Objavljeno na portalu AKUZATIV.

COM

Slobodan Sadakov

Ko su moralni uzori?
Kada sam namerio napisati par redova na ovu temu, upitao sam nekoliko ljudi iz svog okruenja ko su osobe koje za njih predstavljaju moralne uzore. Njihova reakcija bila je vie nego indikativna i interesantna. Niko nije naveo neko ime ,,iz prve, a najee ni posle dueg razmiljanja. A u etikoj literaturi vie izgovora nego odgovora, ako se neko uopte ire i bavio time. Ko su moralni uzori? Zato je tako teko navesti konkretna imena? Da li se radi o davno iezloj kategoriji? Trebaju li nam moralni uzori uopte i mogu li istinski i postojati u vremenu trange-frange preivljavanja, lopovskog ,,morala i ivota gde se sve uniava i sve je na prodaju? Kad se postavi pitanje o tome ko su moralni uzori, koje vrednosti i postupci ih ine takvima, ve na prvom koraku suoavamo se sa dubokim relativizmom naih predstava o moralu, dobru, estitosti, sa relativizmom naih ,,opisa valjanih ljudi i dela. Ne postoji konsenzus o tome ta pod moralom treba podrazumevati, pa tako ni konsenzus o konkretnim ljudima i njihovom moralnom delovanju. esto ista osoba, dobro je poznato, za nekoga predstavlja primerno moralnu osobu, uzora ili heroja, a za nekog nemoralnu, izdajnika ili zloinca. Moralnost podrazumeva irok dijapazon odnosa i situacija u kojima se ovek oprobava. Ti odnosi i situacije raaju se u tzv. sferi privatnih odnosa, poslovnih odnosa i odnosa u javnoj sferi uopte, a segment toga je, posebno u naim balkanskim prilikama, i pitanje patriotizma. Patriotizam se tako vidi kao istinski izraz moralnosti i prevazilaenja sitnosopstvenikog egoizma. esto se uzorima, pa i onima u moralnom smislu, smatraju ljudi koji su se, na ovaj ili onaj nain, zalagali za patriu i dali neki doprinos njenom blagostanju. Istina, i u tom pogledu veoma retko postoji makar i relativni konsenzus. U svom narodu i u svetskim razmerama, kao politiki i moralni uzori figuriraju, pomenimo neke, Gandi, Martin Luter King, Mendela... Sa druge strane, neke od vrlina koje su proklamovane kao ,,patriotski poeljne veoma su sporne. Uzmimo za primer vrlinu lojalnosti, tako esto pominjanu kada se govori o odnosu prema dravi/dravnoj politici ili, u patetinijoj verziji, prema ,,svom narodu. U

