Aleksandar Kandi

akandic1@gmail.com

Platon o lepoti
U radu se u kraim crtama razmatraju osnovni aspekti Platonovog shvatanja lepote, na
prvom mestu nedefinljivost lepog (dijalog Hipija Vei) kao i transcendentnost lepog
(dijalog Gozba). Zakljuak rada je da Platonov skepticizam u pogledu definicije lepog ne
predstavlja ishod ve povod za dublja istraivanja, kao i da bi Platonovo aludiranje na
matematike-geometrijske termine moglo pruiti odgovor na pitanje ta je to, za Platona,
"lepo po sebi" ( ).

I Uvod
Iako je tano je da kod Platona nemamo sistematino izvedenu estetiku
teoriju, on se u svojim dijalozima bavio gotovo svim zamislivim estetikim
problemima, zahvaljujui emu smo i u prilici da rekonstruiemo njegova
autentina shvatanja sa dovoljno velikom preciznou. Ko god je itao
Platona dovoljno da o njemu moe pisati, taj zna da nije mogue izuavati
neki od njegovih dijaloga u potpunoj izolovanosti od ostalih, niti ispravno
razumeti koncepte kojim se on slui u svojim ranim dijalozima, ukoliko se
prethodno ne ovlada metafizikom, ontologijom, epistemologijom srednjeg i
poznog perioda. esto je teko izdvojiti glavnu temu dijaloga od nekoliko
kojih se prepliu, i moda je Fedar jedan od najboljih primera: da li je tema
ovog dijaloga eros1, ili besednitvo2, ili priroda ljudske due3, ne moemo sa
sigurnou tvrditi. Pa ako je igde primenljiva ona ideja da se ne moe
razumeti deo ako se prethodno nije razumela celina, i obrnuto, da se ne moe
razumeti celina ako se prethodno nisu razumeli delovi relevantni delovi koji je sainjavaju, onda je to, svakako, kod Platona.
Pre no to se upustimo u izlaganje Platonove teorije lepote,
neophodno je da damo par napomena o drutvenim i intelektualnim
okolnostima u kojima je Platon mislio i pisao. Pod velikim uticajem svoga
uitelja Sokrata, Platon se bori protiv etikog, estetikog, epistemolokog, i
svakog drugog relativizma koji su u to vreme zastupali grki sofisti4.
Potresen Sokratovom smru, i duboko razoaran u vrednosti demokratskog
1

Platon: Fedar, 231a-57b

Ibid, 257c-78b
3
Ovim je, u stvari, proet itav dijalog.
4
Guthrie, W. K. C: A History of Greek Philosophy, Vol. 3, str. 164-176
2

drutva, on nastoji da, kombinujui sokratovski metod pronalaenja tzv.

