ovek nije ivotinja zato to zna da je ivotinja, zato to zna da je od roenja osuen na smrt i to zna da ivi unitavajui i da gradi

samo usmrujui. Nikolaj Fj odorov

PAVEL K U Z M I KASATKIN

MORBUS PARKINSONI PREDGOVOR

Demjan

Lavrentjevi Parkinson, izumitelj stra

ne bolesti, umro je od iscrpljenosti 1947. godi ne u logoru na Kolimi pod lanim imenom Nikolaj Nikolajevi Kuznjecov. Pod tim otrcanim imenom Parkinson e provesti jo etrdeset i tri turobne mrtvake godine - sve do perestrojke, glasnosti i raspada SSSR-a, raspada kome je (sa da ve rehabilitovani) Demjan Lavrentjevi ako je verovati injenicama iz predstojee hronologije i biografije - i te kako doprineo. D. L. Par kinson je, dakle, rehabilitovan zajedno sa stoti nama hiljada to realnih to fiktivnih logoraa; ponovo dobija kuu svog iilelog bia - ime. Njegova bolest, meutim, pala je u zaborav; ta vori u poniavajuem statusu. I dalje je to morbus Parkinsoni, popularnije parkinsonizam, ali -

saglasni su njeni preiveli savremenici - simptomi i klinika slika nemaju nikakve veze sa izvor nom Parkinsonovom boleu. Tu se ne radi o mutaciji same bolesti, kao u sluaju tuberkuloze koja neprestano pronalazi biohemijske strategije prilagodavanja antibioticima; ne - parkinsonizam je, uostalom, neizleiv; sada je to profani skup sindroma pozajmljenih od nekoliko bezna ajnih bolesti koji, posmatrani zajedno, najvie nalikuju Alchajmerovoj. Moderni parkinsonizam je oigledno falsifikat. Ali: zato falsifikovati bolest? Isto to pitanje mui i F. R. Voznesenskog, istoriara koji ima pristup arhivama carske Ohrane, NKVD-a, KGB-a i Lubjanke. Samo, odakle poeti? Neupueni - a u ovoj stvari svi su neupueni - nisu ni izbliza u stanju da zamisle di menzije tih arhiva, da ne govorimo o neizmernom mnotvu dokumenata pohranjenih u njima. (Prema nekim svedoanstvima , te arhive sadre u sebi popis svih puteva, gradova, sela, ulica, ku a, ljudi, njihovih spisa i razgovora, koji obuhva ta poslednja tri veka.) U toj arhivi samo odeljak Mitrofanovsk (beznaajna varoica u kojoj se Parkinson rodio) zauzima celih 5 7 . 4 0 0 kvadratnih metara sa vie
1

1 Vidi tekst Mekdonaljda.

Seanja

na

Demjana

Lavrentjevia,

V.

L.

od 4 5 9 . 7 8 9 . 4 9 0 . 5 6 7 dokumenata. Sve je tu, ni ta nije sakriveno, ali da bi se sklopila slika ne kog dogaaja, da bi se rekonstruisala biografija nekog oveka, potrebne su decenije predanog ra da. Voznesenski nema kud. Odluuje se za meto du nasuminog iitavanja dokumenata. Oslanjae se na intuiciju. Koristie esto ulo. Kada je re o Parkinsonu, tako je najbolje. Sledeih meseci Voznesenski grozniavo radi. Tu su i prvi re zultati - solidno dokumentovna Parkinsonova biografija do uzrasta od deset godina. Ali tu ne ma niega. Bar niega interesantnog. Sve se to moe proitati u sladunjavim pripovetkama ru skih realistikih pisaca. Te pripovetke, te sapunske opere pre pojave sapunskih opera, zapravo su obrasci vaspitavanja i odrastanja ruskih deaka onoga vremena. Voznesenski, fanatini (kako samo Rus moe biti) poklonik knjievnosti, do lazi do poraavajueg saznanja: da je realizam u ruskoj knjievnosti upropastio rusku realnost; da je unitio jednostavnost ruske due; da je pu stio u opticaj apsurdnu ideju socijalne pravde; da je, konano, tako mislio i Demjan Lavrentjevi, zapisujui na nekom mestu: Posle Dostojevskog, umesto raznovrsnosti i arolikosti varijete ta ruske due, preostalo je samo pet psiholokih tipova Rusa. Tipovi Stavrogina, Raskoljnikova, Marmeladova, Lebezjatnikova i Svidrigajlova."

Ali, ako se nita znaajno ne dogaa u po drumima arhive, ako fascikla (kasnije nazvana Uspon i pad Parkinsonove bolesti) pati od anoreksije, na beznadenoj udaljenosti od ozbiljne istorijske studije, u privatnom ivotu naeg istoriara javljaju se prve patoloke promene. Jedne veeri dolazi kui i zatie suprugu, Valentinu Nikolajevnu, kako se gola elja ispred ogledala uobiajen prizor u ruskim domovima srednje klase. Meutim, brzo sledi neto neuobiajeno, neto krajnje onespokojavajue za psihu obliko vanu u politikom sistemu zasnovanom na mate rijalizmu. Na muevljev pozdrav, Valentina od govara govorei kroz mar: Zdravstvuj, darag o j ! " Nakon prvog oka, Voznesenski trai pribeite u racionalizaciji. Sve prebacuje na raun premora. Sve pripisuje nervnoj iscrpljenosti. Kratkotrajnom poremeaju percepcije. Na istoriar, meutim, ne zna (ili ne eli da zna) jednu bitnu stvar: poremeaji percepcije ne postoje. Vi di ono to vidi i s tim mora da se nosi kako zna i ume. (Koliko sutra sve e ispriati Eduardu Mandarinovu, pesniku od koga emo sve ovo i saznati, ne toliko iz potrebe da se poveri koliko u nadi da e mu Mandarinov rei okani se glu posti", to on u izvesnom smislu i ini. Vidi", kae Mandarinov, dane provodi itajui ruko pise preispoljnih pijandura. Zar misli da to mo e proi bez posledica?"

Delimino uspokojen, Voznesenski nasta vlja da pretura po arhivskoj grai. Ali mnogo vi e saznaje o unutranjem ustrojstvu i skrivenom smislu arhiva samog nego o predmetu svog istra ivanja. Shvata da arhiv nije kolektivno pame nje ve kolektivni zaborav sveta. Da ljudske za jednice, poput njihovih sastavnih delova - ljudi imaju podsvest, matu i fantazije. Da su istrai vai arhiva neka vrsta virusa. Ipak, ima izvesnog napretka. Zapravo - znaajnog napretka. Prona lazi primerak zabranjenog asopisa Novi ivot sa Parkinsonovim lankom Istorija moje bolesti. U lanku nalazi vane reference, koje donekle sua vaju polje istraivanja. Voznesenski je ushien. Ushienost, to je pravilo, vodi u potitenost. Iste veeri hvata samog sebe u jednoj veoma, veoma onespokojavajuoj polusvesnoj raboti. Sedi tako on, Voznesenski, gleda televiziju, cepa povelike komade novinskog papira iz Pravde, stavlja ih u usta i u slast jede. Krajnje neprijatna situacija. To to je Valentina Nikolajevna onomad govorila na mar (i nekoliko puta kroz isti otvor govorila u snu) moe se pripisati nesavrenostima percepci je. Ali nema takvog umora, tako'nesavrene per cepcije, kojima se moe opravdati nepobitna i njenica da jede papir i da u tome nalazi jedno go tovo spiritualno zadovoljstvo. Te noi, Voznesenski uopte nije spavao.

M a n d a r i n o v e ga k o l i k o sutradan umiriti. F e d a " , kae m u p o e t a , provodi ivot meu h a r t i j a m a , pretvara se u hartiju, ta je u d n o u t o m e a k o ovde-onde trpne i pojede neki k o m a d ? U o s t a l o m , mi s m o odrasli u sistemu u k o me je o b l a s t o n o g a to se naziva normalnim bila p o p r i l i n o s k u e n a . T r e b a proiriti um. K o zna ta sve ne jedu ljudi na Z a p a d u . Bitna je samo-

svest. Jedi ta ti se jede." Mora da je Voznesenski pomislio: Doista, ta je loe a k o jedem har tiju. Hartija je celuloza. To je kao da jedem ku pus." Bilo kako bilo, ne bez izvesne strepnje, Voznesenski nastavlja mukotrpni posao u Arhivu. Gorepomenute reference odvode ga do odeljka Dostojevski, jednog od najveih u Arhivu, ija je povrina ravna povrini Bugarske. Teko je tu ra diti od mahnitih hordi istoriara knjievnosti, lekara, filozofa, jurodivih, dokonih i, prosto, sumasiavih, koji parazitiraju na zaostavtini Fjodora Mihajlovia. Ali nema se kud. Ukoliko ne pobitno utvrdi da je epilepsija velikog pisca u stvari bila maska za Parkinsonovu bolest, ukoli ko uspostavi vezu izmeu Parkinsona i Dostojevskog, to e biti prvorazredna nauna injenica. Kao i sve u vezi s Dostojevskim. Onespokojavajuem sledu stvari, meutim, kao da nema kraja. Voznesenski dolazi do otkria koje nijedan Rus nipoto ne sme da otkrije: Dostojevski ne samo da nije bolovao od parkinsonizma, on nije bolo-

vao ni od famozne epilepsije: povremeni, ne tako uestali napadi" neega behu posledica nervne iscrpljenosti usled dugih sati provedenih za koc karskim stolom i jedva da bi se mogli podvesti pod dijagnozu ovog nitavnog, trivijalnog, novovremenog parkinsonizma koji sa realnim parkinsonizmom nema nieg zajednikog. Na je istoriar, svedoi Mandarinov, na ivi ci oajanja. Zato otkrivati stvari koje ne eli da sazna? Koje niko ne sme da otkriva? Zato da iz spremita zabranjenih knjiga iznosi podatke koji e, jo zabranjeniji i jo nedostupniji, biti tamo vraeni po hitnom postupku? Moda zajedno s njim, Voznesenskim, preraenim u papir. Pretvo renim u nepouzdan dokument. Voznesenski dono si odluku da napusti ukleta istraivanja i da se po sveti unosnijim, drutveno prihvatljivijim poslovi ma. Za poetak, odlazi da se odmori u svoju dau u Podmoskovlju. Nekoliko dana se doista i odma ra. A onda, jednog jutra - suoava se sa veoma, veoma, veoma onespokojavajuim dogaajem. Budi se u svinjcu, meu svinjama. Prethod ne noi nije bio pijan. Ni one pre nje. Voznesen ski, zapravo, nikada ili gotovo nikada ne pije. Jeste se SSSR raspao, jeste da je politiki si stem promenjen i da je tranzicija u toku, ali u Rusiji se sutinski nikada nita ne menja. Vozne senski je svestan da je zaao podaleko izvan gra nica normalnog ponaanja, izvan skuene terito->

rije realnosti, ije granice nisu iscrtali ruski revo lucionari nego ruski realistiki pisci. Hitno zaka zuje pregled kod psihijatra. Psihijatar, tipini me haniar ljudskih dua, obrazovan u Hruovljevoj eri, ne zna ta da uradi sa raspoloivim simp tomima. - Pacijentu se ini da njegova ena go vori kroz mar! Tja! ene neprestano brbljaju. Rei se odbijaju od zidova. Nije uvek jednostav no odrediti odakle dopire govor. - Pacijent jede hartiju. Nita strano. Ljudi jedu gore stvari: no eve, ilete, malter, ugalj - nagledao se on toga u svojoj praksi. Uostalom, moda pacijentovom metabolizmu nedostaje olovo ili tamparska bo ja. - Pacijent spavao sa svinjama. Velika stvar! Napio se delija, a kae da nikada ne pije. Stara pria. Alkoholiari i jesu alkoholiari zato to ne priznaju da su alkoholiari. Sve u svemu, nije ba uobiajeno ponaanje, ali psihijatar poznaje mnogo neuravnoteenije osobe na kljunim po loajima u vojsci i administraciji. Uzevi sve u obzir, postavlja dijagnozu: Vi patite od blaeg oblika hipohondrije. Ne savetujem vam da se od marate. Dokolica loe utie na psihu." Ni psihijatar ni istoriar ne znaju ili, tanije, ne ele da znaju da hipohondrija ne postoji. Da je hipohondrija, slino paranoji, uvek u pravu. Da odsu stvo manifestacija bolesti niukoliko ne znai da ovek nije bolestan. Da je, konano, nemogue ne biti bolestan. Da je sam ovek u stvari neizleiva bolest.

Voznesenski se vraa na posao. Na izlazu iz metroa na Smoljenskoj stanici uinie mu se da ga neko prati. Taj utisak, meutim, pripisae za moru i ubudue smatrati da ga niko ne prati. Po stulati dijalektikog materijalizma su efikasan se dativ. Voznesenski verovatno razmilja ovako: Imam dovoljno muka sa hipohondrijom, para noja mi uopte nije potrebna." Tu je u pravu. Ima dovoljno problema. Paranoja mu nije po trebna. Ali to uopte nije paranoja. Voznesenskog prate. Tanije: ja, Pavel Kuzmi Kasatkin, danonono pratim Voznesenskog po zadatku Slube koja je - za razliku od Parkinsonove bo lesti - prompnila ime ali ne i metode i sutinu. Kako bih drugaije mogao napisati ove redove? Kako bih drugaije saznao toliko intimnih stvari o uranu" (operativno ime Voznesenskog)? I to je sasvim logino. Arhiva jeste otvorena, jeste dostupna naunicima i istraivaima, ali stvar mora biti pod kontrolom. Iz Arhiva se ne sme izneti, nekmoli objaviti, ni slovo vie od minimu ma neophodnog da se izgradi demokratski imid zemlje. (Moda u kasnije objasniti kako je do lo do toga da se ogluim o striktna pravila Slu be. Da je izdam iznosei u javnost ono to je tre balo da spreim. Moda neu. Ja sam samo spo redna linost u ovoj prii.) Vratio se Voznesenski na posao. Ali nema vie onog entuzijazma. Onog poleta. Onog ela-

na. Moda su u pravu povrni ljudi koji kau da ne treba eprkati po prolosti. Da jo manje tre ba initi pokuaje da se isprave tamonje neprav de. Da se nikome nita od onoga to ga je zade silo ne bi dogodilo da to nije zasluio. Lako je mogue da je povrnost ovekov usud, a da su takozvane dubine vetake tvorevine mate. Na kraju, moda treba poverovati autoritetu Dostojevskog, koji u jednom dokumentu (istina pro blematine autentinosti) ovako govori o Parkinsonu i njegovoj porodici: Nije iskljueno ni da je lekarska vetina Parkinsonovih bila zasnovana na linom iskustvu, na sifilisu Semjuela Longfelovia, koji se, u sve teoj formi, prenosio s gene racije na generaciju, da bi bolest dostigla vrhu nac u linosti Demjana Lavrentjevia, u neku ru ku inkarnaciji sifilisa, gde vie nemamo posla sa ovekom koji ima bolest, ve sa boleu koja je postala ovek." ta da se radi?" pita se Vozne senski. Ako napusti istraivanja, mira vie nee biti. Valentina Nikolajevna e nastaviti da govo ri kroz mar. Moda i kroz jo gora mesta. Ko zna ta ga sve eka. Postoji, uostalom, kritina taka u svakom ljudskom poslu, taka posle ko je nema povratka na prethodno stanje. Taka po sle koje se mora ii napred bez obzira na ishod. I Voznesenski nastavlja da kri svoj put kroz guste naslage arhivske grade. Ve je treu godinu u Ar hivu. Iz oblaka papirne praine polako izranjaju

obrisi Demjana Lavrentjevia Parkinsona. Dale ko je to od jasne slike. Ali sada je izvesno: Par kinson je poznavao, drugovao i dopisivao se s to liko umnih, znaajnih i obrazovanih ljudi da tvrdnja Dostojevskog da je Demjan Lavrentjevi alkoholiar i sifilistiar" jednostavno ne stoji. Nije se on uzalud ogradio od takve mogunosti primedbom - tekst problematine autentino sti.". (Kolike su samo naunici kukavice.) Ko je, do avola, bio taj Parkinson i od kakve je to bo lesti bolovao?" zapisuje tih dana Voznesenski u svoj dnevnik. Naravno, on i ne sluti da je sveska napravljena od specijalnog hologramskog papira; i ne sanja da se sve to napie istog trenutka po javljuje u dnevniku-dvojniku koji se nalazi u ne koj od prostorija Slube. Sluba i psihijatrija se proimaju, meusobno dopunjuju, a da to psihi jatrija, bar njeni nii stepeni, i ne zna. To je za tvoren krug. Ne moe se otii kod psihijatra i re i: Doktore, sve to napiem istog momenta se pojavljuje u dnevniku-dvojniku i agenti Tajne slube itaju svako slovo." Ali zahvaljujui tom dnevniku-dvojniku im pregniranom nevidljivim hologramskim mastilom bio sam u mogunosti da rekonstruiem sve detalje istraivake avanture F. R. Voznesenskog. Drugaije ne bih mogao da znam ta Voznesen ski misli. ta sanja. Ovako, dovoljno je da uvee prelistam dnevnik i da saznam, recimo, da je

2 3 . 5. 1 9 9 3 . na istoriar sanjao Jakoba Bemea. Nemam nikakvu predstavu kako Jakob Beme izgleda, ali pouzdano znam da je to on. Uosta lom, besmislen san. Beme je popravljao nekakve izme i neprestano ponavljao: 'Dua, Voznesen ski, dua...'" Voznesenski tih dana nema ba mnogo vremena za duu. Reference, zapisi, fu snote, beleke na marginama knjiga - sve ga to upuuje da istraivanje nastavi u odeljku Lenjin, ija se povrina poklapa s povrinom teritorije nekadanjeg SSSR-a. Kakvih sve tamo nema do kumenata! Kakvih udesa! U ogromnom katalo gu zabranjenih i zaplenjenih tekstova o Vladimi ru Iljiu, Parkinson zauzima poasno mesto. Ot prilike 9 9 % toga malo ko bi se usudio i da po gleda, nekmoli da istrauje ili da objavi. Vozne senski sasvim sluajno pronalazi pismo-dvojnik (znaajno i za istorijat Slube jer se tu radi o pri mitivnijoj verziji hologramskog papira) u kome jedva itkim Parkinsonovim rukopisom pie: Lenjin je do te mere privren doktrini ma terijalizma da se lagano pretvara u istu materi ju.1 Zahvaljujui tome ima elino zdravlje. I

1 O v o se p o k a z a l o t a n i m . U zapisniku s obdukcije V. I. Lenjina, ugledni lekar V. Osipov izmeu ostalog belei: (...) k o n a n a dijagnoza odbacuje prie o sifilisu i trovanju arsenik o m . To je bila arterioskleroza koja je p o t p u n o obuhvatila mozak. N a s l a g e kalcijuma su bile t a k o velike da se za vreme disekcije u o zvuk nalik udaru o k a m e n . "

istu takvu volju. lija,

Ukoliko se ne nae neko da taj ili jakom dozom otrova, po

organizam, sastavljen iskljuivo od malignih e nane metkom stoji opasnost da V. I. poivi i svih 350 godina. Rusija to sebi ne moe dozvoliti. rirae ga kao divljeg vepra* Istina, bie su rovo kanjen za svoja zlodcla: posle smrti prepai izloiti pogledima svetine, a njegova grena dua - koju avoli ve u ovom momentu mue4 - sve e to posmatrati dugi niz godina. Voznesenski je u oku. Pismo je adresirano na Fani Kaplan, revolucionarku koja e godinu dana kasnije, 1 9 1 8 , pucati na Vladimira Iljia Lenjina. Ono je prvorazredna nauna injenica. Neoboriv' dokaz da je Demjan Lavrentjevi Par kinson inspirator zavere protiv Vladimira Iljia. teta je samo to to ne moe biti objavljeno. Uprkos svemu, Voznesenski nastavlja istraivanje. Ne obazire se na sumnjivu lakou dostupnosti zvaninih verzija i dokumenata; trai zapise s omota paklica cigareta, beleke na manetnama koulja, priznanicama i raunima. Odlazi u ode-

* K a o to je poznato, i o v o se pokazalo tanim. Lenjin je balsamovan i izloen na C r v e n o m trgu, gde njegova dua i dan danas p o s m a t r a njegovo m r t v o telo u p r o v i d n o m kovegu.
4 J o jedno ispunjeno P a r k i n s o n o v o p r o r o a n s t v o . U monografiji Staljin E. Radzinski navodi da je posle m o d a n o g udara Lenjin aputao: U pomo... oh, davo... davo... p o m o . "

ljenje knjiga-dvojnika 5 i tamo nalazi studiju Sta ljin, koju e E. Radzinski napisati tek 1996. ,,U svom pismenom svedoenju", pie na strani 161, ,,F. Kaplan je navela da je pucala u Lenjina jer smatra da on udaljava ideju socijalizma za vie decenija. Upitana o saizvriocima i partiji kojoj pripada, Kaplanova je rekla da je potpuno sama izvrila atentat. Komandant Kremlja, Malkov, 3. septembra izvodi Kaplanovu u dvorite i ubija je metkom u potiljak. Pesnik Demjan Bedni bio je zainteresovani posmatra. Le Kaplanove je spa ljen u buretu." Zato Voznesenski ita knjigu za koju je si guran da je falsifikat? Takva pitanja postavljaju samo oni koji ne poznaju tajne ruskih arhiva. Kao to ne postoji savren zloin, ne postoji ni savren falsifikat. Svaki falsifikat sadri u sebi izvestan procenat istine. Treba samo poi od falsi fikata ka autentinosti. Na istoriar odlazi u bi blioteku arhiva, u katalogu pod M pronalazi Malkova, Apolonovia Vjaeslava, zatim njego vu knjigu Ruski posni kuvar; otvara potom stra nu 161 i - umesto recepta za bor od cvekle i peuraka - nalazi autentinu izjavu Fani Kaplan:

5 Knjige-dvojnici sline su dnevnicima i pismima-dvojnicima. Razlika je u t o m e to su knjige-dvojnici napisane od s t r a n e Slube. O b i n o bivaju p o n o v o n a p i s a n e " posle neko liko godina.

Htela

sam

da

ubijem

skota

koji

namerava

da Rusiju izlei od spasonosne bolesti. To je sve. Neke stvari su Voznesenskom sada jasnije, iako nikada nee biti sasvim jasne. Naprotiv, ka ko vreme bude proticalo, bie sve opskurnije. D. L. Parkinson, uvida Voznesenski, nije puki teore tiar, knjiki moljac, ve ovek od akcije. Kontrarevolucionar! Voda tajnog drutva koje uma lo nije promenilo tok ruske istorije. Na istoriar odluuje da, uprkos opasnostima takvog jednog poduhvata, iznese na svetio dana bar deli sage o Parkinsonu i njegovoj bolesti. Ali u tome ga spre ava iznenadna bolest. udna malaksalost. Ua sna munina. Visoka temperatura koja se povre meno penje do osamdeset petog podeoka Celzijusove skale. Ta abnormalna temperatura nije vesnik bliske smrti ve vatra oienja. Alhemijski proces nigredo, iz kojeg Voznesenski izlazi sa spoznajom da se njegov ivot nalazi na prekret nici, da, ukoliko eli da pronikne u misteriju Parkinsonove biografije i parkinsonizma, i sam mo ra oboleti od Parkinsonove bolesti. Voznesenski donosi odluku da oboli. Stanje koje nazivamo zdravlje", zapisuje iste veeri u svoj dnevnik-dvojnik, a ja iste vee ri itam, zapravo je stanje otupelosti, omamljenosti odsustvom bola. Zdrav organizam je neka vrsta proteinske supe - hranljiva podloga za na stanak profanih bolesti. Odahnuo sam im sam

se inficirao. Pre svega, parkinsonizam je bolest koja se prihvata dobrovoljno. Ona je stvar slo bodnog izbora. To i nije bolest u klasinom smi slu ve pre ono to Jovan od Krsta naziva tam nom noi due: sticanje svesti o bedi biologije i metabolizma, uvid u palost due. Kao to pie Jovan od Krsta: Boanska svetlost uvek svetli, ali ispoetka dua moe videti samo ono to ima blizu sebe ili - bolje reeno - u sebi. To jest: svo je tame i posrnulost." U naem mranom vreme nu, Parkinsonova bolest je najuzvieniji oblik pobonosti. Za Voznesenskog je sada sve drugaije. Ono to je bilo lako, postaje nepodnoljivo. Ono to je bilo teko, pretvara se u lakou. Na sveopte uenje prijatelja i porodice, bez objanjenja se razvodi od prelepe Valentine Nikolajevne i po sle dva dana eni izvesnom Katarinom, takoe Nikolajevnom, Bezuhovom, neopisivo runom enom, bez jedne noge, hroninom alkoholiarkom nesnosne naravi, koju obasipa dirljivom nenou i panjom. Uopte ne haje za prigovore, govorkanja i ogovaranja. U njegovom ivotu, od sada nadalje, vane su samo dve stvari: negovanje Katarine Nikolajevne, strpljivo podnoenje njenih hirova i uvreda i predani rad u Arhivu. Ponaanje njegove druge ene doista je sramno. Onako kljasta, runa, polupijana, uspeva ak da nae i ljubavnika (domara zgrade, propalicu

Kliniku Voroilova) i sasvim otvoreno vara Vo znesenskog. Toliko bestidno i otvoreno da sam u nekoliko navrata dolazio u iskuenje da ih likvi diram slubenim pitoljem i da celu stvar arani ram kao obraun eenske mafije. Ali uzdrao sam se, uveren da Voznesenski zna ta radi. Da u svemu tome postoji neki skriveni smisao. I poka zalo se da sam bio u pravu. Na kraju, i ja u podlei. I mene e inficira ti. Bie to neka vrsta povrede na poslu, jer se parkinsonizam prenosi itanjem pria o parkinsonizmu. Ali neu, iz razumljivih razloga, biti u pri lici da dobijem zadovoljtinu invalidske penzije. Sada, kada je i Voznesenski bolestan, Par kinson i parkinsonizam mu se otkrivaju kao sli ni slinom. Pred Voznesenskim se otvaraju mi stini ponori svete bolesti. To je veoma stara bo lest. Demjan Lavrentjevi nije njen izumitelj; on je samo jedan u nizu, da tako kaem, bodisatvi parkinsonizma. Zapravo poslednji. Koji je svetu ponudio spasonosnu bolest, a svet se opredelio za varljivo i smrtonosno zdravlje. Voznesenski pronalazi Parkinsonovo Genealoko stablo veli kih bolesnika, iji je rodonaelnik Pravedni Jov. Stari zavet obiluje klinikim slikama Parkinsonove bolesti. Pogledajmo nasumice Psalme Davidove; uivajmo u blagoslovenim mukama. Opkolie me bolesti paklene, stegoe me zamke smrt ne." (18, 5) Iilje u alosti ivot moj, i godine

moje u uzdisanju; oslabi od muke krijeposi mo ja i kosti moje sasahnue." ( 3 1 , 10) Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vici oiju mo jih, ni njega mi nema. Drugovi moji i prijatelji moji videi rane moje odstupie, daleko stoje bli nji od mene." (38, 12) 1 Nostradamusovo pro roanstvo u strofama posveenim zbivanjima u X I X veku pominje zagonetnu (...) bolest koja e spoetka izgledati kao zdravlje, a bie bolest na smrt; a javie se, nakratko, sveto zdravlje, naoko kao bolest; i bie na svetu borba dvaju bolesti dok se ne pogube car sa zapada i car sa severa. I samrtno zdravlje e pobediti za neko vreme. I Antihrist e za esti na se veru." Prijatelji zaista naputaju F. R. Voznesen skog. Svi do jednog. Teko im se ta moe zameriti. Kako drugovati sa ovekom koji ne jede nita osim hartije i sve ee spava po talama i svinjci ma? Kako biti prijatelj osobenjaku oenjenom veno pijanom, kljastom i pokvarenom enom? Na istoriar na sve to ne daje ni pet para. Sve to moda i jeste neprijatno; bitno je, meutim, da je etiki ispravno; da se uklapa u biblijski tekst. Ni je Parkinsonova bolest poput banalnih ljudskih boljki ogranienih na prostor jednog ljudskog tela. Ne! Sveta bolest je takve prirode da u svom na predovanju upotrebljava patologiju spoljanjih dogaaja i ljudi. Ali isto tako na njih i utie. Par-

kinsonizam nije pasivan; njegove manifestacije e sto poprimaju oblike politike akcije. I ne samo politike. itaoci sa duim pamenjem svakako e se setiti serije nerazjanjenih nonih teroristikih napada na fudbalske stadione i gimnastike dvo rane sredinom devedesetih u Moskvi, Tiflisu i Sankt Peterburgu, Svi do jednog su pripisani e enima. U stvari, bili su delo Fjodora Voznesen skog. Izraz njegovog pravednog gneva prema gnu snim hramovima bezbonog zdravlja. Ni sam Demjan Lavrentjevi nije se ustru avao od povremenih teroristikih akcija. Spoetka, naroito medu obrazovanijim svetom, parkinsonizam je popularniji od marksizma, so cijalizma i nacionalizma. Ali, s vremenom, usled progresivnog slabljenja discipline masa, zavodlji ve doktrine sitosti i zdravlja krenule su ka pobedonosnom porazu humaniteta. Nije bilo izbora: mase se moraju silom inficirati. A ima li povolj nijih okolnosti za irenje zaraza, epidemija i in fekcija od rata? Istorija j e " , belei Demjan La vrentjevi, podmukla bolest koju ni parkinsoni zam nije u stanju da izlei. Potrebne su radikalne mere. Vaseljenski hirurki zahvat. Svetski rat ko ji e odstraniti bolesna tkiva." Tajno drutvo Mala Parkinsonova braa, predvoeno Demjai i o m Lavrentjeviem, predano radi na stvaranju uslova za izbijanje sveobuhvatnog ratnog suko ba. Parkinson se lino grozi prolivanja krvi. Ali

on zna da je to loa krv. Da, recimo, Fani Kaplan nije po nareenju Demjana Lavrentjevia pucala u Lenjina i naela mu zdravlje, Vladimir Ilji bi poiveo dovoljno dugo da, sistematian i uporan kakav je bio, ostvari komunistiki projekat ide alnog drutva. Svi bi u Lenjinovoj Utopiji imali stan, posao, kupatilo, besplatnu zdravstvenu za titu i kolovanje; formula: osam sati rada, osam sati kulture i dokolice, osam sati odmora, besprekorno bi funkcionisala. Bila bi to srena za jednica. Ali za ljudsko bie nema nieg pogubni jeg od sree. Istoni greh bi kroz nekoliko gene racija postao deo genetskog koda. I Voznesenski je svestan toga. ini sve da u svom ivotu zatre sve to makar izdaleka podsea na to prostako oseanje. Kao to se neoeki vano razveo i ponovo oenio, isto tako neoeki vano daje otkaz na mesto saradnika u Institutu za savremenu istoriju, gotovo budzato prodaje luksuzan stan na Arbatu, kupuje seosku kuu na periferiji Moskve i otvara obuarsku radionicu. Prestaje da odlazi u Arhiv. Tamo mu je, uosta lom, pristup zabranjen. Ali i nepotreban. On sa da direktno opti sa Demjanom Lavrentjeviem. Pre nego to je zauvek napustio udericu u Podmoskovlju i, ko zna pod kojim imenom i u kom obliju, otiao u nepoznatom pravcu, Vo znesenski je sastavio jednu hrestomatiju - meavinu hronologije, biografije i bibliografije, u kojoj

je sakupio dostupne dokumente o Demjanu Lavrentjeviu - uglavnom nepouzdane - kao i frag mente njegovih spisa iz kojih paljiv italac moe rekonstruisati ili bar naslutiti obrise njegove dok trine. Zahvaljujui papirima-dvojnicima, doao sam u posed kopije tog rukopisa. Umnoavam ga i aljem izdavakim kuama u varljivoj nadi da e se neko usuditi da ga objavi i u jo varljivijoj na di da e se u sumornom dobu postparkinsonizma moda nai nekolicina odvanih, spremnih da se upuste u avanturu svetog bolovanja. Ostali, koji na bilo koji nain dodu u dodir sa ovim tivom, nisu u opasnosti, jer iako se parkinsonizam prenosi itanjem, on je stvar slobod nog izbora.

Opkolie me bolesti paklene,

stegoe me zamke smrtne.

Psalam 18, 5 moj, i godine m o j e u uzdisanju; oslabi od m u k e krijepost moja i kosti m o j e sasahnue.
Iilje u alosti ivot Psalam 3 1 , 10

1884. Tokom jednog izleta sa prijateljima, De mjan Lavrentjevi Parkinson iznenada dobija akutni napad misteriozne bolesti, koja e kasnije po njemu biti nazvana - parkinsonizam. Intenzi tet napada i strani bolovi toliko su uasan pri zor da Parkinsonovi prijatelji u panici bee ne da mi prue pomo. pokuavajui

Posle nekoliko godina, Demjan Lavrentje vi e opisati tok napada: Opta slabost, drhta vica, dijareja, povraanje, unutranja krvarenja, osip i gnojni irevi, visoka temperatura (i do 180 stepeni), ekstremno povien krvni pritisak

(350/220), insuficijencija bubrega, srana aritmi ja, bolovi u miiima i kostima, privremeno slepilo i gluvoa," Razdiran najstranijim bolovi ma", pie dalje Demjan Lavrentjevi, ipak sam smogao snage da shvatim da moji prijatelji nisu bili u stanju da mi pomognu, da tu ni medicina nita ne moe uiniti. Jer moja bolest nije od ovoga sveta. Zavapio sam: Priznajem krivicu svoju, i tuim radi grijeha svojih" i Nemoj me ostaviti, Gospode, Boe moj! I nemoj se udaljiti od mene." 6 I to je pomoglo. Bolovi, temperatura i spoljanje promene odjednom su prestali. Sto ne znai da sam bio izleen. Ne, bolest je bezbol no ali snano ostala u meni kao nezavisan enti tet, kao drugo ja, koje sam prepustio njegovom razvoju i nastavio pomno da prouavam dalje promene. Ta su me istraivanja dovela do sazna nja da medicina ima pogrean pristup bolesti; da je usredsreena na zdravlje a ne na bolest, koju posmatra kao strano, neprijateljsko telo, neka kav parazitski organizam. Ali ja sam shvatio da je bolest neotuivi, najsmisleniji i najkreativniji deo ivota. Stavie - put ozdravljenja. Da je bo lest najintimnija stvar svakog bolesnika, odgo netka njegove sudbine i da tu ne moe biti mesta uplitanju pozitivistikih nauka i treih lica, me-

dicinc i medicinskog osoblja motivisanog zara dom, koji ne samo da nisu u sranju da izlee bo lest, ne samo da je pogoravaju ve izazivaju na stanak novih, do tada nepoznatih bolesti." 1885. Demjan Lavrentjevi se ispoveda starcu Zosimi koji nakratko boravi u porodinom letnjikovcu Parkinsonovih, u Mitrofanovsku. Veli ki duhovnik bodri Demjana Lavrentjevia da istraje. To je sveta bolest", govori Zosima. Spo znao si paklene muke. Spoznao si kako je ljud sko telo preputeno samo sebi, kakva je muka na ivot kada Gospod 'odvrati glavu', to e re i, roeni, kada obustavi svoju pomo. Idi, boluj i stranstvuj..." 1886. Parkinson u tajnosti odlazi na Tibet gde, prema verodostojnim dokumentima, sve do ka sne jeseni 1877. prouava budistike medicinske spise. Postoje, meutim, isto tako verodostojni, ako ne i verodostojniji dokumenti, koji govore da u tom razdoblju boravi u Moskvi, gde je est i rado vien gost pomodnih intelektualnih salo na. Nita udno. Period izmeu 1 8 4 5 . i 1 9 0 5 . u istorijskoj nauci poznat je kao crna rupa hronologije", vremenski iseak u kome je krajnje teko utvrditi redosled dogaaja. S druge strane, u Parkinsonovoj nevelikoj zaostavtini nije pronaen nikakav zapis na osnovu kojeg bismo mogli od-

rediti gde je doista bio. Iste godine u asopisu Novi

iVOt

izlazi njegov prvi lanak (potpisan L. A. Sjeri), Ideja Parkinsonove

pseudonimom

bolesti, iz koga saznajemo da je rodonaelnik Parkinsonove bolesti niko drugi do Pravedni Jov. Slede potoni kratke istorije bolesti i dela zname nitih bolesnika, meu kojima su - tla pomenemo samo nekoliko sa spiska od 144.000 velikana parkinsonizma - starozavetni proroci, car Daviti, faraon Ramzes, Neron, Oktavijan Avgust, Pla ton, Sokrat, Origen, Sveti Avgustin, Karlo Veliki, Sveta Tereza, branja Asiki, Karlo Runi, Jakob Berne, Marki/, de Sad, Napoleon... lanak, isu vie fantastian, isuvie uvrnut ak i za onovremenu Rusiju, sklonu fantastici i uvrnutosti, izaziva burne polemike. Carska Cenzura zabranjuje Novi ivot. Zbog nekog politikog napisa. Parkinson pogre no misli da je to zbog njegove Ideje. Ceo tira Novog ivota zaplenjen i spaljen. Parkinson intenzivno razmilja o misteriji parkinsonizma: zbog ega delovanje izvesnog broja obolelih doprinosi dobrobiti i ozdravljenju oveanstva, dok ga dela drugih znamenitih bo lesnika ine gorim i bolesnijim.

1887.

Demjan Lavrentjevi reava misteriju am

bivalentnosti Parkinsonove bolesti. Izvorno spiritualna i oiujua, bolest iz nepoznat ili razlo ga mutira u profani oblik - parkinsonizam li, ko ji pogaa nie karaktere: ambiciozne osobe koje nisu u stanju tla podnesu bol. Ali su zato i te ka ko sposobne da ga nanose. Profanacija bolesti osnovni je uzrok naglog uspona medicine, oenije industrijalizacije teenja i razvitka tehnika pri vidnog uklanjanja bola. Jer odstraniti bol", belei Parkinson, nikako ne znai izleiti bolest. Naprotiv! Bolest je najopasnija kada ne boli." Docnija Parkinsonova istraivanja otkrivaju jo jednu, apsolutno desakralizovanu mutaciju: par kinsonizam C, poslednji stadijum, u kome je bo lest toliko uznapredovala da se privida kao zdra vlje. Doista, klinika slika u tom stadijumu na vodi na pogrean trag; puls, pritisak, krvna slika - u granicama normale; opte stanje dobro. (Od parkinsonizma C pati priblino 7 5 % svetske po pulacije; veina, meutim, do samrtnog asa uopte nije svesna da je bolesna.) Uprkos odsustvu klinikih simptoma, bo lest se lako prepoznaje na osnovu patolokih promena ponaanja. Oboleli obino iz ista mira tre po parkovima; veru se po nepristupanim planinskim vrhovima; namerno skau u vodu i

plivaju bez cilja; poseuju gimnastike dvorane; ne piju; ne pue i paze na ishranu. U opirnom pismu Carskoj dumi, Parkin son ukazuje na potrebu dalekosenih reformi. 1. Preimenovanje Ministarstva zdravlja u Ministar stvo bolesti. (Predlog razuman: zdravlje nije pro blem; treba reavati probleme bolesti i bolesnih.) 2. Spajanje Medicinskog i Teolokog fakulteta (...) u cilju spreavanja daljeg obezduhovljenja i desakralizacije medicine". Pismo nikada ne stie u Dumu. Svakoga dana tamo pristiu stotine su ludih, sumanutih i nemoguih pisama. U Dumi postoji posebno odeljenje iji inovnici itaju po iljke i razvrstavaju ih po odeljcima. Parkinsonovo pismo zavrava u odeljku jurodivi. 1888. Parkinson ponovo odlazi na Tibet. Ovo ga puta - retkost za to doba - svi se raspoloivi dokumenti podudaraju. Imamo ak i Parkinso nove beleke, neku vrsta dnevnika, iz kojeg sa znajemo da predmet njegovih istraivanja nisu studije budistikih medicinskih knjiga ve prou avanje palingeneze, na Zapadu pogreno nazva ne - seoba dua. Demjan Lavrentjevi, naravno, ne veruje u seobu dua, pa ak ni u inkarnacije odreenih energetskih entiteta uslovljenih kar-

mom; on je ortodoksni hrianin. Njegovo interesovanje za palingenezu ne tie se onostranog. Njega palingeneza zanima kao tehnika promene identiteta u toku zemnog ivota. Mistina znanja steena na Tibetu dobro e mu doi u godinama koje slede kao delotvorna zatita protiv nepre stanih progona tajnih slubi. Nakon druge posete Tibetu zapoee proliferacija Parkinsona, seri ja metamorfoza i promena spoljanjeg izgleda, iako - tvrdi R. D. Mejerholjd - njegov pravi identitet sve to vreme ostaje neizmenjen pod gu stim naslagama iluzornih linih opisa. Na povratku s Tibeta, zbog tekih promrzlina provodi tri nedelje u Gubernijskoj bolnici u Irkutsku. Donekle oporavljen, organizuje usta nak bolesnika. Na elu kolone sakatih, kljastih i iznurenih izlazi pred bolniku upravu sa zahtevom za poboljanje uslova i humaniji odnos pre ma bolesnicima. Da bi ih ubedio u pravednost svojih zahteva, prisiljava upravnika bolnice, lekare i osoblje da legnu u bolesnike krevete, da jedu bolniku hranu i da uzimaju terapiju. Sluajan, ali veoma vaan eksperiment", zabeleie kasnije u svoj notes. Posle samo dva dana, do tada kao dren zdravi lekari i bolnia ri listom su se porazboljevali i to upravo od bo lesti onih bolesnika u ijim su posteljama lea-

li. Kljuni dokaz za tezu da bolnice, manipuliui odreenim simptomima, zapravo proizvo de bolesti." Pobuna bolesnika, prva od tri koje je poveo Parkinson, uguena je u krvi. U osvit treeg dana ustanka, odred kozaka u galopu ujahuje na odeljenja i u paviljone; pripiti kozaci, svedoe preiveli, nasumice pucaju iz nagana i nemilosrdno seku sabljama. Bilans bolnikog termidora: 57 mrtvih, 194 ranjena, 73 nestala bolesnika. I druga strana belei gubitke. Zbog naprasne i nasilne obolelosti, umire 14 lekara i 28 bolniara. Ni kozaci nisu po teeni. Jedan praporik, mislei da je u boci piritus, popio litar i po sone kiseline i umro. Petorica grekom popili desetak litara metil-alkohola i oslepeli. Preivelo osoblje hvata prividnog Demjana Lavrentjevia. iaju ga do glave. Napajaju rici nusom. Stavljaju mu pijavice. Na kraju, polivaju ga katranom i posipaju perjem. Uopte ne primeuju da to nije Parkinson, ve neki sluajni bole snik. Ili ak sluajni prolaznik... Pravi Parkinson je daleko.

Septembar: Mesmerista i alhemiar Kalakurov dolazi u Mitrofanovsk. Oktobar: Prvi boravak F. M. Dostojevskog u Mitrofanovsku. Decembar: Ko zna odakle, u Mitrofanov sku se pojavljuje Lu Salome. Navodno, radi pro slave Nove godine. U stvari, tvrde apokrifi, da bi ukrala duu Demjana Lavrentjevia. To e novo godinje slavlje potrajati etiri meseca i prerasti u legendu koja e se dugo potom, zainjena basno slovnim preuveliavanjima, prepriavati po mo skovskim i sanktpeterburkim salonima, sve dok u zabitima provincije ne preraste u fantazmago rinu sotiju, verovatno najbliu istini o onome to se zbivalo u ukletom letnjikovcu Parkinsonovih. Sam Demjan Lavrentjevi je krt na recima kada se povede razgovor o tom dogaaju. Ko bi mogao znati ta se zbivalo. Trajalo je to, to je tano, etiri puna meseca, a svi su izgubili razum ve prvog januara." Semjon Frank u jednom pi smu citira lapidarnu Parkinsonovu reenicu o Lu Salome: Tokom tri meseca provedena u drutvu te lepotice saznao sam vie o paklu nego da sam proveo trideset godina u nekoj peini u Sinajskoj pustinji." Na jedinoj sauvanoj strani famoznih Parkinsonovih dnevnika docnije je pronaen fragment zapisa o boravku Lu Salome:

Jo jedan snaan napad bolesti. U ovom stadijumu bolest ima telo; to je glavom i bradom avanturistkinja i sifraetkinja Lu Salome. Bie taj napad silovitiji, ali e mi istovremeno omogu iti objektivnije sagledavanje zamrenih puteva patologije parkinsonizma. Manifestacije bolesti koje se odvijaju unutar sopstvenog tela isuvie su subjektivne; tek kada se sa boleu suoimo kao s nekim drugim, uviamo dubine sopstvene tru lei. Lu Salome dolazi u Mitrofanovsk bez mog poziva, verovatno bez iijeg poziva, ali tu je sa svim legitimno, privuena mojim sramnim sklo nostima i porivima koje je spremna da zadovolji. Da bi mi zauzvrat uzela duu. Na nisci koju ra do pokazuje kockarima i razvratnicima u letnjikovcu, ve ima dvadesetak minijaturnih biljurnih posudica u kojima uva due svojih rtava. S na roitim ponosom pokazuje fiolu u kojoj je dua nemakog filozofa Fridriba Niea, od kojeg je naposletku ostala samo vegetativna ljutura. Ne ma sumnje: Lu Salome je ena-bolest o kojoj sam itao u spisima Jakoba Bemea. Sve elije njenog organizma su maligne. Ali ona to ne zna. I zato puca od zdravlja. Ona je zapravo neka vrsta psi hofizikog vampira, koji iz okoline neprestano usisava zdravlje, energiju, novac, nakit, hranu i pie. Prezirem takve ljude, a ipak me Lu neodo ljivo privlai i tu privlanost do neizdriljvosti poveava apsolutnom nezainteresovanou za

mene. Koja uopte nije glumljena. Lu je u Mitro fanovsk dola privuena glasinama o proizvodnji ogromnih ljvosti koliina mog oca. zapravo udi da bude bolestan da ne koji izazivaju da se suoi sa gresima zlata i o legendarnoj darc-

ovek bi morao bolest.

