Vitamini rastvorljivi u vodi - hidrosolubilni vitamini

Osnovna osobina hidrosolubilnih vitamina je da su to organska jedinjenja koja se dobro

rastvaraju u vodi. Zahvaljujui toj osobini oni se lako apsorbuju, transportuju i lako eliminiu iz
organizma. U organizmu se hidrosolubilni vitamini ne deponuju u veoj mjeri (izuzev vitamina
B12) tako da se viak unijetih vitamina lako izluuje iz organizma i to uglavnom putem mokrae.
Sve hidrosolubilne vitamine sintetiu biljke, izuzev vitamina B12. U organizam se unose
uglavnom preko namirnica biljnog porjekla. Neke od ovih vitamina sintetiu mikroorganizmi tako
da nastaju u digestivnom traktu pod dejstvom bakterijske flore. Osnovni biohemijski znaaj ove
grupe vitamina je da uestvuju kao koenzimi u razliitim enzimskim reakcijama. U hidrosolubilne
vitamine spadaju:
1. vitamini B kompleksa:
vitamin B1 (tiamin)
vitamin B2 (riboflavin)
vitamin B3 (niacin)
vitamin B5 (pantotenska kiselina)
vitamin B6 (pirodoksin)
vitamin B7 (biotin vitamin H)
vitamin B9 (folna kiselina)
vitamin B12 (kobalamin)
holin
liponska kiselina
karnitin
2. vitamin C (askorbinska kiselina)

VITAMIN B1 (tiamin, aneurin, moralni vitamin)

Vitamin B1 je jedan od prvih vitamina, iji su hemijski sastav i osobine bili izueni. Nedostatak
ovog vitamina u ishrani ovjeka izaziva bolest beri-beri, za koju je karakteristian brzi gubitak
mase tijela i neuroloka rastrojstva. U 19. i poetkom 20. veka bolest beri-beri je bila uzrok smrti
na stotine hiljada ljudi, koji su kao hranu koristili uglavnom oieni polirani pirina. Prilikom
obrade i preiavanja pirina, vitamin B1 ostaje u ljusci. Zbog svog blagotvornog dejstva na
nervni sistem naziva se i moralnim vitaminom.
Vitamin B1 je vrlo stabilan u kiseloj sredini gde ak i na visokim temperaturama (od 130 do
140C) praktino ne gubi svoju bioloku aktivnost. Meutim, u baznoj sredini je vitamin
B1 znatno nestabilniji i brzo se inaktivira ve na temperaturama izmeu 80 i 100C, tako da se
termikom obradom hrane lako moe raspasti.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin B1 igra glavnu ulogu u pretvaranju eera iz krvi (pre svega glukoze) u bioloku
energiju. On uestvuje i u nekim kljunim metabolikim putevima u nervnom tkivu, srcu,
stvaranju crvenih krvnih zrnaca (eritrocita). Vanu ulogu ima i kod glatke i popreno-prugaste
musculature. Esterifikacijom hidroksilne grupe tiamina pirofosfornom kiselinom nastaje
tiaminpirofosfat (PPT), koenzim veeg broja enzima, koji uestvuju u procesima
dekarboksilacije. U tkivima ovjeka i drugih ivotinja, vitamin B1 je prisutan u obliku tiaminpirofosfata, koji slui kao koenzim u nizu enzimskih reakcija, pri emu omoguava proces
prenosa aldehidne grupe. Vitamin B1 se apsorbuje u crijevu, a veina proizvoda metabolizma
ovog vitamina se mokraom izdvaja iz organizma, poto u njemu ne moe da se deponuje. Ne
postoji dokaz o toksinosti ovog vitamina.

