vestas

proximities with other numbered minor planet, (OSP) Public. Dept. Astron. Belgrade

55

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta 22. Lazovi J.P. and Kuzmanoski M.: 1985, Perturbing action of Ceres, Palas, Juno

and Vesta at their proximities with other selected minor planets. (OSP) Public.
Dept. Astron. Belgrade 13, 13-18.

23. Marth A., Data for a Graphical Representation of the Solar System, Monthly
Notices R. A. S., 1885, XLV, 348, 483.

24. Milankovi M., Nebeska mehanika, 1935-1995, Beograd. 25. Mikovi V.V.: 1974. Prilog provlematici proksimiteta planetoida. Glas srpske
akademije nauka i umetnosti (Odeljenje prirodno-matematikih nauka) 37, 31-54

26. Robin M. Grin, Astronomija, Glasgow, 1984. 27. Simovlevi J.L.:1976. Teorijska astronomija, 1976 Beograd. 28. Simovljevi J.L.: 1977. A contribution to the determination of proximitz of

asteroid orbits, Glas Acad. Serbe Sci. Arts (Math.-Nat.) 41, 65-74
29. Simovljevi J.L.: 1979. Approximate perturbation methods for regular asteroid

proximities, Acta Astron. 29, 445-453

30. Sitarski G.: 1968, Approache of the Parabolic Comets to the Outer Planets, Acta
Astronomica, Vol. 18,2,171-196

31. Standish E.M.:1990, The Observational Basis for JPLs DE200, the Planetary

Ephemerides of the Astronomical Almanac. Astron. and Astrophzs. 233, 252

32. Zoshikawa M. and T. Nakamura: 1992, "Near-miss" among asteroids.

phenomena in orbital motial of asteroids. Proceedings 25th ISAS Lunar and Planetary
Symposium.

56

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Prilozi: 4 tabele i 38 tabaka slika odgovarajuih rezultata i grafika

57

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Tabela sa uporednim rezultatima prikazanih parova malih planeta (I deo).

ASTEROIDSKI PAR

E1
BROJ MAX BROJ MIN. 1 2 3 4 1

E2
2 3 4 1

2 3 4

GRUPA TIP

IA

IB

II A

II B

4 5 5 6 6 8 6 1 1 3 3 3 3 3 2 6 6 8 16

638 933 7015 9038 17367 16665 5651 3468 6358 3883 4117 4502 5001 5007 13 16 18 19 18

1 1 1 1 1 1 1 2 2 2 2 2 2 2 2 2 2 2 2

1 1 1 1 1 1 2 1 1 1 1 1 1 1 2 2 2 2 2

318.967433 312.706654 299.722771 234.851250 112.398698 224.844783 236.500346 149.074598 66.118347 111.812402 119.462212 67.042155 113.484941 120.442905 55.633571 116.026033 87.711718 45.361053 146.609615

266.231525 291.341853 303.266840 293.389098 253.598784 306.275822 311.448417 261.555109 302.073699 288.546055 257.466472 291.312721

340.249584 297.302111 272.883825 253.975712 90.992470 251.317369 243.517153 283.877566 261.103638 194.456494 250.107399 356.551117 232.045497 227.540475 58.273631 116.159223 87.253306 47.182367 146.531778

26.989619 100.158154 357.732910 23.822538 151.919450 26.555078 22.071432 247.507784 299.344475 288.575483 261.378162 294.090475

0.11881608 0.047196291 0.024417198 0.040672117 0.0065865653 0.044100568 0,67499933 0.010086978 0.0098925052 0.007961969 0.017956696 0.005247323 0.0079492381 0.016495841 0.048952648 0.47502977 0.13666059 0.22475493 0.5675111

0.015192299 0.0081538673 0.0077208055 0.0047575898 0.011706341 0.0002694883 0.0091743864 0.21530592 0.56712944 0.13546653 0.23055124 0.70773182

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Tabela sa uporednim rezultatima prikazanih parova malih planeta (II deo).

ASTEROIDSKI PAR BROJ MAX

GRUPA TIP

BROJ MIN.

