Asimov Isak/Silverberg Robert, DETE VREMENA

Asimov Isak/Silverberg Robert

DETE VREMENA
Prevod: Nedeljkovi B. Aleksandar
Asimov Isaac/Silverberg Robert CHILD OF TIME, 1991.
POLARIS
1991. |
Asimov Isak/Silverberg Robert, DETE VREMENA
SADRAJ
PROLOG: SREBREN OBLAK
NALAENJE
Meupoglavlje prvo: ZNALICA
DOLAZAK
Meupoglavlje drugo: BOGINJINA ENA
OTKRIVANJE
PROUAVANJE
Meupoglavlje tree: NA TROREJU
POGRENE OCENE
SAOPTAVANJE ISTINE
Meupoglavlje etvrto: DRUTVO ZA RAT
OTPOR
Meupoglavlje peto: DRUGI
SNEVANJE
Meupoglavlje esto: BLOKADA
POSTAJANJE
POSEZANJE
ODLAZAK
EPILOG: GROM-OBRAZ
PROLOG: SREBREN OBLAK
Tokom noi poelo je pomalo da snei. Sneg je, sitan kao prah i razreen
kao sumaglica, dolazio sa zapadnim vetrom; iz daleka, svakako. Jo je u sebi
nosio miris mora, koji se sada poeo dizati iz tundre, iroke i sumorne,
jutarnjim suncem obasjane.
Srebren Oblak imao je prilike da vidi more, samo jednom, davno, dok je bio
dete i dok je Narod jo lovio u zapadnim zemljama. More je ogromno, mrano i
nemirno, a kad ga sunce obasja na jedan odreeni nain, ono zablista kao udna
tena vatra. Ui u more, to je smrt, ali gledati ga, to je divno. On vie nikad
nee videti more, to mu je bilo jasno. Zemlje du mora sad dre Drugi, a Narod
se povlai, iz godine u godinu sve je blii onom mestu gde se sunce raa.
Srebren Oblak je uviao da, ak i ako bi Drugi nestali isto onako iznenadno kao
to su doli, on vie nema nikakve nade da se vrati na obalsko podruje. Suvie
je mator i sakat, preblizu je svome kraju. Pola ljudskog veka, moda i vie,
bilo bi potrebno da se pleme vrati istim putem, na istok. Srebrenu Oblaku nije
ostalo pola ivota. Dve godine, toliko e jo poiveti, ili, uz malo sree, tri
godine.
Ali nema u tome nieg loeg. Ipak je video more, a to niko drugi u plemenu
ne moe danas za sebe rei. Nikada nee zaboraviti kako more mirie i kakvu
ogromnu ustalasanu snagu ima. On stoji na uzvisini iznad taborita i zuri preko
neoekivano zasneene ravnice - jako iri nozdrve, udie duboko, da oseti
mousni miris mora koji se, noen isparenjima sa topeeg snega, die ka njemu.
Na tren se osea kao da je opet mlad.
Samo na tren.
Jedan glas iza njega kae: "Nisi nita rekao o snegu noas kad smo
podizali tabor, Srebrene."
Glas Znalice. Zato se popela za njim? On je doao ovde, gore, da bi bio
sam u tiini zore. Ponajmanje je eleo da ga Znalica gnjavi u ovom trenutku
izdvojenosti.
Srebren Oblak se polako okrenuo da se suoi sa njom.
"Da li je sneg tako neuobiajen da ja moram davati upozorenje kad god
nailazi?"
"Ovo je peta nedelja leta, Srebrene Oblae."
Slegnuo je ramenima. "Pa, moe i leti da pada sneg, eno."
"U petoj nedelji?"
"U svakoj nedelji", ree Srebren. "Pamtim leta u kojima nije ni prestajao,
nego je padao iz dana u dan. Mogla si da gleda kako blistavo letnje sunce sija
kroz njega, a ipak je nastavljao da pada. I to u zapadnim zemljama, gde su leta
toplija nego ovde."
"Davno je to bilo, pre mog roenja. Leta postaju svuda bolja, tako svi
govore, a izgleda i da istinu zbore. Ali trebalo je da nam kae da ide sneg,
Srebrene."
"A je li ovo neto mnogo snega? Samo je malo poprailo, Znalice."
"Mogli smo da isturimo asure za spavanje."
"Za ovo malo snenog praka? Za ovu sitnicu od snega?"
"Da. Ko voli da se probudi sa snegom na licu? Trebalo je da nam kae."
"Nije izgledalo vano", ree Srebren Oblak razdraljivo.
"Ipak, trebalo je da nam kae. Osim ako nisi znao, naravno."
Znalica mu je uputila dug, neprijateljski pogled, pun zlobe. Ta ena
postaje mnogo gadna, sad kad starost sve dublje zagriza u nju, pomisli Srebren
Oblak. Pamtio je on i dane kad je ona bila divna vitka devojka Vodopadna, sa
slapovima guste, crne kose i sa grudima poput letnjih dinja. Tada ju je svako u
plemenu eleo: i on - ne bi to poricao. Ali, evo, prola je svoju tridesetu
zimu, njena kosa se pretvorila u bele uzice, grudi su joj prazne, mukarci je
vie ne gledaju sa eljom, a ime je promenila i sad je 'ona koja zna', dri se
nadmeno, kao da je neto mnogo mudra, kao da je Boginja ula u njenu duu.
Besno je piljio u nju.
"Znao sam da dolazi sneg. Ali sam takoe znao da nee biti vredan pomena.
Osetio sam ovaj sneg u butini, gde mi je ona stara rana, gde uvek osetim
dolaenje snega."
"Pitam se da li si stvarno osetio."
"Znai, ja laem? Je l' to?"
"Rekao bi nam to, da si znao da dolazi sneg. Voleo bi i ti da je asura za
spavanje razapeta iznad tebe, voleo bi isto koliko i svi drugi vole. I vie,
rekla bih ja."
"Pa onda me ubijte", ree Srebren Oblak. "Priznajem sve. Nisam uopte
osetio da dolazi sneg. Zato i nisam upozorio ljude i zato ste se probudili sa
snegom na licu. To je straan greh. Sazovi Drutvo za ubijanje, pa neka me
odvedu iza brda i neka me udare dvanaest puta batinom od slonovae. Misli da
bih zaalio, Znalice? Video sam zima etrdeset i poneku vie od etrdeset. Star
sam, veoma; i veoma umoran. Ako bi ti bila voljna da upravlja plemenom neko
vreme, Znalice, ja bih rado odstupio i..."
"Molim te, Srebrene."
"Tano je to, zar ne? Ti iz dana u dan sve vie sija silnom mudrou
iznutra, a ja samo starim. Preuzmi moje mesto. Evo. Evo." Skinuo je svoj
poglaviki ogrta od medvee koe i gurnuo ga odsenim pokretom ka njenom licu.
"Hajde, uzmi! I perjanu kapu i udotvorni tap od slonovae i sve ostalo. Idemo
dole da kaemo svima. Moje vreme je prolo. Sad ti budi poglavica. Evo! Pleme
je tvoje!"
"Pravi gluposti. A i neiskren si. Ti e predati perjanu kapu i tap od
slonovae onog dana kad te naemo hladnog i ukoenog na zemlji ujutru, ni
trenutak pre toga." Gurnula je ogrta nazad ka njemu. "Potedi me tvojih
velikih gestova. Nimalo ne eznem da zauzmem tvoje mesto, ni sad ni posle tvoje
smrti, to i sam dobro zna."
"Onda, to si se popela ovde da me gnjavi zbog tog jadnog sneia?"
"Zato to je peta nedelja leta."
"Pa ta? Ve smo raspravljali o tome. Sneg moe naii u ma koje doba
godine, to ti vrlo dobro zna."
"Gledala sam tapove sa zapisima. Ovako pozno u godini nije sneilo jo
otkako sam ja bila devojka."
"Gledala si tapove sa zapisima?" upita Srebren Oblak, zbunjen. "Misli,
jutros?"
"A kad bih, inae? Probudila sam se, videla sneg i to me je uplailo. Zato
sam otila kod Prolo-uve i zamolila je da mi pokae tapove. Sve smo brojale
zajedno. Pre sedamnaest godina sneilo je u petoj nedelji leta. Od tada, nije.
Zna ta se jo desilo tog leta? estoro naih je poginulo u lovu na nosoroge,
a etvoro u stampedu mamuta. Deset smrti za samo jedno leto."
"ta mi to govori, Znalice?"
"Nita ti ne govorim. Pitam te da li misli da je ovaj sneg nagovetaj
zla."
"Mislim da je ovaj sneg samo sneg. Nita vie."
"Nije se Boginja naljutila na nas?"
"Pitaj Boginju, ne mene. Boginja sa mnom ne razgovara mnogo, u poslednje
vreme."
Znalica ogoreno iskrivi usta. "Uozbilji se, Srebrene. ta ako ovaj sneg
znai da nas neka opasnost vreba u zasedi?"
"Pogledaj", ree on, velianstveno odmahujui ispruenom rukom prema
dolini i ravnicama. "Vidi li opasnost tamo? Ja vidim neto malo snega, da.
Vrlo malo. Takoe vidim Narod, koji se probudio, vidim da se osmehuju, gledaju
svoja posla, poinju jo jedan dobar dan. Eto ta ja vidim, Znalice. Ako ti
vidi Boginjin gnev, pokai mi gde je."
Njemu se uistinu inilo da dole, svuda, vlada divan mir. U glavnom
taboritu ene i devojice loile su jutarnju vatru. Deaci suvie mladi da bi
lovili vrljali su unaokolo, prevrui laki sneni pokriva i sakupljajui
granice i suvo busenje koje e posluiti kao gorivo. Na levoj strani, na
prostoru Majki, video je bebe koje su dobijale jutarnji obrok - eno je,
Mlekoizvorna, ta neiscrpna ena, sa po jednom bebom na svakoj dojki; eno gde
mala deca igraju igru kruga, a vodi ih Duboka Voda, koja je ba sad zastala da
utei jednog dekia, i to onog koji se zove Grom-obraz, jer je pao i odrao
koleno. Iza prostora Majki, Boginjine ene izgradile su piramidu od nagomilanog
kamenja, da poslui kao svetilite Njoj, i sad su oko te piramide radile: jedna
od svetenica prinela je i rasporedila ubrane bobice, druga je na krvni kamen
sipala krv jue ubijenog vuka, trea je palila dananju dnevnu vatru. Na sasvim
drugoj strani Jaha Mamuta namestio je svoju radionicu i ve je pravio kremene
otrice; jo je bio u tom poslu savren, iako mu je kostobolja sve vie koila
ruke. Iza njega su sedele Igraica Meseca i jedna od njenih keri, ve predate
svom uobiajenom poslu: vakale su kou ulovljenih ivotinja kako bi je
omekala toliko da se od nje mogu praviti ogrtai. Srebren Oblak je video,
daleko na obzorju, i mukarce iz Drutva za lov, koji su nastupali preko
tundre, irei se lepezasto u levu i desnu stranu, drei u rukama spremna
koplja i motke za bacanje. U snegu se jo pomalo videla neujednaena, dugaka
linija koju su napravili nogama dok su ili, maloas, u koloni: tamno ocrtani
otisci peta i jako rairenih prstiju. Tragovi su vodili iz tabora, a sad su
nestajali zato to je i sneg brzo nestajao.
Da, sve je izgledalo mirno. Sve normalno i redovno, jedno novo jutro u
ivotu Naroda koji je star kao vreme i koji e postojati dok budu postojali
dani. Zar treba neki mali sneg u sredini leta da izazove brigu? ivot je teak;
sneg je obina stvar i uvek e to biti, tokom cele godine; Boginja nikad nikom
nije obeala da e leta biti bez snega, mada je u tom pogledu bila dobra prema
ljudima, poslednjih godina.
Ali ba je udno da on sino nije osetio dolazak snega. Moda i jeste
osetio, ali nije obratio dovoljno panje? Toliko je bolova i probadanja u
poslednje vreme: sve je tee i tee protumaiti svaki pojedini bol.
Svejedno, inilo se da stvari ipak stoje dobro.
"Silazim sada", ree on Znalici. "Popeo sam se ovamo samo radi malo mira i
tiine. Ali vidim da mi to nee biti omogueno."
"Da ti pomognem", ree ona.
Srebren Oblak besno odgurnu njenu pruenu ruku.
"Liim li ja tebi na bogalja, eno? Ruke k sebi!"
Ravnoduno je zatresla ramenima. "Kako god ti kae, Srebrene."
Ali staza koja je vodila sa te uzvisine bila je dombasta i nezgodna, a
laki posip topeeg snega prikrio je pojedine male, nepouzdane komade kamena i
uinio da pod Srebrenovim nogama budu glatki i klizavi. Ni deset koraka nije
preao, a ve je poeleo da se odrekne ponosa i prihvati ponudu Znalice. Ali to
nije dolazilo u obzir, naravno. Niko ne obraa panju na to ako poglavica malo
hramlje, ali ukoliko se dozna da on bez tue pomoi ne moe da sie niz ovako
blagu nizbrdicu, neki e pomisliti da je moda vreme da mu pomognu da pree u
konani odmor. Prema starcima svako osea potovanje, da, ali starce nije
mogue tetosati preko izvesne mere. Pomogao je i Srebren, u svome veku,
nekolicini starih ljudi da odu u veni odmor i to je bilo itekako tuno:
napravi za njih gnezdo u snegu i stoji pored njih sve dok ih ledena hladnoa
ne odnese u poslednji san. On nee takvu pomo: nek njegov as doe kad doe,
ni jedan sat ranije. A doi e, u svakom sluaju, brzo.
Srebren je u podnoje stigao malo zadihan, vru i lepljiv od znoja ispod
ogrtaa od debelog, sivog krzna. Ipak je sputanje prolo prilino dobro. Jo
je on u snazi, jo moe.
Mirisi kuvanja dopree do Srebrenovih nozdrva. Smeh deurlije i prodorni
vriskovi beba plovili su vazduhom. Sunce se brzo uzdizalo. Oseaj blagostanja
proimao je Srebrenov duh.
Kroz tri dana bie vreme za Svetkovinu leta, a tad e on morati da plee u
krugu i da prinese jednog junca na rtvu i da namae njegovom krvlju izabranu
devicu godine. tavie, morae nju da odvede u stranu i da je grli, kako bi
jesenji lov sigurno uspeo. Dok se vreme za ovogodinju Svetkovinu leta bliilo,
Srebren Oblak je oseao izvesnu malu nelagodnost, jer je pomiljao da ovako
mator nee moi da plee sasvim kako treba, a i da bi mogao, tavie, da se
spetlja i pri rtvovanju junca - svojevremeno je bio oevidac kad se to desilo
jednom ostarelom poglavici. A to se tie grljenja device, i u tom pogledu se
malice brinuo da li e uspeti. Ali u toplini jutra svi ti strahovi su nestali.
Ova Znalica postaje drhtava, matora glupaa. Taj sneg ne znai nita. Nita!
Dan je lep i blistav. Pred Narodom je jedno velianstveno leto, koje e sad
postajati sve toplije.
teta to Svetkovina leta nije danas, pomisli Srebren. Sad, kad je njegov
duh poletan; sad kad njegovo telo osea, bar na tren, malenu plimu obnovljene
snage. Plesati - junac - zagrliti devicu...
"Srebren Oblae! Srebren Oblae!"
Promukli glasovi, bez daha, glasovi premorenih ljudi koji se bore za
vazduh; glasovi sa otvorenih polja, iza onog mesta na kome Boginjine ene rade
oko oltara.
ta je ovo? Lovci se vraaju tako rano? I tako urno?
Zaklonio je rukom oi i pogledao ka suncu. Da, eno su Volkodrev i Prolom
Gorski, tre ka taboru koliko ih noge nose i dozivaju njega. Volkodrev jo i
mlatara kopljem besomuno oko sebe, maltene kao da je poludeo; a Prolom kao da
uopte nema oruje.
Doli su u tabor, teturajui se, i sruili se na zemlju Srebren Oblaku
tako rei pred noge, jeei, itei, borei se za dah. Oni su bili meu
najjaim i najbrim mukarcima, ali su sigurno trali punom snagom ak sa
lovita, pa su se premorili.
Srebren Oblak oseti kako ga obuhvata velika nelagodnost i kako pred njom
iezava onaj kratki, prekratki trenutak radosti i mira.
"ta je?" upita on odluno, ne dajui im vremena da dou do daha. "Zato
se vraate tako rano?"
Prolom pokaza prstom iza sebe. Ruka mu je drhtala kao u starca. Zubi su mu
cvokotali.
"Drugi!" izgrca on.
"ta? Gde?"
Prolom Gorski odmahnu glavom. Nije mu ostalo snage za govor.
Volkodrev ree, uz silan napor: "Nismo... videli... njih. Samo tragove."
"U snegu."
"U snegu, da." Volkodrev je bio na kolenima, glave oborene. Od plea do
struka potresali su ga veliki trzaji, maltene grevi. Jo koji trenutak i
sposobnost govora mu se vratila. "Njihovi otisci stopala. Dugaka stopala,
uska. Ovakva." U vazduhu je prstima ocrtao oblik stopala. "Drugi. Sumnje nema."
"Koliko ih je?"
Volkodrev zatrese glavom i zamuri.
"Mnogo", ree Prolom, koji je najednom opet doao do glasa. Digao je obe
ake i rairio sve prste na njima, jednom, dvaput, triput. "Vie od nas. Dva,
tri, etiri puta vie. Stupaju sa juga ka severu."
"I malo ka zapadu", ree Volkodrev sumorno.
"Misli, ka nama?"
"Moe biti. Nije... sigurno."
"Ja mislim, prema nama", ree Prolom. "Ili mi prema njima. Moglo bi se
desiti da se sretnemo s njima oi u oi, ako ne pripazimo."
"Drugi, ovde, na otvorenom?" ree Srebren Oblak, kao da govori sam sa
sobom. "Ali oni ne vole otvorene ravnice. Nije ovo teren njima drag. Nema tu
nieg za njih. Trebalo bi da se dre blie moru. Jeste li sigurni za ta
stopala, Volkodreve? Prolome?"
Klimnuli su glavama.
"Njihova putanja e presei nau, ali ja ne verujem da e oni krenuti ba
ka nama", ree Volkodrev.
"Ja mislim da hoe", ree Prolom.
"Ja mislim da ne znaju da smo ovde."
"Ja mislim da znaju", ree Prolom.
Srebren primae ake licu i povue se za bradu, jako, tako jako da ga je
zabolelo. Zapiljio se na istok, kao da e, ako samo bude gledao dovoljno
napeto, videti tu grupu Drugih kako stupaju preko one putanje kojom njegov
narod namerava da proe. Ali nije video nita osim sve jaeg bletanja jutra.
Onda se okrete i ukrsti pogled sa Znalicom.
Oekivao je da e ga ona gledati trijumfalno, samozadovoljno, kao neko za
koga se dokazalo da je u pravu. Ovaj neoekivani sneg usred leta ipak je bio
rav znak, zar ne? A on ne samo to uopte nije predvideo njegov dolazak, nego
je potpuno prevideo i zlokobni smisao njegov. Rekla sam ja tebi, trebalo bi da
sad govori Znalica. U velikoj smo nevolji, a ti vie nisi podoban da vodi.
Ali, na njegovo zaprepaenje, nije bilo ni traga od takve
osvetoljubivosti na licu One Koja Zna. Lice joj je bilo smraeno od tuge, a
tihe suze kotrljale su joj se niz obraze.
Pruila je ruke ka njemu, nainom gotovo nenim.
"Srebrene..." ree ona blago. "O, Srebrene."
Ne plae ona samo za sebe, pomisli Srebren Oblak. Niti samo zbog toga to
je pleme u opasnosti.
Plae za mnom, uvide on zapanjeno.
NALAENJE
1.
Edit Felouz zagladila je svoj radni mantil; uvek je to inila pre nego to
bi otvorila ta komplikovano zakljuana vrata i zakoraila preko nevidljive
linije razdvajanja izmeu jeste i nije. Sa sobom je i ovog puta ponela svesku i
olovku, iako beleke vie nije pravila osim kad je, zbog nekog izvetaja, to
bilo krajnje neophodno.
Ovog puta donela je i kofer. ("Neke igre za deka", maloas je, sa
osmehom, rekla straaru - a on, koji ve odavno nije ni pomiljao da nju neto
ispituje, samo joj je mahnuo veselo, pokazujui joj da proe kroz obezbeenje.)
A mali, runi deko osetio je, kao i svaki put, da je ona ula u njegov
privatni svet, pa je dotrao, uzvikujui "Gospoice Felouz - gospoice
Felouz...", na svoj nain, mekano i nerazgovetno.
"Timi", ree ona i provue prste, neno, kroz travu, smeu kosu na
njegovoj udno oblikovanoj, maloj glavi. "ta nije u redu?"
On ree: "Gde je Deri? Hoe li se vratiti da se igra sa mnom danas?"
"Ne, nee danas."
"ao mi je zbog onog to se desilo."
"Znam, Timi."
"A Deri...?"
"Pusti sad Derija, Timi. Jesi li zato plakao? Zato to ti nedostaje
Deri?"
Pogledao je na drugu stranu. "Ne samo zbog toga, gospoice Felouz. Opet
sam sanjao."
"Isti san?" Usne gospoice Feluoz se stisnue. Naravno, to sa Derijem
dovelo je do vraanja tog sna.
Klimnuo je glavom. "Da, isti san."
"Da li je bilo mnogo nezgodno, ovog puta?"
"Nezgodno, da. Bio sam - napolju. Tamo su bila deca, mnogo dece. I Deri.
Svi su me gledali. Neki su se smejali, neki su pokazivali prstom ka meni i
kreveljili se, ali neki su bili fini prema meni. Govorili su: 'Hajde, hajde,
Timi, moe ti, samo idi jedan po jedan korak. Nemoj stati i stii e do
slobode.' Tako je i bilo. Poao sam odavde i iziao pravo napolje. I rekao sam:
'Sad doite da se igrate sa mnom', ali su onda svi oni poeli da se talasaju i
postali su mi nevidljivi, a ja sam stao da se klizam unatrag, opet ovamo. Nisam
se mogao zadrati. Klizao sam se, a kad sam se naao sasvim unutra, oko mene se
stvorio crni zid, nisam mogao ni da maknem, bio sam..."
"Uh, to je tako strano. ao mi je, Timi. Zna da mi je ao."
Pokuavajui da se osmehne, pokazao je svoje prevelike zube i iroko
razvukao usne; zbog toga se inilo da su mu usta isturena napred, iz lica, ak
i vie nego to su stvarno bila.
"Kad u biti dovoljno veliki da iziem odavde, gospoice Felouz? Da
stvarno idem napolje? Ne samo u snovima?"
"Uskoro", ree ona. Oseala je da joj se srce kida. "Uskoro."
Pustila je deka da je uhvati za ruku. Volela je taj topli dodir debele,
suve koe njegovog dlana na svojoj ruci. Povukao ju je ka unutranjosti, kroz
sve tri sobe koje su sainjavale stasis-sekciju Jedan - udobne sobe, svakako,
ali sobe u kojima je od prvog dana ostao, zauvek uhapen, ovaj runi, mali
deko star sedam (Da li ba sedam? Kako biti siguran?) godina.
Odveo ju je do svog jedinog prozora, sa koga se pruao pogled na svet onog
jeste, onog napolju; ali samo na jedan deli tog sveta, pokriven krljavom
umom, a sada i skriven nonom tamom. U stvari, kroz prozor se sada videla samo
ograda sa zlovoljnom svetleom tablom koja je upozoravala sve i svakoga da se
ne sme ulaziti ovamo, a ko pokua, da mu prete takve-i-takve opake kazne.
Timi je pritisnuo nos na prozor.
"Priajte mi opet ta ima napolju, gospoice Felouz."
"Bolja mesta. Lepa mesta", ree ona tuno.
Kao i toliko puta u protekle tri godine, prouavala ga je potajno,
pogledom iskosa; posmatrala je profil njegovog jadnog, malog, uhapenikog
lica, ocrtan naspram prozora. elo ravno, ali sa jakim nagibom unazad; na njega
pada gusta, gruba kosa, u upercima koje gospoica Felouz nikada nije uspela da
ispravi. Potiljak udno izboen, tako da glava ostavlja utisak da je preteka i
da je klonula, da se pognula napred, prisiljavajui celo telo da se poguri.
Iznad oiju, ve sad, silovito izboeni kotani svodovi poinju da se
ocrtavaju, poinju da rastu. Usta krupna, izturena napred, ispred irokog,
pljosnatog nosa; a vrh vilice praktino ne postoji, nego se vilica povlai,
odmah od donje usne, glatko nadole i unazad. Malen rastom za svoje godine,
praktino kepec, iako mono graen; noge zdepaste, kratke i krive. Obraz irok,
ispod njega mone kosti; a na obrazu, mlade, od one vrste koja se zove
'bivolja koa', mlade ljutito crven, izduen u cik-cak liniju, sasvim nalik na
sev munje.
Veoma ruan, mali deak, ali deak koga Edit Felouz voli vie nego ikog
drugog na svetu.
Stajala je tako da joj je lice ostajalo izvan Timijevog vidnog polja; zato
je dozvolila usnama luksuz da zadrhte.
Ovi su reili da ga ubiju. Stvar se zapravo svodi na to. Timi je samo
dete, i to dete u izuzetnoj meri bespomono, a oni se spremaju da ga poalju u
smrt.
Nee moi. Ona e sve uiniti da to sprei. Sve. Ometanje njihovog plana
bie teak prekraj radne discipline, to je znala, a ona nikad u ivotu nije
uinila nita protivno dunosti, bar po svom shvatanju dunosti, ali to sad
nije vano. Ona ima obavezu prema njima, naravno, to se ne moe osporavati, ali
ima obavezu i prema Timiju, a i prema sebi samoj. Nema nedoumice, u njenoj
dui, koja je od tih obaveza najvia, koja na drugom, a koja na treem mestu.
Otvorila je kofer.
Izvadila iz njega zimski kaput, vunenu kapu sa preklopnim titnicima za
ui, i ostale stvari.
Timi se okrenuo. Zurio je u nju. Oi su mu bile tako krupne, ogromne, tako
blistave i sveane.
"Te stvari, ta su one, gospoice Felouz?"
"Odea", ree ona. "Odea za izlazak napolje." Pozvala ga je prstom.
"Doi, Timi."
2.
Bila je, zapravo, tek trea od onih kandidatkinja sa kojima je Hoskins
razgovarao; trea po tome to su oni u Kadrovskom odeljenju smatrali da su prve
dve bolje. Meutim, Derald Hoskins bio je od one vrste efova koji vole da sve
provere lino i svojeruno i koji, kad svojim slubenicima povere neki izbor,
ne prihvataju automatski razlonost miljenja tih slubenika, nego hoe i sami
da se uvere da li je moglo bolje. Neki u kompaniji smatrali su da je to
najloija strana Hoskinsovog efovanja. On se ponekad i slagao sa njima po tom
pitanju. Svejedno, insistirao je da lino obavi razgovor sa sve tri
kandidatkinje za ovo zaposlenje.
Prva je stigla sa preporukom 'tri zvezdice' od Sema Eikmena, koji je u
firmi 'Stasis tehnologije' bio ef kadrovskog odeljenja. Ve zbog te injenice
Hoskins je bio malice podozriv, jer je Eikmen imao jaku sklonost ka otrim,
vrhunskotehnolokim linostima. To moe biti dobro ako trai eksperte za
odranje implozionih polja, ili one koji mogu da zavire u jato neposlunih
pozitrona i svakom pojedinom da se obrate po imenu i prezimenu. Ali Hoskins
nije bio ubeen da e neka od tih Semovih visokotehnolokih osoba biti prava
stvar za ovo radno mesto.
Ta prava zvala se Marijana Levien i bila je prava tigrica. Negde u poznim
tridesetim godinama, vitka, glatka, sjajnih povrina, u dobroj formi. Ne
stvarno lepa - 'lepotica' ne bi bio najprecizniji naziv za nju - ali,
upeatljivog izgleda, svakako upeatljivog.
Imala je velianstvene jagodine kosti i kosu crnu kao gar, povuenu sa
ela pravo unazad i zategnutu; oi su joj bile hladne i svetlucave i nisu
proputale ba nita. Nosila je elegantno poslovno odelo sa sakoom, duboke,
bogate, smee boje, sa zlatnim porubom; mogla je to kupiti u Parizu ili u San
Francisku prekjue. Uz to, na grlu je imala nenametljivo pridodat svenji
zlatnih ica sa po jednim biserom na vrhu svake; Hoskinsu se inilo da ipak
nije uobiajeno da ene pou sa nakitom te vrste na razgovor o zaposlenju,
naroito ne o ovakvom zaposlenju. Vie je liila na agresivnu, mladoliku eficu
koja pretenduje na to da kad-tad zauzme neku od direktorskih fotelja u
kompaniji, nego na ono to bi, po Hoskinsovom uverenju, negovateljica male dece
trebalo da bude.
Ipak, bila je negovateljica, u osnovi, mada je ta re zvuala veoma
skromno kad se odnosila na osobu sa toliko profesionalnih veza i uspeha. Rezime
njenog dotadanjeg kretanja u slubi predstavljao je 'nokaut'. Doktorat iz
heuristike pedagogije - i jo jedan doktorat, iz rehabilitacione tehnologije.
Asistentkinja direktora Specijalne slube u Optoj dejoj bolnici u Hjustonu.
Konsultantkinja pri Kacinovoj komisiji koju je federalna vlada naimenovala u
cilju reavanja nekih pitanja popravnog obrazovanja. est godina iskustva u
prikljuivanju vetake inteligencije autistikoj deci. Bibliografija u
softveru - kilometar dugaka.
Tano ono to je kompaniji 'Stasis tehnologije' potrebno za ovo radno
mesto?
Da, bar po miljenju Sema Eikmena.
Hoskins ree: "Vi shvatate, zar ne, da emo od vas traiti da odustanete
od svih vaih projekata izvan naih prostorija, od svega onog to imate u
Vaingtonu, Hjustonu, od svakog konsultativnog rada koji bi znaio putovanje. U
sutini, biete prikovani za ovo mesto, i to sa punim radnim vremenom, nekoliko
godina, i imaete samo jedan jedini, sasvim odreeni posao."
Nije ni trepnula. "Razumem to."
"Vidim da ste se samo u poslednjih osamnaest meseci pojavili na
konferencijama u Sao Paolu, Vinipegu, Melburnu, San Diegu i Baltimoru i da su
vaa pismena saoptenja itana od strane drugih osoba, na pet naunih sastanaka
kojima niste mogli prisustvovati lino."
"Tako je."
"Pa ipak, sasvim ste sigurni da ete moi da uinite preskok sa tako
aktivne karijere, iju skicu vidim u vaem rezimeu, na jedno u sutini
izolovano bivstvovanje, koje ete ovde morati da vodite?"
Svetlucanje hladne reenosti u njenim oima. "Ne samo to mislim da u
biti sasvim sposobna da uinim taj prelaz, nego sam i potpuno spremna, pa i
eljna da ga uinim."
Neto je u tom iskazu zazvualo Hoskinsu malice, samo malice pogreno.
On ree: "Da li biste mogli rei neto podrobnije o tome? Moda ne uviate
u potpunosti koliko je na pristup ovde u 'Stasis tehnologijama'... hm...
kaluerski, ponekad; i koliko bi veliki zahtevi lako mogli da iskrsnu ba na
podruju za koje biste vi bili odgovorni."
"Mislim da to uviam, doktore Hoskinse."
"A ipak ste spremni i eljni?"
"Moda sam malo manje nego dosad eljna jurnjave od Vinipega do Melburna i
Sao Paola."
"Malice smo 'preforsirani', moda, doktore Levien, da li je to ono to
pokuavate da mi kaete?"
Na njenim usnama pojavi se senka osmeha, prvi znak ljudske topline koji je
ispoljila od kad je ula u Hoskinsovu kancelariju. Samo senka osmeha, koja je
nestala skoro istog asa kad se i pojavila.
"Pa, mogli biste to tako nazvati, dr Hoskinse."
"Da, ja bih mogao, meutim da li vi to tako nazivate?"
Kao da se malo trgla zbog ovog njegovog neoekivanog protivnapada. Ali
odmah je duboko udahnula i maltene bez ikakvog znaka napora ponovo uspostavila
svoj stav gotovo nenaruivog mira.
"Moda je 'preforsiranje' previe ekstreman termin za moju sadanju
atitudinalnu orijentaciju. Dozvolite mi da samo kaem da sam zainteresovana za
repozicioniranje mojih utroaka energije - dosad, kao to ste videli, veoma
difuzno manifestovanih - sa ciljem koncentracije oko samo jednog autputa."
"Ovaj... da. Nesumnjivo."
Hoskins ju je osmotrio sa meavinom strahopotovanja i uasa. Njen glas
bio je savreno podeeni kontraalt; obrve besprekorno simetrine; sedela je
izvrsno uspravljena, sa najboljim telesnim dranjem koje se moglo zamisliti. U
svakom pogledu izuzetna. Samo, ne ba - stvarna.
On ree posle male pauze: "A ta vas je, konkretno, navelo na to da se
prijavite za ovo radno mesto, ako izuzmemo injenicu da ete tu moi da
usredsredite svu svoju energiju na samo jedan predmet?"
"Opinjava me priroda tog eksperimenta."
"Aha. Da ujemo."
"Kao to svaki prvoklasni pisac deje literature zna, svet deteta veoma je
razliit od sveta odraslih, zapravo to je jedan tuinski svet u kome su
vrednosti, polazne pretpostavke i osnovne crte stvarnosti sasvim drugaije.
Onda odrastamo, a pri tome veina nas postie tako potpunu tranziciju iz tog
dejeg u ovaj na svet da zaboravljamo prirodu onog koji ostaje iza nas. Tokom
itavog mog rada sa decom pokuavala sam da uem u njihov um i da sagledam,
koliko god mi to dozvoljavaju ogranienja koje kao odrasla osoba imam, tu
tuinsku, drugosvetsku prirodu deje svesti."
Hoskins ree, nastojei da mu se iznenaenje ne oseti u glasu: "Mislite da
su deca tuinci, u smislu - vanzemaljskih bia?"
"Metaforino reeno, jesu. Ali, naravno, ne bukvalno."
"Naravno." Nastavljajui da prelee pogledom njen rezime, namrtio se.
"Niste se udavali?"
"Ne, nisam", uzvrati ona hladno.
"Pretpostavljam da se, takoe, niste opredelili ni za roditeljstvo bez
braka?"
"To je bila opcija koju sam veoma ozbiljno razmatrala pre nekoliko godina.
Ali moj posao mi je pruao oseanje surogatroditeljstva, koji se pokazalo
sasvim dovoljno."
"Da. Pretpostavljam da je tako. Nego, rekoste maloas da svet deteta
sagledavate kao iz osnove tuinski. U kakvom je odnosu ta izjava sa mojim
pitanjem o razlozima koji su vas naveli na to da se javite za ovaj posao?"
"Ako mogu prihvatiti kao doslovce istinit onaj vrlo neobini preliminarni
opis vaeg eksperimenta koji mi je dat, trebalo bi da se re o tome da meni
bude povereno staranje o detetu koje e, u najbukvalnijem smislu rei, biti
preneto iz jednog tuinskog sveta. To nije svet prostorno, nego vremenski
dalek; svejedno, sutina te egzistencijalne situacije je ekvivalentna. Veoma
bih volela da dobijem priliku da prouim temeljne razlike izmeu tog deteta i
nas; bilo bi to paralaktiko izmetanje koje bi obezbedilo dodatne uvide,
potrebne za moj sopstveni rad."
Hoskins je zurio u nju.
Ne, pomisli on. Ova uopte nije stvarna. Ovo je nekakav android, veto
napravljen. Robodadilja, roboteljica. Meutim, u proizvodnji robota jo nije
postignut ovaj nivo kvaliteta - Hoskins je to dobro znao. Prema tome, mora biti
da je ova osoba ipak od krvi i mesa. Samo, ne ponaa se kao takva, to je
oigledno.
On ree: "To moda nee biti tako lako. Mogu se pojaviti tekoe u
komuniciranju. Dete e, po svoj prilici, imati umanjenu sposobnost govora,
znate. Zapravo, poprilini su izgledi da taj stvor nee uopte moi da govori."
"Stvor?"
"Dete, on, ona. Ne znamo jo da li e biti muko ili ensko. Uviate da
jo tri nedelje, plus-minus dva-tri dana, to dete nee stii ovde, i da mi, do
trenutka kad stigne, ne znamo u osnovi nita o njegovoj konkretnoj prirodi."
Ovo kao da ju je ostavilo ravnodunom. "Svesna sam da postoje ti rizici.
Ono moe imati drastine hendikepe, vokalne, fizike, moda i intelektualne."
"Da, a moe se i desiti da vi budete prinueni da s njim postupate kao sa
veoma retardiranim detetom iz nae sopstvene ere. Naprosto, ne znamo. Potpunu
nepoznanicu strpaemo vam u ake."
"Pripravna sam da se suoim sa tim izazovom", ree ona. "Ili sa ma kojim
drugim. Izazovi i jesu ono to me interesuje, dr Hoskinse."
U to je poverovao. Ova ena uopte nije reagovala na uslovnu i ak
spekulativnu prirodu ponuenog opisa radnog zadatka. Kao da je spremna da se
suoi sa svaim i nezainteresovana za pitanja tipa 'zato' i 'otkud'.
Nije bilo teko razabrati zbog ega je ova osoba ostavila tako snaan
utisak na Sema Eikmena.
Hoskins je opet utao nekoliko trenutaka, taman koliko da ostavi
kandidatkinji mogunost za samostalno istupanje. Marijana Levien iskoristila je
taj otvoreni prostor odmah, bez ikakvog oklevanja.
Posegla je u svoju akten-tanu i izvukla runi raunar, ne vei od kakvog
velikog, metalnog komada novca. "Donela sam", ree ona, "jedan program na kome
radim od kad se u kompjuterskoj mrei saznalo da primate prijave za ovo radno
mesto. To je varijanta jednog mog ranijeg programa koji sam koristila kod dece
sa oteenjima mozga, u Peruu, pre sedam godina: sadri est algoritama za
definisanje i modifikovanje komunikacijskog toka. U osnovi, tu se mimoilaze
normalni verbalni kanali uma i..."
"Hvala vam", ree Hoskins glatko, zurei u taj maleni aparat na njenom
dlanu kao da mu je ponudila bombu. "Ali postoje svakojake zakonske smetnje zbog
kojih ja ne mogu da pogledam taj va materijal sve dok ne postanete, konkretno,
zaposlenik firme 'Stasis tehnologije'. Naravno, im budete pod ugovorom, rado
u porazgovarati sa vama, i to podrobno, o vaim ranijim istraivakim
radovima, ali do tada..."
"Jasno", ree ona. Njeni besprekorni obrazi pocrvenee. Nainila je
taktiku greku i to joj je bilo jasno: pokazala je preveliku elju, ak
nasrtljivost. Hoskins je stao da osmatra zamreni put kojim je odmah krenula da
to popravi. "Sasvim sagledavam situaciju. Nije bilo mudro to to sam pokuala
da preskoim formalnosti te vrste. Ali nadam se da moete razumeti, doktore
Hoskinse, da sam ja, i pored ove moje vrlo paljivo uglaane spoljanjosti, u
osnovi istraiva i da imam sav onaj polet kojim student, neposredno posle
diplomiranja, kree da otkriva tajne Vaseljene; zato mi se katkad dogaa da, i
pored sveg mog znanja o onome to je izvodljivo i prikladno, prekoraim
uobiajene protokolarne granice, isto iz grozniave elje da se bacim na
sutinu..."
Hoskins se osmehnuo. Hoskins je klimnuo glavom. Hoskins je rekao:
"Naravno, dr Levien. Nije greh ako je ovek preterano poletan. A ovo je bio
veoma koristan razgovor. Stupiemo u vezu sa vama im donesemo odluku."
Pogledala ga je udno, kao da je iznenaena time to joj ne daju ovo
zaposlenje istog trenutka. Ali bila je ipak dovoljno pametna da samo kae
"Mnogo vam hvala" i "Dovienja" i nita vie.
Na vratima njegove kancelarije zastala je, okrenula se, sevnula jednim
visokovoltnim zavrnim osmehom. Onda je otila, ostavljajui za sobom vatreno
jarku sliku urezanu u mrenjau Hoskinsovog uma.
"Aaauhhh", ote se Hoskinsu.
On izvue maramicu i obrisa elo.
3.
Druga kandidatkinja razlikovala se od Marijane Levien praktino u svakom
pogledu. Kao prvo, bila je starija dvadeset godina; a kao drugo, nije imala u
sebi ba nieg elegantnog, prohladnog, zastraujueg, rasplamsalo sjajnog, ili
robotskog. Doroti Njukomb, tako se zvala, bila je debeljuna ena majinskog
izgleda, maltene preobilnog; bez ijednog juvelirskog proizvoda na sebi, obuena
jednostavno, ak i nehajno; dranja blagog, lica prijatno veselog.
Oko nje kao da je zraio zlatni oreol majinske topline. Izgledala je kao
idealna bakica iz mate svakog deteta. Tako jednostavna, tako oputena, da je
bilo teko poverovati da zaista ima potrebnu kolsku spremu iz pedijatrije,
fiziologije i klinike hemije. Ipak, podaci o toj spremi bili su u njenom
rezimeu, a uz njih i izvetaj o jednoj iznenaujuoj specijalizaciji:
diplomirala je iz antropoloke medicine. Uz sva udesa civilizacije dvadeset
prvog veka, na svetu je i sad postojao po gde koje primitivno podruje, u
raznim delovima sveta - u Africi, Junoj Americi, Polineziji, Jugoistonoj
Aziji. Nije ni udo da je od Sema Eikmena dobila peat 'moe'. ena koja bi
mogla posluiti kao model za vajanje kipa neke boginje majinske ljubavi i
koja, uz to, ima iskustva u radu sa decom iz zaostalih drutava...
inilo se da je idealan kandidat, u svakom pogledu. Posle opresivne,
hiperuglaane perfekcije one suvie izvrsne Marijane Levien, Hoskins se toliko
opustio u prisustvu ove ene da je morao u sebi suzbiti snani poriv da joj
istog trenutka ponudi to radno mesto, kao da je svaki razgovor suvino
gubljenje vremena. Ne bi to bio prvi put da Hoskins dozvoli sebi rasko
poputanja sopstvenim spontanim oseanjima.
Ipak, savladao je taj poriv.
A onda je, na njegovo zaprepaenja i aljenje, Doroti Njukomb uspela da
diskvalifikuje sama sebe, iako je razgovor do tog trenutka potrajao ni punih
pet minuta.
Sve je ilo divno, do te kobne take. Imala je puno linog upliva, puno
topline. Volela je decu, naravno: imala je i sama troje dece, a jo pre toga,
kao najstarije dete u velikoj porodici sa bolesnom majkom, morala je od malena
da se bavi negom dece, morala je, od kad zna za sebe, da pomae oko gajenja
mnogobrojne mlae brae i sestara. Imala je odlinu profesionalnu biografiju.
Od bolnica i klinika u kojima je ranije radila dobila je preporuke sa najviim
pohvalama; dobro je podnela najudnije i najtee uslove u udaljenim plemenskim
podrujima; uivala je u radu sa hendikepiranom decom svih vrsta; sa najveim
uzbuenjem iekivala je trenutak kad e moi da prie jedinstvenim problemima
koji u ovom projektu 'Stasis tehnologija' moraju iskrsnuti.
Ali onda je razgovor skrenuo ka pitanju: zato bi ona napustila svoj
sadanji poloaj - vano i po svemu sudei visokoprihodno mesto na elu Slube
dadilja u centru za negu dece, u jednoj od junih drava SAD - i utonula u
tajnoviti, strogo uvani tab 'Stasis tehnologija'. Rekla je: "Znam da u
morati da se odreknem mnogo ega, prelazei ovamo. Ali dosta u i dobiti. Ne
samo priliku da radim posao one vrste koja mi je najomiljenija, u oblasti u
kojoj jo niko nikad nije radio. Nego i priliku da se konano oslobodim onog
prokleto dosadnog Brusa Manhajma, da ga konano istresem iz svoje kose."
Led prostruja kroz Hoskinsa.
"Brus Mahhajm? Mislite na onog advokata koji se bavi 'decom u nevolji'?"
"Je l' postoji neki drugi Brus Manhajm?"
Duboko je udahnuo i zadrao dah. Manhajm! Taj galamdija! Taj zadava
problema! Kako se, zaboga i pobogu, Doroti Njukomb upetljala s njim? Sasvim
neoekivana stvar, nimalo dobrodola.
Sledeeg trenutka on paljivo ree: "Znai li to da postoji nekakav
problem izmeu vas i Brusa Manhajma?"
Nasmejala se. "Problem? Pa valjda to moete tako nazvati. Tuio je moju
bolnicu. Tuio je, valjda bi trebalo da kaem, mene. Naime, ja sam jedna od
osoba koje su poimenice optuene. Stravino nam je to odvlailo panju i snagu,
poslednjih est meseci."
Oseaj munine stade da krui Hoskinsovim elucem. On poe da premeta
hartije po radnom stolu, trudei se da povrati ravnoteu.
"Nita o tome ne pie u vaem izvetaju iz Kadrovskog."
"Niko me nije pitao. Naravno da nisam pokuavala nita da prikrijem, jer
da jesam, ne bih ni sad pomenula. Ali, jednostavno, ta tema se u razgovoru nije
pojavila."
"Dobro, evo, ja vas sad pitam, gospoo Njukomb. ta je tu posredi?"
"Znate kakav je profesionalni agitator taj Manhajm? Znate da uzima
najnategnutije mogue sluajeve, samo da bi svakome pokazao koliko se on brine
za dobrobit dece?"
inilo se da nije mudro biti uvuen, sada, u izricanje ma kakvih stavova o
ma emu. Ne kad je re bila o Brusu Manhajmu. Hoskins, pomno se uvajui, ree:
"Znam da ima ljudi koji o njemu imaju takvo miljenje."
"Ba ste to diplomatski sroili, doktore Hoskinse. Mislite da je ubacio
bubu za prislukivanje u ovu vau kancelariju?"
"Ni sluajno. Ali nije sigurno da imam tako loe miljenje, kao to ga vi
oito imate, o Brusu Manhajmu i njegovim idejama. Pravo reeno, ja i nemam neko
naroito miljenje o njemu. Nisam posveivao mnogo panje pitanjima koja je on
pokretao." To je bila gola la, to Hoskinsu nije nimalo prijalo. Kad su
poinjali ovaj projekat, jedan od prvih planskih dokumenata sadrao je
reenicu: 'Sve preduzeti da gamad kao to je Brus Manhajm ne skoi na naa
lea. Ali Hoskins je ispitivao ovu enu radi zaposlenja, a ne ona njega. Nije
se smatrao obaveznim da joj kae i jednu jedinu re izvan onog to je firmi
bilo prikladno.'
Nagnuo se napred. "Ja, zapravo, znam samo to da je on veoma glasan
pokreta krstakih kampanja i da ima mnogo ideja, i to artikulisanih, o
nainima kako bi trebalo podizati decu koja su u rukama dravnih institucija za
siroad. E, sad, da li su njegove ideje ispravne ili ne, to ja stvarno nisam
kvalifikovan da kaem. Nego, o toj tubi, gospoo Njukomb..."
"Pokupili smo neku deicu sa ulica. Veinom je to tree uzastopno
pokolenje narkomana, ak i etvrto, to su deca sa uroenom zavisnou. Posredi
je najtunija stvar koju moete zamisliti, deca koja su roena kao zavisnici od
droge. Pretpostavljam da vam je poznata ona opte prihvaena teorija da
narkozavisnost, kao i veina fiziolokih zavisnosti, esto nastaje zbog
genetske predispozicije u tom pravcu?"
"Naravno."
"E, mi smo poeli genetsko prouavanje te dece, a i njihovih roditelja, i
deda i baba, kad smo ih mogli pronai. Pokuavamo da lociramo i izdvojimo
narkopozitivan gen, ako on postoji, u nadi da bismo jednog dana mogli i da ga
se otarasimo."
"Meni to zvui kao dobra ideja", ree Hoskins.
"Izgleda i svima ostalima, osim Brusu Manhajmu. Navalio je na nas kao da
smo preduzeli nekakve genetske operacije nad tom decom; a mi samo malo njufamo
kroz njihove hromozome da vidimo ega tu ima. isto istraivanje, ne vrimo
nikakvu genetsku modifikaciju. Meutim, on je tresnuo ukupno esnaest sudskih
zabrana protiv nas, tako da nam je vezao ruke na svaki zamislivi nain. To je
da ovek proplae. Pokuavali smo da objasnimo, ali on ne slua. Nae podneske
sudu on uzme, pa ih protumai unakaeno, i upotrebi kao osnovu za sledeu
tubu. A znate kakvi su sudovi kad neko pokrene optubu da se deca negde
koriste kao zamorii za eksperimente."
"Bojim se da znam", ree Hoskins alostivo. "I tako, vaa bolnica troi
energiju i novac na odbranu pred sudom, umesto na..."
"I ne samo bolnica. On je prozvao odreene pojedince. Pa i mene. Ja sam u
toj grupi od devet istraivaa koje je on optuio za zloupotrebu dece -
bukvalno za zloupotrebu dece - to je proisteklo iz njegovog takozvanog
prouavanja naeg dosadanjeg rada." U njenom glasu bilo je primetne gorine,
ali i malice razonoenosti. Oi su joj vedro zasvetlucale. Nasmejala se, i
njene teke dojke su se zatresle. "Moete li to da zamislite? Da zloupotrebim
decu? Ja?"
Hoskins saoseajno odmahnu glavom. "Zaista izgleda neverovatno."
Ali njegovo srce je tonulo. I sad je bio uveren, bez iole sumnje, da je
ova ena savreno kvalifikovana za taj posao. Ali kako bi on mogao zaposliti
osobu koja je ve u nevolji sa stranim Brusom Manhajmom? Ovaj projekat e i
bez toga izazvati dovoljno nesuglastica. Nee dugo proi, a Manhajm e,
nesumnjivo, zabosti nos u njihov posao, pa ma kakve mere predostronosti oni
preduzeli. Ipak, dodati ime Doroti Njukomb na platni spisak znailo bi
prizivati nevolju najgore vrste. Hoskins je sasvim lepo mogao da zamisli
konferenciju za tampu koju bi Manhajm sazvao. Oglasio bi novinarima da je
firma 'Stasis tehnologije' odluila da zaposli jednu enu koja se trenutno
brani od optubi za zloupotrebu dece u drugoj naunoistraivakoj ustanovi - a
Manhajm bi postigao da re optuba zazvui kao da je javni tuilac, a ne
privatno lice, pokreta procesa - i da je toj eni sad data prilika da radi kao
negovateljica i guvernanta jednog zlosrenog deteta koje je, jadno, postalo
rtva jedne nove, dosad nepoznate vrste kidnapovanja...
A, ne. Ne. Nipoto on nju nee zaposliti.
Prinudio je sebe, nekako, da jo pet minuta postavlja pitanja. Na
povrini, sve se nastavilo u prijateljskom i prijatnom tonu. Ali bilo je to
mlaenje prazne slame, a Hoskinsu je bilo jasno da je i Doroti Njukomb to
jasno. Kad je odlazila, zahvalio joj je na iskrenosti, rekao je koliko ceni
njene visoke kvalifikacije, ponudio joj je uobiajena uveravanja da e firma
uskoro stupiti u vezu sa njom; a ona se smekala i govorila koliko joj je bio
prijatan ovaj razgovor - ali Hoskins je pouzdano znao da je ona svesna da od
zaposlenja nema nita.
im je izila, telefonirao je Semu Eikmenu i rekeo: "Seme, tako ti Boga,
zato mi nisi rekao da je Doroti Njukomb trenutno meta neke blesave tube koju
je pokrenuo Brus Manhajm?"
Na ekranu, Eikmenovo lice pokazivalo je zaprepaenost koja se graniila
sa okom.
"Ma nije mogue!"
"Evo, upravo mi je sama rekla. Optuba za zloupotrebu dece, zbog nekog
rada kojim se bavila."
"Tako, znai", ree Eikmen pokunjeno. Sad je izgledao vie postien nego
zapanjen. "Pa, do vraga, Deri, nisam imao nikakvu predstavu o tome da se ona
upetljala sa tim krupnim smetalom. A ispitivali smo je vrlo temeljito, samo da
zna. Ali ne dovoljno temeljito, ini se."
"Samo bi nam jo to trebalo, da uzmemo u firmu nekoga ko je ve na
Manhajmovoj listi za odstrel."
"Ali ona je strana, zar ne? Bespogovorno najmaterinskije ljudsko bie
koje sam ikada..."
"Jeste. Bespogovorno. I stie nam sa potpunom garancijom da e Manhajmovi
sudski leinari zariti kande u nju im otkriju da je ovde prela. Ili se moda
ne slae s tim, Seme?"
"Znai, uzee Marijanu Levien, je l' tako idu stvari?"
"Nisam jo gotov sa intervjuima", ree Hoskins. "Ali Levienova izgleda
prilino dobro."
"Da, to je tano", ree Eikmen sa irokim osmehom.
4.
Edit Felouz nije ni na koji nain mogla da sazna da je tek trea na listi
kandidatkinja za ovaj posao, ali da je saznala, ne bi se nimalo iznenadila.
Odavno je navikla da je ljudi potcenjuju. Nieg blistavog nije imala u sebi,
nieg osobito dramatinog, nieg to bi odmah pokazalo da je prvoplasirana u ma
kom smislu. Niti zasenjujue lepa, niti upadljivo runa; ni izrazito
strastvena, ni zanimljivo gorda i nezainteresovana; ne istie se smelim, naglim
prodorima ka istini, ali ni mukotrpnim, sporim radom koji bi na kraju dao
blistave rezultate. Tokom celog njenog ivota ljudi su bili skloni da je
smatraju prisutnom pojavom koja se sama po sebi podrazumeva. Ali ona je bila
postojana ena, u vrstoj ravnotei, koja savreno dobro zna svoju vrednost i
koja ivi manje-vie zadovoljavajui i pun ivot.
Za nju je direkcija 'Stasis tehnologija', slina upravi nekog studentskog
naselja, bila tajanstveno mesto. Zgrade sive, obinog izgleda, gole i
jednostavne, koje se uzdiu iz prijatnih zelenih travnjaka proaranih, samo
ponegde, nevelikim drveem. Istraivaki centar slian hiljadama drugih. Ali u
tim zgradama, znala je Edit Felouz, deavaju se udnovate stvari; stvari koje
nadmauju njenu mo razumevanja, pa maltene i njenu sposobnost da poveruje.
Pomisao da e ona moda uskoro raditi u jednoj od tih zgrada brzo ju je
ispunila oseanjem udesnog.
Kao i veina ljudi, imala je samo vrlo neodreenu predstavu o toj
kompaniji i o nainima na koje u 'Stasis tehnologijama' postiu te svoje
udesne rezultate. I do Edit su, dakako, stigle vesti o bebi dinosaurusu koja
je, radom te firme, uspeno dovedena iz prolosti. Kad je nadvladala svoju prvu
reakciju skeptinosti, Edit je zakljuila da je dovoenje dinosaurusa
poprilino udesna stvar. Ali kad je na televiziji objanjeno kako je ta firma
uspela da posegne u prolost i prebaci jednog izumrlog reptila u dvadeset prvi
vek, Edit nije razumela. Onda je ekspedicija na Jupiter potisnula dinosaurusa i
'Stasis' na zadnje stranice novina, a Edit je sasvim zaboravila tu temu.
Pokazalo se da je mladune dinosaurusa samo jo jedno 'udo za tri dana', jedno
od mnogih u veku koji se polako pretvarao u vek uda.
A sad, koliko se moe videti, 'Stasis tehnologije' nameravaju da dovedu
dete iz prolosti, ljudsko dete, preistorijsko ljudsko dete. Zato firma trai
nekog ko e to dete gajiti.
Ona to moe.
I hoe.
ak je mogue da je sposobna da taj posao obavi bolje nego iko drugi. U
svakom sluaju, moe da ga obavi veoma, veoma dobro.
Rekli su da e to biti posao pun izazova, neuobiajen, veoma teak. Nita
od toga nije uznemirilo Edit. Oduvek je radije izbegavala neizazovne, obine,
jednostavne poslove.
Traili su enu koja ima kolsko obrazovanje iz oblasti fiziologije i
klinike hemije i koja voli decu. Sve po meri Edit Felouz.
Ljubav prema deci bila je ugraena od poetka; pa zar ijedno normalno
ljudsko bie, pitala se Edit, ne voli decu? Naroito ena?
Poznavanje fiziologije bilo je deo njene elementarne obuke za dadilju.
Kliniku hemiju je uzela kao plod svojevrsnog domiljanja - inilo se da bi i
to moglo dobro doi, ako je posao usmeri na bolesne maliane, meu kojima ima
mnogo nedonoadi i druge dece hendikepirane na samom poetku ivota; klinika
hemija ukazuje na koji nain se najbolje moe pomoi tim muenikim telacima
da dejstvuju uspenije.
Izazovan i teak posao oko neobinog deteta - da, to je stvar koja njoj
lei. A ponudili su joj i stvarno izvanrednu platu; Edit je dobro zapazila
iznos, iako jurnjava za novcem nikad nije bila jak inilac u njenom ivotnom
sklopu. Za novi izazov bila je spremna. Poznate i vie nego poznate rutine
ivota u dejoj bolnici ve su poele da joj dosauju, ak i da izazivaju neki
mali otpor kod nje. Strana je to stvar, pomisli ona, oseati odbojnost prema
sopstvenom poslu, naroito kad je to posao ove vrste. Moda joj je potrebna
promena.
Negovati jedno preistorijsko dete...
Da. Da.
"Doktor Hoskins e vas primiti sada", ree sekretarica.
Elektronski pokretana vrata kliznue neujno u stranu, otvarajui se pred
njom. Gospoica Felouz zakorai u kancelariju zauujue neraskonog izgleda:
jedan obian radni sto, obian ekran terminala za podatke i obian ovek
pedesetih godina, sa proreenom kosom boje peska, obrazima koji poinju da vise
i ustima udno povijenim nadole, zbog ega mu itava faca izgleda moda i
sumornije nego to bi trebalo.
Na radnom stolu stajala je ploa sa imenom, na kojoj je pisalo:
dr DERALD A. HOSKINS
glavni izvrni slubenik
Ovo je gospoicu Felouz vie zabavilo nego to je na nju ostavilo utisak.
Zar je ova kompanija stvarno toliko velika da ef mora da podsea ljude ko je
glavni, i to pomou tablice sa imenom koja stoji ispred njega samog, u njegovoj
sopstvenoj kancelariji? Zbog ega, zatim, smatra da je potrebno da se hvalie
onim 'dr'? Zar nisu svi ovde zaposleni ve odbranili po jedan magistrat ili
doktorat? Da li je to njegov nain da objavi da nije samo administrativac nego
i naunik? Ona bi i sama pretpostavila da e na elu jedne
visokospecijalizovane kompanije kao to je 'Stasis' biti naunik; nije bilo
potrebno da joj se ta injenica ovako gura u lice.
Ali, u redu. Ljudi mogu imati i vee nedostatke: pridavati sebi malice
previe vanosti nije najgora od njih.
Hoskins je ispred sebe imao sveanj kompjuterski printanih papira. Rezime
njenog dosadanjeg profesionalnog rada, pretpostavila je, i izvetaj o
preliminarnom razgovoru sa njom - stvari te vrste. Pogledom je prelazio sa tih
odtampanih listova na nju, pa opet na listove. Nije skrivao da odmerava njenu
vrednost; bio je u tom pogledu ak previe otvoren. Gospoica Felouz se
automatski ukrutila. Osetila je da joj se obrazi oblivaju crvenilom, a u jednom
obrazu jedan mii joj se za trenutak trznuo.
On razmilja o tome kako su mi obrve preteke i kako mi je nos malo
nakrivljen u jednu stranu, ree ona u sebi.
Zatim otro ree u sebi da je to smeno, da ovog oveka ugao njenog nosa i
punoa njenih obrva zanimaju isto koliko i pitanje koja firma je proizvela
njene cipele - naime, ne zanimaju ga nimalo. Ipak, iznenaujue je, i pomalo
uznemiravajue to kad te ma koji mukarac gleda tako pomno. Negovateljica u
uniformi po pravilu je nevidljiva osoba, bar to se tie zanimanja veine
mukaraca. Felouz sad nije bila u uniformi, ali je tokom godina razvila naine
da izgleda, i kad nosi ulinu odeu, 'nevidljivo' za veinu mukaraca; naine,
inilo joj se, veoma uspene. Ovo prouavanje kome je sad bila podvrgnuta
uznemirilo ju je vie nego to bi, po njenoj sopstvenoj oceni, trebalo da je
uznemiri.
"Vaa radna biografija zaista je izuzetno pohvalna, gospoice Felouz",
ree on.
Osmehnula se, ali nije nita uzvratila. ta bi mogla rei? Da se slae s
njim? Ili da se ne slae?
"Dolazite sa izuzetnim preporukama od vaih pretpostavljenih. Svi vas
hvale gotovo istovetnim reima, znate li to? Nepokolebljiva posveenost svom
poslu... duboka odanost dunosti... velika snalaljivost u trenucima krize...
vrhunske tehnike vetine..."
"Radim vredno, doktore Hoskinse, i najee znam ta radim. Mislim da su
im to samo kitnjasti naini da izraze te dve osnovne stvari."
"Pretpostavljam da je tako." Zapiljio se u njene oi i ona odjednom oseti
snagu tog oveka, njegovu jednoumnost, njegovu tvrdoglavu reenost da
postavljene zadatke ostvari. To bi kod jednog upravnika mogle biti fine crte.
Takoe crte zbog kojih e se ivot smuiti onima to rade pod njegovom vlau.
Vreme e pokazati, pomisli ona. Uzvratila mu je pogled, ujednaeno i postojano.
On konano ree: "Ne vidim nikakvu ozbiljnu potrebu da vam postavljam pitanja u
vezi sa vaom dosadanjom profesionalnom delatnou. To je ve razmotreno,
veoma pomno, u prethodnim razgovorima sa vama, i tu ste proli sa zastavom
visoko razvijorenom. Imam, zapravo, samo dve stvari da jo razjasnim sa vama."
ekala je.
"Prvo", ree on, "potrebno je da znam da li ste ikad bili umeani u ma
kakve teme koje bi mogle biti smatrane, ovaj, politiki osetljivim. Politiki
protivurenim."
"Nisam nimalo politiki nastrojena, doktore Hoskinse. Glasam, kad mislim
da postoji neko za koga vredi glasati, a to ne biva odve esto. Ali ne
potpisujem peticije niti mariram na demonstracijama, ako me to pitate."
"Pa, ne ba. Imao sam pre na umu profesionalne, a ne politike
nesuglasice. Teme i dileme u vezi sa pitanjem kako sa decom treba ili ne treba
postupati."
"Znam samo jedan nain kako sa decom treba postupati: ovek treba do
krajnosti da se potrudi da zadovolji potrebe deteta, onako kako ih shvata. Ako
to zvui kao pojednostavljenje, ao mi je, ali..."
Nasmeio se. "Pa nije ni to ba ono na ta sam mislio. Mislio sam..."
Zautao je i ovlaio usne. "... na brusmanhajmovtinu. Uarene debate o nainu
na koji se sa decom postupa u javnim nadletvima. Pratite li ta govorim,
gospoice Felouz?"
"Radila sam preteno sa slabom ili hendikepiranom decom, doktore Hoskinse.
Nastojim da ih odrim u ivotu i da im pomognem da ojaaju. A u takvim stvarima
nema se ta mnogo raspravljati, je li tako?"
"Znai, nikad niste imali nikakva profesionalna suoenja sa tim takozvanim
dejim advokatima kao to je Brus Manhajm?"
"Nikad. Mislim da sam neto malo itala o gospodinu Manhajmu u novinama.
Ali nikad nisam imala nikakvih dodira ni sa njim, ni sa ma kim takvim. Ne bih
ga prepoznala kad bih ga srela na ulici. Nemam ni neka posebna miljenja o
njegovim idejama, ni za ni protiv."
Hoskins je izgledao kao ovek kome je laknulo.
On ree: "Znate, nije mi namera da se zakljui kako sam protiv Brusa
Manhajma ili njegovih stavova. Ali stvari bi se ovde ozbiljno zapetljale ako bi
na rad bio izloen negativnom publicitetu."
"Naravno. Ni ja ne bih poelela ma ta slino."
"U redu. Moemo dalje. Moje drugo pitanje odnosi se na prirodu vae
posveenosti poslu koji e se ovde zahtevati od vas. Gospoice Felouz, smatrate
li da moete da vodite brigu o jednom tekom, neobinom, moda neposlunom ili
ak veoma neprijatnom detetu?"
"Naravno da mogu", ree ona odmah.
"Razmislite o tome. Pojavie se posebni problemi. Nema na planeti Zemlji
nijednog deteta kao to e ovo biti. Jer to e biti najusamljenije dete u
istoriji sveta. Jeste li spremni da ponesete takav teret? Jeste li voljni da
ponesete takav teret?"
Opet je zurio u nju, kao da pokuava da vidi, kroz nju, neto drugo. Opet
je doekala, nepokolebano, silinu njegovog pogleda.
"Kaete da e biti teko, udno i - kako ono rekoste? - veoma neprijatno.
U kom smislu neprijatno?"
"Razgovaramo o preistorijskom detetu. To vam je poznato. On - ili ona, ne
znamo jo ta e biti - moe biti divalj, na neki nain koji nadmauje i
najdivljija plemena dananjice. Ponaanje tog deteta moe biti blie
ivotinjskom nego dejem. To sam mislio kad sam rekao 'neprijatno', gospoice
Felouz."
"Nisam ja samo sa nedonoadima radila, doktore Hoskinse. Imala sam
iskustva i sa emocionalno uznemirenom decom. Izila sam ja nakraj i sa nekim
prilino estokim malim 'muterijama'."
"Moda ne ovoliko estokim."
"To emo videti, je l' da?"
"Divljak, po svoj prilici, i to ojaen i usamljen divljak, kao i
razbenjen. Tuin, uplaen, u svetu koji niukoliko nije deo njegovog sveta.
Otrgnut od svega to mu je bilo dobro znano i stavljen u okolnosti gotovo
potpune izdvojenosti: prava izmetena osoba. Da li vam je poznat taj termin,
'izmetena osoba', gospoice Felouz? Nastao je jo sredinom prolog veka, u
doba drugog svetskog rata, kad je Evropom lutalo neverovatno mnotvo izbeglica,
i kad..."
"U svetu je sada mir, doktore Hoskinse."
"Dabome. Ali ovo dete nee oseati mnogo mira. Patie zbog potpunog
poremeaja u njegovom ivotu, bie prava pravcijata izmetena osoba,
najdirljivije vrste. I to vrlo mala osoba."
"Koliko mala?"
"U ovom trenutku ne moemo poneti iz prolosti, jednim zahvatom, vie od
etrdeset kilograma mase. To ukljuuje ne samo ivi uzorak, nego i okolnu
neivu izolacionu zonu. Znai, bie malo dete, veoma malo dete."
"Beba, zar ne?"
"Ne moemo biti sigurni. Nadamo se da emo dobiti dete od nekih est ili
sedam godina starosti. Ali moglo bi biti i znatno mlae."
"Ne znate? Zgrabiete ga samo onako, na slepo?"
Hoskins je izgledao nezadovoljan. "Dajte da priamo o neem drugom,
gospoice Felouz. U vaoj biografiji stoji da ste svojevremeno bili udati, ali
da ste iveli, posle toga, mnogo godina sami."
Osetila je kako joj lice poinje silno da crveni. "Bila sam udata jednom,
tano je. Ali to je bilo davno, a trajalo je kratko."
"I nije bilo dece."
"Brak se raspao", ree ona, "uglavnom zbog toga to se pokazalo da ja ne
mogu imati dete."
"A, tako", ree Hoskins, koji je sad izgledao kao da se osea nelagodno.
"Naravno da se taj problem mogao zaobii svakojakim sredstvima to ih je
doneo dvadeset prvi vek - vanmaterinim fetalnim komorama, implantacijama,
surogat-majkama, i tako dalje. Ali moj mu nije mogao da prihvati nita osim
drevnog, tradicionalnog metoda deljenja gena. Moralo je da bude sto posto nae
dete, njegovo i moje. I da ga ja nosim kako valja i treba, devet meseci. A ja
to nisam mogla, a on se nije mogao pomiriti ni sa jednom alternativom, pa smo
se... rastali."
"ao mi je. I vie se niste udavali?"
Uspela je da obuzda glas tako da je ostao ravan, bez emocija. "Dovoljno je
bolan bio i taj prvi pokuaj. Ne bih nikad mogla biti sigurna da u drugom
pokuaju neu biti jo gore povreena, a taj rizik sebi nisam mogla dozvoliti.
Ali to ne znai da ne umem da se brinem o deci, doktore Hoskinse. Valjda nije
potrebno da ukaem na to da moj izbor zanimanja veoma verovatno ima neke veze
sa velikom prazninom koju je brak ostavio u mojoj... u mojoj dui, ako se moe
tako rei. Jer, umesto da negujem jedno ili dvoje dece, negovala sam ih na
desetine. Stotine. Kao da su moja sopstvena."
"I nisu sva bila vrlo fina deca."
"Ne, nisu sva bila vrlo fina."
"Niste negovali samo slatku deicu sa cakanim nosiima i dopadljivim
nainom gugutanja? Nego svu koja su nailazila, lepu i runu, blagu i divlju?
Bezuslovno?
"Bezuslovno", ree gospoica Felouz. "Deca su deca, doktore Hoskinse.
Pomo je moda najpotrebnija upravo onoj deci koja nisu lepa i fina."
Hoskins je utao, razmiljajui. Osetila je u sebi nagomilavanje
razoaranja. Dola je spremna da razgovara o svojim strunim dostignuima, o
svom istraivakom radu u oblasti neravnotee elektrolita, i u oblasti
neuroreceptora, i u fizioterapiji. Ali on nije pitao nita o tome. Usredsredio
se iskljuivo na pitanje da li ona moe negovati neko nesreno, divlje dete -
moe li negovati ma koje dete, moda - kao da se o tome ima ta priati. Kako
je mogue da on u tom pogledu ima ikakve sumnje? Pominjao je i jedno pitanje od
jo manje vanosti - naime, da li je ona ikad uinila ita to bi moglo
podstai neku politiku agitaciju; otkud mu to? Znao je da se ona niim slinim
nije bavila. Morao je znati. Oigledno je, dakle, da njega uopte ne zanima
njena stvarna strunost. Jasno je da ima na umu nekog drugog, kome e dati ovaj
posao, dok e njoj pruiti samo neki bledi, utivi oblik 'zbogom', im smisli
kako da to izvede pristojno.
On najzad ree: "Pa, dobro, kad moete dati ostavku tamo gde ste sad
zaposleni?"
Pogledala ga je otvorenih usta, zajapurena.
"ta, zapoljavate me? Ovako, sad odmah?"
Hoskins se nasmeio kratko i u tom trenutku njegovo iroko lice imalo je
izvesni rasejani arm. "Zato bih inae eleo da tamo date ostavku?"
"Zar to ne mora prvo da proe kroz neki odbor?"
"Gospoice Felouz, ja sam taj odbor. Onaj krajnji, koji daje konano
odobrenje. A ja sam ovek koji odluke donosi brzo. Znam kakvu vrstu osobe
traim, a vi ste, ini mi se, takva osoba. Ali moda i greim, dabome."
"A ako greite?"
"Svoju odluku mogu i da preokrenem, jednako brzo, verujte mi. U ovom
projektu ne sme biti nikakvih greaka. U pitanju je jedan ivot, ljudski ivot,
ivot jednog deteta. Iz iste naune radoznalosti preduzimamo neto za ta e
mnogi ljudi rei da je udovian postupak prema tom detetu. U tom pogledu nemam
nikakvih iluzija. Ni za trenutak neu poverovati u to da smo mi ovde udovita
- niko ovde tako ne misli - i neu se dvoumiti niti aliti zbog onog to smo
naumili da uradimo; verujem da e, dugorono gledano, subjekt naeg
eksperimenta, dakle to dete, imati samo koristi od itave stvari. Ali sasvim
jasno znam da e neki drugi ljudi imati korenito drugaije miljenje o tom
pitanju. Iz tog razloga, mi elimo da to dete dobije najbolju moguu negu tokom
svog boravka u naoj eri. Ako postane oigledno da vi niste sposobni da pruite
takvu negu, biete zamenjeni bez oklevanja, gospoice Felouz. Ne vidim nikakav
delikatni nain da to kaem. Mi ovde nismo sentimentalni i ne volimo da se
kockamo ni sa im to moemo da kontroliemo. Znai, to radno mesto se mora
smatrati kao samo uslovno vae, u ovom trenutku. Traimo da se odvojite od
celog svog sadanjeg ivota, ali ne dajemo jemstvo da emo vas zadrati due od
nedelju dana, ili ak due od prvog dana. Imate li volje da se suoite sa tim
rizikom?"
"Bogami, vi to ba bez uvijanja."
"Takav sam. Sem kad nisam. Dakle, gospoice Felouz? ta kaete?"
"Pa, ne volim ni ja da se kockam", ree ona.
Njegovo lice se smrailo. "Je li to odbijanje?"
"Ne, to je pristanak, doktore Hoskinse. Da sam i za tren pomislila da
nisam prava ena za ovaj posao, ne bih ni dolazila ovamo. Ja ovo mogu da
uradim. I uradiu. A vi neete imati razloga da alite zbog svoje odluke, u to
moete biti sigurni. Kad poinjem?"
"Mi ve diemo stasis-polje ka kritinom nivou, taj posao je u toku.
Oekujemo da izvedemo konkretni zahvat kroz dve nedelje, petnaestog, tano u
pola sedam uvee. Zahtevaemo da budete u tom trenutku ovde i da budete spremni
da odmah preuzmete to dete. Imate vremena u meuvremenu sredite i obustavite
svoje aktivnosti u spoljanjem svetu. Jasno vam je da ete stanovati u naim
prostorijama, neprekidno, gospoice Felouz? A kad kaem neprekidno, mislim:
dvadeset etiri sata na dan, bar u ranim fazama. To ste videli jo u oglasu,
zar ne?"
"Da."
"Onda se razumemo savreno."
Ne, pomisli ona. Ne razumemo se uopte. Ali to nije vano. Dete je vano.
Sve drugo je od drugostepene vanosti. Sve.
Meupoglavlje prvo: ZNALICA
Ve je bilo podne. Oseanje rastue krize zahvatilo je itav tabor. Svi
lanovi Drutva za lov vratili su se iz ravnica, iako u njima nisu ostali
dovoljno dugo ni da vide ikakvu divlja, a kamoli da ponu lov; sada su sedeli,
sva sedmorica, u jednoj sumornoj, zgurenoj grupici, razmiljajui nervozno o
ratu i o posledicama koje bi rat imao na njih. Boginjine ene izvadile su tri
svete medvee lobanje, do tada bezbedno zamotane, i postavile ih na kamene
police iznad oltara; sad su uale nage ispred njih, namazane medveom mau,
vujom krvlju i medom, i napevale one posebne molitve koje bi trebalo da donesu
mudrost u doba velike opasnosti. Majke su prikupile svu malu decu oko sebe,
takorei ispod krila, kao da oekuju da e Drugi napasti svakog trenutka, a
napola odrasli deaci i devojice vrzmali su se po rubovima kruga, uplaeni i
nesigurni.
Stariji mukarci, mudri i cenjeni oci plemena, povukli su se na jedan
breuljak iznad tabora, da raspravljaju o strategiji. etvorica: Srebren Oblak,
Jaha Mamuta, jednooki i grbavi Lavobor - 'onaj koji se bori kao lav' - i
debeli, tromi Smrdljivi Mousni Vo. Od njihovih odluka zavisie sudbina
plemena.
Kad su, svojevremeno, Drugi zali na lovna podruja Naroda u zapadnim
zemljama i kad je postalo jasno da Narod ni na koji nain ne moe da ih navede
da odu, te stareine plemena odluile su da je najbolje krenuti na istok.
"Boginja se opredelila da prepusti zapadne zemlje Drugima", bilo je tada
miljenje Vola. "A hladne zemlje na istoku pripadaju nama. Boginja hoe da mi
odemo tamo i da ivimo u miru." Ostali su se saglasili. Posle toga, Boginjine
ene bacale su kamenie sudbine i dole do ishoda koji je podrao miljenje
mukaraca.
I tako je Narod migrirao ovamo. Ali sad su se, po svemu sudei, Drugi
pojavili i ovde.
ta emo sad? - pitala se Znalica.
Mogli bismo moda krenuti na jug, u tople zemlje. Ali svi su izgledi da su
tople zemlje ve pune Drugih, a osim toga tamo ima i mnogo pripadnika naeg
sopstvenog naroda, koji nee biti sreni to nas vide. Treba li, dakle, da
krenemo na sever, gde su strana ledena polja? Drugi su svakako odve neni za
ivot na takvom mestu. Ali i mi smo, podozrevala je Znalica. I mi smo.
Silno se rastuila. Toliko su putovali da bi stigli ovde. To je bila
naporna seoba, za nju; znala je da se i Srebren premorio, a i jo mnogo ko. Sad
bi se trebalo odmarati, sakupljati zalihe mesa i oraha za predstojeu zimu,
obnoviti snagu. Meutim, ini se da e Narod morati opet da luta, bez ikakve
mogunosti da se odmori, bez ijednog trenutka mira. Zbog ega je to tako? Zar
nema u ovoj irokoj, pustoj zemlji nijednog mesta gde oni mogu da zastanu malo,
da dou do daha?
Znalica nije umela da odgovori na to, niti na ma koje drugo pitanje,
zapravo. Iako je dala sebi tako ponosito ime, Znalica je bila zbunjena kako
problemom tih Drugih, koji su narodu ostajali veita smetnja, tako i tajnama i
izazovima svog sopstvenog postojanja.
Ona je bila, u plemenu, jedina osoba koja nije imala nikakvo stvarno
mesto, nikakvo stvarno zaduenje. Kao i veina devojaka, odrasla je
pretpostavljajui da e biti Majka, ali onda je, umesto da brzo uzme nekog
momka da joj bude par, ekala, odugovlaila, vie joj se sviao ivot duhovne
slobode i lutanja; ponekad je, ak, ila sa mukarcima u lovita. Kad se, u
svojoj dvadesetoj godini, konano odluila da uzme ratnika Mrakoluja za
ivotnog druga - u dobu vrlo poznom za takvu odluku - iz njene utrobe poee
izlaziti samo mrtva deca, nita drugo. A onda je izgubila i Mrakoluja: crna
groznica shrvala ga je i odnela za jedno jedino popodne.
Tad je jo veliki deo svoje lepote imala, ali posle smrti Mrakoluja niko
od nesparenih mukaraca u plemenu nije eleo da ima nju, ma koliko lepa bila.
Znali su da je njena materica mesto koje ubija bebe; prema tome, ta e im
takva ena? A prerana smrt Mrakoluja govorila im je da ta ena vue sa sobom
neko prokletstvo, neku zlu kob. Zato je ona morala ostati zauvek sama, bez
ijednog mukog dodira, ona koja je ranije imala toliko ljubavnika. Nikad nee
postati Majka.
Ali ni enama Boginje nee se moi pridruiti, ne sad: bilo bi to
podsmevanje Boginji i svemu onome to Boginja zastupa, kad bi jalova ena dola
da slui Njoj, a osim toga uenje misterija Boginjinih ena mora da pone pre
nego to prva krv poe iz tvojih bedara. Sasvim je besmisleno jednu enu koja
ve ide ka starosti, enu od dvadeset pet godina, enu koja je rodila i
izgubila pet beba za pet godina, proglasiti za enu Boginje.
I tako, Znalica ne postade ni Majka ni Boginjina ena, dakle - ne postade
nita. Radila je uobiajene enske poslove, gulila je ivotinjske koe, kuvala
hranu, negovala bolesne i uvala decu, ali nije imala mukarca koji bi bio njen
par i nije pripadala nijednom Drutvu; a to znai da je bila maltene tuinka u
svom sopstvenom narodu. Njena jedina nada bila je da e Prolo-uva umreti, a
ona tad postati istoriar ovog plemena. Prolo-uva - 'ona koja uva prolost'
- bila je ena kao Znalica, ni Majka ni svetenica; i, od svih u plemenu,
Znalicina najbolja prijateljica. Ali, iako je imala ve etrdeset godina i bila
najstarija ena u plemenu, Prolo-uva je jo bila snana i vitka. Za razliku
od njea, Znalica, osam godina mlaa, ve se pretvarala u babu. Poinjala je da
misli da joj je sueno da se sparui i umre mnogo pre one godine kad e joj
Prolo-uva predati svoje tapove sa zapisima i otii pred Boginju.
Bio je to alostan ivot. Ali Znalica je dobro pazila da svoju tugu
sakrije od drugih. Neka se svi plae nje; neka je gledaju sa nedopadanjem. Ona
im samo nee dozvoliti da je saaljevaju.
Sad je stajala sama, kao i obino, i gledala ta rade grupe oko nje. U
ovom suoenju sa pretnjom Drugih svako je bio podjednako bespomoan kao i
Znalica. Ali oni su u grupama bar imali zajednitvo i utehu.
"Evo ko nam je potreban!" povika Ognjeokac. "Znalica tereba da doe i da
ratuje protiv Drugih, zajedno sa nama!"
"Znalica! Znalica!" povikae promuklo mukarci iz Drutva za lov.
To su se oni njoj rugali, dabome. Zar nisu oduvek? Zar nije svaki pojedini
od tih mukaraca, redom, odbio Znalicu, u danima posle smrti Mrakoluja, kad se
ona nadala da e nai novog mua?
Svejedno, prila im je i stala, iscerena estoko, iznad njih; a oni - u
krugu, zgureni, na ledenoj zemlji.
"Da", ree ona. "Dobra zamisao. Mogu da se borim jednako dobro kao ma koji
od vas."
Pruila je ruku, nezaustavljivo brzo, i epala koplje Ognjeokca. On
razbenjeno zamumla i skoi da joj ga preotme, ali ona spretno kliznu akama
du koplja i uhvati ga za lovni, rukohvatni deo, a kremeni iljak pritisnu
Ognjeokcu na trbuh. Zagledao se u nju, izbuljenih oiju. inilo se da ga ne
samo mui svetogre, nastalo zbog toga to je ena uzela njegovo koplje u ruke,
nego da i stvarno veruje da e ga ona proburaziti.
"Daj mi to", ree on zgusnutim glasom.
"Vidi, Ognjeoke, pa ona zna kako se koplje dri", ree Volkodrev.
"Jeste, a znam i kako se upotrebljava."
"Daj mi to."
Opet ga je unula kopljem u trbuh. Mislila je da e Ognjeokac svakog
trenutka dobiti slom ivaca. Lice mu je bilo blistavo crveno, znoj mu je curio
niz obraze. Svi su se smejali. Mahnuo je rukom da uhvati koplje, ali ona je
pomakla oruje unazad, izvan njegovog dohvata. On besno pljunu ka njoj i naini
sklopljenim rukama znak za demona. Znalica se isceri.
"Napravi taj znak jo jednom, pa u ga oprati tvojom krvlju", ree mu ona.
"Ma, hajde, Znalice", ree Ognjeokac kiselo. Videlo se da se trudi da
ovlada sobom. "I sama zna da nije u redu da ti dodiruje to koplje. Ionako smo
u dovoljno velikoj opasnosti, ne treba nam da jo i ti ini zle stvari."
"Pozvao si me da krenem sa mukarcima u borbu", ree ona. "Pa, ako u
krenuti, treba mi koplje, zar ne? Tvoje je savreno dobro. Ba e mi
odgovarati. A ti, ako hoe, napravi sebi drugo."
Svi ostali mukarci opet su se nasmejali. Ali sad je u njihovom smehu bilo
udnih tonova.
Izvela je fintu kopljem, a Ognjeokac je, psujui, izmakao. Krenuo je
napred vrsto reen, kao da e joj oduzeti koplje sirovom snagom. Ona ga otera
jednim ozbiljnim zamahom. Ognjeokac odskoi unazad; izgledao je ljut i malice
uplaen.
Nije joj bilo lako da se seti kad se poslednji put tako zabavljala.
Ognjeokac, najjai ratnik u plemenu, a uz to i najzgodniji mukarac, ima plea
iroka kao u mamuta, i te divne, crne oi koje blistaju kao ar, ispod
velianstvenog ela koje stri napred, iznad oiju, kao litica. Kad su bili
mladi, ona je s njim spavala mnogo puta, a kad je Mrakoluj umro, nadala se da
e Ognjeokac biti njen novi par. Ali on je samo bio prvi koji ju je odbio.
Jedino Mlekoizvornu eli, i nijednu drugu, rekao joj je tada. I onda je jo
rekao: njemu se dopadaju ene koje znaju kako treba raati decu. To je bio kraj
svega, izmeu Znalice i Ognjeokca.
"Evo", ree Znalica, popustivi najzad. Nagnula se napred i zabila iljak
Ognjeokevog koplja u zemlju. Pod uticajem podnevne toplote, sneg je ve sasvim
nestao, a zemlja se razmekala.
Ognjeokac doepa koplje, reei.
"Trebalo bi da te ubijem", proguna, maui kopljem ispred njenog lica.
"Samo napred." Rairila je ruke i isprsila se. "Evo ovde ubodi. Ubij jednu
enu, Ognjeoke. Bie to veliki uspeh."
"Moglo bi nam doneti malice dobre sree", ree on. Ipak, spustio je
oruje. "Ako ikad vie pipne moje koplje, Znalice, vezau te negde na nekom
bregu i ostaviute tamo, da te medved pojede. Razume li to? Razume li?"
"Sauvaj svoje pretnje za Druge", odgovori ona ujednaeno. "Njih e biti
tee uplaiti nego mene. A ja se nisam uplaila uopte."
"Ti si jednom videla Drugog ba izbliza, a?" upita je Prolom Gorski.
"Jednom, da", ree Znalica, mrtei se na tu uznemirujuu uspomenu.
"A kako je mirisao, kad ste bili tako blizu?" zapita Mladi Srnda. "Kladim
se da je stvarno smrdeo."
Znalica klimnu glavom. "Kao mrtva hijena", ree ona. "Kao neto mrtvo to
je trunulo mesec i po dana. A bio je i ruan. Ne moete ni da zamislite koliko
ruan. Lice mu je bilo ravno, ovako, kao da je gurnuto nekom ogromnom rukom ka
unutra." Rukama je ivo izmahivala. "Zubi su mu bili mali kao deji. Imao je
smene, male ui i majuan nos. A ruke, a noge..." Stresla se. "Jezive i
besmislene. Kao u pauka. Tako dugake i tako tanke."
Svi su je gledali obuzeti strahopotovanjem, ak i Ognjeokac. Niko drugi u
plemenu, ak ni sam Srebren Oblak, nikad nije dospeo tako blizu nekog Drugog,
licem u lice i nadohvat ruke, kao ona. Neki od njih ponekad su viali Druge,
ali samo iz velike daljine i samo na tren, u prolazu, u davnim danima kad je
pleme ivelo u zapadnim zemljama. Meutim, Znalica je naletela na jednoga,
pukim sluajem, u umi.
To je bilo pre mnogo godina, kad je njoj bilo devetnaest i dok je jo bila
divlja devojka, sklona da u svemu postupa kako joj se ushte. Mukarci iz
Drutva za lov konano su joj zabranili da ide u izvianja sa njima, a ona je
rano jednog jutra otila sama iz tabora, raspoloena mrko i srdito, i odlutala
kroz ume. Oko podneva, na jednoj maloj istini izmeu belih breza, nala je
lepo jezerce oivieno stenama, pa je svukla svoju krznenu odeu da se okupa u
ledenoj, plavoj vodi; izlazei, zaprepastila se kad je videla da jedan Drugi,
van svake sumnje Drugi, zuri u nju sa daljine manje od dvadeset koraka.
Bio je visok - neshvatljivo visok, visok kao drvo - i veoma mrav, sa
uzanim pleima i plitkim prsima, tako da je, i pored tolike visine, izgledao
lomniji nego ma koja ena. Njegovo lice bilo je najneobinije koje je ikad
videla, sa crtama udno tananim, poput dejih, i sa izuzetno bledom koom.
Vilice su mu izgledale tako slabe da se pitala kako uspeva da probije komad
mesa zubima, onako kako treba, s kraja na kraj; ali zato mu je vrh vilice bio
neprijatno teak i dubok, ak je i strao napred, ispod tog ravnog lica ija je
sredina bila gurnuta unutra. Oi su mu bile krupne i imale su neku udnu,
ispranu, vodenastu boju, a elo mu se od oiju dizalo pravo uvis, bez ikakvih
grebena koji bi se kod obrva pruali napred.
Sve u svemu, pomislila je, zapanjujue ruan, ruan kao zloduh. Ali nije
izgledao opasan. Koliko je ona mogla videti, nije nosio nikakvo oruje; osim
toga, inilo se da joj se osmehuje. Bar je ona mislila da to znai njegovo
otkrivanje majunih zuba - osmeh.
Bila je potpuno naga i u punoj zrelosti svoje mladalake lepote. Stala je
pred njega bez stida, a onda joj je, neoekivano, dola na um pomisao da bi ba
volela da je on pokretima pozove do sebe, da je zagrli i da vodi ljubav s njom
na nain kako to Drugi rade sa svojim enama, pa ma kako to bilo. Iako je bio
tako ruan i udan, poelela ga je. Ali, zato? - zapitala se tada. I
odgovorila sebi: zato to je drugaiji, nov, zato to je drugi. Ona e se njemu
dati, da. A onda e otii s njim, njegovoj kui, i iveti s njim, i postati
Druga, jer su joj ve dozlogrdili mukarci njenog plemena i jer je spremna za
neto novo. Da. Da.
ega se ima bojati? Pria se da su Drugi zastraujui zlodusi, ali ovaj
ovek uopte ne izgleda kao neki zloduh, samo ima udno lice i previe visine,
a nedovoljno irine. Ne bi se reklo da je mnogo opasan. Samo je drugaiji.
"Zovem se Vodopadna", progovorila je tada - a takvo joj je bilo ime u to
doba. "Ko si ti?"
Mukarac Drugi nije odgovorio. Nainio je duboko u grlu neki zvuk koji je
mogao biti smeh.
Smeh?
"Da li ti se sviam?" upita ona. "Svi u plemenu misle da sam divna. A ti,
da li tako misli?"