VITAMIN B2 (riboflavin, laktoflavin)

Vitamin B2 je prvi put izolovan iz mlijeka. Vitamin B2 sintetiu sve biljke i mnogi
mikroorganizmi, ali ne i vie ivotinje i ovjek. Vitamin B2, je slino kao i vitamin B1 znaajan za
proizvodnju tjelesne energije.
Ima jasno utu boju. Veoma je stabilan na povienoj temperaturi, tako da na 120C moe
ostati stabilan i aktivan u vremenskom periodu od pet do est asova. U kiseloj sredini se ova
stabilnost jo i poveava, dok se u baznoj sredini aktivnost smanjuje. Vitamin B2 je veoma
osetljiv i na djelovanje vidljive svetlosti i ukoliko joj se izlae dui vremenski period, moe doi
do njegovog razlaganja.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin B2 se usvaja u sluznici tankog crijeva u obliku fosfornih estara, a delimino i kao
slobodan. Deponuje se u jetri, bubrezima i drugim organima. U malim koliinama nalazi se i u
krvi. Vitamin B2 je ukljuen u aktivnost enzima glutation reduktaze, koja uestvuje u odranju
nivoa glutationa, molekula koji titi organizam od slobodnih radikala. Ovaj vitamin ima i
antioksidativnih osobina.
Vitamin B2 sadri u molekulu supstituisani ciklini sistem (izoaloksazin) za koji je vezan
eerni alkohol ribitol. Riboflavin ulazi u sastav dva vana koenzima: flavin-mono-nukleotida
(FMN) i flavin-adenin-dinukleotida (FAD). Ovi koenzimi su nekovalentno vezani sa proteinskim
dijelom enzima, koji uestvuju u oksido-redukcionim procesima. U ovim reakcijama

izoaloksazinski dio riboflavinskog ostatka prima od supstrata dva vodonikova atoma, pri emu
se supstrat oksiduje, a koenzim redukuje. Redukovani koenzim se reoksiduje, predajui
vodonikove atome nekom drugom supstratu.
FMN (FAD) + AH2 FMNH2 (FADH2) + A
Flavinski nukleotidi deluju kao prostetine grupe flavo-enzima ili flavoproteina. Ovi enzimi
uzimaju uee u oksidativnoj degradaciji piruvata, masnih kiselina, aminokiselina, kao i u
prenosu elektrona. Danas je poznato oko 30 flavinskih enzima, od kojih samo mali broj ima
prostetinu grupu u obliku FMN (flavin-mono-nukleotid). Neproteinski deo ostalih flavoproteida
sadri FAD (flavin-adenin-dinukleotid). Uoeni su i neki pozitivni pomaci u leenju raka jednjaka
vitaminom B2 u nekim delovima svijeta. Riboflavin je vitamin, koji se rastvara u vodi i stoga se
izluuje mokraom, naroito kada se unosi u viku, tako da nije poznata toksinost ovog
vitamina. Ovaj vitamin se zato mora neprestano unositi u organizam.

VITAMIN B3 (nikotinska kiselina, vitamin PP, niacin, niacinamid)

Smatra se najboljim sredstvom za snienje holesterola u krvi. Ustanovljena je i znatno
smanjena stopa smrtnosti osoba koje su oboljevale od infarkta, ukoliko su koristili ovaj vitamin.
Vitamin B3 jo se naziva i PP-faktor (pelagra preventivni faktor). Nedostatak ovog vitamina u
organizmu dovodi do bolesti pelagre. Termin niacin se obino koristi za dva oblika vitamina B3,
a to su nikotinska kiselina i nikotinamid. Nikotinska kiselina, kao i njen amid su termostabilni pa i
pri zagrevanju ne gube vitaminska svojstva.

Biohemijska i bioloka uloga

Nikotinska kiselina, je vitamin koji se stvara u organizmu od svog prekursora - esencijalne
aminokiseline - triptofana. Ovo stvaranje nikotinske kiseline se deava kako u biljkama, tako i
kod veine ivotinja. Nikotinska kiselina se apsorbuje u tankom crevu u obliku nikotinata.
Veoma vanu ulogu ovaj vitamin ima u sniavanju nivoa holesterola u krvi, kao i u zatiti od
raznih kardiovaskularnih bolesti. Vanu ulogu vitamin B3 ima i u dijabetesu, a olakava
i migrene. Ovaj vitamin je nephodan za zdravo stanje nervnog sistema i funkcionisanje mozga.
Vitamin B3 je sastojak, po svojoj strukturi, dva slina koenzima: nikotinamid-adenin-dinukleotid
(NAD) i nikotinamid-adenin-dinukleotid-fosfat (NADP). Oba koenzima djeluju kao elektronakceptori, pri enzimskom uklanjanju vodonikovih atoma sa molekula supstrata. U ovim
procesima se jedan vodonikov atom prenosi sa supstrata na nikotinamidni dio koenzima u
obliku hidridnog anjona. Pri tome nastaje redukovani koenzim (simbolino oznaen sa NADP,
odnosno NADPH), a drugi vodonikov atom se sa supstrata oslobaa u vidu protona. Opisani
process je povratan. Redukovani koenzim, po istom mehanizmu, predaje hidridni anjon nekom
drugom (ili istom) supstratu izazivajui njegovu redukciju, dok se koenzim reoksiduje.

