Pusta Zemlja

(prepev Ivana V. Lalia)

Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis
meis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri
dicerent; ; respondebat illa
.

Za Ezru Paunda, koji je
il miglior fabbro


I SAHRANA MRTVACA

April je najsvirepiji mesec, to gaji
Jorgovan iz mrtvog tla, mea
Uspomenu i udnju, podstie
Tromo korenje prolenom kiom.
Zima nas je grejala, pokrivajui
Zemlju nehajnim snegom, hranei
To malo ivota suvim gomoljima.
Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee
Uz pljusak kie; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten
Pa smo pili kafu i razgovarali itav sat.
Bin gar keine Russin, stamm aus Litauen, echt deutch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga roaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Marie, rekao je,
Marie, dri se vrsto. I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se ovek osea salobodno.
itam duboko u no, a zimi odam na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste
Iz ovog kamenog darmara? Sine oveiji,
Ne moe rei, ni pogoditi, jer poznaje samo
Hrpu razlutanih slika, gde sunce udara,
A mrtvo drvo ne prua zaklon, ni cvrak olakanje,
Ni suvi kamen vode um. Jedino
Ima senke ispod ove crvene stene,
(Ui u senku ove crvene stene),
I pokazau ti neto razliito
Od tvoje jutarnje senke to za tobom se vue
Il tvoje veernje senke to ustaje ti u susret.
Pokazau ti strah u pregrti praha.

Frisch weht der Wind
Der Heimat zu.
Mein Irisch Kind,
Wo weilest du?[1]

Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,
Zvali su me devojka sa zumbulima.
- No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbila,
Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao
Ni rei, oi me izdale, nisam bio
Ni iv ni mrtav, i nita nisam znao
Zagledan u srce svetlosti, tiinu.
d und leer Das Meer.[2]

Madame Sosostris, uvena clairvoyante
Bee strano nazebla; svejedno
Ponata je kao najmudrija ena u Evropi,
Sa zlobnim ilom karata. Ovo je, ree,[3]
Vaa karta, utopljeni Fenianski mornar,
(Ti biseri mu behu oi. Gledajte!)
Ovo je Beladona, Gospa od Litica,
Gospa od Situacija.
Ovo je ovek sa tri duice, a ovo Toak,
A ovo jednooki trgovac, a ova karta,
Praza, neto je to on nosi na leima,
A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu
Obeenog oveka. Bojite se smrti od vode.
Vidim gomile ljudi, koraaju u krugu.
Hvala. Ako vidite dragu gospou Ekviton
Recite joj sama budem donela horoskop.
ovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade,[4]
Pod mrkom maglom zimskog svitanja,
Gomila struji Londonskim mostom, toliko ljudi,
Ne bi pomislio da smrt je razlorila toliko ljudi.[5]
Uzdasi kratki iratki uli su se,[6]
I savko je uporno gledao preda se.
Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street
Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate
Sa mrtvim zvukom kada konano odbije devet.[7]
Tu sapzih poznanika, zaustavih ga, viknuh: Stetsone!
Ti koji bee sa mnom na brodovima kod Mile!
Da li je le to si ga lane posadio u bati
Poeo da klija? Hoe li cvetati ove godine?
Ili mu je nagli mraz zasmetao?
O ne priputaj bluzi Psa, prijatelj je ljudima,[8]
Inae e opet noktima d ga iskopa!
Ti! hypocrite lecteur! mon semblable, - mon frre![9]



[1] Tristan und Isolde
[2] Ibid.
[3] Nije mi poznat taan sastav pila karata za Tarok, od kojeg sam oigledno
odstupio da bih ga prilagodio svojim namerama. Obeeni ovek, koji spada u
tradicionalni pil, odgovara mi na dva naina; ja ga u duhu povezujem sa
Frejuerovim Obeenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtaem u
odlomku o putovanju uenika u Emaus, u V delu. Fenianski mornar i Trgovac
javljaju se kasnije; takoe i gomile ljudi, a Smrt od vode nalazi se u IV delu.
oveka sa tri duice (autentinu figuru u pilu za tarok) povezujem, sasvim
proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom.
[4] up. Bodler
Fourmillante cit, cit pleine de rves,
O le spectre en plein jour raccroche le passant.
[5] up. Pakao
... si lunga tratta
di gente, ch`io non avrei mai creduto
che morte tanta n`avesse disfatta.
[6] up. Pakao
Quivi, secondo che per ascoltare,
non avea pianto, ma` che di ssopiri,
che l`aura eterna facevan tremare.
[7] Pojava koju sa esto primeivao.
[8] up. Tualjku u Vebsterovom White Devil
[9] v. Bodler, predgovor Cveu zla





