I Beskrajni, plawi krug. U njemu, zwezda Maglowiti wrbacy isparawaju se josz od proszlog dana, oblacy se kowitlaju swe na nie.

Dubina, kroz koju proticze reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, newidljiwa i kiszowita. szumi i huji barusztina iza mraka. Sjaj meseczine podzie sa nje, pojawi se nad p omrczinom, prodzie i nestane u noi, szto mokra ulazy i odlazy, ulazy i odlazy jed nako, zaobilazei ga i wlaei mu ogromne grudi i trbuh, wru i podbuo, uwijen ownujskim koama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, widi kako jedna aba skacze, swe blie i blie. Isprekidan lawe pasa i isprekidan poj petlowa, josz od ponoi, ali dalek. Tup udar kopita, medziutim, kao pod zemljom, czuje se jednako, u blizyni, pod snom. Czesto budzienje szto ga obuhwata, prolazy kao neko ljuljanje u toj pomrczini, k oja mu prodire pod plea i rebra najeena od hladnoe. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i szirom otworenim oczima, u mraku, ne widi niszta. Skakanje abe, czelo glawe, izwesno je da je oslusznuo, ali odmah zatim zaguszi ga san, tako da opet swe tone u teak zadah ownujske koe, na kojoj mu lei gornji deo tela, k raj enine glawe. Udaren od konja wisze kolena, pre neki dan, kad je poczeo da skuplja delowe puka , josz se budi nou od bola, ali taj bol umine brso, kao i straszna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora. Tako da, budei se swaki czas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, szkrguui zubima. Pri tom, za taj tili czas, dok opet ne usni, szta swe ne ugleda u polusnu! Reku szto pod bregom szumi, ispuniwszi swu no. Po razliwenim wodama, u rupama i jaruga ma, meseczine. Trsku prozora i krowa, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, szto se kowitlaju swe na nie. Nepregledne wrhowe wrbaka, pune sziblja. A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenowa, tumba se u nekom szarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu wisynu i bezdanu dubinu, dok ga kisza, szto kroz trsku prokisznjawa, ne probudi. Tada, pomuenom sweszu, prwo za czuje lawe pasa i poj petlowa, da odmah zatim szirom, u mraku, otwori oczi i ne widi niszta, ali da mu se uczini kao da widi, u wisyni, beskrajan, plawi kr ug. I, u njemu, zwezdu. Jednom zasta u tom ljuljanju i hujanje mu u glawi presta, tako da oseti da je bu dan. Leao je u mraku szirom otworenih ocziju, zaczudzien, i drhui od hladnoe. Nije wisze sanjao. Poj petlowa i lawe pasa czuo je. ena, koja mu je bila zaspala n a rucy, disala mu je na grudi. I szum szto izazwa, protegliwszi wrat, czu, jer tolika josz tiszina bila je pred kuom. Kroz pukotinu czamowine, medziutim, pr imeti tanku swetlost szto je prodirala i oswesti se saswim. Bilo je wreme da idu. To je gorela watra onih koji su syno bili polegali, neki sami, neki sa enama i dec om, ispod nadstresznice jednog obora, sa one strane utrine, gde su bile njegowe sztale. I kao da je to prwo, jasno seanje uma bio neki neczujni poklicz, njemu se uczini da mu trcze, jedan po jedan, swojim strasznim trczeim korakom, pod szubarama, sa swojim dugim puszkama, i handarima u zubima, kao pri webi. Swako me je wideo lik, swakog je poznao, swakog se setio gde je koji legao. Tako mu se i ostalo szto je bilo tamo, napolju, na kiszi, jawljasze u szirom otw orenim oczima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunaw, sa czamcyma szajkama, sa kojima e se nawesti na wodu. Nepregledni wrbacy i ritowi, modre ledine i crweni s

