Bankarske Krize

UNIVERZITET SINGIDUNUM
Departman za
poslediplomske studije
MASTER RAD
BANKARSKE KRI ZE I RESTRUKTUI RANJ E
BANAKA
Mentor: Student:
Prof. dr Miroljub Hadi Goran Prebo M9314/08
Beograd, jun 2010.
___________________Bankarske krize i restruktuiranje banka_________________
1
SADRAJ
2
SADRAJ
UVOD....4
I. KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA KAO TEORIJSKI PRISTUP
PROBLEMU10
1.1. Krize banaka..10
1.1.1. Posledice bankarske krize na ekonomiju u celini....11
1.2. Teorijski modeli bankarskih kriza.....13
1.2.1. Gledite monetaristike kole.....13
1.2.1. Teorija asimetrinih informacija....14
1.3. Reavanje kriznog stanja u bankama....................16
1.4. Postupci za reavanje problematinog stanja u bankama......21
1.4.1. Obelodanjivanje finansijksih podataka banke....23
1.4.2. Potrvrivanje zateenog stanja u banci..23
1.4.3. Regulativa preventivne kontrole kvaliteta poslovanja banaka...25
1.4.4. Restruktuiranje banaka..26
II. BANKARSKE KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA U ZEMLJAMA
U TRANZICIJI....33
2.1. Bankarske krize u zemljama u tranziciji...33
2.2. Privatizacija banaka u zemljama u tranziciji u kontekstu njihovog
celovitog restruktuiranja.....37
2.2.1. Maarska.......40
2.2.2. eka.....42
III. BANKARSKE KRIZE U RAZVIJENIM ZEMLJAMA.....47
3.1. Kriza u amerikom bankarstvu (1985-1991)....47
3.1.1. Osnovni uzroci finansijske krize u SAD 80-ih godina...................48
3.1.2. Pristup razreavanju krize tedionica u SAD 80-ih godina............49
3.2. Bankarske krize u dravama Skandinavije (1987-1994)......49
3.2.1. Tok i dinamika krize.......50
3.3. Ameriki model sanacije bankarskih kriza......51
3
3.4. vedski model......54
IV. SVETSKA FINANSIJSKA KRIZA........57
4.1. Uticaj krize na finansijski sistem SAD....57
4.2. Uticaj krize na finansijski sistem Evropske unije60
4.3 Svetska finansijska kriza na teritoriji Srbije63
4.3.1. Mere NBS u prevazilaenju krize.................................................70
ZAKLJUAK.....74
LITERATURA........78
4
UVOD
5
UVOD
Predmet istraivanja rada jeste razmatranje pitanja mehanizama bankarskih kriza
razliitih koncepata bankarskih kriza i osnovnih faktora (makro i mikroekonomskih)
koji utiu na njihovo formiranje kao i nainima za njihovo reavanje. Sam predmet
ovog rada moe se podeliti na teoretski, praktini i operativni.
U teoretskom delu rada objanjeni su osnovni pojmovi, termini, definicije i
mehanizmi bankarskih kriza kao i naina da se kriza prebrodi. Dok se u operativnom
delu rada daju konkretni primeri bankarskih kriza u zemljama razliitog stepena
razvijenosti i razliiti modeli prevazilaenja kriza koje su date zemlje primenile.U
radu postoji povezanost kao i stalna interakcija izmeu teoretskog i operativnog dela.
Teorija bankarskih kriza je oblast koja se intenzivno razvija u poslednje dve i po
decenije. Odreeni problemi obraeni su polovinom 20-og veka do forme teorijskih
paradigmi, ali su to vie bile opservacije na temu anomalija u ekonomskoj dinamici,
nego jasno formulisani teorijski okvir za analizu fenomena kriza u finansijskom
sektoru. U osamdesetim i devedesetim godinama prolog veka broj kriza banaka
drastino se poveao u odnosu na period neposredno posle Drugog svetskog rata, to
je uzrokovalo razvoj, odnosno, ekspanziju razliitih teorijskih stavova vezanih za ovu
problematiku. U ovaj teorijski milje integrisana je intencija da se formulisanim
teorijskim i analitikim aparatom objasni fenomenologija kriznih epizoda, tj. kriza
kako u razvijenim, tako i u tranzicionim zemljama.
esto je verovanje da kriza bankarskog sistema proizilazi iskljuivo iz
makroekonomskog konteksta, zbog ega e ako se primeni odgovarajua
makroekonomska politika ekonomija ojaati, a banke prevazii svoje probleme. Po
ovom verovanju, dok makroekonomska politika ne da rezultate, nema svrhe
preduzimati bilo kakve mere za ozdravljenje bankarskog sistema.
Kriza makroekonomskog konteksta ima odluujui uticaj na stanje banaka, ali su
pogreno upravljanje bankama, neefikasan sistem kontrole i politiki uticaj, u krajnjoj
liniji jednako znaajni za pojavu insolventnosti banaka kao i makrokontekst u kome
banke posluju. Insolventnost banaka ako se ne podvrgne odgovarajuem tretmanu
vodi do rasta pogrene alokacije sredstava i porasta gubitka, koji se na kraju
materijalizuju kao fiskalni deficit. U takvoj situaciji makropolitici je teko da bude
uspena i ostvari privredni rast, ukoliko se u isto vreme ne obrati panja i na makro i
6
institucionalne aspekte. Ako se to ne uini, uobiajeni recepti za podsticanje
privrednog rasta i konkurencije koji funkcioniu u uslovima ekonomske stabilnosti
pokazae se kao kontraproduktivni. Bankarske krize su globalna pojava. i sanacija
banaka predstavlja svetski proces. Meutim, dok je u razvijenim zemljama cilj
sanacije banaka zatita poverilaca, dotle se u zemljama u tranziciji radi o tome da se
paralelno sa prelaskom na trine uslove privreivanja bankarski sistem u hodu
prilagoava kako bi i sam prihvatio trine kriterijume poslovanja. U oba sluaja
sanacija banaka usmerena je ka postizanju to vee efikasnosti u funkcionisanju
bankarskog i celokupnog finansijskog sistema. Takav bankarski sistem predstavlja
kljunu kariku stabilnog i uspenog privrednog razvoja svake zemlje.
Nauni cilj istraivanja jeste da se putem deskripcije, analize i istraivanja ukae
na raznolikost shvatanja bankarskih kriza, tekoe u njihovom predvianju, kao i
razlike u pogledima na njihovo reavanje.
Drutveni cilj istraivanja je davanje doprinosa kroz predstavljanje procesa
bankarskih kriza i restrukturiranje banaka. Cilj je takoe da se kroz kritiku analizu
efekata primene raznovrsnih tehnika restruktuiranja banaka ukae na mogue naine,
da se sprovoenjem odgovarajuih tehnika i politika poboljaju performanse banaka i
kreira profit.
U skladu sa predmetom i ciljem istraivanja, a na osnovu teoretskih i istraivakih
podataka, postavili smo sledee hipoteze:
Generalna hipoteza: Bankarske krize ili stanje iroko rasprostranjene
nesolventnosti banaka koje poprima karakteristike epidemije i preti optim slomom
bankarskog i finansijskog sistema, moe se ublaiti ili otkloniti procesom izazivanja
promena same strukture kapitala banaka.
Posebna hipoteza: Ne postoji jedinstveni model reavanja kriznog stanja u
bankama, koji se moe primeniti u nacionalnim ekonomijama, ve se svakom sluaju
bankarske krize mora pristupiti odvojeno od prethodnog, sa uvaavanjem
ekonomskih, socijalnih, politikih specifinosti zemlje u kojoj je kriza nastala.
Ako se bankarske krize posmatraju kao opti poremeaji poverenja, njih je teko
predvideti, ali ih je relativno lako reavati. U tom sluaju reenje se trai u obnovi
poverenja u nosioce ukupne ekonomske politike. Dobro osmiljena funkcija centralne
banke kao ,,kreditora poslednje instance u tome moe da odigra vanu ulogu.
Ukoliko se bankarske krize posmatraju kao posledice unutranjih privrednih slabosti
konkretne zemlje, onda ih je relativno lako predvideti, ali ih je teko reavati.
7
Razreenje krizne epizode ili opte sklonosti ka bankarskim krizama u nekoj zemlji u
tom sluaju e zahtevati uklanjanje svih fundamentalnih slabosti date privrede, kao
to su: nedostatak konkurentnosti, sklonost moralnom riziku u poslovanju
finansijskog sektora, loa i netransparentna fiskalna politika. Meutim, ako se
bankarske krize posmatraju iskljuivo kao posledice nesavrenosti u funkcionisanju
meunarodnih finansijskih trita, onda ih je jednako teko predviati i reavati. U
tom sluaju u prvi plan izbijaju pitanja koliko meunarodni prudencioni standardi
pomau stabilnost, a koliko predstavljaju regulatorne distorzije; koliko likvidnost
finansijskih trita u nastajanju pomae, a koliko odmae finansijskoj stabilnosti; i na
kraju, u kojoj meri postojanje nacionalnih valuta s malom zalihom poverenja pomae,
a koliko odmae finansijskoj stabilnosti i privrednom razvoju?
Obrada teme master rada i realizacija postavljenih ciljeva zahteva kompleksno
istraivanje i odgovarajuu metodologiju. U radu preovalauje deduktivni metod,
tj. posredni oblik zakljuivanja od opteg ka posebnom, to je uoljivo iz samog
sadraja rada, gde se polazi od pojma bankarskih kriza, kao i naina za njihovim
prevazilaenjem do konkretnih primera krize i restruktuiranja u tranzicionim i
razvijenim zemljama. Samim tim to se polo od samog predmeta istraivanja, pa do
njegove konkretizacije na primerima, pored dedukcije u radu su najvie koriene
analiza kao postupak kojim se ulazi u samu bit problema na nain da se pojave i
procesi ralane na njihove sastavne delove, specifikacija i apstrakcija od logikih
metoda. Takoe su u radu ispitivane veze i odnosi izmeu sastavnih delova, pa je
prema tome u radu zastupljena i metoda uporeenja, s ciljem komparativne analize i
formiranja sopstvenih stavova i zakljuaka.
