Izvod iz knjige Sport, kapitalizam, destrukcija, Ljubodrag Simonovi, Lorka, Beograd, 1995.

E-
mail: comrade@sezampro.rs


SPORT I NASILJE


Graanski teoretiari pod "nasiljem u sportu" podrazumevaju ono ponaanje koje prekorauje
pravilima utvrene granice "sportske borbe". Tako, na primer, nije nasilje ukoliko bokser, "na
propisan nain", udarcem u glavu usmrti svog protivnika, ali je nasilje ukoliko ga nogom udari u
zadnjicu. U prvom sluaju, bie proglaen "ampionom"; u drugom, bie diskvalifikovan. Oigledno
se radi o pozitivistikoj (lojalistikoj), a ne o humanistikoj odredbi nasilja. Nasilje nije ono
ponaanje koje ugroava oveka, nego uspostavljeni poredak.

Sport je institucionalizovano nasilje i kao takav obraun sa osnovnim ljudskim pravima, pre svega sa
pravom na ivot. U njemu ne samo da je legalizovano pravo na ubijanje,ve ono postaje najvii
vrednosni izazov za oveka. Mogunost da se ubije i mogunost da se izgubi ivot polazna je osnova
za dokazivanje "ojstva". U sportu je do krajnjih konsekvenci ostvaren vladajui princip ivljenja u
kapitalizmu, "ovek je oveku vuk", i to pod oreolom "vitetva" kojim se zverskoj borbi za mesto
pod suncem nastoji pribaviti "kulturni" legitimitet. Toliko isticani i hvaljeni fair-play se ne temelji na
potova nju oveka, njegovih osnovnih i neotuivih ljudskih i graanskih prava, ve na potovanju
uspostav ljenog poretka u kome je ovek sveden na zver, a ljudska zajednica na zverinjak. Otuda je
za Kubertena, Huizingu, Dima i druge graanske teoretiare, ubistvo oveka, svedenog na
"protivnika", "kulturni in" ukoliko se izvede uz potovanje vladajuih pravila ponaanja. Do kakvog
besmisla vodi ovakvo shvatanje pokazuje i njihov odnos prema ratu koji, ukoliko se potuje
odreena (zadata) forma, postaje "igra" i kao takva najvii kulturni izazov. Dodamo li tome da oni
pod igrom podrazumevaju "zadovoljstvo" i "bezbrinost", dobiemo celovitu sliku kako o patologiji
aristokratije, tako i o patologiji buroazije, naslednika "vitekog" pogleda na svet.
Istovremeno dok se obraunavaju s "agresivnom prirodom" oveka, graanski teoretiari u sportu
vide sredstvo za stvaranje i razvoj borbenog karaktera "uzornog" graanina. On postaje glavno
pedagoko orue za pripremanje oveka za ivot u kapitalistikom drutvu i za borbu za ouvanje
tog drutva. Sport, kao segment vladajueg poretka, postaje svojevrsna "ludaka koulja" koja se od
malena navlai oveku koji je, od onih koji poseduju vladajuu mo, proglaen ludim i nateran (u
okviru uspostavljene "borbe pod suncem") da se ponaa kao ludak. Kuberten, "otac" modernog
olimpizma i jedan od vodeih graanskih pedagoga, je jo krajem XIX veka pisao: "Boks je struggle
for life (pod.P.d.K.), predstava borbe za ivot; ovek paljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras!
- upuuje svom protivniku udarac pesnicom u koji ulae svu svoju snagu i odlunost. Kakvo
zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vebe ne treba ni govoriti". (1) Agresivno ludilo
fanatizovanog malograanina proglaava se najviim vrednosnim izazovom za oveka i postaje
kamen temeljac za izgradnju i razvoj graanske pedagoke misli i prakse. Za Karl Dima, jednog od
vodeih ideologa nacistikog olimpizma i sportske pedagogije u posleratnoj (Zapadnoj) Nemakoj,
sport je "borba", shvatanje koje e do svog najvieg izraza doi u Hitlerovom poimanju boksa:
"Nijedan sport mu nije ravan u izgraivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jaanju
tela u elinoj hitrini. Prirodno je da u oima naih intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dunost
rasno-nacionalistike drave nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika." (2)

Ono to sportski prostor ini posebnim je to to se na njemu u ogoljenom obliku reprodukuje logika
svakodnevnog ivota koja je uokvirena normativnim nitima koje treba da omogue funkcionisanje
sistema. Na ringu, u ulozi "boksera", ovek postaje predstavnik i borac za osnovne vrednosti
kapitalizma i kao takav stie "pravo" da ubija - i da bude ubijen. Na taj nain se, simbolino,
potvruje potpuna dominacija ivotne logike kapitalizma nad ovekom. ivot postaje ulog sa kojim
se obezbeuje uee u borbi za mesto pod suncem i izraava lojalnost uspostavljenom poretku. Nije
sluajno to graanski teoretiari toliko insistiraju na "riziku", ukljuujui i rizik smrti, kao glavnoj
karakteristici sporta, niti je sluajno to rat dobija status "igre". Borba na ivot i smrt, uz potovanje
"pravila igre" sa kojima se obezbeuje funkcionisanje i opstanak uspostavljenog poretka, vrhovni je i
neprikosnoveni egzistencijalni princip i on se u sportu pojavljuje u "istom" obliku. Osnovno pravo
oveka - na ivot, podreeno je osnovnom "pravu" kapitalizma - na opstanak. Naravno, sve mora da
dobije "kulturni" oblik. Krvavi obraun na ringu postaje "fini muki sport" i "plemenita vetina" i
kao takav osnov vladajueg pedagokog sistema. Matoviti Kuberten je otiao i dalje: predloio je da
se demonstracija borilakih bokserskih stavova dopuni "Odom radosti" i drugim Betovenovim
delima. I nacistiki "umetnosti", inspirisani Hitlerovom "ljubavlju prema boksu", su nastojali da daju
svoj doprinos estetizaciji "plemenite vetine". Torakov kip "Boksera", koji je predstavljao
otelotvorenje nacistikog "natoveka", jedan je od primera takvog pregalatva.

Jedan od osnovnih naina dokazivanja vrednosti, a samim tim i opravdanosti krvavih ili (samo)
destruktivnih sportova je pozivanje na "hrabrost". Ali, zbog ega se "hrabrost" dokazuje u krvavoj
borbi protiv drugog oveka? U vezi s tim, da li je istinska hrabrost tui se po ringovima, ili se boriti,
zajedno sa drugima, za promenu svog poniavajueg drutvenog ploaja? Da li je Martin Luter King,
borac za ljudska i graanska prava afro-amerikanaca u SAD (koga e, kao i mnoge druge njegove
saborce, ubiti beli rasisti uz podrku amerikih vlasti) bio hrabar, ili su to "crni gladijatori" koji se,
najee za beznaajne sume, meusobno istrebljuju po amerikim ringovima? "Hrabrost" u sportu
je sled duha vladajuih odnosa, to znai plivanje niz maticu. Kukaviko prihvatanje postojeeg
ivota, u kojem je ovek izloen najgorim poniavanjima, predstavlja osnov "hrabrosti" u sportu.
Oni koji iskeenih zuba u ringu juriaju na svoje "protivnike" (koji isto tako potiu iz sirotinjskih
getoa) u nameri da ih "smrve", u svlaionici pognute glave klee pred svojim gazdama, molei za
milost.
Interesantno je da su glavni protagonisti teze da su krvavi sportovi "najvii ispit hrabrosti" upravo
oni koji dre sport u svojim rukama i kojima ne pada na pamet da izau na ring. Kada se ima u vidu
da su krvavi sportovi "privilegija" sirotinje, jasno je da je ta teza samo jedno od sredstava da se
pridobiju dece geta i od njih naprave moderni gladijatori - robovi kapitala i politike.
U sportu ne samo da je dozvoljeno, nego se pospeuje i ak zahteva (u boksu i drugim borilakim
sportovima) ponaanje koje je, inae, zakonom zabranjeno. Nesvesni i svesni nehat (tzv. "klizei
startovi" u fudbalu); namerno nanoenje tekih telesnih povreda, ubistvo sa predumiljajem i
najavom(!) (kao to je to sluaj u boksu); pripremanje na ubistvo i sauestvovanje u njemu (treneri,
vlasnici kluba); podstrekavanje na nanoenje tekih telesnih povreda i ubistvo (sudije koje samo
potuju "pravila borbe") - sve su to oblici ponaanja koji se u svakodnevnom ivotu najstroije
kanjavaju a koji su legalni i legitimni deo "sportske borbe". Ukinuti su aristokratski dvoboji (koji su
izvoeni bez prisustva javnosti i koji nisu imali komercijalni ve lini karakter) kao "surovi i
necivilizovani", a uvedene su krvave borbe plaenika koje dobijaju prvorazredni drutveni znaaj.
Da hipokrizija bude vea, istovremeno dok se zabranjuju borbe pasa da bi se "zatitile ivotinje", na
TV se svakodnevno prikazuju "sportski spektakli" u kojima se ljudi bespotedno unitavaju - uz
oduevljenu podrku sportskih komentatora. "Nehumano" je dozvoliti da jedan pas drugome odgrize
uvo ili pregrize grkljan, ali je "plemenito" kada ovek, sveden na "sportistu", na zverski nain ubije
svog "protivnika"!

