Objavljeno na portalu AKUZATIV.

COM Vladimir Marovi Zlo "obinog" oveka

(Hannah Arendt ft Leonard Cohen VS Adolf Eichmann ft Banalnost Zla) Glasovita politika filozofkinja, Hana Arent, u svetu intelektualnih pregnua na mnogovrsne naine je skrenula panju na sebe. Bila je poznata kao izuzetni poznavalac i ogolitelj korena totalitarizma, istraiva uticaja istine i lai u politici, potom odnosa autoriteta i slobode, kritiar nasilja, tuma

revolucionarnih procesa. Pored neospornih nauno-istraivakih odlika, uz njeno se ime esto vezuje afera sa profesorom Martinom Hajdegerom (koji ju je uio razmiljanju), mada ne toliko zbog drutveno neprihvatljive ili u drutvu neshvatljive veze profesor-studentkinja, koliko zbog Hajdegerove sklonosti nacizmu. Arent je bila Jevrejka, to je u oima prosenog posmatraa ovu vezu inilo paradoksalnom, tavie neprirodnom. I ba na polju pogubnog sukoba nacizam jevrejstvo, sukoba to je doneo milione rtava jednome narodu, koji je nestajao zbog religijsko-nacionalnog predznaka, Hana Arent je iznela svoju uvenu tezu o banalnosti zla, ime je postavila visoki zadatak istraivaima moralno-etikih principa. Da li nestanak nebrojenih ljudskih ivota ima za svoj uzrok takvu prizemnost i plitkost, neto tako besmisleno kao to je banalnost zla? Ovu tezu Hana Arent uspostavlja 1961. godine kada kao izveta lista Njujorker pie svoju studiju sa suenja nacistikom ratnom zloincu, jednom od tvoraca politike konanog reenja jevrejskog pitanja, Adolfu Ajhmanu, pod nazivom Izvetaj o banalnosti zla: Ajhman u Jerusalimu (delo je objavljeno 1963). Jo pre objavljivanja dela njena je teza izazvala mnoge kontroverze i estoke i ostraene kritike. Ovo naroito zbog toga to je tvrdila da ovo suenje mora da se odvija iskljuivo u interesu pravde i niega drugog. Meutim, upravo ta jednakost u primeni pravde bila je neto skandalozno, budui da Ajhmanove rtve u koncentracionim logorima nisu imale nikakvu ansu na pravedno suenje. Njima je unapred presuivano. Iz tog razloga u javnom procesu protiv Ajhmana uli su se i zahtevi da mu treba biti onemogueno da se izjanjava po pitanju optunice, to bi znailo i uskraivanje bilo kakve vrste odbrane na suenju. U dotinoj postavci Arent je tvrdila da je cilj ovakvog procesa osveta, a ne pravda. Svoje vienje ona je uobliila stavom da bi trebalo suditi njegovim [Ajhmanovim] delima, a ne patnjama Jevreja, niti nemakom narodu ili oveanstvu. Ba upuujui na njegova dela, Arent je pokuala da sagleda

mogunosti iz kojih proistiu takva beovenost namera i inova Adolfa Ajhmana. Ono to e ona dati kao obrazloenje uzroka zloinjenja podelie intelektualnu javnost i uzdrmati i razgneviti jevrejsku zajednicu i rom sveta, a naroito u Izraelu. Naime, Arent e u Ajhmanu prepoznati psihostrukturu priglupog mediokriteta, ravnodunog spram dogaaja oko sebe, ali ne zbog zverske hladnokrvnosti, ve zbog nesposobnosti i tuposti da ih shvati. Njega ne karakterie zlo visokog ela, usled ega ona ne nalazi da je Ajhman zlikovac udovinih namera i ciljeva. Njegova ga povrnost pretvara u podaniku svest i poslunu budalu. Ajhmana nije mogue uporediti sa nitkovlukom jednoga Jaga, Magbeta ili Riarda III. On jeste udeo za napredovanjem, ali svakako ne bi poubijao svoje pretpostavljene da bi ih nasledio. Takva pojava, koja gotovo da ne ume da misli, teko bi se mogla nositi sa optereenjem vlasti, kada jedino to ume jeste da izvrava naredbe i pokorava se postojeim (u ovom sluaju antisemitskim) zakonima, ne razmiljajui o njihovoj ispravnosti ili pravednosti. Za takvo neto nije ni nadaren. Upravo ovakvim ponaanjem smatra se korisnim i, iskazujui poslunost prema hijerarhijskom ustrojstvu

nacionalsocijalizma, sasvim ispravnim. On tim nainom ispunjava svoju dunost prema postojeem zakonskom okviru. Otuda se za Hanu Arent Ajhman javlja kao jadni birokrata postavljenik bez mozga koji ne preispituje svoje inove, ve mehanizuje matricu ustanovljenog legaliteta, ma koliko ona bila

dehumanizovana. Govorei kantovskim renikom, Ajhman je za Hanu Arent eksponent

totalitarizovane heteronomije volje neke vie instance, zarad ega se odrie sopstvene autonomije. Ne budui samosvojan, samodelatan, ne izraavajui sopstvenu slobodnu volju, jer je previe glup da bi je imao, Ajhman zapravo i nije linost. On je samo pogodni alat za izvrenje naredbi svojih glaveina.

Samim tim teko i da je odgovoran za sopstvene inove. U njemu nema niega fascinantnog. On je odista bedna jedinka, mali ovek, to svoje nedostatke i nedoslednosti nadometa utapanjem u masovno oduevljenje autoritarnom silom. Ali ba otuda ljudskost mu ne moe biti svojstvena. Ba otuda je njegovo zlo izvravanja zakona banalno. Banalno je i to to milioni obinih ljudi, prosenih svakodnevnih prolaznika, po ovom obrascu, mogu biti potencijalni masovni zlikovci. Otuda se zahteva nunost samopreispitivanja u vezi sa humanou prema drugom i drugaijem. U suprotnom olako moemo biti obmanuti primirenou obinog oveka, kao i neprijatno iznenaeni

neoekivanim obrtima naviknutosti na takvu obinost. Upravo ta naviknutost na obinost navela je i Leonarda Koena da u svojoj zbirci pesama provokativnog naslova, Cvee za Hitlera, u pesmi Sve to bi trebalo znati o Adolfu Ajhmanu, u jednom popisu inventara banalnosti ukae na zlo koje ljudi ine. Ono se moe pronai u bilo kome nedovoljno spremnom da sebi postavlja istinita pitanja, a sasvim plitko i bezobzirno predanom svom pozivu.

LEONARD KOEN Sve to treba znati o Adolfu Ajhmanu Oi: .................................. Obine Kosa: ................................ Obina Teina: ............................. Srednja Visina: .............................. Srednja

Osobeni znaci: .................. Nema Broj prstiju na rukama: ...... Deset Broj prstiju na nogama: ..... Deset

Inteligencija: ..................... Prosena ta ste oekivali? Kande? Ogromne onjake? Zelenu pljuvaku? Ludilo?