PASTIRSKO BOGOSLOVLJE SA PSIHOLOGIJOM

TAMA NOCI ZLO JE MEDJU NAMA

Postojanje zla kao paradoks
Kako je moguce da u svetu koji je stvorio dobri Bog postoji zlo? Zlo je ono sto Bog nije stvorio.
Zlo se suprotstavlja Bogu i odbacuje Njegove zapovesti. Znamo da Bozanska volja ustanovljuje
razloge za sve sto postoji, a nema ni jednoj razloga za postojanje zla. Sta kaze Sv. Grigorije iz Nise:
kaze da je zlo nezasejana biljka, bez semena i bez korena.
Postoje razlozi za zlo, ali UZROCNOST zla je neobicna. Ta uzrocnost dolazi od unistitelja sveta.
Odakle dolazi ta unistiteljska moc obzirom da svaka moc pripada Bogu. Iako nezakonita, ova
unistiteljska moc je stvarna sila i energija. Zlo se aktivno suprotstvalja Bogu. Zlo ugnjetava Dobro.
Zlo je ontoloska opasnost. Svet je pali svet. To vise nije svet koji je stvorio Bog. Zlo ima silu da
imitira stvaranje Bozje zlo je zavist. Svet je na neki nacin ukraden od Gospoda i Vladike.
Ovo je vise od intelektualnog paradoksa i iskusenje za veru jer zlo nepovratno unistava. Crkva
zabranjuje nadu u spasenje svih. Postoje sinovi propasti, uporni u zlu, koji ce to nastaviti u
paradoksalnoj vecnosti ada. Ad je svedocanstvo o sili zla. Zlo ima vecne posledice. Ko je uporan u
zlu i ostaje u nepokajanosti, njemu ni milost Bozja nece pomoci. Ovo je oblast tajne.
Postojanje zla kao tajna
Bog ima odgovor na svet zla. Taj odgovor je Njegov Ljubljeni Sin koji je dosao na svet da ponese
grehe sveta. Apsolutni odgovor na zlo je Krst Hristov. Jedan ruski propovednik je reako:Zlo
pocinje na zemlji, ali potresa Nebesa, i nizvodi Sina Bozijega na zemlu. Zbog zla Bog strada. Od
stradanja Hristovog postojanje zla nam se daje jedino u kontekstu sastradalne Ljubavi Bozije.
Zlo ne postoji po sebi, vec unutar dobra. Ono zivi jedino kroz Dobro koje ono pritom izopacuje i
prilagodjava svojim potrebama. Ono nema moc da stvara vec unistava.
Problem zla nije ni cisto filozofski ni cisto eticki problem. Problem zla poprima svoj pravi karakter
na planu vere. Smisao zla je protivljenje Bogu. Izvor zla je greh. Treba obnoviti prvobitnu slobodu
pre pada u greh. Prvobitan greh nije bio samo pogresan izbor, vec odustajanje od sluzenja Bogu.
Sloboda izbora postoji posle pada. Za prvoga gresnika sloboda izbora nije postojala jer tada zlo jos
nije postojalo. Ako je postojao izbor, onda to nije bio izbor izmedju dobra i zla, vec izbor izmedju
Boga i sebe, izmedju sluzenja i lenjosti. Po Sv Atanasiju Velikom covekov pad se sastojao u
cinjenici da je covek ogranicio sebe na sebe samog, zaljubio se u sebe, odvojiio od Boga. Smrt je
dosla kao posledica tog razduhovljenja coveka, Pad se dogodio u oblasti duha kao sto se i
prethodno dogodio u angelskome svetu. Smisao prvorodnoga greha je svugde isti: autoerotizam,
gordost i tastina. ZLO DOLAZI ODOZGO, A NE ODOZDO, OD STVORENOGA DUHA A NE
OD VESTASTVA MATERIJE. Zlo je dakle vise od pogresnog izboga, ono je nastalo kao preljuba,
odvajane od Jedinoga vrednoga ljubavi. Ova preljuba jeste glavni izvor negativnog karaktera zla.
Pala priroda je nestalna, ali se ne moze poistovetiti sa nesavrsenoscu koja je svojstvena svakoj
stvorenoj prirodi.
Zlo je stvoreno dejstvovanjem licnosti. Ono postoji u licnostima ili u njihovim tvorevinama ili
njihovim delima. Ono je izopacena aktivnost licnosti. Strasti jesu mesto, tj. sediste zla u covekovoj
licnosti. Licnost zarobljena strastima jeste pasivna. Strasti zaslepljuju.Covek gubi svoju licnost i
licni identitet. On postaje haotican sa mnogim maskama. On nije slobodan. On je samo klupko
bezlicnih uticaja. Samovolja nje sloboda.
Mi nas duhovni zivot zapocinjemo upravo od borbe protiv strasti. Bestrasce je glavni cilj
duhovnog ushodjenja.
Bestrasce nije ravnodusnost, to je DELATNO STANJE koje se zadobija posle mnoge borbe i
kusanja. Put koji vodi u bestrasce jeste PUT POSLUSNOSTI.

Zlo se u svetu u vidu stradanja i zalosti. Teski problem TEODIKEJE je nadahnut cinjenicom
stradanja. Zlo nas susrece i spolja i iznutra. Mi ne samo da stradamo od zla, mi i CINIMO zlo.
Zlo je mnogoobrazno i haoticno. Postoje suprotstavleni oblici zla: AGRESIVNI OBLIK volja za
moc, sadizam; i SOLIPSISTICKI OBLIK ravnodusnot, ohladnelost srca. Postojanje zla je
parazitsko postojanje. Zlo zivi zato sto postoji Dobro.
Onaj ko dragovoljno silazi u bezdan zla NE MOZE VISE SAM DA IZADJE IZ NJEGA.
Neophodna je saradnja Samoga Boga. Paradoks zla lezi u raskoljenosti covekovog bivstvovanja i
citavog kozmickog ustrojstva. Paradoks zla lezi u dinamickom raskoljivanu (podeli) zivota nadvoje
koje je posledica odvajanja od Boga. I tada kao da u jednoj licnosti postoje dve duse. Jedino kroz
duhovni napor mozemo pojmiti i razresiti ovaj paradoks i proniknuti u tajnu Dobra i Zla.
DOLINA SENKE SMRTNE
Kosti suhe, slusajte rec Gospodnju! (Jezek. 37: 4)
Prorok Jezekija je bio prenesen u dolinu smrti. Svuda su bile suhe kosti. Prorok je pitao da li one
mogu da ozive? Iako se duh coveka oslobodi od tela kada ovaj umre, smrt je neprirodna i Bog je
nije stvorio. Smrt je posledica greha. Smrt je katastrofa. Covek nije potpun u pravom smislu te reci
kada umre, jer on nije bestelesni duh. On je i telo i dusa. On je celina.
Na pitanje da li ce suhe kosti da ozive, covecanski odgovor bi bio da nece, ali Bozanski odgovor je
suprotan. I suhe kosti su se naocigled proroka sabrale, postale telo i u njih se vratilo zivotno
disanje.
Koje je objasnjenje ovog vidjenja? Suhe kosti su Dom Izrailjev koji je bio u gresima, koji je bio
mrtav. Ali dolazi Sin Bozji, Iskupitelj, Mesija, da ispuni prorostvo. No, narod Ga ne prima i ne
prepoznaje vec predaje smrti. Bozanska zamisao o Spasitelju je bila drugacija od ljudske telesne
predstave o Spasitelju. Isus je dosao u OBLICJU SLUGE. Umesto politickog oslobodjenja, On je
darovao Zivot Vecni. I Bog ponovo dela. Gospod vaskrsava. (Prorostvo Jezekijino se cita na
jutrenju Velike Subote). Zivot je zasijao iz groba. Ali punota zivota jos nije dosla ni za Crkvu jer
smo jos uvek u dolini smrti.
Novi Izrailj, novi Izabrani Narod Boziji, je ponovo slican usahlim kostima. Ali Duh Sveti je posle
Pedesetnice poslat na zemlju da zapecati pobedu Hristovu. On obitava u Crkvi od dana Pedesetnice.
Daje nam se Dar zivota, ali mi treba da ga primamo svagda sa spremnoscu, da pobedimo telesne
zelje, odbacimo zitejske brige, gordost..u suprotnom cemo izgubiti Duha Svetoga.
Na Bozanski priziv covek moze samo da odgovori na jedan nacin, a to je da primi Hrista. To ne
uspeva svakome. Treba da se molimo kao prvo za pokajanje i da se pokajemo. Postoje dva puta:
Gle, iznesoh danas preda te zivot i dobro, smrt i zloSvedocim vam danas nebom i zemljom da
sam stavio pred vas zivot i smrt, blagoslov i prokletstvo. Zato izaberi zivot, da budes ziv ti i
potomstvo tvoje (5 Mojs. 30:15-19). Izaberimo zivot! Prihvatimo Bozju volju kao sopstvenu volju.
Spasitelj zeli da svi u Njemu jedno budemo. Svet je jos uvek podeljen. Moramo da tezimo da
budemo u miru sa svima. Sudba covekova se resava u covekovom srcu, a ne na bojim poljima i
politickim svadjama.
O SMRTI NA KRSTU
Misao moju smirenjem Tvojim ogradi (Iz vecernjeg pravila)
Logos (Smisao) postade telo u tome je najveca radost hriscanske vere. U Vaplocenju Logosa se
otkriva i ostvaruje smisao covecijeg bica. U Hristu je javljena najvisa granica covecanskog zivota.
Kako kaze Sveti Irinej Sin Boziji je postao Sin Coveciji, da bi covek postao sin Boziji.
Prvi Adam je bio duhonosan covek, a Poslednji Adam je Gospod sa Neba (I Kor 15:47). Hristos
je primio covekovu prirodu. Sveti Grigorije Bogoslov kaze: Spaseno je ono sto je sjedinjeno sa
Bogom. To je osnovni motiv bogoslovlja Sveog Irineja, Sv Atanasija, Svetih Kapadokijaca, Sv
Kirila Aleksandijskog, Prepodobnog Maksima Ispovednika. U Vaplocenju Logosa (Smisla) zbiva se
covekova sudbina, izvrsava se predvecna Bozija volja o coveku, ona od veka sakrivena i Angelima

nepoznata tajna. I od sada je zivot coveka sakriven sa Hristom u Bogu (Kol 3:3). Vaplocenje
Logosa (Smisla) jeste apsolutno Bogojavljenje. I pre svega javljanje Zivota. Hristos je Logos
(Smisao) Zivota.
Hristos je Vaplocenjem vaskrsao covecansku prirodu. Evandjelska istorija Boga Logosa pocinje
Vaplocenjem, a ispunjava se u smrti na Krstu. Zivot nam se otkriva kroz smrt.u tome je
tajanstveni paradoks hriscanske vere: zivot kroz smrt. Samo kroz umiranje u Krstenju svako se
radja u vecni zivot.
Velika je tajna blagocestivosti: Bog se javi u telu (i Tim 3:16). Pojava Boga ne ukida slobodnu
volju. U tome se ispoljava neko samoogranicenje, neki kenosis (samounizenje) Bozanske volje.
Bozanska volja i ljubav kao da ogranicava samu Sebe postovanjem tvarne slobode. Mnogi nisu
prepoznali Boga u tom Bogojavljenju, a koji su ga prepoznali to je bilo po Ocevom Otkrivenju (Mt.
16:17). U Vaplocenju Logos uzima provobitnu covecansku prirodu koja je slobodna od
praroditeljskog greha. Time se ne narusava punota prirode, jer greh je nesta sto ne pripada samoj
covecanskoj prirodi, on je kao protivprirodna izraslina. Logos uzima prvozdanu covecansku
prirodu sazdanu po liku Bozijem i obnavlja lik Boziji u coveku. Uzimanje covecanske prirode jos
ne znaci i uzimanje covecanskog zivota, smrti. Posto je Spasitelj uzeo covecansku prirodu od
praroditeljkog greha slobodnu, to je znacilo da On od rodjenja ne podleze truleznosti i smrti, moze
da ne umre, a moze i umreti. I zbog toga je smrt Spasitelja bila samo dobrovoljna, jer nije proizisla
iz nuznosti.
Treba razlikovati uzimanje covecanske prirode i prihvatanje greha.Hristos je Jagnje Bozije Koje
uzima na sebe greh sveta (Jn 1:29). To nastaje kao izbor volje, ne samim Vaplocenjem. I nosi taj
greh tako da on ne postaje Njegov sopstveni greh. To uzimanje greha nije ono sto uzrokuje
Hristovo stradanje u svetu. U ovom svetu koji u zlu lezi sama neporocnost je vec povod za
stradanje. Dobro je tesno za svet, ovaj svet je tesan za dobro. Protivljenje sveta, Spasitelj pokriva
Svojom ljubavlju. Ali stradanje jos nije potpuni Krst, vec smrt. Zbog smrtnog casa, kako je Gospod
govorio, On je i dosao na ovaj svet. On je trebalo da umre po Zakonu Bozijem, po zakonu pravde
i ljubavi, tu ne vlada nuznost gresnoga sveta. Tajna Krsta pocinje u vecnosti. On je Jagnje
predvidjeno jos pre postanja sveta (1 Petr 1:20). Kako je Filaret Moskovski govorio: Krst
Isusov, skovan od neprijateljstva Jevreja i ludosti neznabozaca, vec je zemaljski oblik i senka onoga
Nebeskog Krsta ljubavi
Nemoguce je do kraja raskriti smisao tajne Krsta. To se odnosi i na pojam zrtve. To se ne odnosi
samo na prinosenje zrtve. Jer citav zivot Bogocoveka je bio beskonacna zrtva.
Zasto precisti Zivot Hrista nije bio dovoljan za pobedu nad smrcu i zasto se smrt pobedjuje samo
smrcu? Kako moze smrt Bogocoveka da bude unistenje greha ako je smrt samo plata za greh? Sve
te sumnje izrazio je vec Sv Grigorije Bogoslov u svojoj Pashalnoj besedi (cita se na Pashalnom
Jutrenju).
Spasenje nije samo pomirenje sa Bogom, to je skidanje i ukidanje samoga greha, izbavljenje
coveka od greha i smrti, osvestenje i obozenje coveka.
Krsna smrt- ukidanje tragedije greha
Covek je stvoren za netruleznost, stvoren da zivi u Bogu. Besmrtnost je bila data coveku kao
mogucnost i ona je trebalo da se ostvari putem njegove stvaralacke slobode, sticanjem Duha. Ali
padom u greh zatvorila se ta mogucnost. Covek je postao smrtan. Pad u greh je kao smrt jer
predsavlja udaljenje od Izvora zivota i besmrtnosti. Greh je pre svega, otpadanje od Boga,
zatvaranje u sebe i samopotvrdjivanje stvorenja. A kroz greh u coveciji svet ulazi smrt (Rimlj 5:12).
U udaljavanju od Boga covecanska priroda se raslabljuje, razlaze. Sveza (veza) duse i tela postaje
labava. Telo se pretvara u tamnicu i grobnicu duse. I neizbezna je smrt, tj razlucenje duse od tela.
Grehopadom je covek postao smrtan, i zaista umire. Odstupnistvo coveka otudjuje od Boga svu
tvar (jer, covek je kao mali mikrokosmos). Smrt je zakon organskog zivota. I umiranje coveka
oznacava njegovo padanje ili uvlacenje u kolovrat prirode. Ali za coveka smrt jeste prtovprirodna i

smrtnost jeste zlo. Smrt ranjava i unakazuje jedino coveka. Dok je u prirodi smrt samo prekid
posebnog postojanja, u covecijem svetu smrt porazava samu licnost. Ali umire ceo covek, jer je
covek organski sastavljen iz duse i tela.. Medjutim, ni dusa ni telo samo po sebi ne obrazuje
coveka. Telo bez duse je les, a dusa bez tela je privid. I zbog toga, razdvajanje duse i tela jese smrt
samog coveka, prekid njegovog celosnog, covecijeg, postojanja. Zbog toga su, kako kaze Sv Jovan
Damaskin, smrt i trulenje tela neko pomracenje lika Bozijeg u coveku. Nasa bogolika krasota
nije samo telo nego ceo covek. U strahu od smrti otkriva se urgozenost covekove celovitosti. Uzas
smrti se ukida samo nadom u vaskrsenje.
Blagodareci Hristu, smrt je ne samo samoraskrivanje greha vec i pocetak vaskrsenja. Smrcu Bog
toliko ne kaznjava koliko leci palu covecansku prirodu. U smrti se covecanska priroda ociscuje i
kao da predvaskrsava. To je opste misljenje Svetih Otaca. To osobito silno izrazava Sv Grigorije
Niski. Sama smrt krije u sebi mogucnost vaskrsenja. Ali ta potencija se realizuje samo u Hristu
Prvencu iz Mrtvih (1 Kor 15:20).
Iskupljenje je pre svega pobeda nad truleznoscu i smrcu, oslobodjenje coveka od robovanja
truleznosti (Rim 8:21), obnova prvobitne celovitosti i postojanosti covecanske prirode. Ispunjenje
Iskupljenja je u Vaskrsenju. Vaskrsenje je moguce samo u Bogu, kroz ponovo sjedinjenje coveka
sa Bogom. Pokajanje samo prekida grehe, ali ne izvodi iz prirodnog stanja ogrehovljnosti tako da
je Adamovo pokajanje posle izgona iz Raja bilo nedovoljno. Jer covek nije samo zgresio, nego je i
pao u truleznost. I zbog toga Bog Logos silazi, postaje covek, prima nase telo, kako bi ljude pale u
trulenost, ponovo vratio u netruleznost i kako bi ih oziveo iz smrti. Telo je zbacilo sa sebe trulez i
obuklo se u zivot. Osnovna misao Sv Atanasija jeste da je samo radi primanja smrti imao i On
telo i samo kroz smrt je bilo moguce Vaskrsenje. To je i vera Crkve.
Tajna Krsta
U poslanici Jevrejima Apostol opisuje iskupiteljsko delo Bogocoveka kao sluzenje Prvosvestenika.
Zrtvoprinosenje Hrista zapocinje na zemlji i ispunjava se na nebu gde je Hristos stao pred Boga za
nas, kao vecni Prvosvestenik. Tako je i smrt na Krstu zrtvoprinosenje, a ne samo zrtva. I prinositi
zrtvu ne znaci samo zrtvovati. Smisao zrtve nije samo u odricanju ili lisavanju, nego i u zrtvenoj
sili ljubavi. Zrtva nije samo zrtvovanje vec prinosenje, dar. Zrtvoprinosenje je i svestenodejstvo.
Hristos se ne predaje samo za grehe sveta, nego i radi naseg proslavljenja. Hristos se predaje ne
samo za gresni rod ljudski, no za Crkvu, da bi je ocistio i osvetio, ucinio je svetom, slavnom i
neporocnom (Ef 5:25-27). Sila zrtvoprinosenja je u njegovom ociscavajucem i osvecujucem
dejstvu. Sila zrtve na Krstu je u tome da je ona put slave. U njoj se proslavlja Sin Coveciji i Bog
se proslavlja u Njemu (Jn 13:31). Prvosvestenicka molitva Gospoda Hrista je bila za slavu i zivot:
I slavu koju si Mi dao, Ja sam dao njima (Jn 17:22).
Sila Hristovog umiranja na Krstu nije u tome sto je to nevina smrt, nego u tome sto je to smrt
Bogocoveka. On je primio covecansku prirodu i obnovio u svoj njenoj prvobitnoj neporocnosti i
cistoti. Na Krstu ne umire covek, vec vaploceni Bog, govorio je Sv Kiril Jesusalimski. Moze se reci
da umire Bog, ali po Svojoj covecanskoj prirodi. Zato je to smrt koja vaskrsava!
Spasitelj je govorio da je dosao da baci oganj na zemlju (Lk 12:49-50). Oganj, to je Duh Sveti koji
se izlio na Pedesetnici. To je krstenje Duhom.I krstenje, to je smrt na Krstu i prolivanje krvi. Smrt
na Krstu kao krstenje krvlju u tome se krstio sam Hristos. Krstenje je uvek ociscenje. Ociscenje
citavog roda ljuskog u Drugom Adamu. To je krvno krstenje citave Crkve, celog sveta, citave
tvorevine, kosmosa kroz ociscenje mikrokosmosa (coveka).(kada je Hristos bio proboden potekli
su krv i voda; krv zato sto je bio covek, a voda zato sto je bio vise nego covek). Nekoliko kapi krvi
presazdavaju citav svet, i za sve ljude postaju ono sto je kvasac za mleko, sabirujuci i vezujuci nas
u jedno.
Smrt na Krstu je tajna i ona nema samo moralni nego svetotajinski smisao. To je Pasha Novog
Zaveta. I na Tajnoj Vecei se otkriva taj svetotajinski smisao smrti na Krstu. Evharistija se
ustanovljava pre smrti na Krstu, jer vec u Sionskoj gornjoj odaji Sam Spasitelj daje ucenicima

Svoje Telo i Krv (Lk 22:20). Tajna Vecera nije bila samo simvol, kao sto nije ni Evharistija, to je
istinska Tajna. I Hristos je savrsava kao Prvosvestenik Novog Zaveta. Gospod dobrovoljno uzlazi
na Krst. Ponudivsi Telo Svoje za hranu, On je jasno pokazao da se zrtvoprinosenje Jagnjeta vec
izvrsilojer zrtveno telo ne bi bilo pogodno za jelo kada bi jos bilo zivo. Kada je davao ucenicima
Telo za jelo i Krv za pice, onda je, slobodnom voljom Njegovo Telo vec bilo prineseno na zrtvu. I
krv koja se dobrovoljno izliva za spasenje svih postaje Lek netruleznosti, Lek besmrtnosti i
zivota.
Gospod je stvarno umro na krstu. Ali to je smrt netruleziva i zbog toga se u njoj pobedjuje trulez i
smrt i pocinje vaskrsenje. I Krst postaje zivotvoran, otkriva se kao novo Drvo Zivota. Kako kaze Sv
Jovan Damaskin Bozanstvo Njegovo ostalo je nerazluceno i sa dusom i sa telom, iako je Hristos
umro kao covek i dusa Mu se odvojila od tela. Jer ni dusa ni telo nisu imali sopstveni ipostas mimo
Ipostasi Logosa. A Ipostas Hrista je uvek jedna
Veliko tridnevje smrti su tajanstveni dani ostvarivanog Vaskrsenja. Telom Gospod pociva u
grobu, i Telo se Njegovo ne odvaja od Bozanstva zbog jedne Ipostasi. Po reci crkvene pesme
okusio si od trulezi, ali truleznost uopste poznao nisiSv Damaskin objasnjava da rec truleznost
ima dvojaki smisao. Jedan je da oznacava stradalna stanja coveka (glad, umor i samu smrt) i u tom
smislu Telo Gospoda je trulezno, a drugi smisao je da oznacava razlaganje, nestajanje tela. U tom
smislu Telo Gospodnje nije trulezno i u smrti je ostalo netrulezno. I u toj netruleznosti se Njegovo
telo vec preobrazavalo u stanje slave, a dusa Hrista silazi u ad. Taj nizlazak oznacava prodor u
oblast smrtnosti i trulezi. Taj ad nije mesto gde ce se muciti nepokajani gresnici. Ad je duhovno
stanje i u njemu su duse svih upokojenih. U tom smislu ad se ukida Spasovim dolaskom. Gospod
silazi u ad kao Pobednik, kao Nacelnik Zivota. On silazi u sili i slavi, premda kroz smrt. U adu
Hristos propoveda da bi ih silom Svoga javljanja i reci oslobodio. Drugim recima, silazak u ad je
vaskrsenje sverodnoga Adama.
Vaskrsenje Hristovo obnovljenje sveta
U smrti Spasitelja otkrila se nemogucnost da On umre. Svojim silaskom u ad On ozivotvorava
samu smrt. Gospod je Svoje Telo u tridnevju smrti u mrtvom stanju drzao samo toliko da ga
pokaze mrtvim zbog dodira sa smrcu i odmah ga i vaskrsao u treci dan sa znamenjem pobede nad
smrcu (netruleznost i nedostupnost stradanju). U tridnevju smrti netrulezno telo Gospodnje
preobrazava se u telo slave, oblaci se u silu i svetlost. I u Vaskrsenju se ispunjava Vaplocenje jao
javljanje zivota u prirodi covecanskoj.
Vaskrsenje Hristovo je bilo pobeda ne samo nad Njegovom smrcu, nego i nad smrcu uopste. U
Vaskrsenju Hristovom savaskrsava citav rod ljuski (ne u tom smislu da su svi ustali iz grobova jer
smrt i dalje se desava), vec je obesnazena smrt, citavoj covecanskoj prirodi dana je mogucnost i sila
Vaskrsenja. Kako kaze Sv Jovan Zlatousti mi i sada umiremo predjasnjom smrti ali ne ostajemo u
njoj; i to onda vise ne znaci umirati.a ako ce (umrli) posle smrti oziveti, i pri tom u bolji zivot,
ona to vise nije smrt, nego usnuceUkinuta je i osuda na smrt, kako kaze Sv Atanasije.
Sv Grigorije Niski ukazuje na svezu Krsta i Vaskrsenja. Vaskrsenje je posledica i plod smrti na
Krstu. Sv Grigorije podvlaci dva momenta: neraskidivost ipostasnog jedinstva u kome su sjedinjeni
dusa i telo Hrista (i za vreme smrtnog razdvajanja), i savrsena bezgresnost Spasitelja. Nasoj prirodi
je bilo svojstveno razdelenje duse i tela u smrti. No Hristos je ponovo Bozanstvenom silo sastavio
to razdeljeno i doveo u neraskidivo jedinstvo. To i jeste Vaskrsenje. Sjedinjava se radi toga da bi se
rodu ljuskom vratila prvobitna blagodat i da bismo mi usli ponovo u vecni zivot. Kao sto je smrt u
jednome usla u sav rod ljuski, tako se i Vaskrsenje kroj Jednog rasprostranjuje na sav ljudski rod.
U spasenju je neophodno razlikovati izlecenje prirode i izlecenje volje. Niko ne moze sebe da
izuzme od sile vaskrsenja. Ali sama volja coveka ne moze da bude isceljena na silu. Volja coveka se
leci samo u podvigu i u slobodi. Duzan je covek da se odrekne sebe, da izgubi zivot svoj radi
Hrista, da uzme krst svoj i za Njime ide.

Sila Krstenja
Sta je hriscanski podvig? To je sledovanje Hristu, sledovanje na Njegovom krsnom i stradalnom
putu, sledovanje cak do smrti, ali pre svega sledbenistvo u ljubavi. Ne moze da zivi u Hristu i ozivi
sa Hristom onaj ko sa Njim ne umre.
Hriscanski zivot pocinje novim radjanjem vodom i Duhom.
Simvolika Krstenja je slozena i mnogoobrazna. Krstenje se vrsi u ime Svete Trojice. Krstenje je
oblacenje u Hrista (Gal 3:27). Prizivanje Trojice je neophodno jer izvan Trojicnog ispovedanja
nemoguce je poznati Hrista. Simvolika krstenja je simvolika smrti i vaskrsenja. (citaj Kol 2:12 i 1
Kor 12:13).
Pri krstenju dolazi i do duhovnog preporoda koji pretpostavlja veru (2 Kor 3:18; 4:10-11; 14; 5:1-2;
2). Krstenjem sticemo i podviznistvo, umiranje sa Hristom i vaskrsenje kao uvodjenje u punotu
slave. U saumiranju sa Hristom covek i ozivljava. Svi ce vaskrsnuti ali ce se samo kod vernika i
podviznika ono pokazati kao vaskrsenje zivota i takav ne dolazi na sud nego je presao iz smrti u
zivot (Jn 5:24).
Svako mora da za samog sebe opravda predstojecu mu besmrtnost. Punota zivota je beskrajno veca
od same besmrtnosti. U svakome treba da se uoblici Hristos. Hristos je glava, vernici su Njegovi
udovi, i svako moze da poveruje i ozivi u Njemu. Kiril Jerusalimski istice da u kupelji Krstenja mi
simvolicki umiremo kroz podrazavanje, ali spasenje biva u samoj stvarnosti. Kroz podrazavanje
imamo udela u Njegovim stradanjima, da bismo zadobili spasenje u stvarnosti.
Sv Grigorije Niski govori jos odredjenije. U krstenju postoje dve strane. Krstenje je i rodjenje i
smrt. Obicno rodjenje zavrsava smrcu. Neophodno je bilo iznaci novo rodjenje koje bi bi vodilo u
besmrtan zivot. U Krstenju covek ne vaskrsava nego se samo oslobadja od prirodne necistote i
neizbeznosti smrti Krstenje je pocetak a vaskrsenje je kraj. Sveti Grigorije podvlaci neophodnost
stvaralackog cuvanja i jacanja blagodati Krstenja. Jer u Krstenju se ne pretvara i ne preobrazava
samo priroda coveka nego i njegova volja koja pri tome ostaje slobodna. U ukoliko se kroz podvig
dusa ne ociscuje, od Krstenja kao da ne ostaje ni traga, preobrazenje se nije desilo, nista se nije
izmenilo..Medjutim, blagodat krstenja silazi bez obzira na coveka ali ona u coveku ne dejstvuje
nasilno. Krstenje je tajanstveno saumiranje sa Hristom, ono moze biti samo dobrovoljno i slobodno.
Tako se u Krstenju odrazava smrt na Krstu. Krstenje je istovremeno i smrt i rodjenje, vreme smrti i
vreme radjanja, po recima Sv Kirila Jerusalimskog.
BESMRTNOST DUSE
Prolegomena
Da li su Hrsicani obavezni da veruju u besmrtnost ljudske duse? Etjen Zilson kaze da je to
hriscanstvo bez besmrtnosti duse zamislivo..ali je sasvim nezamislivo bez vaskrsenja coveka.
Opste rasireno ucenje II veka je bilo poricanje (prirodne) besmrtnosti ljudske duse. Ovakvo
shvatanje nije ni kasnije potpuno napusteno. Po misljenju Anders Nigrena naglasak je trebalo da
bude na vaskrsenju tela a ne na besmrtnosti duse. Jedan anglikanski erudita iz 17-og veka,
Henri Dodvel, napisao je pomalo zbunjujucu knjigu. Na osnovu Svetog Pisma i dela ranih Otaca
on dokazuje da je u osnovi dusa smrtna a biva obesmrcena po Bozijem blagovoljnju, primajuci ili
vecnu kaznu i muku ili pak vecnu nagradu svojim sjedinjenjem sa Bozanskim krstenjskim Duhom.
Tu je dokazano da od vremena Apostola niko osim episkopa nije imao vlast da daje i predaje ovaj
Bozanski obesmrcujuci Duh.
EVANGELIJE VASKRSENJA
Smrt jeste katastrofa za coveka. Covek je i telesan i duhovan. Za nekeje propoved o Krstu i
Vaskrsenju predstavljalo ludost i bezumlje. Jelini su oduvek osecali neku odvratnost prema telu.
Dozivljavali su telo kao tamnicu. Oni su tezili razovaplocenju. Zato su smatrali da bi opste
vaskrsenje u telu znacilo i dalje utamnicenje. Kels je, npr, ismejavao veru u vaskrsenje, a Hriscane
je nazvao teloljubivi rod. Isto je mislio i veliki Plotin koji je smatrao da je istinsko probudjenje

vaskrsenje iz tela, a ne vaskrsenje u telu. Jelini su telo odbacivali kao izvor i orudje zla. Greh je za
njih oznacavo samo oskvrnjenje od koje je nehophodno ocistiti se.
Ovde Otkrivenje Hristovo donosi i poimanje same ideje tela. Od samog pocetka crkva je
odbacivala doketizam kao sablazan koja dolazi od antihrista (1 Jovan 4:2-3). Apostol Pavle govori
o iskupljenju tela naseg (Rim 8:23) i da necemo da se svucemo, nego jos obucemo, da bi zivot
progutao ono sto je smrtno (2 Kor 5:4). Ovakva propoved se javlja kao antiteza Plotinovoj tezi.
Sveti Jovan Zlatousti komentarise reci Sv Apostola Pavla i kaze da mi ne zelimo da skinemo telo
vec truleznost, smrt. Jedno je telo, a drugo je smrt. Telo je trulezno, no telo nije truleznost. Telo je
smrtno, kaze on, no telo nije smrt. Telo jeste delo Bozije, a truleznost i smrt su uvedeni grehom.
Ono sto je tudje sto zelimo da zbacimo je truleznost, a ne telo. Dolazeca smrt ne unistava telo, vec
za telo priraslu truleznost i smrt. (O vaskrsenju mrtvih). Sv Atanasije Veliki kaze da poput semena
bacenog u zemlju, mi ne propadamo kaa umiremo, vec cemo, buduci zasejani, vaskrsnuti.
No, vaskrsenje nije samo puki povratak niti ponavljanje, niti vecno vracanje, kako su to ispovedali
stoici. Vaskrsenje je istinsko obnovljenje, preobrazanje i vaspostavljenje svekolke tvari. U
vaskrsenju ce biti korenita promena, ali ce pojedinacna licnost, ipak biti sacuvana.
Dalje, da protumacimo razlikovanje tela dusevnog i tela duhovnog koje navodi Sv Ap Pavle.
(vidi Fil 3:21). Pomenimo veliko tridnevlje smrti. Toga dana, tj u Svetu Subout praznujemo
Bozansko telesno pogrebenje nasega Spasa Isusa Hrista i Njegov silazak u ad kojim je rod nas
izveden iz truleznosti i presao u zivot vecni. To je bio sam dan spasenja. Ovo je dan kada je Sin
Bozji otpocinuo od Svojih dela. Telo ponizeno je bilo pogrebeno, a telo proslavljeno je ustalo iz
Groba.
Razlucenje duse sa telom se nikad ne zbiva u potpnosti, tu uvek postoji i nastavlja se neka veza.
Hristova smrt ni u jednom trenutku nije prestala da bude zivotvorna sila Njegovog tela. Tako je
Njegova smrt bila nalik na usnuce. Tada se pokazalo da smrt coveka jeste samo san. Gospod je
stvarno umro, ali u Njegovoj se smrti projavila sila Vaskrsenja koja se krije u svakoj smrti. Na
Njegovu se smert moze primeniti prica o psenicnom zrnu (Jn 12:24).
(citaj 1 Kor 15:43-44- postoji telo dusevno i telo duhovno)
U smrti Gospoda taj rast zna zbio se u tri dana: u tridnevlju smrti.
Vaskrsenje Hristovo je bilo pobeda ne samo nad Njegovom spostvenom smrcu, vec i nad smrcu
uopste. U Njegovom Vaskrsenju sva covecanska priroda savaskrsava s Njim (znaci, smrt je izgubila
moc nad covekom). Ako Hrisots nije usao, uzalud je vera vasa; jos ste u gresima svojim (1 Kor
15:17).
Sveopste vaskrsenje je dovrsenje Hrisotovog Vaskrsenja. Na kraju istorijskog vremena nastace
vecno Carstvo, tj. zivot buduega veka. Tada ce nam se oktriti Blagoslovena Subota, istinski dan
odmora, tajanstveni Sedmi dan Stvaranja. Mi ga cekamo, no on je za nas jos uvek nepojmiv, ali
zalog je dat: Hristos vaskrse!
O POCASTI GORNJEGA PRIZVANJA
Da nas slava plasi vise i od same zalosti da se videti iz toga sto se tegobnim putem, Hristovim
uskim putem stize u slavu. Hristos je rekao da sledimo Njegov primer, da zivimo kako je On ziveo,
da budemo savrseni kao sto je Otac savrsen, da se odreknemo sebe, uzmemo svoj krst i idemo za
Njim, i da ce sluga Hristov biti tamo gde i on. Tezak je to put.
U Hristu, Bogocoveku, otkriva se smisao covekovog bitovanja i taj smisao se i ostvaruje, covekovo
naznacenje se ispunjava. Sin Boziji postade Sin Coveciji, da bi i covek postao sin Boziji
govorio je Sv Irinej Lionski. U tome i jeste spasenje covekovo.
Hriscanstvo je pre svega Evangelije spasenja vera u Spasitelja, Iskupitelja. Spasenje se savrsava
jos u Vaplocenju Logosa. Jer Vaplocenje je Otkrivenje Zivota. Ali Hristos nas ne spasava svojim
zemaljskim zivotom, vec Svojom smrcu. Ali On nam donosi ne samo oprostaj nego i slavu. Smrt se
pretvara u Vaskrsenje. I posle Vaskrsenja slede Vaznesenje i Sedenje sa desne strane Oca. U tome je
Hristos Prvenac i tamo uvodi sam rod ljudski. (citaj Ef 2:4-6). Ta slava nije neki suvisak, ta slava u

koju rodi ljudski uvodi Hristos je u stvari smisao covekovog bitovanja. U toj slavi je cilj samog
Stvaranja (citaj Ef 1:4).
Covek je sazdan po ikoni (obrazu) Bozijoj (1 Mojs 1:26-27). Sta to znaci? Sveti Oci su ukazivali na
um i slobodu. Znaci imati sposobnost zivljenja u Bogu, upodobljenja Bogu.
Hristos je nas Zivot. Taj Zivot se u nama otkriva Duhom Svetim kroz darove Duha. Duhovno
ozivljenje coveka jeste njegovo osvestenje. Osvestenje jete obozenje. Primajuci darove Duha
postajemo pricasnici Bozanstva. To se ostvaruje u Crkvi koja je Dom Boziji, Dom Duha Svetoga,
Telo Hristovo, organizam bogocovecanskoga zivota.
Taj zivot se ostvaruje u Svetim Tajnama. Sve Svete Tajne su osvestujuca dejstva. Svi su prizvani na
osvestenje. U tome jeste smisao Hriscanstva. Svi su prizvani na svetost, na sticanje Duha.
Od Duha Svetoga dolaze darovi (vere, molitve, ljubavi itd). Priopstenje Duhu ima svoje stupnjeve i
mere. Ali na njega su prizvani svi. Prvi i osnovni momenat setosti se naziva harizmatskim
(blagodatnim) momentom. To je to priopstenje Duhu.
Svetost je od Svetoga, od Boga, to je dar, tj. blagodat. Iako je to dar, dara nema bez dela. I otuda
drugi momenat svetosti koji mozemo nazvati podviznickim. To je momenat podviznistva i
stvaralastva, dragovoljnog podviznistva iz ljubavi, ne iz straha. Blagodat dejstvuje u tajni
slobode. Bog, po Svojoj ljubavi, trazi od nas ljuba i na Ljubav treba odgovoriti ljubavlju.
Osvestenje nije od della, vec je dar, i zato treba da bude prihvaceno u slobodi, to jest u ljubavi.
Tako se sjednjuju podviznicki i harizmatski (blagodatni) momenat. Kako je govorio Sv Grigorije
Bogoslov: Vrlina nije samo dar velikoga Boga Koji postuje Svoju ikonu, vec je za nju neophodno
i nase stremljenje; niti je, pak, ona plod iskljucivo blagovoljenja srca, vec je neophodna i svevisnja
sila.
I sve se savrsava u ljubavi koje je i pocetak i vrhunac podviznistva i sila podviznistva to je
uzviseniji put (1 Kor 12:31). Prva zapovest jeste zapovest: Ljubi Gospoda Boga svoga. To je vise
od ljubavi. To je zivot.
O neophodnosti stremljenja ka Bogu, bogoopstenju, govorili su i apostoli i hriscanski podviznici i
mistici. Mozemo to reci i za monaski podvig. Odricanje je ljubav i ono ima smisla kada je
motivisano ljubavlju. Odricanje mora biti motivisano ne samo u negativnom vec i u afirmativnom
smislu Hrista radi.
Hriscanski podvig se ostvaruje kroz povinovanje volji Bozijoj. Neka bude volja Tvoja! To je
krajnja mera ljubavi.Ispravljanje samovolje. Govoreci o cistoti mozemo reci da je cistota i
pozitivan i negativan pojam. Negativan pojam kada govorimo o cistoti OD sveta i OD zloga, OD
strasti, OD briga itd., a kao pozitivan pojam ona oznacava sabiranje duse, njenu trezvenost i
celovitost, unutarnji mir i pokoj duse. To je moguce jedino kroz ljubav. Tako se poslusnost
poistovecuje sa cistotom i sve biva prozemot ljubavlju.
Moramo reci da svetos nije heorizam, vec podvig sticanja Duha Svetoga. Dusa se ne osvestava
silom podviga, vec silom blagodati Bozije.
Osnovni momenat PRAVEDNOG zivota je molitva. To je neprestano secanje na Boga. Molitvom
se razbuktava ljubav. Molitva stalno otkriva nove razloge za ljubav prema Bogu. Molitva je
mnogovrsna i ima svoje stupnjeve. Mora da svedoci o ljubavi prema bliznjemu jer se po tome vidi
ljubav prema Bogu. Sav hriscanski zivot mora biit zajednicki zivot, zivot zajednicenja. Ovaj
motiv je narocito izrazen u duhovnom podviznistvu kod Sv Vasilija Velikog a zatim kod Prep
Teodora Studita. Gospod poziva na opstezice, govori Prep Studit. Primer dvanaestorice ucenika koji
su obrazovali svoje bratstvo. Za hrsicanina je njegov bliznji ne samo drugi hriscanin nego i
Samarjanin. Hrsicanin mora da postane ljubav i da se ljubav iz njega izliva. Jer i Bog ne ceka da Ga
mi prvi zavolimo vec je On prvio zavoleo nas. Ta ljubav se projavljuje pre svega u molitvi, u
spominjanju svih. Ali molitva nije jedino delo ljubavi. Milostivost i milosrdje je takodje vazno.
(citaj Mt 25, 35,40). Prepoznati Hrista u bliznjemu znaci postati pricasnik Njegove spasonosne i
milosrdne ljubavi.

U Svetima mi postujemo Hrista Koji se u njima uoblicio. U hriscanskom zivotu postoje stupnjevi, i
mi pravednike postujemo kao one koji su dostigli najvise stupnjeve. Samo je jedan ideal
hriscanskog zivota - svi su pozvani na svetost i osvestenje, na zivot u Hristu. Ali postoje stupnjevi u
njegovom ostvarivanju. Vaznije unutarnje stremljenje nego forma podviga.
Bog je sazdao coveka da bi Ga covek kroz svoja dela javljao. Tako da svetli svetlost vasa pred
ljudima. (Mt 5:16).
U SVETU VEC DEJSTVUJE TAJNA VASKRSENJA (BESEDA U DAN SVETLOGA
HRISTOVOGA VASKRSENJA)
Vaskrse Hristos i nijednoga u grobu..ove reci zvuce smelo jer mi, ljudi, i dalje umiremo. Sv
Jovan Zlatousti ovako govori: Istina, mi i danas umiremo nekadasnjom smrcu, ali vise ne ostajemo
u njoj, a to onda vise ne znaci umreti. Sila i stvarnost smrti jeste u tome da umrli vise nema
mogucnosti da se vrati u zivot. Ali, ako on, i posle smrti, moze da ozivi i to, pri tom, u bolji zivot,
onda to vise nije smrt nego usnuceSila smrti je razorena, vlast truleznosti je ukinuta. I citav svet
vec predvaskrsava i obnavlja se u Hristovome Vaskrsenju. Rod ljudski se u netruleznost oblaci. Iz
ovoga se radja osecanje vecne radosti. Neka se niko ne boji smrti jer nas oslobodi Spasova smrt.
Ja sam Prvi i Poslednui, i Zivi. I bejah mrtav, i sada sam ziv u vekove vekova. Amin. I imam
kljuceve od ada i smrti. (Otkr 1:17-18).
BOGOSLOVLJE CRVKE ISTOCNIK SPASENJA
Crkva jeste potomstvo Duhovnoga Adama i u njenoj istoriji se upotpunjava i ispunjava Njegovo
iskupiteljsko delo, procvetava i razbuktava Njegova ljubav. Crkva jeste ispunjenje Hrista i po
recima Sv Jovana Zlatoustog Glava ce se ispuniti tek onda kada se Telo bude upotpunilo.
Konavno ispunjenje Crkva ce dostici u vaskrsenju mrtvih i u zivotu buducega veka. O tom
ispunjenju svedoci Otkrivenje Ap Jovana: Evo Skinije Bozije medju ljudima, i On ce stanovati sa
njima, i oni ce biti narod Njegov, i Sam Bog bice sa njima. (Otkr 21:3)
CRKVA NJENA PRIRODA I ZADATAK
Saborni (katolicanski) um
Formalno odredjenje Crkve nisu dali ni Sveti Oci ni Vaseljenski Sabori. Sveti Oci se nisu mnogo
bavili ucenjem o Crkvi jer je preslavna stvarnost Crkve bila njima ocigledna. Ovo objasnjava
cinjenicu da ni kod Origena, ni kod Sv Grigorija iz Nisse pa cak ni kod Sv Jovana Damaskina nema
zasebnoga poglavlja o Crkvi. U svakom slucaju, bogoslovlje Crkve je jos u nastajanju. Mozemo
reci da sama priroda Crkve pre moze da bude opisana nego tacno definisana. Ovo moze biti
ucinjeno jedino unutar Crkve, sto znaci da ce biti uveriv jedino za one koji su u Crkvi. Jer, Tajna se
poima jedino verom.
Nova Stvarnost
Jelinski naziv .(sto je jelinski prevod jevrejske reci GAHAL)-(vidi poledjinu strane 20, tj 416,
podvuceno flomasterom) koji su prvi Hriscani preuzeli da bi oznacili onu Novu Stvarnost ukazuje
na ono sto Crkva uistinu jeste. Ovaj naziv je oznacavao oragansku neprekinutost dva Zaveta.
Crkva je istiniti Izrailj, novi Izabrani narod Boziji, rod izabrani, narod sveti, narod zadobijeni (1
Petr 2:9), verni Ostatak izabran iz starozavetnog, neposlusnog naroda. I svi narodi zemlje trebalo je
da budu pribrojani ovom Novom Narodu Bozijem (ovo je glavna tema Poslanica Rimljanima,
Galatima i Efesima 2).
Vec u Starom Zavetu rec..stavljala je naglasak na jedinstvu Izabranog naroda koje je bilo
ukorenjeno u Bozjem izabranju.
Hriscanstvo je od samog pocetka postojalo kao zajednica. Biti Hriscanin je znacilo pripadati toj
zajednici. Licno ubedjenje ili pravilo zivota ne cini coveka Hriscaninom (jedan Hriscanin nijedan

Hriscanin). To je APOSTOLSKA zajednica koju je ustanovio Sam Gospod Isus dok je ziveo na
zemlji. On je izabrao Dvanaestoricu apostola (poslanika) koji su imali a ispune zadatak a za taj
zadatak On im je dao vlast. Oni su bili svedoci Gospodnji. Osnovno svojstvo prvobitne Crkve
Bozije u Jerusalimu bilo je zajednicarenje sa Apostolia. (Dela 2:42)(pogledaj poledjinu 20-e strane
gde je rec podvucena markerom)
Prvi dokaz zajednicenja je ljubav. Hriscani su ujedinjeni ne samo jedni sa druima, vec oni, pre
svega, jesu JEDNO-U HRISTU. Posto je zajednicenje u Njemu onda je ljudsko zajednicenje
moguce. Srediste jedinstva jeste Gospod, a sila koja savrsava to jedinstvo jeste DUH SVETI.
Dakle, to jedinstvo dolazi svise. Crkve nije ljudska vec Bozija zajednica koju je Bog ustanovio kroz
Isusa Hrista. Sustina Crkve nije od ovoga sveta.
Hristo je Glava ove zajednice. On nije iznad Crkve. Crkva je u Njemu. Sustina je u tome da je
Hriscanska Zajednica, svetotajinska zajednica, zajednicenje u Svetinjama, to jest u Duhu
Svetome.Jedinstvo Crkve se ostvaruje kroz Svete Tajne: kroz Krstenje i Evharistiju, kroz dve
zajednicke Svete Tajne Crkve.
Crkva kao celina jeste SVETA. To je dar. Svetost dolazi od Boga. Svetost je dostupna pojedincima
iskljucivo u zajednici Duha Svetoga. Strogo govoreci Mesijanska Zajednica koju je sabrao Isus pre
Njegovog Strdanja i Vaskrsenja. To je bilo navecerje ispunjenja jer Duh Sveti jos nije sisao. Silazak
Svetoga Duha je bio najvise otkrivenje. Dolazak Duha je zavisio od odlaska Sina. Pedesetnica je
bila misticno osvestenje, krstenje cele Crkve koje je savrsio Gospod, On je nisposlao Duha od Oca
kao zalog u nasa srca. Duhom Svetim Hriscani se sjedinjuju u Jedno Telo, Telo Hristovo.
U savremenom recniku mozda je pojam organizam najbolji prevod reci.(vidi poledjinu 21
strane, podvuceno markerom), u smislu u kojem je tu rec upotrebljavao Sv Ap Pavle.
Crkva jeste Telo Hristovo zato sto ona jeste Njegovo upotpunjenje. Sv Jovan Zlatousti kaze:Crkva
je upotpunjenje Hristovo na isti nacin na koji glava upotpunjuje telo, a telo se upotpunjuje glavom.
Vaplocenje se upotpunjuje u Crkvi. Blazeni Augustin cesto koristi rec celi Hristos koji je i u glavi
i u telu Crkve.
Osnovna misao u svim ovim tvrdnjame jeste da su Hriscani kljuceni u Hrista i Hristos obitava u
njima. Ovo prisno jedinstvo cini Tajnu Crkve. U Crkvi Sam Vaskrsli Hristos prisustvuje u
iskupljnom svetu. Ili kako rece Karl Adam: Hristos Gospod jeste pravo Ja Ckrve.
Sto se tice svestenstva, ono ne pripada samo Crkvi kao instituciji, ono je STRUKTURNO svojstvo
Crkve. Svestenosluzitelji su predstavnici Samoga Hrista, a ne vernika i kroz njih Hristos ostvaruje
Svoje svestenicko sluzenje. Hristo je jedini istiniti Svestenik Crkve, ostali su samo sluzitelji
Njegovih Svetih Tajni. Oni UMESTO Njega stoje pred zajednicom, svestenstvo je sluzba
JEDINSTVA.
Postoji jos uzvisenije sluzenje, a to je ostvarivanje vaselenskog i sabornog jedinstva citave Crkve u
prostoru i u vremenu. To je episkopsko sluzenje i funkcija. Episkop s jedne strane ima vlast
rukopolaganja i kao takav je sazdatelj crkvenog jedinstva. U episkopatu Pedesetnica postaje
vaselenka i neprestana, a u episkopatu Crkve obezbedjuje se jedinstvo Crkve u prostoru.
Apostolsko Prejemstvo cuva misticnu istovetnost Tela kroz Vekove.
Ideja organizma mora da se dopunjuje idejom SIMFONIJE LICNOSTI, jer Hriscanska zajednica ne
sme da se izopaci u bezlicnost. Svako ostaje licnost za sebe i u svaom se zrcali Tajna Svete Trojice.
U ovome je sustina pojma katolicnosti (sabornosti). Dakle, iako je Crkva jedan oranizam u njoj
postoji simfonija licnosti.
I jos nesto: zivot Crkve je dvostruk; istovremeno i na Nebu i na zemlji. S jedne strane Crkva je
vidljiva istorijska zajednica, ali je istovremeno i Telo Hristovo. Ona je i Crkva iskupljenih i Crkva
gresnika. Na istorijskom planu nije dostignut nikakav krajnji cilj. Ali, krajnja stvarnost se vec
otkrila i javila. Svetotajinsko ovde znaci nista manje nego eshatolosko. Eshatolosko ne znaci ono
poslednje u vremenskom sledu vec ono krajnje, tj. presudno. Vidljiva zajednica slabih ljudi jeste
organizam Bozanske Blagodati.

10

Nova tvar
Koji je prvenstveni zadatak istorijske Crkve? To je objavljivanje sveta koji ce doci. Crkva svedoci o
tom novom zivotu koji je javljen u Hristu. Taj novi zivot se ostvaruje i recju i delom, pokazivanje
vere delima.
Crkva ne samo da misionari i priziva ljude vec ih i uvodi u ovaj Novi Zivot obracenjem. Obracenje
je novi pocetak nakon cega sledi proces uzrastanja. Hriscanin mora da postane nova tvar jer Bog
trazi celog coveka, korenitu promenu, u svetu, ali ne od sveta.
Istorijske antinomije
(ANTINOMIJA: 1.PROTIVRECNOST ZAKONA SA SAMIM SOBOM TAKO DA GA OBE STRANKE MOGU TUMACITI U SVOJU
KORIST)

Istorijski neuspesi Crkve ne pomracuju krajnji karakter njenoga zadatka. A krajnji zadatak Crkve
jesu antinomija. Radi se o stalnom ukazivanju na ono sto ce doci. Od samog pocetak Crkva se ILI
potpuno povukla i odvojila od sveta, ILI je trebalo da pokusa da ohristovi svet. U istoriji Crkve mi
primecujemo oba resenja: prvo resenje se upraznjavalo uglavnom u monastvu. Drugo resenje bio je
osnovni pravac koje su se drzali Hriscani i na Zapadu i na Istoku. Medjutim, i jedno i drugo resenje
se pokazalo kao neuspesno. Hriscanstvo nije individualisticka religija i ne brine se samo za
spasenje duse. Hriscanstvo jeste Crkva, Zajednica, Novi narod Boziji. Ne moze se sluziti dvojici
gospodara jer je to najgore resenje i nema kompromisa. Hriscani treba ILI da odu iz sveta u kome
postoje drugi gospodari (bilo car ili mamon ili nesta drugo) i u kome ne vlada evangelsko vec
drugacije pravilo i cilj zivota, ILI da nastoje da preobrazavaju spoljasnji svet i da ga pretvaraju u
Carstvo Bozije.
Postoji unutarnja doslednost u svakom od ova dva programa. Hriscani su izgleda prinudjeni da
hode razlicitim putevima. Jedinstvo hriscanskoga zadatka je razoreno. U Crkvi se javlja unutarnji
raskol: nenormalna podvojenost monaha (kao elite posvecenih) i svetovnjaka. U konacnom
ishodu, ovo je samo simptom krajnje antinomije. Za ovaj problem nema istorijskog resenja, ono
pripada buducem veku. Svaki od ova dva programa je samoprotivrecan. Prvom programu je
svojstveno SEKTASKO iskusenje (svet se naprosto gubi iz vida). S druge strane, svi pokusaji
neposrednog ohristovljenja sveta doveli su do akutnog POSVETOVNJACENJA samog
Hriscanstva.
U nase vreme svesni smo da ne mozemo sve da obratimo u vaselensko monastvo, kao ni da
ostvarimo hriscansku vaselensku Drzavu. Crkva i dalje bituje u svetu kao strano telo i ta napetost je
velika. Ono sto mozemo da uradimo jeste da obnovimo poimanje prirode i sustine Crkve.
SABORNOST (KATOLICNOST) CKRVE
Bogocovecansko jedinstvo i Crkva
Hristo je pobedio svet. U cemu se sastoji ova pobeda? U tome sto je On osnovao Svoju Crkvu.
Postavio je osnove nove tvari. Duh Sveti je sisao na Crkvu da bi boravio sa nama za svagda.
Izvan Crkve nema spasenja zato sto SPASENJE JESTE U CRKVI.
EVAHRISTIJSKO VDJENJE SVETA (Mitropolit Jovan Ziziulas)
Pravoslavna teologija je u stvari evharistijska teologija, doksologija (slavoslov) Bogu. Jer u
Pravoslavlju Crkva zivi u Evharistiji i kroz Evharistiju.
Ali sta to znaci za danasnjeg coveka? Sta Sveta Evharistija (Liturgija) danas moze da pruzi
savremnom coveku? Jer Crkva sve manje interesuje savremenog coveka. Zapadna civilizacija naglo
se dehriscanizuje i uveliko je svesna problema sekularizacije. Zapadno predanje deli svet na
sveto i svetovno i to ga odvodi jos vise u probleme.
U takvoj situaciji pravoslavni liturgijski zivot nam pruza nadu zato sto pravoslavno evharistijsko
vidjenje sveta i istorije jeste vidjenje koje ne deli sudbinu filosofskih i teoloskih sistema.
Pravoslavni liturgisjki zivot ima posebno vidjenje i sveta i coveka i istorije koje prenosi u
savremeni zivot.
11

Veoma je vazno kako mi zamisljamo Svetu Evharistiju (ako zelimo da govorimo o jednom
evharistijskom vidjenju sveta). Pa evo kako;
-evharistija u nasoj svesti je obicno vezana za ispoljavanje pijetizma koji Svetu Evharistiju
posmatra kao OBJEKT, kao STVAR i kao SREDSTVO ispoljavanja nase poboznosti. Medjutim,
drevno shvatanje ne vidi u njoj stvar, nego kat, LITURGIJU (lit-urgija znaci OPSTE
ZAJEDNICKO I JAVNO NARODNO DELO). Dakle, liturgija znaci akti i radnju crkvenog
SKUPA (sinaksis-a), tj. opstu, katolicansku (sabornu) projavu i manifestovanje celokupne Crkve,
a ne samo vertikalnu vezu svakog pojedinca sa Bogom. Na Svetu Liturgiju trega gledamo kao na
Samog Hrista koji spasava coveka i svet. Dakle, osnovana karakteristika Svete Evharistije lezi u
tome da je ona crkveni skup (sinaksis) i crkveni akt (praksis) i sto se u njoj i kroz nju sagledava i
rekapitulira i dozivljava celokupna Tajna Hristova spasenje sveta.
Tek ako ovako pristupimo Liturgiji otkrice nam se ono posebno Pravoslavno Liturgijsko vidjenje
sveta i istorije koje je sadrzano u Liturgiji.
Sveta Liturgija je najpozitivnije, na delu pokazano prihvatanje sveta i sve tvari. Svaki vernik na
Liturgiju donosi i sebe i svet. Donose svoje potrebe i mole za njih (za blag i dobar vazduh i
vetrove, za izobilje plodova zemaljskih.za one koji plove, putuju, za bolesnikeitd). Na Svetoj
Liturgiji se svrsava jedno kretanje, jedan pokret (pa i pronosenje tasa kroz crkvu) da bi na kraju
vernici bili pozvani da ponovo u miru izidju iz hrama u svet. Kada svet ulazi u hram on ulazi bas
zato da ne ostane vise onakav kakav je. Evharistija je lek besmrtnosti po recima Sv Ignjatija
Antiohojskog jer svojim prihvatanjem sveta Evharistija u stvari stoji protiv njegove propadljivosti.
Evharistija svet osvecuje i iuznosi ka Tvorcu, zato kaze: Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseci od
svega i za sve. Za evharistijsko vidjenje tvari, svet nikada nije prestao da bude SVET BOZIJI. I
jos se ukazuje na to da sve t mi jesmo i sto cinimo i sto nas zanima u ovom svetu, sve to trebada
prozdje kroz ruke svestenodejstvujuceg liturgosa (episkopa ili svestenika) kao prinos i uznos
Bogu. A zasto? Zato da bi POSTALO ono sto STVARNO JESTE, a sto greh unakazuje i kvari. Taj
paradoks istovremeno i potrvdnog i odrecnog stava prema svetu od strane Svete Liturgije, to jeste
preobrazenje sveta, koje sve ne unistava; preporod sveta koji ne stvara sve ex nihilo; obnovljenje
sveta koje ne predstavlja obnovu iz samog pocetka to u stvari i jeste u Evharistiji ono javljanje u
prostoru i vremenu Tajne samoga Hrista.
Zapad cini dvojenje i rascep izmedju prirodnog i natprirodnog. No danasnjem coveku to je tesko i
nemoguce prihvatiti. Ta dihotomija je nasledje zapadne teologije. Od coveka se trazi da potpuno
odbaci ili prihvati nadprirodno sto on ne moze, te ga cas prihvata a cas je prema njemu ravnodusan
(sto mu namece svakodnevni zivot). Medjutim, za jedno liturgijsko vidjenje sveta ne postoji
prirodno i natprirodno. Postoji priroda i tvorevina kao jedinstvena realnost koja dolazi od Boga i
koja se prinosi Bogu. Postoji putpuni susret, DO POISTOVECENJA nebeske i zemaljske realnosti.
U tome susretu Bog, u Licu Sina i sedi gore s Ocem i s nama je nevidljivo prisutan. Na taj nacin
Sveta Evharistija pruza mogucnost izbavljenja coveka od jedne dihotomije, zbog koje savremeni
covek dolazi u opasnost da odbaci Boga, jer je njegova zapadna teologija stavljala Boga u neku
sferu koju covek nije vise mogao da shvati.
Dakle, rekli smo dan na Svetog Evharistiji covek nalazi ocuvanje svoje celosnosti. No to nije sve.
Sveta Evharistija nije prostor jednog vertikalnog susreta pojedinca sa Bogom nego je ona
ZAJEDNICKA (kinoniki, socijalna) I CRKVENA (eklesijalna) pojava. (grcka rec Crkva ekklisia znaci: sabranje-sabor-zajednica). U Evharistiji sve ono sto vernici cine izvan Litugrije
ponaosob (kao molitva, vera, ljubav, milostinja itd), prestaje da bude MOJA manifestacija i pretvara
se u NASU manifestaciju. Tako da sav odnos coveka sa Bogom postaje odnos Boga sa Svojim
narodom.
Na ovaj nacin covek prestaje da bude individua i biva shvatan kao LICNOST. Covek nije sredstvo
za ostavrenje nekog cilja, nego je on cilj sam po sebi i samo u zajednici sa Bogom i drugima nalazi
svoje opravdanje.