NAD+ (NADP+) + AH2 NADH (NADPH) + H+ + A

Ova su jedinjenja koenzimi mnogih oksido-redukcionih reakcija. Oni su univerzalni, po svojoj

rasprostranjenosti i biolokoj ulozi. Niacin je uslovan naziv za nikotinsku kiselinu, da se ne bi
mijeala sa nikotinom koji se nalazi u duvanu. U organizmu se nikotin ne pretvara u nikotinsku
kiselinu. U elijama jetre oko 60% ukupne koliine NADP nalazi se u mitohondrijama, a 40% u
citoplazmi.

VITAMIN B5 (pantotenska kiselina)

Vitamin B5 je 1938. godine otkrio R. Williams. On je oznaio ovu kiselinu "faktorom rasta".
Sam naziv ovog vitamina ("pan") - oznaava mnogo, znatno, to govori o velikoj
rasprostranjenosti ovog vitamina u prirodi. Neophodan je za aktivnost oveka, razliitih ivotinja,
biljaka, kvasca, mlenokiselinskih bakterija i insekata. Pantotenska kiselina pripada grupi
vitamina rastvornih u vodi i veoma je nestabilna na povienim temperaturama, tako da se veliki
deo ovog vitamina gubi prilikom termike obrade hrane. Pantotenska kiselina je amid
pantoinske kiseline i -alanina.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin B5 se usvaja u tankom crijevu putem proste difuzije, a potom se fosforilie pomou
ATP-a. Vitamin B5 se pretvara u aktivan koenzim A. Koenzim A je neophodan za dejstvo niza
enzima, koji uestvuju u mnogim reakcijama u kojima su ukljuene acetilne i acil grupe.
Pretvaranje ugljenih hidrata, lipida i u znatnoj meri aminokiselina vezano je za koenzim A.
Vitamin B5 igra vanu metaboliku ulogu u ljudskom organizmu. Jedna od vanih uloga vitamina
B5 se odnosi na proizvodnju hormona adrenalnih lijezda i stvaranje energije. Dugo je ve
poznato da ovaj vitamin poveava rezerve energije u organizmu i ojaava sportske mogunosti.
Vitamin B5 sniava nivo holesterola u krvi i titi organizam od kardiovaskularnih bolesti. Ovo se
pre svega odnosi na derivat pantotenske kiseline - pantetin. Vitamin B5 pomae i u brem
zarastanju rana. Izgleda, da ovaj vitamin stimulie elijski rast i proces zarastanja. Ova tvrdnja
nije jo u potpunosti potvrena, ali sve indicije ukazuju na to.

VITAMIN B6 (piridoksin, piridoksal, piridoksamin)

Pod terminom vitamin B6 podrazumevaju se tri hemijski slina jedinjenja, koja se javljaju u
prirodi. To su: piridoksin, piridoksal i piridoksamin. Sva tri jedinjenja se u biolokim sistemima
pretvaraju jedan u drugi.

Vitamin B6 je prilino stabilan vitamin. U jako kiseloj i jako alkalnoj sredini vitamin B6 ne gubi
bioloka svojstva ni pri zagrijavanju. Meutim, pod dejstvom svjetlosti, kao i pri oksidaciji, ovaj
vitamin se brzo razgrauje. Piridoksin se dobro rastvara u vodi, alkoholu, a slabo u etru i
hloroformu.
Biohemijska i bioloka uloga
Sva tri oblika vitamina B6 su podjednako aktivna i djeluju kao prekursori koenzima
piridoksalfosfata. Piridoksal-fosfat predstavlja prostetinu grupu niza enzima i uestvuje u
metabolizmu aminokiselina (u procesima fosforilacije, dekarboksilacije i racemizacije),
metabolizmu masti i ugljenih hidrata. Vitamin B6 se apsorbuje u tankom crijevu uglavnom u
obliku piridoksala koji se zatim pretvara u piridoksamin. Sva tri jedinjenja, koja su obuhvaena
imenom vitamin B6 slue kao supstrat za enzim piridoksal-kinazu, koja koristi ATP i fosforilie ih
u njihove odgovarajue fosfatne estre. Osim toga, ovaj vitamin je neophodan za rad vie od est
enzima i za nesmetanu sintezu proteina i nukleinskih kiselina. Piridoksin se uglavnom izdvaja
mokraom.