E1

E2

1 121.109388 19.327834 35.244275 86.905478 90.135240 96.496953 85.079532 166.839776 4.023781 17.382783 34.540416 82.955763 104.657248 1.741296 34.376689 57.671837 71.046932 0.937111 8.230714

2 273.260901 82.188329 207.488698 235.416276 211.404643 200.075592 208.029051 255.497150 128.863248 85.670748 197.834012 175.228201 231.837321 46.326779 164.810410 108.925052 217.929628 160.783606 96.894151

3 338.168369 254.932808 300.603308 353.895579 336.337156 336.044609 356.290882 353.227923 231.609991 257.708693 285.106901 336.229042 280.945388 202.057802 287.380643 254.890643 348.818275 207.629896 255.144312

1 213.185130 6.941324 350.002033 66.650556 0.596015 108.828459 54.494041 150.199275 5.172109 123.090712 346.603279 118.568066 118.226247 325.184125 2.612966 287.324885 4.586064 359.954690

2 343.388641 77.469594 147.350762 207.589915 104.624437 236.248118 160.912391 248.341303 138.426909 208.885295 133.949099 224.566002 267.305685 9.086711 115.657336 332.541002 119.872994 114.935624 355.364496

3 50.894535 221.642821 259.631433 331.088189 257.048828 359.524241 321.907103 344.350031 222.784858 8.711346 244.115517 15.644404 312.384668 131.154659 262.160593 91.074818 287.466257 247.205530 11.063867

1 0.51315999 0.55819276 0.48365951 0.2113557 0.62333288 0.70217504 0.41312331 0.29747009 0.55167579 0.62192967 0.61169318 0.3378866 0.42093247 0.50022138 0.55485577 0.61011463 0.65426741 0.92727839

2 0.44341348 0.54373861 0.54683653 0.23089925 0.68247902 0.71816082 0.50917599 0.26160957 0.52809531 0.64808489 0.62749076 0.3317445 0.55517338 0.4986536 0.64875647 0.61119662 1.0305813 0.40194025 0.83240761

3 0.45460981 0.57805759 0.52228889 0.19149363 0.59913665 0.47701421 0.36440214 0.31167185 0.51026427 0.63963437 0.68965614 0.34319174 0.55665726 0.92224752 0.42682285 0.6483809 0.7279546 0.22666053 0.95536426

III A

5 33 45 57 58 73 74 90 177 195 215 287 308 324 378 442 85 1943 MP1

29 39 387 439 387 216 200 294 205 289 216 486 410 353 415 463 1021 3200 MP2

3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 3 4

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 2 2

III B IV

339.552785

291.754111

67.551575

0.86963111

0.94555766

Magistarski rad: Jedan postupak za odreivanje proksimiteta izmeu putanja malih planeta

Rezultati za par malih planeta 1943-3200. esta r vrednost za u prevojnoj taki je manja od prve koja je i jedna od minimalnih, o emu smo ranije govorili.

Rezultati simuliranog modela malih planeta MP1 i MP2. Ukupan broj stacionarnih taaka je 12, pri emu

imamo 4 minimuma, 2 maksimuma i 4 prevojne take. Ovde je takoe (kao i kod prethodnog primera), jedna od vrednosti funkcije rastojanja ( ) u prevoju, manja od odgovarajue u taki minimuma.

E1 0.93711 160.78361 207.62990 3.49866 180.11995 183.05929 119.45135 64.37153 246.76346 308.07886

E2 359.95469 114.93562 247.20553 180.48346 359.39036 177.78636 316.76053 39.75393 45.15348 326.30679

0.927278 0.401940 0.226661 3.454164 1.933373 0.722612 1.830068 0.983832 1.803981 0.963051 min min min max max prev prev prev prev prev

E1 1.135 5.282 355.364 11.064 346.325 291.754 34.551 321.611 67.552 30.399 181.953 177.495

E2 343.459 204.023 96.894 255.144 323.537 8.231 302.158 40.033 339.553 19.201 173.950 352.694

1.0527 0.9703 0.8324 0.9554 1.0487 0.8696 0.9757 0.8982 0.9456 1.0308 3.3464 1.3528 Max Prev Min Min Prev Min Prev Prev Min Prev Max Prev