Provukla je prste kroz svoju gustu, dugaku kosu, mokru od plivanja.
Poela se epuriti i protezati, da on to bolje vidi punou njenih dojki, snagu
i stamenost njenih ruku i nogu, temeljitost njenog vrata. Nainila je dva-tri
koraka prema njemu, pevuei priguenu pesmu enje.
Izbeio je oi i zatresao glavom levo-desno. Pruio je jednu ruku pravo ka
njoj, dlanom prema njenom licu, a drugom rukom je poeo da pravi neke znake,
maijske nesumnjivo, znake za teranje zloduha. Uzmakao je od nje.
"Pa, ne boji me se, valjda? Ja bih samo da se igram. Doi ovamo, Drugi."
Iscerila se na njega. "Sluaj, prestani da uzmie tako! Neu ti nita. Zar ne
razume ta ti govorim?" Priala je vrlo glasno, vrlo razgovetno, ostavljajui
dosta prostora izmeu rei. On je nastavio da uzmie. Poduhvatila je dojke
akama i gurnula ih malo napred, sveoptom kretnjom nuenja.
To je shvatio, konano.
Nainio je duboki, potmuli zvuk, kao ivotinja saterana u ugao iz koga ne
moe pobei. U njegovim oima staklasto je zasvetlucao strah. Usne su mu pole
unazad, inei izraz - nelagodnosti? Gaenja?
Da, gaenja, shvatila je.
Mora biti da sam ja njemu runa koliko i on meni.
Ve se okrenuo i poeo da bei, teturavo i panino, kroz brezovu umu.
"ekaj!" povikala je. "Drugi! Drugi, vrati se! Ne bei tako, Drugi!"
Ali njega vie nije bilo. To je bio prvi sluaj u njenom ivotu da je neki
mukarac odbije; takvo iskustvo bilo je za nju zapanjujue, neverovatno,
maltene razorno. Neka je on Drugi, neka ona njemu izgleda tuinski i moda
neprivlano, ali ne smatra je valjda toliko odvratnom da treba da rei na nju i
pravi grimase, a onda da pobegne?
Da. Da. Sigurno je samo deak, rekla je tada sebi. Onoliko visok, ali samo
deak.
Te veeri vratila se u pleme, reena da konano uzme jednog mukarca iz
svoje vrste za mua; kad joj je, ubrzo posle toga, Mrakoluj predloio da
njegova asura za spavanje postane njihova zajednika, pristala je bez
oklevanja.
"Da", ree ona ljudima iz Drutva za lov. "Da, ja i predobro znam kako
izgledaju Drugi. Pa, kad ih sustignemo, nameravam da budem rame uz rame sa vama
i da ubijam te gadne zveri kao odvratne zloduhe, to i jesu."
"Gledajte", ree Volkodrev, pokazujui prstom. "Stareji silaze sa brega."
Zaista su dolazili, napred Srebren Oblak, koji je bolno hramao, a veoma
vidno se trudio da glumi da ne hramlje; ostala trojica starih stupala su
mukotrpno za njim. Znalica je gledala njihov paradni ulazak u tabor. Prili su
odmah oltaru Boginje. Srebren je dugo razgovarao sa tri svetenice. Bilo je
mnogo odmahivanja glavama, a zatim mnogo klimanja glavama. Konano je Srebren
stupio napred, da saopti odluku, a najstarija svetenica stala je uz njega.
Svetkovina leta, ree on, ove godine se ukida - ili bar odlae. Boginja je
pokazala svoje nezadovoljstvo, na taj nain to je dovela jednu grupu Drugih
opasno blizu tabora, i to ovde, u istonim zemljama, gde Drugi ne bi trebalo da
ive. Jasno se vidi da je Narod uinio neto kako ne treba i ne valja; nema
sumnje da ovo mesto nije dobro za Narod. Zato e Narod danas krenuti i
preduzeti hodoae do Mesta tri reke, daleko iza njih, tamo gde su prole
godine, migrirajui na istok, podigli svetilite, veoma sloene izrade, u ast
Boginje. A na Mestu tri reke zamolie Boginju da im objasni u emu su greili.
Znalica je zastenjala. "Ali trebae nam nekoliko nedelja da stignemo tamo!
A i pravac je sasvim pogrean! To e biti povratak na podruje koje smo upravo
napustili, gde sve vrvi od Drugih!"
Srebren je odmeri ledenim pogledom. "Boginja je nama obeala ovu zemlju,
bez Drugih. Doli smo i nalazimo da su Drugi ve tu. To ne treba tako da se
deava. Moramo je zamoliti da nas povede."
"Onda je zamolimo negde juno od ovog mesta. Tamo e bar biti toplije, a
moda emo nai i neko pristojno taborite, gde u blizini nee biti Drugih da
nam smetaju."
"Ima nau dozvolu da ode na jug, Znalice. Ali mi ostali kreemo danas
posle podne ka Mestu tri reke."
"A Drugi?" viknu ona.
"Drugi se nee usuditi da priu svetilitu Boginje", ree Srebren. "Ali
ti, ako se plai da hoe, Znalice - nita, idi na jug! Idi na jug, Znalice!"
ula je da se neko nasmejao. Ognjeokac. Onda poee i ostali iz Drutva za
lov da se smeju, a pridrui im se i nekoliko Majki. Jo koji trenutak, i
smejali su se svi, upirui prstima ka njoj.
Poelela je da jo ima Ognjeokevo koplje u rukama. Poubijala bi ih sve,
nita ne bi zaustavilo pokolj.
"Na jug, Znalice!" dovikivali su joj. "Na jug, na jug, na jug."
Kletva joj doe na usne, ali se Znalica uzdra. Oni misle ozbiljno, uvide.
Ako ona sad progovori ljutito, mogli bi je lako isterati iz plemena. Pre deset
godina, to bi rado prihvatila. Ali ona je sad stara ena, ima vie od trideset
godina. Kad bi krenula sama, znailo bi to sigurnu smrt.
Progunala je nekoliko ljutitih rei sama za sebe i okrenula se od
Srebrenovog postojanog pogleda.
Srebren pljesnu rukama. "U redu", povika. "Svi da ponu sa pakovanjem!
Diemo tabor! Polazimo odavde pre mraka!"
DOLAZAK
5.
Edit Felouz imala je tokom te dve nedelje veoma mnogo posla.
Najtei deo bio je privoenje kraju njenih poslova u bolnici. Dati otkaz
sa rokom od samo dve nedelje bilo je ne samo nepropisno nego i sasvim
nedolino; ali administracija bolnice ispoljila je zavidnu meru razumevanja im
je gospoica Felouz saoptila da odlazi sa najveim aljenjem, i to samo zato
to joj je ponuena mogunost da uestvuje u jednom neverovatno uzbudljivom,
novom istraivakom projektu.
Pomenula je ime 'Stasis tehnologije'.
"Brinue se o bebi dinosaurusu?" pitali su je i svi su se prigueno
nasmejali.
"Ne, ne o dinosaurusu", ree ona. "O neemu to je mnogo blie onome to
znam."
Nije im dala nikakve dalje pojedinosti. Doktor Hoskins joj je bio zabranio
da otkrije ma ta konkretno, ma kome. Ali onima koji su poznavali Edit Felouz i
radili s njom nije bilo teko da pogode da taj projekat mora imati neke veze sa
decom; pa, ako su njeni poslodavci ljudi koji su dovukli to famozno mladune
dinosaurusa iz mezozoika, onda sad sigurno planiraju neto slino - recimo, da
dovedu neko preistorijsko dete iz nekog udaljenog razdoblja Gospoica Felouz to
nije ni potvrivala ni poricala. Ali oni su znali. Svi su znali. I dali su joj,
dabome, neplaeno odsustvo iz bolnice, na neodreeno vreme.
Ipak, morala je jo nekoliko dana da radi od jutra do mraka, da bi
dovrila razne zapoete poslove, da bi napisala i predala svoje konane
izvetaje o raznim otvorenim predmetima, da bi spremila spiskove stvari
potrebnih njenim naslednicama, da bi razdvojila sopstvene instrumente i
istraivake materijale od onih koji su bili vlasnitvo bolnice. Bilo je to
naporno, ali nije ni u kom drugom smislu predstavljalo teret. Stvarno teak deo
bio je rastanak od deice, koja nisu mogla poverovati da ona odlazi.
"Vratiete se za nedelju-dve, zar ne, gospoice Felouz?" pitala su deca,
gurajui se oko nje. "Idete samo na odmor, je l' tako? Na mali raspust? Kuda
putujete, gospoice Felouz?"
Neke od njih je znala jo od dana njihovog roenja. Sad su imali pet,
est, sedam godina: veina je stanovala u sirotitima izvan bolnice, ali neki
su bili na neprekidnom bolnikom leenju i ona je s njima radila iz godine u
godinu.
Bilo je teko saoptiti im vest, veoma teko.
Ali ona je spremila odlunost za to. Sad je potrebna drugom detetu, jednom
izuzetno posebnom detetu, detetu ija e nevolja biti jedinstvena u istoriji
Vaseljene. Znala je da mora otii tamo gde je najpotrebnija.
Zakljuala je svoj stani na junom kraju grada. Sve u njemu je
iskljuila, a sa sobom je ponela ono malo stvari koje e joj biti potrebne u
novom domu. To je bilo brzo gotovo. Nije imala nikakve kune biljke o kojima bi
se morala brinuti, nijednu maku, nikakve kune ljubimce. Jedina zaista vana
stvar bio joj je posao: deca, veito deca, ta e joj nekakve biljke ili
ivotinje.
Ali, ostajui predostrona, sredila je da se njen zakup stana produi na
neodreeno vreme. Vrlo ozbiljno je primila upozorenje Deralda Hoskinsa da u
svakom trenutku moe biti otputena. Mogla bi, uostalom, i poeleti da podnese
ostavku: gospoici Felouz je bilo jasno da bi joj poslovi 'Stasis tehnologije'
mogli postati neprihvatljivi, da bi njena uloga u projektu mogla biti
nezadovoljavajua, da bi ona mogla vrlo brzo otkriti da joj je prelazak na to
zaposlenje bio divovska greka. Nije spalila mostove iza sebe, nikako: u
sluaju povratka, ekae je ista bolnica, ista deca, isti stan.
Tokom te dve zavrne sedmice, iako veoma zauzeta, nekoliko puta je otila
na drugu stranu grada, u 'Stasis', da pomogne u pripremama za prihvat deteta iz
prolosti. Dali su joj troje potinjenih, ija je dunost bila da nabave sve
potrebne stvari. Bili su to dvojica mlaih mukaraca i jedna ena. Dala im je
obiman spisak na kome su se nalazili lekovi, prehrambeni dodaci, pa ak i
inkubator.
"Inkubator?" pitao je Hoskins.
"Inkubator", ree ona.
"Ne planiramo da iz prolosti prenesemo nedonoe, gospoice Felouz."
"Vi ne znate ta ete doneti, doktore Hoskinse. Sami ste mi to rekli,
otprilike tim istim reima. Moe biti bolesno dete; moda slabo; ili dete koje
e se razboleti im u njegov organizam uu mikrobi modernog vremena. Hou
inkubator, bar da bude pri ruci."
"U redu, inkubator."
"I jednu sterilnu komoru, dovoljno veliku da u njoj boravi aktivno i
zdravo dete, ako se pokae da je suvie veliko za ivot u inkubatoru."
"Gospoice Felouz, budite razumni, molim vas. Na budet je..."
"Sterilnu komoru. Dok ne utvrdimo da je bezbedno izloiti to dete
kontaminaciji naim vazduhom."
"Kontaminacija je, bojim se, neizbena. Udisae na vazduh, pun mikroba,
od trenutka kad stigne. Ne postoji nain da izvedemo stasis-akciju u sterilnim
uslovima koje vi, izgleda, elite. Ne postoji, gospoice Felouz."
"Ja hou da postoji."
Hoskins joj je uputio onaj pogled koji je ve poela da smatra njegovim
patentiranim zurenjem koje je govorilo: "Bez gluposti!" . "U ovoj jednoj stvari
u ja pobediti, gospoice Felouz. Cenim vau elju da zatitite to dete od svih
zamislivih rizika. Ali vi ne poznajete mogunosti nae opreme i zato morate
jednostavno da prihvatite injenicu da ne moemo izvesti trenutno prebacivanje
tog deteta u savreno istu izolacionu komoru. Ne moemo."
"A ako se dete razboli i umre?"
"Na dinosaurus je jo u dobrom zdravlju."
"Nema razloga da verujemo da e reptili, preistorijski ili drugi, biti
podloni napadu onih mikroorganizama koji izazivaju bolesti opasne po ljude.
Ali vi ete ovde dovesti ljudsko bie, doktore Hoskinse, a ne malog
dinosaurusa. Doveete pripadnika nae vrste."
"Imam u vidu tu injenicu, gospoice Felouz."
"Iz tog razloga, traim od vas da..."
"A ja vam kaem da odgovor glasi 'ne'. Ovde se moraju preuzeti i neki
rizici, a infekcija je jedan od njih. Biemo u pripravnosti sa svim moguim
medicinskim sredstvima ako se pojavi problem. Ali neemo pokuati da stvorimo
udesnu, maginu, sto posto bezbednu ivotnu sredinu. Neemo." Onda se
Hoskinsov ton ublaio. "Gospoice Felouz, dozvolite mi da kaem samo ovoliko.
Imam i ja dete, jednog malog deaka, koji jo nije stigao ni do dejeg vrtia.
Da, a ja imam ovoliko godina, i taj deak je neto najlepe od svega, ba
svega, to mi se u ivotu desilo. elim da znate, gospoice Felouz, da mi je do
bezbednosti tog deteta koje idue nedelje stie ovamo stalo isto kao da je to
moj mali sin Deri. I da sam podjednako vrsto uveren da e sve ispasti dobro,
kao da je Deri subjekt opita."
Gospoica Felouz nije bila uverena da je logika Hoskinsove argumentacije
naroito vrsta. Ali videla je dovoljno jasno da on po ovom pitanju nee
odustati i da ona nema mogunosti da izvri pritisak na njega, osim podnoenjem
ostavke. Gospoica Felouz je imala nameru da uvek dri mogunost ostavke u
rezervi, ali pretiti ostavkom sada bilo bi nesvrsishodno. Morala je tu pretnju
da sauva za pravi trenutak, a ovo nije liilo na to.
Hoskins je bio podjednako uporan i u vezi sa njenim zahtevom da pogleda
prostor u kome e dete biti smeteno. "To je stasis-zona", rekao je, "i mi u
njoj vrimo odbrojavanje, bez prekidanja. A dok ono traje, ne moe ui niko.
Niko. Ni vi, ni ja, ni predsednik Sjedinjenih Amerikih Drava. Niti moemo
prekidati odbrojavanje da biste vi obavili 'obilazak i razgledanje'."
"Ali ako je smetaj neodgovarajui..."
"Smetaj je odgovarajui, gospoice Felouz. I vie nego odgovarajui.
Imajte poverenja u mene."
"Ja bih ipak radije..."
"Imajte poverenja u mene."
Rei dostojne prezira. Ipak, ona je, iz nekog razloga, imala poverenja u
njega, manje-vie.
Nije bila sigurna koja bi vrsta naunika Hoskins mogao biti, niti koliko
je kao naunik dobar; ono neodreeno, hvalisavo 'dr' na tablici sa imenom nije
joj o tim stvarima govorilo mnogo. Ali jedna stvar je bila sigurna. Hoskins je
tvrd administrator. Nije se nejakou popeo na vrh firme 'Stasis tehnologije'.
6.
Tano u pet po podne, petnaestog dana tog meseca, zazvonio je telefon
gospoice Felouz. Zvao je Ned Braton, jedan od lanova Hoskinsovog osoblja.
"Poela su zadnja tri sata odbrojavanja, gospoice Felouz, i sve ide
savreno po planu. Poslaemo nekog po vas tano u sedam sati."
"Hvala, ne treba, mogu i sama da stignem tamo."
"Doktor Hoskins nam je dao uputstva da poaljemo nekog po vas. U sedam."
Gospoica Felouz je uzdahnula. Mogla bi se raspravljati, ali emu?
Neka Hoskins ostvaruje male pobede, zakljuila je. Pritedi svoju municiju
za velike bitke koje sigurno predstoje.
7.
Padala je laka kia. Veernje nebo bilo je sivo i sumorno, a zdanja firme
'Stasis' izgledala su runija nego ikad: velike, ambarima sline graevine bez
i najmanje elegancije ili arma.
Sve je izgledalo sklepano, na brzinu sastavljeno. itav prizor je davao
oseanje grubosti i mehaninosti. Celu svoju karijeru gospoica Felouz je
provela u zgradama raznih ustanova, ali ak i najsumornija bolnica izgledala
je, u odnosu na zgrade 'Stasisa', kao mesto radosti i smeha. Unutra,
zaposlenici sa znakama na sebi; kruto idu za svojim poslom, zatvorili lica,
govore prigueno, ali tonom gotovo vojnike hitnosti...
ta u ja ovde? - upita se ona. Kako se uopte dogodilo da budem uvuena u
ovo?
"Izvolite ovamo, gospoice Felouz", ree Braton.
Ljudi poee da joj klimaju glavom i da je pozivaju pokretima ruku. inilo
se da nije potrebno da ma ko saopti njen identitet. Svako redom, i mukarci i
ene, kao da je znao i ko je ona i kakvo zaduenje ima. Naravno, sad je i ona
imala identifikacijsku znaku na grudima, ali inilo se da niko ne gleda u tom
pravcu. Svi su, jednostavno, znali. Ovo je dadilja za to dete, kao da su
govorili. Prolazila je brzo ka unutranjosti, maltene kao da su je stavili na
skije; posle nekoliko hodnika koji su imali izgled skrpljenosti i
improvizacije, ula je u jednu zonu ovog istraivakog centra u kojoj nikad
ranije nije bila.
Sili su niz odzvanjajue metalno stepenite, preli u nekakav tunel bez
prozora osvetljen bleteim fluorescentnim svetlom, peaili tako ispod zemlje
dugo - inilo se, veno; onda su stigli do jednih elinih vrata po ijoj su
crno obojenoj povrini, kreui se gore i dole, plesa,li mutni, svilasti
obrasci bezbednosnog tita.
"Prislonite vau znaku na tit", ree Braton.
"Ja se stvarno pitam da li je ovo pot..."
"Molim vas, gospoice Felouz. Molim vas."
Vrata se izmakoe. Suoili su se sa jo jednim stepenitem. Ono je vodilo
nagore, i jo nagore, zavojito, oko zidova neke ogromne dvorane u obliku bureta
- zar im je zaista bilo potrebno sve ovo?
Najzad je iskoraila na neki balkon sa koga se otvarao pogled nadole, ka
velikoj jami. A tamo je, na suprotnoj strani od gospoice Felouz, bilo
zbunjujue obilje instrumenata, luno rasporeenih, tako da su izgledali kao
neto izmeu kontrolne ploe svemirskog broda i radnog proelja nekog
dinovskog kompjutera - ili, moda, samo kao filmski dekor za neki fantastini
i nerazumni 'nauni' ep. Du tog prostora jurcali su tehniari, zguvanog
izgleda, divljih pogleda, upuujui jedni drugima frenetine signale akama.
Ljudi su izvlaili debele, crne kablove iz pojedinih utikakih kutija,
ukljuivali ih drugde, ili ih pomno razgledali, vrtei glavom, i vraali na
ista mesta. Sevala su svetla, brojke su bleskale otkucavajui sve manje i manje
brojeve na ogromnim ekranima.
Doktor Hoskins je bio na balkonu, nedaleko od nje, ali joj je dobacio samo
jedan udaljeni pogled i promrmljao: "Gospoice Felouz." inilo se da je
rasejan, zanet u misli, da je jedva uopte prisutan.
Nije predloio ak ni da ona sedne, mada je bilo etiri ili pet redova
stolica na sklapanje u blizini balkonske ograde odakle se otvarao pogled na
pomamno poprite dole. Ona sama uze jednu stolicu i privue je do ograde da
bolje vidi.
Odjednom su se u jami upalila svetla, obasjavajui jedan prostor do tad
sasvim mraan, odmah ispod mesta gde je gospoica Felouz sela. Pogledala je
tamo i videla pregrade koje kao da su sainjavale stan bez tavanice, kolosalnu
kuu lutaka u koju se moglo gledati odozgo.
Videla je u jednoj od tih prostorija mikrotalasnu penicu i friider, a u
drugoj celu sadrinu kupatila. Jedna malena prostorija bila je puna medicinske
opreme, i to one vrste koja je gospoici Felouz bila dobro poznata - zapravo,
inilo se da su tu sve one stvari koje je od Hoskinsovih pomagaa zahtevala. I
inkubator.
A ono to se videlo u sledeoj sobi mora biti deo kreveta, vrlo malog.
Na balkon su sada stizali, jedno za drugim, mukarci i ene sa znakama
kompanije i zauzimali mesta oko nje. Gospoica Felouz je prepoznala nekolicinu
viih slubenika 'Stasisa' sa kojima se upoznala tokom svojih ranijih dolazaka
u prostorije firme, ali se nijednog imena nije mogla setiti. Ostali su joj bili
sasvim nepoznati. Svi su je pozdravljali klimanjem glave i smekanjem, kao da
ona ve godinama ovde radi.
Onda je videla nekoga ije su joj ime i lice bili poznati: jednog mravog
mukarca, pedesetih godina i finog lica, sa malenim, pomno okresanim, sivim
briima i prodornim oima koje kao da su svuda nalazile neto zanimljivo.
Kandid Devenej! Nauni dopisnik redakcije 'Meunarodne TV novosti'!
Gospoica Felouz nije bila veliki gledalac televizije. Sat-dva nedeljno, a
ponekad i manje od toga; deavalo se da se sedam dana uzastopce ak i ne seti
da ukljui tu stvar. Knjige su joj bile dovoljna zabava, a bilo je i dugih
razdoblja kad je sam njen posao bio tako opinjujui da joj se inilo da su ak
i one nepotrebne. Ali ipak je znala tu TV linost po imenu Kandid Devenej. S
vremena na vreme nailazili su dogaaji tako ogromno zanimljivi da ih je ona
jednostavno morala videti, a ne samo itati o njima - sletanje na Mars, na
primer, ili javno prikazivanje bebe dinosaurusa, ili spektakularno nuklearno
unitenje, visoko iznad Istone hemisfere, onog malenog, ali ubitanog
asteroida koji se naao na sudarnoj putanji sa Zemljom, pretprole godine.
Kandid Devenej bio je lice na ekranu tokom tih dogaaja. Bilo je dobro poznato
da je on taj koji e se nai na licu mesta kad god se dogaa neki krupan nauni
prodor. injenica da se veeras pojavio ovde ostavila je na gospoicu Felouz, i
protiv njene volje, jak utisak. Osetila je da joj je srce zakucalo malice bre
na pomisao da e se ovde sigurno dogoditi neto veoma vano, neto to
zasluuje da jedan Kandid Devenej bude prisutan, kao i da je ona tako blizu
njega da e maltene moi da prui ruku i dodirne ga kad se veliki trenutak
priblii.
Onda se namrtila na sopstvenu nerazumnost. Devenej je ipak samo jedan
reporter. Zar ona treba da osea takvo strahopotovanje prema njemu, samo zato
to ga je viala na ekranu?
Daleko je bolji razlog za strahopotovanje, pomisli ona, to to e oni
posegnuti u daljine vremena i dovui jedno malo ljudsko bie napred, u dvadeset
prvi vek. I to to e ona biti kljuni deo tog poduhvata. Ona, a ne Kandid
Devenej. Zapravo bi trebalo da Kandid Devenej bude impresioniran to se naao u
istoj prostoriji sa jednom Edit Felouz, a ne obratno.
Hoskins je priao Deveneju da ga pozdravi; inilo se da mu je poeo
objanjavati projekat. Gospoica Felouz je nagnula glavu da oslune.
Devenej je govorio: "Razmiljao sam o stvarima koje vi radite, jo od mog
prolog dolaska ovamo, od dana kad je stigao mali dinosaurus. Naroito sam se
rvao sa jednim pitanjem a to je selektivnost."
"Nastavite", ree Hoskins.
"Imate ogranien dohvat unazad; ini se da je to razumno. to dalje u
prolost idete, stvari postaju sve mutnije. Potrebno je sve vie energije,
naposletku naiete na krajnje granice energije - to razumem bez problema. Ali,
koliko ujem, vi ne moete da dohvatite ni ciljeve koji su suvie blizu. Taj
deo me zbunjuje. I ne samo mene. Mislim, ako moete da krenete tamo, napolje, i
da ugrabite neto od pre sto miliona godina, onda bi trebalo jo mnogo lake da
donesete neto iz prolog utorka. A vi mi, ipak, kaete da ne moete da
dohvatite proli utorak nikako, niti ma ta iole blisko naem vremenu. Zato?"
Hoskins ree: "Mogu da postignem da stvar izgleda manje paradoksalno,
Deveneje, ako mi dozvoli da upotrebim jednu analogiju."
(Pa oni su na 'ti'! - pomisli gospoica Felouz. Obraa mu se kao kad
profesor koleda uzgred objanjava neto ueniku!)
"Moe, daj analogiju", ree Devenej. "ta god misli da e pomoi."
"Pa, evo: ne moe da ita knjigu sa slovima obine veliine na daljini
od dva metra, je li tako? Ali ako je dri na daljini od tridesetak
centimetara, moe je itati sasvim lako. Drugim reima, to blie to bolje.
Ali ako je primakne na samo dva i po centimetra od oiju, opet si je izgubio.
Ljudsko oko se jednostavno ne moe fokusirati na tako blizak predmet. Znai,
razdaljina je kljuni inilac, ali ne na samo jedan nain. Preblizu je isto
tako loe kao i predaleko, bar kad je re o gledanju."
"Hmmm", ree Devenej.
"Ili uzmi drugi primer. Tvoje desno rame je oko sedamdeset pet centimetara
daleko od vrha tvog desnog kaiprsta i ti moe postaviti vrh desnog kaiprsta
na desno rame, bez ikakvih tekoa. Dobro. Ali tvoj desni lakat samo je upola
toliko udaljen od vrha tvog desnog kaiprsta. Po svakoj normalnoj logici
trebalo bi da ti bude mnogo lake da ga dodirne nego rame. A probaj: dodirni
desni lakat desnim kaiprstom. Opet se pojavljuje pojam 'preblizu'."
"Te dve analogije mogu da upotrebim u reportai, a?"
"Pa, naravno. Upotrebi ta god eli. Zna da ti je pristup slobodan. U
ovom sluaju, elimo da nam ceo svet gleda preko ramena. A bie itekako ta da
se vidi."
(Gospoica Felouz uvide da se, i protiv svoje volje, divi Hoskinsovoj
smirenoj pouzdanosti. Ima snage, taj Hoskins.)
Devenej ree: "Koliko daleko unazad poseete veeras?"
"etrdeset hiljada godina."
Gospoica Felouz otro udahnu vazduh.
etrdeset hiljada godina?
8.
Na takvu mogunost nikad nije pomislila. Previe je bila zauzeta drugim
stvarima, na primer obustavljanjem svojih profesionalnih veza sa bolnicom i
pripremanjem smetaja ovde. Iznenada postade svesna da je, u vezi sa ovim
projektom, trebalo razmisliti o mnogim osnovnim stvarima, ali da se ona do sada
nije potrudila da o njima razmisli.
Znala je, naravno, da e oni doneti jedno dete iz prolosti u moderni
svet. Razumela je - mada ne bi mogla tano rei odakle joj ta informacija - da
e dete biti uzeto iz preistorijske ere.
Ali re 'preistorijski' mogla bi znaiti praktino bilo ta. Moglo bi se
rei da je glavnina Evrope jo bila 'preistorijska' pre tri hiljade godina.
Neki delovi sveta i danas ive na preistorijski nain. Dosad je gospoica
Felouz pretpostavljala, ako se uopte bavila takvim mislima, da e dete biti
izvueno iz neke nomadske prepoljoprivredne ere, moda pet ili najvie deset
hiljada godina u prolosti.
Ali, etrdeset hiljada?
Za to nije bila spremna. Da li e dete, koje e joj ovi ljudi tutnuti u
ruke, uopte biti prepoznatljivo kao ljudsko bie? Da li je uopte postojao
homo sapiens pre etrdeset hiljada godina?
Kamo sree, pomisli ona, kad bi se sad mogla setiti lekcija iz predmeta
'antropologija', koje je sluala na koledu, davno; u ovom asu do povrine
njenog uma uspevale su da isplivaju samo mrvice informacija, pa i one, plaila
se gospoica Felouz, beznadeno izobliene i pomeane. Pre nego to su
evolucijom nastala prava ljudska bia, postojali su neandertalci, je li tako?
Primitivna, brutalna stvorenja. Pre toga, Zemljom je lutao jo primitivniji
narod pitekantropusa, a uz njega jo neto, sa jednako zamrenim imenom, a bilo
je valjda i drugih vrsta predljudi ili podljudi; bila su to upava, mala, gola,
majmunolika bia koja bi se manje-vie mogla smatrati naim dalekim precima.
Ali, koliko daleko u prolosti su ta predaka bia ivela? Pre dvadeset hiljada
godina? Pre pedeset? Ili sto hiljada? Edit zapravo nije znala nita korisno o
vremenskim okvirima svega toga.
Veliki Boe na nebu, da li u negovati majmunsko mladune?
Poela je da drhti. Dok ona die frku oko nekih tamo inkubatora i
sterilnih komora, oni se spremaju da joj bace u krilo neto manje-vie nalik na
impanzu, je li tako? Zar nije tako? Neko estoko, krznato, divljano, malo
stvorenje sa kandama i zubima, kome je mesto, zapravo, u zoolokom vrtu, ako
mu je uopte igde mesto, a ne kod negovateljice, specijalistkinje za...
Dobro, dobro; moda nije ba tako. Moda su neandertalci i pitekantropusi
i svi ti drugi rani ovekoliki stvorovi zapravo iveli pre milion ili vie
godina, pa e njoj dopasti samo jedan divlji, mali deak. A ona je uspevala da
se izbori sa divljim, malim deacima i ranije.
Ipak, etrdeset hiljada godina, to zvui kao ogroman vremenski raspon.
Dovoljno veliki da oamuti oveka.
etrdeset hiljada godina?
9.
U vazduhu se oseala napetost. Haotini balet dole, u jami, prestao je;
tehniari pred kontrolnim aparatima jedva su se pomicali. Meusobno su
komunicirali pomou signala tako delikatnih, da je to odozgo bilo gotovo
nemogue primetiti - uzvijanje jedne obrve, kuckanje prstom po gornjoj strani
anog zgloba.
Jedan ovek sa mikrofonom govorio je u njega tiho i jednolino, kratkim
frazama koje gospoici Felouz nisu znaile nita - preteno brojevima i reima
koje kao da su bile deo nekog koda. Zvualo je kriptino i neprobojno.
Deveni je seo pored nje, a Hoskins do njega. Naginjui se preko balkonske
ograde i zurei pomno, nauni izveta ree: "Hoe li biti iega to bismo
mogli videti, Hoskinse? Mislim, hoe li biti ikakvih vizuelnih dejstava?"
"A? Ne. Nita, dok ne bude gotovo. Detektujemo posredno, donekle na naelu
radara, mada koristimo mezone umesto zraenja. Mezonsko skeniranje obavljamo
ve nedeljama, podeavamo, izotravamo. Mezoni seu unazad, pod odreenim
uslovima. Neki se tamo odraavaju, a mi te odraze analiziramo i putamo u
povratnu spregu da bi posluili kao vodii za sledeu sondau, pa nastavljamo
tako, sve preciznije, dok se ne primaknemo eljenom nivou tanosti."
"To ne zvui lako. Po emu ste sigurni da ste dostigli pravi nivo?"
Hoskins se osmehnuo, na onaj svoj uobiajeni hladnokrvno-hitri nain:
osmeh sevne i ve ga nema. "Petnaest godina se mi ve bavimo ovim. Ma, i
dvadeset pet, ako uraunate rad kompanije koja nam je bila prethodnica i koja
je razvila mnoga osnovna naela, ali nije mogla da se probije do prave
pouzdanosti. Da, teko je, Deveneje. Vrlo teko. ovek se naguta straha."
Onaj sa mikrofonom die ruku.
"Straha?" upita Devenej.
"Ne volimo da nam se dogodi neuspeh. Ja svakako ne volim. Ali neuspeh je
veno prisutni modalitet ishoda, u naim operacijama. Mi ovde radimo u
probabilistikim zonama. Kvantna dejstva, razume. Moemo se nadati
verovatnoi, izvesnosti nikada. To, zapravo, nije dovoljno dobro. Ali je
najbolje to moemo oekivati da dostignemo."
"Ipak, izgledate kao prilino samopouzdani ljudi."
"Da", ree Hoskins. "Ve nedeljama nianimo ba taj jedan trenutak u
vremenu: povremeno ga naputamo i onda ponovo nalazimo, ali pri tome
uraunavamo i naa temporalna kretanja, proveravamo paralakse, tragamo za
svakom moguom relativistikom distorzijom, stalno traimo dokaze da smo
dovoljno precizno ovladali vremenskim tokom. I uvereni smo da ovo moemo
izvesti. Bio bih, maltene, spreman da kaem da znamo da moemo."
Ali njegovo elo blistalo je od znoja.
U dvorani najednom zavlada strana tiina, prekidana samo zvucima nemirnog
disanja. Edit Felouz se, i bez svoje volje, poe pridizati iz sedita i
naginjati napred; vrsto je stiskala ipku balkonske ograde.
Meutim, nije se imalo ta videti.
"Sad", ree ovek sa mikrofonom, tiho.
Tiina se popela do nekog vieg nivoa. Bila je to nova vrsta tiine,
potpuna tiina; gospoica Felouz nije ni slutila da se takva tiina moe
postii u dvorani punoj ljudi. Ali potrajala je samo koliko jedan jedini dah.
Onda se iz prostorija kue lutaka, ispod njih, prolomi krik uplaenog,
malog deaka. Bilo je to vritanje najuasnije estine, vritanje od koga ovek
poeli da pokrije ui akama.
Uzas! Probadajui uas!
Dete obuzeto strahom, dete koje u trenutku potpunog oka i oajanja puta
glas, ali glas koji se prolama zapanjujue snano i prodorno - izraavajui
gotovo neverovatan uas.
Gospoica Felouz okrete glavu u pravcu tog krika.
A Hoskins poe treskati pesnicom po ogradi balkona i objavi glasom koji
je, stegnut, drhtao od likovanja: "Uspeli smo!"
10.
Pohrlie kratkim zavojitim stepenitem nadole, u operativnu dvoranu, prvo
Hoskins, Devenej u stopu za njim, a za novinarem - nepozvana - gospoica
Felouz. Moda pravim neki grdan prekraj bezbednosti zato to sad ovako
silazim. Ali ula sam krik tog deteta.
Meni je mesto tamo, bar koliko i ovom Kandidu Deveneju, ree ona sebi.
Na dnu stepenita Hoskins zastade i osvrte se. inilo se da ga je silazak
gospoice Felouz malo iznenadio - ali samo malo. Nita joj ne ree.
Raspoloenje u operativnoj dvorani dramatino se promenilo. Nestala je sva
ona besomunost, ak i sva napetost. Tehniari koji su do tog trenutka
nadzirali opremu za vremenski zahvat izgledali su sada sasvim iscrpljeno.
Stajali su na svojim mestima, ali su izgledali maltene oamueno. Hoskins ih je
ignorisao, kao da su to odbaeni delovi mainerije koji mu vie nita ne znae.
Iz pravca kue lutaka zau se veoma tiho zujanje.
"Sad ulazimo", ree Hoskins.
"U stasis polje?" upita Devenej. Izgledalo je kao da se ne osea lagodno.
"Savreno je bezbedno ui u stasis. Ja sam to uradio hiljadu puta. ovek
se oseti malo nelagodno u trenutku kad prolazi kroz ovojnicu polja, ali to je
samo trenutno dejstvo, ne znai ba nita. Pouzdaj se u mene."
Zakoraio je kroz jedna otvorena vrata, pruivi na taj nain primer bez
rei. Devenej se osmehnuo kruto, udahnuo primetno duboko i sledeeg trenutka
zakoraio za njim.
Hoskins ree: "I vi, gospoice Felouz. Molim!"
Nestrpljivo ju je pozivao savijanjem kaiprsta.
Gospoica Felouz je klimnula glavom i zakoraila preko praga. Nepogreivo
je osetila prisustvo tog polja. Bilo je to kao da je kroz nju prolo neko
talasanje, jedno malo unutranje golicanje.
Ali kad se nala unutra, nije vie oseala nita neobino. inilo se da je
sve normalno. Osetila je isti, svei miris nedavno izgraenih drvenih
prostorija, i jo neto - miris nalik na umu, nalik na iskopanu zemlju, ili...
Uvidela je da je onaj panini vrisak odavno uminuo. U stasis polju sad je
sve bilo tiho. Onda ona zau suvi zvuk neijih stopala u trenju sa podom,
grebanje kao da neko prstima grabi po drvetu - i, uini joj se, tiho jeanje.
"Gde je dete?" upita gospoica Felouz uznemireno.
Hoskins je pregledao neke brojanike i skale mernih instrumenata, odmah
iza ulaza u kuu lutaka. Devenej je idiotski blenuo u njega. Ni jednome ni
drugome kao da se nije urilo da se pobrinu za dete - za to dete koje je
dejstvom ove ogromne i nerazumljivo nagomilane mainerije pre nekoliko
trenutaka istrgnuto iz jedne ere, nezamislivo davne.
Zar ove glupave mukarce dete jednostavno ne zanima?
Gospoa Felouz poe napred, dajui sama sebi ovlaenje da to uini.
Prola je hodnikom savijenim u obliku lakta i ula u onu sobu u kojoj je bio
krevet.
Dete je bilo u toj sobi. Deak. Vrlo sitan deak, vrlo prljav, mrav i
udnog izgleda.
Moglo mu je biti, moda, tri godine: svakako ne mnogo vie od toga. Bio je
nag. Njegova malecna prsa, ubrljana blatom, dizala su se i sputala grevito.
Svud oko njega bile su razbacane pregrti rastresite zemlje, ljunka i
pokidanih busenova neke grube trave; taj materijal bio je prosut luno, kao da
ga je neko izruio iz velike kofe jednim zamahom po sobi. Odatle se dizao
bogati miris zemljita a, uz to, i manje primetan miris neeg trulog. Gospoica
Felouz vide i neke krupne, crne mrave, kao i dva-tri stvorenja nalik na male,
dlakave pauke, koja su lagano puzila nadomak deakovih bosih, smeih nogu.
Hoskins je pratio njen uasnuti pogled. Glasom u kome se otro osetilo
nezadovoljstvo, on ree: "Ne moe se deak isto izdvojiti i uzeti iz vremena,
gospoice Felouz. Morali smo, radi bezbednosti, da zahvatimo i jedan deo
njegovog okruenja. Ili biste moda vie voleli da nam on ovde stigne bez jedne
noge, ili bez pola glave?"
"Molim vas!" ree gospoica Felouz, u agoniji odvratnosti. "Zar emo sad
samo ovako da stojimo? Ovo jadno dete je uplaeno. I uasno prljavo."
I to je bilo blago reeno. U ivotu nije videla dete tako bednog izgleda.
Nije bilo kupano nedeljama; moda nikad. Deak je prodorno smrdeo. Celo njegovo
telo bilo je prekriveno slojem skorele prljavtine i masnoe, a na jednoj
butini imao je dugaku ogrebotinu koja je izgledala crvena i upaljena, moda
inficirana.
"E, dobro, da pogledam ja tebe..." proguna Hoskins i poe napred,
obazrivim i sitnim koracima.
Deko se poguri, privue laktove uz telo, a glavu uvue u ramena - to kao
da je bilo neko njegovo uroeno odbrambeno dranje - i hitro uzmae. Oi su mu
plamtele strahom i prkosom. Kad je dospeo do najudaljenijeg kraja sobe, tako da
vie nije imao kud uzmicati, podigao je gornju usnu i zaitao prodorno, kao
maka. Bio je to zastraujui zvuk - divalj, bestijalan, krvoedan.
Gospoica Felouz oseti kako kroz njen nervni sistem prolazi hladni talas
oka. Ovo je njen novi tienik? Ovo? Ova mala - ivotinja?
Ostvarile su se njene zle slutnje.
Pa, i one najgore; najgore. Ovo praktino i nije ljudsko stvorenje. Ovo je
neto grozno; nekakvo malo udovite.
Hoskins hitro posee rukama, dohvati oba ana zgloba deteta i povue ih
tako da su se deakove ruke ukrstile preko trbuha; istovremeno ga obuhvati i
podie sa poda. Deak je vritao i ritao se.
Bili su to jezivi, avetinjski urlici. Izbijali su iz dubina tog tela,
zapanjujuom snagom. Gospoica Felouz uvide da je poela drhtati, pa prinudi
sebe da se smiri. Bila je to zastraujua buka, odvratna podljudska dreka od
koje su pucale bubne opne. Bilo je takorei nemogue poverovati da jedan tako
mali deak moe da stvara tako grozomorne zvuke.
Hoskins je drao deaka u vazduhu, ispruenim rukama; osvrnuo se i
pogledao gospoicu Felouz. Jasno se videlo da je u nevolji.
"Da, drite ga tako, sad. Ne sputajte ga na zemlju. Pazite se noktiju na
njegovim nogama kad se rita. Nosite ga u kupatilo, da ga operemo. To mu je
potrebno pre ma ega drugog, jedno dobro kupanje u toploj vodi."
Hoskins klimnu glavom. Iako je dete bilo malo, inilo se da nije lako
drati ga u tako sputanom poloaju. Odrastao ovek i malo dete: ali dete puno
udesne, divlje snage. Deak je, nesumnjivo, mislio da se bori za ivot.
"Punite tu kadu, gospoice Felouz!" povika Hoskins. "Punite je brzo!"
U zoni stasisa sad je bilo i drugih ljudi. U optoj gunguli gospoica
Felouz prepoznade svoje asistente i pozva ih, sve troje.
"Eliote - odvrnite vodu. Mortensone, hou antibiotike za tu ranu na
njegovoj nozi. Zapravo, donesite celu antiinfekcionu opremu u kupatilo.
Stratfordova, naite neke istae i ponite da izbacujete sve to smee sa
poda!"
Oni energino prionue na posao. Sad kad je poela davati nareenja, njen
ok i uas stali su da se smanjuju, a neka mera profesionalnog samopouzdanja
poela joj se vraati. Da, ovo e biti teko. Ali ona se specijalizovala za
teke sluajeve. I mnoge reila uspeno, tokom svoje karijere.
Pojavie se radnici sa kantama; poee da iste zemlju i smee i da je
odnose u prostor za uvanje, negde u zadnjem delu prostorija. Hoskins im
doviknu: "Vodite strogo rauna: nijedna trunica ne sme da izie iz mehura!"
Gospoica Felouz poe energinim koracima za Hoskinsom, u kupatilo, i dade
mu signal da strpa deka u kadu, koju je Eliot uveliko punio toplom vodom. Edit
vie nije bila samo pripadnica jedne zbunjene grupe posmatraa, nego je stupila
u dejstvo kao iskusna i delotvorna negovateljica; zato je sad mogla da zastane
i osmotri ovo dete smireno, kliniki. Sagledala ga je jasno, kao da se tek sad
pojavilo pred njenim oima.
Ono to je videla ispunilo ju je novom nelagodnou. Oklevala je, za tren
opet obuzeta okom, borei se protiv iznenadnih oseanja koja su se uskovitlala
kroz njen nebranjeni um. Probila se pogledom i kroz tu prljavtinu, i kroz to
vriskanje, mlataranje, uvijanje. Videla je tog deaka samog.
Onaj njen utisak u prvom, haotinom trenutku ipak je bio taan. Najruniji
deak koga je ikada videla. Grozno ruan, od te glave pogrenog oblika pa sve
do krivih nogu.
Telo mu je bilo izuzetno zdepasto, prsa duboka, plea iroka. U redu: to
su crte koje, zapravo, i nisu Bog zna kako udne. Ali ta izduena, prevelika
lobanja! To krivo, iskoeno elo! Taj ogromni krompir od nosa, sa mranim
rupetinama nozdrva koje su otvorene koliko nadole, toliko i napred. Te velike,
zuree oi uokvirene visokim, kotanim grebenima! Pa donja vilica koja se odmah
od zuba povlai unazad i taj kratak vrat - a ruke i noge kao u kepeca!
etrdeset hiljada godina, ponovi gospoica Felouz u sebi tupo.
Ovo stvorenje nije ljudsko. Nije stvarno ljudsko.
ivotinja. Ostvario se njen scenario najgoreg sluaja. Mladune
ovekolikog majmuna, eto ta je on. Manje-vie neka vrsta impanze. To ona
treba da neguje, za platu tako veliku. A kako e to moi? ta ona zna o
negovanju malih, divljih, preistorijskih, ovekolikih majmuna?
Pa ipak - ipak...
Moda i grei. Iz dna due se nadala da grei. Postoji svetlucanje
inteligencije, nesumnjivo ljudske, u tim deakovim ogromnim, sjajnim, besnim
oima. Njegova koa, svetlosmee boje, maltene oker boje, pokrivena je samo
finim, zlatastim dlaicama, a ne grubim, upavim krznom koje bi Edit oekivala
na mladuncu ivotinje. A njegovo lice, iako jeste runo, ipak nije lice nijedne
vrste majmuna. Mora zaviriti iza povrne udnovatosti, a kad to uini, jasno
ti je da je ovo samo jedan mali deak.
Tano, mali deak, ruan deki, udan deki, ljudski mali deak - jedno
prljavo, malo, prestravljeno dete sa krivim nogama, neobino oblikovanom
glavom, jadnim ili nikakvim vrhom donje vilice i sa inficiranom posekotinom na
butini i udnim, crvenim mladeom na obrazu, protegnutim u cik-cak poput munje;
zaista, dete nimalo nalik na ijedno koje je Edit dotad videla, ali svejedno,
ona e pokuati da o njemu misli kao o ljudskom biu. Jadno dete, izgubljeno i
prepadnuto, oteto iz vlastitog vremena. Moda e ona i uspeti. Nije nemogue.
Ali, Boe, ala je ruan! Boe, Gospode Boe, pa stvarno e biti teko
voleti stvorenje koje izgleda toliko runo! Gospoica Felouz uopte nije bila
sigurna da e joj to poi za rukom, bez obzira na sve ono to je napriala
Hoskinsu tokom intervjua. Eto jedne duboko uznemirujue misli.
Napunie kadu. Eliot, robusni, crnokosi mukarac sa ogromnim akama i
debelim anim zglobovima, ve je preuzeo deaka od Hoskinsa i do pola potopio
to uzvrpoljeno telo u vodu. Mortenson, drugi asistent, dokotrljao je kolica sa
posluavnikom na kome je bila medicinska oprema. Gospoica Felouz iscedi pola
tube antiseptinog sapuna u kadu i ukasta pena se poe stvarati i poveavati
na vodi. Mehurii su na trenutak privukli panju deteta, koje prekide svoju
dernjavu i ritanje - ali samo na trenutak. Onda je dete sigurno zakljuilo da
mu rade neto uasno, pa je nastavilo da se bori.
Eliot se nasmeja. "Klizav je, avo mali. Za dlaku je nedostajalo da mi
izmakne, maloas."
"Dobro pazi da ti ne izmakne", ree Edit strogo. "Gospode Boe, koja
prljavtina! Hej, pazi - dri ga! Dr' ga!"
Posao je bio brutalan. ak i uz pomo dvojice mukaraca, jedva je uspevala
da odri deaka koliko-toliko pod kontrolom. Uporno se migoljio, bacakao,
ritao, dernjao, pokuavao da grebe. Gospoica Felouz nije znala da li on smatra
da brani svoj ivot, ili svoje dostojanstvo, ali ovoliko opiranja retko je
viala kod svojih pacijenata. I ona i dvojica njenih pomagaa ve su bili
sasvim ispljuskani prljavom, sapunastom vodom; Eliot se vie nije smejao.
Noktima jedne ruke deko ga je estoko ogrebao po podlaktici i tu se sada,
ispod gustih, kovrdavih, crnih dlaka, video dugaki, krvavi trag. Gospoica
Felouz se poe pitati nee li biti potrebno dati ovom detetu sedative da bi se
posao mogao dovriti. Smatrala je to reenje oajnim, poslednjim pribeitem.
"Uzmi neki antibiotik, kad zavrimo", ree ona Eliotu. "Gadna je to
ogrebotina. Ko zna kakve preistorijske mikrobe ovaj deko nosi ispod noktiju."
Uvidela je da je sasvim zaboravila sve one svoje ranije zahteve da dete
bude uvedeno u sterilno okruenje, bez mikroorganizama. Sad joj se, nekako,
inilo da su to bile samo gluposti. Ovaj deko je tako jak, ivahan, ustar: a
ona je zamiljala da e stii neko nejako, ranjivo stvorenjce...
Aha, ree gospoica Felouz u sebi, pa on i jeste ranjiv, iako se ovako
bori. Morae da ga nadziru vrlo pomno, prvih nekoliko dana, za sluaj da ga
napadne neka bakterijska infekcija protiv koje on nema ugraenu odbranu.
"Digni ga iz kade na trenutak, Eliote", ree ona. "Mortensone, zamenimo
sad ovu vodu - potrebna nam jr ista. Boe, Boe, koje prljavo dete!"
Proces kupanja trajao je i trajao, kao da mu kraja nema.
Gospoica Felouz radila je utei, sve vie ljuta. Njeno raspoloenje
poelo se odmicati u drugom pravcu, ka iznerviranosti, pa i pravom besu. Nije
vie razmiljala kako je podsticajno kad se ovek dohvati ukotac sa nekim
tekim izazovom. Sad je u njenom umu, podstaknuto daljim bacakanjem i
vritanjem ovog deaka i nainom na koji su po njoj i svemu oko nje pljuskale
nove koliine vode, preovladavala pomisao da ju je Hoskins na prevaru uvukao u
nemogue zaposlenje, iju pravu prirodu nije razumela stvarno niti na vreme.
Nabacio je nagovetaj da to dete nee biti lepo. Ali nagovetaj je jedna
stvar, a sasvim je druga stvar kad kae da e dete imati odvratne deformacije
i da e se opirati kao zver iz dungle. Osim toga, oko ovog deaka irio se
smrad koji je pred navalom sapuna i vode poputao tek malo po malo.
Kupanje se nastavljalo, a nju je obuzimala elja da strpa tog deaka, tako
mokrog i sapunjavog, doktoru Hoskinsu u ruke i da jednostavno ode odavde. Ali
Edit je znala da to ne moe uiniti. Re je, najzad, i o njenom profesionalnom
ponosu. Prihvatila je ovaj posao, bez obzira na to da li je to bilo pametno ili
ne. I morae ga jednostavno nastaviti. Hoskins nju nije nipoto prevario,
priznade ona sebi. Lepo joj je rekao da e posao biti 'tvrd'. Rekao je da e
dete biti teko, udno, neposluno, moda vrlo neprijatno. Ba tim reima.
Pitao je da li je spremna da se posveti negovanju ovog deteta bezuslovno - bez
obzira na to pod kojim uglom je donja vilica povuena unazad ili elo unapred.
A ona je tada odgovorila - da, da, da, spremna sam da se suoim sa svim tim.
Osim toga, u Hoskinsovim oima bi se pojavio onaj pogled, ako bi ona sad
otila. Onaj hladni, ispitujui pogled koji bi govorio: znai, bio sam u pravu.
Vas zanima negovanje iskljuivo zgodne dece, je l' te, gospoice Felouz?
Bacila je pogled ka njemu. Hoskins je stajao podalje od njih, gledao ih je
neuznemireno, sa poluosmehom na licu. Kad su im se pogledi sreli, taj osmeh se
proirio, kao da joj Hoskins ita um, vidi da se unutra klobue bes i oseanje
izdanosti i nalazi da je to zabavno gledati.
Dau ostavku, pomisli ona, obuzeta novim talasom besa.
Ali ne ba sad. Ne dok ne ovladam situacijom. Pre toga dati ostavku - bilo
bi bedno. Prvo da ja ovog groznog, sitnog divljaka malo civilizujem; onda neka
Hoskins nae neku drugu koja e se s njim baktati.
11.
Bitka u kadi zavrila se tako to su troje odraslih ljudi pobedili jedno
malo, uplaeno dete. Uklonjeni su bar spoljanji slojevi prljavtine, tako da
je deakova koa dobila razumno rumene podtonove. Njegovi prodorni krici sveli
su se na zbunjene jecaje.
inilo se da ga je tolika borba izmorila. Pomno je motrio ta rade svi
prisutni u kupatilu; njegove oi su hitro, uplaeno i sumnjiavo preletale sa
jedne osobe na drugu.
Drhtao je. Nije to toliko od straha, nego vie zato to mu je hladno posle
kupanja, zakljui gospoica Felouz. Jeste graen kao neko malo bure, ali, ipak,
strano je mrav, nema na njemu ni trunice masnih rezervi, a ruke i noge mu
otkrivaju da je izgladneo; sad se trese kao da je ona prljavtina bila koristan
izolacioni sloj.
Gospoica Felouz otro ree: "Donesite mi jednu spavaicu za ovo dete!"
Deja spavaica se pojavi istog trenutka. Stvari su dejstvovale kao da je
sve spremno i kao da, ipak, nita nije spremno ako ona ne daje nareenja: kao
da Hoskins namerno izbegava da se angauje, kao da je puta da ona vodi stvar
da bi video kako e se snai.
"Bolje bi bilo da ga ja opet drim, gospoice Felouz", ree robusni Eliot.
"Nikad mu neete navui tu spavaicu bez neije pomoi."
"Tano", ree gospoica Eliot. "Neu. Hvala, Eliote."
Kad je deak video da se spavaica pribliava, oi su mu se razrogaile,
kao da je to neka naprava za muenje. Ali bitka je ovog puta bila kraa i manje
estoka nego kod kade. Eliot je epao deakove malene ane zglobove svojim
aketinama i podigao mu kratke ruke uvis; a gospoica Felouz je spretno navukla
ruiastu flanelsku spavaicu preko te njegove glave nalik na glavu kepeca.
Deko naini tihi upitni zvuk. Glatko uvue prste jedne ruke u okovratnik
spavaice i vrsto stee tkaninu. Njegovo udno, iskoeno elo nabora se
dubokim mrtenjem.
Onda zarea i potee tkaninu brzo i jako, kao da bi je hteo pocepati.
Gospoica Felouz ga otro pljesnu po aci. Od doktora Hoskinsa, iza nje,
doe zvuk iznenaenja, ali ona nije obratila panju na to.
Deko je pocrveneo, ali nije zaplakao. Zareao je na gospoicu Felouz na
udnovat nain, kao da mu taj udarac po ruci uopte nije bio uvreda, ve neto
dobro znano i oekivano. Njegove oi bile su najkrupnije deje oi koje je
gospoica Felouz ikad videla, oi crne, oi sjajne i avetinjske.
Zdepasti, u stranu raireni prstii njegove ake prelazili su polako po
debelom flanelu spavaice, opipavali taj neznani materijal, ali nikakav
ponovljeni pokuaj cepanja nije se dogodio.
Gospoica Felouz pomisli oajno: dobro, a ta sad?
Svi su, kao na zaustavljenom filmu, ekali ta e ona uiniti - svi, ak i
ovaj runi, mali deak.
Dugi spisak stvari koje treba uraditi rascveta se u njenom umu, ali ne ba
po redosledu vanosti:
Profilaksa za tu njegovu inficiranu ogrebotinu.
Podrei mu nokte na rukama i nogama.
Testovi krvi. Slabost imunitetskog sistema?
Vakcinacije? Preventivni antibiotiki tretman?
ianje.
Uzorci stolice. Ima crevne parazite?
Pregled zuba.
Rentgenski snimiti grudni ko. Pa, i ceo kostur.
I jo pet-est drugih stavki, sa raznim stupnjevima hitnosti. Ali Edit
onda uvide ta mora biti na vrhu liste prioriteta, bar za ovog malog, runog
deaka.
Ona otro progovori: "Imate spremnu hranu? Mleko?"
Da, to su imali. Gospoa Stretford, trea lanica njene grupe asistenata,
dogura jedna sjajna kolica. U hlaenoj pregradi gospoica Felouz nae tri
kutije od po etvrt litra mleka, spravu za zagrevanje i zalihu sredstava za
jaanje - raznih vitaminskih dodataka, sirupa sa bakrom, kobaltom i gvoem i
drugim stvarima za koje sad nije imala vremena. U drugoj pregradi bila je
raznovrsna hrana za bebe, u samozagrevajuim konzervama.
Mleko, naprosto mleko, eto ime treba poeti. ta god drugo da je ovaj jeo
tamo odakle su ga ugrabili - napola ugljenisano meso, divlje bobice, korenje,
insekte, ko zna ta? - mleko je sigurno upoznao, deca su sigurno dobijala mnogo
mleka. Kod divljaka, nagaala je ona, dojenje dece se sigurno produava do
odmaklog doba.
Ali divljaci valjda ne znaju da dre olje. inilo se da je bar to
sigurno. Gospoica Felouz nasu malo mleka u jedan tanjir i stavi ga u
mikrotalasnu penicu da se zagreva nekoliko sekundi.
Svi su je gledali - Hoskins, Kandid Devenej, troje pomagaa i svi ostali
koji su uspeli da se uguraju u zonu stasisa. I deko je zurio u nju.
"Dabome, gledaj me", ree ona deaku. "Sad si dobar momak."
Paljivo je uzela tanjir u ruke, prinela ga usnama i odglumila da sre
mleko.
Deakove oi su to pratile. Ali da li je razumeo?
"Da pije", ree ona. "Ovako se pije."
Opet je izvela pantomimu kojom je pokazivala kako se moe polokati to
mleko iz tanjira. Oseala se malice apsurdno. Meutim, odagnala je to oseanje
od sebe. Ona e uiniti sve to smatra podesnim. Ovog deka treba nauiti kako
se pije.
"Sad ti", ree ona.
Ponudila mu je tanjir, pruajui ga ka njegovim ustima, tako blizu da je
trebalo da on samo malo nagne glavu napred i pone da lape mleko. On je tanjir
gledao sveano, bez i najmanjeg znaka shvatanja.
"Pije", ree ona. "Pije." Opet je pokazala, isplaenim jezikom, kako bi
to trebalo.
Nikakvog odziva. Zurio je, nita vie. Opet je drhtao, iako je soba bila
topla, a spavaica svakako vie nego dovoljna.
Treba preduzeti neposredne mere, pomisli negovateljica.
Spustila je tanjir na pod. Onda je jednom rukom dohvatila deaka za miicu
i, saginjui se, zamoila tri prsta druge ruke u mleko; zahvatila je malo mleka
i razmrljala ga preko deakovih usana. Mleko mu pocuri niz obraze i niz uvuenu
donju vilicu.
Deak ciknu na jedan novi nain, koji dotad nije od njega ula. inilo se
da je zbunjen i nezadovoljan. Onda polako pree jezikom preko svojih ovlaenih
usana. Namrti se. Okusi. Njegov jezik se opet pokaza.
Da li je ovo osmeh?
Jeste. Osmeh, kakav-takav. Gospoica Felouz se odmae jedan korak.
"Mleko", ree ona. "To je mleko. Hajde. Probaj jo malo."
Deko se, oklevajui, primae tanjiru. Sae se ka njemu, onda se hitro
osvrte i pogleda preko ramena kao da pomilja da neki neprijatelj ui iza
njega. Meutim, iza njega nije bilo nikog. Opet se sagnuo, kruto, nespretno,
gurnuo glavu napred i poeo lizati mleko, isprva oprezno, zatim sve ivahnije.
Lapao je mleko kao to bi maka inila. Poeo je i da sre. Nije pokazivao
nimalo elje da uhvati tanjir rukama i podigne ga do lica. Bio je kao mala
ivotinja koja ui na podu i lape mleko.
Gospoica Felouz oseti iznenadni talas odvratnosti, iako je znala da je
upravo ona prva izvela pantomimu laptanja. elela je da o njemu misli kao o
detetu, ljudskom detetu, ali on se stalno vrtaao na neki ivotinjski nivo, a
to joj je bilo mrsko. Mrsko. Znala je da joj se ta reakcija sigurno jasno vidi
i na licu, ali nije se mogla uzdrati. Zato je ovo dete tako bestijalno?
Preistorijsko je, u redu - etrdeset hiljada godina! - ali zar to mora da znai
toliku majmunolikost? Ovo jeste ljudsko dete... zar ne? Zar ne? Koju su joj to
vrstu deteta dali?
Kandid Devenej je, moda, uoio ta se deava. "Da li bolniarka zna,
Hoskins?" ree on.
"Da li znam - ta?" upita gospoica Felouz otro.
Devenej je oklevao, a Hoskins (opet sa onim izgledom ravnodunosti i
zabavljenosti) ree: "Pa, nisam siguran. Zato joj ne bi ti rekao?"
"Kakva je to tu misterija?" upita ona. "Da ujem, govorite, ako postoji
nekakva tajna koju bi ja trebalo da znam!"
Devenej se okrete ka njoj. "Samo sam se zapitao, gospoice - da li vam je
poznato da ste prva civilizovana ena u istoriji koja neguje mladog
neandertalca?"
Meupoglavlje drugo: BOGINJINA ENA
Bilo je etvrto jutro mara na zapad, hodoaa ka Mestu tri reke. Suv,
hladan vetar duvao je postojano sa severa jo od kad je Srebren dao nareenje
da se okrenu i pou istim putem nazad preko golih ravnica. Ponekad su
proletali, hujei, novi naleti razreenog, ali tvrdog snega, koji se mleno
vrtloio iznad njihovih glava - usred leta! Mora biti da je Boginja stvarno
ljuta! Ali zato? ta su uinili?
Nou je Narod traio pribeite u kojekakvim pukotinama i udubljenjima,
pod belim mesecom koji je potapao nebo rekama ledene svetlosti. Ovde nisu
postojale peine u koje bi se Narod mogao zavlaiti. Neki, najpreduzimljiviji,
sakupljali su grane i granice i od toga uspevali da skrpe kakav-takav zaklon
za sebe, ali veina ljudi bila je odve umorna za to, posle celodnevnog
peaenja i traganja za hranom.
Dan za Sveanost leta doao je i proao, ali - prvi put u celokupnoj
zapamenoj istoriji - te sveanosti nije bilo. Boginjinoj eni to se nije ni
najmanje svidelo. "Imaemo veliku glad, kad dou hladni meseci", ree ona
sumorno Prolo-uvi. "Zanemariti Svetkovinu leta - to je ozbiljna stvar. Zar se
ikad dogodilo da godina proe bez valjanih svetkovina?"
"Ne zanemarujemo mi Svetkovinu leta", odvrati Prolo-uva. "Samo je
odlaemo dok ne doemo u priliku da zatraimo od Boginje da usmeri naa dela."
Boginjina ena pljunu. "Da usmeri! Da usmeri! ta zamilja Srebren? Ja sam
ta koja se obraa Boginji sa takvim zahtevima. A da bih to uinila, nije mi
potrebno da se vratim na Troreje."
"Srebrenu jeste", ree Prolo-uva.
"Samo iz kukaviluka. Uplaio se Drugih i sad hoe da pobegne od njih,
zato to vidi da su nas prestigli."
"I prestigli i sustigli. Ne moemo se vie skrivati od njih. Svuda su oko
nas. A nas nema dovoljno da se borimo protiv njih. ta da radimo? Mora nam
Boginja kazati kako da postupamo s njima."
"Da", ree Boginjina ena tonom sumornog poputanja. "Valjda je tako."
"Znai, ako ne moe ti lino da nas posavetuje, u ime Boginje, koju
taktiku da usvojimo..."
"Dovoljno si rekla, Prolo-uvo. Razumela sam."
"Dobro. Onda imaj to na umu."
Boginjina ena mrzovoljno mrknu i ode do vatre. Stade blizu plamena,
obuhvativi rukama svoje slabine.
Ona i Porolo-uva se svaaju, pomalo, ve odavno - ve mnogo i premnogo
godina; prolaenjem vremena, ne postaju jedna drugoj naklonjenije. Prolo-uva
zamilja da je neto posebno, zato to ima tako dugo pamenje (kome pomau
svenjevi tapova sa belekama) i duboko poznavanje tradicija ovog plemena. Pa,
dobro, i jeste neto posebno, priznade Boginja sebi, protiv volje. Ali nije
sveta. Ja sam sveta. Ona je samo hroniar; ja govorim Boginji, a Boginja
ponekad progovori meni.
Ipak, priznade Boginjina ena, irei svoje krznene odore da bi ruiasti
sjaj vatre obasjao njeno mravo, zdepasto telo, ipak je Prolo-uva u pravu, u
jednom pogledu. Straan su problem Drugi - taj razbenjujui narod visokih,
vrlo pokretljivih ljudi sa uravnjenim licima, koji je doao niotkud i poeo se
iriti svuda, grabei za sebe najbolje peine, najbolja lovita, najistije
izvore. Nekoliko puta je Boginjina ena sluala uasavajue prie od
bezplemenih lutalica iji su se putevi ponekad ukrtali sa putevima Naroda,
prie o oruanim sukobima izmeu Drugih i pojedinih grupa Naroda, o stravinim
porazima i pokoljima. Drugi imaju bolje oruje, koje, ini se, uspevaju da
proizvedu u neverovatnim koliinama, a u borbi se kreu hitrije: kad se bori
protiv Drugih, pria se u Narodu, oni se kreu kao senke i ini ti se da su
svuda oko tebe istovremeno. Do ovog trenutka Srebren je uspeo da izbegne sve
to; spretno je vodio pleme tamo i amo preko velikih, otvorenih ravnica,
izbegavajui svaki sudar sa opasnim pridolicama. Ali koliko e mu to jo
uspevati?
Da, najbolje je obaviti ovo hodoae i videti da li Boginja moe dati
neki savet, ree Boginjina ena u sebi.
Uostalom, Srebren Oblak bio je vrlo ubedljiv i kad se dolo do religijske
strane ove rasprave. Svetkovina leta oznaava najbolji trenutak godine, onaj u
kome je sunce toplo, a dan dug. Tad se slavi dobrota Boginje, njeno milosre,
njena naklonost, tad se unapred izraava zahvalnost za sva ona dobra koja e
Ona dati Narodu tokom preostalih nedelja letnjeg lova i tokom sezone
sakupljanja hrane.
Kako mogu oni odrati Svetkovinu leta, eleo je Srebren da zna, kad je
Boginja tako oito nezadovoljna Narodom?
Ima tu i neto neposrednije, pomisli Boginjina ena: kako da obave
Svetkovinu leta, kad Srebren jednostavno odbija da uestvuje? To je obred u
kome mora da nastupi mukarac, i to najsnaniji mukarac u plemenu. On mora da
odigra ples zahvalnosti pred oltarom Boginje. On mora da prinese junca na
rtvu, on mora da uzme odabranu devicu u naruje i da je uvede u misterije
Velike Majke. Ostale svete priredbe u plemenu bile su u nadlenosti triju
Boginjinih ena; ovu jednu priredbu, meutim, one nisu mogle izvesti. Morao je
poglavica. Ako Srebren Oblak odbije, Svetkovine leta ne moe biti. To je,
naprosto, tako. Boginjinu enu ovo je ispunjavalo nelagodnou; ali odluka je
bila u Srebrenovim rukama.
Boginjina ena okrete lea vatri. Vreme je da se namesti oltar i da se
ponu jutarnji obredi.
"Boginjine ene!" povika Boginjina ena. "Obe! Na posao!"
Sve tri su imale svoja lina imena, svojevremeno. Ali sada je svaka od
njih bila poznata samo kao svetenica, Boginjina ena. Kad stupa u Njenu
slubu, odrie se svog imena. Boginja nema ime, pa zato ni slukinje boje
nemaju imena.
Boginjina ena se i sad seala imena najmlae Boginjine ene, zato to je
ta bila njena ker, tako da joj je ona dala to ime: Zorosjajna. Ali ve
godinama nije glasno izgovorila to ime svoje keri. Sad je i za nju, i za
svakog, ta negdanja Zorosjajna naprosto Boginjina ena. A ona trea Boginjina
ena, ni najmlaa ni najstarija, zvala se nekada... to ime je ve izmicalo
pamenju najstarije Boginjine ene. Ptica Samotnica? Ili Kao-Lisica-Bei? Neto
od ta dva. Te dve devojke, Ptica Samotnica i Kao-Lisica-Bei, veoma su liile
jedna na drugu, u svoje doba. Jedna od njih je umrla, a druga je postala
svetenica, ali najstarija Boginjina ena, tokom godina, u pamenju je pomeala
njih dve.
Kako je njeno sopstveno ime pri roenju glasilo - najstarija Boginjina
ena se vie nije uopte seala. Zaboravila ga je jo pre mnogo godina i sad je
retko i pomiljala na to. Ona je Boginjina ena i nita drugo. Ponekad se,
leei i ekajui da zaspi, pitala, ipak, kako je moglo glasiti to njeno
devojako ime. Bee li neto sa sunevim sjajem? Ili sa zlatnim krilima? Ili sa
sjajnom vodom? Neko blistanje je postojalo negde u tom imenu, u to je bila
prilino sigurna. Ali samo ime joj je izmaklo zauvek. Oseala se kriva kad god
je pokuala da ga se priseti. U svakom sluaju, nije imala koga da pita. Greh
je ako Boginjina ena upotrebi, na ma koji nain, svoje roeno ime. Zato je,
pri svakoj pomisli na to pitanje, odmah pravila znak oienja i molila Boginju
da joj oprosti.
Ona je, od svih ena u plemenu, druga po starosti. Ovo je njeno etrdeseto
leto. Samo je Prolo-uva starija, a i ona samo godinu-dve. Ali Boginjina ena
je snana i zdrava; oekuje da ivi jo deset godina, moda i petnaest, a ako
bude sree - i dvadeset. Njena majka doivela je duboku starost, izgurala je
vie od ezdeset; njena baba, isto tako. Dugovenost joj je porodina osobina.
"Hoemo li ceo obred jutros?" upita je najmlaa Boginjina ena dok su
pomerale kamenje tamo i amo, pravei svetilite.
Boginjina ena je pogleda prekorno. "Naravno. Zato ne bismo?"
"Zato to Srebren Oblak hoe da krenemo odmah posle jutarnjeg jela. Kae
da danas moramo da prevalimo veu daljinu nego to smo postizali tokom
poslednja tri dana."
"Srebren! Srebren! Kae ovo, kae ono, a mi na svako njegovo nareenje
skaemo kao abe. Moda je on u urbi, ali Boginja nije. Radimo ceo obred."
Zapalila je Boginjinu vatru. Srednja po starosti Boginjina ena izvue
svoj zamotuljak od vuje koe, pun aromatinih trava, i poe bacati njihove
trunice u plamen. Raznobojni oganj izvijao se i poveavao. Najmlaa Boginjina
ena donela je kamenu iniju sa krvlju ivotinje ubijene jue i prolila malo po
oltaru za prinoenja ponuda.
Boginjina ena izvadi, iz medveeg krzna gde su bile umotane, tri svete
medvee lobanje koje su predstavljale najsvetiju imovinu ovog plemena, i poloi
ih na tri ravna kamena da ne bi dodirivale zemlju.
Te tri lobanje bile su u posedu plemena ve mnogo pokolenja, toliko mnogo
da ni Prolo-uva nije znala kad su dobijene. Veliki junaci iz davnih vremena
ubili su te medvede, i to svaki od njih sam, bez iije pomoi; onda su lobanje
predavane u nasledstvo, od jedne Boginjine ene drugoj. Medved je
ivotinja-otac, velika sila koja pali vatru i omoguava da iz Velike Majke doe
ivot. Zato Boginjina ena mora dobro paziti da te lobanje ne dodirnu zemlju:
ako bi se to desilo, one bi Majku oplodile, a sad nije doba godine za to. Deca
koja bi, paljenjem iskre ivota, nastala sad, usred leta, rodila bi se u
mranim danima pozne zime, kad hrane ima najmanje. Vreme za ukresivanje iskrica
ivota mladih je u jesen, da bi poroaji bili u prolee.
Boginjina ena poe pipati jednu po jednu lobanju i sa ljubavlju gladiti
gornje svodove njihove, uglaane i sjajne poput leda od dodira mnogih
Boginjinih ena u proteklim godinama. Oseala je kako joj trnci prolaze kroz
ake, pa kroz ruke i plea: elementarna oinska sila iskriavo je izlazila iz
lobanja i dizala se u njeno telo.
Milovala je blistave onjake. Opipavala je tamne one duplje.
Oinska sila joj otvori put i majinska sila prodre joj u duu. Jedna sila
neminovno vodi drugoj; ne moe prizvati jednu, a da ne oseti prisustvo druge.
"Boginjo, mi ti se zahvaljujemo", promrmlja Boginjina ena. "Zahvaljujemo
tebi za plodove zemlje i za meso ivotinja, a ponajvie ti zahvaljujemo za
plodove materica." Kratkim pokretima pipnula se po dojkama, trbuhu i preponama.
unula je i zarila vrhove prstiju u tvrdu, ledenu zemlju. Neka je i hladna
danas, ipak ta zemlja predstavlja grudi Majke; Boginjina ena je pogladi sa
ljubavlju. Pokraj nje su i druge dve Boginjine ene radile isto.
Sklopila je oi. Videla je veliki luk: to se grudi Majke pruaju ispred
nje, sve do obzorja. Ona poe puniti svoju duu sveu o prisutnosti Boginje i
silom Majke.
Blagoslovi nas, molila se Boginjina ena. Sauvaj nas. Milosre tvoje
ljubavi daj nam.
Iz udubljenosti u meditacije tre je buan i ciav smeh iza nje. To su
deaci plemena igrali svoje grube igre. Naterala je sebe da ih prenebregne. I
oni su Boginjini, ma koliko prosti, surovi i glupi bili.
Boginja je stvorila ene da raaju decu i da ih uzgajaju i vole, a
mukarce je stvorila da idu u lov i donose stvari i da se bore, zato svaka
strana ima svoju ulogu koju druga strana ne moe preuzeti. To je i smisao
Svetkovine leta: mukarac i ena nalaze jedinstvo tako to oboje slue Boginji.
Ako su deaci grubi i bezobzirni, ta s tim, tako ih je Boginja stvorila. Neka
se smeju. Neka se jure u krug i udaraju tapovima kad jedni druge stignu. Tako
i treba da bude.
Kad se dugotrajni obred okonao, Boginjina ena je ustala i razdarala
vatru tapom, tako da je ostao samo ar, a sveto kamenje je prikupila. Podigla
je i tri medvee lobanje, poljubila svaku i zamotala ih opet u krzno.
Primetila je Srebrena kako stoji, veoma daleko, ruku skrtenih
nestrpljivo, kao da je ve neko vreme zlovoljno ekao da ona konano stigne do
kraja obreda. Neto blie Boginjinoj eni bila je Znalica, koja je vodila grupu
najmanje dece u krug, uei ih da pevaju jednu pesmicu.
Tuan prizor, pomisli ona. Znalica, jalova, glumi da je Majka. Boginja je
prema Znalici postupila okrutno, pomisli Boginjina ena.
"Jesi li gotova ve jednom?" povika Srebren Oblak. "Moemo li sad da
krenemo, Boginjina eno?"
"Da, moemo da krenemo."
Prie joj Znalica. Za Znalicom, grupica manje dece - Slatkocveta,
Grom-Obraz i jo dvoje-troje drugih.
"Mogu li da porazgovaram s tobom na trenutak, Boginjina eno?" upita
Znalica.
"Srebren Oblak hoe da se spakujemo i da krenemo."
"Samo na trenutak."
"U redu, trenutak."
Ba ide na ivce, ova Znalica. Boginjinoj eni nikad se nije sviala. Niti
ikom drugom. Pametna je, u redu, i puna tamne energije, mora je na neki nain
potovati ak i ako ti to nije po volji. Ali je nezgodna i teka. Imala je
mnogo nevolja u ivotu i Boginjina ena zbog toga je saaljevala Znalicu: mrtva
novoroenad, gubitak mua i sve to. Ali, ipak, dobro bi bilo kad bi Znalica
malo ostavila Boginjinu enu na miru. Jer Znalica vue sa sobom neki oreol zle
kobi, nezadovoljstva Boginjinog.
Znalica tiho ree: "Je li istina ono to ujem, da e se obaviti jedno
posebno rtvovanje kad stignemo na Mesto tri reke?"
"Pa, da, bie rtvovanje", ree Boginjina ena. "Kakvo bi to hodoae
bilo ako po dolasku ne bismo na mestu hodoaa prineli rtvu?"
"Posebno rtvovanje."
Ostaci strpljenja Boginjine ene brzo su kopneli. "Kako posebno, Znalice?
Na koji nain posebno? Nemam vremena sad za zagonetke."
"Prinoenje deteta na rtvu", ree Znalica.
Boginjina ena ne bi bila zapanjenija ni da joj je Znalica bacila pregrt
snega u lice.
"ta? Ko pria tako neto?"
"ula sam da mukarci razgovaraju. Daemo dete Boginji na Mestu Tri Reke
da bi ona otklonila Druge od nas. To je Srebren ve odluio. Navodno je prvo
razgovarao o tome sa tobom. Je li to istina, Boginjina eno?"
Boginjina ena oseti gruvanje u grudima, a u uima joj se podie zvuk
nalik na bubnjeve. Osetila je slabost i vrtoglavicu; trudila se da ostane
uspravno na nogama i da joj oi budu ravno usmerene u Znalicine oi. Udisala je
duboko, punila je plua ponovo, i ponovo, i ponovo, i najzad joj se vratilo
neto nalik na smirenost.
Ledeno ree: "To je ludilo, Znalice. Boginja daje decu. Ne eli da joj se
vraaju."
"Ponekad ih uzima nazad."
"Da. Znam to", ree Boginjina ena, neto blaim tonom. "Boginja se kree
putevima koji su izvan naeg razumevanja. Ali mi ne ubijamo decu kao ponudu
Njoj. ivotinje, da. Ali nikad nijedno dete. Nikad. Nita slino nije nikada
uinjeno."
"A ni Drugi nam nikad ranije nisu bili ozbiljna pretnja."
"rtvovanje dece nee nas zakloniti od Drugih."
"Kau da ste ti i Srebren zakljuili da hoe."
"Lau, ko god da su", ree Boginjina ena ustro. "Ne znam nita o tom
planu. Nita! Sve je to glupost, Znalice. Nee se to dogoditi. Obeavam ti da
nee. Nee ovde biti rtvovanja dece. U to moe biti sasvim sigurna."
"Zakuni se. Zakuni se Boginjom. Ne." Znalica je posegnula i dohvatila
jednom rukom Grom-Obraza, a drugom rukom Slatkocvetu. "Zakuni se duama ovog
deka i ove devojice."
"Trebalo bi da moja re bude dovoljna", ree Boginjina ena.
"Nee da se zakune?"
"Moja re je dovoljna", ree Boginjina ena. "Nisam ja duna ni u ta tebi
da se kunem. Ni u Boginju, ni u Slatkocvetino slatko dupence, ni u ta. Mi smo
civilizovani ljudi, Znalice. Mi ne ubijamo decu. Trebalo bi da ti to bude
dovoljno."
Znalica je izgledala skeptino. Ipak, popusti i ode.
Boginjina ena ostade sama, zadubljena u misli.
rtvovati dete? Je l' to oni ozbiljno? Da li stvarno misle da bi se time
ma ta postiglo? Postoji li ikakva mogunost da bi se time zaista neto
postiglo?
Da li bi Boginja odobrila tako neto? Ona pokua da razmisli temeljito o
ovome. Odrei se jednog malog ivota, vratiti Boginji ono to je Boginja dala -
da li bi bilo mogue na taj nain uveriti Nju da mora pomoi Narodu u ovom
vremenu nevolje?
Ne. Ne. Ne. Ne. Kako god pogledala to pitanje, Boginjina ena u njemu nije
videla nimalo razuma.
Gde je Srebren? Aha, eno ga, pregleda novu skupinu iljaka za strele koju
je Jaha Mamuta dovrio. Boginjina ena prie mukarcu zvanom Srebren Oblak i
povue ga u stranu. Niskim tonom mu ree: "Kai mi neto - i to mi kai
poteno. Da li planira da prinese jedno dete na rtvu kad stignemo na
Troreje?"
"Jesi li sila s uma, Boginjina eno?"
"Znalica kae da neki mukarci priaju o tome. I da si ti ve doneo
odluku, a da sam se ja saglasila."
"A jesi li se saglasila?" upita Srebren.
"Naravno da nisam."
"Pa, ostatak te prie jednako je istinit. Prineti dete na rtvu, Boginjina
eno? Pa nije mogue da si ti poverovala da bih ja ikada..."
"Nisam bila sigurna."
"Kako moe to da kae?"
"Otkazao si Svetkovinu leta, zar ne?"
"ta ti je, Boginjina eno? Zar ne vidi nikakvu razliku izmeu odlaganja
jedne svetkovine i ubijanja deteta?"
"Ima nekih koji bi rekli da su obe te stvari jednako rave."
"Pa, ko god da to kae, taj je lud", ree Srebren. "Ja takve namere nemam,
a Znalici moe rei da u..." On zastade. Njegov izraz lica se udno promeni.
"Ne misli da bi nam to moda i moglo pomoi, a? Nije ti namera da
nagovesti..."
"Ne", ree Boginjina ena. "Naravno da ne mislim. Sad ti zvui kao da si
poludeo. Ali ne budi smean. Ja ne mislim nita ni izdaleka slino. Samo sam
dola da proverim ima li ikakve istine u tim glasinama, nita vie."
"I sad zna. Nema istine. Nimalo."
Ali onaj udni pogled jo je bio u njegovim oima. Kao da je Srebrenovo
ogorenje popustilo; on kao da se na neki nain okrenuo u sebe. Boginjina ena
nije bila sigurna kako da protumai taj Srebrenov izgled zagledanosti u sebe. O
emu li on to razmilja?
Boginjo nebeska, nije valjda odjednom poeo da razmatra ozbiljno pomisao o
prinoenju deteta na rtvu? Nisam valjda ja unela tako udovinu ideju u njegov
um, ovoga trenutka?
Ne, zakljui ona, ne. Ne moe biti da je to posredi. Zna ona Srebrena
dobro. On je robustan, on je nepokolebljiv, on ume da bude brutalan - ali ovo,
ne. Ne dete.
"elim da razume moj stav vrlo jasno", ree Boginjina ena najubedljivije
to je mogla. "Lako moe biti da u plemenu ima nekih koji misle da bi
prinoenje deteta Boginji na rtvu bilo korisno, a, koliko ja znam, Srebrene
Oblae, oni bi moda mogli i da te ubede, pre nego to stignemo do Mesta tri
reke. Ali ja to neu dozvoliti. Spremna sam da prizovem najteu kletvu
Boginjinu na svakoga ko ak i samo predloi tako neto. I to kletvu medvednicu,
najmraniju. Odsei u ga od svake nade na i najmanje milosre Boginjino, neu
oklevati nimalo. Ja u..."
"Polako, Boginjina eno. Mnogo se uznemirava, a ni zbog ega. Niko ne
pominje rtvovanje dece. Niko. Kad stignemo do Mesta tri reke, uhvatiemo
jednog kozoroga ili divojarca ili dobrog crvenog losa, pa emo njegovo meso
predati Boginji, kao to uvek inimo, i to e biti sve. Smiri se, dakle. Smiri
se. Pravi ogromnu guvu zbog neeg to ja, kao to zna, ne bih nikad
dozvolio. Zna da ne bih, Boginjina eno."
"U redu", ree ona. "Kozoroga. Divojarca."
"Ba tako", ree Srebren.
iroko joj se osmehnuo. Pruio je ruku, stisnuo njeno rame. Oseala se
veoma glupavo. Kako je mogla i za trenutak da pomisli da bi Srebren ozbiljno
razmatrao jednu tako varvarsku ideju?
Otila je, sama, do potoia, tamo je klekla i ispljuskala ledenom vodom
svoje bolno elo.
Kasnije tog jutra, kad je pleme nastavilo mar, Boginjina ena prie
Znalici i poe hodati naporedo s njom. "Razgovarala sam sa Srebrenom", ree.
"On o tom planu za rtvovanje dece nije znao nita vie nego ja. A ocenio ga je
isto kao i ja. Isto kao i ti. Nikad on to ne bi dozvolio."
"Ima ovde nekih koji misle drugaije."
"Ko, na primer?"
Znalica neodreeno odmahnu glavom. "Neu pominjati imena. Ali oni misle da
Boginja nee biti zadovoljna ako ne damo jedno od nae dece Njoj."
"Ako tako misle, onda Boginju ne razumeju nimalo. Znalice, kako bi bilo da
ti sve to zaboravi, a? itavu tu praznu priu. To su neke budale nalupetale."
"Nadajmo se da je tako", ree Znalica, glasom zloslutnim i mranim.
Pleme je ilo dalje. Boginjina ena je uspela, malo pomalo, da potisne te
misli iz svog uma. Posumnjala je im je Znalica odbila da pomene ijedno ime.
Veoma je verovatno da u toj prii nieg nema i da nieg nee ni biti. Moda je
Znalica izmislila celu stvar; moda je Znalici malo i pomraen um; moda ne bi
kodilo ako pleme poalje Znalicu na jedno malo usamljeniko hodoae, da ta
ena oisti svoju duu od takvih bolesnih matarija. rtvovanje dece!
Nezamislivo.
Zaboravila je to. Prooe nedelje; Narod je odmicao ka zapadu, vraao se
kroz sve tanju toplinu leta ka Mestu tri reke.
Konano se naoe na nizbrdici jednog brega odakle se videlo Troreje.
Njihova duga povratna seoba sasvim se primakla kraju. Staza je blago krivudala
nadole, ka sve niim i niim nivoima breuljkastog zemljita; videli su, dole u
maglenoj dolini, svetlucanje na vodama triju reka.
Bliilo se vee i Narod je razmiljao gde bi se mogao podii tabor. Onda
se desilo neto udno.
Boginjina ena bila je blizu prednjeg kraja kolone; sa jedne njene strane
stupao je Volkodrev, 'vuje drvo', a sa druge Ognjeokac, 'onaj sa vatrenim
oima' - oni su joj pomagali da nosi zaveljaje sa Boginjinim stvarima.
Odjednom vazduh jako zablista i zaiskri se nadomak staze. Boginjina ena vide
bletavo crveno i zeleno sevanje i obrue glatkog sjaja sa uarenom belinom u
jezgru. Bela svetlost se pokrenula, pola je zemljom, ali uz unutranje
kovitlanje, uzdizanje i sputanje.
Bilo je bolno gledati na tu stranu. Munjevito je digla jednu ruku da
zakloni oi. Svud oko nje ljudi su uplaeno uzvikivali.
Onda je to nestalo, isto onako naglo kao to se pojavilo. inilo se da u
vazduhu pored staze nema ba niega. Boginjina ena stajala je mirkajui, oi
su je bolele, a u glavi joj se sve kovitlalo od zbunjenosti.
"ta je to bilo?" upita neko.
"ta e sad biti?"
"Spasi nas, Srebren Oblae!"
"Boginjina eno? Boginjina eno, reci nam ta je ono bilo!"
Boginjina ena ovlai usne. "To je... Boginja prola blizu nas", ree ona,
improvizujui oajno. "Bio je to krajiak njenog ogrtaa, eto ta je bilo."
"Da", rekoe oni. "Boginja. Bila je to Boginja. Naravno da je bila Ona."
Svi su, zatim, utali neko vreme, nepomini; motrili su, da vide da li
Boginja namerava da se vrati. Ali nije se dogodilo vie nita neobino.
Onda Znalica viknu: "Bila je Boginja, da, i odnela je Grom-Obraza!"
"ta?"
"Bio je ba ovde, par koraka iza mene, kad se svetlo pojavilo. Sada ga
nema."
"Nema ga? Kako? Gde je?"
"Traite ga!" kriknu neko. "Naite ga! Grom-Obraze! Grom-Obraze!"
Nastade opta galama i zbrka. Ljudi su polazili kud koji, vrzmali se,
vraali, bez cilja, tek da bi se kretali. Boginjina ena zau Srebren Oblaka
koji je pozivao da se utiaju i smire. Majke su bile najuzbuenije: njihovi
prodorni krici nadjaavali su sve. Trale su, plakale, mlatarale rukama po
vazduhu.
U jednom trenutku Boginjina ena nije se mogla setiti ko je, zapravo,
majka Grom-Obraza; onda se prisetila da je Crvendimna pre etiri leta rodila
tog deaka koji na Obrazu ima veliki mlade pruen u cik-cak kao munja. Ali
Majke su uzgajale svu decu plemena zajedniki i vrlo im je malo znailo koja od
njih je donela na svet ovo ili ono pojedinano dete; Mlekoizvorna i Snenolepa
i Zelenledna bejahu sada jednako uznemirene zbog Grom-Obrazovog nestanka kao i
Crvendimna.
"Sigurno je odlutao sa staze", ree Prolom Gorski. "Idem da ga traim."
"Bio je ba ovde", ree Znalica opakim tonom. "Progutala ga je ona
svetlost."
"Znai, ti si to videla?"
"Bio je iza mene kad se to desilo. Ali ne toliko daleko iza mene da bi
mogao odlutati. Svetlost ga je uzela. Svetlost."
Ipak, Prolom Gorski ostao je uporan da se treba vratiti i potraiti
deaka. Posluali su ga. Provedoe jedan sat traei, ali - nigde nijednog
traga, nigde nijednog otiska stopala. A ve se smraivalo.
"Moramo dalje", ree Srebren Oblak. "Ovo nije mesto za taborovanje."
"Ali Grom-Obraz..."
"Nestao", ree Srebren neumoljivo. "Dospeo je u svetlost Boginje i nema
ga."
"Svetlost Boginje! Svetlost Boginje!"
Krenuli su dalje. Boginjina ena oseala se otupelo. Gledala je pravo u to
treperavo svetlo i evo jo je oi bole, kad ih sklopi jo vidi plovee purpurne
are. Meutim, da li je ono bila Boginja? Boginjina ena to nije mogla rei.
Nikad ranije nita slino nije videla. Nadala se da nikad vie i nee.
"Dakle, Boginja je ipak htela da dobije jedno od nae dece", ree Znalica.
"Vidi, vidi, vidi."
"Pojma ti nema o tim stvarima!" uzviknu Boginjina ena besno. "Pojma!"