VITAMIN H (biotin, koenzim R, vitamin B7, bios II R)

G. Koegel je 1935. godine iz sirovog umanceta jajeta dobio jedinjenje u kristalnom obliku
koje je nazvao faktorom rasta kvaevih elija. Ovo jedinjenje je nazvano biotinom (od grke
rei bios, to u prevodu znai "ivot"), ili vitaminom H. U bjelancu jajeta nalazi se i
protein avidin, koji vrsto vezuje biotin to onemoguava usvajanje ovog vitamina u crevima,
meutim, pri kuvanju jajeta avidin se razgrauje. Vitamin H je stabilan na visokim
temperaturama. Dobro se rastvara u kiseloj i baznoj sredini, etanolu i vodi. Vitamin H sadri
kondenzovan imidazolov i tiofenov prsten. Za tiofen se vezuje valerijanska kiselina. Vitamin H
se moe smatrati jedinjenjem karbamida sa tiofen-valerijanskom kiselinom.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin H se proizvodi u tankom crijevu ovjeka, a proizvode ga bakterije. Jedan dio ovog
vitamina se unosi i hranom. Vitamin H funkcionie kao komponenta (tj. koenzim) specifinih
enzima, koji katalizuju reakcije prenosa ugljendioksida (karboksilaciji). Na taj nain vitamin H

uestvuje u sintezi masnih kiselina, purinskih nukleotida i u metabolizmu razgranatih

aminokiselina (tako to doprinosi veoj miinoj masi, pa ga koriste i sportisti za dobijanje
atletske grae). Vitamin H takoe doprinosi zdravijoj kosi i spreava njeno opadanje.

VITAMIN B9 (folna kiselina, vitamin BC, pteroil-glutaminska kiselina, folat, folacin, vitamin
M)
Naziv folna kiselina potie od latinske rei folium, to u prevodu znai list. Folna kiselina je
prvi put izolovana iz spanaa, a zatim i iz jetre. Ovaj vitamin je veoma rasprostranjen u
biolokim sistemima. Godine 1935. primeen je nedostatak nekog nutrijenta kod majmuna.
Danas je poznato da je to oboljenje nastalo usled nedostatka folne kiseline. Faktoru koji je
izazivao ovu bolest dat je naziv vitamin M. Vitamin B9 se slabo rastvara u hladnoj vodi i etanolu,
ali se zato veoma dobro rastvara u vreloj vodi. Vitamin B9 se lako razgrauje pod dejstvom
suneve svetlosti, pri preradi hrane (naroito prokuvavanje), toplotom i dejstvom estrogena.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin B9 se u tkivima pretvara u tetrahidofolnu kiselinu (THFK, FH4), koja se moe nazvati
koenzimom. Ovaj vitamin uestvuje u biosintezi azotnih baza, nukleinskih kiselina (samim tim i u
sintezi DNK), kreatina, metionina. Vitamin B9 ima ulogu (zajedno sa vitaminom B12) u zatiti od
pojave raznih tumora, prije svega tumora plua. Vitamin B9 je potreban i za stvaranje crvenih
krvnih zrnaca, a ima vanu ulogu i u prevenciji od uroenih defekata. U organizmu ovjeka i
ivotinja vitamin B9 se deponuje u jetri, a iz organizma se izdvaja mokraom.