univerzalne definicije sa ezoterinim, metafizikim uenjima pitagorejaca,
parmenidovaca, heraklitovaca i drugih predsokratovskih filozofa, razvije
jedno objektivno uenje o moralu, o pojmu, o biu uopte. Ta Platonova
borba protiv sofistikih ubeenja, veoma popularnih i novano profitabilnih,
vodila se to u realnosti, to u lavirintima njegovih dijaloga, u kojima je
glavnu re vodio Sokrat (onakav kakvim ga je Platon video i zamislio).
Pored obilja ubeivakih definicija5, ili nevaljanih argumenata, paljivim
itanjem nije teko izdvojiti one vredne, filozofske misli jedinstvene za
Platona i svojstvene samo njegovim delima. Mnogi e autori u potonjim
vekovima pokuati da tu visinu dostignu, ali malo koji e se njoj uopte i
pribliiti.
Kad je u pitanju Platonova analiza pojma lepote, mogue je uoiti dva
glavna toka njenog razvoja. Prvi je u uskoj vezi s ranim, tzv. aporetinim
dijalozima, u kojima se traga za univerzalnom definicijom nekog pojma. Ta
se potraga, po pravilu, zavrava bez odgovora. Svi aporetini dijalozi dele
slinu formu i strukturu, a za nau raspravu relevantan jeste dijalog Hipija
Vei, s obzirom da se bavi definicijom pojma lepote. Pored njega, ovoj grupi
pripadaju i dijalozi Eutifron (bavi se definicijom pobonosti, i prvi navodi
pojam , ili ideje, forme, u onom znaenju koje e mu Platon
pridodati6), zatim Harmid, Lahet, Lisija, prvi deo dijaloga Menon. Drugi tok
karakteristian je za dijaloge srednjeg i poznog perioda, kao to su Gozba,
Fedar, Drava, a zatim i Fileb, Timaj. Zahvaljujui tim spisima, postaje nam
jasno da Platonova namera nikako nije da bude agnostik, da pokae kako se
opti, vrednosni termini ne mogu objektivno definisati ve iskljuivo
relativno primenjivati. Njegova je namera da pokae kako se njihova
objektivna znaenja ne mogu izraziti uobiajenim, ljudskim sredstvima
izraavanja. Ovladavanje pojmom zahteva izlazak iz ulnog u nadulni,
transcendentni svet, koji prema fizikoj stvarnosti stoji u odnosu uzroka
prema posledici. Pojam lepog () i pojam dobrog () zauzimaju
posebno znaajno mesto u Platonovim razmatranjima, budui da zajedno s
pojmom istine ine tri najvie vrednosti grke kulture. U ovom radu bie
prikazani osnovni momenti analize pojma lepote, a to e se postii,
prevashodno, kroz najznaajnija mesta iz dijaloga Hipija Vei i Gozba.
5

Verujem da je termin "ubeivake definicije" (eng. persuasive definitions) prvi

upotrebio arls Stivenson u svom istoimenom lanku objavljenom u Mind, Vol. 47
(1938). Kao jedan od primera upotrebio je Platonovo tretiranje pojma pravednosti.
6
U svojim dijalozima, pojam Platon upotrebljava u vie znaenja. Jedna od starijih
ali izuzetnih studija o Platonovoj tzv. "teoriji ideja" jeste Plato's Theory of Ideas, ser
Dejvida Rosa (1953), koja obrauje ovaj pojam kroz sve relevantne dijaloge.
2

II Nedefinljivost lepog
Dijalog Hipija Vei prvi je spis u istoriji filozofije koji se eksplicitno bavi
problemom definicije lepog, uspostavljajui tako distinkciju izmeu
pojedinano lepog i lepog uopte, ili lepog po sebi ( ).
Autentinost ovog dijaloga, kao i njegovo datiranje, mnogo su puta
dovoeni u pitanje, no ipak je bezbedno rei da je njegov autor Platon, i da
pripada grupi ranih, sokratovskih dijaloga. Sokratov suparnik je sofist
Hipija, ismejan i prikazan kao naivan, nedorastao sagovornik, kao velika
neznalica. Nije to uvek sluaj: u dijalogu Protagora upravo je Sokrat
prikazan kao nedorastao sagovornik, koji ini sijaset logikih greaka. No,
sokratovska ironija, kao i Platonov duhovit postupak da u dijalogu Hipija
Vei Sokratovo miljenje predstavlja kao miljenje jedne nepoznate linosti,
nisu toliko filozofski relevantni i pre su tema za literarne kritiare.
Za nau temu znaajno je da se u ovom dijalogu navodi ukupno est
definicija lepog, koje sve bivaju odbaene i oborene odgovarajuim protivprimerima. Neki komentatori, kao to je W.K.C. Guthrie, ovih est definicija
svode na etiri7, dok ih Vladislav Tatarkjevi svodi na samo dve8. Bilo je i
tendencija da se njihov broj povea na ak devet, ali samim itanjem
dijaloga nije teko uvideti da njih ima est, da su veoma jasno razgraniene, i
sistematino poreane. Prve tri definicije navodi Hipija. One predstavljaju
tipian primer zamene definicije za egzemplifikaciju. Na Sokratovo pitanje
ta je lepota?, Hipija, umesto da navede jedan opti iskaz kojim bi
formulisao samu ideju lepote, daje razliite primere stvari koje su po
njegovom miljenju lepe. Iako su sve Hipijine definicije izuzetno naivne, on
postepeno uvia ta Sokrat od njega oekuje i zahteva. Stoga, od
pojedinano lepe stvari, on napreduje ka stvarima koje su po otem miljenju
lepe, da bi doao do primera koji, kao to emo videti, imenuje itav proces,
ili neto to se odvija u vremenu i ima trajanje. Ipak, pokazuje Sokrat, sve su
to samo primeri. S druge strane, Sokratove definicije su znatno
kompleksnije i zadovoljavaju traeni kriterijum optosti. Meutim, iako
neke od njih mogu biti delotvorne na opisnom nivou, one ne razotkrivaju
sam princip po kojem stvari jesu lepe ili rune. Rasprava se zavrava bez
odgovora.
Kako bismo razumeli razloge na osnovu kojih sve ponuene definicije
lepog bivaju odbaene, neophodno je da ih izloimo na isti nain i istim
redosledom kojim one bivaju izloene u dijalogu.
7
8