Ali ta ako je ova Znalica u pravu? - zapita se Boginjina ena. Savreno
je mogue. ak - verovatno. Onako mona svetlost moe biti samo ispoljavanje
Boginje, nita drugo.
Boginja odnela dete? Zato? Zar je to razumno?
Rvala se sa ovim udnim dogaajem sve do duboko u no. Nikad mi ne moemo
Nju razumeti, zakljui Boginjina ena najzad; ona je Boginja, a mi smo samo
njena stvorenja. A Grom-Obraz je otiao. Sasvim neshvatljiva stvar, ali ta se
moe. to se tie onih glasina da e na Troreju Srebren prineti dete na rtvu,
sad e, bar, takva brbljanja prestati. Pleme je ve na domaku Troreja, a
Boginja im je i bez ikakvog prinoenja uzela jedno dete. Valjda e se time
zadovoljiti, nadala se Boginjina ena. Jer u Plemenu nema toliko dece da bi se,
u ovom trenutku, Boginji moglo rtvovati jo jedno.
OTKRIVANJE
12.
Neandertalac? Neandertalac, podljudski stvor? - pomisli gospoica Felouz,
u nedoumici, obuzeta nevericom koja je polako prerastala u gnev i oseanje da
su je izdali. Da li je ovo dete zaista to? Ako su Devenejeve rei istinite,
njena najgora strahovanja su se obistinila.
Okrenula se ka Hoskinsu i upiljila se u njega sa svojevrsnom kontrolisanom
razbenjenou.
"Mogli ste mi kazati, doktore."
"Zato? Zar tu ima neke razlike?"
"Rekli ste da e biti dete, a ne ivotinja."
"Ovo jeste dete, gospoice Felouz. Zar ne mislite tako?"
"Neandertalsko."
Hoskins kao da je bio zbunjen. "Pa, da, naravno. Znate kakvim
eksperimentima se bavi firma 'Stasis'. Neete mi valjda rei da niste znali da
e dete biti iz preistorijske ere. O svemu tome smo raspravili sa vama."
"Preistorijsko, u redu. Ali neandertalsko? Oekivala sam da e izgledati
kao ljudsko dete."
"Neandertalci su bili ljudi", ree Hoskins, pokazujui prve znake
zlovolje. "Manje-vie."
"Jesu li? Je li to istina?"
Pogledala je Kandida Deveneja kao da od njega neto trai.
Devenej ree: "Pa, po uverenju veine paleoantropologa u poslednjih
ezdeset ili sedamdeset godina, neandertalac se svakako mora smatrati jednim
oblikom homo sapiensa, gospoice Felouz - moda jednom arhainom granom ljudske
vrste, ili podvrstom, ili, da tako kaem, roakom iz zaostalih krajeva, ali
svakako nam je to bliski roak i svakako se mora smatrati ljudskim biem..."
Hoskins mu nestrpljivo upade u re. "Manimo se tog pitanja za trenutak,
Deveneje. Postoji ovde druga tema koja se mora razmotriti. Gospoice Felouz,
jeste li ikad imali kuence ili mae?"
"Da, kad sam bila mlada devojka. Ali kakve veze to ima sa..."
"U vreme kad ste imali to vae kue ili mae, jeste li se brinuli o njemu?
Jeste li ga voleli?"
"Naravno. Ali..."
"A da li je to bilo ljudsko bie, gospoice Felouz?"
"To je bio kuni ljubimac, doktore. Sad ne govorimo o ljubimcima. Ovo je
profesionalno pitanje. Vi traite da se jedna visokokvalifikovana negovateljica
sa znatnom spremom u oblasti vie pedijatrijske medicine bavi negom nekog...
nekog..."
"Pretpostavimo da je ovo ovde beba impanze", upita Hoskins. "Da li bi vas
to odbilo? Ako bih zatraio da se za nju brinete, da li biste to inili, ili
biste okrenuli lea, zgaeno? A ovo nije impanza. Nije nijedna vrsta
antropoidnog majmuna. Ovo je mlado ljudsko bie."
"Neandertalsko dete."
"Upravo to i kaem. Mlado ljudsko bie. udnog izgleda i divlje, ba kao
to sam vam rekao da e biti. Teak sluaj. Iskusna ste negovateljica,
gospoice Felouz, sa izuzetno dobrom dosadanjom radnom biografijom. Da li
uzmiete od tekih sluajeva? Jeste li ikad odbili da negujete deformisanu
bebu?"
Gospoica Felouz oseti da joj argumenti izmiu. Ona ree, sa daleko manje
estine: "Mogli ste to, onda, nagovestiti malo odreenije."
"Pa biste vi odbili ovo radno mesto? Je li to?"
"Pa..."
"Znali ste da mi ovde seemo mnogo hiljada godina unazad."
"'Hiljade godina' moe znaiti i tri hiljade. Tek veeras, kad ste vi i
gospodin Devenej raspravljali o ovom projektu i kad je fraza 'etrdeset hiljada
godina' iznenada iskrsla, ja sam poela da shvatam ta se ovde zaista deava.
Ali ni tada nisam uvidela da e se pojaviti neandertalac. Nisam struna za -
kako ono rekoste, paleoantropologiju, gospodine Devenej? Vremenski rasponi
ljudske evolucije nisu mi tako dobro poznati kao vama ostalima."
"Niste odgovorili na moje pitanje", ree Hoskins. "Da ste znali sve ove
podatke unapred, da li biste odbili ovaj poloaj, ili ne biste?"
"Nisam sigurna."
"elite li da ga odbijete sad? Bilo je i drugih kvalifikovanih
kandidatkinja, znate. Da li je ovo ostavka?"
Hoskins ju je gledao postojano i hladno, Devenej je gledao sa znatne
udaljenosti, a neandertalsko dete, koje je dovrilo mleko i olizalo tanjir
sasvim, gledalo ju je odozdo, sa mokrim licem i irokim, enjivim oima.
Zapiljila se u tog deaka. Ruan je i mali. Ona zau kako njen sopstveni
glas kae: Ali, neandertalac? Oekivala sam ljudsko dete.
Deko pokaza prstom prema kutijama sa mlekom, a onda prema tanjiru.
Najednom poe izgovarati neke otre, grube zvuke, ponovo i ponovo. Bili su to
udno prigueni, grleni glasovi i vrlo sloena coktanja jezikom.
Gospoica Felouz iznenaeno ree: "Pa, on govori!"
"Reklo bi se", ree Hoskins. "Ili bar ume da naini zvuk Hrani me opet -
to, naravno, ume i svaka maka."
"A, ne, ne, on je govorio", ree gospoica Felouz.
"To tek treba da se utvrdi. Velike protivurenosti postoje o pitanju da li
su neandertalci bili sposobni za pravi govor. To je jedna od stvari koje se
nadamo da emo reiti tokom trajanja ovog eksperimenta."
Dete opet naini isti niz cokuih i priguenih zvukova. Pri tome je
gledalo Edit. Pa u kartonska pakovanja mleka, pa opet u prazan tanjir.
"Eto vam odgovora", ree ona. "Jasno je da govori!"
"Ako je tako, onda je ljudsko bie, zar se ne biste s tim sloili,
gospoice Felouz?"
Pustila je da to pitanje promakne neodgovoreno. Re je bila o predmetu
odve sloenom da bi se sad mogao razmatrati. Nju zove jedno gladno dete. Ona
posegnu ka mleku.
Hoskins je dohvati za ani zglob i povue ga nagore, na takav nain da je
okrenuo Edit ka sebi. "Samo jedan trenutak, gospoice Felouz. Pre nego to
nastavimo ma sa im drugim, potrebno je da znam da li planirate da ostanete na
ovom poslu."
Iznervirano se otresla njegovog stiska. "A ako neu, hoete li ga ostaviti
da umire od gladi? On trai jo mleka, a vi me ometate da mu ga dam."
"Samo napred. Ali potrebno je da znam vae namere."
"Ostau uz njega - jo neko vreme."
Nasula je mleko. Deko je unuo, zario lice u mleko i navalio da lape i
sre kao da ve danima nije nita jeo ni pio. Onda je olizao tanjir, stvarajui
pri tom tihe, pevuckave zvuke duboko u grlu.
Ma, to je samo jedna mala zver, pomisli gospoica Felouz, sipajui mleko
trei put. Mala zver!
Malo je trebalo pa da pone sva da se trese. Savladala se, ali ne lako.
13.
Hoskins ree: "Ostaviemo vas sa deakom, gospoice Felouz. On je mnogo
toga pretrpeo, pa bi najbolje bilo poslati sav ovaj svet napolje, a vama
ostaviti mogunost da pokuate malo da ga smirite, da se odmori."
"Slaem se."
Pokretom ruke pokazao je ka ovalnim metalnim vratima na ulazu u kuu
lutaka, koja su sad stajala otvorena. Veoma su podseala na hermetika vrata
podmornice. "Ono je jedini ulaz u stasisno polje broj jedan; bie viestruko
zakljuan i uvek uvan. Sada emo ga, kad iziemo, zakljuati. Sutra u traiti
od vas da nauite sve pojedinosti o otkljuavanju te brave, koja e, naravno,
biti programirana i za vae otiske prstiju, kao i za moje. Prostori iznad naih
glava..." - on pogleda gore, ka otvorenim tavanicama kue lutaka - "takoe su
zatieni mreom senzora, tako da emo odmah biti upozoreni ako se ovde dogodi
neto nepoeljno."
"Nepoeljno?"
"Neki upad."
"Zato bi iko..."
"Imamo neandertalsko dete iz godine etrdeset hiljadite pre nae ere,
ovde, u ovim prostorijama", ree Hoskins, jedva skrivajui nestrpljenje. "Vama
se moe initi da je opasnost mala, ali mogui su svakojaki upadi, od
holivudskih producenta i takmakih naunih grupa do samozvanih dejih advokata
koje smo pominjali u naem prvom susretu."
Brus Manhajm, pomisli Edit Felouz. On se stvarno brine da ne ue u nevolje
sa Manhajmom. Znai, ono mu nije bilo samo hipotetiko pitanje, samo ista
elja da sazna da li sam u svojoj karijeri imala sukobe sa Manhajmom.
"Pa, naravno", ree ona. "Potrebno je da dete bude zatieno."
Onda joj neto pade na um. Pogledala je ka prazninama gde bi trebalo da
budu tavanice i prisetila se kako je sa balkona mogla da zaviruje u ove male
sobe. "Vaa je namera da ja budem sasvim izloena pogledima svih posmatraa
koji se zateknu na balkonu?" upita ona sa indignacijom.
"Ne, ne", ree Hoskins i osmehnu se. To je dobroduan osmeh, moda pomalo
sa visine, pomisli ona. Usedelica, dama, sklona moralisanju, pa zabrinuta da e
neki mukarci da vire unutra. Meutim, nema nikakvog razloga da se ona svlai i
presvlai pred pogledima kojekakvih nepoznatih ljudi. "Vaa privatnost bie u
potpunosti potovana, gospoice Felouz. U to vas uveravam. Pouzdajte se u mene,
gospoice Felouz."
Eto, opet on. Pouzdajte se u mene. Mnogo voli tu frazu, verovatno je
koristi u razgovoru sa svima. A to je fraza koja, upravo, ne uliva mnogo
poverenja. I to je ee koristi, to se manje Edit pouzdaje u njega.
"Ako na taj balkon moe da doeta ko god hoe i da gleda dole u ove sobe,
onda mi nije jasno kako..."
"Pristup balkonu bie strogo ogranien, strogo", ree Hoskins. "Dolazie
jedino tehniari ako budu morali da rade neto oko energetskog jezgra, ali u
tom sluaju vi ete biti upozoreni znatno ranije. Senzori koje sam pomenuo
obavljae iskljuivo elektronski nadzor, a uvid u to imae iskljuivo
kompjuter. Neemo vas uhoditi. Ostaete uz njega noas, gospoice Felouz, da li
je to jasno? I svake sledee noi, dok druga ije ne odluimo."
"Vrlo dobro."
"Tokom dana, dolazie neko da vas odmenjuje, po rasporedu koji treba vi
sami da odredite kako god vam je najzgodnije. O tome emo se dogovoriti sutra.
Mortenson, Eliot i Stratfordova bie na raspolaganju naizmenino i moi e da
vas zamene kad god niste sa deakom. A on e morati u svako doba dana i noi da
bude pod nadzorom nekoga od vas etvoro. Od sutinskog je znaaja da deak
ostane u zoni stasisa i da vi bez ikakvog prekida znate gde je."
Gospoica Felouz je, zbunjenog lica, stala da se osvre po kui lutaka.
"Zar je sve to potrebno, doktore Hoskinse? Zar je deak toliko opasan?"
"Re je o energiji, gospoice Felouz. Postoje tu odreeni zakoni ouvanja
energije, koje vam mogu objanjavati ako ste zainteresovani, mada mislim da ima
stvari koje su sad vanije. Valja imati na umu samo jedno pravilo: tom deaku
nikad se ne sme dozvoliti da izie iz ovih prostorija. Nikad. Ni za jedan
jedini tren. Ni iz kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog ivota. Ni u
cilju spasavanja vaeg ivota, gospoice Felouz. Je li to jasno?"
Gospoica Felouz podie glavu na pomalo teatralan nain. "Nisam sigurna
ta su vam ti zakoni ouvanja, ali razumem nareenja, doktore Hoskinse. Deko
ostaje u svojim sobama, ako postoji neki dobar i dovoljan razlog da ostaje, a
oigledno postoji. ak i ako je moj sopstveni ivot u pitanju, ma koliko to
melodramski zvualo, spremna sam da uvaim nareenje. Bolniari i bolniarke,
to su ljudi koji su navikli da svoje dunosti stavljaju iznad sopstvene
bezbednosti."
"Dobro. Uvek moete signalisati preko interkoma ako vam iko bude potreban.
Laku no, gospoice Felouz."
Odoe i njih dvojica. Svi ostali povukli su se jo ranije. Vrata se
zatvorie, a gospoici Felouz se uini da uje kljocanje nekih elektronskih
naprava koje leu na svoja mesta.
Zakljuana je. Sa divljim detetom iz godine etrdeset hiljadite pre
Hrista.
Okrenula se deaku. On ju je gledao podozrivo, a u tanjiru je bilo jo
mleka. Gospoica Felouz, ulaui puno truda, pokua da mu pokae, gestovima i
izrazima lica, kako treba da podigne tanjir i prinese ga usnama. Ova pantomima
nije imala dejstva. On je jednostavno zurio, ali nije inio nikakav pokuaj da
je oponaa. Ona je odglumila do kraja, prinela je tanjir svom licu i inila
pokrete kao da lie mleko iz njega.
"Sad ti", ree ona. "Pokuaj."
Samo je zurio. I drhtao.
"Nije teko", ree ona. "Pokazau ti kako se to radi. Evo. Daj mi ruke."
Blago - vrlo blago - ona dohvati akama njegove ane zglobove.
On zarea: bio je to zastraujui zvuk kad je dolazio od tako malog
deteta. Zatim otre ruke od nje, zauujuom snagom. Taj njegov mlade u obliku
munje jasno se crveneo na nedavno oienoj koi.
Nije dugo prolo od onih trenutaka kad je dr Hoskins zgrabio deaka za
ruke, a zatim mu ruke ukrstio preko tela i drao ga tako u vazduhu. Deak je,
nesumnjivo, dobro zapamtio kako je bilo kad su ga te krupne muke ake grubo
drale oko zglavaka.
"Ne", ree gospoica Felouz svojim najblaim tonom. "Ne pokuavam da te
povredim. Samo hou da ti pokaem kako se dri tanjir sa mlekom."
Njegov uplaeni pogled poivao je na njoj i motrio ju je, vrebao da li e
ona uiniti makar ijedan neprijateljski pokret. Polako je opet posegla ka
njegovim zglavcima, ali on je odmahnuo glavom i trgao ih nazad, izvan njenog
dohvata.
"Pa dobro", ree ona. "Ja u drati tanjir. Ti samo lii iz njega. Tek
toliko da ne ui na podu kao neka zverica."
Sipala je jo mleka u tanjir, podigla ga, drala ga na nivou koji je
odgovarao deaku. On, meutim, nije ni pokuao da se priblii tanjiru.
Digao je pogled ka njoj: oi krupne, rairene.
Nainio je neki zvuk, a njoj se uini da takav nije ula od njega dosad.
ta mu sad to znai? Spusti taj tanjir na pod, ti glupavo, matoro
stvorenje, da bih mogao da liznem malo mleka! Moda to pokuava da kae?
"Hajde, dete. Popij to bez puzanja po podu, popij kao to pristojno
ljudsko dete treba da pije."
Zurio je. Coknuo je opet, malice alosno.
"Ovako uradi", ree gospoica Felouz. Presamitila se praktino napola i
gurnula lice napred - a to je bilo teko, jer nije imala usta isturena daleko
napred, poput njuke, kao on - i lapnula malo mleka sa svoje strane tanjira,
drei ga i dalje u visini njegovih usta. On je sveano zurio u nju s druge
strane tanjira, dakle sasvim iz blizine.
Kako ima ogromne oi, pomisli ona.
"Ovako..."
Lapnula je jo malo mleka.
Pomakao se napred. Ruke je i sad drao sputene du slabina, tako da je
ona morala i dalje da dri tanjir; ali liznuo je mleko, neodluno, pa onda sa
vie volje i najzad je poeo da pije, jo stojei.
Gospoica Felouz poe sputati tanjir prema podu.
Humnuo je nezadovoljno, videi to sputanje, i digao ruke da zadri tanjir
na istom nivou. Ona brzo izmae ruke. Sad je deak sasvim samostalno drao
tanjir. I srkao iz njega ivahno.
(Dobro izvedeno, dete. Velianstveno!)
Tanjir je bio prazan. Sad kad je sve popio, on ga nemarno pusti da padne
na pod i tanjir se razbi na pet-est komada. Deko die pogled ka njoj: izraz
njegovog lica gotovo je sigurno bio meavina nelagodnosti i aljenja, moda i
straha. Ujedno se i oglasi zvukom koji je liio na jecaj.
Gospoica Felouz se osmehnula.
"To je samo jedan tanjir, deko. Tanjiri nisu vani. Ima ih jo mnogo,
tamo odakle je taj jedan doao. A ima i mleka jo mnogo."
Nogom je odgurnula polomljene komade u stranu - morae ih uskoro pokupiti,
jer su otri, ali to sad moe da eka - i izvue drugi tanjir, istovetan sa
prvim, iz pregrade pri dnu kolica sa hranom. Die ga uvis i pokaza deaku.
Cviljenje prestade. On joj se osmehnu.
Osmeh, prvi nesumnjiv osmeh koji je videla od njegovog dolaska.
Zapanjujue irok - kako su iroka ta njegova usta, bukvalno od uha do uha! - i
udesno blistav, kao sunce kad se iznenada probije kroz mrane oblake.
Gospoica Felouz je uzvratila osmeh. Obazrivo je pruila ruku da ga
dodirne, da pogladi njegovu kosu, pokretom veoma sporim, omoguavajui da on
prati pogledom svaki centimetar kretanja njene ruke i uveri se da nikakvog zla
nema.
Drhtao je. Ali ostao je na svom mestu, gledajui gore ka njoj. Uspela je,
na trenutak, da ga pogladi po kosi; a onda se on izmakao, ustuknuo je
bojaljivo, kao - pomisli ona - kao neka uplaena mala...
...ivotinja.
Na tu pomisao, lice gospoice Felouz planu crvenilom.
(Prestani s time. Ne sme razmiljati o njemu na taj nain. On nije
ivotinja, bez obzira na to kako izgleda. On je deak, mali deak, uplaeni,
mali deak, uplaeni, mali, ljudski deak.)
Ali njegova kosa - kako je gruba bila maloas pod njenim prstima, u tom
jednom trenutku kad joj je on dopustio dodir! Kako umrena, kako gruba, kako
gusta!
Bila je to udna kosa, ili dlaka. Stvarno vrlo, vrlo udna dlaka.
14.
"Morau da ti pokaem kako se koristi kupatilo", ree ona. "ta misli: da
li e ti to moi da naui?"
Govorila je tiho, blago, znajui sasvim dobro da on nee razumeti njene
rei, ali nadajui se da e reagovati na mirnou njenog tona.
Deko se opet upusti u onu coktavu frazu. Hoe li jo mleka? Ili sad kae
neto novo? Gospoica Felouz se nadala da neko snima svaki deakov zvuk.
Verovatno i snimaju, ali ona e ipak to pomenuti Hoskinsu, sutra. elela je da
proui deakov nain govora, pa ako je mogue i da naui njegov jezik. Ako to
jeste jezik, ako nisu samo neki instinktivni ivotinjski zvuci. Nameravala je i
da ga naui engleski, ako bude mogla; a ako se pokae da je to nemogue, bar e
pokuati da naui da sa njim opti na njegov nain.
udan zamisao: uiti neandertalski. Ali ona je u svoje vreme ve uinila
nekoliko drugih stvari maltene isto toliko udnih, kad je trebalo ostvarivati
kontakt sa tekom decom.
"Mogu li te uzeti za ruku?" upita ona.
Gospoica Felouz isprui ruku, a deko je pogleda kao da nikad ranije nije
video ljudsku aku. Drala je tako pruenu ruku u vazduhu i ekala. Deko se
namrti. Trenutak potom, njegova ruica se die neodluno i poe napred, vrlo
sporo, drhtei pomalo, ususret njenoj.
"Tako je", ree ona. "Uzmi me za ruku."
Drhtea ruica se priblii do na dva-tri centimetra od njene, a onda
deaka izdade hrabrost. Tre ruku nazad kao da iz vrhova Editinih prstiju
suklja vatra.
"Pa, dobro", ree gospoica Felouz smireno. "Pokuaemo opet, kasnije. Da
li bi voleo da sedne ovde dole?"
Potapala je madrac kreveta.
Nikakve reakcije.
Pantomimom je pokazala sedanje.
Nita. Deko ju je gledao 'belo'.
Sela je i sama - to nije bilo sasvim lako izvesti, na krevetu tako malom,
tako blizu poda - i potapala prostor pored sebe.
"Evo", ree ona, dajui mu svoj najtopliji, ponajvie ospokojavajui
osmeh. "Sedi pored mene, vai?"
utanje. Zurenje. Onda opet bara kvrckavih zvukova, sa ponekim dubljim,
brundavim; sad je bila sigurna da su to novi zvuci. inilo se da on raspolae
poprilinim renikom coktanja, kvrcanja, mumlanja, daveeg grgoljenja. To je
morao biti jezik. Eto, ve, krupnog naunog prodora: doktor Hoskins je rekao da
niko ne zna da li su neandertalci imali jezik, a ona ve dokazuje da jesu.
(Ne, nisam jo dokazala, ree gospoica Felouz sebi strogo. Ovo je samo
hipoteza. Ali verovatna.)
"Da sedne? Ne?"
Kvrckanja. Sluala je, a onda pokuala da ih oponaa, ali to je sa njenog
jezika silazilo nespretno, bez one brzometne otrine izgovora. Sad ju je
pogledao sa izrazom - uenja? Razonoenosti? Bilo je tako teko itati njegove
izraze lica. Ali inilo se da je oduevljen pomilju da ona njemu upuuje takve
zvuke. Nije znala ta mu zapravo govori na tom njegovom jeziku, moda neto
vulgarno i strano. Moda neto to se nipoto ne sme izgovoriti. Ili, mnogo
verovatnije, naprosto nerazumljiva buncanja. Moda on sad misli da je poludela.
Zacoktao je i zareao, na nain maltene kao da se zadubio u neke misli.
Ona mu je uzvratila slinim zvucima. Oponaala je i njegovo reanje. To je
ilo lake od coktanja. Opet je piljio. Izraz njegovog lica bio je sumoran i
zamiljen, ba kao to bi se i moglo oekivati od deteta koje se suoilo sa
poludelom odraslom osobom.
Ovo je potpuna smejurija, ree gospoica Felouz sebi. Trebalo bi da se
drim engleskog. On nikad nita nee nauiti ako mu budem dobacivala idiotske,
ispreturane zvuke za koje samo zamiljam da su njegov jezik.
"Sedi", ree ona, na isti nain kao to bi rekla kuencetu. "Sedi! Nee?
Pa, dobro, ne mora. Kupatilo? Uzmi me za ruku, pa u ti pokazati kako se
upotrebljava kupatilo. Opet nee, zar ne? Ne moe samo da pusti po podu,
zna. Ovo ti nije etrdeset hiljadita pre nae ere, a ako si ti navikao da
iskopa rupu u zemlji iza sebe, deko, ovde nee moi to da uradi. Naroito
ne u drvenom podu. Daj ruku, idemo unutra. Nee? Malo kasnije?"
Gospoica Felouz uvide da poinje da brblja.
Poe shvatati da je problem u tome to je premorena. No je ve odmicala,
a ona je bila izloena neobinim optereenjima jo od rane veeri. Bilo je
neto veoma nalik na snove u ovom sedenju u kui lutaka i nastojanju da objasni
malenom majmun-detetu sa isturenim elom i velikim iskolaenim oima kako se iz
tanjira moe piti mleko, kako se ide u kupatilo, kako se seda na krevet.
Ne, pomisli ona ljutito. Nije majmun-dete.
Nikad ga ne zovi tako, ak ni u sebi!
"Uzmi me za ruku?" ree gospoica Felouz opet.
Malo je nedostajalo da ovog puta to uini. Samo malice je nedostajalo.
Sati su lagano odmicali, a napredak je bio slab ili nikakav. Jasno se
videlo da ona nee postii uspeh ni sa kupatilom ni sa krevetom. I deak je
poeo pokazivati znake umora. Zevao je. Oi su mu izgledale ustakljeno, usne su
mu visile mlitavo. Najednom se sklupao, legao na goli pod i hitrim pokretom se
otkotrljao pod krevet.
Gospoa Felouz se spusti na kolena i zagleda se dole, u njega. Njegove oi
blistale su ka njoj; uputio joj je razbrbljani niz glasova.
"U redu", ree mu ona. "Ako se tamo osea bezbednije, tamo spavaj."
ekala je jo malo, dok se nisu zauli zvuci ravnomernog, postojanog
disanja. Kako umoran on mora biti! etrdeset hiljada godina daleko od kue,
gurnut u zbunjujue tuinsko mesto puno blistavih svetlosti, tvrdih podova i
neobinog naroda koji ne lii ni na ta ikad ranije vieno; a ipak, on je u
stanju da se sklupa i da utone u san. Gospoica Felouz mu je zavidela na toj
divnoj prilagodljivosti. Deca su tako izdrljiva, tako sposobna da se snau i u
najgorim poremeajima...
Ugasila je svetlost, zatvorila vrata deakove spavae sobe i legla na
leaj koji je, u najveoj sobi, bio ostavljen za nju.
Iznad nje bio je samo mrak. Edit je pokuavala da pronikne pogledom tamo,
pitajui se da li neko vreba sa balkona i gleda ta ona radi. To se nije moglo
videti. Bilo joj je jasno da se upustila u besmislice, da ovako kasno u noi
gore nema nikog. Nju e gledati samo oi nekolicine elektronskih senzora. Ipak
- nemati ba nimalo privatnosti...
Oni verovatno sve snimaju. Prave film, potpuni vizuelni zapis o svemu to
se dogaa u zoni stasisa - zoni zaustavljenosti. Nikako nije trebalo da
prihvati ovo zaposlenje, a da prvo ne insistira na tome da joj Hoskins pokae
kakav su smetaj spremili za nju.
Pouzdajte se u mene, veli on.
Aha. Kako da ne.
No, ta je-tu je, noas e ovako. Ali oni e sutra staviti neki krov bar
iznad njenog ivotnog prostora. Osim toga, pomisli ona, ti glupavi mukarci
morae da donesu ogledalo u ovu sobu i vei orman sa ladicama, a morae da
zaklone i kupatilo, ako oekuju da ja ovde provodim noi.
15.
Nije bilo lako zaspati. Iako umorna, leala je otvorenih oiju, u onoj
vrsti budnosti do koje ovek moe stii samo kroz najvei umor. Naprezala se da
uje ma i najmanji zvuk koji bi mogao dopreti iz susedne sobe.
On ne moe da izie, a? Stvarno ne moe?
Zidovi izmeu soba potpuno su okomiti i nemogue visoki, ali ta ako on
ume da se penje kao majmun?
Uz okomiti zid, bez rukohvata? A i ti si neka - opet si ga sebi
predstavila kao majmuna!
Ne, on se nikako ne moe uspentrati preko zida. U to je sigurna. Uostalom,
tu su i Hoskinsovi veito budni senzori, gore na balkonu. Oni bi svakako
primetili i digli uzbunu, ako bi deko usred noi poeo da se penje iz sobe u
sobu.
Svakako.
(Toliko ima tih stvari koje se nisam potrudila da saznam, pomisli
gospoica Felouz.)
Onda najednom uvide da je ve poela da se pita: moe li on biti opasan?
Fiziki opasan?
Razmislila je koliko je teko bilo okupati ga. Gledala je kako se Hoskins,
a potom i Eliot, bore da ga savladaju i dre na jednom mestu. Tako malo dete, a
takva snaga! A kako je ogrebao Eliota!
ta ako on ue ovamo i...
Ne, ree gospoica Felouz sebi. Nee on meni nita naao.
Sumnje nema, Hoskins nju ne bi ostavio ovde samu, bez obzira na te senzore
gore, ako bi smatrao da postoji ma i najmanji rizik da...
Pokuala se nasmejati sopstvenim strahovima. To je samo dete od tri
godine, najvie etiri. Ipak, jo nije uspela da mu potkrati nokte. Ako bi je
on napao noktima i zubima dok spava...
Dah joj se ubrzao. O, pa to je smeno, sasvim smeno, a ipak...
Kretala se beskonano tamo i amo, svesna da ne moe da zauzme dosledno
gledite i ostane pri njemu. Da li je on opasni i gadni majmuni, ili je
jadno, uplaeno dete daleko od svojih voljenih? Ili jedno, ili drugo, ree ona
sebi. Ali zato ne pomalo i jedno i drugo? ak i uplaeno m,alo dete moe te
povrediti ako udari dovoljno jako. Pamtila je ona nekoliko nezgodnih epizoda u
bolnici, kad su deca bila dovedena u takvo oajanje da su napadala osoblje
bolnice stvarno estoko i uspevala da naine stvarnu tetu.
Gospoica Felouz se nije usuivala da dopusti sebi da utone u san. Nije se
usuivala.
Leala je zurei gore, oslukujui sa bolnom panjom. Sada zau jedan
zvuk.
Deko je plakao.
Nije vriskao u gnevu ili strahu; nije se dernjao, nije cikao. Bilo je to
tiho plakanje, slomljena srca, jecanje usamljenog, usamljenog deteta.
Sva njena dvoumljenja rastopie se istog trenutka. Prvi put, gospoica
Felouz pomisli, sa ubodom tuge: jadno stvorenje! Jadno uplaeno dete!
Naravno da je dete. ta ima veze kakav mu je oblik glave ili opip kose? Od
tog deteta napravili su siroe i to siroe kakvo nikada ranije nije postojalo.
Hoskins je to rekao, i to tano, pri njihovom prvom susretu: "To e biti
najusamljenije dete u istoriji sveta." Dete koje je ostalo ne samo bez svoga
oca i majke, nego i bez cele svoje vrste - jer su njeni pripadnici nestali svi
do poslednjeg. Istrgnuto na bezobziran nain iz svog pravog vremena, tako da je
sad jedino stvorenje svoje rase na celome svetu.
Poslednje. Jedino.
Osetila je da joj se saaljenje prema tom detetu pojaava i produbljuje i
da poinje stid zbog malopreanje bezoseajnosti, zbog toga to je dozvolila
sebi da osea onoliku odvratnost prema njemu, da se onako ljuti zbog deakovog
divljanog ponaanja. Zapita se - kako je mogla biti toliko surova? Toliko
neprofesionalna. Dovoljno je zlo kad te ovako kidnapuju; jo je gore kad te
prezrivo gleda upravo ona osoba koja bi trebalo da se brine o tebi i da te
pouava kako da se snae u tvom zbunjujuem, novom ivotu.
Paljivo je obmotala spavaicu oko listova nogu - senzori su iznad glave,
nikako ona ne moe prestati da se brine zbog tih idiotskih senzora! - a onda je
ustala i otila, na vrhovima prstiju, u deakovu sobu.
"Deko mali", pozva ga ona apatom. "Deko mali."
Klekla je i poela zavlaiti ruku pod krevet. Ali onda joj doe misao -
neslavna, ali predostrona, roena iz dugog iskustva sa uznemirenom decom - da
bi on mogao pokuati da je ugrize. Povukla je ruku nazad. Upalila je nonu
lampu i odmakla krevet od zida.
To jadno stvorenje bilo je zgureno u jednom uglu. Kolena je bio privukao
do vilice. Gledao je gore, ka njoj, mutnim i zabrinutim pogledom.
U mutnoj svetlosti uspela je da zanemari njegov odvratni izgled, njegove
debele i tupe crte lica, veliinu i nepravilnost oblika njegove glave.
"Jadni, mali deko", promrmlja ona. "Jadni, uplaeni, mali deko."
Gospoica Felouz ga je pogladila po kosi, po toj njegovoj gruboj,
ekinjastoj, upetljanoj kosi iji joj je dodir bio tako neprijatan pre nekoliko
sati. Sad se samo inilo da mu je kosa - neobina. On se ukrutio na prvi dodir
njene ruke, a onda se vidno opustio.
"Jadno dete", ree ona. "Doi kod mene."
Nainio je jedan mekani, kvrckavi zvuk. Onda jedno malo, tiho reanje, ili
moda blago i nesreno brundanje.
Sela je na pod pored njega i opet poela da ga gladi po kosi, polako,
ritmino. Videlo se da napetost nestaje iz njegovog tela. Moda ga niko nikad
ranije nije gladio po kosi, u njegovom ko-zna-kakvom, estokom, preistorijskom
ivotu koji je sad ostao daleko iza njega. inilo se da mu prija. Igrala se
njegovom kosom, polako, neno, zaglaivala ju je, ispravljala, izvadila je iz
nje nekoliko iaka, ali mu je, ponajvie, jednostavno prevlaila rukom po
temenu, polako, polako, gotovo hipnotiki.
Gladila ga je po obrazu, po miici ruke. On je to dozvoljavao.
Tiho je poela da peva jednu laganu i nenu pesmu, bez rei, jednu
ciklinu melodiju koju je znala jo od detinjstva i koju je pevala i ranije kad
je trebalo stiati i uteiti neko uznemireno dete.
uvi pesmu, podigao je glavu i zapiljio se, u polumraku, u njena usta,
kao da se udi kakvi su to zvuci.
Manevrisala je i primicala ga postepeno sebi, i najzad sasvim uz sebe, dok
je sluao pesmu. Nije pruao otpor. Polako je pritiskala akom njegovu
slepoonicu, vodei mu glavu tako da je najzad dospela na njeno rame. Provukla
mu je ruku ispod butina i podigla ga, jednim glatkim i nimalo urnim pokretom,
sebi u krilo.
Nastavila je da peva, istu smirenu, krivudavu muziku frazu, mnogo puta
ponovljenu, ali se poela i njihati napred i nazad, napred i nazad, napred i
nazad.
Negde tokom toga, prestao je da plae.
Posle nekog vremena, uz njegovo disanje poeo se provlaiti ujednaeni
zvuk nalik na predenje make, koji je kazao gospoici Felouz da je deak
zaspao.
Sa beskrajnom panjom, odgurala mu je krevet, pritiskom kolena, malo po
malo, opet do zida; zatim je poloila deaka na krevet. Navukla je pokrivae
preko njega - da li se on ikad ranije iim pokrio? Za krevet svakako nije znao!
- i zaukala ga odasvud da mu bude toplije. Onda je jo neko vreme stajala
pored njega i gledala ga. Njegovo lice je, u snu, izgledalo udesno mirno.
Sad vie, nekako, njegova runoa nije bila vana. Zaista nije bila vana.
Na vrhovima prstiju izila je iz sobe. Ali kad je stigla do vrata, stala
je, razmiljajui: a ako se on probudi? Moe mu biti jo gore nego pre:
oekivae da njeno uteno prisustvo bude sasvim blizu, ali nee znati gde je
ona otila. Mogao bi se uspaniiti; mogao bi ga zahvatiti napad ubilakog
ludila, amoka.
Gospoica Felouz je oklevala, borei se neodluno sama sa sobom. Stala je
opet iznad kreveta, posmatrala usnulog deaka. Zatim je uzdahnula. Moe se
uraditi samo jedno. Lagano se spustila na krevet i legla pored njega.
Taj krevet bio je daleko premali za nju. Morala je da privue noge
praktino do prsa, da se natisne levim laktom do zida i da se iskrivi i izvije
na neudoban nain da ne bi uznemirila deaka. Onda je leala u tom neudobnom i
krivom poloaju, sasvim budna, oseajui se kao Alisa kad je u Zemlji uda
okusila tenost iz boce na kojoj je pisalo 'Pij me'. Pa, dobro: noas za nju
nema spavanja. Ovo je samo prva no. Kasnije e biti lake. Ponekad ima stvari
koje su vanije od spavanja.
Osetila je dodir na ruci. Prstie koji dodiruju njen dlan. On u snu prua
ruku da nae nju. Gruba, malena aka uvukla se u njenu aku.
Gospoica Felouz se osmehnula.
16.
Probudila se sa trzajem, zapitala se gde se nalazi, zato su joj miii
tako kruti i bolni. U nozdrvama nepoznati miris neke druge osobe, telo osea
nenaviknuti pritisak nekog tueg tela.
Suzbila je divlji poriv vritanja, svela ga, znatnim naporom, na nekakvo
krkljanje.
Deak se ve dizao u sedei poloaj; gledao ju je iroko otvorenim oima.
Onaj mali, runi deak, dete ugrabljeno iz vremena, neandertale.
Tek posle jednog dugog trenutka gospoica Felouz se prisetila kako je ula
u krevet sa njim. Onda joj se sve vratilo. Uvidela je da je ipak nekako uspela
da zaspi, uprkos svim okolnostima. A sad je ve jutro.
Polako, paljivo, ne prestajui da ga gleda u oi, ona isprui jednu nogu
i dotae njome pod, zatim drugu. Miii su joj bili napeti za brzo beanje ako
deka uhvati panika.
Bacila je brz, podozriv pogled ka otvorenoj tavanici. Da li oni, odozgo,
gledaju? Da li kamere snimaju iz sekunda u sekund, dok ona ovako, sa oima
mrljavim i mutnim, ulazi u novi dan?
Onda se deakovi zatupasti prstii ispruie i dodirnue njene usne. On
ree neto: dva kratka kljocaja i jedno reanje.
Gospoica Felouz se nehotice izmae od tog dodira. Baci pogled dole, ka
njemu. Mali drhtaj proe njenim telom. Mrzela je sebe zbog ovoga, ali stvar se
nije mogla spreiti. U svetlosti dana, ovaj deak je bio uasno ruan.
On opet progovori. Zatim zinu i naini rukom pokrete kao da neto izlazi
iz njegovih usta.
Nije bilo teko odgonetnuti znaenje ovoga. Gospoica Felouz drhtavo ree:
"Je l' ti hoe da ja opet pevam? Je l' to?"
Deko sad nije nita govorio, ali je zurio u njena usta.
Glasom koji je podrhtavao i pomalo razdraeno zbog napetosti, gospoica
Felouz poe onu noanju pesmicu. Runi, mali deak se nasmei. inilo se da je
prepoznao melodiju; poeo se nespretno njihati otprilike u ritmu te pesme,
maui rukama. Nainio je i jedan mali, grgoljavi zvuk koji je mogao biti
poetak smeha.
Gospoica Felouz uzdahnu u sebi. Muzika magiju ima, prsa divlja da smiri.
Pa dobro, ako i to moe da pomogne...
"Priekaj", ree ona. "Da se prvo ja sredim. Onda u ti napraviti
doruak."
Umila se i ietkala kosu, itavo vreme izluujue svesna nedostatka
tavanice iznad nje, svesna da nevidljive elektronske oi zure. Moda ne samo
elektronske, pomisli ona.
Deko je ostao u krevetu; gledao ju je odatle. Izgledao je smireno. Sad se
inilo da ono njegovo divljanje i benjenje, ispoljeno tokom prvih nekoliko
sati boravka u dvadeset prvom veku, predstavljaju davnu prolost. Kad god se
okrenula ka njemu, gospoica Felouz mu je svaki put malo mahnula rukom. Posle
nekog vremena on je uzvratio mahanjem, nespretnim, ali ljupkim pokretom koji
joj niz kimu posla ledeni talasi iznenaenja i oduevljenja.
Kad se spremila, ona ree: "Mogao bi da gricne neto vre, ini se
meni. ta ako ti u mleko dodamo griz?"
Nasmeio se, maltene kao da ju je razumeo. Maltene.
Taj obrok spremila je u mikrotalasnoj penici za samo nekoliko sekundi.
Onda je pokretima prsta pozvala deaka.
Nije mogla znati da li on dolazi zbog tog poziva ili je jednostavno
privuen mirisom hrane; u svakom sluaju, ustao je iz kreveta i dotupkao
trapavo do nje. Noge su mu bile srazmerno veoma kratke u odnosu na zdepasto
telo, pa su zato izgledale i krae nego to su stvarno bile.
Spustio je pogled ka podu, oigledno oekujui da e ona staviti iniju
punu kae pred njega, na pod, da je sre.
"Ne",ree ona. "Sad si ti civilizovani, mali deko. Ili e, bar, to
postati. Civilizovani, mali deaci ne jedu s poda."
Kvrckanja. Reanja.
"Znam da uopte ne razume moje rei. Ali razumee, pre ili kasnije. Ne
verujem da mogu nauiti tvoj jezik, ali sam prilino sigurna da ti moe
nauiti moj."
Uze kaiku iz ladice i pokaza mu je.
"Kaika."
Gledao je kaiku tupo i nezainteresovano.
"Time se jede. Kaika."
Zamoila ju je u kau i prinela ustima. Oi mu se rairie, a ve iroke
nozdrve jo se jae otvorie; u njegovom grlu nastade neki udni i nelagodni,
otegnuti zvuk, neto kao vrlo tiho vuje zavijanje; oglaavanje, pomisli
gospoica Felouz, gladnog stvorenja koje misli da e mu neko drugo stvorenje
ukrasti doruak.
Pantomimom je prikazala kako stavlja kaiku u usta, guta kau i zadovoljno
lie usne. On je taj proces gledao zaokrugljenih oiju, alosnog izraza lica:
bilo je vie nego jasno da ne razume nita.
"Sad pokuaj ti", ree gospoica Felouz. Izruila je griz iz kaike nazad
u zdelu, onda okrenula praznu kaiku nazad ka njemu da mu pokae da nita nije
pojela. Zatim zahvati kau ponovo, pa je prui njemu.
Uzmakao je, oiju uzbunjenih i rairenih kao da je ta kaika nekakvo
oruje. Njegovo tamno, maleno lice zguvalo se u strahu, a iz grla mu izie
zvuk koji nije bio ba jecaj, ali ni reanje, nego neto srednje.
"Vidi", ree ona. "Kaika. Kaa, griz. Usta."
Ne. Iako gladan, nije hteo nita da zna o kaikama. Pa, dobro, bie
vremena i za to, pomisli gospoica Felouz, sklanjajui kaiku.
"Ali morae da dri iniju u rukama. Zna kako se to radi. Ovde nee
biti uanja na podu da bi se jelo."
Ponudila mu je posudu, koju je on pogledao, a onda spustio pogled ka podu.
"Dri, u rukama."
Kvrckanja. Uinilo joj se da prepoznaje neki obrazac u njima, ali nije
mogla biti sigurna. Boe, Hoskins bi morao snimiti ove zvuke! Ako ih ve ne
snima.
"Rukama", ree gospoica Felouz ponovo, vrstim glasom. "Hajde."
Razumeo je. Prihvatio je zdelu akama i pri tome zamoio oba palca u kau;
podigao ju je do lica. Ono to je posle toga inio, inio je veoma nespretno,
brljanje je bilo neverovatno, ali glavnina griza ipak mu je ula u usta.
Tako, dakle: deak koji brzo ui, kad nije ukoen od straha. Gospoica
Felouz bila je uverena da vie nee biti mnogo onog ivotinjskog laptanja po
podu.
Dok je jeo, posmatrala ga je paljivo. Ostavljao je utisak da je u dobrom
zdravlju, vrst i jak. Oi su mu blistale, rumeneo se, nije bilo nikakvih
spoljanjih znakova temperature ili bolesti. inilo se da, za sad, izdrava
napore svog izuzetnog putovanja zaista veoma dobro.
Iako o obrascima odrastanja neandertalske dece nije znala nita vie nego
ma ko drugi, gospoica Felouz je poela pomiljati da je ovaj deak verovatno
stariji nego to je u prvi mah pretpostavila i da je mnogo verovatnije da ima
etiri, nego tri godine. Da, vrlo je sitan, ali njegova fizioloka razvijenost
je iznad nivoa modernog trogodinjeg deteta. Naravno, neki deo toga moda je
samo posledica uslova pod kojima je dosad iveo, u svom svetu kamenog doba.
(Kamenog doba? Pa, naravno, neandertalci su bili u kamenom dobu. U to je bila
razumno sigurna. Ali ima toliko drugih stvari koje e ona morati da naui, im
joj se ukae prilika.)
Ovog puta pokuala je da ga navede da pije mleko iz ae. Brzo je shvatio
zamisao da je aa neto to se moe drati u akama - za to su mu trebale obe
ake, ali veina dece njegovog godita dri au oberuke. Bar se ae nije
uplaio kao kaike malopre. Meutim, muio se sa otvorom ae, koji nije bio
dovoljno veliki da deko u njega gurne lice kao u zdelu; on poe da cvili,
visokim, tankim zvukom koji se postepeno podizao ka besu. Gospoica Felouz
poloi svoje ake na njegove, pokaza mu kako se aa moe nagnuti, natera ga da
prisloni usne uz rub ae.
Opet je nastalo brljanje i prosipanje i opet mu je glavnina ula u usta. A
ona je na brljanje i prosipanje bila naviknuta.
Stvar sa kupatilom je, na njeno iznenaenje i ogromno olakanje, prola
lake. U prvi mah on kao da je pomislio da WC olja predstavlja neki mali bazen
u kome bi se on mogao brkati i dobro zabavljati; Edit se uplaila da e se
popeti unutra. Zaustavila ga je, otvorila mu spavaicu, a on je istog trena
razumeo ta se od njega oekuje.
I nehotice ga je poela tapati po glavi, govorei: "Dobar deko. Pametan
deko."
A on je, na ogromno zadovoljstvo gospoice Felouz, reagovao tako to je
uputio osmeh gore, ka njoj.
Uvidela je da e ovo biti jutro puno raznih otkria i to saznanje joj je
prijalo. Otkrivae on, ali i ona. On e uiti o kaikama, aama i WC oljama.
Ona ui o njemu. Otkriva sutinsku ljudskost koja lei iza tog njegovog udnog
i runog - o, tako runog! - lica.
Na njegov osmeh uzvratila je svojim. Onda se on opet osmehnuo. Bio je to
vrlo normalan osmeh, osmeh deteta koje vidi da mu je prethodni osmeh urodio
zadovoljavajuim plodovima.
Ali on uopte nije normalno dete, podseti ona sebe. Bila bi ozbiljna
greka dozvoliti sebi ma kakve iluzije u tom pogledu.
No, kad se nasmei, pomisli ona, sasvim je podnoljiv. Zaista.
PROUAVANJE
17.
Pre podne. Opet ga je okupala - uz daleko manje bitke nego jue - a onda
ga je prilino podrobno pregledala. Imao je izvestan broj modrica i ogrebotina
koje se i mogu oekivati kod deaka koji ivi u primitivnim uslovima, ali
nijedan znak bolesti niti ozbiljnih povreda. Uspela je, ak, uz beskrajno
strpljenje i umirujue pevuckanje, da mu podree nokte na rukama. Nokti na
nogama morali su da saekaju neko drugo vreme. Ni ona ni deak nisu imali
dovoljno izdrljivosti da se danas pozabave novim manikirskim poslovima.
Nije ni primetila da su se vrata stasis-mehura otvorila dok je ona radila
te poslove. Hoskins je stajao pred njom, utei, ruku prekrtenih na grudima.
Mogao je tu biti ve nekoliko minuta.
"Smem li ui?" upita on.
Gospoica Felouz kratko klimnu glavom. "Reklo bi se da ste ve uli, a?"
"Misli, u va radni prostor. Niste odgovorili kad sam vas pozvao spolja,
preko interkoma."
"Bila sam zauzeta. Moda ete morati da govorite glasnije. Ali, uite!"
Kad je Hoskins uao, deak je ustuknuo. Nelagodno je motrio Hoskinsa i
inilo se da je spreman da klisne u zadnju sobu. Gospoica Felouz se osmehnula
i pozvala ga prstom; deko joj prie i uhvati se za nju, obavijajui svoje male
krive noge - tako mrave, strano mrave - oko nje.
Izraz lica blizak strahopotovanju rascveta se na Hoskinsovom licu.
"Veliki napredak ste postigli, gospoice Felouz!"
"Malo toplog griza moe postii uda."
"ini se da vam je ve veoma privren."
"Umem da radim ono to se oekuje od mene, doktore Hoskinse. Zar je to
toliko zapanjujue?"
Pocrveneo je. "Nisam mislio da predloim..."
"Ne, naravno da niste. Razumem. Bio je mala, divlja ivotinja kad ste ga
poslednji put videli, jue, a sad..."
"Sad uopte nije ivotinja."
"Nije", ree gospoica Felouz. "Uopte nije ivotinja." Oklevala je samo
tren. Onda ree: "Ja sam o tome u prvi mah imala izvesne sumnje."
"Kako bih to mogao zaboraviti? Vaa indignacija bila je znatna."
"Ali vie nije. Prejako sam reagovala. Valjda sam na prvi pogled stvarno
pomislila da je to neto izmeu deaka i ovekolikog majmuna, a ja nisam bila
spremna da radim sa neim takvim. Ali on se zapanjujue brzo snalazi. To nije
ovekoliki majmun, doktore Hoskinse. Zapravo je veoma inteligentan. Veoma dobro
se slaemo."
"Drago mi je to to ujem. Znai li to, dakle, da ste odluili da zadrite
ovo zaposlenje?"
Uputila mu je elini pogled. "Tu sumnje nikad nije bilo. Je li tako,
doktore Hoskinse?"
"Pa..." Hoskins slegnu ramenima. "Valjda nije bilo. Znate, gospoice
Felouz, niste vi ovde jedina koja je bila malo na ivici nerava. Pretpostavljam
da moete oceniti kakav je ogroman trud uloen u ovaj projekat i koliko nam
zavisi od njegovog uspeha. Sad, kad je uspeh postignut, tavie ogroman uspeh,
ne moemo da se ne osetimo malice oamueno. Kao ovek koji je sakupio svu
svoju snagu da provali vrata koja su mu zapreila put. On jurne, a vrata
popuste pod njegovim naletom, dajui samo mali deli onog otpora koji je on
oekivao, i on ulee u mesto gde je toliko eleo da stigne; a onda, kad je
stigao, zaustavlja se, osvre se pomalo zbunjeno, i pita se: 'Dobro, najzad sam
tu, a ta u sad?'"
"Dobro pitanje, doktore Hoskinse. ta sad? Doveete svakojake strunjake
da pregledaju deaka, zar ne? Specijaliste za preistorijski ivot i sline?"
"Naravno."
"Ubrzo ete ovde imati nekog ko e deaka temeljito medicinski pregledati,
pretpostavljam."
"Da, prirodna stvar. Ali, on je zdrav, slaete se? U osnovi zdrav?"
"U osnovi, da. To je vrst mali momak. Ali ja nisam lekar, a on nije imao
jo nikakav internistiki pregled. Nije isto izgledati zdrav i biti zdrav.
Mogue je da on u sebi nosi gomilu parazita, ameba, protozoa, svaega.
Verovatno ih i ima. Ti organizmi su za njega moda bezopasni, a moda i ne. ak
i ako ne ugroavaju njegovo zdravlje ozbiljno, mogli bi ugroziti nae."
"O tome smo ve razmiljali. U podne e doi dr Dejkobs da obavi nekoliko
preliminarnih testova. On je lekar sa kojim ete saraivati sve dok ovaj
projekt bude trajao. Ako dr Dejkobs ne bude suvie uznemirio deaka, posle e
doi i dr Mekintajer iz Smitsonijanskog instituta da obavi prvi antropoloki
pregled. A onda e i mediji navaliti, dabome."
To ju je trglo. "Mediji? Novinari? Koji? Kada?"
"Pa - oni e eleti da vide deaka to pre bude mogue, gospoice Felouz.
Kandid Devenej je ve otkrio javnosti ta je uinjeno. Do veeras, svaka
novinska i TV redakcija iz celog sveta lupae u naa vrata."
Gospoica Felouz spusti pogled ka deaku i poloi jednu aku zatitniki
na njegovo rame. Deko se samo malo tre i zadrhta, ali ne ustuknu od njenog
dodira.
"Ispuniete ovaj stani novinarima i kamerama? Tokom njegovog prvog celog
dana ovde?"
"Pa, nismo ba razmiljali o..."
"Ne", ree ona, "niste razmiljali. To se jasno vidi. ujte, doktore
Hoskinse, on je va neandertali i vi moete s njim da radite ta god hoete.
Ali ovde nee ui nikakvi novinari dok on ne proe kroz medicinske provere i
dok ne dobije crno na belo da je zdrav: to je minimum. A bilo bi bolje da se i
posle toga prieka, da mu se prui dovoljno vremena da se prilagodi na boravak
ovde. Razumete ta kaem, zar ne?"
"Gospoice Felouz, svakako znate da je publicitet bitan deo..."
"Da. Takva su vremena. Publicitet je bitan deo svega. Zamislite kakav e
to publicitet biti ako dete umre od napada panike pred samim kamerama!"
"Gospoice Felouz!"
"Ili ako navue nazeb od nekog od vaih dragocenih reportera. Pokuala sam
da vam objasnim, kad sam traila sterilno okruenje, da je njegova sposobnost
da se odupre napadu sadanjih infektivnih mikroorganizama ravna nuli. Nuli. On
nema antitela, nema uroenu otpornost, nita ime bi se mogao..."
"Molim vas, gospoice Felouz. Molim vas."
"A ta ako im on prenese neku lepu, malu kugu iz kamenog doba na koju mi
nismo nimalo otporni?"
"U redu, gospoice Felouz. Objasnili ste svoje gledite."
"Hou da budem sasvim sigurna da jesam. Ono to kaem jeste: medijski
nastup moe da eka. Deaku su prvo potrebne sve zatitne vakcine. Veliko je
zlo i to to je bio izloen prisustvu onolike gomile ljudi noas; ali, da ovde
dotutnji rulja reportera, to ne dozvoljavam ni danas, a ni sutra. Ako hoe,
neka ga fotografiu sa balkona, zasad; neka se dre sasvim izvan zone stasisa,
kao da ovde imamo bebu, a traim i da budu tihi. Vremenski raspored za
video-snimanja moemo prirediti danas, po podne. Da, kad je re o prostoru
iznad nas - i sada mi smeta ovaj stupanj izloenosti. Traim da se moje
prostorije pokriju krovom. Za prvo vreme moe posluiti i neka vrsta
ter-papira; ne elim da se ba sad pojave radnici i da ponu da treskaju
zidarskom opremom. Ali mislim da se i ostali deo ove kue lutaka moe bezbedno
pokriti plafonom."
Hoskins se osmehnu. "Vi to ba onako po-sred-srede. Vi ste vrlo energina
ena, gospoice Felouz." U njegovom tonu bilo je divljenja ali, u jednakoj
meri, i prekora.
"Energina?" ree ona. "Valjda jesam. Bar kad je re o mojoj deci."
18.
Dejkobs je bio ovek grubog i tupog lica, oko ezdeset godina star, sa
gustom, belom kosom potianom kratko, u vojnikom stilu. Ponaao se u stilu
'delotvornost - nema gluposti!', ak pomalo i otro; neki bi rekli da takvo
dranje vie odgovara vojnom lekaru nego pedijatru. Ali gospoica Felouz je
znala, iz dugog iskustva, da se deca ne uznemiravaju zbog te vrste otrine, pod
uslovom da se ispod nje nalazi, kao ublaujui inilac, temeljna dobrota. Deca,
zapravo, oekuju da doktor bude osoba od autoriteta. ak i ele to. Na drugim
stranama trae blagost, nenost, utehu. Doktor treba da bude kao Bog: reavalac
problema, donosilac izleenja.
Gospoica Felouz se zapitala kakvi doktori su reavali zdravstvene
probleme onog plemena iz koga je, pre 42.000 godina, doao ovaj klinac.
Vraevi, sigurno. Zastraujui tipovi kojima je kroz nos provuena koska, a oko
oiju nacrtani crveni krugovi, tipovi koji utvruju dijagnozu tako to ipaju i
mlataraju oko logorske vatre koja bukti plavim, zelenim i crvenim plamenovima.
Kako bi izgledao ovaj Dejkobs sa kosketinom provuenom popreko kroz nos? -
zapita se ona. I sa medveim kouhom ogrnutim oko plea, umesto ovog prozainog
belog mantila?
Rukovao se sa njom brzo, bez glumljenja nadmonosti. "uo sam dobre stvari
o tebi, Felouz."
"Pa, i nadala bih se."
"Radila si pod Galagerom u Dolinskoj optoj, zar ne? Tako bar Hoskins
kae. Fini ovek, taj Galager. Dogmatski kukin sin, ali bar se kune u ispravne
dogme. Koliko si vremena bila u njegovom odeljenju?"
"Tri i po godine."
"Svideo ti se?"
Gospoica Felouz slegnu ramenima. "Ne osobito. ula sam kad je nekoj
mladoj bolniarki jednom prilikom govorio neke 'pohvalne' stvari za koje
smatram da ipak nisu bile u redu. Ali on i ja smo saraivali dobro. Mnogo sam
nauila od njega."
"A, ume on, ume", ree Dejkobs, odmahujui glavom. "alosno je ta radi
sa svojim bolniarkama. Radi, i to ne samo u jednom smislu rei. Ti nisi, kojim
sluajem, imala neto s njim, a?"
"Ja? Ne. Ne, nita slino!"
"Pa da, i meni se ini da on kod tebe ne bi nita pokuao", ree Dejkobs.
Gospoica Felouz se zapita ta je on time hteo da kae. Moda da ona nije
Galagerov tip? Pa, ona nije niiji tip, ve mnogo godina njoj ba i prija da ne
bude niiji tip. Sad outa ovu Dejkobsovu primedbu.
Dejkobs kao da je zapamtio itav rezime njene profesionalne biografije.
Pominjao je ovu i onu bolnicu, tog i onog doktora, razgovarao je sa dobrom
upuenou o upravnicima bolnikih odeljenja i o direktorskim upravnim
odborima. Bilo je jasno da je upoznao mnogo koga i mnogo ta. A ona je, sa
svoje strane, o doktoru Dejkobsu znala samo to da je neto krupno u jednom
dravnom medicinskom institutu i da vodi, sa strane, i svoju obimnu privatnu
praksu. Njihove staze se nikad do sad nisu ukrstile profesionalno. Ako Hoskins
misli da je u redu da Dejkobsu pokae njen rezime, mogao se bar setiti i da
njoj pokae njegov rezime. Ali gospoica Felouz outa i ovo.
"Pretpostavljam da je sad otprilike doao as da pogledamo tog tvog
neandia", ree Dejkobs. "Gde se sakrio?"
Pokretom ruke pokazala je ka susednoj sobi. Deko se tamo vrzmao,
nelagodno, i povremeno izvirivao, tako da se iza ragastova vrata pokazivao samo
po jedan uperak njegove upetljane kose i krajiak jednog oka.
"Stidljiv je, a? A od bolniara nisam tako uo. Oni kau da je divalj kao
mali majmun."
"Sad vie nije. Njegov prvobitni strah je nestao i sad se samo osea
izgubljeno i uplaeno."
"A kako i ne bi, ubogi stvor. Nego, mi moramo da ponemo. Zovni ga ovamo,
molim te. Ili e morati da ue tamo i uhvati ga?"
"Moda mogu da ga pozovem", ree gospoica Felouz.
Okrenula se ka deaku. "Moe izai, Timi. Ovo je doktor Dejkobs. On ti
nee nita naao uiniti."
Timi?
Odakle joj to? Pojma nije imala.
To ime je prosto iskoilo iz izvora njene podsvesti, tog trenutka. U
ivotu nije upoznala nijednog Timija. Ali ovog deka treba nekako zvati, zar
ne? inilo se da mu je sad dala ime. Timoti; skraeno, Timi. Neka tako bude.
Pravo ime, ljudsko ime. Timi.
"Timi?" ree ona ponovo. Dopadao joj se zvuk toga, uivala je to moe da
ga zove po imenu. Vie nije morala da misli o njemu kao o 'tom detetu', 'tom
neandertalcu', 'runom malom deaku'. On je Timi. On je osoba. On ima ime.
Prila je drugoj sobi, a Timi je istovremeno uzmakao od vrata i nestao sa
vidika.
"U redu", ree Dejkobs sa izvesnim nestrpljenjem. "Ne moemo provesti ceo
dan ovako. Idi tamo i izvedi ga, Felouz, vai?"
Navukao je preko lica hirurku masku - verovatno da bi zatitio ne samo
Timija nego, u istoj meri, i sebe, pomisli gospoica Felouz.
Ali ta maska je bila greka. Timi je izvirio, video masku i arlauknuo
prodorno i oajno kao da je video nekog zloduha iz svojih kamenodobskih nonih
mora. Dok je gospoica Felouz stigla do vrata, on se ve bacio svom silinom o
suprotni zid, kao stvorenje u kavezu kad bei od uvara; onda se natisnuo uz
taj zid, sav ceptei.
"Timi... Timi..."
Uzalud. Nije joj doputao da mu prie, ne dok je Dejkobs bio prisutan.
Ranije je trpeo Hoskinsovo prisustvo, ali Dejkobs ga je plaio do ludila. Eto
ta je ostalo od njene teorije da deca vole odsene 'nema-gluposti!'
militaristike tipove. Ovo dete ih, u svakom sluaju, ne voli.
Pritisnula je dugme zvona i pozvala Mortensona i Eliota.
"Mislim da e nam biti potrebna izvesna pomo", ree im gospoica Felouz.
Dvojica grmalja pogledae se neodluno. Eliotova leva podlaktica izgledala
je, ispod rukava njegovog bolniarskog belog mantila, nekako debelo - zavoj,
nesumnjivo, preko ogrebotine koju mu je Timi napravio jue.
"Ma, hajde", ree gospoica Felouz. "To je samo jedno malo dete, znate."
Ali deak se, u svom uasu, sasvim vratio u ono svoje prvobitno zversko
ponaanje. Rame uz rame sa Mortensonom i Eliotom, gospoica Falouz ue u
njegovu sobu i pokua da ga uhvati, ali on se dade u ludu jurnjavu po sobi.
Pokazao je pravu antropoidnu pokretljivost; nije im polazilo od ruke da ga
epaju. Najzad se Mortenson bacio napred, dograbio Timija oko pojasa i hitro
ga digao s poda. Eliot je obazrivo dohvatio Timija za zglavke nogu, nastojei
da sprei njegovo ritanje.
Gospoica Felouz mu prie. Neno ree: "U redu je, Timi - niko ti nita
nee..."
Vredelo je isto kao i da je rekla: 'Pouzdaj se u mene'. Deko se borio
mahnito, sa maltene istom onom preduzimljivou kao prethodnog dana kad su
probali da ga kupaju.
Pokuala je, mada se oseala i glupo i smeno, da otpeva onu malu melodiju
od prethodne noi, ne bi li ga umirila i navela na saradnju. Propalo je i to.
Dr Dejkobs se nagnuo blizu. "Mislim da emo morati da mu damo sedative.
Boe, al' je ruan!"
Gospoica Felouz oseti otar probod besa, maltene kao da je to reeno o
njenom sopstvenom detetu. Kako se Dejkobs usuuje da kae tako neto! Kako se
usuuje!
Otro mu je odgovorila: "To je klasino neandertalsko lice. On je vrlo
zgodan, po neandertalskim merilima." Zapitala se odakle joj sad pa to. Nije
znala praktino nita o tome kako treba da izgleda 'klasino' neandertalsko
lice i apsolutno nita o neandertalskim standardima lepote. "Ne dopada mi se
mnogo pomisao o davanju sedativa. Ali ako nema alternatrive..."
"Rekao bih da nema", ree lekar. "Nita neemo postii ako ga drimo
grubom silom dok se ja trudim da oitam rezultate."
Neemo, pomisli gospoica Felouz. Deko nee biti nimalo oduevljen
pokuajem da mu neko gurne pritiska za jezik u usta, ili da mu se usmerava
lampa u oi, nee pokazati nimalo razumevanja za pokuaj da mu uzmu uzorak
krvi, niti da mu mere temperaturu, pa makar i daljinski kontrolisanim
termospregnutim relejem. Ona, nerado, klimnu glavom.
Dejkobs izvue iz svog pribora ultrazvunu trankvilizacijsku ampulu i
poe da je aktivira.
"Ne zna nita o adekvatnoj dozi", ree ona.
Doktor je pogleda iznenaeno. "Ove doze su kalibrisane za telesnu teinu
do trideset kilograma. Trebalo bi da bude sasvim u granicama tolerancije."
"Kalibrisane su za ljudsku telesnu teinu do trideset kilograma. Ovo ovde
je neandertalsko dete. Nemamo ba nikakve podatke o njihovom cirkulatornom
sistemu."
Iznenadio ju je pravac u kome je krenula njena sopstvena argumentacija. Ne
bez nezadovoljstva uvide da je opet istakla razliku izmeu neandertalaca i
ljudskih bia. Kao da nije u stanju da ostane dosledno pri jednoj filozofiji o
ovom deaku. On jeste ljudsko bie, ree ona sebi ustro. Ljudsko, ljudsko,
ljudsko. On je Timi i on je ovek.
Ali Dejkobs to oigledno nije smatrao ak ni temom vrednom rasprave.
"Ma, neka je i mladi gorila ili orangutan, Felouz, ja ovo ipak smatram
prikladnom dozom. ovek, neandertalac, svejedno, i kakve veze s tim ima
cirkulatorni sistem? Vana je telesna masa. U redu, neka bude pola doze, ovog
puta. isto da ne rizikujemo nita kod Hoskinsovog dragocenog, malog stvora."
I ne samo Hoskinsovog, pomisli Edit, a onda se zapanji pred injenicom da
je tako neto pomislila.
Dejkobs je smanjio dozu i dotakao Timijevu podlakticu ampulom. Zaulo se
tiho zujanje i trankvilizer je odmah poeo da ini svoje.
"E, tako", ree lekar. "Da uzmemo malo te njegove paleolitske krvi, i malo
preistorijskog urina. Ima li uzorak stolice za mene, Felouz?"
"Nije imao pokrete creva od kad je dospeo ovamo, doktore Dejkobs.
Dislokacija zbog putovanja kroz vreme..."
"U redu, kad bude imao, pokupi malo toga sa poda i javi mi, vai?"
"On upotrebljava toalet, doktore", ree gospoica Felouz tonom
odzvanjajue indignacije.
Dejkobs die pogled ka njoj. U njegovom izrazu lica videlo se iznenaenje
i neto nalik na gnev; ali onda se nasmejao. "Vidim da si vrlo hitra da ga
brani."
"Jesam. Jesam. Ima li u tome ieg loeg?"
"Pa valjda nema. U redu, kad deko sledei put bude iao u toalet, hou
taj uzorak, ako se desi da pokrene creva. Pretpostavljam da jo nije nauio da
povue vodu, a, Felouz?"
Ovog puta nasmejae se i Eliot i Mortenson. Gospoica Felouz nije
uestvovala u ovoj optoj zabavi.
Timi se ponaao kao da spava - bio je pasivan, tih, trpeljiv. Dejkobs mu
je lako otvorio usta da proui izgled i raspored zuba. Gospoica Felouz, koja
ranije nije imala prilike da vidi Timijeve zube, zaviri lekaru preko ramena,
plaei se da e ugledati ogromne, divlje, majmunske onjake. Ali ne: Timijevi
zubi uopte nisu bili takvi. Bili su prilino krupni, vei od zuba savremenog
deteta, i izgledali su snani, ali su imali lepe oblike i ravnomeran raspored;
bio je to zaista veoma lep niz zuba. I bili su ljudski, svakako ljudski, nije
tu bilo zastraujuih isturenih sekutia. To nisu bili veoma izdueni
mesoderski zubi. Gospoica Felouz lagano, sa olakanjem, odahnu.
Dejkobs zatvori deakova usta, zaviri mu u ui, zavrte mu one kapke.
Pregleda mu dlanove i tabane, poe mu kuckati po prsima, opipavati stomak,
ispruati i savijati ruke i noge, zabadati ovla prste u miinu masu
podlaktica i butina.
"Sila je ovo. Kao to ste vi ve osetili. Mali je za svoj uzrast neto
mrav, ali nema znakova izgladnelosti. Kad dobijemo taj uzorak stolice, imau
neku predstavu o tome ta je dosad jeo, ali svi su izgledi da je imao ishranu
sa mnogo belanevina, a malo skroba, otprilike ono to bi se i moglo oekivati
meu lovcima i skupljaima u doba nepovoljne klime."
"Nepovoljne?" upita gospoica Felouz.
"Ledeno doba", ree Dejkobs, pomalo pokroviteljski. "Dok su iveli
neandertalci, uglavnom je bilo ledeno doba - glacijalno razdoblje."
A ti to, kao, zna? pomisli ona ratoborno. Bio si tamo, inae? Antropolog
si?
Ali outala je. Doktor Dejkobs je ba zapeo da je nervira; ipak, on je
sad njen kolega, pa e njihovi odnosi morati da ostanu civilizovani. Bar zbog
Timija, ako ne zbog drugih razloga.
19.
Kad je zdravstveni pregled odmakao, Timi se poeo vrpoljiti i
uznemiravati, a malo posle toga postalo je oigledno da je dejstvo sredstva za
umirivanje gotovo sasvim prestalo. A to je znailo da mu je na poetku trebalo
dati normalnu dozu, kao ma kom detetu te veliine, kao to je Dejkobs i
predlagao, i da je gospoica Felouz po tom pitanju pogreila, da se postavila
preterano zatitniki. Moda se Timi u nekim drugim stvarima razlikovao od
savremenog deteta, ali na sedative je reagovao priblino isto kao to bi
reagovalo moderno dete. to ga je vie upoznavala, sve joj je ljudskije
izgledao.
Ali Dejkobs je ubrzo postigao sve to je eleo, pa je spakovao svoje
stvari i otiao, uz napomenu da e se vratiti kroz dan-dva da ispita sve to u
preliminarnoj analizi bude izgledalo neuobiajeno.
"elite li da mi ostanemo?" upita Mortenson.
"Nema potrebe. Ostavite me sa deakom."
Timi se smirio im su oni otili. Oigledno, ve se navikao na prisustvo
gospoice Felouz; ali zbog drugih se uznemiravao. Meutim, vremenom e se i to
reiti, pomisli ona.
"Nije bilo ba toliko loe, a, Timi? Malo te ukaju, malo te gurkaju -
ali mi moramo da saznamo mnogo toga o tebi, razume?"
Zurio je ozbiljnog izraza lica u nju i utao.
"Ti to uvia, zar ne, Timi?"
On izgovori neto tiho, nalik na reanje, ali u dva sloga. Njenim
zaprepaenim uima to je zazvualo kao Timi.
Je li to mogue? Zar on ve zna svoje ime?
"Kai to ponovo! Timi. Timi."
Opet je izgovorio ta svoja dva priguena sloga. Ovog puta nije bila toliko
sigurna da on uopte izgovara re 'Timi'. Moda je to samo njena uobrazilja,
podgrejana prejakom eljom. Ipak, vredelo je ispitati tu mogunost.
Pokazala je prstom ka njemu. "Timi - to si ti. Timi. Timi. Timi."
Opet je utke zurio u nju.
"A ja sam..." Pokazala je prstom ka sebi, ali je na trenutak ostala bez
rei. Felouz zvui suvie sloeno. Ali Edit ne zvui kako treba. Sestro? Ne
valja ni to. Morae da bude Felouz.
" Ja - Felouz. Ti - Timi." Ona uperi prst i ponovi: "Ja - Felouz. Ti -
Timi." Ovo je na isti nain ponovila jo tri ili etri puta. On uopte nije
reagovao. "Misli da sam luda, zar ne?" upita ga, smejui se svojoj
nerazumnosti. "Pokazujem ka tebi, pravim sve te nerazumljive znake, pevuckam. A
ini mi se da je tebi na umu sada samo ruak, a? Jesam li u pravu, Timi? Ruak?
Hrana? Gladan?"
Izgovorio je opet ona dva reea suglasnika i dodao, za dobru meru,
nekoliko kvrckanja ili coktanja.
"Gladan, dabome. Vreme je za neku visokoproteinsku, niskoskrobnu papicu.
Kuhinja a-la-ledeno-doba, a, Timi? Dobro, da virnemo ta bi ovde moglo da se
nae..."
20.
U rano popodne stie dr Mekintajer iz Smitsonijanske ustanove, iz
Odeljenja za antropologiju. Hoskins se potrudio da prvo zovne gospoicu Felouz
preko interkoma i da je upita da li e, po njenom miljenju, deko moi da
podnese susret sa novim posetiocem tako brzo posle prethodnog. Ona pogleda
preko sobe. Timi se estoko najeo - popio je celu jednu bocu nekog sintetikog
vitaminskog pia koje je dr Dejkobs preporuio i pojeo jo jednu iniju griza,
kao i parence prepeenog hleba, prvu vrstu hranu koju se Edit odvaila da mu
da. Sad je sedeo na ivici kreveta i mahao nogama tako da su njegove pete
ritmino udarale o donju stranu kreveta; izgledao je zadovoljan i oputen, ba
kao bilo koji obian mali deak koji se zabavlja posle ruka.
"ta ti kae, Timi? Misli li da moe da podnese jo jedan pregled?"
Nije ozbiljno oekivala odgovor od njega; nainio je nekoliko kvrckavih
zvukova, koji, meutim, najverovatnije nisu bili odgovor. Nije gledao ka njoj.
Nastavio je da mae nogama. Pria sam sa sobom, dabome. Ali svakako se inilo
da je dobre volje.
"Mislim da moemo toliko rizikovati", ree ona Hoskinsu.
"Dobro. ta sam to uo, kako ste ga nazvali? 'Timi'? ta to znai?"
"To mu je ime."
"Rekao vam je svoje ime?" upita Hoskins, tonom potpune preneraenosti.
"Naravno da nije. Ja ga, jednostavno, zovem tako."
Kratka, nelagodna pauza.
"Aha", ree Hoskins. "Vi ga zovete 'Timi'."
"Moram nekako da ga zovem, doktore Hoskinse."
"Aha. Da. Da. Timi."
"Timi", ree gospoica Felouz vrsto.
"Timi. Da. Vrlo dobro. Evo, aljem doktora Mekintajera unutra, gospoice
Felouz, ako nema razloga da ne ue. Da vidi Timija."
Pokazalo se da je dr Mekintajer sitan, mrav ovek, paljivo doterane
spoljanjosti, mnogo mlai nego to je gospoica Felouz oekivala: oko
trideset, najvie trideset pet godina, zakljui ona. Bio je delikatno graen,
sa finom, sjajnom kosom zlatne boje i obrvama toliko bledim i mekim da su bile
gotovo nevidljive. Kretao se odmereno i paljivo, sloenim kretnjama, kao po
nekoj svojoj tajanstvenoj, unutranjoj koreografiji. Gospoica Felouz nala se
u udu pred tolikom njegovim finoom i nenou: uopte nije oekivala da jedan
paleoantropolog izgleda tako. inilo se da je ak i za Timija takav doktorov
izgled bio zagonetan, jer se Mekintajer veoma razlikovao od svih ostalih ljudi
koje je Timi od svog dolaska video. Zurio je u njega oima iskolaenim od
uenja, kao da je stiglo neko svetlucavo boansko stvorenje sa druge zvezde.
to se tie Mekintajera, on je, ugledavi Timija, bio toliko skoljen
uzbuenjem, da je jedva uspeo da progovori. Tokom jednog dugog trenutka stajao
je na vratima kao skamenjen i piljio u Timija jednako napeto kao i Timi u
njega; onda je otiao nekoliko koraka levo, stao, dobro se nagledao, pa otiao
nazad do vrata i jo nekoliko koraka desno, pa se opet zaustavio da ukoeno
gleda.
Gospoica Felouz ree, malo zajedljivo: "Doktore Mekintajer, ovo je Timi.
Timi - doktor Mekintajer. On je doao da prouava tebe. Rekla bih da i ti,
valjda, moe da prouava njega, ako te je to volja."
Mekintajerovi bledi obrazi pocrvenee. "Ja ovo ne mogu da verujem", ree
on najzad glasom tankim, ali promuklim od oseanja. "Ja uopte ne mogu naterati
sebe da poverujem u ovo. Ovo dete je ist neandertal! iv, pred mojim oima,
pravi pravcijati neandertal! Oprostite mi, gospoice Felouz. Morate razumeti -
ovo je za mene takav potres, tako izuzetnoo kolosalna stvar, tako potpuno
fenomenalna..."
Bio je praktino u suzama. Gospoici Felouz je bilo neprijatno da gleda to
njegovo rastapanje u uzbuenosti. Smatrala je da je to malice neprilino. Onda
ta njena mala ljutnja nestade, zamenjena saoseanjem. Zamislila je kako bi se
oseao istoriar koji bi uao u sobu i video da mu se pruila prilika da
popria sa Abrahamom Linkolnom ili Julijem Cezarom ili Aleksandrom Velikim;
ili, kako bi reagovao neki prouavalac Biblije ako bi se pred njim nale
autentine kamene ploe sa Bojim zapovestima, ba one koje je Mojsije doneo sa
vrha Gore Sinajske. Naravno da je savladan oseanjima. Naravno. Provoditi
godine u prouavanju neega to je poznato samo po najminimalnijim ostacima iz
davnih vremena, truditi se da to shvati, mukotrpno stvarati u svom umu sliku
izgubljene stvarnosti, a onda se neoekivano sresti sa samom stvari,
konkretnom, autentinom...
Ali Mekintajer se brzo oporavio. Preao je, tim svojim spretnim i
gracioznim hodom, preko sobe i kleknuo pred Timija, unosei se deaku u lice.
Timi nije pokazao znake straha. Ovo je bio prvi sluaj da on tako smireno
reaguje na prisustvo nekog novog. Smekao se, zujkao neto bez melodije i malo
se ljuljao levo-desno kao da uiva u poseti omiljenog ujaka. U njegovim oima i
sad je blistao onaj sjaj oduevljenja udesnim. inilo se da je sasvim opinjen
izgledom ovog paleoantropologa.
"Kako je leeeeeeep, gospoice Felouz!" ree Mekintajer posle jednog dugog
trenutka utanja.
"Lep? Nisam ula mnogo ljudi da to o njemu kau, dosad."
"Ali jeste, jeste! Kakvo savreno, maleno, neandertalsko lice! Ti grebeni
iznad oiju - kod njega su tek poeli da rastu, a ipak se vidi, van svake
sumnje, da su tu. Lobanja platicefalna. Izdueni ocipitalni region. Smem li mu
dodirnuti lice, gospoice Felouz? Biu nean. Ne elim da ga uplaim, ali rado
bih proverio nekoliko stvari u vezi sa kotanom strukturom..."
"Reklo bi se da i on hoe da dodiruje vae lice", uzvrati gospoica
Felouz.
Zaista, Timi je ispruio ruku ka Mekintajerovom elu. ovek iz
Smitsonijanske institucije nagnuo se malo blie i Timijevi prsti poeli su da
istrauju Mekintajerovu blistavu, zlatastu kosu. Gladio ju je kao da nikad u
ivotu nije video neto tako udesno. Onda je, iznenada, uvrnuo nekoliko
uperaka oko svog srednjeg prsta i povukao. Potegao je ba dobro, jako.
Mekintajer je jauknuo i uzmakao; zacrveneo se u licu.
"Rekla bih da on hoe malo te kose", primeti gospoica Felouz.
"Nee moi tako. Dajte vi meni neke makaze." Sada se iroko osmehujui,
Mekintajer odsee neto svoje kose sa ela i prui svetle vlasi Timiju, koji
sav sinu i zagrgota od zadovoljstva. "Recite mi, gospoice Felouz, da li je iko
od njegovih dosadanjih posetilaca bio plavokos?"
Razmiljala je jedan trenutak. Hoskins - Devenej - Eliot - Mortenson -
Stretfordova - doktor Dejkobs - svi su ili crne, ili smee, ili sede kose.
Njena kosa je smea sa prelazima u sedu.
"Ne. Bar koliko se ja seam, niko. Vi ste verovatno prvi."
"Moda prvi plavokosi koga je on u ivotu video, pitam se? Mi, dabome,
pojma nismo imali koje boje je mogla biti neandertalska kosa. U popularnim
rekonstrukcijama gotovo uvek se prikazuje kao tamna, valjda zato to vlada
opte uverenja da su neandertalci bili gruba, majmunasta stvorenja, a veina
dananjih krupnih ovekolikih majmuna ima tamnu dlaku. Ali tamna kosa je kod
ljudi ea u toplim nego u severnim krajevima, a neandertalci su svakako bili
dobro prilagoeni na krajnju hladnou. Znai, mi moemo i da pretpostavimo da
su bili plavuasti kao proseni veani ili Finci."
"Meutim, njegova reakcija na vau kosu, doktore Mekintajer..."
"Da. Nesumnjivo, njen izgled deluje na njega izuzetno. Dobro, moda je
celo njegovo pleme bilo tamne boje kose, ili ak cela ljudska populacija u
njegovom delu sveta. Koa mu je prilino tamna, u njoj svakako nema mnogo
nordijskog. Ali ne moemo izvlaiti neke kategorine zakljuke na osnovu uzorka
koji se sastoji samo od jednog deteta. Ipak, bar to jedno imamo! A to je tako
divno, gospoice Felouz! Ne mogu verovati - uopte ne mogu verovati - " Za
trenutak se uplaila da e Mekintajer opet da se prepusti silnom divljenju.
Meutim, ovog puta je ipak vladao sobom. Poeo je veoma ovlano pritiskati
vrhove prstiju na Timijeve obraze, koso elo i na malu, unazad otro povuenu
donju vilicu. Dok je to radio, mrmljao je neto poluglasno, i to strune
izraze, koje je oigledno namenjivao samo sebi.
Timi je veoma strpljivo izdravao ovaj pregled.
Posle nekog vremena deko je otpoeo dugi monolog mljackanja i reanja i
kvrckanja; to je bio njegov prvi govor od kad mu je paleoantropolog uao u
sobu.
Mekintajer die pogled ka gospoici Felouz. Lice mu je bilo grimizno od
uzbuenja.
"Jeste li uli te zvuke? Da li je stvarao sline zvuke ranije?"
"Naravno. On itavo vreme govori."
"Govori?"
"A ta mislite da mu je to, ako ne govor? On nam neto govori."
"Mislite, vaa je pretpostavka da on nama neto govori."
"Nije", ree gospoica Felouz, poinjui da se nervira. "On govori,
doktore Mekintajer. Neandertalskim jezikom. Postoje odreeni obrasci u onome
to izgovara. Razaznavavala sam ih, ak sam pokuavala i da ih oponaam, ali
zasad ovo drugo nisam uspela."
"Obrasci? Kakvi obrasci, gospoice Felouz?"
"Obrasci tog njegovog coktanja i brundanja. Poinjem da ih razabirem. Ima
jedan niz zvukova kojima on meni kae da je gladan. Drugi, kojim izraava
nestrpljenje ili nemir. Jedan koji pokazuje strah. Znam da su to samo moja
tumaenja i da nisu mnogo nauna. Ali bila sam danonono ovde sa ovim deakom
od trenutka kad je stigao, a u radu sa decom ija je govorna sposobnost
poremeena imam neka iskustva od ranije, doktore Mekintajer. Takvu decu sluam
veoma paljivo."
"A, u to sam uveren." Mekintajer ju je pogledao skeptino. "Ovo je vano,
gospoice Felouz. Da li je iko snimao ta njegova kvrckanja i reanja na traku?"
"Nadam se. Ne znam." (Setila se da je imala nameru da pita dr Hoskinsa o
tome, ali da je to sasvim smetnula s uma.)
Timi opet ree neto, ovog puta drugaijom intonacijom, melodioznije,
maltene alosno.
"Vidite, doktore Mekintajer? Ovo nimalo nije liilo ni na ta od njegovih
ranijih rei. Mislim da eli opet da se igra s vaom kosom."
"To vi samo nagaate, a?"
"Naravno da nagaam. Jo ne govorim neandertalski teno. Ali, gledajte,
gledajte - opet prua ruku ka vama kao pre."
Mekintajer kao da nije bio raspoloen da mu neko opet upa kosu. Osmehnuo
se i pruio Timiju jedan prst, umesto kose, ali deaka prst nije zanimao. To
Timi i ree, nizom kvrckanja prekinutim trima neobino visokim tonovima na pola
puta izmeu reanja i cviljenja.
"Mislim da ste u pravu, gospoo Felouz!" ree Mekintajer, glasom iji se
ton poviavao. Izgledao je zajapureno. "Zaista zvui kao formalni govor!
Nesumnjivo formalni govor. Koliko je, po vaem miljenju, staro ovo dete?"
"Negde izmeu tri i etiri godine. Blie etiri, rekla bih. Nema razloga
da budemo iznenaeni njegovom visokom govornom sposobnou. etvorogodinjaci
veoma dobro govore, doktore Mekintajer. Ako vi lino imate bar jedno dete..."
"Zapravo, imam. Devojicu od blizu tri godine, koja ima mnogo toga da
izjavi. Ali ovo je neandertalsko dete."
"Zato bi to bilo bitno? Zar oekujete da neandertalska deca tog uzrasta
ne znaju da govore?"
"U ovom trenutku mi nemamo stvarnih razloga, gospoice Felouz, da
pretpostavimo da je ma koji neandertalac, ma kog uzrasta, imao sposobnost
govora, u onom smislu u kome mi shvatamo govor. Zato su zvuci koje ovo dete
stvara od tako ogromnog znaaja za nae poznavanje preistorijskog oveka. Ako
oni predstavljaju govor, stvarne organizovane obrasce zvuka sa jasnom
gramatikom strukturom..."
"Pa, naravno da to predstavljaju!" uzviknu gospoica Felouz. "Govor je ono
jedino to odvaja oveka od ivotinje, zar ne? A ako mislite da me i za jedan
trenutak moete navesti da poverujem u to da ovaj mali deak nije ljudsko bie,
onda se var..."
"Neandertalci su svakako bili ljudska bia, gospoice Felouz. Ja sam
poslednji koji bi to osporio. Ali to ne znai da su imali govorni jezik."
"ta? Kako bi mogli biti ljudska bia bez sposobnosti govora?"
Mekintajer duboko udahnu, onim prenaglaenim nainom koji ljudi koriste
kad hoe da nagoveste da se njihovo strpljenje blii kraju. Gospoici Felouz ta
vrsta izmotacije bila je dobro poznata. Celu svoju karijeru provela je u
blizini ljudi koji su pretpostavljali da ona zna manje od njih zato to je
'samo' medicinska sestra. A najee nisu znali vie od nje, bar ne u bolnici.
Meutim, ovo nije bolnica; njeno znanje o neandertalcima negde je blizu nule,
dok je ovaj mladi ovek strunjak za njih. Prinudila je sebe da zadri izraz
vrednoe i elje za sticanjem znanja.
"Gospoice Felouz", ree Mekintajer, nepogreivo prepoznatljivim tonom
pridike, "da bi jedno stvorenje moglo da govori, treba da ima ne samo izvestan
stupanj inteligencije, nego i fiziku sposobnost za proizvoenje sloenih
zvukova. Psi su veoma inteligentni i imaju znatan renik - ali jedno je kad ti
zna ta znae rei 'sedi' i 'donesi', a sasvim je drugo kad si u stanju i da
izgovori rei 'sedi' i 'donesi'; nijedan pas, od poetka vremana pa do danas,
nije uspeo da stigne dalje od 'av!' Svakako vam je poznato i to da je mogue
nauiti impanze i gorile da opte veoma dobro, znacima i pokretima - ali
impanze i gorile, ba kao ni psi, ne mogu da oblikuju rei. Jednostavno,
nemaju anatomsku opremu za to."
"Nisam to znala."
"Ljudski govor je vrlo sloena stvar", ree Mekintajer i kucnu prstom po
svom grlu. "Klju za to je jedna majuna kost u obliku latininog slova 'U'
koja se zove hioida i koja se nalazi u korenu jezika. Ona kontrolie jedanaest
malih miia koji pokreu jezik i donju vilicu i koji su, uz to, sposobni da
diu i sputaju larinks, to jest grkljan, da bi se mogli obrazovati
samoglasnici i suglasnici od kojih je govor sainjen. Kod ovekolikih majmuna
hioida ne postoji. Zato oni jedino mogu da mumlaju i krie."
"A papagaji i ptice zvane majne? One izgovaraju cele rei. Zar vi meni
kaete da je hioida evolucijom nastala kod njih, a kod ovekolikih majmuna
nije?"
"Ptice kao to su papagaji i majne jednostavno oponaaju ljudske zvuke,
koristei anatomske strukture koje su sasvim drugaije. Ali to to one rade ne
moe se smatrati govorom. Tu nema nikakvog razumevanja rei. One pojma nemaju
ta kau. Samo ponavljaju neke zvuke koje su ule."
"U redu. A neandertalci - zar oni nemaju hioidnu kost? Ako se smatraju
ljudskim biima, moraju je imati."
"Nismo bili sigurni da li imaju", ree Mekintajer. "Morate pre svega
obratiti panju na injenicu da ukupan broj neandertalskih kostura koji su
ikada pronaeni, od kad je prvi otkriven 1856. godine, iznosi manje od dve
stotine, od ega je veliki deo fragmentaran ili jako oteen. I, drugo, da je
hioida vrlo mala i da nije povezana ni sa jednom drugom kosti u telu; jedino je
povezana sa miiima grkljana. Kad se telo raspada, hioida otpadne i lako se
moe desiti da bude odvojena od ostatka kostura. Od svih neandertalskih kostura
koje smo pregledali, gospoice Felouz, samo jedan - jedan - je jo imao hioidu
na mestu."
"Ali ako je jedan imao, morali su je imati i svi ostali!"