VITAMIN B12 (kobalamin, cijankobalamin, energetini vitamin)

Vitamin B12 je jedan od najsloenijih vitamina po svojoj hemijskoj strukturi. Istorija izuavanja
vitamina B12 tjesno je vezana za ispitivanje uzroka malokrvnosti (anemije) i razrade metoda za
njeno leenje. Vitamin B12 je prilino stabilan pri visokim temperaturama samo na pH od 4,5 do
5,0 dok u jako kiselim i jako baznim sredinama vitamin gubi svoju aktivnost. Ovaj vitamin se
veoma brzo razgrauje na svjetlosti i zbog toga ga je neophodno uvati na tamnom mestu.
Termin vitamin B12 objedinjuje nekoliko jedinjenja koja su slina po svojoj hemijskoj strukturi, a
koja se jo nazivaju i korinoidima. U takva jedinjenja se svrstavaju: cijankobalamin,
oksikobalamin, nitrokobalamin, akvakobalamin i slino. U sastav vitamina B12 ulazi element
kobalt. Pri izolovanju vitamina B12 dobija se njegov derivat cijankobalamin u iju strukturu ulazi
cijanidna grupa, vezana za atom kobalta.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin B12 je vaan izvor energije za ovjeka. ak i kod osoba oboljelih od megaloblastine
(perniciozne) anemije se javljaju znatni znaci poboljanja unoenjem ovog vitamina. Mnogi
ljekari u svijetu su konstatovali, da unoenje vitamina B12 znatno pomae pacijentima u lijeenju
od bakterijskih i virusnih infekcija. Ovaj vitamin olakava i neuropsihijatrijske poremeaje.
Nedostatak vitamina B12 je tesno povezan sa pogoranjem mentalnog funkcionisanja, tj. dovodi
do neurolokih i brojnih fiziolokih poremeaja. Vitamin B12 ima i zatitnu ulogu od tumora, pijre
svega onih oblika, koji nastaju usled puenja. Vitamin B12 ima ulogu i u zatiti organizma od
raznih toksina i alergena. Vitamin B12 uzima uee u mnogim biohemijskim procesima, ali
potpuni mehanizam njegovog dejstva jo nije jasan. Reakciono-sposobni dio koenzima
(organski molekuli koji su potrebni za aktivnost enzima) je kobalt. Funkcija vitamina B12 tijesno
je vezana sa vitaminom B9. Uzima uee i u graenju kreatina, adrenalina, azotnih baza,
nukleinskih kiselina, proteina i drugih bioloki aktivnih supstanci. Pomou proteinskog sastojka
eludanog soka, tzv. unutranjeg faktora apoeritrina, vitamin B12 se apsorbuje iz tankog crijeva
(iz ileuma) u krv. Iz krvi se vitamin B12 raznosi u tkiva, gde se vee sa vitaminima i drugim
azotnim jedinjenjima gradei razne komplekse.

VITAMIN C (L-askorbinska kiselina, askorbinska kiselina)

Jo se krajem 18. veka znalo, da se u plodovima citrusovih biljaka, spanau, vou, kao i u
aju od ipka nalazi supstanca, koja sprijeava nastajanje bolesti skorbut. Britanski ljekari su
oko 1750. godine pokazali da davanjem odreene vrste limuna, koja je bila bogata vitaminom C
jednoj grupi mornara i uporeivali ih sa drugom grupom, koja u svojoj ishrani nije koristila ovaj
izvor vitamina C. Grupa mornara koja nije upotrebljavala limun, pri dugim plovidbama je dobila
simptome skorbuta, dok je druga grupa mornara ostala zdrava. Vitamin C je u istom stanju
dobijen iz soka limuna i identifikovan 1933. godine. Ovoj supstanci iju je preciznu strukturu
odredio Haworth 1932. godine, dato je ime askorbinska kiselina.
Aktivnost vitamina C se uglavnom unitava termikom obradom hrane, naroito kada postoje
tragovi metala, kao to je bakar, ali je zato otporan na zamrzavanje. Vitamin C je vjerovatno
jedan od najnestabilnijih meu vitaminima rastvornim u vodi. U prirodi postoji samo L- oblik
askorbinske i dehidroaskorbinske kiseline. Askorbinska kiselina je jako redukciono sredstvo koje
lako predaje dva vodonikova atoma nekom primaocu, prelazei u dehidroaskorbinsku kiselinu.
Ovaj proces je u biolokim sistemima povratan. Meutim, na vazduhu, posebno na povienoj
temperature, dolazi do nepovratne oksidacije askorbinske u dehidroaskorbinsku kiselinu. Zato
se pri kuvanju hrane izgubi dobar dio vitamina C. U odsustvu kiseonika askorbinska kiselina
moe izdrati zagrevanje i do 100C.