to se tie ivotinja, njihova "agresivnost" je u funkciji neposrednog zadovoljavanja njihovih
nagonskih potreba. Za razliku od ivotinje, koja svoje prirodne potrebe zadovoljava na nain sa
kojem se potvruje njena ivotinjska priroda, ovek stvara takve oblike za zadovoljavanje svojih
potreba kroz koje potvruje i razvija svoju ljudsku prirodu (postaje ovekom) i na taj nain
prevazilazi ogranienost postojeeg sveta, odnosno, stvara svoj svet. Pored toga, ovekov ivotinjski
predak nije vuk, kojeg graanska misao svodi na krvolonu zver koja nema ni trunke oseanja za
zajedniki ivot da bi na osnovu takve slike dola do (ivotinjske) prirode oveka, ve ona vrsta
majmuna (impanza) koja je izuzetno drueljubiva i kod koje nema ni traga one agresivnosti,
pogotovu ne destruktivnosti, koja je prisutna u ponaanju odreenih pojedinaca i grupa u
civilizovanom svetu. Ono to su uinili nacisti tokom Drugog svetskog rata, ili amerika soldateska
u Vijetnamu u potpunosti je izvan dometa zakonitosti koje vladaju u ivotinjskom svetu.
Istovremeno, graanski teoretiari ne podmetaju oveku samo "injenicu" da je "po svojoj prirodi
agresivan", ve i takve naine za "obuzdavanje" agresije koji po svojoj nasilnikoj i destruktivnoj
prirodi prevazilaze sve ono to se deava u prirodi.
Kada graanski teoretiari govore da je ovek po svojoj prirodi "agresivan", oni po pravilu imaju u
vidu mukarca koji je sveden na "vuka". Da li to znai da ena nema "ivotinjsku prirodu" ili je ona,
moda, nastala od neke mirnije ivotinjske vrste, recimo od ovce? Sudei po nastojanju graanskih
ideologa i crkve da enu svedu na sredstvo za bioloku reprodukciju drutva, moglo bi se zakljuiti
da je ivotinjski predak ene - krmaa. U tom smislu, kako je to hteo Kuberten, Hitler i drugi
oduevljeni olimpijci, telesna aktivnost ene u funkciji je obezbeivanja materinstva.

to se tie ovekovih "necivilizovanih" predaka, njihov ivot i shodno njemu njihovo ponaanje
bitno se razlikuje od modela "oveka" koji je stvorila graanska antropologija. Govorei o ivotu
praistorijskog lovca From konstatuje: "ini se da postoje dva obrasca ponaanja koja su postala
genetiki programirana kroz lovako ponaanje: suraivanje i dijeljenje. Suradnja lanova iste grupe
bila je iz praktikih razloga neophodna u veini drutava koja su se bavila lovom; isti je bio sluaj i s
dijeljenjem hrane. U veini klima, osim arktike, meso se ne moe spremiti i sauvati. Srea u lovu
nije bila jednako raspodijeljena meu lovcima, stoga su oni koji su bili sretne ruke danas dijelili s
onima koji e biti sretne ruke sutra. Pretpostavimo li da je ponaanje u lovu dovelo do genetskih
promjena, doi emo do zakljuka da suvremeni ovjek posjeduje uroeni impuls za suraivanjem i
dijeljenjem, a ne ubijanjem i okrutnou. (...) Na sreu, nae znanje o ponaanju lovaca nije
ogranieno na nagaanja: na raspolaganju nam je dosta podataka o jo postojeim lovcima i
sakupljaima hrane koji pokazuju da lov ne potie na destruktivnost i okrutnost i da su primitivni
lovci relativno neagresivni u usporedbi s njihovom civiliziranom braom. (...) Postoje direktni
podaci o ivotu prethistorijskog lovca u kultovima ivotinja koji ukazuju na injenicu da on nije bio
po prirodi destruktivan". (3)

Govorei o lovu u feudalnom drutvu From zakljuuje: ""Elitni lov" izgleda da zadovoljava elju za
vladanjem, ukljuujuci odreenu koliinu sadizma, koji je karakteristian za vladajuu elitu. On nam
govori vie o psihologiji feudalizma nego o psihologiji lova". (4) Ovde treba dodati i to da je
aristokratija lov, dvoboje i rat proglasila "igrom", to znaci "razonodom". Kritikujuci Vashburnova
shvatanja, From konstatuje: "Washburnova je tvrdnja da mnogi ljudi uivaju u ubijanju i okrutnosti
elomino ispravna, ali ona znai samo to da postoje sadistini pojedinci i sadistine kulture; no ne
odnosi se na sve pojedince, ni na sve kulture. Viet emo, na primjer, da sadizam mnogo ee
postoji kod frustriranih ljudi i drutvenih klasa koji se osjeaju nemoni i nalaze malo zadovoljstva u
ivotu, na primjer, nie klase u Rimu, koja je nadoknaivala svoje siromatvo i drutvenu nemo
sadistikim spektaklima, ili nia srednja klasa u Njemakoj iz koje je bilo regrutirano najvie
Hitlerovih fanatinih pristalica; ove osobine mogu se nai i kod vladajuih klasa koje se osjeaju
ugroene u svojoj vladajuoj poziciji i svom vlasnitvu (From, u fusnoti, navodi primer masakra
pariskih komunara od strane Tjera, prim.aut.), ili u potlaenim grupama eljnim osvete." (5)

Teza da je "ovek po svojoj (ivotinjskoj) prirodi takmiar" postaje sve besmislenija kako se
intenzivira ne samo dehumanizacija ve i denaturalizacija oveka. "Rekorderi se raaju iz epruvete"
postaje pravilo koje ne upuuje samo na robotizaciju tela, ve i na stvaranje fanatizovane samo-
destruktivne svesti koja je u stanju da blokira i uniti samo-odbranbene mehanizme organizma,
odnosno, na stvaranje (mazohistikog) karaktera koji u muenju i unitavanju tela pronalazi najvee
zadovoljstvo i samopotvrdu. Osnovni cilj trenera nije vie razvoj takmiarske, ve samodestruktivne
motivacije. Budui da borba za rekord vodi sve dramatinijem unitavanju organizma sportiste,
neophodno je kod oveka ubiti ljudsku, a stvoriti fanatinu samodestruktivnu svest. Ne rival sa staze,
ve sam organizam oveka postaje njegov najvei "protivnik" kojeg treba, i po cenu njegovog
unitenja, pobediti - primoravajui ga da ispunjava zahteve koji su pred njega postavljeni. Od
takmiarske, dolo se do samodestruktivne svesti. Radi se o potpunoj instrumentalizaciji oveka
posredstvom vladajue logike destruktivnog kapitalizma. Dokrajeni su autentini igraki potencijali
u oveku (eros, mata, kreativnost, spontanost) i on je, u vidu "sportiste-rekordera", postao "isto"
orue za stvaranje profita i obezbeivanje stratekih interesa kapitalistikog poretka. Destruktivni
kapitalizam je "omoguio" oveku da doivi "kvalitetni skok": nije vie samo "nasilnik" ili "zver",
ve je "unapreen" u "destruktora". Opet se potvruje da graanska pedagogija u svome odreenju
"ljudske prirode" ne polazi od oveka, ve od prirode kapitalistikog drutva nastojei da prilagodi
oveka njegovim zahtevima. Markuzeovim reima kazano, "drutvene se i politike potrebe moraju
pretvoriti u individualne, nagonske potrebe".

Logika potroakog drutva, sve agresivniji javni mediji nameu unitenje kao "novi poetak", kao
"reenje problema". Nezadovoljstvo ljudi se usmerava ka iivljavanju u bezobzirnoj destrukciji.
Neprestano se proizvode novi objekti na kojima ovek treba da iskali nezadovoljstvo zbog sve
bednijeg drutvenog poloaja i sve neizvesnije egzistencije i nove tehnike unitavanja. U
potroakom drutvu moi imato znai moi upotrebiti, moi upotrebiti znai moi unititi, a moi
unititi znai biti "slobodan". Unitenje robe postaje kompenzacija obezvreenom, potlaenom
oveku za nedostatak istinske slobode. Zahvaljujui tome to je i sam ovek opredmeen (sveden na
"radnu snagu", "kupca", "gledaoca", "pacijenta", "glasaa"...) , odnos prema stvarima postaje odnos
prema ljudima. Stvorena je duhovna glad ne samo za smru, nego za unitenjem. To se sve jasnije
uoava na sportskim predstavama. Sportski ambijent postaje prostor projektovanog unitavanja
oveka u spektakularnom obliku. Skoranja istraivanja, koja su izvrena u SAD, pokazuje da ljudi
odlaze na stadione da bi doiveli scene unitenja oveka. O tome Kristofer La: "Nije udno da je
kritika takmienja postala osnovna tema u sve razvijenijoj kritici sporta. Ljudi danas povezuju
rivalitet sa neobuzdanom agresijom i teko mogu da zamisle takmienje a da istovremeno ne pomisle
na ubistvo." La navodi zakljuak amerikog sociologa Herberta Hendina (Hendin), do koga je ovaj
doao na osnovu analiza testova studenata Kolumbija univerziteta (intelektualne "elite" amerikog
drutva), da ispitanici "nisu mogli da zamisle takmienje koje ne dovodi do neijeg unitenja
(anihilation)". (6)

Duhovna potreba za unitavanjem bitno je razliita od potrebe za scenama umiranja karakteristinim
za stari Rim (gladijatorske borbe, masakri hriana), ili za srednji vek (javna pogubljenja). Proseni
malograanin dananjice je sve manje u stanju da se uivi u patnju umirueg jer je u njemu sve vie
potisnuto ljudsko. Ono to on trai na sportskim borilitima je "zabava" koja treba da mu omogui da
zaboravi na svakodnevni ivot i prui kompenzaciju za svakodnevna liavanja i poniavanja.
Sportista je taj koji treba da izvede predstavu u kojoj e da se reprodukuje dramatika svakodnevnog
ivljenja - to ini osnov privlanosti sporta. Njegove vetine, telesne osobenosti ne shvataju se kao
ljudski kvaliteti, ve kao osobine zabavljake robe. Robotizacija oveka u sportu, tehnizacija
sportskog ambijenta, proces industrijske proizvodnje rekordera do te mere dehumanizuju oveka da
on iza sebe nema ta drugo da ostavi osim rekorda koji postaje mera njegovog obezvreenja i koji za
gledaoca ima sve vie samo apstraktnu vrednost.