Mekintajer klimnu glavom. "To je veoma verovatno. Ali mi nikada nismo
videli neandertalski grkljan. Mekana tkiva nestanu, dabome. Zato ne znamo kakvu
funkciju je hioida imala kod neandertalaca. Sa hiodom ili bez nje, svejedno,
nismo mogli biti sigurni da su neandertalci zaista bili sposobni da govore.
Jedino moemo rei da je anatomija govornog aparata kod njih verovatno bila
ista kao kod modernih ljudskih bia. Verovatno. Ali, da li se taj aparat razvio
u meri potrebnoj da bi oni mogli artikulisati razumljive rei - i da li su
njihovo mozgovi bili dovoljno napredni da ovladaju idejom govora..."
Timi je opet kvrckao i reao.
"ujte ga!" ree gospoica Felouz likujui. "Eto vam odgovora! On
raspolae finim jezikom i dobro ga govori. A kad provede ovde jo neko vreme,
govorie i engleski, doktore Mekintajer. U to sam sigurna. A onda vie nee
biti potrebno da nagaate da li su neandertalci bili sposobni da govore."
21.
Mekintajer kao da je hteo da rei sve zagonetke neandertalstva odjednom.
Upuivao je Timiju nekakve kljocave zvuke, u nadi da e mu ovaj isto tako
odgovoriti; izvukao je iz tane plastine kocke u raznim bojama, svakako deo
nekog testa inteligencije, i trudio se da navede Timija da ih grupie po bojama
ili po veliinama; ponudio je deaku krejon-bojice i hartiju, a onda je uzmakao
i ekao da on neto nacrta, iako Timi nije pokazivao zanimanje za tu mogunost;
rekao je gospoici Felouz da vodi Timija u krug po sobi, drei ga za ruku, a
onda ih je fotografisao dok to ine. Bilo je i drugih testova koje je hteo da
izvede sa Timijem; ali Timi je imao svoj stav o tome. Upravo kad je Mekintajer
poeo da nameta nekakvu skalameriju od vretena i kalemova, koja je izgledala
kao igraka, ali je zapravo trebalo da meri deakovu sposobnost koordinacije,
Timi je seo nasred poda i poeo da plae. Glasno.
To je bio njegov prvi pravi pla - za razliku od jecanja, cviljenja i
jeanja - od one noi kad je stigao. Bilo je to ono dobro poznato mrzovoljno
plakanje deteta koje je vrlo umorno i od koga su previe zahtevali. Gospoici
Felouz je bilo drago da to uje, iako je bila zapanjena, videvi koliko iroko
Timi moe da razjapi usta kad stvarno zine, kako mu nos tada izgleda vei nego
pre, koliko se daleko napred mogu pruiti njegovi grebeni iznad oiju kad
zlovoljno zamuri, kao to je uinio sad. Sa licem tako izoblienim zbog
neraspoloenja, izgledao je gotovo zastraujue tuinski.
Ali ipak, ipak - taj zvuk, to talasasto dreanje izazvano oseanjima... da
nije gledala Timija, Edit je lako mogla pretpostaviti da je taj deak koji sedi
u sobi, lupa petama po podu i dernja se, naprosto neki etvorogodinji klinac
kome je zaista dozlogrdilo.
"ime sam ga toliko uznemirio?" upita Mekintajer.
"Ostali ste due nego to iznosi raspon njegove panje, utisak je moj",
ree gospoica Felouz. "Prekardaili ste, vremenski. On je samo mali deak,
doktore Mekintajer. Ne moe se od njega oekivati da trpi da ga beskonano
neto pipkaju i teraju. Pogotovu stoga to je to mali deak koji je nedavno
pretrpeo veoma traumatino razdvajanje od svakoga i od svaega njemu
shvatljivog. Mislim da moram da vas podsetim na to."
"Ali nisam ga ja terao da... dobro, moda i jesam. ao mi je zbog toga.
Evo, Timi, evo, vidi kosu? Vidi kako sija ova kosa? Hoe da se igra sa
mojom kosom? Hoe li da me vue za kosu?"
Mekintajer je rastresao svoje zlataste prednje uperke praktino Timiju u
lice. Timi na to nije obraao panju, ve se poeo dernjati jo glasnije.
Gospoica Felouz nestrpljivo ree: "On nije voljan da se igra vaom kosom
ba sad, doktore Mekintajer. A ako bi stvarno reio da je poupa, mislim da
biste zaalili. Najbolje je da ga ostavite na miru. Bie mnogo drugih prilika
da ga pregledate."
"Tano. Bie." Paleoantrololog ustade. Izgledao je postieno. "Shvatate,
gospoice Felouz, ovo je kao da vam neko stavi u ruke zapeaenu knjigu koja
sadri odgovore na sve tajne svih vekova. ovek poeli da je otvori i odmah
celu proita. Svaku pojedinu stranicu."
"Razumem. Ali, bojim se da je vaa knjiga gladna i mrzovoljna, a osim
toga, knjizi se verovatno ide u WC."
"Pa, da. Pa, da, naravno."
Mekintajer stade urno da skuplja svu svoju opremu za testiranje. Kad je
poeo da kupi i vretena i kalemove, gospoica Felouz ree: "Moete li to da
ostavite ovde - jednu od tih stvari?"
"Da vi testirate njegovu inteligenciju?"
"Nije meni potrebno da testiram njegovu inteligenciju, doktore. Meni on
izgleda itekako inteligentan. Ali mislim da bi mu dobro dolo nekoliko
igraaka, a ovde ih, evo, ve ima."
Rumenilo se opet podie u Mekintajerove Obraze. Ovaj lako pocrveni,
pomisli Edit.
"Naravno. Izvolite."
"I - kad smo ve pomenuli otvorene knjige, doktore - da li biste moda
mogli srediti da ja dobijem neki materijal o neandertalskom oveku? Dva-tri
osnovna udbenika, neto to bi mi moglo pruiti bar osnovna obavetenja, koja
se dosad niko nije potrudio da mi da? Mogu to biti i prilino strune knjige.
Sasvim sam sposobna da itam naunu prozu. Treba da upoznam anatomiju
neandertalaca, njihov nain ivota, koje vrste hrane su jeli, sve to je dosad
otkriveno. Da li biste mogli to uiniti za mene?"
"Poslau vam odmah ujutro sve to vam je potrebno. Mada vas moram
upozoriti, gospoice Felouz, da je celokupno nae znanje o neandertalcima
praktino nitavno u odnosu na ono to emo saznati od Timija tokom sledeih
faza naeg projekta."
"Sve u svoje vreme." iroko se osmehnula. "Vi ba arko elite da ga
epate, a?"
"Jasna stvar."
"Pa, bojim se da ete morati da se strpite. Neu vam dozvoljavati da ga
iscrpljujete. Danas smo ve dopustili da kod njega upadne previe gostiju. To
se vie nee desiti."
Mekintajer je izgledao kao da mu je nelagodno. Uspeo je nekako da naini
jedan kruti, mali osmeh, a onda je krenuo ka vratima.
"A kad budete birali knjige za mene, doktore..."
"Da?" ree Mekintajer.
"Naroito rado bih itala one koje govore o odnosu izmeu neandertalaca i
ljudi. Modernih ljudi, htedoh rei. Na koji nain su se razlikovali od nas i na
koji nain su bili slini. Kako shvatamo evolucionu shemu. Te informacije elim
ponajvie." Prostrelila ga je pogledom. "Oni jesu ljudska bia, je li tako,
doktore Mekintajer? Razliita, ali ne mnogo razliita od nas. Zar nije tako?"
"U osnovi je tako. Ali, naravno..."
"Ne", ree ona. "Nita 'naravno'. Ovo pred nama nije nekakav ovekoliki
majmun, to ve znam. Timi nije nikakva nedostajua karika evolucije. On je mali
deak, mali ljudski deak. Samo vi meni pribavite nekoliko knjiga, doktore
Mekintajer, i hvala vam unapred. Vidimo se uskoro."
Paleoantropolog izie. Ve sledeeg trenutka Timijevo buno plakanje
smanji se do svaalakog i neodlunog jecanja, a onda i prestade.
Gospoica Felouz ga podie i uze u naruje. On se, drhtei, tesno privi uz
nju.
"Jeste", ree ona umirujuim tonom. "Jeste, jeste, jeste, bio je ovo dan
pun dogaaja. A ti si stvarno samo mali deko. Izgubljeni, mali deko."
Daleko od doma, daleko od svega to si ikad poznavao.
"Da li si imao brau i sestre?" upita ga ona, govorei vie sebi nego
njemu. Nije oekivala odgovor; samo je nastojala da ga utei blagim glasom
blizu uha. "Kakva ti je bila majka? A otac? I svi tvoji prijatelji, drugari u
igri. Nikog od njih vie nema. Nikog nema. Sigurno ti svi oni ve izgledaju kao
neto iz sna. Pitam se koliko dugo e pamtiti ita o njima?"
Izgubljeni, mali deak. Moj izgubljeni, mali deak.
"Kako bi nam se dopalo toplo, fino mleko?" predloi ona. "A posle toga da
se malo odspava, a?"
Meupoglavlje tree: NA TROREJU
Te noi Srebren je sanjao o moru.
Opet je mlad bio, u svom snu. Sanjao je da je samo deak, samo jedno leto
ili dva leta stariji od onog deaka, Grom-Obraza, koga je Boginja odnela u
vrtlogu svetlosti; da stoji blizu mora i da osea udni, slani vetar na usnama.
S njim su njegov otac i njegova majka, Gorodiv i Beharsladna, oni ga dre za
ruke i vode ga blago ka vodi.
"Neu", kae on. "Hladno je. Bojim se da uem."
"Nita ti nee biti", kae Beharsladna.
Ali to nije istina. U more ne sme niko, niko, nikad. Tu injenicu naui
svako dete im dovoljno odraste da naui ita. More ubija. More za tren isisa
ivot iz tebe i izbaci te natrag na obalu, praznog i nepominog. Eto, prole
godine, ratnik Pet-Mamuta-Ubio omakao se sa jedne snene litice, pao u more, a
kad ga je more malo kasnije izbacilo na obalu bio je mrtav, pa su morali da ga
sahrane u jednoj malenoj peini u steni, blizu mesta gde je pao, a onda su cele
noi odjekivali njihovi napevi i cele noi je plamsala vatra udnih boja. Sad
ga roeni otac i majka gone u more. Zar ele da on umre kao Pet-Mamuta-Ubio?
Umorili su se od njega? Kakva je ovo izdaja?
"More e te ojaati", kae mu Beharsladna. "Od mora e postati ovek."
"Ali u njemu je poginuo Pet-Mamuta-Ubio!"
"Bilo mu je doba za mreti. More ga je pozvalo i uzelo. A tvoje doba za
grob je daleko, deko moj. Nema razloga da se boji."
Da li je to istina? Da li da im veruje?
To su mu otac i majka. Zato bi oni eleli da on umre?
vrsto stiska njihove ruke i koraa s njima napred, ka rubu mora.
Nikada pre nije stupio tako blizu mora, iako je njegovo pleme ivelo u
obalskoj ravnici i lutalo du obale, tamo i amo, pratei kretanje divljai. Sad
on zuri u vodu, obuzet divljenjem i strahom. Kao da pred njim lei neka
ogromna, mona, pljosnata zver, tamna, ali svetlucava. Iz nje dopire rika, a
njeni rubovi se ljuljaju gore-dole i izbacuju belu penu. Tu i tamo, po jedan
deo mora digne se visoko u vazduh i stropota sa tutnjavom na obalske stene.
Ponekad je, stojei na liticama koje su sasvim liile na onu sa koje se
okliznuo Pet-Mamuta-Ubio, Srebren Oblak gledao daleko na puinu i viao kako se
neke gipke ivotinje kreu tamo, izmeu pominih gromada leda. ivotinje, ali
ne kao kopnene, mamuti i mousni volovi i nosorozi, nego neke vitke, glatke,
sjajne ivotinje, koje po moru idu kao da lete kroz vazduh.
Prolog prolea jedna od tih morskih ivotinja izila je na obalu i
Drutvo za lov kidisalo je na nju i ubilo je, pa je pleme uivalo u velikoj
gozbi. Kako je mekano bilo to meso! Kako neobino! Pa to debelo, divno krzno -
tako meko, tako predivno meko. Gorodiv je od tog tamnog, bogatog krzna morskog
stvorenja napravio ogrta za Beharsladnu i ona ga je gordo nosila svakog
sveanog dana u godini.
Oni e njega dati moru, u zamenu za krzno tog morskog bia? Da li se o
tome radi?
"Jo jedan korak, mome", podstie ga Gorodiv. "Nema ega da se boji."
Srebren Oblak die pogled. Ali na oevom licu - osmeh.
Mora imati poverenja u svog oca. On zakorai napred, vrsto se drei za
njihove ruke. Ivica mora se die oko zglavaka njegovih stopala. Oekivao je da
bude hladno, ali ne, ne, ono je toplo, ono pee kao vatra. Ve sledeeg trena,
meutim, on tu vrelinu ne osea nimalo. More uzmie od njega i, evo, ve se
vraa, sad ima veu visinu, dohvata ga do kolena, do butina, do trbuha. Gorodiv
i Beharsladna zakorauju dalje u more, vuku i Srebrena sa sobom. Zemlja na dnu
mora je vrlo meka, meka poput ivotinjskog krzna, i kao da se migolji ispod
njegovih nogu dok on po njoj gazi.
Sad je ve do prsa u moru. Ono se omotalo oko njega kao toplo ebe.
"Da li jo dodiruje nogama dno?" pita ga Gorodiv.
"Da. Da."
"Dobro. Nagni se napred. Stavi glavu u more. Pokrij lice morem."
On to i ini. More ga zapljuskuje i prebacuje se preko njega, a to je kao
da te neko pokriva ebetom od snega. Jer i sneg tako prestane da bude hladan
kad se zavue duboko u njega. Postane topao, kao vatra, a ako dovoljno dugo
ostane u njemu, zaspi kao da si umotan u ebe. Tako mu je rekla jedna starija
devojica, jednom: ona je gledala, svojevremeno, kako su pripadnici plemena
odveli jednu babu, ije su kosti bile iskrivljene, a oi mutne, i stavili je u
sneg, a ona je tamo sklopila oi i zaspala, zaista vrlo mirno.
Znai, ja u sad tako da naem svoj san u moru, pomilja Srebren Oblak, i
to e biti moj kraj. Sad mu se, odnekud, ini da umiranje nije nita loe. On
podie glavu da vidi da li su i majka i otac pokrili svoja lica morem, ali, na
njegovo iznenaenje, njih dvoje vie nisu pored njega, nigde ih nema. On je
sasvim sam. uje iz velike daljine oev glas, koji mu kae: "Sad izii iz mora,
mome. Okreni se i izii."
Da. Tako e uiniti.
On kree kao obali, ali, ta je ovo, njegovo telo se pri svakom koraku
menja, izduuje se, on postaje sve vii i sve iri, uvia da se pretvara u
odraslog mukarca i da postaje stariji iz asa u as. Sad su mu plea iroka,
prsa duboka, butine debele i jake. Na kamenitu obalu iskorauje kao mladi
ratnik u punoj snazi. Sputa pogled ka svom bagom telu i vidi da je to telo
mukarca, tamno i dlakavo. Smeje se. Trlja se po prsima i pljeska po butinama.
U daljini vidi vatre njihovog tabora i poinje na tu stranu da tri najveom
brzinom, da bi ispriao svima kakve su mu se udne stvari dogodile.
Dok tri, meutim, nova udesnost poinje da ga obuzima: jer on uvia da
mu se starenje, iz trenutka u trenutak, nastavlja. Starenje ga je epalo i sad
nee da ga pusti. Svoje detinjstvo ostavio je u moru. Iz mora je iziao pun
likujue snage mladog mukarca. Ali ve se neto zadihao, tavie ve hvata
vazduh, iz sprinta prelazi u lagano trkanje, pa u hod. Onda hramlje, vue
noge, jer neto se desilo sa njegovom levom butinom, cela leva noga mu je
ukoena i proeta bolovima. On sputa pogled ka njoj. Sva je krvava, kao da je
isparana kandama neke zveri. Sad se on sea, pa da, bio je u lovu sa Drutvom
za lov i na njega se sneni leopard nenadano bacio odozgo...
Kako je teko hodati. Ba sam ja mator i umoran, misli on. Ne mogu vie ni
da stojim uspravno. Vidi: dlake postaju srebrnaste, svud na mom telu.
U njemu bolova nebrojeno mnogo. Osea da ga snaga naputa. Kako je udan i
nezgodan bio ovaj san! Prvo deak koji ulazi u more, onda mukarac koji izlazi
i naglo stari, a sad umire, umire, na nekom neznanom, kopnenom prostoru, daleko
od mora, gde je zemlja hladna i tvrda, a vetar suv, i gde se oko njega nalaze
samo neznanci. Gde je Gorodiv, gde je Beharsladna - gde je Srebren Oblak?
"U pomo", uzvikuje on i pridie se u sedei poloaj, iako se jo nije
probudio. "Ubi me more! More... more..."
"Srebrene?"
Neko je uz njega. On mirka, kilji, vidi Znalicu koja klei pored njega i
zabrinuto ga posmatra. On se bori da vlada sobom. A drhti, kao bolesna baba;
njegov grudni ko nadima se ludo. Niko ga ne sme videti ovakvog, niko. Petljavo
trai svoj tap, dohvata mu kraj i uz pomo tapa nezgrapno se uzdie na noge.
"San", proguna Srebren. "Zle slutnje. Morau odmah da prinesem neto na
rtvu. Gde je Boginjina ena? Zovite mi Boginjinu enu!"
"Sila je tamo", ree Znalica. "Da radi na oienju svetilita."
"Kakvog svetilita? Gde?"
"Na Troreju. ta je tebi, Srebrene? Sav si zbunjen!"
"Taj san", ree on. "Veoma rav."
Krenuo je krupnim i tekim koracima napred, oslanjajui se o tap. U glavi
mu se razbistrivalo. Sad je znao gde se nalazi. Onamo je dolina u kojoj se
sustiu tri reke.
Da. Dugo povratno hodoae dovelo ih je do odredita. Oni sad imaju svoj
bivak na jednoj visokoj zaravni odakle se otvara pogled ka niziji u kojoj je
susretite triju reka. U izmagliastoj svetlosti zore Srebren vidi sve tri:
najvea dolazi sporo sa severa i nosi u sebi bogat tovar ledenih blokova, a dve
manje, ali bre, ulivaju se u nju pod otrim uglom, jedna sa istoka, a druga sa
zapada.
Prole godine - to kao da je bilo u davnoj prolosti - Narod je na ovoj
zaravni zastao; tu je proveo mnogo nedelja, i to gladnih nedelja, a onda im je
Boginja udesno poslala krdo irvasa, od gladi toliko sluenih da je Drutvo za
lov bez mnogo napora nagnalo desetak tih ivotinja preko ruba jedne litice.
Kakva je to divna etva mesa bila! U znak zahvalnosti, podigli su divno
svetilite Boginji, kod samog ua; naslagali su najtee kamenje koje su mogli
podii, onda su ukrasili svetilite onim udnim, svetlucavim kamenom koji se
razlama na ljuske, a koji su uspeli da iskopaju iz bone strane tamonje
litice. Posle toga nastavili su svoju dugu seobu ka istoku.
A sad su se vratili.
"Ne vidim Boginjinu enu tamo dole", ree Srebren Oblak Znalici.
"Trebalo bi da je kod oltara."
"Oltar vidim. Boginjinu enu ne vidim."
"Oi ti vie nisu kako treba, Srebrene. Da pogledam ja."
Stala je ispred njega i pogledala u dolinu punu izmaglice. Sledeeg
trenutka ree: "Ne, u pravu si, ona nije tamo. Sigurno se ve vraa. Ali rekla
je da e celo jutro ostati tamo, da e se posvetiti kazivanju molitvi i
oienju svetilita..."
"Srebrene! Srebrene!"
"Boginjina eno? ta ti..."
Svetenica je dolazila, trkom, uz bonu stazu koja je vodila iz doline. U
licu zajapurena, odede razdeene, grabila je vazduh kao da je jurila celim
putem iz doline.
"ta je? ta je, Boginjina eno?"
"Drugi!"
"ta? Gde?"
"Svuda oko svetilita. Nisam ih videla, ali njihovi otisci stopala bili su
svuda. Ta duga stopala - znam ih. Svuda, na vlanom tlu. Svei otisci,
Srebrene. Im ih svuda, tamo dole. Uleteli smo pravo meu Druge!"
POGRENE OCENE
22.
Hoskins ree: "Kako se dri na deko jutros, gospoice Felouz?"
"Zato ne pogledate sami, doktore?"
Na Hoskinsovom licu videla se izvesna meavina zameranja i zabavljanja.
"Zato vi mene stalno zovete 'doktore'?"
"Zato to jeste doktor, ili bar ja to verujem", ree ona, pomiljajui na
ono 'dr' tako ponosno ugravirano u ploicu sa imenom, u njegovoj kancelariji.
"Ali to je samo doktorat iz fizike."
"Doktorat je doktorat."
"A vi ste naviknuti da ljude na rukovodeim poloajima oslovljavate sa
'doktore', je li tako? Naroito ako su mukarci?"
Ove njegove rei su je iznenadile. Bile su savreno istinite, dabome: od
poetka njene karijere svi rukovodei ljudi u bolnicama gde je radila imali su
medicinske titule. I veina su bili mukarci, mada je itekako bilo i ena. Ona
je lako, automatski, produavala naviku da na svaku drugu reenicu prikai i
ono 'doktore' kad god je razgovarala sa nekim koga je smatrala svojim
pretpostavljenim.
I njen mu je bio doktor - i to ne lekar, nego je imao doktorat iz fizike,
kao i Hoskins. Gospoica Felouz postavi sebi neobino pitanje da li bi i muu
sada govorila 'doktore' da su uspeli da ostanu u braku tokom svih ovih godina.
udna pomisao. Retko je razmiljala o tom oveku, poslednjih godina; itava
zamisao ivljenja u braku, udatosti, imanja mua, izgledala joj je daleka i
neverovatna. Ona je bila udata tako kratko, tako davno.
"A ta biste vi radije?" upita ona. "Da vas zovem gospodine Hoskinse?"
"Veina ljudi me zove 'Deri'."
Gospoica Felouz ga pogleda udno. "Ja to ne bih mogla!"
"Ne biste mogli?"
"Ne bi... zvualo kako treba."
"Ne bi zvualo kako treba", ponovi Hoskins zamiljeno. "Ako biste me zvali
'Deri'." Pomno ju je posmatrao, kao da je prvi put vidi. Njegovo iroko,
mesnato lice rairi se u topli osmeh. "Vi ste stvarno jedna vrlo formalna
osoba. Mislim da nisam shvatao koliko formalna. Neka bude, onda: moete
nastaviti da me zovete 'doktore Hoskinse' ako vam je tako najlagodnije. A ja u
nastaviti da vas zovem 'gospoice Felouz'."
ta je ovim hteo da kae? - zapita se ona.
Da li je pomiljao da je zove 'Edit'?"
Nju niko ne zove tako. Dobro, ne ba niko: moda je dosad bilo estoro
ljudi, na celom svetu, koji su je tako zvali. Najee je bila 'gospoica
Felouz', ak i za samu sebe, kad je o sebi mislila u treem licu, to nije bilo
esto. Stvar navike, nita vie: ona nikad nije razmiljala kako e sebe zvati.
Ali sad pomisli: kako je to uvrnuto, sama o sebi tako misliti. Kakav asketizam,
kakva krutost. Stvarno sam postala malo uvrnuta, sad kad sam stigla u srednje
godine, pomisli gospoica Felouz. A nisam ni primetila.
Hoskins ju je i dalje gledao postojano, i dalje se osmehivao.
Ima neeg veoma toplog u njemu, uvide ona, neeg veoma simpatinog. Ni tu
injenicu nije ranije primetila. Tokom njihovih ranijih susreta, on je na nju
uglavnom ostavljao utisak oveka koji se svetu predstavlja kao napet, oprezan,
nepopustljiv i koji samo u pojedinim trenucima doputa da pomalo njegove
humanosti proviri. Ali moda je tako samo izgledalo, zbog napetosti koja je
vladala u poslednjim danima pre ovog eksperimenta sa stasis-poljem; znai, sad
kad je vremenski zahvat obavljen i kad je uspeh celog projekta potvren,
Hoskins nastupa oputenije, ljudskije, vie je nalik samome sebi. A njegova
prava linost je ba fina.
Gospoica Felouz uhvati sebe u dokonoj misli - da li je Hoskins oenjen.
Ovo nagaanje je zapanji i postide. Pre par nedelja rekao joj je da ima
sina, zar ne? Malog, koji tek to je prohodao. Naravno da je Hoskins oenjen,
nego ta. Nego ta. ta to njoj pada na pamet? Odgurnula je ceo taj pravac
razmiljanja od sebe, uasnuta.
"Timi!" pozva ona. "Doi, Timi!"
Deak je, kao i Hoskins, izgledao vedro i preduzimljivo ovog jutra. Dobro
se naspavao; dobro se najeo; sad je zahuktano iziao iz svoje sobe, nimalo
zbunjen Hoskinsovim prisustvom. Smelo je priao Hoskinsu i izgovorio niz
kvrckavih glasova.
"Mislite li da on neto govori, gospoice Felouz? Ne pravi samo bilo kakve
zvuke zato to mu je zabavno da uje svoj glas?"
"A ta drugo moe ovo biti ako ne govor o neemu, doktore? Isto me je
pitao doktor Mekintajer jue kad je uo Timija kako govori. Kako moe iko
sumnjati da ovaj deak govori jednim jezikom - i to veoma razvijenim jezikom?"
"Doktor Mekintajer je izuzetno konzervativan. Nije sklon da naprasno
prihvata neutemeljene zakljuke."
"Pa, nisam ni ja. Ali ako to nije pravi jezik, onda ni ovo to ja govorim
nije pravi jezik."
"Nadajmo se da ste u pravu, gospoice Felouz. Svakako bi trebalo da se
nadamo da ste u pravu. Ako ne moemo da razvijemo nikakav nain komuniciranja
sa Timijem, propae veliki deo koristi od njegovog dovoenja ovamo. Prirodno
je da elimo da nam on pria o svetu iz koga je doao. Da nam pria o mnogim
stvarima."
"Priae, doktore. Ili na svom jeziku, ili na naem. A meni izgleda da e
on nauiti da govori naim jezikom mnogo pre nego to emo mi nauiti njegov."
"Mogue je da ste u pravu, gospoice Felouz. Vreme e pokazati, zar ne?
Vreme e pokazati."
Hoskins je unuo, tako da mu se lice nalo na istoj visini sa Timijevim,
i ovlano stavio ake, rairenih prstiju, na deakov grudni ko. Timi je ostao
miran. Malo kasnije gospoica Felouz uvide da ga Hoskins malice golica,
pomiui prste samo malo, na jedan lak i neozbiljan nain koji je pokazivao da
Hoskins itekako dobro zna kako treba postupati sa malim deacima. A Timiju se
golicanje dopalo.
"ilavi, mali momak", ree Hoskins. "Nema ilavijih. Znai, sinko, ti e
uiti engleski, a? A onda e nam izdiktirati knjigu u kojoj e rei sve o
paleolitskoj eri, i svako e hteti da je ita, ona e biti veliki bestseler, pa
emo videti i neki prihod, posle tolikog ulaganja u tebe, a, Timi? A?" Podigao
je pogled ka gospoici Felouz. "Nama od ovog deka veoma mnogo zavisi, znate.
Valjda ne treba ni da vam objanjavam. Nije u pitanju samo novac, nego i itava
naa profesionalna budunost."
"Da. Pretpostavljam da je tako."
Hoskins razbarui Timijevu neposlunu kosu, potapa ga po glavi i ustade.
"Godinama smo radili sa mizernim budetom, boreri se da iscedimo svaku paricu
gde god je bilo mogue. Ne biste verovali kolika je energetska cena odravanja
stasis-polja ak i jedan sekund - toliko struje potroi ceo jedan grad za ceo
dan - a energija je samo deo naih trokova ovde. Bili smo nekoliko puta na
samom rubu propasti. Morali smo da potroimo sve za jedan veliki ou, da bismo
postigli uspeh. Kad kaem sve, mislim sve. Ali ovaj Timi nas je spasao.
Zahvaljujui njemu, 'Stasis Tehnologije' e biti na mapi. Popularni smo,
gospoice Felouz, popularni smo!"
"Pa, valjda je dovoenje ivog dinosaurusa trebalo da bude dovoljno za
postizanje tog uinka."
"To smo i mi mislili. Ali ispalo je da dinosaurus nije uspeo da pridobije
matu naroda."
"Dinosaurus nije uspeo?"
Hoskins se nasmeja. "Ma, da smo doneli odraslog brontosaurusa, ili
tiranosaurusa koji frke i razdire sve oko sebe, ili neto tih razmera. Ali,
znate, imali smo ogranienje mase, to znai da su nam ruke bile u znatnoj meri
vezane. Na stranu to to ne bismo ba znali kako da odrimo tiranosaurusa pod
kontrolom, ak i da smo ga mogli doneti. Trebalo bi da vas povedem prekoputa,
jednog od ovih dana, da vidite naeg dinosaurusa."
"Da, to bi trebalo."
"Vrlo je sladak."
"Sladak? Dinosaurus?"
"Da. Videete. Slatki mali dinosaurus. Na nesreu, izgleda da slatki mali
dinii ne uzbuuju ljude naroito. 'Zanimljivo', govorili su, 'ovi naunici su
doveli ivog dinosaurusa iz preistorijskih vremena'. Ali kad su na televiziji
pogledali tog dinosaurusa, zakljuili su da uopte nije zanimljiv, valjda zato
to nije bio dvaput vii od kue i nije rigao vatru. E, ali, neandertalski
deak - pravo preistorijsko ljudsko bie, vrlo udnog izgleda, ali ipak nek sa
ime se svako moe poistovetiti i prema kome moe osetiti duboku naklonost - to
e biti na spas. uje, Timi? Ti si na spas." Obrativi se gospoici Felouz,
Hoskins ree: "Da ovo nije uspelo, ja bih bio gotov. Tu sumnje nema. Propala bi
cela ova korporacija."
"A, tako."
"Ali sad smo o-kej. Uskoro emo imati puno para. Odasvud su obeani
prilozi za na budet. Sve je ovo divno, gospoice Felouz. Pod uslovom da nam
Timi ostane zdrav i zadovoljan i da ga moda nauimo da kae nekoliko engleskih
rei. 'Hej, zdravo svima, govori Timi iz kamenog doba...'"
"Ili neto tako", ree gospoica Felouz suvo.
"Da. Neto tako. Zdrav i srean, to je klju svega. Ako se njemu ita
desi, nae ime e biti blato, ili gore od blata, gospoice Felouz. A to znai
da ste vi sredinja figura cele operacije, shvatate li to? Zavisimo od vas,
zato to vi treba da obezbedite atmosferu topline i podrke i da hranite naeg
deaka. Vaa re bie zakon: ta god Timiju treba, dobie. Potpuno ste bili u
pravu jue kad ste odbili da pustite novinare da se sjure na njega tako brzo."
"Hvala."
"Prirodno, vi razumete da mi ipak elimo konferenciju za tampu to je pre
mogue - od ivotne je vanosti za sve nas da to vie i to pre iskoristimo
vrednost Timija kao projekta..."
Odjednom je Hoskins izgledao i manje prijatan i manje simpatian, opet je
bio vie nalik na rukovodioca koga neke sile gone i koji kae 'Imajte poverenja
u mene' upravo onda kad poverenje najmanje zasluuje.
Gospoica Felouz hladno ree: "Da li to znai da elite da ih uvedete ovde
ve posle podne?"
"Pa, ako biste vi smatrali da je on spreman za..."
"Ne smatram. Jo nije."
Hoskins ovlai usne. "Vaa re je zakon. Samo nam recite kada."
"Hou."
"Mislim, moete li nam dati neku procenu sada? ta ako bismo odrali tu
konferenciju za tampu sutra? Prekosutra?"
"Dajte da jednostavno kaemo da e to biti kasnije, doktore. Vai?
Jednostavno, ne elim da obaveem Timija na neto tako uznemirujue kao to je
konferencija za tampu, u ovom trenutku. On jo i sad nastoji da uhvati dah, da
se tako izrazim, jo pokuava da stane sa obe noge vrsto na zemlju; uzmite za
to koju god hoete metaforu. Fino je napredovao, posle onih prvih trenutaka
straha. Ali samo sekund je dovoljan da se on opet pretvori u ono divlje,
prestravljeno dete koje ste videli one noi. ak i doktor Mekintajer je uspeo
da ga uznemiri, posle nekog vremena."
Hoskins je izgledao brian. "Novinare ne moemo odbijati veito, gospoice
Felouz."
"Ne govorim o venom. Nego o nekoliko dana. Dva dana, tri, etiri -
dozvolite da ja o tome odluim, vai, doktore Hoskinse? Moja re je zakon?"
"Vaa re je zakon", ree Hoskins. Nije zvuao strano zadovoljno. Jedan
trenutak je utao. Onda ree: "Niste izlazili iz zone stasisa jo od noi
eksperimenta, je li tako, gospoice Felouz? Niste ni za trenutak izlazili?"
"Nisam!" ree ona indignirano. "Svesna sam svojih dunosti, doktore
Hoskinse, i ako mislite..."
"Molim vas, gospoice Felouz." Osmehnuo se, diui ruku. "Nikakve
insinuacije ne pravim. Samo pokuavam da doem do trenutka kad u istai da mi
zaista nemamo nameru da vas drimo u kavezu ovde sa tim deakom dvadeset etiri
sata na dan, sedam dana nedeljno. Svestan sam da je u prvih, kritinih nekoliko
dana bilo najbolje da budete na dunosti danonono i da sam vam zapravo u naem
prvom razgovoru rekao da ete biti neprekidno na dunosti, bar u poetku. Ali
izgleda da se Timi lepo stabilizuje. Bie potrebno da razradite neki vremenski
raspored za svoj odmor i rekreaciju. U poetku vas moe zamenjivati gospoa
Stratford, na po sat-dva, a kasnije moda moete uzimati i po celo popodne
odsustva."
"Kako god vi kaete."
"Ne zvuite mnogo oduevljeno. Nisam znao da ste takav fanatik rada,
gospoice Felouz."
"Nije to ba prava re. Posredi je, naprosto, to da... eto, Timi je u tako
zastraujuem poloaju. Dezorijentisan, izdvojen, daleko od doma - toliko
ljubavi i zatite mu je potrebno u ovom razdoblju, dok pokuava da se pomiri sa
onim to mu se desilo. Nisam elela da ga ostavljam ni za kratko."
"To vam je veoma pohvalno. Ali sada, kad je najgori deo tog prelaska
proao, treba da ponete da izlazite odavde, makar i samo na krae odmore."
"Ako vi tako elite, doktore."
"Mislim da je tako najbolje. Za vae sopstveno dobro, gospoice Felouz.
Imate pravo na povremene odmore od rada. A ja, opet, ne bih eleo da Timi
postane potpuno zavisan od vaeg prisustva u istim prostorijama gde je i on. Ko
zna kakva bi se jaka veza mogla roditi ako ovo danonono prisustvo
negovateljice potraje jo dugo. Posle, ako se desi da iz nekog razloga morate
da iziete iz zone stasisa, Timi moe biti nesposoban da izdri taj va
izlazak. Takva situacija ne bi bila sasvim zdrava. Pratite li me?"
Gospoica Felouz klimnu glavom. "Ima neke istine u tome to govorite."
"Dobro. Onda, elite li da pokuamo jedan mali eksperiment? Da pozovemo
gospou Stratford, pa da ona uva Timija sat-dva, a za to vreme vi poite sa
mnom, evo, ba danas; poveu vas u obilazak drugih delova ove laboratorije."
"Pa..."
"Ne svia vam se to, a? ujte, prikaiemo vam pejder. Ako se gospoi
Stratford desi makar i najmanji problem sa Timijem, vratiemo vas ovde, unutra,
u roku od pet minuta. Vai? Imajte poverenja u mene."
"U redu", ree gospoica Felouz, manje nerado nego pre. Morala je priznati
ispravnost Hoskinsovog naina razmiljanja. Pomogla je Timiju da prebrodi prva
dva dana, a sad bi verovatno bilo mudro oprobati da li je deak sposoban da
izdri njeno krae odsustvo. "Voljna sam da probam. Vodite me vaem diniu."
"Sve u vam pokazati", ree Hoskins. "ivotinje, biljke i minerale, u
jednakim delovima." Bacio je pogled na svoj asovnik. "Recimo da vam dam... hm,
devedeset minuta da zavrite ono to ste radili kad sam stigao jutros i da
objasnite gospoi Stratford na ta treba da pazi. Onda se vraam i vodim vas u
obilazak za jednu osobu."
Gospoica Felouz malo razmisli. "Bolje da to bude dva sata."
"Dva sata? Fino. Vratiu se tano u jedanaest. Vidimo se tada. Vama ovaj
izlazak ne predstavlja problem, a?"
Osmehnula se sreno. "Zapravo, radujem se to u izai. Timi, ti e moi
neko vreme bez mene?"
Deko kvrcnu i coknu nekoliko puta.
"Vidite, doktore? On zna kad mu postavljam pitanje i reaguje na to, iako
ne zna ta mu zapravo kaem. U toj njegovoj glavi postoji prava inteligencija."
"Siguran sam da je tako", ree Hoskins. Osmehnu se, klimnu glavom i ode.
Poela je da obavlja svoje jutarnje dunosti, a onda je uvidela da to radi
pevuei. Nije slagala kad je rekla da se raduje to e na neko vreme izii iz
mehura stasisa. Mnogo je volela da radi oko Timija, ali je, ipak, ak i njoj
bio potreban predah.
Ili je moda stvar samo u tome to e provesti neko vreme sa Hoskinsom?
E, stvarno - pomisliti tako neto... znala je da u tome pameti nema, pa
ipak... ovo to su maloas uradili bilo je maltene kao da su zakazali randevu.
On ima sinia, rea ona sebi, opet vrlo strogo. to znai da gotovo
sigurno ima i suprugu. Mladu i zgodnu.
Ipak, kad se Hoskins vratio po nju u jedanaest, gospoica Felouz ga je
ekala u haljini, a ne u negovateljikoj uniformi. U haljini konzervativno
dugakoj, dabome - ona drugaijih i nije imala - ali, svejedno, ve godinama se
nije oseala tako enstveno.
Pohvalio je njen izgled, tonom staloenim i formalnim, a ona je to
prihvatila sa jednako formalnom elegancijom. Zaista, savreni preludijum,
pomisli ona. Ali onda doe sledea misao, neumitno: preludijum za ta?
23.
Oprostila se od Timija i rekla mu da e se uskoro vratiti. Uverila se da
gospoa Stretford zna ta i kad treba dati Timiju za ruak. Ta mlada bolniarka
kao da je sa izvesnom nelagodnou gledala na injenicu da e na dunosti kod
Timija ostati sama i preuzeti svu odgovornost; tako se bar gospoici Felouz
uinilo. Ali onda gospoa Stratford ree da e Mortenson biti u blizini za
sluaj da Timi pone da pravi probleme i gospoica Felouz uvide da tu enu vie
brine mogunost da se nae upletena u bitku sa Timijem, nego pomisao na ma
kakvu tetu koja bi se Timiju mogla desiti dok je pod njenim nadzorom. Moda
ovu treba premestiti na neke druge dunosti, pomisli gospoica Felouz. Ali sad
je morala predati Timija njoj, drugog izbora nije bilo. U torbici ima pejder,
koji e je pozvati dovoljno brzo ako se pojavi potreba za tim.
Izili su. Od Timija je dopro samo jedan mali jecaj - iznenaenja?
Oajanja?
"Ne brini se, Timi! Vratiu se! Vratiu se!"
Mora se prekinuti na nekoj taki, pomisli ona. to pre to bolje, i za
deka i za nju.
Hoskins ju je poveo gore, kroz lavirint jarko osvetljenih hodnika,
odjekujuih svodova i sumornih metalnih stepenita. Tu su ili i one noi kad
je Timi stigao; sad se gospoici Felouz inilo da je ta no bila veoma davno i
da je uspomena izbledela kao da se odnosila na san, a ne na stvarni dogaaj.
Vrlo kratko vreme provedoe izvan zgrade, mirkajui u podnevnoj blistavosti
vedrog, zlatnog dana; onda su zaronili u drugu sumornu, ambaru slinu
graevinu, veoma nalik na onu u kojoj je obrazovan Timijev stasisni mehur.
"Ovo nam je stara laboratorija za stasis", ree joj Hoskins. "Tu je sve
poelo."
Jo jednom, bezbednosne provere; jo jednom klaparava stepenita, memljivi
hodnici i oajne, ogromne, zasvoene prostorije. Ali sad su bar bili usred vrlo
aktivne istraivake zone, u kojoj se radilo znatno vie nego u onoj drugoj.
Mukarci i ene u laboratorijskim radnim mantilima ili su tamo i amo, nosei
hrpe izvetaja, faascikli, kompjuterskih kocki. Hoskins je mnoge pozdravljao po
imenu, a i oni njega. Gospoici Felouz je ta neformalnost smetala.
Ali ovo nije bolnica, ree ona sebi. Ovi ljudi samo rade ovde. Postoji tu
razlika.
"ivotinje, biljke i minerali", ree Hoskins. "Ba kao to sam obeao.
ivotinje su odmah tu dole; nai najspektakularniji izlobeni primerci. Mislim,
pre Timija."
Prostor do koga su doli bio je podeljen u mnogo soba; svaka od njih bila
je zaseban stasis-mehur, kudikamo manji od onog u kome je Timi bio smeten.
Hoskins je povede do stakla koje je omoguavalo da se pogleda u jednu od tih
soba i gospoica Felouz zaviri unutra.
Stvorenje koje je ugledala uinilo joj se, u prvi mah, kao nekakvo oureno
pile sa dugakim repom. Ono je, na svojim tankim nogama, trkalo od jednog zida
do drugog, nervozno i uspanieno, bacajui poglede na sve strane. Ali takvo
pile jo nikada nije vieno: pile sasvim bez krila, ali sa dve male, visee
ruke na ijim su krajevima bile ape nalik na ake - koje su se stalno stezale
u pesnice, a zatim oputale. Glava tog stvora bila je delikatna, pticolika, sa
skerletnocrvenim oima koje su udno svetlucale. Na vrhu glave imalo je kotani
greben slian petlovoj kresti, ali blistave plave boje. Telo mu je bilo zeleno,
sa tamnije zelenim prugama i sa nekim reptilskim presijavanjem i svetlucanjem
koe. Tanki, zmijoliki rep ibao je nervozno s leva na desno.
"Eto naeg dinia", ree Hoskins. "On nam je bio glavni ponos i glavna
radost - do Timijevog dolaska."
"To? To je dinosaurus?"
"Rekao sam vam da je mali. Vi biste hteli da bude div, zar ne, gospoice
Felouz?"
Osmehnula se iroko. "Valjda i bih. A i prirodno je. Kad se pomenu
dinosaurusi, ovek prvo pomisli na njihovu ogromnost. A ovaj je, hm, ba
malecak."
"Mi smo samo maleckog i nastojali da uhvatimo, verujte mi. Moete
zamisliti ta bi se ovde desilo kad bi jedan sasvim odrastao, recimo,
stegosaurus odjednom grunuo u stasis i razmlatarao se po laboratoriji. Ali,
naravno, nema u est drava toliko elektrine energije da bi se nainilo polje
stasisa kadro da ovlada predmetom tako velikim. A i sama naa tehnologija jo
nije dovoljno razvijena, tako da ne bi mogla ostvariti takav prenos ak i kad
bismo mogli dovesti potrebnu koliinu energije."
Gospoica Felouz je zurila. Osetila je kako njome prolazi talasi
hladnoe. ivi dinosaurus, da! Fantastino!
Ali majuan - vie kao ptica bez perja, ili neka neobina vrsta gutera...
"Ako nije veliki, po emu je dinosaurus?"
"Veliina nije odluujui inilac, gospoice Felouz. Da li emo neku
ivotinju klasifikovati kao dinosaurusa ili ne, zavisi od njene kotane grae.
Od anatomije karlice, prvenstveno. Moderni reptili imaju udove koji iz tela
izlaze u stranu, ovako. Pomislite kako hoda krokodil, ili guter. Vie se vuku
po tlu, nego to hodaju, zar ne? Ne postoji nijedan krokodil koji bi mogao da
ustane i proeta na zadnjim nogama. Meutim, dinii su imali karlice vie nalik
na ptije. I kao to svako zna, mnogi od njih su bili sposobni da hodaju
uspravno, kao dananja dvonona stvorenja. Pomislite na noja, ili na dugonoge
barske ptice, ili na nain na koji su vae noge usaene. ak i oni dinosaurusi
koji su ostajali prednjim delom tela blizu tla, imali su karlice takve grae da
su noge mogli sputati pravo ispod sebe, ispod tela, a ne u stranu kao guteri.
To je sasvim drugaiji evolucioni model, linija koja je preko dinosaurskih
reptila dovela do ptica, a od ptica do sisara. Onda je dinosaurska strana
izumrla. Jedini reptili koji su preiveli taj veliki pomor na kraju mezozoika
bili su oni sa drugim tipom karlice."
"A, tako. A dinosaurusa je bilo i velikih i malih. S tim to se nama vie
dopada da matamo o velikima."
"Tano. Oni su slavni, u njih po muzejima svako gleda izbuljenim oima.
Meutim, bilo je mnogo vrsta visokih samo po koju stopu. Jednoj takvoj pripada
i ovaj."
"Sad mi je jasno zato su ljudi tako brzo izgubili zanimanje. Ovaj ovde ne
zastrauje. Ne uliva strahopotovanje."
"Moda su nestrunjaci izgubili zanimanje, gospoice Felouz. Ali ja vas
uveravam da je za naunike ovaj mali drugar bio pravo otkrovenje. Prouavaju ga
danju i nou i ve su otkrili neke vrlo zanimljive stvari. Na primer, uspeli
smo da dokaemo da njegova krv nije sasvim hladna. Time je potvrena jedna od
najkontroverznijih dosadanjih teorija o dinosaurusima. Za razliku od svih
dananjih vrsta reptila, ovaj raspolae jednim metodom da temperaturu svoga
tela odri iznad temperature okoline. To mu nije savren metod, daleko od toga
- ali injenica da ga uopte ima predstavlja dodatni dokaz, pored slinosti
kostura, toga da su dinosaurusi ukljueni u neposrednu evolucionu liniju koja
je dala ptice i sisare. Stvorenje koje gledate jedan je od vaih sopstvenih
najdaljih predaka, gospoice Felouz."
"Ako je tako, zar vi ne kvarite istoriju evolucije izvlaei ovog
dinosaurusa iz njegove sopstvene ere? ta ako je ba ovaj jedan dinosaurus bio
kljuna karika u celom lancu evolucije?"
Hoskins se nasmeja. "Bojim se da evolucija ne dejstvuje tako jednostavno.
Ne, ovde ne postoji opasnost da izmenimo evolucionu istoriju. injenica da smo
svi jo ovde, iako je ovaj mali baja prenet sto miliona godina napred, trebalo
bi da bude dovoljan dokaz za to."
"Valjda je tako. Je li ovo muko ili ensko?"
"Mujak", ree Hoskins. "Na alost. Od dana kad smo ga doveli trudimo se
da osmotrimo nekog drugog dinosaurusa iste vrste, u nadi da bude ensko. Ali u
poreenju sa time verovatnoa da ovek nae iglu u plastu sena izgleda
ogromna."
"Zato da bude enka?"
Pogledao ju je upitno. "Pa, da bismo stekli priliku da dobavimo plodna
jaja, i da ponemo da gajimo jedno pokolenje malih dinosaurusa ovde u
laboratoriji."
Osetila se glupo. "Naravno."
"Hodite ovamo", ree Hoskins. "Sektor trilobita. Vi znate ta su
trilobiti, gospoice Felouz?"
Nije odgovorila. Posmatrala je kako mali dinosaurus jadno skakue po svom
zatvorenom prostoru, od zida do zida, sav zbunjen. Svaki put je natravao pravo
na zid, pa se odbijao od njega i tek tad okretao. inilo se da to glupo
stvorenje nije u stanju da shvati zato ne moe jednostavno da produi napred,
u otvoreni prostor, u gnjile movare i vrele ume svog preistorijskog sveta.
Pomislila je na Timija, koji sedi u susednoj zgradi, u onih nekoliko
sobiaka, zatvoren kao u kakvom oboru ili tali.
"Rekoh, gospoice Felouz, vi znate ta su trilobiti?"
"ta?" A - da. Da. Neka izumrla vrsta jastoga, je li tako?"
"Pa, ne ba. Jeste ljuskar i jeste izumro, ali uopte ne lii na jastoga.
Zapravo, ne lii mnogo ni na jedno danjanje ivo bie. Svojevremeno su
trilobiti bili preovlaujui oblik ivota na Zemlji, kruna sveg Postanja. To je
bilo pre pola milijarde godina. U to doba, kud god god pogleda, trilobit.
Milioni njih su puzili po dnu svakog mora. Onda su svi izumrli; jo ne znamo
zato. Nisu ostavili nikakvo potomstvo, niti ikakvo genetsko naslee. Bili su
tu, bili su plodni i mnoili su se, a onda su nestali kao da ih nikad nije
bilo. Iza sebe su ostavili svoje fosile u ogromnim koliinama."
Gospoica Felouz pogleda u bazen sa trilobitima. Vide est ili sedam
tromih, zelenosivih stvorenja od po dvadesetak centimetra duine, na podlozi od
sivog mulja. Izgledali su kao neto to bi ovek mogao videti na obali mora, u
baricama zaostalim posle povlaenja plime. Njihova uzana, ovalna, tela vrstog
izgleda bila su podeljena na po tri uzduna renja, jedan srednji izdignuti i
dva manja bona. Du spoljanih rubova tih bonih renjeva videli su se redovi
malih klinova. Na jednom kraju imali su po dva ogromna crna oka, facetovana
poput oiju insekta. Gospoica Felouz vide kako jedan trilobit isputa mnotvo
uporednih lankovitih noica iz bokova i poinje da puzi - sporo, veoma sporo -
po dnu bazena.
Kruna sveg Postanja. Preovlaujui oblik ivota, u svome vremenu.
Pojavi se jedan ovek u laboratorijskom radnom mantilu. Ispred sebe je
gurao kolica sa posluavnikom na kome se nalazila neka sloena sprava,
gospoici Felouz nepoznata. On prijateljski pozdravi Hoskinsa, a gospoici
Felouz uputi jedan iroki, bezlini osmeh.
"Ovo je Tom Dvejn sa Vaingtonskog univerziteta", ree Hoskins. "Jedan od
naih trilobitaa. Tom je nuklearni hemiar. Tome, da ti predstavim Edit
Felouz, strunu negovateljicu. To je ta divna ena koja neguje naeg neandia."
Pridolica se opet osmehnu, sada znatno manje bezlino. "Velika je ast
sresti vas, dr Felouz. Dobili ste kolosalan posao."
"Dovoljno e biti gospoica Felouz", ree ona, nastojei da ne zazvui
isuvie sitniarski. "Kakve veze ima nuklearni fiziar sa trilobitima, ako ne
zamerate to pitam?"
"Pa, ja, zapravo, ne izuavam trilobita per se", ree Dvejn. "Nego hemiju
vode koja je stigla s njim."
"Tom meri razmere izotopa u kiseoniku koji je sadran u toj vodi", ree
Hoskins.
"Zato?"
Dvejn odgovori: "Ovde imamo praiskonsku vodu, staru bar pet stotina, a
moda i est stootina miliona godina. Razmera izotopa daje nam preovlaujuu
temperaturu vode u to doba - mogao bih objasniti podrobno, ako elite - a ako
znamo temperaturu vode, moemo izvesti zakljuke o svakojakim drugim odlikama
tadanje klime na ovoj planeti. Svet se sastojao preteno od okeana, u vreme
kad su trilobiti odlino uspevali."
"Vidite, dakle, gospoice Felouz, Toma zapravo trilobiti nimalo ne
zanimaju. Oni su za njega samo runa, mala smetala koja gamiu po njegovoj
dragocenoj, praiskonskoj vodi. Mnogo je lake onim naunicima koji prouavaju
same trilobite, jer oni samo treba da obavljaju disekciju tih stvorova, a za to
im nije potrebno nita osim skalpela i mikroskopa. Dok jadni Tom mora za svaki
svoj eksperiment da ovde dogura spektrograf mase i namesti ga."
"Zato? Zar ne moe..."
"Ne, ne moe. Nita ne sme da iznese iz ovog stasisnog mehura, to je
strogo pravilo. U pitanju je uravnoteenje temporalnog potencijala."
"Uravnoteenje temporalnog potencijala", ponovi Edit, kao da je Hoskins
rekao neto na latinskom.
"To spada u problematiku ouvanja energije. Ono to dolazi kroz vreme,
putuje du linija temporalne sile. Kreui se, nagomilava u sebi potencijal. A
mi taj potencijal neutraliemo unutar stasisa, i to mora tako ostati."
"Aha", ree gospoica Felouz. U njenom naunom obrazovanju nikad nije bilo
mnogo fizike. I one zamisli iz fizike koje je nekada znala, velikim delom je
pozaboravljala. Moda je to bila njena reakcija na nevesele brane uspomene.
Njen bivi mu voleo je da pria nairoko i nadugako o 'poeziji' koja je
fizici svojstvena, o tajanstvenosti, magiji i divoti fizike. Gospoica Felouz
je smatrala da u toj nauci moda i ima neeg takvog, ali nije volela da se
zadrava na razmiljanju o ma emu to bi bilo u vezi sa njim.
Hoskins ree: "Da krenemo mi dalje, a Toma da ostavimo njegovim
triliima?"
U drugim izdvojenim prostorijama bili su uzorci praiskonskog rastinja -
neobine biljke, krljutave, goljave, nelepe - i komae stena, koje je
gospoici Felouz izgledalo sasvim isto kao kamenje iz dvadeset prvog veka. To
su bili biljni i mineralni delovi zbirke. ivotinje, biljke i minerali: da, kao
to je Hoskins i rekao, ovde je izveden svestran napad na istoriju prirode
minulih vremena. Svaki uzorak imao je svog istraivaa. Bilo je to kao u
muzeju: ali u muzeju vraenom u ivot i pretvorenom u superaktivni istraivaki
centar.
"I vi morate sve ovo da nadgledate, doktore Hoskinse?"
"Samo posredno, gospoice Felouz. Imam pomonike, nebu hvala. Opti
administrativni poslovi vezani za upravljanje ovom korporacijom dovoljno su
obimni da me angauju i tri puta po celo radno vreme."
"Ali vi niste stvarno poslovni ovek", ree ona, pomiljajui na ono
hvalisavo 'dr' iz fizike. "Vi ste u osnovi naunik koji je postepeno otplovio
ka poslovima direktora jedne firme, zar ne?"
Klimnuo je glavom; na njegovom licu bio je izraz aljenja. "'Otplovio', to
je prava re. Poeo sam kao teoretiar. Moj doktorat bio je u vezi sa prirodom
vremena, tehnikom mezonske intertemporalne detekcije i tako dalje. Kad smo
stvarali ovu kompaniju, ni sanjao nisam da u u njoj biti ita osim efa
teorijskog istraivanja. Ali onda su poeli, hm, problemi. Ne mislim na
tehnike. Doli su bankari i odrali nam temeljite lekcije o nainu na koji smo
vodili svoj biznis. Posle toga nastale su personalne promene u vrhu
korporacije, jedna stvar je vodila drugoj i odjednom su poeli da se okreu ka
meni i da mi govore: 'Mora ti da bude direktor, Deri, ti si jedini koji moe
ovo ovde da stabilizuje.' Ja sam bio dovoljno nepametan da im poverujem, a
onda, eto, eto..." iroko se iscerio. "Dadoe mi ovaj fini mahagonijski sto, i
tako dalje. Premeem papire, parafiram izvetaje, drim sastanke. Govorim
drugima ta treba da rade. I ostane mi moda deset minuta dnevno da razmiljam
o ma emu to ima ikakve veze sa mojim naunim istraivakim radom."
Gospoica Felouz oseti neoekivano jak nalet saoseanja. Sad je bar znala
zato je na njegovom radnom stolu ona ploica sa hvalisavim 'dr'. On ne eli da
se pravi vaan. Ta ploica je na tom mestu samo zato da bi ga podseala na to
ko je on stvarno i ta je.
Kako je to alosno, pomisli ona.
"Ako biste mogli da se povuete iz poslovne strane ovih dogaaja", ree
ona, "u koju oblast istraivanja biste hteli da krenete?"
"U probleme kratkodometnog temporalnog prenosa. Nesumnjivo. eleo bih da
traim metod za detektovanje objekata koji lee, u vremenu, blie nama, blie
od sadanje granice koja iznosi 10.000 godina. Obavili smo izvesne preliminarne
studije koje dosta obeavaju, ali tu smo stali. Zaustavlja nas pitanje
raspoloivih resursa - finansijskih, tehnikih; pitanje prvenstava, potreba da
prihvatimo naa trenutna ogranienja. Kad bismo samo mogli izvesti zahvat u
istorijsko vreme, gospoice Felouz - uspostaviti kontakt sa ivim Egiptom
faraona, ili sa narodom Vavilonije ili antike Grke, antikog Rima, ili..."
Zautao je usred reenice. Gospoica Felouz je ula kako u jednoj od
udaljenih prostorija poinje neka tarapana; neko je tankim glasom svaalaki
vikao. Hoskins se namrtio, progunao jedno urno 'Oprostite' i otiao veoma
brzo.
Gospoica Felouz je pola za njim najbre to je mogla ii, a da ba ne
potri. Nije bila osobito raspoloena da ostane sama u okruenju ispremetanih
davnih vremena.
Jedan stariji ovek u ulinoj odei, sa proreenom sivom bradom, crven u
licu, raspravljao se sa mnogo mlaim tehniarem na ijem je laboratorijskom
belom mantilu stajala crvena i zlatna oznaka firme 'Stasis Tehnologije'.
Razbenjeni stariji ovek je govorio: "Ja moram da dovrim bitne vidove mojih
istraivanja. Zar to ne razumete?"
"ta se deava?" upita Hoskins, urno stupajui izmeu njih.
Tehniar ree: "Pokuaj iznoenja uzorka, doktore Hoskinse."
"Iznoenja iz stasisa?" ree Hoskins, uzvijajui obrve. "Je l' ti to
ozbiljno?" Okrete se starijem oveku. "Ne mogu verovati da je to istina,
profesore Adamevski."
Stariji ovek pokaza ispruenim prstom ka najbliem stasisnom mehuru.
Gospoica Felouz pogleda tamo, ali vide samo jedan mali, sivi laboratorijski
sto i na njemu jedan komad kamena, koji se ba niim nije isticao, i nekoliko
epruveta u kojima su, pretpostavila je, bili reagensi za testiranje.
Adamevski ree: "Obiman je posao koji ja jo moram obaviti da bih
utvrdio..."
Tehniar mu upade u re. "Doktore Hoskinse, profesor Adamevski je od
poetka znao da ovaj uzorak halkopirita moe samo dve nedelje da ostane ovde. A
to vreme istie danas."
"Dve nedelje!" dreknu Adamevski. "Ko moe unapred da odredi koliko e
jedno istraivanje potrajati? Da li je Rendgen otkrio naela X-zraka za dve
nedelje? Da li je Raderford reio problem atomskog jezgra za dve nedelje? Da li
je..."
"Ali dve nedelje su granica odreena za ovaj eksperiment", ree tehniar.
"Profesoru je to bilo poznato."
"Pa ta? Nisam bio u mogunosti da jemim da u zavriti svoj rad za tako
kratko vreme. Ne mogu da gledam u budunost, doktore Hoskinse. Dve, tri, etiri
nedelje - ta mari, vano je reiti problem, zar ne?"
"Problem se sastoji u tome to su nai kapaciteti za delovanje, ovde,
ogranieni, profesore", ree Hoskins. "Imamo samo toliko stasisnih mehurova
koliko imamo, a posla ima beskonano mnogo. Zato moramo da rotiramo uzorke. To
pare halkopirita mora da se vrati tamo odakle je uzeto. Dugaak je spisak
ljudi koji ekaju da upotrebe ovaj mehur."
"Pa neka ga upotrebe", ree Adamevski vatreno. "A ja nosim uzorak odavde i
zavravam na mom univerzitetu rad sa njim. Bie vam vraen im zavrim."
"Znate da to nije mogue."
"Pare bakarne rude! Jedno bedno pare kamena, teko tri kilograma, bez
ikakve komercijalne vrednosti! Zato ne bi bilo mogue?"
"Ne moemo sebi dozvoliti toliki utroak energije!" ree Hoskins. "To vam
je poznato, kao i sve ostalo to vam se ovde govori, te zato molim da ne
pokuavate da glumite neznanje."
Tehniar ree: "Doktore Hoskinse, sutina je u tome to je on zapeo da
odnese kamen protivno pravilima. Malo je nedostajalo da probijem stasis
maloas, ne znajui da je profesor unutra."
Zavladala je ledena tiina.
Posle nekoliko trenutaka Hoskins se okrete nauniku i ree hladno
formalnim nainom: "Da li je to tano, profesore?"
Adamevski je izgledao kao da mu je nelagodno. "Nisam smatrao da e biti
ikakve tete ako..."
"Nikakve tete? Nikakve tete?" Hoskins odmahnu glavom. inilo se da
suzbija u sebi pravi bes, velikim naporom.
Jedna poluga za potezanje, koja se zavravala crveno obojenom drkom, bila
je postavljena iznad njihovih glava, ispred stasisne odaje sa profesorovim
mineralnim uzorkom. Drka je bila tako visoko da se mogla dohvatiti, ali ne
lako. Za njen kraj bilo je vezano najlonsko ue koje je odatle vodilo kroz zid,
u tu prostoriju. Hoskins bez oklevanja prui ruku gore i povue polugu.
Gospoica Felouz, koja je gledala u tu sobu, naglo udahnu: blistava
svetlost zatreperila je na tren oko komada rude, obavijajui ga zasenjujuim
oreolom crvenog i zelenog sjaja. Pre nego to je gospoica Felouz imala vremena
ak i da zatvori oi pred time, svetlost je nestala. Ali sa svetlou je nestao
i taj komad kamena; ugasilo se i njegovo postojanje; na sivom laboratorijskom
stolu nije ga vie bilo.
Adamevski je stajao, hvatajui vazduh, sav razbenjeni ogoren. "ta ste
to..."
Hoskins ga prekide grubim tonom. "Moete pokupiti stvari iz vaeg
ormaria, profesore. Dozvola koju ste imali da istraujete materijal u stasisu
trajno je ukinuta, poev od ovog trenutka."
"ekajte. Pa ne moete..."
"ao mi je. Mogu, profesore. I inim to. Prekrili ste jedno od naih
najstroih pravila."
"aliu se zbogo ovoga Meunarodnom udruenju za..."
"Samo se vi alite koliko hoete", ree Hoskins. "Ustanoviete da u
sluajevima kao to je ovaj niija re nije starija od moje."
Okrenuo je lea namerno, ostavljajui profesora da protestuje i dalje, i
suoio se sa gospoicom Felouz. Ona je celu tu epizodu gledala sa sve veom
nelagodnou, nadajui se da e njen pejder proraditi i dati joj izgovor za
povlaenje iz ove neugodne situacije.
Hoskinsovo lice bilo je belo od gneva.
"ao mi je to smo morali da prekinemo na obilazak ovakvim
neprijatnostima, gospoice Felouz. Ali ponekad se i ovako neto mora uraditi.
Ako elite jo neto ovde da vidite - ako imate neka dalja pitanja..."
"Mislim da sam videla dovoljno, doktore. Ako nemate nita protiv, ja bih
se vratila Timiju, moda je ve vreme."
"Ali izvan vae komore proveli ste samo..."
"Ipak, moda bi trebalo da se vratim."
Hoskinsove usne su se tokom jednog trenutka pokretale neujno. Kao da je
pokuavao da sastavi nekakav apel koji bi joj uputio. Onda ree: "Kako bi bilo
da pozovete gospou Stretford i pitate je kako je Timi. Pa, ako je sa deakom
sve u redu, moda moete dozvoliti sebi malo vie slobodnog vremena. eleo bih
da odemo na ruak zajedno, gospoice Felouz."
24.
Otili su u kafe-restoran kompanije, u jedan kutak namenjen za vie
slubenike. Hoskins je pozdravljao ljude na sve strane i svima predstavljao
gospoicu Felouz sasvim slobodno; ona je, meutim, oseala bolnu postienost.
ta li e ovaj svet da misli, videi da smo nas dvoje ovako zajedno? -
pitala se. Oajniki je pokuavala da izgleda poslovno. Sad je zaalila to
nije ostala u uniformi negovateljice. Ta uniforma joj je sluila kao svojevrsni
oklop. Omoguavala joj je da svetu predoi jednu spoljanjost koja znai
funkciju, a ne linost.
Hrana nije bila nita osobito. Restorani je imao razne salate, sendvie,
vone aranmane, kifle - i to je bilo otprilike sve. Takav izbor joj je
odgovarao: Edit nikad nije volela sloene rukove, naroito ne usred dana.
Uostalom, posle toliko godina ivota u bolnici, ne samo to se navikla na hranu
iz raznih kafeterija, nego ju je ak i zavolela. Odabrala je i na posluavnik
stavila nekoliko jednostavnih stvari: tanjir sa zelenom salatom, meavinu
iseenih jagoda i pomorandi, dve krike raenog hleba, boicu maslacmleka.
Kad su seli, gospoica Felouz ree: "Imate li esto nevolje te vrste,
doktore Hoskinse? Mislim, kao sad sa profesorom."
"A, pa to je bilo neto novo", ree Hoskins. "Naravno da veito moram da
se raspravljam sa ljudima ije je vreme za eksperiment isteklo i koji bi hteli
da odnesu svoj uzorak. Ali ovo je prvi put da neko pokua da to stvarno uini."
"A onda bi nastao grozan problem sa... hm... ravnoteom vremenskog
potencijala?"
"Tano tako", ree Hoskins, koji kao da je bio zadovoljan to je ona
ovladala tim renikom. "Naravno, pokuali smo da uzmemo u obzir takve
mogunosti. Uvek e postojati opasnost od nesrea, pa smo mi spremili posebne
izvore energije koji bi nadoknadili gubitak nastao iznoenjem neega iz
stasisa. Ali to ne znai da bismo rado videli troenje jednogodinje koliine
energije za pola sekunde. Jednostavno, nemamo para za tako neto; posledica bi
bila ta da bismo morali da smanjimo obim svojih operacija tokom nekoliko
sledeih meseci kako bismo nadoknadili tetu. A da bi sve bilo jo gore, u
trenutku probijanja stasisa taj profesor bi i sam bio u istoj prostoriji."
"Da se to desilo, ta bi bilo s njim?"
"Pa, pravili smo mi te eksperimente, sa neivim stvarima - ali i sa
mievima, zapravo - i sve to se nalo u mehuru u trenutku probijanja stasisa
iezlo je."
"Mislite, vratilo se unazad kroz vreme?"
"Verovatno. Odneto, povueno, da se tako izrazim, snagom predmeta koji u
tom asu preskae nazad u svoje prirodno vreme. Tako je bar po teoriji, a mi
nemamo nikakvog razloga da u nju sumnjamo: predmet koji se vraa na svoje mesto
u prostorvremenskoj matrici stvara tako mone sile u svojoj neposrednoj blizini
da sa sobom povlai i sve to se oko njega nae. Ogranienja mase vae, ini
se, samo za prebacivanje napred. Da se u tom mehuru naao, pored uzorka rude,
slon, bio bi i on odvuen u prolost. Ne usuujem se ni da pomislim na krenje
zakona o odranju energije sadrano u tome."
"Laboratorijski sto nije otiao", ree gospoica Felouz.
Hoskins se iroko osmehnuo. "Nije. Ni pod, ni zidovi. Ta sila ima izvesna
ogranienja. Izgleda da nije dovoljno jaka da povue u prolost objekte koji su
dobro privreni za podlogu. Ona pokupi samo neuvrene, zasebne predmete
koji se nau u blizini. Zato mi sve predmete u stasisnom mehuru koji su blizini
prenoenog objekta dobro pritegnemo za podlogu, to ba i nije jednostavan
posao."
"A profesor ne bi bio na taj nain privren."
"Ne bi", ree Hoskins. "Taj idiot bi skupa sa svojom kameninom ibnuo
pravo nazad kroz vreme iz koga je kamen uzet - u pliocen."
"Ala bi nagrajisao."
"Verovatno. Mada ja ne bih suze ronio za njim, to vas uveravam. Ako je
dovoljno nerazuman da kri pravila, pa se zbog toga zatekne na pogrenom mestu
u pogreno vreme i neto grozno mu se desi, onda je to tano ono to je
zasluio. Meutim, mi bismo na kraju stradali. Moete li da zamislite kakva bi
se tuba sruila na nas?"
"Ali ako bi njegova sopstvena nemarnost bila uzrok njegove pogibije..."
"Ne budite naivni, gospoice Felouz. U ovoj zemlji, raznorazni idioti ve
decenijama stradaju zbog sopstvenog nemara, a advokati njihovih naslednika
usprevaju da prilepe odgovornost drugim ljudima. Pijandura se skljoka pred voz
- provalnik se smandrlja niz svetlarnik neije kue i razlupa lobanju - ak se
okea na zadnju stranu autobusa i padne - zar ne znate da posle bude plaanje
odtete za takve? Naslednici Adamevskog bi rekli da smo mi bili nemarni zato
to pre ukidanja stasisa nismo proverili ima li koga u mehuru. A sud bi se
sloio, bez obzira na injenicu da taj ovek nije imao nikakvo pravo da se
uunja unutra i da pokua da ukrade uzorak. A i kad bismo u toj parnici
pobedili, gospoice Felouz, moete li zamisliti kako bi javnost reagovala kad
bi se za tu priu saznalo? Bezazleni stari naunik ubijen u stasisnom
incidentu! Stravini rizici vremeplovskog procesa! Neznane opasnosti prete
stanovnitvu! Ko zna, moda se od stasisnog mehura moe napraviti zrak smrti!
Kakvi se to smrtonosni eksperimenti vre iza tih kapija? Zatvorite ih!
Zatvorite ih! Vidite? Preko noi bi se stvorila slika da smo mi nekakva
udovita, a budet bi bio uguen, ovako", ree Hoskins i pucnu prstima.
Namrtio se, spustio pogled ka tanjiru i poeo se neraspoloeno igrati sa
hranom.
Gospoica Felouz ree: "Zar ga ne biste mogli vratiti? Istim postupkom
kojim ste doneli taj komad stene?"
"Ne, jer kad se neki predmet vrati, prvobitna nanianjenost prestaje, osim
ako su prethodno preduzete mere da se ona ouva, a mi to u ovom sluaju ne
bismo uradili. Zapravo, mi nikad ne preduzimamo te mere, ni u jednom sluaju.
Nema razloga. Ponovo nai tog profesora znailo bi nanianiti jo jednom u istu
taku, sa daljine od oko pet miliona godina, a to je otprilike kao da bacite
udicu u okean sa nadom da ete upecati ba jednu odreenu ribu. Boe, kad samo
pomislim koje sve mere predostronosti preduzimamo da se nesree ne dogaaju,
odmah ponem da se ljutim. Udesili smo da svaki pojedini stasisni mehur ima
svoj zaseban mehanizam za probijanje, to smo i morali, jer je svaki mehur
zasebno nanianjen i svaki mora imati nezavisnu kolapsibilnost. Sutina je da
svaki probojac aktiviramo tek u poslednjem moguem trenutku, a i to je nemogue
uraditi ma kojim postupkom osim - videli ste me, zar ne? - potezanjem one
ipke, koja se uvek nalazi izvan mehura. Takvo jedno potezanje znai grubu
mehaniku radnju koja zahteva prilian napor: nije verovatno da bi iko to
uradio sluajno."
"Znai, profesora Adamevskog biste jednostavno morali da ostavite u, kako
rekoste, pliocenu?"
"Nikakve alternative ne bi bilo."
"A pliocen je bio pre pet miliona godina?"
"Zapravo, zapoeo je pre nekih deset miliona godina. I trajao priblino
osam miliona. Ali onaj komad stene je uzet iz jednog trenutka koji je bio pre
pet miliona godina."
"ta mislite, da li bi profesor tamo uspeo dugo da se odri u ivotu?"
Hoskins okrete dlanove nagore, gestom neizvesnosti. "Pa, klima verovatno
ne bi bila onako nezgodna kao u ledenom dobu iz koga je uzet va Timi, a
atmosfera bi bila manje-vie podudarna sa ovim to mi danas ovde diemo -
naravno, bez gomile smea koju smo sami utrpali u svoju atmosferu tokom
poslednjih dve-tri stotine godina. Znai, ako bi Adamevski imao iole pojma o
lovu i o pronalaenju jestivih biljaka, to, po mom utisku o njemu, nije uopte
verovatno, mogao bi da se snalazi izvesno vreme. Izmeu dve nedelje i dva
meseca, rekao bih."
"Ali ako bi tokom tog vremena sreo neku pliocensku enu i ako bi joj se
dopao, pa ako bi ga ona nauila kako se sakuplja hrana?" Tad gospoici Felouz
pade na um neto jo lue. "Oni bi se ak mogli i spariti tamo i imati dece,
celu jednu novu genetsku liniju, bila bi to kombinacija gena dananjeg oveka
sa genima jedne preistorijske ene. Zar to ne bi promenilo potonju istoriju? U
tome bi leala najvea opasnost od profesorovog preskoka u prolost, zar ne?"
Hoskins je nastojao da se ne smeje mnogo.
Osetila je kako joj lice poinje jako da se crveni. "Jesam li kazala neto
mnogo glupo, doktore?"
Tek nekoliko trenutaka posle toga bio je u stanju da joj odgovori. "Glupo?
Ne, to je preotra re. Naivno, eto koju bih re ja radije upotrebio. Gospoice
Felouz, u pliocenu nije bilo nikakvih ena koje bi ekale da se pojavi na
profesor Adamevski i da uspostavi domainstvo s njima. Ili, bar, nije postojala
nijedna koju bi on mogao sagledati kao prihvatljivu partnerku."
"Aha."
"Zaboravio sam veinu onog to sam nekad znao o precima hominida, ali mogu
vam rei sa punim pouzdanjem da Adamevski tamo ne bi naao nijednu koja bi
liila na homo sapiensa. U najboljem sluaju, naiao bi na neku primitivnu
vrstu australopitekusa; oni bi bili moda sto dvadeset centimetara visoki i
pokriveni od glave do pete krznom. Ono to mi smatramo ljudskom rasom tada jo
nije postojalo, jer evolucija nije bila stigla tako daleko. Dalje, po mom
miljenju, ak ni ovek tako prepun strasti, kao to je profesor Adamevski" -
Hoskins savlada jo jedan nastup cerekanja - "ne bi se zaljubio u prosenu
pliocensku hominidnu enku do te mere da bi poeleo da ima seksualne odnose s
njom. Dodue, ko zna, ako bi ta njegova australopitekinja bila pliocenski
ekvivalent Helene Trojanske - cica majmunskog lica zbog koje je porinuto
hiljadu brodova, da se tako izrazim..."
"Mislim da sam shvatila", ree gospoica Felouz brzo. Sad se kajala to je
upravila razgovor na tu stranu. "Ali pitala sam vas ranije, kad ste mi pokazali
dinosaurusa, zato izvlaenje pojedinih stvari iz prolosti, ili ubacivanje
nekih stvari u prolost, ne menja istoriju. Sad znam da na profesor ne bi
mogao zasnovati porodicu u pliocenu, ali ako biste poslali nekoga u neku bliu
eru, kad su prava ljudska bia ve postojala - recimo, dvadeset hiljada godina
unazad..."
Hoskins kao da se zamislio. "Hm, pa u tom sluaju bi, valjda, nastali neki
manji poremeaji u vremenskoj liniji. Ali ne verujem da bi se desilo ita
krupno."
"Znai, vi jednostavno ne moete promeniti istoriju upotrebom stasisa?"
"Teorijski, moemo. Valjda moemo. Ali u praksi, osim ako bi se desilo
neto veoma neuobiajeno, ne moemo. Nama itavo vreme poneto bei iz ovih
mehura. Molekuli vazduha. Bakterije. Praina. Nekih deset posto nae potronje
energije ide na kompenzovanje takvih mikro-gubitaka. Ali nastali poremeaji se
sami vremenom ublae, ak i kad su u pitanju veliki predmeti. Razmotrite, na
primer, to pare halkopirita doneto za Adamevskog iz pliocena. Ono je provelo
ovde dve nedelje. Recimo da je za to vreme neki insekt, u pliocenu, trebalo da
se sakrije pod taj kamen, ali poto kamena nije bilo, insekt je ubijen.
Pretpostavljam da bi to moglo pokrenuti celi niz promena du vremenske linije.
Ali stasisna matematika pokazuje da bi promene inile konvergentan niz.
Koliina promena bi se vremenom smanjivala i najzad bi se svi dogaaji vratili
na onu putanju na kojoj bi i inae bili."
"Hoete rei da stvarnost uspe da se izlei?"
"Pa, moglo bi se tako rei. Ako iz prolosti iupate ljudsko bie, ili
ako oveka bacite iz sadanjosti u prolost, napraviete veu ranu. Ako je re
o nekom obinom oveku, rana e se ipak zaleiti - tako prorauni pokazuju.
Naravno, svaki dan dobijamo pisma od ljudi koji bi hteli da iz prolosti
dovedemo Abrahama Linkolna, ili Muhameda, ili Aleksandra Velikog. Mi to iz
tehnikih razloga zasad ne moemo izvesti, niti je verovatno da bismo pokuali
ako bismo i mogli. Ali ak i kad bismo mogli bacati svoju mreu u tako blisku
prolost i kad bismo bili u stanju da lociramo unapred odreene pojedince kao
to su ta trojica koje sam pomenuo, premetanjem takvih velikih oblikovatelja
istorije napravili bismo promenu u stvarnosti, tako veliku da ne bi mogla biti
zaleena. Postoje naini da se izrauna koje promene bi mogle biti prevelike, a
mi dobro pazimo da ne dospemo ni blizu te granice."
Gospoica Felouz ree: "Znai, Timi..."
"Ne, s njim nema nikakvih problema te vrste. On je samo mali deak, koji
je pripadao jednoj podvrsti ljudskog roda kojoj je bilo sueno da izumre nekih
pet ili deset hiljada godina kasnije; zaista nije verovatno da bi on mogao,
zato to smo ga doveli u nai eru, postati promenitelj istorije. Stvarnost je
bezbedna." Hoskins joj dobaci jedan otar, kratak pogled. "Nema potrebe da se
oko toga brinete."
"Ne brinem se. Samo pokuavam da shvatim kako stvari ovde dejstvuju."
"Nalazim da je to pohvalno."
Gospoica Felouz otpi jedan dug gutljaj maslacmleka. "Ako nije istorijski
rizino dovesti jedno neandertalsko dete u nau eru, onda bi trebalo da bude
mogue dovesti, jednog dana, i drugo, zar ne?"
"Jasna stvar. Al' nama e i ovo jedno biti dovoljno, pretpostavljam. Ako
nam Timi pomogne da saznamo sve to elimo..."
"Nisam mislila da dovodimo drugo dete radi istraivanja. Nego, kao
drugara, da se Timi s njim igra."
"ta?"
Ta pomisao je maloas prosto zasijala u njenom umu, isto onako naglo i
neoekivano kao svojevremeno ime 'Timi': stvar impulsa, spontana. Gospoica
Felouz je bila zapanjena tim svojim naglim nadahnuem.
Ali sad, kad joj je to ve palo na pamet, nije htela da odustane.
"Timi je u svakom pogledu normalno i zdravo dete, koliko ja mogu videti.
Dete svog vremena, razume se. Ali, po mom miljenju, Timi je, na svoj osoben
nain, ak i izuzetno sposoban."
"I ja svakako mislim da je to tako, gospoice Felouz."
"Meutim, njegov razvoj se u predstojeem razdoblju moda nee nastaviti
normalno."
"Zato ne bi?" upita Hoskins.
"Svakom detetu potrebni su podsticaji, a ovo dete ivi kao robija u
samici. Nameravam da uinim koliko mogu, ali ne mogu da nadoknadim odsustvo
itave jedne kulturoloke matrice. A time hou da kaem, doktore Hoskinse, da
je njemu potreban drugi deak, da se igraju zajedno."
Hoskins lagano klimnu glavom. "Na alost, on je stigao samo u jednom
primerku, a? Jadni klinac."
Gospoica Felouz ga je motrila prodornim pogledom, nadajui se da je
izabrala pravi trenutak za ovo.
"Pa, ako biste mogli dovesti jo jednog neandia, da boravi u istim ovim
prostorijama, sa Timijem..."
"Da. To bi bilo idealno, gospoice Felouz. Ali je, dabome, neizvodljivo."
"Neizvodljivo?" upita gospoica Felouz razoarano.
"Ni sa najboljom voljom na svetu, a najbolja volja je, nadam se, upravo
na stav. Nikako ne bismo mogli oekivati da naemo jo jedno neandertale te
starosti, osim ako bismo bili neverovatno srene ruke - bila je to era izuzetno
niske gustine naseljenosti, gospoice Felouz; ne moemo da zahvatimo olako u
neki neandertalski ekvivalent velikog grada i apimo neko dete; a i kad bismo
mogli, ne bi bilo poteno umnogostruavati rizik dovoenjem jo jednog ljudskog
stvorenja u isti stasisni mehur."
Gospoica Felouz spusti kaiku. Vrtoglave nove pomisli prodirale su kao
poplava u njen um. Ona energino ree: "U tom sluaju, doktore Hoskinse,
dozvolite mi da pristupim iz drugog pravca. Ako je nemogue dovesti drugo
'neandertale' u sadanjost, u redu, onda je to tako. Nisam ba ni sigurna da
bih mogla izai nakraj sa jo jednim. Ali ta ako mi - malo kasnije, mislim,
kad se Timi bolje prilagodi na ovaj moderni ivot - ta ako mi dovedemo spolja
neko dete da se igra s njim?"
Hoskins se zabrinuto upilji nju. "Ljudsko dete?"
"Drugo dete", ree Edit zurei besno. "Timi je ljudsko bie."
"Naravno. Znate ta sam hteo da kaem. Ali ja ni u snu ne bih tako neto
pomislio."
"Zato ne? Zato ne biste to mogli? Ne vidim ta ne valja u toj zamisli.
Izvukli ste to dete iz vremena i pretvorili ga u veitog zatvorenika. Zar mu ne
dugujete neto? Doktore Hoskinse, ako u ovom dananjem svetu postoji ijedan
ovek koji bi mogao biti smatran ocem tog deaka, ocem u svakom smislu sem u
biolokom, to ste vi. Zato ne moete tu sitnicu da uinite za njega?"
"Njegov otac?" ree Hoskins, pa ustade, malice nesigurno, na noge.
"Gospoice Felouz, mislim da u vas sad vratiti tamo, ako nemate nita protiv."
Dok su se vraali u kuu lutaka zvanu 'Stasis sekcija jedan' vladalo je
sumorno utanje koje ni on ni Edit ne prekidoe.
25.
Kao to je obeao, Mekintajer joj je poslao hrpu strune literature o
neandertalcima. Gospoica Felouz se bacila na itanje kao da je opet uenica
medicinske kole i kao da e kroz nekoliko dana polagati neki bitan ispit.
Nauila je da su prvi neandertalski fosili otkriveni sredinom devetnaestog
veka i da su ih otkrili radnici koji su kopali u nekom kamenolomu krenjaka
blizu Diseldorfa, u Nemakoj, na mestu zvanom Neanderska dolina - Neanderthal,
na nemakom jeziku. Radnici su bili u jednoj peini, dvadesetak metara iznad
dolinskog dna, i raiavali su blato kojim je bila pokrivena neka naslaga
krenjaka; tada su nali ljudsku lobanju usaenu u pod peine, a nedaleko
odatle jo neke kosti.
Radnici su lobanju i nekoliko tih kostiju dali jednom nastavniku lokalne
srednje kole, a on ih je odneo u Bon, doktoru Hermanu afhauzenu, uvenom
anatomu. afhauzen je bio iznenaen njihovom udnovatou. Lobanja je imala
mnoge ljudske odlike, ali izgledala je neobino primitivno: bila je izduena, a
uska, elo je bilo koso, a ne uspravno, dok je iznad oiju, tamo gde bi trebalo
da budu obrve, strao ogroman kotani greben. Butne kosti donete kad i lobanja
bile su toliko debele i teke da zapravo i nisu liile na ljudske.
Ali afhauzen jeste zakljuio da su to ljudski ostaci - samo, izuzetno
stari. Poetkom 1857. godine proitao je na jednom naunom skupu svoj rad o
tome, a u njemu je ove neobine fosilne ostatke nazvao 'najdrevnijim tragom
ranih stanovnika Evrope'.
Gospoica Felouz je digla pogled ka Timiju, koji je, na drugom kraju sobe,
bio zabavljen nekom igrakom.
"uj ovo", ree ona. "'Najdrevniji trag ranih stanovnika Evrope'. On tako,
o nekome od tvojih roaka."
Nije se primeivalo da je Timi impresioniran time. Izgovorio je nekoliko
ravnodunih kvrckanja i vratio se svojoj igri.
Gospoica Felouz je itala dalje. Knjiga je brzo potvrdila neto to je
Edit i ranije, mada nejasno, znala: da neandertalski narod, iako je svakako bio
evropski i star, nije bio i najstariji.
Posle tog prvog otkria neandertalskih ostataka, uinjena su, tokom
poznijih godina devetnaestog veka, slina otkria u mnogim drugim delovima
Evrope. Nalaene su fosilizovane kosti preistorijskih ovekolikih stvorenja sa
koso nagnutim elima, ogromnim guravim svodovima iznad oiju, i - jo jedna
njihova tipina osobina - sa vilicom koja se ispod donjih zuba naglo povlai
unazad. Naunici su vodili rasprave o tim fosilima. U to vreme, Darvinove
teorije o evoluciji iroko su prihvaene i dolo se do opte saglasnosti oko
toga da fosili neandertalskog tipa predstavljaju ostatke jedne preistorijske
vrste ljudskih bia, grubog izgleda, vrste koja je bila predak modernog oveka
i koja se, na evolucionoj lestvici, nalazila moda negde izmeu ovekolikih
majmuna i ljudi.
"'Grubog izgleda'", ree gospoica Felouz i mrknu. "Lepota je u oku
posmatraa, a, Timi?"
Meutim, usledila su otkria drugih tipova ovekolikih fosila - na Javi, u
Kini i na drugim lokacijama u Evropi - a ti fosili su izgledali primitivnije od
neandertalskih. U dvadesetom veku, kad su razvijeni pouzdani metodi za
datiranje drevnih nalazita, postalo je jasno da su neandertalci morali iveti
u doba srazmerno nedavno na lestvici ljudske evolucije. Javanski i kineski
oblici primitivnog ljudskog bia bili su bar pola miliona godina stari, moda i
stariji, a neandertalac se pojavio na pozornici ivota tek pre nekih sto
pedeset hiljada godina. Po svemu sudei, neandertalci su tokom nekih stotinak
hiljada godina iveli u velikom delu Evrope i Bliskog Istoka; vreme njihovog
uspeha okonalo se pre nekih trideset pet hiljada godina. Onda su nestali: na
svim lokacijama zamenile su ih moderni oblici ljudske rase, koji su, izgleda,
nastali u isto vreme kad i prvi neandertalci. Toliko hiljada godina naporednog
ivljenja sa neandertalcima, moda u slozi ili u neslozi; zatim, populaciona
eksplozija jednih i propast drugih.
Knjige su davale nekoliko raznih teorija o uzrocima iznenadnog izumiranja
neandertalaca. Ali svi strunjaci bili su saglasni u jednoj stvari: taj narod
je nestao sa lica Zemlje pozno u razdoblju ledenih doba.
Neandertalci, dakle, nisu bili preci dananjeg oveka, majmunoliki,
zverskog izgleda. Oni uopte nisu bili ovekovi preci. Bili su samo ljudska
bia drugog oblika, u mnogo emu razliiti od svojih savremenika koji su
opstali i do modernih vremena. Moda - daleki srodnici. U toku ledenih doba te
dve rase postojale su naporedo, moda je to bila nelagodna koegzistencija. Ali
doba kad su veliki gleeri pokrivali Evropu preivela je samo jedna.
"Znai, ti jesi ljudsko bie, Timi. Nikad nisam stvarno sumnjala u to." -
Iako jeste jednom posumnjala, tokom onih ravih trenutaka na samom poetku; i
sad se stidela zbog toga. - "Ali ovde, evo, pie crno na belo. Ti samo malice
neobino izgleda, to je sve. Ali ljudsko si bie u jednakoj meri u kojoj sam
to i ja. U jednakoj meri kao ma ko ovde."
Od Timija dopree opet mrmljanja i kvrckanja.
"Dabome", ree gospoica Felouz. "To je i tvoje miljenje, je l' tako?"
A ipak, te razlike, razlike...
Pogled gospoice Felouz jurio je po redovima teksta. Kako su stvarno
izgledali neandertalci? U poetku su o tome voene ustre rasprave, zato to je
samo mali broj neandertalskih fosila bio naen; za jedan od prvih pokazalo se
da je kostur nekog mukarca ije su kosti unakaene artritisom, zbog ega je
nastala iskrivljena slika o moguem izgledu normalnog pripadnika te rase. Ali,
tokom vremena, nalaenjem sve novih i novih fosilnih ostataka, stvorena je
opteprihvaena slika o neandertalskom oveku.
Bili su nieg rasta nego dananji ljudi - njihovi najvii mukarci
verovatno nisu nadmaivali sto ezdeset dva centimetra - ali zdepasti i
pleati; prsa su im bila kao bure. elo je bilo u vidu nizbrdice ili kosine, na
ijem dnu su se uzdizali ogromni kotani lukovi iznad oiju. Njihova donja
vilica zavravala se oblinom, ali nikakav 'vrh vilice' nisu imali. Nos im je
bio veliki, irok, ali nosnu kost imali su nisku. Usta su im bila uspruena
napred, kao njuka. Stopala su im bila ravna i veoma iroka, sa kratkim, ali
debelim nonim prstima. Kosti su im bile debele i teke, zglobovi krupni, a
muskulatura verovatno izuzetno dobro razvijena. Noge su im, u odnosu na torzo,
bile srazmerno kratke; mogue je da su uvek hodali sa nogama delimino
povijenim, to jest savijenim u kolenima, kao u nekom blagom poluunju.
