Ivana Spasi UDK: 316.2:316.

663 Filozofski fakultet/Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Originalni nauni rad Beograd BRUNO LATUR, AKTERI-MREE I KRITIKA KRITIKE SOCIOLOGIJE* Apstrakt: Tekst je posveen dometima teorijskog opusa Bruna Latura i njegovom odnosu prema savremenom pojmu kritike. U prvom delu je prikazana teorija aktera-mree, preko svojih kljunih pojmova (aktant, mrea, prevoenje, asocijacije), zajedno s teorijom modernosti. U drugom delu se razmatraju razliiti aspekti Laturovog odnosa prema kritici najpre njegov kritiki tretman drugih (standardne sociologije, a posebno kritike, tj. Burdijeove sociologije), potom kritiki tretman kojem je sam podvrgnut, da bi se zakljuilo politikim ambivalencijama Laturovog pokuaja razvijanja jedne akritine drutvene teorije. Kljune rei: Bruno Latur, teorija aktera-mree, kritika, modernost, sociologija, Pjer Burdije. Bruno Latur (Bruno Latour), francuski antropolog nauke, jedno je od nezaobilaznih imena drutvene teorije danas, poznato iroko izvan akademskih krugova. Od 19 79. godine, kad objavljuje prvu knjigu koja ga je uinila slavnim, Latur obilato objavljuje ne samo teorijske radove ve i popularnija tiva, od knjiga do kolumni. Budui da se on najvie bavi naukom i tehnologijom i njihovom ulogom u dananjem drutvu, ima mnogo povoda da se Latur pita za miljenje, a on ga rado daje. Zajedno s popularnou, dakako, idu i osporavanja; poneki mu sasvim odriu naunu ozbiljnost i tumae ga kao dobar primer nove vrste medijskih intelektualaca, vie zvezda no naunika. Ali, s druge strane, njegova teorija aktera -mree se nudi kao spasonosna alternativa celokupnim postojeim drutvenim naukama, a broj njenih poklonika raste. To su dobri razlozi da se Laturov teorijski i istraivaki opus ozbiljno razmotri, s nagl askom na njegovom odnosu prema pojmu kritike i nosiocima kritikog duha danas, a posebno prema suparnikoj koli kritike sociologije. Latura je teko do kraja svrstati u neku disciplinu ili predmetnu oblast. Najee ga ubrajaju u sociologiju naunog znanja (Sociology of Scientific Knowledge, SSK) ili, alternativno, studije nauke i tehnologije (Science and Technology Studies, STS, ili, kako Latur /2006: 135/[1] vie voli, jo uoptenije: Science-Technology-Society). Koliko je ak i ovo iroko odreenje problematino postae jasno tokom ovom prikaza. Iako roen (1947. godine) i kolovan u Francuskoj, Bruno Latur[2] prve akademske uspehe postie najpre u anglosaksonskom svetu, a njegova teorija aktera -mree i danas je popularnija tamo no u matinoj sredini, u koju, na izvestan nain, pristie tek kao naknadni uvoz. Mnogo vremena je proveo predajui u SAD i neke od svojih najvanijih knjiga prvo je objavio na engleskom to je injenica sama po sebi zanimljiva za sociologiju nauke. Diplomirao je filozofiju, a potom, privuen etnologijom, odlazi na terenski rad u Afriku. Sredinom 1970ih zainteresovao se za socioloko-etnoloko prouavanje naune prakse, to je rezultiralo knjigom ivot laboratorije: drutvena konstrukcija naunih injenica s koautorom Stivom Vulgarom (Latour i Woolgar 1986 [1979]). Ubrzo potom poinje da razvija novu i ambicioznu socijalnu teoriju, takozvanu teoriju aktera-mree, koja se danas ponajvie vezuje za njegovo ime. U naredne tri decenije Latur objavljuje dvanaestak knjiga, od kojih se jo nekoliko odnosi direktno na nauku (Science in Action, 1987; studija o Luju Pasteru Microbes guerre et
1

paix, 1984; Pandoras Hope, 1999), neke na tehnologiju u drutvu (Aramis, ou lamour des techniques, 1992; Politiques de la nature, 1999); neke imaju ire teorijske ambicije (Nous navons jamais t modernes, 1991, kao i najnovija Re-assembling the Social /2005/ odnosno, na francuskom, Changer de socit, refaire de la sociologie, 2006); neke su studije konkretnih oblasti savremenog drutvenog ivota (religije, prava, umetnosti). Uza sve to, Latur pie i radove koji definitivno izlaze iz uskonaunih okvira, meajui nauku, filozofiju i umetnost, kao to jePariz, nevidljivi grad i dva kataloga za izlobe u ijem koncipiranju je uestvovao (Iconoclash 2002, Making Things Public 2005). Latur je dvadesetak godina predavao sociologiju na prestinoj Nacionalnoj visokoj tehnikoj koli (Ecole des Mines) i vodio tamonji Centar za sociologiju inovacija. Godine 2006. prelazi na Institut za politike studije u Parizu, kao prvi nosilac novoosnovane Katedre Gabrijela Tarda. Akteri, mree i protivkopernikanski obrt Teoriji aktera-mree (Actor-Network Theory, thorie de lacteur-rseau) temelji su udareni ranih osamdesetih godina XX veka, a definitivno je uobliena i dobila ime krajem te decenije. [3] Latur je najvaniji, ali ne i jedini njen osniva: tu su i Miel Kalon (Michel Callon), po obrazovanju inenjer, Laturov najblii saradnik u Centru za sociologiju inovacija i dananji direktor te ustanove, i Don Lo (John Law), profesor sociologije u Centru za prouavanje nauke Univerziteta u Lankasteru u Velikoj Britaniji.[4] Ova teorija, isprva bez veeg odjeka, poslednjih godina je sve privlanija za sociologe, antropologe, filozofe, i to ne samo one koji s e bave naukom i tehnologijom. Osim navedenog, najire prihvaenog naziva koji se najee skrauje u engleski akronim ANT ova teorija se zove jo i sociologija asocijacija ili sociologija prevoenja (eng. sociology of translation, fr. sociologie de la traduction). Teorija vodi poreklo iz socioantropolokih studija nauke i tehnike, ali se potom iri i uoptava s ambicijom da postane nova opta, ak velika teorija drutva. Iako treba uzeti s rezervom neprekinutu liniju kojom Latur danas ocrtava sopstveni razvojni put, istina je da se jo od ivota laboratorije, preko knjiga iz 1990ih, pa do danas moe pratiti izvestan broj prepoznatljivih elemenata, koji su postupno razvijani, artikulisani i progresivno povezivani u manje-vie koherentnu optu teoriju.[5] Osim radikalne kritinosti prema mainstreamu sociologije, najkarakteristinije obeleje ANT jeste proirivanje dejstvenosti sa ljudskih na ne-ljudske (prirodne i tehnike) entitete. Uza svu svoju originalnost, ova teorija, naravno, ima svoje izvore i inspiracije. Neke od njih i sama izriito priznaje, a neki se mogu prepoznati. Etnometodologija, taj osobeni sociolok i pravac poreklom s amerike Zapadne obale, predstavlja pomalo neoekivan oslonac prve Laturove knjige. U njoj je vidljiv niz postavki koje je prvi jasno formulisao Harold Garfinkel: na primer, zahtev da istraiva, pristupajui predmetu istraivanja, uklo ni sve prethodne pretpostavke o njegovoj prirodi i osobinama u sluaju Laturove studije, to se odnosi na uobiajena mnjenja o racionalnosti naunika kao aktera, svetosti laboratorije, korenitoj razliitosti naunog rada od drugih oblika ljudske delatnosti; ili, odbijanje da se postojanje realnost apriorno prizna, insistiranje na njenom praktino-materijalnom i ujedno diskurzivnointeraktivnom konstituisanju. Notorno viesmisleni etnometodoloki termin account (sa znaenjem: objanjenje, prikaz, izvetaj, pria, podnoenje rauna) i danas figurira u Laturovom reniku, u donekle izmenjenom obliku (up. 2006: 177-187). Ako nita drugo, Laturu i Garfinkelu su svakako zajednike teorijska radikalnost i revolucionarnost spram naslea. Drugi najvaniji izvor ANT jesu (post)strukturalizam i semiologija, ukljuujui i njihove reflekse u knjievnoj teoriji. Povlaivanje relacionalnosti i decentriranje subjekta svakako su
2