Jedan od sportova u kome neskriveno dolazi do izraaja nasilniko-destruktivni duh koji vlada u
dananjem kapitalistikom drutvu je karate. U njemu je na simbolian nain ujedinjeno znanje
(vetina), tehnika (instrumentalizovano telo) i fanatizovana (destruktivna) svest. to je najgore,
karate postaje ubilaka mo sa kojom ovek treba da se "zatiti" od drugog oveka - po cenu
njegovog unitenja. Izvesnost ljudskog ivljenja se trai u posedovanju ubilako-destruktivne moi
koja usmerava oveka da se ponaa kao robotizovana zver. I najmlai uzrasti (ukljuujui i
devojice) se vaspitavaju u ambijentu u kojem je ovek bezlini deo grupe, gde su svi istovetno
obueni i izvode iste pokrete bespogovorno sledei komande "uitelja". Fanatizacija oveka se
izvodi i na taj nain to "borci", izvodei pokrete usmerene prema zamiljenom "protivniku",
isputaju krike to treba da im pomogne da se uive u ubilaki pokret. Na njihovom licu se ne ogleda
radost ivljenja, ve bespotedna ubilaka (destruktivna) reenost. U karateu su do punog izraaja
doli svi oni odnosi i procesi putem kojih se ovek otuuje od sebe i kao takvi su suprodstavljeni
oveku. "Postati otrica maa", jedan od osnovnih "pedagokih" postulata "uitelja" borilakih
vetina sa Dalekog Istoka, govori o tome sa kakvom fanatinom pokornou ovek treba da postane
rob ubilake moi (koja samo simbolizuje apsolutnu vlast poretka nad ovekom). Stvaranje ubilake
moi je istovremeno i stvaranje mogunosti da se ona upotrebi. To nije pasivna mo, nego mo koja
u oveku razvija ubilaku reenost koja postaje osnov odnosa prema ljudima. U svojoj biti, ona je
odgovor na drutvene odnose u kojima vlada strah oveka od oveka, odnosno, u kojima je
vladavina oveka nad ovekom osnovni uslov opstanka i obezbeivanja drutvenog prestia. Sve
vea "popularnost" ubilakih vetina Dalekog Istoka (koje su "iupane" iz kulturnog miljea u kome
su nastale i svedene na "sport") u najrazvijenijim drutvima zapada posledica je sve dramatinijeg
unitavanja meuljudskih odnosa, uma, duhovnosti, emancipatorskog naslea graanskog drutva -
to ide u korak sa unitavanjem prirode i stotina miliona ljudi. Srednjovekovni fanatizam i
robotizovano telo ujedinjuju se pod platom novog totalitarizma koji je otelotvorenje destruktivnog
duha dananjeg kapitalizma.


Stadioni - savemeni koncentracioni logori


Svakodnevno smo svedoci da se sportski stadioni i hale postaju poprita sve bespotednijih obrauna
izmeu tzv."navijakih grupa". Graanski teoretiari, poput Erika Daninga, nastoje da dokau da je
nasilja na sportskim borilitima uvek bilo i da ono nije uslovljeno drutvenim odnosima, pogotovu
ne prirodom vladajueg poretka, ve da se radi o ispoljavanju agresije koja je oveku uroena. Na taj
nain se dananje kapitalistiko drutvo stavlja u istu istorijsku (civilizacijsku) ravan sa, na primer,
rimskim robovlasnikim drutvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budui da
potie od "agresivne ljudske prirode", neminovnost koju je nemogue iskoreniti. Najvie to se moe
uiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane (dravne) represije, odnosno, stvaranje
prostora na kojima e ljudi, ne ugroavajui poredak, regularno "davati oduka" svojim agresivnim
potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na stadionima se postie
"preiavajue oslobaanje agresivnih nagona". (7) Interesantno je da kada graanski teoretiari
govore o "agresivnoj prirodi oveka" i o potrebi da se suzbije i kanalie, oni po pravilu imaju u vidu
pripadnike "niih slojeva", pre svega radnike i radniku omladinu. Iz njihove analize jasno proistie
da je njihovo "nasilniko ponaanje" kompenzacija za "neuspeh" u ivotu za koji su sami odgovorni,
budui da kapitalistiko drutvo "svakom nudi jednake anse na uspeh".

Stadioni su postali lomae na kojima treba da sagori nagomilana srdba "niih slojeva", mesta na
kojima se odravaju svojevrsne psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se
vladajua klasa obraunava sa "masama" tako to nastoji da uniti njihov "negativni" energetski
naboj koji bi, kada bi se uobliio u organizovanoj politikoj akciji, mogao da se "izlije" u
drutvenom prostoru i ugrozi stabilnost uspostavljenog poretka. Obraun kapitala i vladajuih
politikih grupa sa "masama" na stadionima je nain da se radnici i radnika omladina dre pod
kontrolom da bi se spreilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomou "sportskih spektakala" postie
se marginalizacija i getoizacija potlaenih, obespravljenih, odbaenih. Sport je postao jedan od
najvanijih "sigurnosnih ventila" "demokratije i kao takav najmilije edo kapitala i politike. Kao to
je to jo "stari, dobri" Kuberten govorio, sa sportom treba "neutralisati" pritiske koji dolaze od
nezadovoljnog radnitva, lekcija koju su dobro nauili kako ("real-socijalistika") birokratija, tako i
kapitalisti.
Nastojanje da sport igra ulogu "sigurnosnog ventila" dovodi do toga da se na stadionima ne samo
tolerie, ve i podstrekava nasilje. Praktino, stadioni su postali mesta na kojima vlada reirano i
institucionalizovano nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga to se, na drugim
javnim mestima, kanjava: najvulgarnije pogrde, pretnje, pljuvanja, gaanje, rasistiki (u nas uveno
"Cigani, Cigani!" - faizoidno vreanje Roma zbog kojeg nikada nije prekinuta utakmica, niti se
desilo da su se predstavnici kluba-domaina javno izvinili Romima) i nacionalistiki slogani; pozivi
na tuu, nasilje, ruenje, paljevine, ubistva, teror - sve to spada u "pravi" sportski ambijent
dananjice.

Sve krvaviji sportski spektakli postali su sredstvo za vaspitavanje oveka da prihvati nasilje kao
svakodnevnu i stoga "normalnu" pojavu, to znai kao sredstvo za obraun sa kritiko-menjalakom
sveu oveka koja je usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno,
nasilje na stadionima treba uvek iznova da "podsea" oveka da je on "po svojoj prirodi agresivno
bie" i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka mogu da sauvaju drutvo od "zla" koje
vlada ovekom. Ubijanje vere oveka u samoga sebe, u svoju sposobnost da kao razumno i solidarno
bie organizuje drutveni ivot bez tutorstva represivnih institucija graanskog drutva - to je jedna
od najvanijih i najpogubnijih posledica nasilja u sportu.

Stadioni su za mlade postali svojevrsne kole divljatva. Oblik stadiona, visoka iana ograda,
policijski kordoni, pendreci, iskeene eljusti policijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna
kola i vodeni topovi - sve to neodoljivo podsea na koncentracioni logor. Stadion je slika nasilja i
poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugerie mladima da nisu ljudi i da se od njih
ni ne oekuje ljudsko, nego vandalsko ponaanje. Izgled stadiona je od prvorazrednog znaaja za
stvaranje slike mladog oveka o samome sebi, za unitavanje njegovog ljudskog samopotovanja.
Istovremeno, samom pojavom na stadionima mladi stiu status koji je odreen samom prirodom
stadiona, kao i prirodom sportskog "spektakla", postaju "huligani", to znai drutveni otpadnici i
kao takvi "neprijatelji dutva". Kada se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih,
onda je jasna sva pogubnost javnog pojavljivanja i formiranja linosti u takvom ambijentu. I upravo
u takvoj sredini mladi na najneposredniji nain "dolaze u kontakt" sa vladajuim poretkom koji se
legitimie kao "zatitnik drutva od antidrutvenog ponaanja"; sa vladajuim drutvenim
vrednostima ("slava", novac) koje su otelotvorene u sportskim "zvezdama"; sa opte-vladajuom
moi kapitala koja se pojavljuje u obliku reklama koje stvaraju obru oko terena; kao i sa
takmienjem i rekordomanijom - osnovnim principima na kojima poiva kapitalistiko drutvo. Na
stadionima se, ustvari, ogleda pravi odnos vladajueg poretka prema mladima: to im se, u
svakodnevnom ivotu, prua manja mogunost za ljudsku afirmaciju na ljudski nain, to su iane
ograde vilje, a policijski kordoni zbijeniji.

Na stadionima se, za veliki broj mladih koji potiu iz niih drutvenih slojeva, definie njihov budui
drutveni poloaj. Njih pripremaju da zauvek ostanu na "drugoj strani", iza iane ograde koja
razdvaja one koji se, pod bljetavim sjajem reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalistikih
mecena, bore za "prave vrednosti", od onih koji su, kao budua "prljava" radna snaga, svedeni na
bezoblinu "navijaku masu" ija je "ansa" u ivotu svodi na divljanje na tribinama. Poloaj mladih
na stadionima simbolie njihovu getoizaciju u drutvu u odnosu prema odnosima, procesima i
institucijama koje odreuju njihovu egzistenciju i drutveni poloaj. Najgore je to to mladi
iivljavanje neslobode, odbaenosti, obezvreenosti, oajniko nastojanje da se priblie vladajuim
vrednostima koje su osnov za njihovo ljudsko obezvreivanje, doivljavaju kao "slobodu". Stadion
postaje otelotvorenje njihovih elja, mesto na kome mogu da pokau da su "neko", da postoje.
Posredstvom stadiona i sportskog "spektakla" duh oveka postaje rob vladajuih drutvenih odnosa
koji se na stadionu pojavljuju u kondenzovanom obliku. "Sloboda" koju mladi "stiu" na stadionu je
sloboda sunja ije je urlanje, vandalsko ponaanje samo zveckanje lancima - u slavu svojih
gospodara. Sportski "spektakli" su postali svojevrsna duhovna droga za mlade koja razara njihovu
linost, stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi uvek iznova dobijaju "dozu"
agresivnog klubatva, lokal-patriotizma, nacionalizma, rasizma... Potisnute potrebe i neostvarene
elje, nedostatak ljubavi i potovanja, oseanje odbaenosti i bezvrednosti ispoljava se u obliku
zavisti, mrnje, manijakalne agresivnosti. Simboli i nazivi pod kojima se mladi okupljaju (mrtvake
glave, kukasti krstovi, "grobari", "zlikovci", "aneli smrti", "zli momci", "teror", "horde zla" itd.),
nisu izrazi zla koje je u njima, ve zla kojima su izloeni u svakodnevnom ivotu. Piromanski rituali,
u kojima mladi "razdragano" uestvuju, na simbolian nain predstavljaju unitenje stvaralakih
moi mladih, njihovu sposobnost i spremnost da stvore bolji svet.

Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni "jurini odredi" koje najreakcionarnije desniarske
grupe nastoje da iskoriste za svoje politike ciljeve. U toj zakulisnoj borbi za "duu" mladih ne biraju
se sredstva: potkupljivanje, pretnje, premlaivanja, ubistva... Klubovi su glavni sejai mrnje meu
mladima. im okae na sebe njihove simbole, mladi, koji nemaju nikakvog razloga da se mrze,
postaju "grobari" ili "Cigani", to znai najljui neprijatelji. Taj deo "sportske prie" novinari, koji su
samo glasnogovornici mafijakih klanova koji sport dre u svojim rukama, sistematski skrivaju od
javnosti. U "slobodnom svetu" navijake grupe se formiraju i kontroliu od strane politikog
podzemlja, uz preutnu ili otvorenu podrku vlasti, kome je stalo da po svaku cenu ouva
kapitalistiki poredak. Tzv. "navijake grupe" su politiko orue desnice za ouvanje poretka na
nelegalan nain, za izazivanje haosa i straha iza kojih slede zahtevi za uspostavljanje vladavine
"vrste ruke" koja je po pravilu usmerena protiv radnika, tzv."manjinskih grupa" i leviara. U
razvijenim kapitalistikim zemljama (a to se sve vie deava i u novostvorenim kapitalistikim
drutvima na temelju "realnog socijalizma") stadioni su postali poligoni na kojima se mladi ue
nasilju i istovremeno duhovno integriu na faizoidnim idejama. Sami nazivi i parole navijakih
grupa govore da je njihov cilj da unite sve to je progresivno. Simboli sa kojima mladi navodno ele
da "zastrae javnost" i na taj nain obrate panju na sebe samo su izraz vladajueg (destruktivnog)
duha dananjeg kapitalistikog sveta. Oni ne nastoju da se suprodstave, ve da se dodvore moi koja
vlada u dananjem svetu - koja ih je gurnula u nitavilo.

Nasilnitvo mladih je iskreno i naivno. Jer, oni ne tee dominaciji i manipulaciji, kao perfidni oblici
nasilja kojima su svakodnevno izloeni, ve ljudskoj afirmaciji. To nije nasilje koje tei da stvori
bedu i nitavilo,ve nasilje koje tei bekstvu iz bede i nitavila. Zastraujui nazivi i simboli ispod
kojih se mladi okupljaju samo je oajniki pokuaj da dokau da postoje i da "neto vrede". Oni
verno ilustruje svu stravinost beznaa u koje su mladi baeni. Krvava drama na "Hejselu", koja se,
u raznim oblicima, svakodnevno ponavlja na stadionima i sve ee na ulicama, nije izraz i
pokazatelj "varvarske prirode oveka", ve izraz i pokazatelj destruktivne prirode vladajueg
poretka. Varvarsko ponaanje mladih samo je odgovor na sve vee nasilje kojem su, kao ljudi,
izloeni u svakodnevnom ivotu. Pravo je pitanje kako je mogue da se u najrazvijenijim
kapitalistikim drutvima, uporedo sa daljim ekonomskim razvojem i statistikim dohotkom od
preko 20 000 dolara po glavi stanovnika, stvaraju sve brojnije i agresivnije horde modernih varvara?

Odgovor vladajueg poretka na nasilje mladih ukazuje na pravu prirodu "Zapadne demokratije" i na
uzroke nasilnikog ponaanja mladih. U emu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju
posebnih policijskih snaga koje e biti u stanju da se "efikasno obraunaju s huliganskim bandama".
Zatim, u stvaranju "registra sumnjivih" koje treba "preventivno" uhapsiti, "staviti u kuni pritvor" ili
na drugi nain spreiti da se pojave na utakmicama. Tu su i obavezni detaljni (i poniavajui)
pregledi navijaa pred kapijama stadiona, specijalne policijske kamere za snimanje, icom i
policijskim kordonima ograeni "depoi" (itaj: kavezi) za protivnike navijae, opori policijskih
pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, specijalne "anti-teroristike" policijske snage i stotine agenata
u civilu... Nema ta, "demokratija" je objavila rat "huliganskim hordama" zaboravljajui da ti mladi
gnevni ljudi nisu doli iz nekog drugog sveta ve da su odrasli i vaspitavani pod patronatom istog tog
poretka koji se sada odnosi prema njima kao prema bandi zlikovaca. Umesto da se opredeli za
istinske demokratske metode, koje e dovesti do promene drutvenog poloaja mladih i otkloniti
uzroke njihovog nezadovoljstva, "slobodni svet" posee za metodima policijske drave to samo
doprinosi daljoj faizaciji drutva.

Naravno, na sportskim borilitima se pojavljuju i pripadnici "viih slojeva". I rimski imperatori i
patriciji su dolazili na gladijatorske spektakle, ali zato da bi se "zabavili" i videli "kako narod die" -
da bi iz toga izvukli pouke ta valja initi da bi plebs i dalje drali u pokornosti. To su oni koji danas
sede u "plavim loama" i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije "duhovne hrane" na "mase". Pored
toga, dolazak na stadione je nain da se bude "sa narodom" i "u narodu", to moe da donese
znaajne politike poene.
Jezdei na valu totalne politizacije i komercijalizacije sporta, tampa, Radio i Televizija nastoje da
daju svoj doprinos vladajuim procesima stvarajui svojevrsni kult nasilja i destrukcije. Umesto
kritikog sueljavanja sa uzrocima nasilja, novinari veliaju sportski ambijent i svojim ratoborno-
hukakim komentarima otvoreno podstiu na nasilje. Javna glasila samo koriste sve veu duhovnu
glad ljudi za scenama nasilja i unitenja, i na tome grade tirae i gledanost. Stvarajui kult nasilja,
oni istovremeno uobliavaju i propagiraju model ponaanja koji postaje vrednosni obrazac i kao
takav osnov "ljudskog" samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa "divno", "fantastino",
"nevieno", "neverovatno" i sl. vri se estetizacija nasilja i unitenja i na taj nain im se pribavlja
"kulturni" legitimitet. Estetika sporta postaje estetika smrti.
"Takmiarska motivacija"


Ako je tano da ovek po svojoj prirodi ima potrebu za agresijom nad drugim ljudima i da je
takmienje normama regulisana agresija koja je usmerena na postizanje "korisnih ciljeva", onda bi
jedna od osnovnih uloga trenera trebalo da bude stiavanje, a ne podsticanje "borbenosti" kod igraa,
pri emu se sve ee koriste ak i medikamenti koji razarajue deluju na njihovu psihu. Poznato je
da je ouvanje "takmiarske motivacije" u ekipi jedan od najveih problema sa kojim se treneri,
pogotovu u takmiarskom periodu, susreu. Umesto da utakmice "hrane" i podstiu "glad za
pobedom", one kod igraa izazivaju zamor i stvaraju odbojnost prema takmienju; umesto "pravog
takmienja", utakmice sve vie postaju rutinsko "obavljanje posla".
"Takmiarska motivacija" u sportu u prvom redu je uslovljena drutvenim poloajem sportiste.
Sirotinjska geta "prirodni" su rezervati u kojima stasaju "sportski talenti" koji su spremni da "grizu"
da bi se izvukli iz bede. Vlasnici sportskog show-business-a, menaderi, treneri ne raunaju sa
"agresivnom prirodom oveka" da bi postigli svoje ciljeve, ve sa strahom sportiste da e se vratiti
tamo odakle je pobegao. Govorei o profesionalnom ragbiju Ho konstatuje: "Profesionalni sportisti
su podstaknuti da osakate jedan drugog ne samo od strane nasilju naklonjenih sportskih izvetaa i
navijaa koji kliu sa strane, nego saznanjem da ukoliko nisu dovoljno grubi postoje bukvalno
hiljade igraa niih liga i univerziteta koji ekaju da dou na njihova mesta. To je stara rezervna
armija radnika koji lome svoje vratove stvarajui od takmienja (...) jednu od najubilakijih
ivotinjskih (dog-eat-dog) borbi od vremena rimskog amfiteatra. Igrai jednostavno ne mogu da se
opuste. Oni mora da budu agresivni, da udare jae nego to dobiju, da bi sauvali svoja radna mesta.
U militarizovanom drutvu gladijatorske borbe donose profit na blagajni." (8)

Za stvaranje i razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaaj ima ukalupljivanje deteta, od najmlaeg
uzrasta, u tradicionalne oblike ponaanja i vrednovanja. Deaci se, jo pre nego to su prohodali,
uguravaju u kalup "mukarine". Jedna od najeih "igara" oca sa sinom je da otac udara dete
traei da mu ovaj vrati udarac. Igra zvana "udari tatu" od najranije mladosti postaje jedan od
osnovnih naina optenja deteta sa roditeljima i nain zadobijanja roditeljske naklonosti.
Istovremeno, deak se svakodnevno upozorava da "ne sme da bude kao devojice" koje se svode na
suprotnost "pravim mukim (ljudskim) osobinama" postajui na taj nain predmet nipodotavanja.
Ako se ima u vidu da se patrijalhalni model seksualnog odnosa svodi na dominaciju mukarca nad
enom, deak treba da se pripremi da igra ulogu agresora, a ne da postane "ena" ili "peder", to
znai objekt seksualne agresije. Videemo da ovakvo vaspitanje predstavlja plodonosnu podlogu za
razvoj "takmiarske motivacije".