Ne, nisu bili lepi. Ne po dananjim shvatanjima lepote.
Ali bili su ljudska bia. Nesumnjivo ljudska. Oiaj i obrij neandertalca
i strpaj ga u koulju i farmerice: verovatno e moi da se eta ulicom bilo kog
grada na svetu, a da ne privue niiju panju.
"A uj ovaj deo, Timi!" Gospoica Felouz je vukla prst po stranici i
itala mu glasno. "Njegov mozak bio je veoma veliki. Mozak se kod kostura meri
po kranijalnom kapacitetu, to znai po konkretnoj zapremini, u kubnim
centimetrima, lobanjske upljine. Kod modernog homo sapiensa proseni
kranijalni kapacitet iznosi oko 1400 do 1500 kubnih centimetara. Neki mukarci
imaju kranijalni kapacitet od samo 1100 do 1200 cm3. Proseni neandertalski
kapacitet mozga iznosio je oko 1600 cm3 kod mukaraca i oko 1350 cm3 kod ena.
To je iznad odgovarajuih prosenih vrednosti kod homo sapiensa." Frknula je.
"ta kae na to, Timi? 'Iznad odgovarajuih prosenih vrednosti kod homo
sapiensa'!"
Timi joj se osmehnuo. Maltene kao da je razumeo! Ali gospoica Felouz je
znala da za to nema izgleda. Nije razumeo.
"Naravno", ree ona, "nije stvarno vana veliina lobanje, vaan je
kvalitet mozga unutra. Slonovi imaju vee lobanje nego valjda iko drugi, ali za
algebru nisu sposobni. Dodue, nisam ni ja, ali ja bar umem da itam knjigu i
vozim kola, a pokai mi slona koji to ume! ta misli, Timi, da li sam smena?
to ovako priam s tobom?" Deakovo lice bilo je ozbiljno; ponudio joj je
dva-tri coktanja. "Ali tebi treba neko s kim bi ovde priao. A i meni. Doi
askom ovamo, Timi, je l' moe?" Pozvala ga je pokretima prsta. Gledao ju je
'belo'; ostao je na svom mestu. "Doi ovamo, kod mene, Timi. Hou neto da ti
pokaem."
Ali on ni da makne. Lepa je to matarija bila, zamiljati da on poinje da
shvata njene rei; ali Edit je dobro znala da iza te matarije ne stoji nita
stvarno.
Zato je ona prila njemu, sela pored njega i pruila mu knjigu koju je do
tada itala. Na levoj stranici bio je crte, umetnika rekonstrukcija izgleda
neandertalskog lica. Masivna, proseda muka glava, sa tim tipinim ispruenim
ustima, velikim pljosnatim nosem i umrenom bradurinom. Glava mu je bila
pognuta napred iz ramena, usne malo povuene unazad tako da su se zubi videli.
Lice divljaka, svakako. Moglo bi se nazvati i grubim: od te injenice nije bilo
uzmaka.
Ipak, u oima te naslikane glave iskriila je nesumnjiva inteligencija. A
izraz lica nagovetavao je - ta? Tragediju? Bol u srcu i dui?
Nacrtani divljak zurio je u daljinu kao da gleda kroz mnoga
hiljadugodita. Kao da vidi jedan svet u kome vie nema nijednog pripadnika
njegove rase, nijednog osim ovog malog deaka koji i ne bi trebalo da bude tu.
"Kako ti on izgleda, Timi? Da li ga uopte prepoznaje? Da li ti iole lii
na ono kako je tvoj narod stvarno izgledao?"
Timi kvrcnu nekoliko puta. Knjigu je pogledao jednom, ali bez ikakvog
primetnog zanimanja.
Gospoica Felouz nekoliko puta kucnu prstom po slici. Onda dohvati Timija
za ruku i poloi mu aku na tu stranicu, da mu skrene panju na ilustraciju.
On to jednostavno nije razumeo. inilo se da mu taj lik na stranici ne
znai ba nita.
Gladio je stranicu akom, nezainteresovano i udaljeno, kao da je glatkoa
hartije bila jedina osobina te knjige koja mu je privukla panju. Onda je
zavrnuo i podigao donji ugao stranice i poeo dokono da ga vue, tako da je
stranica poela da se cepa iz knjige.
"Ne!" uzviknu gospoica Felouz i brzim, refleksnim gestom odvue deakovu
aku od knjige, odmah ga pljesnuvi po ruci. Udarac je bio lak, ali je znaio
nesumnjivi prekor.
Timi se zapilji u nju. Oi su mu blistale od besa. Zareao je,
uasavajuim zvukom, a njegova aka se pretvorila u kande; njome je opet
posegnuo prema knjizi.
Ona mu izmae knjigu iz dohvata.
Spustio se naglo na kolena i nastavio da rei na nju. Zvualo je
stravino: duboki, avetinjski zvuk, oi prevrnute nagore ka njoj, usne povuene
unazad, zubi iskeeni; jeziva grimasa gneva.
"O, Timi, Timi..." Suze se poee nagomilavati u njenim oima, osetila je
kako se u njoj diu ogromna oseanja poraza, oajanja - ak i straha.
Vue se po podu i rei kao mala, divlja zver, pomisli ona zgroeno. Kao da
bi najradije skoio na nju i zaklao je zubima. Kao to je maloas navalio da
cepa knjigu.
O, Timi...
Onda je, ipak, prinudila sebe da se smiri. Ovako se ne reaguje na deji
ispad. ta je ona oekivala? Deko ima etiri godine, najvie. Doao je iz neke
primitivne plemenske kulture. Nikad u ivotu nije video knjigu. Da li se sad
oekuje od njega da pristupi knjizi sa potovanjem i divljenjem i da utivo
zahvali dadilji to je stavila taj dragoceni izvor informacija na raspolaganje
njegovom mladom umu eljnom znanja?
ak i dananji etvorogodinjaci iz finih i obrazovanih porodica, podseti
ona sebe, umeju da cepaju knjige. Ponekad i da ree i da se keze i da izgledaju
besno kad ih pljesne po rukama zbog cepanja stranica. I niko ne misli da su
male, divlje zveri, samo zbog takvog ponaanja. Ne - kad imaju tako malo
godina. Pa ni Timi nije zver, nego je samo mali deak, mali, divlji deak koji
se naao utamnien u jednom svetu koji ne moe ni da pone da shvata.
Gospoica Felouz paljivo ostavi knjige koje je dobila od Mekintajera u
jedan od svojih ormaria sa zakljuavanjem. Kad se vratila u drugu sobu, videla
je da je Timi opet miran i da se igra svojim igrakama kao da se nita udno
nije desilo.
Ljubav prema Timiju zapljusnu njeno srce kao poplava. elela je da ga
zamoli da joj oprosti to je, bar prividno, jo jednom tako brzo digla ruke od
njega. Ali kakva bi bila korist od toga? On njene rei ne bi razumeo, nimalo.
Dobro, postoji i drugi nain.
"Mislim da je vreme za grizi, Timi. A?"
SAOPTAVANJE ISTINE
26.
Kasnije toga dana, doktor Mekintajer je doao u kuu lutaka, u svoju drugu
posetu Timiju. Kad je uao, gospoica Felouz je rekla: "Hvala vam za knjige,
doktore. elim da vas uverim da sam vrlo temeljito radila svoj domai zadatak."
Mekintajer joj uputi svoj odmeren, mali, ne osobito zrani osmeh. "Drago
mi je to sam bio u mogunosti da vam pomognem, gospoice Felouz."
"Htela bih da znam jo poneto. Nastaviu da itam, ali poto ste ovde,
pomislila sam da vas pitam..."
Paleoantropolog se opet nasmei, ali sada sa jo manje sjaja. Bilo je vie
nego oigledno da mu je stalo da pree na posao sa neandertalskim detetom i da
nema nimalo volje da zastane i odgovara na beznaajna pitanja jedne dadilje.
Meutim, posle fijaska njegove prethodne posete gospoica Felouz je bila reena
da ne dozvoli Mekintajeru da, silinom svoje naune radoznalosti, natera Timija
u suze. Rad sa Timijem ovog puta e ii lagano, tempom koji ona bude odredila,
ili rada nee biti uopte. Njena re bie zakon: Hoskinsova fraza, ali Edit ju
je prihvatila kao svoju.
"Ako vam mogu pomoi, gospoice Felouz - u vezi sa neim to niste mogli
nai u knjigama..."
"Re je o jednom sredinjem pitanju koje me uznemirava od poetka mog rada
sa Timijem. Svi se slaemo da su neandertalci bili ljudi. Pokuavam da utvrdim
koliko su bili ljudi. Koliko su nam bliski - gde su slinosti, a gde razlike.
Pri tom mi nisu toliko vane fizike razlike, jer one se lepo vide, a osim toga
prouila sam tekstove koje ste doneli. Imam na umu kulturne razlike. I razlike
u inteligenciji. Dakle, one stvari koje zaista odreuju ljudskost."
"Pa, gospoice Felouz, to su upravo stvari koje ja pokuavam da otkrijem,
zato sam tu. Svrha testova koje u dati Timiju upravo je otkrivanje..."
"To razumem. Prvo mi recite ta je ve poznato."
Mekintajerove usne trznue se nervozno. On provue prste kroz svoju finu,
sjajnu kosu boje zlata.
"Konkretno ta?"
"Danas sam proitala da su dve rase, neandertalska i ova naa moderna,
ivele jedna uz drugu, u Evropi i na Bliskom Istoku, tokom moda stotinu
hiljada godina, u vreme ledenih razdoblja."
"Izraz 'rase' nije sasvim taan, gospoice Felouz. Razne 'rase'
oveanstva, u smislu kako mi danas koristimo tu re, u meusobnom su srodstvu
koje je daleko blie nego nae srodstvo sa neandertalcima. Moda je bolje da
kaemo 'dve podvrste' kad govorimo o nama i neandertalcima. Oni su pripadali
podvrsti homo sapiens neanderthalensis, dok smo mi klasifikovani kao homo
sapiens sapiens."
"U redu. Ali te dve podvrste ivele su naporedo, jedna uz drugu."
"Izgleda da jesu, bar u nekim oblastima. Naime, u toplijim zonama -
neandertalci su verovatno sami drali sve hladnije zone, zato to su bili bolje
prilagoeni tamonjim uslovima. Naravno, to su bile vrlo male populacije,
grupice meusobno razdvojene ogromnim rastojanjima. Sasvim je mogue da su neka
neandertalska plemena ivela vekovima bez i jednog jedinog susreta sa homo
sapiens sapiensom. Opet, mogue je da su u nekim oblastima bili najblii
susedi, naroito kada se poslednje ledeno doba primaklo kraju i kada je sve
vei deo Evrope postajao nastanjiv za nae pretke."
"Znai, vi ne verujete da postoji i najmanji izgledi da su neandii bili
takoe nai preci."
"O, ne. Oni su zasebna grupa, oni su evoluciona grana koja se odvojila i
osamostalila. Tako bar smatraju gotovo svi dananji naunici. Bili su nam
dovoljno bliski za meusobno sparivanje i za ukrtanje vrsta; neki fosilni
nalazi ukazuju na to da je i do toga dolazilo. Ali gotovo je sigurno da su se
oni preteno drali na odstojanju, sauvali su svoje gene i dali su vrlo malo,
ili nimalo doprinosa dananjoj ljudskoj genetskoj meavini."
"Ljudi iz zabaenih umskih predela. Roaci sa sela."
"To nije lo opis", ree Mekintajer.
"Hvala. A da li su bili manje inteligentni nego homo sapiens sapiens?"
Opet je izgledao nestrpljiv. "To je neto o emu se ja zaista ne mogu
izjanjavati, gospoice Felouz, dok mi ne dozvolite da preem na malo
ozbiljnije testiranje Timijevih mentalnih kapaciteta i njegovih sposobnosti
za..."
"ta biste, nagaajui, rekli, na osnovu onog to ste znali do ovog
popodneva."
"Manje inteligentni."
"Na emu se to zasniva, doktore Mekintajer? Na predrasudama u korist
sapiensa?"
Mekintajerov delikatni ten pocrvene obilato. "Zatraili ste da obrazujem
svoje miljenje pre nego to mi je data prilika da pregledam jedini pravi
uzorak ikad dostupan nauci. ta drugo moe moj odgovor biti nego izraz mojih
predrasuda? Ta re to i znai: rasuivati pre, unapred; latinski -
prejudicirati."
"Da, da, to razumem. Ali sigurno je zasnovano na neem konkretnom. Na
emu?"
Savlaujui se, Mekintajer ree: "Mousterijanski nivo kulture - a to je
na struni termin za kulturu neandertalaca, mousterijanska kultura - nije bio
mnogo visok i nije pokazao mnogo napretka tokom stotina i stotina vekova svoga
trajanja. Na neandertalskim nalazitima imate jednostavno kremeno oruje, koje
se proticanjem vremena nije tako rei nimalo izmenilo. Za razliku od toga,
linija sapiensa je ostvarivala stalna unapreenja svoje tehnologije tokom celog
paleolita, a tako je nastavila i do dana dananjeg, pa se zato i dogodilo da
mi, sapiensi, evo donesomo iz dubina vremena neandertalsko dete, a ne oni
nae." Mekintajer zastade da doe do daha. "Osim toga, nije nam poznato da je
postojala ikakva neandertalska umetnost, nijedna skulptura, nijedna peinska
slika, ni traga ma kakvom ukraavanju koje bi se moglo smatrati religijskim.
Pretpostavljamo da su morali imati nekakvu religiju, jer nalazili smo
neandertalske grobove, a vrsta koja sahranjuje svoje mrtve mora, gotovo
sigurno, imati nekakvo verovanje u ivot posle smrti, pa prema tome i u via
duhovna bia. Ali neandertalska stanita koja smo ispitali, a ona su
malobrojna, ne daju dokaza ni o emu to bi bilo iznad najjednostavnijeg,
najosnovnijeg lovno-skupljakog plemenskog ivota. Kao to pomenuh pre neki
dan, mi ak nismo sasvim sigurni ni da su oni bili fizioloki sposobni da
govore. Ili da su imali intelektualnu sposobnost za govor, ak i ako im je
struktura grkljana i jezika omoguavala da stvaraju govorne glasove."
Gospoica Felouz je oseala kako tone u sumornost, kao u movaru. Bacila
je pogled ka Timiju, zadovoljna to on ne moe da razume Mekintajerove rei.
"Znai, vi mislite da su oni bili intelektualno nia rasa? Mislim, u
poreenju sa homo sapiens sapiensom?"
"Svakako moramo biti tog miljenja, na osnovu onoga to smo dosad
doznali", ree Mekintajer. "S druge strane, to moda nije sasvim poteno prema
njima. Jer, neandertalcima moda nisu bile potrebne kulturne ljokice i inuve
koje je subvrsta sapiens sapiens smatrala znaajnim. Mousterijanski alati, iako
jednostavni, bili su savreno prilagoeni poslovima koji su se pred njih
postavljali: ubijanju sitne divljai, seckanju mesa, guljenju koa, obaranju
stabala i slino. Ako neandertalci nisu slikali niti vajali - ko zna, moda su
jednostavno verovali da bi takve delatnosti bile bogohulne. Nemamo dokaza da
nisu tako mislili. U nekim kulturama skoranjijim od njihove postojale su
zabrane u vezi sa pravljenjem slikanih likova, znate."
"Ali ipak mislite da su neandertalci bili nia rasa. Nia podvrsta, hou
rei."
"Mislim. To je predrasuda, gospoice Felouz, ista predrasuda, priznau tu
injenicu otvoreno. ta mogu, kad sam pripadnik homo sapiens sapiensa. Mogu ja
i da zastupam neandertalsku stranu, ali injenica ostaje da ih, u osnovi, vidim
kao priglupi i nenapredni oblik ljudskog roda, oblik koji su nadmanevrisali, a
zatim i unitili pripadnici naeg naroda. Naravno, ako je re o fizikoj
nadmonosti, stvari su drugaije. Ako uzmemo u obzir uslove za ivot u vremenu
neandertalaca, moglo bi se ak rei da su neandertalci bili nadreeni oblik. A
znaci te nadreenosti moda su ba one crte na njima koje smatramo runim i
ivotinjskim."
"Dajte mi neki primer."
"Nos", ree Mekintajer i pokaza prstom ka Timiju. "Njegov nos je mnogo
vei nego nos dananjeg deteta."
"Jeste. Tako je."
"Neko bi mogao rei da je to ruan nos, zato to je toliko irok i debeo i
toliko izbaen napred."
"Neki bi to mogli kazati", saglasi se gospoica Felouz hladno.
"Meutim, razmotrite sa kakvom klimom se morao boriti ovek paleolita.
Veliki deo Evrope bio je pokriven permafrostom. Neprekidni suvi i hladni vetar
duvao je preko sredinjih ravnica. U ma koje doba godine mogao je pasti sneg.
Znate kako je kad morate da diete zaista hladan vazduh. Ali jedna od svrha
kojima ljudski nos slui jeste zagrevanje i ovlaivanje udahnutog vazduha koji
je krenuo ka pluima. to je nos vei, utoliko je vea i njegova grejna mo."
"Mislite, nos nam slui kao nekakav radijator?"
"Tano tako. Celokupna graa neandertalskog lica kao da je podeena da
sprei prodor hladnog vazduha u plua - ali i prodor hladnoe ka mozgu; ne
zaboravite da se arterije koje snabdevaju mozak krvlju nalaze odmah iza nosnih
prolaza. Taj veliki neandertalski nos, postavljen toliko napred, zatim izuzetno
veliki maksilarni sinusi, kao i veliki prenik krvnih sudova koji snabdevaju
lice - sve su to moda bila prilagoavanja na glacijalnu ivotnu sredinu,
zahvaljujui kojima je neandertalac izdravao hladnou mnogo lake nego nai
preci. Pa i ta masivna muskulatura, i zdepasta graa tela..."
"Znai, taj takozvani 'grubi' izgled neandertalca moda je bio samo ishod
prirodnog odabiranja, specijalizovani evolucioni odgovor na surove uslove sa
kojima se ovek morao boriti u Evropi ledenih doba."
"Upravo tako."
"Ako su bili tako dobro opremljeni za opstanak", ree gospoica Felouz,
"onda zato su izumrli? Promenila se klima, pa njihove specijalizacije vie
nisu donosile prednost?"
Mekintajer teko uzdahnu. "Pitanje propasti neandertalaca, gospoice
Felouz, tako je nesreno, tako puno nesuglasica..."
"Pa, kakvo je vae miljenje? Da li su oni jednostavno istrebljeni, zato
to su bili tako spore pameti kako vi, izgleda, smatrate? Ili su njihove
posebne genetske odlike nestale zato to su se kroz meovite brakove stopili sa
naom linijom? Ili je bila neka kombinacija te dve..."
"Mogu li vas podsetiti, gospoice Felouz, da ja ovde danas imam i izvestan
posao da uradim?" ree Mekintajer. U njegovim oima se poelo pokazivati
gubljenje strpljenja. "Iako veoma volim da sa vama raspravljam o
neandertalcima, ostaje injenica da u ovoj sobi imamo jednog pravog ivog
neandertalca koji eka da ga prouavamo, a ja imam na raspolaganju samo
ogranieno vreme za..."
"Pa, ponite, onda, doktore Mekintajer", ree gospoica Felouz
rezignirano. "Pregledajte Timija koliko god hoete. Nas dvoje emo priati
nekom drugom prilikom. Samo, nemojte uznemiriti deaka kao proli put."
27.
Doe vreme i za prvu konferenciju za tampu - za prvo pokazivanje Timija
javnosti. Gospoica Felouz je sa time odugovlaila koliko god je mogla. Ali
Hoskins je navaljivao. Javnost je, govorio je neprestano, bitna za finansiranje
ovog projekta. Sad je neporeciva injenica da je deakovo fiziko stanje
odlino, da ga nije uhvatila nikakva dvadesetprvovekovna bakterijska infekcija
i da je sposoban da izdri jednu takvu stresnu situaciju kao to je susret sa
novinarima; prema tome, stvar se jednostavno mora obaviti.
Moda je re gospoice Felouz bila zakon, ali bilo je sasvim jasno da ipak
postoji jedna re koju ona ovog puta ne sme da kae. Jer u ovom sluaju Hoskins
ne bi prihvatio 'ne' kao odgovor.
"Onda hou da ograniim javno pokazivanje Timija na pet minuta", ree ona.
"Traili su petnaest."
"Mogli su oni da zatrae i dan i po, doktore Hoskinse. Ali ja smatram da
je pet minuta prihvatljivi maksimum."
"Deset, gospoice Felouz."
Videla je odlunost na njegovom licu.
"Onda deset, ali da to bude neporeciva gornja granica. Pa i to samo ako ne
pokae znake velikog uznemirenja."
"Vi znate da e pokazati znake uznemirenja", ree Hoskins. "Ne mogu tek
tako da dozvolim da zbog malo mrcanja reporteri budu izbaeni napolje."
"Ne govorim ja o malo mrcanja, doktore. Govorim o histeriji, o dubokim
psihosomatskim reakcijama, o takvima koje bi mogle ugroziti i njegov ivot, kad
bude poela ta masovna invazija na njegov ivotni prostor. Seate se kako je
podivljao one noi kad su ga doveli ovamo."
"Bio je te noi uplaen do besvesti."
"A vi mislite da se nee ponovo toliko uplaiti kad gomila televizijskih
kamera bude uperena u njegovo lice? I bletea, vrua svetla? I kad rulja
nepoznatih ljudi utri i pone da mu postavlja pitanja, dernjajui se?"
"Gospoice Felouz..."
"Uostalom, koliko vi to izvetaa mislite da pustite unutra?"
Hoskins je zautao i u mislima prebrojao. "Najverovatnije bi bilo
dvanaestak."
"Troje."
"Gospoice Felouz!"
"Stasisni mehur je mali. To je Timijevo pribeite. Ako dozvolite da
unutra prodre ogromna osvajaka horda - pavijana..."
"Bie to nauni izvetai, kao Kandid Devenej."
"Fino. Troje njih."
"Vi ste ba reili da budete teki, zar ne?"
"Imam ovde jedno dete koje treba da negujem. Za to me plaate, a to i
nameravam da radim. Ako sam vam suvie teka za saradnju, uvek me moete
otpustiti, znate."
Te rei su joj iskliznule neoekivano. Gospoica Felouz oseti iznenadni
probod uzbunjenosti. A ta ako Hoskins iskoristi ovaj njen blef i otpusti je? A
namesto nje pozove neku od onih odbaenih kandidatkinja - svakako je bilo
odbijenih kandidatkinja - da se brine o Timiju?
Meutim, zamisao o otputanju kao da je uplaila Hoskinsa koliko i nju.
"Ja to ne elim da uinim, gospoice Felouz. To vi veoma dobro znate."
"Onda me sluajte. Predstava o novinarskoj zajednikoj grupi ovde nije
nepoznata, zar ne? Neka vai dragoceni predstavnici medija izaberu troje
delegata koji e, kao 'pul', doi i razgledati Timija. A jo bolje bi bilo da
stoje izvan ulaza u stasisni mehur, a da im ja samo pokaem Timija. Nek podele
te informacije sa svima ostalima. Recite im da bi vie od troje bilo opasno za
deakovo zdravlje i za njegovu mentalnu stabilnost."
"etvoro, gospoice Felouz?"
"Troje."
"Zgromie me ako im kaem da..."
"Troje."
Hoskins je zurio u nju. Onda se poe smejati. "U redu, gospoice Felouz.
Pobeda je vaa. Troje medijskih ljudi. Ali moi e da ga gledaju ukupno deset
minuta. Saoptiu im da, ako ele nekom da se ale, treba da se ale Timijevoj
negovateljici, a ne meni."
28.
Kasnije toga dana stigla su gospoda novinari. Tanije, dva gospodina i
jedna dama: Don Anderhil iz 'Tajmsa', Sten Vaington iz 'Gloub Net' kablovske
televizije i Margaret En Krofort iz 'Rojtersa'.
Gospoica Felouz podigla je Timija u naruje i drala ga na rubu stasisa,
a on se grevito drao za nju; oni su nametali kamere i kroz otvorena vrata
joj saoptavali svoje zahteve, ne ulazei u mehur. Trudila se da im ispunjava
elje najbolje to je umela, okretala je Timija tako i ovako, da bi oni iz
raznih uglova videli njegovo lice i glavu.
"Je li deko ili devojica?" upita ena iz 'Rojtersa'.
"Deko", ree gospoica Felouz odseno.
"Izgleda gotovo kao ljudsko bie", ree Anderhil iz 'Tajmsa'.
"On to i jeste."
"Nama je reeno da je neandertalac. Ako nam vi sada kaete da je ljudsko
bie..."
"Ja vas uveravam", odjeknu Hoskinsov glas iznenada, iza nje, "da ovde nije
bilo nikakve prevare. Dete je autentini homo sapiens neanderthalensis."
"A homo sapiens neanderthalensis", ree gospoica Felouz resko, "jeste
jedan oblik homo sapiensa. Ovaj deko je ljudsko bie u istoj meri kao vi i
ja."
"Ali sa majmunskim licem", ree Vaington, ovek kablovske televizije. "Mi
ovde imamo majmuna-deaka. Kako se ponaa, dadiljo? Kao majmun?"
"Ponaa se tano kao i ma koji mali deko", kresnu gospoica Felouz, koja
je sa svakim daljim trenutkom sve dublje zalazila u ratoborni odbrambeni stav.
Timi se uz njeno rame silno vrpoljio. ula ga je kako izgovara tihe, male
kvrckaje straha. "On ni u kom smislu nije majmun-deak. Njegove facijalne crte
jesu crte neandertalske grane ljudskog roda. Njegovo ponaanje je ponaanje
sasvim normalnog ljudskog deteta. Inteligentan je i reaguje dobro, osim ako se
uplai gomile bunih, nepoznatih ljudi. Zove se Timoti - Timi. Krajnje je
pogreno smatrati ga..."
"Timoti?" ree ovek iz 'Tajmsa'. "Kakav je smisao toga imena u ovom
sluaju?"
Gospoica Felouz pocrvene. "Pa, nema tu nekog posebnog smisla. To je,
jednostavno, njegovo ime."
"Bilo mu je privezano za rukav kad je doao?" upita 'Gloub Net'.
"Ja sam mu dala to ime."
"Timi majmunarac", ree 'Gloub Net'.
Troje reportera se nasmejae. Gospoica Felouz oseti da joj se bes blii
taki kad ga moda nee moi obuzdati.
"Pa, zar ga ne moete staviti na pod?" doviknu ena iz 'Rojtersa'. "Da
vidimo kako to hoda."
"To ne mogu, jer je dete suvie uplaeno", ree gospoica Felouz, pitajui
se da li oni oekuju da Timi hoda vukui zgrene ake po podu. "Suvie
uplaeno", ponovi ona. "Zar to ne vidite? Zar to nije oigledno?"
Zaista, Timi je uzdisao sve dublje i dublje, hvatajui zalet za glasno
plakanje. Ono sada poe: prodorni, oajni krici isprekidani reanjima i
coktanjima. To je trajalo i trajalo. Oseala je drhtanje njegovog tela uz
njeno. Smeh, vrui reflektori, bara pitanja - deko se sasvim uplaio.
"Gospoice Felouz - gospoice Felouz..."
"Nema vie pitanja!" uzviknu ona. "Konferencija za tampu je zavrena."
Okrenula se naglo, vrsto drei Timija, i krenula ka drugoj, unutranjoj
sobi. Prola je brzim korakom pored Hoskinsa, ije je lice bilo stegnuto od
zaprepaenja, ali koji joj je ipak brzo, napeto klimnuo glavom i uputio maleni
smeak odobravanja.
Bilo je dovoljno dva-tri minuta da se deak smiri. Napetost je postepeno
nestala iz njegovog malog, uzdrhtalog tela, a strah iz njegovog lica.
Konferencija za tampu! - pomisli gospoica Felouz ogoreno. Za dete od
etiri godine. Muenik mali! ta li e sledee da mu rade?
Ubrzo je izila iz te sobe, sva zajapurena od indignacije. Za sobom je
zatvorila Timijeva vrata. Ono troje reportera jo su bili tamo, zgureni u
prostoru odmah iza ulaznih vrata stasisnog mehura. Edit zakorai kroz stasisnu
barijeru i suoi se s njima napolju.
"Zar vam nije bilo dosta?" upita ona. "Celo popodne bie mi potrebno da
popravim tetu koju ste vi ve naneli duevnom miru ovog deaka. Zato ne
odete, sada?"
"Imamo samo jo nekoliko pitanja, gospoice Felouz. Ako se slaete..."
Pogledala je Hoskinsa kao da od njega oekuje da neto uini. On je
slegnuo ramenima i uputio joj nejaki osmeh, kao da predlae strpljenje.
"Ako bismo mogli saznati neto o vaoj biografiji, gospoice Felouz..."
ree rojtersovka.
Hoskins brzo ubaci: "Moemo vam dati primerke izvetaja o dosadanjim
profesionalnim postignuima gospoice Felouz, ako elite, gospoo Kroford."
"Da. Dajte nam, molim vas."
"Da li je struna za oblast vremeplovstva?"
"Gospoica Felouz je veoma iskusna bolniarka za decu", ree Hoskins.
"Dovedena je u firmu 'Stasis Tehnologije' upravo da bi se brinula o Timiju."
"I ta nameravate da radite sa... Timijem", upita tajmsovac, "sad kad ga
imate?"
"Pa", ree Hoskins, "sa moje take gledanja, glavna svrha neandertalskog
projekta bila je, jednostavno, da utvrdimo da li imamo sposobnost da izvedemo
nianjenje i zahvatanje mete u srazmerno bliskoj prolosti, u paleolitu, sa
tanou potrebnom da se ovamo prenese ivi organizam. U svim naim ranijim
uspesima, kao to znate, cilj je bio milionima godina daleko u prolosti. A
sad, samo etrdeset hiljada. To je postignuto - i mi idemo dalje, radiemo na
sve uzanijem i finijem nianjenju, sa eljom da mete budu u sve blioj
prolosti. Ali, naravno, sada je kod nas jedino ivo neandertalsko dete,
stvorenje koje je na rubu da bude ljudsko bie ili, zapravo, ve i jeste
ljudsko bie. Antropolozi i psiholozi se, prirodno, veoma zanimaju za njega,
tako da e ono biti predmet pomnih prouavanja."
"Koliko ete ga zadrati?"
"Sve dok nam taj prostor ne bude potrebniji nego Timi. A to moe potrajati
itekako dugo."
Kablovac ree: "Moete li ga izvesti na otvoreni prostor, da bismo
postavili opremu za subeterini prenos, tako da nai gledaoci dobiju stvarno
dobru predstavu?"
Gospoica Felouz glasno proisti grlo.
Ali Hoskins je bio za korak ispred nje. "ao mi je, ali dete se ne moe
izvoditi iz stasisa."
"Dobro, kaite nam jo jednom, ta je taj va stasis, zapravo?" upita
Krofordova iz 'Rojtersa'.
"Tja." Hoskins dozvoli sebi jedan od svojih kratkih osmeha. "To bi se
moralo poprilino objanjavati - opirnije, bojim se, nego to bi vae itaoce
i gledaoce u ovom trenutku zanimalo. Ali mogu vam dati kratki rezime. U
stasisu, vreme kakvo poznajemo ne postoji. Ove sobe su u unutranjosti jednog
nevidljivog mehura koji, zapravo, nije deo naeg Vaseljene. Mogli bismo rei da
je to jedan nepovrediv prostor zatvoren sam u sebe. Iz tog razloga je dete i
moglo biti onako ugrabljeno iz vremena."
"E, ekajte malo", pobuni se Anderhil iz 'Tajmsa'. "Nepovrediv? Zatvoren
sam u sebe? Ova negovateljica ulazi tamo i izlazi."
"To bi isto mogao svako od vas", ree Hoskins injeninim tonom. "Kad to
radite, kreete se uporedo sa linijama temporalne sile, tako da nema velikog
gubitka niti dobitka energije. Ali dete je uzeto iz prolosti. Kretalo se
popreno u odnosu na temporalne linije sile, to znai da je nakupilo u sebi
temporalni potencijal. Timijev izlazak u Vaseljenu, nau Vaseljenu, apsorbovao
bi toliko energije da bi pregoreli svi kablovi u ovoj ustanovi, a verovatno bi
i itav grad ostao bez struje. Kad je Timi stigao, svakojako ubre je prispelo
sa njim, zemlja, granice, ljunak i slino; mi smo sve to sakupili i ostavili
u jedno spremite u zadnjem delu mehura. Kad se bude ukazala prilika, poslaemo
sve to tamo odakle je dolo. Ali iz stasisne zone ne smemo ni to malo izneti."
Dok im je Hoskins govorio, reporteri su brzo pisali svoje beleke.
Gospoici Felouz se inilo da ne razumeju mnogo, kao i da su sigurni da ni
njihova publika nee razumeti mnogo. Ali rei su zvuale nauno, a to je bilo
jedino vano.
Mukarac iz 'Gloub Neta' ree: "Moete li doi na svekanalni intervju
veeras, doktore Hoskinse?"
"Mislim da e se to moi urediti", uzvrati Hoskins odmah.
"Ali deko ne moe doi", ree gospoica Felouz.
"Ne moe", sloi se Hoskins. "Deko ne moe. Meutim, ja u vrlo rado
odgovoriti na sva vaa dalja pitanja. A sada, molim vas, ako moemo isprazniti
ovu zonu..."
Gospoica Felouz je bez aljenja posmatrala njihov odlazak.
Zatvorila je vrata i ula kako se elektrine brave sa krgutom sklapaju.
Stajala je tu jo nekoliko trenutaka, razmiljajui o svemu to je izgovoreno.
Opet je bilo rei o tom nagomilavanju temporalnog potencijala, o strahu od
izmetanja iz stasisa makar i malih predmeta koji su pomaknuti napred u
vremenu, o naglim skokovima u troenju energije. Zapamtila je koliko se Hoskins
uznemirio kad je profesor Adamevski uhvaen u pokuaju da provercuje uzorak
rude iz jednog stasisnog polja, a setila se i objanjenja koja joj je Hoskins
kasnije dao. Veliki deo toga brzo je izmakao njenoj panji, ali jednu stvar je
sada videla sa stranom jasnoom: to je bio onaj zakljuak koji je ranije
dotakla, ali na koji nije obratila ozbiljnu panju. Timi je osuen da nikad ne
vidi nita od ovog sveta u koji je - bez svoga razumevanja i pristanka -
gurnut. Ovaj mehur bie ceo njegov svemir, dokle god on bude boravio u dvadeset
prvom veku.
Timi je zatvorenik, i uvek e ostati zatvorenik. Ne zbog neke proizvoljne
odluke doktora Hoskinsa, nego zbog neumoljivih zakona onoga procesa kojim je
ugrabljen iz svog vremena. Nije re o tome da Hoskins nee da ga pusti ni na
tren iz zone stasisa. Hoskins ne moe da ga pusti napolje.
U seanje joj se vratie rei iz njenog razgovora sa Hoskinsom one veeri
kad je Timi doveden.
Valja imati na umu samo jedno pravilo: tom deaku se nikad ne sme
dozvoliti da izie iz ovih prostorija. Nikad. Ni za jedan jedini tren. Ni iz
kog razloga. Ni u cilju spasavanja njegovog ivota. Ni u cilju spasavanja vaeg
ivota, gospoice Felouz.
U to vreme gospoica Felouz nije obratila mnogo panje na ovlano
objanjenje koje je od Hoskinsa dobila. Re je o energiji, kazao joj je.
Postoje tu odreeni zakoni ouvanja energije. Tad je morala da misli o nekim
drugim, daleko hitnijim stvarima. A sada joj je sve bilo u dovoljnoj meri
jasno. Tih nekoliko sobica u kui lutaka ostae zauvek granice Timijevog sveta.
Jadno dete. Jadno dete.
Najednom je shvatila da joj teku suze. Pourila je u sobu da tei Timija.
29.
Hoskins se pripremao da proglasi poetak sastanka odbora direktora, kad mu
telefon zazvoni. Zapiljio se razdraeno u tu spravu. ta je sad?
Telefon je nastavio da zvoni.
"Izvinite", ree on, gledajui po sobi. Prebaci telefon na 'samo-audio'
modalitet rada, pa ree: "Hoskins".
"Doktore Hoskinse, Brus Manhajm ovde. lan Saveta za zakonsko zastupanje
dece, to mislim da vam je poznato."
Hoskins se uzdra da se ne zakalje.
"Da, doktore Manhajme. ta mogu da uinim za vas?"
"Gledao sam vas na televiziji sino, naravno. Onaj mali neandertalski
deak. Opinjavajue, opinjavajue; krajnje udesno nauno ostvarenje!"
"Pa, hvala. A..."
"Ali, naravno, ta situacija pokree izvesna moralna i etika pitanja. to
mislim da vam je poznato. Uzeti dete iz jedne tue kulture, odvojiti ga od
njegove porodice, u kojoj je gajeno, pa ga preneti u nau eru..." Manhajm
zastade. "Mislim da je potrebno da porazgovaramo o tome, doktore Hoskinse."
"Moda i jeste. Ali u ovom trenutku..."
"A, pa ne u ovom trenutku", ree Manhajm vedrim, lakim tonom. "Uopte
nisam to nameravao. Samo bih hteo da predloim da se dogovorimo o terminu kad
emo moi opirnije da raspravimo o pitanjima koja..."
"Da", ree Hoskins i prevrte oi ka plafonu. "Naravno. Naravno, doktore
Manhajm. Ostavite va broj mojoj sekretarici, a ona e vas onda pozvati to
ranije bude mogue, pa emo zakazati razgovor."
"Vrlo dobro, doktore Hoskinse. Mnogo vam hvala."
Hoskins spusti slualicu, pa pogleda sumorno po prostoriji.
"Brus Manhajm", ree on alosnim glasom. "Slavni deji advokat. Hoe da
razgovara sa mnom o ovom deku. Boe, Boe! Bilo je neizbeno, zar ne? I, evo,
dabome, dolo je."
30.
Tokom nedelja koje su usledile gospoica Felouz je oseala da postepeno
srasta sa preduzeem 'Stasis Tehnologije', postaje njegov sastavni deo. Dali su
joj zasebnu kancelariju, sa njenim imenom na vratima, i to u blizini kue
lutaka (Timijev stasisni mehur nikad nije prestala da naziva tako). Raskinut je
njen prvobitni ugovor, a Hoskins joj je dao novi, sa znatnom poviicom plate.
Moda je sudbina htela da se njih dvoje povremeno sukobljavaju, ali sumnje nije
bilo da je Edit uspela da stekne njegovo potovanje. Kuu lutaka su pokrili
plafonom, kao to je Edit od poetka zahtevala; nametaj su dopunili i
poboljali; dodali su jo jedno kupatilo, kao i bolje smetajne kapacitete za
line stvari gospoice Felouz.
Hoskins joj je rekao da se na zemljitu koje je u vlasnitvu firme moe
obezbediti i zaseban stan za nju, da ne bi morala da bude na dunosti dvadeset
etiri sata dnevno. To je odbila. "Hou da ostanem blizu Timija kad spava",
objasnila je. "On se skoro svake noi budi plaui. Izgleda da ima vrlo
ivopisne snove - a i zastraujue, rekla bih. Ja uspevam da ga uteim. Ne
verujem da bi iko drugi to mogao."
Gospoica Felouz je ipak povremeno odlazila iz prostorija firme, vie zbog
uverenja da tako treba nego iz elje da to ini. Odlazila je u grad da obavi
sitne poslove - da uloi neto u banku, da kupi neku igraku ili odevni predmet
za Timija, a jednom je ak otila u bioskop. Ali tokom tih izlazaka uvek se
oseala nelagodno to nije uz Timija, uvek je elela da se to pre vrati. Nita
joj nije bilo vano osim tog deaka. Tokom svih godina rada u bolnici nikad
nije stvarno primetila koliko joj je ivot potpuno usredsreen na decu, koliko
su slabe njene veze sa spoljanjim svetom. To je postalo izuzetno jasno sad kad
je i stanovala na radnom mestu. Imala je malo elje za vezom sa ma kim i ma im
izvan, ak nije elela ni da via svoje malobrojne prijateljice, koje su
veinom bile bolniarke kao i ona. Bilo joj je dovoljno da s njima popria
telefonom; nije oseala jaku potrebu da ih vidi.
Tokom jednog od tih izleta u grad poela je da shvata koliko se temeljito
privikla na Timija. Jednog dana je, naime, uhvatila sebe kako zuri u nekog
obinog deaka na ulici i kritiki razmilja o njegovoj runoi: elo uspravno
i visoko, vrh donje vilice stri napred, obrve u ravni ela, nosi jadan i
mali. Morala je da se strese da bi prekinula tu zaaranost.
Ona je prihvatila Timija takvog kakav jeste i vie nije videla nita
naroito udno i neobino u njemu, ali inilo se da se i Timi prilino brzo
uhodava u svom novom ivotu. Sve manje se plaio nepoznatih osoba; snovi kao da
su ga manje muili nego ranije; uz Edit se sad ponaao oputeno kao da mu je
majka. Sam se oblaio i svlaio. Njegov najei odevni predmet bio je
jednodelni triko sa rukavima i nogavicama; u njega je Timi ulazio sa jasnim
znacima da je zadovoljan to to ume da izvede. Nauio je da pije iz ae i da
upotrebljava - iako nespretno - plastinu viljuku, pomou koje je unosio hranu
u usta.
ak se inilo i da pokuava da naui engleski.
Gospoica Felouz nije postigla nikakav uspeh u odgonetanju Timijevog
jezika sainjenog od reanja i kvrckanja. Hoskins je, zaista, bio snimio sve od
poetka, pa je Edit presluavala Timijeve izjave i po nekoliko puta, ali u
njima nije pronala nikakav razaznatljiv obrazac rei. Bila su to samo
kvrckanja i samo reanja. Izvesne zvuke Timi je stvarao kad je bio gladan, neke
druge kad je bio umoran, tree kad se plaio. Ali kao to je Hoskins odavno
ukazao, i psi i make reaguju prepoznatljivim zvucima na pojedine situacije, pa
ipak niko nikad nije razabrao konkretne 'rei' nekog pseeg ili majeg
'jezika'.
Moda ona samo nije uspevala da uje Timijeve lingvistike obrasce. A
takvih obrazaca je moda u njegovom govoru bilo. I sad je bila sigurna da on
odista govori nekim jezikom - ali jezikom koji je od modernih jezika toliko
udaljen po strukturi, da niko ivi ne moe ni da pone da shvata kako je
ustrojen. Meutim, u nekim sumornijim trenucima plaila se da e se na kraju
pokazati da Timi jednostavno nije u stanju da naui pravi jezik, moda zato to
su neandertalci suvie nisko na evolucionoj lestvici i nemaju intelektualni
kapacitet za govor, ili zato to je Timi ve proao svoje formativne godine u
drutvu ljudi koji su govorili samo najjednostavnijim, najprimitivnijim
jezikom, pa je sad prekasno da naui neto sloenije.
Svojevremeno je prouavala problematiku feralne dece - to e rei, dece
koja su due vremena provela u divljini, u primitivnim podrujima, ivei
sasvim sama i praktino ivotinjski - pa je znala da ta deca, ak i kad budu
pronaena i vraena u civilizaciju, obino nikad ne razviju sposobnost da
izgovore vie od nekoliko jednostavnih mumlanja. Pokazalo se da dete, ak i ako
ima sve fizioloke i psiholoke preduslove za govor, mora dobiti i prave
podsticaje za uenje, i to u ranim godinama ivota, inae nikad nee nauiti da
govori.
Gospoica Felouz je oajniki prieljkivala da Timi dokae da su ona i
doktor Mekintajer u tom pogledu u zabludi i da izbije argumente iz ruku svima
onima koji misle da on nije ovek. A koja crta razdvaja ljude od ivotinja
jasnije nego sposobnost govora?
"Mleko", ree ona pokazujui prstom. "aa mleka."
Timi naini zvuke koje je ona smatrala zvucima gladi.
"Da. Gladan. Hoe mleko?"
Nikakvog odgovora.
Ona pokua drugim nainom.
"Timi - ti. Ti - Timi." Pokazivala je prstom.
Buljio je u njen prst. I utao.
"Timi eta."
"Timi jede."
"Timi se smeje."
"Ja - Felouz. Ti - Timi."
I svaki put, nita.
Ovo je beznadeno, razmiljala je gospoica Felouz gorko. Nema nade, nema,
nema!
"Pria?"
"Pije?"
"Jede?"
"Smeje?"
"Jede", ree Timi iznenada.
Bila je toliko zapanjena da je maltene ispustila tanjir pun hrane koju je
upravo pripremila za njega.
"Kai to ponovo!"
"Jede."
Isti zvuci. Nije bilo stvarno razgovetno. Zvualo je vie kao "Jehe". Edit
nije stvarno ula nikakvo 'd'. Ali po kontekstu, trebalo bi da tu bude ba 'd'.
Pruila je tanjir prema njemu, ali tako visoko da ga on nije mogao
dohvatiti.
"Jehe!" ree on ponovo, sa vie odlunosti.
"Jede?" pitala je Edit. "Hoe jede?"
"Jeeeehe!" To je sad bilo stvarno nestrpljivo.
"Evo", ree gospoica Felouz. "Jede, da, Timi. Jede Timi! Tvoja hrana!"
"Jehe", ree on zadovoljno, dohvati viljuku i navali svojski na hranu.
Posle ga je pitala: "Da li je bilo dobro? Da li ti se ruak dopao?"
Ali to je, ve, bilo zahtevanje neeg to je bilo iznad njegovih
mogunosti. Ipak, nije htela sad da odustane. Posle prve rei mogu doi i
druge. Moraju doi druge.
Uperila je prst u njega. "Timi."
"Mmm-mmmm", ree on.
Da li je to bio njegov nain da kae 'Timi'?
"Hoe Timi jede jo? Jede?"
Pokazala je prstom ka njemu, pa prema svojim ustima i nainila pokrete
jela. On ju je gledao, ali nita nije govorio. A i zato bi? Nije vie bio
gladan.
Ali on zna da se zove Timi. Valjda zna?
"Timi", ree ona opet, i pokaza ka njemu.
"Mmm-mmm", ree on i kucnu se po grudima.
Sumnje nije moglo biti. Sva je pretrnula, zapljusnuo ju je talas oseanja
- ponosa? radosti? zaprepaenja? Sva tri. Na trenutak joj se uinilo da e joj
suze grunuti na oi.
Onda je pojurila do interkoma. "Doktore Hoskinse! Hoete li doi, molim
vas? A bilo bi dobro da zovete i doktora Mekintajera!"
31.
"Na telefonu je opet Brus Manhajm, doktore Hoskinse."
Hoskins je zurio u slualicu u svojoj ruci kao da se pretvorila u zmiju.
Trei Manhajmov poziv u nepune dve nedelje. Ipak, potrudio se da progovori
tonom veselja.
"O, da, gospodin Manhajm! Ba je lepo uti vas!"
"Samo sam eleo da vas obavestim da sam o ishodima naeg vrlo
prijateljskog prolonedeljnog razgovora popriao sa mojim savetodavnim
odborom."
"Da?" ree Hoskins, vie ne tako veseljaki. On, za razliku od Manhajma,
nije imao utisak da je prolonedeljni razgovor bio mnogo prijateljski. Pre bi
rekao da je posredi bio razgovor u kome se jedna strana trpala u tua posla,
nametala i sve u svemu ponaala odvratno.
"Rekao sam im da ste na moja preliminarna raspitivanja odgovorili na veoma
zadovoljavajui nain."
"Drago mi je to to ujem."
"Ovde preovlauje oseanje da mi, zasad, neemo eleti da preduzimamo
nikakve akcije u vezi sa tim neandertalskim deakom, ali da emo morati da
nastavimo sa pomnim praenjem situacije, dok ne upotpunimo svoja prouavanja
celog tog pitanja. Zvau vas idue nedelje, sa jednim daljim spiskom elemenata
koji treba da budu razjanjeni. Smatrao sam da biste voleli to da znate."
"Ovaj... da", ree Hoskins. "Ba vam hvala to ste me o tome obavestili,
gospodine Manhajme."
Sklopio je oi i prisilio sebe da lagano udie i izdie.
Ba vam hvala, gospodine Manhajme. Ba je ljubazno od vas to ste nam
dozvolili da nastavimo na posao, zasad. Naime, samo dok vi ne prouite
ceeeeelo pitanje jako dobro. Hvala. Onol'ko, onol'ko, onol'ko vam hvala.
32.
Dan kada je Timi izgovorio svoje prve engleske rei bio je za gospoicu
Felouz udesan. Ali ubrzo su doli drugi, daleko manje udesni dani.
Problem se sastojao u tome to Timi nije bio samo klinac koga su sticajem
okolnosti dali njoj na uvanje. On je bio izuzetan nauni primerak, pa su se
naunici sa svih strana sveta tiskali oko njega, borei se meusobno za
povlasticu da ga prouavaju. Doktor Dejkobs i doktor Mekintajer bili su tek
poetak tog talasa, prvi nagovetaji dolazee poplave.
Naravno, njih dvojica su se i sledeih dana esto pojavljivala. Imali su
sreu da prvi 'napadnu' Timija i time su stekli nekakvo pravo 'unutranjih',
kao da su 'iz kue'. Ali bilo im je jasno da ne mogu imati monopol na njega.
itava horda antropologa, psihologa, istoriara kulture i specijalista za
desetak drugih oblasti bila je pred vratima, kucajui i zahtevajui ulazak. A
svaki od njih imao je svoj program rada sa tim neandertalskim deakom.
injenica da je Timi progovorio na engleskom jo je vie razbuktala
njihove ambicije. Neki od njih su se ponaali kao da mogu jednostavno da sednu
sa Timijem i da mu ponu postavljati pitanja o onome ta je zapamtio iz ivota
u paleolitskoj eri:
"Koje vrste ivotinja je tvoje pleme lovilo?"
"Kakva su bila religijska uverenja tvog naroda?"
"Da li ste obavljali sezonske migracije?"
"Da li je bilo ratovanja izmeu plemena?"
"A izmeu tvoje i one druge podvrste?"
Timi im je bio jedini dostupni izvor podataka. U njihovim umovima sve je
kiptelo od raznih pitanja na koja je samo Timi mogao dati odgovor. Kai nam,
kai nam, kai nam, kai nam! Hoemo da znamo sve to se ima znati o tvom
narodu i njegovim...
rodbinskim odnosima...
totemskim ivotinjama...
lingvistikim grupama...
shvatanjima astronomije...
tehnolokim vetinama...
Ali, dabome, niko nije uspeo da postavi Timiju nijedno od tih oaravajuih
pitanja, zato to je Timijev engleski, iako iz dana u dan sve bolji, ostajao
ogranien na reenice tipa 'Timi jede sad' i 'ovek ode, ode sad'.
Osim toga, jedino je gospoica Felouz mogla iole pouzdano da ga razume. Za
druge ljude, pa ak i za one koji su Timija viali gotovo svakodnevno, njegovi
zgusnuti, pridavljeni pokuaji izgovaranja rei predstavljali su samo daleke
nagovetaje nekog znaenja. Pokazalo se da su ranije pretpostavke o jezikoj
sposobnosti neandertalaca bile bar jednim delom tane: neandertalci su imali
intelektualnu sposobnost da govore, pa i anatomsku sposobnost da izgovaraju
razumljive rei, ali zbog grae jezika i grla nisu mogli da stvore one visoko
artikulisane glasove koji su za moderne jezike potrebni. Ili, bar, Timi to nije
mogao. ak je i gospoica Felouz morala najee jako da se napregne da bi
razabrala ta on to pokuava da kae.
U tom poslu, svi su se oseali uskraeno - i Timi, i gospoica Felouz, i
naroito naunici koji su toliko eznuli da ispituju deaka. Sad se jo bolnije
osealo koliko je Timi izdvojen. Iako je poeo da se osposobljava za razgovor
sa svojim otmiarima - a to smo mi, pomiljala ge gospoica Felouz mnogo puta,
mi smo njegovi otmiari - on se morao silno truditi da bi preneo ak i
najjednostavnije misli jedinoj osobi koja je uspevala da ga koliko-toliko
razume.
Koliko usamljen on mora biti! - pomiljala je.
I koliko zbunjen i uplaen zbog sve te neprekidne guve oko njega!
Davala je sve od sebe da ga zatiti. Nije mogla i nije htela da natera
sebe na prihvatanje saznanja da je samo uesnica u jednom naunom eksperimentu.
Svakako je to bila, ali u sreditu eksperimenta nalo se jedno malo, nesreno
dete, a Edit nije mogla dozvoliti da se prema tom detetu postupa iskljuivo kao
prema naunom uzorku.
Fiziolozi su mu odredili posebnu ishranu. Ona mu je kupovala igrake.
Dodijavali su joj zahtevima da se Timi slika rentgenom, da mu se uzimaju uzorci
krvi, pa ak i kose. Ona ga je uila pesmama i pesmicama za malu decu.
Podvrgavali su Timija obimnim i zamornim testovima refleksa i koordinacije,
otrine vida i sluha, intuitivne inteligencije. Posle ga je gospoica Felouz
teila, grlila i mazila sve dok se Timi ne bi opet smirio.
Zahtevali su sve vie i vie njegovog vremena.
Ona je insistirala da ta svakodnevna izlaganja 'inkviziciji' moraju biti
vremenski strogo ograniena. Njeni stavovi pobeivali su najee, ali ne uvek.
Naunici koji su dolazili u posete smatrali su, nesumnjivo, da je gospoica
Felouz strailo, udovite, prepreka sticanju znanja, ena zadrta i nerazumna.
Gospoica Felouz nije marila za to. Nek misle ta im volja; ona se brine za
Timijevu, a ne za njihovu dobrobit.
Njen jedini, bar kakav-takav 'saveznik' bio je Hoskins. Dolazio je skoro
svakog dana u posetu kui lutaka. Gospoici Felouz je bilo jasno da je Hoskinsu
dobrodola svaka prilika za izmicanje od sve teih direktorskih poslova u firmi
i da se, uz to, i emotivno vezao za dete koje je izazivalo toliku guvu; ali
njoj se takoe inilo da Hoskins voli i da razgovara sa njom.
(Sad je ve i znala to-ta o njemu. On je pronaao metod za analizovanje
refleksija koje se od mezonskog zraka, poslatog u prolost, odbijaju do
sadanjosti; on je bio jedan od pronalazaa metoda za uspostavljanje stasisa;
njegovo ponaanje, esto hladno i strogo slubeno, bilo mu je nain za
prikrivanje stvarne, blage prirode koju su pojedini ljudi uspevali veoma lako
da zloupotrebe; a to se braka tie, ooo, da, bio je oenjen, sasvim nesumnjivo
i sreno oenjen.)
Jednog dana Hoskins je uao upravo u asu kad je Edit imala 'erupciju'
ljutnje.
Taj dan je iao loe, veoma loe. Banuli su neki fiziolozi iz Kalifornije,
itava ekipa, sa novim nizom testova kroz koje su hteli da provedu Timija
odmah, odmah; neto u vezi sa graom karlice i dranjem tela. U tim testovima
trebalo je upotrebiti neku zamrenu skalameriju od hladnih metalnih poluga i
trebalo je da ih Timi poprilino gura i pritiska. Timi u tom asu nije bio
osobito raspoloen da ga guraju i potiskuju izmeu hladnih metalnih poluga.
Gospoa Felouz je posmatrala kako s njim manipuliu kao da je neka
laboratorijska ivotinja, a onda je osetila u sebi vreli talas elje da ih sve
pobije.
"Dosta!" uzviknula je konano. "Napolje! Napolje!"
Blenuli su u nju.
"Rekla sam, napolje! Ispitivanje je zavreno. Deko je umoran. Zavrete mu
noge i optereujete kimu. Zar ne vidite da plae? Napolje! Napolje!"
"Ali, gospoice Felouz..."
Poela je da prikuplja njihove instrumente. Oni su ih, opet, hitro
dograbili iz njenih ruku. Pokazala je ispruenim prstom ka vratima, a oni su,
gunajui izmeu sebe, brzo izili napolje.
Zurila je za njima, slepa od besa; pitala se kakav je nepodnoljivi upad
sad na redu. Timi je stajao iza nje i jecao. Onda je shvatila da je Hoskins tu.
"Neki problem?" upita on.
Besno se zagledala u njega. "Jo kako!"
Okrenula se Timiju i nainila jedan pokret, a on joj je pritrao, doskoio
u njeno naruje, uhvatio se rukama i nogama za nju. ula ga je kako mrmlja
neto, vrlo tiho, rei koje nije mogla razabrati. Prigrlila ga je jae.
Hoskins ree sumornim glasom: "On ne izgleda srean."
"Da li biste vi bili, na njegovom mestu? Svakog dana ga spopadaju sa tim
uzorcima krvi i raznim akanjima i testiranjima. Trebalo je da vidite ta su
maloas pokuali da mu urade - izgledalo je kao pokuaj da se proveri na koji
nain su mu noge uglavljene u telo. A i hranu su mu promenili. Ova sintetika
dijeta na kojoj ga Dejkobs dri jo od ponedeljka - ja to ne bih dala ni
svinji."
"Doktor Dejkobs kae da e mu to dati veu snagu, da bi bolje izdrao..."
"Izdrao ta? Jo obimnija testiranja?"
"Treba da imate na umu, gospoice Felouz, da je osnovna svrha ovog
eksperimenta da saznamo najvie to moemo o..."
"Ja to imam na umu, doktore Hoskinse. Ali vi imajte na umu da nam ovo ovde
nije hrak ili zamore ili impanza, nego pravo ljudsko bie."
"To niko ne porie", ree Hoskins. "Meutim..."
Opet mu je upala u re. "Ali ipak svi vi prenebregavate injenicu da on
jeste ono to jeste, ljudsko bie, ljudsko dete. Pretpostavljam da ga vidite
samo kao nekog malog majmuna u pantalonicama i da mislite da moete..."
"Mi ga ne vidimo kao..."
"Vidite ga! Tako ga vidite! Doktore Hoskinse, ja insistiram. Rekli ste mi
da Timijev dolazak 'postavlja vau kompaniju na mapu'. Ako imate iole ikakvo
oseanje zahvalnosti za to, morate drati te ljude podalje od Timija bar dok on
ne odraste dovoljno da malo bolje razume ta se od njega hoe. Posle pojedinih
neprijatnih susreta sa njima, on ima none more, nesanicu, ponekad satima
cvili. I zato vas sad upozoravam..." (njen bes odskoi do iznenadnog vrhunca)
"...da ih vie neu putati unutra! Neu!"
(Shvatila je da joj je glas ve neko vreme postajao sve jai i da je,
zapravo, ve poela da vie. Ali nije se mogla uzdrati.)
Hoskins ju je gledao duboko zabrinut.
"Oprostite", ree ona nekoliko trenutaka posle toga, tonom daleko
umerenijim. "Nisam htela tako da se dernjam."
"Shvatam da ste uznemireni. Shvatam i zato."
"Hvala."
"Doktor Dejkobs me uverava da je deakovo zdravlje odlino i da nee biti
nimalo narueno ovim ispitivanjima kojima je Timi... podvrgnut."
"Onda doktor Dejkobs treba i da prespava jednu no ovde, pa e moda
drugaije da sagleda stvari", ree gospoica Felouz. Videla je iznenaenje u
Hoskinsovim oima i odmah pocrvenela zbog drugog, nehotinog i slabo verovatnog
znaenja tih rei koje je upravo izrekla. "Neka uje kako Timi plae u mraku.
Neka vidi kako ja moram da idem u Timijevu sobu da ga drim i da mu pevam
uspavanke. Nee biti narueno, doktore Hoskinse? Ako nije narueno svim ovim,
to je zato to je Timi proveo prvih nekoliko godina svog ivota pod
najgroznijim zamislivim uslovima i nekako ih preiveo. Dete koje u toku ledenog
doba preivi zimu verovatno moe da preivi i mnoga ukanja i oprobavanja od
strane ljudi u belim mantilima. Ali iz toga ne proistie da su takvi postupci
dobri za Timija."
"Bie potrebno da porazgovaramo o vremenskom planu istraivakog rada ve
na sledeoj sednici naeg osoblja."
"Da. I imae o emu da se raspravlja. Treba podsetiti sve i svakoga da
Timi ima pravo na human tretman. Ima pravo da se prema njemu postupa ljudski."
Hoskins se osmehnuo. Pogledala ga je upitno.
"Upravo sam razmiljao o tome koliko ste se promenili od onog prvog dana,
kad ste se onoliko ljutili to sam vam utrapio malog neandertalca. Bili ste
voljni da date ostavku, seate se?"
"Nikad ja ne bih dala ostavku", ree gospoica Felouz tiho.
"Rekli ste 'ostau uz njega - jo neko vreme'. Ba tim reima. Izgledali
ste vrlo uzbunjeno. Morao sam da vas ubeujem da ete se stvarno brinuti o
detetu, a ne o nekakvom malom primatu koji treba da bude stavljen u zooloki
vrt."
Gospoica Felouz je oborila pogled. Tiho ree: "Pa, valjda u prvi mah
nisam sasvim razumela..." i zauta.
Pogledala je Timija, koji se jo vrsto drao za nju. Sad je bio mnogo
smireniji. Stavila ga je na tlo, pljesnula ga po turu i poslala ga u sobu sa
igrakama. U trenutku kad je Timi otvarao vrata te sobe, Hoskins baci pogled u
nju i kratko se nasmei, videi koliko igraaka ima unutra.
"Boga mi, ima toga, ima", ree on.
"To jadno dete zasluuje igrake. Nita drugo osim tih igraaka nema, a
zarauje ih onim kroz ta prolazi."
"Naravno. Naravno. Treba da mu nabavimo i vie. Poslau vam narudbenicu.
Sve to bi po vaem miljenju on voleo da ima..."
Gospoica Felouz se toplo osmehnu. "Volite vi Timija, je l' tako da ga
volite?"
"Kako bih mogao da ga ne volim? Tako tvrd momi! Tako hrabar."
"Hrabar jeste."
"A hrabri ste i vi, gospoice Felouz."
Nije znala ta bi sad to trebalo da znai. Stajali su nekoliko trenutaka
utei, tako suoeni. Hoskins kao da je spustio svoj odbrambeni "gard". Videla
je u njegovim oima duboki umor.
Ree, iskreno zabrinuta: "Izgledate premoreno, doktore Hoskinse."
"Zar izgledam, gospoice Felouz?" Nasmejao se, ne mnogo uverljivo. "Onda
u morati da se vebam da izgledam ivahnije."
"Da li je iskrsao neki problem za koji bi ja trebalo da znam?"
"Problem?" Ovo kao da ga je iznenadilo. "Ne, nema problema! Odakle vam
takva pomisao? Imam posao koji od mene mnogo trai, to je sve. Ne zbog neke
naroite sloenosti, znate. Meni sloenost ne smeta. Ali ovo nije zanimanje
kojim najvie volim da se bavim. Kad bih mogao jednostavno opet da se bacim na
laboratorijski rad..." Odmahnuo je glavom. "Dobro, to sad nije vano. Uzeo sam
u obzir vau albu, gospoice Felouz. Videemo ta moemo uraditi u smislu da
bar malo smanjimo Timijev program istraivakih razgovora. Naime, onoliko
koliko legitimno moemo, imajui u vidu veliku vanost sveg onog znanja koje se
od Timija moe dobiti. Siguran sam da me shvatate."
"Sigurna sam da shvatam", ree gospoica Felouz, tonom koji je moda bio
malice previe suv.
Meupoglavlje etvrto: DRUTVO ZA RAT
Zora je bila i nebo je imalo mrtvu, sivu boju; otar vetar duvao je iz dva
pravca odjednom. Jedan beli komadi Meseca jo se video, kao kotani no okaen
na nebu. Mukarci iz Drutva za rat spremali su se da siu niz breg, do ua i
do svetilita sa ploicama od svetlucavog kamena.
Znalica je stajala po strani, gledajui ih sa izvesne udaljenosti; elela
je da moe poi s njima dole.
Uvek mukarci dobiju da rade sve to je zanimljivo, i to uvek isti
mukarci, oni mladi, puni sokova. Matori, kao Srebren i Vo i 'Onaj koji se bori
kao lav' daju saoptenja i nareenja, ali mladi, Volkodrev i Prolom i Ognjeokac
i Pticohvat i jo trojica ili etvorica njih, e, oni stvarno delaju. I to su
oni lanovi plemena koji su zaista ivi, razmiljala je Znalica, zavidei im
estoko.
Kad se u ravnicama pojavi divlja, oni su Drutvo za lov. Ponu da otre
vrhove kopalja, omotavaju zglavkove stopala trakama tamnog vujeg krzna da bi
dobili brzinu i krvoednost, kreu u lov, nagone mamute u stampedo preko
litica, ili se sjate oko nekog bespomonog, zalutalog nosoroga i bodu ga dok ne
padne, ili bacaju kamenove sa konopcima na hitre irvase u nadi da e ih
saplesti i oboriti. Posle nose ili vuku plen do tabora, pevajui i pleui s
likovanjem; tad svako izie da ih hvali i da izvikuje njihova imena, a kad se
meso skuva, lovci prvi biraju koje e komade uzeti i jesti - srce, mozak i
druge dobre delove.
A kad neko uini prestup ili kad poglavica stigne do kraja svojih dana i
mora da bude poslat na sledei svet, oni postaju Drutvo za ubijanje, stavljaju
na glavu maske od medvee koe i izvlae batinu smrti, napravljenu od
slonovae, to, zapravo, znai od kljove mamuta; odlaze sa svojom rtvom malo
dalje, na neko mesto gde pogledi plemena ne dopiru, i tamo urade ono to se
mora uraditi. Posle toga vraaju se sveano, u povorci po jedan, pevajui Pesmu
sledeeg sveta, ije je pevanje dozvoljeno samo mukarcima, i to jedino
lanovima Drutva za ubijanje.
A kad u blizini vreba neprijatelj, vreme je da mukarci, isti ti mukarci,
postanu Drutvo za rat, da se namau trakama plave boje preko plea, a crvene
oko bedara, i da se ogrnu utim lavljim ogrtaima. Kao to su radili upravo
sad. Na tome im je Znalica gorko zavidela. Stajali su nagi u krugu, nervozno se
alei i smejui, a stari zanatlija Jaha Mamuta privodio je kraju meanje
pigmenata. Mukarci ovog plemena jedino u ratu boje telo; a poslednji rat bio
je davno, pa su se pigmenti sad morali zameati iznova. To je dugotrajan posao.
Ali Jaha Mamuta je znao kako se kamen melje i kako se dobijeni prah mea sa
antilopinom mau da bi se drao za kou. Sedeo je prekrtenih nogu, poguren
nad svojim poslom. lanovi Drutva za rat ekali su da zavri. Izvadio je
kotane cevi sa pigmentima; poeo je da mea masnou sa prahom u jednoj kamenoj
iniji. I najzad su boje bile spremne. Jaha Mamuta pruio je iniju sa crvenom
bojom Prolomu Gorskom, a onu sa plavom bojom Mladojelenu; ostali stadoe u red
da budu obojeni.
Smeh i ale postadoe glasniji. Mukarci su se plaili onog to e biti
posle; zato su se toliko smejali. Dvojica bojitelja koristili su etke od
lisijeg repa, a to je bio dodatni razlog za smeh, jer su golicale. Lako je
bilo izvui jednu uzanu, plavu traku preko lea i drugu, iroku i plavu, preko
prsa, i dodati plavu Boginjinu taku na samom grlu, na mestu gde onaj tvrdi deo
grla malo stri, i jo jednu istu takvu iznad srca. Meutim, bojenje donjih
delova stvaralo je komediju. Prvo iroka crvena traka po dnu trbuha, tano
iznad mesta gde su muki delovi; ta traka se mora produiti u levo i desno, oko
bedara, i iznad zadnjice, pa sastaviti u pun krug. Onda se po jednom uskom
crvenom trakom obaviju i jedna i druga butina, odmah ispod mukih delova;
najzad, ono to ih je uvek zasmejavalo, Boginjina crvena pruga du celog
dugakog mukog dela i jo po jedna crvena taka na ona dva loptasta muka dela
koji vise odmah iza tog izduenog. Prolom je velianstvenim pokretima nanosio
boju tamo dole, a mukarci su glumili da ih ba to neizdrljivo golica. A moda
nisu ni glumili.
Pa, nastavite, razmiljala je Znalica. Obojite i mene! Nemam muke delove,
ali moete nacrtati crvene pruge oko mojih bedara i na vrhovima dojki,
posluie jednako dobro kad pone bitka. Jer ja sam ratnik sasvim jednako kao
ma ko od vas. Sasvim jednako.
Ve su bili pri kraju tog posla. Obojeni su bili svi mukarci, osim samih
bojitelja. Sad je Prolom namazao donje are Mladojelenu, a Mladojelen gornje
are Prolomu; onda su razmenili zdele sa bojom, pa je Mladojelen crtao crveno
Prolomu, a Prolom je crtao plavo Mladojelenu. Onda su svi vezali oko struka
svoje bedrene omotae, a oko plea lavlje ogrtae, pa dohvatili koplja, spremni
da vode rat.
Zapravo, maltene spremni. Trebalo je jo da Boginjina ena izgovori rei
rata iznad njih, pred one tri medvee lobanje. Znalica je videla da dve mlae
Boginjine ene ve postavljaju medvee lobanje, rasporeene kao da treba
zapreiti stazu koja vodi nadole, i da najstarija Boginjina ena oblai onu
posebnu odedu koju mora nositi kad daje ratni blagoslov.
Znalica pogleda niz brdo, ka uu i ka svetilitu sa svetlucavim kamenom.
Tamo nikog nije bilo.
Sve e ovo biti uzalud ako su Drugi otili negde drugde. Boginjina ena je
javila da su oko svetilita otisci stopala svei; koliko se, meutim, Boginjina
ena razume u te stvari? Lovac nije. To to je ona videla moda su otisci tri
dana stari. Dakle, Drugi mogu biti ve daleko.
Sad samo treba brzo sii dole i obaviti na oltaru one obrede koje Srebren
smatra potrebnim; posle toga Narod se moe opet okrenuti na istok i krenuti
odavde, u ravne prazne hladne zemlje gde Drugi retko zalaze, da tamo nastavi sa
svojim ivotom. Moda zapravo nema potrebe da se napred alje Drutvo za rat da
pronjuka oko svetilita i uveri se da nema posakrivanih Drugih u blizini; ako
je tako, onda Srebren trai dragoceno vreme. Godina odmie. Dani postaju krai.
Uskoro e sneg padati svakog dana. Potrebno je da Narod brzo zavri ono radi
ega je ovde doao i da nae neko bezbedno mesto gde moe da se nastani i
izdri rave mesece koji dolaze.
Meutim, Boginjina ena je najverovatnije u pravu, Drugi jesu tu negde.
Dogodie se rat; mukarci e ginuti; moda ne samo mukarci.
Prolo-uva joj prie s lea i ree joj maltene u samo uho: "Boginja vrlo
otro postupa prema nama u poslednje vreme. Prvo nam je uzela onog deaka, a
sad nas je uvela usred Drugih."
Znalica slegnu ramenima. "Ne vidim Druge. Ve dva dana smo ovde, a jo
niko nije video nikakve Druge."
"Ali tu su. ekaju nas, sakriveni dole, spremni za napad. Ja to znam."
"Kako zna?"
"Sanjala sam", ree Prolo-uva. "Bili su nevidljivi, kao stvorenja od
izmaglice, onda su postali napola vrsti kao senke, a posle toga su poeli da
iskau iz zemlje svud oko nas i da nas ubijaju."
Znalica se nasmeja grubo. "Jo jedan mrani san."
"Jo jedan?"
"Pretprole noi Srebren je sanjao da je opet deak i da je zaao u more,
a kad je izlazio iz mora poeo je iz koraka u korak da stari, pa se za samo
nekoliko trenutaka sparuio i postao sav bangav i nejak. To je bio san o smrti,
dabome. A sad ti sanja da nas oko svetilita ekaju Drugi."
Prolo-uva klimnu glavom. "tavie, Boginja je odnela deaka Grom-Obraza,
a nije nam za uzvrat dala nijedan znak svog zadovoljstva. Mislim da bi trebalo
da odemo odavde, ne ekajui da obavimo ma kakve sveanosti dole kod tog
oltara."
"Ali Srebren kae da ih moramo obaviti."
"Srebren Oblak postaje, sa godinama, bojaljiv i slab", ree Prolo-uva.
Znalica se razljueno okrete ka uvarici istorije. "Da ne bi ti volela da
bude poglavica umesto njega?"
"Ja?" Prolo-uva se osmehnula. "Ne ja, Znalice. Nikakve veze sa
poglavikim poslom neu da imam. Ako na svetu postoji ijedna ena koja u srcu
ezne da bude poglavica, onda si to, po mom utisku, ti, Znalice; a ja nemam
apetita za takve terete. Ipak, mislim da je moda dolo vreme da Srebren Oblak
poloi dole svoj arobni tap, i kapu, i ogrta."
"Nije dolo."
"Sve je stariji i sve slabiji. U oku mu vidi zamor."
"Jak je i mudar", ree Znalica, ne osobito ubeeno.
"Zna da govori neto to nije istina."
"Je l' to tako, Prolo-uvo? Je l' to tako?"
"Polako, eno. Ako me udari, rei u ljudima da te bace niz brdo."
"Rekla si da laem."
"Rekla sam da govori neto to nije istina."
"Pa, ista stvar."
"Laljivica koja lae i samu sebe nije laljivica, nego je glupaa. Ti
zna i ja znam i Boginjina ena zna da Srebren vie nije podoban za poglavicu.
Svaka od nas tri je to pomislila i kazala na svoj nain. A kad i mukarci ponu
to da uviaju, Drutvo za ubijanje morae da obavi svoj posao."
"Moe biti", ree Znalica nelagodno.
"Onda, zato ga brani?"
"ao mi ga je. Ne elim da bude prisiljen da umre."
"Kako je to neno od tebe. Ali poglavica zna kako treba raditi. Pamti li
dane kad je Crni Sneg bio poglavica, pa kad je oboleo i poeo da povraa zelenu
u i kad nikakvo leenje nije pomoglo, kako je ustao i rekao pred svima nama
da je njegovo vreme dolo? Da li je i tren oklevao? Tako isto je uinio pre
njega i Gorodiv, Srebrenov otac, kad sam ja bila devojka. Ti tada jo nisi bila
roena. Gorodiv je bio veliki poglavica; ali jednog dana je rekao, suvie sam
star, ne mogu vie da budem poglavica, i pre nego to je pala no bio je mrtav.
A tako mora biti i sa Srebrenom."
"Ne jo. Ne jo."
Prolo-uva hladno ree: "ak i ako nas uvede u propast? A to ini moda
ovog trenutka. Bila je greka dolaziti ovamo; to sada vidim, iako u prvi mah
nisam videla. Zato ga toliko brani? On ti nije nita. Nisam znala ni da ti se
svia."
"Ako Srebren umre, ko e, po tvom miljenju, biti poglavica umesto njega?"
"Ognjeoki, valjda."
"Dabome. Ognjeoki!" Znalica se iscerila osvetoljubivo. "A ja ti kaem,
Prolo-uvo, vie volim da ostanem sa starim, spetljanim Srebrenom i poginem
pod kopljima Drugih, nego da budem prisiljena da ivim jo deset godina pod
upravom Ognjeokog!"
"A", ree Prolo-uva. "Aha! Sad razumem. Stavlja svoje male, line
nesklonosti prema jednom mukarcu ispred zdravog razuma - pa ak i ispred
ivota samog, Znalice. Kako je to besmisleno! I kakva si ti budala!"
"Naterae me da te ipak tresnem."
"Ali zar ne vidi..."
"Ne", ree Znalica. "Ne, ne vidim uopte. Ali dosta toga. Gledaj dole,
dole!"
Dok su njih dve razgovarale, Boginjina ena je zavrila davanje blagoslova
Drutvu za rat, pa su se mukarci tog Drutva, propisno obojeni i opremljeni,
spustili niz brdo da zauzmu poloaj oko svetilita. Sad su stajali ispred
svetilita, rame uz rame, drei naperena koplja i zurei izazivakim pogledima
na sve strane.
A Drugi su se poeli pojavljivati, poeli su se stvarati niotkud, kao ona
stvorenja od izmaglice koja su u snu Prolo-uve stekla telesnost.
Odakle dooe? Sigurno su do sad uali u gustom bunju du obale jedne od
tih triju reka, pogureni, pa ih nije bilo mogue videti; ili su se, moda,
skrivali na neki magian nain, tako da su liili na bunje i zadrali taj
izgled sve do asa kad su ustali i stupili napred.
Osmorica, moda desetorica. Ne, vie od deset. Znalica pokua da ih broji;
iskoristila je prste obeju aka, ali Drugih je bilo jo, neprebrojanih. Moda
jo za celu jednu aku brojanja. A Drutvo za rat je imalo samo devet ratnika.
Bie pokolj. Srebren je poslao sve mlade mukarce ovog plemena u smrt.
"Kako su ogavno runi!" proaputa Prolo-uva promuklo, grabei Znaliinu
podlakticu i steui je tako jako da je taj stisak poeo boleti. "Kao
udovita! Kao bia iz stranih snova! Kad sam ih videla u mome snu, nisu bili
ni priblino ovoliko odvratni!"
"Pa, oni prosto lie na sebe", ree Znalica. "Tako izgledaju Drugi."
"Ti si ih viala ranije. Ja nisam. Fuj, kakva ravna lica! Pa ti mravi
vratovi. Noge, ruke - tako dugake. Kao kod paukova!"
"Da, kao kod paukova."
"Gledaj. Gledaj."
Sad se ve celo pleme okupilo na jednoj ivici najpogodnijoj za gledanje,
odmah iznad trorekog svetilita. Svi pogledi bili su uprti u prizor dole.
Znalica zau Srebrenovo umno, teko disanje u blizini. Jedno dete je plakalo.
inilo se da i dve-tri majke plau.
Dole se deavalo neto neobino, maltene nalik na ples.
Mukarci Drutva za rat jo su stajali rame uz rame, u jednom ravnom redu,
ispred svetilita. Izgledali su nervozno, ali su drali svoj poloaj, ma koliko
u sebi moda prieljkivali da se okrenu i pobegnu.
Naspram njih postrojili su se Drugi, na odstojanju od moda dvadeset
koraka. Stajali su i oni rame uz rame: visoki mukarci, udnog izgleda i ravnih
lica, sa dugakim kopljima u rukama.
Ali nije bilo napada.
Dve grupe ratnika jednostavno su stajale tu. Zurili su jedni u druge preko
niije zemlje koja ih je razdvajala. Niko se nije pomicao. Kao da niko nije ni
disao. Svi su bili nepomini kao stene. Mora biti da su ratnici Naroda
uplaeni; da li je mogue, meutim, da i Drugi oseaju isti toliki strah?
Navodno su Drugi ubice bez milosti. A ima ih i vie od ratnika Naroda, vie bar
za broj prstiju na jednoj aci. A ipak, ne deava se nita. Niko nije voljan da
krene.
Ognjeoki je uinio prvi pokuaj da prekine taj zastoj. Stupio je jedan
korak napred. Sledeeg trenutka i svi ostali lanovi Drutva za rat stupili su
takoe jedan korak napred.
Ognjeoki na pretei nain zatrese koplje, zagleda se besno u Druge i
naini jedan dug, dubok zvuk koji doplovi do posmatraa na brdu: "Huuuuu."
Drugi su se zagledali izmeu sebe, mrtei se. Izgledali su zbunjeni,
nesigurni, uznemireni.
Iskorai napred i jedan od njih, a onda i ceo njegov red. Zatrese i on
kopljem.
"Huuuuu."
"Huuuuuu."
"Huuuuuuu."
Znalica i Prolo-uva se pogledae zapanjeno. Oni dole nita ne rade, samo
upuuju smene zvuke jedni drugima! Zar se tako poinju bitke? Moe biti:
Znalica o tome nije imala sigurnog znanja. Ali ako je to pravi nain da se
pone ratovanje, onda ratovi poinju budalasto.
Moda ni oni mukarci dole nisu sigurni kako bi trebalo da se ponaaju.
Ovi ratnici, uvide Znalica, jo nikad nisu ratovali protiv Drugih, tavie nisu
nikad do ovog trenutka ni sreli Druge. Jedino je ona imala nekakav raniji
susret sa Drugima, onda kad je pored ledenog jezerceta srela jednog usamljenog
Drugog. A u to doba, tako davno, taj Drugi se okrenuo i pobegao od nje.
Sad ovi Drugi samo tako stoje, zabrinutih lica, i oponaaju smene zvuke
koje im ratnici plemena dobacuju. Iako su brojniji, a ini se i bolje
naoruani, nego Drutvo za rat.
Zato? Da li su ti Drugi, od kojih se svako plai, rasa kukavica?
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Sluaj ih samo", ree Znalica podsmeljivo. "Zvue kao sove."
Ba tad se dole primetio neki pokret. Ceo red Drutva za rat nainio je
mali zaokret u levo, tako da sad svetilitu nisu bili okrenuti tano leima,
nego pod izvesnim uglom. Isti zaokret izvede i formacija Drugih. Tako su opet
bili tano licem u lice.
Huktanje se nastavljalo. Oba stroja pomicala su se jo nekoliko puta, ali
niko nije nigde otiao. Oba stroja su se i vraala na ranija mesta. Koplja su
uzdizana, ali ne i bacana.
"Oni se jedni drugih boje!" ree Prolo-uva zapanjeno.
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Treba samo da jurnemo na njih", proguna Znalica. "Svi bi se okrenuli i
pobegli istog trenutka!"
"Huuuuu."
"Huuuuu."
"Kao sovuljage", ree Prolo-uva.
Bilo je nepodnoljivo. Ta blokada mogla je potrajati veno. Znalica vie
nije mogla da trpi. Prila je mestu gde je Jaha Mamuta sedeo; ispred njega su,
na zemlji, leale dve inije sa ratnim bojama. Zbacila je ogrta sa sebe. Jaha
Mamuta die pogled ka njoj, zbunjen.
"Daj boju", ree Znalica.
"Ti ne moe..."
"Mogu."
Sagnula se, hitro dohvatila iniju sa plavom bojom i nemarno pljusnula po
malo na svaku dojku. Onda je dohvatila crvenu, nacrtala veliki trougao sainjen
od jedne vodoravne linije preko stomaka i dve koje su ile nadole preko butina;
i jo malo je pljusnula na tamnu dlaku na svojim preponama. Sad su svi gledali
nju. Nije zatraila od Jahaa Mamuta da joj nacrta ratne linije na leima, nije
htela da gubi vreme ubeujui se s njim, pogotovu to nije verovala da bi
pristao. Nije bitno. Ionako nije imala nameru da dopusti ma kom protivnikom
ratniku da joj vidi lea.
Drugi! - pomisli ona rasreno. Sve same kukavice!
Srebren joj je prilazio; kretao se sa oklevanjem, nastojei da potedi
svoju bolesnu nogu.
"ta radi ti to, Znalice?"
"Spremam se da vodim va rat umesto vas", ree ona. Ogrnula je opet odeu
i krenula niz brdo, prema svetilitu, sa svetlucavim komadima kamena.
OTPOR
33.
Sem Eikmen ree: "Deri, pusti jo jednom poziv tog tupadije."
Hoskins unu transkript-kocku u prorez maine. Na ekranu kojim je prednji
zid sobe upravnog odbora bio pokriven pojavi se lice Brusa Manhajma; izgledalo
je sasvim isto kao na ekranu Hoskinsovog telefona onog dana kad je Manhajm
pozvao. U donjem desnom uglu uporno je treptala, palei se i gasei, jedna
zelena rozeta, to je znailo da je poziv snimljen sa znanjem i doputenjem
pozivaoca.
Manhajm je bio mlai ovek, sa punim licem i gustim talasima vrste,
crvene kose, priljubljenim uz glavu. I koa njegovog lica bila je sva
crvenkasta. Iako brade ve godinama nisu bile u modi, osim kod izuzetno mladih
i kod izuzetno starih ljudi, Manhajm je nosio kratku, uredno potkresanu bradicu
i bunaste, male brkove.
Taj dobro poznati branilac dejih prava izgledao je veoma iskreno, veoma
estito i veoma ozbiljno.
Hoskinsu se inilo - i veoma nervirajue.
Na ekranu, Manhajm ree: "Situacija je sledea, doktore Hoskinse: naa
najnovija rasprava nije urodila ba nikakvim plodom, pa ja jednostavno vie ne
mogu da vam verujem na re da tog deaka drite u prihvatljivim uslovima."
"Zbog ega?" odgovori Hoskins na ekranu. "Je li moja re iznenada postala
nepouzdana?"
"Nije to posredi, doktore. Nemamo razloga da sumnjamo u vau re. Ali
nemamo razloga ni da sve verujemo bez provere, a neki lanovi mog savetodavnog
odbora imaju utisak da sam dosad bio odve spreman da prihvatam vaa
vrednovanja deakovog statusa. Sutina je u tome to nismo izvrili inspekciju
na licu mesta."
"Govorite o tom detetu kao da je to nekakvo skriveno oruje, doktore
Manhajm."
Manhajm se osmehnuo, ali u njegovim bledosivim oima nije bilo mnogo
veselosti. "Molim vas da razumete u kakvom sam poloaju. Onaj sektor javnog
mnjenja iji sam zastupnik vri znatan pritisak na mene, doktore Hoskinse.
Uprkos svim vaim saoptenjima za javnost, mnogi ljudi i dalje su uvereni da
dete koje je tako dovedeno i koje ostaje maltene kao robija u samici, na
neodreeno dugo vreme, jeste dete podvrgnuto surovom i nehumanom postupanju."
"Nas dvojica smo o ovome razgovarali vie puta", ree Hoskins. "To dete
dobija najbolju negu na svetu, znate da je tako. Sa njim je dadilja dvadeset
etiri sata na dan, zdravstveno ga pregledaju svakog dana, dobija savreno
uravnoteenu ishranu koja je ve udesno delovala na njegovo fiziko stanje.
Bili bismo ludi kad bismo radili drugaije, a mi, ta god drugo da smo, ludi
nismo."
"Priznajem da ste mi rekli sve to i ranije. Ali ipak do dananjeg dana
niste dozvolili da neko doe spolja i potvrdi sve to to govorite. A pisma koja
mi stiu svakog dana - protesti, pritisak zabrinutih pojedinaca..."
"Moda ste vi pod nekim pritiskom, gospodine Manhajm", ree Hoskins ne ba
ljubazno, "ali zar to ne bi moglo biti zbog toga to ste sami, ba vi lino,
pokrenuli celu tu gungulu, pa sad vai ljudi okreu i prema vama jedan deo te
vreline koju ste sami, svojom voljom, izazvali?"
"Tako treba s njim govoriti, Deri, momino!" ree arli Mek Dermot, ef
raunovodstva.
"Moda je malo preotro, ini mi se", ree Ned Kesidej. On je bio ef
pravnog odeljenja; njegova je dunost bila da, u pogledu predostronosti, ak i
preteruje.
Na ekranu se nastavljao snimljeni razgovor.
"...nam sad nita ne znai, doktore Hoskinse. Mi se ovde moramo stalno
vraati na jednu osnovnu istinu: to dete je otrgnuto od svoga doma i svojih
roditelja..."
"To neandertalsko dete, gospodine Manhajm. Neandertalci su bili
primitivni, divlji, nomadski oblik ljudskog roda. Moe se samo nagaati da li
su imali ikakve domove, pa ak i da li su razumeli postojanje odnosa
roditelj-dete u naem dananjem smislu. Ne moemo to znati, ali sasvim je
mogue da smo izvukli ovo dete iz jedne potpuno divljanog, neprijateljskog,
bednog postojanja - ja bih ak rekao da je to mnogo verovatnije od slike koju
vi nudite, a u kojoj mi, toboe, bezobzirno istremo to dete iz njegovog
idilinog malog porodinog ivota kao na boinoj razglednici, u pleistocenu."
"Da li mi vi to kaete da su neandertalci bili samo ivotinje i nita
vie?" upita Manhajm. "Da je dete koje ste doveli iz pleistocena samo nekakav
ovekoliki majmun sposoban da ide na dve noge?"
"Naravno ne. Ne pokuavamo da izmiljamo nita slino. Neandertalci su
bili primitivni, ali, nesumnjivo, bili su ljudska bia."
"...jer ako pokuavate da tvrdite da va zarobljenik nema ljudska prava
zato to nije ljudsko bie, doktore Hoskinse, onda vam moram ukazati na to da
su naunici sasvim jednoglasni u oceni da je homo neanderthalensis, zapravo,
samo podvrsta nae sopstvene rase, homo sapinensa, pa prema tome..."
"Isuse napaeni Hriste!" eksplodirao je Hoskins tada. "Pa je l' vi mene
uopte sluate? Upravo sam uspeo da kaem da priznajemo injenicu da Timi jeste
ovek."
"Timi?" ree Manhajm.
"Da, to dete je ovde dobilo nadimak. Pomenut u svim novinskim
izvetajima."
Ned Kesidej sa strane proguna: "To je verovatno bila greka. Dovodi do
prevelikog poistoveenja sa tim detetom kao pojedincem. Da nekome ime i taj
pone da izgleda suvie stvaran u oima javnosti; a onda, ako se posle desi
neka nevolja..."
"Dete jeste stvarno, Nede", ree Hoskins. "A nevolja nee biti nikakvih."
Na ekranu Manhajm je govorio: "Vrlo dobro, doktore. Mi smo, dakle
saglasni, oko toga da govorimo o ljudskom detetu. Izmeu nas dvojice nema
stvarnog neslaganja ni o jo jednoj bitnoj stvari, a ona se, kao to rekoh
maloas, sastoji u tome to ste vi svojevoljno uzeli to dete u vae
starateljstvo, iako nemate nikakvo zakonsko pravo na to. Vi ste, u sutini,
kidnapovali to dete, mogao bih sasvim precizno rei."
"Zakonsko pravo? Po kom zakonu? Gde? Kaite mi koje sam to zakone
prekrio. Pokaite mi taj pleistocenski sud koji bi mi mogao suditi!"