lekcije bez kojih Latur ne bi mogao da zapone svoj projekt. Generativna semiologija lingviste A.. Gremasa (A. J. Greimas) ishodite je kljunog pojma aktanta. Fuko (Foucault) i Delez (Deleuze) spadaju meu veoma malobrojne autore koje Latur esto spominje, a nikad ne napada. Kao to su pojedini komentatori zgodno formulisali, ono to svu trojicu povezuje moglo bi se nazvati materijalno-semiolokim stanovitem, prema kojem semioloki procesi nisu slobodne igre znakova ve su uvek (i) dogaaji u svetu, koji proizvode opipljive, stvarne posledice. Laturove mree su istovremeno materijalne sainjene od veza to povezuju ljude i tehnike objekte i znaenjske, jer povezuju pojmove.[6] Treba ipak imati u vidu da se Laturov poststrukturalizam, neobino za francusku teoriju ali i za njene amerike varijante, razvijao u neprekidnoj razmeni s anglosaksonskom tradicijom (empirijskih) studija nauke. Meu filozofima, Laturu je jo od doba studija najblii Miel Ser; meu sociolokim klasicima, Dirkemov (Durkheim) savremenik i suparnik Gabrijel Tard (Gabriel Tarde); [7] zasluge se takoe priznaju istoriografiji Anala, te, za poneku kljunu ideju, zoolokoj antropologiji irli Strum (Shirley Strum) i teoriji kiborga Done Haravej (Donna Haraway). O Laturovom odnosu prema savremenim sociolokim strujama bie vie rei u odeljku kritici sociologije. Iz aktera u aktante Pojam aktera, kao izvorita intencionalnosti i nosioca delanja, deo je obaveznog sociolokog renika, bez obzira na to da li se to delanje shvata vie kao racionalno ili vie kao normativno, te da li je akteru data vea sloboda ili je naglasak na determinizmu okolnih struktura. Uza sve te razlike, sociologija polazi od aktera shvaenih kao ljudske jedinke, obdarene sveu, voljom i sposobnou za delanje; ovi akteru deluju ili ne uspevaju da deluju na svoje okruenje, sainjeno od ive i neive prirode, objekata stvorenih ljudskom rukom, te drugih ljudi i drutvenih odnosa. Prema tom gleditu, koji matica sociologije deli s veim delom filozofije i zdravorazumskim pogledom na svet, ljudi su ivi, a stvari su mrtve; ljudi deluju, a stvari i strukture mogu da se tom delanju odupiru, da ga ometaju ili olakavaju, ali sami ne ine nita. Latur, meutim, eli da raskine s ovom samorazumljivou: ljudskim biima treba oduzeti povlasticu da jedino ona budu priznata kao izvori delanja. Za takve, redefinisane delatnike vie se ne moe koristiti re akter, zbog svog antropomorfizma i filozofsko normativne optereenosti. Umesto njega, Latur se odluuje za izraz aktant, preuzet, kao to je navedeno, od Gremasa, zajedno sa semiolokom definicijom. Aktant izraava strukturne elemente narativa, pokretae radnje, integralne sastavnice prie bez kojih ona ne bi bila to to jeste. Aktant je prazno mesto u tom smislu da nije isto to i pojedinani lik (nije svaki lik aktant, vie likova moe delovati kao jedan aktant itd.). Najkrae, kako Latur pie u jednoj od prvih formulacija, aktant je bilo koja jedinica diskursa kojoj je dodeljena neka uloga (Callon i Latour 1981: 301-2). Ili, slino: neto to dela ili emu su drugi dodelili delatno st, dejstvenost ... Aktant moe biti bukvalno bilo ta, ukoliko je izvor delanja, modifikuje neku datu situaciju tako to unosi razliku (1997: 5; 2006: 103). Termin akter je doputen samo kao podvrsta aktanata, a razlika meu njima odreena je razliitim stupnjevima unutranje koherentnosti aktant je akter koji jo nije poprimio jasnu figuraciju (2006: 103). Treba odmah rei da aktant ne samo da nije ogranien na ljudsko, nego i sam po sebi, kao takav, ne znai mnogo: njegov dinamiki efekat, zbog kojeg se uopte analizira, proistie mnogo vie iz njegove pozicioniranosti unutar odreene mree i aktivnih veza koje ga spajaju s drugim aktantima. Stvari nisu, kako smo navikli da ih tretiramo, puke; one ne slue samo kao pozadina za ljudsko delanje, ili prepreka za njeno ostvarivanje. One takoe mogu ovlaivati,
3

omoguavati, podsticati, initi dostupnim, doputati, sugerisati, uticati, postavljati prepreke, zabranjivati i tako dalje (2006: 103-4). Reima Dona Loa, maine, arhitektura, odea, tekstovi sve to doprinosi unoenju reda u drutveno. ... I kad bi ti materijali nestali, nestalo bi i ono to ponekad nazivamo drutvenim poretkom (Law 1992: 3). Aktant je najvie nalik na pojam sile u fizici, i zato se ne izjednaava s empirijskim pojedincem-linou ak ni kada je ovek ono to dela: bezbroj sila deluje kroz pojedinca u svakom trenutku, a isto toliko pojedinaca se moe nai okupljeno u jednoj dejstvujuoj sili (2006: 304-306). Teorijskom obrazlaganju proirenog pojma aktanta posveena je Laturova najpoznatija knjiga, Nikad nismo bili moderni (2004 [1991]). Tu se dekonstruie ono to Latur naziva modernim Ustavom.[8] Modernost je, po tom tumaenju, spoj dveju suprotnih ali uzajamno neophodnih praksi: s jedne strane je uspostavljanje Velike podele, jasne granice izmeu ljudskog i svega ostalog, to nije ljudsko; s druge, nezvanina proizvodnja hibridnih e ntiteta, meavina izmeu ta dva pola (2004: 16). Velika podela se manifestuje u razliitim vidovima kao razdvajanje ljudi i stvari, ljudi i maina, ljudi i ivotinja, Drutva (Kulture)- Prirode-Teksta, ili Drutva- Prirode -Boga, humanistikih i prirodnih nauka itd.[9] Meutim, istovremeno i uporedo s poslom razdvajanja ili ienja, modernost prevazilazi podelu, prelazi granicu, mea i spaj a, prevodi bia razliitih ontolokih rodova. Prva vrsta praksi je zvanina i javna, ono to modernost misli o sebi, a druga je tajna, skrivena, nepriznata i neureena. Kao posledica, korelat ili izvoz ove prve Velike podele nastaje jo jedna: jaz izmeu modernih nas i predmodernih (primitivnih, divljakih) njih. Prema ovoj drugoj, spoljanjoj Velikoj podeli, mi, i jedino mi, jesmo ti koji uvaavaju transcendentnu prirodu, Prirodu po sebi, i razlikuju je od drutvenog i kulturnog; a oni su ti koji za tu podelu ne znaju, koji na mestu Prirode takve kakva jeste vide sopstvene kulturne proizvode, religiozne i mitoloke iluzije (2004: 102-103). A u stvari, kvalitativne razlike nema: i mi i oni smo jednako ne -moderni, budui da paralelno proizvodimo ljude, ne-ljude i bogove, tvorei svoje zajednice u formi hibridnih priroda-kultura (2004: 12). Ovo beavno tkanje izmeu kulture i prirode antropolozi su veoma dobro umeli da uvae kad su odlazili na svoje tradicionalne terene, daleko od kue: tada bi jedinstvenim interpretativnim okvirom obuhvatili celokupan ivot jedne zajednice, od poljoprivredne tehnologije do vizuelne umetnosti. Tu lekciju sada treba primeniti i kod kue, na sam Zapad (2004: 108-109). Zato to Velika podela ostaje samo jedna polovina modernosti, tlapnja pre nego stvarnost, nikad ostvarena u potpunosti, zbog toga modernost nikad nije postojala, nikad nismo bili moderni ko god da smo tano ti mi, pomalo zlobno dobacuju dvojica komentatora (Fuchs i Marshall 1998: 14). Umesto jednog ili drugog, ljudi su, zajedno sa svojim ne-ljudskim partnerima, uvek obitavali u takozvanom Carstvu sredine, naseljenom treim polom egzistencije, polom meavina, hibrida, kentaura, kiborga ili, kako Latur najvie voli da ih naziva (za Mielom Serom), kvaziobjekata. Iako, dakle, moderni nikad nismo bili, tek smo danas u poloaju da to sagledamo. Ekoloka kriza, nove vrste bolesti, naoruavanje, sveprisutnost tehnologije u svakodnevnom ivotu jasno su nam predoili nerazdvojivost prirode i kulture, ljudskog i tehnikog; svedoci smo nevienog umnoavanja meovitih formi egzistencije. Ljudi su proeti tehnolokim napravama, a prirodne injenice su dobile svoje glasnogovornike.[10] Stoga, umesto tradicionalne objektivnosti ili subjektivnosti, treba [11] prouavati interobjektivnost (1997: 14). Nije posredi nikakvo kombinovanje, nadodavanje ili istovremeno uzimanje u obzir ljudskog i ne-ljudskog. Ova vrsta sinteze predstavlja jednu od teorijskih strategija prema kojima Latur gaji ponajvei prezir (up. 2006: 246-248, 2004: 81-82, 99) Jer, polovi prirode i drutva nisu polazite, nego rezultat, oni nastaju radom posredovanja koji
4

sprovodi proizvoaka zajednica stvari i ljudi, oni su sateliti Carstva sredine (2004: 81). U ovoj izmenjenoj optici, oni imaju taman toliko smisla koliko zapad ili istok i sainjavaju prikladne i relativne referencije koje moderni rabe radi razlikovanja posrednika od kojih e neki biti nazvani prirodnima, a neki drutvenima (2004: 87). Moderne filozofije, naoko potpuno suprotne jedna drugoj, sve polaze od ontoloke razdvojenosti subjekta i objekta, da bi tek naknadno meu njima uspostavile neki odnos; delei istu modernistiku samoobmanu, one su pre simptom nego reenje problema (2004: 58-69). Priroda i drutvo su dva paralelna kontejnera koje je stvorilo prosvetiteljstvo, danas podjednako beskorisna jer nisu u stanju da obuhvate novo mnotvo hibrida. Latur preuzima, ali univerzalizuje i uoptava princip simetrije Dejvida Blora. Dok Blorova izvorna verzija tog naela kae da se ista vrsta objanjenja mora primenjivati na (ono to vai za) istinu i zabludu (Bloor 1980: 5), Latur smatra da je taj stav i dalje asimetrian, jer prirodu potpuno ostavlja po strani, a drutvu dodeljuje sav teret objanjenja. tavie, pri tom svi oblici znanja dobijaju isti tretman, kao obian refleks drutvenih odnosa, podjednako proizvoljni drutveni konstrukti.[12] Princip uoptene simetrije, koji je prvi formulisao Miel Kalon, odnosi se, osim epistemolokog, i na ontoloko razlikovanje, izmeu Drutva i Prirode, i tako postaje radikalniji, koherentniji i refleksivniji od Blorovog (1989: 235). Dva blizanaka pravila metoda (br. 3 i br. 4) iz Nauke u akciji zabranjuju da se bilo Priroda bilo Drutvo uzmu kao explanans neke naune injenice ili druge forme znanja: jer, i jedno i drugo su simetrine posledice delovanja kojim su istraivai mobilisali ljudske i ne-ljudske aktere (1989: 426; up. i 2004: 95-100). Tako se Latur istovremeno distancira od oba tabora uobiajenih socijalnoteorijskih polemika. Na jednoj strani, udaljava se od etablirane struje drutvenog konstruktivizma: drutvo nije povlaeno, njime se nita ne objanjava, naprotiv, njega treba objasniti. [13] Ali na drugoj strani, priroda ne prolazi nita bolje. Latur je veoma daleko od svih varijanti ekologizma, mistifikacije prirode, pa ak ni zalaganja za nekakav njen integritet i dostojanstvo. Tome direktno protivrei isturanje tehnike i tehnologije u prvi plan, te svoenje tri oblasti postojanja (Drutvo, Priroda, Tehnika) na istu ravan. Ekoloku krizu Latur tumai ne kao povod za oboavanje Prirode nego, naprotiv, kao uzrok raspada binarne koncepcije i iznalaenje novih naina rekombinovanja dveju strana, u emu se sastoji pravi predmet redefinisanih drutvenih nauka (2007: 5). Laturu je, dakle, stalo do toga da potkopa tradicionalni zapadno-prosvetiteljski humanizam. Za njega je pripisivanje ljudskom skupa intrinsinih svojstava koja ga korenito izdvajaju od svih drugih formi egzistencije temelj ovekove arogancije, apriorno samoprivilegovanje i izvor mnogih teorijskih i praktinih pogreaka. U ovome je smisao Laturovog protivkopernikanskog obrta ili kopernikanskog protivobrta (1997: 8, 2004: 7892). Taj obrt hoe da obnovi, ali i redefinie, oba poznata smisla ovog izraza: poput Kopernikove astronomske teorije, hoe da bude revolucionaran, da korenito izmeni na pogled na svet; a Kantov filozofski obrt hoe da okrene naopako. Jer, Kant, umesto da detronizuje i decentrira oveka, kao to bi se oekivalo na osnovu naziva Kopernik je oveku pokazao da on i njegova Zemlja nisu centar svemira! upravo uzdie saznajueg subjekta naspram stvari po sebi. Sada taj potez treba obrnuti, oduzeti oveku-subjektu to nezaslueno privilegovano mesto. Prevoenje, asocijacije, mree