Guthrie, W. K. C: A History of Greek Philosophy, Vol. 4, str. 183-191

Tatarkiewicz, Wladyslaw: History of Aesthetics, Vol. 1, str. 115-116
3

1) Lepo je lepa devojka9. Ovo je najnaivnija definicija. Sokratovo pitanje

ta je lepota? Hipija razumeva kao pitanje ta je lepo? i zato navodi
pojedinaan primer. No, kae Sokrat, i lonac je lep ukoliko je lepo
napravljen i slui svojoj svrsi. U poreenju s devojkom, lonac je ruan, ali je
i devojka runa u poreenju s Bogovima (ba kao to je mudrac nalik
majmunu kad ga poredimo s Bogovima). Tu se javlja problem kriterijuma,
jer merilo za procenjivanje lepote ne moe biti neka spoljanja ulna odlika,
ili opte mnenje. Svaka stvar moe se u odreenim okolnostima pokazati
lepom, ili runom.
2) Lepo je zlato10. Sokrat zatim sugerie da lepota, ili lepo po sebi, jeste ono
to sve druge stvari moe uiniti lepim. Po Hipijinom miljenju to je zlato.
Ali, zato onda Fidija nije Ateninu statuu nainio of zlata? Zato to je u tom
sluaju bilo prikladnije statuu nainiti od slonovae i kamena. Ovo nas
navodi na zakljuak da lepo po sebi jeste ono to je najprikladnije nekoj
stvari. Hipija priznaje da, ako je tako, onda i drvena kaika moe biti lepa
od zlatne, budui da bi ova druga svojom teinom razbila lonac (te stoga nije
prikladna).
3) Lep je dug i dostojanstven ivot11. Hipija sad dolazi na sjajnu ideju da bi
ono to je lepo uvek, za svakog i svugde, mogao biti dug ivot ispunjen
bogatstvom, zdravljem i au. Kao protiv-primer Sokrat navodi ivot
heroja, kojima se neuporedivo lepim ini ivot okonan u mladosti, a dug i
ugodan ivot smatraju kukavikim. Ovaj Hipijin primer razlikuje se od
prethodnih po tome to ne imenuje jednu pojedinanu stvar, ve proces koji
se odvija u vremenu (odatle i njegova pomisao da je doao do radikalno
drugaijeg tipa odgovora). Suoen s Sokratovim protiv-primerima, Hipija je
prinuen da se povue i odustane.
4) Lepota je sama prikladnost12. Prvi Sokratov pokuaj da prui univerzalnu
definiciju lepog deluje veoma ubedljivo. Lepota bi mogla biti sama
prikladnost, relacija u kojoj stoje dva prikladna ulna predmeta. No, da li ta
prikladnost stvari ini istinski lepim, ili samo naizgled lepim? U prvom
momentu, Hipija se priklanja prvom stavu, dajui primer odee koja ak i
runog oveka moe uiniti lepim. Ali, tad bi lepota bila neka vrsta obmane.
tavie, ako prikladnost ini stvari istinski lepim, tad ne bi bilo mogue da
se ono to je zaista lepo nekome uini runim, kao npr. neki zakoni i obiaji.
Prikladnost ili stvari ini zaista lepim, u kom sluaju ne moe biti ono to ih
ini prividno lepim, ili ih ini prividno lepim, u kom sluaju ne moe biti
9