1888. Parkinson zapoinje rad na eseju Tractatus antlheliocentricus. Bie to burna godina za naeg junaka. Godina sudbonosnih susreta. De mjan Lavrentjevi kree na hodoae u Jasnu Poljanu, Lavrentij Akakjevi nema (ili, pre, ne eli da ima) novca za to putovanje. Kao fanati ni oboavalac Dostojevskog i neformalni rec njegovog kulta, on nema visoko miljenje o Tolstoju. Uprkos injenici da ga je Tolstoj pomenuo u jednoj pripoveci. Demjan Lavrentjevi ima problem - Jasna Poljana je daleko. Kako doi do Jasne Poljane? Ali, snalaljiv je Demjan Lavrentjevi; stii e on tamo i usput podariti svetu jo jedan pronalazak - autostopiranje - nevoljno utirui put buduem globalnom supkulturnom fenomenu. Pre nego to se otisnuo na dugo putovanje, zaustavljajui koijae, vozei se u taljigama sa stajskim ubre tom, krijui se po teretnim vagonima, Rusija i ostatak sveta tavore u svojevrsnoj paralizi puto-

vanja. Ko nema novca za potansku koiju ili voz - taj ne putuje. Pronalazak autostopiranja, meutim, poka zao se kao jedina korist od tog putovanja. Stvari u Jasnoj Poljani Parkinsonu uopte nisu jasne. Realni Tolstoj se potpuno razlikuje od predstava o Tolstoju pohranjenih u fantazijama njegovih poklonika. Lav Nikolajevi od svojih posetilaca, koje inae rado prima, oekuje da ga posmatraju kroz idealistiku optiku tih predstava. Oeku je da ni Parkinson ne bude izuzetak. Ne moe da zamisli postojanje izuzetaka. Ali Parkinson jeste izuzetak. On vidi da je Tolstoj samo jo jedan u nizu ruskih pisaca. Istina, neto bolji od Dostojevskog, u smislu knjievne vetine, ali ipak samo ruski pisac. Parkinson mu ne osporava talenat. Daleko od toga. Sve e se promeniti kada Tolstoj prihvati spasonosnu bolest, nada se Parkinson; Lav Nikolajevi e umeti da je literarno uoblii i uini primamljivom; desetine hiljada njegovih poklonika smesta e se razboleti i Parkinsonova bolest e postati moda... Doao sam da vas zarazim Parkinsonovom boleu!" saoptava Demjan Lavrentjevi Divu iz Jasne Poljane". Div se, meutim, poka zuje kao patuljak. Tolstoj je (Parkinson to ne zna) hipohondar; panino se plai bolova, bole-

zigmundfrojd@yahoo.com

sti, patnje, smrti. ,,U pomo!" zapomae veliki pisac. ,,U pomo! Ovde je kliconoa!" I ta biva? Starosta, sluge, sluavke, posetioci - itavo ono aroliko drutvo koje se muva po ruskim spahilucima (a koje su maestralno opisali Cehov i Ivan Bunjin) opkoljava Demjana Lavrentjevia. Pr skaju ga primitivnim dezinfckcionim sredstvima. Potom ga tuku motkama. Na kraju, mau ga ka tranom i posipaju perjem... Parkinson sve to mirno podnosi. Sve pri hvata kao spoljanju manifestaciju bolesti. Kao jo jedno saznanje o mistinoj prirodi parkinso nizma i sutinske nemoi medicine. Jer, ako je u onoj bolnici kao predvodnik bune izbegao poli vanje katranom i posipanje pepelom, katran i perje su ga saekali na mestu na kome je oeki vao poetak ozdravljenja. Povratak u Mitrofanovsk poprilino se raz likuje od dolaska. Parkinson, naime, u seoskoj krmi prodaje nekom probisvetu koji bi da se skrasi u Tolstojevoj blizini ovei komad zemlje, vlasnitvo grofa Tolstoja. I sada putuje gospod ski. Prvom klasom. Mirne savesti. Veliki pisac za govara ukidanje privatne svojine; neka vidi kako to izgleda u praksi. Dok voz zamie za krivinu, moemo na trenutak i videti kako to izgleda. Tol stoj je van sebe. Opet zapomae. Starosta, sluge,

slukinje, hvataju zlosretnog kupca. Tuku ga motkama. Mau katranom. Posipaju perjem... Dalji razvoj dogaaja stvar je neke druge hronologijc i nas se vie ne tie. Parkinsonu se u vie navrata u snu javlja Ja kob Beme. Nisu to bili obini snovi", belei De mjan Lavrentjevi. Mogao sam opipati velikog mistika. Osetiti mu dah." Seriju tih snova sam Parkinson oznaava kao prekretnicu u svom du hovnom razvoju. krt je na recima. Ne govori ni ta o sadraju razgovora, osim da mu je Beme preporuio itanje njegovih spisa i poverio mu zadatak da napie biografiju. Paralelno sa pisa njem Ideologije heliocentrizma, on poinje rad na spisu Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea.

U Mitrofanovsk stie Raspuin. Poslednji dani i smrt Jakoba Bemea izlazi iz tampe. Nevelika knjiica privlai ogromnu pa nju knjievne javnosti. Prvo izdanje u tirau od 5 . 0 0 0 primeraka rasprodato je za samo dva da na. Sledi nekoliko ponovljenih izdanja. Sveti arhijerejski sinod Ruske pravoslavne crkve optuu je Parkinsona za irenje jeresi.

Parkinson ne haje za optubu. Ipak, za sva ki sluaj, naputa Moskvu i odlazi u nepoznatom pravcu. 1889. Trei, jo tei napad parkinsonizma iza zvan Raspuinovim zlokobnim prisustvom. Ako bolest ne prede u hronini oblik", poverava se Demjan Lavrentjevi svom prijatelju Semjonu Franku, sledei napad neu preiveti." Iz pri e koju je Frank ispriao grofu Trubeckom, a ovaj Berdajevu, iskrsava stravina anamneza: na pad je tako snaan da izaziva cepanje Parkinsonovog tela na zdravi i bolesni deo. Da stvar bude gora, Demjan Lavrentjevi odnekud odozgo" posmatra proces disocijacije. I vidi zapanjujui prizor: polovina njegovog tela iz kojeg je izdvojen dvojnik-bolest, dakle ono to se smatra zdra vljem, uopte nema ivota u sebi. To je, zapravo, budui Parkinsonov le. Na drugoj strani, suptil na struktura bolesne polovine, koju opaamo sa mo kada je u dodiru sa zdravim" tkivom, svetli blagom nezemaljskom svetlou. Sada su stvari neto jasnije: bolovi, sve neprijatnosti bolovanja uopte, nemaju nikakve veze sa boleu. Ono to boli jeste smrtni, propadljivi, bioloki deo. Parkinsonizam kree u pobedonosni po hod. Pod uticajem spisa Poslednji dani i smrt Ja koba Bemea u Moskvi nastaje religiozna sekta

hartijodera. Njeni sledbenici su spoetka vei nom obuari. Voda sekte, ili je moda bolje u po trebiti modernu re guru, izvesni Vsevolod La vrentjevi Mekdonaljd, takode je obuar. Nakon iitavanja spisa i spoznaje da je i Jakob Beme bio obuar po zanimanju, Mekdonaljd se, sa svim u ruskom duhu, preuznosi, proglaava obu arski esnaf za izabrani narod i postavlja temelje grotesknog usterskog mesijanizma i jo grotesk nije, krajnje svedene teologije i sotirologije: budi prljav, oeni se runom i zlom enom, strpljivo boluj, prieuj se hartijom i spaen si. U pravu je Berajev kada tvrdi da je kod Rusa mesijanizam usko povezan s lenjou; s nestrpljenjem da se saeka dolazak Novog Jerusalima, u kome ne e biti rada; da su Rusi, samo da bi se mogli dokoliiti, spremni da prihvate najsumanutije ideje. Jer, hartijoderi na elu sa Mekdonaljdom diu ruke od svojih poslova, zatvaraju radionice, po ceo dan sede u krmama, piju votku i odaju se teolokim raspravama. Zima ide, a u Moskvi nigde valjenki i izama. I ne samo u Moskvi. Jeres se munjevito iri Rusijom. Carske vlasti, ne milosrdne prema socijalistikim i anarhistikim kruocima, iz nekog su razloga neshvatljivo bla ge prema jeretikim sektama. Iako su ove druge neuporedivo subverzivnije. Nije, konano, Le njin sruio imperiju, nego goloruki Raspuin.

I ta su drugo boljevizam i diktatura prole tarijata do li Mekdonaljdova teologija iz koje je odstranjena i poslednja trun duhovnosti. Umesto da knutom nateraju obuare da se late ila i iria, vlasti ulau novac u obuku nove generacije obuara-ateista. Uzaludan posao. Na prave nekoliko pari izama, nadiu se lepka i od mah se prikljuuju hartijoderima. Ili revolucionarima-anarhistima. Stvar odlazi predaleko. Ohrana, ne bez izvesne utemeljenosti, sumnja da je Vsevolod Mekdonaljd u stvari prerueni De mjan Parkinson. Ali kako to dokazati? to je jo nezgodnije, ako se to i dokae, kako izbei nemi novnu pobunu hartijodera koja bi - Ohrana to zna - bila samo varnica sveopte pobune ogrom ne armije neradnika. Sinod Ruske pravoslavne crkve smatra da ima reenje. Hartijodere treba privui pod sku te kanonskog pravoslavlja, pod kojima ve ima isuvie paganskih i telurskih kultova. Tako e se, misle episkopi, jeres hristijanizovati. Ruski religi ozni mislioci, i sami listom jeretici, zastupae drugaije miljenje: da ti kultovi, uvueni u Cr kvu, u stvari paganizuju hrianstvo. Patrijarh Ruske pravoslavne crkve poziva Mekdonaljda na ruak. Mekdonaljd odlazi u Pa-

trijariju. On nema nita protiv pravoslavlja; e sto i u crkvu odlazi; svoju jeres, pod uticajein IVnieovog protestantizma, shvata kao jedan od bezbrojnih puteva koji vode u Nebeski Jerusalim. Razgovor patrijarha i heresijarha protie u srdanoj atmosferi. Ali Mekdonaljd odbija da se odrekne svoje doktrine. Carske vlasti prave jo jednu u nizu greaka koje utiru put Oktobarskoj revoluciji: hapse Mckdonaljda i njegove pristalice i osuuju ih na pro gonstvo u Sibir. Do tada lokalizovana na moskov sku oblast, jeres hartijodera se iri na istok. Ironi ja sudbine ili inovnika glupost - tek nai jeretici u progonstvu rade u fabrici papira. Sedamdeset i pet procenata proizvodnje zavrava kao sakrament njihovih opskurnih obreda. U prestonici i velikim gradovima vlada nestaica kancelarijskog papira, to usporava rad ionako spore administracije, isto vremeno ubrzavajui revolucionarne procese. Jeres se iri u Mongoliji, Kini i Persiji. Tekstovi Demjana Lavrentjevia prevode se na strane jezike i objavljuju na Zapadu. Ideja parkinsonizma polako pridobija po klonike irom Evrope. U Parizu, Londonu, Pragu

i Berlinu niu Tajna drutva svetih bolesnika. lanovi parike loe, Vilije de L' 11 Adam, Pol Verlen, ozefin Peladan i ari Bodler pretvaraju ideologiju parkinsonizma u poetiku. Oi celoga umetnikog sveta uprte su u Pariz. Parkinsonizam pod pseudonimom - dekadencija - postaje svetska moda. Prvi progoni. Vlasti Pruske i Brandenburga stavljaju Drutvo za izuavanje parkinsonove bolesti van zakona.'Nacizam je u usponu, iako to niko ne zna niti jo ima ime, ideologiju, vod stvo i oruanu silu. Predsednici oba udruenja osueni su na smrt i obeeni. lanovi odlaze na dugogodinje robije. Parkinsonizam osvaja i jugoistok Evrope. U prestonici Kraljevine Srbije, u jednoj kafani na periferiji osniva se loa pod imenom Crna ruka. Policija upada u letnjikovac u Mitrofanovsku; hapse Parkinsonovog oca i po kratkom po stupku osuuju na progonstvo u Sibir. Lavrentij Akakjevi Parkinson - ovek koga je upropastila fanatina ljubav prema Dostojevskom - bio je vezivno tkivo krhkog mikrouniverzuma poroka u Mitrofanovsku; snaga njegove volje predugo je drala na okupu sve te nemogue prostore, neso lidne graevine i apsurdnu ekonomiju letnjikov-

ca. Sve se to uruava njegovim odlaskom. Sa lica zemlje, ni kriva ni duna, nestaje varoica Mitro fanovsk i vie od polovine gubernije. Spahije ija je imanja prodavao, u onovremenom stilu, veli koduno oprataju dugove Lavrentija Akakjevia. Piu dopise sudovima. Plaaju advokate. Uzalud. Jednom pokrenuta, mainerija carske administracije nije u stanju da se zaustavi. Parkison stariji mora u Sibir. Munom prizoru ispraaja prognanika na kijevskoj eleznikoj stanici prisustvuje i Fjodor Mihajlovi Dostojevski. U koloni kanjenika ve liki pisac primeuje Parkinsona. Vadi belenicu. Semjon Frank (koji takoe rado posmatra takve prizore, ali iz sasvim drugih pobuda) stoji na vr hovima prstiju iza leda Fjodora Mihajlovia. Za viruje u belenicu. Dostojevski zapisuje. ,,U ko loni kanjenika bio je i L. A. Parkinson, nekada nji vlastelin koji je propio svoje imanje i nekoli ko susednih poseda." Posle nekoliko trenutaka, Dostojevski pre crtava reenicu. 1890. Demjan Lavrentjevi odlazi u Tursku. Smrtno bolesna imperija, bolesnija i od ruske, pokazae se docnije kao pogodno tle za irenje njegovih ideja. Turska je do te mere bolesna da

od nje ima ta i da se naui. Sledeih nekoliko godina na junak je hotelijer. U kvartu Laleli vo di pansion Karadeniz7', jeste to hotel, ali je i ne ka vrsta bolnice. Gosti pansiona su mahom tuber kulozne ruske grofice, iscrpljene nesrenim ljubavi ma, koje tu provode svoje poslednje dane. Ne zna mo mnogo o tom periodu Parkinsonovog ivota. Gotovo nita osim da se predstavlja kao IsmailagaCengi i da noi provodi u pisanju svog kapi talnog dela Tractatus antiheliocentricus.

Neki dogaaji, meutim, ukazuju na to da Parkinson inkognito dolazi u Rusiju. Nategnuto bi bilo, na primer, septembarsku revoluciju u najveoj moskovskoj bolnici (praobraz budue oktobarske) koja umalo nije sruila carski reim, pripisati spontanom revoltu najteih, jedva po kretnih bolesnika. Nemogue je da Parkinson ni je umean. Sve poinje, kao onomad u Novosimbirsku, naoko bezazleno. Bolesnici odbijaju do ruak i lupaju kaikama o manjerke. Stvar uobi ajena. Bolnika hrana je loa. Nekoliko bolni ara s batinama dovoljno je da stvari dovede u red. Ali ne i ovoga puta. Pobuna je dobro organizovana; disciplina meu pobunjenicima - gvo zdena. Sve tee kao da pobunjenici slede uput-

Turski: C r n o m o r e .

siva jo nenapisane Malaparteove Tehnike dr avnog udanv. /au/imaju kuhinju, ostavu, magacin lekova i operacione sale. Sazivaju konferenci ju za tampu, na koju pozivaju dopisnike doma ih i stranih novina. Pozivaju bolesnike ostalih bolnica, poliklinika i sanatorij uma da se priklju e revoluciji. Oziv je iznad svakog oekivanja. Moskovsko zdravstvo je potpuno paralizovano. Nie osoblje: bolniari, kuvari, istaice, staju na stranu revolucionara. Na listi zahteva prepoznajemo Parkinsonov rukopis: 1. izjednaavanje prava zdravih i bole snih; 2. prestanak ograniavanja kretanja bole snika; 3. pravo bolesnika da sami sebi postavlja ju dijagnozu i odreuju terapiju; 4. dvadeset po slanikih mesta za bolesnike u buduem parla mentu Rusije... Parkinson - sada je ve jasno da je on voa - koristi pobunu da bi postavio temelje budue Republike bolesnih. Prema svedoanstvu preivelih uesnika, Parkinsonova kratkotrajna repu blika bila je ustrojena na kastinskom principu. Dravne poslove vode oboleli od primarnog par kinsonizma, izvrna vlast preputena je obolelima od parkinsonizma B, dok se oboleli od par kinsonizma C bave poslovima nadzora i distri bucije dobara. Svima ostalim, kako zdravim ta-

ko i delimino bolesnim, preputeni su grubi i pr ljavi poslovi. Tu se, meutim, ne radi o rasizmu, kako pri vida j LI pojedini zapadni autori; podela na kaste je profilaksa iji je cilj spreavanje da ljih mutacija parkinsonove bolesti. Smeten u varljivim daljinama Sibira, vie plan grada nego grad, Novosimbirsk je pogodan za desant kozakili eta. Ali u Moskvi, pred oi ma ambasadora, novinara i svetskih putnika, ap solutno je nemogue poslati vojsku na goloruke bolesnike, makar oni ugroavali dravni pore dak. Mora se pribei lukavstvu. Vlast prihvata sve zahteve pobunjenika. Parkinson je podozriv. Ali ne i ostali. Pred parom kobasica koje je Mi nistarstvo zdravlja obealo kao zamenu za blju tavu kau, ideali naglo poinju da blede. Bolesni ci se posluno vraaju u krevete. ekaju sledovanje bora i kobasica. Zamenik ministra zdra vlja, pred svitom ambasadora, stranih i domaih novinara, lino sipa bor i deli kobasice. I stvar je zavrena. Ve sutra ujutru, u manjerkama je ponovo sluzava kaa. Nekolicina odvanijih po inje da lupa kaikama. Ali vie nema nikoga ko bi mogao da politizuje tu buku. Parkinson je uzeo svoju istoriju bolesti i otiao. U bolesnike sobe ulaze bolniari s debelim batinama.

Tractatus antiheliocentricus izlazi iz tampe u Nemakoj, potpisan imenom Michaela Sendivogiusa, alhemiara iz XVII veka, zakletog pro tivnika Nikole Kopernika. Iste godine Tractatus antiheliocentricus pre veden je na engleski, francuski, vedski i panski jezik. Jakobu Burkhartu, kome se Tractatus inae svia, pada u oko reenica - revolucionarna zamena obraz geocentrinog je Francuske modela revolucije heliocentrinim i svih prarevolucija

koje e iz nje nastati - na osnovu koje zakljuu je da Sendivogius nikako ne moe biti autor Tractatusa, iz prostog razloga to je umro mno go godina pre pada Bastilje. Burkhart belei: Pravi autor Tractatusa je, po svemu sudei, Demjan Lavrentjevi Parkinson." Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd nesrenim sluajem upada u mainu za mlevenje drvene mase i biva pretvoren u tabak najfinijeg papira. Njegova muenika smrt i simbolina transmutacija u hartiju obezbeuje mu svetaki status. 1891-1900. Parkinson ponovo odlazi na Ti bet, gde e u stanju duboke meditacije, bez hra-

ne i vode, provesti celih deset godina. Parkinsonizam se pobedonosno iri Evropom. Bolji, ple menitiji i obrazovaniji deo Starog sveta listom prihvata doktrinu Dernjana Lavrentjevia. Profi njeni umovi sposobni su da shvate da je zdravlje neizvesno, privremeno, varljivo, da je bolest neizbena i - budui zajednika svim ljudima - uni verzalna; da dobro zdravlje doliva ulje na iona ko razbuktalu vatru sebinosti i gordosti u svetu. Ali, paralelno s procvatom parkinsonizma, jaa ju i jedva prikriveni solarni kultovi - doktrine snage, svetlosti i zdravlja neuporedivo prihvatlji vije za iskorenjene mase i lumpenproletarijat podloan samoobmani. ta je, na primer, opus Riharda Vagnera nego nacizam u formi muzike? ta su drugo fenomeni uvoenja opteg prava glasa, skraenja radnog vremena i emancipacije ena nego komunizam? 1901. Tajni Kongres Internacionale parkinsoni zma u Bernu. Demjan Lavrentjevi podnosi refe rat u kome analizira situaciju u svetu. Diskretnost kongresa, iz razumljivih razloga kako emo videti, podrazumeva odsustvo pisanih dokumen ta. Ali apsolutna tajnost ne postoji. Medu ue snicima kongresa ima poprilino obolelih od parkinsonizma C, mutacije koja se, izmeu osta log, odlikuje pojaanom brbljivou. Ako je verovati glasinama tih parija parkinsonizma, ue-

snici Kongresa jednoduno su zakljuili da je zdravstvena situacija u svetu alarmantna; da je oveanstvo u celini istije i zdravije; da - zahva ljujui profanom zdravlju - duhovnost slabi i da je jedini spas od pretvaranja oveanstva u kolo niju vieelijskih organizama - izazivanje svetskog rata. Mens sana in corpore sano!" grmi Parkinson iz delimino neitkog stenograma jed nog od uesnika Kongresa. Ta paganska deviza je postala dravna politika na poetku XX veka. Stvar stoji drugaije: duh ne moe biti zdrav u zdravom i obesnom telu. tavie, u takvom telu uopte ne moe biti duha. injenica je da se bolje oseamo kada smo, hajde da kaem, zdravi, ali prijatnost tog oseanja sniava sve kriterijume. Opije ni tim oseanjem, do jue ozbiljni ljudi odaju se ne dopustivom ponaanju. Nema godine a da se ne iz misli neki novi sport, kao da postojei, atletske di scipline nasledene iz neznaboake antike, nisu do voljni. Pogledajte kako cvet engleske aristokratije tri za loptama. Da bismo spreili ozdravljenje sve ta, njegovo pretvaranje u puku bioloku masu, mi, gospodo, moramo izazvati svetski rat. Samo rat, kao najuzvienija forma parkinsonizma, moe svojim uasima i prolivanjem suvine krvi uveriti otupelo oveanstvo da je bolesno." efovi loa dobijaju strogo poverljivi Akcioni plan za izazivanje svetskog rata.

Ni jedan jedini primerak tog plana nikada nije pronaen. 1902. Parkinson odlazi u Ameriku. Imigracione vlasti mu bez obrazloenja zabranjuju ulazak na teritoriju Sjedinjenih Drava. Demjan Lavrentje vi prisilno provodi nekoliko meseci u karantinu i vraa se u Evropu parobrodom Luizitanija. Amerika se nikada nee oporaviti od te, da li slu ajne da li namerne, zabrane. Kult zdravlja, mla dosti, zdrave hrane i sporta, koji neizbeno zavr ava u debilitetu, nigde nije tako snaan kao u Americi. Lavrentij Akakjevi Parkinson umire u pro gonstvu. 1903. Parkinson stupa u Otomansku vojsku kao sanitetski oficir i biva rasporeen u bataljon kojim komanduje ambiciozni major Kemal Paa. U godinama koje slede njih dvojica e preobrazi ti lice Turske, iako e svu slavu tog poduhvata Kemal Paa - docniji Atatiirk - prigrabiti za se be. Da nije bilo susreta te dvojice velikih bolesni ka, svetska istorija bi sasvim sigurno poprimila drugaiji tok. Bolesnik sa Bosfora", kako u ono vreme u zapadnoj tampi nazivaju Otomansku imperiju, doista jeste carstvo bolesti, drutvo u poodmakloj fazi raspadanja, najdekadentnija dr-

ava na svetu. Iako pojam dekadencija" jo ni je uao u turski jezik. Ako je to uopte turski je zik. Pozajmice iz arapskog i persijskog, u novije vreme i francuskog, decenijama potiskuju turske rei; sve ukazuje na neminovnost cepanja tur skog jezika na dijalekte arapskog i persijskog i potom neizbenu podelu turske teritorije na persijski i arapski deo. Kemal Paa uvida kuda sve to vodi; svestan je geopolitike katastrofe koja bi nastala nestankom Turske kao mongolske tampon-zone izmeu nasmrt zavaenog arijevskog i semitskog sveta. Ali ne zna ta da se radi. Samo Provienje mu alje Demjana Lavrentjevia. Ko ji dobro zna ta mu je initi. Tokom samo neko liko razgovora pored logorske vatre u bespuima Anadolije, Demjan Lavrentjevi uverava Kemal Pau da je dearabizacija turskog jezika, dearabizacija Turske kao celine, nemogua sve dok je u upotrebi arapsko pismo. to je sasvim logino. Predlae uvoenje ruske varijante irilice kao najpodesnije za fonetiku turskog jezika. Kemal Paa je oprezan. Ako je upotreba arapskog pi sma dovela turski jezik na ivicu nestanka, a Tur ke na korak od asimilacije, uvoenje ruske irili ce, neuporedivo agresivnijeg pisma, vrlo brzo bi rezultirala rusifikacijom svega i svaega i pretva ranjem Turske u rusku guberniju.

Kompromisno reenje je uvoenje latini nog pisma. Demjan Lavrentjevi na licu mesta sastavlja buduu tursku abecedu. Sledeih neko liko dana Kemal Paa vredno ui da pie. U zaostavtini Demjana Lavrentjevia pronaen je list hartije iz oficirske belenice, s prvom reju Sovezluk 8 - koju je Kemal Paa, jedan Turin uopte, napisao na novom pismu. Sledei korak ka evropeizaciji je promena nacionalnog stila. Kemal Paa je sada skeptian. Ne eli da slua Parkinsonove sugestije. Ne shvata zato je neophodno zabraniti fesove, ferede i vreaste pantalone. ta e onda ostati od Tura k a ? " pita. ,,I zato menjati odeu?" Demjan La vrentjevi razmilja minut-dva i kae: Kemal Pao, moete li da zamislite sledei prizor: sed moricu ljudi odevenih u frakove, sa cilindrima na glavi, koji nekog nesrenika nabijaju na ko lac?" Kemal Paa pokuava da zamisli takav pri zor. I ne uspeva. U pravu si!" kae. Zabraniu fesove i ferede i nabijanje na kolac. Egzekucije se u evropskoj Turskoj imaju izvravati na civilizovan nain, veanjem i streljanjem." Prva velika akcija u pripremi za oiujui svetski rat. Dravni udar loe Crna ruka u BeoTurski: renik.

gradu. Kralj Aleksandar koji vodi proaustrijskti politiku ubijen zajedno s kraljicom Dragom. Zaverenici na vlast dovode prorusku dinastiju Karadordevia. Kralj Petar I Karadordevi, koji se kolovao u Rusiji, lini je poznanik Demjana Lavrentjevia i veliki potovalac njegovih spisa. Najglasnije kritike prevrata i regicida u Sr biji dolaze iz Engleske, zemlje lova, sporta i ra zonode. U decenijama koje slede Engleska nee propustiti nijednu priliku da se osveti Srbiji i Srbima. asopis Novi ivot u septembarskom broju objavljuje intimne zapise Demjana Lavrentjevia pod naslovom Istorija moje bolesti, vizionarski tekst u kome se previda kratkotrajni uspon i pad parkinsonizma. Carska cenzura zabranjuje Novi ivot. Ovoga puta zbog Parkinsonovog teksta. U obrazloenju zabrane pie: Zbog klevetanja Fjodora Mihajlovia Dostojevskog, diplomat skih skandala i vredanja javnog morala." Zahvaljujui injenici da je sauvano dva desetak primeraka Novog ivota, u mogunosti smo da pretampamo zapise.

D. L. Parkinson ISTORIJA MOJE BOLESTI Ovo je pria o mom ivotu. Moja biografi ja, koja je u stvari istorija jedne opake bolesti. Povest o nastanku te bolesti, njenom toku, nje nim usponima i padovima... Pria poinje u Rusiji, u Mitrofanovsku, na imanju mog oca Lavrentija Akakjevia Parkinsona. Ironija sudbine udesila je da moj dolazak na svet bude propraen morbidnim okolnostima. Moja mati, Jevdokija Fjodorovna, sledei tipian klie ruske dekadencije tog vremena, umire na poroaju. Otac, koji nikada ranije nije pio, mo mentalno se odaje pijanenju. Kao da je ekao da neko blizak umre da bi dobio povod da se pre pusti samounitavanju. Ne zbog alosti; namerne smrti porodilja, sraunate da izazovu saalje nje i potovanje okoline, tada su jo uvek uobi ajena stvar. Pije zbog Dostojevskog. Lavrentij Akakjevi se nada da e ga Dostojevski, tada na vrhuncu slave, primetiti i udostojiti ga epizode u nekom od svojih romana. On odlino poznaje autora Karamazovib. Ali Dostojevskog ne interesuju utivi, bledi, nezanimljivi plemii. Njega in-

teresuju zloin, trule i porok. To je zlatno doba realizma. Pisci inspiraciju za svoja dela crpu iz stvarnih dogaaja. Njihovi junaci su ljudi od kr vi i mesa. Ako pak nema dogaaja koji zavreu ju umetniku panju, spisatelji se ne ustruavaju da ih izazovu. Da organizuju intrigu koja e za vriti ubistvom i skandalom. Da stvore realnost koju e kasnije umetniki obraditi. Moj otac, Lavrcntij Akakjevi, odluuje da se izbori za svoje mesto u literaturi. Letnjikovac Parkinsonovih u Mitrofanovsku postaje stecite umetnika, anarhista, pijanica, jurodivih, religio znih mislilaca, prikrivenih revolucionara i lanih proroka, da bi Fjodor Mihajlovi imao to idealnije uslove za rad. Tu se okuplja i odaje pijanenju i orgijanju jedno raskalano meunarodno bratstvo koje ne priznaje nikakve zakone. S vre mena na vreme dolazi i Dostojevski da bi se koc kao i gubio ogromne sume tueg novca. Uprkos besomunom opijanju, Lavrentij Akakjevi uspeva da ouva izvesnu otmenost due. Njegovo po tovanje prema velikom piscu postepeno prera sta u religiozni fanatizam; on budzato rasproda je svoje posede, potom posede suseda, i na kraju imanja potpuno nepoznatih ljudi, da bi autoru Karamazovih davao nepovratne pozajmice koje, opet, Fjodoru Mihajloviu omoguavaju da ne smetano gubi i da produbljuje oajanje iz koga nastaju, prema nekima blistave, prema drugima

isuvie sladunjave, stilski neujednaene stranice njegove proze. Zauzvrat, moj otac oekuje da bude udostojen jedne male epizode u nekoj od pievih knjiga. Da bi se izborio za skromno mesto na tim sumranim stranicama po kojima se potucaju sumnjive spodobe i koje neprestano zavejava sneg, da bi upalio iskru pievog nadah nua, nesretni plemi se odaje nezamislivim eks travagancijama i bizarnostima. Uveliko je prevaziao sumanutost veine knjievnih junaka Do stojevskog i svi su saglasni: Lavrentij Akakjevi zasluuje bar pedesetak redova. Ali, poput svih velikih pisaca, Dostojevski je veliko ubre. U jednom razgovoru sa ernievskim - za koga ni je izvesno da li je u to vreme uopte iv - Fjodor Mihajlovi besramno ismeva svog domaina i dobroinitelja. Ve na ivici oajanja, moj otac odlazi u Moskvu i ubija neku babu. I gotovo da uspeva u svom poduhvatu: odmah nakon to je u Vjedomostima proitao vest o tom dogaaju, Dostojevskog pohodi Muza i on zapoinje rad na Zloinu i kazni. Ali, gle iznenaenja! Gle po dlosti! Umesto mog oca, u romanu se kao ubica pojavljuje nekakav po svemu sudei izmiljeni Raskoljnikov. Da li je Dostojevski pisao Zle dubove na osnovu vlastitog oskudnog spiritualnog isku stva? To pitanje jo uvek eka na odgovor. Na letnjikovac i zbivanja u njemu uveliko prevazila-

zc talenat i sposobnost Dostojevskog da u njima prepozna epicentar raspadanja Carevine, karci nom revolucije, ije se metastaze pribliavaju sr cu Rusije - Moskvi. Dostojevski jeste genije, pri znajem, samo u pogrenoj oblasti. Trebalo je da bude genijalni konstruktor, ali on hoe da pie iako nije u stanju da izmisli zaplet, ve nadahnu e za svoje izvetaene romane nalazi u kriminal nim hronikama. On u stvari i nije pisac, ve crni mag. Faust ruske knjievnosti. Njegovi romani doprinose raspadu tradicionalnih vrednosti i stvaranju predstave o Rusima kao jurodivim, kr volonim kreaturama neuporedivo vie od svih tajnih udruenja revolucionara koji docnije nje govu poetiku jednostavno pretvaraju u politiku. Sa Dostojevskim, realizam postaje moniji od re alnosti. Poast njegove popularnosti pustoi maj icu Rusiju, obesveuje Trei Rim, kolevku zlat nog pravoslavlja. Posle Dostojevskog, umesto ra znovrsnosti i arolikosti ruskih dua, preostae samo pet psiholokih tipova Rusa. Tipovi Stavrogina, Raskoljnikova, Marmeladova, Lebezjatnikova i Svidrigajlova. Koliko je samo Dostojevski razliit od mog oca, pionira autodestrukcije, pretee body arta, jednog od doajena ruske trulei, koji medu prvi ma uvida spasonosnost raspadanja. Ne pada Dostojevskom na pamet da Lavrentija Akakjevia stavi makar u neku pripovetku. Zna da bi, ma

koliko mala bila epizoda, sporedni junak zasenio autora. Da bi se Rusija spasila", esto je govo rio moj otac, ona najpre mora da istruli, da fer mentira, da se putem sublimacije transformic u novi kvalitet." U tim recima prepoznajem uticaj M. I ) . Kalakurova, mesmeriste i alhemiara, e stog gosta u Mitrofanovsku, koji u podrumu letnjikovca nameta alhemiarsku laboratoriju i uz asistenciju Lavrentija Akakjevia Parkinsona po kuava da bakar pretvori u zlato. Poduhvat je na kraju rezultirao transmutacijom metala, ali u obrnutom smeru. Umesto zlata, nai alhemiari dobijaju velike koliine bezvrednog kalaja. Kalakurov krivicu za neuspeh pripisuje odsustvu sre broljublja kod svog domaina i pomonika. ,,Lavrentije Akakjeviu, ako hoete da dobijete zla to, morate da ga oboavate, da ga strasno elite, jer plemenita vetina Alhemije ne radi samo sa prirodnim silama ve i s neuporedivo snanijim silama due." Moj otac, meutim, zna laki na in da se dokopa zlata, a da pri tom ne mora da padne tako nisko i da ga voli. Prodaje jo neko liko tuih veleposeda (ionako e za koju godinu biti pretvoreni u kolhoze), a pozamaan prihod ulae u nabavke ampanjca i akonija, u veliko dune honorare za putujue glumake druine, u jo velikodunije bakie za sumnjive lepotice, i ve sasude opskurnih obreda seksualne magije kojima rukovodi famozni Gurijev. Najvee su-

me pak odlaze u bezdani dep Fjodora Mihajlovia, odakle novac otie u depove i kase b e l o svetskih kockara i kockarnica. Burna zbivanja u naem letnjikovcu samo su naizgled k a o t i n a . Sada je to jasno zahvaljuju i najnovijim saznanjima iz teorije subatomske fizike, koja upuuju na zakljuak da haos poiva na temelju strogih zakonitosti, isuvie komplikovanih za nae primitivne predstave o redu. (Nije li konano sva beda zapadnjakog poimanja pra vilnosti saeta u prizoru streljakog stroja koji u savrenom poretku ispaljuje plotun u srce nevi nog oveka.) Ali u ono vreme, haos je jo uvek samo haos. Ipak, ukoliko se lokalne vlasti blago vremeno i izdano podmite, haos ni tada nije ha os. Zahvaljujui blagodatima korupcije, dionizijske svetkovine u Mitrofanovsku odravae se bez predaha jo nekoliko burnih godina. Slava letnjikovca Parkinsonovih nezadrivo se iri ru skim prostranstvima i privlai sve vie pokloni ka. Ako napregnemo vid, ugledaemo u tom infernalnom kolopletu i Raspuina, zastalog na putu u Petrogradski dvorac. Budui da greh magnetskom silom privlai svetost, u Mitrofa novsk jednog jutra stie i starac Zosima. ,,Lavrentije Akakjeviu", kae sveti starac, vi i ne slutite koliko ste blizu spasenja. Vi ste dodirnuli dno pakla. Dovoljno je da se iskreno pokajete i vi ste u raju." I dobija odgovor: Oe Zosima, si-

gumo je tako ako vi kaete, ali ja sam veoma umoran i moram najpre da se naspavam." Starac Zosima se krsti i apue: Ovaj ovek se sasvim odrekao sebe. Lavrentij Akakjevi je spaen." Moje o b r a z o v a n j e i vaspitanje Lavrentij Akakjevi Parkinson ne zapostavlja nijednog tre nutka. Od najranijeg detinjstva brigu o meni pre uzima, u konvencionalnom smislu fiktivna, ali stroga francuska guvernanata, madmazel Delmas. Moji dani ispunjeni su uenjem stranih jezi ka, asovima klavira, itanjem klasine literatu re. Sa osam godina sam ve bolje govorio latin ski nego ruski (koji, uostalom, nikada sasvim ni sam ni savladao niti sam voleo da njime govo rim). 9 Do svoje petnaeste godine, zahvaljujui kosmopolitskom drutvu koje se okuplja u kui, osim francuskog, teno govorim engleski, nemaki, panski i turski. Poznajem i jezike Knjige: starogrki i hebrejski. Sa esnaest godina ve sam bio visok sedam stopa, celih osam santimetara vii od dva metra i pet santimetara koliko iznosi moja visina posle prelaska na metriki sistem i netanog preraunavanja. Sa oevim blagoslo-

9 Ubeden sam da tegobna istorija ruskog n a r o d a mno go duguje ortografiji ruskog jezika, p o g o t o v o m e k o m znaku (b) i t v r d o m " I " (bi). Prvi iguvie u m e k a v a izgovor, drugi ga p a k ini isuvie tvrdim. Po njemu, narodi su s a m o telesni iz razi jezika kojima g o v o r e . U ruskom sluaju: ili isuvie popu stljivi ili isuvie surovi.

vom - trenutno nije bio u mogunosti da mi da nita drugo - Dostojevski sve spiskao - putujem u Jasnu Poljanu, na poklonjenje svom idolu La vu Tolstoju. (Sta je to u nama Parkinsonima to nas nagoni da puzimo pred piscima?) Bauka Lav me prima. Na moje veliko razoaranje, sta rac koji bazdi na beli luk, podriguje i baca po hotne poglede na slukinje nikako se ne uklapa u oblije Zlatnog teleta s dugom bradom i rubakom koje je napisalo Rat i mir, a koga sam u naivnosti postavio na sredinje mesto svog deakog mnogoboakog hrama. Kasnije u svoje razoaranje ovako opisati imenjaku, pesniku Demjanu Bednom: Nema tu mnogo ta da se ka e. Jedina razlika izmeu Dostojevskog i Tolstoja je u tome to se Tolstoj ne kocka." Da li je ambis na ijoj jednoj strani stoji Tolstoj a na drugoj, beskrajno udaljenoj, njegovo delo, izvrio presu dan uticaj na mene da prezrem literaturu, umetnost uopte i da se posvetim spiritualnoj patolo giji, moe se se samo nagaati. Bilo kako bilo, prvih godina XX veka opsednut sam prirodnim naukama. Da poslovina nepraktinost Parkinsonovih za ovosvetske poslove nije umeala svo je prste, svet bi mnogo ranije saznao za entropi ju. Svaki napor uinjen da se u jedan sistem unese red ima za rezultat poveanje nereda", na pisao sam u pismu Vladimiru Solovjovu. Tema pisma, meutim, nije teorijska fizika, kako bi se

na prvi pogled moglo zakljuiti, ve daleko sup tilnije teoloko pitanje o udelu linih napora i Boije milosti na putu spasenja oveka. Solovjov dri da je lini napor presudan; da je doktrina o milosti direktan plod endemske ruske lenjosti i rastrojenosti. Ja pak smatram da je Milost (bla godat) jedina sila sposobna da preobrazi iskvare nu ljudsku prirodu. U ivoj prepisci koja traje nekoliko godina (i ak se nastavlja izvesno vreme posle Solovjovljeve smrti) sklapam obrise teorije prema kojoj asketski napori, istina, dovode do smanjenja unutranje haotinosti podvinika, ali zauzvrat poveavaju rastrojstvo okolnog stanov nitva. Tu teoriju potkrepljujem teko oborivim dokazima. to je u jednoj zemlji vie manastira i monaha, to je u njoj nered sve vei. Ima li bo ljeg primera od Rusije? S druge strane, najbolje ureene i najdisciplinovanije drave, poput Holandije, Nemake i Engleske, uopte nemaju ma nastire i monahe. Zelja da ovek bude spaen iz raz je vrhunske gordosti. Niko to ne zasluuje.
11

Solovjov se, meutim, ne predaje. Pa ta onda, Demjane Lavrentjeviu?" otpisuje religiozni mi slilac. U Rusiji e se spasiti bar nekoliko hilja da, a u zemljama koje pominjete nee niko. Po stoje lani haosi koji svoju 'haotinost' duguju haotinosti nae percepcije. Kao to postoje i la ne 'harmonije' i prividi reda iza kojih se kriju nezamislive rastrojenosti. Oba ta stanja, meu-

tim, meusobno su isprepletati,! u basnoslovnom mnotvu meduoblika. Sve se svodi na sledee: kako da upotrebimo haos umesto da snagu traimo na pokuaje da ga pobedimo (to je nemo gue) ili ga izbegnemo. to je jo manje mogue. Ovo, u stvari, nije pria o mom ivotu. Ta pria se ne moe napisati. Iz prostog razloga to sam esto menjao identitete. Mada, naalost, ne dovoljno esto. Opasno je imati samo jedan identitet. Tokom vremena ovek se navikne na svoje ime, navike, vrline i mane i u jednom tre nutku postaje mu udobno u samom sebi. U toj kaljuzi. On poinje da voli samog sebe, to je ravno duhovnoj smrti. I ne samo duhovnoj. Jer, uskoro se javlja strah da e to jednoga dana umreti. ovek se do te mere poistoveuje sa sopstvenim identitetom, s tim fantomom, da potpu no zaboravlja na stvarnog sebe i vie nije u sta nju da pojmi da je taj lani identitet u stvari sam strah od smrti. Tajnu mi otkriva starac Zosima tokom estih boravaka u naem razvratnom letnjikovcu. Iako to u stvari (sada mogu rei jer su obojica mrtvi) nije bio starac Zosima ve starac Isaija preruen u starca Zosimu. Kao to je i Zo sima bio preruen u Isaiju. Ne bih odbacio mo gunost da su i Zosima" i Isaija" u stvari ma ske identiteta, a da su samo njih dvojica znali ko su. Jer je istinski mistik samo onaj za koga niko ne zna da postoji. (U istinskoj pravoslavnoj tra-

diciji smrtnim grehom se smatra biti bilo ko.) Ako su ve njih dvojica, iskusni podvinici, sveti ljudi, smatrali da je pametno da prikrivaju ko su, kolikim se samo opasnostima izlaemo mi obi ni grenici. Sinko", govorio mi je Zosima, ime, stas, navike, seanja, sve su to irom otvorena vrata za avola. Ne sme nikada biti jedan isti du e od godinu, najvie dve. Pogotovo nikada ne sme postati poznat. Jer poneko se i odrekne la nog identiteta, ali slave se, bez Boije pomoi, niko ne moe odrei. Uzmi primer svog oca. Iako pije, iako se, koliko u poodmaklom dobu moe, odaje razvratu, huljenju i ko zna kakvim nepoinstvima, on je spaen jer mu je potpuno svejedno ko je, a najee to uopte i ne zna. Da nije one tate elje da ga Fjodor Mihajlovi pomene u ne koj prii, bio bi to sveti ovek." Nisam najbolji uenik starca Zosime. Ni sam ni medu najgorima. Nekako se saznalo da postojim, ali niko nije mogao sa sigurnou da kae ko sam. Savremenici to tumae sujetom, nesigurnou, strahom od pojavljivanja. U stva ri, bio je to strah od lanog identiteta, koji sam savladavao pribegavajui sve lanijim identiteti ma, toliko fantastinim da je opasnost da poverujem u neki bila nitavna. Rastereen brige o sebi", jer su ta sebe" bila potrona, prolazna, u svakom momentu zamenjiva nekim drugim, mogao sam da se posvetim mojoj bolesti, strplji-

vom radu na njenom istraivanju, usavravanju i popularizaciji. Moja bolest moe da spase svet. Samo ako uspem da ga zarazim. Ovde-onde mi je, istina, polazilo za rukom da uz velike napore inficiram nekoliko bolnica i gradova, kao i nekolicinu nadahnutih ljudi koji e tu bolest maskiranu u po litiki program upotrebiti na dobrobit svojih na roda. Turska bi, recimo, izgledala potpuno dru gaije da Kemal Paa nije imao dovoljno prezira prema profanosti zdravlja i dovoljno sluha za uzvienost patologije. Ali, sve u svemu, doiveo sam poraz. Lakomislena i povrna ideologija zdravlja potisnuc moju boljku i svet osuditi na prevremenu smrt. tavie, izbrisae svaki pomen na Parkinsonovu bolest. (O njoj e se govoriti samo u fikcijama.) Da bi prevara bila savrena, pripisac je izvesnom dr Parkinsonu, beznaajnom provin cijskom lekaru, bie skup simptoma od kojih je drhtanje najkarakteristiniji, simptoma koji uze ti zajedno uopte nisu bolest u klasinom smislu te rei ve ono to se u pravoslavnoj tradiciji na ziva raslabljenost. Ili, neto modernije: istroe nost usled preteranog odavanja uivanjima. Svaka pijanica i svaki bludnik ima takvu Parkinsonovu bolest. Ne preterujem kada kaem da od takve bolesti najnie vrste danas boluje e lo oveanstvo. Njena primitivnost, neosvee-

n o s t i nerafinisanost ine da se ona doivljava kao zdravlje. Istinska Parkinsonova bolest uglavnom ne ma nikakvih simptoma. Nikakvih jadnih drhta vica. Nikakvih malaksalosti, nesvcstica, nepra vilnog pulsa, povienih pritisaka i temperatura, loih krvnih slika i slinih trica i kuina koje proistiu iz panine jurnjave za zdravljem. Nita od svega toga. Pa ipak, iako se oboleli odlino osea, to je naj uasnija od svih bolesti. Bolest -majka koja rada sve osfale bolesti, lako, kaem, ne ma nikakvih simptoma, rano sam je otkrio. Jo u detinjstvu. Imao sam obiaj (a ko nije) da ujutru, posle buenja, leim u krevetu u stanju privre menog blaenstva, posmatrajui varljivu igru sunevih zraka na zidovima sobe. Sve dok jed nog jutra to blaenstvo nije grubo prekinuto pi tanjem koje se samo postavilo: Kako uopte ita postoji? Bezdan nitavila se ukazao pred mojim nevinim unutranjim okom. U trenu sam shva tio uasnu istinu: postojanje je bolest. Runa iz raslina na biu. Ma ta bilo to bie. Odmah sam se pomolio Bogu i potisnuo taj muni doivljaj. Bolest je bila tek u poetnoj fa zi, a Gospod je, zahvaljujui bujicama greha u letnjikovcu mog oca, obilno izlivao milost na one koji bi mu se obratili s tog mesta crne magi je i razvrata. Ali nikada nisam zaboravio to sud bonosno jutro. Zdravlje donosi zaborav, a ja sam

bio spoznao bolest. Iako tada, a ni mnogo godi na potom, nisam shvatio da je ona u stvari lek. Svet lei uronjen u haos. Stvari nisu na svo jim mestima. One koje treba da budu spojene, razdvojene su; one koje treba da budu razdvoje ne se spajaju. Stvar je neuporedivo gora u neis traenim oblastima psihologije. Tek tu vlada po metnja. Da ne pominjem takozvane egzaktne" nauke. Dobro i zlo su odavno zamenjeni relativ nim pojmovima prijatno i neprijatno. Vrhunska ovekova dunost: da pati i da podnosi bol, pod muklo je oglaena boleu, patolokim stanjem. I u prevarantskom duhu epohe nazvana mazohi zam, prema izvesnom nemakom baronu koji je bio spreman na sve osim na patnju. Tako su i oni hrabri muevi, koji bi rado patili i bolovali, pri nueni da se odaju mekutvu iz zazora da ne bu du oglaeni za pervertite. Onda se jednog dana, posle nekoliko godi na, bolest iznenada manifestovala u svoj svojoj silini. Bejah poao u Demidovo, udaljeno nekih petnaest vrsta od Mitrofanovska, da preuzmem novac od ko zna koga kome otac bee prodao ko zna ije imanje, kada, negde na polovini puta, osetih stranu malaksalost i padoh u prainu. Mislio sam da umirem. Moji udovi su se nekontrolisano tresli i poskakivali; drhtao sam; moji organi su jedan po jedan otkazivali. Srce je prestajalo da kuca po nekoliko minuta (ili mi se ta-

ko inilo); plua potpuno paralisana. Svaka eli ja u mom organizmu, a ima ih poprilino, bolela je sama za sebe... Ako postoji apsolutna patnja, onda sam je iskusio tog dana. Bila je to dobra lekcija za mladia koji je polako padao u jeres darvinizma i postajao poklonik opskurnog kulta spontanog nastanka ivota iz primordijalne or be. Bog mi je tu, na pranjavom seoskom putu, brutalno otkrio ta je bioloki ivot, ma kako bio zdrav u medicinskom smislu, kada se povuku energije blagodati kbje ga podupiru. Verujte mi, niko ne bi poeleo da bude iv. Osnovna, meutim, karakteristika prave Parkinsonove bolesti jeste da posle svakog napa da (svaki tei od prethodnog) ovek postaje sve zdraviji i otporniji. Pod uslovom da ne potrai lekarsku pomo. Lekari sve upropaste. Ali o tome kasnije. Na povratku u Mitrofanovsk, depova nabijenih rubljama, svratio sam u jednu krmu, naruio votke i usoljenih krastavaca, zatraio od krmara pribor za pisanje i u uglu, uz svetlost lo janice, zapisao prva razmiljanja. Ovako otprili ke: ivot je sam po sebi bolest. Iz prostog razlo ga to to, kako nas ui Knjiga Postanja, nije pra vi ivot nego polovino ivotarenje, nedovre nost. U takvom ivotu" najbolesniji su oni koji su prividno najzdraviji, koji se u njemu dobro oseaju. U svetlu tih otkrovenja u krmi shvatio sam da je zdravlje suptilna forma bezoseajnosti,

pa ako hoete i bezdunosti. Bezumna tenja za zdravljem, pisao sam dalje, rada itav niz poro ka. Osmotrio sam okolinu. Grupice pijanaca, lo pova, prostitutki i propalica u krmi. 1 pomislio: samo da ih je skolila neka bolest, da im je izrasla gnojava guka, da ih je snala tuberkuloza, sigur no se ne bi ovde odavali gnusnim porocima, ne go bi leali na slamarici i, poto nemaju novca za lekara, molili Boga za pomo. Tako je to, kae ovetala poslovica: bolestan ovek ima na umu samo jednu stvar - ozdravljenje. Zdrav" pak ovek ima na umu mnotvo namera, elja i pla nova, koji ga nepogreivo odvode u bolest. Mnoge stvari su mi se otkrile u seoskoj kr mi krcatoj polusvetom; nema te univerzitetske biblioteke u kojoj bi se one mogle otkriti. Uzmi mo mistiku bolesti u Novom zavetu. Isus, zapra vo, nikada ne opti sa zdravima i ugojenima. (Zdravi e ga na kraju i razapeti.) Njegova sila se projavljuje na kljastima, uzetim, slepim, gubavim; na enama obolelim od isteenja... Zar je mogue, pomislio sam, da jo niko od teologa i filozofa nije shvatio da je bolest zapravo kapija kroz koju ulaze boije energije, a da su patnje koje pripisujemo bolesti u stvari poroajne mu ke u kojima se raa novi ovek o kome govori sv. Pavle? Kako je mogue, mislio sam, da niko od tolikih teologa, lekara, osim moda Paracelzusa,

nije primetio da ne treba leiti bolest, ve da se treba izbavljati od zdravlja... Kako to ve biva, posle ekstaze usledio je pad. Ushien dubinom uvida u mistiku patologi je, dobrano naliven votkom, pomislio sam da sam ozdravio. Tipina poetnika greka. ovek nikada ne srne da pomisli da je iznad svoje bole sti. A ja sam, neka mi Bog oprosti, pomislio da u svetu objaviti istinu i stati rame uz rame s pro rocima. ista glupost. Vreme proroka je nepo vratno prolo. Bee nastupilo vreme politike. Parkinsonizam nije trebalo da bude religio zna doktrina, pa ak ni grana medicine, ve po litiki pokret. Ali ja to, te noi, nisam mogao znati... Nastavie se.