Kao to su akteri postali aktanti, tako i veze meu njima treba redefinisati iz stabilnih, strukturnih odnosa u ono to Latur i saradnici nazivaju asocijacijama ili prevoenjem. Dok su asocijacije manje-vie samorazumljive, prevoenje je termin zaista osoben za ovaj pristup, i neemo ga nai drugde. Jo veoma rano, Latur i Kalon (Callon i Latour 1981) definiu ga na nain koji narednih decenija ostaje u osnovi nepromenjen: proglaavajui se naslednicima Hobsovog (Hobbes) projekta ispitivanja procesa nastanka politikog tela iz agregata pojedinaca, autori nude opti zakon prevoenja kao zamenu za Hobsov drutveni ugovor: ovaj, naime, opisuje ustanovljenje kolektiva kao jednokratan in, dok je u stvari posredi neprekidan proces. Prevoenje oznaava sva pregovaranja, spletke, proraune, inove ubeivanja i nasilja, zahvaljujui kojima neki akter ili sila preuzima, ili zadobija, ovlaenje da govori ili dela u ime drugog aktera ili sile (1981: 279). U svakoj upotrebi zamenice mi, na delu je prevoenje mnotva volja u jednu volju i glasnogovornika. Akteri-aktanti (individualni i kolektivni, ljudski i neljudski) neprekidno rade na tome da meusobno prevedu svoje jezike, svoje probleme, svoje identitete ili svoje interese. Osim osnovnog, jezikog smisla koji podsea na korene ANT u knjievno-jeziko-tekstualnoj teoriji ovo prevoenje ukljuuje i smisao geometrijske translacije (1989: 189). Uvek je na delu i neka vrsta pomeranja (deplacement) ne samo fizikog, jer prevoenjem, po prirodi stvari, ono to je prevedeno ne ostaje sasvim isto, ali zauzvrat uspostavlja vezu s neim drugim, bez k oje ne bi postigao svoj cilj. Taj model prevoenja-pomeranja, smatra Latur, adekvatniji je stvarnim procesima izgradnje i razgradnje sveta, stabilizacije i destabilizacije, nego uobiajeni binarni model reprodukcija/promena (up Corcuffe 2002: 70-71). Pojam prevoenja upotrebljen je ve u sociologiji nauke.[14] Prevoenje je proces kojim akteri-aktanti meusobno uklapaju, uzglobljuju, ulanavaju interese, putanje, kompetencije, planove, zapoete poslove; prevoenje rezultira nekim ishodom recimo, nekim nalazom ili novim aparatom. Prouavajui naunike, Latur belei razne oblike prevoenja: slabiji aktant moe da se prikloni jaem, ali moe i da primeni neke druge taktike, kao recimo: redefinisati projekt jaeg tako da slabiji (sa svojim projektom) postane njegov integralni deo; ubediti jaeg da mu je prav put do cilja zapreen, te da je zaobilazni put, koji vodi preko slabijeg, zapravo jedini (to je poreklo ideje obavezne take prolaska, znaajne u okviru ANT); moe ga ubediti da (neosetno) promeni svoj cilj i preuzme njegov; ili da je veliko skretanje s planirane putanje u stvari sitno i nevano. Optije strategije jesu: mobilisati i regrutovati to vie saveznika, ali tako da istovremeno planiramo kako da ih kontroliemo; uvezati sile tako da jedna drugu kontroliu; izumeti nove, dosad nepostojee ciljeve; izumeti nove drutvene grupe (1989: 172214). Prevoenjem se gradi mrea, koja nije samo zbir veza: da bi neto bilo mrea, ona mora povezivati aktante dakle, dejstvene, aktivne entitete, od kojih svaki neto radi, umesto da samo prenosi tue efekte od jedne do druge take, bez transformacije (2006: 189). Mrea je lanac akcija gde se svaki uesnik tretira u svakom pogledu kao medijator. [15] Nadalje, u mreu njeni aktanti-sastavni delovi moraju biti investirani, moraju brinuti za nju i o njoj, mora im biti stalo do nje, ona im mora biti potrebna, moraju se truditi da je ouvaju i doprinesu njenom funkcionisanju. Sve se dogaa u mrei, kroz mreu i preko mree: ono to nije povezano, nema dejstvenost, ne moe nita da uini. Doslovno, nema niega osim mrea, i nema nieg izmeu njih (1997: 3). To znai naziv teorija aktera-mree: jedino su mree aktivne (akteri), a sami akteri uvek imaju formu mree. Dalje, mrea se prvenstveno sastoji od kretanja, proticanja neega kroz nju: Mrea nije stvar ve zabeleeno kretanje neke stvari (1997: 12); ona lii na fiziologiju ula ako nema pokreta, nema ni oseta. Zatim, snaga mree nije u relativnoj snazi
6

njenih sastavnica, kao nezavisnih jedinica, pa ak ni u vrstini povezanosti kao takvoj: Snaga ne dolazi od koncentracije, istote i jedinstva, ve od diseminacije, heterogenosti i briljivog istkivanja slabih veza (1997: 2). Napokon, mrea nije sama po sebi entitet: ona je koncept, a ne stvar; to je orue koje pomae da se neto opie, a ne ono to se opisuje (2006: 191). Mrea nam slui da pripremimo svoj tekst-izvetaj kako bi kroz njega akteri, na neki nain, sami progovorili. Kombinacijom dosad prikazanih pojmova (prevoenje, mrea, aktant) Latur eli da nadomesti celokupan drutvenonauni renik. Razmiljanje u kategorijama mree, smatra on, ima tu prednost da nas oslobaa blokirajueg efekta niza dihotomija koje su se uvreile u standardnom sociolokom aparatu. Najpre, nestaje suprotnost daleko/blizu: kao lavirint plinovoda koja pod zemljom lei tik pored kanalizacije i kablovske TV, tako sve mree mogu biti jedna drugoj blizu, ali meusobno izolovane i irelevantne, paralelni i zatvoreni svetovi (1997: 3). Zatim, gubi se razlika unutra/spolja: ANT samo zanima da li je neto spojeno ili ne, a ne da li postoji neka pregrada, opna ili granica (1997 : 5). I najzad, ne postoji vie ni malo/veliko, odnosno mikro/makro: nijedna mrea nije vea od druge nego je naprosto dua ili vre povezana. Dominacija ove poslednje dihotomije, tj. kategorije veliine, najtetnija je od svih, jer se njome sugerie da su krupni akteri sutinski drugaiji nego siuni, i ne uspeva objasniti kako veliki izrastaju iz malih, ili se ponovo u njih vraaju. Umesto da suprotstavljamo individualni nivo masovnom, ili dejstvenost strukturi, mi prosto pratimo kako dati element dobija strateki znaaj pomou broj veza kojima upravlja i kako, gubei veze, gubi na znaaju (1997: 4). Fenomeni nisu smeteni jedan u drugi, poput ruskih babuki, tako da ono vee obuhvata i sadri u sebi ono manje, nego samo treba meriti broj veza: malo je ono to je malo povezano, veliko je ono to je veoma povezano (2006: 263) Pojedinci, porodice i interakcije, na jed noj strani, te ustanove i drave na drugoj, nisu odeljeni nekom kvalitativnom crtom; razlika u veliini se ne moe odrediti unapred, jer je ona ishod borbi ako si uspeniji, moniji, povezaniji, onda si vei (Callon i Latour 1981: 280). Kad govorimo, kao to smo navikli, o mikro i makro, drutvo pogreno zamiljamo u trodimenzionalnim terminima, kao nekakav oblik s vrhom i dnom, sainjen od organizacija i sistema, hijerarhija i piramida. Umesto toga, drutvo treba svesti u dve dimenzije, nalik na crte na povrini papira, jer nas to nagoni da detaljno i svaki put ispoetka ispitujemo i iscrtavamo mnogostruke linije umreavanja i posredovanja, kojima nastaje ono to stvara efekat moi ili veliine. Glavni predmet sociologiji jeste sama proizvodnja lokaliteta, dimenioniranja i srazmera. Latur usklikuje: Drutveni svet je ravan! (2006 : 246-251). Sveprisutnost nauke u svetu u kojem ivimo, umnoavanje hibrida, kao to je omoguila da shvatimo da nikad nismo bili moderni, isto tako nam je otvorila oi za korenitu transformaciju samog drutvenog (2006: 9). Do sada je vailo jedno shvatanje, Latur ga naziva Drutveno br. 1, po kojem je drutvo bilo zamiljano kao odreeni materijal, poseban domen, jedan fenomen po svojoj prirodi razliit od ostalih fenomena, smeten u neko nedrutveno okruenje od kojeg se analitiki moe odvojiti. Drutveno se supstancijalizovalo, upotrebom imenica kao to su drutvo, drutveni poredak, dimenzija, praksa ili struktura. Stvari su se izmenile: odsad, drutveno je rastvoreno: nalazi se svugde i istovremeno nigde (2006: 9). Taj smisao se izraava novim, adekvatnijim shvatanjem, Drutvenim br. 2, koje Latur zagovara. Prema njemu, epitet drutveno vie ne oznaava jednu stvar meu drugima ... ve jedantip veze izmeu stvari koje same nisu drutvene (2006: 13). Bilo koja vrsta spone (bioloka, fizioloka, atomska, pravna...) moe postati drutvena ukoliko zapone proces razdvajanja i ponovnog povezivanja, prespajanja, rekombinovanja, prestrojavanja i pregradnje u nove, nepredviene, mone nizove asocijacija:
7