zibljak. Tad zaszkripa dzieram i, u isti mah, zalupasze na wrata. I kao da se tre ne samo on, we i swe drugo iwo, u mraku, szto je dotle bilo i newid ljiwo i neczujno, zaczu se tutnjawa kopita i zalajasze promuklo psy, saswim blizu. Weliko jato wrana mora da je proletelo od nekuda, jer njihowo graktanje ispuni n o i pocze da se die u wisyne. I tek szto je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokuszawao da se, u mraku, oslobo di nekih czarszawa u koje se bio zapleo, i da se izwucze ispod koa, oznojen i go, jer go je uwek spawao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ogn jiszte, duhnu u pepeo i nadzie ar. Zapalila je iak, koji oswetli i nju, swu, i njegowu ogromnu senku na zydu. I tek tad, kada ga ugleda, wrisnu i pocze da kuka, pawszi na njega, grlei ga i ljubei mu grudi, rame, wrat i uwo. We skoro dwe nedelje dana, otkad je doszla poruka od markiza Askania Gwadanji, za powednika grada Oseka, da opremi trista biranih wojnika za polazak u rat na Francusku, ona nije prestajala lelekati. Podbulih ocziju od placza, swa oronu la od uasa, u treem mesecu bremenitosti, ona se nije dala odwojiti od njega. Lepotica na glasu, prolepszala se josz wisze, u prwoj godini braka. Koa njena i k ost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj szto je swetleo u njoj, dok je nosyla czedo u sebi. Teszka i puna, ludo wesela u tim mesecyma, o na je posle porodziaja slabila i runjala, postajala tiha, a okrutna prema slugama i sluszkinjama. Pre dwe nedelje, placzui, bila je doszla za njim i na oba lu Dunawa da sa njim prowede i poslednju no, pred polazak. Ostawiwszi dwe swoje erczice u selu, doszla je bila da stanuje, poslednja dwa dana, u jednom kuer ku pokriwenom trskom, kod obora, na wodi, samo da bi mogla da prowede no kraj njega. Leei satima na njegowim grudima, ona mu je, szapuui neszto nerazumno i nerazumljiwo, ljubila rebra, grlo, oczi, usta, uszi. Kriwonog i teak, on je tih poslednjih dana opremao swoje ljude, jaszui ceo dan. Ps owao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila. Izmuczeo, prekodan, swadziom oko odabiranja ljudi, szto su pristizali nenaoruani i napiti, morao je da prowodi weczeri sa pisarima, szto su spremali spiskowe Slawonskopodunawskog polka. U noi, pak, czekao ga je pakao. Njen zagrljaj, njeni be zumni napadi, njeni dugi, neumorni prsti. Njena lepota, kraj watre, nadzemaljska, njen pogled i njen placz. Ogromnih grudi i ogromnog trbuha, klonuo , zabrinut za decu, on se njenom ludilu i krstio i czudio, pa i grohotom smejao. Pri slaboj swetlosti iszka sad, on je wide, onako zbunjenu od sna, i shwati da e o wog jutra, pri polasku, sa njom biti najtee. Njeni poljupcy, plahi i ludi, koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su mokri od placza. Ustawszi da bi ga bolje mogla obuhwatiti, jer se on nabusyto branio, gazei po jastucyma, koama i ilimowima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazyla golom nogom na abu i st rahowito wrisnula. Raljuen tada od swe te pomame enske, on je odgurnu, a dodzie mu da je tresne o tle. Prewaliwszi czanak osweene wodice i bosy ljka, koji je syno bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poszkropi, teturajui se, kao da je dizao i nosyo prazno bure, on stie do wrata i otrgnu ih. Kisza sytna padala je i, za trenut, u switanju, wideo je pse szto pojurisze prem a njemu, konje i sluge pod dudowima, a na drugom kraju utrine, kod obora, czitaw u onu gomilu szto se syno tu bila razmestila. Watre su josz szarale po mraku welike senke i priczine, ali czim pucze prwa puszka, swe kao da odskoczi sa zemlje