INKUBACIJA

Srce moje jako kuca, ostavi me snaga moja, i vid oiju mojih, ni njega mi nema*. Drugovi moji i prijatelji moji videi rane moje odstupie, daleko stoje blinji od mene. Psalam 3 8 , 1 2

1905. Demjan Lavrentjevi upoznaje Josifa Visarionovia Dugavilija i inicira ga u tajne Par kinsonove bolesti. Dugavili pristupa revolucio narnom pokretu. U opskurnom moskovskom asopisu Za grobni ivot pojavljuje se navodni odgovor F. M. Dostojevskog na Parkinsonov tekst Istorija moje bolesti:

F. M. Dostojevski ODGOVOR NA JEDNU PASKVILU

Iako sam umesto 1881, kako se obino na vodi, umro 1 8 8 2 , nisam iveo ni sekund due ne go to jesam. Nesporazum je nastao zbog kobnih trinaest dana razlike izmeu gregorijanskog i u tadanjoj Rusiji vaeeg julijanskog kalendara. Svejedno. Mrtvi pisci ne bi trebalo da se poja vljuju u javnosti. Ni ivi ne bi trebalo da to ine. Ali preko nekih stvari ne mogu da preem. Pre ko otrovnih brourica, na primer, u kojima Demjan Lavrentjevi Parkinson iznosi gomilu prlja vih lai. Jeste, bio sam bio kockar, to ne sporim. Ali tvrditi da sam finansijski upropastio njego vog oca, da sam ga oterao u progonstvo u Sibir; da je Lavrentij Parkinson zbog mojih dugova prodavao tuda imanja, plod je bolesnog uma. Kao i la da sam bio zagovornik zamene grego rijanskog kalendara julijanskim. Ili, pak, najbesmislenije od svega, da su moji romani utrli put Oktobarskoj revoluciji. Stvari stoje sasvim drugaije. Nije bilo ljueg protivnika prelaska na gre gorijanski kalendar od mene. Jo u vreme kada su slobodni mislioci", robovi najstranijih za bluda, zahtevali da se, modernizacije radi, carski kalendar uskladi s evropskim kalendarom, otvo-

reno sam podrao Crkvu u njenom otporu tom lakomislenom poigravanju sa vremenom, toj a volskoj urbi da se prevremeno zakorai u bu dunost. Kao to se razlikuju geomorfologija i klima pojedinih zemalja, tako se razlikuju i nji hova vremena. Vreme Rusije nije isto to i vreme u Nemakoj. Trinaest dana razlike izmeu vre mena Evrope i vremena Rusije dugo je spreava lo prodor negativnih uticaja: ateizma, gramzivo sti, preduzimljivosti, npde i naroito korena svih zala - srebroljublja - protiv kojeg sam se borio traei na kocku svoju zaradu do poslednje ru blje. I bio sam u pravu to sam uprkos podsmesima socijalista podravao Crkvu. Istina je da e Rusija prei na gregorijanski kalendar tek posle revolucije. Ali to samo dokazuje moju tezu. Jer lakomislene promene u merenju vremena ne pro izvode posledice u budunosti ve u prolosti. Toga je svestan ak i poneki protestant. ak se i filozof-ateista Nie u jednom periodu svog ivo ta kretao tako to je pravio etiri koraka napred, pa tri nazad; pa ponovo etiri napred i tri nazad, ne bi li neutralisao neprirodnu ubrzanost sred njoevropskog vremena, koja je proces njegovog miljenja dovodila do usijanja. Ali time je na se be navukao omrazu i prokletstvo. Umree, kako se pokazalo, u potpunom rastrojstvu, od bolesti nepoznate medicini, moda ak od one od koje boluje i sikofant Parkinson.

Ti Parkinsoni uopte nisu Rusi. Iako jesu neka vrsta plemia, njihov rodoslov ne see da lje od nekog Samuila Longfelovia Parkinsona, kota, moda Irca, vojnog ranara zarobljenog na nekom bojitu i dovedenog u Sankt Peterburg, gde se proslavio melemima protiv polnih boletina. Pria se da je od kapavca izleio i Samodrca, Pitcra Komandora lino. Koji ga je u znak zahvalnosti nagradio kesom zlatnika, posedom u dalekoj guberniji i plemikom titulom. Svi kasniji Parkinsoni do estitog ali nesposob nog Lavrentija Akakjevia, fantasta i sanjalice koji u sutini nije bio nita, bili su lekari. A nje gov sin, Demjan, otiao je korak dalje i iz esna fa lekara prebegao u esnaf bolesnika. Ako bi, meutim, zali dublje u prolost njegovih preda ka, ne bi me iznenadilo da se ispostavi da se koreni genealokog stabla Parkinsonovih nalaze duboko u plodnom tlu moje imaginacije. U predepileptinim sanjarijama kojima sam se oda vao u asovima besparice. U mojim belekama i skicama za fantastine nenapisane romane. Ne bi bilo prvi put da vizionar nestane, iskopni, a da se njegove vizije solidifikuju i probiju na po vrinu empirije. Bilo kako bilo, tano je da sam svraao u taj letnjikovac. Mnogi su tamo svra ali. Ali da sam pozajmljivao novac od Lavren tija Akakjevia - to nije tano. Osim moda ne koliko puta po nekoliko rubalja. Moda bih bio

pozajmljivao i vie, ali Parkinson bee puki siro mah. Opskurni alhcmiar Kalakurov bee nago vorio lakovernog Lavrentija Akakjevia da alhemijskim postupkom umnoe ono malo preosta log porodinog zlata. Neto su zabrljali i zlato se pretvorilo u kalaj. Uopte uzev, sve to je Par kinson radio u simbolikom smislu se moe opi sati kao transmutacija zlata u kalaj. Nije isklju eno ni da je lekarska vetina Parkinsonovih bi la zasnovana na linom iskustvu, na sifilisu Semjuela Longfelovia, koji se, u sve teoj formi, prenosio s generacije na generaciju, da bi bolest dostigla vrhunac u linosti Demjana Lavrentjevia, u neku ruku inkarnaciji sifilisa, gde vie ne mamo posla sa ovekom koji ima bolest, ve sa boleu koja je postala ovek. Ja sam po prirodi naklonjen bolesnima, bednima i ponienima. U pravoslavnoj tradiciji bolest se ceni kao vana etapa na putu spasenja. Otkuda onda moj prezir prema Demjanu Lavrentjeviu, najbolesnijem od svih ljudi koje sam upoznao? Moda zbog toga to kod njega bolest umesto skruenosti i pokajanja izaziva oholost i samouverenost. Sto on uopte nije ni pomiljao da se izlei ve, ako je mogue, da za razi i druge. Moja epilepsija, uostalom, mnogo duguje Demjanu Parkinsonu. Pre nego to sam poeo svraati u prokleti letnjikovac, koji sam verovat-

no sam koncipirao, napadi su bili veoma retki. Pre su to bile blage nesvestice, prolazni gubici ravnotee, sasvim podnoljive munine i vrtogla vice. Ali posle se sve pogoralo. Naivni e rei da se tokom vremena bolest pogorava po prirodi stvari, ali ja bih radije, iako nemam dokaza, po goranja pripisao magijskom delovanju Demjana Lavrentjevia. Uzmimo primer njegovih rodite lja. Majka mu umire na poroaju. Od sepse, ka u. Skloniji sam, meutim, da posumnjam da se tu radi o ubistvu. Za njega je pokojna Jevdokija Fjodorovna bila samo neka vrsta inkubatora, larva, logistika za intrauterino preivljavanje, koju odbacuje kao suvinu istoga trenutka kada se rodi. Otac Lavrentij, ovek koji nikada pre to ga nije popio ni kap alkohola, nepun sat po nje govom roenju poinje da pije kao koija. Nisu tu ista posla. Demjan, meutim, uzrok samoubilakih opijanja svog oca pripisuje mojoj zlobi; mom od bijanju da Lavrentiju Akakjeviu posvetim neko liko redaka u nekoj prozi. to je tano. Ali ja ni kada nikom nisam posvetio ni retka. Iz isto praktinih razloga. Da sam povlaivao slavoljubivosti poznanika, moja sabrana dela bi bila naj obiniji popis stanovnitva, neka vrsta moskov skog i santpeterburkog telefonskog imenika pre pojave telefona. Ima tu jo neto. U realistikim romanima linosti moraju da budu fiktivne. Za-

to sam i smiljao najneverovatnija prezimena ka ko bih izbegao mogunost da neki junak dobije dvojnika izvan korica knjige. Uzalud! Pokazalo se da sva ta prezimena postoje uredno zavedena u matinim knjigama. Da, sva do jednog. Uklju ujui dva Marmeladova i ak tri Smerdjakova. Nije to kraj Demjanovim insinuacijama. iri Par kinson glasine da je Lavrentij Akakjevi, u oaj nikoj elji da mi se nametne kao knjievni lik, otiao u Moskvu i ubio nekakvu babu, a da sam ja, proitavi vest u novinama, odmah seo da pi em Zloin i kaznu. Sarkastino kae: Pohodila ga muza." Ima li kraja niskostima? Ne znam da li je Lavrentij Akakjevi doista ubio neku babu. Sumnjam da i on zna. Mogue je. Ljudi naliveni votkom sa visokim procentom metil-alkohola spremni su i na gore stvari. Sve i da jeste, to ne dokazuje nita. Nema dana a da neka baba ne bude ubijena. Ali za potrebe Zloi na i kazne ja sam sam, u literarnom smislu na ravno, ubio svoju babu. Zapleta radi. Jer svaki paljiviji italac zna da mene ne interesuje zloin ve kazna. Agonija grize svesti. Olakanje poka janja. Spremnost na trpljenje. Sasvim je druga stvar to to je, proitavi roman, student koji se, gle sluaja, doista preivao Raskoljnikov, doista ubio jednu babu, a to kasnije bilo objavljeno u tampi. To je, meutim, neto drugo. To je uticaj literature na stvarnost. Koliko se samo mladia

ubilo nakon Geteovog Vertera. U ambivalent nom odnosu literature i stvarnosti uticaji ne te ku, kako to povrni realisti smatraju, u pravcu realnost-literatura uveriti kada ve, obrnuto, literatupo ra-stvarnost. U ta e se majica Rusija u b r z o Manifest Komunistike partije stane drutveno ureenje. Da li je to razlog da se odreknemo literature i potonemo u dubine varvarstva? Nipoto. Nema sluajnosti. Zakon verovatnoe, koji sve vie istiskuje Carske i Boije zakone, najobinija je arena laa. Pie tamo: verovatnoa da neko bude ubijen udarom groma iznosi triavih 0 , 0 0 0 0 7 posto. A ja kaem: ima ljudi koji e poginuti od groma s verovatnoom od 1 0 0 % . Za njih nema drugog naina da napu ste ovaj svet. Sve to nam se dogaa potpuno je izvesno i sigurno. Oseanje nesigurnosti potie iz nespremnosti da ponesemo svoj krst, da proivimo svoj ivot, neprestano inei pokuaje da bu demo neko drugi. Tu je smueni Parkinson donekle u pravu. ak i lazovi njegovog formata ponekad napisu neto istinito. Mada i u takvim prilikama prepo ruujem krajnji oprez. Ne moe se drugaije sa ovekom koji tvrdi da je visok dva metra i pet santimetara iako nije, ako dobro pamtim, bio vii od metar i po. Ne pomae tu vaenje na ne preciznost preraunavanja mernih jedinica prili kom zamene starih mera metrikim sistemom.

Eto jo jedne novotarije, koja skupa sa izbaciva njem nekih slova (kau suvinih, a ja kaem da ih u svakoj azbuci premalo ima) i prelaskom na gregorijanski kalendar pretvara Rusiju u koloni ju Vatikana. Ostavimo za trenutak po strani du hovnu dimenziju problema i okrenimo se vazda oiglednijoj empiriji. Zbog aljkavog prerauna vanja gosudarstvene teritorije sa kvadratnih vr sta u kvadratne kilometre, kao i obino na nau tetu, Rusija je izgubila 1 2 5 . 0 0 0 kvadratnih ki lometara najplodnijeg zemljita, koje je, takode zahvaljujui sumnjivim kalkulacijama, pripalo Mongoliji i Kini. Za sada vie nita nemam da kaem. Nisam siguran da sam i ovo izgovorio. Vie nita nije izvesno. Zautau. Otii da proetam nekim od mojih opisa moskovskih ulica po kojima lutaju sumnjive spodobe i nad kojima uvek provejava novembarski sneg. Da bi izmakao panji Carske cenzure, De mjan Lavrentjevi pribegava lukavstvu. Razbija Tractatus antiheliocentricus na manje celine i kon cem 1903. objavljuje njegove prve etiri strane.

TRACTATUS

ANTIHELIOCENTRICUS

PRVI DEO
Politika je neosetno izvrila prevrat. Na grkom politika oznaava isto to i urbanizam na novolatinskom: to jest - ureenje, snabdevanje i utvrivanje grada. U osnovi, to je niz rutin skih poslova iji je cilj nesmetano funkcionisanje gradskih saobraajnica i utvrenja. Ali kako se hronologija (krajnje nepouzdana, kako emo videti) pribliava modernom dobu, uoavamo da politika izlazi daleko izvan domena urbanizma, obuhvatajui i usisavajui u sebe sve iri krug stvari, tako da u ovom trenutku ne postoji vie nita to nije politiki problem. Kao da famozno razdvajanje crkve i drave nije izvedeno da bi se - kako je oglaavano - zemaljski poslovi oslobo dili uticaja onostranog ve da bi se ovostrano uzdiglo u onostrano i postalo metafiziki entitet koji, umesto da slui oveku, poinje da gospo dari njegovim ivotom.
*
XX-

Ovaj tekst nastoji da osvetli procese politizacije stvari koje po svojoj prirodi ne mogu biti objekat politikog odluivanja; kao i da ukae na

to da u pozadini opteprihvacne politike mito logije modernog doba ne stoji briga o napretku ve tenja za restauracijom paganskih kultova i nomadskog naina ivota, koji su sada transformisani u kultove maine, nauke, progresa, demokratije; itd.
* * -

Govoriti o politici znai govoriti o gradu, o istoriji grada i njegovom usponu i o uzrocima njegovog opadanja. Postoji nekoliko kola mi ljenja o tome zato nastaje grad. Jedna kao po reklo grada istie trgovinu, druga smatra da je to rat. Obe obuhvataju deo istine, ali nijedna ne da je odgovor na pitanje: kako je dolo do toga da se izvestan broj ljudi okane nomadskog ivota i izgradi prvu trajnu naseobinu? U razmatranjima o poreklu grada uglavnom se zanemaruje duhov na dimenzija urbanizma. Nesporan je udeo trgo vine i rata u razvoju ideje grada, ali odluci da se prede na sedelaki ivot mora da je prethodio spiritualni uvid u bezizlaznost haotine slobode kretanja. O duhovnom naelu grada svedoi docnije razvijena simbolika i mistika dimenzi ja urbanizma, uvana tokom vekova u tajnim bratstvima graevinara. Moderna masonerija je - sasvim u skladu sa niskim granama na koje je spao savremeni grad - samo iskrivljeni i profanisani relikt.

Nomadski nain ivota je prividno carstvo nesputanosti i slobode. Plemena koja tumaraju stepama podvrgnuta su nunosti i osuena da slede determinisane ritmove stihija. Takva ple mena su, poput monsuna ili smene godinjih do ba, vie prirodne pojave nego ljudske zajednice. * * * Da bi se ljudi okupili u religioznu zajednicu, trebalo je prethodno da se zaustave i podignu grad i tako se simbolino i fiziki odvoje od prirodnih stihija prvom dravnom institucijom - gradskim zidinama. Drava je u to doba religiozna jer pola zi od toga da se povezivanje medu ljudima moe izvriti iskljuivo preko povezivanja sa boan skim. U osnovi, drava, politika uopte, jeste je dan utvreni i ureeni grad - materijalizovana ideja centra - oko kojeg se kasnije u koncentri nim krugovima ureenost iri na okolni prostor. Isprva je jasno definisan samo centar - grad - spoljanje granice su difuzne. U savremenoj dravi, meutim, precizno su odreene samo spoljanje granice, dakle periferija, dok je centar difuzan i esto u novijoj istoriji - odreen i lociran na slu ajna mesta. Potpuno se zaboravilo da je za urba nizam kljuna stvar odreivanje mesta na kome e grad biti sagraen. Poloaj grada presudno utie

na njegovo razvoj, njegovu sudbinu, kao i sudbi nu drave koja nastaje u njegovoj okolini.

Ve dugo, meutim, urbano planiranje uzi ma u obzir iskljuivo ekonomske i saobraajne aspekte, potpuno ignoriui geofizike, klimat ske, geoloke, istorijske i sve druge okolnosti ko je i te kako utiu na sudbinu grada. Drevni kine ski arhitekti, od kojih je Zapad uvek premalo uio, teili,su, primera radi, da prestoni grad si tuiraju u geografsko sredite carstva. Centar prestonice rezervisan je za Zabranjeni grad, u ijem je, opet, sreditu smetena Carska palata, projektovana tako da predstavlja minijaturnu kopiju carstva. Moemo se zapitati: koliko pomalo sa njiva ali neporeciva stabilnost Kine duguje panji ukazivanoj simbolikoj arhitektonskoj i urbani stikoj materijalizaciji ideje harmonije, od ega se na Zapadu odustalo i gde se otilo u suprotnu krajnost: u apstraktnu geometrizaciju. * * * Smisao gradskih zidina, razmatran uglav nom s odbrambenog aspekta, neuporedivo je sloeniji. Moe se rei da je njegova odbrambena uloga sporedna u poredenju s njegovom simboli kom. Na prvom i najvanijem mestu: zidine definiu gradski prostor, odreuju centar i prvobit-

nu orijentaciju prema stranama sveta. Nadalje, zidine razdvajaju kultivisani prostor grada od stihijskog prostora prirode. Istovremeno, sprea vajui prodor spoljanjih stihija prema unutra, gradske zidine zaustavljaju negativne procese ko ji teku od grada prema spolja. Zagaenje poinje s uklanjanjem gradskih zidina i u izvesnom smi slu ono i nije nita drugo do metastaziranje gra da koji nadilazi svoje prirodne granice. Mnogo stranica nadahnutih duhom prosvetiteljstva po sveeno je lamentacijama nad higijenskim uslovima koji vladaju u tradicionalnom gradu; jo vie ih je napisano u slavu moderne, veoma sumnjive uostalom, higijene, uz ignorisanje i injenice da prividno i privremeno uklanjanje otpadnih mate rija sa prostora grada nuno dovodi do nepo vratnog zagaenja prirodne sredine, zagaenja koje ve sada ukazuje na bliskost pojave epide mija i bolesti, ranije nepoznatih u svetu.
x- x- X-

Nije preterivanje ako kaemo da sunovrat zapadne civilizacije poinje sa uklanjanjem grad skih zidova shvaenih kao prepreka nadolazeoj ekspanziji drave koja se iri iz gradskog jezgra i nastoji da uspostavi kontrolu nad celinom terito rije. To je poetak politizacije prostora i kasnijeg meanja politike u domene nauke, etike, estetike i ak kosmologije.

***
Poetak svih velikih nevolja, majka svih docnijih revolucija, jeste zamena geocentrine sli ke sveta heliocentrinom. Doktrina heliocentrizma, zapravo, nije revolucija u nauci ve u politi ci. Izmetanje Zemlje iz sredita vasione nije ima lo za cilj uvoenje reda u nebesku mehaniku; ono je pre apoteoza samovolje i nereda. U hrianskoj tradiciji Zemljin sredinji poloaj nema nikakve veze sa odnosima meu nebeskim telima i njiho vim razmetajem u prostoru; ona je sredite u jed nom unutranjem, duhovnom smislu, zahvaljuju i Adamu kao centralnoj taki Stvaranja. * * * Jednom prihvaena kao nauna injenica, teorija o Zemlji kao jednom od bezbroj nebeskih tela sa galaktike periferije lagano razara upori ta ljudske duhovnosti i istinskog dostojanstva, paralelno sa humanistikom ideologizovanom apotezom ovetva. Kosmoloka provincijalizaci ja Zemlje pogoduje usponu provincijalnosti, partikularizacije i desakralizacije, istovremeno stva rajui stravino otuenje u ljudskoj zajednici.
* X-

Prostor iznenada dobija na znaaju bez ob zira na to da li se radi o neplodnim, nepotrebnim i nepristupanim delovima teritorije. Svojevrsna

sakralizacija tla, ranije ograniena na kultna mesta i groblja, sada svaku stopu" dravne terito rije inauguric u svetinju" koja se ljubomorno brani od tuinske stope. Kult tla koji e, udruen sa takoe rastuim kultom krvi, punu silu svoje zlokobne prirode pokazati tek u ovom veku, na mala vrata uvodi u hriansku civilizaciju tribalne, nomadske modele ivljenja i udara temelje novom idolopoklonstvu. * * * Manija nadziranja teritorije koju treba sau vati od, realnih uostalom, aspiracija okolnih dra va, dovodi do rastueg nadzora dravne vlasti nad svojim podanicima, koja vie nikada nee biti za ustavljena. Grad postaje samo jedan deo dravne teritorije. Gradski zid - kao granica izmeu grada i okoline - nestaje, grad gubi identitet i sada svi negativni uticaji, kako oni spolja prema unutra ta ko i oni iz unutra prema spolja, nesmetano teku u oba pravca, podrivajui tradicionalne ustanove. Grad se nekontrolisano iri po okolini, zagauje je, a paganski rituali iz okoline nesmetano ulaze u grad, nagrizajui same njegove temelje. Uprkos fragmentarnosti publikacije, Car ska cenzura zabranjuje brouru. 1904. Demjan Lavrentjevi u Tiflisu izvodi ope raciju na otvorenom srcu, prvu u istoriji hirurgije.

Mistini trougao, simbol parkinsonizma, koji dizajnira tada malo poznati Maljevi, ulazi u upotrebu. U Parizu izlazi iz tampe pripovest Posled nji dani i smrt Jakoba Bemea, pod pseudonimom J. venekpfeld. Vreme e pokazati da je spis za pravo vizionarski opis poslednjlh dana i smrti sa mog Parkinsona. Iako je pisana dosadnim, na tegnutim stilom, itanje pripovesti je manje do sadno od iitavanja desetogodinje hronologije dogaaja koji prethode kobnoj 1 9 1 4 . godini. J. venekpfeld POSLEDNJI DANI I SMRT JAKOBA BEMEA
1

Pred kraj ivota Jakob Beme nije jeo nita osim svojih rukopisa. Njegovi oskudni obroci sa stojali su se od dva lista papira sitno ispisana pra vilnim etvrtastim rukopisom. Posle jela bi popio au vode i to je bilo sve. Nas trojica egrta, Kaspar, Oto i ja, venekpfeld, bejasmo veoma zabri-

miti z b o g toga: brinulo nas je majstorovo zdra vlje, potom i teta koju je ta neobina dijeta pre tila da nanese buduim naratajima, liavajui ih njegovih spisa. On je, meutim, slabo mario za zdravlje, jo manje za b u d u n o s t i za naa ubeivanja da se okane surovog posta. Strpljivo, s nje mu svojstvenom vedrinom i postojanou, ekao je da se u nama rodi duhovno saznanje o tome da je svaka briga bezbona i grena, da se ljudi rado preputaju tom naizgled neprijatnom oseanju kako bi zadovoljili sopstvenu sujetu i naslaivali se nepostojeom dobrotom. Dodue, kada smo mu saoptili odluku da napravimo prepie svih njegovih dela, nije se protivio, ali samo zato to smo bili nepismeni. I uz uslov da na svakodnev ni posao tavljenja, suenja i krojenja koa nima lo ne trpi zbog toga. D e c o " , rekao je, vee je delo obuti jednog seljaka nego prepisati stotinu knjiga. Na mistian nain i vi se obuvate u te opanke i idete ka spasenju sigurnim i uskim pu tem skromnosti; a sastavljanju mnogih knjiga ne ma kraja i sve je tatina.'''' Moda nije verovao u uspeh naeg poduhvata - rekoh ve da smo bili nepismeni - ali je verovao u nau veru u nemogu e; u toj veri je video prvu stepenicu duhovnog uspinjanja; ak nas je hrabrio, znajui da emo mukotrpan posao morati, onako neuhranjeni, ra diti nou, nautrb spavanja i odmora; radovala ga je iscrpljenost, moda i bolesti koje e nemi-

novno uslediti. Moda se ak nadao da e, ako ne svi, ono bar jedan od nas trojice umreti - nikakva teta za obuarske egrte u to doba - pre nego to ga sudbina navede na enidbu, raanje dcce i sve one muke koje proizlaze iz Adamovog proklet stva. Ali mi smo, budui vrste grade, imali an su da preivimo; metar Beme, pak, i u mladosti slabaan, bee se pretvorio u sopstvenu senku. U udubljenje na njegovim grudima moglo je stati pola jahae izme. Pa ipak je vredno, ne ustupa jui ni u emu, od zore do smrkavanja radio s na ma i ne pomiljajui da poslua nagovaranja i da s vremena na vreme pojede anak tople orbe. Sam avo govori iz vas!" ljutio se. Koli ko sam vam puta ponovio ta mi je prole godi ne metar Valentin Vajgel rekao na sajmu u Alt Sajdenbergu: Berne, to god ovek uzima izvana, od elemenata i zvezda, bilo to jelo ili pie, to je isto to i sam ovek. I tako ovek ako jede hleb i pije vodu ili vino iz makrokosmosa, on u stvari jede samoga sebe. A ja vam kaem i dodajem: onoliko koliko uzme izvana, toliko, a moda i vie, mora tamo i vratiti. I to manje uzima iz spoljanjeg sveta, manje mu duguje i on te lak e puta iz kandi kad doe vreme da se vrati u sebe, gde se nalazi drugi svet.11 uvi te rei, sva trojica se postidesmo. Shvatili smo da doista nije mnogo puta pona-

vljao rei metra Vajgela zato to misli da smo glupi i da ne moemo razumcti njihov smisao. On je hteo vie, a zbog delikatnosti i potovanja nae slobode, nije hteo da nam nita namee. Njegova elja je bila da iz Vajgelovog uenja iz vuemo ono najhitnije i da svaki od nas sastavi sopstvenu brojanicu". U ovo vreme kada pobonost opada i kada se i najestitiji ljudi zadovo ljavaju time to ujutru i uvee odu u crkvu, a iz meu bogosluenja retko ili uopte ne pomilja ju na Boga, vie niko i ne zna ta je brojanica, pa u objasniti kako je to bilo u vreme dok sam egrtovao kod metra Bemea. Radi izbegavanja tatih razmiljanja i avo lovih mislenih priloga, u to je doba svaki pobo an ovek povazdan glasno ponavljao kratku molitvu, osim kada bi ga neodloni poslovi, pri stojnost ili razgovor s drugim ljudima spreavali u tome. Stara vremena! Niko nije krio svoje grehe; zato ih je valjda manje i bilo. Stid zbog jav nog izobliavanja doprinosio je da se lake savla daju i prestanu ponavljati. ak su i Jevreji imali svoje, jevrejske brojanice, samo su ih izgovarali u sebi jer su bile sastavljene na tatarskom jeziku, a sujeverni su podozrevali da su arolije, mada to nisu bile, poto su nai Jevreji vredni i poboni ljudi. Grad Gerlic bee ispunjen pobonom vre vom koja je stvarala posebnu toplinu i ispunja-

vala ga oseanjem prisnosti i poverenja. Svako je znao ta onaj drugi misli. Na primer, na prvi sused, Rajnhard, kazandija, po ceo dan je, viui da bi nadjaao lupanje ekia, ponavljao: Oe moj, Johane, dobro je to si umro jer si bar pre stao da grei, a ni mene vie ne moe da prisi ljava da na moj nain nastavljam tvoje grehe." Drugi na sused, Imanuel, grnar, nastojao je da bude glasniji od Rajnharda, uzvikujui: Ovako kako pravim ovaj lonac od gline, tako je i mene Gospod napravio, ali e ovaj blaeni lonac pono vo natrag u glinu, a ja, Imanuel, pravo u u pa kao ako se ne popravim, u ta isto sumnjam." I uopte, svaki je zanatlija imao svoju brojanicu, svaki trgovac svoju, a i gospoda su, mislim, ima la sopstvene molitve, za ta ne jemim jer se oni sa nama nisu meali. Samo metar Berne nije imao molitvu. Kad ga je jednom Kaspar zapitao kako to da on, poboan ovek i filosof, nema brojanicu, on se nasmejao i rekao: Ja sam mi stik." U to doba jo nije bilo nemakih renika, nekmoli rei u njima, pogotovo ne te, pa se Oto usudio da ga zamoli za objanjenje. Rado", rekao je. Mistik je ovek koji kri je svoj pravi ivot. Isprva u samom sebi. Potom svu brigu preputa Bogu. Od tada, on se posve uje samo jednom cilju: da oko svoje linosti isplete mreu koja e panju svih ljudi, ukljuuju-

i i njegove najblie srodnike, to je mogue vie odvratiti na pogrean trag. On mora, kao glu mac u cirkusu, da izgradi potpuno neverovatan i drugaiji lik, da izigrava grubijana, razvratnika, ludu, jer ako bi samo neko doista znao ta se do gaa s njegovom duom, to bi odmah saznao i davo i trud bi mogao lako da propadne. Sav, da kle, posao mistika jeste da ispreda lai i da ih i ri oko sebe, ali on mora da to ini tako uverljivo da ne bude nikakve razlike izmeu, recimo, gru bijana koji se pretvara da je grubijan i grubijana koji to jeste. Kao to sam ja veoma cenjen uster ije su izme poznate ak u Saksoniji, mada sa usterajom u stvari nemam nikakve veze i mo ram svakodnevno da ulaem ogromne napore da bih svoju prevaru doveo do savrenstva i tako je uinio istinitom, jer Bog koji u meuvremenu oblikuje duu ne oprata la kojom se ona titi od sveta. Ovo dobro upamtite: Prokletnik je ko ji ini suprotno. Uopte ne vodei brigu ta se zbiva u njegovoj unutranjosti, on se trudi da u svakom trenutku izgleda pobono. Iz njegovih usta izlaze blage i uzviene rei; on se ponaa smerno; dostojanstveno. Nikada ne lae. Ili misli da ne lae. Daje milostinju. Na kraju, on postie isto to i mistik: njegova prevara je savrena, ona je istinita, ali mistik je spaen, a on proklet. Jer se Nebo ne moe kupiti."

Ovaj pasus hronikc o poslednjim danima i smrti velikog ovcka piem nevidljivim mastilom, koje e, ako je verovati alhemiaru Johenu Trebeu koji mi ga je prodao za skupe pare, po stati itljivo tek za 2 5 0 godina. Dovoljno dugo da moju podlost odloi do vremena u kome vie nee predstavljati sablazan. Jer, uprkos odanosti i neizmernoj ljubavi prema majstoru Bemeu, ne mogu da preutim ono to u sada napisati. Delom jer mislim da je pouno, delom zato to sam lupe koji se ne moe uzdrati od ogovaranja. Teko je, naime, shvatiti (jo tee pisati o tome) kakav je hir sudbine tog uzvienog mua spojio sa naom gazdaricom, njegovom enom, Katari nom Kuncman, koja je bez sumnje vetica. Eno je u Gerlicu, jo iva, mada je sedam godina sta rija od Bemea, a od njegove smrti 1 6 2 5 . (ne 1 6 2 4 . kako se misli) u dobu od pedeset, prolo je trideset i est godina. Tano je ono to se i danas pria u Gerlicu, da je Beme od Katarininog oca, kasapina Hajnriha Kuncmana, dobio novac da kupi kui i otvori obuarsku radionicu, ali sam Bog je svedok, a i nas trojica egrta moemo posvedoiti, da se J a k o b Beme Katarinom oenio iz najistije i najuzvienije ljubavi, koja je trajala do poslednjeg trenutka njegovog preistog ivota. I to uprkos njenoj nesnosnoj udi i teko zamislivim poniavanjima kojima ga je ta zla ena, Lilitino kopile, neprestano izvrgavala. Metar Beme

nije bio ovek koji krije svoju sramotu. Napro tiv! Iz razloga koristi za spasenje due zbog ko jeg je prieljkivao da mi egrti poboljevamo i da se zlopatimo, on je s oduevljenjem prihvatao svako ponienje koje bi ga zadesilo. ak je oseao krivicu ili grizu savesti ako bi sluajno osetio traak gorine podnosei Katarinine uvrede ili is punjavajui njene sumanute elje. Eh, deco", jednom se poalio, noas me je Katarina probu dila pre svanua i naredila da odem u umu i naberem kukureka. ta da radim, znate kakva je, podignem se i odem, ali kukureka nema. Jo je rano za kukurek. Kad sam se vratio praznih ru ku, izbacila me je iz kue, pa sam prespavao u svinjcu. Toliko mi je ao to joj nisam mogao is puniti elju. Veeras u, kada zatvorimo radnju, svakako ponovo otii u umu i potraiti kuku rek." Tu je zastao, zamislio se, dodao: I da zna te: svinje su divna stvorenja!" Onda je, tiho izgo varajui Davidove psalme, nastavio da uiva on na izmi; obavijeni izmaglicom pomeanih ispa renja svinjskog izmeta i iria, mi egrti s vreme na na vreme smo uzvikivali amen" i sav nam je posao bio lak u toj prisnoj atmosferi meusobne ljubavi i pratanja. Sutradan je metar Beme iznenada naredio da prekinemo posao; nije mu to bio obiaj. Do tada nam je sve pouke davao uz rad. Slutili smo

da je posredi neto neobino. Posluio nas je po aicom rakije od borovnice, seo na tronoac i, znajui da zbog ljubavi prema njemu poinjemo da mrzimo Katarinu, poeo da nam pria. Ovo napred piem obinim mastilom da bih utedeo nevidljivo i da bih uzviene misli uinio dostup nim svakome kome ova istorija nekim sluajem dode do ruku. Deco moja, nedeljom kada stojite na misi, uete popa da govori o Adamu i njegovom tu nom padu; i ma koliko pastor bio poboan i e stit i dostojan svake hvale, ja vam jamim da on Adama zamilja kao, istina naoitog, ali obinog oveka, kakav je on, kakav sam ja i kakvi ste vi. A raj, neka mi oprosti Bog, na pastor zamilja kao katedralu u Gerlicu, samo to je u njegovoj mati obrasla rastinjem i okupana svetlou ja om od hiljadu upaljenih sveca. Nadalje, on smatra da Gospod sa predikaonice, nekog uzvi enog mesta u Edenu, posmatra Adama i odozgo mu izdaje nareenja. I tu je na pastor u pravu. Jer za veinu onih koji dolaze u crkvu Bog mora da bude takav. On, neka mi bude oprotena re 'mora', on mora da se tako predstavlja jer kada bi se pokazao makar samo malo onakvim kakav jeste, niko ne bi verovao u njega. Svi bi se uasnuli, sakrili lica i pobegli to je mogue dalje. Deco moja, nemojte pomisliti da je Bog straan,

daleko bilo. Bog je, onoliko koliko mi moemo znati o njemu, samo ogledalo. Kada 'vidimo' Bo ga, poto se Bog ne moe videti, mi u stvari vidi mo sebe. Otuda strah, uas i pometnja koje nas obuzimaju. Jer Bog otkriva u nama ono to iz ovekoljublja inae sakriva. Bog nam samo pokae kakvi smo. Zato je dobro to se Bog ne pojavlju je, to se 'ovom rodu ne daje znak', jer bi inae svet potonuo u oajanje. Jer kad bismo doista znali kakvi smo, postali bismo sto puta gori. Nadalje, kada pastor kae: muko i ensko stvori ih, na to ni on ni niko drugi i ne obraa pa nju. A tu se za mudre krije klju koji otvara bra ve mnogih tajni. Pazite, deco! U jednom je, dakle, u poetku bilo dvoje. U svojoj mudrosti Gospod je izvoleo da nas potedi svega ovoga to sada tr pimo. On je hteo da se sve odvija glatko, da sve ide 'iz svetlosti u svetlost'. I da Adam, praotac na, nije pogreio^ sve bi bilo isto kao to je sada. Ja bih bio Berne, ti bi bio Kaspar, ti Oto, ti ve nekpfeld; i sve to postoji postojalo bi i sve to treba da nastane nastalo bi prirodno i mirno, bez smutnji, neprilika i ratova, samo da Adam nije zabrljao. Kazandija Rajnhard i ne sluti koliko je u pravu kad po ceo dan proklinje svog oca. Svi bi mi trebali po ceo dan da nariemo: 'Oe Adame, dobro je to si umro, jer da nisi, nae bi zlo bilo veno.' Vidim, deco moja, irom ste otvorili usta.

Vidim da ne verujete. To nije dobro. Gde je nesta la vaa vera? Gde je ono oduevljenje koje vas na vodi da nepismeni, precrtavajui kao deca slovo po slovo koje vam nita ne govori, prepisujete moje spise? Znajte da je ono to nam izgleda zlo u stvari dobro; da Bog zbog nae pokvarenosti doputa ratove, svae, neverstva, podlosti, razbojnitva, kako bi prikrivena zla isplivala na po vrinu, gde u prolaznosti bivaju potroena i uni tena. U suprotnom, bezbedno sakrivena u ne prolaznim duama, ostala bi vena. Pamtite ta je rekao Martin Luter: 'Tamo gde je bolje, tamo je dvaput gore.' avo je taj koji hoe mir, koji hoe spokoj, ugladenost i pristojnost; Bog hoe rat. Hoe nemir i nespokojstvo. Mrzi zadovoljne. Evo, ja znam da mrzite moju enu i da iz toga cr pite zadovoljstvo jer vas ta mrnja dri u iluziji da mene vie volite. Znam da mislite da me nije do stojna i da zasluujem bolju suprugu. I ja vam ni ta ne zameram. Ona je i meni - iako je volim isto tako odvratna. Ali kada ovek usaglasi svoju volju sa Boijom, onda sasvim jasno vidi svaku stranputicu kojom bi se uputio da je sledio sopstvene namere. Ja sam ovek razvratan, ohol i tat, sklon uivanju, osim toga i kukavica. Jasno vidim irok put kojim bih pevajui otiao u pro past da me samo udo nije nateralo da posluam glas odozgo i da se oenim Katarinom. U tom slu aju, oenio bih se Hilde Burkhart. Svako bi je

poeleo u ono doba. Lepa devojka. Bogata. Svira lautu. Zna da ita i pie. Onda to niko nije znao, ne zna ni sada, neka ni od vas niko ne sazna; ako nekada nauite da piete i budete pisali o tome, piite nevidljivim mastilom. Moete ga kupiti kod alhemiara Trebea. Niko nije znao, velim, da Hilde vetinu itanja koristi da bi prouavala bezbone spise o magiji. I to, da stvar bude gora, o bludnikoj magiji. Zapuite ui dok ovo govorim, nije dobro da ujete, uz pomo tih spisa ona je tragala za nekakvom takom G skrivenom u nje noj utrobi, takom koja donosi neopisiva uiva nja, kao da i ova obina nisu dovoljno pogubna. Jamano bi me njeni arobni napici i moja uroe na slabost naveli na bogoprotivne eksperimente. Znam pouzdano - imao sam viziju - da bih osta vio smirenoumni obuarski zanat i da bih postao trgovac. Ili neto gore. I ne samo to. Vi znate, de co, da je Hildin brat onaj nesretnik Fric, koji je, na sablazan estitih hriana, preao u islam i sa da se zove Sulejman Burkhart, a koga - i to vidim - eka rdava sudbina. Sramota me je da vam pri znam, gotovo kao da sam to uinio (jer bih bez pomoi Provienja doista uinio) da bih i ja na kraju preao u islam. Toboe zato to je jedina istinski monoteistika religija koja zabranjuje svako izobraavanje likova. U stvari zato to nje gova sveta knjiga Kur'an blagonaklono gleda na telesna uivanja. Sa trepetom u kostima gledam

vizije koje me pokazuju u sramotnim okolnosti ma, jer kada ovek usaglasi svoju volju sa Boijom voljom jasno vidi sve stranputice kojima bi se uputio da se sledio elje sopstvenog srca. Vidim sebe u svilenom halatu, sa turbanom na glavi, okruenog sa pet ena, sirotih seljanica iz Vestfalije, koje odvlaim sa sobom u pakao. Posmatram se kako odvratan i debeo pet puta dnevno padam na kolena i klanjam mislei da u time bi ti spaen..." Neka mi Metar Berne oprosti to prekidam njegovo bogonadahnuto slovo, ali ne mogu da odolim. Burkhartov prelazak u islam iz temelja je potresao mirnu svakodnevicu grada Gerlica i najavio dolazak stranih vremena, opisanih u knjigama proroka i u Jovanovoj Apokalipsi. Smatram svojom dunou da opiem ta se zbi valo. Kako smo ve uli, Sulejman Burkhart je bio trgovac. Poslovi i davo esto su ga odvodili u Hamburg, Bremen, Linc; iao je sve do dalekih zemalja, za koje nije sasvim sigurno ni da posto je, i s tih putovanja donosio svilu, mirise, zaine, udne prie i jo udnije obiaje. Sa jednog ta kvog putovanja Burkhart se vratio na kamili, s turbanom na glavi, u svilenom halatu. Na trgu pred katedralom naterao je kamilu da klekne, sjahao, napravio nekoliko koraka i sveano izja vio: Ilallahu ilallah, Mohamadur resulullah",

to na arapskom, ako je Burkhart tano izgovo rio, treba da znai Nema Boga osim Boga, Mu hamed je Boiji prorok". Poto niko od prisutnih graana nije znao arapski, to je prolo nezapae no. Ali kada je Burkhart u dvoritu svoje kue podigao damiju, kada je svog slugu Vilhelma preveo u islam, nadenuo mu ime Omar i obuio ga da sa uskog tornja, koga su oni nazivali mi naret", pet puta dnevno poziva pravoverne na molitvu, stvar je otila predaleko. Jer su neki izgubljene due, nitarije privuene besplatnom ovetinom sa Sulejmanovog kazana - poeli da dolaze. Pastor Martin Moler, o kome e jo biti rei, posetio je Burkharta u nameri da ga odvra ti s pogrenog puta. Uzalud! Bogoprotivni Sulejman isterao ga je iz dvorita kao ugavog psa jer je siroti pastor, u svojoj prostodunosti, uao obuven u Burkhartovu bogomolju. Pastor se po alio gradskim venicima. Venici su zasedali do duboko u no. I nita nisu reili. Hou da kaem: nita povoljno. Trgovac Burkhart, udostojili su se da objasne, nikome ne smeta; njegovi drugai ji, istina udni, nazori o Bogu ne tiu se svetovnih vlasti; sve dok uredno plaa porez i potuje zakone, njemu se nema ta prigovoriti. uvi za postupak venika, metar Beme je pobledeo, e lo mu se orosilo znojem; onda je pao u jedan od onih zanosa u kojima je imao vizije. Celo njego vo telo se treslo dok je mrmljao isprekidane ree-

nice: Poinje, znai... Odvajanje crkve i dra ve... Uvodi se pravo ljudi da neometano potuju avola... Pre, mnogo pre nego to sam mislio..." avolu najbolje ide tamo gde smatraju da ga nema. Tamo mu je najlake da upropasti svo je sledbenike, kojima obeava vrtove naslada i vlast nad svetom. Tako je i Sulejman Burkhart sa velikom priljenou sledio putokaze kojima mu je neastivi obeleavao irok put, na ijem su kraju ekala veala. U meuvremenu, islam je poeo da puta korenje, da privlai sve vie ljudi i ena; nikle su jo tri damije; teka isparenja i mirisi istonjakih zaina nadvijali su se nad Gerlicom kao kuni oblak. O tome u docnijim hronikama nee biti ni rei. Bar ne u zvaninim. Kada se sve zavrilo, kada se islamska zajednica, koju je vie povezivala besplatna ovetina nego vera, posle Burkhartove smrti raspala bre nego to se okupila, damije i adrvani su porueni, a gradski venici su iz protokola izbrisali svaki pomen na sramno razdoblje Burkhartovog otpadnitva. Ali, kako se nita ne moe izbrisati bez tra ga, stanovnici okolnih gradova ljude iz Gerlica posprdno zovu sulejmani... Eto kakva bi me sudbina saekala da sam posluao svoju pohotu!" nastavio je metar Be rne. I dodao: Upamtite: svako ko ima lepu enu

moe biti siguran da je izgubljen. A ako je ena prie prevejana i ako joj poe za rukom da se prikae kao smerna, onda je njen mu sasvim si gurno osuen na propast. Zatiena velom udobne obmane, nabie zlosrenom oveku ro gove, proerdae mu imetak, oterae ga u pakao. Uveravam vas, deco, naa je priroda toliko is kvarena da je za nas jedini oblik iskrene elje za spasenjem neprestano ispoljavanje pokvarenosti. Zato vam kazujem da je mrnja koju poinjete oseati prema Katarini korisna utoliko to je iz dubine srca iznosite na svetio dana, ali istovre meno ona je i duboko nepravedna jer je ta gospa vaan instrument moga spasenja. Njena javna poniavanja i omalovaavanja donose mi spaso nosno smirenje. Jer, da budem iskren prema va ma: da me Katarina ne izvrgava ruglu, ja to sam sebi, i pored najbolje volje, nikada ne bih mogao uiniti. Nikada, na primer, ne bih mogao da zavolim svinje. A zato je to tako, pokuau da vam objasnim. Vratimo se u onu crkvu koju sam malopre pomenuo; pastva je verovatno jo tu. Poujmo ta to estiti pastor propoveda sa predikaonice. Eno ga, uzvikuje: 'Prokletnici, nosite u sebi klicu praroditeljskog pada!' Na sreu po njegovo spasenje, on i ne sanja da je Adam dva puta pao. Da je stvar s nama dvostruko gora. Jer, na poetku, Bog je stvorio Adama tako da je bio savren, bez zuba, iznutrica i polnih organa, ka-

ko i pie u Postanju: 'Muko i ensko stvori ih.' Bog, dakle, bee naumio da nas potedi razdvo jenosti i svakog bola, kako raanja tako i smrti. Ali, onda se u Adamu rodila elja. Ne iz njega sa mog, sauvaj Boe, reeno je da je stvoren savr en. Nego je Satana, budui zbaen sa visina u najdublju tamu, osetio zavist prema Adamu stvorenom da prebiva u duhovnom svetu koji je on zauvek izgubio. Bolje za vas da ne znate kako se zbio prvi pad, posle koga je Gospod, da bi spreio da neposlunost postane vena, premestio Adama u Eden, to e rei u prolazni svet, da bi njegovo sagreenje i samo postalo prolazno i podlono popravljanju. A onda je, veli Postanje, pustio vrst san na Adama i od jednog njegovog rebra nainio Evu. Pre svega da bi poudu koja je imala nastati u Adamu izdvojio iz njega i takode je postavio u spoljanjost; potom da bi Eva, kao predmet poude, istovremeno bila i kazna za nju..." Tu metar zastade. Nakalja se i ree: Nastavak u vam ispriati drugom zgodom. Jer, evo, stie Katarina." Zaista, nedugo potom, na vratima radioni ce sva namirisana i nafrakana pojavi se gospa Katarina da bi oiglednim primerom potvrdila istinitost njegovih rei. Jakobe, lupeu!" ciknu gazdarica. Opet dri propoved tim nitarijama od egrta. Nije ni udo. Samo te oni i sluaju. Ce-

stit svet nee ni da uje za tvoje gluposti. Jesi li zaboravio da danas spaljuju veticu Hildegardu? Zar si naumio da se ne pojavi tamo i da navue gnev na nau kuu i nau decu? Ne bi me ni malo udilo da u svojoj fantaziji smisli opravda nje za Hildegardu i da ustvrdi da e i ona biti spaena. Odmah polazi kui i uljudi se koliko je to tebi, koji spava sa svinjama, uopte mogue." Onda se obrati nama trojici: ,,A vi, trkom do ka tedrale da zauzmete mesto koje mi dolikuje i pri pada." Teka se srca priseam prizora koji je usledio: izgladneo, poguren i ponizan, metar Berne tetura dvoritem, a gospa Katarina ga krv niki mlati tapom. Kaspar je ak pustio i suzu. Ali Oto ga odmah ukori: Zar si tako brzo zabo ravio metarove rei? Opomeni se da je gospa Katarina instrument njegovog, pa i naeg spase nja. Jer, osim ako sasvim ne izgubimo razum, po ueni onim to smo videli i uli, nikada se nee mo oeniti. Gospa Katarina je naa gazdarica i duni smo da je volimo."
10

Tako smo kasnije, ne

bez otpora, i postupili. Ali to je usud mistinog puta: da se voli ono to bi prirodno trebalo da se mrzi; da ovek nikada nije sasvim naisto da li je

Tude iskustvo nije n i o d kakve p o m o i . Kasnije s m o se, uprkos zaricanju da to nikada n e e m o uraditi, sva trojica oenili, izrodili decu i na svojoj koi se uverili u t a n o s t meta r o v e izreke da je zla ena korisnija za spasenje nego deset g o dina isposnitva u pustinji".