drutveno, dakle, nije konkretno mesto, stvar, domen ili tip materijala ve provizorno kretanje reasociranja i preslagivanja (reassembling, reassemblage) (2006: 344, 16). Takoe, Drutveno br. 2 nije fiksirano: ne nalazimo ga tamo gde smo ga ostavili, ne moemo znati gde i da li emo ga uopte nai; ono je veito nesigurno, slabako, neizvesno, rizino: Drutveno bie vie ne oznaava neko zajameno svojstvo, budui da je re o kretanju iji pokuaj uspostavljanja novih veza ili proizvodnje vrstih sloaja (assemblages) moe i da omane (2006: 17) Drutveno i postojano se zapravo nalaze na klackalici: ono to je trajno, ne moe biti drutveno, jer je drutveno neprekidno tekue kretanje, stvaranje i rastvaranje veza. Za sociologiju asocijacija, inovacija je pravilo, a izuzeci, koje treba objasniti, jesu razni oblici stabilnosti, trajni u vremenu i obimni u prostoru (2006: 53). Latur i kritika Na prvi pogled, Latur i pojam kritike su nespojivi. Pre svega, on sam tu suprotnost pravi veoma eksplicitno, naroito u slici modernosti, gde sve ono s ime se ne slae i to eli da zameni izjednaava sa stavom kritike.[16] Nadalje, Laturov prosede je svesno, gotovo ponosno akritian: on ne kritikuje svoje glavne predmete (naroito tehnologiju daleko je da ne moe dalje biti od stanovita nekakvog habermasovskog sveta ivota), niti svoje aktante, kako god ih odredio, ni ono to oni ine. On ne eli nikakvo normativno polazite, nikakve vrednosne sudove. Jedino to otvoreno, neumorno i sa strau kritikuje jeste ne-laturovska drutvena nauka. Pogledajmo najpre kako izgleda Laturova kritika sociologije, a posebno kritike njene struje, da bismo se potom vratili na temu Laturove akritinosti, dovodei u sumnju antinormativni imid koji neguje. Kritika sociologije Razliitim definicijama predmeta sociologije kako su ranije izloeni Drutvenom 1 i Drutvenom 2 odgovaraju i razliite drutvene nauke: prvome, nauka o drutvenom (koja se naziva jo: standardna, konvencionalna, klasina sociologija, ili naprosto sociologija), a drugome laturovska sociologija asocijacija, prevoenja ili aktera-mree. Obina sociologija ne shvata dubinu transformacije svog predmeta do kojeg je dolo u novije vreme (up. gore); ANT jedina vodi rauna o tome, te preobre i generalizuje sociologiju drutvenog, ni manje ni vie no kao to je teorija relativnosti, postavljajui sasvim jednostavna pitanja, revolucionisala svojevremeno nau mentalnu aparaturu (2006: 23). Praktino celokupan teorijsko-metodoloki dijapazon onoga to se danas praktikuje pod imenom sociologije spada u pogrenu i potroenu teoriju koju treba jednostavno zameniti teorijom aktera-mree. Objanjavajui nastanak ANT iz sociologije nauke, Latur pie kako je prvi deo puta bio zajedniki s drugim autorima u oblasti sociologije naunog znanja, ali da je potom dolo do razilaenja: obini sociolozi nauke su ostali pri ideji da je moguno i poeljno primeniti socioloki postupak i na nauku, dok su Latur i drugi zagovornici ANT zakljuili kako je sociologija, u stvari, u tom pogledu doivela radikalan neuspeh. Pre toga, sociologija je uvek gledala nanie, ispitivala je predmete koji su, u smislu drutvenog legitimiteta i moi, bili ispod nje; suoavanje s naukom je bilo, prvi put, gledanje navie, u predmet koji je superioran i ugledniji od nje same (2006: 135, 141-142, 145). Ta okolnost je omoguila da se ispostavi kako drutvo ne moe da objasni nauku, ali nauka moe drutvo. Ovaj neuspeh sociologije nauke je,
8

ipak, jedan srean brodolom, zato to otud izvuena pouka sada moe da poslui za postavljanje itavog zdanja drutvene nauke na sasvim nove temelje. Jo su dva razloga to su studije nauke bile pogodno ishodite za sociologiju asocijacija. Prvo, zato to se kroz etnografiju laboratorije jasnije nego kod drugih vrsta istraivanja videla hibridna priroda egzistencije ovek sa svojim znanjem i praksom, ivotinje i druga iva priroda, plus tehniki instrumenti, sve je to nerazmrsivo upleteno u laboratorijsku proizvodnju realnosti; i drugo, zato to su nauke najbolja ilustracija za besmislenost distinkcije mikro-makro zato to u njima najsiunije inovacije mogu, ulanavanjem i umreavanjem, da narastu do globalnih i epohalnih posledica (2006: 263). Drugim reima, (prirodna) nauka prua u zaotrenom obliku sliku onoga to se, manje uoljivo, dogaa i drugde. Shodno transformisanom drutvenom (br. 2), sociologija vie nema svoj fiksirani predmet. Umesto toga, ona se sastoji u praenju nizova asocijacija, ispitivanju veza meu aktantima i onoga to se meu njima dogaa. Sleenje, iscrtavanje nizova asocijacija, lanaca povezanosti ili sloaja jeste klju sociolokog metoda, prema ANT. Nema nieg iza aktivnosti koje posmatramo i lanaca asociranih entiteta koji su u njih ukljueni; nikakve skrivene sile ne mogu otkriti pravu istinu o njima, kako je obeavala standardna sociologija. Objanjenje se svodi na dovoljno detaljan opis nema nieg novog to bi se moralo, pa ni moglo pridodati da bi opis prerastao u objanjenje; ako neto fali, opis nije bio dobar.[17] Objanjenje nije neka tajanstvena kognitivna vetina ve veoma praktian poduvhat konstruisanja svetova koji se sastoji u tome da se entiteti poveu meu sobom, drugim reima, da se ocrta mrea (2006: 148). Nadalje, (obini) sociolozi su dopustili da njihov politiki program nadvlada njihovu naunost. Umesto pukog popisivanja formi egzistencije koje se mogu nai u svetu, oni su poverovali da je njihov zadatak hajka na sile koje navodno dre ljude u stanju neslobode i otuenja. Rukovoeni politikim ciljevima emancipacije, oni unapred, vetaki i bez utemeljenja, ograniavaju broj i vrstu entiteta koje priputaju u svoju analizu. Oni sebi uzimaju za pravo da jedini odluuju o tome ta je zaista drutveno, a ta nije (npr. ta je priroda, ta je tehnika, a ta iluzija). Opsednuti svojim racionalistikim idealima, oni ne shvataju da u sri njihovog shvatanja discipline lei krajnje arhaina i magijska predstava o samostojnom i samorodnom drutvu (2006: 123). to je najnezgodnije od svega, taj vrhunski paternalizam prema akterima sprovodi se u ime politike emancipacije (2006: 71-72). Umesto toga, morali bi smerno i skromno da prate aktere i od njih ue kako svet funkcionie.[18] U skladu s imenom teorije, ija skraenica ANT na engleskom znai i mrav, sociolozi treba da postanu analitiki termiti.[19] Obini sociolozi, nasuprot tome, misle da su akteri nepopravljivo uronjeni u svoj ogranieni svet i da raspolau samo jednim, svojim jezikom, dok analitiar raspolae takoe jednim metajezikom u koji bi prvi bio uklopljen (2006: 71). No, to je opasna iluzija: treba se odupreti ideji da postoji, negde, jedan sveopti renik u kojem bi se sve arenilo iskustva samih aktera moglo prevesti u ogranien broj sviknutih sociolokih kategorija. Obina sociologija, kad naie na novo i iznenaujue, odmah ga prevodi na staro i poznato; ANT mu doputa da se prikae u svoj svojoj novini i neobinosti, i u tome je sva razlika nauna, politika, pa i moralna izmeu njih (2006: 69). Koliko od strukturnih i makro-pristupa, Latur s jednakom odbojnou distancira ANT od interpretativnih i mikro-pravaca (interakcionizma, fenomenologije), s kojima je ponekad povezuju. Jer, ovi pristupi ne gree nita manje, budui da veruju u nepostojeeg humanog i humanistikog subjekta, padaju u iluziju autentinih i neposrednih, toplih meuljudskih interakcija, nezagaenih hladnom tehnikom i slobodnih od bezline prinude drutvene strukture. U stvari, samo zamenjuju jedan artefakt (hipostazirane drutvene strukture) drugim (2006: 87-88,
9