Prvom definicijom smatrau deo teksta u Platon: Hipija Vei, 287e-9e.

Ibid, 289e-91d
11
Ibid, 291e-93d
12
Ibid, 293e-94e
10

lepo po sebi koje elimo da definiemo. Poto se Hipija ipak odluuje za

drugu mogunost, i ova definicija biva odbaena.
5) Lepo je ono to je korisno13. Obiaj je da se za ono to je korisno kae da
je lepo. Korisnost se zasniva na moi, pa je stoga mo lepa, a nemo runa.
Meutim, mo esto biva zloupotrebljena, to znai da je lepa samo ona mo
koja slui dobru. Lepo bi tad bilo probitano, dobrobitno tj. uzrok dobra.
Ali, probitano je ono to uzrokuje dobro, a uzrok i posledica ne mogu biti
isto14. Ako je probitano lepo, ono ne moe biti dobro, niti dobro moe biti
lepo. Sokrat i Hipija se slau da je takva tvrdnja neprihvatljiva.
6) Lepo je ono to je prijatno putem sluha i vida15. U vezi s ovom
definicijom namee se nekoliko problema. Prvo, ta je s ostalim ulima
(jelo, pie, ljubavne naslade)? Drugo, ako prihvatimo da je lepo ono to je
prijatno i putem sluha i putem vida zajedno, tad ne sledi da je lepo ono to je
prijatno samo putem sluha, ili samo putem vida. Takoe, ako je lepo ono to
je prijatno samo putem sluha, i ako je lepo ono to je prijatno samo putem
vida, tad ne sledi da je lepo ono to je prijatno i putem sluha i pitem vida.
Ovo se razjanjava analogijom sa sumama brojeva (parni-neparni,
racionalni-iracionalni).
Oigledno, Platon je bio vie nego svestan da dugotrajan opstanak
jednih te istih vrednosti unutar neke kulturno-jezike zajednice moe
proizvesti privid njihove objektivnosti, ba kao to neprekidno ponavljanje
jednog te istog fenomena proizvodi utisak stabilnosti16. Hipijini primeri
imenuju neke od stvari koje bi tipian grki ovek toga doba naveo kao
uvek, za svakog, i svugde lepe. Hipija govori u ime grkog naroda. Sokrat je
tu, kao i obino, da sagovornika izbavi iz zabluda. Nemogunost da se lepota
verbalno ili sadrinski definie otvara put transcendentnoj teoriji lepote, u
kojoj lepo postaje ideja, ono to je uzrok svih pojedinano lepih stvari, ono
to je neuslovljeno i apsolutno lepo. U Hipiji Veem saznajemo ta lepota
nije. Da bismo prevazili negativno odreenje lepote, i da bi smo pokuali da
saznamo ta ona - za Platona - jeste, moramo se okrenuti dijalozima srednjeg
i poznog perioda. A tu stvari, barem na prvi pogled, postaju sve nejasnije,
sve mistinije, i sloenije.
13