"injenica da ljudi pleistocena nemaju sudstvo ne znai da nemaju ljudska
prava", ree Manhajm glatko. "Primetiete da sadanjim vremenom govorim o tom
izumrlom narodu. Sad kad je vremeplovstvo postalo stvarnost koja dejstvuje, sve
je u sadanjem vremenu. Ako smo u mogunosti da se meamo u ivote ljudi od pre
etrdeset hiljada godina, onda moramo, neizbeno, proiriti na te ljude sva ona
ljudska prava i svu onu utivost koje, u naem drutvu, smatramo neotuivim. Vi
svakako ne biste pokuali da mi kaete da firma 'Stasis Tehnologije' ima pravo
da posegne u neko selo u dananjem Brazilu ili Zairu ili Indoneziji i da tek
tako ugrabi ma koje dete, iz efa, samo zato to tamo..."
"Ovo je jedinstveni opit, od ogromnog naunog znaaja, gospodine Manhajm!"
zamuca Hoskins.
"Sad mi se ini da vi ne sluate mene, doktore Hoskinse. Ja ne raspravljam
o pobudama; ja govorim o jednostavnim injenicama zakona. ak i ako se eli
izvriti nauno istraivanje, da li biste smatrali da imate pravo da se sjurite
na neko dete u njegovom rodnom selu u nekoj dananjoj plemenskoj kulturi i da
ga dovedete ovamo kako bi ga antropolozi prouavali, bez obzira na oseanja
njegovih roditelja ili staratelja?"
"Svakako ne."
"Ali plemenske kulture iz prolosti su prostor za va slobodan lov?"
"Pa tu nema analogije", ree Hoskins. "Prolost je sklopljena knjiga. To
dete, koje mi sad imamo u svome starateljstvu, ve je mrtvo, gospodine Manhajm,
etrdeset hiljada godina."
Ned Kesidej jeknu i poe estoko da odmahuje glavom. Hoskins zakljui da
je Ned sigurno uoio, u izgovorenim reima, nova i uznemirujua zakonska
razgranavanja koja, verovatno, nipoto nije trebalo uvoditi u razgovor.
"Vidim", ree Manhajm. "Mrtvo dete, a dadilja se trudi oko njega dvadeset
etiri sata dnevno? Ma, hajdete, doktore Hoskinse. Takvo razmiljanje sasvim je
neosnovano. U eri plovljenja kroz vreme, ona stara razgranienja izmeu pojma
'mrtav' i pojma 'iv' nemaju vie istu vrednost kao pre. Vi ste tu sklopljenu
knjigu, koju pomenuste, otvorili i ne moete je sada zatvoriti samo snagom
svojih rei. Svialo se to vama ili ne, mi sad ivimo u epohi paradoksa. To
dete je ivo jednako kao vi i ja, sad kad ste ga prebacili iz njegove sopstvene
ere u nau, a obojica se slaemo u tome da je ljudsko i da zasluuje da se
prema njemu postupa kao prema ma kom drugom detetu. A to nas neposredno vraa
na pitanje nege tog deteta dok je meu nama. Moemo ga zvati rtvom
kidnapovanja, ili podjektom jedinstvenog naunog opita, ili nevoljnim gostom u
naoj eri, moemo tu izvoditi semantike zaokrete koliko god vam je volja -
ali, zapravo, jedino vana stvar jeste ta da ste vi proizvoljno izbacili jedno
dete iz njegove rodne ivotne sredine, bez pristanka ma koga od onih ljudi
kojih se to ticalo, i sad drite to dete pod kljuem, u nekakvom izdvojenom
prostoru. Moramo li se i dalje vrteti u krugu? Ovde postoji samo jedna tema za
razgovor. Vi znate koja. Zastupam veliki broj zabrinutih ljudi; od mene je
zatraeno da procenim da li se ljudska prava tog nesrenog deteta potuju kako
valja i treba."
"Protivim se toj vaoj upotrebi rei 'nesrenog'. Objasnio sam, ve toliko
puta, da je to dete..."
"U redu. Povlaim tu re ako vam ona toliko smeta. Ostatak moje izjave
ostaje nepromenjen."
Hoskins ree, ne trudei se da prikrije da mu je strpljenje ve veoma
istanjeno: "ta vi, konkretno, hoete od nas, gospodine Manhajm?"
"Rekao sam vam. Inspekciju na licu mesta, tako da lino procenimo u kakvom
je stanju to dete i kakav je njegov stav."
Hoskins na ekranu zatvori oi na trenutak. "Vi ste vrlo uporan ovek, zar
ne? Nee vas zadovoljiti nita osim da lino doete ovde i lino proverite?"
"Znate odgovor na to."
"Pa dobro, morau vas pozvati kroz izvesno vreme, gospodine Manhajm. Mi
smo doputali pristup do Timija samo kvalifikovanim naunim istraivaima, a ja
nisam siguran da vi spadate u tu vrstu. Morau da sazovem sastanak mog odbora
da bismo o svemu ovome raspravili. Mnogo vam hvala to ste zvali, gospodine
Manhajm. Bilo je zadovoljstvo razgovarati sa vama."
Ekran je potamneo.
Hoskins pogledom pree po sali.
"Dakle? Stvar je takva. Problem vidite. Ovo je kao da mi je buldog
zagrizao nogavicu pantalona. Nee pustiti, ma kako ja pokuavao da ga otresem."
Ned Kesidej ree: "Ako i uspe da ga otrese, on e te istog trenutka
ponovo napasti, ali je vrlo verovatno da e ti tada zariti zube u nogu, Deri,
a ne samo u nogavicu."
"ta mi ti to govori, Nede?"
"Kaem da treba da ga pustimo da obavi taj pregled na licu mesta. I da to
bude na gest dobre volje."
"To je tvoj pravni savet, posle dobrog razmiljanja?"
Kesidej klimnu glavom. "Blokira tog tipa ve nedeljama, je l' tako? On
pozove, ti ga voza, on opet pozove, ti nae neki novi tos da odbije njegove
razloge, i sve tako, ponovo i ponovo. Ali to ne moe veno. Tip je tvrdoglav
koliko i ti, a razlika se sastoji u tome to u njegovom sluaju tvrdoglavost
izgleda kao posveenost plemenitom cilju, a u tvom sluaju kao hotimino
onemoguavanje. On je tek sad, prvi put, konkretno zatraio da ue u nae
prostorije, je l' tako?"
"Tako je", ree Hoskins.
"Vidi? Uvek moe da navali nekim novim manevrom. A ti ne moe uvek tome
da parira novim saoptenjima za tampu i novim subeterinim intervjuima sa
Kandidom Devenejom. Jer e Manhajm, tras, javno, da postavi tezu da se ovde
prikriva neto strano, da mi krijemo neku stravu ovde. Nek on doe i pogleda
maleckog. Onda e moda da zaklopi svoju blebetalicu dovoljno dugo da mi
zavrimo ovaj projekat."
Sem Eikmen zavrte glavom. "Ne vidim ni jedan jedini razlog da kapituliramo
pred navaljivanjem tog kolosalnog smetala, Nede. Bilo bi razloga kad bismo mi,
recimo, drali klinca u lancima u nekom sobiku, ili kad bi klinac bio kost i
koa, irav i rahitian, i kukao i urlikao do neba, danju i nou. Al' deku je
superdobro, tako nam bar Deri kae, ugojio se malo, ak ujem da nabada i
neto engleskog. ivi bolje nego to je ikad ranije iveo, a to bi trebalo da
bude oigledno ak i Brusu Manhajmu."
"Tano tako", ree Kesidej. "Mi nemamo ta da krijemo. Zato, onda,
pruati Manhajmu priliku da stvara privid da imamo?"
"Dobra poenta", ree Hoskins. On pogleda i ostale prisutne. "eleo bih da
se svi izjasnimo o ovome. Da pozovemo, ili da ne pozovemo, Manhajma ovamo da
vidi Timija?"
"Ja kaem, do vraga sa Manhajmom", ree Sem Eikmen. "On je samo jedna
tetoina, nita vie. Nema razloga, pod kapom nebeskom, da mi popustimo pred
njim."
"Ja sam vie za ovo Nedovo", ree Frenk Braton. "Neka doe i neka vidi, i
gotov posao."
"Rizino je", ree arli Mak Dermot. "Kad taj ue, ko zna kakva e sve
dalja pitanja da pokrene. Kao to Ned kae, uvek postoji neki novi manevar. Ako
mu dozvolimo da poseti deaka, neemo ga time skinuti sa grbae; tavie lako
je mogue da emo samo pogorati sebi situaciju. Ja kaem ne."
"A ti, Elena?" ree Hoskins, okrenuvi se ka Eleni Sedler, efici nabavnog
odeljenja.
"Ja glasam da ga pustimo da doe. Kao to ree Ned, nemamo ta da krijemo.
Ne moemo dozvoliti da se on i dalje baca blatom na nas kao to je poeo. A kad
se zna da je bio ovde, onda ostaje samo da svet veruje ili nama ili njemu, s
tim to imamo one vrlo kratke televizijske snimke Timija koji e pokazati da
smo mi u pravu."
Hoskins turobno klimnu glavom. "Dva za, dva protiv. Znai, moj glas e
biti odluujui. U redu, neka bude. Javiu Manhajmu da moe da doe."
Eikmen ree: "Deri, jesi li siguran da hoe da..."
"Jesam", ree Hoskins. "Meni se on ne svia nita vie nego tebi, Seme.
Niti elim da on njuka ovde, ni dva minuta. Jeste tetoina, to si dobro
rekao. Ali ba zato to jeste tetoina, doao sam do zakljuka da je bolje
popustiti mu. Neka vidi Timija i uveri se da Timi napreduje i cveta. Neka vidi
gospoicu Felouz i sam zakljui da li se ovde dogaa ma kakvo zlostavljanje
deteta. Slaem se s Nedom da bi poseta mogla prosto da mu zaepi usta. A ako se
to ne desi, onda nita, neemo biti u gorem poloaju nego sad: on e nastaviti
sa svojim agitovanjem i urlikanjem, a mi emo nastaviti da poriemo sve njegove
optube. Ali ako mu zabranimo posetu, nastavie da nam omotava oko vrata razne
bizarne nove optube, a onda Bog sam zna ta emo morati da inimo da bismo ih
opovrgli. Znai, ja glasam da buldogu bacimo kosku. Na taj nain imaemo
izgleda protiv njega; inae smo izgubili. Manhajmu e biti upuen poziv da nam
doe u posetu, i to je sve. Sastanak je zavren."
34.
Gospoica Felouz je kupala Timija, kad se u susednoj sobi zau interkom.
Namrtila se to je tako prekidaju u poslu. Bacila je pogled na deaka u kadi.
Za njega kupanje vie nije bilo muenje. Sad je bilo vie kao zabava: svakog
dana iekivao ga je radosno. Vie mu se nije inilo da je ugroen kad lei u
toploj vodi, napola potopljen u nju. Lepo se videlo da shvata kupanje kao
velianstveni luksuz, ne samo zbog oseaja tople vode na telu, nego i zbog onog
divnog trenutka kad izie iz kade rumen, ist, miriui fino. Dabome da je deo
radosti bio i to da malo pljuska po vodi. to Timi due obitava ovde, sve vie
lii na najobinijeg klinca, razmiljala je gospoica Felouz.
Meutim, nije joj se dopadala zamisao da ostavi Timija dugo u kadi samog,
bez nadzora. Nije se mnogo brinula da bi se on mogao udaviti. Mali deaci
njegovih godina ne dave se esto u kadama; inilo se da ovaj deak ima i te
kako snanu volju za samoodranjem. Ali ako odlui da sam izie, pa ako se
oklizne i padne...
Ona ree: "Odmah se vraam, Timi. Ti ostani u kadi sam, vai?"
Klimnuo je glavom.
"Ostani u kadi. U kadi. Razume?"
"Da, Felouz."
Niko na svetu ne bi prepoznao, u onome to je Timi izgovorio, te dve rei:
"Da, Felouz." Niko, niko sem gospoice Felouz.
Pohitala je, ipak se pomalo brinui, u sobu i rekla u proreze interkoma:
"Ko zove?"
"Ja sam, doktor Hoskins, gospoice Felouz. eleo bih znati da li Timi moe
da izdri jo jednu posetu, ovog popodneva."
"Trebalo bi da on ima slobodno popodne. Ve ga kupam. On nikad nema
posetioce posle kupanja."
"Znam. Ovo je poseban sluaj."
Edit je oslukivla zvuke iz kupatila. Pljuskanje je bilo vrlo buno, Timi
se oigledno dobro provodio; ula je njegov smeh.
Ona ree prekornim tonom: "Svi oni su posebni sluajevi, zar ne, doktore
Hoskinse? Ako pustim unutra svakog ko je po neemu poseban, deko e takvim
posebnim tipovima biti na izlobi po ceo dan i po celu no."
"Ovaj je stvarno poseban, gospoice Felouz."
"Ja ipak radije ne bih. Ima i Timi pravo na izvesno slobodno vreme, ba
kao i svako drugi. Nego, doktore Hoskinse, ako ne zamerate, ja bih se vratila
da ga kupam..."
"Ovaj posetilac je Brus Manhajm, gospoice Felouz."
"ta?"
"Znate da nas je Manhajm zasipao svojim standardnim montiranim optubama i
zapaljivim glupetanjima praktino od samog trenutka kad smo saoptili da je
Timi stigao - to vam je poznato, zar ne?"
"Pa, valjda", ree gospoica Felouz. Uistinu, ona na te stvari nije
obraala mnogo panje.
"Pa, on nam je telefonirao praktino svaki trei dan, da bi saoptio ovaj
ili onaj oblik svog ogorenja. Konano sam ga pitao ta konkretno hoe od nas,
a on je odgovorio da insistira na 'inspekciji na licu mesta'. Naime, da pogleda
Timija. Kao da mi ovde imamo nekakvu raketnu atomsku bazu. Stvar nas ne
oduevljava, ali odrali smo sastanak upravnog odbora i zakljuili, konano, da
bi odbijanje donelo veu tetu nego korist. Bojim se da izbora nema, gospoice
Felouz. Moramo pustiti Manhajma unutra."
"Danas?"
"Kroz priblino dva sata. On je vrlo uporan ovek."
"Mogli ste mi to javiti znatno ranije."
"Da sam mogao, javio bih, gospoice Felouz. Ali kad sam pozvao Manhajma da
mu saoptim da e biti puten unutra, on me je uhvatio na iznenaenje. Rekao mi
je da odmah dolazi; a kad sam kazao da nisam siguran da li se sve moe izvesti
odmah, poeo je iznova sa svim onim sumnjama i optubama. Mislim da je poeo da
nabacuje kako mi hoemo da dobijemo na vremenu da bismo prikrili sve one
modrice koje Timi ima na telu, od naeg bievanja, ili neto u toj meri
blesavo. U svakom sluaju, dodao je da sutra ima meseni sastanak svog odbora i
da e mu to biti odlina prilika da izvesti o Timijevom stanju, pa prema
tome..." Hoskins zauta. "Znam da je trebalo ranije da vam se to javi,
gospoice Felouz. Molim vas da ne diete guvu oko ovoga. Vai? Molim vas."
Osetila je talas saaljenja prema njemu. Naao se u procepu izmeu jednog
neumornog politikog agitatora i jedne prgave dadilje koja je prava gorgona...
jadan taj premoreni ovek.
"U redu, doktore Hoskinse", ree ona. "Moe, ali samo ovaj jedan put.
Videu koliko u uspeno pokriti modrice minkom do trenutka Manhajmovog
dolaska."
Krenula je nazad ka kupatilu, iako je Hoskinsova zahvalnost jo izlazila
iz interkoma. Timi je ustro vodio pomorsku bitku izmeu jedne zelene plastine
patke i jednog purpurnog plastinog morskog udovita. inilo se da patkica
pobeuje.
"Imae drutvo popodne", ree mu gospoica Felouz. Kipela je od besa.
"Dolazi jedan ovek da proveri kakvi smo. Da vidi da li smo te zlostavljali,
ako moe u to poverovati. Zlostavljali!"
Timi joj uputi prazan pogled. Njegov poetniki engleski renik nije
dosezao ni priblino tako daleko. Niti je Edit oekivala da e on razumeti.
"Ko doe?" upita on.
"Jedan ika", ree ona. "Posetilac."
Timi klimnu glavom. "Dobar ika?"
"Pa, nadajmo se. E, hajde, vreme je da te vadimo iz kade i suimo."
"Jo kupa! Jo kupa!"
"Jo kupa sutra. Hajde, Timi!"
Nevoljno se ispentrao iz kade. Gospoica Felouz ga je osuila pekirom i
na brzinu pregledala. Ne, nikakvih tragova od korbaa. Niti ikakvih ozleda.
Deko je bio u odlinom stanju. Osobito ako se uporedi sa onim jezivo prljavim,
perutavim, izgrebanim stvorenjem punim modrica koje se istumbalo iz stasisnog
zahvata zajedno sa gomilom zemlje, ljunka, mrava i busenja, one prve noi,
udne i strane. Timi je sav zraio dobrim zdravljem. Dobio je, od onda,
dva-tri kilograma teine; njegove ogrebotine su se zaleile, a zbirka modrica
mu je nestala jo davno. Kosa mu je bila uredno podiana; nokti podrezani.
Neka samo Brus Manhajm pokua da nae neto zbog ega bi se poalio! Neka
pokua!"
Normalno bi obukla Timija, posle kupanja, u pidamu; ali sad je sve bilo
drugaije, zbog ovog veoma posebnog posetioca koji je dolazio. Znai, sveano
odelo; purpurni triko sa crvenim dugmetima, pomisli gospoica Felouz.
Timi se iroko nasmei, videvi ga: i on je najvie voleo ba taj triko.
"A sad neto lepo da glocnemo, pre nego to nam drutvo stigne. ta kae
ti na to, Timi?"
Jo se tresla od gneva.
Brus Manhajm, pomisli ona ledeno. Petljaro. ovek koji pravi nevolje. On
sebe naziva dejim tribunom! Ko je njemu ikad rekao da bude zastupnik iega?
Profesionalni agitator, eto ta je on. Jedan dosadni stvor, ali na javnoj
sceni.
"Gospoice Felouz?"
Opet je kroz interkom dopirao Hoskinsov glas.
"ta je sad, doktore? Manhajm treba da stigne tek kroz nekih pola sata,
tako sam bar ja mislila."
"Poranio je", ree Hoskins. "On je takav ovek, bojim se." U Hoskinsovom
glasu oseala se neka udna pokornost. "tavie, bojim se da je sa sobom doveo
jo nekog, iako nam nije najavio da e to uiniti."
"Dva posetioca, to je previe", ree gospoica Felouz vrsto.
"Znam. Znam. Molim vas, gospoice Felouz. Pojma nisam imao da e dovesti
jo jednu osobu. Ali Manhajm veoma insistira da i ona vidi Timija, a ne samo
on. Pa, kad smo toliko daleko otili - a rizik je uvrediti ga - shvatate?
Shvatate?"
Dakle, ponovo moljaka. Stvarno se boji tog Manhajma. Gde nestade onaj
silni i nepobedivi doktor Derald Hoskins koga je ona svojevremeno upoznala?
"I ko je ta druga osoba?" upita Edit nekoliko trenutaka posle tih misli.
"Ta neoekivana goa?"
"Jedna njegova saradnica; ona je konsultant pri njegovoj organizaciji.
Moda je ak i znate. Verovatno je znate. Ona je strunjak za psihiki
uznemirenu decu, upetljana je u svakojake dravne komisije i institucije, osoba
veoma visokog profila. Mogu vam ak rei da je ak bila neko vreme
kandidatkinja za ovo radno mesto koje vi sad drite, ali smo zakljuili - ja
sam zakljuio - da nema onu vrstu topline i saoseajnosti koju smo hteli. Zove
se Marijana Levien. Mislim da bi mogla biti pomalo opasna. Ponajmanje moemo da
rizikujemo da je ostavimo pred zatvorenim vratima, sad kad je ve dola ovamo."
Gospoica Felouz uasnuto pokri akom usta.
Marijana Levien! - pomisli ona panino. Bog neka me uva. Bog neka uva
sve nas!
35.
Ovalna vrata kue lutaka otvorila su se i Hoskins je uao, a dve prilike
odmah iza njega. Hoskins je izgledao grozno. Njegovo mesnato lice bilo je
otromboljeno, tako da se inilo da je ostario deset godina za jedan dan. Koa
mu je imala boju olova. Oi su mu imale udan izgled poraza i zastraenosti,
koji gospoicu Felouz jo vie uplai.
Jedva ga je prepoznala. ta se ovo deava?
On ree, nelagodnim, niskim tonom: "Ovo je Edit Felouz, Timijeva dadilja.
Gospoice Felouz, ovo su Brus Manhajm i Marijana Levien."
"A ono je Timi?" upita Manhajm.
"Da", ree gospoica Felouz buno i robusno, da bi stvorila protivteu
Hoskinsovoj iznenadnoj snishodljivosti. "Ovo je Timi!"
Deko je bio u zadnjoj sobi, svojoj sobi za spavanje i igranje, a kad je
uo da dolaze posetioci provirio je samo glavom, neodluno, iza vrata. Sad,
meutim, poe ka njima, postojanim, elastinim, preduzimljivim koracima koji od
Edit izmamie neujno, unutranje, klicanje.
Tako je, Timi, pokai im! Jesmo li te zlostavljali? Da li se krije ispod
kreveta, tresui se od straha i jada?"
Sav sijajui, zato to je bio u svojoj najboljoj odei, deko energino
prie gostima i zapilji se u njih, ne krijui radoznalost.
Ovo ti je dobro, pomisli gospoica Felouz. tavie, dobro je za sve nas!
"Dakle, tako", ree Manhajm. "Ti si Timi."
"Timi", ree Timi. Ali od svih prisutnih jedino je gospoica Felouz znala
da je on izgovorio ba to.
Deko prui ruku gore ka Manhajmu. Ovaj oigledno zakljui da deko hoe
da se rukuje, pa mu prui ruku, ali Timi o rukovanju nije imao pojma. Izbegao
je Manhajmovu pruenu ruku i malo zamahao svojom rukom levo-desno, pokazujui
izvesno nestrpljenje, ali i pruajui se uvis najvie to je mogao. Manhajm je
izgledao zbunjeno.
"Vaa kosa", ree gospoica Felouz. "Pretpostavljam da nikad ranije nije
video nikoga sa riom kosom. Sigurno to nisu imali u neandertalskim vremenima,
a meu posetiocima ovde nije bilo riokosih. Timija, izgleda, silno oaravaju
sve vrste svetle kose."
"Aha", ree Manhajm. "Znai, to je to."
iroko se osmehnuo, a onda kleknuo. Timi je odmah zavukao prste u
Manhajmovu gustu, gipku kosu. Ne samo boja, nego i gipkost te talasave kose
predstavljali su za Timija, inilo se, novinu; temeljito se pozabavio
ispitivanjem tih neobinih pojava.
Manhajm je to trpeo, izvrsno raspoloen. Gospoica Felouz uvide da je ve
poela da menja svoju sliku o Manhajmu, koji nije bio ni priblino ono to je
zamiljala. Jer ona je oekivala da e uleteti neki radikal uagrenih oiju
koji e jo sa vrata poeti da izrie optube, ita manifeste i kategorino
zahteva reforme. Pokazalo se da je Manhajm prilino blag i prijatan ovek, da
izgleda misaono i ozbiljno, da je mlai nego to je oekivala i da vrlo brzo
uspostavlja prijateljstvo sa Timijem.
Marijana Levien je, meutim, bila neto sasvim drugo. ak i Timi, kad se
umorio od prouavanja Manhajmove kose i kad se okrenuo da pogleda drugog
posetioca, kao da nije znao ta da misli.
Gospoica Felouz je svoje miljenje o njoj ve uobliila: Levienova joj je
bila antipatina ve na prvi pogled. Nasluivala je, tavie, da se Hoskins
toliko oneraspoloio upravo zbog Levienove, a ne zbog Manhajma.
ta e ona ovde? - pitala se gospoica Felouz. Koju vrstu guve misli da
nam pravi?
Levienova je bila poznata irom negovateljike profesije kao ambiciozna,
agresivna, protivurena ena, veta u samoreklamerstvu i postojanom
karijerizmu. Gospoica Felouz se nikad dosad nije susrela licem u lice sa
Levienovom, ali, gledajui je sad, doe do zakljuka da je to osoba zaista
onoliko zastraujua i nedobrodola koliko se i prialo.
Levienova je vie liila na glumicu... ili poslovnu enu... ili na glumicu
koja igra ulogu poslovne ene... nego na ma kakvog strunjaka za negovanje
dece. Na sebi je imala gracioznu haljinu od gusto utkanih vlakana metalnog
izgleda, na prsima ogroman, bletei, zlatni privesak u obliku sunca, a oko
glave i preko svog irokog ela traku od sloeno utkanog zlata. Kosa joj je
bila crna i blistava, pritegnuta vrsto unazad da bi se pojaao utisak
dramatinosti. Usne su joj bile blistavo crvene, oi dreavo okruene minkom.
Nevidljivi oblak parfema okruivao je Levienovu.
Gospoica Felouz je zgaeno zurila u nju. Bilo je teko zamisliti kako je
doktor Hoskins mogao i za deli sekunde da uzme u obzir ovakvu kandidatkinju za
uvanje Timija. Bila je suprotnost gospoici Felouz, takorei u svakom pogledu.
Ali zato se Marijana Levien uopte zainteresovala za takav posao? - pitala se
Edit. To je posao koji zahteva odvajanje od sveta i potpunu posveenost
dunosti. Dok ova Levienova, to je gospoici Felouz bilo poznato, veito nekud
ide, zvrji po naunim skupovima irom sveta, ustaje i iznosi vrsta uverenja za
koja iskusniji ljudi uglavnom nalaze da su protivurena i problematina. Ta
ena je puna iznenaujuih zamisli o upotrebi visoke tehnologije da bi se
rehabilitovala teka deca: o ubacivanju udesne svetlucave futuristike
mainerije tamo gde se posao, tokom glavnine ljudskog postojanja na ovom svetu,
najee uspeno obavljao pomou najobinije ljubavi i odanosti.
Levienova je bila spretna politiarka - veito je bila u nekom komitetu za
neto, ili savetnik u nekoj uticajnoj radnoj grupi za neto, svuda je stizala
da se pojavi u nekoj znaajnoj ulozi. Visoko vidljiva osoba, osoba koja se u
svojoj profesiji die kao raketa. Ako je Levienova poelela ovo radno mesto
koje je na kraju pripalo gospoici Felouz, to je moglo biti samo zato to je
raunala da e preko Timija na kraju odskoiti do neeg mnogo krupnijeg.
Ja sam sigurno veoma staromodna, razmiljala je gospoica Felouz. Videla
sam samo priliku da donekle pomognem jednom, malom deaku kome je bilo potrebno
neobino mnogo ljubavi i panje.
Timi prui ruku prema sjaktavoj, metalastoj haljini Marijane Levien. Oi
su mu blistale oduevljenjem.
"Lepo", ree on.
Levienova je brzo uzmakla jedan korak nazad, van deakovog domaaja. "ta
je rekao?"
"Divi se vaoj haljini", ree gospoica Felouz. "Hteo bi samo da je
dodrne."
"Ja bih radije da je ne dodiruje. Ona se lako oteuje."
"Onda treba dobro da pripazite. On je vrlo brz."
"Lepo", ree Timi opet. "Hoe."
"Ne, Timi. Ne. Ne sme dira."
"Hoe!"
"ao mi je. Ne. NE."
Timi je pogleda nesreno. Ali ne posee vie ka haljini Marijane Levien.
"Da li vas on razume?" upita Manhajm.
"Pa haljinu vie ne dira, zar ne?" upita gospoica Felouz, smeei se.
"A vi razumete njega?"
"Ponekad. esto."
"To njegovo groktanje", ree Levienova. "ta mislite, ta li mu je to
moglo znaiti?"
"Rekao je 'lepo'. Za vau haljinu. Onda je rekao 'hoe'. Mislio je, hoe
da je dodirne."
"A on je to govorio engleski?" upita Manhajm iznenaeno. "Ne bih pogodio."
"Njegova artikulacija nije dobra, verovatno iz nekog fiziolokog razloga.
Ali ja razumem ta kae. Ima renik od... moda stotinu engleskih rei, moda i
malo vie od stotinu. Naui po nekoliko novih rei svakog dana. Sad ih ve sam
hvata. On je verovatno oko etiri godine star, razumete. Iako Timi poinje sa
tako velikim zakanjenjem, njegova jezika sposobnost je normalna, ona koju
biste i oekivali kod deteta te starosti. A zakanjenje - zakanjenje
nadoknauje vrlo brzo."
"Kaete da neandertalsko dete ima istu jeziku sposobnost kao ljudsko
dete?" upita Marijana Levien.
"On jeste ljudsko dete."
"Da. Da, naravno. Ali drugaije. Jedna zasebna podvrsta, zar ne? Prema
tome, bilo bi razumno oekivati razlike u mentalnoj sposobnosti, koje bi bile
jednako velike kao i razlike u fizikoj grai. Njegova izuzetno primitivna
facijalna struktura..."
Gospoica Felouz otro ree: "Nije ba toliko primitivna, gospoo Levien.
Idite pa pogledajte, jednog dana, nekog impanzu, ako hoete da vidite kako
izgleda istinski podljudsko lice. Timi ima neke neuobiajene anatomske crte,
ali..."
"Vi ste upotrebili re podljudsko, a ne ja", ree Levienova.
"Ali ste vi to mislili."
"Gospoice Felouz! Doktorko Levien! Molim vas! Nema razloga za takvu
zlovolju!"
Doktorka Levien? - pomisli gospoica Felouz, bacivi hitro pogled ka
Hoskinsu. Pa, dabome, dabome. To je verovatno tako.
Manhajm ree, gledajui oko sebe: "Ove sobice ovde - to je deakova
celokupna ivotna sredina?"
"Tako je", odgovori gospoica Felouz. "Ona prostorija pozadi mu je spavaa
soba i soba za igru. Jede ovde, a ono mu je kupatilo. Ja imam svoj ivotni
prostor tamo, a ono su ostave za smetaj raznih stvari."
"Nikada ne izlazi iz ove zatvorene oblasti?"
"Nikad", ree gospoica Felouz. "Ovo je stasisni mehur. Timi iz njega ne
izlazi, nikad."
"Vrlo ogranien nain ivota, zar ne?"
Hoskins zabrza: "To je nuno ogranienje kretanja. Za njega postoje
tehniki razlozi, u vezi sa nagomilavanjem temporalnog potencijala koje se
dogaa kad deaka prebacujemo kroz vreme, mogu to da vam objasnim podrobno ako
elite da sagledate osnove na kojima se sistem zasniva. Ali sutina je da ne
moemo podneti energetsku cenu deakovog izlaska iz stasisnog mehura."
"Znai, da biste utedeli malo para, vi planirate da ga drite veito
zatvorenog u ovih nekoliko sobiaka?" upita Levienova.
"Ne samo zbog malo para, doktorko Levien", ree Hoskins, izgledajui
namuenije nego ikad. "Rekao sam da bi cena bila nepodnoljiva. Ali ne samo
cena. Elektrina struja celog jednog velegrada morala bi se preusmeriti ovamo,
na nain koji bi, rekao bih, nepodnoljivo opteretio elektromreu cele ove
oblasti. Nema problema kad vi ili ja ili gospoica Felouz zakoraimo preko
stasisne linije, ali Timi, da on to uradi, bilo bi, ovaj, jednostavno nemogue.
Jednostavno nemogue."
"Ako nauka moe da nae nain da prebaci jedno dete preko etrdeset
hiljada godina", ree Levienova velianstvenim tonom, "onda moe, ako hoe, i
da omogui tom detetu odlazak niz onaj hodnik."
"I ja bih eleo da je tako, doktorko Levien", ree Hoskins.
"Znai, to dete je pod trajnim ogranienjem i ostae u ovim sobama", ree
Manhajm. "Koliko shvatam, trenutno se ne preduzimaju nikakva istraivanja sa
svrhom da se taj problem prevazie?"
"To je tano. Kao to sam pokuao da objasnim, izlazak ne moe biti
ostvaren, ne uz ona ogranienja koja nam stvarni svet namee, a koja mi moramo
trpeti. elimo da deak ivi udobno, ali jednostavno ne moemo preusmeriti
svoje resurse ka reavanju nereivih problema. Kao to sam vam kazao, mogu vam
kasnije dati celokupnu tehniku analizu, ako elite da proverite istinitost
mojih rei."
Manhajm klimnu glavom. Izgledalo je kao da u pameti dri neki spisak i
pregleda stavku po stavku na njemu.
Levienova ree: "Kakvu ishranu dobija?"
"Da li biste eleli da pregledate zalihe?" upita gospoica Felouz, ne
mnogo prijateljskim tonom.
"Da, zapravo bih to elela. Svakako."
Gospoica Felouz irokim razmahom ruke pokaza prema friiderima.
Dobro se ti nagledaj, pomisli ona. Mislim da e ti se dopasti.
I zaista, Levienova kao da je bila zadovoljna onim to je tamo nala - jer
nala je mnotvo epruveta, ampula, pipeta i posuda za meanje. itav jedan
neljudski asortiman vetake hrane, toliko dalek od svega onoga to je
gospoica Felouz smatrala zdravom hranom, asortiman koji su nametnuli doktor
Dejkobs i njegovi saradnici, iako se gospoica Felouz estoko protivila.
Levienova je, sa vidnim odobravanjem, pregledala pregrade sa visokotehnolokim
hranljivim materijama. Nije udo da se ona loi na te futuristike stvari,
pomisli Edit besno. Verovatno i sama jede iskljuivo sintetiku. Ako uopte ita
jede.
"Ovde nema zamerki", ree Levienova posle nekog vremena. "Izgleda da vai
nutricionisti znaju ta rade."
"Deko zaista izgleda zdrav", ree Manhajm. "Ali zabrinjava me to njegovo
prinudno usamljenitvo."
"Tano", ubaci Marijana Levien tonom koji je bio savreno usklaen sa
Manhajmovim tonom. "Zabrinjava i mene. Veoma."
Manhajm ree: "Dovoljno je zlo ve i to to je deko ostao bez onog
prirodnog plemenskog okrilja u kome je roen; a injenica da Timi ovde ostaje
bez iole ikakvog drutva meni izgleda izuzetno negativna."
"Zar se ja ne raunam u drutvo, gospodine Manhajm?" upita gospoica
Felouz, ne bez zajedljivosti. "Ja sam tako rei bez prestanka uz njega, znate."
"Govorio sam o potrebi da se Timu drui sa nekim ko je priblino istih
godina. Da ima drugara za igru. Planirano je da ovaj opit potraje vrlo dugo,
zar ne, doktore Hoskinse?"
"Mnogo toga se mi nadamo da od Timija saznamo o eri iz koje on dolazi.
Njegovo vladanje engleskim jezikom e se poboljavati - gospoica Felouz me
uverava da Timi govori sve tenije, mada nekima od nas nije ba lako da
razaberemo ta kae..."
"Drugim reima, nameravate da ga drite ovde godinama, doktore Hoskinse?"
upita Marijana Levien.
"Da, to bi moglo biti."
Manhajm ree: "I da veito bude ogranien na ovo nekoliko sobica? A nikad
da ne doe u dodir sa decom svog uzrasta? Pa ta mislite, da li je to iole
zdrav ivot za mladog momka kao to je Timi?"
Hoskinsov pogled brzo je prelazio sa jednog gosta do drugog. Izgledao je
kao ovek koji je u manjini i koga napadaju.
"Gospoica Felouz je ve pokrenula pitanje nalaenja drugara s kim bi se
Timi igrao", ree on. "Ja vas uveravam da mi nemamo ni najmanju elju da
osakaujemo deakov emotivni razvoj, ili ma koji drugi vid njegovog
postojanja."
Gospoica Felouz ga pogleda iznenaeno. Ona to pitanje jeste ve
pokrenula; ali uzalud. Posle onog nezakljuenog razgovora u kantini Hoskins joj
nije rekao ba nita to bi predstavljalo reakciju na taj njen zahtev da se
Timiju dovede neko dete da se igraju zajedno. A u kantini je odbacio taj zahtev
kao nepraktian; tavie inilo se da ima za njega tako malo sklonosti da je
gospoica Felouz oklevala da po drugi put istupi s njim. Zasad je Timi, inilo
se, sasvim dobro napredovao i bez druenja sa ma kakvom decom. Meutim, u
poslednje vreme Edit je poela da razmilja o budunosti; pomiljala je da
Timijevo prilagoavanje na moderni ivot napreduje veoma brzo i da se zato
primie trenutak kad e ona morati da postavi isti zahtev ponovo.
Ali umesto nje to je sada uinio Manhajm; za to mu je bila silno zahvalna.
Ovaj tribun dejih interesa potpuno je u pravu. Ne mogu oni Timija da dre ovde
samog samcijatog, kao majmuna u kavezu. Timi nije majmun. ak ni gorila ili
impanza ne bi dobro napredovali ako bi bili zauvek odseeni od druenja sa
sebi ravnima.
Manhajm ree: "Pa, dobro, ako ste ve poeli da radite na traenju drugara
za Timija, voleo bih da znam kakav je napredak postignut u tom pravcu."
Njegov glas je, odjednom, zvuao daleko manje prijateljski.
Hoskins ree, pomalo usplahireno: "to se tie dovoenja jo jednog
neandertalca u sadanjost radi druenja sa Timijem, to je gospoica Felouz
predlagala, ja vam moram rei da jednostavno ne nameravamo..."
"Drugi neandertalac? O, ne, doktore Hoskinse", ree Manhajm. "Mi uopte ne
bismo to eleli."
"Problem je dovoljno veliki i sad, sa samo jednim uhapenikom ovde", ree
Marijana Levien. "Uhvatiti jo jednog, znailo bi samo pogorati problem."
Hoskins joj uputi pogled pun otrova. Znoj mu je curio niz lice.
"Pa rekao sam da ne nameravamo da dovodimo drugog neandertalca ovamo",
uzvrati on, maltene kroz stisnute zube. "To nikad nije uzeto u razmatranje.
Nikad! Ima desetak razliitih razloga zato nije. Kad je gospoica Felouz prvi
put pomenula tu zamisao, rekao sam joj..."
Manhajm i Levienova se zgledae. inilo se da im smeta ova neoekivana
Hoskinsova estina. ak i Timi kao da se malo uplaio; priao je blie
gospoici Felouz, kao da trai zatitu.
Manhajm glatko ree: "Svi se mi slaemo, doktore Hoskinse, da bi dovoenje
drugog neandertalca bilo rava zamisao. Uopte nije re o tome. Mi elimo da
znamo da li se Timiju moe dati jedan... ovaj, koju re ja ovde elim? Ne
'ljudski', jer Timi jeste ljudsko bie. Nego: moderan. Jedan moderan drugar za
igru. Dete ovog doba."
"Dete koje bi moglo redovno dolaziti u posetu Timiju", ree Marijana
Levien, "i koje bi mu davalo one razvojne podsticaje koji bi vodili ka zdravoj
sociokulturnoj asimilaciji, koja je, tu se svi slaemo, potrebna."
"Samo as", ree Hoskins odseno. "Kakvoj asimilaciji? Da li vi zamiljate
za Timija neki prijatan budui ivot u nekom udobnom malom predgrau? Pa da se
on prijavi za ameriko dravljanstvo, da se ulani u neku crkvu, da nae sebi
mesto u drutvu i oeni se? Mogu li ja vas da podsetim da ovde imamo
preistorijsko dete iz jedne ere toliko udaljene da je ne moemo nazvati ak ni
varvarskom, dete iz kamenog doba, posetioca iz jednog drutva koje ste vi,
doktorko Levien, svojevremeno nazvali, ak donekle tano, 'tuinskim' drutvom.
Pa ako mislite da e on postati..."
Levienova mu hladno upade u re. "Naa tema, doktore Hoskinse, nisu ni
Timijevo hipotetino dravljanstvo i veroispovest, ni ma kakav slian reductio
ad absurdum. Timi je jo dete; gospodin Manhajm i ja se prvenstveno zanimamo za
kvalitet njegovog detinjstva. Uslovi pod kojima ga sad drite nisu
prihvatljivi. Bili bi, sigurna sam, neprihvatljivi i u Timijevoj drutvenoj
zajednici, ma koliko da je ona bila u poneemu 'tuinska' u odnosu na nau. U
svakom ljudskom drutvu za koje znamo, ma koliko njegove paradigme i njegova
merila bili udaljeni od naih, detetu se obezbeuje podrka za integrisanje u
socijalnu matricu. Mi nikako ne moemo smatrati da Timijevi sadanji ivotni
uslovi daju tu vrstu prikladne i podrajne socijalne matrice."
Hoskins zajedljivo ree: "to znai, ako se kae jednoslonim reima koje
moe da razume jedan obian fiziar kao to sam ja, doktorko Levien - da po
vaem miljenju Timi treba da ima drugara za igru."
"Ne samo 'treba'", ree Levienova. "Mora."
"Bojim se da emo usvojiti stav da je za ovo dete od sutinskog znaaja da
dobije drutvo", ree Manhajm, manje ratobornim tonom nego Levienova.
"Od sutinskog znaaja", ponovi Hoskins prazno.
"Minimalan prvi korak", ree Levienova. "To ne znai da smo spremni da
prihvatimo deakovo dugotrajno zatvorenitvo u naoj eri kao pojavu
prihvatljivu ili dopustivu. Ali mislim da moemo, bar u ovom trenutku, da
odustanemo od naih drugih krupnih primedaba, iz ega proistie da se
nastavljanje ovog opita moe dozvoliti - zar nije tako, gospodine Manhajm?"
"Dozvoliti!" jeknu Hoskins.
"Pod uslovom", nastavila je Marijana Levien spokojno, "da se Timiju
dopusti da ima redovne, emotivno podsticajne dodire sa drugom decom njegovog
biolokog uzrasta."
Hoskins pogleda ka gospoici Felouz kao da trai da mu ona pomogne sad kad
se naao pod ovolikim napadom. Ali ona mu nije mogla ponuditi nikakvu pomo.
"Ja se moram sloiti s tim, doktore Hoskinse", ree ona, oseajui se kao
izdajnik. "To je bilo i moje miljenje, od poetka, a sad je to ve stvar koja
postaje hitna. Deak zaista veoma lepo napreduje. Ali primie se trenutak kad
e dalje ivljenje u ovom socijalnom vakuumu postati veoma ravo za njega. A
poto nee biti nikakve druge dece iz njegove podvrste koja bi se mogla ovde
druiti s njim..."
Hoskins se okrete ka njoj kao da kae: I ti protiv mene?
Nekoliko trenutaka u sobi je vladalo utanje. Timi kao da se sve vie
uznemiravao zbog bunosti ove rasprave; sve vre se pribijao uz gospoicu
Felouz.
Najzad Hoskins ree: "To su vai uslovi, gospodine Manhajm? Drugar za
Timija, ili ete dovesti horde vaih demonstranata da mi se srue na glavu
ovde?"
Manhajm ree: "Nikakve pretnje se ovde ne izriu, doktore Hoskinse. Ali,
eto, ak i vaa gospoica Felouz smatra da nae preporuke treba da budu
sprovedene u delo."
"U redu. A mislite da je lako nai ljude koji e veselo da poalju svoju
deicu ovde, na igranje sa jednim malim neandertalcem? Kad se svata pria,
svakojake fantazije, o navodnom divljatvu, animalnosti i primitivizmu
nekandertalskog oveka?"
"To ne bi trebalo da bude tee", ree Manhajm, "od onog to je prvo
uinjeno, naime od dovoenja jednog neandertalskog detenceta ak u dvadeset
prvi vek. Rekao bih, tavie, da bi to trebalo da bude znatno lake."
"Mogu da zamislim ta e onda va savetodavni odbor da kae. Koliko e
samo kotati polisa osiguranja... pod pretpostavkom da moemo nai nekoga ko je
dovoljno lud da pusti svoje dete u stasisni mehur sa Timijem..."
"Meni Timi ne izgleda naroito krvoedno", ree Manhajm. "Zapravo, ini mi
se da je to dete ba puno neke blagosti. Zar ne, gospoice Felouz?"
"A kao to je gospoica Felouz ranije ukazala", ree Levienova sa ledenom
slatkoom, "mi Timija ne smemo smatrati u ma kom pogledu podljudskim biem ili
stvorenjem nie rase, nego samo ljudskim biem koje u fizikom pogledu ima neke
neuobiajene osobine."
"Dabome", ree Hoskins. "Znai, vi biste oduevljeno pustili vae
sopstveno malo dete da doe i igra se s njim. Sem to vi, doktorko Levien, dece
nemate, je l' tako? Naravno da nemate. A vi, Manhajm? Imate li sinia koga
biste nam dali, kao dobrovoljca?"
Manhajm je na ovo reagovao kao na aoku. Kruto ree: "To vam nije ba u
vezi sa temom, doktore Hoskinse. Uveravam vas, kad bih ja imao dece, to jest da
je srea tako htela, bez oklevanja bih ponudio pomo. Razumem vae opiranje
neemu to sagledavate kao meanje spolja, doktore. Ali, dovevi Timija u nau
eru, vi ste uzeli zakon u svoje ruke. Sad je vreme da se razmotri ta sve
proishodi iz onoga to ste uinili. Ne moete drati deaka u samici samo zbog
toga to je ovde u toku jedan nauni opit. Ne moete, doktore Hoskinse."
Hoskins sklopi oi i nekoliko puta duboko udahnu.
"U redu", ree konano. "Dovoljno je bilo ovoga. Priznajem ispravnost tog
vaeg stava. Nabaviemo drugara Timiju. Negde. Nekako." Njegove oi planue
iznenadnim gnevom. "Ja, za razliku od vas dvoje, imam dete. Pa ako bude
potrebno, doveu njega da bude Timijev drugar. Mog sopstvenog sina, ako budem
morao. Da li vam je to dovoljno jemstvo? Timi vie nee ostajati usamljen i
nesrean. Je li sad dobro? Je li sad dobro?" Gledao ih je besno. "I poto smo
to sredili, imate li jo neke zahteve? Ili nam se moe dozvoliti da nastavimo
na nauni rad na miru?"
Meupoglavlje peto: DRUGI
Znalica je, silazei niz brdo, imala oseaj da joj se ratne boje are na
telu, kao da su zapaljene. Da se usudila, rado bi naga pola niz brdo, da svi
vide, i ratnici njenog plemena i Drugi, kako je obojena. Naroito da vide njeni
ratnici. Neka znaju da i ena moe da nosi ratne boje, ba kao i mukarac; i
neka znaju da e ona udariti po neprijatelju, ako se oni nekaju da to uine.
Ali, naravno, nije mogla naga da poe. ena pokriva donje delove svog
tela, osim ako se nudi za obred sparivanja; to je pravilo. Kad bi bar imala
bedrenik, iroki i dugaki komad ivotinjske koe koji se vezuje oko pojasa i
pokriva bedra, mogla bi da ide u bitku nagih prsa, kao mukarci, pa bi
neprijatelj video boju na njenim grudima. Ali bedrenik nije imala. Samo ogrta,
a on pokriva sve. Pa dobro, onda e ona otvoriti ogrta sa prednje strane, kad
stupi pred Druge, i oni e po bojama na njenoj koi znati da pred sobom imaju
osobu koja je ratnik, iako ratnik sa dojkama.
ula je da Srebren vie na nju, ali daleko pozadi, na poetku silazne
staze. Nije obraala panju na njega.
Sad su mukarci iz Drutva za rat videli da im se ona pribliava. Jo su
bili u istoj besmislenoj blokadi, licem u lice sa redom Drugih; ali, poto se
ona pribliavala, okrenuli su glave i zaprepaeno se zagledali u nju.
"Vraaj se tamo, Znalice", doviknu joj Ognjeoki. "Ovo nije mesto za enu."
"Ti mene zove enom, Ognjeoki? ena si ti! ene ste svi vi! Ja ovde ne
vidim ratnike. Vi se vraajte nazad, ako se plaite borbe."
"ta e ona ovde?" upita Volkodrev, govorei vazduhu.
"Luda je." To je Mladojelen rekao. "Oduvek je bila luda."
"Vraaj se, ej", dovikivali su mukarci. "Odlazi od nas! Ovo je rat,
Znalice! Ovo je rat!"
Ali niko vie nije mogao da je natera da se vrati. Njihovo ljutito
dovikivanje bilo je, u njenom sluhu, kao zujanje bezopasnih insekata.
Znalica je stigla do najnieg dela staze i produila krupnim koracima ka
svetilitu. Ovde je tlo bilo sunerasto, zbog triju reka. Ispod zemlje sigurno
ima vode, pomisli ona. Pri svakom koraku njeni goli noni prsti zarivali su se
duboko u hladno, vlano, mekano zemljite.
Sunce se iza nje dizalo i ve se pomaljalo iznad brda na kome je Narod
namestio svoj tabor. Nestala je ona ranije vidljiva, mala, bela krika meseca.
Na njeno lice nalete vetar, brz i otar, kao amar. Ila je napred, sasvim do
stroja Drutva za rat.
Niko se nije micao. Ratnici Drugih bili su nepomini kao kipovi.
Pticohvat je bio na kraju reda ratnika Naroda, i to na bliem kraju. "Daj
mi tvoje koplje", ree mu Znalica.
"Odlazi", ree Pticohvat, glasom kao da ga neko davi.
"Potrebno mi je koplje. Hoe da se suoim sa ratnicima Drugih bez
koplja?"
"Od-la-zi."
"Vidi! Na meni je ratna boja!" Rairila je ogrta i pokazala grudi, hrabro
ispljuskane plavom bojom. "Ja sam ratnik, danas. Ratniku je potrebno koplje!"
"Onda napravi sebi jedno."
Znalica pljunu i zakorai pored njega. "Ti, Mladojelene! Daj mi tvoje.
Tebi ne treba ni za ta."
"Luda eno."
Volkodrev prui ruku pored Mladojelena i uhvati Znalicu za lakat. "Vidi",
ree on, "ne moe ti ovde da bude. Ovde e da bude rat."
"Rat? Kad? Vi samo stojite i dovikujete im neto glupo. I oni vama.
Jednako ste kukavice, i vi i oni. to ne napadnete?"
"Ne razume ti te stvari", ree Volkodrev sa gaenjem.
"Ne razumem. Svi su izgledi da ne razumem."
Ali nije vredelo traiti od bilo koga od njih koplje. Nisu nameravali da
joj daju ijedno; svako je dobro stezao svoje, nesumnjivo zato to su svi
zapamtili kako je ona svojevremeno ugrabila Ognjeokevo koplje i pretila mu
njime. To je bilo skrnavljenje, Ognjeokac je posle morao da napravi novo
koplje. Smrdljivi Mousni Vo rekao mu je da se u bitku ne ide sa kopljem koje
je ena drala u rukama, pa je on to staro koplje spalio, a sebi izdeljao novo,
gunajui i proklinjui bez prestanka. Ali ta mu vredi i novo, zapita se
Znalica, ako je on odve bojaljiv da ga upotrebi?
"Pa dobro. Snai u se ja i bez koplja."
Okrenula se naglo i zakoraila ka stroju Drugih, dva koraka, tri; a oni su
je gledali kao da je zloduh sa tri glave i est kljova.
"Vi! Vi Drugi! Gledajte ovamo, gledajte mene!"
Gledali su je - otvorenih usta. Opet je rairila ogrta, pokazujui svoje
obojene grudi.
"Ja sam ratnica Boginje", ree im ona. "To je znaenje ove boje. A Boginja
vam nareuje da idete odavde. Ovo je njeno svetilite. Mi smo ga izgradili, za
Nju. Nemate vi ovde ta da traite."
Jo su samo blenuli, zapanjeni.
Znalica je prelazila pogledom po njihovom redu, levo i desno. Svi su bili
visoki i bledi. Bujna, crna kosa visila im je do ramena, i jo due, ali je
iznad ela bila kratko odrezana, kao da su ba namerno hteli da pokau kako im
se od oiju elo uzdie grozno, pravo uvis.
Ruke su im bile dugake i uske, noge isto takve. Usta su im bila mala,
nosii besmisleni, a svakome se ispod usta video vrh vilice, isturen napred, na
vrlo ruan nain. Meutim, vilice su im izgledale nejake, a oi bezbojne. Dok
ih je tako gledala, u njoj su se probudile stare uspomene i ona opet vide onog
mravog, klimatavog Drugog sa kojim se srela pored onog jezerceta sa obalom od
stena, davno, dok je jo bila devojka. Ovi mukarci izgledali su isto kao on, a
osim toga i svi meusobno isti: ona ne bi mogla razlikovati ko je od njih ko,
niti rei u emu se ma ko od njih razlikuje od onog koga je pored jezera srela.
Zapravo, sasvim je mogue da se meu njima danas nalazi i on? Tad uvide da je
to nemogue, jer ovi svi izgledaju mladi, a on je ve morao ostariti, jednako
kao ona.
"Kako ste runi", ree im ona. "Kakve ste blede, cijukave, bolesne nakaze!
ta vi njukate ovde oko svetilita Boginje? Boginja nije napravila vas! Naila
neka hijena pa vas napravila od balege nosoroga!"
Drugi nastavie da je gledaju prazno i zbunjeno.
Nainila je jo jedan korak prema njima. Jednom rukom je otro i odseno
izmahivala ka njima, kao da hoe da ih poisti odatle, da ne budu u blizini
svetilita.
Jedan od Drugih progovori.
Znalica je, bar, pretpostavila da je to govor. Izgovorio je dugi niz
nekakvih zgusnutih glasova, kao da su mu usta puna krzna, a jezik naopako
nasaen. Buka, najobinija buka. Nita to bi se iole moglo razumeti.
"Zar ne moe da govori kako treba?" upita Znalica. "Nije mogue razumeti
nita od toga to si sad rekao. Pusti da neko drugi govori, ako ti ne ume."
Opet je progovorio, jednako nerazumljivo.
"Ne", ree ona, "ne znam ta pokuava da kae."
Prila je blie i okrenula se, tako da je sad gledala ka udaljenijem kraju
stroja Drugih.
"Ti", ree ona jednome. "Moe li da govori bar malo bolje od ovoga?"
Pokazala je prstom ka njemu i pljesnula akama. Njegove oi su se
rairile; stvorio je neki tupi, gunavi zvuk.
"Upotrebljavaj rei!" naredi mu Znalica. "Nemoj praviti samo neku blesavu
galamu! Fuj! Jeste li svi zveknuti u glavu?" Opet je uperila prst ka tom
oveku. "Govori! Reima! Zar niko od vas nije nikad nauio kako se izgovaraju
rei?"
Taj Drugi ponovi iste zvuke.
"I glupi, a ne samo runi", ree Znalica, odmahujui glavom. "Delo hijena,
eto ta ste vi! Napravljeni od balege nosoroga!"
Mukarci su bili zbunjeni njenom pojavom. Niko se nije pomicao.
Zaobila ih je sve i prila samom svetilitu. Vode triju reka dolazile su
iz raznih pravaca i slivale se, pljuskajui visoko, u jedan tok, u neposrednoj
blizini. Narod je podigao to svetilite na samom uu, koristei kao temelj
jedno stenovito izdignue koje je bilo nadomak vode. U to doba Boginjina ena
je puzila, zasipana ledenim kapljicama, da bi svaki kamen postavila na propisno
mesto i da bi izmeu pojedinih obinih kamenova ugurala ploice onog posebnog,
svetlucavog kamena. Sada, prilazei, Znalica vide Boginjine crte urezane rukama
svetenica: pet crta na onu stranu, tri na ovu i jo tri na suprotnu. Ali neko
se tu umeao. Neko ko nije pripadnik Naroda nacrtao je po jedan krug oko svake
grupe linija, zasecajui duboko u kamen, a iznad toga dodao jo to-ta,
nekakve likove, neke udne i odvratne znake, nanete bojama, uvijene, zavrnute,
kao da su iz stranog sna. Nacrtali su tu i neke ivotinje, mamuta sa velikom,
grbavom glavom, vuka i neko stvorenje koje Znalica nije prepoznala. Ovo mora
biti delo Drugih, pomisli Znalica. Narod koristi boju da oboji sebe, kad
zatreba; ali nikad ne pravi obojene znake na stenama. Nikad. to se tie
crtanja ivotinja, to je naprosto glupo. Zbog toga se mogu naljutiti duhovi
naslikanih ivotinja, a onda vie nikad nee imati uspeha u lovu na te vrste
ivotinja.
"ta ste uradili, ogavne zveri? Oskrnavili ste svetilite Boginje.
Svetilite Boginje." Rekla je to jo jednom, glasnije, poto oni nisu pokazali
nikakve znake da su razumeli. "Svetilite Boginje."
Prazni pogledi. Sleganje ramenima.
Znalica pokaza prstom ka zemlji, pa ka nebu: opti znak za Boginju. Dotae
svoje grudi, matericu i prepone: a to znai 'ja sam stvorena u liku Boginje'.
Pa, bar to moraju razumeti. Svakako.
Ali oni su samo nastavili da blenu.
"Nemate pameti uopte, je l' tako?" ciknu ona. "Glupaci! Glupaci! Vi ste
gomila glupih ivotinja!"
Ispentrala se na gomilu kamenja. Pri tome se vie puta okliznula o mokre
povrine; u jednom trenutku malo je nedostajalo da padne u plahu reku. Takav
pad, pad u vodu, bio bi kraj njenog ivota; ali ona se uhvatila za jedan
istureni kameni iljak i odrala. Prilazei oltaru, pruila je ruku i kucnula
prstom po crteu mamuta.
"Pogreno!" povika ona. "Zlo! Svetogre!"
Pokvasila je prst i nekoliko puta prela njime po crteu, koji se poe
zamrljavati.
Sad su Drugi izgledali uznemireno. Okretali su se jedan ka drugome,
gunali, strugali stopalima napred-nazad po tlu.
"Vaim slikama nije mesto ovde!" povika Znalica. "Ovo je nae svetilite!
Mi smo ga izgradili za Nju! Doli smo da je oboavamo i da zatraimo da nas
usmeri." Vredno je nastavila da trlja tu sliku, od koje najzad ostade samo
brljotina. Zatim je posegla ka drugim slikama, ali ih nije mogla dohvatiti:
njene ruke bile su prekratke. Samo paukolike ruke Drugih mogle su da dosegnu
tako visoko.
Ali bila je uverena da je uspela da objasni svoj stav. Hitro se spentrala
sa stena i vratila do mesta gde su dve grupe ratnika jo bile suoene.
"Razumete?" upita ona Druge. "Ovo je nae svetilite! Nae!" Krenula je ka
njima, dola sasvim do njih, neustraivo. Oni su se vrpoljili, ali niko nije
podigao koplje. Znala je da se svi plae nje: jer ona je sveta ena, ima
Boginju u sebi. Nisu se usuivali da prue otpor.
Zurila je gore, u njihova lica. Bili su daleko vii od nje, visoki kao
drvee, visoki kao planine. Pokazala je prstom ka zapadu.
"Vraajte se tamo, u vau zemlju", ree ona. "A nas ostavite na miru.
Pustite nas da na miru prinesemo svoje ponude, vi, rune i smrdljive ivotinje!
Tupaci! Glupave zveri!"
Zgrabila je najblieg Drugog i gurnula ga u pravcu koji je maloas
pokazala. On je uzmakao od njenog dodira, odstupio je nekoliko koraka. Nainila
je ka njemu gest kao da ga tera od sebe.
"Nastavi! A vi svi ostali, kreite!"
Znalica je jurila kroz njihov red kao vazduni kovitlac, dernjajui se i
gurajui ih. Uzmicali su od nje nervozno, kao da je zaraena kugom. Pratila ih
je u stopu, mahala rukama, vikala na njih i tako ih je oterala, sama samcita,
iz neposredne blizine svetilita.
Onda je stala i posmatrala njihov odlazak. Uzmakli su nekih stotinu i
pedeset koraka, do mesta gde je jedna od dve manje reke izbijala iza okuke i
ulazila izmeu dva kamena zida. Tu su stali; a Znalica vide, tek sada, da tamo
postoji tabor Drugih, skriven u jednoj bunovitoj jaruzi, a u taboru grupa
ena, dece i staraca.
U redu, pomisli Znalica. Oterani su od svetilita; ona se ne moe nadati
da e postii vie od toga. Ali to je veliko postignue, a u celosti je njeno,
Znalicino - mada je vatra Boginje neprekidno gorela u njoj, svakako, jer da
nije, nikakvog uspeha ne bi bilo.
Vratila se mukarcima Drutva za rat.
"ak i bez koplja", ree im ona, likujui.
Mladojelen odmahnu glavom. "Kakva si ludaa!" Ali njegove oi sijale su
divljenjem.
SNEVANJE
36.
Kasnije tog popodneva, dugo posle odlaska Brusa Manhajma i Marijane
Levien, Hoskins se vratio u kuu lutaka, iscrpljen i sumoran.
"Je li spava?" upita je.
Gospoica Felouz klimnu glavom. "Konano je zaspao. Bilo je potrebno mnogo
smirivanja." Spustila je knjigu koju je dotle itala. Pogledala je Hoskinsa bez
topline. Popodne je bilo napeto, uznemirujue; ona bi sad vie volela da bude
ostavljena na miru.
Hoskins ree: "ao mi je to su stvari ispale onako okasto."
"Pa, da, bilo je prilino dernjave. Vie nego to je deaku bilo potrebno,
zaista. Zar ne mislite da se ta rasprava mogla voditi i na nekom drugom mestu?"
"ao mi je", ponovi Hoskins. "Valjda je i meni bio pukao film. Od tog
oveka u poludeti."
"A on, zapravo, nije izgledao onako grozno kako sam ja oekivala. Mislim
da mu je zaista na srcu briga za Timijevu dobrobit."
"Nema sumnje da je tako. Ali zabadati nos ovde, bez naeg poziva, i drati
nam pridike o tome ta mi treba da radimo..."
"Deaku je potreban drug za igru."
Hoskins je pogleda potiteno, kao da oekuje da e rasprava krenuti iz
poetka. Ipak, uspe da ovlada sobom na vreme.
"Da", ree on tiho. "Potreban mu je. Neu se sa vama raspravljati o tome.
Ali gde ga nai? Tu su problemi ogromni."
"Znai, niste ozbiljno rekli ono da ete dovesti svog sina ako nita drugo
ne uspe?"
Hoskinsa kao da se trgao, uvi to. Zapitala se, nije li moda preterala.
Ali ona od njega nije traila da danas jo jednom doe ovamo.
"Ozbiljno?... Pa, da, ozbiljno sam to rekao, sigurno. Ako ne uspemo da
naemo nikog drugog. Zar mislite da se ja plaim da bi moj deak mogao... da
strada od Timijevih ruku? Ali podozrevam da bi se moja ena bunila. Videla bi
rizike. Mnogi ljudi napolju misle da je Timi nekakav divlji majmun-deak.
Divlje bie koje je ivelo po peinama i deralo sirovo meso."
"ta ako napravimo jedan intervju sa Timijem, na subeterinoj?" predloila
je gospoica Felouz. Iznenadila se zauvi samu sebe kako predlae da se izvede
jo jedan medijski upad u Timijevo slobodno vreme; ali, ako bi to pomoglo da se
razbiju neke od predrasuda o tom deaku, vredelo bi zahtevati od njega dodatni
napor. "Sad kad on govori engleski - ako bi narod saznao da on to moe..."
"Ne verujem da bi se time stvari popravile, gospoice Felouz."
"Zato ne bi?"
"Njegov engleski, znate, stvarno nije mnogo dobar."
Odjednom ju je obuzela malodunost. "ta vam to znai? Timijev renik je
zapanjujue veliki, ako se ima u vidu odakle je krenuo. tavie, Timi svoj
renik proiruje iz dana u dan."
U Hoskinsovim oima bilo je mnogo umora. "Vi ste jedina osoba koja ga
razume. Nama ostalima to to on izgovara zvui kao neandertalski jezik.
Praktino nerazumljivo."
"Znai da ga ne sluate paljivo."
"U tome je stvar", ree Hoskins bez mnogo ivosti. "Verovatno ga ne
sluamo paljivo."
Slegnuo je ramenima i pogledao na drugu stranu, a zatim kao da je utonuo u
neko sanjarenje. Gospoica Felouz opet uze svoju knjigu i otvori je na stranici
gde je stala, ne sputajui pogled ka njoj ali nadajui se da e Hoskins da
shvati taj nagovetaj. On je, meutim, samo sedeo, ne pomiui se.
"Da se samo nije u ovu stvar umeala jo i ta nesrea od ene!" uzviknu on
najednom.
"Marijana Levien?"
"Da, ta robotkinja."
"Pa - nije valjda!"
"Nije, nije stvarno robotkinja", ree Hoskins, sa umornim, malim osmejkom
na licu. "Nego samo meni izgleda kao da jeste. Eto, imamo u sobi do nas deaka
iz prolosti, a jedna enska koja izgleda kao neto proizvedeno u budunosti
dolazi da mi die pritisak. Kamo sree da je nikad nisam sreo. Sam Manhajm nije
toliko lo, on je samo jedan od onih tipova kojima je u mozgu mutno, ali su
drutveno svesni, imaju mnogo svakojakih uzvienih zamisli o tome da stignu
svuda i poboljaju svet u skladu sa svojim shvatanjima ta je poboljanje; ima
takvih. On vam je onaj osnovni model visokogledajueg, dobronamernog
petljaroa. Ali Levienka - jedna takva kuka obloena hromiranim ploama -
izvinite me to tako govorim, gospoice Felouz..."
"Ona tano to i jeste."
"Jeste. Tano to, a? Tano to."
Gospoica Felouz klimnu glavom. "Nije mi lako da poverujem da je takva
ena svojevremeno bila ozbiljno razmatrana kao mogua Timijeva negovateljica."
"Prijavila se meu prvima. Silno je elela taj posao. Bila je, zapravo,
tog posla gladna."
"Izgleda tako... neprikladna."
"Njena postignua u karijeri bila su straobalna. Odbila me je kao linost.
Veoma se iznenadila, videi da nee dobiti posao. Eto, a sad se nekako slizala
sa tom Manhajmovom ruljom, pa su tako stvari postale jo gore. Verovatno je to
uinila namerno, da mi vrati za to to je nisam zaposlio ovde. To joj je nain
da se osveti. 'Pakao besa nema, kao...' i tako dalje. Ona e njega da pali i
pali i pali - punie mu glavu svojim blesavim argonom, kao da mu glava nije
ve puna njegovog sopstvenog psihotrtljanja... ona e ga navoditi da me uvek
iznova napada, palie ga da me stalno proganja..."
Njegov glas se poeo pojaavati.
Gospoica Felouz vrsto ree: "Ne verujem da moete nazvati proganjanjem
ako neko samo nabaci misao da je Timi veoma usamljeno dete i da neto treba da
se preduzme u vezi s tim."
"Neto e se i preduzeti u vezi s tim."
"Onda, zato mislite da se ona sveti, ako je, koliko vidim, samo..."
"Zato to jeste preduzela da se sveti!" ree Hoskins, jo glasnije. "Jer
ona je htela da doe ovde i da preuzme vlast nad ovim projektom, u trenucima
kad je tek zapoinjao, ali joj prilika nije data, pa zato sad eli da nam sve
srui. Nee ona imati milosti. Manhajma je, u poreenju s njom, lako savladati.
Njime se moe manipulisati, ako zna koje dugme da pritisne. On e biti
zadovoljan ako mi dajemo redovno izjave o dobrim namerama, utiva uveravanja da
u se ja drati njegove 'partijske' linije. Ona e, meutim, zahtevati
inspekciju na licu mesta, i to svakog drugog utorka, sad kad on igra po njenoj
muzici; traie i uinke. Promene. Stvari koje e nam znaiti neprestano
tumbanje. Sledei put e zahtevati da Timi dobije psihoterapeuta, ili zubara,
ili plastinog hirurga koji bi mu skrojio jedno lepo i veselo homo sapiensko
lice - petljae se i utrpavae se, bie jedan prokleti upad za drugim,
koristie Manhajmovu publicitetsku maineriju da se baca blatom na nas, tako da
izgledamo kao zli, ludi naunici koji hladnokrvno zlostavljaju neduno
detence..." Okrenuo se, zagledao se u zatvorena vrata Timijeve spavae sobe.
Turobnim glasom ree: "Manhajm je bespomoan kad je u rukama takve ene. Ona
verovatno i spava s njim. Sigurno je do sada postao njen, njena svojina. Nema
taj nikakvih izgleda protiv nje."
Oi gospoice Felouz se rairie. "Zar... tako neto rei!"
"ta tako neto?"
"To da ona i on... da bi ona iskoristila svoju... nemate vi dokaza da je
tako. Ta zamisao vam je sasvim neumesna, doktore Hoskinse. Potpuno neumesna."
"Da li je?" Hoskinsov gnev kao da se u trenu rastopio i nestao. Pogledao
ju je i nasmeio se iroko, ali postieno. "Pa, da, valjda je neumesna. U pravu
ste. Ja pojma nemam s kim Manhajm spava i da li sa ma kim spava, a i nije me
briga. Ili s kim Levienka spava. Ja bih jedino eleo da izbacimo iz svoje kose
ta dva stvorenja, pa da se posvetimo svom istraivakom radu, gospoice Felouz.
Vi znate da je tako. Vi takoe znate da sam preduzeo sve to je bilo u mojoj
moi da Timi ovde bude srean. Ali sada sam toliko umoran - toliko prokleto
umoran..."
Gospoica Felouz mu, impulsivno, prie, i uhvati ga za ruke. ake su mu
bile hladne. Drala ih je nekoliko trenutaka, prieljkujui da nekako ubrizga
ivotnu energiju u njih.
"Kad ste poslednji put ili na godinji odmor, doktore Hoskinse?"
"Godinji odmor?" Nasmejao se uplje. "Ne bih rekao da mi je poznato
znaenje tih rei."
"Moda je u tome problem."
"Ja to ne mogu. Ja to jednostavno ne mogu. im okrenem lea, makar i za
minut, gospoice Felouz, ovde pone svata da se deava. Desetak raznih
Adamevskih proba da ukrade naune uzorke iz stasisa. Ljudi se uputaju u udne
nove opite bez dozvole, a to znai da rade Bog zna ta po Bog zna koju cenu.
Kupuje se oprema za koju nemamo para i instalira se da bi se radili projekti
koji nemaju nikakve izglede da uspeju. Imamo znatan broj otkaenih tipova,
ovde, a ja sam jedini policajac. Dok ne zavrimo ovu fazu projekta, ne usuujem
se da odem na odmor."
"Pa, bar jedan dugi vikend? Potreban vam je odmor."
"Znam da je tako. Boe, znam da je tako! Hvala vam to se toliko brinete,
gospoice Felouz. Hvala vam za sve. U celoj ovoj ludnici zvanoj 'istraivaki
zavod' vi ste bili jedan od malobrojnih stubova zdravog razuma i pouzdanosti."
"A vi ete pokuati da obezbedite sebi bar malo odmora?"
"Da, pokuau."
"Sa poetkom odmah?" upita ona. "Jo malo pa e biti est po podne.
Oekuje vas supruga, kod kue. I va sini."
"Tako je", ree Hoskins. "Trebalo bi da krenem odavde. Jo jednom: hvala
vam za sve, gospoice Felouz. Hvala vam. Hvala."
37.
U noi, probudila se, uvi jecanje iz Timijeve sobe. Bilo je to prvo
njeno takvo buenje posle mnogo dana.
Brzo je ustala iz kreveta i otila kod njega. Odavno je Edit ovladala
vetinom brzog buenja kad dete u nevolji zove.
"Timi?" ree ona.
Upalila je nonu svetiljku. Timi je sedeo u krevetu, uspravljenih lea;
oi su mu bile irom otvorene i zurile su pravo napred. Cvilio je avetinjskim,
visokim zvukom koji je njemu sluio kao jecanje. Nju, meutim, kao da nije
video. Nije uopte obratio panju na njen ulazak u sobu, a cviljenje je
nastavio.
"Timi, ja sam. Felouz." Sela je uz njega i obuhvatila ga rukom oko plea.
"Dobro je, Timi. Dobro je."
Jecanje, malo pomalo, prestade.
Pogledao je Edit kao da je nikad ranije, nikad u ivotu, nije video. Oi
su mu bile udno staklaste, usne povuene na bizaran nain unazad. U polutami,
izdueni mlade nalik na munju estoko mu se isticao na obrazu. Edit ve
mesecima nije taj mlade prektino ni primeivala, ali noas je Timijevo lice
bilo bledo, gotovo beskrvno, a mlade je izgledao vei nego ikad ranije.
Jo on spava, pomisli gospoica Felouz.
"Timi?"
On joj poe govoriti neto, kvrckanjima i coktanjima, neandertalskim
govorom. Ali kao da nije stvarno govorio njoj, nego kroz nju, nekom nevidljivom
entitetu iza nje.
Gospoica Felouz ga je zagrlila i poela ga blago ljuljati levo-desno,
mrmljajui njegovo ime i pevuei mu. Njegovo malo telo bilo je ukrueno.
Ponaao se maltene kao da je omaijan. Kvrckanja su se nastavljala, povremeno
prekidana onom vrstom ivotinjskog reanja koju je Timi koristio samo u prvim
nedeljama svog boravka ovde. Zastraujue je zvuao taj njegov povratak
sopstvenoj preistorijskoj linosti.
"Dobro, dobro, Timi... deko mali... ima Felouz malog deka... u redu je,
sve je u redu, nema ta da se brinemo. Jesi li za malo mleka, Timi?"
Osetila je da Timijeva ukoenost poputa. Budio se.
"Fe-louz", ree on sa zastajkivanjem.
"Mleko? Toplo mlekce hoemo, a, Timi?"
"Mleko. Da. Hoe mleko."
"Doi", ree ona, podie ga iz kreveta i odnese ga u naruju do kuhinje.
Smatrala je da ne bi bilo pametno ostavljati ga samog ba sad. Stavila ga je na
stoliicu pokraj jednog od friidera, izvadila boicu mleka, unula je na
trenutak u penicu.
"ta je bilo?" pitala ga je dok je pio. "San? Ruan san, Timi?"
Klimnuo je glavom, ne prestajui da pije mleko. Gospoica Felouz je
saekla da on zavri.
"San", ree on. Bila je to jedna od njegovih najnovijih rei. "Loe. Loe
san."
"Snovi nisu stvarni." Da li on to shvata? "Ne mora se plaiti snova,
Timi."
"Loe... san."
Na njegovom licu bio je ozbiljan, svean izgled. Timi je i drhtao, celim
telom, mada je u kui lutaka bilo toplo kao i uvek.
"Vrati se sad u krevet", ree mu ona, podiui ga ponovo u naruje.
Zaukala ga je pokrivaem odasvud. "ta si sanjao, Timi? Moe li da mi kae
ta je bilo u snu?"
Opet je poeo sa kvrckanjem, u dugim nizovima, uz samo dva kratka, blaga
reanja.
Vraa se, pod uticajem potresa ove noi, svojoj staroj prirodi? Ili,
jednostavno, ne raspolae renikom da san opie na engleskom?
Onda Timi ree: "Napolje."
Njegov izgovor bio je tako lo da nije bila sigurna da je ba to rekao.
"Napolje? Jesi li to rekao? Napolje?"
"Na-po-lje", ree on opet.
Da, sad je bila prilino sigurna da je to kazao. "Izvan ovog mehura?"
upita gospoica Felouz, pokazavi prstom ka zidu. "Tamo, napolje?"
Klimnuo je glavom. "Van."
"Sanjao si da si napolju?"
ustro klimanje glavom. "Da."
"I ta si napolju video?"
Kvrckanje.
"Ne razumem."
Upornije kvrckanje.
"Ne, Timi. Ne vredi. Mora da govori mojom vrstom rei. Ja tvoju vrstu ne
razumem. Kad si sanjao da si napolju, ta si video?"
"Nita", ree on. "Prazno."
Prazno, pa da. Nije ni udo. On nema nikakvu predstavu o spoljanjem
svetu. Kua lutaka ima prozor, ali samo jedan, kroz koji se vidi samo jedan
deli livade, jedna ograda, na ogradi besmisleni znak.
"Veliko - prazno", ree on.
"Nisi tamo van video ba nita?"
Kvrck, kvrc, cok.
Moda se u snu vratio u svoj neandertalski svet, video prizore iz ledenog
doba, snene smetove, ogromne, trapave, krznate ivotinje koje lutaju
kontinentom, ljude obuene u krznenu odeu. Ali ne zna engleske rei kojima bi
joj ita od toga opisao; zato upotrebljava one zvuke koje jedino zna.
"Van", ree on opet. "Veliko - prazno..."
"Plai?" ree gospoica Felouz, da ga podstakne.
"Prazno", ree on. "Sam Timi."
Dabome, pomisli ona. Sam je Timi. Jadno, jadno detence.
Zagrlila ga je, zatutkala ga jo jednom, zato to se u meuvremenu otkrio,
i dala mu jednu od njegovih najomiljenijih igraaka, bezoblinu, zelenu
ivotinju mlitavih udova koja je navodno trebalo da predstavlja dinosaurusa.
Doktor Mekintajer se mrtio kad je video tu igraku; odrao je tada gospoici
Felouz jedno od svojih paleontolokih minipredavanja, saoptavajui joj da
narod esto zamilja da su ljudi kamenog doba bili savremenici dinosaurusa, ali
da je to samo popularna netanost, jer se era mezozoika zapravo okonala mnogo
miliona godina pre nego to su na evolucionu pozornicu stupili prvi ovekoliki
primati. Da, odgovorila mu je gospoica Felouz, znam ja sve to. Ali Timi ne
zna, pa voli svog dinia, mnogo. Sad je Timi prigrlio dinosaurusa. A gospoica
Felouz je stala pokraj Timijevog kreveta i tako ostala sve dok deko nije
zaspao.
Nikakvih nonih mora vie da ne bude, ree mu ona u sebi. Nikakvih snova o
velikoj, spoljanjoj praznini u kojoj je Timi sasvim sam.
Vratila se u svoj krevet. Jedan pogled na asovnik na njenom nonom
stoiu: etiri i etrdeset pet. Suvie blizu jutru; nije bila ubeena da e
moi ponovo da zaspi. Mnogo je verovatnije da e samo leati budna, oslukivati
pomno ta se uje u Timijevoj sobi, i da e uskoro doi jutro.
Ali to je procenila pogreno. San ju je odneo brzo; ovog puta je ona bila
ta koja sanja.
Lei u svom krevetu, ne ovde u kui lutaka nego u svom staniu na drugom
kraju grada, staniu koji ve mesecima nije ni videla. Neko kuca na njena
vrata: kuca ustro, urno, nestrpljivo.
Ona ustaje, nabacuje kupatilski ogrta-mantil na sebe, ukljuuje
bezbednosni ekran. U holu stoji jedan mukarac: mlad, ria kosa pripijena mu je
uz glavu, brada mu je takoe ria.
Brus Manhajm.
"Edit?" kae on. "Edit, moram te videti."
On se osmehuje. Njene ruke pomalo drhte dok oslobaaju bezbednosne
mehanizme na vratima. U mranom, senovitom hodniku on se nadnosi nad nju, vii
nego to ga je zapamtila, pleat, robusna, muevna prilika. "Edit", kae on.
"O, Edit, ve toliko vremena je prolo..."
Odjednom, ona je u njegovom naruju. Eto, ba tu, usred hodnika, on nimalo
ne obraa panju na susede koji stoje svaki na svojim vratima, mrmljaju i
pokazuju prstima ka njima. Podigao ju je u naruje, ba kao ona maloas Timija;
i, evo, ve je unosi u stani; neprestano ape njeno ime...
"Brus", kae ona. I shvata da je to kazala glasno. Probudila se. Brzo se
pridigla u sedei poloaj i pritisnula usta obema akama. Obrazi vreli, vreli,
peckaju je od silnog stida. Krhotine tog sna jo se kovitlaju po njenom
zapanjenom umu. Takva jedna besmislica, erotizam na nivou srednjokolke, pa to
je stvarno da se ovek postidi i zbuni. Nije se mogla setiti kad je poslednji
put imala san te vrste.
I koga je izabrala da bude njen romantini heroj: Brusa Manhajma!
Poe se smejati.
Doktor Hoskins bi se zgrozio kad bi za ovo saznao! Njegova pouzdana
gospoica Felouz - prisno se drui sa neprijateljem, pa makar to bilo samo u
snovima!
Kakva smejurija - sasvim nerazumno...
Sasvim jadno, ree ona sebi odjednom.
Oreol tog sna jo je lebdeo oko nje. Neke pojedinosti ve su joj iilele
iz uma. Druge su, meutim, jo plamtele, blistavo kao da se san nastavlja.
Njegov arki zagrljaj, njegovo pregrejano, strasno aputanje. Edit - Edit -
posle tolikog vremena smo zajedno, najzad, Edit...
Jadna fantazijica jedne usedelice. Bolesno. Bolesno. Gospoica Felouz poe
da drhti; borila se da sprei suze. Vie joj se nimalo smenim nije inio taj
san. Oseala se zaprljana njime. To je bilo nekakvo zadiranje u njen um;
invazija na njen uredni, dobro zatvoreni ivot; odakle je to dolo? Zato? Edit
je takve enje u sebi jo pre nekoliko godina zaklopila; tako je, bar, elela
da misli. Opredelila se za ivot osloboen od onih uznemirenja koja stiu kad
se strast pojavi. ivot devojaki; ivot usedeliki. Strogo uzev, ona nije ni
devojka ni usedelica, jer je bila, ipak, udata jednom, tokom nekoliko meseci.
Ali to poglavlje je zaklopila. Otad ivi kao ostrvo, zasebna celina, evo, ve
godinama - ve decenijama. Posvetila se svom radu, svojoj deci. A sad ovo...
Ma, to je samo san, ree ona sebi. A snovi nisu stvarnost. Maloas je to
rekla Timiju.
Samo san. Nita vie. Usnuli um sposoban je da oslobodi ma kakvu, svaku,
pomisao. Unutra nasumino plove, na plimama podsvesnog, udnovate stvari. Nita
to ne znai, ba nita, jedino znai da je danas ovde bio Brus Manhajm i da je
na nju ostavio odreeni utisak, pa je posle njen usnuli um preuredio taj utisak
i nainio iznenaujui i slabo verovatni mali scenario. Pa taj Manhajm je bar
deset godina mlai od nje. Izgleda prijatno, ali ona ne nalazi da je osobito
privlaan, ak ni u fantaziji. On je samo jedan mukarac: ovek koga je srela
tog dana. Nju mukarci, uprkos svemu, ponekad ipak privlae. Zar nije osetila i
da je Hoskins privlai - a ta vrsta privlanosti bila je beskorisna i
besmislena, jer Hoskins je sreno oenjen ovek sa kojim ona, pukim sluajem,
sarauje na poslu. Ipak je u njenim oseanjima prema Hoskinsu bilo bar malo
realistinosti, kakve-takve; ovde, nimalo. Ovo je samo san bio, ponavljala je
gospoica Felouz sebi; samo san, samo san.
Sad treba jo odspavati, zakljui ona. Do jutra e sve ovo zaboraviti.
Zatvorila je oi. Posle nekog vremena zaspala je. Ipak, kad se probudila
po drugi put, nedugo posle est, uvi da je Timi poeo da se vrzma po svojoj
sobi, senka tog sna bila je jo uz nju, samo mutna predstava i poniavajua
sutina: urno kucanje na njena vrata, pozdrav bez daha, strasni zagrljaj. Sad
joj se, meutim, inilo da je itava ta stvar samo besmislena, nita vie.
38.
Posle tolike prie o potrebi da se Timiju nae drugar za igru gospoica
Felouz je oekivala da e Hoskins dovesti nekog takvog praktino odmah, makar
samo da bi smirio mone politike snage koje Marijana Levien i Manhajm
zastupaju. Ali na njeno iznenaenje, prooe nedelje, a ne dogodi se nita.
Hoskinsu je, oito, dovoenje neijeg deteta u stasisni mehur bilo teak
zadatak, ba kao to je i oekivao. Nije joj bilo jasno kako Hoskins uspeva da
odbije dalje Manhajmove napade.
Zapravo, Hoskinsa jedva da je ikad i viala, tokom tog razdoblja. On je
oigledno bio zauzet drugim delatnostima 'Stasis Tehnologija', tako da ga je
svega nekoliko puta videla, i to samo u prolazu. Stekla je utisak da je za
upravljanje tom firmom Hoskinsu potrebno celo radno vreme - i vie od toga. Na
osnovu delia raznih uzgrednih komentara koje je ula od pojedinih ljudi, Edit
je i ranije naslutila da se Hoskins veito bori da ovlada osobljem sastavljenim
od nadarenih, ali veoma napetih primadona eljnih Nobelove nagrade, a
istovremeno da usmerava jedan od najsloenijih naunih poduhvata u istoriji.
U to se nije uputala: on ima svoje probleme, a ona svoje.
Jedan od najteih njenih problema bila je Timijeva sve vea usamljenost.
Pokuavala je da bude tom deaku sve - i dadilja i uiteljica i zamena za
majku. Ali nije to mogla da bude dovoljno. Njegov se san ponavljao, ne svake
noi, ali ipak toliko esto da je gospoica Felouz poela voditi evidenciju o
uestanosti tog sna; bio je to uvek onaj isti, o velikom praznom prostoru izvan
kue lutaka, prostoru gde Timiju nikad nee biti dozvoljeno da ode. Ponekad je
tamo bio sam, ponekad u drutvu nekih senovitih, tajanstvenih prilika. Poto je
njegov engleski jo bio tako rudimentaran, nije mogla da odredi da li Timiju ta
velika pusto predstavlja njegov izgubljeni, ledeni svet ili matariju o udnoj
novoj eri u koju su ga doveli. U svakom sluaju, ta pusto je za njega bila
mesto strave: esto se budio u suzama. Nije morala da ime diplomu iz
psihologije da bi znala da je taj san snaan simptom Timijeve izdvojenosti i
sve dublje tuge.
Danju je Timi povremeno zapadao u duga razdoblja sete, kad se zatvarao u
sebe i ponaao kao da nema nikakve svrhe. Takoe je ponekad provodio sate
utei i gledajui kroz prozor kue lutaka, iako se odatle nije videlo takorei
nita; zurio je u onu veliku pusto iz svoga sna, moda razmiljajui
nostalgino o sumornim, ledenim ravnicama svog sad dalekog detinjstva, ili se
moda jednostavno pitajui ta lei iza zidova koji znae neprelaznu granicu
njegovog ivljenja. Razmiljala je besno: zato mu ne dovedu nekoga da mu pravi
drutvo? Zato?
Pitala se ne bi li trebalo da stupi u vezu sa Manhajmom i kae mu da se
ovde ne preduzima nita, da zatrai od njega da jae pritisne Hoskinsa. Ali
inilo joj se da bi to bilo preveliko izdajstvo. Iako je bila odana Timiju, ni
sad nije mogla naterati sebe da tako dejstvuje iza Hoskinsovih lea. Ipak, njen
gnev se poveavao.
Fiziolozi su ve saznali sve to su od ovog deaka mogli saznati bez
seciranja, koje im ipak, po svemu sudei, nije bilo u planu. Zato su se njihove
posete proredile; dolazio je poneko, jednom nedeljno, ali samo da izmeri
Timijev rast, postavi nekloliko rutinskih pitanja i fotografie Timija nekoliko
puta. Nisu se vie pojavljivale igle, injekcije, pricevi za izvlaenje
tenosti; posebne dijete vie niko nije zahtevao; sloena i teka ispitivanja
funkcionalne uklopljenosti Timijevog kostura nastavljala su se, ali ni
priblino onako esto.
Sve to je bilo dobro. Ali iako se zanimanje fiziologa smanjivalo,
psiholozi su tek poeli da se zagrevaju. Gospoica Felouz je zakljuila da je
ta nova grupa podjednako dosadna, ili ak poprilino dosadnija, od prethodne.
Timiju su sad nametali prepreke koje je on morao savladati da bi doao do
hrane i vode. Morao je da podie ploe, pomera poluge, dohvata konopce.
Povremeni blagi elektrookovi navodili su ga da jeca od iznenaenja i straha -
ili da rei na veoma praiskonski nain. Sve to je gospoicu Felouz veoma
uznemiravalo.
Ipak, nije htela da se obrati Hoskinsu u vezi s tim. Nije imala nimalo
elje da ode kod Hoskinsa. On je, iz nekog razloga, ostajao na udaljenosti; a
gospoica Felouz se plaila da bi mogla, ako mu sad prie sa novim zahtevima i
ako naie na ma kakav otpor, da plane, pa ak i da podnese ostavku istog
trenutka. Nije elela da joj se dogodi da uini taj korak sada. Za Timijevo
dobro, morala je ostati ovde.
Ali zato se taj ovek udaljio od projekta sa Timijem? Otkud ta
ravnodunost? Da li je hteo na taj nain da se izdvoji od Manhajmovih albi i
zahteva? To mu je glupo, pomisli ona. Timi je jedina rtva njegove udaljenosti.
Glupo, glupo, glupo.
inila je koliko je mogla da naunicima ogranii pristup do Timija. Ali
nije mogla sasvim da izdvoji deaka od njih. Re je, ipak, bila o naunom
opitu. Zato se pipkanje, gurkanje i uslovljavanje blagim elektrinim okovima
nastavilo.
Bili su prisutni i antropolozi, cele ete antropologa eljne da pitaju
Timija kako se ivelo u paleolitu. Ali njima je bilo sueno da ostanu
nezadovoljni, iako je Timi sad iznenaujue dobro vladao engleskim - svojom
vrstom engleskog. Mogli su da pitaju do mile volje, ali on je mogao odgovarati
samo na ona pitanja koja je razumeo i samo ako je u svome umu sauvao iole
znanja o svojim sada udaljenim danima u svetu kamenog doba.
Dok su se nedelje njegovog boravka u modernom svetu postepeno pretvarale u
mesece, Timijev govor postajao je sve bolji i taniji. Nikad nije gubio izvesnu
meku zamuenost za koju je gospoica Felouz nalazila da je donekle armantna.
Timijevo razumevanje engleskog sad je bilo praktino jednako razumevanju
modernog deteta istog uzrasta. U trenucima uzbuenja, Timi je i sad povremeno
zapadao u onaj stari, kvrckavo-reei nain govora, ali takve epizode bile su
sve ree. Svi su izgledi bili da Timi postupno zaboravlja onaj ivot koji je
poznavao pre ulaska u dvadeset prvi vek - osim u svom privatnom svetu snova, u
koji gospoica Felouz nije mogla ui. Ko zna kakvi mamuti i mastodonti ipaju
tamo, mislila je Edit; kakvi mrani prizoti preistorijskih tajanstava se
prikazuju na ekranu uma ovog neandertalskog deaka?