12

Sta biva kada covek ode sa Liturgije otpusten u miru i vrati se u svet? Kakav znacaj za socijalni i
moralni zivot ima Sveta Liturgija? Sveta Liturgija otkriva pavi smisao moralnog zivota.
Zapadna teoloska tradicija pretvorila je etiku u sistem pravila o ponasanju. Tako su ljudi pretvoreni
u forme koje se uzajamno kopiraju. U tom slucaju moralno ponasanje dobija ZAKONSKI
(juridicki) karakter i odnos coveka sa Bogom postaje JURIDICKI, kao sto ga je oduvek i shvatao
Zapad.
Nasuprot ovakvoj zapadnoj tradiciji, pravoslavni evharistijski pogled na svet ne podnosi
autonomiju morala. U pravoslavnom liturgijskom zivotu moralnost ne izvire iz pravnicnog
(juridickog) odnosa sa Bogom, nego iz jednog PREOBRAZENJA I OBNOVLJENJA coveka i sve
tvari u Hristu tako da se svaka moralna naredba shvata kao POSLEDICA tog sakramentalnog
(svetotajinskog) preobrazenja. Moralno vladanje je produzenje liturgijskog preobrazenja (vidi
Kolosani 3:1,5,9,10). Sveta Liturgija koristi samo jednu vrstu recnika za moral, a to je:
OSVECENJE duse i tela nasih da bismo tako sami sebe i jedan drugoga i sav zivot svoj Hristu
Bogu predali. Sveta evharistija ne pruza svetu jedan sistem pravila, nego jednu OSVECENU
ZAJEDNICU, kvasac koji ce da zakvasi svu tvorevinu, ne nametanjem svojih etickih naredbi, nego
svojim osvecujucim prisustvom.
Zasto onda nas glas pada u prazno? Zato sto nije dovoljno da GOVORIMO samo svetu da bismo
ga promenili. Zaboravljamo da rec logos- Hriscanstva nije obicna rec nego licnost, nije glas, nego
zivot PRISUSTVO koje se ovaplocuje u Evharistiji, zajednica koja se preobrazava da bi
preobrazila. Ne smemo misliti da nam vise ne treba parohija i da je dovoljno samo da govorimo
svetu. Crkva kao da je postala samo propovedaonica bez Zrtvenika.
Treba naglasiti da u jednom evharistijskom posmatranju sveta nema mesta za opijum jednog
socijalnog Evandjelja zapada. Evharistija sadrzi jednu ESHATOLOSKU DIMENZIJU. Unutar
ljudske egzistencije, ovde i sada, susrecu se savrseno i relativno. Ovaj eshatoloski prodor u istoriju
(u sada) nije neka evolucija nego je to VERTIKALNI SILAZAK Duha Svetoga i tako se sadasnji
vek preobrazava u novu tvar u Hristu. Silaskom Nema na zemlju, zemja se uznosi na Nebo, te je
Liturgija jedan praznik, slavlje.
Sveta Evharistija ne dozvoljava coveku da sanja o jednom savrsenom, moralnom boljem svetu,
nego ona otvara put ka herojskom podviznistvu, ona daje svetu predukus eshatoloske stvarnosti i
cini mogucim nase obozenje u vremenu i prostoru.
Pravoslavlje treba da na vreme se oslobodi zapadnih uticaja i preduzme prakticne mere iz svog
predanja da bi spaslo sebe od sekularizacije, a svet spaslo od njegove udaljenosti od Boga.
PATOLOGIJA DUHA VREMENA (NOOGENE NEUROZE)
Sve cesce vidimo da ljudi izmedju 20-e i 30-e godine pokazuju cudnu nezainteresovanost za zivot.
Kao da su siti zivota. Neki su se pokusali ubiti, bezuspesno, pa su prosto lenji da pokusaju ponovo.
Probali su sve sto zivot nudi (droga, alkohol, putovanja, seks, brakovi-razvodi, sektasenja, razne
ludosti). Socijalno poreklo ovih duhovnih beskucnika je uglavnom dobro, inteligencija im je dobra.
Retko je bilo moguce postaviti dijagnozu ove zivotne situacije. No, time se pozabavio Viktor
Frankl (psihijatar, neurogol, psihoterapeut). Za vreme rata bio vise godina zatvoren u nacistickim
logorima, izgubio zenu i decu u gasnim komorama velikog Rajha, i cudom ostao ziv. Poceo je zivot
iznova, posle rata. O svemu tome je ponovo promislio, pisao, govorio.
Odgovor je dosao iz njega samoga. Svi oni koji su sacuvali do kraja ljudski lik u sebi, koji su i
njemu pomogli da sacuva i sebe samoga od haosa, nosili su u sebi ili cudesno pronasli u sebi dublji
SMISAO svoje patnje i svoje smrt. Tako se u Viktoru Franku rodila ideja o VOLJI ZA SMISLOM
kao najdubljem i osnovnom pokretacu svke ljudske delatnosti. Obnovljena i u novom ruhu
prikazana ideja VOLJE ZA SMISLOM nije samo pomogla i spasla Viktora Frankla od padanja u
haos besmisla, ona je bila namenjena citavom nasem vremenu i ljudima u ovom vremenu.

13

Ovakav oblik specificnog neurotizma koji ne pociva na kompleksima i na konfliktima u

uobicajenom smislu, vec na konfliktima savesti, na sukobima vrednosti, na egzistencijalnoj
frustraciji i egsitencijalnom vakuumu, stvorenim isklucivo egzogenim razlozima, Viktor Franks je
nazvao noogenim neurozama. Noogene neuroze ne poticu iz psiholoske nego iz nooloske (od grcke
reci: nus, koja znaci duh) dimenzije ljudske egzistencije. Duhovno kod Frankla nema u prvom
redu religiozno znacenje, nego se odnosi na specificnu ljudsku dimenziju.
Zanimljivo je da je Karl Gustav Jung u jendom predavanju 1929 godine pod naslovom Ciljevi
psihoterapije, rekao: Oko trecine mojih slucajeva ne pati od neuroze koja se moze odrediti
klinicki, vec od besmislenosti i bespredmetnosti njihovog zivota. Ocigledno je da su koreni
danasnjih noogenih neuroza dublji nego sto je to u prvi mah izgledalo.
Viktor Frankl nudi i neke statisticke podatke: npr. Na beckim psihijatrijskim klinikama pacijenti su
u 55% slucajeva dozivljavali egzistencijalni vakum; istrazivanje u Americi na vise hiljada studenata
pokazalo je da je 78% studenata jedino zelelo da nadje neki smisao i cilj u svome zivotu.
Treba da navedemo da je Franklov LOGOTERAPEUTSKI pravac treca becka psihoterapeutska
skola ili nova becka skola. Frankl je prihvatio ono sto je kor Frojda i Adlera bilo novo i epohalno,
ali je u isto vreme dosao do zakljucka da su neke njihove postavke prevazidjene ili opterecene
osetnim prazninama (kod Frojda).
Nasuprot Frojdu po kome je ljudsko bice gonjeno od nagona, Franks uvodi pojam licnosti koji dalje
prosiruje prema pojmu dubinske licnosti koja je u stvari duhovno-egzistencijalno bice. Svoju
kritiku psihoanalize Viktor Frankl zavrsava jednom duhovitom primedbom: psihoanaliza je za
njega psihologizirana minhauzenijada, jer hoce da JA izvlaci samo sebe za percin Nad-Ja iz gliba
Onog!
Evo nekoliko izvoda iz Franklove egzistencijalisticke teorije koja ce nam pomoci u analizi
noogenih neuroza:
1) covek je jedinstvo duha, duse i tela
2) duh je u svojoj egzistenijalnoj dubini nesvesta i odande orijentisan prema Apsolutnom
3) apsolutno svesti je transcendentno, a u coveku progovara glasom savesti
4) neuroticar danasnjice je idolopokonik (danas se samo zivi radi stvari i klanja stvarima)
5) zadatak egzistencijalisticko-analiticke psihoterapije jeste otkrivanje sveta vrednosti,
budjenje ili oslobodjenje nesvesnog duha od potiskivanja, oslobadjanje od lazne savesti i
omogucavanje coveku da slobodno odluci o svojoj sudbini
Sta kod Viktora Frankla znace izrazi egzistencijalna frustracija i egzistencijalni vakuum. Frankl
smatra da se ovo javlja kod danasnjeg coveka jer je ozbiljno ugrozen konformizmom i
totalitarismom, nesposoban za borbu. Frankl istice volju za smislom koja po njemu jeste primum
movens ljudskog zivota. Jos je Kant isticao da coek mora da tezi da postane dostojan zadovoljstva i
srece. Po Franklu covek trazi osnovu za srecu a nju moze naci tek u vrednostima koje je sam
izabrao. Vrednosti coveka ne nagone, one ga ne guraju kao nagoni, vec ga privlace. Ovde se radi o
slobodi, jer tek slobodan covek moze da izabere da li ce ponudjeni smisao ispunitit ili proigrati.
Upravo ova sloboda odlucivanja je danas ozbiljno ugrozena u svetu. Danas je frustrirana covekova
volja za smislom. Ovu vrstu frustracije Frankl naziva egzistencijalnom frustracijom. Izraz
egzistencijalan kod Frankla ima trostruko znacenje:
1) samu egzistenciju
2) smisao egzistencije
3) trazenje konkretnog smisla licne egzistencije
Ova egzistencijalna frustracija podstice, pa cak izaziva, agresivnost.
Sto se tice egzistencijalnog vakuuma, ovaj se dozivljava kao stanje dosade uz jako osecanje gubitka
smisla zivota. Ajnstajn je jednom rekao da je onaj koji smatra svoj zivot besmislenim ne samo
nesrecan vec i jedva sposoban za zivot.
Iduci jos dalje i prateci uzroke porasta egzistencijalne frustracije i egzistencijalnog vakuuma,
Frankl je otkrio jos dva bitna korena: gubitak instinkta i gubitak tradicije. Evo sta kaze: ne govori

14

mu vise instinkt sta mora da cini, niti mu govori tradicija sta treba da cini. Uyskoro vise nece znati
sta hoce da cini. Ali od tog momenta, covek ce zeleti da cini ili ono sto drugi cine (konformizam),
ili ce ciniti ono sto ce drugi zeleti da cine (totalitarizam). Ocigledno i neosporno jeste da je
danasnji svet najvise ugrozen od totalitarizma i konformizma.
Jos je Vladimir Solovjov izrazio sumnju u vrednost materijalnih dobara za dobrobit duhovnog
preobrazaja coveka. Mnogo mladih ljudi zapadnih zemalja su prezasiceni materijalnim i seksualnim
slobodana i misle da su cak i duhovne vrednosti samo mehanizmi odbrane.
Ovakvo misljenje, prema Franklu, je rezultat potiskivanja duhovne dimenzije u coveku i ovakvo se
msljenje moze pripisati rasprostranjenoj pojavi psihologizma u nauci. Psihologizam cini od
duhovne licnosti objekt. Cak i duhovni cin postaje objekt. Psihologizam je u svojoj osnovi
nihilizam, jer i za nihilizam covek nije nista drguo nego produkt bioloskih, psiholoskih i
socioloskih uslovljenosti i datosti.
Koji izlaz Viktor Frankl daje iz savremenog corsokaka? Zivotni smisao mozemo naci na trai
koloseka:
1) ostvarujuci neko delo
2) dozivljavajuci neku vrednost
3) trpeci
Drugi nacin je najsigurniji kada je ovo dozivljavanje neke vrednosti, nekoga, u ljubavi. A sta misli
Franklova logoterapija (terapija smislom) o patnji i trpljenju?
Posto je jedno ogd glranvih nacela logoterapije da covekova prva briga nije trazenje uzivanja i
izbegavanja bola, nego trazenje smisla u zivotu, covek ce biti spreman i da trpi uz uslov da trpljenje
ima smisla. Trpljenje prestaje biti trpljenje u casu kada dosbije smisao, na primer, smisao zrtve.
Ako zivot ima smisla, onda mora imati svoj smisao i trpljenje. Danas je kao nikada ranije smisao za
trpljenje doveden u sumnju. Profesor psihologije Edit Vajskopf tvrdi da ljudi treba da budu srecni
da je nesreca simptom neprilagodjenosti. Patnik je tako ne samo nesrecan nego jos i postidjen sto je
nesrecan.
Frankl je iz sopstvenog iskustva dosao do ubedjenja da covek u patnji (ukoliko mu je sudbina
nametne) mora da vidi zadatak i to neponovljiv zadatak. U tome kako covek podnosi patnju
imamo i odgovor na pitanje cemu patnja. Nije njegovo da pita, vec da daje odgovor na izazov
patnje, na coveku je da ostvari patnju.
Kada je samog sebe na kraju rata upitao: sta je covek, Viktor Frankl je odgovorio: Cvek je ono bice
koje je izmislilo gasne komore, ali u isto vreme i ono bice koje je uspravno zakoracio u gasnu
komoru sa Ocenas ili jevrejskom predsmrtnom molitvom na usnama.
PORODICNE NEUROZE
Ne znamo kada i zbog cega je stvorena prva porodica,ali ne mora znaciti da su je obavezno cinili
otac, majka i deca, vec i veca grupa ljudi koja je imala jednog poglavara. Predpostavlja se da su
bioloski (privlacnosti fizicke), ekonomski (medjusobnog pomaganja) i psiholoski (ispunjenje
emocionalnih potreba) razlozi bili odlucujuci cinioci u postanku porodice i njenom odrzavanju do
danas. Medjutim, mi se danas nalazimo u fazi raspadanja nekadasnje i doskorasnje porodice i tesko
je zamisliti izgled buduce porodice.
U tekstu cemo razmatrati psiholoska i psihopatoloska zbivanja u porodici u nasem vremenu koje je
u krizi. Cinjenica je da se zivot pojedinca formira u porodici. Cinjenica je da ce od odnosa u
porodici zavisit kakav ce stav taj pojedinac graditi prema zivotu, ljudima, drustvu. Natan Ekermen
pise da emocionalne smetnje vecine ljudi proisticu iz iskustva u svakodnevnom i porodicnom
zivotu. Emocionalno davanje i uzimanje u ovim odnosima cenar je svih snaga koje stvaraju ili ruse
mentalno zdravlje. Obzirom da se danas precenjuje znacaj sociokulturoloskih cinilaca
predpostavlja se da sve neuroticne smetnje u porodici jesu posledica poremecenih drustvenih
odnosa. Iz toga izlazi da su i pojedinac i porodica samo bespomocni objekti drustvenih cinilaca.
No, ne smemo zanemariti ni rezultate savremene genetike (koja tvrdi da se kod jednojajcanih

15

blizanaca koji su razdvojeni i vaspitavani u razlicitim sredinama pojavljuju razne neuroze i psihoze.
Dakle, ocigledno je da je vise cinilaca psihopatoloskih pojava u porodicnom zivotu.
Kako izgleda idealna porodica? To je zajednica ljudi koji su se u slobodi i ljubavi nasli, ostali jedni
pored drugih u zelji da se dopune i osnuju potomstvo koje ce u slobodi biti vaspitano. Zasto je tako
malo idealnih porodica?
Prvo, ljudi nisu dovoljno slobodni vec su u visokom stepenu determinisani. Dalje, potrebno je da je
bracni par dosta zreo da bi ostvario dobru porodicnu situaciju koja je vrlo slozena i koja od njih
trazi da se u toku zivota
-usklade na najbolji nacin (svoje emocionalne i seksualne potrebe)
-da se ekonomski obezbede
-da si osiguraju mesto u drustvu
-da ne budu konformisti a opet da se prilagode postojecem drustvenom poretku
-i kao najteze, da steknu potomstvo koje nece biti neuroticno vec ce, po uzoru na roditelje, biti
podstaknuto na kreativno-idnividualni razvoj
Odnos porodice prema drustvu je trojak: kao prvo odnos porodice prema drustvu je poremecen
odnos, kao drugo drustvo se preterano mesa u porodicu i kao trece, porodica ima tendenciju
suzavanja, zatvaranja prema drustvu da bi se zastitila od nametljivosti drustva.
Razmotrimo sada dinamiku zbivanja unutar porodice. Sve doskora su se psihoanaliticari bavili
samo obolelim pojedincem i bilo je svejedno u kakvu se sredinu ta izlecena individua vraca.
Sigmund Frojd je sagledao da je uticaj na ponasanje individue dvosmerni proces; jedan dolazi
spolja, drugi iznutra (iz porodice) i oba su vazna.
Vrsena su istrazivanja prosecne porodice u ekonomski razvijenim zemljama zapadne civilizacije i
rezultati su bili katastrofalni.
-Na primer; kada desetogodinja devojcica smanjuje obroke i gubi apetit to moze biit zbog uticaja
vlastoljubive majke. Dakle nije u pitanju bolest po sebi, ve je to simptom poremecene komunikacije
u porodici cega majka nije svesna.
-Drugi primer; mladi student se zali na glavobolju, nesanicu, slabost koncentracije. Sve to moze da
bude protes zbog bolesnih ambicija oca koji sam nije zavrsio studije i sada zeli da kroz dete ostvari
svoje propale zelje.
-Treci primer; tridesetogodisnji marljivi sluzbenik se razboli od cira na dvanaestopalacnom crevu to
je znak protesta abog agresivnog sefa koji uvek hoce vise i vise rada. Drustvo je rad i materijalna
dobra uzdiglo na stepen fetisa i idola.
Ima jos mnogo primera i svi su oni svakodnevna realnost. Ako na primer dominantan clan porodice
drzi sve clanove u bolesnom stanju da bi on se on fizicki i psihicki dobro osecao onda je takva
porodica izvor emocionalne zaraze. Ovde je rec o patoloskim porodicnim zajednicama ciji je broj u
porastu u zapadnim zemljama
Kao sto vec znamo nas ponasanje u zivotu uslovljeno je najvecim delom onim iskustvima koja
smo stkli u porodici, negde do 20-e godine zivota. Upravo od tih iskustava u porodici zavisi da li
cemo se u zivotu casno boriti, da li cemo pobeci s bojnog polja ili cemo se na neposten nacin boriti.
Nas zivotni stil moze biit takav da se okrecemo od drustva ili protiv drustva. O tome su pisali
Alfred Adler, Erih From i Karen Hornaj. Americki sociolog Djonatan Fridmen pise da je poruka
mnogih nazovi terapija danas: snadji se kako znas i umes i izvuci iz zivota koliko mozes.
Normalno je da covek ne moze osecati postovanje prema drustvu ukoliko ga je sopstvena porodica
izdala. Zbog toga se kod takvih osoba razvija tzv. sekundarna emocionalna dobit covek
iskoriscava svoju neuroticnost za zadobijanje paznje, izbegava odgovornost i tako se sveti
roditeljima.
SRZ STABILNOSTI PORODICE NIJE STICANJE MATERIJALNIH DOBARA I DIPLOMA
VEC JE EMOCIONALNA RAVNOTEZA CLANOVA PORODICE.

16

Sada cemo opisati tri tipa neuroticnih porodica kako ih je opisao nemacki psihijatar i psihoterapeut
Rihter u svojoj knjizi Porodica kao pacijent. Ta tri tipa poremecenih porodica Rihter je nazvao:
SANATORIJUM, TVRDJAVA I POZORISTE.
U sanatorijumskom tipu vlada atmosfera straha (od zivota, svojih zelja, nagona i sl) koju su
supruznici vec uneli u brak, te svoju porodicu pokusavaju da zastite od spoljasnjeg sveta. U
ovakvoj porodici ili je jedan od clanova stalno bolestan a drugi zdrav, ili se simptomi neuroze
rotiraju na sve clanove porodice. Ovde postoji precutni dogovor sloge koji pociva na unutarnjoj
porodicnoj solidarnosti kako bi se odrzala prividna bolesna ranoteza. Tu nema slobode,
eksperimentisanja i igre koja vlada u jednoj zdravoj porodici. Ovakva porodica postaje tzv
oknofilna (oknofilija znaci strah od rizika i grcevito medjusobno pripajanje). Iz ovakvih porodica
deca postaju prinudni neuroticari, hipohondri i cesto pate od neuroze srca. Opsta formula porodice
glasi: Pazi, dase nista ne dogodi!
Drugi tip porodice Rihter naziva tvrdjava. U takvoj prodici glavnu rec ima jedan paranoidan clan
koji svoje konflikte resava tako paranoidno ubedjuje druge da se opredele za neprijateljstvo prema
svetu ili neprijateljstvo prema njemu. U vreme politickih nemira ovakve paranoidne porodice brzo
se opredeljuju za neku ekstremnu politicku grupu kako bi rivalsku grupu iskoristila za kanalisanje
sopstvenih neprijateljskih impulsa. Opsta formula porodice glasi: Mrzi druge, kako bi sacuvao
sebe!
Treci tip porodice nazvan je pozoriste. Nju cine histericni clanovi koji histericno ponasanje
namecu ostalim clanovima koji se i sami uzive u teatralne scene pa pocnu i da uzivaju. Na taj nacin
oni prazne svoju agresiju i konflikte koje u stvari nisu prepoznali u gomili suvisnih reci i pokreta,
nazovimo to efektnim banketom. Deca iz ovakvih porodica razvijaju se u ekshibicioniste, voajere i
demagoske, raspaljenje politicare. Formula ovakve porodice je: Svet je vise ili manje dvosmislna
igra, koju treba igrati u mestu!
Ako bismo zeleli terapeutski prici opisanim tipovima porodica naisli bismo na dve teskoce. Prva je,
ko je zapravo pacijent u porodici, a druga kako mu prici jer on sebe ne vidi kao onog kome treba
terapija. Cilj psihoterapeuta porodicnih neuroza u ovim slucajevima jeste da udruzi clanove
porodice protiv neuroze, a ne da se oni udruze protiv njega, sto je u pocetku cesto slucaj.
A sada nesto o neuroticnim odnosima koji vladaju unutar porodice, izmedju roditelja i dece. Sta
zapravo roditelj trazi u detetu i kakvu ulogu mu namece? Za pojam uloge Hartlej kaze da su to sva
ocekivanja u odnosu na razne zadatke, ponasanje, raspoloznje, vrednosti itd.
Svaki roditelj ne namece svome detetu neku ulogu, to radi svaki neuroticni roditelj koji je pod
vlascu sopstvenih konflikata te trazi da te konflikte prenese na nekog drugo, dodeljujuci mu
odredjenu ulogu. Takav roditelj ili zamenjuje dete sa nekom drugom osobom ili sa samim sobom.
Ako je dete zamena za drugu osobu onda je ta druga osoba ili jedan od roditelja, ili od brace i
sestara ili pak sopstveni partner. Roditelj se ponasa najcesce prema detetu onako kako se njegov
roditelj ponasao prema njemu. Majka ponekad zna da se prema detetu ponasa kao nekada prema
svom roditelju.
U drugom slucaju kada roditelj nesvesno ugura dete u ulogu partnera to je kada taj partner vise i
nije prisutan u braku ili su odnosi ozbiljno poremeceni. Takav roditelj ce cvrsto vezati dete za sebe
sputavajuci ga tako u razvoju. Najcesce je takav roditelj psihicki nezreo te trazi pribeziste u detetu.
U trecem slucaju roditelji prenose na dete svoje afektivne statove koji su se u njihovom detinjstvu
odnosili na brata ili sestru. To je cesto takmicarski kompleks.
Prelazimo na drugi ti preuzimanja uloge deteta od roditelja koji se odigrava po tipu tzv narcisoidne
projekcije. Ovde neurotican roditelj trazi od deteta da
1) bude isto sto i roditelj, njegova slika i prilika
2) da bude ono sto bi roditelj sam zelelo da bude
3) da bude ono sto roditelj nije smeo da bude
Nema niceg loseg u tome da roditelj zeli da mu dete bude bolje od njih samih. Ali u neuroticnim
slucajevima roditeljima nije stalo da im deca budu bolja od njih samih vec zele da preko dece rese

17

sopstvene konflikte. Ako roditelj stalno nesto zabranjuje dete manje zna sta moze da postane a
mnogo vise sta ne sme da bude. Narocito kod roditelja cistunaca i perfekcionista dete je prvo
obuzdavano u svojim oralnim zeljama, a kasnije i u prirodnim.
Nasuprot orditeljima koji od deteta traze da postane ono sto su oni zeleli da postanu, ima situacija
gde roditelj trazi od deteta ono sto kad su bili deca ni u kom slucaju nisu zeleli da budu. Za ovakve
slucajeve Erikson koristi izraz negativan identitet. Trazi se zrtveno jagnje (predmet ili zivotinja
ili ljudsko bice) na koje se svaljuje krivica za spostveni zao udes ili sopstvene grehe. Psihologiju
trazenja zrtvenog jarca mozemo da opazimo u svakoj oblasti zivota: u politici, religiji, nauci, a
najcesce u porodici.
Veoma je nesrecna porodica u kojoj roditelji ispunjeni podjednakom kolicinom ljubavi i mrznje
jedno prema drugom, neprestano prenose na dete svoje rivalstvo, svoje sopstvene stavove i
ocekivanja, pokusavajuci da od deteta naprave svog saveznika.
Rene Spic je izneo da je vazno za dete do druge godine da primi od roditelja dosledno DA i
dosledno NE, a ne da se roditelji stalno medjusobno ponistavaju. Tako dete ne moze da stekne
predstavu o sopstvenom znacaju. U pocetku dete prvo mrzi sebe, pa posle projektuje tu mrznju na
roditelje pa na citav svet. Sadomazohisticki stil zivljenja postaje lagano zivotni stil coveka.
Da vidimo jos kako reaguje dete na patolosko ponasanje roditelja prema njemu. Ne prihvata svako
dete podjednako ulogu koju mu roditelji namenjuju. Cesto, drugi roditelj, koji nema patolosko
ponasanje moze da zastiti dete. Zasto dolazi do nesporazuma izmedju roditelja i dece? Videli smo
da se neki roditelji ponasaju na patoloski nacin prem adeci najcesce zato sto su i oni sami bili na
patoloski nacin vaspitani.
NEUROZE BRACNIH PAROVA
Muskarac i zena teze da ostvare ono izgubljeno, iskonsko Jedinstvo. Nemogucnost da ga ostvare
dovodiih do melanholcnosti ili histerije, samoubistva, ubistva, ali takodje mogu postati naucnici,
umetnici, misticari, svetitelji. Zasto se to Jedinstvo ne ostvaruje? Jednostavan odgovor bi bio zato
sto to Jedinstvo nisu ostvarili ni njihovi roditelji, ni praroditelji, itd. Medjutim, ostavimo za sada
filosofiju i pogledajmo kakvi su odnosi izmedju parova danas. Partneri jedno od drugog zele
sigurnost, ljubav, zastitu, postovanje, potporu i dopunu svome individualnom razvoju,
konstruktivno razresenje konflikata, partnerstvo, ravnomeran raspored prava i povlastica itd. U
proslosti su postojala drustvena pravila koja su bila linije vodilje. Raspadom ovih drustvenih
pravila mladi su dosli u polozaj hipoteticke slobode koja ih cini vise nesrecnim nego srecnim. Iako
teze za iskrenim osecanjima, mladi ljudi ih, stideci ih se, potiskuju. To potiskivanje vodi praznini i
osecanju besmisla. Model neuspelog sprega nezrelih parova u kome odnosu postoji teznja
iskoriscavanja i potcinjavanja, postaje model celog drustva u kome, umesto pomaganja, vlada
odnos rivalstva i grabljenja.
Brak je slozena zajednica dvoje ljudi koje u pocetku ujedinjuje poplava emotivnog zadovoljstva.
Kada se prva bura strasti stisa, na redu je podela funkcija kao i ispunjavanje odredjenih podsvesnih
ocekivanja. Konflikti se brzo ukazu. Cesto su ti konflikti posledica iz detinjstva. U mnogim
bracnim sukobima prepoznatiljivo je to da se sukob vrti oko slicnih tema prema principu
ponavljanja. Dakle, ponovo se srecemo sa mehanizmom prinude ponavljanja.
Opisacemo nekoliko tipicnih neuroticnih bracnih konflikata.
Odnosi u braku podsecaju na odnose dete-roditelj jer su umnogome ogledalo nekadasnjih odnosa u
porodici. U coveku celog zivota, kako kaze psihoterapeut Jirg Vili, postoje dve priroden teznje
deteta, a to su: potreba za samostalnoscu i potreba za zavisnoscu. Vili ih je nazvao progresivna i
regresivna teznja. Svako od nas oseca potrebu da odraste i napreduje, ali i da bude zbrinut i
zasticen. Covek je imao oduvek potrebu za potcinjavanjem autoritetu.
Odnos muskarca i zene u fazi zaljubljenosti podseca na odnos majke prema malom detetu.
Kada se izadje iz faze zaljubljenosti stvari se zakomplikuju. Pod uslovom da je zaljubljenost presla
u ljubav, bracni par ce uvideti sa kakvim neresenim nesvesnim konfliktima su usli u zajednicu.

18

Jedni se fiksiraju u progresivnom stavu (jer se plase regresivnog potcinjavanja), a drugi se fiksiraju
u regresivnom stavu (plaseci se samostalnosti). Ukoliko je jedan partner progresivan adrugi
regresivan to se u psiholoskoj literaturi naziva koluzija (od latinske reci ludo, ludere, sto znaci
igrati, ali i varati jedan drugog).
Od izbora parnera zavisi ishod odnosa udvoje zato trea da se i ovom temom pozabavimo. Kako se
partneri nalaze u prvom redu?
Postoje dve teorije. Jedna zastupa homogamni princip, po kome se slicno privlaci slicnim, a
druga zastupa princip heterogramije, po kom se suprotnosti privlace. Danas vidimo da su oba
principa podjednako zastupljena. Ovde je vazno pomenuti da kod svakog od nas postoji tzv
interakciona licnost. Svako se kao licnost odnosi drugacije u zavisnosti sa kojim partnerom stoji u
interakciji. (Npr prema jednoj osobi se osecamo superiorno, prema drugoj inferiorno, pred nekim
smo sputani, pred nekim opusteni, pred nekim smo agresivni, s drugim smo blagi, itd). Medjutim,
koliko god maski da nosimo u raznim situacijama, svi mi nosimo jedan odredjeni tip ponasanja
ponudjen u detinjstvu. Nazovimo to bazicna licnost. Ako bi ova bazicna licnost bila vise
opterecena konfliktima postoji mogucnost da ce susresti partnera sa slicnim neresenim konfliktima.
Prema Jungu svaki covek tezi da ostvari samog sebe. To je nemoguce bez susreta sa drugim
ljudima, konkretnije sa partnerom suprotnom pola. Oni su prozeti teznjom za dopunom koja tezi
Celini. Zasto se onda ova dopuna tako retko ostvaruje u bracnim odnosima? Ocevidno zato sto smo
nedovoljno slobodni, sto smo u mrezi iskustava koja smo sa sobom poneli iz detinjstva. Drugim
recima, osnovne zivotne konflikte koji se vrte oko osnovnih ljudskih potreba, prenosimo u nase
partnerske odnose ponasajuci se sa istim neuroticnim simptomima kako smo ih dozivljavali u
detinjstvu.
Nije lako ostro ograniciti konflikte parova koji na zdrav nacin resavaju probleme od izrazito
neuroticnih kolizija. Ipak, ozbiljan neurotican konflikt se prepoznaje onda kada se bracni par svadja
sto ne donosi u toku duzeg vremenskog razmaka nikakvo resenje konflikta.
Uzmimo sada primer dva narcisticka supruznika. Oba partnera imaju potrebu za zdravim resenjem
konflikta ako i za bolesnim ponavljanjem istog tipa reagovanja, koji vodi u corsokak prinude
ponavljanja. Oba partnera nisu sigurna u svoju stvarnu vrednost pa im je potreban onaj drugi da
mu ispuni ocekivanja, da ga ulepsa, podigne pred drugima. Ovaj drugi partner ima potreb da se sav
pretopi u partnera, potpunonjemu preda, za njea zivi i umre. I to naizgled moze da se cini kao
idealan zivot da bi nakon nekog vremena ekshibicionisticki partner bio zasicen obozavanjem od
strane drugog partnera. U njemu raste strah od gubljenja svoje licnosti. Situacija u braku se
menja.Ekshibicionisticki partner postaje hladan i bezosecajan i surov. Drugi partner i dalje ostaje u
prastanju do kraja. Krug se zatvara. Bracni odnos ili se raspadne ili ulazi u ritual stereotipnog
ponavljanja i medjusobnog mucenja.
Postoji i vrsta odnosa nazvana u literaturi analno-sadisticka. Tu poremecaj partnerskih odnosa
pociva na poremecaju usled fiksacije za analni stadijum razvoja u detinjstvu izmedju druge i cetvrte
godine zivota. Ne dopustajuci detetu dvoljno slobode u razvoju. Sto je roditelj strozi, dete je
prkosnije. Ambivalencija deteta, ispunjena sadisticko-mazohistickim ponasanjem, postaje sastavni
deo njegove karakterne strukture koju, kada odraste, prenosi na svoga partnera. On bira slicnog
partnera tako da njihov odnos postaje smena sadistickih i mazohistickih izliva osecanja. Uloge
mogu da se menjaju u toku braka i ponovo imamo zatvoren krug.
U centru mnogih konflikata u braku nalazi se suparnistvo izmedju muskarca i zene oko tzv muske
uloge. I jedan i drugi teze za moci i vlascu pokusavajuci da savladaju sopstvenu nemog. I tu je
stalno prisutna ljubomora.
Postoji li nada za bolje odnose izmedju muskarca i zene? Moze lise ova neuroticnost sagledati sa
drugog stajalista a ne samo sa psihoanalitickog? Ono moze da postoji amo ako smo nadvladali
osnovnu psihoanaliticku poziciju. Mi moramo znati kakvi smo da bismo mogli postati onakvi kavi
treba da budemo, reci su Alfreda Adlera. Coveka detinjstvo prati ceo zivot. I kada je zbog toga
sputan i zarobljen u stereotipan obrazac ponasanja koji da tera da bira sebi takvog istog parntera,

19

jov uvek, ovaj neslobodan covek zeli oslobodjenje i razrsavanje kruga stege patoloskog i
izvitoperenog. On to pokusava da postigne na sve moguce nacine; agresijom, sadizmom i
mazohizmom, potcinjenoscu i povlacenjem, uspesima i neuspesima, alkoholom i drogom, ali i
blagoscu i trpeljivoscu. Ono sto spasava i najneuroticnije odnose partnera je snaga menjanja koja se
opire prinudni ponavljanja i koja posle bezbroj neuspeha da na izazov ne odgovori istom
greskom, ipak pronadje izlaz iz zacaranog kruga.
Mozda je citava vestina i mudrsot uspele bracne zajednice u medjusobnom razumevanju
progresivne i regresivne teznje u coveku koje se smenjuju, a vazno je da se vremenski ne poklope
kod oba partnera. Brak nije stanje. Brak je proces. Nema braka bez kriza. Moramo priznati
individualnost drugom partneru. Ukoliko smo vise svesni svoje slobode licnosti, to vise slobode
dajemo partneru.
SEKSUALNE NEUROZE
Do danas je odnos ljubavi i seksualnosti ostao zagonetan, mozda iz istog razloga sto su nam i odnos
duse i tela ostali zagonetni.
I za Platona i za Aristotela ljubav i seksualnost su nerazdvojni. Kod Platona vec znacaj je stavljen
na sjedinjavanje srodnih dusa koje su jos u preegzistenciji bile zajedno. U Bibliji, akcent je stavljen
na sjedinjavanje tela iz cijeg sjedinjavanja proizilazi novo telo. Za Sigmunda Frojda seksualnost je
cisto telesno zbivanje. Cilj je bio da se kod tadasnjih naucnika ostavi utisak materijalistickog ucenja
koje bi i nauka prihvatila. Medju ondasnjim zastupnicima prirodnonaucnog materijalizma
spomenucemo Jakoba Molesota i Ludviga Bignera. U stvari, i tzv materijalisti i tzv idealisti
upleteni su u istu mrez kada raspravljaju o odnosu duse i tela.
Raspravljati o ljudskoj seksualnosti je slozen zadatak.
Obicno se kaze da seksualnost sluzi odrzavanju vrste. Za coveka to je samo delimicno tacno jer se
on razlikuje od drugih zivih bica kod kojih je polna aktivnost periodicna. Kod coveka postoji neki
visak nagona, energije. Na taj izazov on mora da odgovori na jedan od tri nacina; ili se prepusta
preteranom zadovoljenju nagona, ili preokrece visak energije u drugu vrstu energije i delatnosti, ili
gusi i suzbija seksualni nagon. Nisu nagoni ti koji odredjuju licnost, vec je licnost ta koja odredjuje
nacin i oblik ispoljavanja nagona. Mnogo je i unutarnjih i spoljasnjih cinilaca od kojih zavisi kako
ce covek odgovoriti na ovaj izazov. Heteroseksualnsoti se covek uci kroz iskustvo. Upoznavanje
drugog pola na telesnom i dusevnom planu zadatak je i podvig za svakog coveka. Tu se radi da od
Ja i Ti dozivljaja treba da napravimo Mi dozivljaj. Sve dok nismo upoznali drugo telo, nemirni smo
i uzbudjeni, nekada ovaj nemir traje celog zivota.
Kao treba razumeti Mi dozivljaj ili Mi zajednicu dvoje ljudi koji se traze jer se vole? Cilj
seksualnog akta nije samo orgazam vec i dusevno zajednistvo. Taj emotivni momenat mozemo
nazvati ljubav, vernost, poverenje, navika, u svakom slucaju bez njega seksualni cin niti je potpun,
a nije cak ni ljudski, vec mehanicki i fizioloski.
Dakle, rekli smo da neprestano prisustvo seksualnog nagona kod coveka tgrazi od njega zauzimanje
odredjenog stava od koga zavisi njegov celokupan dalji razvoj, telesni, dusevni i duhovni.
Da vidimo sada koja je sustina seksualnog nagona i koji je odgovor coveka na njega?
Jos je Sigmund Froj primetio da postoji nesto u samoj prirodi seksualnog nagona sto se protivi
njegovom punom zadovoljenju. Tim povodom je pisao: Lako je konstatovati da vrednost koju duh
pridaje erotskim potrebama odmah pada cim se do zadovoljenja moze lako dociJer kakav bi
motiv imali ljudi u primeni seksualne nagonske snage u neke druge svrhe kada bih pri svakoj
direktnoj primeni ovog nagona uvek nailazili samo na potpuno zadovoljavanje? Oni se vise ne bi
mogli osloboditi zadovoljstva i ne bi ucinili vise nikakav napredak. (drugim recima, sta ovo znaci,
parafraziram: ako seksualni nagon covek usmeri u neku drugu delatnost i tu,na neki nacin, istrosi tu
energiju, on ne dozivljava potpuno zadovoljstvo jer u tome slucaju ne bi vise nista radio niti
napredovao vec bi tu stao).

20

Dakle, seksualnom nagonu postavljena je neka zabrana ili prepreka. Da li je ta zabrana dosla od
samih ljudi kojima je postalo jasno da je opasno nezadrzivo se prepustati zadovoljavanju
seksualnog nagona, ili je ta kocnica prisutna u samoj unutrasnjoj strukturi coveka?
Zorz Bataj je konstatovao da je seksualna delatnost veoma rano, kao i smrt, zaokupljala ljude.
Najranije likovne predstave ne govore nuzno o nekoj seksualnoj slobodi bez granica. Bataj veruje
da je seksualna sloboda imalal neke ZABRANE.
Covek je od samog pocetka stajao u strahu i trepetu, a i dan danas, pre dvema zagonetkama:
smrti i seksualnosti. Zbog zabrana on nije mogao jasno da vidi sustinu ove dve zagonetke (zabrana
koja je dolazila spolja u vidu zabrane incesta i u vidu ubijanja). Vecna pitanja: kako se odnositi
prema svojoj i tudjoj seksualosti kako je najbolje kanalisati da ne smeta, u korenu se od davnina
nisu mnogo promenila.
No, da li je isto i sa seksualnom patologijom?
Prvo naucno delo iz podrucja seksualnosti objavio je 1886 Kraft-Ebing. Evropa je burno reagovala
misleci da brani moral drustva. Ni Sigmund Frojd nije bolje prosao neku deceniju kasnije svojim
revolucionarnim stavovima i svedocenjem o brojnim neurozama kod ljudi kao posledice potisnute
seksualnosti. I nekada kao i danas ljudi su poznavali i neuroze i seksualne perverzije. Ali stav
drustva prema ovim pojavama se menjao (npr ono sto je nekada bilo normalno danas se smatra
patoloskim i obratno).
Uzmimo na primer jednu Frojdovu recenicu iz 1908 godine koja je izazvala talas gnjsanja i
uporedimo je sa danasnjom reakcijom na tu istu recenicu koja glasi: puna apstinencija (misli se na
seksualnu) u dobu mladosti nije najbolja priprema za brak. Strucnjaci seksolozi danas se slazu sa
ovom predpostavkom ali kazu da je u ptianju ostecenje psiholoske prirode koje nje nastupilo zbog
stava drustva ili drustvene ideologije prema seksualnosti. Da bi nevolja bila veca, i brakovi mladih i
emotivno nezrelih se cesto rano raspadaju. Zakljucak je, dakle, sticanje iskustva kroz ekspriment. A
covek jeste veliki eksperimentator i voli da stekne svoje licno iskustvo. Ali, u svakom
eksperimentu, pa i ovome sa seksom, moguce su zabude, stranputice i patoloska skretanja. O njima
ce dalje biti rec.
Uzroke sve vecem broju seksualnih neuroza danas treba traziti u prvom redu u fenomenu otudjenja,
poremecenim odnosima u drustvu. Logicno je ocikivati da procesi otudjenja sve vise doprinose i
rasparcavanju totaliteta seksualnosti (ako se pod totalitetom razume harmonican odnos telesnog,
dusevnog i duhovnog elementa unutar individue). Za uspesan sklad i stvaranje totaliteta licnosti i
totaliteta seksualnosti neophodna je povoljna drustvena klima jer je u coveku vec prirodno zapocet
proces teznje za dostignucem Jedinstva, Celine.
Cepanje licnosti na njene pojedinacne delove, osecajni deo protiv razumnog, razumni protiv
nagonskog dovodi do toga da i seksualni zivot ovakvog coveka zapocinje neki svoj samostalni i
pobunjenicki zivot. Ovako zapocinju seksualne neuroze.
Ubedjeni smo da je osnova svih danasnjih seksualnih neuroza ista. Najrasprostranjenija forma
seksualnih neuroza su impotencija muskarca i frigidnsot zene, dva pojma slicne sadrzine. U
zemljama istocne i zapadne Evrope postoje tvrdnje da je impotencija, odnosno frigidnost,
nesposobnost coveka da voli. Neki od razloga zbog kojih muskarac ili zena ne mogu da vole su
sledeci; bezobziran ili preterano brizan stav roditelja u detinjstvu pacijenta, nepovoljan razvoj
dogadjaja u pubertetu nesrecna ljubavna iskustva, opsti stav drustva prema individui u smislu
dehumanizacije i otudjenja.
Kada neki mlad covek ima seksualni poremecaj to se manifestuje u nezrelom ponasanju u odnosu
na svoj partnera. Znacajno je spomenuti konflikte koji stoje u vezi sa sazrevanjem. Psiholoski rast
individue ne prati zahteve realnosti, individua ostaje suvise dugo u okrilju brige drugoga (najcesce
roditelja), prepusta se dnevnim sanjarijama i tako se sklanja od grubog, realnog sveta. Kada se
jednom zaljubi i odluci na intimne odnose moze se desiti da pokaze impotenciju (odnosno
frigidnost) zbog rascepa eroticne od seksualne komponente nagona. Roditelj je u ovakvoj
seksualnoj neurozi pocepan na dve slike: idelizovanu i losu. Usled prejakih edipalnih odnosa sa
21

idealizovanom slikom roditelja, impotencija (frigidnost) je rezultat straha od incesta, dok je uspesan
polni odnos sa nekom promiskuitetnom osobom prema kojoj se ne gaje osecanja u stvari
kaznjavanje loseg roditelja.
U drugoj prilici uzrok impotenciji moze biit neuspela identifikacija sa odredjenom ulogom svoga
pola. Npr muskarac se jednostavno ne oseca dovoljno muskarac (mozda zbog preterane strogosti
oca ili preterane neznosti majke). Kod zena drugi slucaj frigidnosti moze biti da se ona ne oseca
dovoljno zena jer je ostalal u neprestanom protest prema majci koju odbija (pa samim tim i zensku
seksualnost), ili je bila previse vezana za oca pa se razvila u muskobanjastu zenu.
Naravno da ima jos mnogo varijacija ovog tima impotentnog muskarca ili frigidne zene.
Poznato je da su agresivnost i seksualnost spojeni. Poremeceno seksualno ponasanje kod odraslih
cesto je posledica nepravilnog razvoja agresivnosti u detinjstvu. Npr sputana agresivnost kod deteta
moze da dovede do seksualne impotencije.
Medju mladim ljudima rasiren je strah od polnih odnosa bilo u izrazenom ili skrivenom obliku.
Znamo da je strah i inace prisutan kod gotovo svih psihickih poremecaja. U pitanju moze biti strah
pred novim korakom u zivotu, strah od odgovornosti (braka, zavrsetka studija, rada). To je
infantilan stav prema zivotu, taj strah od preuzimanja odgovornosti i preuzimanja obaveza u zivotu.
Brojne su intelektualne racionalizacije seksualno poremecenih ljudi (npr strah da ako udje u vezu
nece zavrsiti studije, strah od trudnoce itd). Kod zena osim frigidnosti javljaju se jos i vaginizam i
promiskuitet koji obicno predstavlja ili pokusaj dokazivanja sebe kao zene, ili izraz besa i otpora
protiv stavova roditelja i drustva.
Osim uobicajenih seksualnih neuroza (impotencija, frigidnost, vaginizam i promiskuitet) potrebno
je pomenuti i jedan oblik impotencije kod muskarca ili zene koji je sve cesci a to je tzv.
IMPOTENTIO SATISFACTIONIS. Pri tome se misli a polne odnose u kojima ne postoji tehnicka
manjkavost, ali kojima nedostaje osecanje bliskosti, tzv psihicki orgazam. Posle odnosa javlja se
osecanje dubokog nezadovoljstva sobom i partnerom pracenom nesanicom, nervozom,
dekoncentracijom, osecajem krivice. Uzrok ovakvom poremecenom seksualnom odnosu je
nesposobnost coveka da voli. To je porazni rezultat ankete mladih ljudi, studenata medicine, koji su
uveliko odgovorili da ne moraju da vole zenu da bi s njom uzivali. O kojoj god vrsti uzivanja da se
radi (pocevsi od uzivanja u jelu, prirodi i sl.), potrebno je dugo i strpljivo ucenje, sto u nasoj sredini
nije slucaj.
Da jos jednom pogledamo socijalne uzroke seksualne neuroze. Kao sto postoji spoj izmedju smrti i
seksualnosti, agresije i seksualnsoti, tako postoji spoj izmedju potvrdjivanja u drustvu i
seksualnosti. Javno mnenje prenaglasava znacaj seksualnosti sto stavlja osobu u naporan polozaj
coveka koja neprestano mora da se dokazuje pred sobom i drugima. Tako i ljubavni odnos
muskarca i zene postaje vise potvrda sebe kao drustvenog bica. Pa tako i seksualni odnos postaje
surogat za stvarnu ljubav. Umesto prave seksualnosti otpocinje pseudoseksualnost. Ovaj tip
seksualne neuroze moze se uociti kod ljudi koji su baceni iz sela u vrtlog grada. U velikim
gradovima ljudi su dosta usamljeni. Samo ljubav daje osecaj punine. No, za mnoge izvitoperene
glave druga strana je samo objekt. Martin Buber je divno rekao: Izmedju Ja i Ti ne stoji nikakva
svrha, nikakva pozuda i nikakva anticipacija; i sama ceznja se menja posto naglo prelazi iz sna u
javu. Svako sredstvo je prepreka. Samo tamo gde su sva sredstva razorena, zbiva se susret.
Zakljucak:
Ne hrli covek samo za srecom ili uzivanjem. On zeli da shvati razlog za srecu ili uzivanje. Ovaj
razlog je moguce naci samo u susretu dva slobodna bica.
Seksualni neuroticar je osoba koja je svoju potrebu za srecom zamenila teznjom za zadovoljstvom.
Seksualna neuroza je deo egzistencijalne neuroze naseg vremena.
Gubitak volje za smislom (Viktor Frankl) dovodi do egzistencijalnog vakuma. Tako za
obesmisljenog coveka seksualnost postaje gospodar, umesto slug. Jer covek ima nagone, a ne nagon
coveka.

22

Seksualna neuroza (impotencija, frigidnost) treba da opomene coveka da preispita poremecenu

unutrasnju etiku i da ne manipulise partnerom. Seksualna neuroza takodje opominje coveka da u
njemu postoji infantilna potreba da bude voljen. U Platonovom delu Gozba cujemo mudru zenu
kako saopstava Sokratu da je savrseniji onaj ko voli nego onaj koga vole jer je u onom ko voli
prisutno bozanstvo.
STA JE PASTIRSKA PSIHOLOGIJA?
To je posebna grana primenjene psihologije ciji cilj nije istiskivanje teolgoije vec samo njeno
dopunjavanje. Pastriska psihologija prihvata akt vere coveka kao natprirodan dar koji se razumom
ne moze objasniti do kraja i koji stoji po uticajem slobodne volje i natrpirodne Blagodati. Ona
ostaje na pitanjima koja bismo sazeli ovako:
1. Koje su psiholoske osnove verovanja?
2. Koje su psiholoske prepreke koje onemogucavaju put coveka ka veru?
3. Kakav je odnos izmedju duhovnika i vernika-laika, ili koje su psiholoske zakonitosti
koje ovaj odnos pospesuju ili otezavaju?
PSIHOLOSKE SMETNJE VERE
Zasto neki ljudi veruju u Boga ivecni smisao zivota, neki nemaju veru, a treca grupa ljudi je
ravnodusna prema pitanjima transcendentne prirode? Ovo je vecno pitanje na koje je dato mnogo
odgovora, ali ni jedan zadovoljavajuci.
Osim nasledja znacajan je uticaj odgajivaca na malo dete u toku prvih 3-5 godina zivota. A kada je
rec o religioznom razvoju deteta, tj verskoj opredeljenosti tu je stav roditelja presudan (iako ne
uvek, ali gotovo uvek).
Svaki je covek u dubini duse religiozan. Njegova nereligioznost je prividna i potice od prepreka
koje su se javljale na njegovom zivotnom putu. Dakle, rekli bismo da se problem verovanja ili
neverovanja coveka moze razresiti ispitivanjem individualno-psiholoskih i socijalno-psiholoskih
prepreka ili smetnji u razvoju vere.
Prema istrazivanjima psihologa religije smetnje individualno-psiholoske prirode mogu poticati od
covekovog razuma, osecanja i volje. Mozda reci vladike Nikolaja Velimirovica najbolje izrazavaju
sustinu problema: Ceo covek mora izici pred istinu, da bi ga susrela cela istina. Tri elementa u
nama moraju biti neporocni, sva tri u isto vreme; misao, osecanje i volja. Ako je jedno pomraceno,
proci cete mimo istinu i necete je smotriti (fenomenalno, zar ne? opaska pisca skripte! )
Smetnje vere individualno-psiholoskog znacaja
Smetnje vere koje dolaze od covekovog razuma
Svetootacko iskustvo kaze blago tebi ako ti razum u srcu pociva. Dva glavna organa u
psihosomatskom funkcionisanju coveka jesu srce i mozak, tj. osecanja i razum. Prema
pravoslavnom ucenju, srce je duhovni, dusevni i telesni centralni organ u kome su sadrzani i
ljudska misao i njegova osecanja i covekova volja. Tako je Paskal pisao: Vera je moc srca! Ova
prvobitna harmonija ljudskog srca je razbijena. Razum je ustao protiv osecanja, volja (kao
samovolja) vojuje i protiv razuma i protiv osecanja. Medju njima nema saglasnosti. Kada je Hristos
na Gori rekao:Blazeni cisti srcem jer ce Boga videti (Mt 5:8), On je podsetio da cemo opet
jednom doziveti Boga kada ocistimo svoje srce tj. kada i razum i osecanja i volju dovedemo u
harmoniju.
Poznato je da se ljudi dele po temperamentu na flegmatike, kolerike, sangvinike i melanholike
(Hipokrat-Galenova podela). Iz naseg veka poznata podela je na piknicare, leptosomne, atleticare i
displasticare, prema telesnoj gradji koja deluje na psihicku strukturu (Ernt Krecmer). Ili, popularna
podela tipova prema Karlu Gustavu Jungu na introvertne i ektrovertne. Ove podele nisu presudne
za covekovu veru, ali nisu nevazne narocito u pogledu ispoljavanja vere. Npr sangvinicni ljudi su
kolebljivi kada treba odluciti se za veru; melanholicni vernici su vise tuzni i skloni pesimistickom
23

vidjenju buducnosti, kolerici mogu biti fanaticni u izlivima svoje revnosti za veru, flegmatiku
nedostaje gorivo za neprestano plamsanje vere.
Sto se tice Jungove podele skloni smo da proglasimo da introvertni ljudi lakse usvajaju veru.
Medjutim, Jung je svakom tipu dodelio jos cetiri funkcije (misljenje, osecanje, cuvstvovanje i
intuiciju) sto cini ovaj problem odnosa Jungovih tipova ljudi prema veri jos slozenijim. Odnos ljudi
prema veri je duhovito opisao pesnik Emerson u 19-om veku rekavsi da svi mi kljucamo na
razlicitoj temperaturi. Moramo stalno imati u vidu te razlicitosti. Uzmimo na primer, mislosrdje.
Mi ne mozemo biti milosrdni ako nismo trpeljivi prema drugima , tj. prema njihovoj razlicitosti.
Lakse cemo steci trpeljivost ako razmemo poreklo razlicitosti i nejednakosti medju ljudima.
Postoje jos tri cesta tipa ljudi koja pokazuju tzv slepe mrlje prema prihvatanju vere. To je
matematicki, cinicni i fanatican tip ljudi.
Matematicki tipovi suvi logicari, nista ne primaju sto se ne moze dokazati. Nekada oni nemaju
dovoljno opsteg obrazovanja ni licne sigurnosti pa im ovo sluzi kao odbrana pre mogucim
saznanjima koja ga plase.
Cinicni definisani kao rodjeni skepticari koji u sve sumnjaju. Prihvataju samo ono sto je
prakticno i upotrebljivo, a pred svakom drugom istinom, apstraktnom ili metafizickom, stoje
nezainteresovano.
Oba ova tipa ljudi su gordi umom jer bi sve da dokuce bez Bozije pomoci.
Fanaticni ljudi predstavljaju veliku opasnost za svaku oblast zivota, narocito kada je u pitanju
politika i religija. Ovi ljudi veruju da su nasli istinu jednom za svagda i spremni su sve da zrtvuju
za vise ciljeve. Imaju sugestivnu moc da privuku sebi druge ljude slabe volje. Kada takvi ljudi
pokazu jos i visoku moralnost i postenje oko njih se sakupe stotine privrzenika (npr Jehovini
svedoci, pentakostalci, adventisti).
Nastanak verskih sekti kada je rec o hriscanstvu od prvog veka do danas jeste slozen problem.
Setimo se sposobnosti rimskih papa koji su u pocetku sprecavali stvaranje sekti uperenih protiv
crkve i pretvarali ih u stroge katolicke redove odane crkvi; ili uzmimo vladiku Nikolaja
Velimirovica koji je izmedju dva svetska rata prvobitno sektaski pokret okrenut delimicno protiv
crkve pretvorio u koristan bogomoljacki poket.
I verske i politicke sekte su istog psiholoskog i socioloskog porekla. Vidimo da verske sekte traju
vec dve hiljade godina. Zasto? Potoji licna zelja verskih vodja sekti za vlascu, potreba coveka da se
bilo cim razlikuje od drugih, neki postaju sektasi iz bunta prema hriscanskoj Crkvi i njenim
greskama. Sektasi su poput zalca u meso crkvenim hriscanima sovjim primernim zivotom i
moralnim vladanjem (ne piju, ne puse, imaju vise dece, pomazu coveku u nevolji), manje verskim
ucenjem jer ono ne moze dostici snagu i lepotu izvornog ucenja hriscanske Crkve.
Vazno je da duhovni pasti razlike revnosnog hriscanina od fanaticnog. Za razliku od revnosnog
hriscanina, fanatican vernik nije skroman, nije svestan svog neznanja i nametljivo siri svoje
uverenje. Medju fanaticnim duhovima nije mali broj dusevno poremecenih (paranoika,
paranoidnih psihopata, reaktivnih paranoicara), a ovaj poremecaj ne mora zadugo ni da se uoci,
narocito ako su oni reciti, ubedljivi, inteligentni. Za njih je bolje moliti se Bogu nego se s njima
ubedjivati.
Smetnje vere osecajne prirode
Dobro je receno da covek ponekad misli, a stalno oseca. Otud veliki znacaj emotivnog zivota ljudi.
Zdrava vera je uspesan susret osecajnog i razumnog bica coveka. Kakav je osecajni zito nekog
coveka i kako se on odrazava na njegovu okolinu, ima nekad presudnu vaznost u verskom zivotu
covekovom. Psihologiju nevernika bismo bolje shvatili kada bismo poznavali njegov emotivni
zivot, zivotnu istoriju, detinjstvo. Kako da covek koji je u detinjstvu lisen ljubavi i ima zakrzljali
osecajni zivot nadonkadi taj manjak? Lakse je coveku da nadoknadi znanje i obrazovanje. Iako
religija nije talent, sve je manje povoljnih uslova u danasnje vreme da se ova klica razvije u

24

coveku. Ravnodusnost prema veri preovladjuje u vecem delu sveta, ali to je stoga sto postoji
ravnodusnost i coveka prema sebi, prema prirodi i prema drustvu.
Iz covekovog osecajnog zivota dolazi najvise otpora prema veri (npr. Razne zivotne nesrece,
gubici, materijalni, gubitak partnera, deteta, neverstvo i sl). Sve to stvara kod coveka osecajni otpor
prema Bogu. Ako su pre takvih nesreca ljudi bili verni, oni ce to i ostati ako su bili jaki vernici, ali
moguce i da prestanu da veruju. Ponekad se pitamo da li iskusenja prevazilaze nase snage. Na to
pitanje je apostol Pavle dao odgovor u 1 Kor 10:13 gde kaze: Drugo vas iskusenje nije snaslo osim
covjecijega; vjeran je Bog koji vas nece pustiti da se iskusavate vecma nego sto mozete, nego ce
uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti. Vecina iskusenja dolaze od nas samih, a manje
voljom Bozijom.
Jedan od vidova osecajnog otpora prem averi jeste nepoverenje coveka u iracionalne snage svoga
bica u koje spada i afektivni zivot coveka (koji razum tesko kontrolise). Sto covek ima manji uvid i
kontrolu nad svojim iracionalnim, tim ostaje nepoverljiviji prema veri. Uobicajeno je da vera
dolazi sa sentimentalnoscu, a zene su te koje su sentimentalnije pa cak i vise posecuju crkvu.
Mnogi muskarci se stide ovakvih sentimentalnih zenskih osecanja pa potiskuju veru u sebi i stako
stvaraju jaz izmedju osecajnog i razumnog zivota. Ako se setimo kako je od turcima muskarac
trebalo da pokaze svoju grubu musku stranu, nije cudo sto je danas tako nespretan prema
manifestacijama verskog crkvenog zivota u nas.
Osecajni otpor prem averi moze poticati i od prvog kontakta coveka sa duhovnikom bilo u
detinjstvu ili kao odraslog koji je mogao da ostavi trajan nepovoljan utisak. Ovaj otpor moze da
bude i objektivne i subjektivne prirode. Kod coveka se najcesce javlja:
a) zbog neokajanih ili neprepoznatih svojih grehova
b) kao izgovor zbog nedostatka interesovanja za religiju
c) zbog preterano razvijenog IDEAL-JA, tj. preteranih zahteva upucenih svesteniku.
Najcesci je prvi razlog otpora coveka prema veri. Potisnut greh stvara ranu koju ako ne
prepoznamo uporno cemo da izbegavamo veru i sve sto je vezano za religiju. Ponekad ljude savest
i podseti na neki greh, ali oni ostaju u ubedjenju da im ni Bog ni ljudi to ne mogu oprostiti i da nije
dostojan kajanja. Tu je vazna uloga duhovnog pastira jer ovakvih ljudi ima mnogo. Duhovnik treba
da bude istinski vernik, relativno zrela licnost, dovoljno otvoren prema zivotu i ljudima, spreman
da pomogne, svestan da su ljudi razliciti, spreman da razgovara o svakoj temi makar mu bila i
neugodna, sposoban da slusa, imati meru u davanju saveta gde je potrebno, ne osudjivati.
Smetnje vere voljne prirode
Znamo da ima ljudi jake i slabe volje. I jedna i druga volja mogu da budu prepreke u negovanju
hriscanske vere. Postoje ljudu jake volje koji su catoljubivi, svesni svojih mana, svesnih svega
sto ih ometa u odnosu sa Hristom, umereno aktivni u revnovanju za veru i Crkvu. Ovakvi ljudi bilo
da su duhovnici ili ne, smatramo da su so zemlji. Postoje ljudi isto jake volje koju su castoljubivi,
slavoljubivi, koji se gorde i pametuju, imaju preteranu potrebu za nezavisnoscu, da daju drugom
savete, dase stalno dokazuju da su bolji od drugih. Oni odbciju osnovnu hriscansku vrlinu
poniznost.
Ljudi snazne, culne prirode tesko prilaze veri jer vole uzivanje i udobnosti i za njih je hriscanstvo
zalost i samomucenje. Njima se postavlja pitanje: ili ziveti zivot ili biti hriscanin? Ovakvoj zabludi
doprineli su i sami hriscani koji su smatrali da hriscanin treba da zivi protiv prirode. Sami svetitelji
su ovo opovrgavali jer hriscanska vera treba u coveku da budi radost zivljenja, ljubav prem asvemu
vidljivom i nevidljivom, Vaskrs. Serafim Sarovski je oslovljavao svakog coveka sa Radosti moja!
Sto se tice slabe volje coveka i ona takodje moze biti prepreka za veru. Kao i za sve ostalo, i uzrok
slabe volje je u detinjstvu, no u ovo necemo sada da ulazimo. Kod takvih ljudi, kada zele da
realiziju neku svoju zamisao dolazi do cudne malaksalosti i paralize volje. To su nesvesne
prepreke unutrasnje prirode. Neka davnasnja trauma ili neizivljena krivica sprecava te ljude da vide

25

plodove svojih dobrih zelja pa vec na pola puta do crkve klonu. I sa ovom vrstom ljudi duhovnik
treba da ima dosta strpljenja jer se vezbanjem i slaba volja moze ispraviti.
Smetnje vere socijalno-psiholoskog i versko-psiholoskog znacaja
Otudjenost zivljenja
Velika je sugestivna moc sredine i okoline u kojoj zivimo. Opsti moderni duh bezverstva namece
i coveku takav pogled na svet. Ovaj uticaj je vise podsvestan. Ako dugo zivimo u okolini koja ne
veruje i mi cemo se otudjiti od vere. Takvom coveku se verujuci covek cini stran, tudj, dalek,
smesan ili odvratan. Narocito se moderan covek smeje na reci kao sto su greh ili gresiti ili kajati
se. Danas se sve preokrenulo. Oholost coveka se ocenjuje kao ambicija, lakomost kao
preduzimljivost, blud kao potreba ljudske prirode. Da ne pominjemo zarazu televizijom i novac
koji se njome zgrce. Ozbiljne naucne rasprave koje dokazuju stetnost dugog gledanja tv-a, narocito
kod dece, jedva i da dodju do televizije, da se cuju. Ljudu provode mnogo casova ispred televizora.
Americki psihijatar Donald Kaplan opisao je neke psiholoske pojave nastale usled dugog gledanja
televizije nazvavsi ih televizijska narkomanija. Dolazi do stanja tuposti, osecanja
dezorijentisanosti i nerealnosti, povremena stanja krivice i straha, da ne pominjemo obilno
koriscenje hrane, cigareta, pica ispred tv ekrana. On kaze da televizija nije samo tracenje vremena
vec i opasnost.
Odupreti se svesno, a narocito podsvesno, zagadjenoj duhovnoj klimi danasnjice moguce je samo
onom verniku koji NEPOSREDNO ZIVI i dozivljava versku istinu. Samo dozivljena vera
ispunjava celo bice i daje mu snagu da se odupre.
Koliko smo na putu pogubne sekularizacije pokazuje cinjenica da se 90% stanovnistva nekog kraja
izjasnjava kao verujuci jer prime svestenika da obavi verske ceremonije, inace su svi protivverski
raspolozeni.
Ne trebamo se plasiti toga da budemo u manjini. Istina nikada nije bila u vecini. Ako svi tako
govore mora da je u njih istina! Ova krilatica je velika opasnost. Vernik moze da toga postane
svestan tek kada sam zivi svoju veru i postane svestan istine.
Preokretanje vere u suprotno
U srpskoj svestenickoj porodici pre rata nije bila retkost da su sinovi i kceri uglednih svestenika
postajali vatreni levicari. Koje je psiholosko objasnjenje za ovo? Preterana strogost patrijarhalnih
srpskih oceva kao sklonost da se od vere nacini ideologija dovoljni su razlozi da se u mladom
coveku stvore bunt i okretanje u suprotno. Tako su se i od ateistickih i komunistickih roditelja deca
okretala ka veri.
Verski minimalizam
Malo roditelja ili svestenika danas traze od deteta, odnosno vernika, da revnuje za veru, stoga vera
ostane zakrzljala. Verski minimalizam (ili verski probabilizam u katolickoj crkvi) jeste kompromis
sa materijalistickim pogledom na svet, a s vremenom ovaj postane dominantan. Kad zataji
hriscanstvo to je zbog mlakosti hriscana.
Mehanizacija verskog zivota
Mnoge ljude od aktivnog verskog zivota crkve odbija mehanizacija i ritualizacija verskog zivota.
Covek je sklon mehaniziranju radnji u svim oblastima svoje delatnosti jer tako trosi najmanje
energije.
Crkveni verski zivot cini istinita Rec Bozija koja preko spoljasnjih verskih radnji treba da bude
stavljena na uvid i puno razumevanje vernika. Kada u nekom verskom cinu (npr krstenje, vencanje,
sahrana) preovlada kod svestenika ono nauceno i rutina nad njegovom licnom verom, postoji
opasnost da neki mladi bogotrazitelj bude odbijen od crkve. Uporedo sa neizbeznom

26

mehanizacijom verskog cina i verskog zivota hriscanina, treba da je u njemu delatna ziva vera koja
ozivljava hriscanske dogme.
Infantilna poboznost
U pravoslavnom i katolickom svetu mnogo je vise decjih predstava o Bogu, dobru i zlu, raju i paklu
itd nego u protestantskom, a to nanosi stetu hriscanskoj Crkvi, jer obrazovaniji mladji ljudi mogu
da pomisle da je vera samo za decu i stare. Infantilan tip poboznosti se narocito zadrzao kod
civilizacija na nizem nivou razvoja. Jungova opomena da Hristove reci o deci kojoj pripada carstvo
nebesko ne znace ostati dete, vec opet postati dete, izgleda savremena narocito za ovakve narode.
U infantilnu poboznosti se ubraja i verska sebicnost (ako ti meni Boze das to, i ja cu dati tebi) koju
stalno treba korigovati.
Tradicionalno pravoslavlje za mlade ljude danas zeljne ciste Bozije reci mora biti ocisceno od
negativnog konzervativizma ustajalog rituala i paganskih ostataka magije i infantilne poboznosti.
Radikalni aktivizam i bekstvo od sveta
Postoje dve krajnosti koje treba izbegavati jer predstavljaju prepreku u verskom zivotu: preterana
aktivnost i uzurbanost svestenika u njegovom pastirskom radu, zatim uplasenost i udaljenost
duhovnog pastira.
Ako je svestenik preterano aktivan to vodi u dehriscanizaciju i materijalizaciju zivota, daje podrsku
optem pragmatizmu, dovodi do morala bez vere (kao na zapadu).
Druga krajnost koja se uocava kako kod svestenika tako i kod pastve jeste preovladjivanje straha od
zivota, ljudi, materijalistickog veka, od ocekivanih apokaliptickih zbivanja i djavolskih zamki, sto
dovodi do pasivizacije njihvoog zivota i prepustanja sebe sudbini. Vera ovde ostaje sebicna i
individualisticka, tzv. privatna religioznost koja je sve vise rasprostranjena.
Covekova priroda je aktivna i kontemplativna. Otud ona ima potrebu da uporedo razvija oba nacina
zivljenja; vita activa et vita contemplativa. Bogu Bozije, a caru carevo, porucio nam je Isus
Hristos.
Duhovnik kao kamen spoticanja verniku
Sve ove gore pomenute psiholoske prepreke treba da prepozna i ukloni duhovni pastir. Ali nije
dobro idealizovati svesteno lice, ili mu stalno traziti dlaku u jajetu. Svesteno i monasko lice u visoj
je meri od drugih ljudi Boziji saradnik na zemlji. Toga je on svestan pa je u njemu prisutan strah
Gospodnji. To nije bolestan strah vec podsticajni strah koji ga goni na revnost i neprestano
usavrsavanje sebe. U isto vreme strah od Boga stiti hriscanina od svakog drugog straha, npr od
strha od bolesti, smrti, siromastva, gladi, drugih ljudi, sopstvene senke koje se ljudi ponekad plase.
Kako je lepo rekao Sveti Isak Sirjanin (7.vek): Dok covek neprilicno zivi, on oseca strah od smrti.
Ako se za zivota priblizi Bogu, on zadobija spasonosni strah od Njegovog suda. A ka dcovek zavoli
Boga onda njegov aljubav gasi oba ta straha.
Navescemo sedam glavnih psiholoskih prepreka koje bi mogle da stignu od svestenika verniku:
a) duhovnik koji sumnja u Boga
b) koji se ne bori da bi u sebi pobedio smrten grehe (gordost, zavidljvost, srebroljublje, pohotu,
prozdrljivost)
c) koji je preterano strog prema pastvi (Blago onom ko je strog prema sebi, a blag prema
drugima, Sv Jovan Zlatousti)
d) koji je mlak i preterano popustljiv prema gresima i porocima svoje pastve
e) koji mehanicki obavlja svoje verske poslove
f) koji nedovoljno poznaje ili krivo tumaci hriscansko pravoslavno ucenje
g) koji nije nasao zlatnu sredinu izmejdu brige i ljubavi (u odnosu na pastvu i porodicu)
Ne zaboravimo da cesta i nepravedna kritika ljudi prema svestenicima je cesto samo projekcija
sopstvenih mana i izgovor da se ostane van vere.