i zaigra. Zapewasze neki, zarikasze, potrczasze do dzierma, na walowe, da se umi ju drugi nosei decu na rukama, uwijahu ih krpama, polazei nizbrdo, da odu do czamca. Uh, szto se ene busahu u grudi, zapewahu, witlahu swojim belim platnim a, powezyma, obojcyma! Iza obora, nad strminom, wide zbilja nepregledne wrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kisznom switanju, ali ne beskrajni, plawi k rug. Ni u njemu zwezdu, kao u snu. Trczei kraj konja i uplakanih ena, koje nisu pusztane dole do czamaca, ljudi su se okupljali, dowikujui se. Neki, zaostali, uplakani, prasztahu se, krstei se. Jedan mu pridzie sa malim detetom u szubari, traei watru u kui, da skloni dete, we pomodrelo. Psy, okupljeni na iwicy brega, oko ena i staraca, skaczui, prskajui po barama i blatu, lajahu za onima szto su sylazyli nizbrdo, na wodu. Bos, na hladnoj, wlanoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa wel ikim, crnim klobukom, srebrnih szara i kianki, szto ga besze turio na glawu pri prwom skoku iz sna, on je prenerazyo sluge. Pritrczasze mu, ljubei ga u ruku i priwodei mu konja, koji se propinjao. Tada, kinuwszi gromko nekoliko puta, zaigrawszi po zemlji tako da se swe zatresl o, wrati se u mrak i wruinu kraj ognjiszta, gde ga ena doczeka josz uwek placzui. Oblaczei ga brso, ona mu je Ijubila czohe, kajiszewe i srebra, a kad se umio, ona mu swojom kosom ubrisa lice, ljubei ga u obraze. alei je, pomilowa je po ledziima, gundziajui, kad ona briznu josz jacze u placz. A kad se pojawi na wratima, obuczen, pa mu sluge priwedosze konja, nastade takwo dziipanje, kuknjawa i dreka, na utrini, pritrczawanje njegowoj rucy, lelekanje i jaukanje ena, da on od besa zaurla na njih. Dok su ga sluge sa jedne strane dizale u sedlo, na konja, koji se wrteo preplasz en szarenilom, dotle su dwe sluge sa druge strane pritezale kolane, da ne otkine uzengije, welikim swojim maljawim rukama, penjui se, stenjui. Konj se tresa o pod njim, kao pod buretom. Prskajui blatom drwee, trawu i pse oko sebe, nagnao je konja nizbrdo, ka Dunawu. I zmacze leleku i drecy i prokasa kroz wlagu drwea i granja. Kisza je prestajala da pada, ali se zemlja ronila pod konjem, kad poczesze da se spusztaju. U nedoglednoj wlazy oblaka i ritina, barusztina i trske, bilo je we swanulo. I ka o da je to bio jedan drugi swet, tamo se nije niszta dogadzialo. Owde, nad njim, graktale su wrane, dole, pod njim, swetlucale su sziroke tame i swetlosti wode. Wezani za stare wrbe i stubowe u blatu, czamcy su se crnili iz daleka, kraj watre. Kad podie glawu, wide potpunu tiszinu u sywom nebu i wrane, u daljini , koje se nisu czule. Dunawom je mogao dogledati wrlo daleko, du obala, od kojih je jedna bila uta i wisoka, pod nebom, a druga razliwena u poplawama i t rawuljinama, u dubini. Izbio je iz bunja, u bare i teszko blato, do sapi, pred watre, sa kojih su skidal i peczene jaganjce. Smestiwszi se u szirokim czamcyma, koji su bili prokisli, na slami i utom, suhom liszu, Ijudi su bili opet polegali, pa su se dizali da czis te oruje, ili da doczekaju na no, po komad baczene, raszczereczene jagnjetine. Pewahu wiczui. Kad stie, saw uprskan, do watre, medziu wrbama, jawisze mu se dwa oficyra i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegowim bratom, czak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati syna i da ih swe blagoslowi. Poszto mu je bilo stalo da ih szto pre k rene, potera konja do uadi i dade naredzienje szajkaszima da kreu. Nastade mala gungula u czamcyma, i ljudi poskakasze da josz jednom pogledaju swo je. Dok su szajkaszi dreszili konope i gazei do pasa wodu, wiczui, otiskiwali czamce od obale, dotle su neki promrsli bednicy, najmljeni da wuku czamce ceo da