I I PARTIJA AHA

Stolica gde je sedela, ko poliran presto,[1]
U mermeru je sjala, gde zrcalo
S rezbarijom rama, ogrozdanom lozom
Iz koje viri zlatan Kupidon
(Iza krila mu drugi krije oi)
Udvaja plamen svenjaka sedmokrakih
I baca odsjaj na sto, gde ga sree
Blistanje njenog nakita, iz punih
Satenskih kutija raskono rasutog;
U boicama od slonovae i obojenog stakla
Bez epa, vrebali su njeni udni sitetski parfemi,
Masti, tenosti, praci da uzbude, zbune,
U miris utope svest; vazduhom pokrenuti,
Sveinom s prozora, oni su se peli,
Gojili izduen plamen svee,
Odnosili im dim u laquearia[2]
Remetei aru kasetiranog stropa.
Ogromno drvo naplavljeno, zasieno bakrom,
Plamsalo je zeleno i uto u ramu od arenog kamena,
A u tom tunom svetlu plivao isklesan delfin.
Nad antikim kaminom bio je prikazan
Ko da se neki prozor umskoj otvara sceni [3]
Preobraaj Filomele, koju varvarski kralj[4]
Silova tako grubo; pa ipak tamo slavuj
Ispunio je pusto nepovredivim glasom
A ona jo je plakala, i dalje je sledi svet,
Div, div za prljave ui.
I druge usahle patrljke vremena
Kazivali su zidovi; oblike to zure,
Nadvijaju se, nagnuti, uutkuju, zatvaraju sobu.
Koraci su se vukli po stepenitu.
U svetlu vatrem pod etkom, njena kosa
Rasprostirala se u varnicama,
arila se u rei, pa bi se divlje smirila.

ivci su mi loe veeras. Da, loe. Ostani tu.
Priaj mi. Zato uvek uti. Priaj.
O emu misli? ta razmilja? ta?
Nikada ne znam ta razmilja. Misli.

Mislim da smo u pacovskom prolazu
Gde su mrtvaci izgubili kosti.

Kakva je to buka?
Vetar ispod vrata.[5]
Kakva je to buka sada? ta radi vetar?
Nita, opet nita.
Zar
Ne zna nita? Zar ne vidi nita? Zar ne pamti
Nita?

Pamtim
Ti biseri behu mu oi.
Jesi li iv, ili nisi? Zar nieg nema u tvojoj glavi?
Ali

O O O O taj ekspirovski lager
Tako elegantan
Tako inteligentan
ta sada da radim? ta da raadim?
Izjuriu napolje, ovakva kakva sam, eteti ulicama
Rasputene kose, evo ovako. ta emo sutra?
ta emo uopte?
Topla voda u deset.
A pada li kia, zatvorena kola u etiri.
I igraemo partiju aha,[6]
Pritiskati oi bez kapaka i ekati kucanje na vratima.

Kada su Livijinog mua pustili iz vojske, rekla sam
Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla,
POURITE MOLIM VREME JE
Sad kad se Albert vraa, udesi se malo.
Pitae ta si uinila s parama koje ti je oao
Da uredi zube. Jeste, videla sam.
Povadi sve Lil, i stavi fine nove,
Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam.
A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta,
etirir godine u vojsci, pa hoe da se provede,
Pa ako ga ti ne zabavi, druge e, rekla sam.
O, hoe li, rekla je. Otprilike, rekla sam.
Pa znau kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oi.
POURITE MOLIM VREME JE
Ako ti se to ne svia, a ti samo produi, rekla sam.
Druge e moi, kad ne moe ti.
Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla.
Treba da se stidi, rekla sam, to izgleda tako starinski.
(A tek joj je trideset i druga)
ta mogu, rekla je snudena lica.
To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je.
(Ve ih ima petoro, a mali Dord je skoro ubio.)
Apotekar ree bie dobro al ja vie nisam to sam bila.
Zbilja si budala, rekla sam.
PA kad te Albert ne puta na miru, ta e, rekla sam,
Zato se udaje ako nee dece?
POURITE MOLIM VREME JE
I tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruu unku,
I pozvali me na veeru, da uivamo dok je vrua
POURITE MOLIM VREME JE
POURITE MOLIM VREME JE
Lkuno Bil. Kuno Lu. Kuno Mej. Lakuno.
Ta ta. Kuno, lakuno.
Laku no gospe, laku no, ljupke gospe, laku no, laku no