Rad je podeljen u etiri osnovna dela:
I Deo Krize i restruktuiranje banaka kao teorijski pristup problemu
II Deo Bankarske krize i restruktuiranje banaka u zemljama u tranziciji
III Deo Bankarske krize u razvijenim zemljama
IV Deo Svetska finansijska kriza
U prvom delu rada pod nazivom ,, Krize i restruktuiranje banaka kao teorijski
pristup problemu izlau se osnovni koncepti koji objanjavaju bankarske krize, ali i
razmatraju procesi rekonstrukcije, odnosno sanacije bankarskih sistema. U
ekonomskoj nauci ne postoji usaglaeno miljenje o brojnim pitanjima koja nastaju
8
kad pokuavamo da istraimo fenomen bankarskih, finansijskih kriza. Kompleks
otvorenih pitanja je veoma veliki. Veliki broj meu njima ukljuuje problematiku
uzroka kriza, a ta se problematika opet moe definisati na razliitim nivoima
univerzalnosti. U radu su pomenuti i teorijski modeli kriza, odnosno analitiki pristupi
koji treba da poslue kao teorijska pozadina empirijskih analiza. to se tie
rekonstrukcije bankarskog sistema, njeni osnovni oblici su likvidacija i sanacija. U
praksi se retko insolventnost reava likvidacijom, ve mnogo ee sanacijom. Praksa
poznaje razliite pristupe problemu sanacije. Izbor oblika i postupka sanacije zavisi
od postojeih okolnosti u svakoj konkretnoj zemlji, ali i injenice da su se neki od
oblika u praksi pokazali kao efikasniji od drugih.
Drugi deo rada sadri konkretizaciju optih teorijskih konstatacija iz prethodnog
dela rada, to je neophodno za pravilan uvid u fenomenologiju bankarskih,
finansijskih kriza. Svaka kriza je fenomen za sebe odreen konkretnim
institucionalnim, strukturnim i makroekonomskim setom faktora, pa tako i krize
zemalja u tranziciji pomenute u ovom delu rada. Kao primer bankarskih kriza i
njihove sanacije uzete su eka i Maarska, kao predstavnici zemalja u tranziciji.
U treem delu rada kao i u prethodnom izvrena je konkretizacija teorije o
bankarskim krizama na primeru razvijenih zemalja sveta. Ovaj deo rada odvojen je od
prethodnog upravo zbog razliitih kako makroekonomskih, strukturnih tako i
institucionalnih faktora koji su uticali na samu krizu i time joj dali sasvim jednu novu
dimenziju. Kao predstavnici razvijenih zemalja uzete su SAD i Skandinavske zemlje.
U poslednjem delu rada dat je poseban osvrt na najsveiji primer krize banaka u
istoriji. Kriza koja je zapoeta 2008. godine na teritoriji SAD, proirila se i na ostatak
sveta, posebno na ekonomiju Evrope. Danas u 2010. godini SAD su se efikasno
izborile sa posledicama krize, to se ne moe rei i za Evropu, u kojoj ini se kriza tek
hvata svoj zalet.
9
PRVI DEO
10
I DEO: KRIZE I RESTRUKTUIRANJE BANAKA KAO
TEORIJSKI PRISTUP PROBLEMU
1.1. Krize banaka
Kriza pojedinane banke oznaava njenu nesolventnost, tj. nemogunost da izmiri
svoje celokupne obaveze. To je situacija kada su zbog brojnih problema u poslovanju,
pre svega zbog problematinog kvaliteta njene aktive, ukupne obaveze vee od aktive
i imovine banke, tj. kada banka ima negativnu neto vrednost ili kapital. U saglasnosti
sa optim bankarskim principima i ukoliko normalno funkcionie sistem bankarske
regulacije i supervizije, takve banke, ili propadaju, ili se preuzimaju od strane drugih
solventnih banaka, ili se na drugi nain restruktuiraju i rehabilituju.
Bankarskom krizom se oznaava stanje iroko rasprostranjene nesolventnosti
banaka koja poprima karakteristike epidemije i preti optim slomom bankarskog i
finansijskog sistema. Indikatori krize su nesolventnost vie od 50% banaka u jednoj
ekonomiji.1 Zbog povezanosti bankarskog sistema retki su pojedinani sluajevi
bankarskih kriza, ve dolazi do stvaranja panike i opteg nepoverenja u bankarski
sistem.
Bez obzira na razvijenost bankarskog sistema, u bilo kojoj zemlji dolazi do
povremenih finansijksih kriza pojedinih banaka ili grupe banaka, a u zemljama u
razvoju i do krize bankarskog sistema u celini.2 U svim tim sluajevima treba ispitati
uzroke krize i preispitati nadzor i kontrolu banaka.
Uzroci kriza i problema bankarskog sistema su:
1. Neusklaenost operativnih trokova predstavlja neprimerenost veliine banke
merene mreom filijala i brojem zaposlenih u odnosu na smanjeni obim poslovanja
banke usled brojnih otpora da se banka pravovremeno rekonstruie.
2. Neskladan rast depozitnih kamatnih stopa iznad trinog nivoa u cilju
privlaenja novih depozita, spreavanja povlaenja postojeih depozita ili pokria
trokova poslovanja. Time se suava kamatna mara, a gubici se uveavaju.
1 Boi, R., Bankarske krize i restrukturiranje banaka, Ekonomski fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999.
str. 63.
2 Malovi, M., Meunarodne finansijske krize, Centar za izdavaku delatnost Ekonomskog fakulteta
u Beogradu, Beograd, 2006. str. 112.
11
3. Poveanje aktivnih kamatnih stopa u cilju ouvanja minimalne profitabilnosti
banke. U uslovima kada je kreditni potencijal banke ogranien, banka posee za to
viim kamatnim stopama na kredite. Rezultat su via kamatna mara i kamatni
prihodi, ali samo na papiru, jer je stepen naplativnosti obraunate kamate vrlo nizak.
Tako visoke kamatne stope prihvataju, ili ve postojei veliki dunici, ili pekulanti.
4. Pogoranje zajmovnog portfolija banke, npr., u smislu sve veeg uea loih
zajmova u ukupnim zajmovima koje nastaje kao posledica pokuaja banaka da odre
u ivotu velike dunike, koji bi u bankrotstvo sa sobom povukli i same banke.
5. Nezdrava tzv. korporativna kultura koja se manifestuje u ponaanju
bankarskog menadmenta kao i usled nedelovanja tj. nehvatanja u kotac sa
problemima.
Mogue je da neke banke propadaju i bankrotiraju i u uslovima opte ekonomske
konjukture, dakle, povoljnog ukupnog makro ambijenta, dok su neke druge, mereno
uobiajenim pokazateljima, uspene i u uslovima krajnje nepovoljnog makro
okruenja.
1.1.1. Posledice bankarske krize na ekonomiju u celini
Bankarska kriza, kao posledica iroko rasprostranjene nesolventnosti bankarskog
sektora, ima veoma negativne uticaje na opta ekonomska kretanja. Najznaajniji
uticaji su:
1. Demonetizacija i bekstvo kapitala
Javno obelodanjivanje nesolventnosti bankarskog sektora koji je od odluujueg
znaaja za stabilnost ukupnog finansijskog sistema, dovodi do paninog povlaenja
depozita. To izaziva finansijsku nestabilnost i dovodi do demonetizacije i bega
kapitala ka sigurnijim finansijskim i bankarskim sistemima. U sluajevima kada je
izraena nesolventnost bankarskog sistema, stvaraju se ozbiljna ogranienja za
ekonomski rast i makroekonomsku politiku koja se ogledaju u rastuim distorzijama u
mobilizaciji i alokaciji resursa, netrinom nivou kamatnih stopa, drastinom
naruavanju korporativne kulture, rastuim gubicima itd.
12
2. Koncentracija kredita, vezano kreditiranje i crowding out efekt
Koncentracija kredita i vezano kreditiranje su jedan od kljunih generatora
bankarskih kriza, ali i njihova posledica. Banka koja je zapala u krizu, da bi spreila
propast svojih velikih dunika, nastoji da takve informacije sakrije od supervizorske
vlasti i javnosti i da takve dunike odrava u ivotu putem daljeg kreditiranja, iako je
svesna da time neminovno srlja u propast. Ionako oskudan kreditni potencijal, se
gotovo u celosti usmerava ve problematinim dunicima, tako da nita ne ostaje za
nove produktivnije plasmane koji bi doneli bar deo realnog kamatnog prihoda.
Ukoliko ovakva praksa zahvati vei deo bankarskog sektora, kreditiranje profitabilnih
projekata i investitora prestaje (crowding out efect), a gubici i tete za celokupnu
ekonomiju se nagomilavaju. Bankarski sektor ostaje da se bavi svojim problemima i
propalim dunicima, usled ega izostaje njegova finansijska podrka zdravom
ekonomskom rastu i razvoju.
3. Visoke kamatne stope
I aktivne i pasivne kamatne stope se formiraju i zadravaju na viem nivou od
trinog kao rezultat distorzija determinisanih bankarskom krizom. Deponenti
zahtevaju vie kamatne stope kao kompenzaciju za nesigurnost svojih depozita, a
banke to prihvataju i same nude vee kamatne stope u nastojanju da spree odlivanje
postojeih i privuku nove depozite kako bi odrale svoju likvidnost. Usled ozbiljno
ugroene profitabilnosti, banke nastoje da svoju lou situaciju poprave
zaraunavanjem visokih aktivnih kamatnih stopa. Ovakva praksa ima ozbiljne
posledice na ukupni ekonomski rast i razvoj. Upravo zbog toga to mnogi razvojni
projekti, koji bi uz normalnu trinu cenu kapitala bili rentabilni, se ne realizuju jer ne
mogu da podnesu ekstremno visoku kamatnu stopu.