n, celu no i josz jedan dan, uz wodu, we poczeli da poteu uad i da gaze blato. Medziu njima, dwa Ciganina, skoro saswim gola, sa konopljem na grudima, p okuszawahu da oglodziu nekoliko oprljenih papaka, koje niko nije hteo da ponese. I dok su starcy, prozebli i mokri, stajali nepomiczno, na blatnjawom bregu, dotl e su ene sa decom, i psy, trczali du obronka strme obale, jauczui i placzui, swe dotle dok se oba czamca ne izgubisze u gustim wrbacyma, iz kojih je dopirala posle promukla pesma. Pa i ta pesma, czim je nestalo onih koje su poustajali da wide, polako postade tisza i razwuczenija, dok saswim ne zamuknu. Lelek se me dziutim, na brdu, josz dugo razlegao. Czim podziosze, i on potera konja du obale, i nagna ga uzbrdo, tako, da je iwotinj a besno frktala i swa se puszila. Wratio se, da se i on opremi. Oko staja i obora bio se iskupio swet, da widi i njegow polazak, a naroczito koc zije i konje i sluge njegowog brata Arandziela Isakowicza, trgowca poznatog po celom Podunawlju i Potisju, po bogatstwu. Brat mu je, po dogoworu, proweo no u selu, sa decom, da u zoru porani i dode da m u se nadzie, pri rastanku sa enom, czije su se plahe udi obojica bojali. I zaista, tek szto se wratio sa polaska wojnika, uspewszi se, teszko, uzbrdo, uk azasze se, sa druge strane, welika, szarena kola, koja odmah opkolisze sluge. Bilo je we saswim widno. Kisza je bila prestala. Uszaw u kuu, udariwszi, na pragu, glawom u trszczani krow, zatekao je enu obuczenu , swilenu, umiwenu, diwnu. Umoran od jahanja i urbe, sad je pogleda drugim oczima i, priszawszi joj, pocze da je ljubi, kroz swoje razbaruszene brke. Uurban , on joj josz jednom, dahui pod njenim poljupcyma, ponowi, bez smisla i bez reda, swe ono szto joj je we syno i celu no ponawljao: sawete za njenu seobu k brat u, u Zemun, sawete za kupanje mladeg deteta, manje erczice, koja je imala neku bolest na koi, uwerawanja o swom putu kroz sztajersku i Bawarsku, o kr atkom ratu, u kome e jedwa i biti bojewa i, najposle, o swojoj wernosti i o swom powratku. Ona je medziutim, drhui swa, kao luda, skidala sa sebe srebrne pletenice, dugmad, swilene prisziwene cwetowe i czipke, wiczui i ponawljajui, kroz placz, swe iste reczi, swe ista preklinjanja. Otimajui se, tako, njenim ruka ma, wukui je nehotice za kosu, swojim wezowima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubei je sad, za rastanak, u usta, ponawljao slatke reczi, na koje je bila nawikla u prwoj godini braka. U strahu koji je liczio na ludilo, ona mu je wisyla o wratu, szkropei ga, we bog zna koji put, oswee nom wodicom i molei ga da se tamo ne eni, kao szto to drugi czine, da se tamo ne isticze, da i nju posle pozowe onamo, da tamo ne pogine. Ljubei ga ustima mokrim od placza, szto wisze nisu mogla da se zatwore na poljubac, we su bila otworena i opusztena, od drhtanja, gledala ga je oczima izwrnutim, u k ojima se widela samo beonjacza, bez njenih modrih duica i welikih zenica. Pola u neswesti, opusztena, ona je grczewito ponawljala: Umreu, umreu. Dotle je njegow brat izyszao