281). Jo manje je teorija aktera-mree istovetna s pokuajima da se postigne kompromis ili sinteza izmeu mikro- i makronivoa (2006: 248). ak ni s pravcem koji joj je po nazivu formalno najblii analizom mrea ANT nema nikakve veze: uobiajena network analysis ispituje veze meu iskljuivo ljudskim akterima, ostavljajui netaknuto njihovo prirodno i tehniko okruenje. Za razliku od toga, ANT razmatra sve mree, bez obzira na prirodu u njih ukljuenih aktanata; ona ne eli da pridoda drutvene mree drutvenoj teoriji ve da, poavi od mrea, nanovo izgradi drutvenu teoriju (1997: 2; 2006: 188). Meu retke saputnike u svom revolucionarnom projektu Latur ubraja Fransoa Firea s njegovom studijom Francuske revolucije (2004: 46); analizu denuncijacija Lika Boltanskog (Luc Boltanski) i Lorana Tevenoa (Laurent Thevenot) (2004: 48-50);[20] te rodne, queer i kulturne studije (2006: 142). Filozofija, pak, ne dobija nita bolju ocenu od sociologije.[21] Kritika kritike sociologije Uza sve rune rei kojima su zasuti drugi, glavna meta najupornijih Laturovih napada u poslednjoj knjizi gotovo opsesivnih ipak je ono to naziva kritikom sociologijom, to je relativno ustaljena oznaka za socioloki pristup Pjera Burdijea i njegove kole. Burdije je, tokom etrdesetogodinje karijere okonane njegovom smru 2002. godine, razvio koherentan i snaan teorijsko-istraivaki okvir ije najvanije osobine, za svrhu ovog prikaza, jesu posledice njegovog (post)marksistikog porekla: naglaavanje drutvenih nejednakosti i hijerarhija kako u sferi ekonomije i politike, tako i u oblasti kulturnih ukusa, umetnosti i stilova ivota; efekta strukturne, dakle bezline i takorei samoreprodukujue dominacije; simbolikog nasilja kao kulturne premoi vladajuih vrednosti i ukusa; i konano, zastupanje takve zamisli sociologije koja odbacuje vrednosnu neutralnost kao nepoeljnu i neostvarljivu i umesto toga nalae drutveni i politiki angaman, razotkrivanje drutvenih nepravdi i stajanje na stranu potlaenih. Oko Burdijeovih sociolokih postavki formirana je itava kola, sa brojnim, i sve brojnijim sledbenicima. Institucionalno ne sasvim precizno locirana, ali teorijski i politiki nepogreivo prepoznatljiva, burdijeovska kola je prerasla u jednu od glavnih, ako ne i dominantnu paradigmu u francuskoj sociologiji. S obzirom na Laturovu ambiciju da promovie jednu potpuno drugaiji, a celovit teorijski okvir, bilo je neminovno da su on i Burdije, te istraivakonastavni krugovi formirani oko njihovih linosti i ideja, postali direktni konkurenti i protivnici.[22] A budui da se, zajedno s idejama, izvoze i pripadajue lojalnosti, sukob se poslednjih godina prenosi i izvan francuskih granica. Pre svega treba rei da ova dva autora. bar u poetku, nisu uopte bili tako inkompatibilni kao to ele da se prikau. U ivotu laboratorije, Latur je gotovo burdijeovac, to se vidi po usvajanju niza Burdijeovih pojmova (polje, strategije, simboliki i kulturni kapital), insistiranju na miroljubivoj i ureenoj borbi i antagonizmu kao dinamikim pokretaima naunog sveta, i opisu dvostrukog lika naunika i nauke (niti slede iste naune vrednosti, niti su samo cinini kalkulanti; traga se za profitom, ali po intrinsinim pravilima polja itd.).[23] Latur i Vulgar, uostalom, sasvim otvoreno i veoma pohvalno navode Burdijeove rane radove o nauci i o ekonomiji simbolikih dobara (1986: 203-206, 238, 258; dug je najjasnije priznat u belekama br. 4 na str. 230 i br. 11 na str. 232). Moglo bi se dodati da su u tom periodu delili jo neke tematike, pa i nain njihove obrade: recimo, kad Latur poinje da koristi pojam prevoenja, on ga shvata kao reenje za problem formiranja kolektivnog tela, odnosno reprezentacije/delegiranja ime se u isto vreme bavi i
10

Burdije (up. npr. Bourdieu 1984).Moguno je paralele pratiti i dalje, kao to to ini Benet (Bennett 2005: 152), koji uoava (nepriznate) slinosti izmeu karaktera estetske vrednosti kod Burdijea, odnosno naune kod Latura: u oba sluaja, opisuje se praktino, partikularno, konstruisano poreklo tih proizvoda, ali tako da im se ne oduzme karakter realnosti i elementi univerzalnosti. U kasnijem razdoblju, Laturov odnos prema Burdijeu se potpuno menja; ton postaje negativan i iskljuiv, ne priznaje se nikakav dug niti uporedivost, a razlike se naduvavaju do nepomirljivih suprotnosti. Oseanja su uzvraena, a tretman identian i sa druge strane: Burdije s jednakim omalovaavanjem govori o Laturu (Bourdieu 2001: 55-66). Obojica, dakle, jedan drugom pristupaju na isti nain sa, reklo bi se, namernim nerazumevanjem, uproavanjem i osiromaivanjem misli, iskrivljavanjem namera, selektivnim navoenjem i slino. Neke u zajamne kritike su sasvim validne, a neke su oito plod obine zlonamernosti.[24] italac koji bi eleo da razume Laturov odnos prema kritikoj sociologiji suoava se s jednom poetnom tekoom: do kraja, naime, ostaje nejasno pitanje razgranienja izmeu kritike i ostatka sociologije. ak i tamo gde to pitanje izriito obeava da e razjasniti; ak i tamo gde kae kako s jednom obinom sociologijom njegova ANT stoji u odnosu kompatibilnosti i kontinuiteta, dok s drugom kritikom ne eli da ima bilo kakve veze, ak i na takvim mestima Latur se koleba (2006: 17-18, 71-72, 359-360). Zvanino, kritika sociologija je radikalnija podvrsta obine, a njene razlikovne osobine jesu: a) ne zadovoljava se time da ogranii ispitivanje na drutvenu dimenziju fenomena, ne dirajui u sadrinu, ve ide dotle da zamenjuje prouavani predmet drugim predmetom, sainjenim iskljuivo od drutvenih odnosa; b) tvrdi da je ta zamena nepodnoljiva za ukljuene aktere, kojima je potrebno da ive u iluziji kako postoji jo neto osim tog drutvenog; i najzad c) smatra da su uvreeni prigovori s kojima akteri odbacuju ponueno objanjenje svog sopstvenog delanja predstavlja najbolji dokaz ispravnosti tog objanjenja (2006: 18). Tek kad su se u ulozi tih uvreenih aktera nali naunici, njihovi protesti su uzeti za ozbiljno, dotad su glatko ignorisani (2006: 145), i u tome je deo onog srenog brodoloma sociologije nauke. Ovo deluje jasno, meutim, problem je u tome to se, veoma esto, obina sociologija karakterie na veoma slian nain (jedan takav opis je ve naveden).[25] Ta nepaljivost, ini se, svedoi da Laturu i nije toliko stalo do teorijskog obrazlaganja odstupanja ANT od standardne sociologije, koliko do (politikog i institucionalnog) nadmetanja s Burdijeovom kolom. Kritiku sociologiju Latur ima na umu i kada pobija ona tumaenja koja njegovu teoriju, zbog podnaslova ivota laboratorije koji glasi Drutvena konstrukcija naunih injenica, smetaju u struju drutvenog konstruktivizma.[26] To je potpuno pogreno, kae Latur, jer umesto da se pridrui sociologizaciji fenomena dotad izuzetih iz sociolokog domaaja, teorija aktera -mree je nameravala upravo suprotno: da povrati status realnosti tim konstruktima i uini njihov socioloki prikaz bliim i prihvatljivijim za same aktere. Nadalje, za kritiku sociologiju se kae da je monotona i intelektualno lenja; ona unapred ima odgovore na sva pitanja, i ne moe ne biti u pravu. Kad se suoi s nekom novom situacijom, ona naprosto ponavlja ono to je ve stotinu puta rekla: da je sve sainjeno od istog malog broja odavno poznatih sila, kao to su mo, dominacija, eksploatacija, legitimacija, fetiizacija, reifikacija,objektivacija. Pravo, religija, ekonomija, politika, sport, moral sve je sainjeno od istog materijala, samo varira ime polja (2006: 360). Latur je svestan da je njegova teorija izloena optubama, posebno iz tabora kritike sociologije i politike levice, za moralnu neosetljivost i politiku problematinost u blaoj varijanti indiferentnost, a u otrijoj za dosluh s monicima ovoga sveta, dok potlaenima ne prua oruje kritike kojima bi mogli pokrenuti svoje oslobaanje. Naroito je ukazivano na to da
11