Ali na iznenaenje gospoice Felouz, jo je bila jedina osoba koja je
Timijeve rei mogla razumeti sa iole ikakvim pouzdanjem. Neki od kolega koji su
esto radili unutar stasisnog mehura - njeni asistenti Mortenson, Eliot i
Stratfordova, kao i dr Mekintajer i dr Dejkobs - kao da su uspevali da
razaznaju pokoju grupu rei, ali samo sa velikim trudom, i sa bar pedeset posto
pogrenog razumevanja. Ovo je zbunjivalo gospoicu Felouz. Dobro, taj deak je
u poetku imao neke manje tekoe u oblikovanju rei tako da budu razumljive;
ali prolo je izvesno vreme i Timi se osposobio da govori teno. Bar se njoj
tako inilo. Postupno je bila primorana da prizna da Timija razume tako dobro
samo zato to je danonono u njegovoj blizini. Njen sluh je automatski
nadoknaivao razlike izmeu onog to je on izgovarao i onog to je stvarno
trebalo da se uje. Razlika izmeu Timija i modernog deteta odista je
postojala, bar u pogledu govorne sposobnosti. Razumeo je veliki deo onog to mu
se govorilo, bio je sad u stanju da odgovara i sloenim reenicama, ali su
njegov jezik, usne, grlo i, pretpostavljala je gospoica Felouz, njegova
hioidna kost bili, po svemu sudei, slabo prilagoeni prefinjenostima
dvadesetprvovekovnog engleskog jezika; otud tolika izoblienja.
U razgovoru sa drugima, branila je Timija. "Da li ste ikad sluali
Francuza kad pokuava da izgovori jednostavnu re kao to je nae englesko
'the'? Ili Engleza kad pokuava da govori francuski? A tek u ruskom da vidite
kakvih glasova ima, mi moramo vilicu slomiti da to izgovorimo. Govornici svakog
jezika uvebavaju, od roenja, govorne miie na drugaiji nain, i to veina
ljudi nije u stanju da promeni. Zato postoji udno i pogreno izgovaranje. Eto,
Timi u govoru zanosi na neandertalski. Ali to e se vremenom poboljavati."
A do tad e, shvatala je, ona sama imati poloaj neoekivane vlasti i
moi. Jer sad nije samo Timijeva dadilja, nego i prevodilac: kanal kroz koji
moraju proi sve Timijeve uspomene na preistorijski svet da bi ih antropolozi,
koji dolaze da ga ispituju, mogli saznati. Bez nje kao posrednika ne bi mogli
dobiti nikakve suvisle odgovore na pitanja koja ele da mu postave. Potrebna je
saradnja gospoice Felouz da bi ovaj projekat iskazao svoju punu naunu
vrednost. Tako je Edit, na nain koji niko, pa ni ona sama, nije oekivao,
postala bitna za dalje istraivanje ljudskog postojanja u dalekoj prolosti.
Na alost, Timijevi ispitivai gotovo su uvek odlazili nezadovoljni onim
to su od njega saznavali. Nije re bila o nekom njegovom odbijanju da
sarauje, ve o tome da je u neandertalskom svetu proveo samo tri ili etiri
godine - i to svoje prve tri ili etiri godine. Ni u jednom dobu ljudske
istorije nije bilo ba mnogo dece koja bi, tako mlada, mogla dati svestran
usmeni izvetaj o dejstvovanju drutva u kome su ivela.
Glavninu onog to je Timi uspevao da im saopti inile su stvari koje su
antropolozi i bez Timija odavno nasluivali, stvari koje su moda i sami
usadili u deakov um samom prirodom pitanja koja su mu, preko gospoice Felouz,
postavljali. Na primer, kau:
"Pitaj ga koliko je veliko bilo njegovo pleme."
"Ne verujem da on zna ta znai re 'pleme'."
"Onda, koliko ljudi je bilo u grupi koja je ivela s njim."
Postavila mu je to pitanje. Odnedavno ga je poela uiti brojanju. Timi je
izgledao zbunjen.
"Mnogo", rekao je.
U Timijevom reniku 'mnogo' je moglo znaiti ma ta vee od tri. inilo se
da je njemu posle te take - sve isto.
"Koliko mnogo?" pitala je ona. Podigla je njegovu aku i prela prstom
preko vrhova njegovih prstiju. "Ovoliko mnogo?"
"Vie."
"Koliko vie?"
Potrudio se. Sklopio je na trenutak oi kao da zuri u drugi svet, pruio
ruke i poeo brzo da izmahuje i migolji prstima ka njoj.
"Da li on to naznauje brojeve, gospoice Felouz?"
"Mislim da je tako. Svaki pokret ake verovatno znai pet."
"Ja sam izbrojao tri pokreta obema akama. Znai, pleme je imalo trideset
lanova?"
"Ja bih rekla etrdeset."
"Pitajte ga ponovo."
"Timi, reci mi ponovo: koliko je ljudi sadravala tvoja grupa?"
"Grupa, gospoice Felouz?"
"Ljudi oko tebe. Tvoji prijatelji i roaci. Koliko ih je bilo?"
"Prijatelji. Roaci." Razmatrao je te pojmove. Rei njemu nejasne i
nestvarne, po svemu sudei.
Posle nekog vremena zagledao se u svoje ake, ispruio prste, i opet poeo
sa tim svojim hitrim, lepravim pokretima prstiju, koji su mogli znaiti
brojanje, mada su mogli predstavljati i neto sasvim drugo. Nije se moglo znati
koliko puta ih je ponovio: moda osam, moda deset puta.
"Jeste li videli?" upitala je gospoica Felouz. "Osamdeset, devedeset,
stotinu ljudi - mislim da je to rekao ovog puta. Ako je uopte odgovarao na
moje pitanje."
"Malopre je broj bio manji."
"Znam. Sad kae ovo."
"Nemogue. Tako primitivno pleme nije moglo imati vie od trideset osoba!
Najvie trideset!"
Gospoica Felouz je slegnula ramenima. Ako ovi ele da zamuuju
prikupljeni materijal svojim sopstvenim predubeenjima, to nije njen problem.
"Onda zapiite trideset. Pa, vi traite od deteta kome je tad bilo samo oko tri
godine da vam daje statistiku o populaciji. On samo nagaa, udo je da uopte
razume ta to hoemo da ga navedemo da nam kae. Uostalom, moda i ne razume.
Odakle vam pomisao da on ume da broji? I da uopte razume pojam broja?"
"Ali ipak, razume ga, zar ne?"
"Otprilike u onoj meri koliko i ma koji petogodinjak. Kad sretnete nekog
petogodinjaka, pitajte ga koliko ljudi, po njegovom miljenju, stanuje u
njegovoj ulici, pa da vidite ta e vam rei."
"Pa..."
I druga pitanja davala su rezultate u slinoj meri nepouzdane. Plemenska
struktura? Gospoica Felouz je uspela da izvue iz Timija, posle mnogo verbalne
akrobatike, da je pleme imalo 'velikog oveka', pri emu je Timi oigledno
mislio na poglavicu. Tu nikakvog iznenaenja nije bilo. I u istoriji,
primitivna plemena uvek su bila predvoena poglavicama; bilo je razumno
oekivati isto i kod neandertalskih plemena. Ime tog poglavice Timi nije mogao
prevesti na engleski, niti dati fonetski ekvivalent, to jest izgovoriti ga
pomou glasova iz engleskog jezika; morao se posluiti neandertalskim
glasovima.
Da li je poglavica imao suprugu? - pitali su naunici.- Timi ne zna ta je
to supruga. - Kako su birali poglavicu? - Timi ne razume pitanje. - Kako je
bilo u pogledu religijskih verovanja i obreda? Tu je gospoica Felouz uspela da
izvue, dovijajui se i dajui Timiju svakojake nauno sumnjive sugestije da bi
ga podstakla, opis nekog svetog mesta nainjenog od kamenja, na kome je Timiju
bio zabranjen pristup, i nekog kulta kojim je moda upravljala visoka
svetenica. Edit je bila sigurna da je re o svetenici, a ne o sveteniku,
zato to je Timi pokazivao prstom ka njoj dok je govorio; meutim, da li on
uopte razume ta ga pitaju - nije bila sigurna.
"Da su samo uspeli da prebace kroz vreme neko starije dete!" jadikovali su
antropolozi. "Ili odraslog neandia, zaboga! Da su! Da su! Kako je to
nepodnoljivo, da nam jedan mali deak, koji nita ne zna, bude jedini izvor
podataka!"
"Verujem da je nepodnoljivo", saglasila se gospoica Felouz nimalo
saoseajnim tonom. "Ali taj mali neandertalac koji nita ne zna ipak je jedan
vie nego to ste ikad oekivali da vam se namesti za ispitivanje. Ni u
najluim ranijim snovima niste sanjali da ete ikad imati prilike da
razgovarate sa ma kakvim neandertalcem."
"Pa ipak! Da su samo mogli! Da su mogli!"
"Jeste, da su mogli", rekla je gospoica Felouz, a onda im je saoptila da
je vreme za njihov razgovor sa Timijem, za taj dan, isteklo.
39.
Onda se Hoskins opet pojavio, jednog jutra; uao je u kuu lutaka bez
ikakve prethodne najave.
"Gospoice Felouz? Mogu li da govorim s vama?"
Opet je govorio onim svojim postieno-pokornim tonom, kao da se osea
izuzetno nezgodno. Za ta bi i imao razloga, pomisli gospoica Felouz.
Izila je hladno, zaglaujui svoju bolniarsku uniformu. Onda je zastala
zbunjeno. Hoskins nije bio sam. S njim je bila jedna bleda, omanja, vitka ena,
koja je oklevala pred pragom stasisne zone. Zbog svetle boje kose i tena davala
je utisak krhkosti. Njene oi, veoma svetle plave boje, zabrinuto i vredno su
tragale za neim to bi moglo biti iza gospoice Felouz, hitro su osmatrale
sobu kao da bi iza vrata Timijeve sobe za igranje mogao iskoiti besni gorila.
Hoskins ree: "Gospoice Felouz, ovo je moja supruga, Aneta. Draga,
slobodno ui. Savreno je bezbedno. Osetie sasvim malu nelagodnost na pragu,
ali to proe. eleo bih da upozna gospoicu Felouz koja se brinula o deaku od
one noi kada je stigao."
(Znai, to mu je ena? Gospoica Felouz nije je tako zamiljala, ali sad
uvide da, zapravo, nikad i nije imala u mati neku jasnu sliku kako bi ta osoba
mogla izgledati. Ali svakako neka temeljitija enska, i smirenija, a ne ovako
vidno napeta i trzava kao ova. Opet, zato bi bila takva? Moda oveku snane
volje, kao to je Hoskins, odgovara neka takva slabotinja. U redu, ako je on
takvu hteo, neka mu bude. S druge strane, gospoica Felouz je pretpostavljala
da e Hoskinsova ena biti mlada; mlada i raskono lepa i blistava; pria se da
uspeni poslovni ljudi u Hoskinsovim godinama vole da nabave sebi takvu kad se
ene po drugi put. Aneta Hoskins nije pripadala toj kategoriji. Znatno mlaa od
Hoskinsa, da, a mlaa i od gospoice Felouz, kad je ve o tome re; ali ne
stvarno mlada. Moda etrdeset godina, ili blizu etrdeset.)
Gospoica Felouz prinudi sebe da je pozdravi tonom kao da konstatuje neku
injenicu. "Dobro jutro, gospoo Hoskins. Drago mi je to smo se upoznale."
"Aneta."
"Molim?"
"Zovite me Aneta, gospoice Felouz. Svi me zovu tako. A vae ime je..."
Hoskins se brzo ubaci. "ta sad radi Timi, gospoice Felouz? Da li je
otiao da malo odspava? eleo bih da se moja supruga sretne s njim."
"On je u svojoj sobi", ree gospoica Felouz. "ita."
Aneta Hoskins se nasmeja, kratko, otro i maltene podsmeljivo. "On ume da
ita?"
"Jednostavne slikovnice, gospoo Hoskins. Sa kratkim tekstovima ispod
slika. Jo nije sasvim spreman za pravo itanje. Ali rado gleda u knjige. Sad
ita jednu knjigu o ivotu na dalekom severu. Eskimi, lov na moreve, igloi, ta
vrsta stvari. Tu knjigu ita bar jednom dnevno."
(Ali znala je da itanje nije prava re, da je to svojevrsna mala la.
Timi uopte nije itao. Koliko je Edit mogla oceniti, samo je gledao slike;
rei tampane ispod slika za njega su imale samo ukrasnu vrednost, bile su
udne, sitne are. Dosad nije ispoljio ni najmanju radoznalost u vezi sa njima.
Moda nikad i nee. Ali bar je razgledao knjige, i, po svemu sudei, razumeo
ta se na slikama vidi; a to je najpriblinija zamena za pravo itanje.
Smatrala je da e u ovom razgovoru najkorisnije biti da Hoskinsova ena stekne
utisak da Timi stvarno moe da ita, bez obzira na to to je samom Hoskinsu
istina verovatno jasna.)
Hoskins ree robusnim, udnovato snanim tonom: "Zar to nije zapanjujue,
gospoice Felouz? Pamtite li kakav je bio one veeri kad smo ga doveli? Ono
divlje, kriavo, prljavo, besomuno, malo, preistorijsko stvorenje?"
(A ja bih to, kao, mogla da zaboravim, a? - pomisli gospoica Felouz.)
"A sad, sedi mirno, tamo unutra, ita knjigu, ui o Eskimima i igloima..."
Hoskins je sijao od ponosa, maltene oinskog. "Kako je to udesno!
Velianstveno! Zar ne? Kakav divan napredak ostvaruje taj deko sad kad se vi
brinete o njemu!"
Gospoica Felouz je podozrivo odmerila Hoskinsa. Bilo je neeg udnog i
nestvarnog u tom njegovom iznenadnom uzvienom, govornikom tonu. ta on to
smera? Zna da Timi ne ume stvarno da ita. Zato je uopte doveo svoju enu
ovamo, posle tolikog vremena, i zato pravi ovu neiskrenu galamu oko Timijevog
divnog napredovanja?
Onda je shvatila.
Hoskins ree, neto normalnijim tonom: "Moram se izviniti to sam u
poslednje vreme navraao tako retko, gospoice Felouz. Ali kao to moete
pretpostaviti, bio sam zauzet i prezauzet jer sam morao da reavam svakojake
sporedne zavrzlame. Meu kojima je jedna, i to ne najmanja, na prijatelj Brus
Manhajm."
"Pretpostavljam da je tako bilo."
"Pozivao me je otprilike jednom nedeljno, posle one njegove posete Timiju.
Pitao me ovo, ono, nervirao se zbog Timija kao da mu je Timi roeni sin, a ja
razredni stareina nekakvog internata u koji je Timi poslat. I to nekog jezivog
internata, kao iz romana arlsa Dikensa, pomislio bi ovek."
"A naroito vas je pitao ta preduzimate da Timiju naete drugara za
igru?" ree gospoica Felouz.
"To naroito."
"A ta ste, konkretno, uinili po tom pitanju, doktore Hoskinse?"
Hoskinsovo lice se malo trznu. "Jednom rei, pretrpeo sam brodolom. Imali
smo razgovore sa estoro ili vie dece, koja su bila kandidati za to. I sa
njihovim roditeljima, prirodno."
Ovo je za gospoicu Felouz bila novost. "I?"
"Stvar se svela na to da smo nali dva mala deaka koji su bili podesni,
ali njihovi roditelji su postavili raznorazne posebne uslove i primedbe, nama
neprihvatljive. Postojao je jo jedan deko koji je mogao da bude prava stvar,
i ve smo se spremali da ga dovedemo ovde u probnu posetu Timiju, ali u
poslednjem trenutku pojavili su se novi uslovi, nove zamerke: roditelji su
doveli advokata koji je traio da deponujemo unapred sumu za obeteenje, da se
veemo veoma sloenim ugovornim obavezama i da pristanemo na razne druge
ustupke koje su nai advokati smatrali nemudrim. to se tie sve ostale dece
koju smo videli, pitanje eventualnih obeteenja nije se postavljalo, jer su
njihovi roditelji, koliko smo mogli da vidimo, bili zainteresovani samo za
honorar koji smo nudili. Meutim, ti deaci izgledali su nam kao besni, mali
huligani koji bi Timiju doneli vie zla nego dobra. Naravno da smo sve takve
odbili."
"Znai, vi meni kaete da nemate nikog."
Hoskins ovlai usne. "Na kraju smo odluili da sa ovim problemom ostanemo
u kui - da uzmemo dete nekoga ko je ovde zaposlen. I to upravo ovog zaposlenog
koji pred vama stoji. Moje dete."
"Vaeg sina?" ree gospoica Felouz.
"Vi pamtite, zar ne, kad su bili ovde Manhajm i Levienka, rekao sam, vie
u besu, da u dati svog sina ako bude potrebno? Eto, na to se i svelo. Ja sam
ovek od rei, gospoice Felouz, to vam je, verujem, ve poznato. Neu traiti
ni od koga drugog u ovoj kompaniji da radi neto to ja nisam spreman da
uradim. Odluio sam da kao drugara koji je Timiju toliko potreban dovedem mog
Derija. Ali, naravno, to ne moe biti samo moja odluka, jednostrana."
"Pa ste doveli gospou Hoskins da se uveri da va sin nee biti ni u
kakvoj opasnosti u Timijevim rukama", ree gospoica Felouz.
Hoskins je izgledao silno zahvalan. "Da, gospoice Felouz. Da, ba tako!"
Gospoica Felouz jo jednom pogleda Hoskinsovu enu, koja je grickala
donju usnu i opet zurila u vrata iza kojih vreba ta strana neandertalska
spodoba.
Ona sigurno veruje da je Timi ovekoliki majmun, pomisli gospoica Felouz.
Gorila. impanza koji e istog trena da se baci na njenu dragu bebu i rastrgne
je na komade.
Gospoica Felouz ledeno ree: "Pa, da izvedem ja Timija, da joj ga
pokaem?"
Gospoa Hoskins, koja je od poetka bila sva u gru, postade vidno
napetija. "Pa valjda... trebalo bi... gospoice Felouz."
Negovateljica klimnu glavom.
"Timi?" pozva ona. "Timi, hoe li doi ovamo za trenutak? Imamo
posetioce."
Timi izviri stidljivo iza ragastova vrata.
"U redu je, Timi, To su doktor Hoskins i njegova ena. Izii."
Deko zakorai napred. Izgleda ba pristojno, pomisli gospoica Felouz,
dodajui uz to jednu malu molitvu zahvalnicu. Na sebi je imao triko, i to onaj
plavi sa arama u vidu velikih, zelenih krugova, drugi po redosledu
omiljenosti; njegova kosa, koju je gospoica Felouz temeljito ietkala pre
jedan sat, jo je bila srazmerno neraskutrana i neumrena. Tanka knjiica koju
je do maloas razgledao bila mu je i sad u levoj ruci, oputena ka podu.
Zurio je sa iekivanjem u svoje posetioce. Oi je veoma rairio. Videlo
se da Hoskinsa, i posle toliko vremena, prepoznaje, ali da mu Hoskinsova ena
nije 'jasna'. Nesumnjivo je neto u njenom govoru tela, neto napeto i
podozrivo u njenom dranju, signalisalo deaku oprez. Moda su stupili u
dejstvo njegovi primitivni refleksi - da li bi ovek mogao rei: njegovi
nagoni?
Nastalo je dugo, neprijatno utanje.
Onda se Timi osmehnuo.
Bio je to jedan topao, divan osmeh, Timijev naroiti osmeh, 'od uha do
uha', koji je gospoicu Felouz ovog puta bacio u oduevljenje. Mogla je ovog
asa podii Timija i zagrliti ga. Kako je divan, kad se tako osmehne! Slatki
mali - koliko poverenja pokazuje, ba je pravo dete. Da. Klinac koji izlazi iz
obdanita da pozdravi goste. Kako bi mogla Aneta Hoskins odoleti tom osmehu?
"Oh", ree Aneta, kao da je nala bubu u supi. "Nisam oekivala da izgleda
tako... udno."
Gospoica Felouz je pogleda mrko i popreko.
Hoskins ree: "Veinom su to crte lica, zna. Od vrata nadole, on izgleda
otprilike kao veoma miiavi, mali deko. Manje-vie."
"Ali njegovo lice, Deralde... ta ogromna usta, taj ogromni nos... obrve
toliko pomaknute napred... pa vrh vilice... toliko je ruan, Deralde. Toliko
uvrnut."
"On razume veliki deo toga to govorite", upozori gospoica Felouz niskim
tonom po kome se inje moglo nahvatati.
Gospoa Hoskins je to ula i klimnula glavom, ali jo se nije mogla
zaustaviti. "Ovako uivo izgleda sasvim drukije nego na televiziji. Mnogo
ljudskije izgleda na ekranu nego..."
"On jeste ljudsko bie, gospoo Hoskins", ree gospoica Felouz suvo. Ve
je bila umorna i preumorna od saoptavanja te injenice raznim ljudima. "On je
samo pripadnik druge grane ljudskog roda, to je sve. Pripadnik jedne grane koja
je izumrla."
Hoskins je po Editinom tonu verovatno osetio da ona jedva suzdrava svoj
bes. Okrete se svojoj eni i ree tonom navaljivanja: "Zato ne popria sa
Timijem, draga? Da ga malo upozna. Pa, zato si i dola."
"Jesam, jesam."
Izgledalo je kao da pokuava da prikupi dovoljno hrabrosti.
"Timi?" ree ta ena, tankim i napetim glasom. "Zdravo, Timi. Ja sam
gospoa Hoskins."
"Zdravo", ree Timi.
Prui ruku ka Aneti. Gospoica Felouz ga je nauila da tako treba.
Aneta Hoskins baci jedan hitri pogled ka svom muu. On prevrnu oima ka
plafonu i klimnu glavom.
Pruila je neodluno ruku i rukovala se s Timijem kao sa nekakvim
dresiranim impanzom u cirkusu. Kratko, sa nimalo oduevljenja, gledajui da mu
to pre ispusti ruku.
Timi ree: "Zdravo, gospoo Hoskins. Drago mi je da vas upoznam."
"ta je rekao?" upita Aneta Hoskins. "Je li on to neto meni rekao?"
"Rekao je 'Zdravo'", odvrati gospoica Felouz. "A zatim, da mu je drago da
vas upozna."
"On govori? Engleski?"
"Da, on govori. Razume lake knjige. Jede viljukom i noem. Sam se oblai
i skida. Ne bi trebalo nikog da iznenauje to on sve to ini. On je normalni,
mali deak, gospoo Hoskins, i sad mu je oko pet godina. Moda i pet i po."
"Ne znate?"
"Moemo samo nagaati", ree gospoica Felouz. "Nije imao krtenicu u
depu kad je doao."
Gospoa Hoskins opet pogleda svog mua. "Deralde, nisam sigurna za ovo.
Deri jo nije napunio pet."
"Znam koliko godina ima na sin, draga", ree Hoskins kamenim tonom. "Ali
krupan je i jak za svoje godine. Vei je od Timija. uj, Aneta, kad bih smatrao
da ima ikakvog rizika... i najmanje mogunosti da..."
"Ne znam. Naprosto, ne znam. Kako moemo biti sigurni da je bezbedno?"
Gospoica Felouz najednom ree: "Ako pitate da li je za vaeg sina
bezbedno da bude u Timijevom drutvu, odgovor je: naravno, da. Timi je blagi,
mali deak."
"Ali je div... divljak."
(Opet medijska etiketa o majmunu-deaku! Zar ljudi ba nikad ne
razmiljaju svojom glavom?)
Gospoica Felouz naglaeno ree: "Nije divljak, nije ni najmanje divalj.
Da li divljak izlazi iz svoje sobe sa knjigom u ruci i prua ruku da se rukuje
sa vama? Da li se divljak tako osmehuje i pozdravlja i kae da mu je drago da
vas upozna? Evo, vidite ga tano ispred sebe, gospoo Hoskins. Kako vam on
zaista izgleda?"
"Ne mogu da se naviknem na njegovo lice. To nije ljudsko lice."
Gospoica Felouz nije dopustila sebi eksploziju besa. Napeto ree: "Kao
to sam ve objasnila, on je ovek u jednakoj meri kao i ma ko od nas. I nije
uopte divalj. Onoliko je miran i razuman koliko moete oekivati da jedan
deko od pet i po godina bude. Veoma je velikoduno od vas, gospoo Hoskins,
to ste dozvolili da va sin doe ovde i igra se sa Timijem, ali, molim vas,
nemojte se zbog toga plaiti."
"Nisam rekla da sam pristala", uzvrati gospoa Hoskins, ne bez izvesne
blage vreline u glasu.
Hoskins je pogleda ukoeno i oajno. "Anet..."
"Nisam!"
(Onda, to ne bi izila napolje i pustila Timija da se vrati svojoj
knjizi?)
Gospoica Felouz se borila da ne plane.
(Neka doktor Hoskins ovo sredi. Njegova je to ena.)
Hoskins ree: "Razgovaraj sa deakom, Aneta. Upoznaj ga malo. Jesi li
pristala da uini bar toliko."
"Jesam, jesam, valjda." Opet je prila deaku. "Timi?" ree ona neodluno.
Timi die pogled. Ovog puta nije bilo osmeha od uha do uha. Ve je shvatio, iz
samog naina na koji se govorilo, da tu enu ne moe ubrojati u svoje
prijatelje.
Gospoa Hoskins se osmehnu, ali ne mnogo ubedljivo. "Koliko ti je godina,
Timi?"
"On nije mnogo jak u brojanju", ree gospoica Felouz tiho.
Ali na njeno zaprepaenje, Timi die levu aku sa jasno rairenim
prstima.
"Pet!" uzviknu Timi.
"Digao je pet prstiju i kazao pet", ree gospoica Felouz zapanjeno. "uli
ste ga, zar ne?"
"Ja sam to uo", ree Hoskins. "Valjda."
"Pet", ree gospoa Hoskins, nastavljajui sa tvrdom reenou. Sad se
stvarno trudila da uspostavi kontakt sa Timijem. "To su vrlo fine godine. Moj
sin Deri i sam ima gotovo pet. Ako dovedem Derija ovamo, da li e ti biti
dobar s njim?"
"Dobar", ree Deri.
"Dobar", prevede gospoica Felouz. "Razumeo vas je. Obeao je da e biti
dobar."
Gospoa Hoskins klimnu glavom. Onda proguna, vrlo tiho: "Mali je, ali
izgleda tako jak."
"Jo nikad nije pokuao nikome da nanese zlo", ree gospoica Felouz,
nalazei da joj je pogodno da malice zaboravi besomunu bitku one prve noi.
"Izuzetno je blag. Izuzetno. To morate verovati, gospoo Hoskins." A Timiju
ree: "Povedi gospou Hoskins u tvoju sobu. Pokai joj tvoje igrake i knjige.
I tvoj orman sa odeom." Pa da vidi da si pravi mali deko, Timi. Nateraj je da
vidi dalje od tvojih svodova iznad oiju i donje vilice bez vrha.
Timi prui ruku, a gospoa Hoskins je, posle samo jednog trenutka
oklevanja, prihvati. Prvi put od kad je ula u stasisni mehur, na njenom licu
se pojavi neto nalik na pravi osmeh.
Ona i Timi odoe u njegovu sobu. Vrata se zatvorie za njima.
"Mislim da e uspeti", ree Hoskins tiho gospoici Felouz, im mu je ena
izila napolje. "On nju polako pridobija."
"Naravno da je pridobija."
"Aneta nije nerazumna. To mi verujte. Nije ni neracionalna. Ali Deri joj
je veoma dragocen."
"Prirodna stvar."
"Nae jedino dete. U braku smo nekoliko godina, a problem neplodnosti
pojavio se od poetka; i kad smo najzad uspeli... kad nam je polo za rukom..."
"Dobro", ree gospoica Felouz. "Razumem." Nije bila naroito
zainteresovana da slua o problematici neplodnosti kod doktora i gospoe
Hoskins. Niti o nainu na koji su konano uspeli.
"Eto, vidite - iako sam sa njom temeljito razgovarao o svemu, iako ona
razume kakve probleme su mi napravili Manhajm i njegova rulja i zna koliko je
vano prekinuti Timijevu izdvojenost, jo donekle okleva po pitanju izlaganja
Timija riziku da..."
"Nema rizika, doktore Hoskinse."
"To ja znam. To i vi znate. Ali dok to i Aneta ne bude znala..."
Posle nekog vremena, otvorila su se vrata Timijeve sobe za igru. Izie
gospoa Hoskins. Gospoica Felouz vide da Timi ostaje unutra i da viri iza
vrata na onaj svoj obazrivi nain kome je ponekad pribegavao. Dah joj stade.
Sigurno je neto unutra polo kako ne valja, pomisli ona.
Ali ne. Aneta Hoskins se smekala.
"Slatka mu je sobica", ree ona. "Ume sam da presavija svoju odeu.
Pokazao mi je to. Kamo sree da to Deri radi bar upola tako dobro. A igrake
dri tako uredno..."
Gospoica Felouz dozvoli svome dahu da izie napolje.
"Znai, moemo da pokuamo?" upita Hoskins svoju enu.
"Da. Mislim da moemo da pokuamo."
Meupoglavlje esto: BLOKADA
Dim se vijorio iz tabora Drugih, pokraj obale najmanje reke, zapadno od
svetilita Boginje. Srebren Oblak prenese pogled na drugu stranu i vide da se
beli dim vije i iz tabora njegovog sopstvenog naroda, ispod kosine brda niz
koje su poslednje sili kad su dolazili sa istonih planina. Pored samog
svetilita nije bilo nikog. Od kad je poeo ovaj beskrajni zastoj, izmeu dva
plemena nastao je preutni sporazum da je svetilite neutralno podruje i da mu
niko, ni iz jednog plemena, ne sme prii. Obe strane drale su straare na rubu
svetiline zone, danju i nou, da bi bile sigurne da prekraja nee biti.
Srebren je stajao sam, oslonjen o koplje. Ve je padao mrak, mada se njemu
inilo da je da je dan tek poeo. Brzo odmie godina. No stie svaki put sve
ranije i ranije. Jutro svie sve kasnije i kasnije. Sati dnevnog svetla
stisnuti su sa obe strane i smanjuju se. Uskoro e biti godinje doba dugih
snegova, kad samo budale izlaze napolje: vreme kad se treba zguriti u nekom
zaklonitom mestu, iveti od jesenjih zaliha i ekati prolee.
Ali mi jo nismo uspeli da se pomirimo sa Boginjom i dobijemo usmerenja od
Nje, razmiljao je Srebren neuteno. A kako i moemo, kad Drugi stalno vrebaju
pored svetilita, tako da nam je pristup nemogu?
"Srebrene! Hoe li opet sneg?"
Znalicin glas doplovio je sa vetrom do njega. Stajala je s druge strane
staze, blizu rene obale, sa Boginjinom enom i Prolo-uvom. Te tri ene ve
su dugo tu priale. Srebren se namrti. Sve tri samo stvaraju nevolje. Tri
mone ene, pune Boginjine snage. Ispunjavale su ga nelagodnou. Meutim, znao
je koliko su vane, svaka na svoj nain, za ivot plemena.
"Hoe li padati sneg, Srebrene? Reci nam!"
Slegnuo je ramenima. Onda je kucnuo prstom po kolenu i klimnuo glavom.
Ona stara rana na nozi bolela ga je estoko, kao i uvek kad se sneg
bliio. Sada i ee nego ikad.
Jue je sneg padao itav sat, a dan pre jue bilo je takoe snega, ali
nakratko. Sad e opet padati. Zlo je kad sneg zarea svaki dan. Veliki deo
jueranjeg snega ostao je na tlu. A vetar - onaj sa severa, zloduhski -
poduhvatao je te ostatke snega, vitlao njima po vazduhu i bacao ih Srebrenu u
lice.
Treba da odemo odavde, pomisli on. Treba uveliko da smo nali mesto za
svoj zimski tabor.
Sad se Znalica odvojila od Prolo-uve i uputila ovamo, da razgovara s
njim. To e, najverovatnije, znaiti nevolju. Od onog svog hrabrog poduhvata
ispred svetilita Znalica se kretala sa toliko samouverenja i velianstvenosti
da je, maltene, izgledalo da je ona ovde poglavica. Niko se nije usuivao da
joj se podsmeva, niti ak da je pogleda na pogrean nain - sve zbog tog
izuzetnog dana kad je pokrila svoje telo ratnim bojama i krenula da prkosi
celoj grupi ratnika Drugih. Oduvek je bila udna; oduvek estoka; ali sad je
prela u neku novu vrstu estoke udnosti, zbog koje kao da hoda po nekim
svetovima koji su samo njeni.
Ona ree: "Ovo se nastavlja i nastavlja, Srebrene, bez ikakvih promena. A
vreme snegova dolazi."
"Znam to."
"Treba da napadnemo i da zavrimo s time."
"Ima ih previe, za nas", ree joj Srebren. "Zna to." Ovo nije bio prvi
put da njih dvoje vode tu raspravu.
"Nema ih ba toliko. Mogli bismo izai nakraj s njima. A mi ta radimo,
samo sedimo ovde. Oni se boje nas, mi se bojimo njih, niko ni da mrdne. Koliko
e nas jo drati ovde?"
"Sve dok ne stupimo pred Boginju kod Njenog oltara i ne saznamo Njenu
volju."
"E, onda moramo u napad", ree Znalica.
Srebren ju je postojano gledao. Njene oi bile su zastraujue, uopte
nisu bile enske oi, ak ni ratnike oi, nego kao da su bile od uglaanog
kamena.
"Bila si dole sa mukarcima", ree Srebren. "Videla si da oni nisu hteli
da napadnu. Hoe li da se bori protiv Drugih sasvim sama, Znalice?"
"Ti si poglavica. Naredi im da se bore. Ja u se boriti rame uz rame sa
njima."
"Poginue svi."
"A ako ostanemo ovde i saekamo zimu? U tom sluaju pomree svi,
Srebrene."
Klimnuo je glavom, sav natmuren. Istina je: ovde se ne moe jo dugo
ostati. To je njemu bilo jasno ba kao i njoj.
Dolazak ovde bio je verovatno greka, uviao je Srebren. Ali on to ne sme
priznati nikada, nikome, sem sebi.
"Ne moemo otii odavde, Znalice", ree on. "Ne dok ne dobijemo pristup
svetilitu."
"Ne moemo otii, a ne moemo ni ostati. Ne moemo ni prii svetilitu. To
je vrlo gadna nevolja, Srebren Oblae."
"Moda."
"Govorila sam ja da se ovde ne dolazi. Jo na samom poetku sam ti to
rekla, kad si oglasio da e Svetkovina leta biti otkazana."
"Pamtim to, Znalice. Ali sad jesmo ovde. I ovde emo ostati, sve dok ne
obavimo obred zbog koga smo doli. Ne moemo jednostavno da odemo, a da nismo
uli glas Boginje."
"Ne moemo", ree Znalica. "U tome se slaem s tobom. Nisam elela da
doem ovamo; ali kad smo ve tu, moramo pred Boginju, to dobro kae. U tom
pogledu se ne protivim tvom miljenju."
Bio je zahvalan za to.
"Ali ako ne moemo ni ostati ovde jo dugo, zbog snega, a ni otii bez
obavljanja obreda, pa ako nas Drugi spreavaju da obavimo obred zato to su
ovde i to svojim prisustvom skrnave svetilite, onda moramo da ih oteramo",
ree Znalica. "Nema tu mnogo da se pria."
"Pobie nas ako ih napadnemo."
"Zima e nas pobiti ako ih ne napadnemo."
"To ide tako u krug", ree Srebren. "Ne vodi nas nikud."
Pogledao ju je ozbiljno. Na njenom licu nije bilo milosti. Nije mu nudila
nikakav odgovor, osim jednog, a taj je znaio da se mora izginuti od ruke
neprijatelja.
U krug, u krug, da. Otii ne moemo, ostati ne moemo. On je otkazao
Svetkovinu leta zarad obreda koji se, po njegovom miljenju, morao ovde
izvriti. Ako bi sad otkazao i taj obred, zbog prisustva Drugih u blizini
svetilita, to bi znailo da su i leto i jesen proli bez ikakvog obreda, a
zbog toga bi se gnev Boginje svakako punom snagom sruio na Narod. Poela bi
velika glad, za koju bi svi okrivili poglavicu. Srebren je znao da je u
opasnosti da bude zbaen sa vlasti ako uskoro ne pobolja prilike. Meutim, ne
postoji 'ivi bivi poglavica', ne kod Naroda. Obiaj u vezi s tim bio je svima
vrlo jasan. Poglavica koji digne ruke od vlasti rekao je zbogom i samom svom
ivotu.
Vreli plamen proticao je kroz ranjeni deo njegove noge. Moda i nee biti
tako loe, pomisli Srebren: odstupi sa vlasti, pusti da neko drugi ponese taj
teret. I uini kraj ovom bolu i ovom umoru, zauvek.
Pridruila im se Boginjina ena. "Da li te je Znalica ubedila da
napadnemo?"
"Nije."
"Zar se toliko plai da umre?"
Srebren Oblak se nasmeja. "Ne uvia koliko u tom pitanju ima gluposti,
Boginjina eno. Ja se plaim da ete vi umreti, ti i Mlekoizvorna i Lavobor i
Snenolepa i svi ostali. Moj zadatak je da Narod preivi, a ne da ga odvedem u
sigurnu smrt."
"Snegovi dolaze. Oni e nas takoe pomoriti, ako ostanemo ovde na
otvorenom."
Srebren uzdahnu i ree: "Da, da, znam i to."
"Ja nisam htela ovo hodoae", ree Boginjina ena. "Pamti li? Govorila
sam da nije potrebno vraati se ovako daleko samo da bismo saznali volju
Boginje. Ali Prolo-uva me je ubedila da pustim da bude po tvome."
"Pamtim", ree Srebren strpljivo. "Sad te uspomene nita ne menjaju. Ovde
smo. ta misli - moemo li otii bez obraanja Boginji?"
"Moda je Boginja ve progovorila", ree Boginjina ena, "i moda je
smisao njenih rei bio da smo budale predvoene budalom i da zasluujemo smrt.
Bolje je, u tom sluaju, pasti u borbi, od ruke neprijatelja, nego skapati
ovako, stojei i beskrajno brbljajui izmeu sebe, dok nas sneg polako
zatrpava. Ili moda misli..."
"Vidi", upade joj Znalica u re. "Jedan od Drugih dolazi da razgovara sa
nama!"
Srebren se tre i naglo se okrete ka zapadu. Da, tako je: jedan visoki,
mladi ratnik sa kopljem, oko ijeg vrha je zavezana traka crvenog krzna, krenuo
je iz protivnog tabora, ka njima. Dok je prolazio pored svetilinog podruja,
Prolom Gorski, koji je bio na strai, naperi koplje i poe se pretee ponaati.
Drugi dobaci Prolomu neke drugake zvuke i proe mimo Proloma, dugakim
koracima, ne zaustavljajui se.
Ognjeoki i Volkodrev izioe iz naseobine i poee Srebrenu pokazivati
prstom pridolicu kao da misle da ga on nije video. Mahali su kopljima i
nagovetavali da su spremni da jurnu u napad. Srebren im ljutito mahnu da se
vrate nazad. ta li zamiljaju, da je to odred za napad sastavljen od jednog
lana? ovek dolazi da razgovara, to je jasno. To je jasno.
Nego, kako bi to trebalo da ja razgovaram sa Drugim? - zapita se Srebren.
Izaslanik se primicao krivudavo preko zasneenog terena, zaobilazei mesta
gde je zbog podzemnih voda povrina bila movarna. Onda je, du obale reke,
priao mestu gde je Srebren stajao sa Znalicom i Boginjinom enom. Digao je
koplje, pokretom koji je samo mogao biti nekakav pozdrav, i poeo sveano da
mae njime s leva na desno.
Srebren, u znak prihvatanja, odie koplje malo sa tla, pa ga spusti. Potom
je samo ekao da vidi ta e dalje biti.
Taj Drugi poe praviti zvuke drugake vrste. Srebrenu su zvuali kao
jeanje neke ivotinje u bolu.
"Moda oveku nije dobro, a? ta ti misli?" upita on Znalicu.
"On kae neto. Tako govore Drugi."
"To? Govor? To je samo galama."
"Na taj nain oni govore", ree Znalica. "U to sam sigurna."
"U redu", ree Srebren Oblak. "Onda mi kai ta on to pokuava da kae."
"Eh. Eh. Kako bih ja to mogla znati?"
"Ti si Ona-koja-zna. Sama si se tako nazvala."
"Pa, ja znam samo ono to znam. Jezik drugih ne spada u ono to znam."
"Gle, gle", ree Srebren. "Znai, postoji i neto to ti ne zna! Takvu
izjavu jo nikad nisam od tebe uo, Znalice."
Osmehnula mu se kiselo, ali nije odgovorila.
Drugi je opet govorio. Glas mu je bio utanjen i pojaan i inilo se da
govori napreui se, istiskujui jedan po jedan zvuk, u elji da bude shvaen,
kao da govori deci. Ali znaenja tu nije bilo. Srebren je gledao pomno,
posmatrao je usta tog oveka, ali nije uhvatio ni jednu jedinu razumljivu re.
Zvuci Drugoga nisu bili zvuci govora.
Srebren ree: "Pa zar ne moe da govori kako valja i treba? Ne mogu te
razumeti dok tako jei."
Dok je Srebren govorio, Drugi se sagnuo napred, ispruio glavu blie
Srebrenu i stavio aku iza uva, kao to gluvi ljudi rade, iako je Srebren
govorio ba glasno. udna je to poza bila. Taj Drugi bio je visok, neverovatno
visok, glava mu je bila na pola puta do neba, pa je sad, ovako sagnut, izgledao
kao neka dugonoga barska ptica. Srebren je zurio u njega sasvim opinjeno. Kako
ostaje u ravnotei? Kako se ne preturi na neku stranu? Onaj ko stoji na tako
dugakim i tankim nogama morao bi pasti. Kako se ne prelomi na pola kad se
kree? A tek to je ruan - koa mu je bleda kao u duha - a kako mu je lice
izdueno napred, ispod usta, i kako su mu crte udno tanke...
"Rekoh, zar ne moe da govori kako treba? Govori reima, ako hoe da
govori sa mnom!"
"To su njemu rei", ree Znalica iznenada. "On ima svoje sopstvene rei."
Imala je na licu neobian izraz, kao neko ko je odjednom shvatio neku udnu,
novu istinu. "Drugi imaju svoj jezik, koji nije isti kao na."
"ta?" ree Srebren, duboko zauen. "ta ti to znai? Postoji samo jedan
jezik, Znalice. Postoje rei koje se mogu razumeti, a postoji i buanje koje se
ne moe razumeti. Mi ne moemo razumeti ta on kae, prema tome njegovi zvuci
su samo buanje. Kako bi moglo biti vie od jednog jezika? Nebo je nebo.
Planina je planina. Voda je voda, sneg je sneg. To svako zna. Onda, kako bi ih
iko mogao zvati nekim drugim imenima?"
"Dva naroda - dva jezika. Jedan jezik za nas - drugi za njih..."
Od ovoga je Srebrena zabolela glava. Stvar bi mogla biti do neke mere
razumna, morao je priznati - dva naroda, dva jezika, zato ne? - ali bilo je
veoma naporno razmiljati o takvom neem u ovom trenutku. Takve pomisli
zahtevaju pomno razmiljanje u neko mirno doba. On potisnu taj problem u stranu
i opet pogleda Drugog.
Taj je nastavio da govori, jednako nerazumljivo. Sad je inio i pokrete
rukama, moda u elji da odglumi tu poruku radi ijeg prenoenja je doao; bilo
mu je jasno da od njegovog govora nema velike koristi. Svoje koplje omotano
krznom uperio je ka svetilitu; onda je pokazao ka istoku, ka brdovitom
zemljitu odakle je Narod doao; zatim ka zapadu, ka zemljama koje su se
prostirale ka moru i koje su Drugi ve sasvim zaposeli. Pa ponovo ka
svetilitu. Onda je pokazao prstom ka Srebrenu; ka sebi; ka svetilitu.
"Boginjina eno?" ree Srebren. "Razume li ti tu ita?"
"On bi hteo da mi odemo, pa da svetilite ostane njima", ree Boginjina
ena odmah.
Srebren nije bio ba ubeen u to. Suvie se Drugi pokazivao tamo-amo. Da
su ga Drugi poslali da jednostavno kae Narodu da mora otii, on bi samo
pokazao ka svetilitu i Drugima, onda ka zapadu, a ka Narodu bi uperio aku i
pokretom otresanja kazao da Narod mora da ide tamo otkuda je doao. Ko god ima
iole pameti, trebalo bi da to razume.
Ako je ve tako, zato ne pokuati odmah? Srebren to i uini.
Drugi ga je gledao sa izrazom koji bi ovek mogao napraviti kad neko dete
upadne u sasvim razuman razgovor odraslih, i to dete koje muca i nikako ne
stie do kraja onog to bi htelo da kae. Kad je Srebren zavrio, Drugi je
uzvratio tako to je celo svoje pokazivanje tamo-i-amo izveo iz poetka.
Znalica ree: "Mislim da pokuava da nam kae da moemo da delimo to
svetilite, da i njegov narod i na zajedno oboavaju Boginju na tom mestu."
"Deliti svetilite sa tim smeem?" uzviknu Boginjina ena. "Svetilite je
nae!"
"Je li to ono to ti meni govori?" upita Srebren Drugog, izgovarajui
rei to je sporije i glasnije mogao. "Misli da i vi i mi moemo koristiti
isto svetilite? Pa nije mogue da to misli ozbiljno. To je svetilite
Boginje. Vi niste Boginjin narod. Ili jeste? Da li ste?"
ekao je, nadajui se da e dobiti neki odgovor koji bi mogao razumeti.
Ali Drugi je opet napriao niz nerazumljivih stvari, nainom Drugih. Zatim
je izveo, jo jednom, celo ono pokazivanje u raznim pravcima.
"Beznadeno", ree Srebren Oblak. "Beznadeno, beznadeno, beznadeno. Ja
ne razumem tebe, a ti ne razume mene. To je jasno. Znalica i Boginjina ena
misle da te razumeju, ali nisu u pravu, ne razumeju te stvarno. Obe samo uju
ono to bi elele da poveruju da si ti rekao."
"Mogla bih da sednem s njim i da pokuam da ga nauim naem jeziku",
ponudi Znalica. "Ili da, moda, nauim njegov jezik."
"Dri se podalje od njega", ree Boginjina ena. "On je neist, a ovo je
sveta zemlja."
"Ali kad bismo mogli da govorimo sa..."
"Ne vredi", ree Srebren Oblak. "ak i ako ta njegova buanja jesu jezik,
ti ga nikad nee nauiti. A kako bi i mogla? To ti je kao da sedne sa
medvedom i pokua da naui mumlanje. Ili da naui medveda da govori.
Neizvodljivo."
"Stari ovek uvek govori da se stvari ne mogu postii", odvrati Znalica.
"Star? Star?" uzviknu Srebren.
Ali Drugi je opet poeo da pokazuje kopljem i da stvara svoje zvuke. Moda
je to bio njegov poslednji pokuaj da prenese poruku Srebrenu. Ali poruka je
bila jednako nerazumljiva kao i prvi put. Srebren oseti kako se velika tuga
sputa na njega, i to ne samo zato to ga je Znalica nazvala starim, i to mu
je bol u nozi strujao kao vatra, i to se vreme snegova bliilo Narodu koji jo
nije nainio i snabdeo svoj zimski tabor. Ne, nego zato to mu je ovaj udni
ovek nalik na rodu doao sa porukom koja je moda poruka mira, a on, Srebren,
ne uspeva da je razume i ne postie da Drugi razume njega, tako da e se
blokada nastaviti. Kao da je izmeu njih dvojice neki kameni zid koji
onemoguava razgovor.
Zavrivi svoj govor, Drugi je ekao.
"ao mi je", ree Srebren. "Jednostavno, ne razumem. Problem je u tome to
ja ne govorim tvojim jezikom. A ni ti, valjda, mojim."
"Znai, slae se da je to jezik!" ree Znalica, likujui.
"Da", ree Srebren potiteno. "Ako od mog slaganja ikakve koristi ima."
Pregovori su bili zavreni. Drugi se, sumorna i razdraena lica, hitro
okrete i ode ka svom taboru. Srebren Oblak ga je gledao, zapanjen nainom hoda
Drugog. Tako slobodan hod, sa takvim zamasima - ali kao da su mu zglobovi
sasvim rasklimatani. inilo se da je pravo udo da mu u hodu nisu pootpadale i
ruke i noge; toliko je bio klimavo skrpljen, toliko loe graen. I jednako udo
da mu se glava nije ve otkotrljala sa tog nejakog vrata. Srebren Oblak je
oseao zahvalnost to je njegovo sopstveno telo zbijeno i robusno, iako u
poslednje vreme obuzeto umorom i bolovima. Telo koje je njemu, Srebrenu, dobro
sluilo ve mnogo godina. Telo koje je Boginja stvorila. alio je Druge to su
tako krhki i runi.
Kad je emisar Drugih ponovo proao pored straarno uvanog prostora,
Prolom Gorski je opet poeo da trese koplje ka njemu i da besno iti. Drugi na
to nije obratio panju. Prolom pogleda ka Srebrenu, oekujui uputstva; Srebren
samo odmahnu glavom i ree mu da bude miran. Drugi nestade u pravcu dalekog
tabora svog naroda.
I to je bilo to. Postigli nisu nita.
Srebrena su rastrzale sumnje. ta god on pokua ovih dana, pretvori se u
brljotinu. Boginja je ostala neoboavana, jedan mali deak nestao je kao da je
propao u sam vazduh, svetilite do koga su toliko putovali nedostupno im je,
godinje doba se brzo okree protiv njih; a sad jo i njegov potpun neuspeh u
pregovorima. Nesumnjivo, Znalica je u pravu, kao to obino i jeste: on je
previe star za ovaj posao. Vreme je da sie s vlasti, vreme je da dopusti da
Drutvo za ubijanje uradi svoj posao, vreme je da legne u onaj san kome kraja
nema.
Ognjeoki e postati poglavica umesto njega. Nek se Ognjeoki onda brine ta
e i kako e.
Ali ta misao razgnevila je Srebrena im mu je prola kroz um. Ognjeoki?
Glupak. inie gluposti, to se od takvih glupaina i moe oekivati. Bio bi
greh predati pleme u ruke Ognjeokom.
Kome drugom? Prolomu? Volkodrevu? Mladojelenu?
Sve budala do budale. Nijednom od njih ne moe se pleme poveriti. Moda e
jednog dana oni sazreti, pa vie nee biti budale; meutim, Srebren nije bio
naroito ubeen u to.
Pa ko e, onda, biti poglavica posle mene?
Neka Boginja odlui, ree Srebren sebi. Kad mene vie ne bude. To e tad
biti Njen problem, ne moj.
Nee on davati ostavku. ekae da ga smrt zgrabi. Znao je da je i sam glup
- jer da nije, oni sad ne bi bili u ovom beskorisnom zastoju - ali je, bar, bio
manje glup nego ti mlai mukarci; prema tome, moe jo malice da ostane
poglavica.
"ta e, Srebrene, sad?" upita Znalica.
"Nita", ree on. "ta se moe uiniti?"
Vratio se u tabor i seo pored vatre. Jedna devojica mu je prila - nije
se mogao setiti njenog imena - a on ju je privukao uz sebe, pa su dugo sedeli
zajedno, zurei u skakutave plamenove. Prisustvo tog deteta podiglo je, bar
delimino, teret tuge sa njega. Od te curice potei e Narod sutranjice,
jednog dana, dugo posle nestanka Srebrena Oblaka. To je utena misao: moda
poglavice umiru, umiru i ratnici, svako umre pre ili kasnije, ali Narod se
nastavlja i nastavlja, u vremena nedogledna; svet bez kraja. Da. Da. Imati na
umu tu stvar, to valja, to je dobro.
Uskoro poe da snei i ne prestade do kasno u no.
POSTAJANJE
40.
Tri dana kasnije Hoskins je navratio da vidi gospoicu Felouz i rekao:
"Sve je sreeno. Moja ena nema vie nikakav problem oko toga, pustie Derija
da dolazi ovde i da se igra sa Timijem, a Ned Kesidej je spremio sporazum o
odgovornosti, koji e, po njegovom uverenju, izdrati svako zakonsko
vrednovanje."
"O odgovornosti? Odgovornosti za ta, doktore Hoskinse?"
"Pa, za ma kakvu moguu povredu."
"Mislite, ako bi Timi povredio Derija."
"Da", ree Hoskins, opet onim svojim postienim tonom.
Gospoica Felouz se istog trenutka naroguila. "Racite mi: da li ozbiljno
verujete i da li vaa ena ozbiljno veruje da postoji makar i najmanja
mogunost da se to desi?"
"Kad bismo mi bili stvarno zabrinuti po tom pitanju, ne bismo dobrovoljno
ponudili Derija da bude Timijev drugar u igri. Moja ena je u prvo vreme imala
odreene sumnje, kao to znate, ali Timi ju je brzo pridobio. Ipak, postoji
uvek mogunost, kad se drue dva mala deaka koji se ne poznaju, da jedan
tresne drugog. Gospoice Felouz, siguran sam da nije potrebno da vas podseam
na to."
"Naravno. Ali nije obiaj da roditelji prvo zahtevaju da se potpie
sporazum o odgovornosti, pa tek onda da puste svoje dete da se igra se drugom
decom."
Hoskins se nasmeja. "Ne razumete. Nismo mi traili taj sporazum, kompanija
je traila. Aneta i ja sporazumom jemimo 'Stasis Tehnologijama' da neemo
preduzeti protiv te firme nikakve pravne korake ako se neto desi. To je
sporazum o oslobaanju od odgovornosti, gospoice Felouz."
"Ah", ree ona, znatno 'smanjenim' glasom. "Shvatam. Pa, dobro, kad
dovodite Derija?"
"Kako bi bilo sutra ujutro?"
41.
Gospoica Felouz je ekala do doruka i tek tad mu je rekla. Sino nije
htela nita da kae, zato to je pomiljala da bi uzbuenje, izazvano
iekivanjem, moglo naruiti Timijev san, zbog ega bi Timi u trenucima
Derijevog dolaska bio nervozan i nepredvidljiv.
"Timi, danas ti dolazi prijatelj."
"Prijatelj?"
"Drugi mali deak. Da se igra s tobom."
"Mali deak isti kao ja?"
"Da, isti kao ti." Isti u svakom zaista vanom pogledu, dodade gospoica
Felouz sebi sa estinom. "On se zove Deri. Sin je doktora Hoskinsa."
"Sin?" Pogledao ju je zbunjeno.
"Doktor Hoskins mu je otac", ree Edit, kao da e to pomoi.
"Otac."
"Otac - sin." Podigla je aku kao da pokazuje visinu nekog oveka, a zatim
nekog deteta. "Otac je veliki ovek. Sin je mali deko."
Timi je i dalje izgledao zbunjeno. Toliko je tih najosnovnijih stvari za
koje svako smatra da su same po sebi jasne, ali koje za Timija ostaju neto
tuinsko i nejasno. To je zato to je on sav svoj ovdanji ivot proveo
izdvojen od sveta, zatvoren u ovaj stasisni mehur. Ali i Timi sigurno zna ta
su roditelji. Ili je zaboravio i to? Gospoica Felouz oseti, ne prvi put,
izrazitu odvratnost prema Deraldu Hoskinsu i svim ostalim slubenicima 'Stasis
Tehnologija' zbog njihovog postupka prema ovom malom deaku. Istrgli su ga iz
njegovog pravog vremena i mesta. Mogla se, maltene, sloiti sa stavom
Manhajmove rulje da se ovde odigrava jedna vrlo usavrena vrsta zloupotrebe
deteta.
Preturajui po Timijevoj gomili slikovnica, gospoica Felouz nae jednu od
njoj najdraih, sa priom o Vilijemu Telu. ta u toj prii Timi shvata ili ne
shvata, Edit nije imala pojma, ali ta knjiica imala je krupne, upadljive slike
u ivim bojama; Timi je ve mnogo puta razgledao te stranice, ovla prelazei
prstima preko blistavih slika. Sad je Edit otvorila 'duplericu' na kojoj se
videlo kako Vilijem Tel strelom iz samostrela gaa jabuku na glavi svog sina;
prstom je pokazala prvo strelca u srednjevekovnom kostimu, a zatim sina.
"Otac - sin, otac - sin..."
Timi, veoma ozbiljnog izraza lica, klimnu glavom.
ta li on sad misli? - upita se gospoica Felouz. Da je doktor Hoskins, u
stvari, jedan zgodan mukarac sa dugakom, plavom kosom koji nosi udnu odeu
na sebi i jednu neobinu mainu u rukama? Ili da se neko sprema da gaa
strelama jabuke na njegovoj, Timijevoj, glavi? Moda nije trebalo ba u ovom
trenutku unositi zabunu tako apstraktnim pojmovima kao to su 'otac' i 'sin'.
Ali jedino je vana injenica da e Timi uskoro imati prijatelja.
"On e doi kad zavrimo doruak", ree mu gospoica Felouz. "To je veoma
dobar deko." Iz dubine due se nadala da je to tano. "A ti e mu pokazati da
si i ti dobar deko, je li tako?"
"Dobar deko. Da."
"Ti budi njegov prijatelj. On e biti tvoj prijatelj."
"Prijatelj. Dobar deko."
Oi mu blistaju - a da li je ita shvatio? Da li je makar i deli svega
ovoga razumeo?
Dok se vreme dolaska Derija Hoskinsa bliilo, Edit poe u glavi prevrtati
svakojake neoekivane zamerke i sagledavati probleme kojih se dotad nije
setila.
Ma, prestani, ree najzad sebi.
(Mesecima si elela da Timi doe do ovoga. Sad se ostvaruje. Nema razloga
da se brine. Nikakvog razloga.)
"Gospoice Felouz?"
Hoskinsov glas, preko interkoma.
"Evo, idu", ree ona Timiju. "Deri dolazi!"
Na njeno iznenaenje, Timi hitro odskakuta u svoju sobu za igranje i
delimino zatvori vrata. Odatle poe viriti nelagodno. Ovo nije dobar znak,
pomisli ona.
"Timi..." poe ona.
Onda se cela porodica Hoskins pojavi na rubu stasisnog mehura.
"Ovaj momak je moj sin Deri", ree Hoskins. "Pozdravi gospoicu Felouz,
Deri."
Ona vide jedno dete okruglog lica i krupnih oiju, bledih obraza i
raskutrane smee kose, koje se vrsto dralo za skute Anete Hoskins. Deko je
veoma liio na svog oca: petogodinja verzija Deralda Hoskinsa, zaista.
"Kai 'dobar dan'", ree Hoskins deaku, sada malice zloslutnim tonom.
"Dobar dan." To se jedva ulo. Deri je uzmakao jo malo u nabore majine
suknje.
Gospoica Felouz mu uputi svoj najtopliji osmeh dobrodolice. "Zdravo,
Deri. Da li bi voleo da ue? Ovde Timi stanuje. Timi e biti tvoj prijatelj."
Deri je zurio. Izgledao je kao da bi mnogo radije klisnuo odavde.
"Prebaci ga preko praga", ree Hoskins svojoj eni, ne mnogo strpljivim
tonom.
Podigla je deaka u naruje - sa primetnim naporom; Deri je bio krupan za
svoje godine - i zakoraila preko praga. Deri se vidno uzvrpoljio dok je
ulazni oseaj stasisa strujio kroz njega.
"On se ne raduje, Deralde", ree gospoa Hoskins.
"Vidim ja to. Bie mu potrebno izvesno vreme da se opusti. Spusti ga."
Aneta Hoskins je pogledom pretraivala sobu. Miii u njenim rukama
napregoe se vidno. Moda ju je Timi pridobio prilikom ranije posete, ali
inilo se da je sad ispunjena velikom strepnjom. Njeno dragoceno detence treba
da bude stavljeno u kavez ovog majmuna-deaka...
"Spusti ga, Aneta."
Klimnula je glavom i spustila Derija. On je uzmakao i pribio se uz nju,
zurei zabrinuto u onaj par oiju koji je iz susedne sobe uzvraao istim takvim
zurenjem.
"Izii, Timi", ree gospoica Felouz. "Ovo je tvoj novi prijatelj Deri.
Deri veoma eli da te upozna. Ne plai se."
Timi je polako uao u sobu. Deri se na to uzvrpoljio. Hoskins se sagao i
odvojio Derijeve prste od Anetine suknje. Pozorinim apatom, tako da su svi
uli, dr Hoskins ree: "Povuci se malo nazad, Aneta. Zaboga, prui deci
priliku."
Mladi se naoe oi u oi; stadoe tako blizu da su se maltene dodirivali
nosevima. Iako je Deri bio gotovo sigurno mlai od Timija, i to nekoliko
meseci mlai, ipak je bio dva-tri centimetra vii. Pokraj Derijevog uspravnog
dranja i visoko podignute, lepo skladne glave sve groteskne crte Timijeve
spoljanjosti postadoe, najednom, i u oima gospoice Felouz gotovo isto
onoliko upadljive kao to su bile u prvim danima.
Usne joj zadrhtae.
Proticali su dugi trenuci utanja i uzajamnog zurenja. Prvi je, najzad,
progovorio mali neandertalac, detinjastim slabim zvucima.
"Ja se zovem Timi."
To ree, pa iznenada poe licem napred kao da hoe izbliza da osmotri crte
Derijevog lica.
Iznenaen, Deri je reagovao tako to je energino odgurnuo Timija, koji
se preturi na lea. Obojica poee da plau glasno. Gospoa Hoskins doepa
svoje dete i podie ga u naruje, a gospoica Felouz, crvena od suzdranog
gneva, brzo podie Timija i poe ga teiti. ivotinja jedna mala! - pomisli
gospoica Felouz. Opaka, mala zver!
Ali znala je da su takve ocene o Deriju krajnje preotre. Timi ga je
uplaio; Deri se odbranio na jedini nain koga se mogao setiti. Nije se
dogodilo nita neobino. Trebalo je u poetku oekivati ovako neto, ree
gospoica Felouz.
"Tako, dakle", ree Hoskins. "Tako, dakle!"
Aneta Hoskins ree: "Znala sam ja da to nije dobra zamisao. Oni se prosto
nagonski ne trpe."
"Nije u pitanju nagon", ree gospoica Felouz odluno.
"Nije", ree Hoskins. "Nije re o nagonskoj reakciji. Bilo koja dva deteta
mogu da se ne slau dobro, pri prvom susretu. Spusti Derija dole i pusti ga da
se navikne na situaciju."
"ta ako mu taj peinski deko uzvrati, ako pone da ga udara?"
"Ne bi bilo veliko udo, zaista", ree Hoskins. "Ali Deri ume sam da se
brine o sebi. Ako ne ume, nek pone da ui. Jednostavno, moramo da ga pustimo
da se sam navikne na ovo."
Aneta Hoskins kao da se jo dvoumila.
"Zapravo", ree joj mu, "mislim da je najbolje da ti i ja odemo. Ako bude
ikakvih problema, gospoica Felouz e umeti da ih rei. Kroz otprilike jedan
sat moe da dovede Derija u moju kancelariju, a ja u onda urediti da bude
odveden kui."
42.
Taj sat bio je dug. Timi se povukao sasvim na jedan kraj te prednje sobe;
odatle je zlovoljno buljio u Derija, kao da pokuava estinom samog pogleda da
ga izbrie iz svog sveta. Lepo se videlo da ovog puta nee da potrai utoite
u zadnjoj sobi, iako je to bio njegov est postupak kad ga je neto muilo;
moda je mislio da ne bi bilo mudro povui se i time prepustiti, bez borbe,
prednji deo svoje teritorije neprijatelju.
Deri se smestio u suprotni kraj sobe i tu se zgurio, sav jadan, plaui i
dozivajui mamu. Tako je alostivno izgledao da mu je gospoica Felouz, iako
svesna da time moe Timija jo vie da uznemiri, prila i poela ga uveravati
da je mama blizu, da ga nije napustila i da e on uskoro, uskoro biti opet kod
mame.
"Hou sada!" ree Deri.
(A ti verovatno misli da si ostavljen da u ovoj sobi boravi doivotno,
je li tako, dete? Samo ti i Timi, da budete zakljuani u ovoj kui lutaka i
niko da ne bude s vama. Ta mogunost ti se ne svia. Naravno. Ne svia se ni
Timiju.)
"Hou kui!" ree Deri. "Sad odmah!"
"Pa, uskoro e kui, Deri", ree ona deaku. "Ovo je samo mala poseta."
On poe izmahivati pesnicama na nju.
"A, nee", ree ona, uhvativi ga spretno za opasa i drei ga tako
daleko od sebe da je samo uzaludno izmahivao. "Ne udaraj se, Deri. Ne udaraj
se. Nego, ko hoe jedan lilihip? Deri?"
"Neu! Neu! Neu!"
Gospoica Felouz se nasmeja. "A ja mislim da bi ti ipak hteo. Ostani tu
gde si, idem da ti donesem."
Otkljuala je svoju skrivenu zalihu lilihipa - jer se ve odavno pokazalo
da se u Timija ne moe imati poverenja da nee zavui ruku u onu zalihu
lilihipa koja mu je dohvatljiva - i izvukla jedan ogromni, loptasti, zeleni
lilihip, maltene prevelik za Derijeva usta.
Derijeve oi su se rairile. Istog trena prestao je da cvili.
"Tako sam i mislila", ree gospoica Felouz, osmehujui se iroko. Pruila
mu je lilihip, koji je Deri odmah strpao u usta, bez imalo tekoa.
Timi je, iza nje, tiho zareao.
"Znam, znam da i ti hoe jedan. Nisam zaboravila na tebe, Timi."
Izvukla je drugi lilihip, ali narandaste boje, i pruila ga Timiju. Timi
ga zgrabi i otre iz njene ruke. U tom pokretu bilo je estine kao kod zveri u
kavezu.
Gospoica Felouz ga pogleda zabrinuto. Nije oekivala da e ova poseta
protei u miru i spokojstvu; ali ovi znaci Timijeve reverzije ka divljatvu
bili su ipak uznemirujui.
Divljatvo? Ne, pomisli ona. To je preotro tumaenje Timijevog ponaanja.
Deri je zadao prvi udarac, podsetila je gospoica Felouz sebe. Timi je, ipak,
priao i predstavio se civilizovano i utivo, a Deri ga je odgurnuo. Sasvim je
mogue da sad Timi misli da reanje predstavlja jedini pametan odgovor na takvo
ponaanje.
Deca su nastavila da se gledaju besno i uporno, preko cele irine sobe,
ali sad preko svojih lilihipa.
Ovaj prvi sat nee biti mnogo zabavan nikome, uvide gospoica Felouz.
Ali ta vrsta problema nije bila, za nju, nita novo i nita osobito
zastraujue. Nadgledala je, u prolosti, mnogo upornih bitaka izmeu
razljuene dece, pa je imala prilike da vidi i mnoga pomirenja, ak i raanje
prijateljstva posle pomirenja. Pravi odgovor bilo je strpljenje. Kod rada sa
decom strpljenje skoro uvek uspeva; problemi ove vrste pre ili posle se ree
sami od sebe.
"A kocke?" ree ona. "Timi, da li bi se ti igrao kockama?"
Timi je pogleda mrano i durnovito - na nain koji ipak, manje-vie, znai
pristanak, zakljui gospoica Felouz; meutim, nije bila sigurna da li je to
dobro ocenila.
"Dooo-bro", ree ona. Prela je u drugu sobu i donela blokove. Bile su to
kocke najmodernije izrade, mainski fino izglaane; elegantno su se, uz
kljocanje, uklapale jedna u drugu. Prilikom dodirivanja slino obojenih
povrina, uli su se blagi zvuci nalik na zvona. Gospoica Felouz ih je
rasporedila po sredini poda. "Moe li i Deri da se igra tvojim kockama, Timi?"
Sa Timijeve strane zaulo se nekakvo gunanje.
"Znai, moe", ree ona. "Ti si dobar deko! Znala sam da nee imati
nita protiv. Doi ovamo, Deri. Timi te puta da se igra njegovim kockama."
Deri se neodluno primakao. Timi je ve bio na podu, preturao je po
kockama i uzimao svoje najomiljenije. Deri se zadrao na bezbednom rastojanju;
gledao je, ali nikako da sasvim pristupi. Gospoica Felouz mu prie s lea i
blago, ali vrsto ga pogura napred i dole, prema kockama za uklapanje.
"Igraj se kockama, Deri. Hajde. U redu je. Timi se ne buni."
Osvrnuo se i digao pogled, veoma neubeen, ka njoj.
Onda je obazrivo uzeo jednu. Timi je neto glasnije zagunao, ali je ostao
na svom mestu zato to mu je gospoica Felouz dobacila jedan brzi,
upozoravajui pogled. Deri je uzeo jo jednu kocku, pa jo jednu. Timi je onda
epao dve i sklonio ih iza sebe. Deri je uzeo etvrtu.
Za tren oka cela hrpa bila je podeljena priblino na pola; Timi je odvukao
svoj deo u svoj kraj sobe i tamo se igrao, a Deri se zamiljeno bavio svojim
kockama u drugom kraju sobe, blie izlaznim vratima. Jedan drugoga su
prenebregavali tako temeljito kao da su na dve razliite planete. Izmeu njih
nije bilo nikakvih veza, ak ni bacanja pogleda kriom.
Bar se igraju istim kompletom kocki za slaganje, pomisli gospoica Felouz.
To je neki poetak.
Sklonila im se sa vidika, putajui ih da se igraju. S vremena na vreme
dolazila je da pogleda da li je neko od njih poeo da pomilja na prelaenje
nevidljivog zida koji je, njihovom voljom, podelio sobu preko sredine. Ali
nita od toga: svako je ostajao na svom zasebnom podruju igre. Toliko su se
upinjali da jedan na drugog ne obrate nimalo panje, da je to za njih moralo
biti i zamorno. Timi je uklopio sve svoje kocke i rasporedio ih u neravnu
liniju nalik na kvadrat otvoren na dva ugla. Deri je svoje sloio na mnogo
sloeniji nain i ostvario, posle nekoliko pokuaja i pogreaka, savrenu
piramidu.
Gospoica Felouz oseti izvesno razoaranje pred injenicom da je Deri
nainio bolji sklop. Jo jedan primer nadmoi uma homo sapiens sapiensa nad
umom homo sapiens neanderthalensisa? Moda. Ali sa jednakom uverljivou bi se
moglo tvrditi da Deri ima kod kue isti ovakav komplet delova za uklapanje i
da je od svog oca - naunika, fiziara - nauio da ih uklopi u tako tanu malu
piramidu. Jadni Timi, bez oca, nema tu prednost; gospoica Felouz nije ni
pokuala da ga ui kako se slau te kocke. tavie, nikad joj ta mogunost nije
ni pala na um. Bila je zadovoljna time to se Timi sam snaao, kao po nagonu, i
poeo da se igra kockama na svoj nain. Sada je, postiena Timijevim srazmernim
nedostatkom domiljatosti, elela da veruje da je doktor Hoskins uloio veliki
trud u pojaavanje Derijeve graditeljske vetine. Usrdno se nadala da je tako
bilo.
"Da li biste vi, momci, hteli mleka?" upita gospoica Felouz pred kraj tog
jednosatnog razdoblja.
Hteli su, i dobili, mleka, ali ono nije doprinelo da postanu skloniji
druenju. Svako je otiao u svoj ugao da pije. Gospoica Felouz je uoila, sa
nezadovoljstvom, da Deri aom rukuje daleko spretnije nego Timi.
Prestani s time, naredi ona sebi strogo. Deri je imao mnogobrojne i
raznovrsne mogunosti za uenje, koje se Timiju nikad nisu pruile. Deri nije
upao u ovaj svet kao pridolica stara etiri godine, a sasvim neupoznata sa
delatnostima modernog oveanstva.
Ipak, nije mogla sasvim da se odbrani od vrlo blagog oseanja
potitenosti, kad je po isteku jednosatnog razdoblja odvela Derija u
Hoskinsovu kancelariju.
"Dakle, kako je prolo?" upita Hoskins.
"Poeli smo", ree gospoica Felouz. "Postigli smo samo poetne rezultate,
ali od neeg se mora krenuti."
"Nisu se vie udarali?"
"Nisu." Ispriala mu je o kockama, ali nijednom rei nije pomenula da je
Deri po svemu sudei nadmoan kao graditelj. "Trpeli su se. To je najbolje to
se moe rei. Timi je ostao u jednoj zoni, a Deri u drugoj. Bie im potrebno
vreme da poprave odnose."
"Da, siguran sam da je tako", ree Hoskins. Zvuao je sasvim ravnoduno,
maltene kao da jedva eka da ona ode. Primetila je da svome sinu nije rekao jo
nijednu re od kad ga je dovela u kancelariju.
Po Hoskinsovom radnom stolu bilo je razasuto mnotvo hartija, printauta,
komada vizuelne trake i dejta-tokova.
"Neki novi opit?" upita ona.
"Pa, i jeste. Ili, tanije, naglo poboljanje ranijeg opita. Sve smo blie
zahvatanju na manjim odstojanjima. Jo samo malo i ovladaemo intertemporalnom
detekcijom na veoma kratkim rastojanjima."
"Intertem..."
"Vidimo sve bliu prolost. Ve smo sagledali ciljeve znatno blie od
deset hiljada godina, a pri sledeem prolasku postii emo, svi su izgledi,
poboljanje od nekoliko redova veliine."
Gospoica Felouz, iji je um bio pun Timija i Derija, Derija i Timija,
pogleda Hoskinsa belo.
Hoskins je nastavio nepomuenom vedrinom. "Time hou da kaem da oekujemo
da emo uskoro postii zahvate iz doba od pre hiljadu godina - ili ak i manje,
gospoice Felouz! To nije sve. Poveavamo i svoje ogranienje mase. Ono staro
ogranienje od etrdeset kilograma uskoro e postati stvar prolosti. Smatramo
da je sad mogue lako preneti i osamdeset, ak i stotinu kilograma."
"Ba mi je drago to vam to uspeva, doktore Hoskinse." To je rekla bez
imalo topline u glasu, to Hoskins kao da nije primetio.
"Dobro. Hvala vam, gospoice Felouz." Bacio je pogled na svog sina kao da
tek sad primeuje njegovo prisustvo; zatim je privukao Derija uz sebe, jednim
nehajnim zahvatom ruke. "Dobro, moraemo kroz koji dan da opet dovedemo Derija
ovamo, da vidimo hoe li njihovo igranje ispasti bolje, je li tako, gospoice
Felouz?"
"Da. Da, naravno."
Oklevala je.
"Imate li jo neto?" upita Hoskins.
Da, imala je jo neto. elela je da mu izrazi svoju veliku zahvalnost to
je uopte dozvolio da Deri doe u posetu Timiju. Bez obzira na to to poseta
nije naroito uspela. Edit je znala da e poetne napetosti izmeu te dvojice
deaka postepeno poputati, da e strahovanja i oseanja neizvesnosti polako
nestati i da e se njih dvojica na kraju sprijateljiti. To je znala na osnovu
Timijeve spremnosti, makar kako mlake, da podeli kocke sa Derijem. A prijatelj
je Timiju bio potrebniji od bilo ega drugog. Proticanjem vremena, Derijevo
prisustvo dovee do divnih promena u Timiju, koji e se otvoriti, uspostaviti
mostove prema nekome ko je njemu ravan, postati onakav deko kakav i treba da
bude. Da. Na kraju e Timi dobiti priliku da postane Timi. A to ne bi mogao
kroz samotnjako ivljenje, ma koliko se dadilja trudila oko njega. Gospoica
Felouz je bila zaista zahvalna Hoskinsu, maltene razneeno zahvalna, to je
doveo sina.
Ipak, nije uspela da natera sebe da mu to kae. Tragala je za nainima da
mu zahvali, ali Hoskinsova utivost, udaljenost i zauzetost isprintanim
papirima i dejta-tokovima za taj njegov novi opit delovali su kao hladno
odbijanje. Moda Hoskins ima na umu onaj njihov razgovor kad su ili na ruak u
kantinu, kad je ona govorila kao da je Hoskins Timijev otac u svakom smislu sem
u biolokom i dodala da je surov to mu uskrauje drutvo vrnjaka koje je
duan da mu obezbedi. Zato je doveo ba svog pravog sina. Moda je dovoenje
Derija bilo pokuaj da istovremeno dokae da je Timiju dobar otac i da mu nije
otac uopte. Te dve stvari, istovremeno. I jo zamrene raznim prikrivenim
otporima.
Zato je samo uspela da kae: "Veoma mi je drago to ste dozvolili vaem
sinu da doe. Hvala. Mnogo vam hvala, doktore Hoskinse."
A on je samo mogao rei: "Nema na emu. Sve je u redu, gospoice Felouz."
43.
Posete postadoe rutina. Deri se vratio posle tri dana, pa opet posle
etiri dana. Druga poseta potrajala je koliko i prva, trea je produena na dva
sata, a sve kasnije trajale su takoe po dva sata.
Nije se ponovilo ono guranje i besno gledanje. Kad je Deri doveden drugi
put, sada bez roditelja, bilo je zlovoljnih pogleda, ali gospoica Felouz je
brzo rekla: "Timi, evo ga opet tvoj drugar Deri", a Timi je na to odmah
klimnuo glavom u znak da prihvata Derijevo prisustvo; nije pokazivao vie
nikakve znake neprijateljstva. Poinjao je da prihvata Derijevo prisustvo kao
deo redovnog ivljenja u ovom mehuru, kao to je ve prihvatio i posete
antropologa i Dejkobsova testiranja.
"Timi, kai zdravo."
"Zdravo."
"Deri?"
"Zdravo, Timi."
"A to ne bi ti, Timi, sad rekao 'Zdravo, Deri'?"
Pauza. "Zdravo Deri."
"Zdravo, Deri."
"Zdravo, Timi."
"Zdravo, Deri."
"Zdravo, Timi."
Nisu prestajali. To se za njih pretvorilo u igru. Obojica se poee
smejati. Gospoica Felouz oseti poplavu olakanja u dui. Deca koja zajedno
mogu da prave neku smejuriju jesu deca koja najverovatnije nee poeti da se
udaraju im ona okrene lea. Deca koja se uzajamno zasmejavaju nee se mrzeti.
"Zdravo, Timi."
"Zdravo, Deri."
"Zdravo..."
Jo neto se tu desilo. Deri kao da je razumeo Timijeve rei bez tekoe.
Dodue, rei 'Zdravo, Deri' i nije neki strano sloen niz zvukova; ali mnogi
odrasli posetioci kue lutaka nisu razumeli ni jedan jedini slog Timijevog
govora. Za razliku od njih, Deri nije imao nikakva predubeenja o tanom i
dobrom izgovoru rei. Za njega Timijevo zgusnuto izgovaranje oito nije
predstavljalo nikakvu tajnu.
"Da li biste hteli opet da se igrate kockama za uklapanje?" upita ih
gospoica Felouz.
ustro klimanje glavom, na obe strane. Donela je kocke iz druge sobe i
izruila ih na pod.
Brzo su ih razdelili izmeu sebe, na dve hrpe priblino jednake veliine.
Svako je prionuo na posao sa svojom hrpom. Ali ovog puta nije bilo povlaenja u
dva suprotna kraja sobe. Radili su jedan uz drugoga, utei, ne pazei mnogo
ta drugi radi, ali i ne pokazujui da prisustvo onog drugog smeta.
Dobro je. Dobro je.
Ali nain na koji su kocke podeljene nije bio ba dobar, jer nije bio
onako ujednaen kako se njoj na prvi pogled uinilo. Deri je prigrabio znatno
vie od pola - zapravo, gotovo dve treine. I opet ih je brzo uklapao u
piramidu, sad jo lake, jer je imao vie materijala za gradnju.
Timi je dotle pokuavao da napravi neto u obliku latininog slova 'X',
ali nije imao dovoljno kocki da taj raspored izvede do kraja. Gospoica Felouz
je videla da on baca zamiljene poglede ka Derijevoj hrpi i poela se
pripremati da se umea ako pone svaa. Ali Timi nije pruio ruku da uzme
ijednu od Derijevih kockica; zadovoljio se time da samo zuri u njih.
Da li je to pohvalna uzdranost? Utivost dobro vaspitanog deteta prema
gostu?
Ili je neto zabrinjavajue - moda neka neodlunost? Timi nije bio dobro
vaspitano dete; u tom pogledu gospoica Felouz nije imala nikakvih iluzija. Ona
ga je spretno i vredno obuavala da se ponaa utivo i lepo, ali, ipak, bilo bi
ludo verovati da je Timi postao uzor lepog vaspitanja. Jer to je dete iz jednog
primitivnog drutva u kome 'maniri' ili 'bon-ton' u modernom smislu
najverovatnije nisu ni postojali; otet je iz svog plemena, ali je onda
prisiljen da ivi u izdvojenosti u stasisnom mehuru, tako da nije imao prilike
da se socijalizuje na nain na koji to obina deca njegovih godina mogu.
Uostalom, ni obina deca tih godina nisu Bog zna kako utiva.
Timi ne posee da uzme kocke od Derija - svoje kocke, zapravo - verovatno
ne zbog predobrog vaspitanja, nego jednostavno zato to se plai Derija. Plai
se da postupi kao to bi se od ma kog obinog deaka moglo oekivati: da prui
ruku i uzme kocke.
Da li ga je ono jedno jedino odgurivanje prilikom prvog susreta toliko
zastrailo?
Ili je re o neem drugom - o neem dubljem, mranijem, neem to je
izgubljeno u zaboravljenoj istoriji najdrevnijih ljudskih dana?
44.
Rano jedne veeri, kad je Timi ve otiao u svoju sobu, zazvonio je
telefon, a glas sa telefonskog razvodnog pulta je rekao: "Gospoice Felouz,
imam poziv za vas, od Brusa Manhajma."
Uzvila je obrve. Manhajm zove nju? Niko nju nikad nije pozvao, otkad je
dola ovde. Po sopstvenom opredeljenju, ona ovde ivi praktino sasvim odseena
od spoljanjeg sveta, da joj ne bi dosaivali novinari, svakojaki radoznalci,
ludaci, fanatici i... Brus Manhajm. Ipak, evo njega na telefonu. Kako li je
uspeo da se probije do nje, iza Hoskinsovih lea? Ne, on sigurno ipak zove sa
Hoskinsovim znanjem i doputenjem, zakljui Edit.
"Da, gospodine Manhajm. Kako ste?"
"Fino, gospoice Felouz, ba fino. Doktor Hoskins mi kae da Timi najzad
ima odgovarajueg drugara za igru."
"Ima. A taj drugar je, ba, Hoskinsov sin."
"Da, to mi je poznato. Svi mi smatramo da je ba velianstven potez sa
Hoskinsove strane to je to uinio. I, po vaem miljenju, kako stvar uspeva,
sve u svemu?"
Gospoica Felouz je oklevala. "Zapravo, veoma dobro."
"Deaci se dobro slau?"
"Naravno da se slau. U poetku se pojavila ona uobiajena mala nervoza -
vie na Derijevoj nego na Timijevoj strani, moram rei; Timi je veoma spremno
prihvatio drugarstvo sa Derijem, iako nikad ranije nije video dete nae vrste,
a njegovog uzrasta."
"A Deri? Suoen sa neandertalcem, nije reagovao tako dobro?"
"Ne znam da li Timijevo neandertalstvo ima ikakve veze s tim, gospodine
Manhajm. Bio je naprosto nervozan, to je sve. Ja bih rekla da je to bila jedna
sasvim obina reakcija na odnos dete-dete, bez ikakvih posebnih antropolokih
podtonova. Napetost, sukobljavanje - to se moglo desiti izmeu ma koja dva
deaka. Ali sad nije tako. Izmeu njih je sad mir, izrazit mir."
"Drago mi je to to ujem", ree Manhajm. "A Timi dobro napreduje?"
"Da, odlino."
Razgovor kao da je zastao. Nadala se da ovaj zastupnik dece nee sad
saoptiti ta je izdejstvovao dozvolu da kuu lutaka poseti jo jednom i da
lino proveri kako dejstvuje Timijevo novo prijateljstvo. Timiju nisu potrebni
nikakvi novi posetioci, a osim toga gospoica Felouz je zazirala od prisustva
strane osobe dok se Timi i Deri drue. Izmeu njih dvojice vladao je zasad
mir, ba kao to je Manhajmu i rekla, ali ipak je to bio jedan potencijalno
zapaljiv odnos koji bi se u prisustvu neznanca mogao izokrenuti u neto ravo.
Meutim, Manhajm kao da nije nameravao da doe u posetu. Posle nekoliko
trenutaka utanja on ree: "Samo elim da vam kaem, gospoice Felouz, koliko
smo svi mi zadovoljni to o Timiju brine tako sposobna negovateljica kao to
ste vi."
"To je veoma ljubazno od vas."
"Taj deko je proao kroz veoma zastraujue iskustvo, ali se divno
prilagoavao situaciji - do sada. Velikim delom za to ste zasluni vi."
(ta mu znai to 'do sada'?)
"Naravno, nama bi se mnogo vie dopadalo da je Timi puten da odivi svoj
prirodni ivot sa svojim narodom", nastavi Manhajm. "Ali poto mu ta mogunost
nije bila pruena, dobro je znati da je staranje o njemu povereno jednoj odanoj
i vrednoj eni kao to ste vi i da ste ga negovali na va nain od dana kad je
stigao u nau eru. Postigli ste uda. Nemam drugu re za to."
"To je veoma ljubazno od vas", ree gospoica Felouz ponovo, ali sad jo
postienije. Nikad nije mnogo volela da bude hvaljena, a ovaj Manhajm... ba
navalio sa pohvalama.
"I doktorka Levien je istog miljenja."
"Ah", ree gospoica Felouz. "Da." Zatim, hladno i kruto dodade: "To je...
veoma prijatno uti."
"eleo bih da vam dam moj broj", ree Manhajm.
(Zato?)
"Uvek vas mogu dobiti preko doktora Hoskinsa", odgovori gospoica Felouz.
"Naravno. Ali moe nastupiti vreme kad ete eleti da mi telefonirate bez
posrednika."
(Zato? Zato? ta je ovde posredi?)
"Pa dobro, moda..."
"Imam oseanje da smo vi i ja prirodni saveznici u ovome, gospoice
Felouz. Ono to je i meni i vama ponajvie na srcu to je, iznad svega, Timijeva
dobrobit. Ma kakva miljenja da imamo o tehnikama negovanja dece, ili o
politici, ili o ma emu drugom na svetu, oboje smo zainteresovani, duboko, za
Timijevu sudbinu. Prema tome, ako bude potrebno da razgovarate sa mnom u vezi
sa nainom na koji se Timi odgaja, ako u firmi 'Stasis Tehnologije' nastupe ma
kakve promene koje bi mogle negativno delovati na Timijevo ovdanje
postojanje..."
(A, to je. Ti bi hteo da ja budem uhoda za tvoj raun.)
"Sigurna sam da e se sve nastaviti sasvim glatko, gospodine Manhajm."
"Naravno da hoe. Naravno. Ali svejedno..."
Onda joj je rekao svoj broj telefona, a Edit ga je zapisala, iako ni sama
nije znala zato.
Pa, za svaki sluaj, ree ona sebi.
Za sluaj ega?
45.
"Da li Deri dolazi danas opet, gospoice Felouz?" upita Timi.
"Sutra."
Deakovo razoarenje bilo je vie nego oigledno. Njegovo okruglo lice svo
se nabora, a guravo elo se uvori mrtenjem. "Zato ne danas?"
"Danas nije Derijev dan, Timi. Deri danas mora da ide... na jedno
mesto."
"Koje mesto?"
"Jedno mesto", ree ona, hotimice neodreeno. Kako bi mogla opisati deji
vrti Timiju? ta bi ovaj deak mislio ako bi saznao da druga deca,
mnogobrojna, dolaze u vrti da budu zajedno, da se igraju, da se uz smeh jure
po dvoritu nalik na kolsko, da razmazuju po listovima iz bloka za crtanje i
to ne etkicama, nego prstima, koristei velianstveno gnjecave 'rune bojice'.
"Sutra e Deri doi."
"Kad bi mogao svaki dan."
"I ja bih to elela", ree gospoica Felouz.
(A da li bih? Stvarno?)
46.
Problem sad vie nije bio u postojanju ili nepostojanju prijatelja, nego u
tome to je proticanjem vremena taj prijatelj postajao previe samopouzdan,
previe agresivan. Deri je svoju prvobitnu bojaljivost sasvim savladao i
postao ubedljivo nadmoan lan tog para.
Ve na poetku bio je vei rastom od Timija, a sad kao da je i rastao
bre. Razlika u visini sad se poveala na oko etiri centimetra; osim toga,
Deri je bio i tei od Timija. I bri, i jai, i - gospoici Felouz nije bilo
lako da se suoi sa tom stranom stvari - po svemu sudei pametniji. Mnogo bre
je shvatao nove igrake, bre smiljao zanimljive naine da ih iskoristi. Kad
im je davala da se igraju bojicama, krejonima ili plastelinom, Deri se odmah
bacao na posao i stvarao razne oblike i skice, dok je Timi samo brljao. inilo
se da Timi nema ba nikakvu umetniku sposobnost, pa ak ni onu najminimalniju
vetinu koja bi se oekivala od deteta njegovih godina.
Naravno (vodila je ona raspravu sa samom sobom) Deri ide u vrti
svakodnevno. Tamo je nauio sve o upotrebi bojica za mazanje, mekih
krejon-tapia i plastelina.
Ali i Timi je sve to dobijao, ovde, mesecima pre Derijevog prvog dolaska.
Nije ovladao crtanjem, ali tada se gospoica Felouz nije zbog toga
uznemiravala; nije poredila Timija ni sa jednim drugim detetom, a osim toga
uzimala je u obzir prazninu Timijevih prvih godina.
Sad joj je na umu bilo ono to je u knjigama dobijenim od doktora
Mekintajera itala o nepostojanju makar i jednog jedinog primera neandertalske
umetnosti. Neandii nisu ostavili nijednu peinsku sliku, nikakav izvajani kip,
nisu nita urezali u zidove.
(ta ako su bili zaista podreeni? Dabome, zato su izumrli kad smo mi
doli.)
Gospoica Felouz nije elela da razmilja o tome.
A sad je tu Deri, koji razmetljivo ulazi u ove sobe, dvaput nedeljno,
drai se kao da su njegove. "Aj' se igramo sa kockama", kae Timiju. Ili "Aj'
crtamo" ili "Aj' gledamo vrtiekran". Timi uvek pristane, nikad ne predloi
neto drugo to bi bilo vie po njegovoj volji, uvek tiho prihvati Derijev
dnevni red, sasvim je potisnut u podreenu ulogu. Ovo je vremenom postajalo sve
izraenije, ali se gospoica Felouz sa takvim okolnostima mirila, uglavnom zato
to je bilo jasno da se Timi sve vie raduje dolascima svog drugara.