[1] up. Antonije i Kleopatra
[2] Laquearia, v. Eneida
dependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt.
[3] umska scena, v. Milton, Izgubljeni raj
[4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela
[5] up. Webster.: Is the wind in that door still?
[6] up. partija aha u Middleton, Women beware Women


I I I PROPOVED VATRE



Razderan je ator reke: poslednji prsti lia
Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, neujan. Nimfe su otile.
Mila Temzo, tiho teci, dok zavrim pesmu svoju.[1]
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendvia,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letjim noima. Nimfe su otile.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otili, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao
Mila Temzo, tiho teci, dok zavrim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neu biti dug ni glasan.
No za leima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seiri.
Jedan pacov je tiho puzao kroz bunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko vee, iza plinare,
Mozgajui o ropasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega.[2]
Gola bleda tela na ugnutom vlanom tlu
I kosti baene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod apom pacova zazvee.
No za leima mi pokadkad zajee[3]
trube automobila, motora kojim dohodi[4]
U prolee Svini,gr Porter pohodi.
Zraci se meseine po gi Porter steru[5]
Ona i njena ker u
Soda-vodi noge peru.
Et O ces voix denfants chantant dans la coupole![6]
Cvrk cvrk cvrk
Div div div div div div
Tiriri
Nestvarni grade
Pod mrkom maglom zimskog podneva
G. Eugenides, trgovac iz Smirne,
Neobrijan, a dep mu pun suvog groa[7]
C. i f. London, dokumenti na uvid,
Pozvao me je na vulgarnom francuskom
Da ruam s njim U Kenon strit hotelu
Pa da odemo na vikend u Metropol.

U ljubiasti as, kad oi se i lea
Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor eka
Kao to taksi otkucava i eka,
Ja, Tiresija, premda slep, dok izmeu dva ivota damaram,[8]
Starac zbrkanh enskih grudi, taj trenutak
Vidim ljubiast, as veernji to se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta,[9]
Daktilografkinju kui; rasprem akuhinju, pali
Pe, i hranu u konzervama iznosi.
NA prozoru se opasno razapeto sui
Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,
Na divanu (nou to ko krevet slui)
arape, grudnjaci, hrpa zgomilana.
Ja, Tiresija, starac zbrkanih sisa,
Video sam scenu, nastavak prorekao
I ja sam oekivanog gosta doekao.
On stie, mladi bubuljiava lica,
inovnii, prodavac nepokretnih imanja,
Kome ko skupi eir pokondirenoj tikvi
Pristaje smeli pogled samopouzdanja.
Da as je sada pgodan, on ceni;
Veera proa, a jj kapci teko vise,
Nenostima malim on se blii eni
Koja ih ne eli, ali i ne brani se.
Odluan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,
Njegove drske ruke ne sree neposlunost;
Njegova tatina ne trai odaziva,
Njoj dovoljan je njena ravnodunost.
(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,
Na istom tom divanu sve provodio,
Ja koji sam ispod zidova Tebe bio
I meu najniim od mrtvaca hodio.)
Na kraju jo je zatitniki ljubi
I pipa put, na stepenitu mrak je

Ona se okree, u zrcalo zrui
Jedva i svesna ljubavnika svojeg;
Umom joj mutna misao projuri:
Ba mi je milo da prolo i to je.
Kad lepa ena ponizi se tako,[10]
Pa sama hoda savojom sobom nou,
Nesvesno kosu pogladie lako
I na gramofon namesti plou.

Ta muzika me stigla na vodama[11]
I du Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street,
O Grade, grade, zaujem ponekaad
Kraj neke krme dole pored Temze
Prijatni jecaj neke mandoline,
Zveckanje, amor to iznutra pline,
gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima
Magnusa Muenika od jonske beline[12]
I zlata sjaja nepojamnog ima.