Za razvoj "borbenog karaktera" izuzetan znaaj ima rano posveivanje sportu. Jo od najranijeg
kolskog uzrasta deca su izloena maltretiranju od strane sve agresivnijih nastavnika telesnog
vaspitanja koji po svaku cenu nastoje da obezbede podmladak klubovima, obino za neku bednu
nadoknadu. Umesto da najvie panje posvete deci kojoj je potrebna najvea pomo da bi savladala
pokrete i nauila vetine koje e im omoguiti da ispolje svoju kreativnost i igraju se sa svojim
drugovima i drugaricama, oni se orjentiu na "jurenje talenata" i bespotedno iivljavanje na deci za
koju smatraju da su "dobar materijal" za sport kojem daju prednost. Jasno je da su na udaru pre
svega deca iz niih drutvenih slojeva, ona iza kojih ne stoje bogati i "moni" roditelji koji e svojoj
deci, potkupljivanjem i pritiscima, omoguiti da se dokopaju najviih mesta na drutvenoj lestvici.
To su deca koja od malena mora da "grizu" da bi uspela u ivotu - osnovni kvalitet koji ih ini
"talentovanim" za sport. Na sportskim borilitima oni e postati jurinici u prvim redovima i kao
takvi otelotvorenje agresivnosti. Prema protivnikim igraima, kao i prema svojim klupskim
drugovima na treningu, odnosie se sa istom onom bespotednou sa kojom su se njihovi
nastavnici, treneri, kao uostalom i sam ivot, odnosili prema njima.

Jedna od prvih lekcija koju dete mora da savlada je da naui da udara bez milosti i da naui da trpi
udarce ne oekujui milost. Izgradnja "takmiarskog karaktera" postie se "slamanjem kime"
deteta, ubijanjem njegove ljudske linosti i njegovim podvoenjem pod autoritet trenera koji je samo
otelotvorenje autoritarnog i nasilnikog duha koji vlada u sportu (drutvu). Jedan od najvanijih
elemenata u selekciji je spremnost deteta da prihvati uspostavljena "pravila igre", to znai da
bespogovorno izvrava sve ono to se od njega zahteva. Nije lako udariti, ili ak povrediti svoga
druga, ali je to jedini nain da se stekne "poverenje" trenera i izbori mesto u timu. Tokom itave
karijere oveku e odzvanjati u glavi trenerove rei, "zlatno pravilo" ije potovanje predstavlja
osnovni uslov za opstanak na terenu: "U sportu nema prijatelja, ve samo protivnika!" - to postaje
osnovno ivotno geslo.

Mehanizam izvoenja tzv."psiholoke pripreme" pred utakmicu na izvanredan nain ukazuje na
pravu prirodu nasilja sa kojim se susreemo i u sportu. Sutina "psiholoke pripreme" je u tome da se
igrai do te mere motiviu da pobede, da postaju spremni "da poginu" i da protivniku "otkinu glavu"
da bi se postigao krajnji cilj. Radi se o fanatizovanju sa kojim se u oveku potiskuje sve ono ljudski
vredno to ga, kao oveka, pribliava drugim ljudima, i istovremeno se potencira sve ono to izaziva
odbojnost prema drugim ljudima. Budui da je pobeda neprikosnoveni imperativ, ekipa protiv koje
se igra mora da dobije status "protivnika". Sam sportski renik ukazuje na to. Utakmice koje se ne
igraju za bodove (pobeda nije od egzistencijalnog znaaja) nazivaju se "prijateljskim" u odnosu
prema onima koje se igraju za bodove i koje, dakle, imaju status neprijateljskih susreta. Zadatak
trenera je da tako psiholoki "obradi" svoje igrae da oni u svojim rivalima ne vide ljude, nego
"protivnike" koji se "moraju pobediti". Od vanosti susreta zavisi stepen do koga trener ide u
hukanju svojih igraa. Kada se radi o "bodovima opstanka" po pravilu se "ide do kraja" i suparniki
tim dobija status "smrtnog neprijatelja". Ovo je od izuzetnog znaaja jer ukazuje na neposrednu
uslovljenost agresivnog ponaanja igraa ne-takmiarskim motivima i interesima koji putem
takmienja treba da budu ostvareni. Ne uroena ljudska agresivnost, ve reirano i perfidnom
manipulacijom proizvedeno agresivno ponaanje igraa predstavlja osnov agresije u sportu.

U svlaionici se u kondenzovanom obliku pojavljuju najekstremniji oblici degradacije oveka na
zver, gladijatora, kamikazu, robota. Svlaionica je mesto na kome se manifestuje bedni poloaj u
kome se sportista, kao ovek, nalazi. U njoj se odigrava prava drama u kojoj je sportista, daleko od
oiju javnosti, objekt samovolje trenera, tih modernih gonia robova, i vlasnika klubova za koje su
sportisti samo sredstvo za ostvarivanje profita i zatitu stratekih interesa kapitalistikog poretka.
Prava "veliina" sportskih "zvezda", tih "velianstvenih idola masa" ogleda se u svlaionici, u kojoj
se oni pojavljuju kao pokorni najamnici kapitala, kao bezimeni pajaci koji, kao nevaljalo dete pred
strogim ocem, drhte pred strogim pogledom svojih gazda.
Da bi naterali igrae da "ginu" na terenu, treneri lukavo manipuliu predrasudama koje su duboko
ukorenjene u oveku. Diranje u "mukost" je provokacija koja po pravilu daje najbolje rezultate. Od
igraa se zahteva da bespotednim borilakim fanatizmom i grubou "dokau da nisu ene i pederi".
Biti ovek znai "biti mukarina", a biti "mukarina" znai biti spreman na sve one oblike
agresivnog ponaanja koje okolnosti zahtevaju - da bi se pobedilo. Provociranjem "mukog ponosa"
nastoji se unititi ljudska svest i samopotovanje i od oveka stvoriti zaslepljeni jurinik koji u
protivniku istovremeno vidi objekt za dokazivanje svoje "mukosti" i opasnost za njeno ugroavanje.
I to je ono najvanije: samo unitenjem ljudske linosti mogue je od sportista stvoriti moderne
gladijatore koji e, na znak trenera, kidisati na svoje rivale i "unititi ih", ako treba, i biti "ponosan
zbog dobro obavljenog posla".

Tome idu na ruku priroda drutvenih odnosa i, u vezi s tim, zahtevi publike za koju je sport
kompenzacija za obezvreenost i bekstvo iz turobne svakodnevice. Raspravljajui o privlanosti
ragbija Ernest Dihter, direktor amerikog "Instituta za istraivanje motivacije" ("Institute of
Motivational Research"), dolazi do zakljuaka da je jedan od glavnih razloga za njegovu popularnost
to to ragbi prua mogunost obinom mukarcu da se dokae kao "mukarina". Postoveivanjem
sa he-men-om on doivljava sebe kao "snanu ivotinju ispunjenu samopouzdanjem". Pored toga,
ragbisti se pojavljuju kao predstavnici spartanske etike. Oni su suprotnost onim momcima koji se
ponaaju "kao devojke". U tom smislu navijati za ragbiste znai "biti za dobre momke" a "protiv
loih momaka". (9) Komentariui Dihterove stavove, Ho konstatuje da ovek treba da se poistoveti
sa ljudima sa kojima mora da reava svoje drutvene probleme, a ne sa "biftecima" iz tima za koji
navija. (10)
Igrae tera u bespotednu borbu potreba da se dokau kao igrai, a ne uroeni nasilniki impulsi. Oni
nastoje da se istaknu kao nasilnici jer im to u svetu u kome dominira duh nasilja podie ugled i cenu.
Govorei o amerikom ragbiju Dek Skot upozorava da je on "institucionalno romantizovanje
nasilja". Nadimci kao to je "Besni pas" (Mad-Dog) rezervisani su za "najvee zvezde". Za trenere
su najgrublji igrai "pravi heroji". Do kog stepena manijakalnosti dovodi bespotedna konkurencija
pokazuju i postupci Bena varcvaldera,glavnog ragbi trenera na univerzitetu u Sirakuzi (SAD) koji
je, kao uslov da bi okonao vieasovni iscrpljujui trening, zahtevao od svojih igaraa da se tuku do
krvi. "Mi nagraujemo i opravdavamo nasilje i agresiju meu mladima, a onda kada se odrasli
nasilniki i agresivno ponaaju mi za to krivimo ivotinjsku prirodu oveka! ak iako prihvatimo
pretpostavku da ovek poseduje agresivne instinkte, sasvim je izvesno da je posmatrano iz ugla
linosti i drutva bolje da se agresivnost ispolji na nekom beivotnom predmetu kao to je bokserski
dak nego na telu drugog oveka". - zakljuuje Skot. (11)

Postojanje sporta jedinim nainom afirmacije oveka u drutvu i obezbeivanjem njegove
egzistencije; jednostrani razvoj oveka koji podrazumeva ne samo obraun sa duhovnou, ve i sa
primarnim potrebama oveka, ulima, prirodnim odbranbenim mehanizmima organizma;
iskljuivanje iz normalnog ivota, kidanje veza sa ljudima i potiskivanje emocija; uzimanje sve vee
koliine "stimulativnih sredstava" koja razarajue deluju na psihu - sve su to izvori frustracija koji se
ispoljavaju u obliku agresivnog i nasilnikog ponaanja. Svakodnevno potiskivanje i sakaenje
autentinih ljudskih potreba dovodi oveka u "eksplozivno stanje". Prevashodni zadatak trenera,
lekara, "deurnih" iz tabova koji finansiraju "poduhvat" je da danonono budno motre na svog
"pulena" da mu ne popusti "takmiarska koncentracija" to bi dovelo do erupcije potisnutih potreba i
kraja "pobednikog pohoda". Stalnim psiholokim pritiscima i manipulacijama, kao i sve razornijim
medikamentima, nastoji se sauvati "psihika stabilnost" sportiste, to znai fanatina usresreenost
na postizanje zadatog cilja. Radi se o svojevrsnom hipnotikom snu u kome je iskljuena mogunost
rasuivanja i ovek sledi zapovesti "glasa" koji dolazi sa strane. Otuda se insistira na "bliskosti"
izmeu trenera i sportiste, pri emu trener po pravilu stie status "roditelja", to znai onoga kome se
bespogovorno veruje. To je najvii i najperverzniji deo manipulacije: destruktivna mo, koja je
otelotvorena u treneru, pojavljuje se u obliku "oinske brige" koja simbolizuje jedan od
najplemenitijih meuljudskih odnosa.