On osim Derija nikog nema, razmiljala je tuno.
Jednom, dok ih je gledala, pomislila je: eto, Hoskins je stekao dvoje
dece, jedno je od svoje ene, a drugo od stasis-polja.
A ja, ta sam ja stekla...
Nebesa, pomisli ona, prislanjajui pesnice na slepoonice, sva postiena:
postajem ljubomorna!
POSEZANJE
47.
"Gospoice Felouz", ree Timi, "kad u ja u kolu?"
Grom iz vedra neba: tako je doivela ovo njegovo iznenadno pitanje.
Spustila je pogled ka tim njegovim eljnim, smeim oima koje su gledale
gore ka njoj. Blago je provukla prste kroz njegovu grubu, gustu kosu,
automatski traei zamrena mesta i pokuavajui da ih razmrsi. Timi je uvek
bio raupan. Gospoica Felouz ga je sama iala, dok se on nemirno vrpoljio
pod makazama. Nije joj se dopadala pomisao da berberin dolazi ovamo da ga ia;
osim toga, nevetina njenog ianja doprinosila je da se prikrije nagnutost
njegovog ela unazad i izboenost zadnjeg dela njegove lobanje.
Edit obazrivo ree: "Gde si uo to o koli, Timi?"
"Deri ide u kolu."
(Pa jasno. Od koga bi on to mogao da uje, ako ne od Derija.)
"Deri ide u de-ji vrrr-ti." Izgovorio je to polako i neobino precizno.
"To je samo jedno od mesta gde on ide. Ide i u prodavnicu sa mamom. Pa ide u
bioskop. Pa u zo-o-lo-ki vrt. Na razna mesta napolju. Kad u ja napolje,
gospoice Felouz?"
Jedan mali bol usadio se u sredite Editinog srca.
Neminovno se moralo desiti, znala je, da Deri pria Timiju o spoljanjem
svetu. Oni su razgovarali slobodno i lako: dva klinca koji se razumeju bez
problema. Onda je normalno da Deri, izaslanik iz tajanstvenog i zabranjenog
sveta onostran ulaznih vrata stasisnog mehura, poeli da ispria Timiju sve o
tom svetu. Ni na koji nain se to nije moglo izbei.
Ali u taj svet Timi nikad nee moi da ue.
Gospoica Felouz ree, namernom vedrinom koja je bila njen najvetiji
mogui pokuaj da Timiju odvrati panju od teme koja mu sigurno zadaje veliki
bol: "Pa, ta e napolju, Timi? Zato bi eleo da ide tamo? Zna koliko
hladno napolju bude kad doe zima?"
"Hladno?"
Prazan pogled. Timiju nije bilo poznato znaenje te rei.
(Ali kako bi hladnoa mogla uplaiti njega, deaka koji je nauio da hoda
po snenim ravnicama Evrope ledenog doba?)
"Hladno, to znai, kao u friideru. Izie napolje i kroz minut-dva ponu
od hladnoe da te bole nos i ui. Ali to je samo zimi. Leti napolju bude veoma
vrue. Kao u penici. Svi se preznojavaju i ale se koliko je vrue. Bude i
kie. Voda pada iz neba na tebe, namoi ti odeu, bude sav mokar i jadan..."
Bio je to bedan i cinian nain ubeivanja i gospoici Felouz je to bilo
jasno; oseala se bedno zbog onog to je pokuavala da uini. Govoriti jednom
deaku koji nikad ne moe da izie iz ovih nekoliko sobiaka da u spoljanjem
svetu ima nekih sitnih fizikih neprijatnosti, to je kao kad bi slepom detetu
neko govorio da su boje i oblici dosadne stvari, smetnje, da, zapravo, na svetu
nema niega to vredi gledati.
Timi je, meutim, ovo njeno jadno mudrovanjeu prenebregao kao da nije
nita rekla.
"Deri kae da deca u koli igraju mnoge razne igre kojih ovde nema. Imaju
muziku i slike sa trake. Kae da ima mnogo dece u ob-da-ni-tu. Kae da ima
dece... ima dece..." Trenutak razmiljanja, a onda je digao obe svoje malene
ake rairenih prstiju. "... ovoliko!"
"Ima i ti trake sa slikama", ree gospoica Felouz.
"Samo nekoliko. Deri kae da vidi vie trake za jedan dan nego ja za
uvek."
"Moemo da ti nabavimo jo traka sa slikama. I to vrlo finih. A i sa
muzikom."
"Je l' moe?"
"Doneu ih nekoliko danas popodne."
"A etrdeset hajduka?"
"Je li to neka pria koju je Deri uo u obdanitu?"
"Tamo ima etrdeset hajduka u peini i upovi..." Zastao je. "Veliki
upovi. ta su to 'hajduci'?"
"To su ljudi koji - otimaju neto to pripada drugim ljudima."
"A."
"Mogu ti doneti Ali Babu i etrdeset hajduka", ree mu gospoica Felouz.
"To je veoma slavna pria. Ima i drugih takvih. Sinbad Moreplovac, taj je
putovao po celom svetu i video - sve." Glas ju je u tom trenutku izneverio. Ali
Timi nije shvatio da tu postoji neto deprimirajue. "I Guliverova putovanja,
to takoe mogu da ti donesem. Guliver je otiao u zemlju malih-maleckih ljudi,
a posle i u zemlju dinova i..." Opet se zagrcnu i ostade bez rei. Toliko
svetskih putnika, toliko prodiraa znanja! Ali moda je to i dobro: neka se
Timi, u svom zatoenitvu, zadovolji posredno priama o tuem putnikom
iskustvu. Nee biti prvi koji ne moe da izlazi iz prostorija, ali se
oduevljava takvim pripovestima. "Postoji i pria o Odiseju, koji je ratovao a
onda deset godina pokuavao da se vrati svojoj kui i porodici." Opet bol.
Njeno srce zaplaka zbog ovog deaka. Jer i Timi je, kao Guliver, kao Sinbad,
kao Odisej, postao stranac u stranoj zemlji; i to je njoj stalno na umu. Da li
sve velike prie sveta govore o lutalicama baenim u daleka mesta sa kojih
pokuavaju da se vrate kui?
Ali Timijeve oi su blistale. "Donesi ih sad, odmah? Je l' hoe?"
Tako se, bar privremeno, uteio.
48.
Naruila je sve trake sa filmovima mitske i legendarne sadrine koje je u
katalogu nala. U sobi za igranje te trake su, natrpane jedna na drugu,
nainila gomilu viu od Timija. Kad god Deri nije bio tu, Timi je provodio
nebrojene sate gledajui te filmove.
Nije bilo lako oceniti koliko on zapravo razume. U filmovima je svakako
bilo mnogo raznih zamisli, slika i mesta nerazumljivih za Timija. Meutim, do
koje mere moe bilo koje dete od pet ili est godina da razume takva filmska
dela? Ne postoji nain da odrasla osoba ue u um deteta i uveri se. I sama
gospoica Felouz je volela te prie kad je bila devojica, iako ih nije sasvim
razumela; kroz slina iskustva prolazila su deca tokom mnogih stotina, pa i
hiljada godina pre nje; ono to nisu do tanina razumela, deca su nadoknaivala
matom. Gospoica Felouz se nadala da i Timi sada tako nadoknauje.
Posle onih prvih trenutaka nedoumice zbog Sinbada i Gulivera i Odiseja,
nije vie ni pomiljala da iz Timijeve sve vee filmoteke izostavi prie koje
bi mogle da pobude u njemu neke uznemirujue misli vezane za njegovu sopstvenu
nevolju. Znala je da se deca ne uznemiravaju ba tako lako kako to odrasli
zamiljaju. ak ni neka povremena nona mora ne bi Timiju nanela nikakvu
stvarnu tetu. Nijedno dete nije nikad umrlo od straha sluajui priu
'Zlatokosa i tri medveda', iako je to, ako se shvati bukvalno, pria strave i
uasa. Niko od jezivih vilenjaka trolova, niti vukova kojima iz eljusti curi
pljuvaka, ni bauka koji se teturaju i vuku noge - niko takav nije ostavio u
psihi dece trajne oiljke, iako su prie za malu decu pune takvih bia. Deca
vole da sluaju takve stvari.
Da li je bauk, zver-ovek iz mitova - upav, sa nakostreenim obrvama,
plamteeg, besnog pogleda - ostatak uspomena ljudske rase na doba kad su
neandertalci lutali Evropom? U jednoj od knjiga pozajmljenih od doktora
Mekintajera gospoica Felouz nala je nekoliko reenica o toj teoriji. Da li bi
Timija uznemirila pomisao da je pripadnik plemena koje je u narodnim priama
ostalo kao pojam strahote i odvratnosti? Ne, pomisli ona; Timiju tako neto
nikad ne bi palo na um. Samo odrasli, preterano obrazovani ljudi mogu da se
brinu zbog neeg takvog. Timija e ljudi-straila oarati kao i drugu decu, on
e se zguriti ispod jorgana i odatle viriti obuzet divnim uasom, viae stane
oblike u mraku - ali izgledi ne iznose niti jedan prema milijardu da e iz
stranih pria izvui ma kakve nezgodne zakljuke o svom genetskom poloaju.
Zato su nove trake nastavile da stiu kao bujica, a deak ih je gledao
jednu za drugom: kao da se provalila neka brana, kao da je itava slavna reka
ljudske mate jurnula u Timijevu duu. Tezej i Minotaur, Persej i Gorgona,
Kralj Mida od ijeg dodira se sve pretvara u zlato, areni Svira iz Hamelina
za kojim idu svi pacovi, Herkul i njegova junaka dela, Belerofon i Himere,
Alisa u zemlji uda, Dek koji se uz stabljiku pasulja popeo do neba, Aladin i
arobna lampa, ribar i duh, Guliver meu Liliputancima i meu Hoinhnimima, pa
pustolovine Odina i Tora, boj Ozirisa protiv Seta, lutanja Odisejeva, putovanja
kapetana Nema - kraja nije bilo, a Timi je sve to prodirao. Da li mu se sve i
pomealo u glavi? Da li je bio u stanju da razlikuje jednu priu od druge, ili
da se ijedne seti sat kasnije? Gospoica Felouz to nije znala i nije pokuavala
da sazna. U ovom trenutku, jedino je elela da mu dopusti da sasvim slobodno
roni kroz tu ogromnu bujicu pria, da ispuni priama svoj um, da zgrabi magine
svetove mitova, kad ve stvarni svet zgrada, aviona, auto-puteva i ljudi mora
ostati zauvek izvan njegovog dosega.
Kad bi primetila da se umorio od gledanja filmova, itala mu je iz obinih
knjiga. Iste prie, ali sad je ona izgovarala rei, a Timi je sam, u svojoj
glavi, stvarao slike.
Nekih dejstava moralo je biti. Ne jednom je ula kako Timi pria Deriju
neku ludo ispremetanu verziju onog to je gledao: kao, Sinbad se vozi
podmornicom, Herkula vezali Liliputanci; Deri je sluao sav ozbiljan,
uivajui u sluanju isto koliko i Timi u prianju.
Svaka Timijeva re je snimljena; gospoica Felouz je povremeno proveravala
da li se to stvarno obavlja. Ti tonski snimci bili su bitan dokaz da je Timi
pametan. Ako neko misli da su neandii bili zveroliki, krznati poluljudi i
nita vie, neka uje kako Timi pria o zalaenju Tezeja u lavirint Minotaurov.
Dodue, u Timijevoj verziji Minotaur sija kao glavni junak i pozitivac, ali, to
nije bitno.
49.
Meutim, postojali su i snovi. Sanjao je sve ee, sad kad je svet izvan
ovog mehura postajao stvarnost u njegovom umu.
Uvek jedan isti san, bar koliko je Edit mogla da razabere: uvek onaj o
spoljanjem prostoru. Timi je zastajkivao u govoru kad god je pokuao da joj
opie taj san. U njemu je uvek dospevao u to veliko prazno mesto o kome joj je
tako esto priao. Ne vie tako prazno, u novijim snovima. Sad su tu bila i
neka deca i kojekakvi uvrnuti predmeti, valjda iz pria, napola shvaenih, ili
iz dalekih neandertalskih uspomena, napola zaboravljenih.
Ali kad je Timi u snu pokuavao da ih dodirne, deca su ga prenebregavala,
a predmeti su mu izmicali. Timi je bio u svetu, ali nije bio deo sveta. Lutao
je kroz veliko prazno 'napolje', ostajui usamljen, potpuno usamljen, kao da
nije iziao iz svoje sobe. Iz tog sna budio se ee u suzama nego bez njih.
Gospoica Felouz nije uvek bila u blizini da uje njegov pla u noi.
Poela je da provodi po tri ili etiri noi svake sedmice spavajui u onom
stanu koji joj je Hoskins odavno ponudio, a koji se nalazio u jednoj od
susednih zgrada 'Stasis Tehnologija'. inilo se da je mudro otpoeti sa
navikavanjem Timija da ne bude toliko zavistan od njenog neprekidnog prisustva.
Tokom prvih nekoliko noi kad je to pokuavala, toliko se oseala krivom to ga
ostavlja samog, da je jedva uspevala da zaspi; ali kad se ujutru pojavljivala,
Timi nije nita govorio o njenoj odsutnosti. Moda je oekivao da pre ili
kasnije bude ostavljen da se snalazi sam. Posle nekog vremena dozvolila je sebi
da te odlaske iz kue lutaka shvata kao neto manje-vie normalno. Shvatila je
da Timi nije jedini koga treba oduiti od zavisnosti.
Svako jutro pravila je obimne beleke o njegovim snovima, nastojei da
ubedi sebe da je to samo koristan materijal za buduu psiholoku studiju o
Timijevom umu, koja e, na kraju, biti jedan od najdragocenijih ishoda ovog
opita. Ali bilo je noi kad je i ona, sama u svojoj sobi, plakala.
50.
Jednog dana, dok mu je itala knjigu - i to jednu od njegovih
najomiljenijih, Prie iz hiljadu i jedne noi - Timi prui ruku ispod njene
vilice i blago joj podie glavu, tako da joj je pogled napustio stranicu i
susreo se sa njegovim pogledom.
"Kad god mi ita tu priu uvek je tano ista. Kako uvek zna da kae
isto, Felouz?"
"Pa, itam je sa ove strane!"
"Znam. Ali ta znai to itam?"
"Vidi... ovaj..." Pitanje je bilo toliko jednostavno da ona u prvi mah
nije znala kako da pone na njega da odgovara. Kad deca poinju da itaju,
obino na neki nain shvate, intuicijom, prirodu tog procesa i odmah prelaze na
uenje pojedinanih simbola na stranicama. Meutim, Timijevo neznanje kao da je
bilo daleko dublje ukorenjeno nego neznanje obinog etvorogodinjaka ili
petogodinjaka koji otkriva da postoji vetina zvana 'itanje' koja e mu
jednog dana moda postati dostupna. Timiju je bila nepoznata i sama sutina
itanja kao radnje.
"Zna da u tvojim slikovnicama - ne na trakama, nego u knjigama - postoje
neke oznake na donjem delu mnogih stranica?" upita ona.
"Da", ree on. "Rei."
"Ova knjiga koju itam sastoji se samo od rei. Nema slika, samo rei. Te
oznake su rei. Ja gledam te znakove i ujem rei, u mojoj pameti. To ti je
itanje: znake na stranici pretvara u rei."
"Daj da vidim."
Dala mu je knjigu. Okretao ju je i obrtao u rukama. Gospoica Felouz se
nasmejala i postavila knjigu kako treba. "Oznake imaju smisla samo ako se
gledaju ovako", ree.
Timi je klimnuo glavom. Sagnuo se i primakao lice stranici, toliko blizu
da rei nikako nisu mogle biti u ii, pa je proveo neko vreme zurei
radoznalo, u tom poloaju. Onda je odmakao lice dvadesetak centimetara od
knjige, tako da je tekst opet mogao stvarno videti. Opita radi, knjigu je jo
jednom okrenuo postrance, a zatim ju je opet namestio uspravno.
"Ima neki znaci isti", ree posle veoma dugog vremena.
"Dabome. Tako je." Nasmejala se zadovoljno, videi taj znak njegove
pronicljivosti. "Neki su isti, Timi!"
"A kako zna koji znae koju re?"
"To ovek mora da naui."
"Ali ima toliko mnogo rei! Kako moe neko da naui sve te znake?"
"Upotrebljavaju se mali znaci, koji zajedno daju velike znake. Veliki
znaci su rei; mali znaci se zovu slova. A tih slova, u stvari, i nema toliko
mnogo", ree ona. "U engleskom jeziku, samo dvadeset est." Podigla je jednu
ruku i pet puta rairila sve prste, a esti put ispruila samo jedan prst. "Sve
rei su napravljene od tih slova, rasporeenih razliito."
"Pokai mi."
"Evo. Vidi." Pokazala mu je na toj stranici re 'Sinbad'. "Vidi li ovih
est malih znakova ovde, izmeu dva prazna mesta? To su znaci koji znae
SINBAD. Ovaj znak je za zvuk 's'. Ovaj za 'i' a ovaj za 'n'." Izgovarala je
slova fonetski, nije ih spelovala. "ita slova jedno po jedno i sastavi te
zvukove - Ssssss iiiii nnnnn b aaaaa d. Sinbad."
Da li je ita razumeo, bar poetak?
"Sinbad", ree Timi tiho i povue prstom ispod tog imena na stranici.
"A ova re je ostrvo. Tu ima isto 's', vidi, kao u Sinbad, ali sad je to
's' pomoglo da se napravi re 'ostrvo'."
Zurio je u stranicu. Izgledao je izgubljeno.
"Pokazau ti sve znake", ponudi ona. "Da li bi to voleo?"
"Da, to bi bila fina igra."
"Onda mi donesi jedan list hartije i jedan krejon. I tako isto za tebe."
Seo je pored nje i namestio se udobno. Napisala je slova 'A, a' jedno
pored drugog, onda 'B, b' ispod toga, i tako dalje, sve do 'Z,z', tako da je
nastao dugaki stubac. Pored nje je Timi, steui mekani tapi nespretno u
pesnici, nacrtao neto to je sigurno smatrao oponaanjem njenog 'A'. Ali to je
imalo dve ogromno dugake noge koje su krivudale po celoj stranici. Nije mu
ostalo mesta za drugo slovo.
"E, sad", ree ona, "da pogledamo prvi znak..."
Na njenu sramotu, nikada do tog trenutka nije se dosetila da bi Timi mogao
da naui da stvarno ita. Posle one ogromne gladi za slikovnicama i filmovima,
tek sad je, prvi put, ispoljio zanimanje za tampane simbole koji su uz slike
postojali. Moda je i to pokupio od Derija? Nainila je u sebi mentalnu
beleku da pita Derija, kad on sledei put doe, da li je poeo da ui
itanje. U svakom sluaju, do danas je a priori odbacivala pomisaou da bi Timi
jednog dana mogao uiti da ita.
Rasne predrasude, uvide ona. ak i sad, poto je toliko dugo ivela s
njim, gledajui rast i razvoj i procvat njegovog uma, jo je na nekom nivou
smatrala da on nije sasvim ljudsko bie. Ili, bar, da je suvie primitivan i
zaostao da bi ovladao jednom vetinom tako visokom kao to je itanje.
Sad mu je pokazivala slova, isticala jedno po jedno na tablici koju je
upravo nainila, izgovarala ih je, uila ga je kako da ih svojim nevetim
rukama sam crta, ali ipak nije ozbiljno verovala da e on to moi da primeni.
Njena neverica se nastavila sve dok joj Timi nije proitao jednu knjigu.
Bilo je to mnogo nedelja kasnije. Sedeo je u njenom krilu, drei jednu od
knjiga i okreui stranice, samo da bi gledao slike - tako je, bar, ona
pretpostavljala.
Odjednom je poeo da vue prst ispod jednog reda teksta i da izgovara
glasno, zastajkujui, ali ostajui uporan: "Onda... pas... poe... juriti...
maku."
Gospoica Felouz je bila pospana, jedva je obraala panju na njegove
rei. "ta kae, Timi?"
"Maka... po-bee... na... drvo."
"To nije ono to si malopre kazao."
"Nije. Pre sam kazao 'Onda pas poe juriti maku'. Kao to ovde pie."
"ta? ta?" Oi gospoice Felouz sad su bile veoma rairene. Bacila je
pogled dole, ka tankoj knjiici u dejim rukama.
Ispod slike na levoj strani pisalo je: Onda pas poe juriti maku.
A ispod desne slike: Maka pobee na drvo.
Timi je izgovorio napisane rei, od prve do poslednje. Timi je itao!
Zapanjena, skoila je na noge, tako brzo da se Timi stumbao na patos. Po
svemu sudei, pomislio je da je to neka nova igra; digao je pogled ka njoj,
iroko se osmehujui. Ali ona ga je brzo podigla na noge, a zatim ga stavila da
sedi uspravno.
"Od kad ume da ita?"
Slegnuo je ramenima. "Oduvek?"
"Ne - stvarno."
"Ne znam. Gledao sam znake pa sam uo rei, kao to si rekla."
"Hajde, itaj mi iz ove." Dograbila je nasumce jednu knjigu sa hrpe i
otvorila srednje stranice. Timi je uzeo knjigu i zadubio se u gledanje; mrtio
se na onaj svoj izrazit nain od koga je kotani breg njegovih obrva postajao
jo upadljiviji. Onda isplazi jezik i poe njime da eta tamo-amo po usnama.
Polako i bolno izgovori: "Vozzz-zi je zasvirao u ziz... ziziz... viz..."
"Zvidaljku!" zavri ona za njega. "Ti ita, Timi! Ti stvarno ume da
ita!"
Gotovo van sebe od uzbuenja, podigla ga je visoko u vazduh i poela da
plee s njim po sobi; a on je zurio u nju, ogromnim, zapanjenim oima.
"Ume da ita! Ume da ita!"
(Majmun-deko, je li? Peinski deko? Nii oblik ljudskog bia, je l'
tako? Maka pobee na drvo. Pokaite mi impanzu koji moe to da proita! Ili
gorilu! Vozi je zasvirao u zvidaljku. O, Timi, Timi...)
"Felouz?" ree on, blago uzbunjeno, dok je vitlala i vijorila sa njim po
sobi.
Nasmejala se i spustila ga.
Ovaj ogromni uspeh morala je sa nekim podeliti. Filmovi mogu da zabavljaju
Timija neko vreme, ali on e ih nadrasti. Zato mu je sad otvoren pristup i do
bogatog, preobilnog sveta knjiga. Ako Timi ne moe da izie iz stasisnog mehura
u svet, mogue je uneti svet ovamo - ceo svet, u knjigama. Timiju se mora
obezbediti obrazovanje koje e omoguiti da se sve njegove sposobnosti do
krajnosti razviju. Bar mu se to duguje.
"Ti ostani ovde sa tvojim knjigicama", ree mu ona. "Ja u brzo da se
vratim. Moram da idem da porazgovaram sa doktorom Hoskinsom."
Zaputila se lavirintom hodnika i metalnih staza, visoko podignutih. Uskoro
je stigla do kancelarija uprave. Nahrupila je u Hoskinsovu pretkancelariju;
sekretarica iznenaeno die pogled.
"Da li je doktor Hoskins tu?"
"Gospoice Felouz! Doktor Hoskins ne oekuje..."
"Da, to znam. Ali ja hou da ga vidim."
"Pojavio se neki problem?"
Gospoica Felouz odmahnu glavom. "Imam vesti. Uzbudljive. Molim vas, samo
mu recite da sam ovde."
Sekretarica pritisnu jedno dugme. "Gospoica Felouz je dola i eli da
razgovara sa vama, doktore Hoskinse. Nema zakazano."
(Od kad je to potrebno da ja...?)
Nastalo je nelagodno utanje. Gospoica Felouz se zapitala da li e morati
da napravi scenu da bi bila putena kod Hoskinsa. Bez obzira na to ta on
unutra radi, to ne moe biti tako vano kao vest koju mu ona donosi.
Hoskinsov glas ree iz interkoma: "Zamolite je da ue."
Ploa ulaznih vrata kliznula je u stranu, u zid. Iza radnog stola sa
ploicom na kojoj je pisalo 'dr Derald A. Hoskins, glavni izvrni slubenik'
on je ve ustajao da je pozdravi.
inilo se da je i sam zajapuren i uzbuen, otprilike u istom raspoloenju
kao Edit: obuzet oseanjima slave i likovanja. "Znai, i do vas je to dolo?"
upita on odmah. "Ne, nije, niste vi to mogli uti, naravno. A mi - uspeli smo.
Uspeli smo, stvarno."
"Uspeli ste - ta?"
"Pola nam je od ruke intertemporalna detekcija na malim udaljenjima."
Bio je toliko pun sebe da je gospoica Felouz dopustila da njene
spektakularne vesti budu privremeno potisnute u pozadinu. "Hoete rei da sad
moete da hvatate stvari iz istorijskog vremena?"
"Tano tako. U ovom trenutku imamo na nianu jednu osobu iz etrnaestog
veka. Zamislite! Zamislite! Spremni smo da ponemo 'Projekat Srednji vek'.
Gospoice Felouz, kad biste samo znali kako bih se rado otarasio te veite
usmerenosti ka mezozoiku i kojekakvim trilobitima i kameninama i komadima
paprati i drugim kojetarijama - kako bih rado poslao paleontologe kui i
konano uveo istoriare ovamo..." On zastade usred reenice. "Ali vi ste neto
hteli da mi kaete, je l' tako? A ja se raspriao, pa vam i ne dajem da doete
do rei. Dobro, krenimo napred. Napred, gospoice Felouz! Zatekli ste me u
zaista dobrom raspoloenju. to god elite - treba samo da zatraite."
Gospoica Felouz se nasmeila. "Drago mi je to to ujem. Jer se pitam da
li moemo poeti da dovodimo uitelje za Timija."
"Uitelje?"
"Da. Tutore, da ga pouavaju. Znanje koje mu ja mogu preneti ogranieno
je, uskoro u morati da se povuem u stranu, a nastavniki posao da prepustim
nekome ko je za nastavniko zvanje pozvan."
"Da ga pouavaju - emu?"
"Pa, svemu. On treba da ui istoriju, geografiju, prirodne nauke,
matematiku, gramatiku, celokupno gradivo osnovne kole. Mi ovde moramo
napraviti neku vrstu kole za Timija. Da bi on mogao da naui sve to mu je
potrebno."
Hoskins je blenuo u nju kao da Edit govori nekim nepoznatim jezikom.
"Vi biste da ga uite o mnoenju i deljenju? O dolasku broda 'Mejflauer' u
Ameriku? O amerikom ratu za nezavisnost?"
"Zato da ne?"
"Pa, mi moemo pokuati da ga neemu nauimo. ak i aritmetici i
trigonometriji, ako vi tako elite. Ali koliko on moe nauiti, gospoice
Felouz? On je super deko, tu sumnje nema. Ali nikad ne smemo izgubiti iz vida
injenicu da je samo neandi."
"Samo?"
"Pa to je bio narod veoma ogranienih intelektualnih moi, bar ako je
verovati svim dosadanjim..."
"On ve ume da ita, doktore Hoskinse."
Hoskinsova donja vilica se opusti.
"ta?"
"Maka pobee na drvo. To mi je Timi proitao sa jedne stranice. Vozi je
zasvirao u zvidaljku. Uzela sam jednu knjigu, pokazala sam mu te stranice, a
on je itao."
"Ume da ita?" ree Hoskins zapanjeno. "Stvarno?"
"Pokazala sam mu oblike slova, kao i to kako se slova slau u rei. Sve
ostalo uradio je sam. U zapanjujue kratkom roku je to nauio. Jedva ekam da
kaem Mekintajeru i svima ostalima iz te ekipe. Time je sve reeno o 'veoma
ogranienim intelektualnim moima' neandia, je li tako, doktore Hoskinse? On
ume da ita tekstove u ilustrovanim knjiicama. Posle izvesnog vremena videete
kako e itati i knjige koje uopte nisu ilustrovane, pa i novine, asopise,
udbenike..."
Hoskins je sedeo nepomino. Odjednom kao da je postao potiten. "Ne bih
znao, gospoice Felouz."
"Pa upravo ste mi rekli da zatraim ta god elim", ree ona.
"Znam, ali nije trebalo to da kaem."
"Zar je toliki troak - nai jednog uitelja za Timija?"
"Ne brinem se ja zbog troka", ree Hoskins. "A to to on zna da ita, to
je divno. Zapanjue. Ozbiljno govorim. elim da vidim demonstraciju te njegove
sposobnosti odmah, sad. Meutim, vi govorite o kolovanju za njega. I o svim
moguim stvarima koje e on vremenom nauiti. Gospoice Felouz, vremena nije
ostalo jo mnogo."
mirnula je. "Vremena?"
"Sigurno imate u vidu da mi ne moemo da produavamo taj opit sa Timijem
beskrajno."
Plima uasa jurnu kroz nju. Oseala se kao da patos ispod nje poinje da
se pretvara u ivi pesak.
ta mu ovo sad znai? Nije bila sigurna da ga je razumela. Ne moemo da
produavamo taj opit sa Timijem beskrajno. ta to znai?
U bolnom sevu priseanja videla je profesora Adamevskog i njegov mineralni
uzorak koji je posle dve nedelje baen nazad u prolost zato to se taj
stasisni mehur morao osloboditi za sledei opit.
"Poslaete ga nazad?" ree ona priguenim glasom.
"Bojim se da hoemo."
"Ali vi ovde govorite o jednom deaku, doktore Hoskinse. Ne o nekoj
kamenini."
Hoskins nelagodno ree: "Pa, ta sad. Ne moe se Timiju pridavati
neopravdano veliki znaaj, je li tako. Iz njega smo izvukli otprilike onoliko
znanja koliko smo najvie mogli. On o svom ivotu u neandertalskoj eri ne pamti
nita to bi imalo ikakvu stvarnu naunu vrednost. Antropolozi nisu mnogo
razumeli iz njegovih izjava, pitanja koja su mu postavljali uz pomo vas kao
prevodioca nisu dala neke osobito vredne podatke, prema tome..."
"Ne mogu da verujem da se ovo stvarno deava", ree ona.
"Molim vas, gospoice Felouz. Nee to biti danas, znate. Ali nema beanja
od injenice da e morati da se desi." Pokretom ruke pokazao je ka
naunoistraivakim materijalima na stolu. "Sad, kad oekujemo da emo dovoditi
linosti iz istorije, a ne vie iz praistorije, bie nam potreban svaki
raspoloivi deli stasisnog prostora."
Nije mogla da shvati.
"Ali neete valjda. Timi je... Timi je..."
"Molim vas, nemojte se toliko uznemiravati, gospoice Felouz."
"Jedini ivi neandertalac na svetu, a vi ga aljete nazad?"
"Ko to rekoh, saznali smo od njega sve to se moglo. Sad moramo krenuti
dalje."
"Ne."
"Gospoice Felouz, molim vas. Molim vas. Znam da ste duboko privreni tom
deaku. Ko bi vam mogao zameriti? On je straan momi. A vi ve dugo ivite uz
njega i dan i no. Ali vi ste profesionalac, gospoice Felouz. Znate da deca
koja su pod vaim starateljstvom stalno dolaze i odlaze i da se ne moete
nadati da ih zadrite zauvek. Nieg novog tu nema. Osim toga, Timi nee otii
odmah, moda nee jo mesecima. U meuvremenu, ako vam je potreban tutor za
njega, dobro, neka bude, uiniemo sve to moemo."
I dalje je zurila u Hoskinsa.
"Da vam donesem neto, gospoice Felouz."
"Ne", apnu ona. "Ne treba mi nita."
Drhtala je. Digla se iz fotelje i oteturala kroz kancelariju kao u
stranom snu; saekala je da vrata kliznu u stranu, a onda je izila kroz
pretkancelariju, ne gledajui ni levo ni desno.
Da ga vrate?
Da ga vrate?
Jesu li poludeli? On vie nije neandertalac, osim po spoljanjem izgledu.
Sad je to blag, dobroudan deko u zelenom trikou, deko koji voli da gleda
filmove i slikovnice sa eherezadinim priama. Deko koji uvee dovede svoju
sobu u red. I koji jede noem, viljukom i kaikom. I ita.
A oni e ga utnuti nazad u ledeno doba da se sam samcijat snalazi na
nekoj prokletoj tundri?
Nije mogue da ozbiljno imaju takvu nameru. On nema nikakvih izgleda da
preivi u svetu iz koga je doao. Jer tom svetu vie nije prilagoen. Nema vie
nijednu od vetina koje su neandertalcu potrebne; umesto njih stekao je mnogo
novih vetina koje su u neandertalskom svetu sasvim izline.
On e tamo umreti, pomisli Edit.
A, ne. Nee.
Timi, ree sebi gospoica Felouz sa najveom estinom koju je u svojoj
dui mogla prikupiti, nee ti tamo umreti, ne dam te.
51.
Sad je znala zato joj je Brus Manhajm utrapio svoj telefonski broj. U ono
vreme, nije joj bilo jasno; Manhajm je, oito, mislio nekoliko poteza unapred.
Video je, a ona nije videla, da e pre ili kasnije naii neto zbog ega e
Timi biti u opasnosti. Sama sebi je bila zavezala oi, da ne vidi stvarnost.
Paljivo se trudila da previdi sve one oite nagovetaje koji su ukazivali na
to da ishod u stvarnosti mora biti onakav kao to je Hoskins malopre, na svoj
grubo otvoreni nain, kazao. Doputala je sebi iluziju, nasuprot svim signalima
i nasuprot razumu, da e Timi provesti ostatak svog ivota ovde. U dvadeset
prvom veku.
A Manhajm je znao da Timi to nee moi.
Zato je ekao, i jo eka, da ga ona pozove.
"Treba odmah da se vidimo", ree mu Edit.
"U upravi 'Stasis Tehnologija'?"
"Ne", ree ona. "Na nekom drugom mestu. Bilo gde. Negde u gradu.
Predloite vi neko mesto."
Dogovorili su se da susret bude u jednom malom restoranu blizu reke, zato
to je Manhajm rekao da im tamo niko nee smetati. Bila je sredina nedelje,
kino popodne. Kad je stigla, Manhajm ju je ve ekao. Imala je utisak da se
upustila u nekakvu straobalno tajnovitu i malice skandaloznu operaciju: ruak
sa ovekom koji pravi probleme njenom poslodavcu. tavie - ruak sa jednim
mukarcem. I to mladim i privlanim, ali mukarcem koga ona jedva poznaje.
Baviti se ovakvim neim, to uopte ne lii na jednu Edit Felouz, ree ona sebi.
Osobito ako se ima u vidu onaj njen san, kako Manhajm kuca na vrata, ulee, ona
pada u njegovo naruje, on je nosi...
Ali ovo nije bio romantini susret. San je ostao samo san, matarija koja
je pobegla iz njene podsvesti. Zaboga, Manhajm nju ne privlai ni najmanje. Ovo
je posao. Ovo je pitanje ivota i smrti.
Pipkala je svoj meni, pitajui se kako da pone.
"Kako se dri Timi ovih dana?" ree on.
"Odlino. Odlino. Da ne poverujete, kako napreduje."
"Postaje krupniji i jai?"
"Iz dana u dan. tavie, sad ume i da ita."
"Da ita!" Manhajmove oi zaiskrie. Ima veoma lep osmeh, pomisli
gospoica Felouz. Otkud doktoru Hoskinsu pomisao da je Manhajm nekakvo
udovite? "Zapanjujui korak napred, zar ne?" nastavi on. "Kladim se da su
momci iz antropologije bili zadivljeni kad su to saznali."
Klimnula je glavom. Okretala je stranice menija kao da ne zna ta je to.
Napolju se kia pojaavala; bubnjala je o prozor malog restorana, snagom gotovo
zlobnom. Osim njih dvoje, u restoranu gotovo nikog drugog nije bilo.
Manhajm ree: "Meni se, ovde, naroito dopadaju pilii u sosu od crnog
vina. Moe se dobiti i fina lazanja. Ili bi vam se moda vie dopadala
teletina."
"Nije bitno. Uzeu tagod i vi uzmete, gospodine Manhajm."
Pogledao ju je udno. "Zovite me Brus. Molim vas. Hoemo li bocu vina?"
"Vina? Na alost, ja vino nikad ne pijem. Ali vi uzmite ako vam se
pije..."
I dalje ju je gledao.
Preko dobovanja kie on ree: "U emu je nevolja, Edit?"
(Edit?)
U prvi mah nije mogla ni re da izgovori.
(Dobro, Edit. Saberi se, Edit! Pomislie da si idiotkinja!)
"Oni se spremaju da poalju Timija nazad", ree ona.
"Nazad? Mislite, nazad u vreme?"
"Da. U njegovu eru. U neandertalska vremena. U ledeno doba."
iroki osmeh preli se Manhajmovim licem. Njegove oi zasijae. "Pa, to je
divno! To je uistinu najbolja vest koju sam uo ove nedelje!"
Uasnula se. "Ne... ne razumete..."
"Razumem da e na tuni, mali zarobljenik najzad biti vraen svom narodu,
svojoj majci, ocu, sestrama i brai. On voli taj svet, pripada mu, a sad e se
u njega vratiti. To treba da se proslavi. Konobar! Konobar! eleo bih bocu
kjantija - ne, neka bude pola boce, jer moja prijateljica nee piti..."
Gospoica Felouz je zurila u njega, obuzeta pometnjom.
"Ali vi izgledate kao da vas neto silno mui, gospoice Felouz. Edit. Zar
ne elite da se Timi vrati svom narodu?"
"elim, ali, ali..." Odmahnula je rukama bespomono.
"Mislim da shvatam." Manhajm se nagnuo preko stola ka njoj. Sav je zraio
saoseajnou i brinou. "Toliko dugo ga uvate, da vam je sad teko da se
razdvojite od njega. Veza izmeu vas i Timija postala je toliko jaka da je sad
za vas pravi ok saznanje da ga alju nazad. Potpuno razumem vaa oseanja."
"Jednim delom je i o tome re", odgovori gospoica Felouz. "Ali samo vrlo
malim delom."
"Onda, u emu je stvarno problem?"
U tom asu stigao je kelner sa vinom. Izveo je velianstvenu predstavu
pokazivanja etiketa Manhajmu i izvlaenja epa, a onda je Manhajmu sipao malu
koliinu u au, da proba. Manhajm je klimnuo glavom i rekao gospoici Felouz:
"Jeste li sigurni da neete nimalo, Edit? Kad je ovako grozan kini dan..."
"Ne, molim vas", ree ona gotovo apatom. "Vi samo pijte, na mene bi to
bilo straeno."
Konobar je napunio Manhajmovu au i otiao.
"E, sad", ree on. "Timi."
"Umree ako ga vrate. Zar vam to nije jasno?"
Manhajm je spustio au tako naglo da se vino prelilo preko ruba, na
stolnjak. "Da li vi to meni kaete da je povratni put kroz vreme smrtonosan?"
"Ne, nije re o tome. Koliko ja znam, nije smrtonosan, niti vidim razloga
zato bi bio. Ali bi za Timija bio koban. ujte, on je sad civilizovan. Sam
vezuje svoje pertle, see meso upotrebljavajui no i viljuku. Ujutru i uvee
pere zube. Spava u krevetu. Tuira se svakog dana. Gleda filmove, a nauio je,
eto, i da ita jednostavne knjiice. Kakve e koristi imati od tih vetina u
paleolitskoj eri?"
Iznenada uozbiljen, Manhajm ree: "Mislim da vidim na ta ciljate."
"A za to isto vreme", nastavi ona, "verovatno je zaboravio kako se opstaje
u paleolitskim uslovima - mada vrlo verovatno ni kad je ugrabljen nije znao
mnogo. Tad je bio mali deki. Sigurno su se o njemu jo starali njegovi
roditelji, ili plemenski staratelji, ili ve neko. ak ni neandertalci valjda
nisu zahtevali od trogodinje dece da sama love i sama sakupljaju hranu. Ako je
tada i znao neto, danas ne zna, prole su godine od kad je bio izloen tim
uslovima. Ne sea se verovatno vie nieg."
"Pa dobro, ali ako se vrati u svoje pleme, primie ga, valjda, nauie ga
opet plemenskim obiajima..."
"Hoe li? On vie ne zna njihov jezik tako dobro, ne razmilja na njihov
nain, mirie udno zato to je tako ist. Moglo bi se isto tako lako desiti da
ga ubiju, kao i da ga prihvate; zar ne?"
Manhajm se zagleda zamiljeno u svoju vinsku au.
Gospoica Felouz nastavi. "Uostalom, ta nam jemi da e se on uopte
vratiti u svoje pleme? Ne znam mnogo o nainu rada stasisnog polja, a nisam
ubeena ni da ljudi iz firme to stvarno razumeju. Hoe li se Timi vratiti tano
u isti onaj trenutak iz koga je uzet? Tri godine stariji? Sa take gledanja
njegovih saplemenika, bie silno izmenjen u jednom trenu, tako da nee znati
kako da shvate njegovu pojavu. Moda e pomisliti da je nekakav zloduh. Ili e
se vratiti na isto mesto na terenu, ali u vreme tri godine posle dana kad je
ugrabljen? Ako to tako dejstvuje, njegovo pleme e znatno pre toga da se odseli
na neka druga podruja. Oni su tada sigurno bili nomadi. Kad se Timi bude
vratio u prolost, okolo nee biti nikog ko bi ga prihvatio. Bie sasvim sam u
jednoj gruboj, neprijateljskoj, strano hladnoj ivotnoj sredini. Jedan mali
deak morae sam samcit da se suoi sa ledenim dobom. Uviate li vi to, doktore
Manhajm? Uviate li?"
"Da", ree Manhajm. "Jasno mi je."
Dugo je utao. inilo se da u mislima izvodi neku duboku raunicu.
Napokon ree: "Da li vam je poznato za kad je planirano da ga istovare
nazad?"
"Moda tek kroz nekoliko meseci, po reima doktora Hoskinsa. Ne znam da li
mu je to znailo dva meseca, ili est meseci."
"U oba sluaja, nije dugo. Morali bismo organizovati kampanju, sa parolom
'spasite Timija' - pisma novinama, demonstracije, sudska zabrana, moda
kongresna istraga o celokupnoj delatnosti 'Stasis Tehnologija'. Naravno,
pomoglo bi ako biste vi uestvovali svojim svedoenjima o Timijevoj sutinskoj
ljudskosti, ako biste nam dali video-snimke na kojima on ita i brine se sam o
svojim potrebama. Naravno, da biste to radili, verovatno bi bilo potrebno da
podnesete ostavku tamo, ime biste ostali odseeni od Timija, a vi to ne biste
eleli niti bi nama bilo korisno. Tu postoji problem. Opet, s druge strane..."
"Ne", ree gospoica Felouz. "Ne vredi tako."
Manhajm die pogled, iznenaen. "ta ne vredi?"
"Ne vredi takva kampanja. Urodie neeljenim plodovima. im krenete sa
vaim protestima i im pone da se pria o demonstracijama i sudskim zabranama,
doktor Hoskins e jednostavno povui prekida iznad Timija. Bukvalno postoji
jedan prekida, jedna ruica: potegnete i sve to se zatekne u mehuru vraa se
nazad u vreme iz koga je dolo. Firma ne bi mogla sebi dozvoliti da stvari odu
ak do neke sudske naredbe koja bi im vezala ruke. Stupili bi u dejstvo istog
trena i cela stvar bi postala akademska."
"Ne bi se usudili."
"Zar ne bi? Ve su reili da okonaju 'opit sa Timijem'. Sad im je taj
stasisni mehur potreban za neto drugo. Ne znate vi njih. Nisu oni
sentimentalni. Hoskins je u osnovi pristojan ovek, ali ako bude morao da bira
izmeu Timija i budunosti 'Stasis Tehnologija', nee mu biti nimalo teko da
se odlui. A kad Timi ode, vie mu nema povratka u nae doba. Bie to svren
in, fait accompli. Oni nikako ne bi uspeli da ga drugi put pronau u
prolosti. Vaa sudska naredba bie bezvredna. Neko ko je iveo pre etrdeset
hiljada godina i umro pre nego to je iko mogao i da zamisli civilizaciju, nee
moi ni na koji nain da bude zastupljen pred naim sudskim institucijama."
Manhajm polako klimnu glavom. Zamiljeno je otpio jedan dug gutljaj vina.
Doe konobar sa spremnom belenicom za narudbine, ali mu Manhajm odmahnu rukom
da ode.
"Preostaje samo jedna mogunost", ree on.
"A to je?"
"Imamo u Kanadi ljude koji bi rado primili Timija da stanuje kod njih.
Imamo ih i u Engleskoj i u Novom Zelandu. Ljude koji vole decu i kojima je
stalo do deje dobrobiti. Naa organizacija bi mogla da obezbedi fond iz koga
bi se pokrivali izdaci za vau platu, ako vas zaposlimo kao njegovu
negovateljicu sa punim radnim vremenom. Naravno, morali biste nainiti potpuni
raskid sa vaim dosadanjim ivotom i poeti iz poetka u nekoj drugoj zemlji,
ali koliko vas ja poznajem, ne bi vam uopte bilo teko, za Timijevo dobro,
da..."
"Neizvodljivo."
"Je l' te?"
"Sasvim neizvodljivo."
Manhajm se namrti. "Shvatam", ree, mada se videlo da mu nije jasno.
"Dobro, Edit, ako je vama problem da odete iz ove zemlje, to ja sasvim
razumem, bar nam pomozite da provercujemo Timija iz te stasisne firme; moemo
li u tom pogledu raunati na vas?"
"Ne bi meni bio nikakav 'problem' da odem u inostranstvo, ako bi na taj
nain Timi mogao biti spasen. Spremna sam, za Timija, da odem ma gde i uradim
ma ta. Ali provercovati ga iz stasisne zone, to nije mogue."
"Zar je obezbeenje ba toliko jako? Uveravam vas da imamo naina da se
infiltriramo meu straare i drugo osoblje obezbeenja i da razradimo sasvim
pouzdan plan za preuzimanje Timija od vas i njegovo prebacivanje iz te zgrade."
"Stvar se, iz naunih razloga, ne moe izvesti."
"Iz naunih?"
"Postoji nekakav temporalni potencijal, nagomilava se neka energija, re
je o nekim linijama temporalne sile. Ako bismo masu veliku kao Timi izneli iz
stasisnog polja, pregoreli bi svi dalekovodi oko ovog grada. To mi je Hoskins
rekao, a ja se ne uputam u istinitost toga. Kad su pokupili Timija iz
prolosti, zahvatili su i gomilu zemlje, ljunka i granica; ne usuuju se ak
ni to da iznesu i bace, nego sve uvaju u zadnjim prostorijama, u mehuru. Osim
toga, nisam sigurna ni da li bi za Timija bilo bezbedno da izie iz stasisa.
Nemam pouzdano znanje o tome, nego samo nagaam, ali mogue je da opasnost
postoji. Koliko je meni poznato, moglo bi se i njemu dogoditi neko
hronoenergetsko dejstvo, ako bi iz tog mehura iskoraio u nau Vaseljenu. Jer
mehur, znate, nije u naem svemiru. U nekom drugom mestu se nalazi, svom
sopstvenom, posebnom. Seate se kako ovek oseti promenu kad prolazi kroz ona
vrata? Prema tome, ta vaa zamisao da kidnapujemo Timija iz stasisa i da ga
poaljemo nekim prekomorskim usvojiteljima - ne ide. Previe je rizina. Moda
nije opasno za vas ili za mene, ali moe biti opasno za njega."
Manhajmovo lice bilo je sumorno.
"Ne znam", ree on. "Ponudim da stvorim zakonsku oluju u Timijevu korist,
a vi mi kaete da to ne moe uspeti i da e firma jednostavno povui prekida
onog trenutka kad ponemo da im stvaramo ikakvu nevolju. Onda ponudim sasvim
ilegalan put, da ukrademo Timija iz stasisa i sasvim ga udaljimo iz Hoskinsove
nadlenosti, a vi mi kaete da ni to ne moe uspeti jer postoji neka prepreka
sa stanovita fizike. U redu. Ja elim da pomognem, ali, Edit, sasvim ste me
zakoili i ja u ovom asu nemam vie nikakvih ideja."
"Nemam ni ja", ree gospoica Felouz alostivno.
Sedeli su utei, a kia je nastavila da bubnja po prozorima restorana.
ODLAZAK
52.
Niko vie u kompaniji 'Stasis Tehnologije' ni o emu nije priao osim o
'Projektu Srednji vek'. Svi su bili saglasni da poinje jedna zapanjujua nova
faza u vremeplovskim operacijama. Primenie se jedinstveni proces, kojim samo
'Stasis Tehnologije' raspolau, i otvorie se dveri istorije: nova i
zapanjujua znanja o drevnim vremenima potei e u dvadeset prvi vek. To e
biti neverovatno intelektualno blago. Neki su pominjali i blago druge vrste:
ako je mogue zahvatati ljude iz bilo kog veka istorije, zato ne trpnuti i
pokoje umetniko delo, retke knjige i rukopise, kao i razne druge dragocenosti?
Preko noi bi se mogla udvostruiti bogatstva svetskih muzeja, i utrostruiti,
i uetvorostruiti! tavie, svi tako doneti predmeti bie u savreno ispravnom
stanju, a jedina cena bie cena potroene energije.
Svi u kompaniji molili su Boga da 'Projekat Srednji vek' uspe bez ikakvih
zastoja. Svi, sem Edit Felouz, koja se tiho molila da projekat propadne; da se
Hoskinsove teorije pokau kao pogrene, ili da oprema bude nedovoljno dobra.
Jedino tako mogla je imati iole ikakvu nadu da Timi nee umreti. Ako bi propao
pokuaj dovoenja oveka iz etrnaestog veka, ne bi bilo potrebno isprazniti
prostor u kome se Timi nalazi. Tada bi sve moglo da se nastavi kao i dosad.
Dok se Edit nadala neuspehu, sav ostali svet nadao se uspehu. Zato je
gospoica Felouz, sasvim iracionalno, mrzela svet. 'Projekat Srednji vek'
bliio se, u javnim glasilima, uarenom vrhu publiciteta. I narod i mediji bili
su njime opsednuti. Ve je dugo vreme proteklo od kad je firma 'Stasis
Tehnologije' imala ita novo za javnost. Neki novi komad kamena ili neka nova
drevna riba - pa, to bi prolo tako rei neprimeeno. Mali dinosaur je, u svoje
vreme, izazvao talasi zanimanja, ali je onda sasvim zaboravljen. A Timi
Neandi, mali Timi Peinarac, pa, nita, on je mogao kudikamo due privlaiti
matu svetine da je bio bar priblino onako krvoedan, besan i majmunast kao
to su neki ljudi oekivali. A on, pokazalo se, uopte nije majmun-dete, nego
je obian, ali vrlo ruan mali deak. ta ima uzbudljivo u tome: jedan ruan,
mali deak, odeven u triko, sedi i ita slikovnice? Ostao je bez svoje
preistorinosti. Da je urlikao u gnevu i bubnjao pesnicama po prsima, dabome, i
da je izvikivao neke praiskonske divljake krikove, odlino, to bi malice due
zadralo panju masovne publike. Ali to nije bio Timijev stil.
Meutim, ovek iz istorijskih vremena, i to odrastao ovek, koji e
iskoraiti iz prolosti; ovek koji je svojim oima gledao Jovanku Orleanku ili
Riarda Lavljeg Srca ili Saladina - ovek koji moe odmah da govori nekim
poznatim jezikom i da unese ivot u stranice istorijskih knjiga...
Nedelje su promicale. Bliio se as opita.
Onda se nulti trenutak 'Projekta Srednji vek' sasvim primakao.
Od vremena kad je Timi, pre tri godine, stigao, Hoskins i njegovi
saradnici mnogo su nauili o tehnikama medijskog prikazivanja. Ovog puta nisu
se ograniili na grupicu posmatraa koji gledaju sa jednog balkona; stvari su
pripremili na takav nain da e gotovo itavo oveanstvo moi da posmatra kako
tehniari 'Stasis Tehnologija' igraju svoju ulogu.
Gospoica Felouz bila je van sebe od iekivanja. elela je da ta napetost
to pre proe; elela je da zna da li e projekat uspeti ili propasti.
Nameravala je da bude lino prisutna, u grupi posmatraa, dok se poslednji
prekidai okreu. Zato ve ne dolazi ona nova pomona dadilja, koja e
posluiti kao smena samo da bi Edit mogla otii tamo - ta, kako se zvae, Mendi
Teris, koju su zaposlili prole nedelje zato to je gospoa Stretford otila na
novo, bolje plaeno radno mesto u drugoj saveznoj dravi...
"Gospoice Felouz?"
Okrenula se munjevito, nadajui se da je to, najzad, Mendi Teris. Ali ne,
bila je to samo sekretarica doktora Hoskinsa; dovela je Derija Hoskinsa na
zakazanu igru sa Timijem. Ostavila je Derija i istog asa urno otila. I ona
je hitala da zauzme to bolje mesto za posmatranje vrhunskog trenutka u novom
opitu.
Deri je nekako postrancve poao ka gospoici Felouz. inilo se da mu je
neprijatno.
"Gospoice Felouz?"
"ta je, Deri?"
Izvukao je iz depa komad kune novinske trake, neuredno otkinut, i pruio
joj ga.
"Ovo je Timi na slici, je l' tako?"
Hitro je bacila pogled na tu fotografiju. Timi, dakako: njegov iroki
osmeh. Uzbuenja oko 'Projekta Srednji vek' dovela su i do bledog, skromnog
oivljenja zanimanja za Timija u jednom delu medija. Ta Timijeva slika bila je
napravljena nedavno, na treu godinjicu Timijevog dolaska. To su novinari
nazvali Timijevom 'roendanskom urkom' - kao da se dolaskom u dvadeset prvi
vek 'rodio'. Na toj zabavi bili su prisutni Timi, Deri, nekoliko naunika i
nekoliko novinskih reportera. Videlo se da Timi u rukama dri jedan od
'roendanskih' poklona, blistavu, novu igraku.
"Pa ta?" ree gospoica Felouz.
Deri je pogleda suenim oima. "Tu pie da je Timi deak-majmun. Oni to
ne bi smeli da govore, je l' tako?"
"ta?"
Zgrabila je traku iz ruke mladoga Hoskinsa i zagledala se u nju. Ispod
slike je bio naslov, koji se maloas nije potrudila da proita:
PREISTORIJSKI MAJMUN-DEAK DOBIO ROBOTA-IGRAKU ZA ROENDAN
Majmun-deak. Majmun-deak. Preistorijski majmun-deak. Oi joj se
ispunie vrelim suzama gneva. Besnim uvrtanjem ruke pocepa novinsku traku na
desetak komada i baci ih na pod.
"Zato ste to pocepali, gospoice Felouz? Zato to pie da je Timi
majmun-deak? On nije majmun deak, je l' tako? Ili ipak jeste?"
Doepala je deaka za zglob ake, ali je savladala poriv da ga protrese.
"Nije majmun-deak! Ne elim da ikad vie izgovori te rei. Nikad, jesi li
razumeo? Ogavno je rei tako neto i ti to ne sme."
Deri je nastojao da se izvue iz njenog zahvata. Izgledao je uplaen.
Njeno srce je gruvalo. Borila se da ovlada sobom.
"Idi unutra i igraj se sa Timijem", ree. "On ima novu knjigu da ti
pokae."
"Zabolelo me je."
"Izvini. Nisam namerno."
"Ako kaem mom ta..."
"Unutra! Odmah! Rekla sam ti 'izvini'."
Deko pohita unutra, kroz ulazna vrata stasisne zone. Jednom se osvrnuo da
je pogleda gnevno. Gospoica Felouz zau korake sa druge strane i okrete se.
Prilazila je Mendi Teris. Bogami, ve je vreme, pomisli ona.
"Malo ste zakasnili, zar ne?" ree Edit. Pokuavala je da izbrie
svaalaki ton iz svog glasa. "Deri Hoskins je ve doao. Unutra je, igra se
sa Timijem."
"Znam, gospoice Felouz. Pokuavala sam da pourim, ali svuda su gomile
ljudi. Uzbuenje je ogromno."
"Znam. E, sad, molim vas da..."
Mendi ree: "Pretpostavljam da vam se uri da odete tamo i gledate." Njeno
mravo, na prazan nain lepo lice bilo je sad ispunjeno zaviu. "Dakle,
zaista, da se ja naem na dunosti ba sad, ba sad..."
"Moi ete da gledate na veernjim vestima", ree gospoica Felouz kratko.
"Hajdemo unutra." Mendi Teris e sad prvi put ostati sama sa Timijem, bez
prisustva gospoice Felouz. "Deaci vam nee praviti nikakve probleme. Imaju
mleko pri ruci i igraaka koliko im je potrebno. Zapravo, bilo bi najbolje da
ih u najveoj moguoj meri ostavite na miru."
"Shvatila sam. Kao i to da Timi ne sme nikako da mi pobegne napolje. Znam
koliki je znaaj toga."
"Dobro. Idemo sad unutra."
Otvorila je Mendi Teris vrata i uvela je unutra. Timi i Deri su se
uveliko bavili svojim igrama u zadnjoj sobi; nisu obratili panju na njih dve.
Pokazala je Terisovoj ta treba raditi u sledea dva sata, kako se popunjavaju
narudbenice, kako se vodi evidencija.
Kad je Edit ve odlazila, devojka doviknu za njom: "Nadam se da ete
dobiti dobro mesto! Kao i da e stvar uspeti!"
Gospoica Felouz je ocenila da na ovo ne bi uspela da odgovori razumnim
nizom zvukova. Zato je pohitala napred, ne osvrui se.
Meutim, zbog ovog zadravanja nije dobila dobro mesto. Uspela je da se
probije samo do ogromnog zidnog ekrana u dvorani za sastanke. Bilo joj je
strano ao zbog toga. Da je uspela nekako da se progura u sam prostor gde se
opit odvija; da je uspela da se baci do nekog osetljivog instrumenta, da na
neki nain sabotira itav taj poduhvat...
Ne. To je ludilo. Pribrala je snagu i odgurnula te nerazumnosti od sebe.
Prostim razaranjem ne bi se postiglo nita. Oni bi jednostavno gradili iz
poetka, rekonstruisali, pokuali ponovo. A ona bi sebi zauvek onemoguila
pristup do Timija.
Nema pomoi.
Nita ne moe da pomogne, nita osim neuspeha koji bi proisticao iz samog
opita: ako bi se ispostavilo da je iz osnove nemogu, ili tako neto.
Zato je ekala dok je trajalo odbrojavanje, posmatrala svaki pokret na
divovskom ekranu, motrila kakvi su izrazi na licima tehniara kad ih je kamera
pokazivala. Vrebala je ma kakav znak brige i nesigurnosti koji bi nagovestio da
je neto neoekivano polo ka neuspehu.
Vrebala - motrila...
Niko nije ispoljavao nesigurnost. Niko nije izgledao mnogo zabrinut. Tu
opremu su ve testirali mnogo puta. Obavili su hiljadu simulacija; uverili su
se da je temporalno nianjenje na maloj daljini sasvim izvodljivo.
Odbrojavanje je teklo i isteklo. Do brojke 'nula'.
I opit je - vrlo tiho, vrlo nespektakularno - uspeo.
U novouspostavljenom mehuru stasisa stajao je neki bradati, pogureni
seljak neodreene starosti, u prljavoj i dronjavoj odei, sa drvenim cipelama
na nogama; zurio je u tupom uasu oko sebe, gledajui tu iznenadnu ludu promenu
koja se sama stvorila svud oko njega.
I dok je svet ludovao od radosti, gospoica Felouz je stajala sleena od
tuge. Pritiskali su je i gurali, malo je nedostajalo da padne pod noge ostalih.
Opkoljena sa svih strana likovanjem; pognuta i klonula od poraza.
Onda je zvunik poeo prodorno da ponavlja njeno ime i da je poziva, ali
ona je to ula tek kad je ponovljeno trei put.
"Gospoica Felouz. Gospoica Felouz da se javi u stasisnu zonu jedan,
odmah. Gospoica Felouz. Gospoica Fel..."
ta se desilo?
"Da proem!" kriknu ona. Zvunik je ponavlajo taj poziv, bez prestanka.
Prokrila je sebi put, divljom energijom, kroz gomilu, naletala je na ljude,
ak ih i udarala pesnicama, mlatarala je oajno, primicala se vratima sporo,
kao u nonoj mori.
"Gospoica Felouz - molimo - gospoica Felouz - hitno..."
53.
Mendi Teris je stajala u hodniku ispred stasisne zone, uplakana. "Ne znam
kako se to dogodilo. Otila sam u hodnik samo do ugla, da vidim onaj depni
ekran koji su tamo stavili. Samo na minut. A onda, nije bilo vremena ni da se
pomaknem, ni da uinim ma ta..." Uzviknula je, najednom optuujuim glasom:
"Vi ste mi kazali da nikakvih problema nee biti; vi ste mi rekli da je bolje
da ih ostavim na miru..."
Gospoica Felouz je zurila u nju, raupana, tresui se nekontrolisano.
"Gde je Timi?"
Odnekud se tu stvorio i Mortenson. Ve je tapkao dezinfekcionim sredstvom
Derijevu ruku. Deri je kukao i zapomagao. Pojavio se i Eliot, nosei i
spremajui pric sa injekcijom protiv tetanusa. Na Derijevoj odei blistala je
crvena mrlja krvi.
"Ujeo me je, gospoice Felouz", urlikao je Deri razjareno. "Ujeo me je!"
Ali gospoica Felouz je ve gledala kroz njega.
"ta ste uradili sa Timijem?" povika ona.
"Zatvorila sam ga u kupatilo", ree Mendi Teris. "Bacila sam tu malu
nakazu unutra i natrpala stolice na vrata da ne moe da izie."
Gospoica Felouz je trkom uletela u kuu lutaka. Talasi rastrojstva
prilikom ulaska u stasisno polje jedva da je primetila. Razgrtala je stolice i
drmala kupatilska vrata. Potrajalo je itavu venost dok ih je otvorila.
Najzad. Pogleda dole: runi mali deak, sav jadan, uuren u jednom uglu.
"Nemoj me bievati, Felouz", ree Timi promuklo. Oi su mu bile crvene.
Usne su mu drhtale. "Nisam hteo nita loe da mu uradim. Nee da me udara
biem?"
"Ali, Timi, ko ti je govorio o bievanju?" Podigla ga je u naruje i
zagrlila ga ludo.
On drhtavo ree: "Ona je govorila. Ova nova. Rekla je da e ti da me
udara dugakim biem, i to mnogo, mnogo, mnogo puta."
"Ona je zla ako tako govori. Niko te nee udarati biem. Ali ta je bilo?
ta je bilo, Timi?"
Zurio je nagore, ka njoj. Njegove oi izgledale su ogromne.
Tiho ree: "Rekao mi je da sam majmun-deak."
"ta!"
"Rekao je da nisam pravi deak. Da je to itao u novinama. Rekao je da sam
samo ivotinja." Borio se da zadri suze; ali one su ipak potekle, kao reka.
Poeo je da mrke, njegove rei postale su nejasne, ali ona je ipak svaku
tano razumela. "Rekao je da nee vie da se igra sa majmunom. Ja sam kazao da
nisam majmun. Ja nisam majmun. Znam ta je majmun."
"Timi... Timi..."
"Rekao je da izgledam sav smean. Da sam grozan i ruan. To je ponavljao,
pa sam ga ujeo."
Sad su oboje plakali.
Gospoica Felouz ree, izmeu jecaja: "Nije istina. To zna, Timi. Ti si
pravi deko. Ti si dragi, pravi deak, najbolji deak na svetu. I niko te,
niko, nikad nee oduzeti od mene."
Izila je napolje. Eliot i Mortenson jo su zujali unaokolo i pomagali
Deriju. Mendi Teris nije bila nigde na vidiku.
Gospoica Felouz ree: "Vodite tog deaka u kancelariju njegovog oca i
tamo zavrite sve to ima da se zavrava. A ako vidite gospoicu Teris, recite
joj da uzme svoj isplatni ek i da nestane odavde."
Klimali su glavama. Uzmicali su od nje kao da je poela da sipa vatru iz
nozdrva.
Okrenula se i vratila unutra, kod Timija.
54.
Donela je vrstu odluku. Bilo je to veoma lako: iznenadno je nastupila
jasna svest o onome to se mora uraditi i reenost da se to uradi odmah, brzo,
bez ikakve mogunosti oklevanja. Moda u njenom planu postoje neke opasnosti
koje ona ne razume, ali na taj rizik se mora ii. Jer ako ona ne preduzme
nita, Timi e sigurno biti vraen kroz vreme i umreti. A ako izvede ono to je
naumila, Timiju ostaje bar neka nada. S jedne strane, sigurna smrt - s druge
strane, nada. Lak izbor. A vremena za razmiljanje i preispitivanje nema, ne
sad, kad je Hoskinsov sin ovako gadno povreen.
Ne, sve e morati da bude izvedeno noas, dok su svi jo zaneti
proslavljanjem uspeha njihovog novog opita.
Poelela je da pozove Brusa Manhajma i obavesti ga. Meutim, nije se
usudila da to rizikuje. Kompjuteri-telefonisti na centrali moda imaju
instalisan bezbednosni program, moda bi uli i prijavili ta ona sprema. Ali
kad izvede operaciju, zvae Manhajma. Manhajm se nee ljutiti to ga neko budi
u sitne sate, ne kad je o ovome re. Onda e on preuzeti da obavi svoj deo
posla.
Pono, pomisli ona. To je pravo vreme.
Nee joj niko praviti smetnje to tako kasno odlazi i dolazi. esto je
dolazila u Timijevu zgradu nou, ponekad ba i onim noima kad je prethodno ve
odluila da spava u svom apartmanu u drugoj zgradi. uvar nju dobro poznaje;
njemu nee ni na um pasti da je ispituje. Nee se ni zapitati zato je ponela
kofer. Ona poe uvebavati da ravnoduno kae: "Neke igrake, za deaka."
Igrake za deaka? A ona ih donosi u pono?
Ali zato bi iko sumnjao u nju? Ona ivi samo za Timija. To ovde svi
znaju. Ako je odluila da mu donosi igrake i usred noi, pa ta s tim? Ona je
takva. Zato bi to zabrinulo straara?
Nije ga zabrinulo.
"Dobro vee, gospoice Felouz. Kakav dan, ta kaete?"
"Silan dan, zaista. Hm, neke igrake, za deaka", dodala je, izmahujui
koferom i smeei se.
Tako je i prola kroz bezbednosnu barijeru.
Timi je jo bio budan kad je ula u kuu lutaka.
"Felouz - Felouz..."
Oajniki je odravala privid normalne situacije, da ga ne uplai. Da li
je odspavao? Jeste, malo, ree on. Pa je opet sanjao ono isto i zato se
probudio. Sela je i priala s njim neko vreme o snovima. Sluala je njegova
tuna pitanja o Deriju. Bila je strpljiva koliko je najvie mogla. Nema urbe,
ree ona sebi. Zato bi iko ita posumnjao? Ona sasvim ima pravo da bude ovde.
Malo ko e biti u blizini i videti njen odlazak. Niko je nee pitati ta
to iznosi. Timi e biti veoma tih, stvar e biti izvedena. A kakvog e smisla
onda imati ma iji pokuaj da se uspostavi ranije stanje? Firma e ostaviti
gospoicu Felouz na miru. Ostavie ih oboje na miru. Moda e Timijev izlazak
dovesti do pregorevanja svih dalekovoda u est okolnih oblasti ove drave, ali,
svejedno, posle bar nee biti nikakvog razloga da se Timi vraa u ove
prostorije.
Otvorila je kofer.
Izvukla je mali, zimski kaput, vunenu kapu sa poklopcima za ui i ostalo.
Timi ree, zbunjeno i moda sa prizvukom brige u glasu: "Zato mi oblai
sve ovo, Felouz?"
"Vodim te napolje, Timi", ree ona. "Tamo gde su tvoji snovi."
"Moji snovi?" Njegovo lice se izoblii iznenadnom enjom, ali ne bez
nagovetaja straha.
"Nema ega da se boji. Bie sa mnom. Ti se nee plaiti ako bude sa
mnom, je li tako, Timi?"
"Neu, gos-po-ice Felouz." Zagnjurio je svoju malu, izoblienu glavu u
njeno rame; sa strane je osetila kako mu malo srce gruva.
Podigla ga je u naruje. Iskljuila je alarm i hitro otvorila vrata.
I vrisnula.
Pred njom je, u otvorenim vratima, stajao Derald Hoskins.
55.
Jo dva oveka stajala su uz njega. Zurio je u nju. inilo se da je
zapanjen jednako kao i Edit.
Gospoica Felouz se pribrala sekund ranije i hitro pokuala da se progura
u hodnik, pored njega; ali Hoskins je ipak stigao da to sprei. Zgrabio ju je
grubo i bacio je nazad u sobu, tako da je naletela na jedan orman. Onda je onoj
dvojici pokazao da i oni uu. Stadoe tako da zapree vrata.
"Nisam ovo oekivao. Jesi li sasvim poludela?" ree on.
Gospoica Felouz je uspela da podmetne rame, tako da je zaklonila Timija
od udara u orman. Sada se okrenula, drei se vrsto za Timija i ratoborno
piljei u Hoskinsa. Ali im je progovorila, ratobornost je napusti. Ona
moleivo ree: "Kakve tete moe biti ako ga izvedem, doktore Hoskinse? Ne
moete se postaviti kao da je neki, tamo, gubitak energije vaniji od jednog
ljudskog ivota."
Hoskins je klimnuo glavom toj dvojici, a oni su prili blie i stali levo
i desno od nje. inilo se da su spremni da je savladaju ako neto pokua.
Hoskins prui ruke, uze Timija od nje i zadra ga u naruju.
"Energetsko preoptereenje takvih razmera", ree on, "koje bi proisteklo
iz ovog to ste pokuali da uradite, dovelo bi do nestanka struje u ogromnoj
oblasti. itav grad bio bi onesposobljen i noas i tokom celog sutranjeg dana.
Raunari bi 'pali', alarmi ne bi dejstvovali, podaci bi bili izgubljeni, bilo
bi svakojakih nevolja. Bilo bi na hiljade tubi sudu, a mi bismo u veini njih
bili tuena strana. Morali bismo da platimo milionske svote. Mnogo miliona
dolara. Moglo bi se ak dogoditi da bankrotiramo. U najboljem sluaju sve bi se
zavrilo stravinim finansijskim tetama za nau firmu i ogromnim medijskim
fijaskom. Zamislite ta bi narod rekao kad bi saznao da je tolika teta nastala
zbog jedne sentimentalne bolniarke koja je htela na nerazuman nain da uini
neto za jednog majmuna-deaka."
"Majmun-deaka!" ree gospoica Felouz u nemonom besu.
"Znate da izvetai vole tako da ga nazivaju", ree Hoskins. "I znate da
svi obini ljudi tako misle o njemu. Oni jo nisu shvatili ta je, zapravo,
neandertalac. Ne verujem da e ikad shvatiti."
Nekoliko trenutaka pre toga jedan od one dvojice iziao je iz stasisnog
mehura. Sad se vraao, ali je nosio najlonski konopac i provlaio ga kroz alke
koje su se nalazile visoko na zidu hodnika.
Gospoica Felouz je jeknula. Pamtila je konopac koji je bio privren za
polugu za potezanje nametenu ispred i iznad sobe u kojoj je, pre toliko
vremena, bio kamen profesora Adamevskog.
"Ne!" uzviknu ona. "Ne smete!"
Ali Hoskins je spustio Timija na pod i blagim pokretima poeo da mu skida
kaputi. "Timi, ti ostani tu. Nita ti nee biti. Mi samo idemo napolje za
trenutak. Vai?"
Timi je, belog lica, zanemeo, uspeo da klimne glavom.
Hoskins je izveo gospoicu Felouz iz kue lutaka, tako to ju je vodio
ispred sebe. Ona, u tim trenucima, nije bila sposobna ni za kakav otpor. Tupo
je primetila da u hodniku podeavaju onu polugu sa crvenom drkom. udo jedno,
toliko puta je prola pored te poluge i nikad nije na nju obratila panju,
nikad je nije svesno videla.
Ma delatov, pomisli ona.
"ao mi je, gospoice Felouz", ree Hoskins. "Potedeo bih vas ovoga da
sam mogao. Zamislio sam da ovu stvar izvedemo u pono, tako da vi saznate tek
kad bude gotovo."
Ona ree umornim apatom: "Vi ovo inite zato to je va sin povreen. Ali
Deri je toliko zlostavljao Timija, da ga je ovaj najzad morao napasti."
"Ovo nema nikakve veze sa onim to se dogodilo Deriju."
"Ba sam ubeena da nema", ree gospoica Felouz zajedljivo.
"Nema. Verujte mi da nema. Razumem kako je tekao dananji incident i znam
da je Deri kriv. Pa, dobro, valjda je dananji dogaaj ipak malo i ubrzao tok
stvari. Naime, saznalo se. Nije bilo mogue da pria ne procuri, jer
laboratorija vrvi od novinara zbog 'Projekta Srednji vek'. Uskoro emo sluati
o 'nebrizi', o 'divljaku neandertaleru' i jo mnogo takvih gluposti; sve e to
da prodre u vesti i da nam kvari reportae o dananjem uspenom opitu. Zato je
bolje okonati opit 'Timi' sad odmah. Timi bi ionako morao uskoro da ide. Bolje
je poslati ga nazad ve noas, tako da senzacionalisti imaju to manji klin za
okainjanje svog smea."
"Nije to kao da vraate kamen u prolost. On je ljudsko bie, ubiete ga."
"Nema ubijanja. Nema razloga da verujemo da je povratno putovanje tetno.
On e dospeti otprilike na isto ono mesto sa koga je uzet, u vremensku taku
koja e po naim kalkulacijama biti nekih deset nedelja posle njegovog polaska
- plus-minus par nedelja, zbog inilaca kao to su entropijsko pomicanje i
druge tehnike sitnice. Nee osetiti nita. Vratie se kui. Neandertalski
deko u neandertalskom svetu. Nee vie biti ni zatvorenik, ni tuin. Imae
priliku da ivi slobodno."
"Kakvu? Njemu je najvie sedam godina; navikao je da ga hrane, oblae, da
mu se obezbeuje nega i stanovanje. Sad e biti sam u ledenom dobu. Zar vam ne
pada na um da je njegovo pleme tokom tih deset nedelja nekud odlutalo? Oni ne
sede na jednom mestu, nego idu za kretanjem divljai, imaju svoje staze. Pa ak
i ako bi nekim udom jo bili na onom mestu, zar mislite da bi ga prepoznali?
Deaka koji za deset nedelja postane tri godine stariji? Pobegli bi, vritei.
Ostao bi sam i morao bi sam da se snalazi. A kako, kad ne ume?"
Hoskins odmahnu glavom. Izraz lica bio mu je sumoran, kamenit,
nepopustljiv.
"Nai e on opet svoje pleme, koje e ga primiti sa dobrodolicom. U to
sam sasvim siguran. Imajte poverenja u mene, gospoice Felouz."
Uputila mu je pogled pun patnje.
"Poverenja u vas?"
"Molim vas", ree on. Odjednom je i u njegovom pogledu bilo patnje. "Ovo
se ne moe izbei. ao mi je, gospoice Felouz. Verujte da mi je mnogo ao -
mnogo vie nego to ete mi ikad poverovati. Ali taj deko mora da ode, i to je
sve. Nemojte mi ovu situaciju initi teom nego to jeste."
Ukoeno ga je gledala u oi, utke, tokom nekoliko dugih trenutaka.
Najzad ona ree, alosnim glasom: "Pa, u redu. Bar mi dajte da se oprostim
od njega. Dajte mi pet minuta nasamo s njim. To bar moete, zar ne?"
Hoskins se dvoumio. Zatim je klimnuo glavom.
"U redu", ree on.
56.
Timi joj je pritrao. Poslednji put u ivotu joj je pritrao, a ona ga je
poslednji put u ivotu podigla u zagrljaj.
Neko vreme ga je samo slepo grlila. Onda je prstima jedne noge zakaila
nogu najblie stolice. Povukla je tu stolicu do zida i tu je ostavila.
"Ne plai se, Timi."
"Ne plaim se, ako si ti tu, Felouz. Da li je onaj ovek ljut na mene?"
"Nije. Ali ne razume o nama. Timi, zna li ti ta je majka?"
"Kao Derijeva mama?"
"Pa... da. Kao Derijeva mama. Zna li ta mama radi?"
"Majka je gospoa koja se brine o tebi i vrlo je fina i ini dobro."
"E, tako je. To majka radi. Da li si ikad eleo da ima majku, Timi?"
Timi odmae glavu od nje da bi je mogao pogledati u lice. Lagano dotae
akom njen obraz, pa kosu, i poe je gladiti po glavi ba onako kao to je, pre
dugog, dugog vremena, ona njega gladila po glavi.
Onda ree: "Zar ti nisi moja mama?"
"O, Timi."
"Ljuti se to sam ovo rekao?"
"Ne. Naravno da se ne ljutim."
"Ja znam da je tvoje ime gos-po-ica Felouz, ali ja te ponekad zovem
'mama' unutra. Kao Deri svoju mamu, ali on to ini glasno. Je li u redu to to
sam te u sebi zvao tako?"
"Jeste. U redu je. A ja tebe vie neu ostavljati i neu dati da ti se ma
ta loe desi. Biu uvek sa tobom i brinuu se o tebi. Zovi me 'majko' glasno,
da te ujem."
"Majko", ree Timi zadovoljno, naslanjajui obraz na njen.
Ustala je, i dalje ga drei, i popela se na stolicu.
Pamtila je Hoskinsova objanjenja o tome da e svi predmeti koji nisu
privreni za podlogu biti odvueni u prolost zajedno sa predmetom koji se
prenosi, u trenutku probijanja stasisa. U ovoj sobi mnoge stvari bile su
privrene za podlogu, ali mnoge i nisu. Na primer, ta stolica na kojoj je ona
sad stajala. Neka bude tako: ide i ta stolica. Nije bitno. Neka pou i drugi
predmeti. Edit nije znala ta e biti uhvaeno vremenskim poljem, a ta nee.
Nije ni marila. To nije bio njen problem.
"Hej!" viknu Hoskins izvan mehura.
Smeei se i vrsto grlei Timija jednom rukom, ona isprui drugu uvis i
celom svojom teinom povue konopac koji je na tom delu zida visio izmeu dve
alke.
Stasisno polje bilo je probijeno i soba je u magnovenju ostala prazna.
EPILOG: GROM-OBRAZ
Srebren Oblak prie Boginjinoj eni, koja je uala i crtala magine
krugove po snegu, i ree joj: "Treba da razgovaram s tobom."
Nastavila je da radi isto to i do tad. "Pa, razgovaraj."
"Moe li za trenutak da prestane sa crtanjem krugova?"
"Ti krugovi nas tite."
"Ipak, prestani", ree Srebren. "Ustani i pogledaj me u oi. Treba o neem
ozbiljnom da razgovaram s tobom."
Boginjina ena ga pogleda namrteno i kiselo i polako ustade. Uinilo mu
se da je uo kako joj kosti kripuu dok je ustajala iz unja.
Sneg je prestao, bar zakratko. Sunce je sijalo nejako, sunce poznog doba
godine, nisko na obzorju.
"Dakle?" ree Boginjina ena. "Govori."
"Moramo odavde", ree Srebren Oblak.
"Naravno da moramo. To svako zna ve odavno."
"I kreemo odavde, to hou da kaem. Danas."
Boginjina ena se zamiljeno poea po zadnjici. "Jo nismo uspeli da
obavimo obred kod svetilita."
"Nismo."
"Doli smo ovamo zbog toga. Ako odemo neobavljena posla - a nismo ni
Svetkovinu leta drali - Boginja e biti ljuta na nas."
Srebren nervozno ree: "Boginja jeste ljuta na nas. To ve znamo. Poslala
je Druge da zaposednu obalu i onemogue nam pristup svetilitu. U redu: onda
svetilite ne moemo upotrebiti. Ali ne moemo ni ostajati vie. Ovde nemamo
stvarnog zaklona, ni mnogo hrane, a zima samo to nije poela."
"Trebalo je da sebi prizna te stvari odavno, Srebrene."
"Da. Trebalo je. Ali priznajem ih bar sad. im zavrimo ovaj razgovor,
izdau nareenje da se podigne tabor, vi ete obaviti obrede polaska i pleme e
krenuti. Je li to jasno?"
Boginjina ena je stajala i gledala ga neko vreme.
Onda je rekla: "Jeste, jasno je. Ali ti, posle ovoga, vie ne moe biti
poglavica, Srebrene."
"Znam. Sastae se Drutvo za ubijanje i uradie ono to se mora uraditi.
Ja mogu biti ostavljen kao ponuda prineta Boginji. Neki drugi poglavica povee
vas u brda i izvui e vas odavde, odvee vas ka istoku, gde ete nai
sklonite."
"Da", ree Boginjina ena. Ovo to je Srebren upravo rekao, nju kao da
nije ni najmanje uznemirilo. "A ko e biti poglavica posle tebe? Ognjeoki?
Prolom?"
"Ko god hoe da bude", ree Srebren Oblak.
"A ta ako to hoe ne samo jedan, nego vie njih?"
Slegnuo je ramenima. "Nek se bore, pa ko pobedi."
"Ali to ne treba tako. Treba ti da odabere."
"Ne", ree on. "Moja mudrost je potroena. Moji dani su istekli. Idi i
spremi se za ono to e sad biti, Boginjina eno. Zavrio sam razgovor sa
tobom."
Udaljio se od nje. Dozivala ga je, ali on na to nije obraao panju.
Bacila je i grudvu snega za njim i pogodila ga u rame, ak mu je neto snega
upalo za vrat i polo niz lea, ali on je hodao dalje. Nije oseao elju da
razgovara ma sa kim, sada. Ovo je poslednji dan njegovog ivota; on eli,
jednostavno, da bude smiren, da bude tih, da mirno provodi svoje vreme, dok ne
doe Drutvo za ubijanje sa batinom od mamutove kljove. Sutra ga vie nee
boleti noga, sutra e teret vladavine leati na pleima nekog drugog oveka.
Stao je, sam, i pogledao ka svetilitu koje njegov Narod nikako nije uspeo
da upotrebi.
A tamo, dole, kod obale one reke, vrzmali su se neki Drugi. I to ratnici;
sa orujem, tavie. ta su sad smislili? Na straarskoj dunosti kod
svetilita je Mladojelen, koji se nelagodno etka tamo-amo. Napad - da li im je
to palo na um? Da zauzmu svetilite silom?
Takve sam ja sree, zaista, pomisli Srebren Oblak. Sedimo nedeljama ovde,
blokirani, svaka strana se boji one druge, niko ne eli da rizikuje i da silom
osvaja svetilite. I ba na dan kad sam odluio da se povuem i da im prepustim
ovo mesto, oni odlue da ga borbom otmu od nas. A mi nemamo naina da
razgovaramo s njima, pa emo zato morati da se borimo i mnogi od nas e
poginuti. Nepotrebno. Da su samo saekali do sutra, svetilite bi bilo njihovo
bez bitke, jer mi vie ne bismo bili tu.
"Ognjeoki!" povika on. "Volkodreve!"
Ta dvojica dooe, trei kratkim koracima. Srebren im pokaza ta se
deava dole, u blizini svetilita.
"Da li e oni zapoeti borbu?" upita Volkodrev.
"To samo Boginja zna, deko. Ali bolje je da se vi spremite, za svaki
sluaj. Recite to i ostalima. Svima. ak i starcima." Srebren Oblak podie
koplje. "Boriu se i ja, zajedno sa vama, ako napadnu."
Ognjeoki ga pogleda sa nevericom. "Ti, Srebrene?"
"Zato ne bih? Da li misli da sam zaboravio kako se to ini?"
Bolje je pasti u borbi, ree on sebi, nego da te umlate batinom od
mamutovae. Iako bi on vie voleo da ne bude bitke i da Narod mirno ode odavde.
Ognjeoki i Volkodrev odjurie da daju uzbunu.
Odjednom iskoi Znalica, niotkud, kao da ju je osa ujela. Znalica je
jutros sama otila nekud; esto je tako radila, lutala je sama uzbrdnom stazom
kojom su doli sa istoka. Eto ene koja iz dana u dan postaje sve udnija.
"Srebrene! Srebrene! Gledaj!"
Okrenuo se ka njoj. "ta da gledam?"
"Na brdu! Svetlost!" Okrenula se munjevito, pokazala iza sebe. "Vidi li?"
"ta? Gde?"
Suzio je oi i zapiljio se uz brdo. Tamo nije video nita neobino.
"Du staze gledaj", ree Znalica. "Tamo gde smo sili. Vidi li svetlost?"
"Ne. Da! Da!"
Srebren oseti udne, hladne trnce. To je bila svetlost one vrste koju je
video jednom prilikom, ranije. Vazduh se iskrio, na brdu, i sevao u crvenoj i
zelenoj boji, zasenjujue. Bletavi obrui i kovitlaci boja plesali su u mestu,
pleli se u divlje vence. A u sreditu je bio prostor bele svetlosti, tako
zapanjujue beo da je Srebren jedva mogao izdrati da pravo u njega gleda.
Takvo svetlo pojavilo se onog dana kad su dolazili ovamo, pre mnogo
nedelja. Onog dana kad je Boginja ugrabila deaka Grom-Obraza.
Promuklo je poeo da mrmlja molitvu. uo je iza sebe ritmini napev - to
je Boginjina ena pevala. Glasovi drugih dveju Boginjinih ena pridruie se
glasu najstarije.
"Kakvo je ono svetlo, Srebrene Oblae?" upita ga neko. "Kai nam. Kai
nam!"
Odbio je od sebe sve te pitaoce. Polako, tupo, kao ovek koji je predugo
stajao u snegu, pa su mu se stopala skamenila, poe prema uzbrdnoj stazi. Mora
prii blie. Mora videti.
"Vratila se Boginja", proaputa neki enski glas iza njega.
Nastavio je da hoda. uo je da za njim idu i drugi. Osvrnuo se, bacio
pogled ka svetilitu i video da su i Drugi svesni te pojave na brdu, da su
prestali da rade ono to su dotad radili na obali - ta god da je to bilo - i
da takoe hodaju polako na istu stranu gde i narod, jer ih privlai, jednako
neodoljivo kao i njega, elja da pogledaju sa manjeg rastojanja.
"Boginja je tamo gore!" jeala je neka ena. "Vidim je. Vidim je!"
"Boginja, da!"
"Boginja. Ali Boginja je od roda Drugih!"
Srebren Oblak je opet suzio oi, napreui se da vidi to to su oni
videli. Ali svetlost je bila prejaka; ta udna svetlost, taj zbunjujui vrtlog
boja sa dugakim, belim vrtlogom u srcu...
Onda je svetlost poela da bledi. A Srebren je ugledao Boginju.
Stajala je, spokojna i vedra, na brdu, na mestu gde je udna svetlost do
maloas bletala. Pripadala je rodu Drugih, tano, bila je veoma visoka, veoma
mrava. Koa joj je bila bleda, kosa svetle boje, usne crvene, elo glatko i
dignuto strmo uvis. Na sebi je imala neku belu odedu; Srebren Oblak nikad
ranije nije video odeu te vrste.
A u naruju je drala dete. Dete Naroda.
Lagano i smireno silazila je stazom, niz brdo, ka grupi okupljenoj u
podnoju. Srebren Oblak je nastavio da se penje ka njoj. Sad je levo od njega
stupala Znalica, desno Boginjina ena, a Prolo-uva odmah iza njega. Sve tri
su hodale sasvim uz njega, kao da, zapanjene koliko i on, ele da budu
zatiene poglaviinim svetim prisustvom dok idu ka njoj.
Boginja im se sasvim pribliila.
Kako je udno bilo njeno lice! I, iako lice Drugih - van svake sumnje lice
Drugih - kako divno, kako smireno! Osmehivala se, oi su joj sijale od radosti.
Kao i oi tog deaka u njenim rukama, koji je poluodrastao i koji na sebi
ima neku udnu vrstu odee.
"Onaj beleg na njegovom licu", ree Znalica. "Vidite li? Znak vatre sa
neba! Vi znate koje je to dete. Gde je Crvendimna? Pogledaj, Crvendimna,
Boginja je vratila tvog izgubljenog sina Grom-Obraza!"
"Ali Grom-Obraz je bio mali deak. A ovaj je..."
"Pa vidi beleg! Beleg na njegovom licu!"
"Grom-Obraz! Grom-Obraz!" Povici su se zaorili odasvud.
Jeste, pomisli Srebren. Grom-Obraz. To mora biti on. Kako srean izgleda!
Osmehuje se, mae, zove ih. Za samo nekoliko nedelja ostario je nekoliko godina
- a to je neko udo Boginjino, svakako - ali je nesumnjivo ba on, Grom-Obraz;
vratio im se. Gde li je taj deak bio? Zato je sad vraen? Ko bi to mogao
znati? Sve je to neko udesno i velianstveno delo Boginje.
"Gledaj", apnu mu Prolo-uva. "Stiu Drugi."
Srebren Oblak se obazre. Da: neprijatelj ih je gotovo sasvim sustigao,
uvide on. Ali Drugi nisu doli da ratuju; to je video po njihovim licima. Uz
brdo su dolazili ne samo ratnici Drugih, nego i svi drugi, ene, deca, starci.
I svi su, inilo se, bili Boginjinom pojavom zapanjeni koliko i Narod, jednako
ispunjeni strahopotovanjem, jednako ponizni pred ovim boanskim prikazanjem.
Boginja je stajala i ekala, drei deaka Grom-Obraza jo u naruju i
smeei se. Od njih dvoje kao da je tekla neka zlatna svetlost.
Srebren Oblak pade na kolena pred njom. Radost je u talasima tekla iz njih
dvoje, radost koja mu je naterivala suze u oi; morao je da klekne da bi
Boginji zahvaljivao. Klee i Boginjina ena, pa Znalica; on se osvrte i vide da
na kolena padaju i ostali, svud uokolo, i Narod i Drugi. Svi, rame uz rame; sve
misli o ratovanju bile su zaboravljene; sputali su se na kolena u sneg u znak
odanosti i podizali poglede divljenja i uenja ka blistavom liku ene sa
detetom u naruju koja je stajala u njihovom krugu, kao vesnica prolea i mira.