27

Videli smo sta su psiholoske prepreke vere. U vezi sa tim jos vredi spomenuti Jozefa Rudina i
njegovu knjigu Psihoterapija i religija. U ovoj knjizi on opisuje pogresne i bolesne predstave o
Bogu.
1. Bog je tvorac svega i pokretak svega, ali On dalje ne realizuje svet, nema uticaja na tok
sveta, drugim recima, ne interesuje Ga ljudska bedna vrsta. Ovo je religija deizma cije je
glavno vreme bilo u 18. veku. Ali to vreme nije proslo. Jer i danas u trenucima depresije i
malodusnosti covek, iako ne sumnja u Boga Tvorca, sumnja da On brine o Svojoj tvorevini.
Zanimljiv je i srednji put judaizma:Bog nadzire, posmatra, a ne odredjuje, ne uplivise.
Coveku prosecne pameti ovakav stav najvise odgovara, jer taj neko ga ipak ne prisiljava i ne
ugnjetava, samo posmatra.
2. Bog se shvata kao apsolutan upravljac, nehuman, osvetoljbiv i ljubomoran koji izdaje
naredjenja i pazi da se ona izvrsavaju. Ovo je demonska projekcija gesnog coveka o Bogu.
U okviru hriscanske religije ova predstava izrazena je u Kalvinovoj (16.vek) i Cvinglijevoj
varijanti Luterovog protestantskog pokreta u kojoj je covek postavljen izmedju Zakona i
Milosti, predestiniran za raj ili pakao. Od coveka se i dalje trazi da bude radan i odgovoran.
Protestantska ideja da je Bog taj koji voli one koji mnogo rade i da je za njih pripremio
nebesku nagradu, nesumnjivo je uticala na razvoj kapitalizma i kapitalistickog morala na
zapadu).
3. Takodje je rasprostranjena antropomorfna predstava Boga; tako da je Bog ili dobar otac na
nebu, ili ljutiti otac koji kaznjava i sl. Oslobadjanje od ovakvih antropomorfnih
predstava o Bogu ponekad je proce skoji traje ceo zivot.
4. Najveca moguca opasnost za hriscanstvo, prem aAleksandru Smemanu, je danasnja
sekularizovana predstava ljudi o Bogu. Bog se shvata kao korektan poslovni partner kome
se placa taksa. Sekularizovana slika Boga prenosi se u oblast konacnost. Npr. Bozija
sveprisutnost prenosi se na drzave i vodje koji postaju nevidljivi bogovi u dusama
preplasenih ljudi. Bozije sveznanje prenosi se na nauku koja cini cuda, a tek sta sve obecava
coveku u buducnosti. Bozija dobrota postaje za savremenog coveka humanost, neka vrsta
ektike bez vere, Bozija beskrajnost vera progre. Zbog ovakvih sekularizovanih predstava o
Bogu, ljudska dusa je rascepljena. Postoji njen profani deo (koji vodi borbu za vlast) i
sakralni deo (svestan svoje potrebe za Bogom). On, na zalost, zadovoljava samo formalne
zahteve svoje crkve, ispunjava sve rituale i sl. Ali ukoliko ovakva osoba ozbiljnije ne oboli
od neke psihosomatske bolesti njegova vera s vremenom hladi, postaje ravnodusan prema
zivotu i ljudima i gubi ono sto je najvaznije ljubav.
SIGMUND FROJD (ne znam da li ovo treba, nalazi se na jednoj i po strani pre sklopa licnosti, str
koju sam obelezila sa 54)
Frojd je vise od 40 godina istrazivao nesvesno pomocu metoda slobodnih asocijacija i ravio teoriju
koj ase smatra prvom obuhvatnom teorijom licnosti.
Frojd je rodjen u Moravskoj, 6.5.1865 a umro je u Londonu 1939. Ziveo je u Becu skoro 80 godina
i napustio je ovaj grad tek kad su nacisti zauzeli Austriju. Studirao je medicinu, a situacija ga je
naterala da otvori privatnu praksu. Uprkos tome nasao je vremena za istrazivacki rad i pisanje.
Bio je zainteresovan za neurologju i specijalizovao nervne poremecaje. Projevo je godinu dana kod
francuskog psihijatra Zana Sarkoa koji se koristio hipnozom u lecenu histerije. Frojd nije bio
impresioniran hipnozom kao metodom lecenja. Stoga je pokusa da oproba novi metod beckog
lekara Jozefa Brojera, metod lecenja pacijenata od simptoma samim pricanjem o njima. Taj metod
bio je efikasniji od hipnoze. Brojer i From su zajedno objavili jedan rad lecenja histerije tehnikom
pricanja.
Uzrok razlaza njih dvojice bio je njihov razliciti stav po pitanju vaznosti seksualnog cinioca kod
histerije. Frojd je smatrao da su seksualni cinioci uzrok histerije. Frojd potom rad sam i razvija
ideje koje postaju temelj psihoanaliticke teorije. Njegov prvi rad je Tumacenje snova (1900).

28

Uskoro postaje poznat i okruzuju ga ucenici iz raznih zemalja (Ernst Dzounz iz Engleske, Karj
Jung iz Ciriha, A.A. Bril iz Njujorka, Sandor Ferenci iz Budimpeste, Karl Abraham iz Berlina i
Alfred Adler iz Beca. Jund i Adler su posle istupili iz kruga i razvili rivalska gledista.
Frojd je napisao mnoga dela od kojih mozemo spomenuti pored Tumacenja snova, Psihopatologija
svakodnevnog zivota (1901), Uvod u psihoanalizu (1917), Nova predavanja za uvodjenje u
psihoanalizu (1933), Kratki pregled psihoanalize (1940), a posle njegove smrti objavljen je Kratak
pregled psihoanalize (1940). U prikazu Frojdovih ideja ogranicicemo se na Frojdovu teoriju
licnosti.
SKLOP LICNOSTI
Licnost cine tri glavna sistema: ono, ja i nad-ja. Ponasanje je skoro uvek proizvod sadejstva ova tri
sistema; retko deluje jedan sistem iskljucujuci druga dva.
Ono
ONO je prvi sistem licnosti: to je sredina unutar koje se razlucuju JA i NAD-JA. ONO se sastoji od
svega psiholoskog sto je nasledjeno, s cim smo rodjeni, ukljucujuci i instinkte. To je rezervoar
dusevne energije koji isporucuje snagu potrebnu za delovanje druga dva sistema i u bliskoj je vezi
sa telesnim procesima od kojih potice njihova energija. Froj je nazvao ONO istinskom psihickom
stvarnoscu zato sto ONO predstavlja unutrasnji svet subjektivnog dozivljavanja i ONO ne zna za
objektivnu stvarnost.
ONO ne moze da podnosi porast energije koji se dozivljava kao stanje napetosti i nelagodnost.
Stoga ONO odmah deluje i prazni napetost i vraca organizam na nizak nivo energije i lagodnost.
Nacelo smanjena napetosti po kome ONO deluje naziva se NACELOM PRIJATNOSTI.
Za pribavljanje prijatnosti ONO raspolaze sa dva procesa:
1. refleksna radnja
2. primarni proces
Refleksen radnje su urodjene i automatske reakcije (kijanje, treptanje). Organizam ima mnogo
takvih reflekasa da bi smanjio jednostavan oblik razdrazenja.
Primarni proces je slozenija priholoska reakcija. On takodje nastoji da ukloni napetost tako sto
obrazuje predstavu objekta koji ce da ukloni napetost (npr. Ako smo gladni, primarni proces ce da
stvori mentalnu sliku hrane u nasoj glavi). Halucinatorni dozivljaj u koje je zeljeni objekat prisutan
u obliku slike pamcenja nazvan je ISPUNJENJE ZELJA. Najbolji primer z aprimarni proces kod
normalnih ljudi je nocni san koji po Frojdu predstavlja ispunjenje ili pokusaj ispunjenja zelje.
Ocigledno je da sam primarni proces ne moze da smanji napetost. Gladna osoba ce i dalje biti
gladna iako je imala mentalnu sliku hrane. Stoga se razija novi ili sekundarni psiholoski proces i
oblikuje drugi sistem licnosti, JA.
Ja
JA nastaje zato sto potrebe organizma zahtevaju da nesto uradimo u svetu stvarnosti, da
dejstvujemo. Gladna osoba trazi hrai i jede da bi odstranila napetost. Osnovna razlika izmedju
ONO i JA jeste sto ONO prepoznaje samo subjektivnu stvarnost dues, dok JA moze da napravi
razliku izmedju stvari u dusi i stavi u spoljnom svetu.
JA sledi nacelo REALNOSTI i deluje pomoci SEKUNDARNOG PROCESA. Osoba ce biti napeta
sve dok pomocu nacela realnosti ne pronadje objekat koji ce da zadovolji njenu potrebu i smanji
napetost. Necelo realnosti se razlikuje od nacela prijatnosti. Nacelo prijatnosti zanima samo da li je
osecaj prijatan ili bolan, a nacelo realnosti zeli da utvrdi da li je dozivljaj istina ili laz, da li postoji u
stvarnosti ili ne postoji.
Sekudnarnim procesom se pravi plan zadovoljenja potrebe. Gladna osoba traz mesto gde ce naci
hrani i onda ode tamo da je potrazi. To se zove TESTIRANJE REALNOSTI.

29

JA je izvrsna vlast licnsoti jer nadzire pristup radnji, odlucuje koji instinkt ce biti zadovoljen i na
koji nacin. Treba imati na umu da je JA organizovani deo ONO. Ja nije tu da osujeti ONO vec
izvrsava teznje ONO. JA svoju snagu crpe iz ONO. JA ne postoji odvojeno od ONO. Njegova
glavna funkcija je da posreduje izmedju instinktivnih zahteva organizma i sredine koja ga okruzuje.
Njegov cilj je da odrzi zivot pojedinca i ostvari reprodukciju vrste.
Nad-ja
Treci sistem licnosti koji se poslednji razvija je NAD-JA. Ono je unutrasnji predstavnik
tradicionalnih vrednosti i idela drustva. NAD-JA je moralno oruzje licnosti. Ono vise zastupa ideale
i tezi savrsenstvu nego zadovoljstvu. Njegova glavna briga je da deluje moralno, kako vec drustvo
odobrava.
NAD-JA se razvija kao odgovor za nagrade i kazne roditelja. Dete uci da se ponasa u skladu sa
zahtevima da bi bilo nagradjeno. Sto roditelji kazu da ne valja, to ce da ode u detetovu SAVEST, a
sto kazu da je dobro, to ce da se utelotvori u JA-IDEAL koji je drugi podsistem NAD-JA. Ovo
utelotvorenje se usvaja pomocu mehanizma koji se zove UNOSENJE. Kada se oblikuje NAD-JA
roditeljski nadzor zamenjuje samondazor.
Glavne funkcije NAD-JA su:
1. da koci impulse ONO (narocito one seksualne i agresivne)
2. da navede JA da zameni realisticke ciljeve moralistickim
3. da tezi savrsenstvu
Za razliku od JA, NAD-JA ne odlaze samo zadovoljenje instinkata, vec pokusava da ga spreci
zauvek.
ONO, JA i NAD-JA su samo procesi koji se povinuju nacelima razlicitih sistema. Oni rade zajedno
kao tim pod vodjstvom JA. Licnost funkcionise kao celina, a ne kao tri segmenta.
Uopsteno receno; ONO je bioloski sacinitelj licnosti; JA psiholoski, a NAD-JA drustveni sacinitelj.
DINAMIKA LICNOSTI
Frojd je ljudski organizam video kao slozen energetski sistem. Hrana mu je potrebna za energiju
koju on trosi na razne funkcije (cirkulacija, disanje, opazanje, misljenje itd). Energija ne moze
nestati ali se moze pretvoriti iz jednog stanja u drugo. Tako npr se dusevna energija moze pretvarati
u fiziolosku i obratno. Dodirna tacka izmedju energije tela i energije licnosti (fizioloske i dusevne)
je ONO i njegovi instinkti.
Instinkt
Instinkt je definisan kao urodjen psiholoski predstavnik unutrasnjeg telesnog izvora razdrazenja.
Psiholoski predstavnik je nazvan ZELJA, a telesno razdrazenje iz kojeg zelja proistice je nazvano
POTREBA.
Drugim recima, instinkt je zelja koja proizilazi iz potrebe. Od potrebe se ne moze pobeci dok se od
spoljasnje drazi moze.
Instinkt je kolicina dusevne energije ili mera zahteva za rad duse. Svi instinktvi zajedno cine
sumu dusevne energije koja je dostupna licnosti. ONO je sediste instinkata. Instinkt ima cetiri
karakteristike: izvor, cilj, objekt i pokretacku silu. Izvor je u stvari potreba tela. Cilja je uklanjanje
telesnog razdrazenja (npr glad). Aktivnost koja posreduje izmedju javljanja zelje i njenog
zadovoljenja naziva se objekt. To znaci da je objekt ponasanje koja obezbedjuje neophodnu stvar ili
neophodno stanje. (npr kada je osoba gladna ona mora da izvrsi neke radnje da bi jela).
Instinkt je jak onoliko koliko je jaka potreba. Instinkt je regresivan (zeli da se osoba vrati u
prvobitno stanje mirovanja) i konzervativan (zeli da ocuva ravnotezu organizma). Aspekt
ponavljanja instinkata Frojd je nazvao PRISILA PONAVLJANJA. To znaci da licnost mora da

30

ponavlja radnje od razdrazenja do mirovanja. (I kada ne zadovoljimo potrebu u potpunosti mozemo

istrajati u prisilnom ponavljanju; npr dete koje sisa palac kad je gladno).
Izvor i cilj instinkta ostaju isti celog zivota. Objekt (nacin zadovoljenja potrebe) moze da se menja.
Pomeranje energije s jednog objekta na drugi je najvaznija odlika dinamike licnosti. Prakticno, sva
interesovanja, naklonosti, ukusi, navike, stavovi osobe predstavljaju pomeranja energije sa
prvobitnih, instinktivnih izbora objekata. Frojdova teorija motivacije je cvrsto zasnovana na
pretpostavci da su instinkti jedini izvori energije ljudskog ponasanja.
Broj i vrsta instinkata
Frojd je sveo sve instinkte pod dva opsta naslova instinkti ZIVOTA i instinkti SMRTI.
Instinkti zivota sluze odrzavanju zivota i razmnozavanju vrste (tu spadaju glad, zedj, seks). Oblik
energije pomocu koje deluju instinkti zivota nazvan je LIBIDO. Frojd je najvecu paznju poklanjao
seksualnom instinktu. Rekao je da postoji vise seksualnih insinkata koji se nalazeu razlicitim
EROGENIM ZONAMA (delovi koze osetljivi na nadrazaj).
Sto se tice instinkata smrti, tzv razarackih instinkata, o njim ase malo zna. Cinjenica je da svi
jednog dana umru. Poznata je Frojdova izjava cilj sveg zivota je smrt. Frojdova pretpostavka je
da ljudi u stvari nesvesno zele da umru zato sto svi zivi procesi teze da se vrate u stabilnost
neorganskog sveta. Nije odredio sediste instinkata smrti u telu, niti je dao naziv energiji pomocu
koje deluju instinkti smrti. Vazan izdanak instinkata smrti je AGRESIVNI NAGON. Sta je
agresivnost? Agresivnost je samounistavanje usmereno napolje, prema spoljnim objektima. Frojd je
bio ubedjen (zbog Prvog svetskog rata) da je agresivnost suvereni motiv kao i seksualnost.
Dalje, vazno je reci da instinkti zivota i smrti, kao i njihovi izdanci, mogu da se spajaju, neutralisu
ili da zamenjuju jedni druge (npr ljubav zameni mrznju i obratno).
Kao sto smo rekli tri sistema licnosti (ono, ja i nad-ja) deluju putem energije, a tu energiju sadrze
instinkti. Da vidimo sada kako ta tri sistema licnosti (ono, ja i nad-ja) koriste dusevnu energiju i
kako ostvaruju nadzor nad tom dusevnom energijom.
Raspodela i koriscenje dusevne energije
Dinamika liicnosti se sastoji od nacina na koji je psihicka energija raspodeljena i koriscena od
strane ONO, JA i NAD-JA. Posto je kolicina energije ogranicena, tri sistema se takmice za energiju
koja je dostupna.
Znamo da ONO tezi postizanju prijatnosti i u tu svrhu ulaze energiju. Ulaganje energije u radnju (ili
predstavu) koja ce zadovoljiti instinkt nazvano je instinktivnim IZBOROM OBJEKTA ili
ULAGANJEM U OBJEKT. Energija ONO je u fluidnom sanju i lako skrece s jedne radnje na
drugu.
JA nema svoj sopstveni izvor snage te ga pozajmljuje od ONO putem mehanizma poznatog kao
POISTOVECENJE. Ovo je jedan od najvaznijih pojmova frojdovske psihologije i jedan od najtezih
za razumevanje.
Uskladjivanje necega sto je u dusi (znamo da ONO ne razlikuje subjektivno predstavljanje od
objektivne stvarnosti) sa necim sto je u spoljasnjem svetu, jeste ono sto se podrazumeva pod
POISTOVECENJEM. Poistovecenje omogucava sekundarnom procesu (koji je uspesniji u
smanjivanju napetosti) da zameni primarni proces. Tako da JA zadobija monopol nad skadistem
dusvne energije, jer JA sluzi da u stvarnosti zadovolji instinkte nekim prakticnim radnjama.
Kada JA ulovi vise energije nego sto je potrebno za zadovoljavanje instinkata putem sekundarnog
proces onda JA deo energije koristi za neke druge psihicke procese (npr opazanje, pamcenje,
rezonovanje). Deo energije ide na kontrolu nad ONO. Ove obuzdavajuce snage su poznate kao
PROTIVULAGANJA. JA treba da odoleva pritiscima i od strane ONO i od strane NAD-JA. Za to
je potrebna energija. JA ima visak energije za koriscenje u druge svrhe (npr. Energija nagona gladi
moze se razviti lepezasto pa ce osoba ulagati energiju da sakuplja recepte, posecuje restorane,
prodaje porcelan i sl).

31

Konacno, JA, kao izvrsilac ustrojstva licnosi koristi energiju da ostvari integraciju tri sistema s
ciljem da ses stvori unutrasnja harmonija licnosti.
Mehanizam posistovecenja takodje objasnjava i snabdevanje energijom sistema NAD-JA. Kako se
taj proces odvija? Dete od rodjenja uci da positovecuje, odnosno da uskladjuje svoje ponasanje sa
zabranama i kaznama nametnutim od roditelja. Dete ulaze u njihove ideale i oi postaju njegov JAideal; ono ulaze u njihove zabrane i ove postaju njegova savest. Na taj nacin NAD-JA ima pristup
rezervoaru energije koji se nalazi u ONO posredstvom detetovom poistovecivanju sa roditeljima.
Dakle, energija koju obezbedjuju instinkti se kanalise u JA i NAD-JAS pomocu mehanizma
poistovecenja. Sada je moguce da prorade nagoni kao i obuzdavajuce sile. Setimo se da ONO
poseduje samo nagonske sile,dok se energija JA i NAD-JA koristi i za prosledjivanje i za
osujecivanje ciljeva instinkata. Ako ONO zadrz nadzor nad velikim delom energije, osoba ce biti
impuslivna i ponasati se primitivno. Ako NAD-JA ostvari nadzor nad velikom kolicinom energije,
licnost ce se ponasati moralno. U prve dve decenije zivota uobicajena su nagla pomeranja energije
sve dok se ona ne stabilizije.
Konacno, dinamika licnosti se sastoji od medjusobnog dejstva nagonskih sila (ulaganja) i
obuzdavajucih sila (protivulaganja). Svi sukobi u licnosti mogu biti svedeni na opoziciju ova dva
skupa sila. Do produzene napetosti dolazi usled dejstva obuzdavajuce snage.
Strepnja
Da se podsetimo da dinamikom licnosti upravlja potreba da se zadovolje zelje, a spoljasnji svet ih
zadovoljava (npr hrana, voda). Dakle, spoljasnji svet vrsi ulogu snabdevaca. Osim toga spoljasnji
svet uoblicava sudbine licnost. Sta to znaci? Pa, sredina u kojoj zivimo moze da bude izvor
prijatnosti i neprijatnosti, moze da nas ugrozi ili zadovolji i sl.
Covek se plasi bola koji moze da dozivi u spoljasnjem svetu. I sta se desava? JA pocinje da strepi
jer nema nadzor nad onim sto se dogadja u spoljasnjem svetu.
Frojd razlikuje tri vida strepnje: REALNA, NEUROTICNA I MORALNA strepnja ili osecanje
krivice. Osnovni tip je realna strepnja od realnih opasnosti. Neuroticna strepnja jeste strah od samih
instinkata i od kazne koja sledi ukoliko se oni zadovolje. Moralna strepnja je strah od savesti. Ljudi
sa dobro razvijenim NAD-JA skloni su da se osecaju krivim za sitnice ukoliko prekrse neko pravilo
po kojem su vaspitani. Osecaju grizu savesti.
Funkcija strepnje je da upozori osobu na blisku opasnost. Srepnja je stanje napetosti. Strepnja je
nagon (kao glad i seks), ali je uzrokovan spoljnim stvarima. Covek koji strepi ima potrebu da nesto
ucini da je savlada.
Ukoliko ne mozemo da savladamo strepnju nikakvim merama onda se ta strepnja naziva
traumatskom strepnjom. Ona dovodi do stanja infantilne bespomocnosti. Trauma rodjenja je prva
strepnja kada se novo rodjena beba ne moze nositi sa spoljnim svetom pa joj treba zastita.
RAZVOJ LICNOSTI
Frojd je prvi govorio o razvoju licnosti i odlucujucoj ulozi prvih godina zivota i detinjstva za
izgradnju karaktera jedne osobe. Smatrao je a se u prvih pet godina zivota osoba dobro oblikuje. Do
toga je dosao na osnovu prakse sa pacijentima. Neuroze koje su pacijenti imali u kasnijim
godinama zivota bile su povezane sa ranim detinjstvom. Frojd je retko proucavao decu. Vise je
voleo da rekonstruise detinjstvo po secanju odraslih.
Kako se razvija licnost?
Licnost se razvija kao odgovor na cetiri glavna izvora napetosti:
1) fizioloski proces rascenja
2) osujecivanja
3) sukoba
4) pretnje

32

Zbog ovih napetosti osoba je prinudjena da iznalazi metode da smanji napetost i tako se razvija kao
licnost.
Na koji nacin osoba uci da otklanja osujeivanja, sukobe i pretnje? Putem metode
POISTOVECIVANJA I POMERANJA.
Poistovecivanje (identifikacija)
Ranije smo rekli da se putem poistovecivanja oblikuje JA i NAD-JA. Sada cemo dodati da je
poistovecivanje metod pomocu kojeg osoba preuzima crte neke druge osobe i cini ih sastavnim
delom svoje licnosti. Drugim recima, osoba pokusava da smanji napetost tako sto ce oblikovati
svoje ponasanje po uzoru na nekog drugog. Poistovecivanje je isto sto i oponasanje, samo je
trajnijeg karaktera.
Mi za uzor biramo uspesne, mocne osobe. U pocetku se deca poistovecuju sa roditeljima, kasnije sa
nekim drugim. U svakom periodu se poistovecujemo sa nekim. No to poistovecivanje nije svesno. I
nije obavezno da se osoba poistovecuje sa nekim u svmu. Obicno se poistovecujemo samo sa onim
odlikama za koje verujemo da ce i nas odvesti do zeljenog cilja. Cilj poistovecivanja je smanjenje
napetosti. Covek moze da se poistoveti sa drugim ljudima, sa zivotinjama, zamisljenim likovima,
ustanovama, asptraktnim idejama i nezivim objektima.
Pomocu poistovecenja covek pokusava da stekne izgubljeni objekat (ako smo od nekoga
razdvojeni), a moguce je i poistovecivanje sa nekom osobom iz straha (dete sa roditeljima da bi
izbeglo kaznu. Ova vrsta poistovecivanja je osnova za oblikovanje NAD-JA).
Konacni sklop licnosti predstavlja skup brojnih poistovecenja stvorenih u raznim periodima zivota,
ali roditelji su verovatno najvazniji likovi poistovecenja u zivotu osobe.
Pomeranje
Pomeranje je kada pomeramo ulaganje s jednog objekta na drugi sve sa ciljem, kao sto smo pre
rekli, da se smanji napetost. Npr instinkt nam kaze da zelimo nesto. Mi tu zelju ne mozemo da
zadovoljimo na odredjenom mestu, pa trazimo dalje. Izvor instinkta i cilj su isti, ali se menja
objekat (nacin kako doci do cilja). Takva pomeranja veoma uticu na razvoj licnosti. Ako moramo
da zamenimo objekat to nam nece doneti isto smanjenje napetosti kao da ga nismo morali menjati.
Osoba stalno traga za novim nacinima smanjenja napetosti. Tu su ponekad ljudi neumorni, mada sa
godinama oni se stabilizuju jer dodje do kompromisa izmedju instinkata i otpora JA i NAD-JA.
Svaki kompromis je na neki nacin i odricanje, odustajanje od onoga sto se zeli.
Interesantno je spomenuti da je Frojd smatrao da je razvoj civilizacije bio moguc zato sto su ljudi
skretali energije instinkata u drustveno prihvatljive tokove. Pomeranje koje stvara visa kulturna
dostignuca naziva se SUBLIMACIJA. Frojd je smatrao da su nervoze ili nemiri cena koju ljudi
placaju za svoj civilizovani polozaj.
Pravac pomeranja odredjuju dva cinioca:
1) slicnost zamenjenog objekta sa originalnim (u svojoj psihi poistovetimo dva objekta; npr Da
Vinci je slikao aristokratkinje jer je majku poistovecivao sa madonom)
2) sankcije i zabrane nametnute od strane drustva
Sposobnost zamenjivanja ulaganja u objekt je najznacajniji mehanizam u razvoju licnosti. Kada bi
dusevna energija bila nepomerljiva ne bi bilo ni razvoja licnosti, covek bi bio kao robot.
Odbrambeni mehanizmi JA
Ponekad covek prekomerno strepi. Tada JA preduzima mere da se covek oslobodi pritiska i
strepnje. Ove mere oslobadjanja od pritiska (radi kojeg strepimo) zovu se odbrambeni mehanizmi.
Glavni odbrambeni mehanizmi su: potiskivanje, projekcija, pretvaranje u suprotnost, fiksacija i
nazadovanje. Svi odbrambeni mehanizmi imaju dve zajednicke karakteristike:
1) oni odricu, krivotvore ili iskrivljuju stvarnost
2) oni deluju nesvesno, osoba nije svesna onoga sto se desava

33

Dakle, nesvesno iskrivljivanje stvarnosti je zajednicko za sve odbrambene mehanizme koje JA

koristi da bi se oslobodilo strepnje.
a) potiskivanje jedan od najranijih pojmova psihoanalize. Pre nego sto je Frojd uoblicio svoju
teoriju licnosti pomocu pojmova ONO, JA i NAD JA, on je delio dusevni zivot na: svesno,
predsvesno i nesvesno. Za ono sto je u nesvesnom, Frojd je govorio da je u stanju potisnutosti.
Frojd smatra da je potiskivanje jedan od odbrambenih mehanizama JA. Potiskivanje se vrski kada
nesto izaziva veliku uzbunu i mi ga zelimo istisnuti iz svesti (npr neko uznemirujuce secanje.
Potiskivanje moze cak da remeti normalno funkcionisanje tela). Potiskivanja se mogu ispoljiti u
vidu pomeranja. (Npr sin koji gaji neprijateljska osecanja prema ocu moze ta ista da ispolji ali
prema nekom drugom autoritetu. Znaci pomerio je neprijateljstvo sa oca na autoritet). Potiskivanja
se tesko ponistavaju zato ljudi cesto zive sa gomilom neosnovanih detinjih strahova jer nisu
uklonili potiskivanje i testirali stvarnost da vide je li to tako).
b) projekcija to je mehanizam pomocu kojeg se neruoticna i moralna strepnja pretvaraju u
objektivni strah. Projekcija sluzi dvostrukoj svrsi i zamenjuje vecu opasnost manjom i tako
smanjuje strenju. Projekcija je poput pretvaranja. U projekciji se kaze: Ona me mrzi, umesto: Ja je
mrzim i sl.
c) pretvaranje u suprotnost to je odbrambena mera koja u svesti menja osecanje koje stvara
napetost njegovom suprotnoscu. Npr mrznja se zamenjuje ljubavlju. Prvobitni impuls jos uvek
postoji ali je premaskiran onim sto ne izaziva strepnju. Ekstremno ponasanje bilo koje vrste
ukazuje na pretvaranje u suprotnost (kad nekoga mrzimo mi se ekstremno ljubazno odnosimo
prema toj osobi).
d) fiksacija i nazadovanje dok covek ne dostigne zrelost on prolazi kroz razne faze. Ponekad
osoba moze da se zaustavi, fiksira, u jednoj fazi jer se plasi i strepi preci u drugu. Npr. Strepnja
moze da spreci dete kako da uci da postane nezavisno. Dakle, fiksacija je fiksiranje za jedan od
ranijih stupnjeva razvoja jer preduzimanje sledeceg koraka izaziva strepnju. Za fiksaciju je tesno
vezana regresija ili nazadovanje. U slucaju nazadovanja osoba koja je dozivela neku veliku traumu
povlaci se u neki od ranijih stupnjeva razvoja (npr dete koje se uplasilo prvog dana skole moze
ponovo poceti da se ponasa infantilno, da sisa palac; mlada zena koja ima problema u braku vraca
se kuci roditeljima, i sl.). Kada strepnja postane nepodnosljiva neke osobe ce da nazaduju na
stupanj za koji su nekada bili fiksirani. Fiksacija i nazadovanje su relativna stanja, ne traju dugo, ali
su odgovrni za neujednacenosti u razvoju licnosti.
Stupnjevi razvoja
U prvih pet godina zivota dete prolazi kroz dinamicne stupnjeve razvoja. Sledecih 5-6 godina je
vreme latencije kada se dinamika stabilizuje. U mladalastvu e dinamika razbuktava, a zatim
priblizavanjem odraslom dobu se smiruje. Za Frojda su prvih pet godina zivota odlucujuce za
uoblicavanje licnosti. Stupnjevi razvoja u prvih pet godina su:
- oralni (prva godina)
- analni (druga godina)
- falusni (od trece godine) OVA TRI PRVA STUPNJA SE NAZIVAJU PREGENITALNIM
STUPNJEVIMA
Posle dolazi miran period latencije. U mladalastvu se ponovo pokrecu pregenitalni impulsi. Posle
toga dolazi zavrsni stupanj zrelosti ili GENITALNI STUPANJ.
Sada nesto o svakom stupnju ponaosob:
Oralni stupanj u ovom stupnju u prvoj godini zivota glavni izvor prijatnosti dolazi na usta
jedenjem. Prijatnost koja dolazi od oralnog unosenja moze kasnije biti pomerena na druge vrste
unosenja kao sto je sticanje znanja ili imovine.
Analni stupanj pocinje kontrolisano vrsenje nuzde. Dete uci da odlaze zadovoljstvo koje oseca
nakon obavljene nuzde. Smatra se da bezbroj karakternih crta ima korene u analnom stupnju
zavisno od metoda navikavanja koje roditelj primenjuje kada dete uci da vrsi nuzdu u odredjeno

34

vreme. Da li su te metode stroge ili se dete preterano hvali kada obavi nuzdu (takva deca obicno
misle da su uradila nesto vazno pa kasnije mogu da se bave nekim stvaralastvom).
Falusni stupanj u ovom stupnju moze da se postavi scena za pojavu kastracionog i Edipovog
kompleksa (Edipov kompleks Frojd je smatrao za jedno od svojih najvecih otkrica. Edipov
kompleks je dobioime po kralju Tebe koji je ubio oca da bi se ozenio svojom majkom). Ponasanje
deteta starog tri do pet godina u velikoj meri je obojeno delovanjem Edipovog kompleksa (dete na
neki nacin zeli da poseduje roditelja suprotnog pola i da potisne drugog), mada se posle pete godine
potiskuje. Prema Frojdu, NAD-JA je naslednik muskog Edipovog kompleksa. On je bedem protiv
agresije i rodoskrnavljenja. Kod devojcica pak kastracioni kompleks otvara put Edipovom
kompleksu. Razlike u prirodi Edipovog i kastracionog kompleksa su osnova za mnoge psiholoske
razlike izmedju polova.
Genitalni stupanj pojedinac se od narcistickog malog deteta koje trazi prijatnost preobrazava u
realisticki orijentisanog i socijalizovanog odraslog. Ne znacida su pregenitalni impulsi zamenjeni
genitalnim. Pre bi se moglo reci da su se ulaganja oralnog, analnog i falusnog stupnja spojila sa
genitalnim impulsima. Glavna bioloska funkcija genitalnog stupnja je produzenje vrste.
KARAKTERISTICNA ISTRAZIVANJA I METODE ISTRAZIVANJA
U istrazivanjima ljudske duse Frojd nije koristio eksperimentalne ili kontrolisane tehnike
posmatranja. On nije bio eksperimentalni psiholog. Frojd nije koristio ni dijagnosticki test niti bilo
koju drugu vrstu objektivnog procenjivanja licnosti. Njegove teorije su nicale is slusanja cinjenica i
iluzija iskazanih od strane uznemirenih licnosti.
No, Frojd nije oblikovao svoje teorije samo na osnovu usmenih iskaza ljudi u tretmanu. Mozemo
reci da je on analizovao svoju sirovu gradju metodom unutrasnje deslednosti. Sve je moralo
skladno da pristaje jedno uz drugo. On je godinama vidjao iste pacijente, proveravao svoje slutnje,
pa tek onda tumacio. Suprotno tome, u tipicno psiholoskom eksperimentu pod kontrolisanim
uslovima osoba se testira samo jedan ili dva sata.
Frojdova dva najvaznija doprinosa strategjiji istrazivanja bila su intenzivno studiranje pojedinacnog
slucaja i koriscenje metoda unutrasnje doslednosti za testiranje hipoteza. Frojd je bio samokritican i
spreman da se upravlja prema novim dokazima, bio je obdaren intelektualnom autonomijom sto je
preduslov za velicinu.
Frojdovo naucno vjeruju
Sta kaze Frojd o nacinu na koji naucnik radi na razvijanju nauke? Frojd smatra da ni jedna nauka ne
pociva na jasnim odredjenjima osnovnih pojmova. Pocetak naucne aktivnosti, smatra Frojd, sastoji
se u opisivanju pojava, grupisanje, klasifikovanje i dovodjenje u uzajamne odnose. Potrebno je i u
fazi opisivanja da se primenjuju odredjene apstraktne ideje koje ne poticu od samih posmatranja
vec od nekih drugih izvora (on sam je citao klasiku, bavio se arheologijom, kao otac sestero dece
mogao je da vrsi razna opazanja, a kao najvaznije bavio se samoanalizom). Tek posle temeljnijeg
istrazivanja mozemo formulisati naucne pojmove.
Pomocu kojih tehnika je Frojd prikupljao podatke?
Slobodne asocijacije i analiza snova
Posle kraceg isprobavanja metode hipnoze Frojd se upoznao sa metodom koju je njegov kolega
Brojer nazvao katarza ili lecenje pricanjem. Pacijent je detaljno opisivao simptome nakon cega bi
oni nestajali. Iz ovog metoda Frojd je razio svoj metod slobodnih asocijacija (koje je Ernest zounz
nazvao jednim od dva velika dela Frojdovog naucnog zivota, a drugi je bila Frojdova samoanaliza).
Metod slobodnih asocijacija iziskuje od pacijenta da kaze sve sto mu dospeva u svet, da govori o
svemu i svacemu, sve sto mu padne na pamet, bez da pokusa da vodi smisaoni razgovor. Tu je
uloga terapeuta pasivna. On slusa i ne prekida pacijenta koji je obicno opruzen na kaucu u sobi.

35

Frojd je primetio da pacijenti obicno pricaju o dozivljajima iz ranog detinjstva. Najoriginalnije

Frojdovo zapazanje jeste da pacijent luta u svojim iskazima ali je ipak svaka izjava na neki nacin
povezana sa prethodnom, drugim recima, postoji lanac od prve do poslednje asocijacije.
Analiza snova nije odvojen metod jer kada se pacijentu kaze da govori o svemu i svacemu on
govori i o snovima. Na temelju svog zapazanja Frojd je oblikovao teoriju da je san izraz
najprimitivnijeg rada i sadrzaja ljudske licnosti. Primitivni proces koji stvara san, Frojd je nazvao
primarnim procesom. Primarni proces pokusava da ispuni zelju ili isprazni napetost zamisljajuci
zeljeni cilj.
Frojdove studije slucaja
Frojd je publikovao samo mali broj slucajeva koje je tretirao, delimicno zbog profesionalne etike, a
delimicno da javnost ne otkrije identitet njegovih pacijenata. Inace, posedovao je ogromnu kolicinu
materijala na osnovu kojeg je oblikovao svoju teoriju licnosti.
Jedno od najpopularnijih dela jeste Psihopatologija svakodnevnog zivota (1901). Knjiga obiluje
primerima dinamicke vaznosti jednostavnih omaski u govoru, gresaka u pamcenju, slucajnih
nezgoda i gresaka raznih vrsta.
Frojd nije pisao beleske za vreme tretmana na ne bi odvlacio paznju pacijenta. Smatrao je da ce ono
sto je bitno zapamtiti, a nebitno zaboraviti.
Vrsta gradje koju je Frodj sakupio, vrste tehnika koje je koristio, nacin na koji je mislio,
obelodanjeni su u njegovih sest studija (prikaza raznih slucajeva): Slucaj rebera; Slucaj Malog
Hansa; Slucaj Dora; Covek pacov; Covek vuk; i Slucaj zenske homoseksualnosti.
Frojdova samoanaliza
Vazan izvor empirijskih podataka predstavljao je materijal izvucen iz sopstvenog nesvesnog. Frojd
je zapoceo svoju sopstvenu samoanalizu, analizom svojih snova. Ovom samoanalizom Frojd je
potvrdio teoriju snova i teoriju infantilne seksualnosti. Frojd je inace odbijao da prihvati valjanost
bilo koje hipoteze pre nego sto bi je na sebi proverio. On je celog zivota svakodnevno odvajao pola
sata za vrsenje samoanalize.
Kritike
Psihoanaliza je najvise kritikovana i klevetana psiholoska teorija. Drugi slucaj je evolucija Carlsa
Darvina. Pristojni ljudi bili su besni jer je Frojd, izmedju ostalog, objasnjavao ljudsko ponasanje
seksualnom motivacijom. No, veliki deo kritike je zastareo zbog razvoja Frojdove misli. Ali
nekoliko vrsta kritika se i dalje upucuju psihoanalizi i o njima se dosta raspravlja.
Jedna kritika tvrdi da empirijski postupci pomocu kojih je Frojd potvrdjivao svoje hipoteze ima
ozbiljne nedostatke. Frojd je vrsio posmatranje u nekontrolisanim uslovima, nije pravio beleske
odmah vec nekoliko sati kasnije tako da su se mogle potkrasti i greske.
Dalje, kritike postoje da je Frojd uzimao zdravo za gotovo sve sto je pacijent rekao bez da je to
potkrepljivao nekim spoljasnjim dokazima (npr da obezbedi podatke od rodjaka, medicinske
informacije i sl).
Dalje, Frojd je donosio zakljucke a da pritom nije naveo koje je analize koristio, nije dao nikakav
sistematski prikaz, opravdanost njegovih operacija prepustena je poverenju citaoca. Zato su drugi
istrazivaci dolazili do sasvim razlicitih zakljucaka u vezi iste pojave.
Dalje, Frojd ne govori s kojim brojem empirijskih podataka je raspolagao pri posmatranju, pa se ne
mogu izvuci nikakvi statisticki podaci. Da li je Frojd ikada proveravao svoja tumacenja koristeci
tumacenje nekog drugog psihoanaliticara da bi utvrdio pouzdanost svoje procene ne zna se. Ova i
brojna druga pitanja uznemiruju kvantitativno orijentisanog psihologa.
Dalje, znamo da Frojd nije bio sklon da zapisuje sve podatke. Stoga se sumnja u naucni status
psihoanalize jer se postavljaju razna pitanja pocev od: da li je on u svoje slucajeve uneo samo onos
to je hteo da nadje, da li je bio pristrasan, da li je birao samo dokaze koji su se slagali sa njegovom

36

hipotezom, da li su slobodne asocijacije njegovih pacijenata bile zaista slobodne ili su oni govorili
ono sto je on hteo da cujeitd.itd.
Druga vrsta kritike napada samu teoriju jer kazu da je teorija losa jer mnogi njegovi delovi ne mogu
imati empirijske posledice. Npr nemoguce je izvuci bilo kakvu empirijsku podlogu iz postavke o
zelji za smrcu.
Frojdova teorija oskudeva pravilila pomocu kojih bi se moglo predvideti sta ce se dogoditi ako se
odigraju izvesna zbivanja. Kakva je priroda veze izmedju osecanja krivice, potiskivanja, sanjanja
itd?
Teorija ostaje nema kada je rec o problemu ulaganja i protivulaganja. Kakvog intenziteta treba da
bude jedna dozivljaj da bi postao traumatski? Koliko slabo treba da bude JA da bi ga preplavio
instinktivni impuls? Itd.
Naravno, sada se postavlja pitanje kako to da je uticaj psihoanalize danas u svetu vrlo uticajan i
dominanatan ako imamo u vidu, recimo, samo dva njena nedostatka; da je to losa teorija i da nije
zasnovana na naucno priznatim postupcima?
Kao prvo, sve teorije ponasanja su prilicno slabe i psihologija treba da predje dug put da bi se
nazvala egzaktna nauka. A sta nudi psihoanaliticka teorija?
Neki ljudi vole slikovit jezik kojim se Frojd sluzi. Njegovi rukopisi se odlikuju uzbudljivim
literarnim kvalitetom. Mnogi nalaze da su Frojdovi pojmovi fascinantni i senzacionalni. Seks,
agresija, rusilastvo su interesantne te pa je prirodno sto Frojdova dela privlace ljude.
No, kao prvo Frojd se ceni zbog izazovnosti svojih ideja, zbog sirine i dubine shvatanja coveka,
njegova teorija je relevantna za nase vreme. Vrlina njegove teorije je sto pokusava da predoci
pojedinca kao bice koje zivi delom u svetu realnosti a delom u svetu iluzija, opsednut sukobima,
unutrasnjim protivrecnostima, pokretan silama o kojim amalo zna, puno nade i ocajanja, sebicno i
covekoljubivo; ukratko, slozeno ljudsko bice. Za mnoge ljude ova slika coveka ima bitnu vrednost.
KARL JUNG
Jung je jedan od najistaknutijih mislilaca psihologije dvadesetog veka. Proucavao je procese
ljudske licnosti. Gotovo celokupan opus od 20 svezaka Jungovih spisa nalazi se na raspolaganju na
engleskom jeziku.
Jungova teorija licnosti se znatno razlikuje od Frojdove teorije licnosti. Jung kombinuje teologiju sa
kauzalnoscu (uzrocnoscu). Drugim recima, sadasnjim ponasanjem coveka upravlja i proslost
(uzrocnost) i potencijalna buducnost (teologija). Da parafraziramo Junga: data osoba zivi
ciljevima, kao i uzrocima. Jung se osvrce na proslost osobe i gleda unapred na buduci pravac
razvoja. To naglasavanje uloge sudbine (ili cilja) u ljudskom razvoju jasno odvaja Junga od Frojda.
Za Frojda postoji samo beskrajno ponavaljanje instinktivnih tema, sve do smrti. Jung se razlikuje
od ostalih mislilaca po tome sto naglasava rasne i filogenetske osnove licnosti. Za Junga je licnost
proizvod njegove istorije, temelji licnosti su primitivni, urodjeni, nesvesni. Za Frojda je izvor
licnosti u detinjstvu, dok Jung istice rasne izvore licnosti. Po njemu odredjene urodjene
predispozicije upravljaju ponasanjem osobe. Licnost neke osobe je rezultat unutarnjih snaga koje
uticu na spoljne i na koje uticu spoljne snage. Jung se mnogo obazirao na rasnu proslost i
proucavao ljudsku istoriju i evoluciju licnosti.
Da vidimo koje su glavne odlike Jungove teorije licnosti:
SKLOP LICNOSTI
Celokupnu licnost Jung naziva psihe. Ta celokupna licnost sastoji se od nekoliko sistema koji
deluju jedan na drugi. Najvazniji od tih sistema su: JA, LICNO NESVESNO i njegovi
KOMPLEKSI, KOLEKTIVNO NESVESNO i njegovi ARHETIPOVI, PERSONA, ANIMA i
ANIMUS i SENKA. Pored ovih medjusobno zavisnih sistema, tu su i STAVOVI introvertnosti i

37

ekstravertnosti i FUNKCIJE misljenja, osecanja, osetljivosti i intuicije. Naposletuku, tu je i

JASTVO, koje je srediste celokupne licnosti.
Da krenemo redom:
JA
To je svesna dusa. Sastoji se os svesnih opazanja, secanja, misli i osecanja. JA je odgovorno za
covekovo osecanje svog identite i kontinuiteta i JA je u sredistu svesnosti.
LICNO NESVESNO
Licno nesvesno je oblast koja se granici sa JA. Sastoji se od onih dozivljaja koji s jednm bili svesni,
ali koji su potisnuti, istisnuti, aboravljeni ili ignorisani, kao i od dozivljaja koji su bili suvise slabi
da bi ucinili svesni utisak na osobu. Sadrzina licnog nesvesno je dostupna svesnosti (JA) i izmedju
njih se odigrava razmena.
Kompleksi
Kompleks je organizvoana grupa secanja, misli, percepcija i secanja koja postoje u licnom
nesvesnom. Jezgro (srediste) kompleksa deluje poput magneta. (Npr uzmimo KOMPLEKS
MAJKE. Jezgro se dobija deslom iz raznih ISKUSTAVA SA MAJKAMA, i delom iz detetovih
iskustava sa svojom majkom. Osecanja i secanja koja se odnose na majku privlace se ka jezgru i
obrazuju kompleks. Tako za osobe kojima dominira majka, kazemo da imaju kompleks majke.
Njihovim osecanjima, mislima, akcijama upravlja zamisao majke, sta ce majka da kaze, sta ona
oseca itd. Kompleks moze da preuzme nadzor nad licnoscu.
KOLEKTIVNO NESVESNO ili transpersonalno
To je najsnazniji sistem u psihe i u patoloskim slucajevima zasenjuje JA i LICNO NESVESNO.
Kolektivno nesvesno sadrzi secanja nasledjena iz proslosti (ukljucujuci i ljudsku predvrstu i
zivotinjske pretke). Svi ljudi manje vise imaju isto kolektivno nesvesno a to je zbog zajednicke
evolucije. Npr ljudi su predisponirani da se plase mraka ili zmija jer su se, predpostavljamo,
primitivni ljudi susretali u mraku sa raznim opasnostima ili bili zrtve zmije. Neke ideje se lako
usvoje, kao sto je ideja o najvisem bicu (Bogu). Drugim recina, ova latentna ili potencijalna secanja
utisnuta su u mozgu kao rezultat natalozenih dozivljaja covecanstva.
Kolektivno nesvesno je nasledjena rasna osnova licnosti. Na njemu se podizu JA, licno nesvesno i
sva druga individualna iskustva.
Dve nesvesne oblasti duse, licno nesvesno i kolektivno nesvesno, mogu biti od koristi ljudima. JA
ne treba da ignorise mudrost nesvesnog, jer se u nesvesnom krije mudrost i iskustvo bezbrojnih
vekova, koji su natalozeni u njegovim arhetipnim organima. Ako zanemarimo nesvesne procese
moze doci do simptoma fobije, deluzije i druge iracionalnosti.
Arhetipovi
Strukturne komponente kolektivnog nesvesnog nose razlicite nazive: ARHETIPI, DOMINANTE,
PRIMORDIJALNE SLIKE, MITOLOSKE SLIKE, SKLOPOVI PONASANJA. Arhetip je
univerzalni oblik misli koji sadrzi veliki elemenat emocije. Npr arhetip majke koji dete nasledjuje
saobrazan je sa stvarnom majkom s kojom je dete u kontaktu.
Kako nastaje arhetip? On je poput taloga u dusi koji je nastao zbog stalnog ponavlljanja nekog
dozivljaja. Npr bezbrojni narastaji su posmatrali kako izlazi sunce. Ponavljanje ovog dozivljaja
ucvrstilo se u kolektivnom nesvesnom kao arhetip boga-sunca. Neke slike bozanstava su u stvari
izdanci arhetipa sunca. Slicno je i sa energijom. U toku svog postojanja ljudi su bili izlozeni
prirodnim silama kao sto su potres, poplave, munje, pozari.Iz ovakvih dozivljaja razvio se
arhetip energije. Nase sadasnje doba predstavlja uspon arhetipa energije (npr obuzetost osobe brzim
automobilima, traganje za energijom atoma.) Ovaj arhetip nagoni ljude da traze nove izvore
energije. U kolektivnom ensvesnom arhetipovi nisu nuzno izolovani jedan od drugoga (npr u
Hitleru su spojeni arhetipi demona i heroja tako dase dobija satanski vodja). Najbolji izvor znanja o

38

arhetipovima su mitovi, snovi, vizije, rituali, umetnicka dela itd. Da nabrojimo neke od arhetipova
u kolektivnom nesvesnom: npr arhetip rodjenja, ponovnog rodjenja, smrti, moci, magije, heroja,
deteta, Boga, demona, mudraca, majke-zemlje, zivotinje. Neki arhetipovi su se toliko razvili da su
postali zasebni sistemi u licnosti. To su: PERSONA, ANIMA i ANIMUS i SENKA.
PERSONA
Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve drustva i tradicije i na svoje
unutarnje arhetipne potrebe. To je uloga koju drustov daje coveku, uloga koju drustvo ocekuje da je
on odigra u zivotu. Cilj maske je da ostavi utisak na druge ljude i maska sakriva stvarnu prirodu te
osobe. Za personu mozemo reci da je to JAVNA licnost u smislu da je to ona strana koju covek
pokazuje svetu, dok iza te drustvene fasade postoji SKRIVENA licnost. Ako se JA poistoveti sa
personom osoba prosto zaboravi ko je u stvari i kakva su joj stvarna osecanja. Ona kao da je
otudjena od same sebe. Jezgro iz kojga se razvija persona je arhetip. Ovaj arhetip potice iz iskustva
rase (u toku istorije ljudima je koristilo da igraju neke drustvene uloge).
ANIMA i ANIMUS
Dobro je usvojeno da je u sustini covek biseksualna zivotinja. Jung kaze da postoji zenska strane
muske licnosti i obratno i on to pripisuje arhetipovima. Zenski arhetip u muskarca naziva se
ANIMA, a muki arhetip u zene naziva se ANIMUS. Drugim recima, ziveci zajedno kroz vekove
muskarac je postao feminizovan a zena maskulinizovana.. Zahvaljujuci svojoj animi (zenskom
arhitepu u muskarcu) muskaraca shvata prirodu zene, a zena zahvaljuci svome animusu shvata
prirodu muskarca. Ako arhetipne slike prevladaju onda osoba nece videti stvarnost kakva jeste.
SENKA
Arhetip senke sastoji se od zivotinjskih instinkata koje su ljudi nasledili od nizih zivota. Senka
olicava zivotinjsku stranu ljudske prirode. Kao arhetip senka je odgovorna za nase shvatanje o
izvornom grehu; kada je projektujemo prema vani ona postaje neprijatelj. Arhetip senke (tih
zivotinjskih instinkata) je odgovoran kada nam se u svesti pojavi neprijatna misao ili osecanje.
Senka daje pun ili trodimenzionalan kvalitet licnosti.
JASTVO (drugi moguci termini su: sobstvo, sebstvo, samstvo)
Jastvo je glavni pojam psihologije potpunog jedinstva. Ono je na pola puta izmedju svesnog i
nesvesnog. Jastvo je zivotni cilj kome ljudi teze ali ga ne dostizu. Ovaj arhetip (jastvo) motivise
ljude da traze potpunosti, cesto kroz religiju. Arhetip jastva uglavnom nije ocigledan dok covek ne
dodje u srednje godine kada on pocinje da pomera srediste licnosti od svesnog JA ka jastvu (koje je
na pola puta izmedju svesnog i nesvesnog).
Pojam jastva je Jungovo najvaznije psiholosko otkrice i predstavlja vrhunac njegovih proucavanja
arhetipa.
STAVOVI
Jung razlikuje dva glavna stava (orijentacije) licnosti: stav ekstravertnosti i stav introvertnosti.
Ekstravertovan stav orijentise osobiu ka spoljnom svetu; introvertovani stav orijentise osobu ka
unutarnjem svetu. Oba stava su prisutna u licnosti, ali je jedan obicno nadmocniji i svesta, a drugi
nesvestan. Ako je JA pretezno ekstravertovano onda ce licno nesvesno biti introvertovano.
FUNKCIJE
Postoje 4 osnovne psiholoske funkcije: MISLJENJE, OSECANJE, OSETLJIVOST I INTUICIJA.
Misljenje je intelektualno. Misljenjem ljudi pokusavaju da shvate i sebe i svet.
Osecanje daje ljudima subjektivne dozivljaje zadovoljstva, bola, gneva, straha, radosti itd. To je
funkcija vrednovanja.
Osetljivost je funkcija opazanja ili funkcija stvarnosti. Ona pruza konkretne cinjenice o svetu.

39

Intuicija je funkcija opazanja pomocu nesvesnih procesa.

Na sledecem primeru mozemo objasniti prirodu te cetiri psiholoske funkcije. Npr osoba stoji na
rubu Velikog kanjona reke Kolorado. Ako njime preovladava funkcija misljenja, on ce pokusati da
shvati Kanjon na osnovu geoloskih nacela. Ako njime preovladava funkcija osecanja one ce
doziveti strhopostovanje pred tom lepotom. Ako njime preovladava osetljivost on ce videti Kanjon
onakav kakav jeste, kao sto bi to video fotograf. Ako njime preovladava intuicija on ce teziti da vidi
Kanjon kao tajnu prirode, misticni dozivljaj.
Jung je empirijskim putem dosao do zakljucka da postoje tacno 4 psiholoske funkcije i kaze:
..ove cetiri funkcije proizvode celokupnost. Osetljivost utvrdjuje sta je stvarno prisutno, misljenje
nas osposobljava da upoznamo njegovo znacenje, osecanje nam kazuje njegovu vrednost, a
intuicija ukazuje na mogucnosti u polgedu toga odakle dolai i kuda ide
Misljenje i osecanje su racionalne funkcije a osetljivost i intuicija su iracionalne funkcije. Obicno je
kod osobe jedna funkcija izrazenija. Ta se funkcija naziva VISA funkcija. Najmanja funkcija je
NIZA funkcija i ona je vise nesvesna i potisnuta. Kada se jastvo u potpunosti ostvari onda dolazi do
sinteze sve 4 funkcije (nema ni vise ni nize funkcije). Ali potpuno ostvarenje jastva je nemoguce, to
je samo cilj kome svi tezimo.
SADEJSTVA MEDJU SISTEMIMA LICNOSTI
Razliciti sistemi, stavovi i funkcije koji ce obrazovati celokupnu licnost medjusobno dejstvuju
jedan na drugi na tri nacina: kompenzacijom, osujecivanjem i ujedinjavanjem. (jedan sistem moze
da kompenzuje slabost drugog, ili jedan sistem osujecuje drugi sistem, ili se nekoliko sistema
ujedine).
Pr. kompenzacije stavova: ako je ekstravertovan stav dominantan (visi) stav i ako je na neki nacin
osujecen, nesvesni (nizi) introvertni stav ce se ocitovati i zavladati licnoscu. Period jako
ekstravertovanog ponasanja je obicno pracen periodom introvertovanog ponasanja. I snovi su
obicno kompenzatori (eks. osoba sanja int. snove, a int. osoba sanja eks. snove)
Pr. kompenzacije funkcija: svi sadrzaji svesne duse se kompenzuju sadrzajima nesvesne duse.
Osoba koja u svojoj svesnoj dusi naglasava misljenje i osecanje, bice nesvesno tip intuicije i oseta.
I Jung, kao i ostali teoreticari licnosti, smatra da se psiholoska teorija licnosti zasniva na nacelu
suprotnosti ili sukoba jer napetost stvara energiju koja je sustina samog zivota, pa prema tome i
licnost.
U celoj licnosti postoje suprotnosti: izmedju JA i senke, izmedju JA i licnog nesvsnog, izmedju
persone i animeili animusa, izmedju persone i licnog nesvesnog, izmedju kolektivnog nesvesnog i
JA i izmedju kolektivnog nesvesnog i persone. Introvertnost se suprotstavlja ekstravertnosti,
misljenje osecanju, a oset intuiciji. JA se bori izmedju zahteva drustva i unutrasnjih zahteva
kolektivnog nesvesnog pa je posledica te borbe maska ili persona. Borba izmedju racionalnih i
iracionalnih snaga psihe nikada ne prestaje. Svuda sukobi.
No, Jung smatra da ne mora uvek da bude sukoba jer polarni elementi (suprotnosti ) se takodje i
privlace. Ovo jedinstvo suprotnosti se ostvaruje putem TRANSCENDENTNE FUNKCIJE. Ova
funkcija dovodi do sinteze suprotnih sistema i ravnoteze unutar licnosti. Srediste ove integrisane
licnosti je JASTVO.
Jedan primer sadejstva medju sistemima licnosti (procitaj sa druge strane lista koji sam ja
markirala sa 64, stampana strana 135, a naslov je Jedan primer sadejstva medju sistemima licnosti).
DINAMIKA LICNOSTI
Jung smatra da je licnost ili psihe delimicno zatvoren sistem energije. Zasto delimicno? Zato sto se
njemu dodaje ili oduzima energija spolja (npr jedenje ili fizicki rad). Sta znaci delimicno zatvoren
sistem? To znaci da licnost ne moze da postigne potpunu stabilnost jer joj nesta spolja stalno
odvlaci paznju. Kada bi bila potpuno zatvoren sistem ona bi to mogla jer joj nista ne bi odvlacilo
paznju.