tom pogledu, dovoljno je pomenuti Adolfa Ajhmana koji je tokom Drugog svetskog rata ,,birokratski revnosno slao Jevreje i mnoge druge u smrt, uveren da je dobar Nemac koji je samo lojalan svojoj dravi i Fireru. Ajhman je smatrao da mu je, izmeu ostalog, i moralna dunost da bespogovorno i efikasno ispunjava pred njega postavljene zadatke, odnosno da ,,provodi dravnu politiku. Takve predstave o ,,patriotskom moralu i lojalnosti mogu predstavljati najgrublje ogreenje o univerzalne norme ovenosti, i voditi u ratne zloine. U svom tekstu o patriotizmu Dolf ternberger poznatu izrekuzakletvu ,,Moja zemlja, pa bila ona u pravu ili ne odbacuje kao ,,varvarsku regresiju koja je postala opti izgovor za svaki zloin poinjen u ime domovine. I balkanski ratovi su pokazali da se nije puno odmaklo od onog poznatog rezona koji je doao iz dubine ,,duha plemensko-pljakakog naina ivota: ,,ta je dobro? Kad mi uemo u njihovo selo i opljakamo ih. ta je loe? Kad oni dou u nae selo i opljakaju nas. Ako moralnost ne shvatimo na najprizemniji nain, onda se moe rei da, u striktnom smislu, nacionalista ne moe biti moralna osoba jer svojim rezonima i delovanjem negira temelje ovenosti i moralne univerzalnosti. Milan Kangrga je u jednom eseju to formulisao na sledei nain: ,,Nacionalizam je naime po svojoj bitnoj intenciji i po samoj svojoj sri (a to je suvremeni naci-faizam XX stoljea doveo do poslednjih konsekvencija!) pokret, kojemu je najvia vrijednost i vrhovni cilj ne ovjek pojedinac, nego upravo suprotno tome (nacionalni) kolektivitet. Nacionalist i nacionalizam ostaju i zastaju u predvorju ili na pragu povijesnog i ljudskoga, pa u sebi ne sadre nikakvih istinskih humanih vrijednosti, nego su naprotiv antipod ljudskoga (...) Zato i utoliko nacionalizam i jeste to zlo, koje ne spaja nego razdvaja ljude, jer ih negira u njihovoj pravoj biti ovjenosti. Pored navedenog, neki moralne uzore vezuju za veru, smatrajui da istinska moralnost izvire iz religijske sfere i upranjavanja religijskih normi. Vernici svoje moralne uzore pronalaze pre svega u osnivaima religijskih pravaca ( Isus, Muhamed...), ili konkretnim svetenicima za koje smatraju da su se u istakli svojoj veri. Kod nas je patrijarh Pavle, svojevremeno, proglaavan ,,ivim svecem, pa samim tim i nekom vrstom moralnog uzora. ime je taj simpatini ovek skruenog dranja i blagog izraza lica zasluio taj status? Pravo vernika je, naravno, da u njemu vide svetao primer, nekoga ko je bio drugaiji u svojoj veri, posebno ako se u vidu imaju poznate pojave u okviru crkve, koje nisu od jue. Meutim, argumentacija koja se moe uti je, najee, prostoduna i svodi se na isticanje patrijarhove skromnosti, na to da je sam popravljao cipele, da je jeo buav hleb, da se pre ustolienja za patrijarha znao voziti gradskim prevozom... Ipak, ako zanemarimo mistifikacije i govorimo o delovanju patrijarha u javnoj sferi onda se moemo prisetiti i njegovih ,,ljudskih, odvie ljudskih stavova, nimalo ,,svetakih, naprosto kao i kod svakog drugog. Pre svega, ne sumnjajui u njegovu linu skromnost, ne treba, ipak, zaboraviti da se skoro 20 godina nalazio na elu institucije koja nije odisala skromnou i blagou, milosrem i karitativnom delatnou, ve politikanstvom, bahatou i prozainom eljom da se prigrabi to vie ,,zemaljskog blaga. Pored toga, varirajui poznate stavove iz novozavetnih poslanica, koje su pune tipino religijsko-patrijarhalnih ogranienosti, on je faktiki pola ljudskog roda oglasio niom vrstom iji je raison d'tre - poslunost! Ili etikom terminologijom reeno, iz patrijarhove izjave proistie da pola populacije nema puni moralni subjektivitet: Nalaui enama kao obavezu, bez obzira na sve loe osobine