4. Neosetljivost na rizik
Krizno okruenje unutar bankarskog sektora uzrokuje naruavanje korporativne
kulture, ne samo u ovom sektoru ve i u celoj ekonomiji. To se na kraju manifestuje
kao potpuna neosetljivost na rizik. I bankari i dunici svesno poveavaju izloenost
riziku, ne razmiljajui o posledicama, jer oekuju da e trokove promaaja i gubitke
platiti neko drugi npr. drava i poreski obveznici, dok eventualni dobitak pripada
samo njima.
13
5. Fiskalne i monetarne distorzije
S obzirom da sprovoenje monetarne politike i monetarna stabilnost bitno zavise
od stabilnosti i efikasnosti bankarskog sektora, njegova kriza uzrokuje znaajne
monetarne distorzije. Pokuaji subvencioniranja i podrke likvidnosti radi olakanja
problema bankarskog sektora koji je u krizi, obino dovode do vee ekspanzivnosti
monetarne politike sa svim tetnim posledicama. S druge strane, tako nastaju visoki
trokovi sanacije i restruktuiranja banaka zahvaenih krizom, koji e se kasnije
iskazati kao fiskalni deficit i prevaliti se na poreske obveznike. Iskustva dosadanjih
bankarskih kriza ukazuju da pravovremeno otkrivanje problema i pravih uzroka krize
znai nie trokove i bre saniranje krize. Bankarska supervizija ima za cilj da sprei
nastanak bankarske krize preko kontinuiranog praenja zdravlja bankarskog sektora
i preduzimanja pravovremenih korektivnih akcija.
6. Konfliktnost bankarske nesolventnosti i nekih makropolitika
Ako su bankarski sistem i ukupna ekonomija zdravi, onda ekonomska politika i
teorija nisu kontraproduktivne. U suprotnom iskustva pokazuju da u primeni ovih
politika je nuna opreznost i da sprovoenje i efekte makro politika treba vrednovati u
kontekstu ve ispoljene nesolventnosti bankarskog sektora.
1.2. Teorijski modeli bankarskih kriza
1.2.1. Gledite monetaristike kole
U literaturi se mogu nai dva suprostavljena gledita o prirodi finansijskih kriza.
Ekonomisti monetaristike kole, poev od Friedman-a i Schwartz-a3, a kasnije
Brunner-a i Meltzer-a4, finansijske krize dovode u vezu prvenstveno sa tzv.
bankarskim panikama, jer su po njihovom miljenju one uzroci otrih kontrakcija u
ponudi novca koje se dalje prenose na kontrakciju ukupne ekonomske aktivnosti.
3 Detaljna koncepcija je izloena u radu Milton Friedman and Anna J. Schwartz, ,,A Monetary History
of the United States, 1867-1960, Princeton University Press, Princeton, 1963. Meutim, relevantni
navodi dostupni su i iz drugih autorovih radova i to: M.Friedman/R.Friedman, ,,Sloboda izbora: lini
stav Global Book, Novi Sad, 1996 (str. 89-110) i M.Friedman, ,,Kapitalizam i sloboda, Global Book,
Novi Sad, 1997 (str. 71-97).
4 Karl Brunner and Allen H. Meltzer, ,,Money and Credit in the Monetary Transmission Process,
American Economic Review, Paper and Proceedings, 78, 1988, pp. 446-451.
14
Bankarsku krizu izaziva kontrakciono delovanje ponude novca, koja poto je u
neskladu sa poveanom tranjom novca povratno utie na agregatnu ekonomsku
aktivnost. Po monetaristima, krizom se naziva situacija u kojoj je tranja za
likvidnou toliko intenzivna da ne moe biti zadovoljena odgovarajuom ponudom
novca na kratak rok. Zastupnici ove teorije smatrali su da e instaliranje funkcije
poslednjeg utoita banaka biti dovoljno za prevenciju bankarskih panika i monetarne
nestabilnosti kao njihove posledice. Meutim, praksa je potvrdila da su otri padovi
mogui i bez bankarskih panika i naglog pada ponude novca. Ovakve krize nisu
stvarale potrebu za znaajnijom intervencijom centralne banke. Schwartz karakterie
ovu situaciju kao ,,pseudo-finansijsku krizu, istiui da u ovom sluaju pomenute
monetarne intervencije ne samo da nisu potrebne, ve su i nepoeljne. Te intervencije
mogu da dovedu do pogoranja situacije kroz pad ekonomske efikasnosti, kao i zbog
negativnog uticaja vika ponude novca.
Monetarni pristup naglaava centralnu ulogu rasta i oscilacija novane mase u
uzrokovanju kriza. Krizu pokree greka u kontroli ponude novca od strane centralne
banke, dovoljna da izazove ekcesnu monetarnu restrikciju. U toj situaciji banke su
primorane da u kratkom roku reaguju prodajom svoje aktive kako bi nadoknadile pad
likvidnosti. Prinudna prodaja aktive pokrenuta u itavom bankarskom sistemu ne
moe se obaviti u kratkom roku bez uticaja na cene. Pad cena nosi kapitalne gubitke,
odnosno poveanja kamatne stope. To dalje suava solventnost banaka i redukuje
poverenje u bankarski sistem. Bankarske krize kao i dunike krize su, endogeni
sluajevi izazvani uticajem izmena u ekonomskoj politici na strukturu bankarskog
sektora. Ako u takvim okolnostima izostane akcija centralne banke, kriza e dovesti
do ekcesne tranje za novcem. Mehanizam monetarnih prilagoavanja u toku krize je
objanjen na sledei nain. Sa padom ponude novca poveava se jaz izmeu gotovog
novca i depozita, jer nivo depozita u bankama koje su zahvaene bankrotstvom pada.
Tada dolazi do supstitucije bankarskog novca u gotov novac. Tranja za novcem,
takoe pada. Pad ponude novca e prevazilaziti pad tranje novca sve dok centralna
banka ne povea primarni novac za odgovarajui iznos.
1.2.2. Teorija asimetrinih informacija
Kao reakcija na nedostatke tradicionalnih gledita, pojavili su se 80-ih godina
prolog veka radovi mnogih ekonomista o prirodi finansijskih kriza, koja je bila
15
inspirisana literaturom o asimetriji informacija i finansijskoj strukturi5. Literatura sa
ovom tematikom prua ire gledite o prirodi finansijskih kriza, ali istovremeno nudi
teoriju koja ne opravdava automatsku intervenciju drave. Literatura o fenomenu
asimetrije informacija prati uticaj finansijske strukture na ekonomsku aktivnost
imajui u vidu razliku u obimu raspoloivih informacija razliitih aktera, tj. strana u
finansijskim ugovorima. Dunici imaju prednost u odnosu na kreditore, jer imaju vie
i kvalitetnije informacije o planiranom investicionom projektu. Ova prednost dovodi
do nepovoljne selekcije i tzv. ,,problema limunova6. Ovaj problem se moe primetiti
na tritu privatnog duga, jer poverilac s tekoom odreuje kvalitet projekta koji mu
je podnet na finansiranje. Ako se teko moe odvojiti dobar od loeg dunika, krediti
e se odobravati po kamatnoj stopi koja odraava prosean kvalitet. Kao posledica,
bolji dunik e plaati viu, a loiji niu kamatnu stopu od one koja bi odgovarala
prenetom riziku na poverioca.
Asimetrija informacija e dovesti i do tzv. efekta racionalisanja kredita, kako
tvrde Stiglitz i Weiss. Vee kamatne stope pojaavaju problem negativne selekcije, jer
e stimulisati rizinije projekte, kod kojih postoji mogunost transfera veeg rizika na
poverioca uz istovremeno zadravanje potencijala pozitivnog ishoda. Ako poverilac
nije u stanju da precizno odvoji dunike sa najrizinijim projektima, reagovae
smanjenjem kreditne aktivnosti uporedo sa poveanjem kamatne stope. Tako, ak i u
uslovima vika kreditne tranje, via kamatna stopa nee uspeti da uravnotei trite,
jer e dodatni rast kamatne stope smanjiti ponudu kredita, dok viak kreditne tranje i
dalje nastavlja da vri pritisak na kamatnu stopu.
Kada su kamatne stope na tritu dostigle visok nivo, bilo zbog rasta kreditne
tranje ili pada ponude novca, problem nepovoljne selekcije se dodatno zaotrava, sa
daljim negativnim posledicama po obim kreditiranja i investicija. Pored toga, dodatni
uticaj moe imati poveana neizvesnost na tritu koja zaotrava problem asimetrije
informacija i pokree novi ciklus opisanog negativnog usklaivanja.
Ovi mehanizmi ukazuju da je znaajan rast kamatne stope vana manifestacija
finansijskih kriza i to posebno kod onih dunika kod kojih je teko precizno utvrditi
bonitet. Ova asimetrija informacija stvara i problem moralnog hazarda koji utie na
efikasnost finansijskog trita.
5 Nastavak ove teorije vezuje se za rad Ben S. Bernanke-a, ,,Nonmonetary Effects of the financial
Crisis in the Propagation of the Great Depression, American Economic Rewiev, Vol.73, 1983.
6 Na ovaj problem je prvi ukazao George A. Akerlof, ,,The market for ,,lemons: quality uncertainty
and the market mechanism, Quantitative Journal of Economics 84, 1970, pp. 488-500.
16
Vana odlika novije literature o asimetriji informacija i finansijskoj strukturi je u
objanjenju istaknute uloge banaka na finansijskim tritima. Banke su dobro
prilagoene da reavaju probleme moralnog hazarda prisutnog kod kreditnih trita.