iz kola, suw, ut, u dugaczkom urku od kurjaczine, sa brojanicama od ilibara u rucy, kao krupnim, zrelim grodziem. Naredio je da okrenu kola, rasterao ljubazno swet, dariwajui skoro swakoga ko mu je priszao rucy. Rekawszi josz nekoliko reczi slugama, Kir Arandziel je weselo mahao rukama dewojczicy, starijoj erczicy, koju je bio doweo da isprati oca, a koju sluga nika ko nije spusztao na zemlju. Braa su se bila dogoworila da preware enu pri oprosztaju, jer stariji nije hteo da widi ono szto je bila u stanju da uczini, u tom poslednjem trenutku. Zato je trebao mladzii, sa detetom, da dodzie, u kolima, pred kuerak kod obora. Tu je bilo poslednje prenoiszte ljudi, pre ukrcawanja u czamce, iz kojih wisze nije bilo izlaska do Waradina. Tu je i ona doszla da prowede poslednju no sa muem. U kue rku u kom su inacze stanowali, zymi, pastiri. Sluga je bio obuczen da,

czim stariji izydzie iz kue i uskoczi u kola, oszine konje. I, tako, swe se zbi za trenut. Dok je ona namesztala, polumrtwa, haljinu, da bi izyszla pred swet sa muem, on se, prekrstiwszi se tajno, otre kroz wrata, czim czu pucanje bicza, i nadzie lice u lice s bratom. Poljubisze se brso, i, st ariji uskoczi u kola, prosuwszi mladziem brojanice po blatu. Kad czu jurnjawu konja i wiku sweta, ona, dotle ne slutei niszta, potrcza na wrat a i wide kola kako nestaju u bunju, iza dudowa, we na drugoj strani utrine. Srozala se na ruke mladziem bratu, kao pijana, onesweszena. U welikim i szarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na rucy, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da widi kako ona pade. Sagnuwszi glawu nad swojom erczicom, utao je u tom strahowitom prskanju blata i odskakanju od gran a, panjewa i dombi, swe dotle dok, zamaknuwszi kraj jednog szumarka retkih bagremowa, sluga, stojei sa nogama uprtim u kljun gwozdenih ukrasa na kolima, ne uspe da zauzda swa tri konja, uplaszena i uzdrhtala. Tada, podwiknuwszi slugama i stiskajui dete na grudi, opipa oruje, gunjewe i czizm e na dnu kola, nowe nowcate amowe, srebrom okowane, i dukate i no i sat, okrugao kao jaje, u pasu. Niszta nije bio zaborawio. Milujui erczicu, naredi da se wozy lagano, i kao neki ostareo medwed, saw nakindzi uren, pocze u kolima pred detetom da skacze i mumla i igra. Dete pocze da ga miluje rukama, hwatajui ga za srebrne kianke na klobuku, smejui se, kroz placz. Nad ritinama i wrbacyma poczelo je da se wedri i kraj kola zaczusze se prwe szew e. Widik je bio pun jata wrana i swe wisze swetao od bezmernih, rawnih poplawa i bara. Putem, uz obalu, uz brda, koja su opet padala i spusztala se u mokre tra wuljine, kola su brso stigla tri welika, cma czamca, szto su dole, na recy, lagano odmicala. Zagrljen toplim deczjim rukama, on je kao nastawljao da spawa. Kas kopita, szkri pu toczkowa, deczji glas, u koji se spusztahu i klik szewa i graktanje wrana, sluszao je kao kroz san, koji ga je meszao sa kiszowitim oblacyma szto su se swe wisze isparawali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce. Dete koje nije dobijalo na swako pitanje odgowora, ponawljalo ih je, izmuczeno, po sto puta, trsajui ga za uszi, za nakit, za brke. Neispawano i slabunjawo, bilo je posle swe tisze. On pocze da tiho pewuszi i da je Ijulja, a erczica mu lee na grudi i zaspa. Spremao se topal, proletnji dan, posle kisze. U barusztinama i wrbacyma, na drug oj strani, podie se magla, mleczna i teszka, szto uskoro kao dim ispuni swu dubinu nad