Reka se znoji[13]
Katranom i mazutom
lae plove
Plimom okrenutom
Crvena jedra
iroka
Vetrom na jarbolu iskoena.
Laama s boka
Brvna vrh talasa
Sve do Grinia
Kraj Ostrva pasa.
Weilala leia
Waiiaia leilala

Elizabeta i Lester[14]
Zaveslaji
Krma se ko koljka
Pozlaena sjaji
Zlatno i crveno
Na obale stiu
Talasi sa penom
Jugozapadnjakom niz vodu
Zvuci zvonjave odu
Zvona bele kule
Weilala leia
Wallala leilala

Tramvaji, drveem praina polegla.
Hajberi me rodi. Rimond i Kju[15]
Upropastie me. Kraj Rimonda sam legla
I noge digla u unu na dnu.

Kod Murgejta mi noge, a srce moje
Pod nogama mi. A kad svri se i to,
Plakao je. Nov poetak obeao je.
utala sam. ta da uzmem mu za zlo?

Na Margejtskom sprudu.
Mogu da spojim
Nita i nita.
Slomljeni nokti prljavih ruku.
Sirotinja moja za koju ne predstoji
Nita.
la la
Dooh tad u Kartaginu[16]

Gori gori gori gori[17]
O Gospode ti me otkida[18]
O Gospode ti me otkida

Gori


[1] v. Spenser, Prothalamion
[2] up. Bura
[3] up. Marvell, To His Coy Mistress
[4] up. Day, Parliament of Bees:
When of the sudden, listening, zou shall jear,
A nise of horns and hunting, which shall bring
Actaeon to Diana in the spring,
Where all shall see her naked skin...
[5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam
doznao iz Sidneja, Australija.
[6] Verlen, Parsifal
[7] Suvo groe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su prevoz i osiguranje
besplatni do Londona (carriage and insurance free to London), a tovarni list
itd. predavao se kupcu po naplati garantne menice.
[8] Tiresija, iako samo posmatra i zapravo ne lice, ipak je njavanija linost
u pesmi, koja sjedinjuje sve ostale. Kao to se jednooki trgovac, prodavac
suvvog groa, pretapa u Fenianskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim
razliit od Ferdinanda, kneza napuljskog, tako su sve ene zapravo jedna ena,
a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono to Tiresija vidi zapravo je sutina pesme.
Ceo sledei odlomak iz Ovidija od velikog je antropolokog interesa:
.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto est
Quam, quae contignit maribus, dixisse, voluptas.
Illa negat; placuit quae sit sententia docti
Quaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota.
Nam duo magnorum viridi coeuntia silva
Corpora seprentum baculi voilaverat ictu
Deque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus
eosdem
Vidit et est vestrae si tanta potentia plagae,
Dixit ut auctoris sortem in contraria mutet,
Nunc quoque vos feriam! percussis anguibis isdem
Forma prior rediit genetivaque venit imago.
Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosa
Dicta Iovis firmat; gravius Saturnia iusto
Nec pro materia fertur doluisse suique
Iudicis aeterna damnavit lumina nocte,
At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquam
Facta dei fecisse deo) pro lumine adempto
Scire futura dedit poenamque levavit honore.
[9] Ovo moda nije tano u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu
obalskog ribara koji se vraa kui u sumrak.
[10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.
[11] Bura
[12] Unutranjost crkve Sv. Magnusa Muenika za mene je jedan od najlepih
Vrenovih enterijera.
[13] Pesma (triju) Temzinih keri poinje ovde. Od stiha 292. do 306. one
govore jedna za drugom. Vidi Gtterdmmerung, Keri Rajne
[14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu panskom:
Popodne smo proveli u paradnom amcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica)
bee sama sa lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad oni poee da govore
besmislice i upustie se tako daleko da je lord Robert najzad, u mom prisustvu,
rekao da nema razliga da se oni ne venaju, ako kraljica izvoli.
[15] up. istilite:
Ricorditi di me, che son la Pia;
Siena mi fe`, disfecemi Maremma.
[16] v. sv. Avgustin, Ispovesti: I dooh tada u Kartaginu, gde mi je itav kazan
bezbonih ljubavi brujao oko uiju.
[17] Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po vanosti odgovara Besedi
na gori), iz koje su uzete ove rei, moe se nai preveden u knjizi pokojnog
Henri Clarke Warren-a Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od
velikih pionira izuavanja budiznma na zapadu.
[18] Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smetaj ova dva predstavnika
istonog i zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije sluajan.