Bankarske panike su situacije u kojima banke iskazuju nesposobnost da u
potpunosti obave svoju posredniku ulogu. Deponenti kroz povlaenje depozita,
izazvano strahom i nedostatkom relevantnih informacija o solventnosti banaka,
izazivaju kontrakciju finansijskog potencijala informacija bankarskog sistema, to
smanjuje kreditnu aktivnost. Do kontrakcije kreditne aktivnosti dolazi na osnovu
anticipacije ovih efekata kod samih banaka, koje smanjuju stopu porasta kreditnih
plasmana i poveavaju obim sekundarnih i primarnih rezervi likvidnosti. To u masi
dovodi po pojaavanja kreditne kontrakcije i negativnog efekta na realnu ekonomiju.
Kao specifian fenomen, bankarska panika koja prati izvesne vrste bankarskih kriza,
takoe, zavisi od stepena u kojem je asimetrija informacija prisutna u sistemu, ali u
pogledu informacija vezanih za solventnost samih banaka.
Bankarsku paniku prati i opadanje likvidnosti, a samim tim i efekat na poveanje
kamatne stope. Porast kamatnih stopa redovno zaotrava problem negativne selekcije
na kreditnom tritu i smanjuje ekonomski kapital firmi. Teorija asimetrinih
informacija je komplementarna monetaristikoj teoriji kriza, jer objanjava
mehanizam transmisije pada ponude novca na agregatnu ekonomsku aktivnost.
1.3. Reavanje kriznog stanja u bankama
Konsolidacija i sanacija banaka je svetski proces koji se kontinuirano odvija kako
u razvijenim zemljama trine ekonomije, tako i u zemljama u razvoju i zemljama u
tranziciji. Pod rehabilitacijom banaka se podrazumeva svaka mera koja doprinosi
popravljanju poloaja banaka u odnosu na prethodno stanje. Mere sanacije se donose
od strane centralne banke, dravnih organa, osnivaa-vlasnika. Sanacija banaka se
preduzima u cilju finansijskog ozdravljenja banaka, racionalizacije bankarskog
poslovanja i jaanja kapitalne baze.7
str.67.
17
U nekadanjim socijalistikim evropskim zemljama, u periodu pred poetak
tranzicije, banke, kao i celokupne ekonomije ovih zemalja je karakterisala
neefikasnost. Krediti su se alocirali preduzeima na bazi planiranih investicionih
prioriteta, a vraanja kredita je bilo stvar pregovora, pri emu bankrot i legalna zatita
prava kreditora nisu postojali.
Ono to je razlikovalo bankarske sisteme razvijenih zemalja od onih u zemljama u
tranziciji bila je injenica da je propast jedne ili vie banaka u uslovima
makroekonomske stabilnosti i privredne razvijenosti bila posledica greaka
menadmenta, dok je kriza bankarskog sektora zemalja u tranziciji bila rezultat loih
sistematskih reenja iz ranijeg perioda. Zato su pored reformi u realnom sektoru, bile
neophodne i korenite promene u finansijksom sektoru. U njih ubrajamo:
uspostavljanje centralne banke kao politiki nezavisne institucije, smanjivanje obima
loih plasmana u strukturi bilansa poslovnih banaka, razvijanje infrastrukture
finansijskog sistema, usavravanje pravnog okvira za ulazak novih banaka i
rehabilitaciju postojeih, razvijanje nebankarskih finansijskih institucija i drugo.
Restruktuiranje bankarskih sistema u centralnoj i istonoj Evropi koje su
preduzele zemlje u tranziciji u cilju stvaranja trinih ekonomija, bio je veliki izazov u
poslednje dve decenije. Trine reforme i rekonstrukcija banaka su bili usko povezani.
Reforme bankarskog sistema nisu mogle biti sprovedene bez: makroekonomske
stabilnosti, restuktuiranja korporativnog sektora, reforme zakonskog okvira.
Za sanaciju i rekonstrukciju bankarskog sektora postoje generalni principi
zasnovani na iskustvima zemalja koje su sline probleme ve reavale. Kada je u
pitanju rekonstrukcija bankarskog sektora u zemljama u tranziciji, postojala su dva
osnovna pristupa. Prvi se odnosio na rehabilitaciju postojeih dravnih banaka, pri
emu je vrena dokapitalizacija zajedno sa institucionalnim ureenjem i eventualno
privatizacijom. Drugi pristup je ukljuivao ulazak novih banaka uz privatizaciju, a u
nekim sluajevima i likvidaciju postojeih dravnih banaka.
Zemlje koje su izabrale model rehabilitacije postojeih banaka uglavnom su na
poetku tranzicije imale bolje institucionalno naslee od zemalja koje su izabrale
pristup ulaska novih banaka. Veina zemalja Centralne Evrope izabrala je pristup
rehabilitacije.8
str. 73.
18
Tamo gde je institucionalno zakonodavstvo bilo slabo, strategija sanacije banaka
se pokazala kao lo izbor. S druge strane, restruktuiranje banaka bilo je potrebno kako
bi se reio problem loih zajmova i kreirale nove kreditne mogunosti za preduzea.
Bez obzira na koju se zemlju ili banku odnosi, mogu se definisati osnovni
zajedniki elementi sanacije i rekonstrukcije bankarskog sektora. To su:
1. Problem loih zajmova u bilansima banaka i njihovo reavanje,
2. Trokovi sanacije i uesnici u njihovom pokrivanju,
3. Dokapitalizacija banaka,
4.Uspostavljanje neophodne tehnologije za ocenu rizika i njeno
institucionalizovanje, ukljuujui jaanje ukupne finansijske kontrole i supervizije u
poslovanju banaka.
1. Problem loih zajmova. Loi zajmovi predstavljaju glavni problem za banke
koje su u situaciji da im je neophodna rehabilitacija. Oni nastaju kao posledica
nemogunosti banke da naplati svoja potraivanja po osnovu datih kredita. Ovakvi
neoperativni zajmovi ine kontaminiranu aktivu koja ugroava bilansnu ravnoteu
banke. Kada banka dostigne takav nivo da ne moe da izvrava svoje tekue obaveze,
dolazi do nelikvidnosti, a ukoliko se takvo stanje odui, javlja se potreba za njenu
sanaciju. Sa problemom loih zajmova se tokom devedesetih susretao veliki broj
zemalja u tranziciji.
Da bi se problem loih zajmova reio potrebno ih je pre svega identifikovati. To se
vri detaljnom revizijom bilansa banke, koju vri nezavisna revizorska kua. Polazi se
od identifikovanja finansijskog stanja, utvrivanja potencijalnih i efektivnih priliva i
odliva sredstava, utvrivanja realnih promena u strukturi sredstava, naplativost ili
nenaplativost potraivanja i kvaliteta plasmana.9 Pored analize bilansa banke
analiziraju se i bilansi preduzea dunika. Smatra se da do 3% loih zajmova u
odnosu na ukupne zajmove predstavlja zadovoljavajui nivo. Ukoliko ovaj procenat
iznosi 10%, to je pokazatelj problema u banci. Uee loih zajmova od npr. 30%
predstavlja krizu banke, a esto i celog bankarskog sektora, zbog postojanja
sistemskog rizika.
str. 79.
19
Tabela br.1: Uee loih zajmova u ukupnim zajmovima u zemljama u tranziciji u %
Zemlja 1993 1995 1998 2000
lanice EU
eka - 26,6 20 19
Estonija - 2,4 4 2
Maarska 29,6 12,1 7 3
Letonija - 19,0 7 5
Litvanija - 17,3 12 11
Poljska 36,4 23,9 12 16
Slovaka 12,2 41,3 44 26
Slovenija - 9,3 9 9
Ostale zemlje istone Evrope
Albanija - 34,9 35 43
Bugarska 6,7 12,5 12 11
Hrvatska - 12,9 13 20
Rumunija - 37,9 59 4
Zemlje biveg SSSR
Belorusija - 11,8 17 15
Moldavija - 39,1 32 21
Rusija - 12,3 31 15
Ukrajina - - 35 33
Izvor: Keren Michael, Ofer Gur, Globalisation and the Role of Foreign Banks in
Economies in Transition, 2002, Hebrew University of Jerusalem.
2. Trokovi sanacije. Ovaj problem odnosi se na pitanje njihovih nosioca.
Ukoliko banke same preduzmu svoju sanaciju, one e same snositi i trokove. To e
se odnositi na otpis onih potraivanja koja se ocene kao nenaplativa. Ovaj otpis se vri
u potpunosti ili delimino u zavisnosti od stanja dunika, tj. mogunosti banke da
naplati svoja potraivanja.
Pored banaka, kao nosilac sanacije banaka javlja se i drava, odnosno agencija
koju ovlauje vlada. Ovo se preduzima kada vlada smatra da banke ne mogu same da
podnesu trokove otpisa potraivanja. Vlada ovo najee ini tako to, izdajui
obveznice, preuzima na sebe potraivanja dunika. Banke zamenjuju potraivanja za
20
obveznice iji je garant vlada. Na ovaj nain drava preuzima trokove sanacije, koje
sama snosi u roku u kome dospevaju obveznice. U praksi najee i banke i drava
snose po deo trokova, tako to jedan deo banke otpisuju na svoj teret, a jedan deo ide
na teret dravnog budeta ili nekog dravnog fonda.
Kada je u pitanju rekonstrukcija celokupnog bankarskog sektora kao na primeru
zemalja u tranziciji, trokovi koji su nastali za drave bili su mnogo vei. Bilo je
potrebno stvoriti itav niz novih institucija, a stare reorganizovati. Poseban problem je
predstavljao viak zaposlenih u bankama. U situaciji kada drava nema novca, kada
ima probleme sa budetskim deficitom, kao i potrebu da dostigne punu
makroekonomsku stabilnost, zemlje u tranziciji primale su meunarodnu pomo i
zaduivale se u inostranstvu. Upravo budetski deficit i konstantna neefikasnost
banaka bili su glavni razlozi za odluku zemalja u tranziciji da se izvri privatizacija
banaka.