10

zigmundfrojd@yahoo.com

njegova poniznost i smirenost posledica odvanog koraanja uzanom stazom spasenja ili naj obinija slabost karaktera. To se, naravno, ne odnosi na sluaj metra Bemea; ispravnost njego vog puta niko nije poricao, samo su se svi trudi li da ga uine to teim. I to su darovi koje je dobijao'od Boga bili vei, pritisak okoline je posta jao jai. Kada je metar, tokom prisilnih borava ka u oboru, nauio da sa svinjama govori na ne mutom jeziku, umesto da se zaude i obraduju, ljudi su ga u ali, a neki bogme i ozbiljno, pozi vali da poseti njihove svinje i da se raspita koli ko e koja prasia oprasiti. Ti se razgovori sa i votinjama nisu dopali ak ni slobodoumnom pa storu Martinu Moleru, koji ga je inae podra vao i titio. Sasvim je sigurno da bi metarove io nako velike nevolje bile vee da nije naao pot poru u Karlu fon Ederu, velikau i udaku koji je povremeno znao da iiba Bemeove muitelje i koji je u mistikom zanosu otiao tako daleko da je propovedao harmoninu zajednicu ljudi i ivo tinja. Nije sve bilo ba sasvim ludo u Fon Ederovim vizijama. On je, na primer, veinu zala i nepoinstava koje ine kako ljudi tako i ivotinje pripisivao ravom obiaju jedenja mesa. Nije bio usamljen u tome. Alhemiar Trebe mu je davao za pravo, ali to ga nije spreavalo da jede ogrom ne koliine jaretine, pa ak i da sedi za trpezom Sulejmana Burkharta u vreme cvetanja islama u

Gerlicu. Fon Eder je uz metra Bemea nauio da teno govori jezik svinja, koji je smatrao najna prednijim meu ivotinjskim jezicima, pa je ak sastavio i objavio jedan obiman Renik nemako-svinjski. Moda prvi renik u istoriji nemake lingvistike. Renik je posle nekog vremena spaljen na lomai. Na kraju, kada je preterao i uz najveu pompu se venao s jednom kravom, spa ljen je i sam Fon Eder. I tako je od te prie osta la samo aka pepela. Sumnjienje da je metar Beme zatitnik vetica, koje je navelo gospu Katarinu da ga onako nemilosrdno iiba, sasvim je neosnovano. Ne znam oveka koji je vie od njega prezirao vetice, arobnjatvo uopte, smatrajui ih bogoprotivnom i svake osude dostojnom zloupotrebom luminis nauturae koju je Bog stvorio za sasvim drugaiju svrhu. Beme jedino nije odobravao pravljenje spektakla od pogubljenja; uniavanje jednog sakralnog ina i podilaenje nagonima svetine. Nita toliko ne privlai nepravednike koliko izvrenje pravde!" znao je da kae dok bi pored naeg usteraja prema gubilitu prolazila kola s kakvom okovanom lopuom u kavezu, a gomila ih pratila u stopu, uzvikujui pogrde i kletve. Ta smaknua, u ono vreme esta, bila su zaista odvratni prizori, mada moram priznati da sam uivao u njima. ak i danas, ovako mator,

kada spaljuju neku veticu ili odrubljuju glavu kakvom oceubici nije mi teko da potegnem do sedme grofovije. Ali sada se to proredilo. Slo bodni mislioci, avolova druina koja je sve gla snija, smatraju da je to znak pobede ljudskog ra zuma, posledica kultivisanja ljudske prirode, ali metar Beme, proriui dolazak bezbonikog razdoblja prosvetiteljstva, misli drugaije i u toj popustljivosti vidi slabljenje oseanja za pravdu. Smatra da tajna bezakonja uzima maha. Da car ovoga sveta jaa. Ide tako daleko da predvia i dolazak takvih vremena u kojima ne samo da vetice uopte nee biti spaljivane nego e nesmeta no raditi ta im je volja. On podrava moju sklo nost da posmatram pogubljenja. Vidi, venekpfelde", govori mi. Mogao bi ti da se savlada. Da se napravi kao da te to ne interesuje. Ali bo lje je za tebe da ide i da se naslauje munim prizorima, jer bi te inae savladala sujeta, a gre ne sklonosti se ne bi oslobodio i zbog nje bi pretrpeo tetu. Zato idi tamo, prepusti se stihijama, ionako e to skupo platiti. Ali druge ti nema. Jer svako pretrpi onoliko ponienja koliko je slave prieljkivao i svako propati tano onoli ko koliko se odavao uivanjima."

2 Onoga dana kada je posle mnogih trapavo sti i munih scena spaljena vetica Hildegarda, Berne je bio u stanju posebnog nadahnua. I sam dan bee nekako zlokoban. Celog prepodneva pljutala je kia, a onda se iz movara oko Nise podigla gusta magla. Oto i Kaspar su teglili no siljku s gazdaricom Katarinom; iza njih je, pridr avajui se za moju ruku, iao Berne. Nikada ni pre ni posle nisam video tako gustu maglu. Uza lud sam se obazirao pokuavajui da neto razaberem. venekpfelde, bezboni tupane!" ree metar videvi moje strahovanje. Sa tako malo vere kako bi po vodi iao? Sluaj paljivo! Izgovarau ono to mi Duh bude govorio. Slediemo Njegove rei i sigurno stii do lomae na kojoj, iako smo zasluili, ovoga puta neemo goreti: Imamo jasan primer Lucifera, da posvedoce ta sebinost a ini takoe i Adama, kada se doepa Isto tako vidi

svetlosti prirode i kada je prisvoji.

mo ljude veste u naukama da kada njihov razum zaposedne Lumen naturae iz toga nita drugo ne proizlazi osim ponosa na sebe. u sopstvenoj zemnosti, bljavati Lumen naturae, binou..." Nema Ali, pazi! Dok je upotre sejer razum zatoen i vrsto svezan u Boijem gnevu i veoma je opasno ako je dalje zaposednuta navoditi

potrebe

smo sledei bogonadahnute rei stigli na trg, a

spis je - iako ga je kasnije metar u slast pojeo sauvan u mom prepisu i dostupan svima koji su edni mudrosti. Ali mnogi tog dana nisu imali sree. Kazandija Rajnhart je upao u jarak i slo mio obe noge; neke ene su zalutale i otile ak u B a u c e n , gde je takode bila magla. Na trgu u Baucenu zauzele su najbolja mesta i stale da ekaju dolazak povorke gradskih venika, sudija i straara. Na kraju, kada se sasvim smrklo, shvatile su da neto nije u redu, da tu nikakvog pogublje nja nee biti, ali tada je ve bilo kasno. Gradska straa ih je pokupila i iibala zbog skitnje. Is pravno! To, meutim, nije bio kraj pometnji. Uvaena gospa Hedviga fon Klauzevic bee kre nula s drubenicom na Hildegardino pogublje nje; usput su, kako to ene umeju, torokale o svemu i svaemu, to ne bi imalo posledica da na njih, sasvim sluajno, nije nabasao mu gospe Hedvige, Arnim von Klauzevic. Nije ih video, ali, budui u neposrednoj blizini, prepoznao je glas svoje supruge. Mora da je bio zapanjen kada je iz usta ene u koju se do jue kleo i uznosio je kao primer estitosti uo da je onja, rogonja i krtica; da mu iz usta smrdi gore nego od nogu, a da je gospa Hedviga ve tri godine ljubavnica gerlikog lekara Herberta Majera, inae porodi nog prijatelja, o ijem je ljubavnom umeu gospa govorila sa izuzetnim uvaavanjem. Fon Klauze vic je postupio kako nalae ast: tapom je na

mrtvo ime pretukao enu. Takode ispravno. Do due, u onoj nevidelici umesto Hedvige istukao je njenu naizgled ni krivu ni dunu drubenicu, polomivi joj nos i etiri rebra. Kasnije se, meu tim, ve tokom itanja Hildegardine presude i nabrajanja zloinstava koje je poinila, saznalo da je drubenica Ingrid pravedno kanjena; da je Majer zaarao i osvojio gospu Hedvigu uz po mo Hildegardinih arobnih napitaka; a da je In grid sauestvovala u avoljoj raboti tako to je asnoj gospi kriom sipala napitak u vino. Vesti o tim dogaajima, stostruko uvelia ne, rairile su se po gradu Gerlicu kao kuga. Lju di i ene, okupljeni u grupice, brino su se krsti li, pijuckali u stranu radi uroka i komentarisali zbivanja. Grena je radoznalost i mene navela da krenem od grupe do grupe, da sluam ta se go vori i da se naslaujem udesnim obrtima. Ali ne zadugo. Metar Beme me hitro sustie, svojski odalami tojagom po glavi i ree: venekpfelde, derane, brz si da uje zlo. Sluaj sada ta u ti kazati. Dobro upamti moje rei. Nita nije ona ko kako izgleda. Pogotovo nita nije onako kako svetina misli da jeste. Evo, uje da govore kako je Rajnhard pravedno kanjen, jer vele da je na vukao Boiji gnev neprestanim proklinjanjem svog oca. Daleko od toga! estiti Rajnhard je upravo time zadobio Boiju milost. I upravo ga

je ta milost navela da upadne u jarak, da se obogalji i tako izbegne dva velika zla koja bi ga ina e zadesila. Da je, sledei svoju volju, doao ovde, mune okolnosti kojima emo svi prisustvo vati smutile bi ga i navele da se opije u zloglasnoj krmi Kod tronoge svinje. Znam da misli: 'ud na mi uda to e se napiti.' Nije problem u na pijanju. Ali to bi pijanstvo bludnica Jolke iskori stila da zavede kazandiju, to bi veoma naudilo njegovoj estitoj dui. Sada dolazi drugo zlo: Rajnhard namerava da poslom putuje ak u Vajmar. Da ga nije zadesila tobonja nesrea, koliko idue nedelje krenuo bi na put i stigao taman na vreme da izgubi glavu u napadu veana koji e opustoiti grad. Eto, vidi, venekpfelde, na koji nain deluje Provienje i kako nas mudro uva od naih sopstvenih zabluda. Dalje, venekpfelde. Sada svi proklinju In grid, a hvale vrlinu gospe Hedvige. I svi su vrsto uvereni da je jedna podla prevara razobliena. Na razum, meutim, kao i naa ula, stalno nas navodi na pogrene zakljuke; nesretna Ingrid je ste kriom sipala napitak u vino gospe Hedvige, ali iz najboljih namera, prevarena lekarovom la i da je napitak u stvari tonik za jaanje krvoto ka. Tano je, dakle, da je gospa Hedviga arob nim napitkom navedena da bludno zgrei sa Majerom - kako bi inae legla s onako runim i ma-

torim ovekom - ali je isto tako tano da je, bez uticaja ikakvog arobnog napitka, ve godinama ljubavnica barona Fon Kinskog iz emnica; to zna i Fon Klauzevic, ali se ne usuuje nita da preduzme jer Fon Kinskom duguje veliku svotu novca, a i plai se, sasvim opravdano, da ga baron ne ubije ako bi se nekim sluajem pobunio. Meutim, pravedna kazna visi nad Hedviginom glavom; samo to je nije zadesila. Videe, im delat prinese baklju lomai, gospa e se Hedvi ga osuti gnusnim irevima koji e sasvim unititi njenu bezbonu lepotu. to se tie one dve alapa e koje su grekom potegle u Baucen, one su jed nostavno sitnim gresima zasluile batine, pa po to su im muevi mlakonje, Prst Boiji ih je od veo na ibanje u drugi grad ne bi li ravnotea greha ispatanja u Saksonskom knjaevstvu bila ponovo uspostavljena." Svetina je ve bila na vrhuncu nestrpljenja kada se, ogrnut u dostojanstvenu crnu togu, po javio gradski savetnik Kihenmajster, koji je iz ta tine latinizovao prezime u Arhimagrijus. Uvae ni savetnik pompezno naloi da se kanjenica iz vede. Gardisti brzo sioe u tamnicu po Hilde gardu i jo bre se vratie odozdo. Stvari su kre nule napako. Zapovednik garde je neto aputao na uho gradskom savetniku; savetnik Arhimagri jus je pobesneo, u gnevu pobacao svitke sa spisi-

ma u blato i poeo da urla: Veite ih! Dovedite ih ovamo! Gorko e se pokajati." A evo ta se zbilo. Tamniari, njih trojica, dosetili su se da prekrate vreme bludei sa veticom; nalo se tu i malo vina i neto kobasica; prava avolja orgija. Gardisti su imali muke da razdvoje isprepletana telesa, da meu njima pronau Hildegardu koja je, kao i tamniari, bila oiana do glave, da je veu i izvedu ih na trg. Hildegardino pogubljenje trebalo je da bude vrhunac izvrenja itavog niza presuda. Po onovremenom obiaju i pravu, me du zlikovcima se naao i izvestan broj ivotinja koje su ekale kaznu. Tako je vepar Johana Fiera, za koga je dokazano da je ugrizao frau Sicflaj za zadnjicu, osuen da bude iv zakopan. Kazna je, uprkos glasnim protestima velikaa Fon Edera, odmah izvrena. Na red je dola kra va Else, vlasnitvo Joahima Lemervanca, po tre i put uhvaena u susedovom kupusitu, kojoj je izreena kazna od sto udaraca toljagom. Zau do, iako e se kasnije, pomraenog uma, oeniti roenom Elsinom sestrom, Fon Eder se nije po bunio. I ta je kazna izvrena. Bliila se no, pa je savetnik Arhimagrijus odluio da odustane od protokola i da se odsecanja ruku lopovima, smuenje brada krivokletnicima i seenje uiju kle vetnicima obavlja istovremeno, po skraenom postupku, bez itanja presuda, to je dovelo do neopisive zbrke, u kojoj se nekoliko krivaca iz-

vuklo i pobeglo sa stratita, dok su neki neduni posmatrai grekom ostali bez ruku i brada. Krv na sve strane, jauci, uzaludna zapomaganja! Ni traga od one organizovanosti, pedanterije i disci pline koji e, ako je verovati Bemeovim predvi anjima, biti karakterna crta buduih narataja Nemaca; njihovo preimustvo i njihovo proklet stvo u isto vreme. Tek kada se na sramotu pedantnih potoma ka opta insubordinacija i gungula nekako stia la, Hildegarda je vezana za lomau. Svetina je zanemela. Gazdarica Katarina je pala u nesvest. Nekoliko drugih dama sledilo je njen primer. Delat je prineo baklju lomai. Potraih pogle dom gospu Hedvigu da vidim da li se osipa gnoj nim irevima. Ali nita se nije dogodilo. Niti se gospa osula irevima, niti je lomaa, onako na topljena kiom, planula. To je osokolilo Hilde gardu. Seljaine!" povikala je. Ipak se okre e ! " Te rei ne ostavie nikakav utisak. Zemlja se okree, stoko! Okrugla je kao Kihenmajsterova ela i okree se kao igra." To je ve izazvalo uasne posledice. Dame popadae u nesvest. Me ne obuze munina i vrtoglavica. Tlo mi se zalju lja pod nogama. Mnogi, inae vrli muevi, presamitie se i stadoe da povraaju. asni pastor Martin Moler, bled kao krpa, teturajui, uzvera se nekako na balkon Magistrata i stade odozgo

da umiruje graane. Da li ste sasvim izgubili ra zum?" grmeo je kao prorok. Da li ste svi pro dali duu Hildegardinom gospodaru, avolu? Nita se nije promenilo! Zemlja je i dalje ravna ploa. I dalje je na svom mestu. Osvrnite se oko sebe." Pastorova odlunost delovala je na naiv nost prostog sveta i ravnotea je zaas ponovo us postavljena. Ali Hildegarda se nije predavala: Jeste, moje dupe, Zemlja ravna! I ti to dobro zna, pope!" Tu je, moram priznati, avolova drubenica bila u pravu. U to su doba ueni ljudi u Gerlicu ve znali za uenje Nikolasa Kopernikusa, mada nisu mogli da se sasvim naviknu na njega jer je izazivalo vrtoglavicu. Pa ipak, poto loptast oblik Zemlje i njeno okretanje oko sopstvene ose nije ni na koji nain protivureio Evan eljima, uenje je prihvaeno, ali iz opreznosti se uvalo kao dravna tajna. Ostae nejasno kako je to, onako neuka, Hildegarda saznala; mora da joj je doapnuo davo, Otac lai, koji ponekad i ne lae. Ba kao to sveti ljudi, poput metra Be mea, da se ne bi previe uzneli, ponekad slau. Arhimagrijus je u meuvremenu naloio slugama da donesu katran. Crvenei i kolutajui oima, magistratski pristav stade da ita dugaki spisak Hildegardinih zloinstava. Ljudi i ene, asni graani i uzviene gospe, toboe su se sablanjavali sluajui nabrajanje bezakonja koja

je vetica poinila; u stvari su se naslaivali. Znam to jer sam se i sam naslaivao. Uostalom, takve prilike i slue da estit svet uje sve ono na ta ne sme ni da pomisli, ali to ipak nosi dubo ko zapreteno u srcu. Hildegarda, pak, kao da ni je gledala smrti u oi, nije zaklapala usta. Je ste!" uzvikivala je s lomae. Jesam bila avolo va sulonica. I to ne jednog avola nego njih trojice. I ne kajem se nimalo. Makar sam proivela. A kako vi jadnici... (tu je Hildegarda upotrebila glagol iju upotrebu zabranjuje pri stojnost) sve e vam ene uskoro sesti avolu na... (opet nepristojna re)." To se vie nije mo glo trpeti. Arhimagrijus naredi da se vetica uutka. Sluge joj zapuie usta ilovaom, ali na opte zgraavanje, Hildegarda, neto piskavijim ali podjednako otrovnim glasom, progovori na guzicu. Nita ti ne vredi, kuvarski kopilane", siktala je na Arhimagrijusa, da mi svo blato Saksonije gurne u usta, jer u sada, s pravog mesta kad je o tebi re, svima obznaniti da nisi uspeo da mi ga gurne, iako si moljakao i poku avao i uzalud pio tinkture koje ti je alhemiar Trebe prodavao po skupe pare. Ne bojim se tvoje jadne vatre, koju uostalom nisi u stanju ni da upali; jedva ekam da i duu ispustim na du pe, da odem dole gde me moj gospodar nestrplji vo eka i da vas tako bedne i posuvraene vie nikada ne vidim."

Utom sluge dovaljae bure s katranom. Ne tedite!" viknu Arhimagrijus, sav modar od be sa. I bogme nisu tedeli. ak su i preterali. U rev nosti su i sami sebe dobrano umazali. Pa je vatra, kada su po drugi put potpalili lomau, zahvatila Arhimagrijusovog momka, oravog Ludviga, ko ji je, umesto da legne na zemlju i saeka da ga ugase haljecima, krpama i kaputima, uspanien stao da tri, kao da se od smrti moe pobei. To je bila kobna greka. Nalo bi se tu nekoliko hitronogih delija da ga sustignu i ugase plamen, ali niko nije hteo da se udalji sa stratita ba u tre nutku kada je spektakl poeo, pa su Ludviga pre pustili sudbini. A sudbina ga je, onako zapalje nog, odvela u Koarsku ulicu, gde su kue bile mahom od drveta. U agoniji, Ludvig je trao tamo-amo, udarao o zidove, odbijao se, prelazio s jedne na drugu stranu i prenosio poar kao plamteu kugu koja je po kratkom postupku ka njavala neke od onih to mu nisu pritekli u po mo, ostavljajui ih bez krova nad glavom. Dru ge je Bog kaznio kasnije, svakog na svoj nain. A kao za inat, zaguena gustim dimom siro vih drva, vatra na lomai jedva da je tinjala. Ve se smrkavalo; neto se hitno moralo preduzeti da bi se spasao poljuljani autoritet Magistrata. Ne majui kud, Arhimagrijus je naloio slugama da iz kovanica hitno donesu mehove i da svojski

raspale vatru. M e h o v i su istina p o m o g l i , ali pre nego to su upotrebljeni, o p e t je d o l o do p o m e t nje. e f k o v a k o g c e h a , neki J o a h i m , usprotivio se n a m e r i raspaljivanja vatre p o m o u m e h o v a . T v r d i o je da se m e h o v i na taj n a i n skrnave, da upijaju u sebe dah propasti, to e za posledicu neizbeno imati slabiji kvalitet sekira, k o s a i pot k o v i c a . Ve sasvim van sebe, Arhimagrijus ga je na licu m e s t a k a z n i o sa pedeset po turu. K o v a e koji su ga podrali u p o b u n i k a z n i o je sa po dva deset pet. A egrte, koji nita nisu radili i koji su m a n j i od m a k o v o g zrna u t a l i , sa po dvadeset, s a m o z a t o to su egrti. Sve to vreme, iza nepro zirne zavese d i m a , H i l d e g a r d a se p a k o s n o smejala. Sve d o k je k o n a n o v a t r e n a stihija nije uutk a l a . A k a d a su drva izgorela, k a d a se raziao dim, sa s t r e p n j o m se ustanovilo da sav taj oganj nije m n o g o n a u d i o vetici. Istina, bila je m r t v a , ili se pretvarala, ali o s i m odela, k o s e i stidnih d l a k a , telo j o j j e bilo g o t o v o n e t a k n u t o , tek ovde-onde b l a g o o p a l j e n o i p o r u m e n e l o . Sluge navrat-nanos skidoe le sa stuba i bacie u ranije i s k o p a n u j a m u ispod P r o k l e t o g h r a s t a , drveta b e z b o n i h s a m o u b i c a . A o n d a b r z o zatrpae ru pu nakvaenom zemljom. Od sve pometnje najveu korist su videle n e k e lopue iz K a r l o v i h Vari, na k o j e se, zbog m n o t v a izvanrednih o k o l n o s t i , p o t p u n o z a b o r a -

vilo. N e s a v r e n a je ljudska pravda; k r a t k o je na e p a m e n j e . N i k o nije ni p r i m e t i o da su pobegli. N i k o ih vie n i k a d a nije p o m e n u o . U o p t e ne z n a m k a k o s a m ih se i ja setio. T o , m e u t i m , ni izdaleka nije bio kraj n e p o i n s t v i m a tog d a n a . K a o da nije bilo dovoljno to je zbog urbe i tra pavosti itava jedna ulica izgorela, to je s n j o m izgoreo i nevoljni palikua o r a v i Ludvig; k a o da je bilo m a l o to su estiti k o v a i iibani i o s r a m o eni na pravdi B o g a , b r a n e i prava svog esnafa; da ne p o m i n j e m o p o l o m l j e n e n o g e i pretrpljeni strah; k a o da sve to nije bilo d o s t a , u m o m e n t u k a d a se svet p o e o razilaziti, J o h a n e s najder, H i tri po n o v o j latinskoj m o d i , Sartorijus, nade za s h o d n o da se o k o m i na m e t r a B e m e a . I to zbog e g a ? Z b o g j e d n o g suvinog, a k o j e uopte bilo suvino, slova , , S " . estiti graani G e r l i c a ! " p o v i k a Sartorijus s a b a l k o n a M a g i s t r a t a . Z a stanite n a a s . " I a k o promrzli i n e r a s p o l o e n i , m u k a r c i zastadoe jer je glas d o p i r a o iz zdanja u k o m e je prebivala zemaljska vlast. e n e produie k u a m a ; j o nije vreme da se o n e petljaju u politiku. J o s e zna neki red. M a d a n e zadugo. M o d a s e pitate, g r a a n i " , nastavi Sartorijus, z a t o n a m s e dogaaju stvari k o j i m a s m o d a n a s prisustvovali. Sigurno se pitate i u svojim esti t i m s r c i m a o d g o v a r a t e da je sve to a v o l o v o ma slo. I tu ste p o t p u n o u pravu. Ali avo, k a o du h o v n o b i e bez spoljanjih o r g a n a , nije u stanju

da sam ostvaruje svoje naume; njegovi udovi i aparati su nai sugraani, ljudi poput vas i mene, koji mu zduno pomau. Ne mora ta pomo da bude uvek od one vrste koju je neastivom pru ala malopre spaljena Hildegarda, dakle otvore na. Ima meu nama i takvih koji Sotoni utiru put na suptilan nain, neprimetno menjajui stare i dobre obiaje, uvodei primamljive novotarije i na taj nain stvarajui nestabilnost pogodnu za svako zlo. Evo, na primer, imamo obuara Be mea. Opte je miljenje da je on, iako malo na svoju ruku, dobar hrianin, zanatlija i mu, ali verovali vi meni ili ne, on ime jednog od svojih egrta, Kaspar, umesto sa jednim pie sa dva ' S ' (Casspar) i tako svog slugu uzdie nad svim osta lim, mnogobrojnim i hvale vrednim Kasparima, koji kao i njihovi preci svoje ime piu onako ka ko se pisalo od pamtiveka." Zar je mogue?!" Neuveno!" Uvek mi je taj bio sumnjiv!" zaue se komentari meu ljudima. Procenivi da je izazvao povoljan efekat, Sartorijus nastavlja svoju pokvarenjaku re toriku. Nadalje, sugraani, on svoje sopstveno prezime pie na nekoliko razliitih naina. J e danput Boehme, drugi put Boehmen, pa onda Bome, Bobme, ak i Bceme. Kakav je to, molim vas, ovek koji ne zna, ili nee da zna, kako gla si njegovo sopstveno prezime? To je neshvatljiv

prezir prema precima. Iako su njegovi preci taj prezir sasvim sigurno zasluili, ne moe se do zvoliti takav odnos prema tradiciji..." Svetina, uvek spremna da nekoga skrati za glavu, uskomea se. Ve su se uli i apati da se skrnavitelj slova S stavi na lomau; svakog mo menta apati su mogli prerasti u povike, a od po vika do lomae u to je vreme bilo samo nekoliko koraka. Pogledah metra. Bio je potpuno miran. tavie, odsutan. Bezbedan u netaknutoj unutra njosti. Zna da jo nije njegovo vreme", pomi slih. I bio sam u pravu. Odnosno, on je bio u pravu; on je bio spokojan, a meni su kolena kle cala, ne toliko zbog straha za metrov ivot koli ko za sopstveni; jer, opisao sam malopre taj naopaki obiaj, saksonski zakon nalae da egrti, bez obzira na to da li su umeani u krivicu, mo raju da pretrpe istu kaznu kao i majstor. Ne mo gu sa sigurnou rei kako bi stvari dalje tekle, svakako ne dobro po metra i mene, da odnekud ne banu Fon Eder. Besan zbog, kako je mislio,
11

11 Ne m o e m o sa sigurnou znati da li je davnanji pra vopisni disput voden ispred M a g i s t r a t a u Gerlicu i m a o k a k v o g uticaja na p r o m e n u u grafiji imena Kaspar, ali uvid u pisana d o k u m e n t a pokazuje da se to ime, sve do polovine X V I I veka, pisalo sa dva S. Od t o g a d o b a , k a k o v r e m e odmie, duplo S se sree sve rede i ve od p o e t k a X V I I I stolea n a o v a m o , ime K a s p a r se pie sa s a m o jednim S. (prim. prireivaa)

varvarskog kanjavanja nedunih ivotinja, ki van na Sartorijusa zbog nekih ranijih sporova, zgroen nad besmislenim optubama protiv metra Bemea, Fon Eder se pope na balkon Ma gistrata, sustie Sartorijusa koji je pokuao da pobegne i, koristei ius primae noctis, nemilosrd no ga iiba naoigled svih prisutnih. (Da ne bi bi lo nedoumica, duan sam da objasnim kako je na osnovu ius primae noctis velika Fon Eder imao pravo da iiba gradskog savetnika, veoma uglednog i bogatog oveka. Sartorijusov deda Fridrih bio je kroja Fon Ederovog oca. I Sarto rijusov otac i Sartorijus behu se rodili u grofovom zamku; sledstveno tome, bili su njegovi po danici i u obavezi da posle venanja ponude ve likau svoju nevestu. S vremenom je to pravo prestalo da se koristi; umesto da razdevie neve stu, velikai su se zadovoljavali time da, uz pou ne savete o branom ivotu, iibaju mladoenju. A onda se i s tim prestalo. Ali pravo je ostalo i Fon Ederu se nita nije moglo prigovoriti.) Tim pre mu se nije moglo prigovoriti to je zatitio metra od neosnovane optube. Znamo da Nemci jo nemaju ni renik. Ni gramatiku. O pravo pisu da i ne govorimo. Kako mu se moe preba citi to je Kasparovo ime pisao sa dva S, iako se ja vie ne usuujem. Ali, ruku na srce, moram priznati da je metar dosta petljao sa jezikom. U retkim asovima dokolice imao je obiaj da smi-

ija rei. Nasumice se seam nekih: Flugzeug, Tonkatuigerat, Dasein, Plattenspieler... i mnogih drugih koje jo uvek ne znae nita, ali koje e u buduim vremenima dobiti svoja znaenja. Evo pravog primera kakav je ovek bio me tar Jakob Beme. Dok je Fon Eder ibao Sartori jusa, iako mu je taj ovek podmuklo radio o gla vi, suze saaljenja i saoseanja sa savetnikovim ponienjem i bolom slivale su se niz njegovo lice. Kada se bievanje zavrilo, metar je poeo da jadikuje to je Sartorijusov naum osujeen i to smo izbegli spaljivanje na lomai. venekpfel de", jecao je, nita tako ne oiuje kao plamen lomae; ne znam zato je to tako. Ali tako je. Jo ako oveka nepravedno osude i spale, njegovo je blaenstvo neopisivo." Da budem iskren, meni nimalo nije bilo krivo to smo se izvukli, pa sam pourio da metra odvedem to dalje od trga, da se neko ne doseti da se i Otovo ime pie sa dva T. Magla se bee podigla, ali no je bila bez me seca; nita se opet nije videlo. Mi smo, meutim, po tragovima koje su majstorove nadahnute rei ostavile u vazduhu lako pronalazili put. avo mi ne dade mira, ne izdrah i rekoh: Danas ste prorekli da e sa prvim plamenom lomae lice i telo gospe Hedvige da se ospe odvratnim irevima, a nita se nije dogodilo." Ko kae da se nita nije dogodilo?" ree metar. Kako zna da se nita

nije dogodilo? To to nita nisi video ne znai da niega nije bilo. Oi su nepouzdane. Nije sve vi dljivo u trenutku kada nastane. Budi strpljiv. Ovih dana u posetu nam dolazi homunkulus Kohauzen, glasnik Filozofa monarhije, Princa spagirista, Glavnog astronoma, Nenadmanog leka ra i Trismegista mehanike arkane, Bombasta Paracelzusa. Kohauzen donosi najnovije spise uenog lekara o pravoj prirodi raznih boletina. Kad ih proitam, rei u ti ta se dogodilo. A sa da", naredi metar, skreni ka kui kazandije Rajnharda jer nam dunost nalae da posetimo suseda i prijatelja koji je u velikim bolovima." Doista, siroti kazandija je leao u postelji, sav posiveo u licu, ali bodra duha. Videvi maj stora Bemea jo vie se osokoli. Sam Gospod vas dovodi, J a k o b e " , ree. Neka je hvaljen dan kada sam slomio nogu; poznato je da pri poseti bolesnicima najnadahnutije priate, pa se nadam da u veeras imati priliku da ujem neto kori sno za duu. A, pravo govorei, potenom oveku noge i nisu potrebne." Najmlaa Rajnhardova erka, Vilhelmina (koja e kasnije postati mo ja ena) donese krag napsa i svima nam natoi po au. A metar Berne nas odmah zadivi svo jom besprimernom iskrenou. Dragi moj Rajnharde", ree, biu poten prema vama! Doao sam da vas posetim ba veeras jer strepim od odlaska kui. Katarina je ljuta to uvek nalazim

egrte u ijim imenima ima udvojenih suglasni ka. Najmanje me brine to to u no provesti u oboru, sa svinjama. Ali siguran sam da e me gr diti sve dok joj se ne prispava, pa sam sebino od luio da vas obiem i tako neprijatnost odloim za kasnije. Sigurno bih vas posetio sutra, ali hou da znate celu istinu." Onda dodade: Tano je da najnadahnutije govorim kod bolesnikih postelja i to nije nita udno. Zar Gospod nije rekao Pavlu: Sila moja u slabosti se pokazuje sa svim. I zato u vam veeras govoriti o spasonosnoj sla bosti Gospoda naega Isusa Hrista, dok jo mo gu, idu vremena kada to nee biti mogue..." Pretvorismo se u ui. Utihnue kokoke i svinje koje su se do tada vrpoljile i muklo groktale u kutu Rajnhardove kue predvienom za ivotinje. Vi znate, dragi moji", stade metar da pripoveda, kako je velika tajna roenje naeg Go spoda Isusa Hrista. Budui da je svet stvoren iz niega, a od materije tog sveta, nadalje, stvoren ovek, propadanje i smrt su od poetka imanent ni svemu stvorenom. Ne sluajte, deco moja, propovedi koje nauavaju da je Gospod kaznio Adama. To nipoto. Bog nikoga ne kanjava. I nije On zapretio Adamu, nego ga je upozorio: 'Nemojte jesti jer ete umreti ako budete jeli.' Zar Adam nije gorko zaplakao uvidevi ta je

uradio? Zar Bog ne prata svima koji se pokaju? Oprostio bi on Adamu. Ali, klica smrti je, rekoh, ve bila u Adamu i u Edenu; Sin Boiji bi se sva kako rodio kao ovek sve i da Adam nije nainio prestup, jer je to bio jedini nain da smrt bude uklonjena iz ljudskog tela, a potom kroz oveka i iz prirode. Ali to je utelovljenje trebalo da se dogodi u slavi i svetlosti, a ne u sramoti i patnji. U svojoj premudrosti, Gospod je uredio tako da upravo posledice sagreenja, sramota i patnja, postanu stepenice iskupljenja. Zato su, dragi moji, svaka sramota i svaka patnja dragoceni. Sramotite se, patite i veselite se! Posmatrajte i vot Gospoda Isusa Hrista i inite onako kako je on inio. Budite neprimetni! utite! Vredno radi te svoj posao. Ne mislite na sebe. Nita ne moe te uiniti za svoje spasenje. Uklonite se sa sopstvenog puta, zaboravite sve to se moe zabora viti. Gospod e sve obaviti umesto vas, eprtlje... ,,I opomenite se njegovog puta. Poslednje noi njegovog ovozemnog ivota. Zna da e umreti, a niotkuda utehe. Njegovi uenici spava ju. Juda prebrojava svoje srebrnike. On zna da je Bog, ali njegova Boanska ipostas nije mu ni od kakve pomoi; Bog ne moe pomoi oveku, a da ga ne ubije, ak i kada On sam postane o vek. Dakle, ne hotei i ne mogui da podeli pat nju krsta, Njegova Boija ipostas se povlai i u

Getsimanskom vrtu ostaje samo Isus drvodelja. To odvajanje od samog sebe, to neshvatljivo ostavljanje sebe na cedilu, ta rtva koja nadilazi svaki razum, potire beznaajnost Adamovog odvajanja od Boga i smrt je ve unitena, sve to preostaje jeste da umre. Sa saznanjem da je stvo rio svet i ljude koji e ga razapeti, on smireno podnosi ponienja, patnje i - najgore od svih za la - smrt. Iako zna da e u trei dan uskrsnuti, gorina umiranja nije nita manja. Sad pazite! Sa obe strane Gospodnjeg krsta razapinju po jednog razbojnika. Obojica su ljudi ogrezli u zlo. Oni su ubijali, pljakali, silovali. Njihova rava dela su ista ili gotovo ista. Moda su dela onoga s desne strane, onoga koji e biti spaen, ak i gora. Sasvim sigurno su gora. Toliko su uasna da ni zamrla razbojnika savest vie nije u stanju da ih podnese i on moli Isusa da mu oprosti. I Gospod mu oprata. Deco moja, hou da to neprestano imate ha umu: svi smo mi, svi do jednoga, gori od tih razbojnika. Jer je svet svakim danom sve gori, a od tada je prolo mnogo vremena. Hou da nikada ne zaboravite: ne spaavaju nas naa dela; sva do jednog su rdava. Spaava nas samo iskrena molba da nam se Gospod smiluje..."

3 Sredinom 1625. majstor Beme je odluio da prestane da spava. Nije vie jeo ni ono malo hartije koja ga je odravala u ivotu. Bio sam srean i alostan istovremeno; srean to e neki njego vi spisi ostati sauvani (iako je one najbolje uspeo da pojede); nesrean zbog toga to se jasno videlo da su njegovi zemaljski dani odbrojani. Kaspar i Oto su se preselili u Bremen. A zbila su se i dva muna dogaaja, od kojih je jedan po tvrdio mo Bemeovog duhovnog sagledavanja, a drugi ukazao na pogubnost naputanja spasono snog okrilja vere. Naime, u toku samo jednog dana, gospa Hedviga se najpre osula odvratnim irevima i potom umrla u najstranijim mukama, a Sulejman Burkhart, trgovac koji je preao u islam, bee obeen. I bilo je krajnje vreme da se neko obesi. Jo od spaljivanja vetice Hildegarde nije bilo pomena vrednih dogaaja i melanholija se nadvijala nad Gerlicom, pretei da izazove epidemiju samoubistava. Krv se mora proliti s vremena na vreme. I ako to nije krv razbojnika, onda se cena plaa krvlju asnih ljudi. Ali bolje je da krenem od poetka. Za one koji su zaboravili gospu Hedvigu, to je ona nepo-

sluna i neverna ena za koju je metar prorekao da e se osuti irevima u trenutku kada delat bude prineo baklju lomai vetice Hildegarde. U svom bezobrazluku, gospa se drznula da ne ispu ni Bemeovo predskazanje - naravno samo spolja - to je meni neukom i nedotupavnom poljuljalo poverenje u Uitelja. U stvari, kako se pokazalo, ona se istog momenta iznutra osula gnojavim gukama; vina, meutim, prikrivanju sramnih taj ni, onome, dakle, to e se kasnije nazvati period inkubacije, nekako je uspela da ih zadri ispod koe. Tek tada sam shvatio zato nam je Beme neprestano ponavljao: Nipoto nemojte imati nikakve tajne. Jer posle izvesnog vremena one vi e nisu tajne za druge ve i za vas same. Bolje vam je da usred dana izaete na glavni gradski trg i da pred svima otvorite srca - u najgorem sluaju smatrae vas za budale, to i inae jeste nego da dopustite tajnama da jaaju, da vam si u krv, da bi konano, kad steknu samostalnost, izale na svetlost dana i svedoile protiv vas kao bolesti." Upravo se to dogodilo gospi Hedvigi. Tog jutra - saznalo se docnije iz prie njene sluavke Fatime, sedme ene Sulejmana Burkharta - sve je izgledalo normalno. Gospa Hedviga je ustala iz kreveta i po obiaju sela pred ogledalo da se na mae balzamima. Najpre je, pripoveda Fatima,

primetila sasvim malu bubuljicu na elu i ta je

bubuljica izazvala kod gospe takvu provalu gneva da je do krvi itipala nesretnu sluavku. Gnev je samo ubrzao procese grenog raspadanja. Ubrzo je bubuljica bila veliine lenika, da bi po tom dostigla veliinu oraha i na kraju kokoijeg jajeta. Skulenost medijum pisanja ne dozvoljava da opisi ubrzanog rasta gnojave guke budu propraeni jezivim kricima gospe Hedvige u real nom vremenu, tako da oni ovde dolaze sa zaka njenjem, kao eho. T i , pak, krici nisu izazvali ni kakvu reakciju ni u susedstvu. Oni su, naime, bi li svakodnevna pojava, samo to su obino bili proizvod gospinih svakodnevnih odavanja razvratu. Bilo sa sluavkom, sa sluavkom ili nekim od ljubavnika (kojima imena ne pominjem zato to ta gospoda misle da su asni ljudi), ili ak sa svima njima istovremeno. Gospin mu, Arnim fon Klauzevic, ve sedmu godinu je bio na po slovnom putu u Bavarskoj, iako tamo nije imao nikakvog posla. I, mada je vreme uglavnom pro vodio u Gerlicu. Taj poslovni put je bio samo ele gantan izgovor da estiti ovek ne bude prisutan neopisivim nepoinstvima svoje ene. Sve u svemu - nikoga da pritekne u pomo. Tako je to sa grenim vezama. Svi su tu u dani ma uivanja; ni od koga traga u danima paklenih muenja. Tri po doktora Rilkea! Tri po dok-

tora Rilkea!" vritala je gospa Hedviga dok su se irevi irili svuda po telu, rasprskavali se i ispu tali smrdljivu smesu sukrvice i gnoja. Fatima sva usplahirena kree u potragu. Kao za inat, doktor Rilke, koji se sve vreme, besposlen i sla voljubiv, vrzma oko ove pripovesti, propinje se na prste i izviruje iznad gomile ne bih li ga primetio i pomenuo, tog dana kao da bee propao u zemlju. Na kraju, sluavka Fatima ga je prona la tretenog pijanog u krmi Kod sedam tupih noeva. Nekako su se njih dvoje, Rilke i Fatima, doteturali (ubedujui doktora u hitnost sluaja i Fatima je popila nekoliko rakija) do Hedvigine kue, ali sve je ve bilo kasno. Od gospe ija je lepota oduzimala razum plemenitim muevima, bee ostala samo lokva lepljive crne tenosti, ko ja je jo izvesno vreme pulsirala i davala znake nekakvog primitivnog ivota, dok se na kraju ni je potpuno umirila. Samo to su poboni ljudi ostatke gospe Hedvige presuli u ovei up i krenuli da ga bace u Prokletu rupu' , nedaleko od Prokletog hrasta
2

12 O v a e se jednog dana zvati f u s n o t a " . Ali bie za boravljeno da je to moj izum. Dakle, Prokleta rupa je mesto gde su se bacale sve nepotrebne stvari iz okoline Gerlica ( t a kvih nije bilo m n o g o , u to je d o b a p o t r e b n o g o t o v o sve to po stoji). A medu tim stvarima bilo je i t a k o udnih poput ove ce duljice koju je p r o n a a o g r o b a r Manfred: ( )