Biohemijska i bioloka uloga

Vitamin C se lako apsorbuje u crijevima, te se zbog toga deficit ovog nutrijenta pripisuje
njegovom neadekvatnom unosu sa hranom. Bioloka uloga askorbinske kiseline se vezuje za
uee u oksido-redukcionim procesima, koagulaciji krvi, regeneraciji tkiva, graenju steroidnih
hormona, pretvaranju folne u tetrafolnu kiselinu i aktivaciji mnogih enzima. Koenzimska uloga
askorbinske kiseline je pokazana u reakcijama hidroksilacije prolina u hidroksiprolin i u nekim
drugim hidroksilacionim reakcijama, ali ona nije specifina za njih i moe biti zamjenjena drugim
agensima bez antiskorbutne aktivnosti.
Vitamin C deluje na funkcije centralnog nervnog sistema, stimulie funkciju endokrinih
lijezda, pojaava funkciju jetre, omoguava usvajanje gvoa u crijevu i uestvuje u graenju
krvi (obzirom da uestvuje u sintezi prokolagena i kolagena, kao i u normalizaciji propustljivosti
kapilara). Jedna od veoma vanih uloga vitamina C je i njegova antioksidativna aktivnost. Ovaj
vitamin vezuje slobodne radikale i time moe da odigra znaajnu ulogu u prevenciji raznih tekih
oboljenja, kao to su tumori. To se prije svega odnosi na stomani tumor, tumor jednjaka i
debelog creva, a kod puaa i alkoholiara i tumor grkljana. Postoje podaci, da vitamin C
sprijeava rast elija leukemije kod ljudi. Meutim, vitamin C ima ulogu samo u prevenciji od
dobijanja tumora, ali kada se tumor ve razvio, njegova uloga postaje zanemarljiva. Vitamin C
sniava nivo holesterola u krvi, kao i mogunost razvoja kardiovaskularnih bolesti. Jo pre oko
50 godina ruski naunici su utvrdili, da visoke doze vitamina C mogu da sprijee aterosklerozu
(suenje arterija). Vitamin C odrava i vid, tako to sprijeava stvaranje katarakte (sive mrene
na oku), a moe biti od koristi i u tretiranju glaukoma (zelena mrena na oku, koja ukoliko se ne
lei moe dovesti i do sljepila). Vitamin C ublaava posljedice astme (smetnje u disanju).
Vitamin C jaa imunoloki sistem organizma i spreava kijavicu. Poveava otpornost prema
zaraznim bolestima (naroito prema gripu, a pretpostavlja se i da oteava zarazu AIDS-om).
Utvreno je naime, da funkcionisanje bijelih krvnih zrnaca djelimino zavisi od vitamina C. Nivo
ovog vitamina se pri raznim infekcijama, izlaganju zraenjima, lijekovima, alkoholu, cigaretama
smanjuje u belim krvnim zrncima i time se smanjuje i njihova aktivnost. Ne manje vana uloga
vitamina C je i uee vitamina C u ienju organizma od opojnih sredstava, duvanskog dima i
alkohola, a pomae i u lijeenju eerne bolesti. U svim ovim sluajevima zapaen je nii nivo
vitamina C u krvi i elijama.
Askorbinska kiselina prisutna je u tkivima svih ivotinja i viih biljaka. Ljudi, majmuni, morske
svinje i neki drugi kimenjaci ovaj vitamin ne sintetizuju i stoga ga moraju unositi hranom.
Meutim, veina drugih ivotinja i vjerovatno, sve biljke mogu da sintetizuju ovaj vitamin iz
glukoze. Mikroorganizmi ne sadre ovaj vitamin, ali i nemaju potrebu za njim. Vitamin C se
dobro apsorbuje u crijevima, a djelimino i u eludcu. Najvea koliina askorbinske kiseline se
nalazi u jetri i nadbubrenim lijezdama.