3. Dokapitalizacija banaka. U sluaju otpisa potraivanja banke na teret njenih
rezervi i kapitala, banka e se suoiti sa problemom nedovoljnog kapitala. U tom
sluaju e se javiti potreba za dokapitalizacijom banke. Porast privrednih aktivnosti
zahteva sve vie kapitala, a vea kapitalizacija pomae bankama u smanjivanju
trokova za uzeta sredstva. Ovo je bilo vano za tranzicione zemlje gde su trita
kapitala bila nerazvijena, a veliki udeo tednje se nalazio van banaka.
Dokapitalizaciju moe da izvri drava kupovinom akcija banke. Emitovanjem
akcija na finansijskom tritu, banka moe da ponudi zainteresovanim uesnicima na
finansijskom tritu kupovinu dela kapitala banke. U irem smislu pod
dokapitalizacijom se podrazumeva i izdavanje dugoronih obveznica od strane banke,
koje kupuje drava ili zainteresovani uesnici na finansijskom tritu.
4. Ocena rizika. Banka mora da svede rizike svojih plasmana i ostalih operacija
na minimum. Tradicionalni pristup bankarstva u oceni rizika je bilateralan, izmeu
banke i potencijalnog dunika. Ovo se pre svega radi detaljnom analizom bilansa,
novanog toka, namenskim praenjem kredita itd. Savremeno bankarstvo se sve vie
oslanja na trite i njegovu mo procene finansijske moi zajmotraioca. Banka se
svojim uestvovanjem na tritu bankarskih proizvoda informie o statusu uesnika i
na osnovu toga odluuje gde e plasirati svoja sredstva.
21
Pored procene uesnika na finansijskom tritu, banka mora da obezbedi odreena
sredstva za pokrie eventualnih rizika. Ovo se pre svega odnosi na koeficijent
adekvatnosti kapitala, kao i potrebu stvaranja rezervi za pokrie kreditnih rizika.
Pored toga, Bazelski komitet ukazuje na potrebu formiranja dodatnog iznosa kapitala
u odnosu na odreene trine rizike. Zemlje u tranziciji su se odluivale za ove
kriterijume, pogotovo zbog procesa pristupanja Evropskoj uniji i usvajanja propisanih
standarda. U uslovima savremenih procesa integracija i globalizacije, nepotovanje
meunarodnih kriterijuma koje su usvojile najrazvijenije zemlje predstavlja tekou za
ulazak i konkurenstnost na velikim finansijskim tritima.
1.4. Postupci za reavanje problematinog stanja u bankama
Jedna od najveih dilema u problemu rekonstruisanja banaka kojem aspektu,
makro ili mikro treba dati prednost. Preporuuje se koncentrisanje na mikroaspekte
problema, dok makroekonomska politika i deregulacija privrede treba da budu pratee
okruenje koje treba privredu da uine efikasnom.10
Vano je odrediti i prioritete i red postupaka prilikom primene ekonomskih mera.
To pre svega zavisi od konkretne zemlje, privrednog sistema, veliine problema
restruktuiranja banaka, od toga da li su privatno ili dravno vlasnitvo itd.
U nekim sluajevima vlade, kao i bankari problematine banke, nemaju uvid u
pravo stanje stvari. Zato je vano: obelodaniti problem, utvrditi pravila nadzora nad
bankama i pristupiti reavanju problema nesolventnosti preduzimanjem pravih mera
za ozdravljenje banke.
Obelodanjivanje problema - Bez poznavanja prave finansijske situacije u kojoj se
nalazi banka lanovi upravnog odbora i akcionari ne mogu da vre uticaj na izmenu
stanja u banci.
Knjigovodstveni principi - Knjigovodstvo je od izuzetnog znaaja za tekui uvid
u finansijsko stanje banke.
Visoke kamatne stope na tritu su dokaz oigledne nestabilnosti bankarskog
sistema. Nesolventna banka spremna je da plati bilo koju kamatu da bi privukla
str. 92.
22
depozite i ostala likvidna sredstva. Ono to je vano za menadment banke i za
revizore jeste kako voditi kreditnu politiku banaka i kada na odgovarajui nain
sanirati banku.
Klasifikacija aktive - Predstavlja jedan od osnovnih principa bankarskog
poslovanja. Klasifikacija aktive je obezbeenje za nenaplaene kredite i tretman
dospelih obaveza po kamatama.
Odgovarajua regulativa treba da obavee banke da na uredan nain izvre
klasifikaciju celokupne rizine aktive po njenim kvalitetima, bilo da se radi o
kreditima, otvorenim kreditnim linijama ili vanbilansnim stavkama. Primena
kriterijuma klasifikacije kredita ne sme da bude ograniena samo na sluajeve kada su
krediti formalno dospeli a nisu naplaeni. Razlog ove pojave je to obnavljanje loih
kredita novim kreditnim aranmanom i pomeranje limita loih kredita u portfelju
predstavlja veoma uestalu praksu. Da bi se sprovela prava klasifikacija kredita, treba
primeniti jedan dodatni kriterijum, a to je onaj koji se odnosi na rizinost svakog
posebnog zajmoprimaoca i koji se zasniva na finansijskoj tekuoj i buduoj situaciji
zajmoprimaoca.
Obezbeenje za izgubljene kredite - Kada se proceni stepen rizinosti aktive11 i
ona se svrsta kao netekua aktiva, onda za nju treba da se nae finansijsko
obezbeenje za one kredite koju su potencijalni ili stvarni gubici. Takoe, za onu
aktivu koja je iznad odreenog stepena rizinosti treba obustaviti gomilanje dospelih a
nenaplaenih kamata. Ova dva knjigovodstvena pravila iznose na videlo pravo stanje
kapitala i (ne)profitabilnost nesolventne banke.
U daljem postupku nadzorne vlasti koje kontroliu poslovne banke treba da utvrde
uputstva kako kvantifikovati ve klasifikovane loe kredite u portfelju. Na ovaj nain
bi se olakao posao i samog menadmenta banke da kreira i sprovodi zdravu poslovnu
politiku. Takoe, i spoljni revizori bi u skladu sa rukovodeim timom banke mogli da
nau najbolja reenja.
Tretman dospelih obaveza po kamatama - obustavljanje gomilanja dospelih
kamata. Prebacivanje dospelih a neneplaenih kamata u glavnicu duga, kao i
refinansiranje kamata, uobiajena je praksa banaka koje imaju finansijske tekoe sa
loim klijentima. Onda kada na kraju izae na videlo prava situacija, stanje stvari je
11 Stepen rizinosti aktive moe biti procenjen kao: stavljanje na listu posmatranja i praenja, ispod
standarda, sumnjiva, gubitak, itd.
23
mnogo loije nego ono to je objavio menadment i to su pretpostavili spoljni
revizori.
1.4.1. Obelodanjivanje finansijskih podataka banke
Obelodanjivanje finansijskih podataka banaka i drugih takvih institucija koje
prikupljaju depozite i vre platni promet je od izuzetnog znaaja. Upravo zato je
neophodno da postoji nadzorna vlast nad takvim institucijama i redovno informisanje
zainteresovanih i javnog mnjenja.
U tom smislu konsolidovani bilansi predstavljaju izvor podataka koje treba
periodnino dostavljati kontrolorima banaka i javnosti.
U razvijenim zemljama trine privrede, objavljivanje verifikovanih
konsolidovanih bilansa finansijskih institucija je neophodno i znaajno. Meutim, u
zemljama u tranziciji, gde vladaju niski raunovodstveni standardi i gde izostaje
struna verifikacija, svako objavljivanje takvih podataka moe da bude i
kontraproduktivno. Postoji staro pravilo da ne treba objavljivati podatke, ukoliko su
oni nepovoljni za banku, ako istovremeno ne postoji recept za reavanje problema. U
protivnom moe doi do naglod povlaenja depozita iz banaka. Takoe, usled
nepostojanja mehanizama za pravo reavanje problema, menadment banke i
kontrolori nalaze privremena kozmetika reenja.
1.4.2. Potvrivanje zateenog stanja u banci
Potvrivanje pravog stanaj u banci mogu obaviti interna kontrola, banke, vladine
nadzorne institucije i spoljni revizori. Prvi vid verifikacije podataka o finansijskom
stanju banke treba da potie prvenstveno od menadmenta banke i njene slube
unutranje kontrole. U zemljama gde postoji odreeni nivo solidne poslovnosti vlada
ograniava svoju kontrolu na analizu nadzornog izvetaja. Ponekad vlade, kada
procene da bankarski sistem nema takvih kvalitetnih kontrolnih institucija, koriste
usluge stranih revizora. Drugi vid verifikacije jeste onaj koji obavljaju slube kontrole
banaka u centralnoj banci ili u okviru ministarstva finansija, ili ak nezavisne
institucije.
U ovom kontekstu smatra se da to treba da bude jedna institucija koja vri nadzor
nad bankama. Ona treba da bude smetena na to viem nivou dravne javne
24
administracije i da je kadrovski opremljena vrhunskim strunjacima. Meutim, kada
je u pitanju likvidacija banke, smatra se da je bolje za obavljanje tih poslova
angaovati neko nezavisno telo nego dravne inovnike.
Nadzor banaka moe da bude dvojak: a) ,,nadzor sa strane i b) ,, nadzor na licu
mesta.
a) ,,Nadzor sa strane se sastoji u analizi izvetaja koje revizoru dostavljaju banke.
To je nadzor prilikom koga se analiziraju performanse banke i daju preporuke.
Izvetaji banaka koji se koriste za ,,nadzornu analizu standardizovani su za sve
banke. Podaci i kriterijumi u ovoj analizi omoguavaju poreenje banaka i njihovih
performansi u datom vremenskom periodu12.