(svetenik je zabranio da na groblju bude sahra njena pokojnica u tenom stanju) Gerlicom se pronela vest da e tog popodneva, zbog krade, trgovac Sulejman Burkhart biti obeen. A evo ta se dogodilo: Burkhart je uhvaen u trenutku ka da je u nedra trpao venac svinjskih kobasica. Da nije bio preao u islam, da je ostao u okrilju predake vere, mnogo bi jeftinije proao. U najgo rem sluaju odsekli bi mu desnu ruku ili osmudili bradu. Ali, vremena su takva. Na inoverce se gleda popreko, ruka pravde je tea i gradski savetnici nisu imali milosti: smrt veanjem. Kao oteavajua okolnost uzeta je injenica da je u sastavu kobasica bilo svinjsko meso. Budui da islam zabranjuje upotrebu tog mesa, savetnici su bili miljenja da je Burkhart do te mere nepopra vljiv i bezboan da ne potuje ni dogme novousvojene religije. Veanje je zakazano za est sati. Naravno, bio je to veliki dan za Katarinu, enu uitelja Bemea. Nije ta proputala nijedno veanje, nijedno spaljivanje, da ne govorim o odrubljivanju glava, ali - ma koliko inae loa bila - to joj ne uzimam za zlo jer su te prilike i za me ne bile prave male sveanosti. Pa i sam Beme je odobravao prisustvovanje pogubljenjima - iz po unih razloga - smatrajui da je za ljude dobro

da posmatraju takve prizore kako ne bi zabora vili da postoji smrt. emu je grena ljudska pri roda veoma sklona. G o s p a Katarina je kao fini ja uletela u radionicu i saoptila nam novost. D a li uo, J a k o b e " , ciala je torokua, da se ona kurva Hedviga potpuno raspala i pretvorila u smolu?" Beme je otutao. Koliko sam tek ja otutao. Ali nisam mogao da se uzdrim da bar ne za mislim povrinu smrdljive bare koja bi ostala iza gospe Katarine samo da je nekim sluajem bila ne lepotica - nego manja rugoba. To je samo Ja kob Beme mogao da voli. Jer, ast gospe Katarine je poivala na trulim stubovima: niko nije hteo ni da je pogleda. O drugom bolje da ne govorimo. A gospa Hedviga, osim to je imala pojaan libido (da li ova re ve postoji u nepostojeem Reniku nemakog jezika) i beskrajnu tatinu poput svih ena, bila je sasvim draga osoba. ta misli, Ja kobe", torokala je gazdarica, da li je bludnica ve u paklu? Da li su ve poele muke? Da li se ve uzalud kaje za sve to je uinila?" Majstor Beme odloi rad i izgovori stranu jeres: Pakao ne postoji." Uasnuta, gospa Kata rina hitrim zapuavanjem uiju pokua da izazo ve utisak da u stvari nita nije ula, jer se tada jo uvek moglo zavriti na lomai ako se neko samo usudi da uje jeres, bez obzira to tako ne misli ili je ak protivan. J a , pak, ne manje uasnut,

umesto u don za kucah ekser u prst leve ruke i ispustih jeziv urlik. Berne, meutim, ne obraajui panju na to, ponovo se prihvati rada i jo jed nom ree: Da, tako je to! Pakao ne postoji!" Gospode, za koga sam se ja udala. Ja, ko ju su prosili najlepi momci u Saksoniji i leziji", zavapi Katarina. Nitarijo, zar hoe da me spale na lomai zato to sam ula ono to u stva ri nisam ula? I ne samo da nisam ula, nego ni sam ni bila tu kada si u bezumlju izgovorio to to si izgovorio. Evo, samo to sam ula. A ne bih ni ulazila da nemam potrebu da vama dvojici za branim da mislite da sam dolazila u radionicu." Rekavi to, gazdarica se izgubi bre nego to je dola. A majstor Beme se nasmeja i ree: Izvadi taj ekser iz prsta i sluaj ta u ti rei!" Drhtao sam kao prut sluajui uiteljeve uz viene rei. Da, venekpfelde, pakao ne postoji. Ali nije korisno da se to zna. Vidi li koliko je zla i opaina na svetu? Zamisli na ta bi to tek liilo kada bi ljudi znali da e svi biti spaeni. Pojam pakla slui da se ovaj svet ne bi pretvorio u pa kao. To, meutim, ne znai da e svima biti udobno u raju. Daleko od toga. Bog ne odbacu je nikoga i svi su pozvani na veni ivot. Meu tim, neki ne ele da prihvate obilno izlivanje i vota. Tako je to. Postavi dobrog oveka u pakao,

njemu e i tamo biti lepo i tamo e nai smisao. Odvedi pokvarenjaka u raj, njemu e i u raju bi ti teskobno i nepodnoljivo. A sada idi, obuci sveano ruho, vreme je da krenemo na gradski trg. Uskoro e obesiti nesretnog Burkharta." Poznato je da je Beme naroito voleo da po uava tokom odlaska na pogubljenja. U stara dobra vremena spaljivanja i veanja behu prili no esta, pa smo zahvaljujui tome Kaspar, Oto i ja stekli zavidno teoloko obrazovanje. Ovoga puta, zbog uiteljeve neuhranjenosti i iznemoglo sti, put do gradskog trga se bee oduio, pa je bi lo vremena da se raspria. Hrana, dete moje!" aputao je Beme. Hrana je uzrok svih zala na ovom svetu. Dobro to zapamti. Znao sam mno ge, inae estite ljude, koje je slabost prema sto maku oterala u propast. Previe hrane stvara cr nu u, crna u, opet, izaziva melanholiju, melanholija, pak, pritiska duu, koja prestaje da veruje u mogunost spasenja i odaje se ispraznim matarijama. Evo primera. Poznavao sam nekog koara Gerharda, velikog deronju, koga je avo ubedio da je u stvari glineni up. Iz straha da se ne razbije, potpuno je zapostavio posao i povaz dan sedeo u kui. Ali od sudbine izazvane mata njem ne moe se pobei. Jednom prilikom je iza ao u dvorite, sapleo se o grablje i razbio se u paramparad. Tolika je snaga imaginacije. Ona

te moe pretvoriti u anela, ali i u stolicu. Kaem ti, ko jede mnogo svinjetine, taj se nee najesti s Drveta ivota. A sada sluaj i pamti, jer ja vie neu pisati..." Silom imaginacije sav se pretvorili u uho, a Berne nastavi da pripoveda. Pazi sad! Za onoga ko hoe da se spase i da stekne veni ivot, prava opasnost poinje onoga asa kada pobedi zloduha stomakougaanja. On se tada suoava sa jo veom opasnou: s demonom miljenja i razmiljanja. Za jednog mistika nema vee opasnosti od miljenja. Ma kako ono uzvieno i bogougodno moglo biti. Ali pre nego progovorimo o tome, valja nam se vra titi na poetak. Jer vreme poinje u trenutku Pa da. Valja znati da naa priroda nije, kako ue za tucani popovi, iskvarena, ve da uopte i ne po stoji. Mi nemamo nikakvu prirodu. Nai ivoti su lani. Isto tako valja znati da je Adamova ne poslunost prekinula proces Stvaranja. Tano je da je sve to je Gospod stvorio bilo veoma do bro. Ali jo nije bilo zavreno. Nebo, zemlja, bilj ke, ivotinje i ovek jo uvek behu samo sudovi koje je Gospod trebalo da - upotrebljavajui Adama kao tajanstveni levak - ispuni svojim venim ivotom. Drvo poznanja dobra i zla i Dr vo ivota stajali su jedno do drugog, naravno ne

onako kako dva drveta stoje u nekom zemalj skom vonjaku. Trebalo je da Adam prvo jede s Drveta ivota, tek onda s Drveta poznatija dobra i zla, ali nestrpljenje od kojeg svi mi uasno pati mo navelo ga je da se, uzdajui se u sebe, oglui o redosled. Time je dvostruko zgreio: izgubio je ivot, a znanje nije stekao." Pogubljenja u Gerlicu po pravilu su tralja va. Jo smo mi daleko od tevtonske pedanterije kojom e se nai potomci diiti. Cesto se dogodi da ni kriv ni duan bude pogubljen neki sluajni prolaznik, a da se pravi krivac izvue nekanje no. Setimo se samo pometnje koja je nastala pri likom pogubljenja vetice Hildegarde. Gradski savetnici ovoga su puta preduzeli sve mere da se neredi i nepoinstva svedu na najmanju moguu meru. Ali Gerlic ne bi bio Gerlic kada bi sve bi lo u redu. Tako je bilo i s veanjem Sulejmana Burkharta. U poetku je izgledalo kao da e sve biti u redu. Burkhart je mirno sasluao presudu i prezrivo rekao: Vrlo vano. Smrt je mnogo bo lja od ivota medu nevernicima u ovoj buvari od varoi." Iskoristio je i pravo na poslednju elju: da mu se donese kobasica koju je, bezbonik, u slast pojeo. Onda su se zauli doboi i delat je izmakao stolicu. Na svoju nesreu. Jer je gre kom, teko shvatljivom za tako iskusnog delata, u urbi omu stavio oko svog, umesto Burk-

hartovog vrata. Kasno je to uoio, kad se oma stegla i poela da ga davi, ali je ipak uspeo da po kretima, preteama azbuke za gluvoneme, poa lje poruku - u pomo! Panduri su pritrali, njih dvadeset dvojica, onako svi najednom, to je do velo do neopisive guve pod vealima i do sledee kobne greke: umesto da odsee konopac, ne ki je delija zlosretnom delatu odsekao glavu. Sve je to neobino razveselilo Burkharta koji je povikao: Dihad! Dihad!" emu li se radovao? Konopac je ponovo postavljen, a prisutna svetina je na vreme opomenula delatovog pomonika da omu zategne oko Sulejmanovog a ne oko svog vrata, jer je i on, onako zbunjen i potresen, ponovio greku svog uitelja. Ili je to uinio namerno. Mogue je da je bio slepo odan svom majstoru i samo sledio njegov primer. Kao to smo i nas trojica egrta jedne zgode, kada je majstor Beme grekom za kucao ekser u prst, uinili to isto mislei da je deo zanata. Ponovo doboi! Ponovo izmicanje stolice. I ta? Burkhart se stropotao u rupu. Ali, umesto da se naglo zaustavi i da mu trzaj slomi vrat, lukavi Ismailanin je propao u zemlju. Ze mlja se zatvorila nad njim. Da je tu uopte bilo nekog veanja svedoio je samo prekinuti kono pac koji se njihao na predveernjem povetarcu. To je odmah protumaeno kao lo znak. Kao da

osim loih postoje neki drugi znakovi. Svetina se uskomeala. Da bi spreio nered, savetnik Arhi magrijus se popeo na veala i sveano objavio: Burkhart je bio toliko grean da ga je Bog od mah uputio u pakao." Dobro, venekpfelde!" ree uitelj Beme. I ovo se zavrilo. Sada moemo kui." I tako je, na putu od stratita do radionice, nastao uveni Dijalog izmeu uenika i njegovog uitelja o to me kuda idu blaene i proklete due kada se ra stave s telom. Mada je to, u stvari, vie bio mo nolog. Tupouman i brbljiv kakav sam, upitah Be mea: ta mislite, uitelju, da li je dua Sulejmana Burkharta ve dospela u pakao?" A Beme re e: Zapamti ovo to u ti rei i posle to zapisi. Burkhartova dua nije otila u pakao. Ona je ve bila u paklu. A isto to se deava i s blaenim du ama. Dakle, due, bile ovakve ili onakve, imaju raj i pakao u sebi jo dok su u telu. Raj je svuda prisutan jer je Bog u raju. Na isti nain i pakao je svuda prisutan, jer je davo u paklu i jer itav svet - kako nas apostol ui - lei u zlu. Nije sa mo davo u svetu, ve je i svet u avolu. Pokuaj da shvati ta je raj. On nije nita drugo do obra anje ljudske volje prema Bojoj ljubavi. Znaj, sine, da kada sam temelj due prinese sebe Bogu, onda se ona skriva od same sebe i odlazi izvan svih mesta koja postoje i koja se mogu zamisliti,

u nekakvu nepoznatu dubinu gde se projavljuje samo Bog. I gde samo on deluje i gde postoji sa mo njegova volja. Tada dua postaje nita samoj sebi i sopstvenim delima i htenjima. Bog tada obitava u toj volji koja se odrekla same sebe. I onda Bog deluje u njoj i hoe umesto nje. U ovom sluaju, kada telo gubi snagu, dua je u ra ju. Kao hram Svetog duha. Kao Boije nebo u kome on obitava. Eto, to se naziva ulazak volje u raj i tako se to zbiva." Iako sam zapamtio svaku re, nita od sve ga nisam razumeo. Morao sam da traim dodat no objanjenje, na koje sam dobio jo nerazumljiviji odgovor. to ne umanjuje njegovu vrednost. Zar Veliki majstor Ekhart nije govorio: Boga kojeg bih mogao razumeti ne bih mogao potova ti." Dobre savete treba slediti, a ne razumevati. Bogolika dua", nastavio je Beme, nalazi se u Isusovoj ruci, to jest u raju. Ali nebogolika dua nije voljna da u ovom ivotu ude u odricanje svo je volje, niti da ude u Boiju volju, nego nastavlja da luta u sopstvenim htenjima i eljama, u tatini i lai. I tako se okree volji avola. Zbog toga u sebe ne prima nita osim slabosti, nita osim lai, gordosti, pohote, zavisti i gneva. I tome predaje svu svoju volju i svu svoju udnju. To je ispra znost volje. I ta ispraznost ili prazna senka na sli an nain mora da se oituje u dui."

Bejah uznemiren ovim recima. Potpuno zbunjen. Pomalo sam se i kajao to sam se upu stio u stvari koje prevazilaze moje mogunosti, umesto da se zadovoljim time da budem obian obuar, koji e, istina, zaglaviti u pakao, ali koji bar za ivota nee biti muen saznanjem da e se tamo nai. Uenje majstora Bemea zbilja je pre puno protivurenosti i da se lino nisam uverio u njegovu estitost i - mogu to rei - svetost, sma trao bih ga za trabunjanja. Jer, Berne na jednom mestu kae odreci se svoje volje", na drugom, opet, obrati svoju volju u Boiju ljubav". A ka ko da obratim volju koju vie nemam, jer sam je se odrekao, o tome ni rei. U tom trenutku opazih da blaeni obuar vie ne hoda nego lebdi nekih pola arina iznad zemlje, noen blagim povetarcem. Nemogue je takvoj dui", govorio je, da ude u Boiji mir. Jer se u njoj javlja Boiji gnev i deluje u njoj. Kada se takva dua odvoji od tela, onda poinju vena melanholija i oajanje. Jer tek tada dua shvata da se sva pretvorila u ispra znost koja razjeda samu sebe, u razarajui bes, u samomueu gnusobu. Ona je sada razoarana svim onim to joj je priinjavalo radost, slepa je, gola je, ranjava i gladna i edna. Bez i najmanjeg izgleda da e ikada biti osloboena niti dobiti

makar jednu kap Vode Venog ivota. Ona osea da je sama sebi delat i muitelj. Zastraena je svojim runim oblikom, nalik na najstranijeg crva, i rado bi pobegla od sebe kad bi samo mo gla, ali ne moe, budui vrsto vezana uzama Tamne prirode u koju se pogruzila dok je bila u telu. Nenauena da uranja u Boiju milost, opsednuta idejom o Bogu kao gnevnom i ljubomor nom Bogu, sirota dua je uplaena i posramljena a da bi prinela Bogu svoju volju, ime bi oslobo enje moda moglo biti osloboeno." Posle tog dana majstor Bemevie nikada ni je izaao iz radionice. Niti je ikada vie kroio u svoju kuu. Njegovo oienje je bilo zavreno i muenja gazdarice Katarine nisu vie bila po trebna. Vidi, venekpfelde", rekao mi je leei na goloj klupi na kojoj je proveo svoje poslednje dane, moramo isporuiti jo trideset i sedam pari izama. Mora ih sam napraviti jer sam ja isuvie slab da bih radio. Kad zavri posao, mo i u mirno da umrem." Pokuavao sam da usporim rad ne bih li jo neko vreme proveo s voljenim majstorom, ali on nije dozvoljavao da oljarim. Bemeovo umiranje, meutim, nije ni iz bliza bilo poput onih munih nemakih rastavljanja s duom, praenih urlicima, drekom i optom pometnjom. Daleko od toga. Neka mi Bog oprosti, to je zapravo bio velianstven prizor.

Njegova dua, odavno uronjena u Boiju volju, spokojno je posmatrala kopnjenje svog tela. Ot prilike negde kada sam zavravao dvadeseti par izama, majstoru je otpao penis. Neka te to ni ta ne udi", rekao je, najpre odlaze udovi greha." Potom je, na udesan nain, on kojih po slednji nekoliko godina nije imao stolicu, izbacio ostatke utrobe i creva. Na kraju bee postao pot puno providan i vie nije ni govorio. Obuar i izabrani sluga Boiji Jakob Beme ispustio je duu istog momenta kada sam zavrio poslednji par izama. Otiao sam da obavestim gazdaricu Katarinu i da se pobrinem za sahranu. Ali kada smo se vratili u radionicu, umesto maj storovog tela na klupi smo zatekli samo pregrt zlaanog praha nalik na polen. Ili pre: na prah koji prekriva leptirova krila.

KRIZA

AGONIJA

Propadam u dubokom glibu, gdje nema dna; tonem vodi u dubine, i vali me zatrpavaju. Psalam 6 9 , 2

1 9 1 2 . Serija krvavih balkanskih ratova. tampa zapadnih drava (Engleska opet prednjai) s gnuanjem pie o divljatvu, varvarstvu i suro vosti zaraenih vojski". Za geopolitiku parkinso nizma, meutim, ti su ratovi od neprocenjivog znaaja jer kre put Ataturkovim reformama. Ovo uopte nije rat", izjavljuje Parkinson na jednom soareu, ovo je samo prva bitka velikog rata u kome e na povrinu isplivati divljatvo, varvarstvo i surovost 'civilizovanog' sveta. Medi cinski posmatrano, Balkanski rat je faza konta minacije. Sledi faza inkubacije. Potom e moja bolest oistiti ovaj greni svet."

1 9 1 3 . Bliski

prijatelj

Demjana Lavrentjevia,

grof Vronski, odlazi u audijenciju kod cara. Na kolenima moli imperatora da se na period od dva deset godina iz kalendara izbaci mesec oktobar. Grofa Vronskog po hitnom postupku pre bacuju u ludnicu. Parkinsonova bolest ulazi u Medicinsku en ciklopediju. Pionir ruskog vazduhoplovstva, V. D. Bezdetnij, krui iznad Moskve u jarkocrvenom dvokrilcu i baca letke s nastavkom Tractatusa antiheliocentricusa odtampanim u ilegalnoj tampariji.

TRACTATUS
DRUGI DEO

ANTIHELIOCENTRICUS

** Moderna povezanost politike i istorije je u osnovi pogrena jer je smisao politike, to jest ur banizma u izvornom znaenju, suprotstavljanje istoriji. Jedna od strategijskih funkcija gradskih zidova jeste zaustavljanje istorije 1 3 . Jer, kada istorija ude u grad, onda je to pljaka, ruenje, skrnavljenje i ubijanje. Tako je bilo i tako e ostati. Nastojei da istorijska zbivanja dri to dalje od gradskog jezgra, politika gradskog zida odrava neophodnu tenziju i obezbeduje auten tinost dogaanja. Sirova istorijska sila se iscr pljuje u dugim opsadama. Nomadi koji bi osvo jili grad i nastanili se u njemu bivali bi kultivisani veoma brzo; ve sledea generacija je branila zidine pod kojima su logorovali novi nomadi. To je zatvoreni sistem u kome se dogaaji reciklira ju ne stvarajui mentalno zagaenje karakteri stino za nae doba.

Kinezi su otili k o r a k dalje. Oni su Velikim zidom definisali celokupnu teritoriju svoje drave. Z i d je istovremeno bio i prepreka za najezde v a r v a r a i brana koja je spreavala odliv tradicionalnih vrednosti.

13

***
Odsustvo zidina, konano, oznaava pre stanak razdvajanja kulturnog poretka i varvarstva i poetak permanentnog opsadnog stanja u kome su oni koji grad napadaju i koji ga brane pomeani u socijalnom rastvoru izjednaenom nacionalnom pripadnou koja brie kvalitativne razlike medu linostima. To novo stanje socijal ne konfuzije naziva se demokratija, republika ili nacionalna drava.
* *

Politizacija prostora i ekspanzija politike moi uinile su moderne drave veoma ranjivim sistemima iz prostog razloga to je kontrola celokupne teritorije fiziki nemogua. Moderna vlast je dobrim delom irealna, budui da se ne sprovo di hijerarhijskim davanjem ovlaenja konkretne linosti drugoj konkretnoj linosti radi nekog konkretnog sluaja, ve ta ovlaenja od depersonalizovane drave" dobija odreeni broj oso ba da bi pojedinanim surovostima simulirali sveprisutnost drave. Tako nastaje birokratski aparat. U praksi, niko nikada - ak ni u masov nim ratnim operacijama - nema posla sa celokupnom teritorijom. Mi se uvek nalazimo u kon kretnom prostoru, to jest na mestu na kome se nalazimo, ukljuujui vidokrug oko njega. Ali ba taj, realni prostor, preputen je na milost i ne-

milost stihijama sluaja jer je briga dravnih slu bi fokusirana na celinu virtualne teritorije koja ne postoji nigde osim na geografskim kartama.
*

Tragajui za poecima geometrizacije i politizacije prostora stiemo do renesanse. Opteprihvaeno miljenje, tanije dogma, tvrdi da je renesansa razdoblje od izuzetnog znaaja za srednjovekovnog svetsku istoriju. Da je ona blistavi period procva ta nakon dugog mranog" perioda. Meutim, nasuprot toj manihejskoj, iluministikoj istorijskoj metodologiji, koja operie pojmovima svetlo-tamno, moramo postaviti gle dite prema kojem su, u integralnom smislu, sva razdoblja istorije podjednako vana, kao i to da je progresivnost" renesanse relevantna iskljui vo u optici sekularizovanog novovekovnog istoricizma - optici iji su temelji postavljeni i koja je uveliko oblikovana ba u dobu preporoda. Kljuna promena koju renesansa donosi je ste promena projekcije i percepcije. Hrianski svet je vertikalno orijentisan. Njegovi ciljevi po stavljeni su visoko iznad ravni empirije 1 4 i sve

T a k o e ostati i kasnije, kada religioznost opadne i k a d a bude zamenjena ideolokim projekcijama. To to ideolo gije operiu ovozemaljskim s t v a r i m a , ne znai da njihovi cilje vi nisu metafiziki.

14

njegove energije usmerene su ka odreditu koje se nalazi izvan prostora i vremena. Sledstveno, itavo srednjovekovno drutvo je ustrojeno ver tikalno, u obliku staleke piramide vrsto pove zane preciznim sistemom subordinacije koji sva kome - bez obzira na stale - ostavlja mogunost najviih postignua u vaeoj hijerarhiji vrednosti. Svako moe da se spase i svako moe da po stane sveti ovek. Prema tada vaeim kriterijumima to su vrhunske vrednosti; materijalno bo gatstvo i politika mo ne samo da ne olakava ju ve oteavaju postizanje cilja ovozemaljskog postojanja. Tako ustrojeno drutvo po logici stvari je drutvo ograniene horizontalne pokre tljivosti, u kome veina ljudi provodi ceo ivot na jednom mestu, unutar granica konkretnog prostora u kome je roena. To za rezultat ima vi sok stepen socijalne i teritorijalne stabilnosti. Rat je ogranien kako u prostornom smislu, ta ko i po broju onih koji u njemu uestvuju ili su njime pogoeni. Proces rastakanja fizikih i obi ajnih prepreka koje spreavaju masu da se do mogne moi" kasnije je nazvan preporodom, ia ko je on u stvari znaio smrt mnogih stvari". Trgovaki duh, ma kakve oblike poprimao u istoriji, uvek je nomadski i uvek pronalazi nai na da se probije kroz ogranienja koja kultivisanost postavlja u cilju sublimisanja linih i socijal nih energija. Mnogohvaljeno poveanje i ubrza-

nje cirkulacije kapitala i ljudi tokom renesanse imalo je za rezultat isto kvantitativni porast sta novnitva, robne razmene i uvoenje izvesnih tehnikih inovacija povezanih s njima, ali je isto vremeno dovelo do pogoranja higijenskih uslova i stranih epidemija kuge - stvari kakve sred nji vek ne poznaje, iako su mu kasnije pripisane u optem falsifikovanju istorije, takode zapoe tom u to doba. Primetiemo da se navodna su periornost tog doba u odnosu na prethodno iz vodi iz brojane nadmoi statistikih podataka; ta tendencija kvantifikacije i neobaziranja na kvalitet tokom vremena postaje pojava kojoj se, prilikom procenjivanja realnosti, poklanja apso lutno poverenje, premda su u svoj toj nauci jedi ni egzaktni podaci oni koji se dobijaju prilikom prebrojavanja leeva. * * * Renesansa ne donosi nita autentino. Sve inovacije iz tog perioda ili su odavno poznate u drugim civilizacijama ili nastaju kao posledice velike nekromantske seanse u kojoj se invocira duh kasne antike, ili su umnoavanje ve posto jeih procesa i pojava. Sama injenica da je kao ideal preporoda" uzeta jedna mrtva civilizacija, tanije razdoblje njenog opadanja, izaziva sum nju u funkcionalnost pokuaja njene restauracije unutar kulture postavljene na sasvim drugim

osnovama. U tom svetlu, renesansa je regresija, jer se vetako primenjivanje potroenih modela ne moe nazvati drugaije do prizivanjem smrti. Skriveni smisao te regresije je poputanje inerciji i udnja za naputanjem monoteistikog verti kalnog poretka u korist horizontalnog, politeistiko-animistikog, koji pred oveka ne posta vlja visoke zahteve. Proirivanje horizonata i po lja delovanja u domenu pojavnog, znailo je re strikciju ljudskog prisustva na metafizikom pla nu ili simbolino: silazak s medijalnih grana dr veta ivota na sasueno deblo drveta istorije. Od ustajanje od povezanosti s viim formama posto janja proizvodi ono to se u tradiciji naziva za tvaranje jajeta", dakle preusmeravanje svih ener gija i potencijala na materijalnu i bioloku oblast egzistencije, to s vremenom dovodi do ogrania vanja ljudske volje i percepcije u jedan zatvoreni sistem u kome, nadalje, lieni kontakta sa hije rarhijskim tokovima energija, svi hijerarhijski odnosi na kojima civilizacija poiva bivaju pre puteni raspadanju. 1914. Borbeni odred beogradske loe Crna ru ka ubija u Sarajevu nadvojvodu Franca Ferdi nanda i njegovu enu Sofiju. Parkinsonizam do ivljava svoje zvezdane trenutke. Ideologija Demjana Lavrentjevia kao da postaje sudbina sve ta. To se jasno vidi na filmskim zapisima doga-

aja. Posle prvog, neuspenog pokuaja atentata, nadvojvoda - umesto da napusti Sarajevo, to je logino, to i sam eli - nevoljno nastavlja posetu, preputa se sudbini i biva ubijen. Vlada Srbi je odbija Ultimatum austrougarske vlade zbog zahteva neprihvatljivih za jednu suverenu ze mlju. Veliki rat je neizbean. 1917. Ratne operacije teku u najboljem redu: sve zaraene strane trpe strahovite gubitke, glad i epidemije haraju ratitima i gradovima, svet je na pragu spasonosnog saznanja da je oboleo od teke bolesti. Ali, ratna srea se iznenada okree protiv parkinsonizma. U Rusiji izbija Oktobar ska revolucija predvoena Vladimirom Iljiem Lenjinom. Stvari naglo kreu nizbrdo. Uspeh re volucije izaziva svetsku epidemiju najpovrnijeg optimizma i jo nekoliko sporadinih revolucija. Masama se sada ini da rtve imaju smisla, da je dovoljno zbaciti careve, kraljeve i stare poretke da bi svet postao mesto sree. Car Nikolaj nareuje da se grof Vronski iz vede iz ludnice u nameri da mu poveri komandu nad oruanim snagama. Vae velianstvo", ka e Vronski caru, bojim se da je sada kasno." Demjan Lavrentjevi Parkinson se povlai u duboku ilegalu.

1 9 1 8 . Lenjin izdaje naredbu da se zaplene u unite svi spisi Demjana Lavrentjevia. Fani Kaplan ranjava Lenjina u pokuaju atentata. 1924. Smrt Vladimira Iljia Lenjina. Josif Visarionovi Dugavili nareuje da se le voe revolucije balsamuje i izloi u provid nom sanduku.
'*

1 9 3 6 . Hitler zabranjuje Parkinsonovu bolest. Oboleli, ukljuujui i pacijente s profanim parkinsonizmom, jedan broj lekara i farmaceuta, zavravaju u koncentracionom logoru. Prevodi Parkinsonovih knjiga gore na lomai zajedno s knjigama jevrejskih autora i dekadenata. 1937. Josif Visarionovi Staljin, iji je parkinsonizam odavno mutirao u vlastoljubivi parkinsonizam B, dobija navodno pouzdanu informaciju da je Demjan Lavrentjevi Parkinson promenio lik i identitet i da se infiltrirao u sam vrh sovjet skog rukovodstva. U godinama koje slede, Sta ljin e sprovesti temeljnu istku vojnog, drav nog i partijskog aparata. Nije izvesno da li je u pitanju paranoja, neista savest ili esto ulo, ili sve to zajedno, tek Josif Visarionovi, svedoe

njegovi saradnici, osea (ili privida) Parkinsonovo prisustvo i delovanje. Nareuje hapenje to veeg broj ljudi u nadi da e se meu njima nai i Demjan Lavrentjevi. 1938. Uhapen i sproveden u logor na Kolimi izvesni Nikolaj Nikolajevi Kuznjecov, obuar iz Novosimbirska. Posle ezdeset godina ispostavie se da je to bio poslednji identitet Demjana Lavrentjevia. 1939. Parkinsonova bolest izbaena iz Medicin ske enciklopedije. 1947. Demjan Lavrentjevi Parkinson, alijas N. N. Kuznjecov, umire na Kolimi ne otkrivajui svoj pravi identitet. 1948. Opskurni magazin na ruskom jeziku Za grobni ivot, koji izlazi u Parizu, u septembar skom broju tampa navodnu izjavu Pavela Florenskog.

Pavel Aleksandrovi Florenski Umetnika proza i svetovna filozofija sva kako nisu predmeti mog blieg interesovanja. Ipak u se, nakratko, nemam puno vremena,

umeati u raspravu o Parkinsonovoj bolesti (o bolestima uopte), o kojoj sam sasvim sluajno, nije vano kako, nauo ovde, u logoru za nepo pravljive u Solovki. Tako u vreme dok ekam dolazak porunika NKVD Vasiljeva, koji e mi ispaliti metak u potiljak, prekratiti na najbolji mogui nain. Od mog oglaavanja moe biti jo koristi. Ukoliko neka dobra dua sluajno ovo proita, u ta sumnjam, molim da obavesti moju enu Anu Mihajlovnu da je jutros iz Lenjingrada stigao dopis u kome stoji: Florenski, Pavel Aleksandrovi da se strelja." Ispod: Sekretar Trojke: Por. G. B. Sorokin, ef treeg Odeljenja N K V D . " Bolje je da odmah sazna za moju smrt nego da se oslanja na dezinformacije Glavne uprave logora koje iz nekog razloga takva obavetenja odlau po nekoliko godina. Najvaniji trenutak u ivo tu svakog hrianina jeste smrt. Moji srodnici i prijatelji treba da znaju da sam mrtav. Nikako, meutim, ne treba gajiti rava oseanja prema profesoru Gudiljanovu, koji me je mada se nikada nismo sreli - optuio za lanstvo u tajnoj faistikoj organizaciji Nacionalistiki centar ruske obnove, koja uopte ne postoji. Ni ti treba mrzeti potpisnika moje smrtne presude, porunika Sorokina, jer je on samo izvrilac Boije volje. Puki instrument Premudrosti. Da, Premudrosti. Mi ivimo u vremenu krajnje ospoljenosti i otpadnitva, u kojima Provienje takoe

mora da deluje spolja. Koristei sva raspoloiva sredstva. Pa i NKVD. Ko bi se danas, medu na ma raslabljenima, dobrovoljno podvrgao kame novanju? Ko bi se usudio da sie u arenu meu divlje zveri? A spaavati se moramo. Pa ako ve nema tvrde vere i unutranje reenosti, pravo je da nas drugi kamenuju i bacaju meu zveri. Na dalje, sovjetsku dravu sa svim njenim represiv nim aparatom krajnje je pogreno posmatrati kao politiki sistem; ona se mora shvatiti kao bo lest. Neu preterati ako kaem da je temelje tom komunistikom monstrumu", kako ga na Za padu zovu, postavilo jedno aroliko, veoma uva eno drutvo filozofa, pisaca i naunika; ljudi od vizije; zatonika slobode u sekularnom smislu; filantropa posveenih poboljanju ivotnih uslova najirih slojeva"; korifeja higijene i profi lakse; propovednika vakcinacije. Malo ko se to kom stogodinje kampanje zapitao: kakva korist od toga? Sve te stvari donose dobrobit iskljuivo telu, a tete dui. Na stranu to to su apsolutno neostvarive. Sve to kao teorija nastaje na Zapa du. Ali samo Rusija ima snage da se poduhvati ostvarenja neostvarivog. I za tu hrabrost biva na graena uasnom ali oiujuom boleu bolje vizma. Boljevizam je taj koji Rusiju, od legla stomakougadanja, bluda i razvrata, pretvara u Sinajsku pustinju, u beskrajan prostor prisilnog podvinitva. Zato, onda, osuivati Sorokine i

Vasiljeve? T r e b a ih blagosloviti. I o n a k o e , ne sretnici, zavriti u p a k l e n o m ognju. J e r , za razli ku od zemaljskih pravila, o n a j ko obavlja poslo ve Provienja, nije o s l o b o e n o d g o v o r n o s t i . M a j i c u Rusiju stoga t r e b a p o s m a t r a t i k a o s a n a t o r i j u m . N K V D , K G B , Gulag, L u b j a n k u i mreu manjih zatvora - k a o odeljenja boanske poliklinike. I treba voleti progonitelje jer nas oni nagone na usku stazu k o j o m inae ne b i s m o kre nuli. Z a p o v e s t da volimo neprijatelje n i k a k o ne znai da oni zasluuju nau ljubav. D a l e k o od to ga. To su propalice. Ali kakva n a m je korist a k o volimo s a m o blinje? I S o r o k i n i vole svoje blinje. J e d n o m s a m napisao da j e linost bez ljubavi raz-

lomljena u mnotvo fragmentarnih psiholokih

estica i elemenata. Ljubav je n e k a vrsta tajanstve n o g lepka. A k o taj lepak, m e u t i m , lepi s a m o hartiju i drvo, a ne staklo i gvoe, o n d a je to lepak propasti, a ne lepak vaznesenja. M o r a m o voleti d u m a n e , jer mi - o v o t r e b a da z n a m o - n i s m o nita bolji od njih. S a m o s m o i m a l i vie sree. D e m j a n Lavrentjevi P a r k i n s o n , k o g a s a m j e d n o m , ini mi se, sreo u porti m a n a s t i r a S m o l j ni, sasvim je u pravu k a d a poziva na d o b r o v o l j no b o l o v a n j e . T a k o r e i - na srljanje u bolest. Na p o t p u n u p o s v e e n o s t b o l o v a n j u . J e r n a a j e vera, vera u p a r a d o k s . J e d i n i n a i n da o z d r a v i m o jeste da b u d e m o bolesni. I da b u d e m o p o n o s n i na svo je bolesti, k a o sveti Pavle k o j i k a e : Ako se hva-

lim, slabostima se hvalim. I jo kae: Sila moja u slabosti se pokazuje. Imao bih jo tota da ka em, naravno, ali evo uju se koraci u hodniku. To porunik Sorokin dolazi da me pogubi. Valja mi kleknuti - interesantno: poloaj i za molitvu i za pogubljenje - i pomoliti se da neka dobra du a proita ove redove i da mojoj eni, Ani Mihajlovnoj, prenese poruku: Jutros iz Lenjingrada sti gao dopis u kome stoji: Florenski, Pavel Aleksandrovi da se strelja." 1949. Parkinsonova bolest ponovo uvrtena u Medicinsku enciklopediju, sada s promenjenim simptomima i klinikom slikom. 1949. U Lenjingradu se pojavljuje samizdat iz danje Tractatusa antiheliocetricusa na cigaret pa piru, koje sadri samo jednu reenicu: Postoji predanje prema kome je Veliki kine ski zid u stvari o ogroman ideogram koji u prevodu znai: Doli ste do mog podnoja. Dalje neete! Mar, olou!" 1950. Magazin Zagrobni ivot u julskom broju donosi priu koju je duh jednog turskog oficira stradalog u Prvom balkanskom ratu ispriao nekromantu Zagajevskom:

M e h m e t Ali M u r t a d o g l u KAZIVANJE O PARKINSONU

(...) Kozaci na granicama Carstva bili su taktika varka. Puko skretanje panje. Ne ruske mase, jedan jedini Rus je Otomansku imperiju oborio na kolena. Bio je to sanitetski kapetan Demjan Lavrentjevi Parkinson. Lekar koji se pretvorio u sopstvenu bolest i tom boleu zarazio Diva na Bosforu. Napisi iz pera onih koji nikada nisu imali privilegiju da kroe u Osmanlijsko car stvo (nekmoli da tu ive) sada nas uveravaju da je propast imperije bila uslovljena nekakvim narastajuim protivurenostima", nekakvom te njom malih naroda za osloboenjem". Notorna glupost. Imperije nastaju i poivaju upravo na tim protivurenostima i tenjama. A nestaju, umiru i gube se u istoriji zbog obinih bolesti, kuge, panske groznice, kolere, ba kao i ljudi. Jer imperije nisu drave ve iva bia. Otomanskim carstvom su tokom vekova prohujale mnoge epidemije. Neke od njih su ak svesno izazivane. Epidemije su, u stvari, bile iz vor njegove snage. Samo takvo, oieno od slabia, pokvarenjaka i kukavica (koji su jedini podloni zarazama), Carstvo je moglo da se kao kuga iri prostranstvima Evrope i Azije. A stra-

dalo je od triave Parkinsonove bolesti. Koja ak nije ni smrtonosna. Pristupajui Sultanovoj vojsci, Parkinson je najpre inficirao armiju. Neto ranije ve se popu stilo pod kukavikim pritiscima da se vojska modernizuje uvoenjem sanitetskih jedinica. To po putanje je oslabilo imunitet Imperije. Kao isku san oficir tvrdim: pravim armijama sanitetske je dinice ne samo da nisu potrebne nego su i tetne. Pre svega, one nisu borbene formacije. To su grupice parazita, bolniara i lekara, koji, nasuprot logici rata - usmrtiti to vie vojnika na svim za raenim stranama - daju sve od sebe da ih to vi e izlee i oive. I time ine svet sve bolesnijim. Istinska svrha ratovanja nije ostvarenje politikih ciljeva vojnim sredstvima, kako to vidi Fon Klau zevic (to je sekundarno) nego - profilaksa: ie nje nacionalnih tala od slabih, boleljivih i stra ljivih. Najbolje ureena drutva, kakvih naalost vie nema, svoju vrstinu duguju epidemijama i ratovima. U smislu strategije, sanitetske jedinice su nepotreban balast: usporavaju borbene opera cije, uveavaju trokove (prevoz, ishrana, lekovi, medicinski materijal) i tunim prizorima poljskih bolnica slabe moral boraca. U strategijskom smi slu, stvar stoji jo gore. Vojnik koji je ubijen ne vredi ni pet para. To je svakome jasno. Ali ranje ni ne vredi ni toliko, a kota neuporedivo vie. Je dan sanitetlija, meutim, makar imao i in, ne sa-

ino da nema nikakvu vrednost ve bi morao dr avi da doplati zato to uopte postoji. Ozbiljni oficiri jo tada su znali da uvoe nje sanitetskih jedinica nee izai na dobro. Oni dalekovidiji sa tugom su nasluivali dolazak su mornih vremena u kojima e kasarne biti pre tvorene u bolnice i u kojima e svetu postojati samo dve klase ljudi: lekari i bolesnici. Stigao je, meutim, carski Ferman. A carska se ne porie. Iako ni carski Ferman nema mo da uvede mo dernizaciju pre moderniteta. U ondanjoj Tur skoj jedva da je i bilo nekoliko lekara; na njih se, na bolest uopte, popreko gledalo. O vojnim lekarima da i ne govorim. Zato se pristupilo re grutaciji sanitetskih oficira iz armija Evrope. U ono doba ustaljena praksa. Oficiri su tada jo uvek bili oficiri. Bilo je vano boriti se. Nije bi lo vano na ijoj strani. (U svakom ratu gube sa mo najslabiji, ubijeni i osakaeni, bez obzira ko me pripadaju. Vojniki stale uvek dobija.) Od nekud se tu pojavio i kapetan Parkinson. S per fektnim znanjem turskog. Po prezimenu smo za kljuili da je Englez. Moda kot. Nikome nije na pamet padalo da tu neto proverava. Jo su to vremena oficirske asti, a proverama se bave sa mo slabii i kukavice. U poetku, Parkinson je ostavio dobar uti sak na mene. Zbliili smo se. Ja sam ga i upo znao sa Mustafom Kemalom. Bee to u toku Pr-

vog balkanskog rata. Ratna srea nam okrenula lea. Srbi, Grci i Bugari napreduju na svim frontovima. Po prvi put otkako postoje, slavni sulta novi vojnici uzmiu. to je jo gore - nerado gi nu. Oklevaju da krenu na juri. Hvataju zaklone. Pucaju ne nianei. Svudaprisutni sanitet iri svoj pogubni uticaj. Verovatno i Parkinson, ali tada jo uvek ne sumnjam u njega. Oficiri, razumlji vo, moraju da sauvaju prisustvo duha. U oficir skoj zemunici ukopanoj u rovove pijemo aj, puimo i razgovaramo. Taj Parkinson je ba umeo da govori. Da svoju zarazu iri slatkim i uenim reima. Mustafa Kemal je bio opinjen brbljivim lekarom. Moram priznati - i ja. Sve do onoga ju tra kada sam se probudio i video da je tokom no i dolo do zamene. Od Parkinsona, toboe, ni traga. U stvari - Parkinson u Mustafi Kemalu. Bili su slinog stasa i lika, samo to je Parkinson imao zelene oi, a Kemal, kako Turinu i doliku je, crne. Zahvaljujui maginim moima tran sformacije, Parkinson se pretvorio u Mustafu. Ali boju oiju nije uspeo da promeni. Nije mi to promaklo. Ne luduj, Mehmete!" izderao se na mene kada sam mu otvoreno rekao da sam pro zreo prevaru. Kapetan Parkinson je noas, dok si ti spavao pijan kao svinja, ranjen u ruku. Po kuao je sam da zdravom rukom izvri amputa ciju. Ali nije ilo. Onda se posla prihvatio bolni-

ar i, neiskusan kakav je, umesto ruke amputirao glavu. Rat je! Dogaa se. Mar u rov!" Uskoro sam dobio priliku da se upoznam sa svom bedom Vojnog saniteta. Sledei zapadnu modu, pored obinih lekara koji seku noge i previjaju rane, odnekud su se tu nali i lekari za du evne bolesti. Komandant puka me je poslao na pregled kod jednog. Ovaj je ovla bacio pogled na uput. Kucnuo me malim ekiem ispod kolena. I rekao da mi treba odmor. I poslao me je na odmor: pravo na najistureniji poloaj, gde sam verovatno poginuo u borbi s krvolonim Srbima, dajui askerima primer kako se gine za Sultana. Ne znam. Nisam siguran. Ko to moe znati u onom meteu? Znam da je moja pria zvuala sumanuto. Znao sam to i onda, ali mi je oficirska ast nala gala da razotkrijem zaveru. Tako to ide: u jed nom trenutku uobiajeni poredak stvari se pore meti, neko to vidi i - ako je istinoljubiv - navu e sebi bedu za vrat. Ludilo ne postoji. Svako ko ga smatraju luakom mora da je jednom u ivo tu video neto uasno. Neto ega ne moe da se oslobodi. O emu mora da pria bez obzira na cenu koju e platiti. A ja sam poteno platio. Pod uslovom da sam izvukao ivu glavu, zavrio sam u srpskom ropstvu. Koje se zbog slinosti meu jezicima esto pretvaralo u bugarsko. Pa, iako je zici nisu slini, u grko. Za to vreme, lani Kemal

je negde u Anadoliji. Munjevito se penje lestvicama uspeha, koje su, trezvenim umovima je to ja sno, lestvice propasti Otomanske imperije. Nije prolo mnogo vremena i prave Turke si mogao sresti jo samo po onim srpsko-bugarsko-grkim zatvorima i zarobljenikim logorima, gde su se sa manje ili vie uspeha odupirali hristijanizaciji, posrbljavanju, bugarenju i helenizaciji. 1951. asopis Nuovelle Revue Francaise tam pa jednu pripovetku Vladimira Nabokova.

Vladimir Nabokov
KAKO JE DOSTOJEVSKI PROKOCKAO RUSIJU

U vreme moje mladosti medu ruskim emi grantima u Nemakoj kruila je pria o tome ka ko je Dostojevski tokom samo tri noi u nekom vajcarskom kazinu prokockao basnoslovnu svotu novca koja je mogla da spase Rusiju od boljevika. Zbog poluboanskog statusa koji taj pisac (po mom miljenju neopravdano) uiva, pria se prenosila iskljuivo usmeno, obino u gluvo doba noi. I to apatom. Ona je svakako plod izgnanikog resantimana, donekle razumlji ve potrebe da se .surovost prolosti ublai izmi-

ljniim alternativama i fiktivnim mogunostima koje raaju jo fiktivnije verovanje da su stvari mogle krenuti u sasvim drugaijem smeru. Mi slim da se to nije moglo dogoditi. Da se Dostojevski moda moe teretiti za proerdavanje (ka ko emo videti) dvostruko tueg novca; ali ne i za sunovrat carske Rusije. Pria, meutim, sva kako zasluuje da bude ponovo ispriana. Zaplet prie smeten je u godine velike kon fuzije izmeu 1870. i 1 9 0 0 , godine pometnje ko jima je hronologija - vrlo sumnjiva uostalom naknadno i prilino arbitrarno utvrena. Nikada se sa sigurnou nee saznati ta tu prethodi e mu niti e se ikada utvrditi sled uzroka i posledica. To je doba cvetanja opskurnih kultova, su manutih ideologija; doba opte dekadencije i je zivog posrnua. Ceo taj mete se, meutim, sa svim u ruskom duhu, doivljava kao uspon. Kao napredak. Kao poetak nove epohe. Tanije novih epoha. Jer sve te kole nakaradnog milje nja i jo nakaradnijih verovanja polau iskljui vo pravo na vlasnitvo nad istinom i buduno u. Moji odnosi s Bogom su komplikovani, in direktni; odvijaju se veoma sporo putem mno tva protokola, posrednika i tumaa, tako da se ja mogu smatrati ateistom iako sam uveren da iza svih iza" Bog ipak postoji i da je veoma ne zadovoljan Rusima i Rusijom. Naroito Bogu veoma mrskom sklonou Rusa ka preterivanju,

gigantizmu, uznoenju iznad svih ljudskih mera. ak i u mojoj oskudnoj teologiji postoji uenje da je Bog milostiv ili dugotrpeljiv. Ali greh Rusa je preveliki. Niko ga ne moe otrpeti. Pa ni Bog. Da ga je otrpeo, on ne hi bio Bog nego dvojnik nekog iz plejade umiljenih imbecila iz romana Dostojevskog. Rusi se, naime, drsko meaju u Boiji posao; ele da sopstvenim snagama spasu svet (ili, u umerenijoj varijanti, bar slovenski svet), sve sedei po moskovskim i sanktpeterburkim krmama. Sve ispijajui nebrojene ae samogona. Bog e im surovo pokazati da nemaju ni to liko snage da spasu same sebe. Ostaviemo po strani bogatstvo knjievnog materijala tog sumanutog doba i fokusiraemo se na priu o neasnom novcu koji je trebalo da poslui za spasenje asti te i takve Rusije. Tim pre to sam lino poznavao jednog od njenih kljunih junaka: Demjana Lavrentjevia Parkinsona. Iako niko sa sigurnou nije znao ko je za pravo Parkinson, kakvo mu je obrazovanje, ime se bavi, on je bio ono to danas nazivamo celebritj. Stalni gost intelektualnih i knjievnih salona, neumorni uesnik beskrajnih i besmisle nih rasprava, miljenik dama i kaiperki (ve je u modi tzv. slobodna ljubav). Prialo se, a on nije poricao, da je imao aferu sa Lu Salome, docnijom fatalnom ljubavlju Fridriha Niea. Mora da

je to bilo tano jer je izvesna slinost izmeu Niea i Parkinsona svakako postojala. Bar to se ti e oblika brkova. Ali, uprkos nedefinisanosti i nejasnosti Parkinsonove linosti i njegovih po slova, on je bio obrazovan ovek, utiv i prijatan sagovornik. Prialo se, takoe, da je u ranoj mla dosti imao akutni napad nekakve bolesti; moda epilepsije, to ne bi bilo udno ako imamo u vi du snaan uticaj Dostojevskog, samim tim i nje gove padavice, na porodicu Demjana Lavrentjevia. Taj napad je, navodno, presudno uticao na njegov kasniji razvoj, o emu sam imao prilike da se obavestim iz prve ruke, tokom jednog raz govora s Parkinsonom, u Sankt Peterburgu, u kafeu hotela Pribaljtijskaja. On se, naime, bee prouo po bizarnoj teoriji, amalgamu mistike, jurodivosti i uvrnute filozofije, prema kojoj su stanja bolesti i zdravlja, zajedno sa bezbrojnim meustanjima, pre svega politiki, a ne medicin ski problem; teoriji koja, nadalje, nauava da u sutini postoji samo jedna bolest - ivot kao ta kav - a da je mnotvo bolesti u modernoj pato logiji puka posledica desakralizacije te bolesti i . njen sunovrat u industrijalizaciju. Splet pomalo udnih okolnosti bee me do veo tog popodneva (ili jutra; bila je sezona belih noi) u hotel - ne mogu da odolim a da to ime ne napiem irilicom npuauca. Demjan Lavrentjevi, koji se tu zatekao, primetio me je i

pozvao da popijemo aj, to sam sa zadovolj stvom prihvatio, budui da je isti taj splet okol nosti uinio da jedna dama potpuno neobjanji vo ne bude u sobi 4 1 2 . Zapodenuo sam razgovor kurtoaznim pitanjem, neizbenim tokom belih noi u Peterburgu. Pa, Demjane Lavrentjeviu, kako ste spavali?" I dobio bizaran odgovor. Ima ve nekoliko meseci kako ne spavam." Nije imalo smisla nastavljati sa utivostima. Odmah sam preao na stvar. Recite mi, Parkinsone, neto poblie o vaoj teoriji o kojoj se mno go ali povrno govori u Moskvi. Ako sam dobro shvatio, vi smatrate da je medicina, sa izuzetkom hirurgije, ortopedije i nekih tradicionalnih meto da leenja, u stvari prevarantska nauka. Ni sam nisam naroiti poklonik medicine. Ipak, voleo bih da saznam neto vie o tome." Vidite, Nabokove", ree Demjan Lavrentjevi, uveren sam da i vi sami sasvim dobro znate da u ovom vremenu nema nijedne nauke koja nije prevarantska. A stvar stoji tako zato to su fundamenti modernih nauka lani. Predstava o nebeskoj mehanici - ko jom se savremenici bezrazlono ponose - sama ta predstava, dakle, elementarna slika o univerzu mu, pogrena je iz temelja. Mogue je relativno precizno odrediti datum poetka falsifikovanja svega, svaega i svakoga. To je iseak vremena u kome geocentrini model sveta biva, tako rei prekono, zamenjen heliocentrinim..."