40

DUSEVNA ENERGIJA
Dusevna energija je energija koja ostvaruje rad licnosti. Dusevna energija nastaje iz metabolickih
procesa organizma kao i sva druga zivotna energija. Jungov termin za zivotnu energiju je LIBIDO.
Dusevna energija je hipoteticki pojam. Ona nije neka konkretna pojava. Ali svoj konkretan izlaz
nalazi u obliku aktuelnih (zeljenje, thenje, osecanje, pazenje) snaga ili potencijalnih snaga
(sposobnosti, tendencije, sklonosti, stavovi).
Dusevne vrednosti
Kolicina dusevne energije uneta u neki elemenat licnosti naziva se vrednost tog elementa. Vrednost
je mera intenziteta. Nrp osoba kja ceni istinu ulozice mnogo energije da trazi istinu. Ko zeli moc,
ulagace energiju da postigne moc. Dakle, razlicite stvari imaju razlicite vrednosti za razne osobe.
Neko vise voli da cita nego da igra karte. I mi cenimo da ta osoba vise vrednuje citanje. Dakle, ne
moze se odrediti apsolutna vrednost neke ideje ili osecanja, vec njena relativna vrednost. A kada
visoko vrednujemo neku ideju to je zato sto ta ideja ima posebnu snagu da nas podstakne u
odredjenom ponasanju.
Konstelaciona snaga kompleksa
Nesvesne vrednosti odredjujemo vrednovanjem kontelacione snage nukleusnog elementa nekog
kompleksa. Konstelaciona snaga ompleksa sastoji se od broja stavki koje nukleusni elemenat tog
kompleksa moze da poveze. Kojim sredstvima raspolazemo za ocenjivanje konstelacione snage
nukleusnog elementa? Jung razmatra tri metoda: 1) neposredno posmatranje sa analitickim
dedukcijama, 2) slozeni pokazatelji i 3) intenzitet emocionalnog izraza.
A sada primer: Ako dobro posmatramo doci cemo do zakljucka koliki je broj asocijacija vezan za
jedan nukleusni elemenat. Osoba koja ima jak kompleks majke tezice da stalno govori o majci ili o
filmovima na tu temu i slicno. Podrzavace njena interesovanja, privlacice je njeni prijatelji.
Kompleks nije uvek vidljiv. Moze se javiti u snovima. U svakom slucaju potrebno je upotrebiti
posredne dokaze da bi se otkrilo znacenje nekog dozivljaja. To se zove analiticka dedukcija.
2) Pokazatelj kompleksa je neki poremecaj u ponasanju. Npr neko umesto zena kaze majka.
Pokazatelj kompleksa je test asocijacija reci. Ispitaniku se procita jedna rec i on mora brzo da
odgovori prvom reci koja mu padne na pamet. Ako mu treba vise vremena to je znak da je povezan
sa nekim kompleksom.
3) Intenzitet emocionalne reakcije coveka na neku situaciju je mera jacine kompleksa. Npr ako srce
brze kuca, disanje postaje dublje, covek postane bled itd.
NACELO EKVIVALENTNOSTI
Jung zansiva svoje shvatanje psihodinamike na dva osnovna nacela: nacelu ekvivalentnosti i nacelu
entropije.
Prema nacelu ekvivalentnosti, ako se energija upotrebljava za izazivanje odredjenog stanja,
upotrebljena energija pojavice se negde drugde u tom sistemu. (u fizici to je prvi zakon
termodinamike). Primenjeno na dusevne energije to znaci da cemo mi nasu dusevnu energiju
preusmeriti na neku drugu vrednost kada prethodna pocne da slabi ili iscezava. Npr ako detetovo
vrednovanje porodice opada, porasce njegovo vrednovanje drugih ljudi i stvari. Obicno jedno kad
za jednu stvar izgubimo interes, pocne da nas interesuje nesta drugo.
U odnosu na celokupnu licnost ovo nacelo ekvivalentnosti je takodje primenljivo. Npr ako se
energija povuce is jednog sistema, na primer iz sistema JA, ona ce se pojaviti u nekom drugom
sistemu, na primer u personi. Drugim recima, energija stalno tece iz jednog sistema licnosti u druge
sisteme. Ova preraspodela energije predstavlja dinamiku licnosti. Naravno, nacelo odrzanja
energije ne moze se strogo primeniti na sistem kao sto je psihe, jer je to delimicno zatvoren sistem,
i dobija ili mu se oduzima energija spolja. Prema tome, na porast ili pad neke vrednosti uticu i
energije unesene (ili oduzete) spolja.

41

NACELO ENTROPIJE
Nacelo entropije ili drugi zakon termodinamike tvrdi da kada se dva tela razlicite toplote stave u
dodir jedno s drugim, toplota prelazi od toplijeg hladnijem sve dok oba tela ne budu imala istu
toplotu. Delovanje nacela entropoje ima za posledicu raznotezu snaga.
Kako ova raspodela energije, nacelo entropije, deluje na dinamiku licnosti? Jung tvrdi da raspodela
energije u psihe trazi ravnotezu ili izjednacenost. Npr ako su dve vrednosti nejednake jacine,
energija ce teziti da ide od jace ka slabijoj vrednsoti. Ali buduci da psihe nije zatvoren sistem i da
se energija moze dodati ili oduzeti svakoj od suprotnih vrednosti, moze doci do poremecaja
ravnoteze. Trajna ravnoteza nije moguca, ali raspodela energije uvek tezi ka tome. Ovo bi bilo
idealno stanje kada je energija ravnomerno rasporedjena po razlicitim sistemima i naziva se
JASTVO.
Prema tome, kada Jung tvrdi da je samoostvarenje cilj dusevnog razvoja, on misli da se dinamika
licnosti krece ka savrsenoj ravnotezi snaga. On takodje smatra da jednostrani razvoj licnosti stvara
sukob, napetost i pritisak, a ravnomerni razvoj svih sastavnih delova licnosti stvara harmoniju i
zadovoljstvo. Potpunu entropiju je nemoguce postici.
UPOTREBA ENERGIJE
Ukupna psihicka energija upotrebljava se za dva cilja: jedan deo energije se trosi za odrzavanje
zivota i produzenje vrste (to su instinktivne funkcije kao npr glad, zedj) Visak energije se moze
upotrebiti za kulturne i duhovne aktivnosti. (Npr starijoj osobi treba manje energije za rad
organizma pa moze vise da ulaze u dusevne aktivnosti)
RAZVOJ LICNOSTI
Jung smatra da licnost uvek tezi napredovanju. Krajnji cilj razvoja je ostvarenje JASTVA. To bi
znacilo da je psihe razvila novo srediste, JASTVO, koje je zauzelo mesto starog sredista JA.
Evolucija je samo manifestacija napredovanja.
UZROCNOST NASUPROT TELEOLOGIJI
Ideja o cilju koji usmerava ljudsku sudbinu je teleolosko ili finalistico objasnjenje. Teleolosko
objasnjenje objasnjava sadasnjost na osnovu buducnosti. To bi znacilo da coveka razumemo prema
onome gde ide, a ne prema onome gde je bio. S druge strane sadasnjost se objasnjava prosloscu. Da
bi objasnili ponasanje neke osobe u sadasnjosti treba da razumemo njenu proslost.
Sadasnjost je po Jungu odredjena i prosloscu (kauzalnost) i buducnoscu (teleologija). Kombinacija
ova dva gledista daje potpunu sliku coeka.
SINHRONICNOST
Jung je nacelo sinhronicnosti izlozio u svom poznom zivotu. Nacelo sinhronicnosti se primenjuje
na dogadjaje koji nisu uzrok jedan drugome; npr mislim na neku osobu i ona se pojavi, ili sanjam o
smrti nekog rodjaka i posle cujem da se to desilo tacno u vreme mog sna. Jung ukazuje na dusevnu
telepatiju, vidovitost i druge paranormalne pojave kao dokaz za nacelo sinhronicnosti. On smatra
da se takve stvari ne mogu objasniti koincidencijom. Sinhronisticke pojave se pripisuju prirodi
arhetipa. Smatra se da je arhetip PSIHOIDNE prirode, tj i psiholoske i fizicke.
NASLEDJE
U Jungovoj psihologiji vazna slika se daje nasledju. U prvom redu nasledje je odgovorno za
bioloske instinkte koji sluze ciljevima samoodrzanja i produzenja vrste. Ovi instinkti predstavljaju
zivotinjsku stranu ljudske prirode. Medjutim, za razliku od modernih biologa, Jung tvrdi da postoji
i nasledjivanje predackih iskustava, osim pomenutih nasledjivanja bioloskih instinkata. Ova
iskustva, mogucnost da imamo dozivljaj iste vrste kao i nasi preci, nasledjena su u obliku
ARHETIPA.

42

STUPNJEVI RAZVOJA
Jung ne odredjuje potanko stupnjeve kroz koje prolazi licnost od detinjstva do zrele dobi. Faze
razvoja su sledece:
- libido potreban za odrzavanje deluje u radnim godinama
- pre pete godine javljaju se seksualne vrednosti
- u mladosti i ranim godinama zrelosti u usponu s osnovni zivotni procesi i instinkti (stupanje
u brak, izbor zanimanja itd)
- u kasnim tridesetim i radnim cetrdesetim godinama dolazi do radikalnog preocenjivanja
zivota. Covek postaje mudriji, vise interesovanja ima za kulturne stvari a manje za bioloske
procese. Postaje duhovniji. Ovaj prelaz je znacajan u zivotu jedne osobe jer osoba pocinje
da investira u druge ciljeve. No, ukoliko osoba ne koristi i ne investira sav visak energije u
te nove ciljeve moze da se poremeti ravnoteza psihe. (npr osoba je nekada vise investirala u
instinktivne i kulturne ciljeve a sada u poznijim godinama prenosi tu energiju u duhovne
ciljeve, ali energija ne nadje oduska).
NAPREDOVANJE I ZANADOVANJE
Razvoj moze ici i napred i nazad (progresivno i regresivno). Napredovanje je kada se svesno JA
prilagodjava zahtevima spoljne sredine i potrebama nesvesnog. Ako neka okolnost prekine kretanje
napred dolazi do nazadovanja osobe. Osoba tada ulaze vise u introvertovane vrednosti. Jung
smatra da regresivno kretanje moze biti korisno ukoliko na taj nacin osoba zaobidje prepreku i
ponovo ide napred. U toku nazadovanja JA mose da otkrije korisne stvari u nesvesnom (licnom i
kolektivnom nesvesnom) sto mu moze pomoci da ponovo krene napred. Jung smatra da su snovi
kao putokaz i da im treba poklanjati paznju.
PROCES INDIVIDUACIJE
Glavna odlika Jungove psihologije jeste da licnost ina tendenciju da se razvija u smislu stabilnog
jedinstva. Krajnji cilj razvoja je ostvarivanje JASTVA. Da bi se jastvo ostvarilo potrebno je da se
svi sistem licnosti potpuno razviju. Jer ako neki sistem nije dovoljno razvijen on ce oduzimati
energiju drugim sistemima. Ako se razvije suvise otpora osoba postaje neuroticna. To se moze
desiti kada arhetipovima nije dopusteno da se izraze pomocu svesnog JA, ili kada persona (maska)
postane toliko debela da gusi licnost. Proces individuacije je proces razvoja zdrave, integrisane
licnosti a to je moguce ako svaki sistem u licnosti postigne potpuni stepen diferencijacije, razvoja i
izrazavanja.
TRANSCENDENTAN FUNKCIJA
Kada se delovanjem procesa individuacije postigne raznolikost onda se diferencirani sistemi
integrisu zahvaljujuci TRANSCENDENTNOJ FUNKCIJI.
Ova funkcija ima za cilj da ostvari jastvo. Cilj transcendentne funkcije je otkrivanje sustinske
osobe, dok se druge snage ulicnosti, narocito potiskivanje, mogu suprotstaviti ovoj funkciji. Ipak,
kretanje ce biti progresivno makar na nivou nesvesnog jer nesvesno cezne za celovitoscu. Npr
simbolicka predstava kruga (mandale, sto na sanskritskom znaci krug) to pokazuje.
SUBLIMACIJA I POTISKIVANJE
Psihicka energija je promenjiva. To znaci da se pomera s jednog procesa na drugi proces unutar
istog sistema ili na drugi sistem. Ovo prenosenje vrsi se prema nacelima ekvivalentnosti i entropije.
Ako pomeranjem upravlja proces individuacije i transcendentna funkcija, nazivamo ga
SUBLIMACIJA (pomeranje sa primitivnih, instinktivnih procesa na vise duhovne procese). Npr

43

kada osoba seksualnu energiju investira u religijske vrednosti. Kazemo da je ta energija

sublimisana. Njen oblik se promenio.
Kada je praznjenje energije spreceno kazemo da je ona POTISNUTA. Potisnuta energija ne moze
da nestane. Ona mora negde da ode. I odlazi u nesvesno. Ovako napunjeno nesvesno tezi da tece
u svesno JA (prema nacelu entropije) i na taj nacin dolazi do poremecaja racionalnih procesa.
Osoba postaje impulsivna.
Sublimacija i potiskivanje su suprotne prirode. Sublimacija ne napredna, potiskivanje nazadno.
SIMBILIZACIJA
U Jungovoj psihologiji simbol ima dve glavne sunkcije. Prvo, simbol predstavlja pokusaj da se
zadovolji neki instinktivni impuls koji je bio osujece; drugo, simbol je ovaplocenje arhetipnog
meterijala (npr razvoj plesa na neki nacin pokusava da simbilicno zadovolji neki osujeceni impuls
kao sto je seksualni nagon, ali to ne moze u potpunosti da ucini pa se otkrivaju sve savrseniji
simboli koji oslobadjaju vise energije).
Simbol ima i ulogu otpora nekom impulsu. Sve dok simbol (npr ples) izvlaci energiju, ona se ne
moze upotrebiti za praznjenje impulsa (npr dok covek plese ne moze da se neposredno seksualno
angazu). Mozemo reci da je simbol isto sto i sublimacija.
Prema Jungu, simbol predstavlja teznju ka celovitosti. Simboli su predstave psihe. Postoje dva
aspekta nekog simbola: jedan osvrtan (gleda u proslost, i on je uzrocni vid analize), a drugi
predvidan (gleda unapred i on je teleoloski vid analize) dve su strane istog komada novca.
KARAKTERISTICNA ISTRAZIVANJA I METODE ISTRAZIVANJA
Jung je svoje cinjenica nalazio svuda: u mitoviam, bajkama, primitivnom zivotu, savremenoj
civilizaciji, religijama, alhemiji, astrologiji, telepatiji, snovima, istoriji, umetnosti, u klinickom i
eksperimentalnom istrazivanju. PASTIRSKO BOGOSLOVLJE SA PSIHOLOGIJOM
TAMA NOCI ZLO JE MEDJU NAMA
Postojanje zla kao paradoks
Kako je moguce da u svetu koji je stvorio dobri Bog postoji zlo? Zlo je ono sto Bog nije stvorio.
Zlo se suprotstavlja Bogu i odbacuje Njegove zapovesti. Znamo da Bozanska volja ustanovljuje
razloge za sve sto postoji, a nema ni jednoj razloga za postojanje zla. Sta kaze Sv. Grigorije iz Nise:
kaze da je zlo nezasejana biljka, bez semena i bez korena.
Postoje razlozi za zlo, ali UZROCNOST zla je neobicna. Ta uzrocnost dolazi od unistitelja sveta.
Odakle dolazi ta unistiteljska moc obzirom da svaka moc pripada Bogu. Iako nezakonita, ova
unistiteljska moc je stvarna sila i energija. Zlo se aktivno suprotstvalja Bogu. Zlo ugnjetava Dobro.
Zlo je ontoloska opasnost. Svet je pali svet. To vise nije svet koji je stvorio Bog. Zlo ima silu da
imitira stvaranje Bozje zlo je zavist. Svet je na neki nacin ukraden od Gospoda i Vladike.
Ovo je vise od intelektualnog paradoksa i iskusenje za veru jer zlo nepovratno unistava. Crkva
zabranjuje nadu u spasenje svih. Postoje sinovi propasti, uporni u zlu, koji ce to nastaviti u
paradoksalnoj vecnosti ada. Ad je svedocanstvo o sili zla. Zlo ima vecne posledice. Ko je uporan u
zlu i ostaje u nepokajanosti, njemu ni milost Bozja nece pomoci. Ovo je oblast tajne.
Postojanje zla kao tajna
Bog ima odgovor na svet zla. Taj odgovor je Njegov Ljubljeni Sin koji je dosao na svet da ponese
grehe sveta. Apsolutni odgovor na zlo je Krst Hristov. Jedan ruski propovednik je reako:Zlo
pocinje na zemlji, ali potresa Nebesa, i nizvodi Sina Bozijega na zemlu. Zbog zla Bog strada. Od
stradanja Hristovog postojanje zla nam se daje jedino u kontekstu sastradalne Ljubavi Bozije.
Zlo ne postoji po sebi, vec unutar dobra. Ono zivi jedino kroz Dobro koje ono pritom izopacuje i
prilagodjava svojim potrebama. Ono nema moc da stvara vec unistava.

44

Problem zla nije ni cisto filozofski ni cisto eticki problem. Problem zla poprima svoj pravi karakter
na planu vere. Smisao zla je protivljenje Bogu. Izvor zla je greh. Treba obnoviti prvobitnu slobodu
pre pada u greh. Prvobitan greh nije bio samo pogresan izbor, vec odustajanje od sluzenja Bogu.
Sloboda izbora postoji posle pada. Za prvoga gresnika sloboda izbora nije postojala jer tada zlo jos
nije postojalo. Ako je postojao izbor, onda to nije bio izbor izmedju dobra i zla, vec izbor izmedju
Boga i sebe, izmedju sluzenja i lenjosti. Po Sv Atanasiju Velikom covekov pad se sastojao u
cinjenici da je covek ogranicio sebe na sebe samog, zaljubio se u sebe, odvojiio od Boga. Smrt je
dosla kao posledica tog razduhovljenja coveka, Pad se dogodio u oblasti duha kao sto se i
prethodno dogodio u angelskome svetu. Smisao prvorodnoga greha je svugde isti: autoerotizam,
gordost i tastina. ZLO DOLAZI ODOZGO, A NE ODOZDO, OD STVORENOGA DUHA A NE
OD VESTASTVA MATERIJE. Zlo je dakle vise od pogresnog izboga, ono je nastalo kao preljuba,
odvajane od Jedinoga vrednoga ljubavi. Ova preljuba jeste glavni izvor negativnog karaktera zla.
Pala priroda je nestalna, ali se ne moze poistovetiti sa nesavrsenoscu koja je svojstvena svakoj
stvorenoj prirodi.
Zlo je stvoreno dejstvovanjem licnosti. Ono postoji u licnostima ili u njihovim tvorevinama ili
njihovim delima. Ono je izopacena aktivnost licnosti. Strasti jesu mesto, tj. sediste zla u covekovoj
licnosti. Licnost zarobljena strastima jeste pasivna. Strasti zaslepljuju.Covek gubi svoju licnost i
licni identitet. On postaje haotican sa mnogim maskama. On nije slobodan. On je samo klupko
bezlicnih uticaja. Samovolja nje sloboda.
Mi nas duhovni zivot zapocinjemo upravo od borbe protiv strasti. Bestrasce je glavni cilj
duhovnog ushodjenja.
Bestrasce nije ravnodusnost, to je DELATNO STANJE koje se zadobija posle mnoge borbe i
kusanja. Put koji vodi u bestrasce jeste PUT POSLUSNOSTI.
Zlo se u svetu u vidu stradanja i zalosti. Teski problem TEODIKEJE je nadahnut cinjenicom
stradanja. Zlo nas susrece i spolja i iznutra. Mi ne samo da stradamo od zla, mi i CINIMO zlo.
Zlo je mnogoobrazno i haoticno. Postoje suprotstavleni oblici zla: AGRESIVNI OBLIK volja za
moc, sadizam; i SOLIPSISTICKI OBLIK ravnodusnot, ohladnelost srca. Postojanje zla je
parazitsko postojanje. Zlo zivi zato sto postoji Dobro.
Onaj ko dragovoljno silazi u bezdan zla NE MOZE VISE SAM DA IZADJE IZ NJEGA.
Neophodna je saradnja Samoga Boga. Paradoks zla lezi u raskoljenosti covekovog bivstvovanja i
citavog kozmickog ustrojstva. Paradoks zla lezi u dinamickom raskoljivanu (podeli) zivota nadvoje
koje je posledica odvajanja od Boga. I tada kao da u jednoj licnosti postoje dve duse. Jedino kroz
duhovni napor mozemo pojmiti i razresiti ovaj paradoks i proniknuti u tajnu Dobra i Zla.
DOLINA SENKE SMRTNE
Kosti suhe, slusajte rec Gospodnju! (Jezek. 37: 4)
Prorok Jezekija je bio prenesen u dolinu smrti. Svuda su bile suhe kosti. Prorok je pitao da li one
mogu da ozive? Iako se duh coveka oslobodi od tela kada ovaj umre, smrt je neprirodna i Bog je
nije stvorio. Smrt je posledica greha. Smrt je katastrofa. Covek nije potpun u pravom smislu te reci
kada umre, jer on nije bestelesni duh. On je i telo i dusa. On je celina.
Na pitanje da li ce suhe kosti da ozive, covecanski odgovor bi bio da nece, ali Bozanski odgovor je
suprotan. I suhe kosti su se naocigled proroka sabrale, postale telo i u njih se vratilo zivotno
disanje.
Koje je objasnjenje ovog vidjenja? Suhe kosti su Dom Izrailjev koji je bio u gresima, koji je bio
mrtav. Ali dolazi Sin Bozji, Iskupitelj, Mesija, da ispuni prorostvo. No, narod Ga ne prima i ne
prepoznaje vec predaje smrti. Bozanska zamisao o Spasitelju je bila drugacija od ljudske telesne
predstave o Spasitelju. Isus je dosao u OBLICJU SLUGE. Umesto politickog oslobodjenja, On je
darovao Zivot Vecni. I Bog ponovo dela. Gospod vaskrsava. (Prorostvo Jezekijino se cita na
jutrenju Velike Subote). Zivot je zasijao iz groba. Ali punota zivota jos nije dosla ni za Crkvu jer
smo jos uvek u dolini smrti.

45

Novi Izrailj, novi Izabrani Narod Boziji, je ponovo slican usahlim kostima. Ali Duh Sveti je posle
Pedesetnice poslat na zemlju da zapecati pobedu Hristovu. On obitava u Crkvi od dana Pedesetnice.
Daje nam se Dar zivota, ali mi treba da ga primamo svagda sa spremnoscu, da pobedimo telesne
zelje, odbacimo zitejske brige, gordost..u suprotnom cemo izgubiti Duha Svetoga.
Na Bozanski priziv covek moze samo da odgovori na jedan nacin, a to je da primi Hrista. To ne
uspeva svakome. Treba da se molimo kao prvo za pokajanje i da se pokajemo. Postoje dva puta:
Gle, iznesoh danas preda te zivot i dobro, smrt i zloSvedocim vam danas nebom i zemljom da
sam stavio pred vas zivot i smrt, blagoslov i prokletstvo. Zato izaberi zivot, da budes ziv ti i
potomstvo tvoje (5 Mojs. 30:15-19). Izaberimo zivot! Prihvatimo Bozju volju kao sopstvenu volju.
Spasitelj zeli da svi u Njemu jedno budemo. Svet je jos uvek podeljen. Moramo da tezimo da
budemo u miru sa svima. Sudba covekova se resava u covekovom srcu, a ne na bojim poljima i
politickim svadjama.
O SMRTI NA KRSTU
Misao moju smirenjem Tvojim ogradi (Iz vecernjeg pravila)
Logos (Smisao) postade telo u tome je najveca radost hriscanske vere. U Vaplocenju Logosa se
otkriva i ostvaruje smisao covecijeg bica. U Hristu je javljena najvisa granica covecanskog zivota.
Kako kaze Sveti Irinej Sin Boziji je postao Sin Coveciji, da bi covek postao sin Boziji.
Prvi Adam je bio duhonosan covek, a Poslednji Adam je Gospod sa Neba (I Kor 15:47). Hristos
je primio covekovu prirodu. Sveti Grigorije Bogoslov kaze: Spaseno je ono sto je sjedinjeno sa
Bogom. To je osnovni motiv bogoslovlja Sveog Irineja, Sv Atanasija, Svetih Kapadokijaca, Sv
Kirila Aleksandijskog, Prepodobnog Maksima Ispovednika. U Vaplocenju Logosa (Smisla) zbiva se
covekova sudbina, izvrsava se predvecna Bozija volja o coveku, ona od veka sakrivena i Angelima
nepoznata tajna. I od sada je zivot coveka sakriven sa Hristom u Bogu (Kol 3:3). Vaplocenje
Logosa (Smisla) jeste apsolutno Bogojavljenje. I pre svega javljanje Zivota. Hristos je Logos
(Smisao) Zivota.
Hristos je Vaplocenjem vaskrsao covecansku prirodu. Evandjelska istorija Boga Logosa pocinje
Vaplocenjem, a ispunjava se u smrti na Krstu. Zivot nam se otkriva kroz smrt.u tome je
tajanstveni paradoks hriscanske vere: zivot kroz smrt. Samo kroz umiranje u Krstenju svako se
radja u vecni zivot.
Velika je tajna blagocestivosti: Bog se javi u telu (i Tim 3:16). Pojava Boga ne ukida slobodnu
volju. U tome se ispoljava neko samoogranicenje, neki kenosis (samounizenje) Bozanske volje.
Bozanska volja i ljubav kao da ogranicava samu Sebe postovanjem tvarne slobode. Mnogi nisu
prepoznali Boga u tom Bogojavljenju, a koji su ga prepoznali to je bilo po Ocevom Otkrivenju (Mt.
16:17). U Vaplocenju Logos uzima provobitnu covecansku prirodu koja je slobodna od
praroditeljskog greha. Time se ne narusava punota prirode, jer greh je nesta sto ne pripada samoj
covecanskoj prirodi, on je kao protivprirodna izraslina. Logos uzima prvozdanu covecansku
prirodu sazdanu po liku Bozijem i obnavlja lik Boziji u coveku. Uzimanje covecanske prirode jos
ne znaci i uzimanje covecanskog zivota, smrti. Posto je Spasitelj uzeo covecansku prirodu od
praroditeljkog greha slobodnu, to je znacilo da On od rodjenja ne podleze truleznosti i smrti, moze
da ne umre, a moze i umreti. I zbog toga je smrt Spasitelja bila samo dobrovoljna, jer nije proizisla
iz nuznosti.
Treba razlikovati uzimanje covecanske prirode i prihvatanje greha.Hristos je Jagnje Bozije Koje
uzima na sebe greh sveta (Jn 1:29). To nastaje kao izbor volje, ne samim Vaplocenjem. I nosi taj
greh tako da on ne postaje Njegov sopstveni greh. To uzimanje greha nije ono sto uzrokuje
Hristovo stradanje u svetu. U ovom svetu koji u zlu lezi sama neporocnost je vec povod za
stradanje. Dobro je tesno za svet, ovaj svet je tesan za dobro. Protivljenje sveta, Spasitelj pokriva
Svojom ljubavlju. Ali stradanje jos nije potpuni Krst, vec smrt. Zbog smrtnog casa, kako je Gospod
govorio, On je i dosao na ovaj svet. On je trebalo da umre po Zakonu Bozijem, po zakonu pravde
i ljubavi, tu ne vlada nuznost gresnoga sveta. Tajna Krsta pocinje u vecnosti. On je Jagnje

46

predvidjeno jos pre postanja sveta (1 Petr 1:20). Kako je Filaret Moskovski govorio: Krst
Isusov, skovan od neprijateljstva Jevreja i ludosti neznabozaca, vec je zemaljski oblik i senka onoga
Nebeskog Krsta ljubavi
Nemoguce je do kraja raskriti smisao tajne Krsta. To se odnosi i na pojam zrtve. To se ne odnosi
samo na prinosenje zrtve. Jer citav zivot Bogocoveka je bio beskonacna zrtva.
Zasto precisti Zivot Hrista nije bio dovoljan za pobedu nad smrcu i zasto se smrt pobedjuje samo
smrcu? Kako moze smrt Bogocoveka da bude unistenje greha ako je smrt samo plata za greh? Sve
te sumnje izrazio je vec Sv Grigorije Bogoslov u svojoj Pashalnoj besedi (cita se na Pashalnom
Jutrenju).
Spasenje nije samo pomirenje sa Bogom, to je skidanje i ukidanje samoga greha, izbavljenje
coveka od greha i smrti, osvestenje i obozenje coveka.
Krsna smrt- ukidanje tragedije greha
Covek je stvoren za netruleznost, stvoren da zivi u Bogu. Besmrtnost je bila data coveku kao
mogucnost i ona je trebalo da se ostvari putem njegove stvaralacke slobode, sticanjem Duha. Ali
padom u greh zatvorila se ta mogucnost. Covek je postao smrtan. Pad u greh je kao smrt jer
predsavlja udaljenje od Izvora zivota i besmrtnosti. Greh je pre svega, otpadanje od Boga,
zatvaranje u sebe i samopotvrdjivanje stvorenja. A kroz greh u coveciji svet ulazi smrt (Rimlj 5:12).
U udaljavanju od Boga covecanska priroda se raslabljuje, razlaze. Sveza (veza) duse i tela postaje
labava. Telo se pretvara u tamnicu i grobnicu duse. I neizbezna je smrt, tj razlucenje duse od tela.
Grehopadom je covek postao smrtan, i zaista umire. Odstupnistvo coveka otudjuje od Boga svu
tvar (jer, covek je kao mali mikrokosmos). Smrt je zakon organskog zivota. I umiranje coveka
oznacava njegovo padanje ili uvlacenje u kolovrat prirode. Ali za coveka smrt jeste prtovprirodna i
smrtnost jeste zlo. Smrt ranjava i unakazuje jedino coveka. Dok je u prirodi smrt samo prekid
posebnog postojanja, u covecijem svetu smrt porazava samu licnost. Ali umire ceo covek, jer je
covek organski sastavljen iz duse i tela.. Medjutim, ni dusa ni telo samo po sebi ne obrazuje
coveka. Telo bez duse je les, a dusa bez tela je privid. I zbog toga, razdvajanje duse i tela jese smrt
samog coveka, prekid njegovog celosnog, covecijeg, postojanja. Zbog toga su, kako kaze Sv Jovan
Damaskin, smrt i trulenje tela neko pomracenje lika Bozijeg u coveku. Nasa bogolika krasota
nije samo telo nego ceo covek. U strahu od smrti otkriva se urgozenost covekove celovitosti. Uzas
smrti se ukida samo nadom u vaskrsenje.
Blagodareci Hristu, smrt je ne samo samoraskrivanje greha vec i pocetak vaskrsenja. Smrcu Bog
toliko ne kaznjava koliko leci palu covecansku prirodu. U smrti se covecanska priroda ociscuje i
kao da predvaskrsava. To je opste misljenje Svetih Otaca. To osobito silno izrazava Sv Grigorije
Niski. Sama smrt krije u sebi mogucnost vaskrsenja. Ali ta potencija se realizuje samo u Hristu
Prvencu iz Mrtvih (1 Kor 15:20).
Iskupljenje je pre svega pobeda nad truleznoscu i smrcu, oslobodjenje coveka od robovanja
truleznosti (Rim 8:21), obnova prvobitne celovitosti i postojanosti covecanske prirode. Ispunjenje
Iskupljenja je u Vaskrsenju. Vaskrsenje je moguce samo u Bogu, kroz ponovo sjedinjenje coveka
sa Bogom. Pokajanje samo prekida grehe, ali ne izvodi iz prirodnog stanja ogrehovljnosti tako da
je Adamovo pokajanje posle izgona iz Raja bilo nedovoljno. Jer covek nije samo zgresio, nego je i
pao u truleznost. I zbog toga Bog Logos silazi, postaje covek, prima nase telo, kako bi ljude pale u
trulenost, ponovo vratio u netruleznost i kako bi ih oziveo iz smrti. Telo je zbacilo sa sebe trulez i
obuklo se u zivot. Osnovna misao Sv Atanasija jeste da je samo radi primanja smrti imao i On
telo i samo kroz smrt je bilo moguce Vaskrsenje. To je i vera Crkve.
Tajna Krsta
U poslanici Jevrejima Apostol opisuje iskupiteljsko delo Bogocoveka kao sluzenje Prvosvestenika.
Zrtvoprinosenje Hrista zapocinje na zemlji i ispunjava se na nebu gde je Hristos stao pred Boga za
nas, kao vecni Prvosvestenik. Tako je i smrt na Krstu zrtvoprinosenje, a ne samo zrtva. I prinositi

47

zrtvu ne znaci samo zrtvovati. Smisao zrtve nije samo u odricanju ili lisavanju, nego i u zrtvenoj
sili ljubavi. Zrtva nije samo zrtvovanje vec prinosenje, dar. Zrtvoprinosenje je i svestenodejstvo.
Hristos se ne predaje samo za grehe sveta, nego i radi naseg proslavljenja. Hristos se predaje ne
samo za gresni rod ljudski, no za Crkvu, da bi je ocistio i osvetio, ucinio je svetom, slavnom i
neporocnom (Ef 5:25-27). Sila zrtvoprinosenja je u njegovom ociscavajucem i osvecujucem
dejstvu. Sila zrtve na Krstu je u tome da je ona put slave. U njoj se proslavlja Sin Coveciji i Bog
se proslavlja u Njemu (Jn 13:31). Prvosvestenicka molitva Gospoda Hrista je bila za slavu i zivot:
I slavu koju si Mi dao, Ja sam dao njima (Jn 17:22).
Sila Hristovog umiranja na Krstu nije u tome sto je to nevina smrt, nego u tome sto je to smrt
Bogocoveka. On je primio covecansku prirodu i obnovio u svoj njenoj prvobitnoj neporocnosti i
cistoti. Na Krstu ne umire covek, vec vaploceni Bog, govorio je Sv Kiril Jesusalimski. Moze se reci
da umire Bog, ali po Svojoj covecanskoj prirodi. Zato je to smrt koja vaskrsava!
Spasitelj je govorio da je dosao da baci oganj na zemlju (Lk 12:49-50). Oganj, to je Duh Sveti koji
se izlio na Pedesetnici. To je krstenje Duhom.I krstenje, to je smrt na Krstu i prolivanje krvi. Smrt
na Krstu kao krstenje krvlju u tome se krstio sam Hristos. Krstenje je uvek ociscenje. Ociscenje
citavog roda ljuskog u Drugom Adamu. To je krvno krstenje citave Crkve, celog sveta, citave
tvorevine, kosmosa kroz ociscenje mikrokosmosa (coveka).(kada je Hristos bio proboden potekli
su krv i voda; krv zato sto je bio covek, a voda zato sto je bio vise nego covek). Nekoliko kapi krvi
presazdavaju citav svet, i za sve ljude postaju ono sto je kvasac za mleko, sabirujuci i vezujuci nas
u jedno.
Smrt na Krstu je tajna i ona nema samo moralni nego svetotajinski smisao. To je Pasha Novog
Zaveta. I na Tajnoj Vecei se otkriva taj svetotajinski smisao smrti na Krstu. Evharistija se
ustanovljava pre smrti na Krstu, jer vec u Sionskoj gornjoj odaji Sam Spasitelj daje ucenicima
Svoje Telo i Krv (Lk 22:20). Tajna Vecera nije bila samo simvol, kao sto nije ni Evharistija, to je
istinska Tajna. I Hristos je savrsava kao Prvosvestenik Novog Zaveta. Gospod dobrovoljno uzlazi
na Krst. Ponudivsi Telo Svoje za hranu, On je jasno pokazao da se zrtvoprinosenje Jagnjeta vec
izvrsilojer zrtveno telo ne bi bilo pogodno za jelo kada bi jos bilo zivo. Kada je davao ucenicima
Telo za jelo i Krv za pice, onda je, slobodnom voljom Njegovo Telo vec bilo prineseno na zrtvu. I
krv koja se dobrovoljno izliva za spasenje svih postaje Lek netruleznosti, Lek besmrtnosti i
zivota.
Gospod je stvarno umro na krstu. Ali to je smrt netruleziva i zbog toga se u njoj pobedjuje trulez i
smrt i pocinje vaskrsenje. I Krst postaje zivotvoran, otkriva se kao novo Drvo Zivota. Kako kaze Sv
Jovan Damaskin Bozanstvo Njegovo ostalo je nerazluceno i sa dusom i sa telom, iako je Hristos
umro kao covek i dusa Mu se odvojila od tela. Jer ni dusa ni telo nisu imali sopstveni ipostas mimo
Ipostasi Logosa. A Ipostas Hrista je uvek jedna
Veliko tridnevje smrti su tajanstveni dani ostvarivanog Vaskrsenja. Telom Gospod pociva u
grobu, i Telo se Njegovo ne odvaja od Bozanstva zbog jedne Ipostasi. Po reci crkvene pesme
okusio si od trulezi, ali truleznost uopste poznao nisiSv Damaskin objasnjava da rec truleznost
ima dvojaki smisao. Jedan je da oznacava stradalna stanja coveka (glad, umor i samu smrt) i u tom
smislu Telo Gospoda je trulezno, a drugi smisao je da oznacava razlaganje, nestajanje tela. U tom
smislu Telo Gospodnje nije trulezno i u smrti je ostalo netrulezno. I u toj netruleznosti se Njegovo
telo vec preobrazavalo u stanje slave, a dusa Hrista silazi u ad. Taj nizlazak oznacava prodor u
oblast smrtnosti i trulezi. Taj ad nije mesto gde ce se muciti nepokajani gresnici. Ad je duhovno
stanje i u njemu su duse svih upokojenih. U tom smislu ad se ukida Spasovim dolaskom. Gospod
silazi u ad kao Pobednik, kao Nacelnik Zivota. On silazi u sili i slavi, premda kroz smrt. U adu
Hristos propoveda da bi ih silom Svoga javljanja i reci oslobodio. Drugim recima, silazak u ad je
vaskrsenje sverodnoga Adama.
Vaskrsenje Hristovo obnovljenje sveta

48

U smrti Spasitelja otkrila se nemogucnost da On umre. Svojim silaskom u ad On ozivotvorava

samu smrt. Gospod je Svoje Telo u tridnevju smrti u mrtvom stanju drzao samo toliko da ga
pokaze mrtvim zbog dodira sa smrcu i odmah ga i vaskrsao u treci dan sa znamenjem pobede nad
smrcu (netruleznost i nedostupnost stradanju). U tridnevju smrti netrulezno telo Gospodnje
preobrazava se u telo slave, oblaci se u silu i svetlost. I u Vaskrsenju se ispunjava Vaplocenje jao
javljanje zivota u prirodi covecanskoj.
Vaskrsenje Hristovo je bilo pobeda ne samo nad Njegovom smrcu, nego i nad smrcu uopste. U
Vaskrsenju Hristovom savaskrsava citav rod ljuski (ne u tom smislu da su svi ustali iz grobova jer
smrt i dalje se desava), vec je obesnazena smrt, citavoj covecanskoj prirodi dana je mogucnost i sila
Vaskrsenja. Kako kaze Sv Jovan Zlatousti mi i sada umiremo predjasnjom smrti ali ne ostajemo u
njoj; i to onda vise ne znaci umirati.a ako ce (umrli) posle smrti oziveti, i pri tom u bolji zivot,
ona to vise nije smrt, nego usnuceUkinuta je i osuda na smrt, kako kaze Sv Atanasije.
Sv Grigorije Niski ukazuje na svezu Krsta i Vaskrsenja. Vaskrsenje je posledica i plod smrti na
Krstu. Sv Grigorije podvlaci dva momenta: neraskidivost ipostasnog jedinstva u kome su sjedinjeni
dusa i telo Hrista (i za vreme smrtnog razdvajanja), i savrsena bezgresnost Spasitelja. Nasoj prirodi
je bilo svojstveno razdelenje duse i tela u smrti. No Hristos je ponovo Bozanstvenom silo sastavio
to razdeljeno i doveo u neraskidivo jedinstvo. To i jeste Vaskrsenje. Sjedinjava se radi toga da bi se
rodu ljuskom vratila prvobitna blagodat i da bismo mi usli ponovo u vecni zivot. Kao sto je smrt u
jednome usla u sav rod ljuski, tako se i Vaskrsenje kroj Jednog rasprostranjuje na sav ljudski rod.
U spasenju je neophodno razlikovati izlecenje prirode i izlecenje volje. Niko ne moze sebe da
izuzme od sile vaskrsenja. Ali sama volja coveka ne moze da bude isceljena na silu. Volja coveka se
leci samo u podvigu i u slobodi. Duzan je covek da se odrekne sebe, da izgubi zivot svoj radi
Hrista, da uzme krst svoj i za Njime ide.
Sila Krstenja
Sta je hriscanski podvig? To je sledovanje Hristu, sledovanje na Njegovom krsnom i stradalnom
putu, sledovanje cak do smrti, ali pre svega sledbenistvo u ljubavi. Ne moze da zivi u Hristu i ozivi
sa Hristom onaj ko sa Njim ne umre.
Hriscanski zivot pocinje novim radjanjem vodom i Duhom.
Simvolika Krstenja je slozena i mnogoobrazna. Krstenje se vrsi u ime Svete Trojice. Krstenje je
oblacenje u Hrista (Gal 3:27). Prizivanje Trojice je neophodno jer izvan Trojicnog ispovedanja
nemoguce je poznati Hrista. Simvolika krstenja je simvolika smrti i vaskrsenja. (citaj Kol 2:12 i 1
Kor 12:13).
Pri krstenju dolazi i do duhovnog preporoda koji pretpostavlja veru (2 Kor 3:18; 4:10-11; 14; 5:1-2;
2). Krstenjem sticemo i podviznistvo, umiranje sa Hristom i vaskrsenje kao uvodjenje u punotu
slave. U saumiranju sa Hristom covek i ozivljava. Svi ce vaskrsnuti ali ce se samo kod vernika i
podviznika ono pokazati kao vaskrsenje zivota i takav ne dolazi na sud nego je presao iz smrti u
zivot (Jn 5:24).
Svako mora da za samog sebe opravda predstojecu mu besmrtnost. Punota zivota je beskrajno veca
od same besmrtnosti. U svakome treba da se uoblici Hristos. Hristos je glava, vernici su Njegovi
udovi, i svako moze da poveruje i ozivi u Njemu. Kiril Jerusalimski istice da u kupelji Krstenja mi
simvolicki umiremo kroz podrazavanje, ali spasenje biva u samoj stvarnosti. Kroz podrazavanje
imamo udela u Njegovim stradanjima, da bismo zadobili spasenje u stvarnosti.
Sv Grigorije Niski govori jos odredjenije. U krstenju postoje dve strane. Krstenje je i rodjenje i
smrt. Obicno rodjenje zavrsava smrcu. Neophodno je bilo iznaci novo rodjenje koje bi bi vodilo u
besmrtan zivot. U Krstenju covek ne vaskrsava nego se samo oslobadja od prirodne necistote i
neizbeznosti smrti Krstenje je pocetak a vaskrsenje je kraj. Sveti Grigorije podvlaci neophodnost
stvaralackog cuvanja i jacanja blagodati Krstenja. Jer u Krstenju se ne pretvara i ne preobrazava
samo priroda coveka nego i njegova volja koja pri tome ostaje slobodna. U ukoliko se kroz podvig
dusa ne ociscuje, od Krstenja kao da ne ostaje ni traga, preobrazenje se nije desilo, nista se nije

49

izmenilo..Medjutim, blagodat krstenja silazi bez obzira na coveka ali ona u coveku ne dejstvuje
nasilno. Krstenje je tajanstveno saumiranje sa Hristom, ono moze biti samo dobrovoljno i slobodno.
Tako se u Krstenju odrazava smrt na Krstu. Krstenje je istovremeno i smrt i rodjenje, vreme smrti i
vreme radjanja, po recima Sv Kirila Jerusalimskog.
BESMRTNOST DUSE
Prolegomena
Da li su Hrsicani obavezni da veruju u besmrtnost ljudske duse? Etjen Zilson kaze da je to
hriscanstvo bez besmrtnosti duse zamislivo..ali je sasvim nezamislivo bez vaskrsenja coveka.
Opste rasireno ucenje II veka je bilo poricanje (prirodne) besmrtnosti ljudske duse. Ovakvo
shvatanje nije ni kasnije potpuno napusteno. Po misljenju Anders Nigrena naglasak je trebalo da
bude na vaskrsenju tela a ne na besmrtnosti duse. Jedan anglikanski erudita iz 17-og veka,
Henri Dodvel, napisao je pomalo zbunjujucu knjigu. Na osnovu Svetog Pisma i dela ranih Otaca
on dokazuje da je u osnovi dusa smrtna a biva obesmrcena po Bozijem blagovoljnju, primajuci ili
vecnu kaznu i muku ili pak vecnu nagradu svojim sjedinjenjem sa Bozanskim krstenjskim Duhom.
Tu je dokazano da od vremena Apostola niko osim episkopa nije imao vlast da daje i predaje ovaj
Bozanski obesmrcujuci Duh.
EVANGELIJE VASKRSENJA
Smrt jeste katastrofa za coveka. Covek je i telesan i duhovan. Za nekeje propoved o Krstu i
Vaskrsenju predstavljalo ludost i bezumlje. Jelini su oduvek osecali neku odvratnost prema telu.
Dozivljavali su telo kao tamnicu. Oni su tezili razovaplocenju. Zato su smatrali da bi opste
vaskrsenje u telu znacilo i dalje utamnicenje. Kels je, npr, ismejavao veru u vaskrsenje, a Hriscane
je nazvao teloljubivi rod. Isto je mislio i veliki Plotin koji je smatrao da je istinsko probudjenje
vaskrsenje iz tela, a ne vaskrsenje u telu. Jelini su telo odbacivali kao izvor i orudje zla. Greh je za
njih oznacavo samo oskvrnjenje od koje je nehophodno ocistiti se.
Ovde Otkrivenje Hristovo donosi i poimanje same ideje tela. Od samog pocetka crkva je
odbacivala doketizam kao sablazan koja dolazi od antihrista (1 Jovan 4:2-3). Apostol Pavle govori
o iskupljenju tela naseg (Rim 8:23) i da necemo da se svucemo, nego jos obucemo, da bi zivot
progutao ono sto je smrtno (2 Kor 5:4). Ovakva propoved se javlja kao antiteza Plotinovoj tezi.
Sveti Jovan Zlatousti komentarise reci Sv Apostola Pavla i kaze da mi ne zelimo da skinemo telo
vec truleznost, smrt. Jedno je telo, a drugo je smrt. Telo je trulezno, no telo nije truleznost. Telo je
smrtno, kaze on, no telo nije smrt. Telo jeste delo Bozije, a truleznost i smrt su uvedeni grehom.
Ono sto je tudje sto zelimo da zbacimo je truleznost, a ne telo. Dolazeca smrt ne unistava telo, vec
za telo priraslu truleznost i smrt. (O vaskrsenju mrtvih). Sv Atanasije Veliki kaze da poput semena
bacenog u zemlju, mi ne propadamo kaa umiremo, vec cemo, buduci zasejani, vaskrsnuti.
No, vaskrsenje nije samo puki povratak niti ponavljanje, niti vecno vracanje, kako su to ispovedali
stoici. Vaskrsenje je istinsko obnovljenje, preobrazanje i vaspostavljenje svekolke tvari. U
vaskrsenju ce biti korenita promena, ali ce pojedinacna licnost, ipak biti sacuvana.
Dalje, da protumacimo razlikovanje tela dusevnog i tela duhovnog koje navodi Sv Ap Pavle.
(vidi Fil 3:21). Pomenimo veliko tridnevlje smrti. Toga dana, tj u Svetu Subout praznujemo
Bozansko telesno pogrebenje nasega Spasa Isusa Hrista i Njegov silazak u ad kojim je rod nas
izveden iz truleznosti i presao u zivot vecni. To je bio sam dan spasenja. Ovo je dan kada je Sin
Bozji otpocinuo od Svojih dela. Telo ponizeno je bilo pogrebeno, a telo proslavljeno je ustalo iz
Groba.
Razlucenje duse sa telom se nikad ne zbiva u potpnosti, tu uvek postoji i nastavlja se neka veza.
Hristova smrt ni u jednom trenutku nije prestala da bude zivotvorna sila Njegovog tela. Tako je
Njegova smrt bila nalik na usnuce. Tada se pokazalo da smrt coveka jeste samo san. Gospod je
stvarno umro, ali u Njegovoj se smrti projavila sila Vaskrsenja koja se krije u svakoj smrti. Na

50

Njegovu se smert moze primeniti prica o psenicnom zrnu (Jn 12:24).

(citaj 1 Kor 15:43-44- postoji telo dusevno i telo duhovno)
U smrti Gospoda taj rast zna zbio se u tri dana: u tridnevlju smrti.
Vaskrsenje Hristovo je bilo pobeda ne samo nad Njegovom spostvenom smrcu, vec i nad smrcu
uopste. U Njegovom Vaskrsenju sva covecanska priroda savaskrsava s Njim (znaci, smrt je izgubila
moc nad covekom). Ako Hrisots nije usao, uzalud je vera vasa; jos ste u gresima svojim (1 Kor
15:17).
Sveopste vaskrsenje je dovrsenje Hrisotovog Vaskrsenja. Na kraju istorijskog vremena nastace
vecno Carstvo, tj. zivot buduega veka. Tada ce nam se oktriti Blagoslovena Subota, istinski dan
odmora, tajanstveni Sedmi dan Stvaranja. Mi ga cekamo, no on je za nas jos uvek nepojmiv, ali
zalog je dat: Hristos vaskrse!
O POCASTI GORNJEGA PRIZVANJA
Da nas slava plasi vise i od same zalosti da se videti iz toga sto se tegobnim putem, Hristovim
uskim putem stize u slavu. Hristos je rekao da sledimo Njegov primer, da zivimo kako je On ziveo,
da budemo savrseni kao sto je Otac savrsen, da se odreknemo sebe, uzmemo svoj krst i idemo za
Njim, i da ce sluga Hristov biti tamo gde i on. Tezak je to put.
U Hristu, Bogocoveku, otkriva se smisao covekovog bitovanja i taj smisao se i ostvaruje, covekovo
naznacenje se ispunjava. Sin Boziji postade Sin Coveciji, da bi i covek postao sin Boziji
govorio je Sv Irinej Lionski. U tome i jeste spasenje covekovo.
Hriscanstvo je pre svega Evangelije spasenja vera u Spasitelja, Iskupitelja. Spasenje se savrsava
jos u Vaplocenju Logosa. Jer Vaplocenje je Otkrivenje Zivota. Ali Hristos nas ne spasava svojim
zemaljskim zivotom, vec Svojom smrcu. Ali On nam donosi ne samo oprostaj nego i slavu. Smrt se
pretvara u Vaskrsenje. I posle Vaskrsenja slede Vaznesenje i Sedenje sa desne strane Oca. U tome je
Hristos Prvenac i tamo uvodi sam rod ljudski. (citaj Ef 2:4-6). Ta slava nije neki suvisak, ta slava u
koju rodi ljudski uvodi Hristos je u stvari smisao covekovog bitovanja. U toj slavi je cilj samog
Stvaranja (citaj Ef 1:4).
Covek je sazdan po ikoni (obrazu) Bozijoj (1 Mojs 1:26-27). Sta to znaci? Sveti Oci su ukazivali na
um i slobodu. Znaci imati sposobnost zivljenja u Bogu, upodobljenja Bogu.
Hristos je nas Zivot. Taj Zivot se u nama otkriva Duhom Svetim kroz darove Duha. Duhovno
ozivljenje coveka jeste njegovo osvestenje. Osvestenje jete obozenje. Primajuci darove Duha
postajemo pricasnici Bozanstva. To se ostvaruje u Crkvi koja je Dom Boziji, Dom Duha Svetoga,
Telo Hristovo, organizam bogocovecanskoga zivota.
Taj zivot se ostvaruje u Svetim Tajnama. Sve Svete Tajne su osvestujuca dejstva. Svi su prizvani na
osvestenje. U tome jeste smisao Hriscanstva. Svi su prizvani na svetost, na sticanje Duha.
Od Duha Svetoga dolaze darovi (vere, molitve, ljubavi itd). Priopstenje Duhu ima svoje stupnjeve i
mere. Ali na njega su prizvani svi. Prvi i osnovni momenat setosti se naziva harizmatskim
(blagodatnim) momentom. To je to priopstenje Duhu.
Svetost je od Svetoga, od Boga, to je dar, tj. blagodat. Iako je to dar, dara nema bez dela. I otuda
drugi momenat svetosti koji mozemo nazvati podviznickim. To je momenat podviznistva i
stvaralastva, dragovoljnog podviznistva iz ljubavi, ne iz straha. Blagodat dejstvuje u tajni
slobode. Bog, po Svojoj ljubavi, trazi od nas ljuba i na Ljubav treba odgovoriti ljubavlju.
Osvestenje nije od della, vec je dar, i zato treba da bude prihvaceno u slobodi, to jest u ljubavi.
Tako se sjednjuju podviznicki i harizmatski (blagodatni) momenat. Kako je govorio Sv Grigorije
Bogoslov: Vrlina nije samo dar velikoga Boga Koji postuje Svoju ikonu, vec je za nju neophodno
i nase stremljenje; niti je, pak, ona plod iskljucivo blagovoljenja srca, vec je neophodna i svevisnja
sila.
I sve se savrsava u ljubavi koje je i pocetak i vrhunac podviznistva i sila podviznistva to je
uzviseniji put (1 Kor 12:31). Prva zapovest jeste zapovest: Ljubi Gospoda Boga svoga. To je vise
od ljubavi. To je zivot.

51

O neophodnosti stremljenja ka Bogu, bogoopstenju, govorili su i apostoli i hriscanski podviznici i

mistici. Mozemo to reci i za monaski podvig. Odricanje je ljubav i ono ima smisla kada je
motivisano ljubavlju. Odricanje mora biti motivisano ne samo u negativnom vec i u afirmativnom
smislu Hrista radi.
Hriscanski podvig se ostvaruje kroz povinovanje volji Bozijoj. Neka bude volja Tvoja! To je
krajnja mera ljubavi.Ispravljanje samovolje. Govoreci o cistoti mozemo reci da je cistota i
pozitivan i negativan pojam. Negativan pojam kada govorimo o cistoti OD sveta i OD zloga, OD
strasti, OD briga itd., a kao pozitivan pojam ona oznacava sabiranje duse, njenu trezvenost i
celovitost, unutarnji mir i pokoj duse. To je moguce jedino kroz ljubav. Tako se poslusnost
poistovecuje sa cistotom i sve biva prozemot ljubavlju.
Moramo reci da svetos nije heorizam, vec podvig sticanja Duha Svetoga. Dusa se ne osvestava
silom podviga, vec silom blagodati Bozije.
Osnovni momenat PRAVEDNOG zivota je molitva. To je neprestano secanje na Boga. Molitvom
se razbuktava ljubav. Molitva stalno otkriva nove razloge za ljubav prema Bogu. Molitva je
mnogovrsna i ima svoje stupnjeve. Mora da svedoci o ljubavi prema bliznjemu jer se po tome vidi
ljubav prema Bogu. Sav hriscanski zivot mora biit zajednicki zivot, zivot zajednicenja. Ovaj
motiv je narocito izrazen u duhovnom podviznistvu kod Sv Vasilija Velikog a zatim kod Prep
Teodora Studita. Gospod poziva na opstezice, govori Prep Studit. Primer dvanaestorice ucenika koji
su obrazovali svoje bratstvo. Za hrsicanina je njegov bliznji ne samo drugi hriscanin nego i
Samarjanin. Hrsicanin mora da postane ljubav i da se ljubav iz njega izliva. Jer i Bog ne ceka da Ga
mi prvi zavolimo vec je On prvio zavoleo nas. Ta ljubav se projavljuje pre svega u molitvi, u
spominjanju svih. Ali molitva nije jedino delo ljubavi. Milostivost i milosrdje je takodje vazno.
(citaj Mt 25, 35,40). Prepoznati Hrista u bliznjemu znaci postati pricasnik Njegove spasonosne i
milosrdne ljubavi.
U Svetima mi postujemo Hrista Koji se u njima uoblicio. U hriscanskom zivotu postoje stupnjevi, i
mi pravednike postujemo kao one koji su dostigli najvise stupnjeve. Samo je jedan ideal
hriscanskog zivota - svi su pozvani na svetost i osvestenje, na zivot u Hristu. Ali postoje stupnjevi u
njegovom ostvarivanju. Vaznije unutarnje stremljenje nego forma podviga.
Bog je sazdao coveka da bi Ga covek kroz svoja dela javljao. Tako da svetli svetlost vasa pred
ljudima. (Mt 5:16).
U SVETU VEC DEJSTVUJE TAJNA VASKRSENJA (BESEDA U DAN SVETLOGA
HRISTOVOGA VASKRSENJA)
Vaskrse Hristos i nijednoga u grobu..ove reci zvuce smelo jer mi, ljudi, i dalje umiremo. Sv
Jovan Zlatousti ovako govori: Istina, mi i danas umiremo nekadasnjom smrcu, ali vise ne ostajemo
u njoj, a to onda vise ne znaci umreti. Sila i stvarnost smrti jeste u tome da umrli vise nema
mogucnosti da se vrati u zivot. Ali, ako on, i posle smrti, moze da ozivi i to, pri tom, u bolji zivot,
onda to vise nije smrt nego usnuceSila smrti je razorena, vlast truleznosti je ukinuta. I citav svet
vec predvaskrsava i obnavlja se u Hristovome Vaskrsenju. Rod ljudski se u netruleznost oblaci. Iz
ovoga se radja osecanje vecne radosti. Neka se niko ne boji smrti jer nas oslobodi Spasova smrt.
Ja sam Prvi i Poslednui, i Zivi. I bejah mrtav, i sada sam ziv u vekove vekova. Amin. I imam
kljuceve od ada i smrti. (Otkr 1:17-18).
BOGOSLOVLJE CRVKE ISTOCNIK SPASENJA
Crkva jeste potomstvo Duhovnoga Adama i u njenoj istoriji se upotpunjava i ispunjava Njegovo
iskupiteljsko delo, procvetava i razbuktava Njegova ljubav. Crkva jeste ispunjenje Hrista i po
recima Sv Jovana Zlatoustog Glava ce se ispuniti tek onda kada se Telo bude upotpunilo.
Konavno ispunjenje Crkva ce dostici u vaskrsenju mrtvih i u zivotu buducega veka. O tom

52

ispunjenju svedoci Otkrivenje Ap Jovana: Evo Skinije Bozije medju ljudima, i On ce stanovati sa
njima, i oni ce biti narod Njegov, i Sam Bog bice sa njima. (Otkr 21:3)
CRKVA NJENA PRIRODA I ZADATAK
Saborni (katolicanski) um
Formalno odredjenje Crkve nisu dali ni Sveti Oci ni Vaseljenski Sabori. Sveti Oci se nisu mnogo
bavili ucenjem o Crkvi jer je preslavna stvarnost Crkve bila njima ocigledna. Ovo objasnjava
cinjenicu da ni kod Origena, ni kod Sv Grigorija iz Nisse pa cak ni kod Sv Jovana Damaskina nema
zasebnoga poglavlja o Crkvi. U svakom slucaju, bogoslovlje Crkve je jos u nastajanju. Mozemo
reci da sama priroda Crkve pre moze da bude opisana nego tacno definisana. Ovo moze biti
ucinjeno jedino unutar Crkve, sto znaci da ce biti uveriv jedino za one koji su u Crkvi. Jer, Tajna se
poima jedino verom.
Nova Stvarnost
Jelinski naziv .(sto je jelinski prevod jevrejske reci GAHAL)-(vidi poledjinu strane 20, tj 416,
podvuceno flomasterom) koji su prvi Hriscani preuzeli da bi oznacili onu Novu Stvarnost ukazuje
na ono sto Crkva uistinu jeste. Ovaj naziv je oznacavao oragansku neprekinutost dva Zaveta.
Crkva je istiniti Izrailj, novi Izabrani narod Boziji, rod izabrani, narod sveti, narod zadobijeni (1
Petr 2:9), verni Ostatak izabran iz starozavetnog, neposlusnog naroda. I svi narodi zemlje trebalo je
da budu pribrojani ovom Novom Narodu Bozijem (ovo je glavna tema Poslanica Rimljanima,
Galatima i Efesima 2).
Vec u Starom Zavetu rec..stavljala je naglasak na jedinstvu Izabranog naroda koje je bilo
ukorenjeno u Bozjem izabranju.
Hriscanstvo je od samog pocetka postojalo kao zajednica. Biti Hriscanin je znacilo pripadati toj
zajednici. Licno ubedjenje ili pravilo zivota ne cini coveka Hriscaninom (jedan Hriscanin nijedan
Hriscanin). To je APOSTOLSKA zajednica koju je ustanovio Sam Gospod Isus dok je ziveo na
zemlji. On je izabrao Dvanaestoricu apostola (poslanika) koji su imali a ispune zadatak a za taj
zadatak On im je dao vlast. Oni su bili svedoci Gospodnji. Osnovno svojstvo prvobitne Crkve
Bozije u Jerusalimu bilo je zajednicarenje sa Apostolia. (Dela 2:42)(pogledaj poledjinu 20-e strane
gde je rec podvucena markerom)
Prvi dokaz zajednicenja je ljubav. Hriscani su ujedinjeni ne samo jedni sa druima, vec oni, pre
svega, jesu JEDNO-U HRISTU. Posto je zajednicenje u Njemu onda je ljudsko zajednicenje
moguce. Srediste jedinstva jeste Gospod, a sila koja savrsava to jedinstvo jeste DUH SVETI.
Dakle, to jedinstvo dolazi svise. Crkve nije ljudska vec Bozija zajednica koju je Bog ustanovio kroz
Isusa Hrista. Sustina Crkve nije od ovoga sveta.
Hristo je Glava ove zajednice. On nije iznad Crkve. Crkva je u Njemu. Sustina je u tome da je
Hriscanska Zajednica, svetotajinska zajednica, zajednicenje u Svetinjama, to jest u Duhu
Svetome.Jedinstvo Crkve se ostvaruje kroz Svete Tajne: kroz Krstenje i Evharistiju, kroz dve
zajednicke Svete Tajne Crkve.
Crkva kao celina jeste SVETA. To je dar. Svetost dolazi od Boga. Svetost je dostupna pojedincima
iskljucivo u zajednici Duha Svetoga. Strogo govoreci Mesijanska Zajednica koju je sabrao Isus pre
Njegovog Strdanja i Vaskrsenja. To je bilo navecerje ispunjenja jer Duh Sveti jos nije sisao. Silazak
Svetoga Duha je bio najvise otkrivenje. Dolazak Duha je zavisio od odlaska Sina. Pedesetnica je
bila misticno osvestenje, krstenje cele Crkve koje je savrsio Gospod, On je nisposlao Duha od Oca
kao zalog u nasa srca. Duhom Svetim Hriscani se sjedinjuju u Jedno Telo, Telo Hristovo.
U savremenom recniku mozda je pojam organizam najbolji prevod reci.(vidi poledjinu 21
strane, podvuceno markerom), u smislu u kojem je tu rec upotrebljavao Sv Ap Pavle.
Crkva jeste Telo Hristovo zato sto ona jeste Njegovo upotpunjenje. Sv Jovan Zlatousti kaze:Crkva
je upotpunjenje Hristovo na isti nacin na koji glava upotpunjuje telo, a telo se upotpunjuje glavom.