savremenoj neoliberalnoj ideologiji, po kojoj je svakome data ansa, a propadaju samo oni koji su to zasluili, veoma odgovara Laturova poravnata slika drutva, u kojoj su (vertikalne) hijerarhije spljotene u (horizontalne i neutralne) mree (2006: 92; primer za takvu kritiku v. u Fuller 2000). Ali istina je, smatra Latur, obrnuta: kritika sociologija je ta kojoj takvu optubu treba uputiti. Zato to polazi od drutvenih nejednakosti i nepravdi kao od neega datog, fiksiranog i, po implikaciji, nepromenljivog, ona proputa da proui najvanije, a to su putevi, praktina sredstva, medijatori i materijalne okolnosti njihovog stvaranja i obnavljanja. Samim tim, pravi uzroci ovih nepoeljnih drutvenih stanja ostaju neosvetljeni, a sociologija ne doprinosi njihovom slabljenju nego ba njihovom jaanju: ako rtve drutvene nepravde ubedimo da je njihova potlaenost posledica nekog neizbenog, nepobedivog drutvenog mehanizma, onda ih sigurno neemo podstai na otpor. Nije li oigledno da samo jedan splet slabih veza konstruisanih, vetakih, pripisivih, opisivih i iznenaujuih spona prua jedini nain da se pojmi borba? (2006: 364). Od najranije faze[27] pa do danas[28] Latur na ovaj isti nain identifikuje politike efekte standardne sociologije i protivstavlja im sopstveno tumaenje politikih potencijala teorije aktera-mree. Drugi predstavnici ANT se pridruuju ovim samoodbranama, tvrdei da je najvanija tema ANT upravo mo: Ova teorija... se bavi mehanikom moi. Ona, u stvari, tvrdi da treba da analiziramo velike na potpuno isti nain kao i bilo koga drugog (Law 1992: 1). Kritika Latura Najpoznatije obeleje teorije aktera-mree proirivanje pojma aktera na ne-ljudsko ujedno je i najkritikovanije. Veina komentatora, osim onih koji su odabrali da se i sami prikljue krugu pristalica, ukazuje na tekoe u Laturovom odreenju aktanta. Neki tu ideju u potpunosti odbacuju, smatrajui je glupou o kojoj ne vredi raspravljati (kao recimo Bloor /1999/[29] ili Burdije /2001: 61-63/). Drugi pak ostaju otvoreni za pouku koja bi se, eventualno, mogla izvui iz Laturovih smelih hipoteza. Ali i oni skreu panju na injenicu koju Latur sistematski ignorie: sami sociolozi-posmatrai ne stoje na nultom niti srednjem polu egzistencije ve na ljudskodrutvenom, tanije unutar njega; kada Kalon prouava zaplet oko bretonskih koljki, on nije na jednakoj udaljenosti od ribara ili okeanografa, i od koljki ili podvodnih postrojenja (Corcuff, 2002: 75). Iako im se, prema teoriji, dodeljuje isti ontoloki status, koljke ipak ne govore same za sebe, nego Kalon govori u njihovo ime. Teorija aktera-mree se razvija i predstavlja javnosti putem publikacija i izlaganja ne u prirodi, niti u Carstvu sredine nego ba u najobinijem, najtradicionalnije shvaenom drutvu. Umesto kopernikanske kontrarevolucije ... dobijamo staro socioloko vino u novim retorikim meinama. (Fuchs i Marshall 1998: 13). Don Lo pokuava da odgovori na taj prigovor pozivanjem na razlikovanje izmeu sociologije i etike: kad se kae da izmeu ljudi i objekata nema fundamentalne razlike, to je analitiko a ne moralno stanovite, i ne podrazumeva da ljude treba tretirati kao maine u ivotu (Law 1992: 4). No, time ne uspeva da pobije prigovor o sutinski razliitom odnosu posmatraateoretiara ANT prema ljudskim i neljudskim predmetima svog ispitivanja i nedostatku teorijske obrade tog pitanja u okviru ANT. Taj propust je utoliko udniji to se ANT velikim svojim delom bavi upravo pitanjem predstavljanja-delegiranja-prevoenja. Jo od analiza nauke, gde se opisuju meusobne borbe naunika da mobiliu ne-ljudske laboratorijske materije na svoju stranu, tj. da budu priznati kao njihovi glasnogovornici, ANT se stalno vraa na tu temu
12

prikazujui je, u osnovi, kao pitanje moi ali, kad je ona sama posredi, isto to pitanje legitimnosti glasnogovornika se naprosto zaobilazi. I najzad, ponajmanje naklonjeni komentatori bez oklevanja belee kompatibilnost ovog aspekta ANT sa zahtevima kapitalistike ekonomije, ak faizma.[30] Iako se, kao to smo videli, Latur o postmodernizmu izraava najnegativnije to moe, njegove ideje nisu ba tako daleko od onoga to se uobiajeno podvodi pod postmodernu teoriju. Zamagljivanje (modernistikih) granica, proglaavanje metafizikih distinkcija prevazienim, dekonstruisanje temelja zapadne misli, rasturanje ili izvrtanje racionalistikih hijerarhija, prezir prema kritikom stavu kao nadmenom i neutemeljenom ili, u najboljem sluaju, zastarelom i beskorisnom sve su to obeleja koja Laturova misao, hteo on to ili ne, deli s postmodernim duhom ili, zgodno reeno, postizmom (Fuchs i Marshall 1998: 9). No, Laturovo insistiranje na akritinosti ima svoje granice. Modernost se, reeno je, poistoveuje s kritikom; kritika znai povlaenje ontolokih granica, razlikovanje, kopanje rovova. Umesto toga, treba uiniti javnim, obelodaniti, ozvaniiti hibride koje mi sve vreme proizvodimo. Meavine, spojevi, udovita to smo i mi i oni koje smo dosad smatrali radikalno drugima, od pavijana do biohemijskih aparata. Razgranienja treba ostaviti za sobom, savetuje Latur, i postati (tanije: priznati da ve jesmo) a -moderan: Taj retrospektivan stav koji iri umjesto da razotkriva, koji nadodaje umjesto da oduzima, koji bratimi umjesto da prokazuje, koji odabire umjesto da negoduje, nazivam nemodernim (ili antimodernim) (2004: 52). Meutim: je li taj hibridizujui, inkluzivni, nedenuncijantski amodernizam ba tako neutralan i irokogrud prema svemu? Dok se, zvanino, nita unapred ne povlauje i preporuuje nam se da, bez ikakvih pretpostavki i predrasuda, samo sledimo aktere i od njih smerno uimo kako svet funkcionie,ispod toga preferencija je nedvosmislena: Latur jednostavno privileguje hibride, udovita i Carstvo sredine. Umesto dva pola (Prirode i Drutva), postulira i privileguje jedan jedini, mega-pol (Fuchs i Marshall 1998: 12) kvaziobjekatakvazisubjekata, u kojem se nahodi prava i jedina stvarnost, iz kojeg sve potie, iz kojeg se pokree svaka dinamika, i gde se sve zavrava. Jo je jedan razlog to Laturu ne moemo prihvatiti njegovu amodernost-akritinost na re: naime, nije li stav razotkrivanja istine, nasuprot najdublje gajenim iluzijama samih aktera (nikad nismo bili moderni!), pretendovanja na povlaen uvid (neobino kako je ba samo Latur, od svih ljudi, shvatio pravu istinu?), razreavanja[31] izrazito moderan? Od svega toga, iz nekog razloga, jedino prosveenost nije anatema za Latura, mada je shvata dosta neobino. [32] Ali nije stvar samo u obelodanjivanju postojanja hibrida; on pretenduje da obelodani mnogo vie od toga. Iako prokazivanje pripada onome to ostavljamo za sobom (2004: 49), sam Latur se najee bavi upravo najostraenijim prokazivanjem. Pitanje kritinosti ima zapravo dva aspekta. Jedan je vie saznajni i teorijski, i moe se saeti u pitanje: ko bolje zna akteri ili posmatra? Drugi je vie politiki, i tie se emancipacije: da li se stvar potlaenih bolje opsluuje ako ih nekritiki sluamo, nita im ne nameui, ili ako otkrivamo, nasuprot njihovim uverenjima, odnose dominacije u koje su uhvaeni i koji i kroz njih deluju? Prvo pitanje je u stvari stari sukob izmeu emskog i etskog vienja. U ovom konkretnom sluaju, on oprima oblik pitanja oko kojeg se Latur i Burdije spore: naime, ko zaista uzima za ozbiljno same aktere? Recimo, kada se prouava nauka, da li se naunoj sferi priznaje specifinost, kako se tretiraju samoopisi samih naunika, kakva se teina daje ideji istine kako ona funkcionie u svetu nauke, koje se mesto dodeljuje naunom metodu i slino. Dvojica rivala, zanimljivo, dele isti osnovni stav, koji je antipozitivistiki: akteri se zaista moraju uzeti ozbiljno u
13

obzir, emsko se ne sme izbaciti iz analize. Ali, sve ostalo vide dijametralno suprotno. Latur je potpuno ubeen da on svoje prouavane subjekte uvaava i sledi, dok ih kritika sociologija gazi i brie; tavie, to je njena glavna osobina (2006: 133).[33] Burdije pak kae to isto, samo u obrnutom smeru: da Latur svojim prikazom nauke kao terena iskljuivo borbe i fabrikovanja redukuje nauni fenomen na vetinu pregovaranja i igre moi (Bourdieu 2001: 60-61); ili, reima jednog drugog autora, da Latur prikazuje nauku kao univerzum ne samo nalik nego suvie nalik na druge drutvene univerzume (Corcuffe 2002: 74). Uostalom, sam Latur daje razloga za takvo vienje: uivotu laboratorije, on i Vulgar izriito kau kako je njihova namera da ponude prikaz laboratorije koji e biti nezavisan od vienja samih naunika. To je u skladu s nalozima etnometodolokog strogog razdvajanja teme i resursa. Da li je Latur kasnije promenio stav, i poeleo da sledi aktere kud god da idu? Ili je prosto od etnometodologije nehotice nasledio tu nerazreenu tenziju izmeu imanentnog i transcendentnog pogleda? to se politikog aspekta tie, opet je glavni teren zajedniki: obojica suparnika misle da treba biti na strani potlaenih, nijedan ne eli da bude prepoznat kao desniar; i opet se prepiru, oko toga ko bolje doprinosi istom cilju. Latur misli da je to on, iako ili: upravo zato to ne koristi izlizane leviarske fraze. Teko je proceniti kuda zaista Laturove ideje smeraju, u politikom smislu. Slino drugim postistikim piscima, on voli da inflatorno koristi kvalifikativ politiko: priiva ga najrazliitijim fenomenima i situacijama, ubacuje ga na najneoekivanija mesta. Neizbeno, onda, politiko postaje krajnje razvodnjeno. Istovremeno, Latur sistematski bei od staromodnih politikih kategorija, tako da kod njega neemo ni u tragovima naii na kategorije kao to su borba, otpor, solidarnost, diktatura, nepravda, nasilje i slino.[34] Latur eli da nas ubedi da se ambijent dananjeg sveta toliko izmenio da se mora izmeniti i politika to se u njemu vodi; ali stie se utisak da je ipak posredi depolitizacija pod platom verbalne hiperpolitizacije. A kada nam, kao sugestiju kako voditi tu nanovo izumljenu politiku, Latur kae da nam je potrebna nova vrsta demokratije, demokratija proirena na stvari, koja bi se odvijala u parlamentu stvari (2004: 146-147), ostajemo u nedoumici. Ako to nije retorika doskoica, ta je? Latur se eksplicitno vraa na pojam kritike u jednom nedavnom tekstu (2004a), gde kao da se za korak ili dva povlai u pravcu tradicionalnijeg razumevanja i kritike i politike. On ukazuje na dananje zloupotrebe konstruktivistikih argumenata i preuzima svoj deo nehotine odgovornosti za takav razvoj dogaaja. Predstavnici industrije i protivnici ekologije koriste ideje o neizvesnosti naunih injenica da bi od javnosti prikrili ivotno vane podatke; a moja je namera, uzvikuje Latur, bila ba suprotna da emancipujem javnost. No, najzanimljivije je to, u tom tekstu, Latur uopte nije akritian: zvui kao da je iskreno pogoen to je kritika izgubila dah, zabrinut za njenu budunost, zainteresovan da doprinese njenoj obnovi. Jedino to nam zvui poznato jeste ocrnjivanje kritike sociologije: izlae se teza da su kritike drutvene teorije, poput Burdijeove i Fukoove, imale udela u irenju opasnih teorija zavere, koje sumnjaju u zvanine verzije svega i svaega, od ozonskih rupa, preko 11. septembra, do sputanja ljudi na Mesec. I tako se Latur jo jednom nadmee s Burdijeom, ovoga puta oko pitanja ko je zaista kritian? *** Latura moemo itati na dva osnovna naina: jedan bi bio uzeti ga integralno i doslovno, a onda moemo samo da biramo da li emo se preobratiti u njegovog slepog sledbenika, ili emo njegovo delo odbaciti kao hrpu nadobudnih besmislica; druga strategija je da ga koristimo delimino, uslovno i s rezervom, u kojem sluaju emo sigurno nai poneto dobro i korisno,
14