I V SMRT OD VODE

Fleb, Fenianin, dve nedelje mrtav,
Zaboravio je krike galeba, more kad nabuja,
Dobitak i gubitak.
Podmorska jedra struja
Oglodala mu kosti, apatom. Dok dizao se, padao,
Prolazio je doba zrelosti svoje i mladosti
Ulazei u vrtlog.
Pagani ili Jevreju, o svi vi
to krmenite i gledate u vetar,
Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi.

V ONO TO REE GROM[1]


Posle crvenila baklji na znojnim licima
Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije meu kamenim vidicima
Povici i pla
Tamnica i dvorac i jeka
Prolenog groma vrh dalekih brda
On to bee iv sada je mrtav
Mi to besmo ivi umiremo sada
Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put to vijuga gore meu brdima
to su brda kamena bez vode
Da ima vode stali bi i poeli piti
Sred kamenja ne moe se stati i zamiljen biti
Znoj je osuen a stopala su u pesku
Da je samo vode meu tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stoji ni lei ni sedi
U tim brdima nema ak ni tiine vie
Nego jalova suva grmljavina bez kie
U tim brdima nema ak vie ni samoe
Nego se crvena tmurna lica cere i ree
S pragova raspucalih kua od blata
Kad bi bilo vode
A ne kamenje
Kad bi bilo kamenja
Ali i vode
I vode
Izvor
Lokva meu kamenjem
Kad bi se samo uo um vode
A ne cikada
I suva trava zapevana
Nego um vode preko kamenja
Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]
Kapa kap kapa kap kap kap kap
No nema vode

Ko je taj trei to stalno ide pored tebe?
Brojim li, tu smo samo ti i ja u drutvu[3]
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim jo nekog u hodu pored tebe
ulja se zakukuljen, u mrkom ogrtau
Ne znam je li mukarac ili ena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]
Mrmor materinske tualjke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posru napuklim tlom
Okrueni samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubiastom vazduhu
Kule to se rue
Jerusalim Atina Aleksandrija
Be London
Nestvarni
Jedna je ena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku apata izvodila
I ljubiastom vazduhu ljiljci deijih lica to su
Zvidali uz lepet krila
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani asovi
I glasovi zapevali iz praznih atrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami meu brdima
U bledoj meseini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njiu.
Suve kosti nikome ne mogu nita.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje.A onda vlani udar vetra
to nosi kiu.

Gang bee opao, i oveeno lie
ekalo je kiu, dok su se crni oblaci
Skupljali nad Himavantom, u daljini.
Dungla se ugnula, zgurila u tiini.
Tad progovori grom
DA
Datta: ta smo mi dali?[5]
Prijatelju, krv mi srcem potresa
Strana odvanost predaje magnovenja
Koju ni vek razboritosti ne moe opozvati
Time, i time samo smo postojali
A to se ne nalazi u naim posmrtnicama
Ni u seanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]
Ni pod peatima koje mravi pravozastupnik lomi
U naim praznim sobama
DA
Dayadhvam: uo sam klju,[7]
Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,
Mi mislimo na klju. svako u svojoj tamnici
Mislei na klju, svako potvruje po tamnicu
Samo u suton eterski glasovi
Oive za tren slomljenog jednog Koriolana.
DA
Damyata: amac se povinovao
Radosno, ruci vinoj jedrima i veslu,
More bee mirno. i tvoje bi se srce povinovalo
Radosno, na poziv, posluno kucajui
Vlasnim rukama
Sedeo sam na obali
I pecao, s neplodnom ravnicom za leima.[8]
Hou li barem srediti svoje zemlje?
Londonski most se rui rui rui
Poi sascose nel foco che gli affina[9]
Qando fiam uti chelidon O lasto lasto[10]
Le Prince dAquitaine la tour abolie[11]
Tim sam odlomcima podupro svoje ruevine
Pa ta, dobor e doi. Hieronimo opet mahnita.[12]
Datta. Dayadhvam. Damyata.
Shantih shantih shantih[13]


* * *

Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike
ove pesme navela me je knjiga gospoice Jessie L. Weston o legendi o
Gralu: From Ritual to Romance(Kembrid). Zaista, moj dug knjizi gospoice
Weston toliki je, da sama knjiga razjanjava potekoe u pesmi mnogo bolje
nego to to mogu uiniti moje napomene; ja je preoruujem (nezavisno od velike
zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjanjenje vredno
truda. Dugujem , u optijem smislu, jo jednom delu iz antropologije, delu koje
je duboko uticalo na nau generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naroito sam se
koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah
e u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.