Nisam mogao da se uzdrim od meupitanja: Ne mislite li, Farkinsone, da je za ljudske poslove apsolutno svejedno mislimo li da se u centru svemira nalazi Zemlja ili Sunce?" Uop te nije svejedno, Nabokove", ree Demjan Lavrentjevi. Pokuau da vam u najkraim crta ma izloim i zato nije svejedno. Upotrebiu jed no pomalo vulgarizovano poredenje. Vi, recimo, sluajno to znam, imate veliki stan u centru Mo skve. Taj stan odreuje va geografski ali i psiho loki poloaj u prostoru Moskve i iz tog poloa ja proizlazi jedan stav, jedno oseanje, odreena sigurnost koja se drastino razlikuje od oseanja, stava i habitusa nekog Ivana Ivanovia koji ivi u potleuici, negde na periferiji grada. Sada to poredenje valja primeniti na nebesku mehaniku. Dok se smatralo da je centar univerzuma Ze mlja, ona to i jeste bila. Napominjem da kretanje treba apstrahovati. Kretanje je relativno. ta se kree u odnosu na ta nije nikakva egzaktna i njenica, ve stvar konsenzusa... I ta?" uzviknu Parkinson. Ako se Ze mlja nalazi u centru sveta, onda i mi, njeni sta novnici, zauzimamo centralno mesto i oseamo se kao to se vi oseate u svom moskovskom sta nu. Udobno nam je. Sigurni smo. Bog je blizu. Takorei nadohvat ruke. E, sada na istorijsku scenu stupaju smutljivci koji apsolutizuju relativ nost sopstvenih percepcija i poinju da stvari po-

stavljaju naglavake. (Pravo je udo, pomislih, da tvorac heliocentrizma nije Rus.) Kau: Sunce je u sreditu. I svi im veruju na re. ta dalje? Retki dokumenti iz tog doba izvetavaju o strahovi tim epidemijama vrtoglavice koje su harale Evro pom kada se proulo da se Zemlja okree. Govo re o samoubistvima razoaranih vernika. Vano je pomenuti da smo se tokom vekova navikli na tu muninu. Ili je pripisujemo drugim uzrocima. Svejedno. Iako je ne oseamo, mi patimo od vrto glavice. Od 'kopernikanskog obrta' naovamo, oveanstvo se osea kao onaj Ivan Ivanovi iz moskovskog predgraa. Provincijalizuje se. Po staje sebino. Ogoreno. Agresivno. Ako Zemlja nije u centru - vie nita nije u centru." To je interesantna teorija, Demjane Lavrentjeviu, ali ja ne vidim vezu izmeu koperni kanskog obrta i medicine." Parkinson me pogle da pomalo prezrivo. Veza postoji, Nabokove. Ali istorija, nauka jo arlatanskija od medicine, preutkuje mnogo toga. Gotovo je nepoznato, na primer, da medicina kao nauka uopte nije postojala pre 'kopernikanskog obrta'. Bilo je le kara, ali medicine nije bilo. Kao ni veine bolesti koje danas haraju svetom. U to doba imamo sa mo nekoliko bolesti, bolesti koje su istovremeno i isceljenje. To su lepra, kuga, kolera, suica, vo dena bolest i podagra. Kraj spiska. Ljudi su te bolesti prihvatali kao sredstvo oienja, kao

epitimije, i niko razuman nije pokuavao ni da se leci ni da ih leci. Sve se, gotovo prekono, menja prihvatanjem heliocentrinog modela univerzu ma. Umesto brige za besmrtnu duu, ljudi poi nju da se brinu za zdravlje - stvar, dakle, privid nu, unapred izgubljenu." lako poreklom koti ili Irci, Parkinsonovi su tokom samo tri generacije postali tipini Ru si. Parkinsonova teorija, recimo, sadri svih ne koliko vrlina i svo mnotvo mana ruskog milje nja. To miljenje stvari sagledava traginije i du blje nego zapadno, ali toj dubini nedostaje irina. U procesu artikulacije problema dolazi do njego ve rusifikacije, to je samo po sebi pogreno jer su problemi univerzalni. Tu, meutim, nije kraj. Paralelno s rusifikacijom religioznih i filozofskih uvida ide i njihova mesijanizacija. Ma kako vrednu stvar saznao, Rus je odmah upropasti e ljom da je pobolja i stavi u slubu spasenja sve ta. Rusko preterivanje u plemenitosti uvek zavr ava kao gordost, kao infernalna potreba da se menja struktura sveta i materije i - konano kao jedva prikrivena namera da se univerzum pretvori u Rusiju. Ako to nije dobro za teologiju i filozofiju, izvrsno je za literaturu. (Ruski intelektualci se, generalno, ponaaju kao knjievni junaci. Projekat Parkinsona seniora - pretvaranje Rusije u je dan ogroman roman, moda nije bio apsolutno

utopijski, moda je ak mogao uspeti.) Zato sam nastavio diskusiju. Pa dobro, Demjane Lavrentjeviu, ta da se radi? Moe li sc tu neto promeniti? Ima li uopte smisla ita menjati?" U Parkinsonu je ipak ostalo dosta kotskog. Da je bio istokrvni Rus, uvi moje pitanje nesumnjivo bi skoio, popio naduak dvesta grama votke, pocrveneo u licu i poeo da urla; ovako, Parkinson srknu gutljaj aja i odmereno ree: Moda bi neto i moglo da se uradi. Ja u i pokuati da neto uradim. Meutim, izgledi da se ljudi odvrate od brige za zdravlje u korist bri ge za duu nisu preveliki u svetu kakav trenutno jeste. Znaci vremena! Znaci vremena, Nabokove. Pogledajte samo procvat banja i termalnih leilita. Pogledajte sve te obrazovane i vaspitane ljude kako se kao svinje valjaju po blatnjavim kaljugama i sve e vam biti jasno. Dogaaju se i gore stvari. Ako u banjama borave osobe sa izvesnim lakim poremeajima, to je donekle opravdano, iako i dalje besmisleno. Ali kako ob jasniti pojavu potpuno zdravih ljudi koji preva ljuju stotine kilometara da bi se izleavali na morskim plaama? Taj takozvani turizam jama no e se izmetnuti u neto mnogo, mnogo gore." (S ove distance gotovo sam siguran da je Parkin son imao na umu docnije pojave faizma i naci zma. I imao je pravo. Turizam je doista nacizam bez oruja.) Izvestan uspeh", nastavljao je Par-

kinson, moda bi se mogao postii ne spiritualizacijom ve naem vremenu neuporedivo pri hvatljivijom politizacijom bolesti..." Ponovo ga prekidoh. Demjane Lavrentjeviu nita mi ni ste rekli o toj vaoj famoznoj bolesti." Parkinson kao da nije uo pitanje. Rus bee nadjaao ko ta. Bolest, dakle, treba pretvoriti u ideologiju, u politiki pokret. Ako se to ne uradi, Nabokove, eka nas uspon ideologija lanog zdravlja, koje e bolest uiniti neizleivom. Pitate me za bolest. A ja pitam vas: imate li snage da ujete istinu o bolesti?" D a ! " rekoh iznenaujue odluno. Moda nemam snage da budem bolestan. Ali sam dovoljno snaan da ujem tu istinu." Onda je sasluajte. Postoji samo jedna bo lest. Ali ona se kod svakog oveka razliito manifestuje. To je bolest Pada. Vi, svakako, iako ste verovatno ateista, znate priu o Padu. Ja sam re ligiozan, ali ipak volim da pojednostavim stvar. Pad radije nazivam prekidom. Energije duhov nog sveta jo ne behu sasvim proele nitavnost materije u Adamu kada se dogodila afera s Drvetom poznanja dobra i zla, u ije tumaenje je bo lje ne uputati se. To je uzrok nae docnije nasledne bolesti. Sada dolazimo do 'zdravlja'. Da ne bismo oajavali - a za to ima dobrih razloga, verujte mi - Bog prikriva nae pravo stanje od nas samih; putem blagodatnih energija daruje nam oseanje zdravlja da bismo imali snage da se

suoimo sa svojom boleu. Naalost, mi taj pri vremeni dar s h v a t a m o kao linu svojinu, tavie kao neotuivo pravo. Ja sam imao retku sreu da mi to 'zdravlje' nekoliko puta bude privremeno oduzeto kako bih se iskustveno uverio u muni nu, uas i prazninu palog ivota. I to sam, prak tinosti radi, nazvao: Parkinsonova bolest. Jeste li nekada imali straan mamurluk, Nabokove? Nekoliko puta, kaete. E pa, stanje najuasnijeg mamurluka donekle je slino akutnom napadu parkinsonizma." Pa, Demjane Lavrentjeviu", rekoh poma lo ironino, mi Rusi, narod masovno sklon al koholu i - posledino - tekim mamurlucima, trebalo bi da budemo idealna sredina za realiza ciju vaeg politikog projekta." Parkinson je rezignirano odmahnuo rukom. Nita od toga! Mi Rusi upropastimo sve. Ne umemo da budemo ni zdravi ni bolesni. Pri mitivan koncept bolovanja u Rusiji, prostaka usredsreenost na fizike i fizioloke aspekte bo lesti, dodatno pogoravaju stvar. Bolovanje se kod nas najee pretvara u sumorno i letargino lenarenje. U potpunu pasivnost. Zapamtite, Na bokove, biti bolestan veoma je ozbiljan posao." Odlazei iz hotela Pribaljtijskaja nisam bio sasvim naisto da li je Parkinson lud ili samo jo jedan od onovremenih zanesenjaka koji slepo veruju u svoje fantastine teorije. Neto kasnije, u

Moskvi, na veeri kod grofice V. ispriao sam Nikolaju Berajevu neke detalje iz razgovora s Parkinsonom, uprkos injenici da emo se, ako je verovati hronologiji, nas dvojica sresti nekoli ko godina kasnije. Berajev je mnogo ozbiljnije shvatao Parkinsona nego ja. (Upravo onoliko koliko je i inae bio ozbiljniji ovek.) ta da vam kaem, Nabokovc?" rekao je veliki mislilac. Parkinson je napola u pravu. Njegova istraiva nja bolesti duboka su i esto tana. Pogrena je, meutim, njegova namera da od toga napravi politiki pokret. Pitate me da li je lud ili nije? Ko to moe znati? U svakom sluaju, ak i da je lud, ne bi trebalo meati njegovo ludilo s njegovim te orijama. Ima tu neto. Posluajte ovo. Prema Parkinsonu, prvi ovek oboleo od Parkinsonove bolesti, prvi bolestan ovek u ljudskoj istoriji uopte, bio je pravedni Jov. Pre njega, bolesti ni su postojale; ljudi su umirali od starosti, siti i vota. Jovova bolest je skup i praobraz svih budu ih bolesti. Ali, istovremeno, i uputstvo za isceljenje. Pogledajmo! Obolevi, Jov ne preduzima nita. Bolest i neizrecive patnje prihvata kao iz raz Boije volje. Kao put oienja kojeg se samo pravednici udostojavaju. On zna da potpunom ozdravljenju pale prirode prethodi apsolutna bo lest. U njegovom telu ne postoji nijedan zdrav or gan. Starozavetna knjiga pominje samo vidljive promene na koi. Ekonomije spasenja radi. Jer je

malo onih koji hi bili u stanju da proitaju pot pun spisak a da i sami ne ohole. Ali mistini spi si namenjeni duhovno vrima, detaljno opisuju stravina zapaljenja, tumore i unutranja krvare nja. Jov, meutim, srie reenicu koju e mnogo kasnije sveti Pavle (takode veliki bolesnik) zapi sati u jednoj od svojih poslanica: Dokle ivot ne prodrije smrt." On u patnjama saznaje da bo lest ne unitava zdravlje nego bolest; kao to smrt ne unitava ivot nego samu sebe. Pouka pravednog Jova je sledea: Jedini lek je strpljenje. Strpljenje rada nadu. Nada rada ljubav. A ljubav donosi izleenje. Nema tu mesta nikakvim lekarima i nikakvim lekovima." Berdajev outa nekoliko trenutaka, pa ree: ,,I Aleksandar Makedonski je, prema Parkinsonu, bolovao od parkinsonizma. Iako ga istorija pamti kao osvajaa, ovaj izvrsni Grk je u stvari mistik. Roen u makedonskim planinama, odgajan u duhu jednostavnosti i umerenosti, on uvia da obilje, luksuz i razvrat vode helenski svet u sigurnu propast. Ne vredi takvim ljudima pripovedati o dobrovoljnom trpljenju. Zbog to ga Aleksandar pristupa hirurkom leenju, odsecanju glava, nogu i ruku, da bi potom Helene, proiene u krvavim kupkama, zarazio spaso nosnom Parkinsonovom boleu, od koje i sam boluje. Nikada Grci ne bi prihvatili hrianstvo da ih Aleksandar nije nauio da boluju. On se,

meutim, ne ograniava na zaviaj. On hoe da bolest uini univerzalnom. Nije on iao u Indiju da bi osvajao teritorije, ve da bi irio bolest. Po meni, to je potpuno tano." Prolo je mnogo godina od susreta s Dcmjanom Lavrentjeviem u Sankt Peterburgu - ali svakako ne onoliko koliko tvrdi hronologija pre puna netanosti i preterivanja - i ja sam odavno izgubio (a da je nisam ni proitao) neveliku brouricu naslovljenu Parkinsonova bolest kroz vekove, koju mi je Parkinson poklonio u nadi da u je sauvati ili ak pisati o njoj jednoga dana kada do mene dopre pria o tome kako je Fjodor Mihajlovi 1 5 prokockao pare namenjene izba vljenju Rusije. Meu mnotvom fanatinih oboavalaca Fjodora Mihajlovia, kae pria, fanati zmom se isticao Parkinsonov otac, Lavrentij Akakjevi. Geodeta po obrazovanju, Lavrentij Aka-

" Demjan Lavrentjevi, za razliku od svog o c a , nije i m a o visoko miljenje o D o s t o j e v s k o m . On je, z a p r a v o , bio prvi o v e k koji se p o b u n i o protiv a v t o k r a t o r s k o g poloaja koji je F j o d o r Mihajlovi z a u z i m a o (i jo uvek z a u z i m a ) u ru skoj kulturi, to me je navelo da docnije i sam p o n o v o iitam i prevrednujem njegovo delo. I n t e r e s a n t n o , Parkinson je i no t o r n u epilepsiju Dostojevskog s m a t r a o simulacijom kojoj je pisac pribegao iz dva r a z l o g a : da bi izazvao saaljenje kod poverilaca i da bi t o m nepostojeom boleu, n a z v a n o m i sve t o m " , osnaio mit o svojoj genijalnosti. P o v r e m e n e i neporeci ve n a p a d e i nesvestice Fjodora Mihajlovia Parkinson je tuma i o n e r v n o m iscrpljenou i dugotrajnim nespavanjem zbog kockanja.

kjevi je godinama predvodio pokret ili pre sek tu protivnika zamene tradicionalnih decimalnim mernim jedinicama. Budui da je ta zamena sada fait accomplie, sa svim posledicama na koje je Parkinson senior uzalud ukazivao, vratiemo se na teren knjievnosti, gde su vrste, hvati i milje jo uvek legitimno u upotrebi. Siroti Lavrentij Akakjevi je - tvrdi pria - imao jednu fiks-ideju: sanjao je da ga jednog dana Dostojevski pomene u najzabaenijem kutku nekog romana. Dostojevski, inae, esto dolazi na imanje Parkinsonovih, koje je s vremenom postalo nemogu a meavina tajnog drutva, mistikog bratstva, kupleraja i kockarnice. Lavrentij Akakjevi, za razliku od svog sina, nikada nije pisao. On hoe da se o njemu pie. Ali uprkos odsustvu dokume nata moemo rekonstruisati njegovu doktrinu. On smatra da je mogue iskupiti se putem greha, ponavljanjem, gomilanjem, umnoavanjem grehova, sve do momenta kada gresi bivaju isku pljeni apsolutnim pokajanjem. Potpunom metanojom. Njegov letnjikovac postaje stecite veli kana onovremenog bluda, razvrata i pokvarenjatva. Parkinson stariji je patriota; misli da je ta ko bolje za Rusiju. Ako su tu, na jednom mestu, onda je njihov uticaj lokalizovan na ionako po kvarenu sredinu. Ako su u Mitrofanovsku, onda ne mogu biti u Moskvi.

Problem je u tome to nareena gospoda s lakoom mogu biti i u Mitrofanovsku i u Moskvi i na Krimu. Takvi su to ljudi. Medu njima i Dostojevski, koji, rekosmo, esto svraa kod Parkinsonovih. Toboe da bi sakupljao materijal za knjigu Zapisi iz podzemlja, koja je - svi to znaju osim Lavrentija Akakjevia - ve davno napisana. U stvari do lazi da bi se odavao svojoj strasti: kockanju. Za to Fjodor Mihajlovi, upitae se neko, a i on se sigurno pitao, kao slavan pisac ne ide u evropska kazina? Na pisac zna odgovor. A neupuenima u odgovoriti ja: Fjodor Mihajlovi nema para. Za razliku od Lavrentija Akakjevia, koji ih ima u izobilju. I koji je ovek iroke ruke. Svaki put on bogato daruje velikog pisca. Niko, meu tim, ne moe imati onoliko novca koliko je Do stojevski u stanju da proerda. Lavrentij Akakjevi se ne uzbuuje zbog tih gubitaka, jo uvek on ima dosta para; ao mu je samo to je Fjodoru Mihajloviu kockarski sto vaniji od pisaeg. S vremena na vreme to mu izokola, biranim rei ma, najutivije spoitne. E tada prisustvujemo stranim napadima pieve pseudoepilepsije. Pi sati - kaete!" urla Fjodor Mihajlovi, lagano dolazei k sebi. Da, pisati, ali - kako? Ja sam realistiki pisac, a ovde, u Rusiji, ne postoji real nost. Ostau zapamen kao rodonaelnik psiho lokog romana, a gde je, molim, psihologija. Ne-

ma! Nema realnosti i nema psihologije. Polovina Rusije se odaje morbidnom (antaziranju; druga polovina deranju, piu i spavanju. Nigde knji evnog junaka! Nigde oveka koji bi neto ura dio iz ubedenja, iz nekog vieg cilja i tako. Obezbedite mi temu, Lavrentije Akakjeviu, i ja u prionuti na posao. I moda vas pomenuti negde u romanu, kao slugu u nekoj krmi ili kao poli cijskog pristava. E t o ! " Lavrentij Akakjevi donosi sudbonosnu od luku. Fjodor Mihajlovi je u pravu. Fjodor Mihajlovi je uvek u pravu. U Rusiji zaista nema ni realnosti ni psihologije. Ali ima potkupljivih no vinara. Sluga upree konje i Parkinson juri u Moskvu, hita preko zavejanih stepa i zaleenih umaraka u kojima se - vidimo to u magnovenju - sirotice i siroii smrzavaju pored slabanih va tri da bi se ceo prizor uklopio u sladunjavu poe tiku onoga vremena. Piskaralo Samson Leonidi, novinar Moskovskih vjedomosti, ve je dobio te legram i strpljivo eka. Meni je, Samsone Leonidiu", govori mu Parkinson, potreban jedan stvaran, snaan, upeatljiv dogaaj. Nesvakida nji, da kaem. Dobro u platiti. Neko, dakle, svirepo ubistvo. Ali ne bilo kakvo. Ubistvo mora biti poinjeno iz uzvienih pobuda." Vae visokoblagorodstvo, Lavrentije Akakjeviu", poni zno e Samson Leonidi, nema vie takvih ubistava." Onda ga izmislite!" uporan je Parkin-

son. Recimo, neki propali student, razoaran u ljudski rod, ubije, da kaem, nekorisnog nekog lana drutva. Neku staricu zelenaicu. Niko ne mora da bude ubijen. Izmislite! Napiite feljton. Dobro u platiti, Samsone Leonidiu." Stvar zavrena. Lavrentij Akakjevi se vra a u Mitrofanovsk; prolee trojka pored onog umarka sa smrznutim siroiima. U trojci sve anj Moskovskih vjedomosti koji Parkinson iste veeri stavlja na uzglavlje Fjodora Mihajlovia. Ostalo je istorija knjievnosti. Da nije bilo koc karske strasti Dostojevskog, mogla je ta istorija krenuti u sasvim drugom smeru. Jer, Lavrentij Akakjevi, pod uticajem teorija svog sina, zastra en uasnim vizijama - neki kau delirinim ha lucinacijama - skore propasti Rusije, uveren je da samo revolucija u knjievnosti moe spreiti revoluciju u dravi. Lavrentij Akakjevi zagova ra apsolutni realizam, politiki svakako neupo trebljiv, ali interesantan kao prilog istoriji ruskih zastranjivanja. Revolucionarna ideja Lavrentija Akakjevi a u osnovi je jednostavna: umesto da romani nastaju i postoje unutar drave, dravu treba organizovati kao knjievnu gradu i uobliiti u ro man. Realizacija ideje - toga je i Parkinson svestan - neuporedivo je sloeniji posao. Ali ne i ne mogu. Rusija raspolae mnotvom sposobnih pisaca. Problem je njihova sklonost originalno-

sti, vaarsko arenilo ideja i tema. Ako bi se ti ta lenti ujednili pod vodstvom Vrhovnog Romansijera (Dostojevskog, naravno), njihova se stvara laka energija ne bi rasipala i projekat bi mogao da pone. Tamo gde je car samo knjievni lik, makar i centralni, tu nema mesta samovolji. O samovolji podreenih inovnika da i ne govori mo. Pisanje - a u takvoj Rusiji bi svi pismeni pi sali - podrazumeva visok stepen koncentracije, koncentracija, pak, oplemenjuje, plemenitost, konano, donosi mir... Lavrentij Akakjevi ne gubi vreme. Pie Dostojevskom. Poziva ga da se lati posla. Pismo je, nekim udom, sauvano u celini.

Mnogopotovani Fjodore Mihajloviu, Bauka, Vi znate za moju davnanju elju da me pomenete u nekom od Vaih buduih romana. S I za to imam popustite, ako druge strane, znam za Va princip da u prozi ko ristite iskljuivo fiktivne linosti. razumevanja. u Ako samo jednom Vae zaplete uvedete

nekog konkretnog oveka

ili - daleko bilo - enu, to bi bio poetak proce sa degradacije realistike proze i njeno pretvara nje u realnost. A to je ono to elimo da izbegnemo po svaku cenu. Ja, naalost, nemam knjiev-

nog dara, ali ponekad imam vizije... Moda je bolje rei: zahvaljujui prekomernoj upotrebi al kohola i posledinom rastrojstvu ula, s vremena na vreme bivam posmatra odreenih prikaza nja, koja e se, verujem, zaelo dogoditi u budu nosti. Moj sin, Demjan Lavrentjevi, smatra da ja jesam bolestan, ali da su te vizije verodostojne. Ide i korak dalje i tvrdi da se tih vienja udostojavam upravo zahvaljujui obolelosti. Prema njemu, zdravlje je slepilo, samozadovoljstvo, sta nje paklenog egoizma koje nas spreava da stva ri sagledamo onakve kakve jesu. I ja mu veru jem. Jer sutina vienja iji sam svedok tie se istorijskog raskra na kome se Rusija nalazi. A da toga nije svesna. Mi smo, Fjodore Mihajloviu, pred sudbonosnim izborom: ili bolestan po jedinac, a zdravo drutvo; ili zdrav pojedinac a bolesna zajednica. Treeg puta nema. A onaj drugi - drava surovih i zlobnih atleta i nije put nego bespue. Jer, briga za lino zdravlje, odra vanje kada organizama u dobrom stanju, postanu masovne pojave, slabe i odvode u apsolutni nemoral. pogotovo drutvenu

koheziju

Drava je isuvie ozbiljna stvar da bi se pre pustila na milost i nemilost pravnicima i filozofi ma. A upravo se ta gospoda oseaju najpozvani jima da se petljaju u dravne poslove. Apstraktnost i spekulativnost tih profesija, zapravo, nji hova povrnost, uzrok su rastue dekadencije. U

filozofskim sistemima i zakonicima stvari su na oko na svojim mestima, ali matice stvarnog ivo ta teku u suprotnom smeru. Filozofi i pravnici polaze u od pogrene premise zajednicama sistema, milost, ne da su i zajednice sa telesne bolesti To je stavljene od umno i telesno zdravih ljudi i da su ljudskim umne poremeaj ja. Boija iskorak, neka vrsta anomalija.

opasna zabluda.

Bolest je sistem, a zdravlje iluzi nebeske anestezije, zrelost i sposobnost Ali da nemogue ovo doga

uzima u obzir slabost nae prirode i prikriva bo lest sve dok dosegnemo da sagledamo e nai sa svojim pitanje kod njena isceliteljska svojstva. Gotovo koji meni se ba je

nas je sve manje onih koji su u stanju da se suo boletinama. koji ne zato se bolesnika rope, ne postavlja

idiotsko odlaze im ratu. umesto

a?"; da stvar bude alosnija, ak i visoki oficiri lekara i podvrgavaju poniavaju pregledima... Sve je Nai rata to posledica intelektualci, propagiraju modernog prezira prema vaspitani sapun kao na Zapadu, profilaktiko

sredstvo. Sapun je, meutim, nemoan da se izbo ri s naom boljkom. istim, miriljavim, Od sapuna nema U najboljem sluaju ini nas to samo pogorava bolest. Kako ste ono

nikakve koristi.

Vi nadahnuto napisali u lanku Spaava li proli vena krv: Naprotiv, pre e mir, dugi mir, naini ti oveka surovom zveri nego rat. Dugi mir uvek

odgaja egoizam.

trivijalnost,

kukaviluk

grubi,

ugojeni naroda."

I - najvanije - umni zastoj. eksploatatori

Za vreme

dugog mira goje se samo je.

to je jedna nacija kulturnija, ona vie ratu U ratu, pogotovo ako je motivisan nekom uz idejom, svi mi postajemo instrumenti vienom

vektora viih sila; svi se, da tako kaem, uklapa mo u namere Provienja. nemo iskljuivo za U miru, pak, svi se bri i linu korist, ka ne svoje zdravlje

to dovodi do stepena haotinosti koji je sve tee kontrolisati i koji e neminovno zavriti kao tastrofa. Fjodore Sotona. Moj sin, di na njenom litika njegove bolesnih Demjan nae u Lavrentjevi, predano praroditeljske politiki bolesti, program. bolesti.) svetog Vi ra na politizaciji pretvaranju filozofija doktrine protiv Mihajloviu, Bauka, ako se to ne preduzme, u Kremlju e vrlo brzo zasesti

tavie Sutina rata dobro

- u ideju.

(U prilogu pisma je njegov pamflet Po Parkinsonove jeste Rusiji, imperijalizma neophodnost zdravih. verovatno

znate kako se u

i na drugim Oni su ovSetite se samo

mestima, prezrivo gleda na bolesnike. de ljudi drugog reda. Nedodirljivi.

kako ih oblae u bedne prnje i izbledele mantile ne bi li ih ponizili do kraja. Kako ih primorava ju da po ceo dan lee u krevetima, iako je izlea vanje i lenarenje poslednja stvar koja treba bo-

lesnom oveku. Kako ih kljukaju sumnjivim lekovima, zapravo otrovima i narkoticima koji otupljuju imunitet i mehanizme samoodhrane. Do te mere smo nisko pali da se bolest doivlja va kao zloin, lako je samo krivica. Ali ne krivi ca bolesnih ve zdravih. Nae su bolnice zatvori u kojima je zaro bljeno saznanje o toj krivici. Fjodore Mihajloviu! Bauka! Hajde da zaratimo protiv realnosti. Vi, samo Vi i Va ge nij, Va talenat, harizma i uticaj, mogu potpaliti oganj pravedne revolucije bolesnih. U suprot nom: imaemo revoluciju idolopoklonika zdra vlja. Sve sam video u vizijama. Nemojte olako rei: to je Parkinsonov delirijum. Bilo bi pogre no. Nemam ja s tim nita. Samo sam posmatrao. To moda lii na delirijum, to moda i jeste delirijum, ali to e veoma brzo biti ruska stvar nost. Vie ak ni vizije nisu neophodne. Kao is kusan bolesnik i genijalan ovek Vi svakako pra tite znake vremena i primeujete da porast brige za narodno zdravlje (kakva masna la!) ini da je isti taj narod sve bolesniji. Svaka nova bolnica za posledicu ima jednu novu izmiljenu bolest. Pod naslagama tih fiktivnih (ali nita manje neprijat nih) boleina vie nismo u stanju da prepozna mo nau pravu bolest na smrt; sve su terapije sto ga pogrene i kontraindikovane, jer naa istinska bolest u samoj sebi sadri i lek.

To jest - pokajanje. Kao to je Mojsije ustao protiv rezanih liko va, la Vi bi trebalo da povedete ustanak protiv ido lanih bolesti. Potrebno je satno da napiete teritoriRoman u koji e stati itava Rusija. e se savreno poklopiti sa Roman u kome e junaci biti svi Vi, jednostavno, morate da na Rusije. Jer ako se stvari prepu e se pretvoriti u Kako koji vam drago. pisanje ta bi obuhvatio celokupkanjeniku

remek-delo. Roman koji

jom Matuke. picte budunost ste stihiji,

mrtvi i ivi Rusi. Rusija

koloniju. I naa e deca iveti usred mojih vizija. Ili usred delirijuma. Naravno, kvog jednog caja Zapada, ateizma, mnogo vesno romana takav jedan poduhvat,

nu rusku realnost i sauvao je od pogubnih utiod uvoenja novih kalendara, tim mernih jedinica, u orto Novac tua promene novca vreme, inovacija pomonika. prodajem

grafiji i slinih stvari,

takav jedan posao zahteva

i ogroman osim

ne bi trebalo da bude problem. Ja, naime, ve izmog imanja, imanja u nekoliko okolnih gubernija. imanja. vlasnika ukoliko Ukoliko hovim Da bih fi-

nansirao rad na vaem romanu i da bih spasao ta Ona e, rekoh, vrlo brzo biti oduzeta od i na pretvorena projekat u nekim bezbonike sluajem ne zadruge uspe.

uspe, posedi e biti uredno vraeni nji vlasnicima.

Osim toga, u mom letnjikovcu je i alhemiar Kalakurov, nitih uspeha. U koji radi na pretvaranju Za nepleme metala u zlato. sada nema znaajnijih U svakom slua da se Va, latite

Ali se nadamo boljitku. oekivanju

ju, za novac ne brinite. Vaeg pristanka dela, spasonosnog zajednikog srdano

L. A. Parkinson Dostojevski s oduevljenjem ita Parkinsonovo pismo. Ne bih hteo da tvrdim da ga ideja o pretvaranju Rusije u roman nije ponela. Neemo tako daleko. Uprkos sladunjavosti i pretencioznosti, on je romanopisac od formata. Slavolju biv i tat prie. Ostvarenje Parkinsonove ideje postavilo bi ga u centar ruske kosmogonije. Ta, i car bi morao raditi samo to on, Dostojevski, na pie. Fjodor Mihajlovi odmah otpisuje Lavrentiju Akakjeviu. Pismo, naalost, nije sauvano.

Dragi Lavrentije Akakjeviu, Vae pismo me je neobino obradovalo i povratilo mi veru u ruskog oveka. Znam za Va u davnanju elju da Vas pomenem u romanu i veoma cenim razumevanje za moj princip da stvarne ljude u prozi ne pominjem. Pa znate, La-

vrentije mo, sam moni stva...

Akakjeviu,

kakvi smo

mi

Rusi.

Sasvim Ni

ste u pravu. Ako bih pomenuo nekoga, siguran ljudi... Krajnji umetnosti. Sa sma zdravih. obimnog velikom panjom na sam sveti to proitao rat se da bih se mogao Gubernatori, rezultat bio bi

Vas reci Tu su

to bi dovelo do lavine slinih zahteva. odupreti. njihova potpuna

prevashodprofanacija deo pi

Razumeete.

koji se

odnosi za tu

bolesnih protiv i lino sam romana celokupnu tie, ru

Kao ozbiljno bolestan ovek stvar. bi dela koje obuhvatilo

zainteresovan

sku stvarnost, ja se ve dugo nosim milju da za ponem rad na njemu. postavili, nedostatak meutim, sutra. aljite u va, F. M. Dostojevski pare. vezi. Kao to ste ispravno pret novca za jedan tako obiman kada ste taj problem veli

posao bio je jedina prepreka da se latim posla. Sada, nje. Koliko Dakle, Ostajemo Iskreno koduno resili, spreman sam da prionem na pisa

Prema prii koja se ispredala u ruskoj emi graciji, oigledno smiljenoj da se sauva obraz velikog pisca, Dostojevski se latio nemogueg

posla i odustao tek posle meseci i meseci napor nog rada i, posledino, stravine nervne iscrplje nosti koju je pokuao da izlei u kockarnici. Po uzdaniji podaci, koji ni za jotu ne umanjuju knji evni znaaj Fjodora Mihajlovia, meutim, pro zainiji su i nedvosmisleno tvrde da primivi enormnu novanu poiljku iz Mitrofanovska, Dostojevski umesto da pone, u stvari prestaje da pie, momentalno seda u voz i odlazi u Marijenbad (ili neko slino mesto), gde e tokom tri noi spiskati basnoslovnu sumu, posredno upropaujui budunost nepoznatih ljudi ija je ima nja Lavrentij Akakjevi prodao, kao i budunost njihove dece, od kojih e mnoga tragino zavri ti kao siroii pored blede vatre u onom ve opi sanom zaleenom umarku. Epilog, ako epilog uopte ima smisla: Sve re volucije, pa i one u knjievnosti, nita nisu u sta nju da promene i uvek prokockaju ono to je ulo eno u njih. Mnogo mi se, posle svih ovih godina, boljim ini put kojim bee krenuo Parkinson mla i. Put spiritualizacije bolesti. Jer, ak da Demjan Lavrentjevi nikada nije postojao (o tome je li po stojao ili ne jo uvek nema konsenzusa), sasvim je sigurno da njegova bolest i te kako postoji i da svi mi, u manjoj ili veoj meri, od nje bolujemo.

1991.

Knjievni list Literaturnaja gazeta tam

pa drugi deo Parkinsonovce Istorije moje bolesti.

D. L. Parkinson
ISTORIJA MOJE BOLESTI

DRUGI DEO

Docniji pseudobiografi, dok im se, kao i meni, nije zameo trag, rado su este promene mojih identiteta upisivali na rabo nespremnosti da se suoim sa otrim kritikama mojih spisa. A da uopte nisu imali jasnu predstavu ta sam do ista napisao, ta su pod mojim imenom napisali drugi, a ta, pak, nikada nije ni napisano. to, istini za volju, pouzdano ne znam ni sam. Novin ski pakvilanti su otili korak dalje i kriminalizovali te promene; tako sam se, toboe, ako im je verovati, sakrivao od poverilaca i tuitelja. Istina je sasvim drugaija. Jo od pionirskih dana parkinsonizma na mene se podigla teoloka, medi cinska, advokatska i policijska kuka i motika. Nije tu bila ugroena moja sujeta, ve moja slo boda. Ali, takva je, tragina i velianstvena isto vremeno, sudbina svih koji imaju misiju. U mla-

dalakoj naivnosti, uveren da je svet spreman da prihvati istinu, daleko od spoznaje da su nezna nje i zatucanost sveta namerni, poeo sam da tu maim svoje ideje i da piem lanke po asopisi ma. Ve moje prvo, nazovimo ga predavanje, ko je sam treten pijan odrao u onoj seoskoj krmi prosvetljenja, kotalo me je tekih batina, jo te e grize savcsti i cele sume od oeve navodne prevarantske prodaje imanja. avo me je naveo onako pijanog da se popnem na sto i da se obra tim prisutnima. Ne seam se ta sam tano govo rio. Ali mora da se nije mnogo razlikovalo od onoga to inae govorim. Bilo kako bilo, muici, spahije, kafanske kurve, sluge - svi su se slono bacili na mene i poeli da me udaraju nogama, kaikama, kaiima i, ako se ne varam, nonim posudama. Valjda da bi me to vie ponizili. Ali nisu me ponizili. tavie, uverili su me u istinitost moje bolesti. Moji lanci po asopisima, u prvi mah prihvatani s oduevljenjem, poput svih novotarija, ubrzo su izazvali gnev lekarskog esnafa. Ta go spoda koja prave karijere i gomilaju bogatstva na stranim patnjama ljudi, nisu mogli mirno da posmatraju kako se pred mojim ubojitim perom njihove ordinacije, klinike i prakse rue kao kule od karata. Morali su hitro da reaguju. Da ih po novo podignu uz pomo dravne prisile. ta sam drugo mogao oekivati? Koji bi lekar, bilo gde na

ovom svetu, dozvolio da se bolest demistifikuje, da se zdravlje postavi na svoje pravo mesto, da se itava njihova zlehuda nauka raskrinka kao vaarska predstava? to medicina u sutini i je ste. Ne, nisu se oni mogli pomiriti sa irenjem mog isceliteljskog uenja. Ve ih je prva reenica Traktata o bolesti i zdravlju (koji se ubrzo naao na indeksu zabranjenih knjiga) - Svako ko nudi isceljenje, a nije Isus ili jedan od dvanaest apo stola, najobiniji je prevarant, dovodila u stanje nekontrolisanog besa. Da ne govorim o delovima traktata u kojima se akribijski dokazuje da je 9 9 , 5 % bolesti najobinija izmiljotina lekara i apotekara. Hiti farmaceuta, kako su se docnije nazvali, da bi jo vie mistifikovali stvar. Stvar stoji ovako. U sutini, postoji samo jedna bolest - bolest ivota - koju sam praktinosti radi na zvao Parkinsonovom. Sve ostale bolesti, a nema ih vie od etiri, samo su simptomi Parkinsonove bolesti. Raslabljenost, meutim, ini da svaka povienost temperature i pritiska, svaka oteklina i svaka bubuljica biva neopravdano oglaena bo leu, iako se tu radi o povrnim promenama u stanju naeg triavog zdravlja. (Uzmimo primer povienog krvnog pritiska kao tipinog primera fiktivne bolesti. Pritisak je, pre svega, fiziki, ne fizioloki fenomen. Njime bi trebalo da se bavi hidraulika, ne medicina. Kada u kotlu lokomoti ve pritisak raste, niko ne misli da je u pitanju

kvar. Najzatucaniji loa zna da je porast priti ska posledica preteranog zagrevanja u loitu i odmah prestaje da ubacuje ugalj. Mainovoda, ako kazaljka na manometru zae u crveno pod ruje, isputa paru. Mainovode naih organiza ma, vajni lekari, prozbore neto o tome kako pa cijent treba da dere manje slanine i valj uki, ali obavezno u dosluhu s oblinjim farmaceutom" prepisuje prakove ili tinkturc, umesto da sledi postupak majstora mainovoda i bolesniku" is pusti litar-dva krvi.) Nije to bolest. Tu imamo posla sa sitnim mehanikim kvarovima. Bolest je neto drugo. Uzmimo hirurgiju. Zapaljenja slepog creva, vezana creva, benigni tumori - sve nabrojano ni su bolesti nego mehaniki kvarovi. Ne samo da je netano nego je i opasno brkati telesnu meha niku s metafizikom prirodom istinske bolesti. Najbolesniji je onaj ko misli da je bolestan a nije. Kako li su se tek onovremeni lekari mrtili i besneli nad redovima u kojima sam izneo tanu klasifikaciju bolesti? Kako li su samo morali biti zgranuti pred neoborivim dokazima da postoje samo etiri bolesti: slabost, pritevi, zapaljenja i kanceri. I da su sve etiri u stvari samo simptomi integralne Parkinsonove bolesti. Da prvima (sla bostima) dominira elemenat vazduha; drugima

(pritevi) elemenat vode; treima (zapaljenja) elemenat vatre i etvrtima (kanceri) elemenat ze mlje. Da srane insuficijencije, umovi srca, in farkti miokarda, ciroze jetre, bubrene bolesti", endokrine bolesti i slino spadaju u slabosti i da su u stvari jedna jedina bolest koju, ako se ve pristupa leenju (to ne preporuujem) treba le iti biljnim i mineralnim preparatima kojima do minira elemenat vazduha. Da od bolesti slabosti, sasvim logino, oboljevaju izuzetno snani ljudi. 1 da ih je zato najbolje uopte ne leiti. Veina le kara to dobro zna. Ali sloe li se, onda je to kraj kardiologije, interne medicine, nefrologije i endokrinologije. Kraj mnotva unosnih poslova. U jednom dubljem sloju, meutim, ta podela prestaje da vai i bolesti se opet ravaju u bez broj varijeteta. Ne postoje dve iste bolesti. Hepa titis od kojeg boluje Akakij Davidovi nije ak ni u histolokom smislu slian hepatitisu od kojeg boluje David Akakjevi. Hepatitis je tu samo simbolino zajednitvo bolnih... Ali, lekari su izuzetno moni ljudi. Opasno je potceniti ih. Ko drugi osim lekara s m e caru narediti da une ili da die duboko? Ko bi se osim lekara usudio da cara kucka po grudima i kolenima? Ima li neko drugi ko bi se drznuo da efu tajne policije gurne prst u mar? I da prie bude bogato nagraen. Tokom vizita i pregleda razno raznih hipohondrinih visokoblagorodija, mo-

skovski i peterburki lekari podmuklo opanjkavaju moju doktrinu. Vae visokoblagorodije, Platone Matvejeviu, Demjan Parkinson iri ue nje da je carstvo nasmrt bolesno." Kako, mo lim, Inokentije Pavloviu?" Upravo tako. Tvrdi da je matuka Rusija na umoru. Da samo revo lucija moe doneti preporod." Platon Matvejevi, ma ko to bio, smesta poziva sekretare, podsekretare, pristave, inovni ke. Zatvaraju se u kabinet. kripe pera. Kuriri raznose zapeaene dopise po lavirintima drav ne administracije. Jedna kopija u tajnu policiju. Druga u katastar. Trea u carsku cenzuru. etvr ta ko zna gde. Mrea satkana od falsifikata, gla sina i dezinformacija zatee se oko Mitrofanovska. Moj otac, Lavrentij Akakjevi, istina, pro daje posede. On, meutim, s pravom misli da su njegovo vlasnitvo. I ne sluti da su ta imanja u katastru prevedena na imena drugih ljudi. Koji o tome ni pojma nemaju. Rusko plemstvo se ne ba vi trivijalnim pitanjima svojine. Prezire novac. I zato e ostati i bez svojine i bez para. Jer, nije problem u tome to e zavera lekara i hipohondara odvesti mog oca u progonstvo; on progon stvo prieljkuje i sam radi na tome da se tamo nade. Problem Rusije, itavog sveta, konano, je ste nestalna priroda lai. La se, naime, ne moe kontrolisati. Sklona je da se otrgne od laova i

da samostalno deluje. Da izazove posledice koje lazovi uopte ne oekuju. Na primer: la o mojoj tobonjoj revoluci onarnosti naglo prekida sve veze s autorima i nadletvima i zapoinje samostalni ivot u pod zemlju prestonice. Docniji revolucionari, budui menjevici, boljevici i eseri, u to doba pojma ne maju o revoluciji. Oni obrazovaniji maglovito nagaaju da se ta re odnosi na nekakav astro nomski fenomen. To su uglavnom pijanice, sifilistiari, zanesenjaci, neradnici, koji sanjaju o agrarnoj reformi i pravu glasa za ene. Zauvek bi oni nastavili da vode jalove rasprave po krma ma da, takorei niotkuda, u iste te krme ne do pire glasina o Parkinsonovoj teoriji o bolesti car stva i neophodnosti revolucije. Ambiciozni sibir ski fikal, V. Uljanov, ve ima spremnu konstruk ciju. Popisao je sve nepravde. Projektovao je is pravljanje svake od njih. Ali on hoe nemogue: on bi da svoje reforme sprovede u okvirima car skog poretka. Nita, meutim, od tog posla ne bi bilo da prilikom jednog boravka u Moskvi ne sree Merekovskog (ne pisca, muziara Merekovskog), koji mu za rukom prenosi glasine o Parkinsonovoj revoluciji. Ja ve tada znam da revolucija nema veze sa politikom, da se tu radi o bolesti; da su gromke parole - jednakost, agrarna reforma, sloboda, socijalizam - puko buncanje u groznici podmu-

klog parkinsonizma D. Potpuno sam svestan da se revolucija ne moe spreiti dravnim terorom i policijskim metodima ve iskljuivo medicin skom profilaksom. Ali kako kada je upravo za padna medicina, nekritiki prenesena na rusko tlo, osnovni uzrok i prenosnik revolucionarne bolesti. Kada rusko zdravstvo nije nita drugo do organizacija za sistematsko krenje Boijih zapovesti. Ruske lekare bolje da i ne pominjem. Onaj Anton Pavlovi pie prie i pozorine komade. Ivan Demidovi kupuje mrtve due po provinci ji. Pavel Nikolajevi zida kuerine i izdaje kuerine pod kiriju... Jedini izlaz vidim u fuziji medicine i teolo gije i u spajanju lekarske prakse i monatva. aljem Carskoj dumi dopis sa predlogom Zakona o reformi zdravstva. Ni odgovora da me udostoje. Piem pismo Nikolaju Fjodorovu, asketi, autoru uvenog spisa Filozofija zajednikog dela.

Mnogopotovani Nikolaju Fjodoroviu, Uzimam slobodu da Vas zamolim za podr ku jednoj ideji prediti duhovno o prekoj potrebi ije e sprovodenje u rusifikacije zapadne delo unaRe je medicine, isuvie olai telesno zdravlje naroda.

koja se u poslednje vreme nekritiki,

ko preuzima sa Zapada. Kao vojni lekar s veli kim iskustvom, a na osnovu opsenih istraiva nja, odgovorno tvrdim: ruske bolesti nisu isto to i evropske. Ne poriem da se mnogi simptomi veine tim, na bolesti podudaraju. na vidljive Simptomi A se, meu bolesti, odnose na spoljanjost. spoljanjost, zapadne fokusiranje panje

manifestacije u

na puke promene u tkivima, i jeste kljuni nedo statak medicine Ruskom ogrezle najvulgarniji sutini materijalizam. oveku, koji je u

idealista ak i kada je ubedeni pristalica materi jalistikih doktrina, telesnom sastavu ruskog oveka takva medicina nije u stanju da pomogne. Umesto da ga izlei, takva medicina ga pretvara u karikaturu zapadnjaka. Rusiji je potrebna au tentina medicinska nauka, a do nje moemo sti i samo putem radikalnih reformi koje podrazumevaju spajanje medicinskih i teolokih studija. Vama je svakako poznato da u stoje samo duevne bolesti. mer, sluaj tuberkuloze Rusiji po

To ne znai da su u

Rusiji svi ludi. Daleko od toga. Ako je, na prikod nekog Francuza pobakterijama, sledica slabe uhranjenosti i dodira s

u Rusiji (gde bakterija i nema) od tuberkuloze se oboleva ili od revnosti koja nije po Bogu ili od dvojedunosti, kako je to odavno ustanovio N. D. Gurjev. Bolesti su u Rusiji samo telesni izraz stanja due. irevi, pritevi, spazmi, zapaljenja, katari - sve su to samo materijalizovani gresi.