Oigledno je da agresivnost (nasilje) u sportu pretpostavlja odreeni vrednosni obrazac koji postaje
osnov samopotvrde oveka kao sportiste i koji je u funkcionalnom jedinstvu sa ne-ljudskim
ciljevima koje ovek treba da ostvari.Priroda cilja, odnosno, nain na koji se on pokuava ostvariti
odreuje prirodu "agresivnih potreba oveka" i nain njihovog ispoljavanja. Naravno, sve se odvija
pod platom "ispoljavanja autentinih prirodnih potreba oveka", a radi se, ustvari, o unitavanju
autentinih (primarnih) potreba i linosti oveka i njegovom svoenju na sredstvo za postizanje
materijalnih interesa i politikih ciljeva.
to se tie "potrebe oveka da se takmii" ona je istorijski proizvod i Huizingina analogija izmeu
"takmienja" svraka i takmienja ljudi mogua je jedino ukoliko se pojave sagledaju na isto
fenomenolokom nivou. Mnogi primeri u zajednicama koje se nalaze "ispod nivoa" moderne
civilizacije govore da je njima stran pojam individualnog nadmetanja. Pokuaji da se od pripadnika
nekih afrikih plemena naprave "trkai", tako to e preko noi biti izvedeni na trkaku stazu,
zavrio se tako to su se oni, im bi jedan drugome za malo izmakao, saekivali u nastojanju da
zajedno prou kroz cilj.

Sport je proizvod modernog drutva. Osnovna pretpostavka za nastanak modernog sporta je
postajanje oveka individuom, to znai svest oveka o samome sebi kao samosvojnoj jedinki.
ovek, dakle, nije vie deo kolektiviteta (kao to je to bio kao graanin u antikom polis-u, ili kao
deo "stada" u srednjem veku), niti je rezultat njegove delatnosti proizvod "volje bogova" (kao to je
to bilo na antikim olimpijskim igrama) ili fatalni sled "sudbine" - ve je on osamostaljeni
samosvesni subjekt koji dela shodno svojim potrebama, ubeenjima i interesima, a rezultat njegove
delatnosti njegovo je delo (princip "linog dostignua").
Drugo, postajanje oveka individuom posredovano je vladajuim odnosima graansko-
kapitalistikog drutva koje je atomizirano na individue ("graane") i u kojem su vladajui ivotni
principi "borba svih protiv svih" i "ovek je oveku vuk". Ukinut je (antiki i srednjovekovni)
poredak privilegija (po roenju) i uspostavljen poredak u kome svako ima pravo da se bori za "mesto
pod suncem". To je bilo od odluujueg znaaja za uspostavljanje principa "jednakost na startu",
kamena temeljca (modernog) sporta.

Tree, u modernom drutvu, pored principa kompeticije, dominira princip uinka. To znai da sport
nije borba za pobedu u istom smislu, kao to je to bilo na antikim olimpijskim igrama i
srednjovekovnim turnirima, ve je borba za pobedu koja se ostvaruje postizanjem veeg uinka
(rezultata, odnosno, rekorda). U osnovi sporta se nalazi progresistika logika "bre, dalje, snanije"
koja je posredovana mehanizmom kvantitativnog sravnjivanja - osnovom odreivanja "vrednosti" u
drutvu koje se temelji na rovno-novanoj privredi. To uspostavlja mogunost za postizanje
"rekorda" koji se pojavljuje kao od oveka osamostaljena i posredstvom trine logike otuena
vrednost koja postaje neprikosnoveni kriterijum za odreivanje uspenosti ljudske delatnosti.
Praktino, ovek stie mogunost da se takmii sa apstraktnim "protivnikom" koji se pojavljuje u
obliku hronometra. Istorija sporta se svodi na hronoloki sled brojeva koji oznaavaju "rekorde"
kojima su pridodata imena obezlienih "rekordera". Mehanizam koji je uslovio otuenje rezultata od
oveka (u formi "rekorda"), istovremeno je i uslovio otuenje oveka od ljudske zajednice i od
samog sebe kao oveka (u vidu "sportiste"), odnosno, pretvaranje oveka u "materijal" i orue za
postizanje rekorda. Umesto novovekovne "slobodne individue", ovek je nanovo postao podanik
vladajue moi (kapitala). "Degradacija sporta", o kojoj piu ideolozi liberalizma, ustvari je
degradacija izvornog principa takmienja uspostavljanjem sve vee dominacije principa uinka. To
je jo jedan dokaz da sport nije zasebna i van-istorijska pojava koja se temelji na "ivotinjskoj
prirodi oveka", ve da je proizvod modernog (graansko-kapitalistikog) drutva i da deli njegovu
sudbinu.

U dananjem sportu dolo je do potpune degradacije antikog agon-a koji je insistirao na "ojstvu"
kao do krajnjih granica razvijenim ljudskim snagama (na emu je posebno insistirao Nie u svom
obraunu sa hrianstvom i telesnom skuenou malograanina). Ne samo da je itav telesni razvoj
oveka u sportu podreen pravilima tehnike racionalnosti i principu uinka, koji sistematski
unitavaju kako prirodne, tako i ljudske osobenosti oveka stvarajui od njega stroj za postizanje
rekorda - ve je itav njegov angaman podreen trgovakoj logici. Do ega je to dovelo pokazuju i
zadnji dogaaji: sve vei broj sportista "pomera" rekord ne prema svojim stvarnim mogunostima,
nego prema tome koliko je dovoljno da se postigne novi rekord - jer imaju ugovor sa svojim
"sponzorima" da budu plaeni po rekordu, bez obzira koji rezultat postigli. Sportsko takmienje
postaje sredstvo za ostvarivanje utilitarnih ciljeva, a ne izraz autentinih potreba oveka. Borba za
pobedu, za postizanje rekorda - sve se to odvija po zadatom scenariju koji se ne vodi logikom
razvoja sporta (igre, ljudskih moi), ve logikom ostvarivanja materijalnih i politikih interesa.
Takmienje na sportskom polju samo je jedan od pojavnih oblika borbe vodeih kapitalistikih
grupacija za dominaciju u svetu. Sportisti su samo prividno akteri sportskih susreta. Ustvari, oni su
samo uesnici u predstavi u kojoj treba da to vernije odigraju ulogu koja im je namenjena. Ako su
na antikim olimpijskim igrama ljudi bili "igrake bogova" (Platon), u dananjem sportu su igrake
kapitalista.

Budui da novi i sve bespotedniji zahtevi koji se pred oveka postavljaju u sportu daleko
prevazilaze mogunosti ljudskog organizma i da je upotreba sve razornijih sredstava i metoda postao
osnovni preduslov za postizanje novih rekorda, dolo je do prevazilaenja "takmiarske" i do razvoja
samodestruktive motivacije. Naputa se teorija po kojoj je ovek "agresivno bie" i "ivotinja" i
ovek dobija status eksperimentalnog zamoreta i robota. Ne vie spremnost da se "grize", nego
spremnost na samoubilake treninge i monstruozne medicinske tretmane postaje osnovna
pretpostavka za odabir "talentovane dece". Kategoriki imperativ dananjeg sporta ne glasi vie
"pobedi druge!", ve "pobedi sebe!", to znai blokiraj odbranbene mehanizme organizma i dovedi
telo do cilja po cenu njegovog unitenja.
I u borilakim sportovima ovek je sve manje "protivnik", a sve vie objekt destrukcije. Priprema za
"borbu" pre svega podrazumeva detaljno upoznavanje s mehanizmima funkcionisanja tela, s
"takama" koje treba pogoditi da bi se protivnik "iskljuio" iz borbe. Strategija pobede se sve vie
zasniva na nauci, kao i "tretman" tela i psihe u procesu "proizvodnje ampiona", to vodi ka potpunoj
dehumanizaciji i denaturalizaciji kako oveka, tako i odnosa izmeu sportista.


Sport i rat


Sportska takmienja su po svojoj prirodi najblia ratu. Praktino, ona su podraavanje ratnih okraja.
Na to upuuju i izrazi koji dominiraju u sportu: "protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-
napad, juri, linija odbrane, strategija napada, razbiti protivniku odbranu, razviti napadake linije,
obezbediti podrku napadakim redovima, obezglaviti protivnika stalnim juriima i naterati ga na
povlaenje, zbiti odbranbene redove, ukopati se u odbrani, uneti paniku u protivnike redove, naneti
protivniku udarac od kojeg ne moe da se oporavi, onesposobiti napadake redove, naterati
protivnika da se povue na svoju teritoriju, unititi igru protivnika, slomiti protivniku moral, sruiti
ga na kolena, dotui ga do kraja, naterati ga da se preda, ubiti mu volju da se bori, kukaviki se
predati, junaki izginuti branei svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odluujui juri... "Scene
sa otvaranja sportskih predstava, zastave, himne, defile, taktovi koranice koju po pravilu izvode
vojni orkestri, strojevi korak - sve to pre podsea na ratni sukob nego na igru slobodnih ljudi.