53

Vaplocenje se upotpunjuje u Crkvi. Blazeni Augustin cesto koristi rec celi Hristos koji je i u glavi
i u telu Crkve.
Osnovna misao u svim ovim tvrdnjame jeste da su Hriscani kljuceni u Hrista i Hristos obitava u
njima. Ovo prisno jedinstvo cini Tajnu Crkve. U Crkvi Sam Vaskrsli Hristos prisustvuje u
iskupljnom svetu. Ili kako rece Karl Adam: Hristos Gospod jeste pravo Ja Ckrve.
Sto se tice svestenstva, ono ne pripada samo Crkvi kao instituciji, ono je STRUKTURNO svojstvo
Crkve. Svestenosluzitelji su predstavnici Samoga Hrista, a ne vernika i kroz njih Hristos ostvaruje
Svoje svestenicko sluzenje. Hristo je jedini istiniti Svestenik Crkve, ostali su samo sluzitelji
Njegovih Svetih Tajni. Oni UMESTO Njega stoje pred zajednicom, svestenstvo je sluzba
JEDINSTVA.
Postoji jos uzvisenije sluzenje, a to je ostvarivanje vaselenskog i sabornog jedinstva citave Crkve u
prostoru i u vremenu. To je episkopsko sluzenje i funkcija. Episkop s jedne strane ima vlast
rukopolaganja i kao takav je sazdatelj crkvenog jedinstva. U episkopatu Pedesetnica postaje
vaselenka i neprestana, a u episkopatu Crkve obezbedjuje se jedinstvo Crkve u prostoru.
Apostolsko Prejemstvo cuva misticnu istovetnost Tela kroz Vekove.
Ideja organizma mora da se dopunjuje idejom SIMFONIJE LICNOSTI, jer Hriscanska zajednica ne
sme da se izopaci u bezlicnost. Svako ostaje licnost za sebe i u svaom se zrcali Tajna Svete Trojice.
U ovome je sustina pojma katolicnosti (sabornosti). Dakle, iako je Crkva jedan oranizam u njoj
postoji simfonija licnosti.
I jos nesto: zivot Crkve je dvostruk; istovremeno i na Nebu i na zemlji. S jedne strane Crkva je
vidljiva istorijska zajednica, ali je istovremeno i Telo Hristovo. Ona je i Crkva iskupljenih i Crkva
gresnika. Na istorijskom planu nije dostignut nikakav krajnji cilj. Ali, krajnja stvarnost se vec
otkrila i javila. Svetotajinsko ovde znaci nista manje nego eshatolosko. Eshatolosko ne znaci ono
poslednje u vremenskom sledu vec ono krajnje, tj. presudno. Vidljiva zajednica slabih ljudi jeste
organizam Bozanske Blagodati.
Nova tvar
Koji je prvenstveni zadatak istorijske Crkve? To je objavljivanje sveta koji ce doci. Crkva svedoci o
tom novom zivotu koji je javljen u Hristu. Taj novi zivot se ostvaruje i recju i delom, pokazivanje
vere delima.
Crkva ne samo da misionari i priziva ljude vec ih i uvodi u ovaj Novi Zivot obracenjem. Obracenje
je novi pocetak nakon cega sledi proces uzrastanja. Hriscanin mora da postane nova tvar jer Bog
trazi celog coveka, korenitu promenu, u svetu, ali ne od sveta.
Istorijske antinomije
(ANTINOMIJA: 1.PROTIVRECNOST ZAKONA SA SAMIM SOBOM TAKO DA GA OBE STRANKE MOGU TUMACITI U SVOJU
KORIST)

Istorijski neuspesi Crkve ne pomracuju krajnji karakter njenoga zadatka. A krajnji zadatak Crkve
jesu antinomija. Radi se o stalnom ukazivanju na ono sto ce doci. Od samog pocetak Crkva se ILI
potpuno povukla i odvojila od sveta, ILI je trebalo da pokusa da ohristovi svet. U istoriji Crkve mi
primecujemo oba resenja: prvo resenje se upraznjavalo uglavnom u monastvu. Drugo resenje bio je
osnovni pravac koje su se drzali Hriscani i na Zapadu i na Istoku. Medjutim, i jedno i drugo resenje
se pokazalo kao neuspesno. Hriscanstvo nije individualisticka religija i ne brine se samo za
spasenje duse. Hriscanstvo jeste Crkva, Zajednica, Novi narod Boziji. Ne moze se sluziti dvojici
gospodara jer je to najgore resenje i nema kompromisa. Hriscani treba ILI da odu iz sveta u kome
postoje drugi gospodari (bilo car ili mamon ili nesta drugo) i u kome ne vlada evangelsko vec
drugacije pravilo i cilj zivota, ILI da nastoje da preobrazavaju spoljasnji svet i da ga pretvaraju u
Carstvo Bozije.
Postoji unutarnja doslednost u svakom od ova dva programa. Hriscani su izgleda prinudjeni da
hode razlicitim putevima. Jedinstvo hriscanskoga zadatka je razoreno. U Crkvi se javlja unutarnji
raskol: nenormalna podvojenost monaha (kao elite posvecenih) i svetovnjaka. U konacnom
54

ishodu, ovo je samo simptom krajnje antinomije. Za ovaj problem nema istorijskog resenja, ono
pripada buducem veku. Svaki od ova dva programa je samoprotivrecan. Prvom programu je
svojstveno SEKTASKO iskusenje (svet se naprosto gubi iz vida). S druge strane, svi pokusaji
neposrednog ohristovljenja sveta doveli su do akutnog POSVETOVNJACENJA samog
Hriscanstva.
U nase vreme svesni smo da ne mozemo sve da obratimo u vaselensko monastvo, kao ni da
ostvarimo hriscansku vaselensku Drzavu. Crkva i dalje bituje u svetu kao strano telo i ta napetost je
velika. Ono sto mozemo da uradimo jeste da obnovimo poimanje prirode i sustine Crkve.
SABORNOST (KATOLICNOST) CKRVE
Bogocovecansko jedinstvo i Crkva
Hristo je pobedio svet. U cemu se sastoji ova pobeda? U tome sto je On osnovao Svoju Crkvu.
Postavio je osnove nove tvari. Duh Sveti je sisao na Crkvu da bi boravio sa nama za svagda.
Izvan Crkve nema spasenja zato sto SPASENJE JESTE U CRKVI.
EVAHRISTIJSKO VDJENJE SVETA (Mitropolit Jovan Ziziulas)
Pravoslavna teologija je u stvari evharistijska teologija, doksologija (slavoslov) Bogu. Jer u
Pravoslavlju Crkva zivi u Evharistiji i kroz Evharistiju.
Ali sta to znaci za danasnjeg coveka? Sta Sveta Evharistija (Liturgija) danas moze da pruzi
savremnom coveku? Jer Crkva sve manje interesuje savremenog coveka. Zapadna civilizacija naglo
se dehriscanizuje i uveliko je svesna problema sekularizacije. Zapadno predanje deli svet na
sveto i svetovno i to ga odvodi jos vise u probleme.
U takvoj situaciji pravoslavni liturgijski zivot nam pruza nadu zato sto pravoslavno evharistijsko
vidjenje sveta i istorije jeste vidjenje koje ne deli sudbinu filosofskih i teoloskih sistema.
Pravoslavni liturgisjki zivot ima posebno vidjenje i sveta i coveka i istorije koje prenosi u
savremeni zivot.
Veoma je vazno kako mi zamisljamo Svetu Evharistiju (ako zelimo da govorimo o jednom
evharistijskom vidjenju sveta). Pa evo kako;
-evharistija u nasoj svesti je obicno vezana za ispoljavanje pijetizma koji Svetu Evharistiju
posmatra kao OBJEKT, kao STVAR i kao SREDSTVO ispoljavanja nase poboznosti. Medjutim,
drevno shvatanje ne vidi u njoj stvar, nego kat, LITURGIJU (lit-urgija znaci OPSTE
ZAJEDNICKO I JAVNO NARODNO DELO). Dakle, liturgija znaci akti i radnju crkvenog
SKUPA (sinaksis-a), tj. opstu, katolicansku (sabornu) projavu i manifestovanje celokupne Crkve,
a ne samo vertikalnu vezu svakog pojedinca sa Bogom. Na Svetu Liturgiju trega gledamo kao na
Samog Hrista koji spasava coveka i svet. Dakle, osnovana karakteristika Svete Evharistije lezi u
tome da je ona crkveni skup (sinaksis) i crkveni akt (praksis) i sto se u njoj i kroz nju sagledava i
rekapitulira i dozivljava celokupna Tajna Hristova spasenje sveta.
Tek ako ovako pristupimo Liturgiji otkrice nam se ono posebno Pravoslavno Liturgijsko vidjenje
sveta i istorije koje je sadrzano u Liturgiji.
Sveta Liturgija je najpozitivnije, na delu pokazano prihvatanje sveta i sve tvari. Svaki vernik na
Liturgiju donosi i sebe i svet. Donose svoje potrebe i mole za njih (za blag i dobar vazduh i
vetrove, za izobilje plodova zemaljskih.za one koji plove, putuju, za bolesnikeitd). Na Svetoj
Liturgiji se svrsava jedno kretanje, jedan pokret (pa i pronosenje tasa kroz crkvu) da bi na kraju
vernici bili pozvani da ponovo u miru izidju iz hrama u svet. Kada svet ulazi u hram on ulazi bas
zato da ne ostane vise onakav kakav je. Evharistija je lek besmrtnosti po recima Sv Ignjatija
Antiohojskog jer svojim prihvatanjem sveta Evharistija u stvari stoji protiv njegove propadljivosti.
Evharistija svet osvecuje i iuznosi ka Tvorcu, zato kaze: Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseci od
svega i za sve. Za evharistijsko vidjenje tvari, svet nikada nije prestao da bude SVET BOZIJI. I
jos se ukazuje na to da sve t mi jesmo i sto cinimo i sto nas zanima u ovom svetu, sve to trebada
prozdje kroz ruke svestenodejstvujuceg liturgosa (episkopa ili svestenika) kao prinos i uznos

55

Bogu. A zasto? Zato da bi POSTALO ono sto STVARNO JESTE, a sto greh unakazuje i kvari. Taj
paradoks istovremeno i potrvdnog i odrecnog stava prema svetu od strane Svete Liturgije, to jeste
preobrazenje sveta, koje sve ne unistava; preporod sveta koji ne stvara sve ex nihilo; obnovljenje
sveta koje ne predstavlja obnovu iz samog pocetka to u stvari i jeste u Evharistiji ono javljanje u
prostoru i vremenu Tajne samoga Hrista.
Zapad cini dvojenje i rascep izmedju prirodnog i natprirodnog. No danasnjem coveku to je tesko i
nemoguce prihvatiti. Ta dihotomija je nasledje zapadne teologije. Od coveka se trazi da potpuno
odbaci ili prihvati nadprirodno sto on ne moze, te ga cas prihvata a cas je prema njemu ravnodusan
(sto mu namece svakodnevni zivot). Medjutim, za jedno liturgijsko vidjenje sveta ne postoji
prirodno i natprirodno. Postoji priroda i tvorevina kao jedinstvena realnost koja dolazi od Boga i
koja se prinosi Bogu. Postoji putpuni susret, DO POISTOVECENJA nebeske i zemaljske realnosti.
U tome susretu Bog, u Licu Sina i sedi gore s Ocem i s nama je nevidljivo prisutan. Na taj nacin
Sveta Evharistija pruza mogucnost izbavljenja coveka od jedne dihotomije, zbog koje savremeni
covek dolazi u opasnost da odbaci Boga, jer je njegova zapadna teologija stavljala Boga u neku
sferu koju covek nije vise mogao da shvati.
Dakle, rekli smo dan na Svetog Evharistiji covek nalazi ocuvanje svoje celosnosti. No to nije sve.
Sveta Evharistija nije prostor jednog vertikalnog susreta pojedinca sa Bogom nego je ona
ZAJEDNICKA (kinoniki, socijalna) I CRKVENA (eklesijalna) pojava. (grcka rec Crkva ekklisia znaci: sabranje-sabor-zajednica). U Evharistiji sve ono sto vernici cine izvan Litugrije
ponaosob (kao molitva, vera, ljubav, milostinja itd), prestaje da bude MOJA manifestacija i pretvara
se u NASU manifestaciju. Tako da sav odnos coveka sa Bogom postaje odnos Boga sa Svojim
narodom.
Na ovaj nacin covek prestaje da bude individua i biva shvatan kao LICNOST. Covek nije sredstvo
za ostavrenje nekog cilja, nego je on cilj sam po sebi i samo u zajednici sa Bogom i drugima nalazi
svoje opravdanje.
Sta biva kada covek ode sa Liturgije otpusten u miru i vrati se u svet? Kakav znacaj za socijalni i
moralni zivot ima Sveta Liturgija? Sveta Liturgija otkriva pavi smisao moralnog zivota.
Zapadna teoloska tradicija pretvorila je etiku u sistem pravila o ponasanju. Tako su ljudi pretvoreni
u forme koje se uzajamno kopiraju. U tom slucaju moralno ponasanje dobija ZAKONSKI
(juridicki) karakter i odnos coveka sa Bogom postaje JURIDICKI, kao sto ga je oduvek i shvatao
Zapad.
Nasuprot ovakvoj zapadnoj tradiciji, pravoslavni evharistijski pogled na svet ne podnosi
autonomiju morala. U pravoslavnom liturgijskom zivotu moralnost ne izvire iz pravnicnog
(juridickog) odnosa sa Bogom, nego iz jednog PREOBRAZENJA I OBNOVLJENJA coveka i sve
tvari u Hristu tako da se svaka moralna naredba shvata kao POSLEDICA tog sakramentalnog
(svetotajinskog) preobrazenja. Moralno vladanje je produzenje liturgijskog preobrazenja (vidi
Kolosani 3:1,5,9,10). Sveta Liturgija koristi samo jednu vrstu recnika za moral, a to je:
OSVECENJE duse i tela nasih da bismo tako sami sebe i jedan drugoga i sav zivot svoj Hristu
Bogu predali. Sveta evharistija ne pruza svetu jedan sistem pravila, nego jednu OSVECENU
ZAJEDNICU, kvasac koji ce da zakvasi svu tvorevinu, ne nametanjem svojih etickih naredbi, nego
svojim osvecujucim prisustvom.
Zasto onda nas glas pada u prazno? Zato sto nije dovoljno da GOVORIMO samo svetu da bismo
ga promenili. Zaboravljamo da rec logos- Hriscanstva nije obicna rec nego licnost, nije glas, nego
zivot PRISUSTVO koje se ovaplocuje u Evharistiji, zajednica koja se preobrazava da bi
preobrazila. Ne smemo misliti da nam vise ne treba parohija i da je dovoljno samo da govorimo
svetu. Crkva kao da je postala samo propovedaonica bez Zrtvenika.
Treba naglasiti da u jednom evharistijskom posmatranju sveta nema mesta za opijum jednog
socijalnog Evandjelja zapada. Evharistija sadrzi jednu ESHATOLOSKU DIMENZIJU. Unutar
ljudske egzistencije, ovde i sada, susrecu se savrseno i relativno. Ovaj eshatoloski prodor u istoriju
(u sada) nije neka evolucija nego je to VERTIKALNI SILAZAK Duha Svetoga i tako se sadasnji

56

vek preobrazava u novu tvar u Hristu. Silaskom Nema na zemlju, zemja se uznosi na Nebo, te je
Liturgija jedan praznik, slavlje.
Sveta Evharistija ne dozvoljava coveku da sanja o jednom savrsenom, moralnom boljem svetu,
nego ona otvara put ka herojskom podviznistvu, ona daje svetu predukus eshatoloske stvarnosti i
cini mogucim nase obozenje u vremenu i prostoru.
Pravoslavlje treba da na vreme se oslobodi zapadnih uticaja i preduzme prakticne mere iz svog
predanja da bi spaslo sebe od sekularizacije, a svet spaslo od njegove udaljenosti od Boga.
PATOLOGIJA DUHA VREMENA (NOOGENE NEUROZE)
Sve cesce vidimo da ljudi izmedju 20-e i 30-e godine pokazuju cudnu nezainteresovanost za zivot.
Kao da su siti zivota. Neki su se pokusali ubiti, bezuspesno, pa su prosto lenji da pokusaju ponovo.
Probali su sve sto zivot nudi (droga, alkohol, putovanja, seks, brakovi-razvodi, sektasenja, razne
ludosti). Socijalno poreklo ovih duhovnih beskucnika je uglavnom dobro, inteligencija im je dobra.
Retko je bilo moguce postaviti dijagnozu ove zivotne situacije. No, time se pozabavio Viktor
Frankl (psihijatar, neurogol, psihoterapeut). Za vreme rata bio vise godina zatvoren u nacistickim
logorima, izgubio zenu i decu u gasnim komorama velikog Rajha, i cudom ostao ziv. Poceo je zivot
iznova, posle rata. O svemu tome je ponovo promislio, pisao, govorio.
Odgovor je dosao iz njega samoga. Svi oni koji su sacuvali do kraja ljudski lik u sebi, koji su i
njemu pomogli da sacuva i sebe samoga od haosa, nosili su u sebi ili cudesno pronasli u sebi dublji
SMISAO svoje patnje i svoje smrt. Tako se u Viktoru Franku rodila ideja o VOLJI ZA SMISLOM
kao najdubljem i osnovnom pokretacu svke ljudske delatnosti. Obnovljena i u novom ruhu
prikazana ideja VOLJE ZA SMISLOM nije samo pomogla i spasla Viktora Frankla od padanja u
haos besmisla, ona je bila namenjena citavom nasem vremenu i ljudima u ovom vremenu.
Ovakav oblik specificnog neurotizma koji ne pociva na kompleksima i na konfliktima u
uobicajenom smislu, vec na konfliktima savesti, na sukobima vrednosti, na egzistencijalnoj
frustraciji i egsitencijalnom vakuumu, stvorenim isklucivo egzogenim razlozima, Viktor Franks je
nazvao noogenim neurozama. Noogene neuroze ne poticu iz psiholoske nego iz nooloske (od grcke
reci: nus, koja znaci duh) dimenzije ljudske egzistencije. Duhovno kod Frankla nema u prvom
redu religiozno znacenje, nego se odnosi na specificnu ljudsku dimenziju.
Zanimljivo je da je Karl Gustav Jung u jendom predavanju 1929 godine pod naslovom Ciljevi
psihoterapije, rekao: Oko trecine mojih slucajeva ne pati od neuroze koja se moze odrediti
klinicki, vec od besmislenosti i bespredmetnosti njihovog zivota. Ocigledno je da su koreni
danasnjih noogenih neuroza dublji nego sto je to u prvi mah izgledalo.
Viktor Frankl nudi i neke statisticke podatke: npr. Na beckim psihijatrijskim klinikama pacijenti su
u 55% slucajeva dozivljavali egzistencijalni vakum; istrazivanje u Americi na vise hiljada studenata
pokazalo je da je 78% studenata jedino zelelo da nadje neki smisao i cilj u svome zivotu.
Treba da navedemo da je Franklov LOGOTERAPEUTSKI pravac treca becka psihoterapeutska
skola ili nova becka skola. Frankl je prihvatio ono sto je kor Frojda i Adlera bilo novo i epohalno,
ali je u isto vreme dosao do zakljucka da su neke njihove postavke prevazidjene ili opterecene
osetnim prazninama (kod Frojda).
Nasuprot Frojdu po kome je ljudsko bice gonjeno od nagona, Franks uvodi pojam licnosti koji dalje
prosiruje prema pojmu dubinske licnosti koja je u stvari duhovno-egzistencijalno bice. Svoju
kritiku psihoanalize Viktor Frankl zavrsava jednom duhovitom primedbom: psihoanaliza je za
njega psihologizirana minhauzenijada, jer hoce da JA izvlaci samo sebe za percin Nad-Ja iz gliba
Onog!
Evo nekoliko izvoda iz Franklove egzistencijalisticke teorije koja ce nam pomoci u analizi
noogenih neuroza:
6) covek je jedinstvo duha, duse i tela
7) duh je u svojoj egzistenijalnoj dubini nesvesta i odande orijentisan prema Apsolutnom

57

8) apsolutno svesti je transcendentno, a u coveku progovara glasom savesti

9) neuroticar danasnjice je idolopokonik (danas se samo zivi radi stvari i klanja stvarima)
10) zadatak egzistencijalisticko-analiticke psihoterapije jeste otkrivanje sveta vrednosti,
budjenje ili oslobodjenje nesvesnog duha od potiskivanja, oslobadjanje od lazne savesti i
omogucavanje coveku da slobodno odluci o svojoj sudbini
Sta kod Viktora Frankla znace izrazi egzistencijalna frustracija i egzistencijalni vakuum. Frankl
smatra da se ovo javlja kod danasnjeg coveka jer je ozbiljno ugrozen konformizmom i
totalitarismom, nesposoban za borbu. Frankl istice volju za smislom koja po njemu jeste primum
movens ljudskog zivota. Jos je Kant isticao da coek mora da tezi da postane dostojan zadovoljstva i
srece. Po Franklu covek trazi osnovu za srecu a nju moze naci tek u vrednostima koje je sam
izabrao. Vrednosti coveka ne nagone, one ga ne guraju kao nagoni, vec ga privlace. Ovde se radi o
slobodi, jer tek slobodan covek moze da izabere da li ce ponudjeni smisao ispunitit ili proigrati.
Upravo ova sloboda odlucivanja je danas ozbiljno ugrozena u svetu. Danas je frustrirana covekova
volja za smislom. Ovu vrstu frustracije Frankl naziva egzistencijalnom frustracijom. Izraz
egzistencijalan kod Frankla ima trostruko znacenje:
4) samu egzistenciju
5) smisao egzistencije
6) trazenje konkretnog smisla licne egzistencije
Ova egzistencijalna frustracija podstice, pa cak izaziva, agresivnost.
Sto se tice egzistencijalnog vakuuma, ovaj se dozivljava kao stanje dosade uz jako osecanje gubitka
smisla zivota. Ajnstajn je jednom rekao da je onaj koji smatra svoj zivot besmislenim ne samo
nesrecan vec i jedva sposoban za zivot.
Iduci jos dalje i prateci uzroke porasta egzistencijalne frustracije i egzistencijalnog vakuuma,
Frankl je otkrio jos dva bitna korena: gubitak instinkta i gubitak tradicije. Evo sta kaze: ne govori
mu vise instinkt sta mora da cini, niti mu govori tradicija sta treba da cini. Uyskoro vise nece znati
sta hoce da cini. Ali od tog momenta, covek ce zeleti da cini ili ono sto drugi cine (konformizam),
ili ce ciniti ono sto ce drugi zeleti da cine (totalitarizam). Ocigledno i neosporno jeste da je
danasnji svet najvise ugrozen od totalitarizma i konformizma.
Jos je Vladimir Solovjov izrazio sumnju u vrednost materijalnih dobara za dobrobit duhovnog
preobrazaja coveka. Mnogo mladih ljudi zapadnih zemalja su prezasiceni materijalnim i seksualnim
slobodana i misle da su cak i duhovne vrednosti samo mehanizmi odbrane.
Ovakvo misljenje, prema Franklu, je rezultat potiskivanja duhovne dimenzije u coveku i ovakvo se
msljenje moze pripisati rasprostranjenoj pojavi psihologizma u nauci. Psihologizam cini od
duhovne licnosti objekt. Cak i duhovni cin postaje objekt. Psihologizam je u svojoj osnovi
nihilizam, jer i za nihilizam covek nije nista drguo nego produkt bioloskih, psiholoskih i
socioloskih uslovljenosti i datosti.
Koji izlaz Viktor Frankl daje iz savremenog corsokaka? Zivotni smisao mozemo naci na trai
koloseka:
4) ostvarujuci neko delo
5) dozivljavajuci neku vrednost
6) trpeci
Drugi nacin je najsigurniji kada je ovo dozivljavanje neke vrednosti, nekoga, u ljubavi. A sta misli
Franklova logoterapija (terapija smislom) o patnji i trpljenju?
Posto je jedno ogd glranvih nacela logoterapije da covekova prva briga nije trazenje uzivanja i
izbegavanja bola, nego trazenje smisla u zivotu, covek ce biti spreman i da trpi uz uslov da trpljenje
ima smisla. Trpljenje prestaje biti trpljenje u casu kada dosbije smisao, na primer, smisao zrtve.
Ako zivot ima smisla, onda mora imati svoj smisao i trpljenje. Danas je kao nikada ranije smisao za
trpljenje doveden u sumnju. Profesor psihologije Edit Vajskopf tvrdi da ljudi treba da budu srecni
da je nesreca simptom neprilagodjenosti. Patnik je tako ne samo nesrecan nego jos i postidjen sto je
nesrecan.

58

Frankl je iz sopstvenog iskustva dosao do ubedjenja da covek u patnji (ukoliko mu je sudbina

nametne) mora da vidi zadatak i to neponovljiv zadatak. U tome kako covek podnosi patnju
imamo i odgovor na pitanje cemu patnja. Nije njegovo da pita, vec da daje odgovor na izazov
patnje, na coveku je da ostvari patnju.
Kada je samog sebe na kraju rata upitao: sta je covek, Viktor Frankl je odgovorio: Cvek je ono bice
koje je izmislilo gasne komore, ali u isto vreme i ono bice koje je uspravno zakoracio u gasnu
komoru sa Ocenas ili jevrejskom predsmrtnom molitvom na usnama.
PORODICNE NEUROZE
Ne znamo kada i zbog cega je stvorena prva porodica,ali ne mora znaciti da su je obavezno cinili
otac, majka i deca, vec i veca grupa ljudi koja je imala jednog poglavara. Predpostavlja se da su
bioloski (privlacnosti fizicke), ekonomski (medjusobnog pomaganja) i psiholoski (ispunjenje
emocionalnih potreba) razlozi bili odlucujuci cinioci u postanku porodice i njenom odrzavanju do
danas. Medjutim, mi se danas nalazimo u fazi raspadanja nekadasnje i doskorasnje porodice i tesko
je zamisliti izgled buduce porodice.
U tekstu cemo razmatrati psiholoska i psihopatoloska zbivanja u porodici u nasem vremenu koje je
u krizi. Cinjenica je da se zivot pojedinca formira u porodici. Cinjenica je da ce od odnosa u
porodici zavisit kakav ce stav taj pojedinac graditi prema zivotu, ljudima, drustvu. Natan Ekermen
pise da emocionalne smetnje vecine ljudi proisticu iz iskustva u svakodnevnom i porodicnom
zivotu. Emocionalno davanje i uzimanje u ovim odnosima cenar je svih snaga koje stvaraju ili ruse
mentalno zdravlje. Obzirom da se danas precenjuje znacaj sociokulturoloskih cinilaca
predpostavlja se da sve neuroticne smetnje u porodici jesu posledica poremecenih drustvenih
odnosa. Iz toga izlazi da su i pojedinac i porodica samo bespomocni objekti drustvenih cinilaca.
No, ne smemo zanemariti ni rezultate savremene genetike (koja tvrdi da se kod jednojajcanih
blizanaca koji su razdvojeni i vaspitavani u razlicitim sredinama pojavljuju razne neuroze i psihoze.
Dakle, ocigledno je da je vise cinilaca psihopatoloskih pojava u porodicnom zivotu.
Kako izgleda idealna porodica? To je zajednica ljudi koji su se u slobodi i ljubavi nasli, ostali jedni
pored drugih u zelji da se dopune i osnuju potomstvo koje ce u slobodi biti vaspitano. Zasto je tako
malo idealnih porodica?
Prvo, ljudi nisu dovoljno slobodni vec su u visokom stepenu determinisani. Dalje, potrebno je da je
bracni par dosta zreo da bi ostvario dobru porodicnu situaciju koja je vrlo slozena i koja od njih
trazi da se u toku zivota
-usklade na najbolji nacin (svoje emocionalne i seksualne potrebe)
-da se ekonomski obezbede
-da si osiguraju mesto u drustvu
-da ne budu konformisti a opet da se prilagode postojecem drustvenom poretku
-i kao najteze, da steknu potomstvo koje nece biti neuroticno vec ce, po uzoru na roditelje, biti
podstaknuto na kreativno-idnividualni razvoj
Odnos porodice prema drustvu je trojak: kao prvo odnos porodice prema drustvu je poremecen
odnos, kao drugo drustvo se preterano mesa u porodicu i kao trece, porodica ima tendenciju
suzavanja, zatvaranja prema drustvu da bi se zastitila od nametljivosti drustva.
Razmotrimo sada dinamiku zbivanja unutar porodice. Sve doskora su se psihoanaliticari bavili
samo obolelim pojedincem i bilo je svejedno u kakvu se sredinu ta izlecena individua vraca.
Sigmund Frojd je sagledao da je uticaj na ponasanje individue dvosmerni proces; jedan dolazi
spolja, drugi iznutra (iz porodice) i oba su vazna.
Vrsena su istrazivanja prosecne porodice u ekonomski razvijenim zemljama zapadne civilizacije i
rezultati su bili katastrofalni.
-Na primer; kada desetogodinja devojcica smanjuje obroke i gubi apetit to moze biit zbog uticaja
vlastoljubive majke. Dakle nije u pitanju bolest po sebi, ve je to simptom poremecene komunikacije
u porodici cega majka nije svesna.

59

-Drugi primer; mladi student se zali na glavobolju, nesanicu, slabost koncentracije. Sve to moze da
bude protes zbog bolesnih ambicija oca koji sam nije zavrsio studije i sada zeli da kroz dete ostvari
svoje propale zelje.
-Treci primer; tridesetogodisnji marljivi sluzbenik se razboli od cira na dvanaestopalacnom crevu to
je znak protesta abog agresivnog sefa koji uvek hoce vise i vise rada. Drustvo je rad i materijalna
dobra uzdiglo na stepen fetisa i idola.
Ima jos mnogo primera i svi su oni svakodnevna realnost. Ako na primer dominantan clan porodice
drzi sve clanove u bolesnom stanju da bi on se on fizicki i psihicki dobro osecao onda je takva
porodica izvor emocionalne zaraze. Ovde je rec o patoloskim porodicnim zajednicama ciji je broj u
porastu u zapadnim zemljama
Kao sto vec znamo nas ponasanje u zivotu uslovljeno je najvecim delom onim iskustvima koja
smo stkli u porodici, negde do 20-e godine zivota. Upravo od tih iskustava u porodici zavisi da li
cemo se u zivotu casno boriti, da li cemo pobeci s bojnog polja ili cemo se na neposten nacin boriti.
Nas zivotni stil moze biit takav da se okrecemo od drustva ili protiv drustva. O tome su pisali
Alfred Adler, Erih From i Karen Hornaj. Americki sociolog Djonatan Fridmen pise da je poruka
mnogih nazovi terapija danas: snadji se kako znas i umes i izvuci iz zivota koliko mozes.
Normalno je da covek ne moze osecati postovanje prema drustvu ukoliko ga je sopstvena porodica
izdala. Zbog toga se kod takvih osoba razvija tzv. sekundarna emocionalna dobit covek
iskoriscava svoju neuroticnost za zadobijanje paznje, izbegava odgovornost i tako se sveti
roditeljima.
SRZ STABILNOSTI PORODICE NIJE STICANJE MATERIJALNIH DOBARA I DIPLOMA
VEC JE EMOCIONALNA RAVNOTEZA CLANOVA PORODICE.
Sada cemo opisati tri tipa neuroticnih porodica kako ih je opisao nemacki psihijatar i psihoterapeut
Rihter u svojoj knjizi Porodica kao pacijent. Ta tri tipa poremecenih porodica Rihter je nazvao:
SANATORIJUM, TVRDJAVA I POZORISTE.
U sanatorijumskom tipu vlada atmosfera straha (od zivota, svojih zelja, nagona i sl) koju su
supruznici vec uneli u brak, te svoju porodicu pokusavaju da zastite od spoljasnjeg sveta. U
ovakvoj porodici ili je jedan od clanova stalno bolestan a drugi zdrav, ili se simptomi neuroze
rotiraju na sve clanove porodice. Ovde postoji precutni dogovor sloge koji pociva na unutarnjoj
porodicnoj solidarnosti kako bi se odrzala prividna bolesna ranoteza. Tu nema slobode,
eksperimentisanja i igre koja vlada u jednoj zdravoj porodici. Ovakva porodica postaje tzv
oknofilna (oknofilija znaci strah od rizika i grcevito medjusobno pripajanje). Iz ovakvih porodica
deca postaju prinudni neuroticari, hipohondri i cesto pate od neuroze srca. Opsta formula porodice
glasi: Pazi, dase nista ne dogodi!
Drugi tip porodice Rihter naziva tvrdjava. U takvoj prodici glavnu rec ima jedan paranoidan clan
koji svoje konflikte resava tako paranoidno ubedjuje druge da se opredele za neprijateljstvo prema
svetu ili neprijateljstvo prema njemu. U vreme politickih nemira ovakve paranoidne porodice brzo
se opredeljuju za neku ekstremnu politicku grupu kako bi rivalsku grupu iskoristila za kanalisanje
sopstvenih neprijateljskih impulsa. Opsta formula porodice glasi: Mrzi druge, kako bi sacuvao
sebe!
Treci tip porodice nazvan je pozoriste. Nju cine histericni clanovi koji histericno ponasanje
namecu ostalim clanovima koji se i sami uzive u teatralne scene pa pocnu i da uzivaju. Na taj nacin
oni prazne svoju agresiju i konflikte koje u stvari nisu prepoznali u gomili suvisnih reci i pokreta,
nazovimo to efektnim banketom. Deca iz ovakvih porodica razvijaju se u ekshibicioniste, voajere i
demagoske, raspaljenje politicare. Formula ovakve porodice je: Svet je vise ili manje dvosmislna
igra, koju treba igrati u mestu!
Ako bismo zeleli terapeutski prici opisanim tipovima porodica naisli bismo na dve teskoce. Prva je,
ko je zapravo pacijent u porodici, a druga kako mu prici jer on sebe ne vidi kao onog kome treba
terapija. Cilj psihoterapeuta porodicnih neuroza u ovim slucajevima jeste da udruzi clanove
porodice protiv neuroze, a ne da se oni udruze protiv njega, sto je u pocetku cesto slucaj.

60

A sada nesto o neuroticnim odnosima koji vladaju unutar porodice, izmedju roditelja i dece. Sta
zapravo roditelj trazi u detetu i kakvu ulogu mu namece? Za pojam uloge Hartlej kaze da su to sva
ocekivanja u odnosu na razne zadatke, ponasanje, raspoloznje, vrednosti itd.
Svaki roditelj ne namece svome detetu neku ulogu, to radi svaki neuroticni roditelj koji je pod
vlascu sopstvenih konflikata te trazi da te konflikte prenese na nekog drugo, dodeljujuci mu
odredjenu ulogu. Takav roditelj ili zamenjuje dete sa nekom drugom osobom ili sa samim sobom.
Ako je dete zamena za drugu osobu onda je ta druga osoba ili jedan od roditelja, ili od brace i
sestara ili pak sopstveni partner. Roditelj se ponasa najcesce prema detetu onako kako se njegov
roditelj ponasao prema njemu. Majka ponekad zna da se prema detetu ponasa kao nekada prema
svom roditelju.
U drugom slucaju kada roditelj nesvesno ugura dete u ulogu partnera to je kada taj partner vise i
nije prisutan u braku ili su odnosi ozbiljno poremeceni. Takav roditelj ce cvrsto vezati dete za sebe
sputavajuci ga tako u razvoju. Najcesce je takav roditelj psihicki nezreo te trazi pribeziste u detetu.
U trecem slucaju roditelji prenose na dete svoje afektivne statove koji su se u njihovom detinjstvu
odnosili na brata ili sestru. To je cesto takmicarski kompleks.
Prelazimo na drugi ti preuzimanja uloge deteta od roditelja koji se odigrava po tipu tzv narcisoidne
projekcije. Ovde neurotican roditelj trazi od deteta da
4) bude isto sto i roditelj, njegova slika i prilika
5) da bude ono sto bi roditelj sam zelelo da bude
6) da bude ono sto roditelj nije smeo da bude
Nema niceg loseg u tome da roditelj zeli da mu dete bude bolje od njih samih. Ali u neuroticnim
slucajevima roditeljima nije stalo da im deca budu bolja od njih samih vec zele da preko dece rese
sopstvene konflikte. Ako roditelj stalno nesto zabranjuje dete manje zna sta moze da postane a
mnogo vise sta ne sme da bude. Narocito kod roditelja cistunaca i perfekcionista dete je prvo
obuzdavano u svojim oralnim zeljama, a kasnije i u prirodnim.
Nasuprot orditeljima koji od deteta traze da postane ono sto su oni zeleli da postanu, ima situacija
gde roditelj trazi od deteta ono sto kad su bili deca ni u kom slucaju nisu zeleli da budu. Za ovakve
slucajeve Erikson koristi izraz negativan identitet. Trazi se zrtveno jagnje (predmet ili zivotinja
ili ljudsko bice) na koje se svaljuje krivica za spostveni zao udes ili sopstvene grehe. Psihologiju
trazenja zrtvenog jarca mozemo da opazimo u svakoj oblasti zivota: u politici, religiji, nauci, a
najcesce u porodici.
Veoma je nesrecna porodica u kojoj roditelji ispunjeni podjednakom kolicinom ljubavi i mrznje
jedno prema drugom, neprestano prenose na dete svoje rivalstvo, svoje sopstvene stavove i
ocekivanja, pokusavajuci da od deteta naprave svog saveznika.
Rene Spic je izneo da je vazno za dete do druge godine da primi od roditelja dosledno DA i
dosledno NE, a ne da se roditelji stalno medjusobno ponistavaju. Tako dete ne moze da stekne
predstavu o sopstvenom znacaju. U pocetku dete prvo mrzi sebe, pa posle projektuje tu mrznju na
roditelje pa na citav svet. Sadomazohisticki stil zivljenja postaje lagano zivotni stil coveka.
Da vidimo jos kako reaguje dete na patolosko ponasanje roditelja prema njemu. Ne prihvata svako
dete podjednako ulogu koju mu roditelji namenjuju. Cesto, drugi roditelj, koji nema patolosko
ponasanje moze da zastiti dete. Zasto dolazi do nesporazuma izmedju roditelja i dece? Videli smo
da se neki roditelji ponasaju na patoloski nacin prem adeci najcesce zato sto su i oni sami bili na
patoloski nacin vaspitani.
NEUROZE BRACNIH PAROVA
Muskarac i zena teze da ostvare ono izgubljeno, iskonsko Jedinstvo. Nemogucnost da ga ostvare
dovodiih do melanholcnosti ili histerije, samoubistva, ubistva, ali takodje mogu postati naucnici,
umetnici, misticari, svetitelji. Zasto se to Jedinstvo ne ostvaruje? Jednostavan odgovor bi bio zato
sto to Jedinstvo nisu ostvarili ni njihovi roditelji, ni praroditelji, itd. Medjutim, ostavimo za sada
filosofiju i pogledajmo kakvi su odnosi izmedju parova danas. Partneri jedno od drugog zele

61

sigurnost, ljubav, zastitu, postovanje, potporu i dopunu svome individualnom razvoju,

konstruktivno razresenje konflikata, partnerstvo, ravnomeran raspored prava i povlastica itd. U
proslosti su postojala drustvena pravila koja su bila linije vodilje. Raspadom ovih drustvenih
pravila mladi su dosli u polozaj hipoteticke slobode koja ih cini vise nesrecnim nego srecnim. Iako
teze za iskrenim osecanjima, mladi ljudi ih, stideci ih se, potiskuju. To potiskivanje vodi praznini i
osecanju besmisla. Model neuspelog sprega nezrelih parova u kome odnosu postoji teznja
iskoriscavanja i potcinjavanja, postaje model celog drustva u kome, umesto pomaganja, vlada
odnos rivalstva i grabljenja.
Brak je slozena zajednica dvoje ljudi koje u pocetku ujedinjuje poplava emotivnog zadovoljstva.
Kada se prva bura strasti stisa, na redu je podela funkcija kao i ispunjavanje odredjenih podsvesnih
ocekivanja. Konflikti se brzo ukazu. Cesto su ti konflikti posledica iz detinjstva. U mnogim
bracnim sukobima prepoznatiljivo je to da se sukob vrti oko slicnih tema prema principu
ponavljanja. Dakle, ponovo se srecemo sa mehanizmom prinude ponavljanja.
Opisacemo nekoliko tipicnih neuroticnih bracnih konflikata.
Odnosi u braku podsecaju na odnose dete-roditelj jer su umnogome ogledalo nekadasnjih odnosa u
porodici. U coveku celog zivota, kako kaze psihoterapeut Jirg Vili, postoje dve priroden teznje
deteta, a to su: potreba za samostalnoscu i potreba za zavisnoscu. Vili ih je nazvao progresivna i
regresivna teznja. Svako od nas oseca potrebu da odraste i napreduje, ali i da bude zbrinut i
zasticen. Covek je imao oduvek potrebu za potcinjavanjem autoritetu.
Odnos muskarca i zene u fazi zaljubljenosti podseca na odnos majke prema malom detetu.
Kada se izadje iz faze zaljubljenosti stvari se zakomplikuju. Pod uslovom da je zaljubljenost presla
u ljubav, bracni par ce uvideti sa kakvim neresenim nesvesnim konfliktima su usli u zajednicu.
Jedni se fiksiraju u progresivnom stavu (jer se plase regresivnog potcinjavanja), a drugi se fiksiraju
u regresivnom stavu (plaseci se samostalnosti). Ukoliko je jedan partner progresivan adrugi
regresivan to se u psiholoskoj literaturi naziva koluzija (od latinske reci ludo, ludere, sto znaci
igrati, ali i varati jedan drugog).
Od izbora parnera zavisi ishod odnosa udvoje zato trea da se i ovom temom pozabavimo. Kako se
partneri nalaze u prvom redu?
Postoje dve teorije. Jedna zastupa homogamni princip, po kome se slicno privlaci slicnim, a
druga zastupa princip heterogramije, po kom se suprotnosti privlace. Danas vidimo da su oba
principa podjednako zastupljena. Ovde je vazno pomenuti da kod svakog od nas postoji tzv
interakciona licnost. Svako se kao licnost odnosi drugacije u zavisnosti sa kojim partnerom stoji u
interakciji. (Npr prema jednoj osobi se osecamo superiorno, prema drugoj inferiorno, pred nekim
smo sputani, pred nekim opusteni, pred nekim smo agresivni, s drugim smo blagi, itd). Medjutim,
koliko god maski da nosimo u raznim situacijama, svi mi nosimo jedan odredjeni tip ponasanja
ponudjen u detinjstvu. Nazovimo to bazicna licnost. Ako bi ova bazicna licnost bila vise
opterecena konfliktima postoji mogucnost da ce susresti partnera sa slicnim neresenim konfliktima.
Prema Jungu svaki covek tezi da ostvari samog sebe. To je nemoguce bez susreta sa drugim
ljudima, konkretnije sa partnerom suprotnom pola. Oni su prozeti teznjom za dopunom koja tezi
Celini. Zasto se onda ova dopuna tako retko ostvaruje u bracnim odnosima? Ocevidno zato sto smo
nedovoljno slobodni, sto smo u mrezi iskustava koja smo sa sobom poneli iz detinjstva. Drugim
recima, osnovne zivotne konflikte koji se vrte oko osnovnih ljudskih potreba, prenosimo u nase
partnerske odnose ponasajuci se sa istim neuroticnim simptomima kako smo ih dozivljavali u
detinjstvu.
Nije lako ostro ograniciti konflikte parova koji na zdrav nacin resavaju probleme od izrazito
neuroticnih kolizija. Ipak, ozbiljan neurotican konflikt se prepoznaje onda kada se bracni par svadja
sto ne donosi u toku duzeg vremenskog razmaka nikakvo resenje konflikta.
Uzmimo sada primer dva narcisticka supruznika. Oba partnera imaju potrebu za zdravim resenjem
konflikta ako i za bolesnim ponavljanjem istog tipa reagovanja, koji vodi u corsokak prinude
ponavljanja. Oba partnera nisu sigurna u svoju stvarnu vrednost pa im je potreban onaj drugi da

62

mu ispuni ocekivanja, da ga ulepsa, podigne pred drugima. Ovaj drugi partner ima potreb da se sav
pretopi u partnera, potpunonjemu preda, za njea zivi i umre. I to naizgled moze da se cini kao
idealan zivot da bi nakon nekog vremena ekshibicionisticki partner bio zasicen obozavanjem od
strane drugog partnera. U njemu raste strah od gubljenja svoje licnosti. Situacija u braku se
menja.Ekshibicionisticki partner postaje hladan i bezosecajan i surov. Drugi partner i dalje ostaje u
prastanju do kraja. Krug se zatvara. Bracni odnos ili se raspadne ili ulazi u ritual stereotipnog
ponavljanja i medjusobnog mucenja.
Postoji i vrsta odnosa nazvana u literaturi analno-sadisticka. Tu poremecaj partnerskih odnosa
pociva na poremecaju usled fiksacije za analni stadijum razvoja u detinjstvu izmedju druge i cetvrte
godine zivota. Ne dopustajuci detetu dvoljno slobode u razvoju. Sto je roditelj strozi, dete je
prkosnije. Ambivalencija deteta, ispunjena sadisticko-mazohistickim ponasanjem, postaje sastavni
deo njegove karakterne strukture koju, kada odraste, prenosi na svoga partnera. On bira slicnog
partnera tako da njihov odnos postaje smena sadistickih i mazohistickih izliva osecanja. Uloge
mogu da se menjaju u toku braka i ponovo imamo zatvoren krug.
U centru mnogih konflikata u braku nalazi se suparnistvo izmedju muskarca i zene oko tzv muske
uloge. I jedan i drugi teze za moci i vlascu pokusavajuci da savladaju sopstvenu nemog. I tu je
stalno prisutna ljubomora.
Postoji li nada za bolje odnose izmedju muskarca i zene? Moze lise ova neuroticnost sagledati sa
drugog stajalista a ne samo sa psihoanalitickog? Ono moze da postoji amo ako smo nadvladali
osnovnu psihoanaliticku poziciju. Mi moramo znati kakvi smo da bismo mogli postati onakvi kavi
treba da budemo, reci su Alfreda Adlera. Coveka detinjstvo prati ceo zivot. I kada je zbog toga
sputan i zarobljen u stereotipan obrazac ponasanja koji da tera da bira sebi takvog istog parntera,
jov uvek, ovaj neslobodan covek zeli oslobodjenje i razrsavanje kruga stege patoloskog i
izvitoperenog. On to pokusava da postigne na sve moguce nacine; agresijom, sadizmom i
mazohizmom, potcinjenoscu i povlacenjem, uspesima i neuspesima, alkoholom i drogom, ali i
blagoscu i trpeljivoscu. Ono sto spasava i najneuroticnije odnose partnera je snaga menjanja koja se
opire prinudni ponavljanja i koja posle bezbroj neuspeha da na izazov ne odgovori istom
greskom, ipak pronadje izlaz iz zacaranog kruga.
Mozda je citava vestina i mudrsot uspele bracne zajednice u medjusobnom razumevanju
progresivne i regresivne teznje u coveku koje se smenjuju, a vazno je da se vremenski ne poklope
kod oba partnera. Brak nije stanje. Brak je proces. Nema braka bez kriza. Moramo priznati
individualnost drugom partneru. Ukoliko smo vise svesni svoje slobode licnosti, to vise slobode
dajemo partneru.
SEKSUALNE NEUROZE
Do danas je odnos ljubavi i seksualnosti ostao zagonetan, mozda iz istog razloga sto su nam i odnos
duse i tela ostali zagonetni.
I za Platona i za Aristotela ljubav i seksualnost su nerazdvojni. Kod Platona vec znacaj je stavljen
na sjedinjavanje srodnih dusa koje su jos u preegzistenciji bile zajedno. U Bibliji, akcent je stavljen
na sjedinjavanje tela iz cijeg sjedinjavanja proizilazi novo telo. Za Sigmunda Frojda seksualnost je
cisto telesno zbivanje. Cilj je bio da se kod tadasnjih naucnika ostavi utisak materijalistickog ucenja
koje bi i nauka prihvatila. Medju ondasnjim zastupnicima prirodnonaucnog materijalizma
spomenucemo Jakoba Molesota i Ludviga Bignera. U stvari, i tzv materijalisti i tzv idealisti
upleteni su u istu mrez kada raspravljaju o odnosu duse i tela.
Raspravljati o ljudskoj seksualnosti je slozen zadatak.
Obicno se kaze da seksualnost sluzi odrzavanju vrste. Za coveka to je samo delimicno tacno jer se
on razlikuje od drugih zivih bica kod kojih je polna aktivnost periodicna. Kod coveka postoji neki
visak nagona, energije. Na taj izazov on mora da odgovori na jedan od tri nacina; ili se prepusta
preteranom zadovoljenju nagona, ili preokrece visak energije u drugu vrstu energije i delatnosti, ili

63

gusi i suzbija seksualni nagon. Nisu nagoni ti koji odredjuju licnost, vec je licnost ta koja odredjuje
nacin i oblik ispoljavanja nagona. Mnogo je i unutarnjih i spoljasnjih cinilaca od kojih zavisi kako
ce covek odgovoriti na ovaj izazov. Heteroseksualnsoti se covek uci kroz iskustvo. Upoznavanje
drugog pola na telesnom i dusevnom planu zadatak je i podvig za svakog coveka. Tu se radi da od
Ja i Ti dozivljaja treba da napravimo Mi dozivljaj. Sve dok nismo upoznali drugo telo, nemirni smo
i uzbudjeni, nekada ovaj nemir traje celog zivota.
Kao treba razumeti Mi dozivljaj ili Mi zajednicu dvoje ljudi koji se traze jer se vole? Cilj
seksualnog akta nije samo orgazam vec i dusevno zajednistvo. Taj emotivni momenat mozemo
nazvati ljubav, vernost, poverenje, navika, u svakom slucaju bez njega seksualni cin niti je potpun,
a nije cak ni ljudski, vec mehanicki i fizioloski.
Dakle, rekli smo da neprestano prisustvo seksualnog nagona kod coveka tgrazi od njega zauzimanje
odredjenog stava od koga zavisi njegov celokupan dalji razvoj, telesni, dusevni i duhovni.
Da vidimo sada koja je sustina seksualnog nagona i koji je odgovor coveka na njega?
Jos je Sigmund Froj primetio da postoji nesto u samoj prirodi seksualnog nagona sto se protivi
njegovom punom zadovoljenju. Tim povodom je pisao: Lako je konstatovati da vrednost koju duh
pridaje erotskim potrebama odmah pada cim se do zadovoljenja moze lako dociJer kakav bi
motiv imali ljudi u primeni seksualne nagonske snage u neke druge svrhe kada bih pri svakoj
direktnoj primeni ovog nagona uvek nailazili samo na potpuno zadovoljavanje? Oni se vise ne bi
mogli osloboditi zadovoljstva i ne bi ucinili vise nikakav napredak. (drugim recima, sta ovo znaci,
parafraziram: ako seksualni nagon covek usmeri u neku drugu delatnost i tu,na neki nacin, istrosi tu
energiju, on ne dozivljava potpuno zadovoljstvo jer u tome slucaju ne bi vise nista radio niti
napredovao vec bi tu stao).
Dakle, seksualnom nagonu postavljena je neka zabrana ili prepreka. Da li je ta zabrana dosla od
samih ljudi kojima je postalo jasno da je opasno nezadrzivo se prepustati zadovoljavanju
seksualnog nagona, ili je ta kocnica prisutna u samoj unutrasnjoj strukturi coveka?
Zorz Bataj je konstatovao da je seksualna delatnost veoma rano, kao i smrt, zaokupljala ljude.
Najranije likovne predstave ne govore nuzno o nekoj seksualnoj slobodi bez granica. Bataj veruje
da je seksualna sloboda imalal neke ZABRANE.
Covek je od samog pocetka stajao u strahu i trepetu, a i dan danas, pre dvema zagonetkama:
smrti i seksualnosti. Zbog zabrana on nije mogao jasno da vidi sustinu ove dve zagonetke (zabrana
koja je dolazila spolja u vidu zabrane incesta i u vidu ubijanja). Vecna pitanja: kako se odnositi
prema svojoj i tudjoj seksualosti kako je najbolje kanalisati da ne smeta, u korenu se od davnina
nisu mnogo promenila.
No, da li je isto i sa seksualnom patologijom?
Prvo naucno delo iz podrucja seksualnosti objavio je 1886 Kraft-Ebing. Evropa je burno reagovala
misleci da brani moral drustva. Ni Sigmund Frojd nije bolje prosao neku deceniju kasnije svojim
revolucionarnim stavovima i svedocenjem o brojnim neurozama kod ljudi kao posledice potisnute
seksualnosti. I nekada kao i danas ljudi su poznavali i neuroze i seksualne perverzije. Ali stav
drustva prema ovim pojavama se menjao (npr ono sto je nekada bilo normalno danas se smatra
patoloskim i obratno).
Uzmimo na primer jednu Frojdovu recenicu iz 1908 godine koja je izazvala talas gnjsanja i
uporedimo je sa danasnjom reakcijom na tu istu recenicu koja glasi: puna apstinencija (misli se na
seksualnu) u dobu mladosti nije najbolja priprema za brak. Strucnjaci seksolozi danas se slazu sa
ovom predpostavkom ali kazu da je u ptianju ostecenje psiholoske prirode koje nje nastupilo zbog
stava drustva ili drustvene ideologije prema seksualnosti. Da bi nevolja bila veca, i brakovi mladih i
emotivno nezrelih se cesto rano raspadaju. Zakljucak je, dakle, sticanje iskustva kroz ekspriment. A
covek jeste veliki eksperimentator i voli da stekne svoje licno iskustvo. Ali, u svakom
eksperimentu, pa i ovome sa seksom, moguce su zabude, stranputice i patoloska skretanja. O njima
ce dalje biti rec.

64

Uzroke sve vecem broju seksualnih neuroza danas treba traziti u prvom redu u fenomenu otudjenja,
poremecenim odnosima u drustvu. Logicno je ocikivati da procesi otudjenja sve vise doprinose i
rasparcavanju totaliteta seksualnosti (ako se pod totalitetom razume harmonican odnos telesnog,
dusevnog i duhovnog elementa unutar individue). Za uspesan sklad i stvaranje totaliteta licnosti i
totaliteta seksualnosti neophodna je povoljna drustvena klima jer je u coveku vec prirodno zapocet
proces teznje za dostignucem Jedinstva, Celine.
Cepanje licnosti na njene pojedinacne delove, osecajni deo protiv razumnog, razumni protiv
nagonskog dovodi do toga da i seksualni zivot ovakvog coveka zapocinje neki svoj samostalni i
pobunjenicki zivot. Ovako zapocinju seksualne neuroze.
Ubedjeni smo da je osnova svih danasnjih seksualnih neuroza ista. Najrasprostranjenija forma
seksualnih neuroza su impotencija muskarca i frigidnsot zene, dva pojma slicne sadrzine. U
zemljama istocne i zapadne Evrope postoje tvrdnje da je impotencija, odnosno frigidnost,
nesposobnost coveka da voli. Neki od razloga zbog kojih muskarac ili zena ne mogu da vole su
sledeci; bezobziran ili preterano brizan stav roditelja u detinjstvu pacijenta, nepovoljan razvoj
dogadjaja u pubertetu nesrecna ljubavna iskustva, opsti stav drustva prema individui u smislu
dehumanizacije i otudjenja.
Kada neki mlad covek ima seksualni poremecaj to se manifestuje u nezrelom ponasanju u odnosu
na svoj partnera. Znacajno je spomenuti konflikte koji stoje u vezi sa sazrevanjem. Psiholoski rast
individue ne prati zahteve realnosti, individua ostaje suvise dugo u okrilju brige drugoga (najcesce
roditelja), prepusta se dnevnim sanjarijama i tako se sklanja od grubog, realnog sveta. Kada se
jednom zaljubi i odluci na intimne odnose moze se desiti da pokaze impotenciju (odnosno
frigidnost) zbog rascepa eroticne od seksualne komponente nagona. Roditelj je u ovakvoj
seksualnoj neurozi pocepan na dve slike: idelizovanu i losu. Usled prejakih edipalnih odnosa sa
idealizovanom slikom roditelja, impotencija (frigidnost) je rezultat straha od incesta, dok je uspesan
polni odnos sa nekom promiskuitetnom osobom prema kojoj se ne gaje osecanja u stvari
kaznjavanje loseg roditelja.
U drugoj prilici uzrok impotenciji moze biit neuspela identifikacija sa odredjenom ulogom svoga
pola. Npr muskarac se jednostavno ne oseca dovoljno muskarac (mozda zbog preterane strogosti
oca ili preterane neznosti majke). Kod zena drugi slucaj frigidnosti moze biti da se ona ne oseca
dovoljno zena jer je ostalal u neprestanom protest prema majci koju odbija (pa samim tim i zensku
seksualnost), ili je bila previse vezana za oca pa se razvila u muskobanjastu zenu.
Naravno da ima jos mnogo varijacija ovog tima impotentnog muskarca ili frigidne zene.
Poznato je da su agresivnost i seksualnost spojeni. Poremeceno seksualno ponasanje kod odraslih
cesto je posledica nepravilnog razvoja agresivnosti u detinjstvu. Npr sputana agresivnost kod deteta
moze da dovede do seksualne impotencije.
Medju mladim ljudima rasiren je strah od polnih odnosa bilo u izrazenom ili skrivenom obliku.
Znamo da je strah i inace prisutan kod gotovo svih psihickih poremecaja. U pitanju moze biti strah
pred novim korakom u zivotu, strah od odgovornosti (braka, zavrsetka studija, rada). To je
infantilan stav prema zivotu, taj strah od preuzimanja odgovornosti i preuzimanja obaveza u zivotu.
Brojne su intelektualne racionalizacije seksualno poremecenih ljudi (npr strah da ako udje u vezu
nece zavrsiti studije, strah od trudnoce itd). Kod zena osim frigidnosti javljaju se jos i vaginizam i
promiskuitet koji obicno predstavlja ili pokusaj dokazivanja sebe kao zene, ili izraz besa i otpora
protiv stavova roditelja i drustva.
Osim uobicajenih seksualnih neuroza (impotencija, frigidnost, vaginizam i promiskuitet) potrebno
je pomenuti i jedan oblik impotencije kod muskarca ili zene koji je sve cesci a to je tzv.
IMPOTENTIO SATISFACTIONIS. Pri tome se misli a polne odnose u kojima ne postoji tehnicka
manjkavost, ali kojima nedostaje osecanje bliskosti, tzv psihicki orgazam. Posle odnosa javlja se
osecanje dubokog nezadovoljstva sobom i partnerom pracenom nesanicom, nervozom,
dekoncentracijom, osecajem krivice. Uzrok ovakvom poremecenom seksualnom odnosu je
nesposobnost coveka da voli. To je porazni rezultat ankete mladih ljudi, studenata medicine, koji su
65

uveliko odgovorili da ne moraju da vole zenu da bi s njom uzivali. O kojoj god vrsti uzivanja da se
radi (pocevsi od uzivanja u jelu, prirodi i sl.), potrebno je dugo i strpljivo ucenje, sto u nasoj sredini
nije slucaj.
Da jos jednom pogledamo socijalne uzroke seksualne neuroze. Kao sto postoji spoj izmedju smrti i
seksualnosti, agresije i seksualnsoti, tako postoji spoj izmedju potvrdjivanja u drustvu i
seksualnosti. Javno mnenje prenaglasava znacaj seksualnosti sto stavlja osobu u naporan polozaj
coveka koja neprestano mora da se dokazuje pred sobom i drugima. Tako i ljubavni odnos
muskarca i zene postaje vise potvrda sebe kao drustvenog bica. Pa tako i seksualni odnos postaje
surogat za stvarnu ljubav. Umesto prave seksualnosti otpocinje pseudoseksualnost. Ovaj tip
seksualne neuroze moze se uociti kod ljudi koji su baceni iz sela u vrtlog grada. U velikim
gradovima ljudi su dosta usamljeni. Samo ljubav daje osecaj punine. No, za mnoge izvitoperene
glave druga strana je samo objekt. Martin Buber je divno rekao: Izmedju Ja i Ti ne stoji nikakva
svrha, nikakva pozuda i nikakva anticipacija; i sama ceznja se menja posto naglo prelazi iz sna u
javu. Svako sredstvo je prepreka. Samo tamo gde su sva sredstva razorena, zbiva se susret.
Zakljucak:
Ne hrli covek samo za srecom ili uzivanjem. On zeli da shvati razlog za srecu ili uzivanje. Ovaj
razlog je moguce naci samo u susretu dva slobodna bica.
Seksualni neuroticar je osoba koja je svoju potrebu za srecom zamenila teznjom za zadovoljstvom.
Seksualna neuroza je deo egzistencijalne neuroze naseg vremena.
Gubitak volje za smislom (Viktor Frankl) dovodi do egzistencijalnog vakuma. Tako za
obesmisljenog coveka seksualnost postaje gospodar, umesto slug. Jer covek ima nagone, a ne nagon
coveka.
Seksualna neuroza (impotencija, frigidnost) treba da opomene coveka da preispita poremecenu
unutrasnju etiku i da ne manipulise partnerom. Seksualna neuroza takodje opominje coveka da u
njemu postoji infantilna potreba da bude voljen. U Platonovom delu Gozba cujemo mudru zenu
kako saopstava Sokratu da je savrseniji onaj ko voli nego onaj koga vole jer je u onom ko voli
prisutno bozanstvo.
STA JE PASTIRSKA PSIHOLOGIJA?
To je posebna grana primenjene psihologije ciji cilj nije istiskivanje teolgoije vec samo njeno
dopunjavanje. Pastriska psihologija prihvata akt vere coveka kao natprirodan dar koji se razumom
ne moze objasniti do kraja i koji stoji po uticajem slobodne volje i natrpirodne Blagodati. Ona
ostaje na pitanjima koja bismo sazeli ovako:
1. Koje su psiholoske osnove verovanja?
2. Koje su psiholoske prepreke koje onemogucavaju put coveka ka veru?
3. Kakav je odnos izmedju duhovnika i vernika-laika, ili koje su psiholoske zakonitosti
koje ovaj odnos pospesuju ili otezavaju?
PSIHOLOSKE SMETNJE VERE
Zasto neki ljudi veruju u Boga ivecni smisao zivota, neki nemaju veru, a treca grupa ljudi je
ravnodusna prema pitanjima transcendentne prirode? Ovo je vecno pitanje na koje je dato mnogo
odgovora, ali ni jedan zadovoljavajuci.
Osim nasledja znacajan je uticaj odgajivaca na malo dete u toku prvih 3-5 godina zivota. A kada je
rec o religioznom razvoju deteta, tj verskoj opredeljenosti tu je stav roditelja presudan (iako ne
uvek, ali gotovo uvek).
Svaki je covek u dubini duse religiozan. Njegova nereligioznost je prividna i potice od prepreka
koje su se javljale na njegovom zivotnom putu. Dakle, rekli bismo da se problem verovanja ili
neverovanja coveka moze razresiti ispitivanjem individualno-psiholoskih i socijalno-psiholoskih
prepreka ili smetnji u razvoju vere.