Ibid, 295a-97d
Distinkcija izmeu uzroka i posledice objanjava se na mestu 296e-97e.
15
Ibid, 297e-303e
16
"Heraklitovski" pogled na svet za Platona nije prihvatljiv. Puko ponavljanje neeg ne
moe da obezbedi i nunost, zakonitost, univerzalnost: dok bi Heraklit moda i bio
zadovoljan Platonovim podrivanjem opteprihvaenih kulturnih normi, zastajui na tome,
Platonu takvi potezi slue samo da bi te iste norme pokuao da zasnuje na potpuno
drugaijim "nadulnim" temeljima.
14

III Transcendentnost lepog

Nagovetaji teorije ideja (trebalo bi napomenuti da sam Platon nikad nije
upotrebljavao ovaj izraz) mogu se pronai ve u ranim, aporetinim
dijalozima. Na primer, u pomenutom dijalogu Eutifron nailazimo na prvu
upotrebu pojmova i u njihovom platonskom znaenju. Sokrat
govori:
Sea li se da te nisam pitao da mi navede jedan ili dva od mnogo
pobonih inova, ve za samu formu po kojoj su svi poboni inovi
poboni. Jer ti si rekao, ini mi se, da su po jednoj ideji, jednom obliku,
bezboni inovi bezboni, a poboni poboni. Zar se ne sea? Podui
me koja je to ideja, tako da kad uperim pogled na nju koristei je kao
paradigmu, uzor, mogu nazvati pobonim bilo koji tvoj in, ili bilo iji
drugi koji je iste vrste, a ne nazvati pobonim onaj koji to nije. (Platon:
Eutifron, 6d-e, kurziv A.K.)

Univerzalna definicija je, prema tome, korelativna ideji. Meutim, ovo

mesto ukazuje nam samo na to da je ideja ono jedinstveno u mnotvu, da je
ona poput univerzalne mere kojom procenjujemo potencijalni bezbroj
pojedinanih stvari, sluajeva. O logikom, epistemolokom i ontolokom
statusu ideja mi i dalje ne znamo nita. Proi e mnogo stranica dok italac
ne naie na - slobodno moemo rei - slavne odeljke Gozbe, u kojima
proroica Diotima Sokratu razotkriva prirodu ideje lepog.
Prvo, saznajemo da se do ideje lepog dua uzdie u nekoliko koraka17.
Najpre, ona lepotu prepoznaje u lepim telima, usled ega se u njoj raaju
lepe misli. Zatim, dua shvata srodnost svih tela i vezuje se za telesnu lepotu
uopte. Na sledeem koraku, ona prepoznaje lepe due, i u toj se lepoti
raaju velika prijateljstva. Ovo vodi prepoznavanju lepote u obiajima,
zakonima, raznim vrstama poslova. Peti stepen uspona podrazumeva
otkrivanje lepote u naukama, u naunim saznanjima, ne bi li najzad dua
dospela do najvieg nivoa, prepoznajui lepotu u mudrosti, spoznajui
vrhunsko lepo i dobro, tj. lepo i dobro po sebi. Ovde do punog izraaja
dolazi motiv uzdizanja od pojedinanog ka optem, od ulnog ka
nadulnom18.

17

Platon: Gozba, 210a-e

Ovo uzdizanje ne bi trebalo razumeti kao nekakvu vrstu induktivnog zakljuivanja, pa
ni . Platon ima u vidu intuitivno prepoznavanje ideje lepog koja se ne moe
poistovetiti ni sa jednim od objekata kojim daje lepotu. , ili priseanje,
18