pogotovo u negativnom smislu, kao upozorenje i kritiku. No, za to to spada u ovu drugu vrstu (na primer, fluidnost drutvenih veza; udeo materijalnih, predmetnih sastavnica ljudskog sveta, ogroman znaaj tehnike; odustajanje od naivnog pojma oveka itd.) nije sigurno da je veoma originalno. Komentatori su zapazili da Latur, kad se okrene ispitivanju neke konkretne grae, postaje mnogo manje revolucionaran i egzotian no to se prikazuje: u studiji o Pasteru, recimo, identifikuju se razliite drutvene grupe i njihovi interesi te, u skladu s tim interesima, razliiti stavovi u kontroverzi oko Pasterovog otkria bacila iako upravo te analitike postupke sam Latur osuuje kao zastarele i neplodne metode obine sociologije.[35] Ili, uzmimo primer njegovog Drutvenog br. 2. U shvatanju drutvenog ne kao supstance, uvek sebi jednake, postojane i unapred prepoznatljive (koji bi sociolog tako opisao svoj predmet?) nego kao toka, procesa i dinamike, Latur sigurno nije usamljen. Ako niko drugi, pada na pamet Norbert Elijas (Elias) i njegova ideja figuracije. Ali, Elijas je svoj predlog figuracionistike sociologije izneo mnogo obinijim, manje drskim renikom, pa je, izgleda, efekat bio manji.[36] Utisak originalnosti se stvara ponajvie nainom na koji Latur tretira celokupnu sociologiju, osim najueg kruga svojih poklonika i saradnika. Sociologija je predstavljena kao vetaki homogena, kruta i dogmatina, sve njeno unutranje arenilo je svedeno na nekoliko teza kojih se malo ko u stvarnosti pridrava. Laturov grubi ton, koji koristi i kad se obraunava sa predstavnicima drugaijih stanovita i kad ubeuje itaoca u prednosti sopstvenog, ne pomae u realnoj proceni dometa njegovog dosadanjeg dela. Duhovite dosetke, zabavne anegdote, okantne metafore, jetki epigrami to su glavna obeleja Laturovog stila. Oni unapred preobraeni e se sigurno dobro zabaviti, ali oni ostali e se brzo zamoriti i zapitati, da li je zaista potrebno u toj meri ruiti mostove i odbijati uee u kolektivnom dijalogu drutvenih naunika?

LITERATURA Bnatoul, Thomas (1999): A tale of two sociologies: The critical and the pragmatic stance in contemporary French sociology, European Journal of Social Theory 2(3): 379-396 Bennett, Tony (2005): Historical Universal: The role of cultural value in the historical sociology of Pierre Bourdieu, British Journal of Sociology 56(1): 141-164 Bloor, David (1980 [1976]): Knowledge and Social Imagery, London: Routledge Bloor, David (1999): Anti-Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30(1): 81112 Bourdieu, Pierre (1984), La dlgation et le ftichisme politique, Actes de la recherche en sciences sociales No. 52/53: 49-55 Bourdieu, Pierre (2001). Science de la science et rflexivit, Paris: Editions raisons dagir Callon, Michel i Bruno Latour (1981): Unscrewing the big Leviathan: how actors macrostructure reality and how sociologists help them to do so, u: K. Knorr-Cetina, A.V. Cicourel (eds.), Advances in Social Theory and Methodology: Toward and Integration of Micro- and Macro-Sociologies, Boston: Routledge, 277-303 Claverie, Elisabeth (2003): Les guerres de la Vierge: une anthropologie des apparitions, Paris: Gallimard Corcuff, Philippe (2002): Les nouvelles sociologies, Paris: Nathan Fuchs, Stephan i Douglas A. Marshall (1998). Across the great (and small) divides, Soziale Systeme 4(1): 5-31, http://www.soziale-systeme.ch/leseproben/fuchs.htm
15

Fuller, Steve (2000): Why Science Studies Has Never Been Critical of Science: Some Recent Lessons on How to Be a Helpful Nuisance and a Harmless Radical, Philosophy of the Social Sciences, Vol. 30(1): 5-32 Garfinkel, Harold (2002): Ethnomethodologys Program: Working Out Durkheims Aphorism, edited and introduced by A. W. Rawls, Lanham: Rowman & Littlefield Latour, Bruno i Steve Woolgar (1986): Laboratory Life: The Construction of Scientific Facts, Princeton: Princeton U. Press [prvo izdanje Laboratory Life: The Social Construction of Scientific Facts, 1979] Latour, Bruno (1989): La science en action, Paris: Editions la Dcouverte [prvo izdanje: Science in Action. How to Follow Scientists through Society, Harvard U. Press, 1987] Latour, Bruno (1991): The politics of explanation: an alternative, u: Steve Woolgar (ed.), Knowledge and Reflexivity: New Frontiers in the Sociology of Knowledge, London: Sage, str. 155-176 Latour, Bruno (1997a): On actor-network theory: A few clarifications. Preuzeto sa: http://www.nettime.org/Lists-Archives/nettime-l-9801/msg00019.html 20. maja 2007. Latour, Bruno (2004 [1991]): Nikada nismo bili moderni: ogled iz simetrine antropologije, prev. J. Milinkovi, Zagreb: Arkzin/AIIR Latour, Bruno (2004a): Why has critique run out of steam? From matters of fact to matters of concern, Critical Inquiry 30(2): 225-248. Latour, Bruno (2006 [2005]): Changer de socit, refaire de la sociologie, Paris: La Dcouverte Latour, Bruno (2007): A Plea for Earthly Sciences, uvodno predavanje na godinjem skupu British Sociological Association, London, april 2007. Preuzeto sa http://www.bruno-latour.fr/articles/article/102-BSA-GB.pdf 10. juna 2007. Law, John (1986): On the Methods of Long Distance Control: Vessels, Navigation, and the Portuguese Route to India, http://www.lancs.ac.uk/fss/sociology/papers/law-Methodsof-Long-DIstance-Control.pdf, 8. avgusta 2007. Law, John (1992): Notes on the Theory of the Actor Network: Ordering, Strategy and Heterogeneity. Preuzeto sa http://www.lancs.ac.uk/fss/sociology/papers/law-notes-onant.pdf 28. jula 2007. Schinkel, Willem (2003): Pierre Bourdieus Political Turn?, Theory, Culture & Society Vol. 20(6): 6993

Ivana Spasi BRUNO LATOUR, ACTOR-NETWORKS, AND THE CRITIQUE OF CRITICAL SOCIOLOGY Summary The paper analyzes the theoretical opus of Bruno Latour and his treatment of the concept of critique. In the first section actor-network theory is presented through its key notions (actant, network, translation, associations) together with Latours theory of modernity. In the second section various aspects of the relation between Latour and critique are discussed first his own criticism of others (standard sociology and especially critical, i.e. Bourdieus sociology), then the criticisms aimed at his work, to conclude with the political ambivalences of Latours attempt to develop an acritical social theory.
16

Keywords: Bruno Latour, actor-network theory, critique, modernity, sociology, Pierre Bourdieu.

Ovaj tekst je rezultata rada na projektu Prosveenost u evropskom, regionalnom i nacionalnom kontekstu: istorija i savremenost, br. 149029, koji finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije.
[1]