mua, da bude posluna i da mu ini ustupke, hrianstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u branim odnosima i ponovno uspostavljanje brane sree (Patrijarh Pavle, ,,Da nam budu jasnija neka pitanja nae vere", 1998.). Bilo je tu i podleganja nacionalistikoj histeriji, nimalo u skladu sa hrianskim velianjem vrednosti mira: Srbi ne mogu da ive sa Hrvatima ni u kakvoj dravi. Ni u kakvoj Hrvatskoj (Pismo lordu Karingtonu, avgusta 1991.), kao i zapanjujue uvredljivih i nepromiljenih izjava posle rata: Mnoge majke, koje nisu elele da imaju vie od jednog deteta, danas upaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjui esto Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajui da optue sebe to nisu rodile jo dece da im ostanu kao uteha (U ,,Boinoj poslanici). U ovom kontekstu treba pomenuti primer jo jednog ,,sveca, odnosno primer stvaranja kulta oko imena Nikolaja Velimirovia. Ovaj teolog, poznato je, slavi se kao ,,olienje pravoslavne mudrosti i duhovnosti, u poslednjih desetak godina njegovim imenom nazivaju se trgovi i ulice, u okolini manastira Soko, pored Ljubovije, podignut mu je ogromni spomenik, pojedini rokeri stvaraju muziku nadahnuti njegovim tekstovima... I u ovom sluaju, pravo je svakog da se oduevljava Nikolajevom linou, poukama i citatima, iako treerazrednim ,,okrepama due, toliko puta rabljenim u dugoj istoriji hrianstva. Bitnije od toga je to to se u izgradnji kulta ovog teologa, briljivo prikriva njegova vie puta direktno iskazana antisemitska mrnja, mnotvo zapanjujue antimodernih stavova, na kraju i velianje Adolfa Hitlera (u poznatom predavanju ,,Nacionalizam Svetog Save, na Kolarevom narodnom univerzitetu 1937. godine). Umesto da se objektivno sagleda celina Velimirovieve linosti i dela, u procesu njegove kanonizacije, upravo je patrijarh Pavle kao kljunu ,,falinku biografije ovog vladike naveo, zanemarujui sve drugo sporno, to da je vladika puio i da ga to diskvalifikuje za mogueg sveca (2003. godine je, ipak, kanonizovan). Nije sporno da neko u odreenom momentu moe biti u zabludi, a ko to nije, da odreene stvari pogreno ocenjuje i da pogreno deluje. Sporan je nain idealizacije, pa i onaj moralnog tipa, koji, kao kod svake izgradnje kulta linosti, podrazumeva, s jedne strane, nekritiku glorifikaciju, a sa druge, prikrivanje neprijatnih injenica. Gde vodi bilo ta to se raa na falsifikatu? Na tragu navedenog, nekoliko je pitanja: Da li neke ljude cenimo samo zato to ih jednostrano i nedovoljno poznajemo? Da li se, u ,,proglaenju nekog moralnim uzorom, ,,rauna celina moralne biografije, zbir odreenih postupaka ili samo odreeni in? Poznato je da neko u tzv. javnoj sferi moe initi odreene pozitivne stvari, a u privatnoj se, u odnosu na svoje blie okruenje, ponaati kao despot. Takoe, neko moe u javnoj sferi ,,gaziti preko leeva, biti podlac, otimati, krasti, maltretirati, itd., a u privatnom ivotu imati imid ili i zaista biti dobar otac i suprug. Neko odreenim postupcima i u odreenom periodu moe sasvim zaslueno izazivati potovanje, dok kasnije moe postati ,,ljudska krpa. Jasno je da nema besprekorne biografije, ali nije uvek jasno kakva je ,,mera stvari u pogledu toga kad neko zasluuje da ga nazovemo moralnim uzorom. Slavljene i poznate linosti esto su izazivale divljenje, ali i prezir zbog svojih postupaka izazvanih nedoslednostima, loim procenama, zabludama, strahom, sitnim interesima... Odreena olakavajua okolnost je injenica njihove velike izloenosti obilju problematinih i kompleksnih situacija, od kojih neke nose i ogromnu

opasnost. Uzmimo, recimo, primer Ive Andria, i koliko je teko doneti definitivni sud o celini javnog angamana ovog velikog pisca. Faktografija govori da je u odreenim momentima znao pokazati znaajnu linu hrabrost (odbijanje da u okupiranom Beogradu potpie nedievski ,,Antimomunistiki manifest), ali i snishodljivost, prevrtljivost i ne ba naroitu moralnu solidnost (o tome uverljivo i ,,iz prve ruke svedoi seanje R. Zogovia u knjizi ,,Postajanje i postojanje). Ono oko ega se, ipak, moe uspostaviti naelna saglasnost je to da moralnih uzora nema bez dela odnosno konkretnih potvrivanja, bez hrabrosti da se zauzme za neke principe/vrednosti i istraje u tome. A cena toga je esto velika, posebno u suludim vremenima, to pokazuje i ubistvo Srana Aleksia. One koji su ,,iskoraili, pokazali (moralnu) individualnost i kritiki duh nasuprot konformizmu, zabludama i primitivizmu opora, oigledno treba ubiti, diskvalifikovati, uvaljati u blato... Da ne tre. Slinu sudbinu i u globalnim okvirima imaju oni koji su se zaloili za civilizovaniji i slobodniji svet. Kada je hrabro obelodanio podatke o tajnama svetske diplomatije i nainima voenja meunarodne politike, Asanu je istog trenutka otvoren sluaj silovanja, kasnije nikad dokazan. Umesto da, nakon izricanja kazne od 35 godina Bredli Meningu, u okvirima svetske javnosti bude postavljeno pitanje zbog ega je tako drastino osuen, ve sutradan kree klasino prepokrivanje i amortizacija tog dogaaja veu o tome da je odluio da promeni pol. Sve navedeno je oprobani put diskvalifikacije kako bi se uruila vera u to da postoje istinski borci i ljudi drugaije moralnosti. Time se ujedno stvara idealan teren za nastavak dominacije politiara koji prodaju lane ideale, za velianje ratnih zloinaca i ostalih ,,trgovaca leevima na veliko i malo (Krlea), za razmetanje sumnjivih filantropa, za slavljenje sportista kao neke vrste starozavetnih idola i pominjanje morala iskljuivo u kontekstu sporta (,,dobrom igrom podigao je moral svojih drugova). Dok se ne prisetimo istinskih moralnih uzora, dobar korak je i uklanjanje lanih.