66

Prema istrazivanjima psihologa religije smetnje individualno-psiholoske prirode mogu poticati od

covekovog razuma, osecanja i volje. Mozda reci vladike Nikolaja Velimirovica najbolje izrazavaju
sustinu problema: Ceo covek mora izici pred istinu, da bi ga susrela cela istina. Tri elementa u
nama moraju biti neporocni, sva tri u isto vreme; misao, osecanje i volja. Ako je jedno pomraceno,
proci cete mimo istinu i necete je smotriti (fenomenalno, zar ne? opaska pisca skripte! )
Smetnje vere individualno-psiholoskog znacaja
Smetnje vere koje dolaze od covekovog razuma
Svetootacko iskustvo kaze blago tebi ako ti razum u srcu pociva. Dva glavna organa u
psihosomatskom funkcionisanju coveka jesu srce i mozak, tj. osecanja i razum. Prema
pravoslavnom ucenju, srce je duhovni, dusevni i telesni centralni organ u kome su sadrzani i
ljudska misao i njegova osecanja i covekova volja. Tako je Paskal pisao: Vera je moc srca! Ova
prvobitna harmonija ljudskog srca je razbijena. Razum je ustao protiv osecanja, volja (kao
samovolja) vojuje i protiv razuma i protiv osecanja. Medju njima nema saglasnosti. Kada je Hristos
na Gori rekao:Blazeni cisti srcem jer ce Boga videti (Mt 5:8), On je podsetio da cemo opet
jednom doziveti Boga kada ocistimo svoje srce tj. kada i razum i osecanja i volju dovedemo u
harmoniju.
Poznato je da se ljudi dele po temperamentu na flegmatike, kolerike, sangvinike i melanholike
(Hipokrat-Galenova podela). Iz naseg veka poznata podela je na piknicare, leptosomne, atleticare i
displasticare, prema telesnoj gradji koja deluje na psihicku strukturu (Ernt Krecmer). Ili, popularna
podela tipova prema Karlu Gustavu Jungu na introvertne i ektrovertne. Ove podele nisu presudne
za covekovu veru, ali nisu nevazne narocito u pogledu ispoljavanja vere. Npr sangvinicni ljudi su
kolebljivi kada treba odluciti se za veru; melanholicni vernici su vise tuzni i skloni pesimistickom
vidjenju buducnosti, kolerici mogu biti fanaticni u izlivima svoje revnosti za veru, flegmatiku
nedostaje gorivo za neprestano plamsanje vere.
Sto se tice Jungove podele skloni smo da proglasimo da introvertni ljudi lakse usvajaju veru.
Medjutim, Jung je svakom tipu dodelio jos cetiri funkcije (misljenje, osecanje, cuvstvovanje i
intuiciju) sto cini ovaj problem odnosa Jungovih tipova ljudi prema veri jos slozenijim. Odnos ljudi
prema veri je duhovito opisao pesnik Emerson u 19-om veku rekavsi da svi mi kljucamo na
razlicitoj temperaturi. Moramo stalno imati u vidu te razlicitosti. Uzmimo na primer, mislosrdje.
Mi ne mozemo biti milosrdni ako nismo trpeljivi prema drugima , tj. prema njihovoj razlicitosti.
Lakse cemo steci trpeljivost ako razmemo poreklo razlicitosti i nejednakosti medju ljudima.
Postoje jos tri cesta tipa ljudi koja pokazuju tzv slepe mrlje prema prihvatanju vere. To je
matematicki, cinicni i fanatican tip ljudi.
Matematicki tipovi suvi logicari, nista ne primaju sto se ne moze dokazati. Nekada oni nemaju
dovoljno opsteg obrazovanja ni licne sigurnosti pa im ovo sluzi kao odbrana pre mogucim
saznanjima koja ga plase.
Cinicni definisani kao rodjeni skepticari koji u sve sumnjaju. Prihvataju samo ono sto je
prakticno i upotrebljivo, a pred svakom drugom istinom, apstraktnom ili metafizickom, stoje
nezainteresovano.
Oba ova tipa ljudi su gordi umom jer bi sve da dokuce bez Bozije pomoci.
Fanaticni ljudi predstavljaju veliku opasnost za svaku oblast zivota, narocito kada je u pitanju
politika i religija. Ovi ljudi veruju da su nasli istinu jednom za svagda i spremni su sve da zrtvuju
za vise ciljeve. Imaju sugestivnu moc da privuku sebi druge ljude slabe volje. Kada takvi ljudi
pokazu jos i visoku moralnost i postenje oko njih se sakupe stotine privrzenika (npr Jehovini
svedoci, pentakostalci, adventisti).
Nastanak verskih sekti kada je rec o hriscanstvu od prvog veka do danas jeste slozen problem.
Setimo se sposobnosti rimskih papa koji su u pocetku sprecavali stvaranje sekti uperenih protiv
crkve i pretvarali ih u stroge katolicke redove odane crkvi; ili uzmimo vladiku Nikolaja

67

Velimirovica koji je izmedju dva svetska rata prvobitno sektaski pokret okrenut delimicno protiv
crkve pretvorio u koristan bogomoljacki poket.
I verske i politicke sekte su istog psiholoskog i socioloskog porekla. Vidimo da verske sekte traju
vec dve hiljade godina. Zasto? Potoji licna zelja verskih vodja sekti za vlascu, potreba coveka da se
bilo cim razlikuje od drugih, neki postaju sektasi iz bunta prema hriscanskoj Crkvi i njenim
greskama. Sektasi su poput zalca u meso crkvenim hriscanima sovjim primernim zivotom i
moralnim vladanjem (ne piju, ne puse, imaju vise dece, pomazu coveku u nevolji), manje verskim
ucenjem jer ono ne moze dostici snagu i lepotu izvornog ucenja hriscanske Crkve.
Vazno je da duhovni pasti razlike revnosnog hriscanina od fanaticnog. Za razliku od revnosnog
hriscanina, fanatican vernik nije skroman, nije svestan svog neznanja i nametljivo siri svoje
uverenje. Medju fanaticnim duhovima nije mali broj dusevno poremecenih (paranoika,
paranoidnih psihopata, reaktivnih paranoicara), a ovaj poremecaj ne mora zadugo ni da se uoci,
narocito ako su oni reciti, ubedljivi, inteligentni. Za njih je bolje moliti se Bogu nego se s njima
ubedjivati.
Smetnje vere osecajne prirode
Dobro je receno da covek ponekad misli, a stalno oseca. Otud veliki znacaj emotivnog zivota ljudi.
Zdrava vera je uspesan susret osecajnog i razumnog bica coveka. Kakav je osecajni zito nekog
coveka i kako se on odrazava na njegovu okolinu, ima nekad presudnu vaznost u verskom zivotu
covekovom. Psihologiju nevernika bismo bolje shvatili kada bismo poznavali njegov emotivni
zivot, zivotnu istoriju, detinjstvo. Kako da covek koji je u detinjstvu lisen ljubavi i ima zakrzljali
osecajni zivot nadonkadi taj manjak? Lakse je coveku da nadoknadi znanje i obrazovanje. Iako
religija nije talent, sve je manje povoljnih uslova u danasnje vreme da se ova klica razvije u
coveku. Ravnodusnost prema veri preovladjuje u vecem delu sveta, ali to je stoga sto postoji
ravnodusnost i coveka prema sebi, prema prirodi i prema drustvu.
Iz covekovog osecajnog zivota dolazi najvise otpora prema veri (npr. Razne zivotne nesrece,
gubici, materijalni, gubitak partnera, deteta, neverstvo i sl). Sve to stvara kod coveka osecajni otpor
prema Bogu. Ako su pre takvih nesreca ljudi bili verni, oni ce to i ostati ako su bili jaki vernici, ali
moguce i da prestanu da veruju. Ponekad se pitamo da li iskusenja prevazilaze nase snage. Na to
pitanje je apostol Pavle dao odgovor u 1 Kor 10:13 gde kaze: Drugo vas iskusenje nije snaslo osim
covjecijega; vjeran je Bog koji vas nece pustiti da se iskusavate vecma nego sto mozete, nego ce
uciniti sa iskusenjem i kraj, da mozete podnijeti. Vecina iskusenja dolaze od nas samih, a manje
voljom Bozijom.
Jedan od vidova osecajnog otpora prem averi jeste nepoverenje coveka u iracionalne snage svoga
bica u koje spada i afektivni zivot coveka (koji razum tesko kontrolise). Sto covek ima manji uvid i
kontrolu nad svojim iracionalnim, tim ostaje nepoverljiviji prema veri. Uobicajeno je da vera
dolazi sa sentimentalnoscu, a zene su te koje su sentimentalnije pa cak i vise posecuju crkvu.
Mnogi muskarci se stide ovakvih sentimentalnih zenskih osecanja pa potiskuju veru u sebi i stako
stvaraju jaz izmedju osecajnog i razumnog zivota. Ako se setimo kako je od turcima muskarac
trebalo da pokaze svoju grubu musku stranu, nije cudo sto je danas tako nespretan prema
manifestacijama verskog crkvenog zivota u nas.
Osecajni otpor prem averi moze poticati i od prvog kontakta coveka sa duhovnikom bilo u
detinjstvu ili kao odraslog koji je mogao da ostavi trajan nepovoljan utisak. Ovaj otpor moze da
bude i objektivne i subjektivne prirode. Kod coveka se najcesce javlja:
d) zbog neokajanih ili neprepoznatih svojih grehova
e) kao izgovor zbog nedostatka interesovanja za religiju
f) zbog preterano razvijenog IDEAL-JA, tj. preteranih zahteva upucenih svesteniku.
Najcesci je prvi razlog otpora coveka prema veri. Potisnut greh stvara ranu koju ako ne
prepoznamo uporno cemo da izbegavamo veru i sve sto je vezano za religiju. Ponekad ljude savest
i podseti na neki greh, ali oni ostaju u ubedjenju da im ni Bog ni ljudi to ne mogu oprostiti i da nije

68

dostojan kajanja. Tu je vazna uloga duhovnog pastira jer ovakvih ljudi ima mnogo. Duhovnik treba
da bude istinski vernik, relativno zrela licnost, dovoljno otvoren prema zivotu i ljudima, spreman
da pomogne, svestan da su ljudi razliciti, spreman da razgovara o svakoj temi makar mu bila i
neugodna, sposoban da slusa, imati meru u davanju saveta gde je potrebno, ne osudjivati.
Smetnje vere voljne prirode
Znamo da ima ljudi jake i slabe volje. I jedna i druga volja mogu da budu prepreke u negovanju
hriscanske vere. Postoje ljudu jake volje koji su catoljubivi, svesni svojih mana, svesnih svega
sto ih ometa u odnosu sa Hristom, umereno aktivni u revnovanju za veru i Crkvu. Ovakvi ljudi bilo
da su duhovnici ili ne, smatramo da su so zemlji. Postoje ljudi isto jake volje koju su castoljubivi,
slavoljubivi, koji se gorde i pametuju, imaju preteranu potrebu za nezavisnoscu, da daju drugom
savete, dase stalno dokazuju da su bolji od drugih. Oni odbciju osnovnu hriscansku vrlinu
poniznost.
Ljudi snazne, culne prirode tesko prilaze veri jer vole uzivanje i udobnosti i za njih je hriscanstvo
zalost i samomucenje. Njima se postavlja pitanje: ili ziveti zivot ili biti hriscanin? Ovakvoj zabludi
doprineli su i sami hriscani koji su smatrali da hriscanin treba da zivi protiv prirode. Sami svetitelji
su ovo opovrgavali jer hriscanska vera treba u coveku da budi radost zivljenja, ljubav prem asvemu
vidljivom i nevidljivom, Vaskrs. Serafim Sarovski je oslovljavao svakog coveka sa Radosti moja!
Sto se tice slabe volje coveka i ona takodje moze biti prepreka za veru. Kao i za sve ostalo, i uzrok
slabe volje je u detinjstvu, no u ovo necemo sada da ulazimo. Kod takvih ljudi, kada zele da
realiziju neku svoju zamisao dolazi do cudne malaksalosti i paralize volje. To su nesvesne
prepreke unutrasnje prirode. Neka davnasnja trauma ili neizivljena krivica sprecava te ljude da vide
plodove svojih dobrih zelja pa vec na pola puta do crkve klonu. I sa ovom vrstom ljudi duhovnik
treba da ima dosta strpljenja jer se vezbanjem i slaba volja moze ispraviti.
Smetnje vere socijalno-psiholoskog i versko-psiholoskog znacaja
Otudjenost zivljenja
Velika je sugestivna moc sredine i okoline u kojoj zivimo. Opsti moderni duh bezverstva namece
i coveku takav pogled na svet. Ovaj uticaj je vise podsvestan. Ako dugo zivimo u okolini koja ne
veruje i mi cemo se otudjiti od vere. Takvom coveku se verujuci covek cini stran, tudj, dalek,
smesan ili odvratan. Narocito se moderan covek smeje na reci kao sto su greh ili gresiti ili kajati
se. Danas se sve preokrenulo. Oholost coveka se ocenjuje kao ambicija, lakomost kao
preduzimljivost, blud kao potreba ljudske prirode. Da ne pominjemo zarazu televizijom i novac
koji se njome zgrce. Ozbiljne naucne rasprave koje dokazuju stetnost dugog gledanja tv-a, narocito
kod dece, jedva i da dodju do televizije, da se cuju. Ljudu provode mnogo casova ispred televizora.
Americki psihijatar Donald Kaplan opisao je neke psiholoske pojave nastale usled dugog gledanja
televizije nazvavsi ih televizijska narkomanija. Dolazi do stanja tuposti, osecanja
dezorijentisanosti i nerealnosti, povremena stanja krivice i straha, da ne pominjemo obilno
koriscenje hrane, cigareta, pica ispred tv ekrana. On kaze da televizija nije samo tracenje vremena
vec i opasnost.
Odupreti se svesno, a narocito podsvesno, zagadjenoj duhovnoj klimi danasnjice moguce je samo
onom verniku koji NEPOSREDNO ZIVI i dozivljava versku istinu. Samo dozivljena vera
ispunjava celo bice i daje mu snagu da se odupre.
Koliko smo na putu pogubne sekularizacije pokazuje cinjenica da se 90% stanovnistva nekog kraja
izjasnjava kao verujuci jer prime svestenika da obavi verske ceremonije, inace su svi protivverski
raspolozeni.
Ne trebamo se plasiti toga da budemo u manjini. Istina nikada nije bila u vecini. Ako svi tako
govore mora da je u njih istina! Ova krilatica je velika opasnost. Vernik moze da toga postane
svestan tek kada sam zivi svoju veru i postane svestan istine.

69

Preokretanje vere u suprotno

U srpskoj svestenickoj porodici pre rata nije bila retkost da su sinovi i kceri uglednih svestenika
postajali vatreni levicari. Koje je psiholosko objasnjenje za ovo? Preterana strogost patrijarhalnih
srpskih oceva kao sklonost da se od vere nacini ideologija dovoljni su razlozi da se u mladom
coveku stvore bunt i okretanje u suprotno. Tako su se i od ateistickih i komunistickih roditelja deca
okretala ka veri.
Verski minimalizam
Malo roditelja ili svestenika danas traze od deteta, odnosno vernika, da revnuje za veru, stoga vera
ostane zakrzljala. Verski minimalizam (ili verski probabilizam u katolickoj crkvi) jeste kompromis
sa materijalistickim pogledom na svet, a s vremenom ovaj postane dominantan. Kad zataji
hriscanstvo to je zbog mlakosti hriscana.
Mehanizacija verskog zivota
Mnoge ljude od aktivnog verskog zivota crkve odbija mehanizacija i ritualizacija verskog zivota.
Covek je sklon mehaniziranju radnji u svim oblastima svoje delatnosti jer tako trosi najmanje
energije.
Crkveni verski zivot cini istinita Rec Bozija koja preko spoljasnjih verskih radnji treba da bude
stavljena na uvid i puno razumevanje vernika. Kada u nekom verskom cinu (npr krstenje, vencanje,
sahrana) preovlada kod svestenika ono nauceno i rutina nad njegovom licnom verom, postoji
opasnost da neki mladi bogotrazitelj bude odbijen od crkve. Uporedo sa neizbeznom
mehanizacijom verskog cina i verskog zivota hriscanina, treba da je u njemu delatna ziva vera koja
ozivljava hriscanske dogme.
Infantilna poboznost
U pravoslavnom i katolickom svetu mnogo je vise decjih predstava o Bogu, dobru i zlu, raju i paklu
itd nego u protestantskom, a to nanosi stetu hriscanskoj Crkvi, jer obrazovaniji mladji ljudi mogu
da pomisle da je vera samo za decu i stare. Infantilan tip poboznosti se narocito zadrzao kod
civilizacija na nizem nivou razvoja. Jungova opomena da Hristove reci o deci kojoj pripada carstvo
nebesko ne znace ostati dete, vec opet postati dete, izgleda savremena narocito za ovakve narode.
U infantilnu poboznosti se ubraja i verska sebicnost (ako ti meni Boze das to, i ja cu dati tebi) koju
stalno treba korigovati.
Tradicionalno pravoslavlje za mlade ljude danas zeljne ciste Bozije reci mora biti ocisceno od
negativnog konzervativizma ustajalog rituala i paganskih ostataka magije i infantilne poboznosti.
Radikalni aktivizam i bekstvo od sveta
Postoje dve krajnosti koje treba izbegavati jer predstavljaju prepreku u verskom zivotu: preterana
aktivnost i uzurbanost svestenika u njegovom pastirskom radu, zatim uplasenost i udaljenost
duhovnog pastira.
Ako je svestenik preterano aktivan to vodi u dehriscanizaciju i materijalizaciju zivota, daje podrsku
optem pragmatizmu, dovodi do morala bez vere (kao na zapadu).
Druga krajnost koja se uocava kako kod svestenika tako i kod pastve jeste preovladjivanje straha od
zivota, ljudi, materijalistickog veka, od ocekivanih apokaliptickih zbivanja i djavolskih zamki, sto
dovodi do pasivizacije njihvoog zivota i prepustanja sebe sudbini. Vera ovde ostaje sebicna i
individualisticka, tzv. privatna religioznost koja je sve vise rasprostranjena.
Covekova priroda je aktivna i kontemplativna. Otud ona ima potrebu da uporedo razvija oba nacina
zivljenja; vita activa et vita contemplativa. Bogu Bozije, a caru carevo, porucio nam je Isus
Hristos.
Duhovnik kao kamen spoticanja verniku

70

Sve ove gore pomenute psiholoske prepreke treba da prepozna i ukloni duhovni pastir. Ali nije
dobro idealizovati svesteno lice, ili mu stalno traziti dlaku u jajetu. Svesteno i monasko lice u visoj
je meri od drugih ljudi Boziji saradnik na zemlji. Toga je on svestan pa je u njemu prisutan strah
Gospodnji. To nije bolestan strah vec podsticajni strah koji ga goni na revnost i neprestano
usavrsavanje sebe. U isto vreme strah od Boga stiti hriscanina od svakog drugog straha, npr od
strha od bolesti, smrti, siromastva, gladi, drugih ljudi, sopstvene senke koje se ljudi ponekad plase.
Kako je lepo rekao Sveti Isak Sirjanin (7.vek): Dok covek neprilicno zivi, on oseca strah od smrti.
Ako se za zivota priblizi Bogu, on zadobija spasonosni strah od Njegovog suda. A ka dcovek zavoli
Boga onda njegov aljubav gasi oba ta straha.
Navescemo sedam glavnih psiholoskih prepreka koje bi mogle da stignu od svestenika verniku:
h) duhovnik koji sumnja u Boga
i) koji se ne bori da bi u sebi pobedio smrten grehe (gordost, zavidljvost, srebroljublje, pohotu,
prozdrljivost)
j) koji je preterano strog prema pastvi (Blago onom ko je strog prema sebi, a blag prema
drugima, Sv Jovan Zlatousti)
k) koji je mlak i preterano popustljiv prema gresima i porocima svoje pastve
l) koji mehanicki obavlja svoje verske poslove
m) koji nedovoljno poznaje ili krivo tumaci hriscansko pravoslavno ucenje
n) koji nije nasao zlatnu sredinu izmejdu brige i ljubavi (u odnosu na pastvu i porodicu)
Ne zaboravimo da cesta i nepravedna kritika ljudi prema svestenicima je cesto samo projekcija
sopstvenih mana i izgovor da se ostane van vere.
Videli smo sta su psiholoske prepreke vere. U vezi sa tim jos vredi spomenuti Jozefa Rudina i
njegovu knjigu Psihoterapija i religija. U ovoj knjizi on opisuje pogresne i bolesne predstave o
Bogu.
5. Bog je tvorac svega i pokretak svega, ali On dalje ne realizuje svet, nema uticaja na tok
sveta, drugim recima, ne interesuje Ga ljudska bedna vrsta. Ovo je religija deizma cije je
glavno vreme bilo u 18. veku. Ali to vreme nije proslo. Jer i danas u trenucima depresije i
malodusnosti covek, iako ne sumnja u Boga Tvorca, sumnja da On brine o Svojoj tvorevini.
Zanimljiv je i srednji put judaizma:Bog nadzire, posmatra, a ne odredjuje, ne uplivise.
Coveku prosecne pameti ovakav stav najvise odgovara, jer taj neko ga ipak ne prisiljava i ne
ugnjetava, samo posmatra.
6. Bog se shvata kao apsolutan upravljac, nehuman, osvetoljbiv i ljubomoran koji izdaje
naredjenja i pazi da se ona izvrsavaju. Ovo je demonska projekcija gesnog coveka o Bogu.
U okviru hriscanske religije ova predstava izrazena je u Kalvinovoj (16.vek) i Cvinglijevoj
varijanti Luterovog protestantskog pokreta u kojoj je covek postavljen izmedju Zakona i
Milosti, predestiniran za raj ili pakao. Od coveka se i dalje trazi da bude radan i odgovoran.
Protestantska ideja da je Bog taj koji voli one koji mnogo rade i da je za njih pripremio
nebesku nagradu, nesumnjivo je uticala na razvoj kapitalizma i kapitalistickog morala na
zapadu).
7. Takodje je rasprostranjena antropomorfna predstava Boga; tako da je Bog ili dobar otac na
nebu, ili ljutiti otac koji kaznjava i sl. Oslobadjanje od ovakvih antropomorfnih
predstava o Bogu ponekad je proce skoji traje ceo zivot.
8. Najveca moguca opasnost za hriscanstvo, prem aAleksandru Smemanu, je danasnja
sekularizovana predstava ljudi o Bogu. Bog se shvata kao korektan poslovni partner kome
se placa taksa. Sekularizovana slika Boga prenosi se u oblast konacnost. Npr. Bozija
sveprisutnost prenosi se na drzave i vodje koji postaju nevidljivi bogovi u dusama
preplasenih ljudi. Bozije sveznanje prenosi se na nauku koja cini cuda, a tek sta sve obecava
coveku u buducnosti. Bozija dobrota postaje za savremenog coveka humanost, neka vrsta
ektike bez vere, Bozija beskrajnost vera progre. Zbog ovakvih sekularizovanih predstava o
Bogu, ljudska dusa je rascepljena. Postoji njen profani deo (koji vodi borbu za vlast) i

71

sakralni deo (svestan svoje potrebe za Bogom). On, na zalost, zadovoljava samo formalne
zahteve svoje crkve, ispunjava sve rituale i sl. Ali ukoliko ovakva osoba ozbiljnije ne oboli
od neke psihosomatske bolesti njegova vera s vremenom hladi, postaje ravnodusan prema
zivotu i ljudima i gubi ono sto je najvaznije ljubav.
SIGMUND FROJD (ne znam da li ovo treba, nalazi se na jednoj i po strani pre sklopa licnosti, str
koju sam obelezila sa 54)
Frojd je vise od 40 godina istrazivao nesvesno pomocu metoda slobodnih asocijacija i ravio teoriju
koj ase smatra prvom obuhvatnom teorijom licnosti.
Frojd je rodjen u Moravskoj, 6.5.1865 a umro je u Londonu 1939. Ziveo je u Becu skoro 80 godina
i napustio je ovaj grad tek kad su nacisti zauzeli Austriju. Studirao je medicinu, a situacija ga je
naterala da otvori privatnu praksu. Uprkos tome nasao je vremena za istrazivacki rad i pisanje.
Bio je zainteresovan za neurologju i specijalizovao nervne poremecaje. Projevo je godinu dana kod
francuskog psihijatra Zana Sarkoa koji se koristio hipnozom u lecenu histerije. Frojd nije bio
impresioniran hipnozom kao metodom lecenja. Stoga je pokusa da oproba novi metod beckog
lekara Jozefa Brojera, metod lecenja pacijenata od simptoma samim pricanjem o njima. Taj metod
bio je efikasniji od hipnoze. Brojer i From su zajedno objavili jedan rad lecenja histerije tehnikom
pricanja.
Uzrok razlaza njih dvojice bio je njihov razliciti stav po pitanju vaznosti seksualnog cinioca kod
histerije. Frojd je smatrao da su seksualni cinioci uzrok histerije. Frojd potom rad sam i razvija
ideje koje postaju temelj psihoanaliticke teorije. Njegov prvi rad je Tumacenje snova (1900).
Uskoro postaje poznat i okruzuju ga ucenici iz raznih zemalja (Ernst Dzounz iz Engleske, Karj
Jung iz Ciriha, A.A. Bril iz Njujorka, Sandor Ferenci iz Budimpeste, Karl Abraham iz Berlina i
Alfred Adler iz Beca. Jund i Adler su posle istupili iz kruga i razvili rivalska gledista.
Frojd je napisao mnoga dela od kojih mozemo spomenuti pored Tumacenja snova, Psihopatologija
svakodnevnog zivota (1901), Uvod u psihoanalizu (1917), Nova predavanja za uvodjenje u
psihoanalizu (1933), Kratki pregled psihoanalize (1940), a posle njegove smrti objavljen je Kratak
pregled psihoanalize (1940). U prikazu Frojdovih ideja ogranicicemo se na Frojdovu teoriju
licnosti.
SKLOP LICNOSTI
Licnost cine tri glavna sistema: ono, ja i nad-ja. Ponasanje je skoro uvek proizvod sadejstva ova tri
sistema; retko deluje jedan sistem iskljucujuci druga dva.
Ono
ONO je prvi sistem licnosti: to je sredina unutar koje se razlucuju JA i NAD-JA. ONO se sastoji od
svega psiholoskog sto je nasledjeno, s cim smo rodjeni, ukljucujuci i instinkte. To je rezervoar
dusevne energije koji isporucuje snagu potrebnu za delovanje druga dva sistema i u bliskoj je vezi
sa telesnim procesima od kojih potice njihova energija. Froj je nazvao ONO istinskom psihickom
stvarnoscu zato sto ONO predstavlja unutrasnji svet subjektivnog dozivljavanja i ONO ne zna za
objektivnu stvarnost.
ONO ne moze da podnosi porast energije koji se dozivljava kao stanje napetosti i nelagodnost.
Stoga ONO odmah deluje i prazni napetost i vraca organizam na nizak nivo energije i lagodnost.
Nacelo smanjena napetosti po kome ONO deluje naziva se NACELOM PRIJATNOSTI.
Za pribavljanje prijatnosti ONO raspolaze sa dva procesa:
3. refleksna radnja
4. primarni proces
Refleksen radnje su urodjene i automatske reakcije (kijanje, treptanje). Organizam ima mnogo
takvih reflekasa da bi smanjio jednostavan oblik razdrazenja.

72

Primarni proces je slozenija priholoska reakcija. On takodje nastoji da ukloni napetost tako sto
obrazuje predstavu objekta koji ce da ukloni napetost (npr. Ako smo gladni, primarni proces ce da
stvori mentalnu sliku hrane u nasoj glavi). Halucinatorni dozivljaj u koje je zeljeni objekat prisutan
u obliku slike pamcenja nazvan je ISPUNJENJE ZELJA. Najbolji primer z aprimarni proces kod
normalnih ljudi je nocni san koji po Frojdu predstavlja ispunjenje ili pokusaj ispunjenja zelje.
Ocigledno je da sam primarni proces ne moze da smanji napetost. Gladna osoba ce i dalje biti
gladna iako je imala mentalnu sliku hrane. Stoga se razija novi ili sekundarni psiholoski proces i
oblikuje drugi sistem licnosti, JA.
Ja
JA nastaje zato sto potrebe organizma zahtevaju da nesto uradimo u svetu stvarnosti, da
dejstvujemo. Gladna osoba trazi hrai i jede da bi odstranila napetost. Osnovna razlika izmedju
ONO i JA jeste sto ONO prepoznaje samo subjektivnu stvarnost dues, dok JA moze da napravi
razliku izmedju stvari u dusi i stavi u spoljnom svetu.
JA sledi nacelo REALNOSTI i deluje pomoci SEKUNDARNOG PROCESA. Osoba ce biti napeta
sve dok pomocu nacela realnosti ne pronadje objekat koji ce da zadovolji njenu potrebu i smanji
napetost. Necelo realnosti se razlikuje od nacela prijatnosti. Nacelo prijatnosti zanima samo da li je
osecaj prijatan ili bolan, a nacelo realnosti zeli da utvrdi da li je dozivljaj istina ili laz, da li postoji u
stvarnosti ili ne postoji.
Sekudnarnim procesom se pravi plan zadovoljenja potrebe. Gladna osoba traz mesto gde ce naci
hrani i onda ode tamo da je potrazi. To se zove TESTIRANJE REALNOSTI.
JA je izvrsna vlast licnsoti jer nadzire pristup radnji, odlucuje koji instinkt ce biti zadovoljen i na
koji nacin. Treba imati na umu da je JA organizovani deo ONO. Ja nije tu da osujeti ONO vec
izvrsava teznje ONO. JA svoju snagu crpe iz ONO. JA ne postoji odvojeno od ONO. Njegova
glavna funkcija je da posreduje izmedju instinktivnih zahteva organizma i sredine koja ga okruzuje.
Njegov cilj je da odrzi zivot pojedinca i ostvari reprodukciju vrste.
Nad-ja
Treci sistem licnosti koji se poslednji razvija je NAD-JA. Ono je unutrasnji predstavnik
tradicionalnih vrednosti i idela drustva. NAD-JA je moralno oruzje licnosti. Ono vise zastupa ideale
i tezi savrsenstvu nego zadovoljstvu. Njegova glavna briga je da deluje moralno, kako vec drustvo
odobrava.
NAD-JA se razvija kao odgovor za nagrade i kazne roditelja. Dete uci da se ponasa u skladu sa
zahtevima da bi bilo nagradjeno. Sto roditelji kazu da ne valja, to ce da ode u detetovu SAVEST, a
sto kazu da je dobro, to ce da se utelotvori u JA-IDEAL koji je drugi podsistem NAD-JA. Ovo
utelotvorenje se usvaja pomocu mehanizma koji se zove UNOSENJE. Kada se oblikuje NAD-JA
roditeljski nadzor zamenjuje samondazor.
Glavne funkcije NAD-JA su:
4. da koci impulse ONO (narocito one seksualne i agresivne)
5. da navede JA da zameni realisticke ciljeve moralistickim
6. da tezi savrsenstvu
Za razliku od JA, NAD-JA ne odlaze samo zadovoljenje instinkata, vec pokusava da ga spreci
zauvek.
ONO, JA i NAD-JA su samo procesi koji se povinuju nacelima razlicitih sistema. Oni rade zajedno
kao tim pod vodjstvom JA. Licnost funkcionise kao celina, a ne kao tri segmenta.
Uopsteno receno; ONO je bioloski sacinitelj licnosti; JA psiholoski, a NAD-JA drustveni sacinitelj.
DINAMIKA LICNOSTI

73

Frojd je ljudski organizam video kao slozen energetski sistem. Hrana mu je potrebna za energiju
koju on trosi na razne funkcije (cirkulacija, disanje, opazanje, misljenje itd). Energija ne moze
nestati ali se moze pretvoriti iz jednog stanja u drugo. Tako npr se dusevna energija moze pretvarati
u fiziolosku i obratno. Dodirna tacka izmedju energije tela i energije licnosti (fizioloske i dusevne)
je ONO i njegovi instinkti.
Instinkt
Instinkt je definisan kao urodjen psiholoski predstavnik unutrasnjeg telesnog izvora razdrazenja.
Psiholoski predstavnik je nazvan ZELJA, a telesno razdrazenje iz kojeg zelja proistice je nazvano
POTREBA.
Drugim recima, instinkt je zelja koja proizilazi iz potrebe. Od potrebe se ne moze pobeci dok se od
spoljasnje drazi moze.
Instinkt je kolicina dusevne energije ili mera zahteva za rad duse. Svi instinktvi zajedno cine
sumu dusevne energije koja je dostupna licnosti. ONO je sediste instinkata. Instinkt ima cetiri
karakteristike: izvor, cilj, objekt i pokretacku silu. Izvor je u stvari potreba tela. Cilja je uklanjanje
telesnog razdrazenja (npr glad). Aktivnost koja posreduje izmedju javljanja zelje i njenog
zadovoljenja naziva se objekt. To znaci da je objekt ponasanje koja obezbedjuje neophodnu stvar ili
neophodno stanje. (npr kada je osoba gladna ona mora da izvrsi neke radnje da bi jela).
Instinkt je jak onoliko koliko je jaka potreba. Instinkt je regresivan (zeli da se osoba vrati u
prvobitno stanje mirovanja) i konzervativan (zeli da ocuva ravnotezu organizma). Aspekt
ponavljanja instinkata Frojd je nazvao PRISILA PONAVLJANJA. To znaci da licnost mora da
ponavlja radnje od razdrazenja do mirovanja. (I kada ne zadovoljimo potrebu u potpunosti mozemo
istrajati u prisilnom ponavljanju; npr dete koje sisa palac kad je gladno).
Izvor i cilj instinkta ostaju isti celog zivota. Objekt (nacin zadovoljenja potrebe) moze da se menja.
Pomeranje energije s jednog objekta na drugi je najvaznija odlika dinamike licnosti. Prakticno, sva
interesovanja, naklonosti, ukusi, navike, stavovi osobe predstavljaju pomeranja energije sa
prvobitnih, instinktivnih izbora objekata. Frojdova teorija motivacije je cvrsto zasnovana na
pretpostavci da su instinkti jedini izvori energije ljudskog ponasanja.
Broj i vrsta instinkata
Frojd je sveo sve instinkte pod dva opsta naslova instinkti ZIVOTA i instinkti SMRTI.
Instinkti zivota sluze odrzavanju zivota i razmnozavanju vrste (tu spadaju glad, zedj, seks). Oblik
energije pomocu koje deluju instinkti zivota nazvan je LIBIDO. Frojd je najvecu paznju poklanjao
seksualnom instinktu. Rekao je da postoji vise seksualnih insinkata koji se nalazeu razlicitim
EROGENIM ZONAMA (delovi koze osetljivi na nadrazaj).
Sto se tice instinkata smrti, tzv razarackih instinkata, o njim ase malo zna. Cinjenica je da svi
jednog dana umru. Poznata je Frojdova izjava cilj sveg zivota je smrt. Frojdova pretpostavka je
da ljudi u stvari nesvesno zele da umru zato sto svi zivi procesi teze da se vrate u stabilnost
neorganskog sveta. Nije odredio sediste instinkata smrti u telu, niti je dao naziv energiji pomocu
koje deluju instinkti smrti. Vazan izdanak instinkata smrti je AGRESIVNI NAGON. Sta je
agresivnost? Agresivnost je samounistavanje usmereno napolje, prema spoljnim objektima. Frojd je
bio ubedjen (zbog Prvog svetskog rata) da je agresivnost suvereni motiv kao i seksualnost.
Dalje, vazno je reci da instinkti zivota i smrti, kao i njihovi izdanci, mogu da se spajaju, neutralisu
ili da zamenjuju jedni druge (npr ljubav zameni mrznju i obratno).
Kao sto smo rekli tri sistema licnosti (ono, ja i nad-ja) deluju putem energije, a tu energiju sadrze
instinkti. Da vidimo sada kako ta tri sistema licnosti (ono, ja i nad-ja) koriste dusevnu energiju i
kako ostvaruju nadzor nad tom dusevnom energijom.
Raspodela i koriscenje dusevne energije

74

Dinamika liicnosti se sastoji od nacina na koji je psihicka energija raspodeljena i koriscena od

strane ONO, JA i NAD-JA. Posto je kolicina energije ogranicena, tri sistema se takmice za energiju
koja je dostupna.
Znamo da ONO tezi postizanju prijatnosti i u tu svrhu ulaze energiju. Ulaganje energije u radnju (ili
predstavu) koja ce zadovoljiti instinkt nazvano je instinktivnim IZBOROM OBJEKTA ili
ULAGANJEM U OBJEKT. Energija ONO je u fluidnom sanju i lako skrece s jedne radnje na
drugu.
JA nema svoj sopstveni izvor snage te ga pozajmljuje od ONO putem mehanizma poznatog kao
POISTOVECENJE. Ovo je jedan od najvaznijih pojmova frojdovske psihologije i jedan od najtezih
za razumevanje.
Uskladjivanje necega sto je u dusi (znamo da ONO ne razlikuje subjektivno predstavljanje od
objektivne stvarnosti) sa necim sto je u spoljasnjem svetu, jeste ono sto se podrazumeva pod
POISTOVECENJEM. Poistovecenje omogucava sekundarnom procesu (koji je uspesniji u
smanjivanju napetosti) da zameni primarni proces. Tako da JA zadobija monopol nad skadistem
dusvne energije, jer JA sluzi da u stvarnosti zadovolji instinkte nekim prakticnim radnjama.
Kada JA ulovi vise energije nego sto je potrebno za zadovoljavanje instinkata putem sekundarnog
proces onda JA deo energije koristi za neke druge psihicke procese (npr opazanje, pamcenje,
rezonovanje). Deo energije ide na kontrolu nad ONO. Ove obuzdavajuce snage su poznate kao
PROTIVULAGANJA. JA treba da odoleva pritiscima i od strane ONO i od strane NAD-JA. Za to
je potrebna energija. JA ima visak energije za koriscenje u druge svrhe (npr. Energija nagona gladi
moze se razviti lepezasto pa ce osoba ulagati energiju da sakuplja recepte, posecuje restorane,
prodaje porcelan i sl).
Konacno, JA, kao izvrsilac ustrojstva licnosi koristi energiju da ostvari integraciju tri sistema s
ciljem da ses stvori unutrasnja harmonija licnosti.
Mehanizam posistovecenja takodje objasnjava i snabdevanje energijom sistema NAD-JA. Kako se
taj proces odvija? Dete od rodjenja uci da positovecuje, odnosno da uskladjuje svoje ponasanje sa
zabranama i kaznama nametnutim od roditelja. Dete ulaze u njihove ideale i oi postaju njegov JAideal; ono ulaze u njihove zabrane i ove postaju njegova savest. Na taj nacin NAD-JA ima pristup
rezervoaru energije koji se nalazi u ONO posredstvom detetovom poistovecivanju sa roditeljima.
Dakle, energija koju obezbedjuju instinkti se kanalise u JA i NAD-JAS pomocu mehanizma
poistovecenja. Sada je moguce da prorade nagoni kao i obuzdavajuce sile. Setimo se da ONO
poseduje samo nagonske sile,dok se energija JA i NAD-JA koristi i za prosledjivanje i za
osujecivanje ciljeva instinkata. Ako ONO zadrz nadzor nad velikim delom energije, osoba ce biti
impuslivna i ponasati se primitivno. Ako NAD-JA ostvari nadzor nad velikom kolicinom energije,
licnost ce se ponasati moralno. U prve dve decenije zivota uobicajena su nagla pomeranja energije
sve dok se ona ne stabilizije.
Konacno, dinamika licnosti se sastoji od medjusobnog dejstva nagonskih sila (ulaganja) i
obuzdavajucih sila (protivulaganja). Svi sukobi u licnosti mogu biti svedeni na opoziciju ova dva
skupa sila. Do produzene napetosti dolazi usled dejstva obuzdavajuce snage.
Strepnja
Da se podsetimo da dinamikom licnosti upravlja potreba da se zadovolje zelje, a spoljasnji svet ih
zadovoljava (npr hrana, voda). Dakle, spoljasnji svet vrsi ulogu snabdevaca. Osim toga spoljasnji
svet uoblicava sudbine licnost. Sta to znaci? Pa, sredina u kojoj zivimo moze da bude izvor
prijatnosti i neprijatnosti, moze da nas ugrozi ili zadovolji i sl.
Covek se plasi bola koji moze da dozivi u spoljasnjem svetu. I sta se desava? JA pocinje da strepi
jer nema nadzor nad onim sto se dogadja u spoljasnjem svetu.
Frojd razlikuje tri vida strepnje: REALNA, NEUROTICNA I MORALNA strepnja ili osecanje
krivice. Osnovni tip je realna strepnja od realnih opasnosti. Neuroticna strepnja jeste strah od samih
instinkata i od kazne koja sledi ukoliko se oni zadovolje. Moralna strepnja je strah od savesti. Ljudi

75

sa dobro razvijenim NAD-JA skloni su da se osecaju krivim za sitnice ukoliko prekrse neko pravilo
po kojem su vaspitani. Osecaju grizu savesti.
Funkcija strepnje je da upozori osobu na blisku opasnost. Srepnja je stanje napetosti. Strepnja je
nagon (kao glad i seks), ali je uzrokovan spoljnim stvarima. Covek koji strepi ima potrebu da nesto
ucini da je savlada.
Ukoliko ne mozemo da savladamo strepnju nikakvim merama onda se ta strepnja naziva
traumatskom strepnjom. Ona dovodi do stanja infantilne bespomocnosti. Trauma rodjenja je prva
strepnja kada se novo rodjena beba ne moze nositi sa spoljnim svetom pa joj treba zastita.
RAZVOJ LICNOSTI
Frojd je prvi govorio o razvoju licnosti i odlucujucoj ulozi prvih godina zivota i detinjstva za
izgradnju karaktera jedne osobe. Smatrao je a se u prvih pet godina zivota osoba dobro oblikuje. Do
toga je dosao na osnovu prakse sa pacijentima. Neuroze koje su pacijenti imali u kasnijim
godinama zivota bile su povezane sa ranim detinjstvom. Frojd je retko proucavao decu. Vise je
voleo da rekonstruise detinjstvo po secanju odraslih.
Kako se razvija licnost?
Licnost se razvija kao odgovor na cetiri glavna izvora napetosti:
5) fizioloski proces rascenja
6) osujecivanja
7) sukoba
8) pretnje
Zbog ovih napetosti osoba je prinudjena da iznalazi metode da smanji napetost i tako se razvija kao
licnost.
Na koji nacin osoba uci da otklanja osujeivanja, sukobe i pretnje? Putem metode
POISTOVECIVANJA I POMERANJA.
Poistovecivanje (identifikacija)
Ranije smo rekli da se putem poistovecivanja oblikuje JA i NAD-JA. Sada cemo dodati da je
poistovecivanje metod pomocu kojeg osoba preuzima crte neke druge osobe i cini ih sastavnim
delom svoje licnosti. Drugim recima, osoba pokusava da smanji napetost tako sto ce oblikovati
svoje ponasanje po uzoru na nekog drugog. Poistovecivanje je isto sto i oponasanje, samo je
trajnijeg karaktera.
Mi za uzor biramo uspesne, mocne osobe. U pocetku se deca poistovecuju sa roditeljima, kasnije sa
nekim drugim. U svakom periodu se poistovecujemo sa nekim. No to poistovecivanje nije svesno. I
nije obavezno da se osoba poistovecuje sa nekim u svmu. Obicno se poistovecujemo samo sa onim
odlikama za koje verujemo da ce i nas odvesti do zeljenog cilja. Cilj poistovecivanja je smanjenje
napetosti. Covek moze da se poistoveti sa drugim ljudima, sa zivotinjama, zamisljenim likovima,
ustanovama, asptraktnim idejama i nezivim objektima.
Pomocu poistovecenja covek pokusava da stekne izgubljeni objekat (ako smo od nekoga
razdvojeni), a moguce je i poistovecivanje sa nekom osobom iz straha (dete sa roditeljima da bi
izbeglo kaznu. Ova vrsta poistovecivanja je osnova za oblikovanje NAD-JA).
Konacni sklop licnosti predstavlja skup brojnih poistovecenja stvorenih u raznim periodima zivota,
ali roditelji su verovatno najvazniji likovi poistovecenja u zivotu osobe.
Pomeranje
Pomeranje je kada pomeramo ulaganje s jednog objekta na drugi sve sa ciljem, kao sto smo pre
rekli, da se smanji napetost. Npr instinkt nam kaze da zelimo nesto. Mi tu zelju ne mozemo da
zadovoljimo na odredjenom mestu, pa trazimo dalje. Izvor instinkta i cilj su isti, ali se menja
objekat (nacin kako doci do cilja). Takva pomeranja veoma uticu na razvoj licnosti. Ako moramo
da zamenimo objekat to nam nece doneti isto smanjenje napetosti kao da ga nismo morali menjati.

76

Osoba stalno traga za novim nacinima smanjenja napetosti. Tu su ponekad ljudi neumorni, mada sa
godinama oni se stabilizuju jer dodje do kompromisa izmedju instinkata i otpora JA i NAD-JA.
Svaki kompromis je na neki nacin i odricanje, odustajanje od onoga sto se zeli.
Interesantno je spomenuti da je Frojd smatrao da je razvoj civilizacije bio moguc zato sto su ljudi
skretali energije instinkata u drustveno prihvatljive tokove. Pomeranje koje stvara visa kulturna
dostignuca naziva se SUBLIMACIJA. Frojd je smatrao da su nervoze ili nemiri cena koju ljudi
placaju za svoj civilizovani polozaj.
Pravac pomeranja odredjuju dva cinioca:
3) slicnost zamenjenog objekta sa originalnim (u svojoj psihi poistovetimo dva objekta; npr Da
Vinci je slikao aristokratkinje jer je majku poistovecivao sa madonom)
4) sankcije i zabrane nametnute od strane drustva
Sposobnost zamenjivanja ulaganja u objekt je najznacajniji mehanizam u razvoju licnosti. Kada bi
dusevna energija bila nepomerljiva ne bi bilo ni razvoja licnosti, covek bi bio kao robot.
Odbrambeni mehanizmi JA
Ponekad covek prekomerno strepi. Tada JA preduzima mere da se covek oslobodi pritiska i
strepnje. Ove mere oslobadjanja od pritiska (radi kojeg strepimo) zovu se odbrambeni mehanizmi.
Glavni odbrambeni mehanizmi su: potiskivanje, projekcija, pretvaranje u suprotnost, fiksacija i
nazadovanje. Svi odbrambeni mehanizmi imaju dve zajednicke karakteristike:
3) oni odricu, krivotvore ili iskrivljuju stvarnost
4) oni deluju nesvesno, osoba nije svesna onoga sto se desava
Dakle, nesvesno iskrivljivanje stvarnosti je zajednicko za sve odbrambene mehanizme koje JA
koristi da bi se oslobodilo strepnje.
a) potiskivanje jedan od najranijih pojmova psihoanalize. Pre nego sto je Frojd uoblicio svoju
teoriju licnosti pomocu pojmova ONO, JA i NAD JA, on je delio dusevni zivot na: svesno,
predsvesno i nesvesno. Za ono sto je u nesvesnom, Frojd je govorio da je u stanju potisnutosti.
Frojd smatra da je potiskivanje jedan od odbrambenih mehanizama JA. Potiskivanje se vrski kada
nesto izaziva veliku uzbunu i mi ga zelimo istisnuti iz svesti (npr neko uznemirujuce secanje.
Potiskivanje moze cak da remeti normalno funkcionisanje tela). Potiskivanja se mogu ispoljiti u
vidu pomeranja. (Npr sin koji gaji neprijateljska osecanja prema ocu moze ta ista da ispolji ali
prema nekom drugom autoritetu. Znaci pomerio je neprijateljstvo sa oca na autoritet). Potiskivanja
se tesko ponistavaju zato ljudi cesto zive sa gomilom neosnovanih detinjih strahova jer nisu
uklonili potiskivanje i testirali stvarnost da vide je li to tako).
b) projekcija to je mehanizam pomocu kojeg se neruoticna i moralna strepnja pretvaraju u
objektivni strah. Projekcija sluzi dvostrukoj svrsi i zamenjuje vecu opasnost manjom i tako
smanjuje strenju. Projekcija je poput pretvaranja. U projekciji se kaze: Ona me mrzi, umesto: Ja je
mrzim i sl.
c) pretvaranje u suprotnost to je odbrambena mera koja u svesti menja osecanje koje stvara
napetost njegovom suprotnoscu. Npr mrznja se zamenjuje ljubavlju. Prvobitni impuls jos uvek
postoji ali je premaskiran onim sto ne izaziva strepnju. Ekstremno ponasanje bilo koje vrste
ukazuje na pretvaranje u suprotnost (kad nekoga mrzimo mi se ekstremno ljubazno odnosimo
prema toj osobi).
d) fiksacija i nazadovanje dok covek ne dostigne zrelost on prolazi kroz razne faze. Ponekad
osoba moze da se zaustavi, fiksira, u jednoj fazi jer se plasi i strepi preci u drugu. Npr. Strepnja
moze da spreci dete kako da uci da postane nezavisno. Dakle, fiksacija je fiksiranje za jedan od
ranijih stupnjeva razvoja jer preduzimanje sledeceg koraka izaziva strepnju. Za fiksaciju je tesno
vezana regresija ili nazadovanje. U slucaju nazadovanja osoba koja je dozivela neku veliku traumu
povlaci se u neki od ranijih stupnjeva razvoja (npr dete koje se uplasilo prvog dana skole moze
ponovo poceti da se ponasa infantilno, da sisa palac; mlada zena koja ima problema u braku vraca
se kuci roditeljima, i sl.). Kada strepnja postane nepodnosljiva neke osobe ce da nazaduju na

77

stupanj za koji su nekada bili fiksirani. Fiksacija i nazadovanje su relativna stanja, ne traju dugo, ali
su odgovrni za neujednacenosti u razvoju licnosti.
Stupnjevi razvoja
U prvih pet godina zivota dete prolazi kroz dinamicne stupnjeve razvoja. Sledecih 5-6 godina je
vreme latencije kada se dinamika stabilizuje. U mladalastvu e dinamika razbuktava, a zatim
priblizavanjem odraslom dobu se smiruje. Za Frojda su prvih pet godina zivota odlucujuce za
uoblicavanje licnosti. Stupnjevi razvoja u prvih pet godina su:
- oralni (prva godina)
- analni (druga godina)
- falusni (od trece godine) OVA TRI PRVA STUPNJA SE NAZIVAJU PREGENITALNIM
STUPNJEVIMA
Posle dolazi miran period latencije. U mladalastvu se ponovo pokrecu pregenitalni impulsi. Posle
toga dolazi zavrsni stupanj zrelosti ili GENITALNI STUPANJ.
Sada nesto o svakom stupnju ponaosob:
Oralni stupanj u ovom stupnju u prvoj godini zivota glavni izvor prijatnosti dolazi na usta
jedenjem. Prijatnost koja dolazi od oralnog unosenja moze kasnije biti pomerena na druge vrste
unosenja kao sto je sticanje znanja ili imovine.
Analni stupanj pocinje kontrolisano vrsenje nuzde. Dete uci da odlaze zadovoljstvo koje oseca
nakon obavljene nuzde. Smatra se da bezbroj karakternih crta ima korene u analnom stupnju
zavisno od metoda navikavanja koje roditelj primenjuje kada dete uci da vrsi nuzdu u odredjeno
vreme. Da li su te metode stroge ili se dete preterano hvali kada obavi nuzdu (takva deca obicno
misle da su uradila nesto vazno pa kasnije mogu da se bave nekim stvaralastvom).
Falusni stupanj u ovom stupnju moze da se postavi scena za pojavu kastracionog i Edipovog
kompleksa (Edipov kompleks Frojd je smatrao za jedno od svojih najvecih otkrica. Edipov
kompleks je dobioime po kralju Tebe koji je ubio oca da bi se ozenio svojom majkom). Ponasanje
deteta starog tri do pet godina u velikoj meri je obojeno delovanjem Edipovog kompleksa (dete na
neki nacin zeli da poseduje roditelja suprotnog pola i da potisne drugog), mada se posle pete godine
potiskuje. Prema Frojdu, NAD-JA je naslednik muskog Edipovog kompleksa. On je bedem protiv
agresije i rodoskrnavljenja. Kod devojcica pak kastracioni kompleks otvara put Edipovom
kompleksu. Razlike u prirodi Edipovog i kastracionog kompleksa su osnova za mnoge psiholoske
razlike izmedju polova.
Genitalni stupanj pojedinac se od narcistickog malog deteta koje trazi prijatnost preobrazava u
realisticki orijentisanog i socijalizovanog odraslog. Ne znacida su pregenitalni impulsi zamenjeni
genitalnim. Pre bi se moglo reci da su se ulaganja oralnog, analnog i falusnog stupnja spojila sa
genitalnim impulsima. Glavna bioloska funkcija genitalnog stupnja je produzenje vrste.
KARAKTERISTICNA ISTRAZIVANJA I METODE ISTRAZIVANJA
U istrazivanjima ljudske duse Frojd nije koristio eksperimentalne ili kontrolisane tehnike
posmatranja. On nije bio eksperimentalni psiholog. Frojd nije koristio ni dijagnosticki test niti bilo
koju drugu vrstu objektivnog procenjivanja licnosti. Njegove teorije su nicale is slusanja cinjenica i
iluzija iskazanih od strane uznemirenih licnosti.
No, Frojd nije oblikovao svoje teorije samo na osnovu usmenih iskaza ljudi u tretmanu. Mozemo
reci da je on analizovao svoju sirovu gradju metodom unutrasnje deslednosti. Sve je moralo
skladno da pristaje jedno uz drugo. On je godinama vidjao iste pacijente, proveravao svoje slutnje,
pa tek onda tumacio. Suprotno tome, u tipicno psiholoskom eksperimentu pod kontrolisanim
uslovima osoba se testira samo jedan ili dva sata.
Frojdova dva najvaznija doprinosa strategjiji istrazivanja bila su intenzivno studiranje pojedinacnog
slucaja i koriscenje metoda unutrasnje doslednosti za testiranje hipoteza. Frojd je bio samokritican i

78

spreman da se upravlja prema novim dokazima, bio je obdaren intelektualnom autonomijom sto je
preduslov za velicinu.
Frojdovo naucno vjeruju
Sta kaze Frojd o nacinu na koji naucnik radi na razvijanju nauke? Frojd smatra da ni jedna nauka ne
pociva na jasnim odredjenjima osnovnih pojmova. Pocetak naucne aktivnosti, smatra Frojd, sastoji
se u opisivanju pojava, grupisanje, klasifikovanje i dovodjenje u uzajamne odnose. Potrebno je i u
fazi opisivanja da se primenjuju odredjene apstraktne ideje koje ne poticu od samih posmatranja
vec od nekih drugih izvora (on sam je citao klasiku, bavio se arheologijom, kao otac sestero dece
mogao je da vrsi razna opazanja, a kao najvaznije bavio se samoanalizom). Tek posle temeljnijeg
istrazivanja mozemo formulisati naucne pojmove.
Pomocu kojih tehnika je Frojd prikupljao podatke?
Slobodne asocijacije i analiza snova
Posle kraceg isprobavanja metode hipnoze Frojd se upoznao sa metodom koju je njegov kolega
Brojer nazvao katarza ili lecenje pricanjem. Pacijent je detaljno opisivao simptome nakon cega bi
oni nestajali. Iz ovog metoda Frojd je razio svoj metod slobodnih asocijacija (koje je Ernest zounz
nazvao jednim od dva velika dela Frojdovog naucnog zivota, a drugi je bila Frojdova samoanaliza).
Metod slobodnih asocijacija iziskuje od pacijenta da kaze sve sto mu dospeva u svet, da govori o
svemu i svacemu, sve sto mu padne na pamet, bez da pokusa da vodi smisaoni razgovor. Tu je
uloga terapeuta pasivna. On slusa i ne prekida pacijenta koji je obicno opruzen na kaucu u sobi.
Frojd je primetio da pacijenti obicno pricaju o dozivljajima iz ranog detinjstva. Najoriginalnije
Frojdovo zapazanje jeste da pacijent luta u svojim iskazima ali je ipak svaka izjava na neki nacin
povezana sa prethodnom, drugim recima, postoji lanac od prve do poslednje asocijacije.
Analiza snova nije odvojen metod jer kada se pacijentu kaze da govori o svemu i svacemu on
govori i o snovima. Na temelju svog zapazanja Frojd je oblikovao teoriju da je san izraz
najprimitivnijeg rada i sadrzaja ljudske licnosti. Primitivni proces koji stvara san, Frojd je nazvao
primarnim procesom. Primarni proces pokusava da ispuni zelju ili isprazni napetost zamisljajuci
zeljeni cilj.
Frojdove studije slucaja
Frojd je publikovao samo mali broj slucajeva koje je tretirao, delimicno zbog profesionalne etike, a
delimicno da javnost ne otkrije identitet njegovih pacijenata. Inace, posedovao je ogromnu kolicinu
materijala na osnovu kojeg je oblikovao svoju teoriju licnosti.
Jedno od najpopularnijih dela jeste Psihopatologija svakodnevnog zivota (1901). Knjiga obiluje
primerima dinamicke vaznosti jednostavnih omaski u govoru, gresaka u pamcenju, slucajnih
nezgoda i gresaka raznih vrsta.
Frojd nije pisao beleske za vreme tretmana na ne bi odvlacio paznju pacijenta. Smatrao je da ce ono
sto je bitno zapamtiti, a nebitno zaboraviti.
Vrsta gradje koju je Frodj sakupio, vrste tehnika koje je koristio, nacin na koji je mislio,
obelodanjeni su u njegovih sest studija (prikaza raznih slucajeva): Slucaj rebera; Slucaj Malog
Hansa; Slucaj Dora; Covek pacov; Covek vuk; i Slucaj zenske homoseksualnosti.
Frojdova samoanaliza
Vazan izvor empirijskih podataka predstavljao je materijal izvucen iz sopstvenog nesvesnog. Frojd
je zapoceo svoju sopstvenu samoanalizu, analizom svojih snova. Ovom samoanalizom Frojd je
potvrdio teoriju snova i teoriju infantilne seksualnosti. Frojd je inace odbijao da prihvati valjanost
bilo koje hipoteze pre nego sto bi je na sebi proverio. On je celog zivota svakodnevno odvajao pola
sata za vrsenje samoanalize.