Dijabetes, na - samo

tuberkuloza,

bolesti

unutranjih Nita

orga

otelotvorene strasti.

od nabro Kada se is-

janog ne treba leiti; panja iskusnog lekara mo ra biti usmerena na patologiju due. staju same od sebe. Moderna medicina, poznato, datno kao to vam je takode ne priznaje postojanje due i samim tim pogorava usitnjavanjem cepanjem Dragocena N. i D. integralne na lekarkorene gresi i oiste strasti, sve druge rane zara-

se pretvara u leglo razvrata i poroka. Stvar se do ske vetine, istraivanja se na stroenterolozi nici; hirurzi Budui njenim specijalizacije i dokumentovana Gurjeva saznanja. izno Gainter-

subspecijalizacije. svetlost su

ve pomeputog listom

dana poraavajua

stomakougodnici; ortopedi biti

nisti - gordeljivci; ginekolozi i - gnevljivci;

venerolozi - blud srebroljupci. monasi. I

ruski lekari moraju

moraju biti bolesni od svih bolesti i od svih se sa mi izleiti da bi mogli da lee druge. Potovani Vas da ove plemenite Nikolaju zamisli. Fjodoroviu, molim Va ugled i autoritet uloite u ostvarenje

Sa izvanrednim potovanjem, D. L. Parkinson

Ni Nikolaj Fjodorov ne odgovara. Kasnije doznajem razlog. Ve deset godina je mrtav, a da to niko ne zna. 1993. Beogradski asopis za knjievnost i kultu ru Re objavljuje fragmente Tractatusa antibeliocentricusa, trizma. pod naslovom Ideologija heliocen-

Otkrivajui antike rukopise koje, uzgred, niko nikada nije ni sakrivao i koji su neprestano bili u opticaju, renesansni slobodni mislioci na mala vrata uvode pagansku nauku u hriansku civilizaciju, pravdajui se tvrdnjom da je nauka po svojoj prirodi univerzalna i nezavisna od reli gioznih koncepcija, to je netano. Nauka prvo bitno nastaje upravo iz kulta, tanije iz izopaenja kultova, i nosi u sebi neizbrisiv peat religio znog sistema pod ijim okriljem nastaje. Temelj na kome je sagraena zapadna civilizacija nije antika Grka ve hrianstvo. Sledstveno, za padna je nauka trebalo da bude zasnovana na bliskoistonoj tradiciji u kojoj je nastalo i hri anstvo. Umesto loginog izbora prema duhov noj, u renesansi je nainjen izbor prema rasnoj i geografskoj bliskosti. Tako je u tkivo jedne ver tikalne kulture nasilno presaena horizontalno orijentisana nauka zasnovana na, za hrianski

weltanschaung nepodesnom, decimalnom mate matikom sistemu i jo nepodesnijoj euklidovskoj geometriji, koji su potpuno potisnuli primereniji seksagezimalni raun, ije relikte nala zimo u deljenju vremena na nedelje od sedam dana i godine od dvanaest meseci. Tokom poslednjih nekoliko vekova paganska nauka je, umesto da bude dovedena u saglasje s etikim, religioznim sistemom, religiozni sistem podredi la sebi. Nije dalek dan kada e Papa u ime Kato like crkve ukazom priznati Darvinovu teoriju evolucije kao tanu.
- * *

Moderna istorija oblikuje bazinu obrazo vanost, dakle skup stvari koje se uzimaju zdravo za gotovo, putem proglasa kojima se odreeni dogaaji, pojave i linosti oglaavaju pozitiv nim", negativnim", naprednim" ili zaosta lim". Tako su bliskoistone matematike i tehno logije apriori prokazane kao opskurna i magij ska pseudoznanja, nedostojna panje prosveenog doba u kome su, nekim udom, milionima ljudi relevantan putokaz u donoenju odluka be smisleni horoskopi koji se objavljuju u novinama i koji se esto sastavljaju ne prema poloaju zvezda ve prema tekuim politikim potrebama. Meutim, mnogi tehniki relikti bliskoistone ci vilizacije, poput piramida, na primer, jo uvek su

zagonetka za prosveene naunike i to na nivou izvoenja radova, da ne govorimo o potpunoj nepoznanici o smislu sistema velikih graevina razbacanih po egipatskim pustinjama.
* *

Primer istorije kao politikog pamfleta na lazimo u enciklopediji Britanka pod odredni com Renaissance. U istorijama koje se bave kon kretnom temom ideoloki govor je razvodnjen meandrima velike naracije i naslagama statisti kih podataka. U enciklopedijskom tekstu, meu tim, gde masi podataka stoji na raspolaganju ogranien prostor, ne nalazimo nita osim poda taka relevantnih, ak ne ni za onovremene poli tike ve iskljuivo za potrebe moderne politike ideologije. Razdoblje koje se naziva renesansom, uzeto samo za sebe, je iseak vremenskog toka, ni bolji ni gori od bilo kojeg drugog. Kobna je samo naknadno ideologizovana renesansa, stvo rena u kabinetima negde pri kraju XVIII veka, kao to se idealizovana i ideologizovana antika, takoe nastala u kabinetima u renesansi, poka zala subverzivna po kasniji istorijski tok. Renesansa, doslovno 'preporod'" - pie u enciklopediji Britanka - je period u evropskoj civilizaciji koji se neposredno nastavlja na sred nji vek i za koji se konvencionalno misli da je ka-

rakteristian po usponu interesovanja za klasi ne nauke i vrednosti. U renesansi je takode dolo do otkria i istraivanja novih kontinenata, do zamene Ptolomejevog astronomskog sistema Kopernikovim, do rasta robne razmene i pronalae nja i primene tako monih inovacija kao to su hartija, tampa, kompas i barut. Za savremene na unike i mislioce to je na prvom mestu vreme oi vljavanja klasinih uenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog propadanja i stagnacije." ** Vidimo da u nabrajanju dostignua rene sanse visoko mesto zauzima ono to e se docnije zvati kopernikanski obrt, to jest zamena geocentrine slike sveta heliocentrinim modelom. Taj obrt je posredno i na duge staze izazvao niz dramatinih promena u zapadnom svetu, fakti ki ga cepajui na dve odvojene, kvalitativno pot puno razliite civilizacije: vertikalnu, hriansku i horizontalnu, tehnoloku, ostvarujui na para doksalan nain ideale renesanse tek u najnovije vreme. Geometrizacija urbanih formi, opsesivna briga za telo, naglaeni interes za atletske disci pline (sport), uspon prezrenih profesija te pro cvat sinkretistikih kultova i emancipacija ho moseksualnosti, sve to moderno doba u duhov nom smislu povezuje sa helenskim svetom u fazi

opadanja. Renesansa, otuda, nije poetak nekog novog doba ve suton vertikalne hrianske civi lizacije, ije e raspadanje potrajati sve do prosvetiteljstva i Francuske revolucije.
>'r * *

Heliocentrina teorija na prvi pogled samo ispravlja jednu omaku percepcije i odnose medu nebeskim objektima postavlja na njihovo pravo mesto. Ukoliko se sloimo da je geocentrini si stem posledica omake u opaanju, teorija je besprekorna. Ali ba sa stanovita percepcije, tvrd nji da je Zemlja u sreditu univerzuma i da se ceo nebeski svod okree oko nje ne moe se staviti nikakav prigovor: neposredno ulno iskustvo uverava nas da je tako. Heliocentrina teorija, uostalom, nije sraunata toliko da izvri prevrat u astronomiji koliko u psihologiji. Njeno irenje i prihvatanje postavilo je temelje gubljenju vere u neposredno iskustvo i preusmeravanju poverenja na jedan spoljanji autoritet koji porie Boiju egzistenciju i postavlja na njegovo mesto sekularizovanu nauku 1 6 .

Interesantno je napomenuti da se u praktinoj primeni astronomije, u navigaciji na primer, stvari postavljaju t a k o k a o da je Zemlja u sreditu sveta.

16

* II- *

To veliko izmetanje, meutim, nije ni od kakvog znaaja za praktine odnose u spoljanjem prostoru. Za ljudski svet, ali i za tehniku, potpuno je irelevantno ta se oko ega okree; da li je centar Zemlja ili Sunce. Uostalom, Teorija relativiteta e pokazati da unutar istog sistema nije mogue utvrditi ta se u odnosu na ta kre e " i da u zakrivljenom prostoru, slino kao na povrini lopte, nikakvo sredite u strogom smislu nije mogue. Tradicijska uenja situiraju Zemlju u sredite univerzuma na nivou koji je neuporedivo vaniji od meusobnih odnosa nebeskih tela i koji pretpostavlja da je fiziki prostor samo rela tivni fenomen kome je nadreena realnost vieg stepena. Geocentrizam simboliki ukazuje na ovekov medijalni poloaj u hijerarhiji univerzuma, u kome je ljudska svest taka dodira vidljivog i nevidljivog sveta. Izbacujui u psiholokom smi slu Zemlju iz centra vasione, kopernikanski obrt vraa ovekov svet pod vlast determinizma, isto vremeno uvodei niz nomadskih i solarnih kulto va, prikrivenih obrazinama nepristrasne nauke.

Od tada nadalje, mi vie nismo stanovnici centra vasione, ve stvorenja koja nastanjuju be znaajnu planetu izgubljenu u ravoj beskona-

nosti fizikog, prostora. Time je nainjen prekid u hijerarhijskim energetskim tokovima univerzuma i procesi insubordinacije se nesmetano ire nadoIc, postepeno razarajui sve forme ivota zasno vane na stabilnim, tradicionalnim modelima. Li avajui oveka vere u neposredno iskustvo i ogluujui se o autoritet svetih spisa, heliocen trina teorija je utrla put rastuoj derealizaciji. * * Dekadencija grada zapoinje ruenjem gradskih zidina - prvobitnih institucija. Nomad ski napadi su spolja razarali zidine, ali one su uvek iznova obnavljane; moderno doba donosi neto novo: difuznu opsadu iznutra. Tendencija zaeta u renesansi da se izvesne pojave olako kvalifikuju kao progresivne" (kao da progresi ja ne moe uzeti bilo koji smer) oglasila je sub verzivni proces razaranja grada otvaranjem", podrazumevajui da je i otvorenost" neto apriori pozitivno. Ruenje gradskih zidova na prvom mestu znai uklanjanje granica, ne samo u urbanistiko-arhitektonskom smislu, ve uklanjanje svih granica uopte, otvaranje vrata ekspanziji horizontalne slobode koja e, liena uobliavajuih i usmeravajuih ogranienja, zavriti kao aktuelni haos. * * *

Orijentisanost percepcije na kvantitet dove la je do toga da se statistiki porast gradskog sta novnitva prihvata kao pouzdan pokazatelj na pretka, iako je potpuno jasno da bujanje grado va znai uveavanje urbanih problema i, to je opasnije, propast sela, to u relativno kratkom roku, usled iscrpljenosti, za efekat ima naknadno osiromaenje gradova. Metastaze gradova kao izraz pometnje u prostoru imaju svoj uzrok u gnoseolokoj konfu ziji nastaloj skretanjem panje s vertikalne ose na horizontalnu, s teocentrizma ka antropocentrizmu, skretanjem koje je ideoloki uoblieno u formi heliocentrine slike sveta, koja u sredite ne postavlja Sunce ve pobunjenu svest naunika. Kao i sve ideologije, ideologija heliocentrizma je mimikrija; u samoj stvari ona je isti egoizam, u ijem vidnom polju nema mesta za Boga, osim kao Boga asovniara", kao nezainteresovanog pokretaa jednog polja sila na koje, nakon to su stavljene u pogon, vie nema nikakvog uticaja.
*
si-

Gnoseoloka pometnja neminovno je dove la do terminoloke zbrke. Postepeno je izgraen jedan pojmovni sistem u kome su izvesni pojmo vi proglaeni apsolutnim vrednostima, a drugi su opet izgubili na znaaju. Sloboda, jednakost,

ljudska prava, na primer, najednom su postavlje ni kao apsolutne vrednosti; usled rastue povr nosti to je prihvaeno bez otpora, iako sloboda, jednakost ili ljudska prava ne postoje kao neto izdvojeno, kao nekakav kvalitet, ve su relacija, i njihov kvalitet zavisi od prirode relacije. Tako se opet vraamo na problem granice, jer je grani ca ta koja slobodi daje formu i smisao, kao to je to sluaj u vertikalno ustrojenom drutvu u ko me prostorna i etika ogranienja slue kao neka vrsta zidova" koji usmeravaju energije prema gore. Ta ogranienja su svakako sruena pre ne go to se pristupilo ruenju gradskih zidova jer nesavladiva tenja ka beskonanom, jednom preusmerena sa vertikalnog i unutranjeg na hori zontalno i spoljanje, morala je nai izraza u eks panziji i uklanjanju ogranienja, to je predsta vljalo neku vrstu ponovljenog Istonog greha i ponovnu vavilonizaciju sveta, jer se na taj nain prela ne samo granica koju je postavio Bog ve i granice koje je postavila priroda. To je sama su tina onoga to nazivamo otuenjem: stanje derealizacije u kome je ovek podjednako udaljen i od Boga i od prirode. * * * U metafizikom smislu, grad koji je nadiao svoje granice prestaje da bude grad u tradicional nom znaenju i prelazi u stanje koje je prethodi-

lo podizanju utvrenja - u neku vrstu urbanizovane stepe u kojoj vlada nomadski duh. Taj duh koristi civilizacijske pogodnosti, udobnost grad skog ivota pre svega, ali odbacuje ogranienja koja pretpostavlja tradicionalni gradski ivot. Umesto tradicionalnih formi, ceremonija, proce sija i karnevala - usko povezanih s kalendarom, podnebljem i smenom godinjih doba - zavodi se jedan poredak sluajnosti i nestalnosti iz koga u moderno doba nastaju fenomeni poput mode, sportskih spektakla, turizma i drugih jedva pri krivenih formi nomadskog duha.

Usko povezano s dekadencijom grada stoji ospoljavanje vremena. Kako se panja sveta preusmeravala sa unutranjeg - vertikalnog, na spoljanje - horizontalno, vreme je gubilo subjektiv ni kvalitet i postepeno se pretvaralo u fiziku ve liinu. Onda se pristupilo merenju, parcelisanju, svojevrsnoj specifikaciji vremena, stvaranju veo ma opasne, a teko uhvatljive iluzije o prostiranju vremena. Tako je vreme preraslo u preteu spoljanju silu, u svojevrstan aparat prinude, jer se kontrola prostora sada temelji na manipulisanju vremenskom dimenzijom, to jest na unapred smiljenom razmetanju dogaaja ili njihovom prisilnom izazivanju. Meutim, kvantifikacija i

ideologizacija prostora, vremena i tehnoloko ubrzanje usled nepodudaranja s prirodnim po retkom stvari, stvara rascep i napetost izmeu sveta oveka i sveta prirode.
s:-

Otvoreni grad moderne, grad ije je zidine razorila unutranja okupacija, slian je otvorenoj rani i postaje podloan subverzivnim uticajima, koji ovoga puta ne dolaze iz spoljanjeg prosto ra ve iz njega samog. Industrijska epoha stvori la je viestruko uveanu potrebu za radnom sna gom, koju postojei ljudski resursi nisu mogli za dovoljiti, pa je tako dolo do velikih migracija iz sela u gradove. Ako te migracije posmatramo ne zavisno od ideolokih i ekonomskih implikacija, one se ogoljene ukazuju kao najezde, stihijski pokreti masa koji, ako apstrahujemo utilitarnu dimenziju, sobom donose razaranje i opustoenje kao nune posledice najezde. Slino, ekspanzija industrijskih proizvoda u ijoj proizvodnji te ma se uestvuju, takode predstavlja vid opustoenja, jer je ekspanzija usporena eksplozija. Civilizacija grada je tako izloena nizu implozija i eksplozi ja, koje se ideoloki predstavljaju kao progres i tehnoloki napredak.

Decentralizacija socijalnih odnosa i slablje nje vertikalnog, stalekog ustrojstva drutva, po staje vidljiva na urbanistikom planu. Migracija kao implozija dovodi do razaranja strukture tra dicionalnog grada koji je usmeren ka centru (agora, katedrala). Centar grada veoma brzo postaje puki administrativni pojam, jer unutar aglomera cije kojoj se ne moe odrediti periferija (jer vie nema zidina) nije mogue da se bilo koji topos nametne kao prirodno sredite prema kome inkliniraju gradske aktivnosti. Aktuelni haos mcgalopolisa otuda je uslovljen metafizikom nunou. Opustoenost, usamljenost, zakon jaega nisu de vijacije ve zakon megaiopolisa koji, podriven iz nutra, postaje urbanizovana stepa. * * Egalitaristike tendencije artikulisane u Francuskoj revoluciji, kako emo saznati naknad nom analizom, u svom dubljem sloju nisu imale za cilj uspostavljanje jednakosti medu ljudima to je uostalom nemogue - koliko ukidanje verti kalne strukture drutva i stalea, uobliavajuih i usmeravajuih faktora civilizovanog ivota uop te. Sama, pak, Francuska revolucija mnogo je vi e ontoloki, gnoseoloki i semantiki prevrat ne go socijalna revolucija. Uvodei novo raunanje vremena, Francuska revolucija pokazuje jaku e lju za diskontinuitetom i totalnim odbacivanjem

tradicije, istovremeno negirajui Boga, ak i kao Boga asovniara" i postavljajui na tron, u ka tedrali Notr Dam, golu prostitutku kao personifi kaciju razuma. Sluajno ili ne, umesto valje, do maice ili ene iz naroda, odabrana je prostitutka, to svakako nije bez simbolike veze s kasnijom ulogom reca razuma - intelektualaca.
* *

Sledea etapa uklanjanja granica i ukidanja urbane i line privatnosti suoila je revolucionar ne procese oslobaanja" s naizgled nepremosti vom preprekom: sa zidovima linih stanita koji, iz razumljivih razloga, nisu mogli biti jednostav no porueni. Trebalo je pronai zaobilazne puteve, tehnologiju koja e eliminisati definisanost i privatnost stanita, a da pri tom zidovi ostanu na svojim mestima. Tako na scenu stupaju novine. To su najpre dnevne novine, koje doivljavaju ekspanziju u periodu posle Francuske revolucije i koje stvaraju zametak onoga to e kasnije biti nazvano javno mnjenje", difuzan skup predra suda, poluistina i mistifikacija organizovanih u neku vrstu katehizisa, ija je svrha ukidanje na pora miljenja i prosuivanja. Od tada naova mo, prosean ovek ne mora da izgrauje line sudove, ve se moe osloniti na gotove obrasce koji fluktuiraju javnim mnjenjem", razvrstava jui dobro" i zlo", korisno" i tetno", ,,le-

po" i runo". Od tada naovamo, zahvaljujui suenoj vizuri javnog mnjenja" svet za prosenog oveka postaje prividno jasan, objanjiv i lo gian; to suavanje poraa plimu scijentistikog optimizma i uverenosti da e u narednim deceni

jima

nauka dovriti posao, stvarajui jednu vari

jantu sveta kao Vrta uivanja. Takvo raspoloe nje predstavljalo je polaznu osnovu za nastanak docnijih utopijskih doktrina, koje u pasivnom mentalnom okruenju nisu prepoznate kao uto pijske ponajvie zahvaljujui tome to ih je podr alo javno mnjenje".
> : - *

Nakon to su gradske zidine poruene, pre lo se na razaranje drutvene piramide, to jest na uklanjanje granica izmeu stalea. Nije bilo lako odupreti se zavodljivosti tog poduhvata, koji na prvi pogled odgovara hrianskoj ideji jednako sti i koji, takode na prvi pogled, odraava najdu blji ljudski otpor prema nepravdi. Meutim, procesi desakralizacije uvek pogreno i pojedno stavljeno interpretiraju sakralne forme, pa je ta ko jednakost i jednakopravnost u ontolokom smislu - u kome je za Boga podjednako dragocen i najvei svetac i najvei grenik - doslovno pre nesena na socijalnu ravan i uobiajilo se misliti kako je svako podjednako dobar i podjednako obdaren da obavlja bilo koji posao. To je proiz-

velo pobunu protiv hijerarhijskog poretka, esto nepravednog, ali jedinog koji obezbeuje koliko-toliko harmonian razvoj drutva.

***
Razaranje vertikalne drutvene strukture ima za posledicu donekle udnu pojavu: postepe na egalitarizacija drutvenih odnosa ne dovodi do podizanja svih slojeva na vii nivo ve do opteg srozavanja u kome preovladavaju najgore osobine, to dovodi do potrebe stvaranja sistema provere, pismenih obligacija, raunovodstva i detaljnih krivinih zakona. Ljudska re gubi sva ku vrednost. Danas je to otilo tako daleko da se, osim u Engleskoj, ni iskaz o sopstvenom identi tetu ne prihvata zdravo za gotovo ve se verifikuje legitimacijom u kojoj drava garantuje identi tet odreene osobe. To propadanje se jasno vidi na primeru degradacije rata. U vertikalnom dru tvu rat je posao posebnog stalea i uglavnom je sveden unutar granica grupe profesionalnih rat nika, a stanje rata je u izvesnom smislu samo jed na od drutvenih aktivnosti, iji se normalni tok retko kada remeti. Osim toga, rat je prostorno ogranien i, kao i sve drugo, horizontalno stati an, svodei se na linu borbu njegovih uesnika u kojoj je presudna hrabrost, vetina i snaga. Moderno doba, uvodei vatreno oruje, demo-

kratizuje i dehumanizuje ratovanje, jer sa upo trebom oruja koje deluje na daljinu, svako, bez obzira na hrabrost i vetinu, moe da ubije pro tivnika koji je sada, usled udaljenosti, sveden na isto statistiku veliinu. Vrlo brzo, sve ono to se nedavno smatralo sramotom i podlou nedo stojnom ratnika, dakle prepad, zaseda, postaje vrlina ili ak nauka taktike. Razvoj artiljerije, s druge strane, ini gradske bedeme prevazidenim sredstvima zatite i dugim opsadama i bombardovanjima zapoinje totalizacija rata u kome sa da sve vie stradaju civili.
>ii-

Sledea faza propadanja grada jeste uvoe nje puteva unutar njegovog jezgra. U tradicional nom gradu, putevi, koji su bili usmereni ka severu, jugu, istoku i zapadu, zavravali su kod grad skih kapija. Tako je mete sveta ostajao izvan zi dina. Pod izgovorom poboljanja komunikacije i pojednostavljenja utovara i istovara robe, putevi, potom i eleznica, ulaze u gradska jezgra i naru avaju statiku urbanog ivota pretvarajui gra dove u drumske krme. Sada na istorijsku scenu pobedonosno stupa stale utilitarizma i sekularizma koji najvee uivanje i najmanji rad sma tra najviim dobrom, usled ega i u nauci odba cuje kao nepotrebno sve to neposredno ne slui tom cilju". (N. Fjodorov)

* * * Odmah po uspostavljanju nacionalnih dr ava politika je prestala da bude politika u svom izvornom smislu. Jer politika, ma koliko to sada izgledalo apsurdno, nije spojiva s ideologijom. Ve je meanje religije i politike davalo loe re zultate; ali religija je ostajala religija, a politika politika. Uplitanje ideologije kao supstituta reli gije u politike stvari, u sprezi sa apsolutistikim tendencijama ideologije, stvorilo je udovian amalgam; buddhistikom terminologijom govo rei - proizvelo jo jedan sloj Maye, vela privida, pored onoga prisutnog u samom ustrojstvu pri rode. To je znailo poetak istraivanja prirode pomou fiktivnih, falsifikovanih, u najboljem sluaju relativnih parametara i aparata. Ovde je manje vaan gnoseoloki neuspeh modernisti kog istraivakog projekta; ono to zabrinjava jeste negativan uticaj naunih teorija na struktu ru stvarnosti, na celokupnu pojavnost shvaenu krajnje primitivno kao polje fenomena nezavi snih od ljudskih predstava o njima .
17

**
17 S v a k a k o b i bilo interesantno uporediti procese soci jalne atomizacije s otkriima s u b a t o m s k e fizike i kvantne teo rije. Ili poveanje opte potronje s poveanjem proizvodnje energije.

Saglasno tradicijskim uenjima, univerzum i ovek kao univerzum u malom struktuirani su hijerarhijski, dakle vertikalno . Sama ideja hijerarhije, meutim, izala je na veoma lo glas zahvaljujui besomunoj ideo lokoj propagandi modernistikih doktrina koje u njoj vide teorijsko opravdanje za vladavinu jedne klase" nad drugima, iako su upravo mo derne doktrine stvorile tu vetaku podelu. Jo je Platon u svojoj analizi drutva kapitaliste i rad nike svrstao u isti stale proizvoaa; ljudi koji su - bez obzira na materijalne razlike medu nji ma - povezani interesom proizvoenja, tehnike, prodaje i kupovine. Na drutvenoj lestvici oni su, takode bez obzira na materijalne prilike - situi rani na dno. U vertikalno struktuiranim drutvi ma, antikom i hrianskom, na primer, taj polo aj nije ni u kom smislu poniavajui, jer je stvar izbora, sklonosti i sposobnosti. Za razliku od materijalizma moderne, u stalekim drutvima i materija i telo imaju neuporedivo vii status.
st- si- *
18

Staleke zajednice nisu ustrojene ideoloki ve energetski; politika je, rekli smo ve, u to do-

18 Sama re univerzum, sastavljena od unum i inver*um, etimoloki ukazuje na vertikalnost i p o e t n o jedinstvo.

ba samo tehnika upravljanja gradom, vetina s vremenom potpuno izgubljena: neka vrsta meavine urbanizma, logistike i odbrambene inenjerije, koja je, izuzimajui stratega, u to doba u celini u rukama stalea proizvoaa. Politika je, otuda, proizvodna delatnost. Politika u savremenom znaenju te rei jo ne postoji; na njenom mestu je strategija: tehnika odbrane grada. Ono to je imao i najmanji sredozemni grad, danas nemaju ni najvee sile. Ali, odsustvo strategije ili, jo gore, prisustvo fiktivnih strategija - ne sa mo da obesmiljava globalni poredak; ono unosi nered i u domen taktike i taktike logistike. Ogroman broj zastoja, nefunkcionalnosti, teh nikih i saobraajnih udesa, kakvima vrvi svakodnevica, vie svedoi o krizi koncepta fizike re alnosti nego o nesavrenosti tehnologija. Iz ne dovoljno jasnih razloga, pojavnost - vreme i pro stor, kretanje i oblik uzimaju se kao nepromenjivi kvaliteti uprkos zdravorazumskoj injenici da su ba oni uzroci nestalnosti i promena. Promena, meutim, sama po sebi nije katastrofa sve dok ne doe u koliziju s krutim predstavama i predrasudama koje imamo o tome kakav bi tok morala da ima. Te predrasude su satkane od stvari koje ele da se predstave liene predrasu da: od pseudoegzaktnosti i krutih logikih siste ma. U tom svetlu, osnovni uzrok kanjenja i ude sa, vozova na primer, jeste red vonje, apstraktni

raspored koji prkosi p e r m a n e n t n i m i suptilnim menama pojavnosti sve do onog momenta, one kritine take u kojoj se sistem raspada i u kojoj dolazi do sudara vozova. To se odnosi na sve si steme, naroito na politike. Drutvena stvarnost je uslovljena mnotvom mikrosistema unutar osnovnog, koji je ono to se u pseudonauci soci ologije naziva drutveno ureenje. Ali to je u osnovi suptilnija forma arhitekture; arhitektura grada samo je njen materijalni izraz. Sistem dru tvene hijerarhije, pravila, etikecije i konvencija je zdanje u doslovnom znaenju. Ono je predsta vljeno stalekim drutvom u kome svaki stale i svaki pojedinac zna svoje mesto u socijalnoj strukturi; drutvena graevina ne funkcionie dobro bez saradnje i meusobnog dopunjavanja svih stalea; svi oni moraju biti na broju da bi drutvo moglo da traje i da napreduje.
X*

Promene se dogaaju znatno pre nego to postanu oigledne, kako u fizikoj tako i u dru tvenoj realnosti, pri emu ni za momenat ne tre ba gubiti iz vida da su te dve realnosti tesno po vezane, da su - tavie - samo razliite manife stacije jedne iste realnosti. Zapostavljanje soci jalne arhitekture s vremenom dovodi do toga da ona postaje nalik na vozni red: apstraktan niz

propisa i formi koje, neispunjene sadrajem, na kon perioda inercije vode u revoluciju kao kata strofu, revoluciju kao uruavanje drutvene real nosti na nii, privremeno stabilan nivo. Po svojoj prirodi, revolucije su srodne tektonskim kata strofama; ono to je za prirodu poplava i zemljo tres, za drutvo je revolucija. Ljudski postupci imaju presudan uticaj i na jedne i na druge, pa otuda neobini fenomeni - zemljotresi, komete, epidemije, itd. - nisu predskazanja velikih kata strofa ve deo katastrofikog procesa. Meutim, iz nekog razloga, u razmatranje se uzima samo socijalna dimenzija ljudskih aktivnosti, iako one podjednako podrivaju i sferu materijalnog sveta.

Sabijanje materije i duha, tela i due, priro de i apstrakcije, u istu, horizontalnu ravan; po tom, nametanje autonomije svemu nabrojanom, to su osnovne zablude modernizma - maskira vertikalno ustrojstvo univerzuma u kome svako stanje proishodi iz vieg i suptilnijeg, istovreme no se pretapajui sa niim i grubljim. Ateizacija sveta je istovremeno njegova dematerijalizacija i derealizacija. Bez duhovne dimenzije, materija kojoj je u hrianskoj optici dato visoko mesto, svodi se na rudu, graevinski materijal, ut ili, u najnovije vreme, na zagaenje.

Paralelno s unoenjem razdora u stvari i po jave koje su komplementarne, insistirajui na da ljoj analizi umesto na sintezi, modernizam je iz vrio subverzivan uticaj na poimanje vremena i prostora, samim tim i na prostor i vreme. To je otilo tako daleko da se povrina redovno poistoveuje i mea s prostorom. Ali prostor nije fi zika veliina; on je nain percepcije; skriveni kvalitet povrine i tela koja je ispunjavaju, posta vljen u tesnu vezu s vremenom ispoljenim kao trajanje.

Ospoljavanje prostora i vremena je njihova politizacija; eksproprijacija prostiranja i trajanja. Politika se na tom stepenu radikalno udaljava od svoje prvobitne funkcije i prerasta u centar moi koji manipulie trajanjem i prostiranjem kako fi zikih veliina tako i ljudi. Takva politika, dove dena do krajnjih konsekvenci, jeste totalitarizam - poredak u kome je trajanje podvrgnuto rigoroznom nadzoru, u kome su sva mesta javna, a kre tanje strogo kontrolisano. Sistem koncentracio nih logora, otuda, nee biti mrana strana takvih poredaka ve njihov ideal: svako na mestu koje je drava propisala, podreen propisanom vre menskom rasporedu, to je izraeno naoko pri-

mamljivim sloganom - osam sati rada, osam sa ti zabave, osam sati odmora. To je Red vonje u globalnim razmerama. Meutim, pokuaj da se taj apstraktni red nametne realnosti, naoko pa radoksalno, zavrie dramatinim poveanjem haotinosti.

***
U traganju za uzrocima krize u kojoj se na lazi od samog poetka, moderno miljenje retko ide daleko u prolost, niti se pita da li je ono uzrok krize. Ona se, uglavnom, kree unutar pe rioda od najvie nekih pedesetak godina unazad. Moderna analiza prolosti pati od beznadenog modernocentrizma; njeni izleti u istoriju optere eni su prenoenjem pojmovnog aparata i men talnih obrazaca moderne u epohe koje su bile utemeljene na dijametralno suprotnim obrasci ma, sasvim drugoj tehnologiji i drugim osnova ma. Sve to je nepodudarno s modernistikom optikom, proglaava se za varvarstvo, neznanje i zaostalost. To je taktika istorijske politike: po svaku cenu stvoriti utisak kako ivimo u povlaenoj epohi, na vrhuncu istorije, u ostvarenju moderne utopije. Otuda toliki znaaj istoriografije, znaaj koji u ranijim epohama ona nije ima la. U antikoj Grkoj, na primer, istorija je ima la funkciju zabavnog tiva, reportae; tu svoju

prvobitnu ulogu istorija jo uva u svom imenu koje doslovno znai pripovest. * U strogom smislu, realnost i nije nita dru go do pripovest i sve to se o njoj moe rei jeste pripovest. Tako je i bilo sve do poetka moder nog doba u kome, prekono, egzaktnost dobija prevagu nad estetskim, a zdrav razum nad ima ginacijom. Meutim, malo dublja analiza egzaktnosti nauka i istorije otkriva da je ona isto unutartekstualne prirode, da je retoriki efekat; u krajnjoj liniji - pitanje stila. Jedino to je tu eg zaktno jeste ton, i taj ton, paradoksalno, i te ka ko rauna s neegzaktnou percepcije i njenom sklonou ka uproavanju i uoptavanju. Preci znost je uvek u slubi politike. Geografska premeravanja, recimo, odnose se na idealizovane povrine fragmenata, ne uzimajui u obzir mor fologiju tla, bezbroj fraktala i neravnina koje u praksi i merenje mikrouzoraka tla ine bespred metnim. Manija premeravanja, meutim, nema nikakav nauni ni praktini znaaj; ona je kriptopolitiki projekat. U pitanju je jedna sekularizovana numerologija, despiritualizovana Kabala, magijski postupak, mimeza Boanskog sve znanja.

Nametanje heliocentrinog modela kao vladajueg iz osnova je p r o m e n i l o o v e k o v poloaj u univerzumu. Jedno je oseanje da su ovek i njegova Zemlja sredinja taka univerzuma, spo na izmeu viih dimenzija postojanja i materijal nog sveta, sasvim, pak, drugo predstava o Zemlji kao satelitu jedne periferne zvezde izgubljene u kosmikom prostranstvu. Prihvatanje heliocentrinog sistema kao jedinog verodostojnog po stavilo je temelje modernom, desakralizovanom i sekularnom svetu u kome caruju ili sluaj ili sud bina. Meutim, nauka tako dolazi u koliziju sa sopstvenim stavom da se unutar jednog istog si stema ne moe utvrditi ta se u odnosu na ta kree. Uostalom, to je irelevantno; mi operiemo predstavama i injenicama, pri emu nema nika kvog znaaja da li te injenice odgovaraju objektivnom" poretku. Kant je pokazao da ne moemo znati kakve stvari i pojave jesu u svojoj objektivnosti; o njima donosimo sudove na osnovu percepcije i predstava. Inaugurisanje heliocentrinog modela u jednoj dubljoj analizi ukazuje se kao ponovno vaspostavljanje paganskog solarnog kulta i radikalno, mada prikrive no, odbacivanje monoteizma. Spoljanje oblike te civilizacijske regresije nalazimo u mnogim savremenim fenomenima, poev od nudizma i naturizma kao najprimitivnijih formi, do solarne amblematike totalitarnih ideologija. Forme obo-

avanja Sunca su prikrivene; budui bez sakralne i ritualne dimenzije, one postoje kao stil ivota. Na drugoj strani imamo vaskrsavanje opskurnih, orgijastikih kultova koji odgovaraju antikim telurskim misterijama. Ali i oni su lieni bilo ka kve dubine, makar bila i kontrainicijacijska, i svode se na jednu politizovanu, ideologizovanu seksualnost, iji sledbenici postaju respektabilna politika snaga u megalopolisima. Uopte, ka rakteristika modernog doba jeste da perverzije, zastranjivanja i samovolju, koje sam proizvodi, postavlja kao politike probleme koje je on po zvan da rei.

***
Ako ve, kako tvrdi doktrina heliocentrizma, univerzum nije ustrojen hijerarhijski, ako je to sluajan skup nebeskih tela izgubljenih u be smislenoj beskonanosti, zato bi onda ljudsko drutvo trebalo da bude hijerarhijski ustrojeno? To je saeta ideologija heliocentrizma, ideologija koja se tokom vremena neopaeno infiltrira u sve forme ivota. Opadanje monarhije kao nai na organizovanja ljudske zajednice ne znai, ka ko se to tumai, istorijsku propast ideje monar hije, nego propast ljudi. Ili, jezikom arhitekture: od narataja koji su dolazili vie nije mogue sa graditi stabilnu drutvenu piramidu; od tog doba naovamo drutva postaju sve amorfnija, o emu,

izmeu ostalog, svedoi poraavajua bezoblinost modernih naseobina.

Sada ve sasvim jasno uviamo da nauka nije istraivanje ve proizvoenje objektivnog"; ne tumaenje nego prezentacija realnosti. Mi ne opaamo artificijelnost aktuelne slike sveta iz prostog razloga to smo po prirodi stvari zabo ravili da je ona nauena, jer smo je - kao i jezik, spontano prihvatili tokom odrastanja. Percepci ju, kao i jezik, doivljavamo kao imanentne, me utim - kao to sluaj odreuje da nam maternji jezik bude ovaj ili onaj iz jezikog mnotva - isto tako je mogua i sasvim drugaija percepcija, iz koje bi automatski proizala drugaija gnoseologija i drugaija estetika. Poimanje prostora, na primer, tokom vremena je doivljavalo metamor foze koje se mogu pratiti na osnovu poreenja vizuelnih prezentacija objekata i predela, nastalih pre kopernikanske revolucije i u novije doba. Upadljiva razlika u predstavljanju istih objekata na komian nain se pravda nesavrenou teh nike crtanja i slikanja u ranijim epohama, uprkos tvrdnjama slikara i likovnih estetiara da su te tehnike superiornije u odnosu na dananje. Na primeru drvoreza iz XVII veka, na kome je pred stavljena skupina piramida, pada u oi njihova

izduenost i naglaena vertikalnost u odnosu na piramide kakve poznajemo. Sumnja u umetnikovo umee je bespredmetna; radije emo pretpo staviti da je on piramide video takvima i da ih je verno nacrtao u skladu sa svojom percepcijom, koja bi morala biti tretirana ravnopravno s mo dernom percepcijom piramida. Jer, svi ostali po daci - kojima se moderno miljenje dii - isto su kvantitativne, kriptomagijske prirode, zasnovani na merenjima koja - ne samo u tom sluaju objekat uvek svode na geometrijsku apstrakciju kojoj nalii i koja je jedina dostupna merenju.
X- X- X-

Prostor, njegova percepcija, u uskoj je vezi s intelektualnom modom jedne epohe; uticaj ono ga to se naziva common sense na celokupnu re alnost nije dovoljno istraen. Njegove predrasu de nipoto ne utiu iskljuivo na domen intelektu alnog ve aktivno utiu na celokupnu sliku sve ta. On je u stanju da izaziva promene u sferi bi olokog. Ako se na trenutak vratimo na teren sek sualnosti, videemo da idealna figura ene stoji u tesnoj vezi s varijacijama opteg ukusa, a da imago te idealne figure - ne samo putem kozmetike i dijetetike - ini da itave generacije devojaka iz rastaju bilo u ene bujnih oblina, bilo u virilne, u zavisnosti od trenutnog ukusa.

Realnost koja nije u vezi sa sakralnim sfera ma je nestalna, neuhvatljiva, podlona promenama; materijalistike doktrine, scijentizam i tota litarizam u politici, otuda, nisu rezultat nikakvog naunog uvida, ve izraz inertne elje za stabil nou, za nepromenljivom zakonitou; izraz jedne vere neuporedivo apsurdnije od vere u Bo ga koji vaskrsava. Doktrina heliocentrizma, koja je s vremenom prerasla u ideologiju, znai ko nani raskid s vertikalnim poretkom univerzu ma; nasilno svoenje realnosti na fenomenologi ju jednog njenog segmenta, onog koji kabalistika tradicija naziva Malkuth. Uzgred, kabalistika interpretacija nastanka kosmosa - u svetlu najnovijih dostignua fizike - neuporedivo je utemeljenija, ak i u optici zdravog razuma, od scijentistikih kosmolokih teorija. Konano, sti e se utisak da nauka uopte ne eli da se ozbilj no pozabavi nastankom sveta i da su teorije koje se ovde-onde pojavljuju - vie u funkciji pseudomitolokog kompletiranja slike sveta ne go istinskog istraivanja. Proterivanje Zemlje na periferiju vasione koincidira s nastankom i afir macijom provincijalnih doktrina - provincijal nog duha uopte - kao i s nastankom nacional nih drava i razdvajanjem crkve i drave. To raz dvajanje je definitivno uklonilo sakralnu dimen-

ziju iz ljudske svakodnevice. Stvar je praktine prirode: ogranienja koja religija namee nespo jiva su s modernim poimanjem politike i tehnike kao sredstava neograniene moi. Bog je postao suvian, ne zato to je neki pronicljiv tip pouzda no saznao da on ne postoji nego zato to je poeleo da on bude bog. Ta mogunost je, meu tim, uskraena u Edenu kada je Adam spreen da jede s Drveta ivota. Sva nastojanja u tom prav cu - kao vid kontrainicijacije - imaju za rezultat suprotan efekat: umesto napretka dobija se on toloka regresija; umesto svemoi - uveanje inercije; religioznost se politizuje i zapada ili u papocezarizam ili u etnofiletizam, dok se - na drugoj strani - politika sakralizuje: jedna nacija, jedna klasa ili, ak, u novije vreme, jedan pol, prividno se postavlja kao kvazimetafiziki cilj koji prikriva regresiju na moderni paganski kult, na savremeno manihejstvo koje zlo vidi u svemu osim u sebi samom. Jer kada se stvari svedu, ka da se privid mnotva mogunosti prozre kao ilu zoran, suoavamo se sa injenicom da percepcija realnosti moe biti ili religiozna ili magijska.

Razdvajanje crkve i drave, jedno od civili zacijskih dostignua" modernog doba, predsta vlja pojavni vid mnogo radikalnijeg razdvajanja,

razdvajanja neba" i zemlje". Od tada nadalje, ljudska stvarnost se nasilno svodi u granice telurskog i biolokog, a apstraktni ovek" (sa veli kim ) ustoliuje se kao merilo svih stvari, to kao rezultat daje sveoptu relativizaciju i predominaciju determinizma. Posledice tog procesa tek odnedavno naziremo u svoj njihovoj destruk tivnosti. * * * Razdvajanje crkve i drave, meutim, nije poslednja re moderniteta. Kao to smo ve re kli, u pitanju je bilo razdvajanje neba i zemlje; ono se ni u kom sluaju nee zaustaviti na seku larizaciji. To je samo prvi korak. Sledei je - to se ve nazire - odvajanje sveta od zemlje u najdoslovnijem znaenju rei. Konani ishod tog procesa disolucije bie dekorporacija, rastelovljenje ljudskih bia.

1 9 9 5 . U jednoj delikatesnoj radnji u Sankt Peterburgu sluajno pronaena sveska (namenjena za uvijanje namirnica) s rukopisom disidenta A. P. Mekdonaljda Seanje na Demjana Lavrentjevia.

Afksentij Platonovi Mekdonaljd SEANJA NA DEMJANA LAVRENTJEVI A

Rado se odazivam ljubaznom pozivu da na piem nekoliko stranica o Demjanu Lavrentjeviu Parkinsonu, mada sam gotovo siguran da e rukopis biti spaljen, izgubljen ili, u najboljem sluaju, pohranjen u Spremitu zabranjenih la naka i knjiga. Taj arhiv, za koji niko ne zna gde se nalazi, krije u svojim podrumima neprocenjivo duhovno blago. Kako bi ruska knjievnost ak i ovako osakaena cenzurama Ohrane i NKVD-a (to je jedno isto) - izgledala moemo samo da nagaamo. Svet bi sasvim sigurno bio drugaiji kada bi bar deo zabranjenih rukopisa bio objavljen. Jer u Arhivu je u pisanoj formi utamniena itava slovenska civilizacija, koja je sumanutim reformama samodrca Petra Prvog Komandora, prelaskom s gregorijanskog na julijanski kalendar i zamenom tradicionalnog siste ma mera decimalnim, u zametku osuena na propast. Najbolji ruski pisci pisali su i piu za Arhiv. Ne za publiku. U red tih velikana nesum njivo spada i Demjan Lavrentjevi Parkinson, te olog, polihistor, uspeni hotelijer i - pre svega pronalaza jedne genijalne bolesti.

Parkinsona sam upoznao u grupi mladih ljudi, pesnika, pisaca i filozofa, u kruoku religi oznog mislioca Solovjova, za koga se docnije is postavilo da je pijun Vatikana i da aktivno radi na projektu unijaenja Rusije. Parkinson ga je prvi prozreo. Nesporno je da je Solovjov dao sjajna tumaenja Starog zaveta", rekao je suvo. Ne dovodim u pitanje ni njegovu istoriju teokratije, ali on je u sutini samo sporedni junak svoje literature, koja spaja stvari koje treba da ostanu odvojene, u ovom sluaju nemaki ideali zam i pravoslavno hrianstvo, time samo pove avajui duhovno rasulo." Parkinson se nadah njuje spisima Isaka irina, Maksima Ispovednika i Rojsbruka. Nema on ta da trai medu slavolju bivim moskovskim filozofima koji svoja pisanija sastavljaju u skladu s tajnim sklonostima mece na. Njegova teologija je kratka i jasna: Stari o vek mora da umre. A onaj ko umre, mora da is truli i da se raspadne, 'da bi ivot prodrao smrt 1 . Ureena okolina, udobni domovi, zakoni tost - nita od toga ne ide naruku estitim hrianima. Ko je lud da umire i da se raspada ako mu sve ide od ruke, ako ga niko ne zlostavlja i ne poniava? Zato je carska Rusija sa svim svojim ne pravdama i gadostima idealno mesto za skok u onostrano. U Rusiji, strogo uzev, ne postoji niko ko nije monah. Tu su - hteli to ili ne - svi podvinici."