Interesantna je i priroda sportskog okraja. Svaki tim ima "svoj" deo terena (teritoriju) sa koje "kree
u napad" na protivniku teritoriju na kojoj se nalazi vrednost koju protivnik nastoji da sauva.
Postizanje koa ili gola predstavlja poraz branilaca s tim to su steeni poeni simbolian izraz
vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmica rat u kome je pobedio onaj ko je
uspeo da pobedi u veem broju borbi i na taj nain osvoji vei broj poena (vei plen). Radi se o
scenariju koji odgovara srednjovekovnim pljakakim pohodima plemia. Uostalom, i ustrojstvo
kluba, kao i klupski simboli, upuuju na povezanost sporta sa srednjovekovnim tradicijama. Klub je
organizovan kao svojevrsni srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, velianje "svetlih tradicija" (to
se iskljuivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih mitova o "najveim igraima" (borcima) koji
postaju legendarni uzori za mlae lanove i simpatizere kluba (klana) kao i sredstvo za zadobijanje
prestia meu klanovima - sve to ini (dodue banalizovani) kolorit prolosti. to se tie stadiona, on
je svojevrsno utvrenje i kao takav sedite klana, dok je igraki teren "sveto zemljite" iz kojeg
izvire ivotna snaga klana koja hrani borilaki fanatizam svojih pripadnika. "Poginuti borei se na
svom terenu za boje svog kluba!" - predstavlja najsvetiju obavezu i ast. "Izdati klupske boje"
postaje najvei zloin koji se ni sa im ne moe iskupiti. Tenzija emotivnog dovedena je do usijanja:
u trenucima pobede sportista se osea kao simbol klana i idol slavljenikih masa; u trenucima poraza
osea se kao bedni izdajnik koji je pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme
odgovornosti na isti nain, ali se pod njim neminovno povija.

Militantno strukturiranje sportske grupe neposredna je posledica ratnike prirode sporta. Pojedinac je
podreen timu; tim ima vou koji, na terenu, nastoji da realizuje pobedniku strategiju trenera,
glavnog komandanta operacije i neprikosnovenog autoriteta. "O trenerovoj rei se ne raspravlja, ona
se izvrava!", to znai, trenerova "uputstva" imaju karakter zapovesti koja se moraju sprovesti u
delo. Potovanje autoriteta, disciplina, uniformnost svesti - glavne su odlike "dobre ekipe".
Saradnja i solidarnost u ekipi odgovaraju ustrojstvu borbene grupe. Njihov smisao je u jaanju
"timskog duha" sa kojim treba obezbediti pobedu. Istovremeno, u ekipi vlada bespotedna borba
izmeu igraa za zadobijanje vodeih pozicija u timu koje obezbeuju mogunost za igru.
Konkurencija u ekipi, to znai sistematsko podsticanje agresivnog egoizma, osnovno je i
najefikasnije sredstvo sa kojim trener manipulie da bi naterao igrae da izvravaju njegove zahteve.
Strah od gubitka mesta u timu, to znai da e biti dovedena u pitanje njegova egzistencija i
afirmacija, predstavlja onu snagu koja neprestano primorava igraa "da se dokazuje" ne samo
udvorikim odnosom prema treneru i vlasnicima kluba, ve i spremnou da rtvuje i svoje zdravlje
- da bi ostao na parketu. Za mladog igraa klupa je startna pozicija sa koje kidie na svoje starije
suigrae; za njih, klupa je kraj karijere. Izgubiti mesto u timu je mnogo gore nego izgubiti utakmicu.
Osnovno pravilo u sportu je da svako gleda sebe, odnosno, da je svako svakome protivnik. Euforija
"drugarstva", koja zahvata ekipu u trenucima pobede, koja svima donosi korist, brzo se zaboravlja
kada treba pronai "krivce" za poraz i ouvati mesto u timu.

Takozvana "sportska igra" je borba protivnikih grupa koja se odvija u formi takmiarske igre. Radi
se, dakle, o zloupotrebi forme igre putem koje bespotedni obraun izmeu "protivnika" dobija
kulturni legitimitet. Smisao "sportske igre" nije u tome da se svakom uesniku prui mogunost da
slobodno realizuje svoje stvaralake (igrake) moi, kao i da omogui stvaralaku saradnju sa
drugim uesnicima u igri i na taj nain razvije meuljudske odnose, ve da stvori normativne ograde
u okviru kojih treba da se odvija sukob. "Strategija igre", sa kojom svaki trener nastupa,svodi se na
razradu plana koji treba da onemogui protivnika da razvije "svoju igru". To znai da sprei
protivnike igrae da realizuju svoja igraka znanja koristei se pri tom svim dozvoljenim (i mnogim
nedozvoljenim) sredstvima. Ovo je od izuzetne vanosti jer se u sportskoj igri nasilje, koje se van
sportskih terena kanjava,ne samo tolerie ve i podstrekava. Radi se o "regularnom" nasilju koje ne
sme da "sputava sportsku borbu", i istovremeno treba da sprei da se ona ne pretvori u
nekontrolisanu tuu. Nasilje postaje jedan od najvanijih sredstava za ostvarivanje "strategije
pobede". U irem smislu, ono podrazumeva, pored telesnog nasilja i izazivanje protivnika. Na
injenici da voa igre protivnikog tima ima "slabe ivce" neretko se gradi itava strategija, jer
"obezglaviti" protivnika znai razbiti njegovu igru to predstavlja siguran put do pobede.
Na razvoj agresije u sportu uticala je i stalna izmena pravila koja su omoguila promenu naina igre.
Uzmimo za primer koarku. Od pasivnog iekivanja protivnika u zoni, koji je mogao neometano da
utira na ko, dolo se do "totalnog presinga", to znai do apsurda dovedene koncepcije da je
"napad najbolja odbrana". Smisao takve odbrane nije samo u onemoguavanju protivnika na itavom
terenu da razvije igru i doe u povoljnu poziciju da postigne ko, ve i u spreavanju protivnika da
ubaci loptu u teren, to znai da zapone igru. Igra bez lopte, to znai bespotedna i samorazarajua
telesna borba izmeu protivnikih igraa za igraki (ivotni) prostor, postaje glavni sadraj igre.
Umesto dominirajueg, igraka tehnika postaje samo pratei element igre, s tim to je i njena priroda
odreena prirodom sportske borbe.

Imperativ pobede potiskuje i degenerie ljudsko u oveku. Strah od poraza, to znai strah od
budunosti, dovodi do toga da ovek u protivnikoj povredi, to znai tuoj nesrei, vidi svoju
"sreu". to je sukob dramatiniji to sportista u svom protivniku manje vidi oveka, a vie objekt na
kome treba da dokae svoju "vrednost", odnosno, vidi u njemu opasnost koja ugroava njegovu
egzistenciju i preti da ga gurne u bedu, odakle je krvavim radom i bespotednom borbom izaao.
Procesi otuenja i postvarenja oveka, to znai uguravanje oveka u kalup lojalnog i upotrebljivog
"graanina", uslovljavaju "meuljudske odnose" u sportu. Pravila tzv. fair-play-a, kao to je reeno,
pozivaju na potovanje poretka koji svodi ljude na neprijatelje, a ne na potovanje oveka.
Iskustvo govori da to je manji imperativ pobede, utoliko je igra spontanija, matovitija,
samoinicijativnija, jednom rei - slobodnija. Sportisti se manje odnose jedni prema drugima kao
prema "protivnicima", a vie kao su-igraima. Ne tei se (telesnom) onemoguavanju, ve
nadigravanju. Nije bitan rezultat ili pobeda, ve nain na koji se do njih dolo. Estetski elementi
("lepa igra") dobijaju prevagu nad telesnom sirovou i grubostima. Ipak, sve je to daleko od istinske
igre koja podrazumeva prevazilaenje kako principa kompeticije, tako i principa uinka.

I decu ubijaju , zar ne?


Umrla je dvanaestogodinja devojica Adriana urka. Bila je gimnastiarka, jedna od "uda" koje
proizvodi rumunska industrija gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu,
naneo njen trener George Florin, jedan od onih "pedagoga" koji su "stvorili" Nau Komanei i na
kojima poiva svetska gimnastika i sport u celini.
Ovakve vesti kao da vie nikoga ne uzbuuju. Pogotovu ne one koji se nalaze u svetskom show-
business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo sporta. Svake godine stotine sportista izgube
ivot, hiljade bivaju ubogaljeni... To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledei, na koga
treba "tipovati", u koga treba ulagati da bi se dobilo vie, mnogo vie... Tano je, radi se jo o detetu,
ali ta se tu moe kada ta "aava deca" po svaku cenu hoe da se dokopaju "slave" i novca. A da bi
se to postiglo, treba se podrediti zahtevima koje postavlja "vrhunski sport". Put ka "savrenstvu"
zahteva "savreno telo". A to znai da treba spreiti rast skeleta, onemoguiti polno sazrevanje, to
znai normalni bioloki razvoj da bi se sauvala detinja vitkost toliko potrebna da bi se
impresionirala sportska birokratska "elita" koja odreuje "ocene",a samim tim i sudbinu oveka. Oni
su ti koji vode rauna da ne doe do zastoja u "progresu". Njihove "ocene" oznaavaju put koji vodi
"napred" - ka jami. U njoj sada, pored njenih "slavnih" prethodnika iz "vrhunskog sporta", lei i mala
Adriana. Pokuala je da, sa drveta na kojem bljete "odliija", dohvati "zlato" - i sunovratila se, kao i
mnogi drugi pre nje, u tamu ponora.

Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama je sve dublja. Iznad nje se
njiu, sudaraju, zveckaju visuljci smrti mamei one koji u sablasnoj senci drveta, koja pada preko
jame, vide most koji ih vodi iz ivotnog nitavila. Sirotinja je ta koja slui da se dokae da je mogue
ii dalje. Leevima radnike dece poploana je staza koja vodi u "budunost". Kada je faista
Samaran otiao u Bukuret da okai "Zlatni olimpijski orden", najvie priznanje u svetu sporta,
rumunskom diktatoru auesku u znak priznanja za njegov "neprocenjivi doprinos razvoju sporta i
olimpijskog pokreta", on je samo pokazao da ne postoji "istok" i "zapad", ve da postoje oni koji
tlae i oni koji su tlaeni. Jo jedanput je potvreno da je sport sredstvo za ouvanje uspostavljenog
poretka, internacionala kapitala i vladajuih politikih centara moi. Znao je Samaran na kakav
monstruozni nain funkcionie rumunska industrija sporta, kao to je znao za zloine vojne hunte u
Seulu, kojoj su, uz njegovu svesrdnu podrku, dodeljene Olimpijske igre 1988. godine. Ali je isto
tako znao da je ouvanje olimpijske piramide moi mogue samo ukoliko svaki njen deo ima vrst
oslonac i da samo jedan izvueni kamen moe da ugrozi prividno monolitni olimpijski bastion.