79

Kritike
Psihoanaliza je najvise kritikovana i klevetana psiholoska teorija. Drugi slucaj je evolucija Carlsa
Darvina. Pristojni ljudi bili su besni jer je Frojd, izmedju ostalog, objasnjavao ljudsko ponasanje
seksualnom motivacijom. No, veliki deo kritike je zastareo zbog razvoja Frojdove misli. Ali
nekoliko vrsta kritika se i dalje upucuju psihoanalizi i o njima se dosta raspravlja.
Jedna kritika tvrdi da empirijski postupci pomocu kojih je Frojd potvrdjivao svoje hipoteze ima
ozbiljne nedostatke. Frojd je vrsio posmatranje u nekontrolisanim uslovima, nije pravio beleske
odmah vec nekoliko sati kasnije tako da su se mogle potkrasti i greske.
Dalje, kritike postoje da je Frojd uzimao zdravo za gotovo sve sto je pacijent rekao bez da je to
potkrepljivao nekim spoljasnjim dokazima (npr da obezbedi podatke od rodjaka, medicinske
informacije i sl).
Dalje, Frojd je donosio zakljucke a da pritom nije naveo koje je analize koristio, nije dao nikakav
sistematski prikaz, opravdanost njegovih operacija prepustena je poverenju citaoca. Zato su drugi
istrazivaci dolazili do sasvim razlicitih zakljucaka u vezi iste pojave.
Dalje, Frojd ne govori s kojim brojem empirijskih podataka je raspolagao pri posmatranju, pa se ne
mogu izvuci nikakvi statisticki podaci. Da li je Frojd ikada proveravao svoja tumacenja koristeci
tumacenje nekog drugog psihoanaliticara da bi utvrdio pouzdanost svoje procene ne zna se. Ova i
brojna druga pitanja uznemiruju kvantitativno orijentisanog psihologa.
Dalje, znamo da Frojd nije bio sklon da zapisuje sve podatke. Stoga se sumnja u naucni status
psihoanalize jer se postavljaju razna pitanja pocev od: da li je on u svoje slucajeve uneo samo onos
to je hteo da nadje, da li je bio pristrasan, da li je birao samo dokaze koji su se slagali sa njegovom
hipotezom, da li su slobodne asocijacije njegovih pacijenata bile zaista slobodne ili su oni govorili
ono sto je on hteo da cujeitd.itd.
Druga vrsta kritike napada samu teoriju jer kazu da je teorija losa jer mnogi njegovi delovi ne mogu
imati empirijske posledice. Npr nemoguce je izvuci bilo kakvu empirijsku podlogu iz postavke o
zelji za smrcu.
Frojdova teorija oskudeva pravilila pomocu kojih bi se moglo predvideti sta ce se dogoditi ako se
odigraju izvesna zbivanja. Kakva je priroda veze izmedju osecanja krivice, potiskivanja, sanjanja
itd?
Teorija ostaje nema kada je rec o problemu ulaganja i protivulaganja. Kakvog intenziteta treba da
bude jedna dozivljaj da bi postao traumatski? Koliko slabo treba da bude JA da bi ga preplavio
instinktivni impuls? Itd.
Naravno, sada se postavlja pitanje kako to da je uticaj psihoanalize danas u svetu vrlo uticajan i
dominanatan ako imamo u vidu, recimo, samo dva njena nedostatka; da je to losa teorija i da nije
zasnovana na naucno priznatim postupcima?
Kao prvo, sve teorije ponasanja su prilicno slabe i psihologija treba da predje dug put da bi se
nazvala egzaktna nauka. A sta nudi psihoanaliticka teorija?
Neki ljudi vole slikovit jezik kojim se Frojd sluzi. Njegovi rukopisi se odlikuju uzbudljivim
literarnim kvalitetom. Mnogi nalaze da su Frojdovi pojmovi fascinantni i senzacionalni. Seks,
agresija, rusilastvo su interesantne te pa je prirodno sto Frojdova dela privlace ljude.
No, kao prvo Frojd se ceni zbog izazovnosti svojih ideja, zbog sirine i dubine shvatanja coveka,
njegova teorija je relevantna za nase vreme. Vrlina njegove teorije je sto pokusava da predoci
pojedinca kao bice koje zivi delom u svetu realnosti a delom u svetu iluzija, opsednut sukobima,
unutrasnjim protivrecnostima, pokretan silama o kojim amalo zna, puno nade i ocajanja, sebicno i
covekoljubivo; ukratko, slozeno ljudsko bice. Za mnoge ljude ova slika coveka ima bitnu vrednost.
KARL JUNG

80

Jung je jedan od najistaknutijih mislilaca psihologije dvadesetog veka. Proucavao je procese

ljudske licnosti. Gotovo celokupan opus od 20 svezaka Jungovih spisa nalazi se na raspolaganju na
engleskom jeziku.
Jungova teorija licnosti se znatno razlikuje od Frojdove teorije licnosti. Jung kombinuje teologiju sa
kauzalnoscu (uzrocnoscu). Drugim recima, sadasnjim ponasanjem coveka upravlja i proslost
(uzrocnost) i potencijalna buducnost (teologija). Da parafraziramo Junga: data osoba zivi
ciljevima, kao i uzrocima. Jung se osvrce na proslost osobe i gleda unapred na buduci pravac
razvoja. To naglasavanje uloge sudbine (ili cilja) u ljudskom razvoju jasno odvaja Junga od Frojda.
Za Frojda postoji samo beskrajno ponavaljanje instinktivnih tema, sve do smrti. Jung se razlikuje
od ostalih mislilaca po tome sto naglasava rasne i filogenetske osnove licnosti. Za Junga je licnost
proizvod njegove istorije, temelji licnosti su primitivni, urodjeni, nesvesni. Za Frojda je izvor
licnosti u detinjstvu, dok Jung istice rasne izvore licnosti. Po njemu odredjene urodjene
predispozicije upravljaju ponasanjem osobe. Licnost neke osobe je rezultat unutarnjih snaga koje
uticu na spoljne i na koje uticu spoljne snage. Jung se mnogo obazirao na rasnu proslost i
proucavao ljudsku istoriju i evoluciju licnosti.
Da vidimo koje su glavne odlike Jungove teorije licnosti:
SKLOP LICNOSTI
Celokupnu licnost Jung naziva psihe. Ta celokupna licnost sastoji se od nekoliko sistema koji
deluju jedan na drugi. Najvazniji od tih sistema su: JA, LICNO NESVESNO i njegovi
KOMPLEKSI, KOLEKTIVNO NESVESNO i njegovi ARHETIPOVI, PERSONA, ANIMA i
ANIMUS i SENKA. Pored ovih medjusobno zavisnih sistema, tu su i STAVOVI introvertnosti i
ekstravertnosti i FUNKCIJE misljenja, osecanja, osetljivosti i intuicije. Naposletuku, tu je i
JASTVO, koje je srediste celokupne licnosti.
Da krenemo redom:
JA
To je svesna dusa. Sastoji se os svesnih opazanja, secanja, misli i osecanja. JA je odgovorno za
covekovo osecanje svog identite i kontinuiteta i JA je u sredistu svesnosti.
LICNO NESVESNO
Licno nesvesno je oblast koja se granici sa JA. Sastoji se od onih dozivljaja koji s jednm bili svesni,
ali koji su potisnuti, istisnuti, aboravljeni ili ignorisani, kao i od dozivljaja koji su bili suvise slabi
da bi ucinili svesni utisak na osobu. Sadrzina licnog nesvesno je dostupna svesnosti (JA) i izmedju
njih se odigrava razmena.
Kompleksi
Kompleks je organizvoana grupa secanja, misli, percepcija i secanja koja postoje u licnom
nesvesnom. Jezgro (srediste) kompleksa deluje poput magneta. (Npr uzmimo KOMPLEKS
MAJKE. Jezgro se dobija deslom iz raznih ISKUSTAVA SA MAJKAMA, i delom iz detetovih
iskustava sa svojom majkom. Osecanja i secanja koja se odnose na majku privlace se ka jezgru i
obrazuju kompleks. Tako za osobe kojima dominira majka, kazemo da imaju kompleks majke.
Njihovim osecanjima, mislima, akcijama upravlja zamisao majke, sta ce majka da kaze, sta ona
oseca itd. Kompleks moze da preuzme nadzor nad licnoscu.
KOLEKTIVNO NESVESNO ili transpersonalno
To je najsnazniji sistem u psihe i u patoloskim slucajevima zasenjuje JA i LICNO NESVESNO.
Kolektivno nesvesno sadrzi secanja nasledjena iz proslosti (ukljucujuci i ljudsku predvrstu i
zivotinjske pretke). Svi ljudi manje vise imaju isto kolektivno nesvesno a to je zbog zajednicke
evolucije. Npr ljudi su predisponirani da se plase mraka ili zmija jer su se, predpostavljamo,

81

primitivni ljudi susretali u mraku sa raznim opasnostima ili bili zrtve zmije. Neke ideje se lako
usvoje, kao sto je ideja o najvisem bicu (Bogu). Drugim recina, ova latentna ili potencijalna secanja
utisnuta su u mozgu kao rezultat natalozenih dozivljaja covecanstva.
Kolektivno nesvesno je nasledjena rasna osnova licnosti. Na njemu se podizu JA, licno nesvesno i
sva druga individualna iskustva.
Dve nesvesne oblasti duse, licno nesvesno i kolektivno nesvesno, mogu biti od koristi ljudima. JA
ne treba da ignorise mudrost nesvesnog, jer se u nesvesnom krije mudrost i iskustvo bezbrojnih
vekova, koji su natalozeni u njegovim arhetipnim organima. Ako zanemarimo nesvesne procese
moze doci do simptoma fobije, deluzije i druge iracionalnosti.
Arhetipovi
Strukturne komponente kolektivnog nesvesnog nose razlicite nazive: ARHETIPI, DOMINANTE,
PRIMORDIJALNE SLIKE, MITOLOSKE SLIKE, SKLOPOVI PONASANJA. Arhetip je
univerzalni oblik misli koji sadrzi veliki elemenat emocije. Npr arhetip majke koji dete nasledjuje
saobrazan je sa stvarnom majkom s kojom je dete u kontaktu.
Kako nastaje arhetip? On je poput taloga u dusi koji je nastao zbog stalnog ponavlljanja nekog
dozivljaja. Npr bezbrojni narastaji su posmatrali kako izlazi sunce. Ponavljanje ovog dozivljaja
ucvrstilo se u kolektivnom nesvesnom kao arhetip boga-sunca. Neke slike bozanstava su u stvari
izdanci arhetipa sunca. Slicno je i sa energijom. U toku svog postojanja ljudi su bili izlozeni
prirodnim silama kao sto su potres, poplave, munje, pozari.Iz ovakvih dozivljaja razvio se
arhetip energije. Nase sadasnje doba predstavlja uspon arhetipa energije (npr obuzetost osobe brzim
automobilima, traganje za energijom atoma.) Ovaj arhetip nagoni ljude da traze nove izvore
energije. U kolektivnom ensvesnom arhetipovi nisu nuzno izolovani jedan od drugoga (npr u
Hitleru su spojeni arhetipi demona i heroja tako dase dobija satanski vodja). Najbolji izvor znanja o
arhetipovima su mitovi, snovi, vizije, rituali, umetnicka dela itd. Da nabrojimo neke od arhetipova
u kolektivnom nesvesnom: npr arhetip rodjenja, ponovnog rodjenja, smrti, moci, magije, heroja,
deteta, Boga, demona, mudraca, majke-zemlje, zivotinje. Neki arhetipovi su se toliko razvili da su
postali zasebni sistemi u licnosti. To su: PERSONA, ANIMA i ANIMUS i SENKA.
PERSONA
Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve drustva i tradicije i na svoje
unutarnje arhetipne potrebe. To je uloga koju drustov daje coveku, uloga koju drustvo ocekuje da je
on odigra u zivotu. Cilj maske je da ostavi utisak na druge ljude i maska sakriva stvarnu prirodu te
osobe. Za personu mozemo reci da je to JAVNA licnost u smislu da je to ona strana koju covek
pokazuje svetu, dok iza te drustvene fasade postoji SKRIVENA licnost. Ako se JA poistoveti sa
personom osoba prosto zaboravi ko je u stvari i kakva su joj stvarna osecanja. Ona kao da je
otudjena od same sebe. Jezgro iz kojga se razvija persona je arhetip. Ovaj arhetip potice iz iskustva
rase (u toku istorije ljudima je koristilo da igraju neke drustvene uloge).
ANIMA i ANIMUS
Dobro je usvojeno da je u sustini covek biseksualna zivotinja. Jung kaze da postoji zenska strane
muske licnosti i obratno i on to pripisuje arhetipovima. Zenski arhetip u muskarca naziva se
ANIMA, a muki arhetip u zene naziva se ANIMUS. Drugim recima, ziveci zajedno kroz vekove
muskarac je postao feminizovan a zena maskulinizovana.. Zahvaljujuci svojoj animi (zenskom
arhitepu u muskarcu) muskaraca shvata prirodu zene, a zena zahvaljuci svome animusu shvata
prirodu muskarca. Ako arhetipne slike prevladaju onda osoba nece videti stvarnost kakva jeste.
SENKA
Arhetip senke sastoji se od zivotinjskih instinkata koje su ljudi nasledili od nizih zivota. Senka
olicava zivotinjsku stranu ljudske prirode. Kao arhetip senka je odgovorna za nase shvatanje o
izvornom grehu; kada je projektujemo prema vani ona postaje neprijatelj. Arhetip senke (tih
zivotinjskih instinkata) je odgovoran kada nam se u svesti pojavi neprijatna misao ili osecanje.
Senka daje pun ili trodimenzionalan kvalitet licnosti.

82

Sakupio je ogromne kolicine empirijskog materijala i dacemo pregled samo sicusnog dela. Jung se
inace mnogo vise bavio otkrivanjem cinjenica nego formulisanjem teorija.
EKSPERIMENTALNA ISTRAZIVANJA KOMPLEKSA
Prva Jungova istrazivanja sluzila su se testom asocijacija reci. Cita se rec, a ispitanik odgovara
prvom reci koja mu pada na pamet. Vreme za odgovor meri se stopericom i mere se promene u
disanju putem odgovarajucih aparata; jednog obavijenog oko grudi ispitanika, a drugi pricvrscen za
dlan ruke. Ovi aparati daju dokaz o emocionalnim reakcijama ispitanika. Jung se sluzio ovim
merama za otkrivanje kompleksa kod bolesnika. Ako bolesnik dugo ne daje odgovor na neku rec
znaci da je u pitanju kompleks.
ISTORIJA SLUCAJEVA
Jung nije napisao ni jednu istoriju slucaja koja bi se mogla uporediti sa Frojdovih sest istorija
slucajeva. Mozemo samo spomenuti dela Simboli transformacije, Psihologija i alhemija,
jedno istrazivanjeprocesa individuacije, neka od tezih dela su Psihologija i alhemija,
Alhemijska proucavanja, Ajon.
UPOREDNA PROUCAVANJA MITOLOGIJE, RELIGIJE I OKULTNIH NAUKA
Posto je tesko obezbediti dokaze z aarhetipove iskljucivo iz savremenih izvora, Jung je istrazivao
mitologiju, religiju, alhemiju i astrologiju. Stekao je obimno znanje Hindiusticke religije, Toaizma,
joge, Konfucijevog ucenja, hriscanske liturgije, astrologije, parapsihologije, alhemije. (procitaj
stranu rukom obelezu brojem 68, inace pise na njoj 149)
SNOVI
Jung je poklanjao veliku paznju snovima kao i Frojd. Da bi objasnio neke elemente snova Jung je
razvio odredjene metode.
Metod prosirivanja
Metod prosirivanja suprotivan je metodu slobodnih asocijacija. Ovde se od ispitanika trazi da se
drzi jednog elementa iz snova i da daje vise od jedne asocijacije na njega. Odgovori koje ispitanik
daje predstavljaju znacenje sna. Da bi prosirio znacenje tog simbilickog elementa koji ispitanik
sanja o na kojeg daje asocijacije, mogu se uzeti u obzir stari spisi, mitologija, bajke, verski tekstovi
itd..
Metod niza snova
Umesto jednog sna (kao sto je radio Frojd), Jung se sluzi nizom snova dobijenih od neke osobe.
Niz snova se posmatra kao izvesna celina. U psihologiji se ovo naziva metod unutarnje doslednosti.
Jung je o upotrebi ove metode pisao u svojoj knjizi Psihologija i alhemija.
Metod aktivne maste
Prema ovom metodu ispitanik treba da se koncentrise na neku sliku sna i da posmatra sta se sa
njom desava. Slika dozivljava niz promena, zbivanja se beleze i na taj nacin moze da se obelodani
mnogo nesvesnog materijala.
SADASNJE STANJE I OCENA
Jungova psihologija ima mnogo sledbenika sirom sveta kako iz profesionalnih (npr Gerhard Adler,
Michael Fordham, Herbert Rid)tako i iz neprofesionalnih redova (Paul Mellon). Srediste
uticajaza sirenje Jungovih ideja nalaze se u Jungovim institutima osnovanim u mnogim gradovima.
Jungov uticaj je velik i van oblasti psihologije i psihijatrije (istorija, knjizvenost, moderna religijska
misao).

83

Medjutim, Junga su takodje napadali. Neke od zamerki su: da je Jung pao u pseudofilosofiju iz
koje nikada nije izasao, da je pojam arhetipa nedokaziv, da Jung ne raspolaze dokazima za razvoj
duse, da je srusio Frojdov pojam nesvesnog i podigao svesno JA.itd.
Kakav uticaj je imala Jungova teorija licnosti na razvoj naucne psihologije? Veoma mali izuzev
testa aosicjacija reci i pojmova introvertnosti i ekstravertnosti. Mada ni test asocijacija reci nije
izvorno Jungov. Uzima se da je ovakav test pronasao Galton, a da ga je u eksperimentalnu
psihologiju uneo Vunt.
Postoji interesovanje psihologije za Jungovu tipologiju. Sastavljeno je vise testova introvertnostiekstravertnosti.
Psiholozi nisu podvrgli analiticku psihologiju temeljitoj kritici koju su posvetili Frojdovoj
psihoanalizi. Gde se o Frojdu pisu citave strane, Jung se samo spomene, jer neki njegov kasniji rad
smatraju suvise misterioznim da bi se o njemu uopste raspravljalo.
Zato je psihologija ignorisala Jungovu analiticku psihologiju kada mu je sve odao toliko
postovanja? Jedan od glavnih razloga je to sto se Jungova psihologija zasnivala na klinickim
nalazima i istorijkim i mitskim izvorima vise nego na eksperimentalnim istrazivanjima. Jung je
insistirao da njegovo interesovanje za okultne nauke alhemije i astrologiju i religiju ne
podrazumeva prihvatanje tih verovanja. One samo pruzaju dokaz njegovoj teoriji. Za mnoge
psihologe Jung stil je bio zamrsen i nerazumljiv.
S druge strane Junga smatraju za psihoanaliticara, a kad govorimo o psihoanalizi tu Frojd privlaci
svu paznju pa se Jung i Adler samo spominju uzgred.
Sve u svemu, Jungova teorija licnosti jedno je od najznacajnijih dostignuca moderne misli. Izgleda
da mladi ljudi sve vise sa blagonaklonoscu gledaju na Junga i da cak on postaje popularniji od
Frojda.
SOCIJALNA PSIHOLOGIJA (pogledaj str 71, ne vidim pocetak, nadam se da je ovo naslov)
Ovde cemo govoriti o cetvoro ljudi: Alfred Adler, Karen Hornaj, Erih From i Hari Stek Saliven.
Alfred Adler se smatra osnivacem novog sociopsiholoskog pogleda. On je jos 1911 raskinuo sa
Frojdom na pitanju seksualnosti i sam nastavio da razvija teoriju u kojoj su osecanje zajednistva i
teznja ka savrsenstvu postala dva glavna stuba. Adler je prvi bitno istakao drustvenu prirodu ljudi.
ALFRED ADLER
Rodjen je u Becu 1870 godine u umro u Skotskoj 1937. Diplomirao medicinu na Beckom
univerzitetu. Prvo je specijalozovao oftalmologiju, a zatim se posvetio psihijatriji. Bio je jedan od
osnivaca Beckog psihoanalitickog drustva, da bi 1911 godine, kada se razisao sa Frojdom, dobivski
jake kritike od Drustva, dao ostavku na mesto predsednika. On je zatim osnovao svoju sopstvenu
grupu koja se zvala Individualna psihologija i privukla sledbenike sirom sveta. Posle rata je
osnovao prvo decje savetovaliste i eksperimentalnu skoju u kojoj su se primenjivale njegove
pedagoske teorije.
1935 seli se u SAD gde radi kao profesor na koledzu i kao psihijatar. Bavio se pisanjem. Objavio je
stotine knjiga i clanaka. Praksa i teorija individualne psihologije daje najbolji uvid u Adlerovu
teoriju licnosti.
Nasuprot Frojdovoj pretpostavci da je ljudsko ponasanje motivisano urodjenim instinktima i
Jungovom kljucnom aksiomu da ljudskim postupcima vladaju urodjeni arhetipi, Adler je
pretpostavljao da su ljudi motivisani prvenstveno drustvenim teznjama. Prema Adleru ljudu su
inherentno drustvena bica; povezuju se i saradjuju sa drugim ljudima, stavljaju drustveno dobro
iznad sebicnog interesa, usvajaju stil zivota koji je pretezno drustveno orijentisan. Adler je govorio
da je osecanje zajednistva urodjeno. Na neki nacin i Adlerova gledisa su, kao i Frojdova i Jungova,
biologisticka. Znaci da sva trojica pretpostavljaju da osoba ima u sebi prirodu koja uoblicava njenu
licnost. Ovaj naglasak na drustvene odrednice ponasanja predstavlja najveci Adlerov doprinos
psiholoskog teoriji.

84

Drugi doprinos teoriji licnosti predstavlja njegov pojam stvaralckog samstva. Adlerovo samstvo je
visoko personalizovan, subjektivni sistem koji tumaci i osmisljava dozivljaje organizma. Osim
toga, ono traga za dozivljajima koji ce mu pomoci da ostvari osoben stil zivota, a ako takvih
dozivljaja nema onda ce samstvo pokusati da ih stvori.
Treca odlika Adlerove psihologije jeste njeno isticanje jedinstvenosti licnosti. Adler je svakog
coveka smatrao jedinstvenom konfiguracijom motiva, crta, interesovanja i vrednsoti; svaki cin koji
covek izvede nosi na sebi njegov pecat.
Adlerova teorija osobe umanjuje znacaj seksualnog instinkta. Ljudi su prvenstveno drustvena, a ne
seksualna bica. Motivisani su osecanjem zajednistva, a ne za seks. Oni teze razvijanju jedinstvenog
stila zivota u kojem polni nagon igra sporednu ulogu. Tacnije receno, nacin na koji ce neko
zadovoljavati svoje seksualne potrbe odredjen je njegovim ili njenim stilom zivota, a ne obrnuto.
Konacno, Adler je svest smatrao sredistem licnosti i to ga cini pionirom u razvojupsihologije
usmerene na samstvo. Ljudi su svesna bica, svesni su razloga svog ponasanja, svojih ciljeva,
nedostataka, teze da svesno ostvare neke radnje. Za razliku od Adlera, Frojd je svest svo na nesto
nepostojece, malo pene po povrsini debelog mora nesvesnog.
Adlerova teorija licnosti spada u krajnje ekonomicne jer se tu radi o nekoliko osnovnih pojmova.
To su: 1) fikcionalisticki finalizam
2) teznja ka savrsenstvu
3) osecanja manje vrednosti i kompenzaija
4) osecanje zajednistva, interesovanje za drustvo
5) stil zivota
6) stvaralacko samstvo
Fikcionalni finalizam
Adler je nakon sto se odvojio od Frojda pao pod uticaj filosofa Hansa Vajhingera koji je zastupao
shvatanje da ljudi zive na osnovu fiktivnih ideja koje nemaju osnove u stvarnosti. Ove fikcije (npr
svi ljudi su stvoreni jednaki, najvise se isplati biti posten, cilj opravdava sredstvo) pomazu ljudima
da se nose sa stvarnoscu. Dok je Frojd stavljao naglasak na dozivljaje iz detinjstva, Adler je
smatrao da su ljudi motivisani ocekivanjima od buducnosti, a ne dozivljajima iz proslosti. Ovi
ciljevi postoje subjektivno (ili dusevno) sada i ovde, kao teznje ili ideali koji u stvari uticu na
sadasnje ponasanje (oni ne postoje kao neki nacrt buducnosti). Npr ako neko veruje da postoji nebo
za vrlinske ljude onda ce ovo verovanje uticati na njegovo ponasanje. Ovi fiktivni, izmisljni, ciljevi
bili su, za Adlera, subjektivni uzroci psiholoskih dogadjaja. Svoju teoriju Adler je izjednacavao sa
nacelom finalizma. Individualna psihologija insistira da je finalizam odgovoran za sve psiholoske
pojave. Adler je verovao da normalna osoba moze da se oslobodi tih fikcija ( ili nekih ideala koje je
nemoguce ostvariti a koji ce ipak uticati na ponasanje) ukoliko je to potrebno i da se suoci sa
stvarnoscu, dok neuroticnoj osobi to nije moguce.
Teznja ka savrsenstvu
Sta je krajnji cilj kojem ljudi teze i koji licnosti daje jedinstvenost? U svom razmisljanju o krajnjem
cilju ljudi Adler je prosao kroz tri etape: biti agresivan, biti mocan i biti savrsen. Pod savrsenstvom
je podrazumevao nesto slicno Jungovom pojmu jastva. To je teznja ka savrsenom upotpunjenju,
veliki nagon navise. Odakle dolazi ta teznja? Adler kaze da je ona urodjena, da je ona sam zivot, da
nosi coveka od rodjenja do smrti iz jedne faze u drugu, vodi navise. Svaka osoba ima svoj nacin na
koji pokusava da dostigne savrsenstvo. Normalna osoba tezi ka ciljeviam koji su prvenstveno
drustvene prirode, a neuroticna tezi sebicni ciljevima.
Da bismo shvatili kako u osobi nastaje teznja za savrsenstvom potrebno je da se pozabavimo
Adlerovim shvatanjem osecanja manje vrednosti.
OSECANJA MANJE VREDNOSTI I KOMPENZACIJA

85

Adler je smatrao da iza svake specificne boljke lezi bazicna inferiornost te zone tela manja
vrednost koja je nasledjena ili je nastala zbog poremecaja u razvoju. Zapazio je da ako neko ima
defektan organ pokusava da ga ojaca vezbanjem (cuveni primeri Demosten koji je od mucavca
postao govornik i Ruzvelta koji je od zgoljavca vezbanjem postao snazan).
Ovaj pojam manje vrednosti organa, Adler je prosirio na sva ostala osecanja manje vrednosti (bilo
da se radi o telesnoj slabosti ili drustvenoj nesposobnosti). Adler je smatrao da osecanja manje
vrednosti proisticu iz osecanja nepotpunosti, nedorsenosti ili nesavrsenosti u bilo kojoj oblasti
zivota. (npr dete napreduje iz jedne faze u drugu tezeci sve visim stupnjevima). Adler je tvrdio da
osecanja manje vrednsoti nisu znak abnormalnosti vec uzrok poboljsanja ljudske sudbine. Naravno
da ce osecanje manje vrednosti biti prenaglaseno ako je osoba u detinjstvu bila odbacena ili
maltretirana pri cemu se moze razviti kompleks manje ili vise vrednosti u cilju kompenzacije. Ali
pod normalnim okolnostima osecanje manje vrednosti je pokretacka snaga covecanstva. Adler je
smatrao da su osecanja manje vrednosti bolna, ali da olaksanje ovih osecanja ne mora da znaci da
ce se osoba osecati prijatno. Za njega je zivotni cilj bio savrsenstvo, a ne prijatnost. Drugim recima,
Adler nije bio hedonista.
Interesovanje za drustvo
U krajnjoj liniji, osecanje zajednistva, se sastoji od pomaganja pojedinaca drustvu da dostigne ideal
savrsenog drustva. Osecanje zajednistva je nadoknada za sve prirodne slabosti pojedinacnih ljudi.
Covek je od redjenja okruzen drustvom. Ti medjuljudski odnosi uoblicavaju licnost i pruzaju
mogucnost osobi da tezi ka visim vrednostima. Teznja ka savrsenstvu biva socijalizovana te na
mesto licne ambicije dolazi ideal savrsenog drustva.
Adler je verovao da je osecanje zajednistva urodjeno ali da mora da bude dovedeno do zrelosti
putem savetovanja i vezbanjem zato sto je verovao u korisnost savetovanja i obrazovanja.
Stil zivota
To je glavna parola Adlerove teorije licnsoti, najizrazitija odlika njegove psihologije. Til zivota je
osnovno nacelo po kojem funkcionise individua. To je celina koja komanduje delovima. Po njemu
nema dve osobe sa istim stilom zivota.
Ovaj pojam stila zivota tesko je razlikovati od STVARALACKOG SAMSTVA.
Svaki covek ima cilj ali postoje bezbrojni nacini da se do njega dodje. Neko jaca intelekt, neko trosi
energiju na jacanje misica. Sportista ima razlicit stil zivota od intelektualca. Sve sto osoba cini ima
u vidu krajnji cilj. Covek uci i opaza samo ono sto se uklapa u njegov stil zivota, a zanemaruje sve
ostalo.
Stil zivota se uoblicava u detinjstvu oko 4-vrte ili 5-e godine. Stavovi i osecanja postaju
mehanizovani pa je nemoguce kasnie promeniti stil zivota. On samo moze da se ispolji na drugi
nacin.
Sta odredjuje covekov stil zivota? Stil zivota je kompenzacija za neku posebnu malu vrednost. Ako
je dete slabacko cinice sve da mu se poboljska fizicka snaga (Napoleonov osvajacki stil zivota bio
je odredjen njegovim niskim rastom, a Hitlerova bezumna zelja za svetskom vlascu njegovom
polnom nemoci). Ovo jednostavno objasnjenje ljudskih postupaka nije zadovoljavalo samog
Adlera. On je dinamicnije resenje nasao u stvaralckom samstvu.
Stvaralacko samstvo
Pojam stvaralacko samstvo predstavlja krunu Adlerovog rada u oblasti teorije licnosti. Stvaralacko
samstvo vlada celokupnom licnoscu. Ono se tesko moze opisati. To je nesto sto posreduje izmedju
drazi koje deluju na osobu i odgovora koje osoba daje na te drazi. Doktrina o stvaralackom ja
predpostavlja da ljudi sami grade svoju licnost od onoga sto su nasledili i vlastitog iskustva.
Stvaralacko samstvo daje cilj zivotu kao i sredstvo da se do njega dodje.

86

Mozemo reci da je Adlerova teorija licnosti, za razliku od Frojdove, bila humaisticka i da je ljudima
vratila osecanje vrednsoti i nadu.
KARAKTERISTICNA ISTRAZIVANJA I METODE ISTRAZIVANJA
Adlerova empirijska zapazanja sastoje se od rekonstrukcije proslosti po secanju pacijenta i od
procene njihovog aktuelnog ponasanja na osnovu onoga sto sami o tome kazu.
Primeri Adlerove istrazivacke aktivnosti:
Redosled Rodjenja i licnost Adler je primetio da se deca u porodici razlikuju (najstarije, srednje,
najmladje) zato sto imaju razlicita iskustva. Najstarije dete privlaci dosta paznje dok se ne rodi
drugo dete i ono prestaje da bude miljenik. To moze da izazove da se kasnije oseca nesigurno te da
se kasnije okrecu proslosti kada su bili u centru paznje. Adler je primetio da su neuroticari,
kriminalci, pijanice cesto bili prvorodjena deca. Drugo dete je cesto ambiciozno, sklono buntu i
zavidno, ali ipak bolje prilagodljivo nego stariji brati/sestra. Najmladje dete je razmazeno i kao i
najstarije ima sanse da ostane neprilagodjen.
Rana secanja Adler je osecao da ono cega osoba najranije moze da se seti predstavlja vazan kljuc
za razumevanje njenog zivotnog stila. (Za primer mozemo uzeti mladica koji je imao napade straha.
On se setio najranije scene svog detinjstva kada je sedeo pored prozora i posmatrao kako radnici
grade kucu, a majka je plela carape. Cinjenica da je on posmatrao gradjenje govori da je po svom
zivotnom stilu sklon da bude vise posmatrac nego ucesnik. Kasnije je nasao i posao koji mu je to
omogucavao).Razna secanja se danas koriste kao jedna od projektivnih tehnika.
Dozivljaji iz detinjstva Adler se interesovao za rane uticaje zbog kojih se dete opredeli za
pogresan stil zivota. Postoje tri cinioca: 1. deca sa nedostacima; 2.razmazena deca i 3. zapustena
deca. Deca sa nedostacima se cesto smatraju neuspesnih i plase suocavanja sa zivotom. Adler je
osudjivao mazenja dece jer ona ocekuju da se svi pokoravaju njima i mogu postati opasni za
drustvo. Zanemarivano dete postaje neprijatelj drustva kad odraste i zeli da se sveti.
ERIH FROM
Rodjen je 1900 u Nemackoj. Studirao psihologiju i sociologiju. Na Froma su snazno uticala dela
Karla Marksa.From smatra Marksa temeljnijm misliocem od Frojda. Ne bi bilo pogresno nazvati
Froma marksistickim teoreticarem licnosti, mada on licno voli vise oznaku dijalekticki humanista.
Sustinska tema svih Fromovih tekstova je da se covek oseca usamljeno izolovano zato sto je
odvojen od prirode i drugih ljudi. U svojoj knjizi Bekstvo od slobode rom razvija tezu da je covek
postajao sve usamjeniji kako je kroz istoriju sticao sve vise slobode (npr konacno oslobodjen rob se
oseca neprijatno u svetu jer nema osecanje da negde pripada kao u vreme dok je bio rob).
Koji je odgovor na ovu dilemu? Covek moze da se ujedini sa drugim ljudima u duhu ljubavi, moze
da nadje sigurnost u potcinjavanju autoritetu, u saobrazavanju sa drustvom. Bekstvo od slobode
pisano je u vreme nacisticke diktature i ukazuje na to da je i ovaj oblik totalitarnog drustva bio
privlacan ljudima zato sto im je nudio novu sigurnost. From istice da bilo koje drustveno uredjenje
tezi da resi bazicnu protivrecnost coveka. Ova protivrecnost sastoji se u tome sto je covek u isto
vreme i deo prirode i odvojen je od nje, on je u isto vreme i zivotinja i ljudsko bice. Te dve strane
coveka, zivotinjska i ljudka, cine osnovne uslove ljudske egzistencije.
Postoji pet potreba koje izrasaju iz uslova ljudskog postojanja:
- potreba za povezanoscu (jer su ljudi istrgnuti iz prvobitne zivotinjske povezanosti s
prirodom)
- potreba za prevazilazenjem (potreba da se izdigne iznad zivotinjske vrste)
- za ukorenjenoscu (ljudi zele priroden korene)
- Identitetom (zeli da se identifikuje, rob se identifikuje sa gospodarom, gradjanin sa
drzavom)

87

Potreba za orijentacionim okvirom (potreba za koordinantnim sistemom, stabilnim

opazanjem i poimanjem sveta); taj orijentacioni okvir moze biti racionalan ili iracionalan, ili
imati elemente i jednog i drugog
Ovo su sve cisto ljudske potrebe koje nemaju zivotinje, a koje nisu proizvod drustva vec su se
evolucijom razvile u coveku.
Kakav je odnos drustva prema ispoljavanjima tih potreba? Necije prilagodjavanje drustvu
predstavlja kompromis izmedju spoljasnjih zahteva i unutrasnjih potreba. Osoba razvija svoj
socijalni karakter da bi zadovoljila zateve drustva.
From je opisao pet tipova socijalnog karaktera:
- primalacki
- eksploatatorski
- skupljacki
- trgovacki
- produktivni (jedino je ovaj tip zdrav tip socijalnog karaktera, ono sto Marks naziva
slobodnom svesnom delatnoscu)
Ovi tipovi predstavjaju nacine na koji se osoba odnosi prema drustvu i prema drugoj osobi. Sve
osobe su mesavina ovih pet tipova. Npr ako je neko produktivno-sakupljacki tip on moze da zgrce
bogatstvo da bi bio produktivniji, a neproduktivno-sakupljacki tip zgrce bogatstvo radi zgrtanja.
Postoji i sesti par tipova karaktera a to je
- nekrofilni (koga privlaci smrt) za razliku od biofilnog (zaljubljen u zivot).
Da bi drustvo ispravno funkcionisalo vazno je da se karakter deteta skroji prema potrbama drustva
(npr u kapitalistickom drustvu deca se uce da stede sa ciljem da kasnije postoji kapital za sirenje
privrede).
Time sto ljudima postavlja zahteve koji su suprotni njihovoj prirodi, drustvo sputava ljude te oni ne
mogu da ispune osnovne uslove svoga postojanja. Npr i kapitalizam i komunizam pokusavaju da
naprave robota od coveka. From se ne ustrucava da citavo drustvo nazove bolesno ako ne
zadovoljava potrebe ljudi.
From takodje istice da pri prelasku s jednog drustvenog uredjenja na drugo, coveku treba vremena
da se navikne i pusti korene te se oseca otudjeno i pad au ocaj.
From se stano vraca problemu covekovog odnosa sa drustvom. From je ubedjen u sledece: - da
ljudi imaju urodjenu prirodu, - da drustvo stvaraju ljudi da bi ispunili tu sustinsku prirodu, - nijedno
drustvo do sada nije uspelo da zadovolji osnovne potrebe ljudskog postojanja, - i kao cetvrto,
moguce je stvoriti takvo drustvo.
From se zalaze za drustvo i naziva ga humanisticki komunitarni socijalizam.
Fromova shvatanja su se razvila iz njegovih zapazanja tokom psihoterapije. Rezultat jednog
empirijskog istrazivanja u meksikanskom selu pokazala su da postoje tri glavna tipa socijalnog
karaktera koji cine klasnu strukturu na selu, a to su: produktivno-sakupljacki tip (zemljoposednici);
produktivno-eksploatatorski tip (trgovci) i neproduktivno-primalacki (siromasni radnici). Dolaskom
tehnickog napretka na selo produktivno-eksploatatorski tip je ucinio da dostignuca tehnike budu
dostupna seljacima. No, seljaci od toga nisu imali nikakve koristi (bioskop je zamenio svetkovine,
industrijska roba zamenila rucno pravljenu robu itd) samo su bili odvojeni od svojih tradicionalnih
vrednosti. Medjutim, teziste ove studije bilo je da pokaze kako licnost utice na drustvenu strukturu i
drustvene promene i da pritom i sama trpi promene.
KAREN HORNAJ
Rodjena u Nemackoj 1885. Medicinsko obrazovanje stekla u Berlinu. Bila do smrti dekan
Americkog instituta za psihoanalizu koji je osnovala zajedno sa istomisljenicima.
Karen Hornaj pripada frojdistickoj psihologiji. Nenne pretenzije su da ocisti slabosti iz Frojdovog
misljenja koje vuku koren iz njegove biologistike orijentacije.

88

Najvazniji pojam Hornajeve je pojam bazicne strepnje (anksioznosti). Bazicna strepnja je sve sto
remeti sigurnost deteta u odnosu na njegove roditelje (nepostovanje detetovih potreba, nemar,
odsustvo stvarnog vodjenja, previse ili premalo odgovornosti, prezasticenost, izdvojenost od druge
dece, neodrzana obecanja, neprijateljska atmosfera, itd).
Nesigurno dete moze da tezi osveti ili moze postati previse pokorno i razvija nerealnu sliku o sebi.
Moze svoju agresiju da okrene unutra i da se potcenjuje, tezi takmicarskom duhu s ciljem da pobedi
a ne da nesta postigne, ako ne dobije ljubav zeli da stekne moc nad drugima, itd.
Ljudi pokusavaju da nadju resenje za svoje probleme. Covek moze da razvije neuroticne potrebe sa
ciljem da resi svoje probleme. No, takvo resenje je iracionalno.
1. Neuroticna potreba za naklonoscu i potvrdjivanjem ogromna zelja da se zadovolje drugi i
da se zivi prema njihovim ocekivanjima, vazno joj je dobro misljenje drugih
2. Neuroticna potreba za pertnerom koji ce preuzeti brigu o necijem zivotu ovakva osoba
je parazit jer procenjuje ljubav i plasi se da ce biti napustena
3. Neuroticna potreba da se svoj zivot ogranici na uske okvire takva osoba nema zahteva vec
se zadovoljava malim, ceni skromnost, zeli da bude neprimetna
4. Neurotina potreba za moci moci radi moci, nepostovnaje drugih, preziranje slabosti
5. Neuroticna potreba da se iskoriscavaju drugi
6. Neuroticna potreba za ugledom covek misli o sebi onako kako drugi misle o njemu
7. Neuroticna potreba za divljenjem drugih imaju naduvenu predstavu o sebi i zele da im se
ljudi dive
8. Neuroticna ambicija za licnim postignucem zele da budu najbolje
9. Neuroticna potreba za samodovoljnoscu i nezavisnoscu nastaje nakon razocaranja u
druge. To su ljudi samotnjaci.
10. Neuroticna potreba za savrsenstvom i nepogresivoscu ne zele da im bilo ko stavi zamerku,
stalno tragaju za svoji propustima
Ovi deset potreba su izvori iz kojih nastaju sukobi jer su sve ove potrebe nerealne.
Kasnije je Hornaj razvrstala ovih deset potreba u tri grupe:
1) kretanje ka ljudima (npr potreba za ljubavlju)
2) kretanje od ljudi (potreba za nezavisnoscu)
3) kretanje protiv ljudi (potreba za moci)
Sustinska razlika izmedju normalnog i neuroticnog sukoba je u stepenu. Neuroticar moze da svoje
unutrasnje sukobe prenese napolje te stoga misli: Ja ne zelim da iskoriscavam ljude, oni zele za
iskoriste mene. Ovo resenje stvara sukobe sa spoljasnjim svetom.
Ovi sukobi se mogu izbeci ili resiti ako je dete raslo u kuci gde ima sigurnosti, poverenja,
postovanja, trpeljivosti, ljubavi. Hornaj, za razliku od Frojda i Junga ne veruje da je sukob ugradjen
u prirodu ljudsku i stoga neizbezan, vec da izrasta iz drustvenih uslova.
HARI STEK SALIVEN
Hari Stek Saliven je bio tvorac novog gledista koje ne poznato pod imenom Medjusobna
(interpersonalna) teorija psihijatrije. Njegova glavna odlika u odnosu na teoriju licnosti je da se
licnost shvata kao relativno trajan sklop medjusobnih situacija koje se ponavljaju i karakterisu
ljudski zivot. Dakle, licnost se ne moze odvojiti od medjusobnih situacija. Saliven smatra da ono
sto je izrazito ljudsko predstavlja proizvod drustevnih sadejstava pa se licnost posmatra kao
hipoteticka.
Za Salivena je psihijatrija povezana sa socijalnom psihologijom, a njegova teorija licnosti nosi
pecat njegove sklonosti ka sociopsiholoskim pojmovim.
Saliven je rodjen u drzavi Njujork (SAD) 1892, umro 1949 u Parizu. Medicinu zavrsko na
Cikaskom koledzu. Od 1923 godine do pocetka tridesetih godina, Saliven je istrazivao shizofreniju
stekao ugled kao klinicar. Objavljena knjiga u vezi s tim je Shizofrenija kao ljudski proces. Pored

89

Alansona Vajta na Salivena uticu Frojd, Adolf Mejer i cikaska socioloska skola. Poceo je da
formulise svoju teoriju medjusobnih odnosa 1929 godine.
Tokom zivota Saliven je objavio samo jednu knjigu u kojoj je izlozio svoju teoriju, a posle njegove
smrti sastavljeno je jos pet knjiga od sakupljene gradje.
SKLOP LICNOSTI
Salivenu nije nikada dovoljno isticanja da je licnost cisto hipoteticki entitet, iluzija koju je
nemoguce posmatrati odvojeno od medjusobnih odnosa.
Jedinica proucavanja je medjusobna situacija, a ne osoba. Licnost se ispoljava u odnosima s drugim
ljudima koji cak ne moraju biti prisutni.
Saliven tvrdi da je licnost dinamicki centar razlicitih procesa. Najvazniji od ovih procesa su:
Dinamizmi, personifikacije i kognitivni procesi.
Dinamizmi Dinamizam je najmanja jedinka koja se moze koristiti u proucavanju jedinke.
Dinamizam je sklop ponasanja koji traje i ponavlja se i slican je navici (moze biti otkriven kao sto
je govorenje, ili sakriven kao sto je mastanje). Bilo koja naviknuta reakcija prema nekome (u vidu
osecanja, stava ili otkrivene radnje) cini dinamizam. Npr koje se boji nepoznatih ljudi ima
dinamizam straha, neprijateljski raspolozena osoba prema nekog grupi ispoljava dinamizam
zlovolje, itd. Svi ljudi imaju iste bazicne dinamizme, ali nacin ispoljavanja dinamizma varira
zavisno od situacije i iskustva jedinke.
Dinamizam koristi posebnu zonu tela (kao sto su usta, ruke) preko koje sadejstvuje sa okolinom.
Takva zona se sastoji od prijemnog aparata (receptori), dejstvenog aparata (efektori) i veznog
aparata (eduktori). Vecina dinamizama sluzi za zadovoljenje osnovnih potreba. Medjutim pod
uticajem strepnje razvija se jadan vazan dinamizam koji se zove dinamizam JA ili JA SISTEM.
JA-SISTEM da bi umanjili strepnju, bilo stvarnu ili izmisljenu, ljudi nadziru svoje ponasanje. Na
primer, covek zna da ako se ponasa na odredjen nacin, izbeci ce kazne. Ove mere obezbedjenja cine
JA-SISTEM. JA-SISTEM odobrava neko ponasanje (dobri JA), a zabranjuje neko drugo ponasanje
(rdjav JA). Ovaj sistem dakle cuva osobu od strepnje, ali u isto vreme ometa osobu da
konstruktivno zivi sa drugima jer taj sitem postaje sve slozeniji i na neki nacin sprecava coveka da
donosi objektivne sudove o svom ponasanju, predstavlja prepreku na putu pozitivnih promena u
licnosti coveka. Saliven smatra da je JA-SISTEM proizvod iracionalnih strana drustva.
Personifikacije personifikacija je predstava koju jedinka ima o sebi ili drugome. Ako roditelj u
nama izaziva osecaj zadovoljstva mi cemo o njemu imati povoljnu sliku i obratno. Vise
personifikacija zajedno cine slozenu personifikaciju. Slike koje vucemo u nasim glavama (obicno o
majkama ili ocevima ) nisu tacni opisi tih osoba, ali kad se jednom nastanu obicno dugo traju i
uticu na nase stavove o drugim ljudima. Npr ako personifikujemo oca kao tiranina, to mozemo da
projektujemo na druge ljude koji su autoriteti nad nama (nastavnici, poslodavci).
Postoji i personifikacija samog sebe: dobrog mene i rdjavog mene. Takve personifikacije ometaju
objektivnu samoprocenu.
Personifikacije koje su zajednicke vecem broju ljudi nazivaju se STEREOTIPIMA. Ovo su
shvatanja siroko prihvacena u drustvu (npr ljudi uobicajeno misle o profesorima kao rasejanim,
umetnicima kao razbarusenim, a direktorima kao tvrdoglavim).
Saznajni procesi Dozivljaj se po Salivenu odvija u tri vida: prototaksicki, parataksicki i
sintaksicki. Prototaksicki dozivlja predstavlja niz trenutnih stanja u organizmu koja nemaju nuzme
veze medju sobom, niti poseduju bilo kakvo znacenje za osobu koja ih dozivljava. U najciscem
obliku prototaksicki dozivljaj nalazi se prvim mesecima zivota.
Parataksicki vid misljenja podrazumeva uvidjanje uzronih povezanosti dogadjaja koji se odigravaju
istovremeno a ne stoje u logickoj vezi. (npr dete zeljno ceka da po njega dodje majka u vrtic i lupne

90

rukom po nozi. Tada se pojavi majka. Dete ce kasnije povezati ova dva dogadjaja i misliti da kad
god lupne po nozi, majka ce doci)
Treci i najvisi vid misljenja je sintaksicki a sastoji se od reci. Reci i brojevi su najbolji primer
takvih simbola oko kojih se grupa ljudi slaze da ima odredjeno znacenje. Sintaksicki vid dozivljaja
omogucuje ljudima da opste jedni s drugima. Salivan je isticao i vaznost predosecanja u saznajnom
procesu.
Dinamika licnosti
Salivan zamislja licnost kao energetski sistem ciji je glavni rad smanjivanje napetosti.
Napetost napetost moze da varira izmedju apsolutne opustenosti i apsolutne napetosti. Postoje
dva glavna izvora napetosti:
1) napetosti koje nastaju iz potreba organizma (voda, kiseonik itd). Potrebe su hijerarhijski
poredjane sto znaci da se prvo moraju zadovoljiti onekoje su nize na lestvici da bi se preslo
na vise. Napetost se smanjuje pri dozivljaju zadovoljstva, kada je potreba ispunjena.
Medjutim, napetost takodje moze da se smanji ako potreba dugo vremena nije ispunjena i
tada osoba oseca apatiju.
2) napetosti koje nastaju iz strepnje. Strepnja je napetost koja nastaje usled stvarne ili
izmisljenje pretnje koja preti necijoj bezbednosti. Jaka strepnja samo stvara zbrku i cak
moze da dovede do amnezije. Slabije forme strepnje dovode do nekih saznanja i
informacija. Strepnja se prenosi s majke na dete (pogledom, tonom glasa, opstim drzanjem).
Kad beba ne moze da pobegne od strepnje ona zaspi. Ovakav prekid dodira uz pomoc sna
naziva se somnolentno izdvajanje i predstavlja pandan apatiji.
Preobrazaji energije energija se preobrazava izvodjenjem nekog rada. Rad mogu biti vidljive i
nevidljive radnje (intelektualni rad npr). Ove radnje imaju za cilj opustanjenapetosti a uslovljene su
drustvom u kome je osoba odgajana.
Saliven veruje dase neko uci posebnom ponasanju kroz sadejstvo sa drugim ljudima.
Razvoj licnosti
Saliven je branio vise sociopsiholosko glediste o razvoju licnosti gde je dat pravi znacaj ulozi koju
ljudski odnosi imaju u tom razvoju. Saliven je bioloske faktore smatrao manje vaznim od
drustvenih. Po njegovom misljenju drustveni uticaje se suprotstavljaju bioloskim potrebama coveka
i imaju stetne posledice po licnost.
STUPNJEVI RAZVOJA Saliven izdvaja sest stupnjeva razvoja licnosti. Ovih sest stupnjeva se
odnose na zapadnoevropske kulture, sto ce reci da u razlicitim drustvima mogu biti razlicite. To su:
1) stupanja odojceta (od rodjenja do govora. Usta su glavna za medjudejstvo sa okolnom. Tada
beba razvija razlicita shatanja o cucli s flasice za hranu (ili dojci) zavisno od svojih
dozivljaja s njom. U ovom dobu pojavljuje se dinamizam apatije i somnolentnog izdvajanja;
zatim prelaz sa prototaksickog na parataksicki vid saznanja; zatim organizacija
perfonifikacije majke; zatim organizacija dozivljavanja kroz ucenje i nastajanje ja-sistema;
peto je izdvajanje sopstvenog tela bebe (npr beba sama sisa palac da bi zadovoljisa svoju
potrbu); i sesto, ucenje koordinisanih pokreta
2) detinjstvo od artikulisanog govora do potrebe za drustvom za igru. Razvoj jezika
dozvoljava i stapanje razlicitih personifikacija (npr dobra i rdjava majka) i objedinjavanje
ja-sistema. U detinjstvu se zbiva i tzv zlocudni preobrazaj, dete pocinje da oseca da je zivi
okruzeno neprijateljima. U detinjstvu se javlja i sublimacija (kada se nenamerno jedno
ponasanje menja drugim koje je drustveno prihvatljivo).
3) Decastvo do pocetka osnovne skole. To je period u kome se postaje drustveno bice
(potcinjavanje autoritetu, takmicarski duh, saradnja). Najveci dogadjaj u ovom razdoblju je
pojava ideje o orijentaciji u zivotu.

91

4) Predmladalastvo razvija se potreba za bliskim odnosima sa vrsnjacima istog pola.

5) rana mladost u licnost pocinje da se ugradjuje dinamizam pozude.
6) pozna mladost ja-sistem se stabilizuje i uce se efikasnije sublimacije a napetost
Nakon ovih 6 stepenika osoba postaje odrasla. Ona je prolazila kroz razne ransformacije uglavnom
zbog medjusobnih odnosa.
CINIOCI RAZVOJA Nasledje i sazrevanje obezbedjuju biolosku gradju za razvoj licnosti, dok
kultura koja operise preko sistema medjusobnih odnosa, cini sposobnosti vidljivim i pomocu njih
osoba postize smanjenje napetosti i zadovoljenja potreba. Saliven veruje da se osoba moze menjati
bilo kojem uzrastu zavisno od medjusobnih situacija.
KARAKTERISTICNA ISTRAZIVANJA I METODE ISTRAZIVANJA
Saliven je sticao empirijsko znanje o licnosti, a narocito sa shizofrenicarima i slucajeviam
opsesivnih neuroza. Tu metod slobodnih asocijacija nije bio uspesan zbog mnogih strepnji koje su
se javljale kod bolesnika. Saliven je otkrio da psihijatar nije samo posmatrac vec je on posmatrac
koji ucestvuje obzirom da se kao terapeut pri sustretu sa pacijentom i sam susrece sa svoji vlastitim
bojaznima, vestinama, tegobama.
Teorija medjusobnih odnosa stavlja snazan akcenat na metod posmatranja sa ucescem. Saliven
kaze:Vapijuca je potreba za posmatracima koji su u stanju da posmatraju i svoje sopstveno
posmatranje.
INTERVU Intervju je govorno opstenje izmedju dve osobe. Psihijatrijski intervju je intervju
izmedju pacijenta i terapeuta licem u lice. Tokom intervjua terapeut izvlaci odredjene zakljucke.
Saliven deli intervju na cetiri stupnja:
1) zvanicni pocetak
2) napipavanje
3) detaljno cesljanje
4) zavrsnica
ISTRAZIVANJE SHIZOFRENIJE Salivenov glavni istrazivacki doprinos psihopatologiji sastoji
se od niza clanaka o etiologiji, dinamici i lecenju shizofrenije. Saliven je imao talenat da razume
dusu bolesnika, da se uzivi u situaciju, posmatra, razume.
Saliven je bio i politicki psihijatar, verovao je da covek mora da sluzi da bi mogao da proucava.
SADASNJE STANJE I OCENA
Izlozene su cetiri teorije i svaka od njih istice delovanje drustvenih cinilaca na oblikovanje licnosti.
Sve su one, mozemo reci, reakcija na frojdovu instinktivisticku poziciju. Svi su oni dodavali po
nesto Frojdovoj velicini. Sem toga, ove teorije su pomogle smestanju psihologije u domen
drustvenih nauka.
Iako pokrivaju istu oblast svaka od ovih teorija stavlja akcenat na drugu skupinu drutvenih cinilaca.
From najvise paznje posvecuje opisivanju nacina na koji dinamika drustva deluje na ljude tako da
njihov karakter odgovara potrebama drustva.
S druge strane Karin Hornaj stavlja veci naglasak na porodicni milje u oblikovanju licnosti.
Tako je Salivenova teorija slicnija Hornajevoj nego Fromovoj. Za Salivena su odnosu do mladosti
od velikog znacaja za razvoj licnosti.
Adler opet istrazuje svuda po drustvenom prostoru i nalazi ono sto oblikuje licnost.
Sve cetiri osobe se suprotstavljaju Frojdovoj teoriji instinkata, ali ipak ne oslanjaju se samo na
drustvene uslove vec se slazu da postoji nesto sto beba donosi na svet sa sobom, neke
predispozicije.
Ukratko, stanoviste koje usvajaju ova cetiri teoreticara nije ni iskljucivo drustveno (sociocentricno),
ni iskljucivo psiholosko (psihocentricno). Ono je sociopsiholosko.

92

Svi ovi teoreticar se slazu da je i drustvo podlozno oblikovanju kao i jedinka. Ljudi su ti koji
stvaraju drustvo kakvo misle da im treba. Svi su se oni zalagali za neke promene u drustvenom
razvoju. Adler se borio za bolje skolstvo, From je davao predloge za zdravije drustvo, Saliven se
zalagao za medjunarodnu saradnju u suprotstavljanju drustvenih nedacama. Svi su oni na svojim
radnim mestima dolazili u dodir sa zrtvama nesavrsenog drustvenog uredjenjak pa su govorili iz
sopstvenog iskustva.
Zajednicka im je i pretpostavka kada se govori o drustvenom poreklu strepnje (nezaposlenost,
nepravde, opasnost od rata itd). Ako se uklone uslovi i strepnja ce nestati, kazu ono. Dok je Frojd
mislio da su ljudi po prirodi rusioci.
Sve ove teorije, osim Salivenove, naglasavaju osobenost jedinke i stvaralackog samstva. I pored
toga sto drusto pokusava da uniformise ljude, oni ipak cuvaju svoju stvaralacku individualnost.
Sve u svemu, teorije koje su razvili Adler, From, Hornajeva i Saliven prosirile su frojdisticku
psihologiju time sto govore o drustvenim ciniocima licnosti. Kriticari smatraju da su oni
preuvelicali drustveni karakter licnosti i tako ga otudjili od njegove velike bioloske bastine.
Ponekad kritikuju ove teoreticare (osim Salivena) da su idealisti u smislu kada govore o razumnom
i socijalizovanom coveku. Kako je on kao takav stvorio tako nesavrsene drustvene sisteme (pune
nasilja, bezumlja, ratova i sl).
Filozof Isak Frank smatra da su njihova shavatanja vise rezultat njihovog predubedjenja nego
istrazivanja i da su oni moralisti a ne naucnici.
Jedna od kritika jeste da su ovih teoreticari napravili veliki propust jer ne govore o procesu ucenja
(kako to drustvo modelira svoje clanove) u svojim teorijama koje toliko zavise od pojma ucenja. O
procesu ucenja one nemaju sta da kazu iako je ucenje centralna tema americke psihologije.
Adler, From, Karen Hornaj i Saliven nisu jedini zasluzni za uspon soocijalne psihologije (koja je
postala vazan deo psiholoske nauke), ali je njihov uticaj veoma znacajan. Svako je od njih doprineo
slici o coveku kao drustvenom bicu i u tome je njihova velika vrednsot na savremenoj sceni.
PROBLEM ODNOSA IZMEDJU PASTIRSKOSTARANJA I PSIHOTERAPIJE SA
PRAVOSLAVNOG STANOVISTA
Mnogo se govori o duhovnoj krizi. Uzrok duhovne krize je nedostatak duhovnog
rukovodjenja.Nedostatak duhovnog rukovodjenja ljudi teze da nadomeste nekom zamenom.
Duhovnu krizu prepoznajemo po pojavi neuroza. Koja je uloga psihoterapeuta a koja pastira.
Razmoricemo ovaj problem sa pravoslavnog stanovista. Istina je sto je Jung rekao da danas ljudi
posecuju vise psihijatre nego svestenike.
PASTIRSKO STARANJE I PSIHOTERAPIJA
Dubinska psihologija i psihoterapija
1.OSNOVNI CILJEVI DUBINSKE PSIHOLOGIJE
Dubinska psihologija je duhovna nauka i najznacajnije je dostignuce savremenog coveka. Ona
pomaze da se razume ljudska dusa, dusevni svet i ljudske reakcije. Ljudi vekovima trose energiju
na dve stvari: upoznavanje spoljnog sveta i upoznavanje nevidljivog dusevnogi duhovnog sveta.
Ogromna naucna dostignuca u spoljnom svetu nisu pracena razumevanjem dusevnog sveta, jer je to
mnogo teze. Ni upoznavanje ljudskog tela se ne odvija brzo.
Sta tacno oznacava termin dubinska psihologija? Dubinska psihologija se uglavnom bavi
nesvesnim iskustvima coveka. Dubinska psihologija koristi metode koje imaju za cilj da istraze
dusevne manifestacije i zdravih i bolesnih ljudi. Postoje tri najznacajnije psihoanaliticke teorije:
1 Psihoanaliza. Osnivac psihoanalize je Zigmund Frojd. Prvi je privukao paznju na ono sto je
potisnuto u ljudskoj dusi. Cinjenica je da on ipak nije uspeo da definise dusu. Ideja o polnom
nagonu kao regulatoru ljudske energije promasena je teorija o tome.

93

2 Psihologija licnosti. Njen osnivac je Alfred Adler. On je prvi izneo ideju o osecanju manje
vrednosti zbog koje ljudi teze da steknu moc i ugled.
3 Analiticka ili kompleksna. Njen osnivac je Karl Gustav Jung. On je formulisao teoriju o
individualnoj i grupnoj podsvesti, oarhetipovima, kompleksu itd i definisao dusu kao dusevnu
energiju.
Navedene tri teorije dale su metode za ispitivanje ljudske duse. A to je osnovni cilj dubinske
psihologije. Ona se bavi istrazivanjem psihickih pojava koje su posledica raznih dusevnih
manifestacija. Dubinska psihologija zaranja u ljudsku dusu kroz njene odnose sa spoljnm svetom i
sa samom sobom. Nju zanimaju neuobicajene dusevne pojave cijim proucavanjem olazi do stvranja
psihicke slike dusevno normalnoga coveka.
Drugi cilj dubinske psihologije jeste razumevanje ponasanja bolesnog ali i zdravog coveka. I do
sada je deo opste psihologije bilo istrazivanje razlicitih dusevnih pojava, ali razumevanje dusevnih
manifestacija i reakcija povezanih sa odredjenim polozajem subjekta u zivotu jeste naucni napredak
ka upoznavanju ljudske duse u okviru Dubinske psihologije.
Treci i najvazi cilj dubinske psihologije jeste vaspostavljanje dusevnog zdravlja coveka, tj.
oslobadjanje. Ona nastoji da povrati dusi mir, uspostavi ravnotezu i da je (dusu) oslobodi
kompleksa koji izaziva nered. Ovaj oslobadjajuci cin uspostavlja sklad izmedju coveka i zakona
morala.
Dubinska psihologija je jedna oslobadjajuca delatnost ali ne u metafizickom smislu. Jungova
psihoterapija jeste jedan put spasenja za bolesnog coveka kojem moze da pruzi zdravlje i zdravog
usmerava ka usavrsavanju licnosti.
2. PSIHOTERAPIJA KAO OSLOBADJAJUCI CIN
Psihoterapijom nazivamo prakticnu primenu dubinske psihologije. Cilj joj je oslobadjanje licnosti
putem osvetljavanja nesvesnog na taj nacin eliminisuci bolesna stanja duse. Psihoterapija je
pokusaj oslobadjanja coveka koji dusevno pati putem medicine, na taj nacin pomaze i medicini.
Najznacajnija metoda psihoterapije jeste dusevna analiz abolesnika koja se obicno naziva
psihonaliza. Cilj analize je da kroz ponovo prozivljavanje i podsecanje na neki dusevni konflikt
dovede do uklanjanja simptoma. Tako covek ponovo postaje dusevno zdrav i dusevno slobodan.
Tako se dusevni bolesnik oslobadja.
Jung govoir o analizi nesvesnog, obuhvatajuci cetiri metode ispitivanja nepoznatih uzroka koji su
doveli do psihickih poremecaja.
- prva metoda je metoda asocijacija putem koje se otkrivaju najvazniji kompleksi
- druga metoda je metoda simptoma, medjutim ona je kao takva napustena jer ima samo
istorijsku vredost. Koristi se hipnoza da bi se izazvala skrivena osecanja
- treca metoda je analiza secanja, secanje i kao terapijsko sredstvo i kao sredstvo
istrazivanja. Terapijska vrednost je u tome sto bolesnik spoznaje uzroke svoje neuroze i
moze da bude usmeren na dusevni oporavak.
- Cetvrta metoda je analiza nesvenog. Ona nije sto i analiza secanja. Ona pocinje tamo gde
se istrosi sav svestan materijal. Ova metoda se koristi kada prve tri ne daju rezultate. Ali ova
metoda podrazumeva, po Jungu, da se bavimo i snovima. Snovi su stvaralacka aktivnost
nesvesnog. Drugi proizvodi nesvesnog, osim snova, su i fantazije to su snovi u budnom
stanju. Postoje dve glavne metode tumacenja:
- prva je induktivna ili analiticka metoda (cilj joj je da pronadje nagonski impuls koji lezi u
osnovi sna
- druga je metoda sastavljanja ili gradjenja (konstruktivna metoda) (cilj joj je da na
osnovu razume svesni polozan snevaca)
Za razliku od Frojda, Jun se ne zadovoljava samo utvrdjivanjem uzroka dusevne bolesti, vec ide u
pravcu terapije i uspostavljanja dusevnog zdravlja.

94

Osim ove osnovne psihoterapeutske metode, tj analize nesvesnog, psihoterapijski tretman obuhvata
i druge metode (ili sredstva) koje mogu biti podeljene u dve kategorije: materijalna sredstva
(lecenje medikamentima) i duhovna sredstva (kao sto je analiza nesvesnog). Ranije se lecilo samo
medikamentima, ali u poslednje vreme potvrdjeno je da se dusevna bolest leci samo nematerijalnim
sredstvima. Otkrice dusevnog cinioca u medicini i uverenje da vecina dusevnih poremecaja potice
is psihickih razloga je dovelo do generalne podele bolesti u dve grupe: organske i funkcijske.
Organska bolest je svaki telesni poremecaj, a funkcionalna ona koja ne moze biti ustanovljena
anatomski. Psihoterapija se bavi lecenjem i jednih i drugih.
Koje bolesti danas nazivamo organskim a koje funkcionalnim? Po Niedermeyer-u najranije
funkcije dusevnih bolesti su sledece:
Pod I:
a) ciklicno ludilo ili manijakalno-depresivno ludilo. Karakteristicni simptom je izmena dve
faze, manijakalne i depresivne
b) shizofrenija. O uzrocima ove bolesti se najmanje zna. Prati je poremecaj u psihickoj sferi
(otupelost cula, nezainteresovanost za okolinu)
c) paranoja. U misljenju bolesnika preovladava ideja progonjenosti
d) patoloska stanja. Radi se o urodjenim ili stecenim poremecajima intelekta (tupoumnost,
idiotizam, delimicni idiotizam, itd.)
e) akutni dusevni poremecaj. Potice od okutnih zaraznih bolesti i toksinacia. Vezuje se sa
deluzijama, nedostatkom orijentacije, halucinacijama itd.
f) Toksinacijske psihoze. Razlicita trovanja mogu da izazovu psihicke poremecaje. Ove
psihoze se dele na akutne (izlecive) i hronicne (neizlecive)
Pod II:
Pod pojmom neuropatija Niedermeyer podrazumeva samo funkcionalne bolesti nervnog sistema
koje se ne mogu ispoljiti anatomski.
1) neurastenija- u telesnom pogledu manifestuje se kao stanje visoke nadrazenosti, velika
iscrpljenost misica, a u dusevnom i duhovnom pogledu kao opadanje zelje. Neurastenija
obuhvata i hipohondriju koja predstavlja bolesnu sklonost ka agonijskoj samoanalizi i
preteranom strahu od pogorsanja zdravlja.
2) Neuroza. Postoje organske neuroze koje se odnose na funkcionalne smetnje. To su: neuroza
srca, neuroza stomaka, polna neuroza i stecene, traumatske neuroze uslovljene nekom
nesrecom. Pojam kompulzivne neuroze to je agonijsko stanje u kome pacijent oseca
pritisak da razmisli sta da uradi ili kaze. U psihijatriji razlikujemo 4 vrste kompulzivne
neuroze. To su: kompulzivne ideje, kompulzivni impulsi, kompulzivne radnje i
kompullzivno zadrzavanje
3) Histerija jedan od oblika neuropatije koji predstavlja neresiv problem. Postoje dva
stanovista o prirodi histerije: prema prvom to je teska bolest, a po drugom to je eticki
problem buduci da do histerije ne dolazi bez licne krivice. Neki psihijatri smatraju da
histericna kriza zadovoljava potisnute i neispunene zelje ili teznje, a nekada se smatralo da
uglavnom napada zenski svet.
4) Epilepsija ispoljava se u napadima gubitka cula, uz grceve, penu na usta itd. Jos uvek je
nerazjasnjena sustina ove bolesti.
Pod III:
Psihopatija cini granicnu oblast izmedju dusevno-duhovnog zdravlja i bolesti, iz koje se konacno
obrazuju razliciti oblici psihoza i neuroza. Sa ovog terena poticu zlocinci, razbojnici, ptostitutke itd.
Psihopatama Niedermeyer naziva ljude bolesne volje, egocentrike, razdrazljive, fanatike,
covekomrsce itd.Psihopatija je narocito izrazena u oblasti polnog zivota.
Bavljenje svim navedenim dusevnim bolestima cini psihopatologiju. Ona ne obuhvata samo glavne
duhovne bolesti, psihoze, vec i sve neuropatije, neuroze, psihopatiju.