U zimu te godine (1891?) Demjan Parkin son doivljava nesvakidanje mistiko iskustvo. U snu, koji se iznenada pretvara u stanje neuporedivo realnije od jave, javlja mu se Jakob Berne, za koga do tada na junak nikada nije uo. Ka da sam se probudio", (poverie se mnogo kasni je Isaku Babelju), nisam mogao da se setim ve ine stvari o kojima mi je Beme priao, ali moja shvatanja su se prekono promenila i poeo sam da razmiljam sasvim drugaije. Zapamtio sam samo neke nevane detalje, verovatno alegorije, poput parabole o Veitoj bludnici koja se poja vljuje u svakom pokoljenju i koja se moe pozna ti po tome to ima avolsku sposobnost da govo ri na mar." Nadahnut tim dogaajem, Demjan Parkinson u groznici pie svoje prvo apokrifno delo, Poslednji dani Jakoba Bemea, ije autor stvo pripisuje izmiljenoj linosti - tobonjem mistikovom ueniku venekpfeldu. Sam spis, meutim, zamiljen kao knjievni pokuaj, izvrie snaan uticaj na pseudoreligiozni ivot Rusi je. Konfuzna pobonost moskovskih predgraa, sklona krajnostima i preterivanjima svih vrsta, kao nebeski dar doekuje neveliku knjiicu pre punu fantastinih Bemeovih podviga. Voda jeresi koja se kao kuga iri meu prestonikim obu arima i njihovim stalnim muterijama, postaje izvesni Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd. (Na pominjem da nismo u srodstvu. Ja sam od Mek-

donaljda iz Tverske gubernije.) Sekta dobija i ime - hartijoderi - prema jednoj od kljunih dogmi jeresi iji je sakrament - obian papir. Ni ostala pravila nisu nita manje apsurdna: poput obaveze vernih da se ene najrunijim i najdangrizavijim enama ili da, kada god mogu, prisu stvuju pogubljenjima; da se u svakoj prilici pod vrgavaju poniavanjima okoline i da spavaju u talama, kokoinjcima i svinjcima ili bar na klu pama u radionici. Sve religije, autentine ili lane, svejedno, imaju svoje mistike, askete i muenike. Ni Mekdonaljdova ne odudara od tog pravila. Dok vei na lanova sekte simbolino pojede komadi pa pira uz obrok, nailazimo na revnosne sledbenike koji iz ishrane izbacuju sve osim papira. Ako imamo na umu da se ta mrava dijeta zaliva po zamanim koliinama votke, onda ne udi fana tizam koji caruje u redovima hartijodera. Mekdonaljd (koji, zanimljivo, ne spada medu one to se hrane samo hartijom) nekako preskae prova liju izmeu obuarskog kalfe i teologa i sastavlja konfuznu knjiicu, na ijim stranicama pokua va da uoblii svoju teologiju. Prema njemu, hartija koja se proizvodi od drveta nije nita do koliko-toliko svarljiva praslika Drveta poznanja dobra i zla. Jedenje hartije, njen dalji mistini preobraaj u procesima varenja, nije nita drugo do iskupljenje praroditeljske znatielje i samopo-

uzdanja. Spavanje, pak, medu ivotinjama, u iz metu, predstavlja priznanje naeg pravog stanja, dubine nae palosti. Mekdonaljd najotrije osu uje sablanjivu modu kupanja, naroito svako dnevnog kupanja koje polako stie pristalice i u Rusiji. Oistie spoljanjost i tela", pie u nje govom sumornom katehizisu, ali e zagaditi Boije reke i mora." (Sa stanovita ekologije za panjujue tana opaska: to smo istiji, to je oko lina zagadenija.) Docnije, meutim, kada doe do progona hartijodera, zatitni znak sekte neizdriv smrad - obie se o glavu mnogom po tenom ateisti ili pravoslavcu koji e biti oteran u progonstvo samo zato to je smrdeo usled ne dostatka sapuna ili zbog rave navike. Zima ide, donovi otpadaju, nema valjenki na tritu, a moskovski obuari dangube u radi onicama. Trae vreme na tumaenja Mekdonaljdovih somnabulnih propovedi. Nedeljom, pak, kada drugi graani dremaju posle ruka ili odla ze u pozorita, hartijoderi izlaze u parkove i na ulice; nude deci i huliganima po kopejku da ih pljuju ili udaraju nogama u zadnjice. Moskovski arhiepiskop, videi da je avo odneo alu, pozi va Mekdonaljda u vladianski Dvor na ruak, s namerom da ga vrati u okrilje zlatnog pravosla vlja. A ta iz svega toga ispada? Doavi s ruka, Mekdonaljd ismeva episkopa, opisuje ga kao prodrljivca. Ovim recima: Eh, brao, sluge iz-

nesoe prenu ribu. Prizor ukusnog jela toliko je obradovao Njegovu svetost da je netremice gle dao u ribu s blaenim osmehom na licu. Ni riba, onako prena, nije odolela. I ona se njemu nasmejala." Vesti o sekti hartijodera konano stiu i do carskih kancelarija. Obuari tu i ovako nisu na naroitoj ceni; Rusija ve trei rat gubi zbog lo ih izama, koje se raspadaju na prvoj kii. Sada jo zapostavljaju i inae traljavo obavljani po sao. Neto se tu mora uiniti. Progonstvo u Sibir se ini kao razumno reenje. Reeno, uinjeno. Mekdonaljd i njegovi sledbenici dopadaju zatvo ra; potom ih okovane sprovode na elezniku stanicu, na voz ija se zadnja stanica jo uvek ne nalazi na geografskim kartama Imperije. Zapra vo, jo nije ni izgraena. Ali dok voz stigne tamo, bie ve pod krovom. Ta procesija prognanika, valja pomenuti, u Rusiji je deo kazne: povorka polako promie gradskim ulicama, izloena porugama i pogrdama svetine. Naravno, uvek se tu nae pokoji epizodni lik F. M. Dostojevskog da se saali na nevoljnike i da im udeli neku kopejku ili koricu hleba, ne bi li svom autoru obezbedio materijal za krajnje sumnjivu tezu o ruskoj dui". Ali poruge imaju sasvim drugaiji efekat na Mekdonaljda i njegove sledbenike. Oni ih do ivljavaju kao izraz posebne Boije milosti, kao izlivanje neoekivane blagodati. Progonstvo ih

na izvestan nain uvruje u veri. Kako, uosta lom, kazniti ljude koji spavaju u izmetu i dobro dolicom pozdravljaju sve tegobe ivota? Kazne imaju efekta samo na pokvarenjake. Umesto da iskoreni sektu, Carski ukaz je paradoksalno ini ja om. Jer, po prispeu u Sibir, rasporeeni su - iro nijom sudbine ili carskih inovnika - na rad u fa brici papira, u a m b i j e n t u kome njihova jeres cveta i u kome i pridobijaju mnotvo pristalica, to je za Sibir, u kome u to doba osim papira i nema bogzna ta drugo za jelo, donekle i razumljivo. Vsevolod Lavrentjevi Mekdonaljd se jed noga dana okliznuo u fabrici, upao u mainu za mlevenje drvene mase i zavrio preraen u papir. Sekta je tako dobila i muenika i delovala sve do Velike Oktobarske revolucije, kada narodni ko mesari maem i ognjem kreu u iskorenjivanje svake vrste religioznosti. Ali, na misteriozan na in, prenoena ko zna kojim putevima, jeres hartijodera u tajnosti se iri po jugoistonoj Evro pi, gde se, u poneto izmenjenom obliku, ouva la do dananjih dana. Paralelno sa Vsevolodom Mekdonaljdom koga je Gogolj obesmrtio u jednoj od svojih no vela - Demjan Parkinson se takode bavi metafi zikom i teologijom, pretvarajui se da ne uje glasine iz Moskve o udnoj sekti hartijodera ko ja sledi uenje protestantskog jeretika Bemea. (Kako drugaije protumaiti Parkinsonovu ree-

niu iz pisma E. Onjeginu: Apsolutno je nemo gue napisati tako fantastinu reenicu koja se pre ili kasnije nee obistiniti.") Intezivno razmi lja o problemu vremena, to za rezultat daje obimnu studiju potpisanu imenom Parkinsona seniora, kome je ionako ve sve svejedno. Nema vie tuih imanja za prodaju; rasprodao je tri gubernije; ta njemu znai potpisati knjigu koju ni je napisao, koju nikada i ne bi napisao, pogotovo ako i ne zna za to. Demjan se uva sopstvenog potpisa kao najljueg neprijatelja. Dovoljno j e " , govori nekom od prijatelja, potpisati priznanicu za platu da bi zaradio pakao zbog gordosti. Evo, uzmimo primer Fjodora Mihajlovia. On sa toli ko topline pie o kaluerima, crkvenim ljudima uopte, moda stvarno i veruje u Boga, ali kada na koricama neke od knjiga ugleda svoje ime, taj inae blagi ovek se pretvara u zver." Demjan Parkinson iznosi za ono vreme smelu teoriju da vreme praktino ne postoji. Tek posle vie od sto godina engleski fiziar Dulijen Barbur objavie slinu teoriju i postati predmet podsmeha kolega. Kao to je, umesto svog sina, Lavrentij Parkinson bio ismejan od onovremenih fiziara. Ukratko, na junak smatra da je stvarna samo sadanjost, a i ona tek uslovno, dok su prolost i budunost isto gramatike kategorije, projekcije seanja i oekivanja. Sadanji trenutak svoju neuhvatljivost duguje svojoj osciliratornoj

prirodi. Jer, prema Parkinsonu, sada poseduje iz-

vesnu realnost zahvaljujui prodorima" Boan skih energija, ali istovremeno nema istinsko tra janje zato to te estice prodiru u nita. Ako to uenje primenimo na kvantnu mehaniku, koja hi uskoro trebalo da bude objavljena, kvanti" ni su nita drugo do estice vremena, a sveukupna pojavnost se moe definisati kao nita koje ima izvesno trajanje. Nakon uvodnog poglavlja koje ima izvesne veze s onim to se naziva nauka, Parkinsonova studija se okree misteriji, tanije - mistici Posta nja. Napominjemo da je famozno delo arlsa Darvina o poreklu vrsta ve objavljeno i da ga moskovski intelektualci, vazda gladni simplifikacija i novotarija, vazda spremni da se pretvore u ivotinje, danju pomno iitavaju, a nou dre pod jastukom. U toj fascinaciji ivotinjskim sve tom, u tom radosnom prihvatanju konanosti smrti, Parkinson vidi pouzdan znak dolaska poslednjih vremena. I potpuno je u pravu. Evoluci ju od revolucije deli samo jedno slovo. On, na ravno, nema iluzija da njegovi spisi mogu neto promeniti; njegov rad je pre neka vrsta linih Jakovljevih lestvica, kojima se uspinje u pokuaju da izae iz samog sebe. Kao deo tog projekta tre ba svakako posmatrati i iscrpan esej Dislokacija iskuenja, od koga su naalost sauvani samo fragmenti. Ogled je objavljen pod pseudonimom

Joakim Ernestovi Gromeko-Baljberg, izazvavi skandal i poprilinu zbrku u ondanjoj kulturnoj javnosti zahvaljujui injenici da se u Tverskoj guberniji naao jedan Joakim Ernestovi Grome ko-Baljberg, koji je - polaskan i uvreden istovre meno - tuio tampara Vsevolodova, zahtevajui isplatu ogromnog honorara. 1 9 J. E. Gromeko-Baljberg je dobio parnicu 2 0 i ak stekao izvesnu slavu u opskurnim krugovima pseudomistika. Nimalo udno ako uzmemo u obzir originalnu koncepciju eseja kojim D. A. pokuava da napra vi sintezu Platonovog mita i starozavetne prie. Tu nailazimo na jednog loptastog Adama - Pla tonov uticaj - ali takav Adam nije obina lopta, kugla ispunjena mesom i iznutricama, ve je nje gova struktura kompleksna: on se sastoji od se dam koncentrinih sfera koje rotiraju jedna unu tar druge, u savrenom saglasju sa sedam nebe skih sfera makrokosmosa. Polazei od teze da duhovno prethodi materijalnom, Parkinson spoljanju sferu opisuje kao mesto spajanja Adamo ve linosti i sefire Malkuth; sfera ispod nje pred-

' 9 Da je u Rusiji n e m o g u e izmisliti ime i prezime, po kazuje primer F. M. Dostojevskog koji se dovijao da smisli najapsurdnija imena za svoje junake da bi na kraju ispalo da u ne preglednim prostranstvima C a r e v i n e postoje ljudi, ili a k vie njih, koji se isto t a k o zovu.
20 Ostaje n e p o z n a t o k a k o j e D . A . uspeo d a sakupi no v a c za isplatu imenjaka sopstvene fikcije.

stavlja Eden, gde kao sledea rotirajua sfera obitava materijalni Adam. Potom slede sfere ide ja o stvorenjima i stvarima i na kraju, kao po slednji krug, sama planeta Zemlja, koju Adam istovremeno sadri i nastanjuje. (Ideja vertikalnosti u kojoj su sve stvari neraskidivo povezane meusobnim proimanjem, veita opsesija De mjana Parkinsona, izloena je na briljantan na in.) Sada dolazimo do misterije Pada. Prema Parkinsonu, Stvaranje nije bilo konaan in ve poetak jednog beskrajnog procesa u kome se stvoreno kroz Adamovu delatnost uzdie u nestvoreno. Svet neposredno nakon Geneze jo uvek sadri visok procenat nitavila. Da bi se ne stabilnost takvog stanja preovladala, smatra Par kinson (a u emu vidimo uticaj sv. Maksima Ispovednika), silazak i otelotvorenje Sina bilo je neminovno, sve da se Pad i nije dogodio. (Ne moe se oveku prepustiti takav posao ak i ka da je prividno savren.) Na stranicama koje slede Demjan Parkin son, alijas Gromeko-Baljberg, izlae basnoslov nu teoriju o kuanju ploda Drveta poznanja do bra i zla. Sasvim suprotno dananjem shvatanju jedenja", pie u jednom od sauvanih fragmena ta, koje se pretvara u izvor nedostojnog zado voljstva, jo u vremenima neposredno posle Pa da jedenje je bilo naporan posao pretvaranja (transmutacije) pojedenog u samog sebe. U tom

smislu treba razumeti i parabolu o Adamovom kuanju ploda sa Drveta poznatija dobra i zla. Trebalo je da Adam pojede taj plod, ali ne pre nego to okusi plod s Drveta ivota; to jest, ne pre nego to sav bude proet ivotom, to nije bilo mogue postii linim naporom, njegovim uspenjem, ve samo silaskom drugog lica Trojice. On, dakle, eli da spozna ivot pre nego to ga je ste kao i tom eljom u sebe (i u sve svoje potomstvo) unosi gordost i nestrpljenje, izbaen je iz Raja, spreen da jede s Drveta ivota i podvrgnut smrti kako nesavreni ivot u kome se kriju beskrajne mogunosti korupcije ne bi bio ovekoveen." ta se dalje dogaa? Adam je jeo s Drveta poznanja dobra i zla, svario je pojedeno, pretvorio ga u svoje telo i sa da spoznaje da su njegova veliina i njegov sjaj li eni boanske potpore samo tama i prah. Sazna je da je on sam i dobro i zlo. Najobinija mogu nost. I ne samo to! Harmonija sfera je poremee na; one se uruavaju i Adam, koji je donedavno bio gospodar Zemlje i svih stvorenja, biva oko van materijom i izloen njenim stihijama." Sama injenica da je od opsenog ogleda, uprkos trima izdanjima u zavidnim tiraima, ostalo dostupno samo nekoliko fragmenata, po uzdan je znak da je Demjan Parkinson zaao u Vrt zabranjenog znanja. Za razliku od bezbonikih spisa koji s vremenom postaju sve obim-

niji, njegov ogled je bio osuen na postepeno i ezavanje, Tako je, pokuavajui da rekonstruie Adamov sunovrat, Demjan Lavrentjevi Parkin son utirao put sopstvenog pada - neizbene ka zne za sve koji se drznu da otkriju ono to treba da ostane sakriveno. Kazna nije mimoila ni ta tog i lakomog Gromeko-Baljberga, koji se osipa starozavetnim irevima za koje ondanja medici na nema leka, a njegovo imanje biva opustoeno najezdom skakavaca. Ali, katiga za pravog au tora teksta u neku ruku je jo gora. Kazna je ni manje ni vie - Lu Salome. Nije izvesno da li Lu Salome dolazi u Mi trofanovsk pre ili posle pobedonosnog pohoda na Italiju i, docnije, Evropu. Mehanizmi utvri vanja hronologije u njenom sluaju ne funkcioniu; ona poseduje zlokobni energetski naboj koji deformie prostorno-vremensku reetku. Koji, tanije, deformie sve to se nae u njenoj blizi ni. Istina je da sve ene kriju godine, ali Lu nema mere. Ostae tako zabeleeno da je roena 1 8 6 1 . godine, iako knjige roenih u Sankt Peterburgu papirnatim prstima pokazuju drugi datum: 12. februar 1 8 3 1 . Dakle, u vreme kada privuena le gendarnim sodomitskim zbivanjima u letnjikovcu Parkinsonovih dolazi u Mitrofanovsk - vreme koje iz navedenih razloga nismo u stanju preci zno da odredimo - ona je ve zrela ena, iskusna u svim perverzijama, do te mere proeta razvra-

tom svih vrsta da izgleda (a tako se i prikazuje) kao devica. Odmah po dolasku, ona baca oko na mladog D. A., intuitivno oseajui da se tu radi o velikom oveku, vrsti kojoj ona ne moe da odoli. I ) . A. u stvari ima samo jednu manu: ne ma para. Pokazae se, meutim, da e mu taj ne dostatak sauvati glavu. Od Lu sam vie nauio 0 paklu nego iz iitavanja svih crkvenih otaca", poverie se Parkinson mnogo godina kasnije jed nom svom prijatelju. Ne znamo o kakvom se tu paklu radi. Kao i uvek kada je Lu u pitanju, sve se odvija iza zatvorenih vrata. Jedini dokazni materijal su neljudski krici koji se povremeno u ju iz Demjanovih odaja. I sam D. A. nerado go vori o tome. Tek s vremena na vreme poneto ot krije nekom od najbliih drugova. Ali nita ne zapisuje. Poneko od drugova to ipak ini. U dnevniku P. A. Vronskog, na primer, nailazimo na beleku u koju je teko poverovati: (...) kada smo se posle veere povukli u sa lon, Demjan mi je rekao da je tog dana bio svedokom je Lu udovinog dogaaja. kako grubim, Bio je, naime, ne kim poslom otiao na potu i kada se vratio, uo donekle izmenjenim glasom izdaje sluavci nareenja. Nita ne slutei, uao je u sobu i zatekao Lu, potpuno golu, kako se usta punih mar. son, slatkia minka, istovremeno govorei na 'Da stvar bude gora', rekao mi je Parkin Okre-

'moj dolazak je nimalo nije uznemirio.

nula se, nasmejala se i procvrkutala kroz isto ne dostojno mesto: mili, malo si se zadrao.'" Sada je lik vetice Hildegarde (koja takoe govori na stranjicu) iz apokrifne pripovesti o poslednjim danima Jakoba Bemea neto jasniji. Iako zbog predrevolucionarne zbrke u hronolo giji i dalje nije jasno da li je apokrif napisan pre ili posle S a l o m i n o g boravka u Mitrofanovsku. 2 1 Bilo kako bilo, Demjan Parkinson na vreme uvi da da ga veza sa Lu vue u propast. ta drugo oekivati od ene koja smatra da u ljude treba ugraivati neku vrstu instrument-tabli s indika torima koji pokazuju telesnu temperaturu, brzi nu hoda, krvni pritisak, puls, nivo vode u orga nizmu, pa ak i raspoloenje? Jeste X I X vek stolee velikih pronalazaka, ali ni najzagrieniji za govornici mehanizacije svega i svaega ne idu ta ko daleko. Demjan Parkinson se pretvara da je siromaniji nego to jeste; on ljubljenoj moe da

to s e tie hronoloke zbrke i z druge polovine X I X veka, ona m o d e r n o m i t a o c u izgleda neshvatljiva, ali to dola zi o t u d a to su d r a m a t i n a zbivanja iz tog perioda docnije klasifikovana i sreena iako ne uvek u t a n o m sledu. K o n a n o , da te zbrke nije bilo, ne bi bilo ni revolucije, koja je, uostalom, mogla biti izbegnuta u sluaju da je c a r posluao savet Arhontovievog prijatelja, grofa Vronskog, koji ga je n a g o v a r a o da jednim u k a z o m ukine mesec o k t o b a r 1 9 1 8 , a da to n a d o k n a di uvoenjem d o d a t n o g o k t o b r a idue godine. U m e s t o da po slua savet koji bi mu s p a s a o i c a r s t v o i glavu, Nikolaj II je na redio da se Vronski zatvori u ludnicu.

21

ponudi samo knjige, medu njima i jedan od pr vih prevoda Fridriha Niea. to se pokazuje kob no po nemakog filozofa. Posle samo nekoliko proitanih reenica Lu uvia da je Nie neto sa svim drugo. Neto to njoj treba: prezire svaki misticizam, ekstrovertan je; pri tom poznaje najuticajnije evropske umetnike i zalazi u balske dvorane, toliko razliite od polusatrunulih salo na u kui Parkinsona, koji, povrh svega, zauda raju na suenu ribu i bor. I jednog jutra Lu Salome na velosipedu naputa Mitrofanovsk, osta vljajui u dui Demjana Parkinsona stravinu pusto, verovatni uzrok njegove kasnije mizoginije i strogog celibata. Njen odlazak ubrzava razvoj dogaaja. Vlastelini u Moskvi konano su se otreznili, a lju depee upraviteljima imanja oko Mitrofanovska, zahtevaju pare i s nevericom primaju obavetenja da su njihovi posedi budzato rasprodati i odavno proerdani. Da u stvari, zbog loe rau nice pripitih geometara koji vrste preraunavaju u kilometre, ti posedi vie i ne postoje. Da vie nema ni Mitrofanovska. Ni okolnih zaselaka. Ni reke Psarje. Da je sve to sada stotinama prokle tih kilometara daleko u Kini ili Manduriji. Sve jedno, Lavrentij Parkinson ipak dopada robije. Biva osuen na progonstvo u Sibir, to u dubini due i prieljkuje. (Tamo e se, sasvim u ruskom stilu, konano otrezniti, pokajati i poslednje go-

dine provesti u neprestanim molitvama.) Meu tim, pre nego to nastavimo povest o njegovom sinu, svratimo na trenutak u Moskvu kako bi smo prisustvovali sprovodu kanjenika, meu njima i Lavrentija Akakjevia, na voz koji e ih odvesti u neku zavejanu nedoiju. Meu oku pljenim svetom, usred povika, pogrda i pokoje milosrdne opaske, vidimo Fjodora Mihajlovia (on u potrazi za inspiracijom ne proputa takve prilike); Fjodore Mihajloviu, Fjodore Mihajloviu!" vie Lavrentij Parkinson iz stroja okova nih u bukagije. Pisac Karamazovib na trenutak vadi belenicu, ali je odmah potom vraa u dep. Baca prezriv pogled na nekadanjeg domaina i mecenu, okree glavu na drugu stranu i pretvara se da ga ne poznaje. Veliki Razvratnik Parkinson odlazi u Sibir s gorkim saznanjem da mu Dosto jevski nikada nee posvetiti ni najbedniju reeni cu poput, na primer: ,,U koloni kanjenika bio je i L. A., nekadanji vlastelin koji je propio sve svoje imanje i nekoliko susednih poseda." Demjan nema kud. Mora da napusti Mitro fanovsk. Ulazei u voz, poslednji put se osvre na rodno mesto i vidi da se magija zanosa, besko nanih opijanja i orgijanja rasplinula; Mitrofa novsk je osvanuo u svoj rugobi blatnjavih ulica, zaputenih kua i jo zaputenijih itelja. Sada donekle razume Fjodora Mihajlovia; takav grad - ukoliko to jeste grad - nikako se nije mogao

uklopiti u urbanistiki plan njegovih romana. Doista, ako osmotrimo bolje, uprkos naglaenim socijalnim tonovima, Dostojevski radnju svojih knjiga smeta uglavnom u Sankt Peterburg, Mo skvu ili neku mondenu banju u Evropi. Nikada on ne pie o mestima u kojima nema kockarnica. Parkinson, dakle, ulazi u voz i putuje u desetogo dinje progonstvo u nepoznato. ta radi tokom tih deset godina? Gde ivi? Kuda se kree? - Sve to nikada neemo saznati. Ne znamo, tavie, da li je uopte bio u Rusiji. Da stvar bude zapetljanija - ni on sam se niega ne sea. Ili ne eli da se sea. Tek 1 9 0 1 . sasvim sluajno nabasavamo na njega na uzavrelim ulicama Lalelija, trgova kog kvarta u Istambulu. Takode, ne bez izvesnog uenja, doznajemo da je D. A. vlasnik otmenog pansiona Karadeniz, specijalizovanog za smetaj romantinih i tuberkuloznih ruskih grofica koje tu, uukane u kamirsku ebad, udobno provode poslednje da ne, posmatrajui sa balkona zalaske sunca na Bosforu. I to je, ukratko, sve to se moe saznati. Ma koliko opsena istraivanja preduzimali, tra govi vode samo do rusko-turske granice. Od tada nadalje, hoteli e ostaviti snaan peat na ivot naeg junaka: ili e ih voditi ili e iveti u njima. Bavljenje ugostiteljstvom, meutim, ne odvaja ga od pisanja apokrifnih knjiga. Svoju ne postojeu a sve obimniju bibliografiju obogauje

delom Tractatus antiheliocentricus, iz ijeg se na slova lako da naslutiti tema. Ovoga puta je opre zniji. Autorstvo sada pripisuje Michaelu Sendivogiusu, alhemiaru iz XVII veka, kome navlai kukuljicu astronoma, zakletog protivnika Niko le Kopernika i drugih pobornika vaskrsnutog paganskog kulta sunca", kako ih opisuje u Pred govoru prireivaa, tobonjeg lajpcikog profe sora Fon Klosovskog. Da bi se potpuno osigurao od svake mogunosti da knjiga bude pripisana njemu, Parkinson kontradatira godinu izdanja ( 1 7 9 9 ) , a grafiku opremu i povez savreno upodobljuje navodnom vremenu tampanja, sve sa anagramom Divi Leschi genus amo, koji sadri sva slova imena fiktivnog autora. O emu je, dakle, re u tom spisu koji se ustremljuje na heliocentrini model vasione - je dan od temelja evropskog racionalizma? Ukrat ko - prostor ovog teksta ne dozvoljava opsenu analizu - Demjan Parkinson vidi heliocentrizam kao podmuklo ukidanje monoteizma i njegovu zamenu prastarim kultom sunca. Nasilno izmetanje Zemlje iz sredita svemira na njegovu krajnju periferiju nema nikakav praktini znaaj. Pomorska navigacija i dalje operie Zemljom kao centralnom takom. Ne bez ironije, Parkin son, alias Sendivogius, poziva pobornike doktri ne da krenu na jedno krstarenje brodom iji bi krmano odreivao kurs na osnovu novouvede-

ne pozicije Zemlje. Ta teorija", pie u jednom poglavlju, ne uvodi nikakav red u nebesku me haniku, kako se lano prikazuje. Naprotiv: nebe ska tela ostaju na broju i na svojim mestima. Umesto toga, nered se uvodi u duhove ljudi i odatle se iri neistraenim prostorima mikrokosmosa u vie sfere. Uostalom, Zemlja svoje sredi nje mesto ne duguje poloaju u prostoru, ve Adamu, kao sreditu Tvorevine. Na kraju kraje va, da bi se odredio centar, nuno je imati jasno odreenu periferiju, to mi u ovom sluaju ne mamo. U jednom nedefinisanom sistemu ispu njenom milijardama objekata apsolutno je ne mogue odrediti gde se ta nalazi." Svoju smelu tezu Demjan Parkinson potkrepljuje statistikom zemljotresa, koja pokazuje dramatino povea nje seizmikih potresa od vremena prihvatanja doktrine heliocentrizma do dananjih dana 2 2 . Slede nadahnute stranice na kojima na ju nak elaborira dalje zlokobne implikacije helio centrizma. Usled poremeaja nastalih u suptilnoj hijerarhiji nebeske mehanike, dolazi do drutve nih nereda koji se ogledaju u sve manjoj sprem nosti ljudskih masa da se podvrgnu bilo kakvoj

Teko shvatljiva greka inae poslovino opreznog Demjana A r h o n t o v i a . Statistika koju je priloio u studiji ob uhvata zemljotrese zakljuno sa g o d i n o m 1 9 0 0 , to je poslui lo da se "neto kasnije otkrije njegovo a u t o r s t v o , budui da je k a o godina izdavanja knjige navedena 1 7 9 9 .

22

ideji vieg poretka, simbolizovanog u principu monarhije. Kada Zemlja nije u centru sveta, cen tar postaju pojedinane individualnosti. I ubrzo ta pometnja dovodi do navrat-nanos napisanih kodeksa apsurdnih ljudskih prava". Mnogi na ivni kralj, posveen dobrobiti svojih podanika, radosno prihvata naunu istinu" da bi se ubrzo naao usred urlika svetine koja ga odvodi na gi ljotinu ili na veala. Kako rekosmo: prevara je otkrivena zahva ljujui statistici zemljotresa koju nepanjom D. A. produava stotinak godina posle smrti tobo njeg autora Sendivogiusa. Apokrif je demaski ran. Ali Demjan Parkinson nije. On je sada, nai me, podanik Otomanske imperije, hotelijer koji se zove Ismail-aga engi (Cengi). Otrovne streli ce racionalistikih kritika pogaaju srce fiktiv nog Turina, graanina trulog istonjakog car stva, od koga se nita pametnije ne moe ni oe kivati. Iako je njegovo pravo ime ostalo neukaljano, Demjan Parkinson veoma teko podnosi pakosne napade, to donekle daje za pravo otrovnim jezicima koji smatraju da sklonost apokrifnosti kod naeg junaka vie duguje tati ni nego ljubavi prema anonimnosti. Ipak, od Ismail-age engija do Demjana Parkinsona samo je jedan korak, mnogi su spremni da ga uine, i zato se on odluuje da ponovo promeni formal ni identitet. Prekono prodaje pansion Karade-

niz, preputa ucveljene grofice orijentalnim hiro vima novog vlasnika i odlazi u nepoznatom pravcu. Za svaki sluaj izvesno vreme nema ni kakvo ime. Ali ne miruje. Odbacio je pseudonim Ismail-age, ali nije i njegovo pero. Negde u zabi tima Anadolije - naknadne analize su utvrdile da papir potie iz oblasti Trabzona - on pie drugi deo Tractatusa antiheliocentricusa, u kome opravdava netragom nestalog Ismail-agu. Skrom ni Aga je, tvrdi, pribegao pripisivanju autorstva drugom oveku zbog predrasuda o turskim filo zofima u evropskoj javnosti. Ve samo njegovo ime na koricama knjige bilo bi dovoljno da se njen sadraj odbaci kao besmislica. Pobornike geocentrizma, uostalom, eka takva sudbina ak i ako nose evropskom uhu mnogo prihvatljivija imena. Ali od teza iznetih u knjizi ne odustaje. Zemlja je, tvrdi, i dalje u centru tvorevine. Sunce je tu samo ogrev i osvetljenje. Gde se Demjan Parkinson skriva sve to vre me? Tamo gde i svi drugi koji iz nekog razloga hoe da se sklone od javnosti - u vojsci. Armije i inae ne obraaju mnogo panje na biografije i identitete; prema Fon Klauzevicu, idealan vojnik treba da ima samo povrinu. I u smislu strategi je i u smislu taktike, upotrebljiva je samo povr ina. ta jedan general da radi sa besmislicama tipa unutranji ivot" ili linost"? ivo bie koje je potrebno da bi popunilo uniformu, lem,

izme i uinilo oruje pokretnim i ubojitim sa mo je ustupak nesavrenosti ratne tehnologije; najslabiji elemenat vojne mainerije koji se, sa svoje slabosti, najee mora da menja. Svaka subjektivnost i posebnost dodatno skrauju rad ni vek i upotrebljivost tog varijabilnog elemen ta, koji - iako najmanje vredi - treba povrh sve ga i hraniti i leiti. U otomanskoj Armiji taj pri stup je doveden do savrenstva. Asker tu nije ak ni broj. (Kakvu bi svrhu imalo numerisanje vojnika u vojsci u kojoj oficiri ispod ranga ma jora uopte ne znaju da broje?) Zato se tu broj no stanje odreuje odoka. Prema gustini borbe nog stroja. Razumljivo je da takvo jedno mesto savreno odgovara potrebama Demjana Parkinsona. Surovu disciplinu, esta ibanja, spavanje na goloj zemlji, uasne anadolijske mrazeve sve to na junak prihvata kao preage na lestvicama duhovnog uspenja. Patiti se mora. Sve dok ne ukrotimo, ili, to je jo bolje, ne ubijemo ivotinju u sebi, neemo biti u stanju da budemo ljudi", belei D. A. u jednom pismu mladom Reneu Genonu. I u nastavku vizionarski dodaje: Ali u naem vremenu prefinjena umetnost pat nje vie nije na ceni. Naprotiv: ine se ogromni napori da se ona po svaku cenu izbegne. Pogle dajte samo besramni uspon farmaceutske indu strije. alosni procvat privatnih lekarskih prak si. I bie vam potpuno jasna dubina naeg poto-

n u a . Nema te nitarije koja se ne smatra do stojnom bolnikog leenja i bojim se da e ta subverzivna praksa u najskorije vreme postati pravo; da e, tavie, taj besramni parazitizam finansirati same drave, utirui tako put sopstvene propasti. Koliko je to razliito od trezve nog shvatanja iznesenog u Platonovoj Dravi, prema kome lekarska vetina treba da slui is kljuivo za leenje savreno zdravih ljudi koji se nekim sluajem poseku, slome ruku ili navuku kakvu prehladu, dok boleljive i slabe treba pre pustiti sudbini: ili da sopstvenim snagama budu izleeni ili da umru koliko-toliko oieni patnja ma i bolovima. Usuujem se da predvidim da e to nedostojno pravo koristiti ak i oficiri; da e i ta kasta, nekada rangirana odmah iza brahmina i filozofa, obilaziti ordinacije i laboratorije, mo kriti u smene posude i sa strepnjom iekivati rezultate. Eto dokle e dovesti procesi degenera cije. Ako se i moe prihvatiti da boluju ratari, i novnici i radnici, praksa bolovanja oficira apso lutno je neprihvatljiva. Stanje bolesti je u otroj kontradikciji sa samom sutinom te profesije. Kome uopte trebaju bolesni oficiri?" Ova vizija dobija na vrednosti ako se podsetimo da je u vreme kada Demjan Parkinson pristupa otomanskoj vojsci za jednog oficira jo uvek nezamislivo da bude bolestan. Nerado se gleda i na poboljevanja obinih redova. Takvima

se tovare najtee dunosti i odreuju najopasniji zadaci. Platonizam kao praksa otomanske voj ske? udnovato ali istinito. Da nije b i l o tako, zar bi Porta stoleima vladala nad polovinom sveta? Ako neki oficir - kao to je to sluaj s majorom Kemal-paom Mustafom, docnijim Ocem Tur ske", koji potajno boluje od ciroze jetre - sluaj no i oboli, onda oficirska ast nalae da to pri kriva, da se sam lei i bori jer, ukoliko nije u sta nju da se nosi sa sopstvenom boljkom, kako od njega oekivati da na bojnom polju savlada nad monijeg neprijatelja. Kemal Paa, kome je na junak D. A. u to vreme posilni, tako i postupa. Njegova lina apoteka je vojniki uredna i kraj nje skromna i sastoji se od nekoliko hodinih za pisa, aja od nane i burmuta. Izgleda da sama Promisao, iako na pomalo udan nain, spaja dvojicu vizionara. Izmeu Kemala Pae i Demjana Parkinsona, uprkos za to vreme nepremostivoj razlici u rangu, raa se iskreno (i dugotrajno) prijateljstvo. Koje naeg junaka ni u kom sluaju ne oslobaa dunosti i enja izama, pranja majorovog vea, kuvanja i podvoenja lakih devojaka, punjenja i ienja lula s opijumom - dunosti koje, mora se rei, Demjan Parkinson obavlja krajnje savesno. Ako nisi u stanju", zabeleie negde, da sa sa vrenom predanou slui nadreenog oficira, kako oekuje da s predanou slui Gospodu?"

Kemal Paa, meutim, nije ono to naizgled je ste; bludnienje sa erkeskim prostitutkama, pu enje opijuma, neumereno uivanje u obilju hra ne i poslastica - sve je to obol usudu orijentalne scenografije, prokletstvo Istoka ispod koga se krije izuzetno obrazovana i inteligentna linost. U asovima zamora od uivanja, Kemal Paa po ziva Demjana Parkinsona u svoj ator. (Kada je posebno dobre volje, dozvoljava mu da tu i pre spava, sklupan pored njegovog leaja; inae D. A. spava na asuri ispred atora. Ili je moda tanije rei - adora.) Uz aj i nargile njih dvojica vode beskrajne razgovore o umetnosti, filozofiji i religiji. Kemal Paa ne moe da spava (mue ga jetra i rava savest); Demjan Parkinson, pak, ra dosno prihvata svaki povod da izbegne mekutvo predavanja snu. Evo kako, ako je verovati rekonstrukciji jednog upuenika u misterije De mjana Parkinsona, teku te diskusije. Pa dobro, Azize", (u to doba Aziz je privremeno ime Par kinsona), ako ve voli da pie, zato izbegava da ono to napie potpie sopstvenim imenom? Da li se boji odgovornosti?" N e ! " odgovara Aziz, to jest Parkinson. Odgovornost je nemo gue zavarati promenom imena. Ali pisanje je ve oma osetljiva stvar. To je uobliavanje unutra nje haotinosti. U taj in nipoto ne treba meati sopstveno ime. Ime je kua bia. (Ako je re konstrukcija tana, onda je evidentno ono u ta

m
se ionako sumnja: francuski intelektualci rado i esto pozajmljuju" od naeg junaka.) A kua se ne sme ispunjavati sumnjivim nametajem. Naj bolje bi bilo da se knjige objavljuju samo sa na slovima, bez imena autora, ali takve knjige ne maju prou." Kemal Paa duboko uvlai miriljavi dim iz nargila (didaskalije su neizbene i u rekonstrukcijama) i kae: Evet! (turski: ne) Ovaj svet je doista pao veoma nisko. Pitam se: moe li se dalje? Odravanje kosmikog reda spalo je na plea vojnikog i policijskog esnafa, kojima to nije prvobitni posao. Mi smo, mi voj nici i sejmeni (tu se malo pridie sa leaja), po slednji branioci ideje centra; zapravo - tuni don kihoti koji juriaju na vetrenjae nadirueg haosa. I za tu munu slubu, umesto zahvalnosti dobijamo prezir. I optube za surovost i genocide. A ak ni sva ta surovost nije u stanju da usposta vi koliko-toliko stabilno stanje. Potpuno si bio u pravu u onom tvom spisu. Kako se ono bee zo ve? Corpus Hermeticuml Pometnja u svetu posledica je shvatanja da Zemlja nije centar univer zuma. A sad - mar napolje, na asuru, hou da itam Niea..." S t a n i ! " zaustavlja ga Kemal Paa na po lovini tog kratkog puta. Ima tu jo jedna stvar. Abortusi! Zaboravio si na abortuse. Ako jednoga dana bude tampao drugo izdanje, svakako ih pomeni. ejtan ureduje da oni koji

bi bili roeni kao najsnaniji i najumniji budu pobaeni. I Alah to doputa da bi kaznio ovaj narataj." itajui ove redove, ma koliko sumnjali u njihovu verodostojnost, ne moemo se otrgnuti utisku da su Kemal Paa i njegov posilni potpu no u pravu. Jer njih dvojica, usred pustinje jo sumnjivije verodostojnosti, izloeni moguem napadu neke od bezbroja pobunjenikih hordi to lutaju Anadolijom, provode vreme razgova rajui o tzv. poslednjim stvarima, dok uene gla ve, elita ovog sveta, u udobnim i ugrejanim klu bovima vode banalne diskusije o poskupljenji ma, utakmicama u kriketu i ljubavnim aferama. Ali ustrojstvo sveta je takvo: sve velike stvari, bez obzira na vrednosni predznak, bivaju zaete na neuglednim mestima: Buda postie prosvetljenje u nekom zabitom umarku; Isus se raa u tali; Hitler stie prve pristalice u opskurnim minhenskim pivnicama. Kemal Paa, docniji Ataturk, ideju za reformu Otomanskog carstva uobliava u vojnikom taboru, koristei sanduk za municiju umesto pisaeg stola. to se pokazu je kao krajnje praktino reenje, jer se neke od Painih ideja takorei upucavaju u umale svesti upravo mecima iz tog sanduka. U majorovom itapu sve je, vojniki pedantno, ve predvieno do u najsitnije detalje: zabrana fesova i fereda; sekularizacija Turske; genocidi koje treba spro-

vesti u cilju potpune turcifikacije

23

(skupa s da

tumima pogroma i spiskom imena onih koje treba ubiti); i na kraju, projekat koji u svoju vi ziju Kemal Paa unosi na genijalni nagovor De mjana Parkinsona: reforma turskog pisma i je zika (kao prvi prikriveni uticaj D. A. na svetskoistorijski proces). Ne odrie se lako tvrdoglavi Ataturk orijen talne zavodljivosti arapskog pisma. Meutim, vreme prolazi, Parkinsonovi argumenti su sve neoboriviji i Paa, konano, pristaje na reformu, pod uslovom da se Parkinson odrekne autorstva i obavee na doivotno utanje, to ovaj rado prihvata. I doista potuje dogovor. uti kao zali ven. Ali Kemal Paa ponekad, pogotovo kada popije neku, zna da razvee jezik pred ljubavni cama. U svetu velike politike, opet, svaka druga ili trea ljubavnica je pijun neke strane sile, i za hvaljujui toj injenici raspolaemo transkriptom jednog od Ataturkovih monologa, preuzetih iz arhive tajne slube ije ime, razumljivo, ne smemo pomenuti: (...) [Reenice koje prethode precrtane cr nim mastilom i potpuno neitke.] ... da, da, Aziz

^ U smislu funkcionalnosti nacionalne drave, Kemal A t a t u r k je bio p o t p u n o u pravu, uprkos neuklopivosti njego vih vizija u okvire novonastalih doktrina politike korektnosti i ljudskih prava, jer takva drava moe da funkcionie s a m o pod uslovom da je naseljena s a m o jednom nacijom.

Parkinson je presudan za odluku da ukazom ukinem upotrebu arapskog pisma. Ali - o ovome ni kome ni rei! Jesi li ula? Ja u prvi mah nisam nameravao da se petljam u lingvistiku. Mislio sam da u politici pismo nije ni od kakve vano sti. U krajnoj liniji - ne bi ni trebalo da bude. Ali, pokazao mi je taj vraki Rus da i te kako jeste. 'Kemal Pao', govorio bi glancajui izme ili latei sablju, 'karakter jedne nacije je sudbinski odreen pismom. Evo primera: Kinezi! Oni su za nas veita zagonetka iz prostog razloga to ne razumemo njihove ideograme. U davna vremena, oi Kineza su bile poput naih; s uvoenjem pi sma, one polagano postaju kose zbog nepresta nog vizuelnog kontakta s krivudavim linijama etkice za pisanje. Pogledajte bilo koji kineski ideogram i sve e odmah biti jasno. Ima tu jo jedna stvar: slikovno pismo konzervira znaenje. Govorni jezik se, istina, menja poput svih dru gih, ali tradicionalna znaenja su zakljuana u tvrdim sefovima ideograma i nema te jezike aberacije koja ih moe poremetiti, to ovoj naci ji daje postojanost uprkos (ili ba zahvaljujui) neprestanim menama i jedinstvo uprkos beskraj noj arolikosti dijalekata. Pa i sam Veliki zid ni je nita drugo do ogromni ideogram ije znaenje neki poznavaoci prevode kao: varvari, ovde se zaustavite] I to je - zahvaljujui ogromnosti ide ograma - delovalo. Varvari su se posluno zau-

stavljali u njegovom podnoju. Veliki zid, kao to znate, nikada nije imao vojne posade...' Ljubavi, hajde, natoi mi yeni raki.14 Gde sam ono stao? Da! ta sam mogao prigovoriti takvom argumentu? Tano je, itao sam i sam negde: Veliki zid nije imao vojnu po sadu, samo to je zlehudi pisac knjige to pripisao navodnoj dekadenciji kineskog carstva. ista glupost! Dekadencija je nemogua u Kini iz pro stog razloga to tamo u korenu sasecaju svaki progres. Istog tog momenta blesnula mi je geni jalna ideja: zato da i ja ne sagradim Veliki zid koji bi opasivao Tursku. Ali odmah su iskrsle brojne prepreke. Napisan arapskim pismom, sa svim njegovim krivinama i kvaicama, pride op tereen dugim spiskom neprijatelja koje bi treba lo da odvraa, zid ne samo da bi bio preskup ne go bi prekrivao celokupnu povrinu Turske. U vojnikom smislu to uopte nije loe reenje: ide alna odbrana i jeste fortifikacija svakog pedlja onoga to se brani. Ali, Turska - uprkos svemu to sam uinio za nju - nije idealna zemlja i ne moe polagati pravo na idealnu odbranu. Aziz je, moram priznati, bio veoma uporan. Dan za danom, sat za satom, nastavio je da me ubeduje u prednosti promene pisma. Pitao sam

Vrsta lozove rakije pomeane sa haiem (prim. prev.)

se: da li mu je dobrobit Turske toliko na srcu ili je tu posredi elja da da svoj doprinos neem ve likom, a da pri tom ostane anoniman, dakle lien svake odgovornosti ukoliko neto krene naopa ko? Ko e znati? Ali njegovi argumenti su bili ne porecivi. Seam se kao da je bilo jue: Aziz pored mangala, kuva aj. I govori: 'Kemalaga, uticaj pisma na jednu naciju uveliko prevazilazi grani ce pismenosti i proima svaku poru jedne zajed nice. Upotreba arapskih pismena sama po sebi izaziva u ljudima elju da se oblae u skladu s morfologijom alifa i daleta; ona, prosto, priziva na noenje vreastih pantalona, almi, iljatih ci pela i papua... Ukratko - svega emu je zabra njen pristup u Evropu i njene raskone salone. Nemojte me pogreno shvatiti, ali evropejstvo se sastoji od malo ega drugog osim evropskog na ina odevanja, koje se u Stambolu jo uvek po-' sprdno naziva alafranga. Ja znam da vi nameravate da to promenite. Ali razmislite malo! Ukoli ko zabranite alme, fesove i zarove, a arapsko pi smo ostane u upotrebi, vi ete se onda suoiti s nizom oruanih pobuna proisteklih iz diskrepan cije izmeu naina odevanja i naina pisanja. Da biste reformu odevanja uinili uspenom, mora te napraviti reformu pisma i umesto arapskih slova uvesti irilicu.' Dakle, irilica! Tu li je ciljao Aziz! Odmah sam u tom predlogu prepoznao pipke velikoru-

skog imperijalizma. Isuvie je raje u Otomanskom carstvu koristilo tu azbuku. Imali smo mi vrlo rava iskustva sa irilicom. Zapitao sam se: nije li Aziz ruski agent? I odmah sam odbacio tu mogunost. Nije on bio nikakav agent. Ali Rusi su takvi: uvek rade u korist velike Rusije, ak i kada to ne ele ili kada uopte nisu svesni toga. Primena ruske irilice nije bila neizvodjiva. Glas , , I " se, recimo, lako mogao zameniti sa ,,bI". , , C " , sa njim bi ilo tee, ali mogao bih, da sam lud, od Srba pozajmiti ,,". Da sam postupio ta ko, da sam uveo rusku irilicu, ne bi prolo ni pedeset godina, a Turci bi se pretvorili u Ruse. Ionako tu neke velike razlike i nema. Nisam hteo da uvredim Aziza. Jo manje da ga kaznim. On je bio neiscrpni rudnik upotre bljivih ideja. Zato sam pribegao orijentalnom lu kavstvu. 'U pravi si, Azize', rekao sam mu, 'samo zaboravlja da se u Evropi ni na rusku azbuku ne gleda ba najbolje. Pa u zato da te polovino po sluam: ukinuu arapsko pismo, a umesto njega uveu latinicu.' 'Kako hoete, Kemalaga', snu deno e Aziz, 'samo da znate da e Turska ubr zo postati katolika zemlja. A evo zato...' [Osta tak izvetaja takode precrtan crnim mastilom.] Reforma turskog pisma jo uvek je u fazi fantazije u koju, kada se probudi iz opijumskih sa njarenja, ne veruje ni Kemal Paa. Koliko je sve to

nerealno govori injenica da ni on sam u to vreme ne zna latinino pismo. Jeste, on ita Niea, ali to je rusko izdanje Voznesenski i sin. Najneobuzdanije fantazije, meutim, gotovo uvek pronau put do povrine stvarnosti (to je od vanosti za dalji tok povesti o D. A.), dok istovremeno najracional nije zasnovani projekti po pravilu zavravaju u haosu i nitavilu. Demjan Parkinson jednog jutra potpisuje ugovor (sastavljen na arapskom!!!) ko jim se odrie autorskih prava na ideju reforme pi sma. Zauzvrat dobija otpust iz vojske, kesu duka ta, hodin zapis protiv urokljivih oiju i pomalo neugledno mesto u turskoj diplomatskoj slubi (birinci katip, prvi sekretar), koje, za sada, krasi fusnota: Kada Kemal Paa doe na vlast. Vidimo ih nakratko, na rastanku, na zabitoj anadolskoj eleznikoj stanici ije ime ne moemo proitati jer je (jo uvek) napisano arapskim pismom. Ve sledeeg trenutka nestaju u neprozirnom oblaku iznenadne peane oluje, koja se posle nekog vre mena pomera dalje na sever. Vie ne vidimo ni Ataturka, ni Parkinsona, ni elezniku stanicu. Demjanu Lavrentjeviu se u toj zabiti gubi svaki trag. Vie nikada nita ni sam uo o njemu, ali kao iskusni posmatra zbi vanja u svetu ovde-onde sam u nekom dogaaju prepoznavao njegov nevidljivi rukopis i vidljive uticaje prefinjene bolesti koja je po njemu ponela svoje ime.

SADRAJ

Pavel Kuzmi Kasatkin MORBUS PARKINSONI INFEKCIJA 29 INKUBACIJA KRIZA I AGONIJA

77 151

Demjan Lavrentjevi Parkinson, izumitelj strane bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1 9 4 7 . godine u logorif na Kolimi pod lanim imenom Nikolaj Nikolajevi Kuznjecov. Do tog dana on pokuava da iz perspektive udne bolesti promeni okolinu, sastavljajui fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lanog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata sveta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju. Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu izmeu anrova, istine i lai jedino moe da odredi hrabar italac.