U daljem tekstu, prilikom upuivanja na Laturove radove iz zagrada e biti izostavljeno ime autora. [2] Bio-bibliografski podaci, kao i ostale korisne informacije, mogu se nai na Laturovom vebsajtu, www.bruno-latour.fr. [3] Laturov dotadanji rad, koji se kretao u domenu sociologije nauke, predstavlja zaokruenu i specijalitovanu celinu, te u ovom tekstu nee biti posebno predstavljen, osim ukazivanja na kontinuitete s kasnijim razvojem. [4] Website CSI http://www.csi.ensmp.fr/ prua razliite informacije o ANT, Laturu i Kalonu, a o Donu Lou v. na http://www.lancs.ac.uk/fss/sociology/staff/law/law.htm. [5] Prema Laturovoj samoistorizaciji (2006: 20), tri su rada bila kljuna za utemeljivanje ANT: 1) njegova knjiga o Pasteru iz 1984, 2) tekst M. Kalona o aferi oko morskih koljki u Bretanji (M. Callon, Elments pour une sociologie de la traduction: la domestication des coquilles SaintJacques et des marins-pcheurs dans la baie de Saint-Brieuc, LAnne sociologique 36, 1986: 169208); 3) tekst Dona Loa o portugalskom osvajanju puta za Indiju (Law 1986). [6] Latur o tome kae: Slabost semiotike je oduvek bila u tome to je razmatrala proizvodnju znaenja nezavisno od prirode entiteta. Kada se umesto knjievnih tekstova okrenemo prouavanju prirode i nauke, shvatamo da se moemo potpuno odrei pojmova diskursa i znaenja a da ne upadnemo ponovo u naivni realizam; umesto njih, razvijaemo semiologiju stvari (1997: 8). [7] Tard je, navodno, bio meu retkima koji su eleli da sociologija objasni kako se drutvo kao takvo dri na okupu, umesto da prethodno postojanje drutvenih sila upotrebljava da objasni neto drugo (2006: 25). Sumnjiaviji italac je u iskuenju da se zapita nije li posredi vie marketinka strategija iskopavanja zaboravljenih klasika nego istinska inspiracija. [8] Latur se namerno poigrava dvoznanou rei constitution u francuskom i engleskom jeziku: i ustav u politikom smislu, i konstitucija u filozofskom. [9] Sluajno ili namerno, podela je as dvojna, as trojna. [10] Latur tu jeste i pronicljiv i duhovit: Jeste li primetili? svaka bolest danas ima svoju pacijentsku organizaciju, svaki vajcarski gleer svog zatitnika, svaka ptica, svako drvo, ima svoju grupu dobrovoljaca i aktivista bezmalo svaka buba ima svoj blog!... A nedavno sam saznao da ak i kopriva, ta prava poast moga vrta, uiva zatitu grupe koja o njoj brine i bori se protiv, kako kau, biljne diskriminacije!(2007: 5), ali ne i dovoljno ubedljiv: zato bi to bili primeri hibridizacije, a ne unutranji razvoj savremene (isto ljudske) kulture? [11] Posmatrano iz ugla etnometodoloke sastavnice u ANT, mobilisanje objekata zarad objanjenja delanja moglo bi se protumaiti kao pokuaj razreavanja problema stabilnosti, pravilnosti i trans-situacione ponovljivosti praksi, koji notorno mui etnometodologiju u njenom izvornom vidu. Zanimljivo je da se sasvim slino pomeranje zapaa i u samoj etnometodologiji, koja se u novije vreme (Garfinkel 2002) znatno udaljava od ideje apsolutne konstitutivnosti diskursa (account) u korist telesne, materijalne, rutinske prakse, zajedno s prostornim
17

aranmanima, spoljanjim objektima, instrumentalnim pomagalima i slino. Re je, zapravo, o preutnoj redefiniciji etnometodologije, uprkos Garfinkelovom zaklinjanju u suprotno. [12] Ne iznenauje to Blor najodlunije odbacuje ovaj prigovor, tumaei ga reklo bi se, s pravom kao plod nerazumevanja i sistematskog iskrivljavanja svog strogog programa (Bloor 1999: 101-2). [13] Da li je ovo ispravno i pravedno itanje drutvenog konstruktivizma, neka ostane otvoreno pitanje. [14] Naunici, konstrukturi injenica, interpretiraju svoje interese i interese onih koje regrutuju, a taj proces interpretacije jeste prevoenje (1989: 174). [15] Medijator (mediateur, mediator) jeste jedan kljunih pojmova u ANT, a formulisao ga je Laturov saradnik Antoan Enion /Antoine Hennion/). Za razliku od posrednika (intermediaires, intermediaries) koji su samo prenosnici, pasivna sredstva u tuim rukama, ovi su akteri obdareni sposobnou da izraze ono to prenose, redefiniraju, ponovno razviju, ali i izdaju; jedni su robovi, a drugi slobodni graani (2004: 83). [16] Od dve vrste praksi koje tvore modernost, prvoj (odvajanje) odgovara pojam kritike, a drugoj (meanje) pojam mree (2004: 16). Suprotnost postaje jo nedvosmislenija i dovodi se do opredeljivanja ili-ili u retorikom pitanju: Je li naa pogreka ako su mree istovremeno stvarne kao priroda, ispriane kao govor, kolektivne kao drutvo? Moramo li ih slijediti naputajui resurse kritike, ili ih napustiti prihvaajui ope shvaanje kritike trojne podjele? (2004: 12). [17] Svako razmiljanje u kategorijama uzrok-posledica, a posebno tenja nauke (pa i sociologije) da to manjim brojem uzroka objasni to vei broj posledica, jeste u svom korenu autoritarno, implicira divljenje prema lancu komandovanja i tenju ka moi, ka ovladavanju predmetom; a objanjenja su uvek neka vrsta optube, raspodele odgovornosti, prokazivanja (1991: 164). [18] Kao uzornu Latur (2006: 69-70) navodi studiju o meugorskim hodoaima Elizabet Klaveri (Claverie 2003), u kojoj autorka ni u jednom trenutku ne osporava realnost Gospe kao stvarnog i prisutnog aktera i pokretaa delanja hodoasnika, kako to oni vide. [19] Jo u sociologiji nauke Latur se poigrava ovom idejom, rekavi da, poput termita, naunici grade svoje podzemne tunele od meavine zemlje i vlastitih izluevina (1989: 411), a kasnije e metaforu proiriti i na sociologe (2006: 203, 319). [20] S ovom dvojicom autora Latur deli, izmeu ostalog, bitan pojam probe ili testa ( epreuve, trial). Laturu je on kljuan za definisanje realnosti u konstruktivistikojoj teoriji nauke, a Boltanski i Teveno svoj pristup ponekad nazivaju sociologijom probe. Zbog niza dubinskih slinosti, svu trojicu jedan komentator smeta zajedno u struju koju naziva pragmatikom sociologijom i kao celinu protivstavlja kritikoj (Bnatoul, 1999). [21] Bezmalo celokupna filozofska misao poslednjih nekoliko vekova, od Kanta, preko Hajdegera i semiologije, do Habermasa, ocenjuje se kao promaena i pogrena, a zavrnica je namenjena postmodernizmu: Nisam naao dovoljno runu rije kojom bih oznaio taj pokret ili, bolje, tu intelektualnu nepokretnost (2004: 63). [22] Slian antagonizam odranije postoji izmeu Burdijeove kole i krugova oko Turena (Alain Touraine) i Budona (Raymond Boudon). [23] Da ironija bude vea, kroz Laturovu knjigu se englesko govorno podruje prvi put ire upoznalo ovim Burdijeovim idejama (Fuller 2000: 16). [24] Njih pokuava da razdvoji Benatuj (Bnatoul, 1999), nastojei da iz tog uzajamnog potcenjivanja izvue neku optu korist. [25] U jednoj ranijoj knjizi, Latur bira naziv klasina sociologija, ali je opet opisuje gotovo identino kritikoj: ona je arogantna, misli da zna bolje od aktera i da prozire kroz njihove
18

iluzije; ali takvo redukovanje sposobnosti onih u ije ime pretenduje da govori ne moe se nazvati leviarskim (nav. prema: Schinkel 2003: 85). [26] Epitet drutveno je, u rukama naih najboljih prijatelja, pobrkan s napadom na solidnost naunih injenica i raskrinkavanjem njihove pretenzije na istinitost. Oni su mislili da mi s naukom radimo isto ono to su se oni toliko ponosili da su uradili s religijom, umetnou, pravom, kulturom, svim onim to smo verovali da je tvrdo poput elika: da hoemo da je smrvimo u prah, pokazujui kako je od poetka do kraja isfabrikovana (2006: 132-133). [27] Kada razlikuje mikro- i makronivo, menjajui analitike okvire prelazei s jednog na drugi, (obina) sociologija izbegava svoj primarni predmet, a to su borbe i prevoenja kojima mikroakteri (slabi) postaju makroakteri (jaki). Posledica je da se pobednici dodatno opravosnae i postojei odnosi moi potvrde (Callon and Latour 1981: 280) [28] Na mesto itavog spleta vidljivih i izmeni podlonih sredstava koja se stavljaju u pogon da bi se proizvela mo... sociologija, a posebno kritika sociologija, preesto stavlja jedan nevidljivi , nepokretni i homogeni svet moi po sebi.... Ako nekome treba uputiti optubu da je zaboravio odnose moi i drutvene nejednakosti, to je pre sociologija drutvenog, a ne ANT (2006: 123). [29] Meanje stvari i ljudi je za njega opskurantizam podignut na nivo opteg metodolokog principa (Bloor 1999: 97). [30] ANT kao ni kapitalistiko raunovodstvo ne poznaju ontoloku razliku izmeu ljudi i maina; irei dejstvenost i na neljudske aktante, ANT pretvara svakog pojedinca u (potencijalno zamenljiv) deo ire korporativnije mainerije; a faizam je takoe oboavao i veliao tehniku (Fuller 2000: 21-23). [31] U jednom od uvodnih pasusa knjige (2004: 17) Latur lepravo obeava da e, u ovom kratkom eseju, razreiti sve najtee probleme zapadne filozofije poslednje dve hiljade godina od prirode delanja i delatnika, preko identiteta i razlike, smisla istorije, do kulturnog relativizma. [32] inei dosad tajnu proizvodnju hibrida javnom i slubenom, u toj elji za objelodanjivanjem, govornim uoblienjem, iznoenjem u javnost, nastavljamo se prepoznavati u intuiciji prosvjetiteljstva (2004: 146). Tako moemo zadrati prosvetiteljstvo bez modernosti. [33] Evo ilustracije Laturovog tona kad govori o tome: Ako izuzmemo religiju, kritika sociologija nije nijednu oblast tako opustoila i unakazila kao sociologiju umetnosti... (2006: 340). [34] Za njegov govor o politici karakteristine su bombastine objave poput: Ako postoji drutvo,onda nikakva politika nije mogua (2006: 36). [35] Up. o tome: Laturova metodologija primenjena u praksi deluje sumnjivo nalik na obinu sociologiju naunog znanja, mada prilino ogranienu i jednostranu (Bloor 1999: 99). Laturova antimodernistika metafizika slui samo da prikrije prilino staromodnu narav terenskog rada obavljenog pod njenim znamenjem (Fuchs i Marshall 1998: 11). [36] Don Lo (Law 1992: 5), objanjavajui procesualnost ANT, u kojoj drutvena struktura ne predstavlja imenicu nego glagol, bez ustezanja uoava u tome slinost s Gidensovom strukturacijom, Elijasovom figuracijom i o iznenaenja! Burdijeovim habitusom.

19