Smrt Adriane je simbolino ubijanje ljudskog. Njen trener nije eleo da ubije njeno telo, ve njenu
linost. On je nastojao da postigne ono to je osnovni cilj sportske pedagogije: da od svoje
"tienice" napravi robotizovanu lutku koja e bespogovorno slediti njegove komande. Radi se,
dakle, o instrumentalizovanom nasilju. Njegova "greka" se sastoji u tome to je, u jednom trenutku,
preterao u korienju jednog od najprimitivnijih metoda za slamanje ljudskog dostojanstva, dakle,
to se nije posluio nekim "suptilnijim" metodom i "naveo" Adrianu da uradi ono to je od nje
zahtevao. Upozoravajue deluje podatak da su mnoga deca, kao i njihovi roditelji, prihvatila
Florinov metod "ubeivanja" verujui da e im to pomoi da dou "do vrha". To se, uostalom,
uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u izgradnji mazohistikog (samodestruktivnog) karaktera
vidi jednu od osnovnih pretpostavki za razvoj "vrhunskog sporta". Nevolja je u tome to je
postizanje novih "vrhunskih rezultata" u sve veoj nesrazmeri sa stvarnim mogunostima organizma.
Fanatini obraun oveka sa sopstvenim telom postaje osnovni nain da se unite prirodne
odbranbene reakcije organizma da bi mogao da se natera na samounitavajui napor. Trener je taj
koji batinama treba da "pomogne" sportisti da "prevazie trenutke malodunosti", to znai
kapitulaciju pred premorom, da bi sa novom estinom nastavio da unitava svoj iznureni organizam.
U tu "pomo" spada i sadistiko poniavanje oveka iz ega treba da sledi potreba za "dokazivanjem
linosti" u vidu manijakalnog juria na sopstveno telo.
Adriana i njen ubica Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa bezumnom revnou podredili
vladajuem duhu destrukcije da bi se, svako u svom domenu, domogao vladajuih vrednosti. On nije
delovao kao slobodan ovek, ve kao produena ruka vladajue moi koja se ne pojavljuje samo u
obliku pesnice ili bia, ve i u svim onim oblicima koji vode ka unitenju ovekovog organizma i
njegove linosti. Adriana pogotovu nije delovala kao slobodan ovek, ve kao zalueno dete koje,
usmeravano od strane bolesno ambicioznih roditelja, beskrupuloznih "sportskih radnika", novinara i
lekara-monstruma - nije ni moglo da bude svesno kuda ide.

Da je sport oblast u kojoj su ljudi preputeni na milost i nemilost kapitalu i politici govori i to to ne
postoji nikakav zakonski osnov za spreavanje zloupotrebe sportista, posebno dece, za stvaranje
profita i postizanje politikih ciljeva. U radnim zakonodavstvima irom sveta propisana su
ogranienja i zabrane kada je u pitanju rad dece. Vodi se rauna o njihovom "zdravlju", "pravilnom
razvoju linosti", "pravu na sreno detinjstvo", "obrazovanju"... U sportu, u kome proizvodnja
"ampiona" zapoinje jo u predkolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se ograniava
vreme treninga dece i veliina napora. Pored toga, ne poklanja se ni najmanje panje harmoninom
razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti deteta ve se itav njegov telesni razvoj prilagoava
sportskoj disciplini za koju je dete,po oceni "strunjaka", "talentovano". Tzv. "rana specijalizacija",
to znai sistematsko ubogaljivanje deteta u najvanijim godinama razvoja, jedan je od osnovnih
preduslova za "razvoj vrhunskog sporta". Dete i bukvalno postaje "materijal" koji treba tako da se
"istee" da jednog dana postigne planirani rezultat. Kako se "obaraju rekordi", tako se poveavaju
zahtevi koji se pred mlade postavljaju. Govorei o "crnim" i "belim" sportistima, Irina Privalova,
jedna od najbrih "belih" printerki sveta, kae i sledee: "Potpuna je neistina da su crnci i crnkinje
nadmoni u sprintu zbog prirodnih prednosti. Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u
ivotu,na primer tranju, pevanju ili igranju i ne rade nita drugo. Nama priroda nije nita uskratila.
Treba samo mnogo i struno da se trenira. Ja imam praktino osmoasovni radni dan. To je moj
posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi iz drugih profesija." (12) Privalova, koja je
inae "prve korake u sportu nainila kada je imala tri godine" (13), je na saeti nain objasnila
"tajnu" sportskog "uspeha": to se ranije dete u potpunosti posveti odreenoj sportskoj disciplini,
utoliko su vei izgledi da e se probiti "do vrha". To je monstruozna "pedagogija",ali ona tano
izraava stanje stvari u dananjem sportu (drutvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru
"krunisala" tako to je postala trei transparent amerike firme "Nike", nije pomenula koliko hiljada
mentalno i telesno ubogaljene dece "vredi" jedan profesionalni ugovor. Nju zanima da pridobije to
vie dece u Rusiji da krenu stopama dece iz amerikih crnakih geta. Imajui u vidu razmere
siromatva i bede u novostvorenoj kapitalistikoj Rusiji, Privalova e imati na raspolaganju veliki
broj "talentovane" dece koja e, za koru hleba i zaslepljeno bljetavim iluzijama, krenuti ka
olimpijskom vrhu. Uostalom, put je ve utaban. Hiljade unakaenih leeva ve visi na liticama
obeleavajui "slavni" staljinistiki "put u budunost". Sada su olimpijsku baklju preuzeli "Adidas",
"Coca-Cola", "Nike", "Mercedes"... Kapitalistiki koncerni su prisvojili naslee "realnog
socijalizma" i od dojueranjih "ambasadora" sovjetskog birokratskog reima napravili svoje
reklamne panoe.

Privalova nije pomenula ni "stimulativna sredstva" koja su, ve vie godina, "pogonska snaga" za
postizanje "vrhunskih rezultata". Pilule, inekcije, hormoni, "specijalni tretmani", "krvni doping" i sve
ono to moe da ponudi dananja medicina i njeni lekari-monstrumi sve vie postaje realnost i tzv.
"deijeg sporta". Svakim danom sve mlai uzrasti dolaze pod udar neumoljivog imperativa "bre,
dalje, snanije". Iza tog "principa progresa" krije se sve nezajaljivija glad kapitalistikih koncerna
za profitom. Svetski sportski business ve vredi vie od 700 milijardi dolara godinje, s tim to do
kraja ovog veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu sve dublja kriza
kapitalizma, razmere borbe za trite koja se sve vie rasplamsava, postaje jasno zbog ega se sa
takvom bezdunou i deca stavljaju na oltar unitenja. Sve bespotednija borba za opstanak uklanja
i poslednje velove "humanosti" sa kojim je kapitalizam, kao i bivi reimi "realnog socijalizma",
doskora mahao da bi rasterao sve vei smrad koji, u "borbi za progres", ostavlja za sobom.


x x x

Fusnote


1)U:Charles,J-B.:Ma Metode,Preface,1890.Kod:Pierre de Coubertin:Textes choisis, III tom,182.s,
Comite Intrenational Olympique,Weidmannsche Verlag, Zurich,1986.
2)Kod:Richard D.Mandell,The Nazi Olympics,234.s,Souvenir Press,London,1972.
3)Erich Fromm,Anatomija ljudske destruktivnosti,1.knj.139-141.s.Naprijed, Zagreb, 1973.
4)Isto,137.s.
5)Isto,136.s.
6)Christopher Lasch,The Culture od Narcissism,208.s,Warner Books,New York, 1979.
7)Kod:Paul Hoch,The Rip of the Big Game,19.s,Doubleday, London, 1972. Komentariui
Lorencove stavove,Pol Ho konstatuje:"Ako,za razliku od Konrada Lorenca,ne prihvatimo
"agresiju" kao neku uroenu osobinu izvan drutva i istorije,mogli bismo da se zapitamo da li se tu
odista ne radi o ozbiljnim nedostacima u naem dananjem drutvenom poretku koji daje povoda za
irenje frustracije i agresije.A ako zakljuimo da je to tako,zar ne bismo morali da preispitamo ulogu
gledalakog masovnog sporta u pruanju "oduka" ili "proiavajuem oslobaanju" tih
frustracija,a da se ni na koji nain ne dovedu u pitanje njihovi drutveni uzroci?"Isto,19.s.;Ovde i
napomena Viktora Frankla da nas je Karolin Vud erif "upozorila da ne stvaramo iluziju,kao to to
ini teorija koja oveka smatra zatvorenim sustavom,da se agresivnost moe oslabiti i umanjiti ako
se usmjeri u bezopasne aktivnosti kao to je,na primjer,sport.Sasvim suprotno tome,"istraivanja su
dala vrste podatke u prilog injenici da uspjeno izvrenje agresivnog ponaanja uope ne ublauje
kasnije nastalu agresivnost,nego je zapravo najbolji nain da se samo povea uestalost agresivnih
odnosa(istraivanja su uzela u obzir ponaanja ivotinja jednako kao i ponaanje ovjeka)"".Viktor
E.Frankl,Neujan vapaj za smislom,93,94.s, Naprijed, Zagreb,1981.
8)Isto,28.s.
9)Kod:Paul Hoch,isto,22-25.s.
10)Isto,24.s.
11)Jack Scott,The Athletic Revolution,173,174.s,The Free Press,New York,1971.
12)"Politika",22.novembar 1994.
13)Isto,

x x x