U okviru ovog koncepta kontrole banaka preporuuje se uvoenje ,,centrale
rizika, koja bi bila smetena u okviru vladine institucije za nadzor nad bankama. Tu
bi se slivale sve informacije iz banaka vezane za stepen rizinosti iznad odreenog
iznosa koje nosi kreditiranje svakog pojedinanog zajmoprimaoca. U tu bazu bi se
unosili iznosi kredita, rokovi dospea i krediti u domaoj i stranoj valuti.
U kontekstu ,,nadzora sa strane dobar je sistem rangiranja banaka koje se moe
vriti po nekom pojedinanom pokazatelju ili po nekim sveobuhvatnim pokazateljima
stanja solidnosti banke.13
b) ,,Nadzor na licu mesta znai direktan, neposredan uvid u knjige banke i njena
dokumenta. Ova vrsta kontrole daje pravi uvid jer se verifikuje svaki papir, materijal i
dokument banke. Meutim, u zemljama u razvoju ovakva kontrola se svodi na
formalnu proveru visine obaveznih rezervi, formalno utvrivanje nivoa kapitala,
sektorske alokacije kredita itd.
Strunjaci smatraju da kontrola na licu mesta treba da utvrdi pravu i stvarnu
vrednost aktive. Provera svih dokumenata vri se metodom sluajnog uzorka.
U nadzoru nad radom banaka primenjuje se i korienje usluga stranih revizora.
Strani revizori imaju za cilj da uspostave privremen sistem preko kojeg je mogue
12 Iz konsolidovanih bilansa banaka koriste se podaci za ,,racio analizu. To je obino desetak kljunih
pokazatelja, na osnovu kojih je mogue dobiti relativno dobar uvid u stanje banke i pravovremeno
reagovati.
13 Sistem rangiranja banaka u SAD, a primenjuje se i u drugim zemljama, poznat je pod imenom
C.A.M.E.L., a odnosi se na :
C - (capital adequacy) stepen kapitalizacije
A (assets quality) kvalitet aktive
M (management) menadment
E ( earnings and profitability) profitabilnost
L ( liquidity) - likvidnost
25
izvriti analizu bankarskog sistema. Stranog revizora moe da angauje i vladina
nadlena agencija. Trokove stranih revizora snosi banka ije je poslovanje predmet
revizije ili centralna banka. Vano je da bankarsko zakonodavstvo omogui saradnju
izmeu banke ije je poslovanje predmet analize, nadzorne institucije i stranog
revizora, da bi se onemoguilo prikrivanje dokumenata.
1.4.3. Regulativa preventivne kontrole kvaliteta poslovanja banaka
Uporedo sa utvrivanjem pravog stanja u portfeljima banaka, vlada na pravnom
planu treba da preispita regulativu preventivne kontrole banaka. Bolja preventivna
regulativa omoguava bolje rukovoenje bankom i olakava rad nadzora nad bankom.
Za promene pravne regulative potrebna je i politika volja.
Pri promeni ili poptuno novoj regulativi preventivne kontrole banaka mora mora
posebno da se obrati panja na: a) davanje dozvola za osnivanje i rad banke, b)
odgovarajui nivo kapitala, c) ogranienja u koncentraciji veih kredita, d) pravnu
snagu da se nametnu reenja pojedinim zajmoprimaocima, e) pootravanje procedure
sanacije banaka i mehanizma restruktuiranja banaka.
a) Davanje dozvola bankama da uu na trite mora da bude veoma strogo, kako
za ulazak tako i za izlazak sa trita za banke koje ve postoje i za one koje se tek
formiraju. Tu se radi o iznosu obaveznog poetnog kapitala koji treba da bude na
odreenom nivou, kao i o viim zahtevima u pogledu menadmenta i osnivaa. Za
poetak rada banka mora da prezentira plan poslovanja i politiku kreditiranja.
b) Odgovarajui nivo osnivakog kapitala banke je veoma vaan iz razloga
opreznosti u celokupnom bankarskom sistemu zemlje. On se obino dovodi u rezmeru
sa visinom depozita (npr. 1:10). Taj odnos u rezmljama u razvoju treba da bude
jedinstven kriterijum za sve vrste banaka: poslovne, razvojne, dravne ili privatne, itd.
c) Ogranienja u koncentraciji veih kredita na pojedine zajmoprimaoce. Ovo je
jedno od naela bankarstva koje se temelji na zdravom razumu. Veoma je est sluaj
da bankrotstvo jednog velikog zajmoprimaoca povue banku u teku finansijsku
krizu. Da bi to vie koristila zajmove, pojedina preduzea koriste mogunost da, uz
ve postojee preduzee, specijalno za te namene osnivaju i nove filijale.
26
d) Pravna regulativa u pogledu naplate dospelih a nenaplaenih kredita.
Neodgovarajua zakonska procedura za naplatu zajma jedna je od prepreka za
postizanje zdravog bankarstva. Ovo je sloen problem, jer zahteva temeljnu promenu
drutvene, poslovne i politike klime.
e) Za princip pootravanja procedura sanacije banaka i mehanizama
restrukturiranja banaka neophodna je politika volja da se uspostavi snaan pravni
okvir u kome e vlada delovati. U mnogim zemljama postoje praznine koje treba
regulisati: autoritet u klasifikaciji aktive, uklanjanje menadmenta, suspenzija isplate
dividendi, zatvaranje banaka, rehabilitacija banke, odstranjivanje ili zamrzavanje
kamata itd.
1.4.4. Restruktuiranje banaka
Restruktuiranje predstavlja skup mera i aktivnosti koje se odnose na postupanje sa
nesolventnim bankama i finansijskim sistemima u celini. Pristupanjem procesu
restrukturiranja banaka izbegavaju se fiskalni i monetarni trokovi stalnog
subvencionisanja oslabljenog bankarskog sistema. Restruktuiranje je proces koji
pored strunosti, ukljuuje i umee snalaenja u konkretnim situacijama u pogledu
teine deficita i obima nesolventnosti banaka, politikog i drutvenog sistema zemlje
itd. Pod restruktuiranjem bankarskog sistema podrazumeva se: steaj - likvidacija i
rehabilitacija banaka. Ne postoje uneverzalna, stalna pravila restruktuiranja. Ono to
jeste stalno, jesu sledei faktori koji se moraju uvaavati:
Znaaj i vanost bankarskog sistema za ekonomiju,
Priroda i karakter krize, ali i faktori koji su je zazvali,
Obim krize, tj. nesolventnosti banaka,
Preovlaujue vlasnitvo nad bankama,
Kvalitet bankrskog menadmenta, itd.
Pored svih ovih faktora najvanija je politika volja, neophodna da bi se savladali
otpori restruktuiranja. Brojni su modaliteti restruktuiranja banaka:
1. Sa aspekta intenziteta bankarskih kriza:
sluaj-po-sluaj - restruktuiranje pojedinanih banaka,
27
sveobuhvatno - restruktuiranje celog bankarskog sektora ili veeg njegovog
dela.
2. Sa aspekta institucije koja sprovodi restruktuiranje:
postojee institucije - supervizorska institucija, Centralna banka, institucija za
osiguranje depozita,
specijalizovana ad hoc institucija osnovana iskljuivo za te namene.
3. Sa aspekta finansiranja restruktuiranja od strane:
deponenata i kreditora,
banaka i bankarskog sektora,
fonda osiguranja depozita,
putem javnog duga,
posredstvom kredita Centralne banke i
kombinacijom navedenih modaliteta.
4. Sa aspekta tehnike izvoenja:
istovremeno sa promenama menadmenta i vlasnitva,
preko preuzimanja od strane drugih banaka i drugih finansijskih institucija
(merderi i akvizicije).
Danas je u teoriji i praksi opte prihvaen stav da je jedini i najbolji mogui
odgovor na bankarsku krizu, rehabilitacija banaka. Najznaajniji modeli rehabilitacije
banaka su:
1. Rekonstrukcija sopstvenog kapitala i profita banke
Prioritet procesa rehabilitacije je razreavanje problema nesolventnosti, stvaranja
gubitaka i povratak profesionalnom poslovanju. Rekonstrukcija kapitala se u
situacijama kad je nesolventnost banke pravovremeno uoena moe realizovati kroz
uobiajene procedure: 1. zadravanjem dela profita ako se on jo uvek ostvaruje ili 2.
dokapitalizacijom preko standardne emisije uobiajenih kapitalnih instrumenata i
njihovom prodajom postojeim akcionarima, ili preko procedure preuzimanja od
strane drugih banaka i finansijskih organizacija.
Nesolventnost se iskazuje tek onda kada su skrivani gubici nekoliko puta
premaili vrednost sopstvenog kapitala banke. Nesolventnost nije samo rezultat
priliva i odliva gotovine, nego je ona strukturna i odraz je duboke krize banke.
Rekonstrukcija kapitala u takvoj situaciji je mnogo tea. Menadment i akcionari su
28
propustili da pravovremeno reaguju na nesolventnost i po pravilu, u momentu kada je
kriza otkrivena, tj. kada nadleni organi pokrenu postupak restrukturiranja banke,
ugroenost kapitala je toliko izraena da oni ne mogu samostalno sprovesti. U takvim
sluajevima jedini nain rehabilitacije je eksterna rekonstrukcija kapitala koja dovodi
do promena vlasnitva i menadmenta. Obnavljanje profitabilnosti je mogue nakon
rekonstrukcije sopstvenog kapitala i pokria gubitaka uz promene u poslovnoj politici
banke koju po pravilu prate i promene menadmenta i vlasnitva.