95

Dakle, psihoterapija se bavi lecenjem ovih dusevnih bolesti. Nastoji da ukloni njihove uzroke i
simptome i uspostavi dusevnu ravnotezu.
PRAVOSLAVNO HRISCANSKO PASTIRSKO STARANJE
1. Osnovne teznje pastirskog staranja
Kada je Gospod bio na zemlji glavni zadatak Mu je bio da trazi i spasi izgubljeno. Tako su gresni
ljudi izgubljeno stado, a sam Gospod je Pastir Dobri. Misija da trazi i spasi izgubljeno nije bila
samo Njegova misija, vec i misija Njegovih sledbenika apostola i nastavljaca njihovog dela,
svestenika i episkopa. Kada je predavao duznost Petru, Gospod je rekao: Napasaj moje stado.
Glavno delo Crkve je briga o vernicima. Dobar pastir (staresina ili episkop) stado ce ponovo da
vrati kroz vrata ovcija u tor ovciji. Spasenje se opisuje kao povratak u tor stada. Delo
spasenja prolazi kroz dva glavna stadijuma. Najpre se postize obracenje i to je prvi stadijum, a
ptom sledi pastirovanje koje vodi u spasenje i cini drugi deo spasenja. Oba stadijuma su delo
pastirske brige.
Glaven teznje pastirskog staranja su:
a) da vodi i usmerava vernike. Licno priblizavanje oslobadjanju (u kontekstu Pravoslavlja,
spasenju) je delo koje moze da se ostvari uz brigu Crkve
b) pastirsko staranje tezi duhovnom usavrsavanju i osvecenju vernika. Vernik oseca potrebu za
rukovodjenjem koji ce ga dovesti do krajnjeg cilja. Taj rukovoditelj jeste pastir.
c) Poslednji cilj pastirskog staranja jeste spasenje i izbavljenje vernika. Njihovo nasledjivanje
Carstva Nebeskog. Delo pastira je natprirodno. Ima metafizicki cilj, a to je spasenje i
oslobadjanje coveka, pokusaj da se covek vrati u njegovo stanje pre pada.
2. Pastirsko staranje kao spasonosni cin
Videli smo da je krajnji cilj pastirskog staranja spasenje vernika. To se ostvaruje preko svestenika i
episkopa koji su nadlezni da obavljaju pastirski rad. Svestenici i episkopi su naslednici apostola i
stoga zastupnici Boga, Njegovi pomagaci u delu spasenja.
Sredstva koja crkveni patiri u njihovoj sluzbi koriste su:
a) Bavljenje i komunikacija sa vernicima. Upoznaje njihov zivot, savetuje ih, uspostavja sa
vernima dusevne veze.
b) Tajna ispovedanja. Pastir ne samo da trazi oprostaj grehova za onog ko se ispoveda vec ga
usmerava i savetuje sta dalje. Ispovescu se vernik oslobadja dusevnog tereta, i olaksan
nastavlja svoj put ka nebu.
c) Davanje ostalih Tajni.Kroz dejstvo Tajni vernici osecaju bliskost sa Crkvom, narocito se
kroz Evharistiju oseca spasiteljno delovanje Bozije Blagodati. Stoga pastri kroz Tajnu
Evharistije postaje neprocenjiv izvor spasenja.
Dakle, pastirsko delo ili pastirsko staranje predstavlja izbaviteljsku (spasenjsku) delatnost u
stvarnom i metafizickom znacenju reci.
PROBLEM ODNOSA IZMEDJU PASTIRSKOG STARANJA I PSIHOTERAPIJE SA
PRAVOSLAVNOG STANOVISTA
ODNOSI PASTIRSKOG STARANJA I PSIHOTERAPIJE
1. Problem odnosa izmedju pastriskog staranja i psihoterapije
Spomenuli smo dve izbaviteljske delatnosti, to su pastirska briga i psihoterapija. Svaka od njih cini
pedagoski napor i od neprocenjive je vaznosti. Psihoterapija ima za cilj lecenje i obnavljanje

96

dusenog zdravlja coveka, a pastirska briga ima nazidateljski i rukovoditeljski karakter, a uocljiv je i
njen obnoviteljski karakter.
Mozemo prepoznati teoretski i prakticni problem odnosa izmedju pastriskog staranja i
psihoterapije. Ovaj problem sa njegova dva stanovista se sastoji iz dva pojedinacna problema:
a) da li postoje i koje su slicnosti i razlike izmedju pastirskog staranja i psihoterapije? (ovo
pitanje predstavlja ontoloski aspekt problema)
b) Ako ima slicnosti sta pastirsko staranje i psihoterapija mogu da pruze jedno drugom, kako
mogu uzajamno da se dopunjuju ove dve pedagoske i spasonosne aktivnosti? (ovo pitanje
pretstavlja eticki aspekt problema)
2. Razlike i slicnosti pastirskog staranja i psihoterapije
Razlike su jasne: pastirska briga ima svoj koren u Bogu. Prvi Pastir bio je BOG kada je stvorio prve
ljude i rekao da ne jedu sa drveta poznanja dobara i zla. Dakle, mi smo pod okriljem prvog
pastirskog staranja kroz prvu zapovest datu u blazenom stanju pre pada coveka. Kao sto je poznato,
duhovno stanje prvog coveka nije bilo stanje savrsene svetosti, vec je trebalo da takvo postane kroz
pravilnu upotrebu samostalnosti coveka sa jedne strane i Bozije Blagodati sa druge strane. Posle
pada, pastirsko delo uvek izrazava napor Boga da vrati coveka u njegovo prvobitno stanje. Cela
istorija opisana u Starom i Novom Zavetu pokazuje licnu duhovnu brigu Boga za pronalazenjem i
povratkom izgubljene ovce. No, nakon pada ta pastirska briga nije samo delo Boga vec i odredjenih
ljudi koji zastupaju Boga i cesto pokazuju veliku duhovnu snagu.
Nasuprot tome, psihoterapija se pojavljuje mnogo vremena nakon pada coveka, kao posledica
telesnog i dusevnog propadanja coveka. Psihoterapija je nastala zbog bolnih posledica pada i ima
za cilj da telesno i dusevno pomogne coveku. Odmah posle pada pojavljuje se psihopatoloski
simptom, kada je Kain ubio Avelja. Osim toga, psihoterapija je uglavnom ljudsko delo, javlja se
posle pada, dok je pastirstvovanje bozansko delo jer je vecni pastir Bog i Njegov Sin.
Razlike dve spasiteljske delatnosti su najizrazenije ako uzmemo u obzir nacine na koje one
pokusavaju da postignu svoj cilj. Psihoterapeutske metode su: analiza nesvesnot, hipnoza, sugestija,
itd, ili medikamenti i hirurski zahvati. Pastirsko staranje, osim ljudskih sredstava, koristi i
natprirodne nacine, kao sto je Rec Bozija i Tajne Crkve putem kojih se na vernika izliva Blagodat
Bozija.
Postoji i razlika u cilju koje ove aktivnosti teze. Psihoterapija se bavi simptomima dusevno
obolelog i svrha joj je dusevna terapija. Nakon zavrsetka terapije on prestaje da se bavi bolesnikom.
Pastirska aktivnost ima za cilj duhovni preporod u Hristu kao i ostajanje u tom preporodu i
zadobijanje blazenstva.Niedermeyer kaze da poj pojmom psihoterapije imamo u vidu lecenje
psihogenih bolesti, posebno neuroza. Sta je neuroza? To je uglavnom eticki problem koji nastaje
kao rezultat jedne moralne krize koju bolesnik prozivljava. Ona je sukob izmedju tri dela licnosti
(prema psihoanalitickom shvatanju to su JA, NAD-JA i ONO. JA preuzima teznje iz spoljasnjeg
sveta, NAD-JA ih cenzurise da bi bile drustveno prihvatljive, a zelje koje sadrzi ONO osoba nije
svesna). Po ovoj teoriji jasno je da je neuroza eticki problem. Dalja istrazivanja pokazuju da
neuroza nije samo eticki problem vec i metafizicki, problem pogleda na svet. Znamo da je glavni
problem ljudske duse problem, krivice, greha. Tu se slazu svi psiholozi. Mozemo recdi da je
neuroza posledica poremecaja vrednosti koje su opsteprihvacene, kao takve od samog Boga zaista
date.U sustini neuroza je sukob coveka sa Bogom, posledica otpadanja od Boga. Ne radja svaka
krivica neurozu, vec se neuroza radja iz pogresnog suocavanja sa krivicom. Od neuroze moze da
nas sacuva samo svetost. Remecenje odnosa izmedju JA i hijerarhije obketivnih vrednsoti stvara
mnogo neurotika ciji je glavni simptom metafizicka agonija. Tu je psihoterapija na stranom tlu, to
je aktivnost pastirske brige. Gde se okoncava rad psihijatra, a pocinje rad pastira? Resavanje
metafizickog problema neuroze je posao pastira, a ne psihijatra. Ponekad psihijatar moze da igra
ulogu pastira, ukoliko je pravoslavno pobozan. Zasto ponekad psihijatar obavlja duznost pastira?

97

Zato sto: a) bolesnik odlazi kod psihijatra umesto kod svestenika zato sto neuroze obicno prate i
neke organske bolesti (primer devojek od 25 godina koja je bila paralisana iako nije imala organski
uzrok za paralizu. Nakon napora psihijatara otkriveno je da je ona bezala u bolest kao posledica
krivice. To je cista neuroza.) Medjutim, pre pojave organske bolesti, pre nego sto se dusevna bolest
pojavi i somatski svi bi trebalo da se obracaju prvo svesteniku. Sama pojava velikog broja neuroza
znaci da svestenik ne izvrsava pravilno svoju duznost. Tamo gde svestenik obavlja svoju duznost
(kao sto je ap. Pavle rekao: ko boluje a da ja ne bolujem) i gde suoseca sa pastvom do neuroza
nece doci. Dosledno zivljenje hriscanskih istina resava svaki problem, cak i ako padne veran covek
u neruozi, pobedice. Dakle, duhovan zivot, svetost jeste resenje za prevazilazenje zivotnih
problema.
b)drugo, psihijatar preuzima pastirske duznosti zato sto smatra da je odgovoran da pruzi pomoc
bolesniku i da ukaze na metafizicki problem, sto cesto znaci stvaranje nekog pogleda na svet (npr
Jung to nikada nije resavao hristocentricno). Bolesnik treba da shvati da je njegovu bolest izazvao
nedostatak zivotne orijentacije. Analiza prirodno vodi do sinteze, tj. stvaranja pogleda na svet.
Psihijatar ne moze, znaci, samo da analizira bolest (razrusi sve dotadanje ideje i shvatanja) vec
treba da obavi i sintezu. Dakle, psihijatar obavlja zadatke pastira, zato st je duzan ne samo da
srusi, nego i da izgradi.
Sledece vazno pitanje je koliko psihijatar moze da ostvari izgradnju koju smo pomenuli i da
pruzi spasonosan pogled na svet? Jung kaze da psihijatar nije obavezan da ima odredjen pogled na
svet. Za sintezu i izgradnju potrebno je da lekar ima metafizicki pogled na svet da bi mogla da
pomogne bolesniku. No, cak i u tome slucaju on nije taj koji daje poslednju rec o zivotnoj
orijentaciji. Tu rec daje svestenik, on daje metafizicko resenje i obavlja izgradnju koja dovodi
do dusevnog zdravlja. Stoga, kad lekar iznosi metafizicko resenje on deluje izvan svojih
ovlascenja. Njemu nije dato da u potpunosti izleci neurozu.
Ukratko, sto se tice odnosa pastirskog staranja i psihoterapije videli smo:
a) da se psihoterapija bavi resavanjem metafizickih problema
b) da psihoterapeut nije opunomocen da pruzi resenje metafizickog problema, ali iako
nenadlezan, on obavlja duznosti pastira
Dakle,na povrsinu izlaze dve zajednicke osobine psihoterapije i pastirskog staranja, a to su: imaju
isti objekat - obe se zanimaju za coveka koji gresi (ali pastiri rade i sa zdravim), i imaju isti cilj
moralna izgradnja i spasenje gresnika
STAV PRAVOSLAVNE TEOLOGIJE PREMA PROBLEMU ODNOSA IZMEDJU
PASTIRSKOG STARANJA I PSIHOTERAPIJE
1. Odnosi pastirskog staranja i psihoterapije prema izvorima bozanstvenog otkrovenja
Poslednji deo teme o kojoj raspravljamo je pitanje stava koji zauzima pravoslavna teologija prema
problemu odnosa izmedju pastirstva i psihoterapije.
Priroda problema zahteva ontoloski (da li ovaj problem ima istoriju i kakva je ona) i deontoloski
(koje su sugestije proistekle iz istorije, iz prirode pastirskog staranja) pristup.
U Starom Zavetu se potvrdjuje mesanje svestenika u poslove lekara. U 13. glavi Levitske knjige
svestenik ima duznost da potvrdi da li bolesnik ima lepru (Ako je lepra na coveku, neka ga dovedu
svesteniku). 14-ta glava govori o oporavku bolesnika i povratka u drustvo. Svestenik je u to vreme
bio pastir i vodja izrailjskog drustva i u verskom i u socijalnom smislu. Jos je Mojsijev zakon
sadrzavao one pastirske uredbe koje se odnose na psihoterapiju u danasnjem smislu. Taj zakon se
odnosi na eticke prekrsaje (preljuba, blud, kao i homoseksualizam i zoofilija koje osim moralnog
imaju i psihopatoloski znacaj. U Knjizi Dnevnika 19-ta glava i u Knjizi o Sudijama 19-ta glaa
pominju se slucajevi homoseksualizma. U Levitskoj Knjizi 18-ta i 19-ta glava spominje se i

98

homoseksualizam i zoofilija. Ovde vidimo da se u Starom Zavetu pastirsko staranje odnosi na

psihopatologiju u smislu zabrana, ali se ne spominje metod psihoterapeutskog lecenja tih osoba.
Vidimo, dakle, da svestenik ovde ne vrsi psihoterapijsku duznost ali je doslo do spajanja
psihoterapijskog rada u danasnjem smislu i pastirskog staranja. Tako se u Starom Zavetu potvrdjuje
veza pastirskog staranja sa psihopatologijom kroz zabranu odredjenih seksualnih devijacija i
nametanja kazni za njih.
Da razmotrimo odnos pastirskog staranja i psihoterapije u Novom Zavetu. Znamo da je Gospod
Arhipastir i obavlja pastirske poslove. Gospod je lecio telesne bolesti. Tako se Njegova pastirska
aktivnost dovodi u vezu sa lekarskim poslom. Ali Gospod je lecio i besomucne i epilepticare (u
Novom Zavetu se ova bolest naziva mesecarenje). Epilepsija predstavlja i dusevnu i duhovnu
bolest, tj. neuropatiju. Besomucni (danas su to bolesnici manijakalnog ponasanja) su bili dusevni
bolesnici kao i danas sto ih posmatramo. Po Niedermeyer-u dusevne bolesti treba da povezujemo sa
padom prvostvorenih. Po njemu postoje tri grupe cinioca koji dopronse razvoji dusevne bolesti: 1)
somatsko-bioloska grupa cinioca; 2) socijalni cinioci i 3) eticki i metafizicki. Ovaj treci,
metafizicki, cinilac glavni je uzrok dusevnih bolesti. Dakle, dusevna bolest je rezultat potresnog
dogadjaja moralnog pada i ispoljava se ili kao nasledna ili kao stecena bolest. Time sto razgovara
sa duhom u dusevno obolelom Gospod ukazuje na metafizicke posledice pada radi kojeg je iz
coveka izgnano Carstvo Bozije i zavladao satana. Glavni cilj Gospodnjeg delovanja je bio iscelenje
duse od greha. Gospod je ukazivao da su telesne bolesti cesto posledica ucinjenog greha obolelog,
ali su to cesce dusevne bolesti. Tako je Gospod psihoterapetu u uzvisenom smislu koji isceljuje
svaku dusu i vraca joj duhovno zdravlje.
Pre Vaznesenja Gospod je opremio i apostole Duhom Svetim da rade isto sto i On i dao im Svoju
moc i pravo psihoterapeutskog delovanja. Osim Gospoda, i ucenici i apostoli Njegvo obavljaju
psihoterapeutske duznosti, bilo izgoneci demone, bilo savetujuci vernike da ne cine telesne grehove
i ono sto je izopaceno.
Ovaj problem treba da razmotrimo iz ugla kanonskog prava koje se takodje zanima za poremecaje
telesnog nagona, kao i Stari i Novi Zavet. Sesnaesti kanon Ankirskog sabora govori o kazni za
zoofile. I 63-eci i 7-mi kanon Vasilija Velikog govori o zoofiliji, kao i 29-i kanon Nicifora
Ispovednika (829+).
Pored toga, sveti kanoni govore i o homoseksualnosti (62. i 7. kanon Vasilija Velikog, Niski kanon
govore o kazni za homoseksualce).Sveti kanoni takodje pisu i o besomucnima koji ne treba, dok se
ne ociste, pricescuju jer kakva je zajednica svetlosti i tame.
Opsti zakljucak je da pastirska briga obuhvata i psihoterapeutsku brigu. U Starom Zavetu,
psihoterapeutska briga ne predstavlja psihoterapiju u danasnjem smislu. Zabrane i kazne u Starom
Zavetu nose vise pedagoski pecat. Psihoterapeutska aktivnost Isusa Hrista u metafizickom smislu
ima svojstvo da trenutno leci.
2. Odnos pravoslavnog pastirskog staranja i psihoterapije
Zanima nas koje su veze izmedju pastirskog staranja i psihoterapije. Videli smo da psihoterapeut u
svom radu treba da se pridrzava sledeceg:
a) da jasno zna gradnicu gde se zavrsava njegovo delovanje. Poznato je da neuroze i ostale
dusevne bolesti i psihoze posledica praotackog greha i ovo psihijatar treba da uzme u obzir
jer on nije nadlezan za konacno obnavljanje zdravlja dusevnog bolesnika (osim ako je za to
posebno obucen) te da razume svoj krajnji cilj i zadatak. Cak je i Jung konacno izjavio iz
iskustva sa bolesnicima da neslaganje coveka sa etickim kanonima i zakonima, pisanim ili
nepisanim, dovodi do duesvnog kompleksa, tj. neuroze.
b) Psihijatar treba da zna da se u jednom trenutku njegovo delovanje zaustavlja i pocinje
delovanje pastira. Psihijatar treba da razume da postoje dva stadijuma lecenja bolesti: prvo
faza je negativni stadijum, tj. razbijanje idola koje je bolesnik sagradio i cija je posledica
neuroza. Potrebno je ukloniti prepreke koje sprecavaju silazak Bozije Blagodati na

99

obolelog. Ovaj prvi cin je u stvari analiza. Taj prvi cin moze ostati bez rezultata ako se ne
postigne drugi stadijum. Drugi stadijum je sacinjavanje novog plana duhovnog zivota u
cilju duhonog procvata i blagostanja. Psihijatar to treba da zna ako zeli da se bolesnik
potpuno izleci. Za ovaj drugi stadijum nadlezan je svestenik.
Da vidimo sta pastir treba da sagleda:
a) da dubinska psihologija olaksava istrazivanje i razumevanje ljudske duse. Pastir treba da
prouci glavne psihoanaliticke pravce jer je to vazno za njegov rad. Jer svaka psihoanaliticka
skola na razlicite nacine doprinosu proucavanju ljudske duse. Religija ozbiljno treba da se
pozabavi psiholoskim problemom ljudske duse.
b) Da se putem dubinske psihologije ispita dubina nesvesnog i otkriju uzroci pogresnog
suocavanja coveka sa krivicom. Pastir je cesto prvi koji moze kroz ispovest da otkrije
kompulzivnu neurozu. Tu pastir treba da oseti potrebu saradnje sa psihijatrom koji moze
brzo da analizira mracne dubine nesvesnog i otkrije istinu.
c) Da je psihoterapja prirodan pastirska aktivnost koja samo pomaze pastirski rad. Pastirski rad
se moze podeliti u dve kategorije: prva grupa obuhvata prirodne, a druga grupa obuhvata
natprirodne napore. Natprirodni napori su crkvene Tajne, ali bez prirodnog napora cesto i
natprirodni napori ostaju bez rezultata. Ringel i Van Lun su u pravu kada kazu da pastir
kao Bozji lsuga na zemlji ima obavezu da ocisit put od svega sto moze da spreci izlivanje
Blagodati. Kada je prirodno dusevno vladanje jednog coveka bolesno, to znaci da je
natprirodni zivot u opasnosti. Dakle, psihologija i psihoterapija mogu da doprinesu boljem
prirodnom dejstvu pastirskog staranja.
ZAKLJUCAK:
Problem odnosa izmedju pastirskog staranja i psihoterapije kratko sazeto:
A.
1) Razne dusevne bolesti imaju za uzrok praotacki greh.
2) To pokazuje da svaka dusevna bolest (osim fizicke i psihicke strane) sadrzi i metafizicku. Kod
neuroze se posebno moze videti taj metafizicki problem jer je neuroza u vezi poremecaja Bogom
datih vrednosti.
3) Psihoterapija koja se bavi lcenjem dusevnih bolesti predstavlja spasonosni cin (cin
spasenja/izbavljenja)
4) Dakle, psihoterapijska aktivnost je spasonosna i psihoterapeut se na neki nacin ukljucuje i u
pastirsko staranje.
B.
1) U izvorima Bozjeg otkrovenja vidimo da neka psihopatoloska stanja jesu predmet pastirskog
staranja.
2) Iz ovih izvora se vidi da pastir ima duznot da radi na lecenju dusevnih bolesti.
3) Pastir ne moze sam da radi na lecenju dusevnih bolesti vec zajedno sa psihoterapeutom (koji
uglavnom radi negativni deo terapije, tj analizu dusevne bolesti), dok pastir radi njen pozitivni deo,
tj stvaranje novog plana duhovnog zivota.
4) da bi obavljao pastirsku duznost pastir treba da stekne psiholosko obrazovanje

100

DOZIVLJAJ STRADANJA PREMA UCENJU SVETOG PISMA

DOPRINOS PASTIRSKOJ PSIHOLOGIJI
1. Stradanje kao opsteljudska pojava
Ako ko hoce da me sledi, neka se odrekne samog sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za
Mnom, veli Gospod. Iz ovoga se vidi da ici za Hristom, znaci stradati.
Stradanje je opsteljudska pojava sto znaci da nikada nije, i nece, postojati covek srecan do kraja
svog zivota.
Pre Hrista nije postojala mogucnost izbavljenja od tiranije stradanja pa ljudi stradanje dozivljavaju
na poseban nacin. Stradanje je bio neizbezan bol, ono je predstavljalo sam covekov zivot. Potvrda
ovoga je mit (kao duhovni izraz drevnog sveta) cija je glavna tema patnja. Covek je pokusavao da
izrazi svoje iskustvo patnje kroz mitoloske simbolicke slike. Tragedija je bila izraz stradanja kod
velikih antickih tragicara. Tako se i kroz umetnost potvrdjuje sveljudski karakter stradanja.
Ali i posle Hrista stradanje cini sredisnji dogadjaj citavog ljudskog zivota.
2. Stradanje i spasenje
Stradanje i spasenje su povezani pojmovi jer pojam stradanja odmah navodi misao na ideju
spasenja. Teznja citavog ljudskog roda je neprekidan put stradanja koje vodi ka spasenju jer postoji
jaka volja za spasenjem. To se vidi u antickoj grckoj tragediji koja ispoljava ceznju za spasenjem.
To sto je tragedija dozivela vrhunac u V veku pre Hrista nije slucajno. U IV veku cveta helenska
filozofija ali i ona ne daje resenje i pokazuje se potreba za bozanskom intervencijom.
Mozemo reci da, na neki nacin, helenska tragedija koja je i sama pokusavala da pruzi to spasenje,
predstavlja surogat izbavljenja.
Pravo spasenje pruza jedino Hristova vera. Hristos je put kojim treba ici da bi se dostiglo spasenje i
duhovno savrsenstvo. Sveto Pismo i Sveto Predanje opisuju stadijume koji vode do usavrsavanja, a
to je moguce samo uz Blagodat Boziju. Te stadijume cini stradanje jer se samo putem stradanja
postize savrsenstvo. Drugim recima, postoje nacini kako da se prozivi stradanje koje vodi do
savrsenstva. U Starom Zavetu na primeru Avraama i Jova vidimo stradanje koje vodi ka
savrsenstvu, koje nije stradanje zbog greha. Da bi dosli do bojektivnog saznanja od stradanju treba
da citamo o stradanjima opisanim u Svetom Pismu.
3. Pastirski znacaj psiholoskog i duhovnog proucavanja stradanja
Nakon Vaskrsenja, stradanje Hrista je najvazniji dogadjaj tajne hriscanskog otkrivenja. Spasenje se
ne moze razumeti bez stradanja. Hristos nam je ostavio primer da idemo Njegovim stopama, akkao
kaze Apostol Petar, a to je i Sam Gospod naglasio: Ko hoce da podje za Mnom, neka se odrekne
samog sebe i uzme krst svoj(Mt 16:24). Posle prihvatanja poziva, stradanje je najvaznije i
sredisnje iskustvo svakog istinski vernog coveka. Pastir je duzan da na tom putu stradanja pomogne
verniku. Da bi to moao potrebno je da to posmatra i sa psiholoske strane.
Cinjenica je da se pravoslavna Crkva zanima i za tajnu Raspeca, ali jos uvek ne postoji sistematski
napor ka velicanju prakticne vrednsot ove tajne u svakodnevnom zivotu vernika. Vernik koji na
svoj telu ne nosi rane Gospoda Isusa nije vernik i ne moze ima ti veze sa raspetim Isusom. Zbog
toga je Crkva duzna da ukaze na vrednsot stradanja jer je to centralno iskustvopravog vernika.

101

STRADANJE PREMA UCENJU SVETO PISMA

STRADANJE PREMA UCENJU STAROG ZAVETA
1.Pocetak stradanja prema knjizi Postanja
Stari Zavet sadrzi bozanska otkrivenja i u njemu vidimo uzroke stradanja. Prema Mojsijevim
knjigama Bog je stvorio uslvoe za zivot pre no sto je stvorio coveka. I to je bilo veoma dobro.
Raj je bio savrsen i covek je tu mogao da zivi u radosti i miru. Stradanje ne pocinje nakon pada vec
pre pada, jos u trenutku kada se u Evi bore njena volja i bozanska volja prema kojoj ne treba da
prekrsi zapovest. Sa ovog stanovista Bozja zabrana predstavlja prapocetak stradanja. Iako u raju
duhovna sloboda coveka je ogranicena i to radi covekove korsiti. Covekovo blazenstvo, da bi
dobilo istinski smisao i vrednost, trebalo je da bude dostignuce coveka, tj. da ga covek osvoji kroz
stradanje. Zasto stradanje? Pa iskusenje ovde se dozivljava kao stradanje. Dakle, DOZIVLJAJ
STRADANJA kao sukob dve volje bilo je nesto sto je nametnula Bozija ljubav radi istinskog
interesa coveka. Eva prolazi kroz razne psiholoske stadijume pre no sto je prekrsila zapovest.
Satana ne nastupa direktno vec postepeno na odlican psiholoski nacin.
PSIHICKO USTROJSTVO COVEKA
1. Dusa
Trezvoumni oci su mnogo brinuli o dusi. Prema njima dusa je prosta i blaga i slovesna. Ona je
ikona besmrten i vecne slave Bozje. U svetu je vezana sa zivim telom. Ta vezanost ne menja njenu
prirodu. Dusa je vezana za telo, ali se ne mesa sa njim, po prirodi se razlikuje od tela i bori sa
telom. Iako se dusa i telo po prirodi razlikuju oni postaju jedna ipostas u dvema potpunim
prirodama.
Glavni delovi duse po funkcijama su razumni, pozudni i gnevni, (odnosno razum, gnev i zelja).
Dakle, glavna podela duse je trostruka prema svetim Ocima i vecina prihvata ovu platonsku podelu
duse, mada je neki dele na osnovu vrlina. No, svi se slazu da je umna priroda coveka bestelesna,
nevidljiva, nedodirljiva, nepojamna i neopisiva.
Svi oci dusu shvataju kao PROSTOR. U dusu ulaze kao u dom razlicite pomisli, a glavni posao
vernika je da ih odatle izgoni i da dusu ispuni bozanskim pomislima. Taj prostor duse je ispunjen
vazduhom kao i svaki prostor, zato mozemo govoriti o dusevnoj atmosferi. Npr, molitvom se
neprestano ociscava vazduh razuma
2. Um
Um, kao posebna dusevna funkcija, sa jedne strane se razlikuje od duse, a sa druge strane je
neodvojivo povezan sa dusom. Sa njom je nerazdeljiv. Kao izolovana dusevna funkcija, on se
odlikuje samostalnoscu, a u dusi zauzima glavno mesto. On je gospodar, stoji posred pomisli, sudi i
odvaja dobre od losih pomisli.
Um je vid duse. Dusa bez uma prestaje da bude dusa. Um je pocetak misljenja. Njegova priroda
nije nepromenljiva, uglavnom ga preoblikuju spoljasnji uticaji zavisno od izgleda stvari koju
prima. To je veoma vazno jer jedino tako vredi vezbati se u vrlini.
Kada se cini greh, um takodje sadejstvuje. Njegovo ucestvovanje je presudno. Borba protiv greha
se vodi izmedju uma i mracnih duhova. Sam po sebi um je dobar i bogoljubiv. Ali telesni cinioci i
neki dusevni doprinose doprinose njegovom predavanju strasnim pomislima. Kad god je pot
uticajem cula, um je sklon grehu. Takodje, od preterane hrane i secanja um moze da otupi i da ne
moze da se odupre grehu.

102

Osim telesnih i dusevnih cinilaca, um na greh navode i necisti duhovi. Nasa borba nije protiv krvi
i tela, nego protiv nacala, vlasti i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe pod nebom (Ef
6:12).
Potrebno je vezbati um jer je on glavno orudje duse u duhovnom usavrsavanju. Samo cist um moze
da se sjedini s Bogom. Cist um je svetlost duse. Um moze da se bavi obicnim mislima o ljudskim
stvarima i da rasudjuje. Takvo, nazovi prosto misljenje nije vezano sa demonskim ili bozanskim
elementima. Dejstvo cistog uma je molitva.
Do stanja ciste molitve um dolazi kruznimkretanjem. Po Grigoriju Palami. Po njemu delanje uma
ne ide samo pravolinijski vec i kruzno. Kada gleda druge stvari to je pravo kretanje uma, a kada se
vraca sebi i gleda samog sebe, to je kruzno kretanje uma. Tu sposobnost da se vrati u sebe i da
sozercava sebe sama um duguje cistoti. Gde nema cistote um je zarobljen vidljivim stvarima. On
treba da se isprazni od svakog uticaja koji dolazi od ljudskih stvari. Tokom molitve um stice
bezoblicnost i sjedinjuje se s Bogom.
Um je sasud koji ima sposobnost da se skuplja i siri. Sto se on vise smanjuje, sazima svoje misli,
tada iznad svega vidi Boga.
Um takodje ima emotivnu nijansu jer um cezne za Bogom i ljubi Ga, i stalno ceznjivo misli o
Njemu. Prema trezvoumnim ocima, um koji sozercava Boga vec se sjedinio s Njim. To mesto je
neki put prostor uma, a neki put Bog. No, iako je sozercavao Boga i imao misticni dozivljaj Boga,
um moze opet da se prikloni zemaljskom i gresnom.
3. Pomisao
Prvi pokret uma je pomisao. Pre pada um je bio prost i jednovidan. Ali posle pada pojavljuju
se pomisli. Tri osnovna vida su: ljudske, demonske i angeoske. Sve ove pomisli pojavljuju se u
umu.
Ljudska pomisao moze biti prosta misao, bez emocija i volje, to je obicno slika stvari koje
primecujemo putem cula i saljemo u um. Postoje i slozene pomisli koje ukljucuju i osecanja i volju.
Proste pomisli su bestrasne, a slozene pomisli su strasne. Slozena ili strasna pomisao je
demonska pomisao jer je predlazu demoni.
Covek sam od sebe moze da ima samo proste pomisli, ali to ne znaci da su za sve zlo krivi samo
demoni, jer iako zlo ulazi spolja, ono nalazi u coveku strasti za koje se kaci.
Osim kroz cula, strasne pomisli dolaze i od uspomena i toplote tela.
Postoji, osim strasne ili demonske pomisli i angeoska pomisao. Nas um je, po trezvoumnim ocima,
sredina izmedju ovo dvoje. Angeoske sile saradjuju s nama na svakom dobru. To znaci da je
angeoska pomisao istinsko poznanje. Dok demonske pomisli ulaze u um putem cula, angeoske
pomisli prosvetljuju same i direktno. Npr radjanje svetlih pomisli u srcu.
Sve pomisli, osim angeoskih, mogu biti povod za greh. Zato se treba truditi da u srcu nemamo
nikakve pomisli a to jeste naporno i bolno. Ali to je prevencija protiv greha. Dusa se bori
odsecanjem misli.
Odakle dolazi pomisao koja pokrece na greh? Iz srca, iz uma, ili od satane? Po trezvoumnim
starcima, iz srca izlaze i dobre i nedobre pomisli. Nedobre se zacinju po demonskom zlu, jer se
secanje na nedobro pretvorilo u naviku. No, unosenje greha u um nije samo delo djavola jer u
coveku vec postoji naklnost prema grehu. Djavo napada um demonskom pomisli i daje priliku da
se rodi greh. Stadiji cinjenja greha je sledeci: Prvo je prilog; drugo je SPAJANJE ( kada se mesaju
nasa i demonska pomisao), trece je snishodjenje (saglasavanje, kada se dogovre da vrse zlo); i
cetvrto je cinjenje greah. Rec SPAJANJE pokazuje dijalekticki karakter procesa izvrsavanja greha.
Ponekad je taj dijalekticki proces pun borbenosti, ponekad se neko preda bez borbe. No, neretko
onaj ko pruzi otpor moze i da nadvlada zlu pomisao. Kako kaze Petar Damaskin:Posle takozvanog
spajanja, odnosno razgovora sa pomislju, bilo da bi se ona primila ili odbacila, sledi takozvana
borba, u kojoj um ili pobedjuje ili gubi. Sto znaci da se greh dogodi tek kada um bude pobedjen
demosnkom pomislju.

103

4. Nesvesno
Mnogo vekova pre pojave psihologa trezvoumni oci su shvatili postojanje i snagu nesvesnog.
Gledali su u dubinu duse da bi shatili sta se desava na povrsini.
Da nesvesno postoji pokazuje i cinjenica da nama iznenada mogu da ovladaju lukave pomisli.
Nesvesno ima veliku snagu. O tome je govorio i Nil Podviznik, ucenik Jovana Zlatoustog. Neka
emocija, neki dusevni dogadjaj, koji svesno ne moze da usvoji biva potisnut u nesvesno. Tu u
nesvesnom on stice samostalnost i kako kaze sveti Nil dodatno se utvrdjuje, postaje jaci da bi
onda napao velikom snagom.
Sta to znaci? To znaci da je pre no sto dodje do potiskivanja, potrebno da se ispravno suocimo sa
nekom strascu. Znaci da strast ne treba ni svesno ni nesvesno da potiskujemo da ne bi osnazila vec
da se suocimo i borimo sa njom. To je opsti psihoterapeutski princip mada sveti Oci preporucuju
druge metode od psihoterapeuta. Na primer sveti Kasijan Rimljanin kaze kako ga je usred dana u
pustinji uznemirila lenjost i nemoc. Poverio se avi Mojsej-u koju mu je rekao da je pobedi
molitvom, strpljenjem i radom. A razlog zasto ga je strast napala jeste taj sto joj se nekada davno
bio predao pa onda pobegao iz bitke (potisnuo ju je). Zato je ta strast sada snaznija. Dakle, treba
postepeno usvajati neprijaten dusevne dogadjaje, priznati da oni imaju snagu, a ne samo odreci se
zadovoljstva. Strast treba da se molitvom, trpljenjem i radom iskoreni, a ne samo potisne.
Onaj ko zeli da iskoreni strasti treba da se na neki nacin samoispita. To preporucuje Evagrije
Monah. On kaze da nakon sto smucenost prodje i demon odstupi, sednemo sami sa sobom i
ispitamo sta se tacno desilo; na kom mestu nas je uhvatio demon bluda ili gneva ili tuge itd., i sta se
potom desilo. Onda da to predamo pamcenju da bismo kada ponovo budemo u iskusenju odmah ga
prepoznali. Dakle, Evagrije naglasava vaznost analize dusevnih smutnji.
Dakle, i trezvoumni oci priznaju potojanje nesvesnog ciji je uticaj na svesno cesto presudan.
PODVIZNICKA PSIHOLOGIJA
1. Demonska psihologija
Trezvoumni oci se slazu da je djavo za podviznike velika realnost. Djavo ne voli kada se podviznik
trudi da dostigne duhovno usavrsavanje i ometa ga. Stoga je karakter podviznikove borbe u sustini
dijaloski.
Trezvoumni oci su stoga formulisali tzv demonsku psihologiju. Sama psihologija trezvoumlja
zahteva poznanje te demonske psihologije.
Po trezvoumnim ocima demoni su bestelesni, ali po svojoj prirodi nisu sasvim nematerijalni.
Moguce im je da se nekada pojave kao angeli, ili mogu da se preobraze u svinje, magarca i sl. Oni
ratuju sa dusom zato sto mrze Boga, a sa Bogom ne mogu da ratuju pa ratuju s nama. Zato
podviznik mora da prebiva u trezvenju, da bdi. Demoni ne napadaju samo spolja vec mogu i udju u
dusu, jer dusa predstavlja prostor, pa odatle podsticu na opaka dela.
Demoni ulaze u dusu putem cula i smeste se oko srca, ne unutar srca ili uma, vec unutar ploti. Jer
krstenjem oni su izgnani iz srca. Svaki demon deluje navode na razlitici greh. Postoje, prema tome,
kategorije demona. Najvazniji demoni su demon prozdrljivosti, srebroljublja, bluda, sujete i
lenjosti. Sveti Maksim Ispovednik je opisao proces kako strasti porobljuju dusu. On kaze da u nasoj
dusi leze odredjene strasti. Demoni ih pokrecu na strasne pomisli. Dolazi do borbe sa umom. Um je
primoran da se saglasi sa grehom. Dakle, misleni greh je ucinjen i nakon toga sledi delo. Posle toga
dusa je pusta, a u umu ostaje samo slika greha.
Videli smo da u prvom stadijumu demon pokusava da slomi moralni otpor duse. Ako u tome uspe,
dolazi drugi stadijum u kojem dusa cini umni greh. Treci stadijum je sam greh. A cetvrti stadijum
je trajno stanje jer se radi o cuvanju slike greha u umu.
Demon ima mnogo smicalica i gleda da napadne iznenada. Nekada i dok covek spava on pokrece
pamcenje a um ne moze da pruzi otpor jer spava pa se dusa zaplice u greh.

104

Demon koristi i dodir da raspali bludne zelje.

Ali, demon moze da odglumi vrlinu. Na primer, kako kaze Evagrije Monah, demon srebroljublja
moze na sebe da uzme vrlinu stedljivosti i siromastva i tako obmane dusu pa je preda demonu
sujete.
Ponekad se demon pretvara da napusta borbu pa kada podviznik to poveruje i postane nemaran,
demon se vraca i pobedjuje ga. Zavidljivi demoni cesto od nas skrivaju misaoni rat koji s nama
vode da bismo postali nemarni.
Cesto lukav demon podstice coveka da se moli i bori protiv pomisli pa onda odlazi da bi covek
mislio da je pobedio i postao umisljen i gord.
Demoni se mogu predstaviit kao angeli ili kao sam Bog, ili kao ljudi, kao svetlost, vatra ili zivotinja
(magarac, svinja). Trezvoumni oci savetuju da obazrivost prilikom ma kakvog vidjenja, savetuju da
um ostane u molitvi i pribran.
Demonska i bozanska vidjenja se objektivno razlikuju. Bozanska vidjenja ne menjaju oblik, ne
izazivaju strah, ne navode na smeh ili tugu vec dusu ispunjavaju radoscu. Demonska mastanja
menjaju oblik, mnogo govore, prete, napadaju uz viku. Subjektivna predpostavka je ovladavanje
strastima i umom koji postaje svetao.
Demoni nisu svemocni. Potrebno je da 1) prizovemo Ime Isusa ili Boga; 2) ispovedati se; 3)
samoanalizirati se. Kada se nasa misao dohvati istine demon ce pobeci. Neki puta je odstupanje
demona od duse praceno i culnim manifestacijama.
2. Psihologija strasti
Strast je dusevna bolest ili grehovno stanje duse i predstavlja osnovni pojam trezvoumne
psihologije. Borba sa strastima je prvi stadijum duhovne borbe i zahteva veliki duhovni napor.
Kao prvo, strast kao greh, nije prirodno stanje duse, to je pokret duse (pomisao) mimo prirode.
Strast je uglavnom strasna pomisao koja uglavnom proistice iz demonskog dejstva. Postoji razlika
izmedju strasti i ucinjenog greha. Strast je ono sto se krece u dusi, a greh se vidi po telu. Dakle,
ratovati sa strastima nije greh ukoliko ne dodje i do ostvarenja greha.
Uzroci strasti su unutra u dusi. Njihov povod su stvari i cula koja ih proviciraju. Bez culne stvari,
strasti nema. Um, putem mastanja, stvara neciste strati. Ako strasna pomisao potraje u dusi nastaje
strast, tj. stanje strasti.
Pitanje je kako se strasna pomisao utvrdjuje u dusi i tako stvara strast? Stadijumi tog procesa
jednaki su stadijumu nastajanja obicnog greha. Dakle, prvo prilog, pa spajanje, potom saglasavanje,
pa porobljenost, te strast koja se cini ponavljanjem po navici. Prilog moze biti prosta misao ili slika
neke stvari.Sto znaci da moze doci i spolja i iznutra. Spajanje je razgovor sa onim sto se javilo.
Veoma je vazno kakav stav tu zauzmemo. Ako u toma razgovoru um bude porazen sledi njegovo
saglasavanje. Dusa je porobljena, ostaje u tom stanju i stvara se strast.
Mozemo reci da um iz secanja uzima neki materijal od kojeg se stvara strast. Secanje dovodi do
strasti i tada smo slepi za istinu. Strast nam slabi i volju. Strast se vecuje za dusevnu funkciju gneva
i pohotne zelje, a vezuje se i sa culima. Mozemo reci da su neke strasti iz gnevnog, neke iz zeljnog
dela duse, a i jedne i druge se pokrecu culima.
3. Borba protiv strasti
Posto strast pogubljuje dusu, potrebno je s njom se boriti. Cilj te borbe je ociscenje duse koja tek
onda moze da se sjedini sa Bogom ili Isusom. Dusa nema ni predstavu kako izgleda to misticko
sjedinjenje zbog toga sto je za to potreban cist i svet um. Kada je dusa tuzna, gnevna, pomucena
prejedanjem, um ne moze da sacuva secanje na Boga. Um je najvazniji organ tog misticnog
dozivljaja sjedinjenja sa Bogom i on kroz podvig treba da se isprazni od pomisli i drugih sadrzaja i
dostigne bezoblicnost.
Borba sa strastima je teska ali uz Boziju pomoc moguc je uspeh. Protiv strasti se treba boriti
preventivno, pre no sto se jave. U tom preventivnom naporu pomaze rasudjivanje i trezvenje.

105

Rasudjivanje je carica medju vrlinama. Rasudjivanje nam pomaze da znamo sta hocemo, sta treba
da radimo i kako da to ucinimo. Pomaze sticanju mere u svemu jer krajnosti takodje nisu dobre.
Rasudjivanje pomaze da unapred vidimo smicalice neprijatelja i da se ne dovedemo u priliku da
sagresimo.
Trezvenje je drugi duhovni podviznicki napor preventivne borbe sa strastima. Trezvenje je uporno
stajanje na vratima srca i podbadanje pomisli. To je cuvanje uma, pri cemu je dusa spremna ne
samo na odbranu, vec i za napad. Demonski prilog odmah mozemo da neutralisemo prizivanjem
Isusa Hrista. Ne mastati, jer bez maste satana ne moze stvoriti pomisli i obmanuti um. Isihije
Prezviter od drugih nacina trezvenja pominje:
1) srce uvek drati u dubokom miru i tihovanju od svake pomisli i moliti se
2) neprestano u smirenju moliti Isusa Hrista za pomoc
3) neprestano imati u dusi secanje na smrt
Isihija Prezviter takodje spomine stadije trezvenja: pocetni stadijum je vezbanje u trezvenju da bi
um video pomisli dok one nastaju u umu. Nakon toga, trezvoumni otac moze na sve stadije da
gleda spokojno. Konacno, dolazi postojana Isusova molitva i mir koji Isus daruje. Tada trezvoumni
otac moze svaki demonski prilog da neutralizuje na samom pocetku. Trezvoumlje lici na svetla
vrata kroz koja Bog proviruje da bi se pokazao umu. Ono nas uvodi u carstvo u nama i u buduce
Carstvo, ono ubeljuje um, strasno pretvara u bestrasno.
Kako se neutralizuju gresne pomisli koje su vec usle u dusu? One se neutralizju gnevnim
protivljenjem i osudjivanjem pomisli, i prizivanjem Isusovog Imena. Treba da se razgnevimo na sve
sto neprijatelj seje u nas jer bez takvog gneva ne biva ni cistote. Naravno, sve to uz molitvu
Isusovu.
Sa strascu se moze boriti i psiholoskom metodom psihoanalize strasti. Videli smo slicno u borbi sa
demonskim pomislima. Cilj te analize je razotkriti veze izmedju svih elemenata strasti jer ih to
obesnazuje. Po Maksimu Ispovedniku svaka strast sastoji se od tri elementa:
1) neceg culnog
2) cula
3) prirodne sile (kao npr gnev ili zelja)
Potrebno je svaki od ova tri elementa razmotriti izolovano jer tako nestaje mastanje o strasti. Pod
reflektorom poznanja djavolu je nemoguce da nastavi svoje delo.
4. Bestrasce
Cilj ratovanja sa strastima je ostvarenje BESTRASCA. Pod bestrascem trezvoumni oci
podrazumevaju dusevnu cistotu. Istinsko bestrasce ima onaj ko je stalno spokojan i miran (ko ne
strada ni od pomisli na strasti), a ne onaj ko je cas miran, cas uznemiren strastima. Najvece
bestrasce je potpuno izagnanje strasnih pomisli.
Karakteristike bestrasca:
1) imati u srcu proste misli i na javi i u snu
2) ne biti uznemiravan spoljnim nadrazajima
3) u casu molitve ne biti uznemiren pomislima o svetu
4) dusa ostaje u mirnom stanju i nepokretna na zlo
Bestrasce je tesko opisati, ali Petar Damaskin ga manje-vise odredjuje uspesno kada kaze da je
bestrasce sveza mnogih vrlina i umesto duse ima Sveti Duh. Tu definiciju potvrdjuje i osecanje
bestrasca kada se prvi put pojavi. Kada se neko trudi da ispuni zapovesti na delu, ispunjava se
radoscu pa u njemu dodje do promene kao da je skinuo telesno breme, tada zna da mu je dosla
Bozija poseta.
Do takve promene, do bestrasca, dolazi se postepeno. Nemoguce je iznenada se promeniti. Treba
prvo proci kroz nize stadijume bestrasca. Po Maksimu Ispovedniku postoje cetiri stupnja bestrasca:
1) izbegavanje da se ucini greh
2) u umu odbacivanje pomisli o saglasavanju sa grehom

106

3) potpuna nedirnutost zeljom da se ucini strast

4) savrsena ociscenost od najtananijeg mastanja. Ovaj poslednji stadijum zove se
bezoblicnost uma.
Po Nikiti Stitatu postoje dva stupnja:
1) prvi je stanje umrtvljenja strasti i ne cinjenje plotskih nagona
2) mirno stanje duse u kojem um postaje dalekovid (u ljudskim stvarima koje ce se tek zbiti) i
prozorljiv (delima Bozjim, u vidjenju dobra)
Onaj koga je bestrasce izmenilo suocava se sa svakom pomislju bestrasno. Bestrasce je ne
primati strasti, a ne ne osecati strasti ili biti oslobodjen od njih. Kada bestrasni strada on se drzi kao
da strada neko drugi i hladnokrvno se suocava i sa pomislima i sa strastima. Svakoj pomisli koja
mu dolazi on, ne menjajuci raspolozenje, kaze: Ne znam sta si, Bog zna jesi li dobra ili ne, a ja
sam u Njegove ruke polagao i polazem sebe, jer On se stara o meni.
Jedino bestrasce moze da se priblizi Bogu i oseti Njegovoprisustvo u sebi i van sebe.
MISTICKA PSIHOLOGIJA
1. Cista molitva
Borba sa pomislima i strastima ima za cilj da se postigne sabrana i skrusena molitva koja
predstavlja duhovnu lestvicu ka bozanskom. Duhovni podvig ne ide bez stalne molitve.
Trezvoumni ili misticki dozivljaj je dozivljaj molitve.
U molitvi um trazi samo Bozje prisustvo. Ta molitva je cista ili umna ili srdacna jer u tome
stanju um odlazi iz sveta.
Razlikuju se dva vida ciste molitve. Po Maksimu Ispovedniku jedno stanje ciste molitve se dogadja
delatnim podviznicima, a drugo stanje podviznicima sazrcanja. U prvom stanju um prozivljava
prosto prisustvo Bozje, a u drugom stanju um je ponet svetloscu i ne oseca ni sebe, ni drugog, vec
samo Boga.
Kada je um cist i molitva postaje cista. Um je duzan da u vreme molitve bude ispraznjen od svake
pomisli. Nikakva pomisao ili oblik ili slika nemaju mesta u umu koji se moli. Savrsena
bezoblicnost je sustinska pretpostavka ciste molitve i poznanja Boga.
Kako se dospeva do stanja umne molitve?
1) mesto apsolutnog tihovanja
2) mesto mracno jer vidjenje ocima obicno odvlaci paznju
3) odgovarajuci stav tela (sedeti na niskoj klupici tako da telo formira nesto nalik krugu)
Trezvoumn otac tada moli glasno ili u sebi molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj
me. Molitva treba da se kombinuje sa disanje. Udisajem se um nizvodi u srcejer tamo je Carstvo
Nebesko.i tu tvori Isusovu molitvu. Polovinu molitve izgovara prilikom udaha, a polovinu
prilikom izdaha, tako ima secanje na Boga umesto udisanja.
U pocetku telo boli dok se privikne na takvo stanje sedenja. To stanje ne traje dugo. Onda dolazi do
toplote u srcu i mnogih suza. Taj emotivni stadijum je bitan jer dusu koja place pomisli ne
uznemiruju. Ta toplota predstavlja pocetak radosti koje i jeste glavno stanje ciste molitve.
Podviznik dozivljava i strah i trepet ali to dovodi do dusevne harmonije.
Cilj ciste molitve je dostici stanje stalnog prebivanja u Bogu. To je tek jedan aspekt mistickog
dozivljaja.
2. Sazrcanje
Jedan od najvaznijih dozviljaja ciste molitve svakako je sazrcanje (contemplation). Tada
trezvoumni podviznik napusta svet i sve u svetu i uzlazi ka nebeskom sazrcavajuci besmrtne
tajne. Boga je nemoguce sagledati rascepkanom dusom pa sile duse treba da se sjedine. To
sjedinjenje se postize cistom molitvom.

107

Sta je sazrcanje? Po Iliji Prezviteru to znaci ne posmatrati samo kakva su tela, nego i njihovi
logosi kuda gledaju. Sazrcanje je otkrivanje uzrocnosti i povezanosti svega, otkrivenje bozanskih
tajni. Prostor u kojem um u sazrcanju prebiva je nadsvetski. Um dobija krila, odlazi od ploti. I dusa
se takodje uzdize i sagledava lepote pripremljene svetima. Um moze da uzidje do treceg neba i
cuje reci neiskazane (2 Kor 12:1-4 kada je ap Pavle bio uznesen). Cak ni onaj ko sazrcava ne moze
da opise svoje dusevno stanje a kamoli neko treci. Nama ce uvek ostati nepoznati licni opit velikih
misticara.
3. Svetlost
Svetlost je posebna karakteristika ciste molitve. Prisustvo svetlosti znaci da je podviznik
uznapredovao u molitvi.
Trezvoumni oci govore o svetlosti. Svetlost ili osijanje predstavlja jedan misticki dogadjaj. U
toj svetlosti se ostvaruje susret trezvoumnika sa Bogom. To je misticki dozivljaj u kojem ta svetlost
utice i na misljenje i na emocije. Radi se o snaznoj energiji Bozje blagodati koja se ne pojavljuje
prosto kao svetlost, nego kao oganj. U mnogim drugim slucajevima dozivljaj svetlosti je prost i
ugodan. Po trezvoumnom Stitatu, Duh je i svetlost i zivot i mir. A ko je prosvetljen bozanskim
Duhom, ima zivot miran i spokojan. Iskustvo svetlosti zavisi od mnogih cinilaca koji i mogu i ne
mogu da se odrede.
Treba biti oprezan kada se svetlost prvi puta pojavi jer ne mora da se radi o bozanskoj svetlosti.
Ceto i Satana zna da prevari jer se moze preobuci u angela svetlosti. Znaci, cim svetlost zasija,
trezvoumnik je duzan da se ne uplasi vec da ostane u molitvi. Ako se dusa ispuni radoscu i suzama i
skrusenoscu, tada se radi o bozanskoj poseti. Dakle, osecaj ce da obavesti trezvoumnika o kakvoj
vrsti svetlosti se radi. Razum moze da ga obmane jer je zeljan bozanske svetlosti, ali osecanja ne
mogu.
4. Bozanska ljubav
Poslednji moment duhovnog uzlazenja i mistickog dozivljaja predstavlja dozivljaj bozanske ljubavi
koja se ne moze psiholoski analizirati. Trezvoumnik koji se usavrsio u cistoj molitvi tudj je ovom
svetu. Sve za cim on cezne je jedinstvo s Bogom ili Isusom. Ova ceznja za bozanskim se moze
uporeditisa bracnom ljubavi. Ta teznja ka bozanskom radja se od Boga i trezvoumnik se sjedinjuje s
Bogom koliko Bog hoce a ne on sam. Inicijativa za ljubavno sjedinjenje pripada Bogu.
Um trezvoumnika se sjedinjuje sa Bogom i on s Njim razgovara kao dvoje zaljubljenih. Ali osim
ljubavnog razgovora dolazi i do samog sjedinjenja u ljubavi.
Trezvoumnik moze da primeti i spoljasnje znake svoj sjedinjenja s Bogom. U tom sjedinjenju s
Bogom ne ucestvuje samo duh vec i telo, jer covek nije samo duh. Znaci sav covek se menja i
gledano spolja i postaje svetao.
DETE I RELIGIJA
David Chamberlain smatra da se odeci malo zna i da se ona na neki nacin zloupotrebaljavaju i da su
diskriminisana, te da se na decu gleda kao na primitivna bica bez osecanja i prava.
Covek pri zacecu nastaje kao celokupno bice koje ima telo, dusu i duh. Sve sto majka prezivljava
za vreme trudnoce, dete oseca. I posle rodjenja deteta ta veza sa majkom je jaka, narocito u toku
prve tri godine zivota. Nakon toga pridruzuje se i uticaj oca.
Ima li prenatalna psihologija sta da kaze u vezi sa religijom deteta. Prema Jungu homo religiosus
je jedan od arhetipova kolektivno nesvesnog kod svakog coveka. Ukoliko su od zaceca pa do
nekoliko godina posle redjenja detetove potrebe normalno zadovoljene, dete moze da postane

108

religiozno. Prema Jungu kolektivno nesvesno je kao neka posuda u kojoj se nalaze arhetipovi, a ti
arhetipovi mogu postati aktivni zvisno od sadrzaja koji se dodaju u tu posudu. Drugim recima, ako
se spolja u dete unesu religiozni sadrzaji, onda dete moze da postane zdravo religiozno.
Odnos majke prema detetu u trudnoci i ranim godinama posle rodjenja uvelik utice na to da li ce
kod deteta kasnije da se javi ljubav ili mrznja prema majci. Takve majke ili bucu preterano brizne
prema detetu ili nedovoljno angazovane. Kod ovakvog deteta nisu zadovoljeni uslovi za razvoj
religioznih osecanja
Prema francuskom psihologu Zanu Pijazeu poimanje religije kod detata prolazi kroz tri stupnja:
1) Preoperativni stupanj, 2-5 godine zivota: dete prvo obozava roditelje kao bogove, da bi
kasnije kada mu se sruse iluzije, Boga napravio roditeljem.
2) Konkretno-operativni stupanj, 5-10 godina, moguce neko vise simbolicko razumevanje
Boga
3) Formalno-operativni stupanj, 10-14 godine, moze doci do pravog religioznog razumevanja
Boga kao nevidljivog bica koje upravlja svetom i ljudima.
Za religiozno razumevanje Boga vaznu ulogu igra animizam koji je u ranoj mladosti prilicno jak,
pa se javlja povremeno, medjutim, moze ostati kod ljudi u toku celog zivota.
Kod dece se animizam javlja u dvostrukoj meri: kao kaznjavajuci animizam i kao nagradjujuci
animizam. Ako se obe vrste animizma odrze i u zreloj dobi, za takve ljude Bog predsavlja
svetskog policajca. Ovakvo vidjenje Boga se vidja i u drugim kulturama, ne samo u hriscanskim
Pitanje je da li se ovakvo starozavetno, protestantsko, zapadnjacko vidjenje Boga (zasluge, nagrada,
kazna) moze uklopiti u pravoslavno vaspitanje dece?
U Svetom Pismu vidimo da Bog daje kisu i nepravednima i pravednima, da pravedni kao Jov mogu
da stradaju, a nepravedni da uzivaju ceo zivot, da je slepi covek iz Novog Zavet slep ne zbog
roditeljskog i ne zbog svog greha, da pravedni dobijaju nagradu na nebu, a nepravedni mogu do
kraja zemaljskog zivota da zive u izobilju i srecno.
Iz ovoga se vidi da vec 2000 godina opstaje i ovaj novi nacin religizonog za razliku od starijeg
zakona oko za oko, zub za zub. U covekovoj psihi su prisutna sva tri sloja religioznosti; i
paganski, i starozavetni i novozavetni (Blagodat Bozija).
Prema istrazivanju psihologa i teologa Harmsa, u razvoju decje religioznosti postoje tri stupnja:
1) stupanj bajke (3-6 godina, paganski sloj)
2) stupanj realisticki (6-14, starozavetni sloj koji stavlja naglasak na nagradu i kaznu)
3) individualisticki supanj (14 g pa dalje, mogucnost nastajanja slobodnije individue u
novozavetnom duhu)
Prema Bernardu Gromu dee u ranoj dobi (moze vec sa dve godine) pocinje da prepoznaje ko je
pokretac stvari kojima se ono divi, obicno su to roditelji, i on podrazava te osobe. U ovakvoj
situaciji nije tesko neprimetno i nenametljivo graditi moral i religiju kod deteta. Pijaze je pisao da
dete roditeljima pripisuje bozanske osobine kojima se divi. Takodje je Bove mislio da je
religioznost mesavina ljubavi straha (tj. respekt).
Govoreci o detetu i religiji mozemo spomenuti i Majkla Fordhema. Prema Fordhemu, Sopstvo je
pravi arhetip jedinstva, pa pojavljivanje JA treba dovesti u usku vezu sa ovim arhetipom. Prema
njemu, dete je do prve godine zivota religiozno bice jer je jos celo uronjeno u Sopstvo (najstariji
arhetip religioznog u coveku).
Vracamo se na odnos deteta sa majkom od kojeg uveliko zavisi razvoj religioznosti kod detea.
Ukoliko je taj odnos dobar dete stice poverenje prema drugima, prema TI, ali i prema Bogu.
Istinska ljubav roditelja prema detetu probudice u njemu, makar i u kasnijim godinama zivota,
religiozni arhetip u njemu. Potom ce takva spremna arhetipska posuda da bude ispunjena sadrzejem
ljubavi neke od postojecih religija sveta, one koja mu je najbliza cak i geografski.
Nedosatak ljubavi izmedju majke i deteta vodi do osecanja krivice, netolerancije prema sebi i
prema drugima. Kod takve dece NAD-JA se ponasa strogo prema JA, mada u isto vreme to dete
cezne za ljubavlju. To vodi do nastanka IDEAL JA u detetu. Ali kako taj ideal-ja nije nastao po

109

normalnim uslovima, ideal-ja kod ovakvog neuroticnog detata predstavlja asocijalnu diktatorsku
karikaturu.
Da pomenemo jos i Vinikota. Vinikot smatra da vera u Boga kod dece pociva na prirodnoj veri
deteta. Nedostatak vere znak je nedostatka ljubavi roditelja prema detetu, tj nedostatka detetovog
poverenja u roditelje.
I nas psiholog religije Radmilo Vucic smatra da religioznost ima svoju polaznu snagu u samom
detetu i da je ona spontana, izvorna. Pitanje je samo kako uticati na razvoj odgovarajucim
vaspitanjem.
Postoje primeri dece koja su imala problematican odnos sa roditeljima pa i u skoli, ali su ipak
izgradila osecanje sopstvene vrednosti i religiozno osecanje. Ovakvi primeri ukazuju na znacaj
nasledne konstitucije i dispozicije.
Nasa dosadasnja istrazivanja odnosa deteta prema religiji (i moralu) od zaceca do adolescentnog
doba mogu biti sazeta na sledeci nacin:
1. prilaz deteta veri odigrava se zbog njegove prirodne sklonosti ka tajanstvenom kao
preko njegove prirodne slabosti
2. religioznost deteta i razvoj te religioznosti zavisi od uticaja okoline (jer dete kao
malo nema svojih vlastitih iskustava pa o svemu pita roditelje i to usvaja)
3. osobine i izgled Boga su antropomorfni. Dete stvara predstavu o Bogu na obrascu
roditelja i takva najcesce ostaje celog zivota
4. u antropomorfnoj predstavi o Bogu preovladava culni momenat, tj. dete smatra ja je
Bog sebican kao i on te da je tu da bi ispunio sve njegove zelje da bi njemu bilo
ugodno
5. verovanje u cudo postoji od ranog detinjstva
6. dete voli odredjenu formu (kaze Radmilo Vucic), zato prihvata dogme, obred,
propise (to je oslonac njegovoj unutarnjoj nesredjenosti)
Da jos jednom napomenemo da ne postoji poremecaj religioznog arhetipa u deteta (svako dete
znaci ima mogucnost da postane religiozno). Postoji samo poremecaj emotivnog razvoja deteta sto
dalje utice na njegov moralni razvoj.
Religiozna (ili nereligiozna) strogost roditelja moze da dovede do sledecih deformacija:
1. mazohisticku potrebu za samokaznjavanjem (radi osecanja krivice)
2. ritualizam sa prinudnim ponasanjem (npr preterano ljubljenje ikona, stalno se krstiti i sl)
moze dovesti do anksioznosti ili neuroze kod deteta
3. pasivno predavanje roditeljima, odnosno Bogu (bezvoljne i ravnodusne dece nije mali broj
u svim verskim sredinama)
Kao sto ne postoji nikakav specificni religijski poremecaj kod dece, ako ne postoji ni neka posebna
psihoterapija koja bi ovakve poremecaje lecila. Dobar psihoterapeut ce biti u stanju da dete
oslobodi strahova te da se ono moze samo, u adolescentnom dobu ili kasnije, opredeliti za ili protiv
religije. Ne treba po svaku cenu roditelju da je stalo da dete postane njegov jednomisljenik jer to
moze da osteti cak i detetovu religioznu oblast zivljenja.

110