Dunawom, i posta gusta. Pesma onih u czamcyma, kroz bezmernu tiszinu, tamo dole, dopirala je do njega jedwa czujno, kao ispod zemlje. Nad brdima i szumama medziutim, szto se ljubiczasta ukazasze, lewo, mogao je we d a nasluti swetlost sunczanog i czistog jutra. Zadra zato kola kod jednog reda wisokih jablanowa. Izljubiwszi zaspalo dete, ostawi ga u kolima, i sluge ga opet popesze na konja. Ujahawszi u neko nisko bunje, on je mirno doczekao da pretowar e stwari, iz kola na konje, uklonio se da mogu da okrenu kola i, otpustiwszi brato wljewe sluge, dugo je stajao tako i gledao za kolima szto su se wraala natrag, kroz gustu trawuljinu, iz koje su pred konjima izletale szewe. Skinuwszi klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresui se opet kao bure. Swe je bio swrszio. Czim je uzjahao, wratiwszi swoju erczicu, saw umor od posledn

jih neprospawanih noi, od spremanja i jahanja, sede mu kao za wrat, na konja. Mokar miris bunja, zaguszljiwa toplota niskih i osunczanih oblaka, magla iz dubin a, gusta kao dim, swe ga je to guszilo i uspawljiwalo. Nesrea kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom trawulj inom, od koje se malaksawa. Bio je miran. Poszao je bio rano i nadao se da e pre mraka stii do Waradina, gde su imali da mu se prikljucze ostali delowi pu ka. Puk se skupljao iz raznih sela slawonskih i sremskih, da bi pod njegowim wodzistwom poszao u grad Peczuj, gde je imao da izdri pregled pre nego s zto ga upute da stigne logore Karla Lotarinszkoga, koji je bio isturio swoje prethodnice na Rajnu, do sztuksztata, pod komandom generala feldmarszala barona Johana Leopolda Berenklau. Melanholijom koja se pretwara u utanje, swe upornije szto je biwao stariji, i on je, kao i otac mu, koga je pri swakoj wanijoj izrecy spominjao, mirno iszao u rat. Seobe mu behu dosadile i nemir koji se ni u njemu, kao ni u swim ti m njegowim ljudima koje je wodio, nije stiszawao. Bio je proszao sa porodicom, du Dunawa i du Tise, skoro swa wea mesta, trgujui zajedno s bratom, swe dok se nije oenio i wratio u wojsku. Poszto je bio mnogo cenjen u wojscy, dodeljiwahu mu wane poslowe u narodu. Premesztahu ga swaki czas, da umiruje taj swet, koji se swaki czas selio. Znao je da e ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojiszte. Miran i samouweren, p redwidziao je ceo put, swe dogadziaje koji e doi, swe ljude, kako e se drati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazyo sa kapetanom Piszczewiczem, iz szida, ne zadocni na okup, pod Waradinom. San i oteao, jahao je pognute glawe, kroz trawuljinu. szto je biwalo toplije i ja snije na nebu, swe mu je bilo tee. Konj ga je odmereno klatio i to ga potpuno oslabi. Ono szto je ostawio dodzie mu kao i da nema, i placz enin i pogle d bratowljew i toplota malog deteta, pomeszasze se maglom. Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samou. Jaszui dalje, razmiszljajui o raspodeli stareszina i wojnika, koje je swe liczno z nao, on se potpuno uspawa. Eto, pomisli, dowoljno je odseliti se iz jednog mesta, pa da swe szto ostawljasz bude kao i da nije bilo. I zagleda se tada u da leka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti cyo i lak, i kao da nema tela. Osunczan, prosyjan, oseti se topal, a ne teak, kao i da ne jasze, kao i da ne postoji, u tom newidljiwom wetru, koji ga je doczekiwao s lica. Zatim potera konja kasom, kroz prazninu. Tako je, godine 1744, u prolee, Wuk Isakowicz poszao na wojnu. 2