2. Rekapitalizacija banke
Jedino reenje za nesolventnost banke je pribavljanje novog kapitala putem
razliitih kapitalnih injekcija. U situacijama kada su loa praksa, menadment i aktiva
doveli banku u krizu, ubrizgavanje novog kapitala je uzaludno. Takva praksa bi i
pored novog kapitala sigurno i dalje stvarala gubitke. Uporedo sa sprovoenjem
procesa rekapitalizacije, u situacijama kad je kriza uzrok loeg menadmenta, mora se
sprovesti temeljno restruktuiranje banke. Ono obuhvata reklasifikaciju aktive i
iskazivanje stvarnih gubitaka, kao i otpisivanje na teret eventualno jo uvek
raspoloivog dela kapitala. Gubici i loa aktiva se moraju: 1. kompenzovati novim
kapitalom, 2. preneti na specijalizovanu banku ili neku drugu instituciju sa
ovlaenjima za reavanjem tog problema, 3. zameniti novom performansnom
aktivom, npr. kupovinom od strane Vlade ili specijalizovane agencije, loe aktive
banaka dravnim hartijama od vrednosti.
3. Razreavanje problema loe aktive
Rehabilitacija banaka, dopuna rekonstrukciji kapitala i rekapitalizacija banaka je
pravo reenje problema loe aktive u cilju njenog spreavanja optereivanja
poslovanja banke.
Modeli reavanja problema loe aktive su: 1. njeno izmetanje iz bilansa banke i
prenoenje na specijalizovanu instituciju koja ima ovlaenja i zadatak da likvidira
lou aktivu pod najboljim moguim uslovima, 2. kupovina ili zamena loe aktive od
strane vladinih institucija za gotovinu ili dravne hartije od vrednosti. Na ovaj nain
se postiu sledei efekti: 1. loa aktiva prestaje da kumulira gubitke, 2. prestaje
potreba za rezervisanjima za pokrie gubitaka, 3. ukoliko se primeni model prodaje
aktive, ili njena zamena keom ili dravnim hartijama od vrednosti, stvara se osnov za
realne nove kamatne prihode.
Prodaja ili zamena loe aktive banaka ima i prednosti i mana. Ke omoguava
bankama obnavljanje kreditne aktivnosti i veu profitabilnost, ali podstie monetarnu
29
ekspanzivnost i uzrokuje monetarne distorzije. Opcija zamene loe aktive dravnim
hartijama od vrednosti znai neobnavljanje kreditne aktivnosti , niu profitabilnost, ali
ograniava monetarne distorzije i ini banku sigurnijom.
Ovde se javlja sledea dilema, u smislu, ko bi trebao u ime drave sprovesti ove
mere? Opcije da to budu Vlada, Centralna banka ili specijalizovane institucije, imaju
odreene prednosti i nedostatke. Najea opcija u reavanju bankarske krize i
alternativne specijalizovane institucije je Centralna banka, koja se dokazano pokazala
kao lo likvidator i sanator banaka. Opcija sa Centralnom bankom najee fiziki
zadrava lou aktivu u bankama. Neto bolja opcija je da Centralna banka kupi
neperformansnu aktivu, ali uz obavezu reotkupa od strane banke nakon odreenog
vremena. Jo bolje reenje je aukcijska prodaja loe bankarske aktive na tritu.
Zato se uspostavljanje ad hoc institucije - agencije ili fonda, specijalizovane za
sprovoenje postupka rehabilitacije banaka, kupovinu, likvidaciju i sanaciju loe
aktive, pokazalo kao mnogo bolje reenje. Njihovom kombinacijom sa fizikim
premetanjem loe aktive iz banaka zahvaenih krizom, kao i sa novim
menadmentom i vlasnitvom, stvaraju se uslovi za profitabilnije i zdravije
poslovanje banaka.
4. Uspostavljanje novog menadmenta
Jedno od kljunih pitanja rehabilitacije banaka je uspostavjanje novog
menadmenta, tj. novih bankarskih menadera i novih zdravih menadment tehnika i
naina rada.
Promena menadmenta se moe izvriti imenovanjem novih ekipa za kljune
menaderske nivoe u banci od strane tela koje sprovodi rehabilitaciju, ili
uspostavljanjem novog menadmenta kroz procese preuzimanja problemskih banaka.
Promena menadmenta e ostvariti uspeh samo ukoliko novi menadment ine
profesionalci koji su spremni da se prilagode kriznoj situaciji i adekvatno odgovore na
sve njene izazove.
5. Uspostavljanje novog vlasnitva
Akcionari banke moraju snositi rizik poslovanja banke i uestvovati u trokovima
restruktuiranja banke, ak i sa rizikom da potpuno izgube svoj kapital. Vlasnici mogu
zadrati svoju poziciju samo ukoliko su spremni da na teret svog kapitala u celini
pokriju gubitke banke i obezbede potrebnu rekapitalizaciju, to je retkost. Zato
rekapitalizacija banaka u krizi rezultira promenom vlasnitva nad bankom.
30
U primerima dosadanjih reavanja bankarskih kriza primenjivani su razliiti
modeli promene vlasnitva. panski primer ukazuje na preuzimanje vlasnitva od
strane specijalizovanih vladinih institucija prisiljavanjem postojeih banaka, koje ne
mogu da ree insolventnost i rekapitalizaciju banke, da prodaju svoje vlasnitvo po
maloj ceni.
Reenje je preuzimanje problemskih banaka od strane solventnih banaka ili drugih
finansijskih institucija, ime se realizuje promena vlasnitva unutar finansijskog
sektora to je veoma bitno jer spreava mogue distorzije usled neeljenih rizika i
uspostavlja novi profesionalni i kompetentni menadment. Ova operacija e se
sprovesti lake ako erozija kapitala nije suvie velika i ako je, istovremeno sa
traenjem kandidata za preuzimanje, izvren otpis gubitaka na teret kapitala banke,
izmetena loa aktiva iz banke i izvrena bar minimalna rekapitalizacija banke.
Preuzimanje banaka u krizi mora biti propraeno: 1. pouzdanom verifikacijom
stvarnog stanja zdravlja nesolventne banke, 2. identifikacijom i kvantifikacijom
potrebnih finansijskih sredstava za rekapitalizaciju i ukupnu rehabilitaciju problemske
banke.
Brzina i uspenost reavanja bankarske krize i rehabilitacija insolventne banke
putem njenog preuzimanja od strane solventnih banaka ili drugih finansijskih
institucija je odreena veliinom trita potencijalnih kandidata. Kada je bankarsko i
finansijsko trite veliko, npr. u SAD, onda se preuzimanje realizuje brzo i efikasno.
Meutim, u manjim ekonomijama i nerazvijenim bankarskim i finansijskim
sistemima, usko trite potencijalnih preuzimaa, usporava procese preuzimanja
problemskih banaka.
Alternativa promeni vlasnike strukture i istovremene rekapitalizacije insolventne
banke je plasman novih akcija na finansijskom tritu. Meutim, ovakav pokuaj
rekapitalizacije e verovatno zavriti neuspehom. Javnost nee imati poverenja u
banku koja je jo uvek u krizi i nee biti interesovanja za upis novih akcija takve
banke.
Jedna od mogunosti promene vlasnitva je i prodaja akcija zaposlenima
problemske banke, ali ni ona nije dala znaajnije rezultate u dosadanjoj praksi
razreavanja bankarskih kriza.
6. Neophodnost preduzimanja privremenih mera i akcija
U sluaju da ogranienja sa principima i delovima procesa rehabilitacije banaka
zahvaenih krizom zaprete da onemogue njegovo sprovoenje, ne treba gubiti nadu.
31
U takvim situacijama drava treba da preduzme intervencije u pogledu upravljanja i
vlasnitva nad problemskim bankama. Postoje tri modela takvih intervencija:
1. Drava putem svojih nadlenih regulatornih tela alje svoje slubenike u
problemsku banku da utvrde stanje stvari, dubinu krize i stave veto na bilo koju
odluku menadmenta banke ukoliko se procenjuje da bi mogla imati tetne posledice.
2. Zamena top menadmenta banke sa jednim ili vie prinudnih upravnika koji e
upravljati insolventnom bankom. Ovo je efikasnije reenje jer se dotadanji lo
menadment iskljuuje iz upravljanja bankom.
3. Uspostavljanje privremenog menadmenta, profesionalnog i usresreenog na
reavanje bankarske krize se pokazalo kao mnogo bolje reenje u odnosu na
prethodne intervencije u upravljanju insolventnim bankama. Uvoenje novog
menadmenta mora biti praeno uvoenjem novog privremenog vlasnitva.
Kao potekoa sprovoenja ovih privremenih modela javlja se institucionalni
okvir. Mogua reenja su postojee institucije, supervizorska i regulatorna tela ili
specijalizovana ad hoc institucija osnovana s ciljem reavanja bankarske krize i
rehabilitacije banaka.
Ukoliko se bankarska kriza u ekonomiji jedne zemlje javlja po prvi put, takva
institucija ne postoji, a za njeno formiranje potrebna je politika volja i zakonksi
okvir.

ZAKLJUAK
75
ZAKLJUAK
Predmet razmatranja u ovom radu su razliita shvatanja bankarskih kriza i razliiti
pogledi na reavanje tih kriza. U radu se ini pokuaj da se oznae one take gde
dolazi do najveeg pribliavanja miljenja o predmetu koji se razmatra. U tome se
sastoje oekivani razultati i doprinos ovog rada.
Finansijske krize nisu novi fenomen, niti e se zavriti sa poslednjima od njih.
Rast globalizacije finansijskog trita i oita elja globalnih investitora za zaradom,
izlae trita u nastajanju sve veim kretanjima kapitala u potrazi za viom zaradom
(vii rizik esto donosi i vii prinos). Pojavni oblici i povodi krize menjali su se svaki
put, kao dizajn odee na pariskim modnim pistama. Jedan aspekt njihove sutine bio
je i ostao naizmenjen. Svaki put, bez izuzetka, glavni motiv je bila i ostala
neograniena pohlepa, elja da se zarade milionske provizije i globalnim
investitorima obezbede vii profiti na ogromna slobodna sredstva koja se danas mere
u bilionima dolara. Svaki put je u krizu vodio pritisak da se preduzimaju sve rizinija
ali i unosnija ulaganja, da se ide dalje i dublje, do krajnjih granica pravnog i
regulativnog okvira. Svaki put se na pojavu novih investicionih mogunosti
reagovalo pohlepno, prebrzo i prejako. I svaki put su ozbiljno podbacile nadzorne,
kontrolne i regulatorne funkcije, bilo zato to su bile slabe, neizgraene i nepovezane,
ili zato to im tekua ekonomska ideologija na vlasti nije omoguila da deluju.
Dosadanje teorijske rasprave o bankarskim krizama pokazuju raznolikost
shvatanja tih kriza, tekoe u njihovom predvianju, kao i velike razlike u pogledima
na njihovo reavanje. Vrlo retki broj zemalja tokom poslednje dve decenije nije
iskusio probleme sistemske bankarske nesolventnosti. U mnogim sluajevima
postojao je dui period u kome je drava davala svoju finansijsku podrku slabim
dravama i privatnim bankama, a nije postojala ni dovoljno efikasna politika
zatvaranja neuspenih banaka. Dakle, problematika konsolidacije i sanacije banaka,
odnosno proces restruktuiranja bankarskih sistema izuzetno je kompleksna. One
zemlje koje to shvate na vreme po pravilu bivaju nagraene potonjim dobrim
rezultatima u procesu sprovoenja, a naroito nakon konsolidacije i sanacije
bankarstva. Prema tome, jedan od kljunih elemenata je brzina preduzimanja mera za
76
restruktuiranje od strane nadlenih vlasti. To izmeu ostalog objanjava razlike u
pogledu stepena uspenosti kod reavanja sistemskih problema u bankarstvu.
Bankarskom krizom se oznaava stanje iroko rasprostranjene nesolventnosti
banaka (vie od 50% banaka u jednoj ekonomiji je nesolventno) koja poprima
karakteristike epidemije i preti optim slomom bankarskog i finansijskog sistema.
Zbog povezanosti bankarskog sistema retki su pojedinani sluajevi bankarskih kriza.
Pod restruktuiranjem banaka se podrazumeva svaka mera koja doprinosi popravljanju
poloaja banaka u odnosu na prethodno stanje. Mere se donose od strane centralne
banke, dravnih organa, osnivaa-vlasnika, a preduzimaju se u cilju finansijskog
ozdravljenja banaka, racionalizacije bankarskog poslovanja i jaanja kapitalne baze.
Uzroci kriza mogu biti neusklaenost operativnih trokova, neskladan rast depozitnih
kamatnih stopa, poveanje aktivnih kamatnih stopa, nezdrava korporativna kultura itd.
Dok se kao modeli rehabilitacije banaka mogu javiti rekonstrukcija sopstvenog
kapitala i profita banke, rekapitalizacija banaka, uspostavaljanje novog vlasnitva.
Primena modela i uopte sam postupak prevazilaenja kriznog stanja zavisi od sluaja
do sluaja.
U tranzicionim zemljama krize banaka javljale su se kao plod fundamentalnih
ekonomskih slabosti tadanjeg sistemskog ureenja, a pri restruktuiranju primenjuje
se regulacija, revizija i monitoring bankarskog sektora, restrukturiranje banaka, razvoj
finansijskog trita, privatizacija banaka. U zemljama Istone Evrope postojao je stav
da je privatizacija banaka jedan od kljunih faktora za uspenost poslovanja.
Privatizacija je posmatrana kao faktor zaustavljanja kumuliranja loih zajmova.
U razvijenim zemljama bankarske krize su najee bile posledica rizinih
ulaganja pekulanata na tritu kapitala. Primer je amerika bankarska kriza 1985. do
1991. godine, koja je kao posledica rizinog ulaganja otklonjena intervencijama FEDa
u vidu pozajmica, likvidacijom banaka i preuzimanjem istih.
Jo uvek aktuelna finansijska kriza, je kriza koja je zahvatila kako razvijene
zemlje sveta, tako i tranzicione zemlje. Nastala je u razvijenim zemljama sveta
upravo zbog rizinog ulaganja u subprimarne hipotekarne kredite. Kriza je zahvatila i
zemlje u razvoju, kao i tranzicione zemlje, ali ne zbog njihovih rizinih operacija, ve
77
zbog njihovih duboko ukorenjenih slabosti ekonomskog sistema, poput deficita
platnog bilansa, visoke zaduenosti, itd.
U skladu sa tim moe se zakljuiti da je stanje iroko rasprostranjene
nesolventnosti banaka koje poprima karakteristike epidemije i preti optim slomom
bankarskog i finansijskog sistema, fenomen koji nastaje, izazvan raznim faktorima, u
bilo kojoj zemlji, nezavisno od njenog stepena razvoja, drutvenog i ekonomskog
ureenja, u bilo kom trenutku. Iako se moe rei da se kriza moe ublaiti ili otkloniti
procesom izazivanja promena same strukture kapitala banaka, takoe se moe rei i
da ne postoji univerzalni mehanizam reavanja kriznog stanja u bankama, koji se
moe primeniti u svim ekonomijama, ve se svakom sluaju bankarske krize mora
pristupiti odvojeno od prethodnog, sa uvaavanjem ekonomskih, socijalnih, politikih
elemenata zemlje u kojoj je kriza nastala. Upravo na osnovu reenog moe se
zakljuiti da je u radu dokazana i osnovna i posebna hipoteza.
Prilikom izrade ovog rada primenjene su razliite metode istraivanja, koje su
omoguile dokazivanje navedenih hipoteza, kao i ostvarenje postavljenih ciljeva.
Primenom dedukcije, analize, specifikacije, apstrakcije u radu je ukazano na
raznolikost bankarskih kriza, tekoa u njihovom prevazilaenju i razliitost metoda
za njihovo reavanje. Dat je i doprinos kroz kritiku analizu bankarskih kriza zemalja
razliitog stepena razvijenosti, u razliitim periodima vremena, kao i efekata primene
metoda restruktuiranja, ime je postignut drutveni cilj ovog rada. Na osnovu
teoretskih i istraivakih podataka u radu, moe se zakljuiti da su krizna stanja
banaka neminovnost. Javljaju se nezavisno od nivoa razvijenosti zemlje, finansijskog
sektora, ne birajui vreme. One se mogu zaleiti raznim metodama restruktuiranja, ali
je jedini univerzalni lek za krizu prevencija. Tako jake i kredibilne finansijske
institucije mogu da budu velika brana i prevencija nastajanja bankarskih, odnosno
finansijskih kriza. U savremenim uslovima globalizacije i velike meuzavisnosti
meunarodnog finansijskog trita treba voditi rauna o zbivanjima i izvan nacionalne
ekonomije. Negativni uticaji i kriza se vrlo brzo mogu preneti, a kao prevencija tome
istupa vrst finansijski sistem sa jakim institucijama. Takoe, ono to se moe rei
jeste da je preventivni lek za sve zemlje nezavisno od toga da li se radi o tranzicionoj
zemlji, zemlji u razvoju ili visoko razvijenoj zemlji oseaj stabilnosti i nesklonost
radikalnim promenama oekivanja. U tom kontekstu vano je uoiti nekoliko kljunih
78
faktora koji utiu na oekivanja. Potrebno je delovati upravo na te faktore kako bi se
sauvala stabilnost oekivanja.
79
LITERATURA
80
LITERATURA
1. Bernanke, Ben S., Nonmonetary Effects of the financial Crisis in the
Propagation of the Great Depression, American Economic Review, Vol. 73, 1983.
2. Boi, Radomir, Bankarske krize i restrukturiranje banaka, Ekonomski
fakultet, Srpsko Sarajevo, 1999.
3. Bonjak M., (2008), Makroekonomska politika u uslovima globalne finansijske
krize, Ekonomski anali, Beograd: 293-307.
4. Brunner, Karl/Allen H. Meltzer, Money and Credit in the Monetary
Transmission Process, American Economic Review, Paper and Proceedings, Vol.
78, 1988.
5. Dinki Mlaan, Jelai Radovan, Strategija restrukturiranja bankarskog
sistema, 2001, Narodna banka Jugoslavije.
6. George A. Akerlof, The market for lemons: quality uncertainty and the
market mechanism, Quantitative Journal of Economics, Vol. 84, 1970.
7. Golubovi, N., (2008) Globalna finansijska kriza: teorijske i ekonomsko-politike
implikacije, Ekonomski anali, Beograd: 309-321.
8. Filipovi, S. (2009), Srpska privreda na udaru globalne ekonomske krize,
Kopaonik biznis forum 2009, Savez ekonomista Srbije i UKDS, Beograd.
9. Friedman Milton/Anna J. Schwartz, A Monetary History of the United States,
1867-1960, Princeton University Press, Princeton, 1963.
10. Friedman, Milton/R. Friedman, Sloboda izbora: lini stav Global Book, Novi
Sad, 1996.
11. Friedman, Milton, Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997.
12. Jelai Radovan, Rekonstrukcija ili rehabilitacija-stvaranje stabilnog
bankarskog sistema u Srbiji, 2002, Zakljuak Vlade Republike Srbije.
13. Malovi, Marko, Meunarodne finansijske krize, Centar za izdavaku
delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2006.
14. Staki, dr Budimir: Svetska finansijska kriza Univerzitet Singidunum,
Beograd 2009.
81
E-IZVORI
1. www.nbs.rs
2. www.ebrd.com
3. www.ekonomist.co.yu
4. www.mfin.sr.gov.yu
5. www.tradingeconomics.com__

Bankarske Krize

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bankarske Krize

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET SINGIDUNUM

You might also like