Zatim, o samoj ideji lepog, Platon - sluei se likom Diotime - govori

na tako velianstven nain da je najprikladnije citirati ga u potpunosti, i
dopustiti mu da nam sopstvenim reima doara svoju viziju:
Ko je, dakle, dovde upuen u tajne ljubavi, posmatrajui lepote time
redom i pravilom, taj e, pribliujui se kraju ljubavnih tajni, najedared
ugledati neto po svojoj prirodi udesno lepo. To je ba ono, Sokrate,
radi ega su se i vrili svi preanji napori; neto to je prvo, veno i to
niti postaje niti propada, niti se mnoi niti ga nestaje; zatim, to nije s
jedne strane lepo, a s druge runo; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema
ovome lepo, a prema onome runo; ni ovde lepo, a onde runo, kao da
je samo za jedne lepo, a za druge runo. Jo neto: nee mu se ta lepota
pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao ita drugo to pripada telu;
a ni kako kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao neto to je
sadrano u emu drugom, bilo to u ivu biu, ili u zemlji, ili na nebu, ili
u emu drugom, nego kao neto to je samo po sebi i sa sobom
jednovrsno i veno. Meutim, sve ostalo to je lepo uestvuje u tome na
ovakav nekakav nain to to ostalo nastaje i nestaje, a ono niti se ita
poveava, niti se smanjuje, niti mu se ita inae deava. Prema tome,
kad se ko, preko prave ljubavi prema deacima, uspinje od ovih stvari
na zemlji i kad pone da sagleda onu pralepotu, mogao bi gotovo
dospeti do cilja. Pravi put, naime, kojim ovek ide k tajnama ljubavi ili
kojim ga drugi vodi jeste ovo: treba poeti od mnogih pojedinih lepota i
uvek se uspinjati radi one pralepote, kao da se hodi po stepenicama, od
jednoga tela dvema telima, i od ova dva svima lepim telima, i od lepih
tela lepim poslovima, i od lepih poslova lepim saznanjima, i od
saznanja dospeti najzad do onga saznanja koje nije saznanje ni o emu
drugom do o samoj onoj pralepoti, da se naposletku tako upozna sutina
lepote.
Ako je ko dospeo do ovoga stepena ivota, dragi Sokrate, ree
goa iz Mantineje, onda mu, ako igde drugde vredi iveti kad posmatra
lepotu po sebi. Ako nju jedared ugleda, nee je uporeivati sa zlatom
i lepom haljinom, ili sa lepim deacima i mladiima, koji ti, kad ih
gleda, pamet zanesu, pa si spreman i ti i mnogi drugi, kad gledate
ljubimce i vazda s njima boravite, da i ne pijete i da ne jedete, ako se to
ikako moe, nego samo da ih gledate i zajedno s njima budete. ta
bismo tek onda imali misliti kad bi ko mogao postii to da vidi lepotu
po sebi, jasnu kao sunce, istu, nepomeanu, ne ispunjenu ljudskom
ploti i bojama i mnogim drugim smrtnim tricama i kuinama, nego kad
bi mogao da sagleda samu boansku lepotu u jedinoj njenoj prilici? Zar
zasigurno igra znaajnu ulogu u saznanju ideja, i Platon o njemu govori u dijalozima
Menon, Fedon, i Fedar.
7

misli, ree, da bi neznatan ivot bio onome oveku koji onamo gleda i
ono posmatra onim ime treba i s njime saobraa? Ili zar nema na umu
da e on, gledajui lepotu okom kojim se ona moe gledati, samo tu
uspeti da ne raa senke vrline, jer se senke ne dodeva, nego pravu
vrlinu, jer se prave vrline dodeva? A ko je rodio pravu vrlinu i othranio
je, tome pada u deo da bogu postane mio, i ako ikome drugome oveku
pada u deo da bude besmrtan, to pada njemu. (Platon: Gozba, 210e212a)

Ideji lepog pripisani su atributi nepromenljivosti, bezvremenosti,

univerzalnosti, transcendentnosti. Ona je logiki, i u svakom drugom smislu,
nezavisna od ulnih, propadljivih (tj. kontingentnih) stvari. Ona je
neuslovljena. tavie, ideja lepog stoji prema ulnim stvarima u onom
odnosu u kojem stoji uzrok prema posledici. Ona je mnogo vie od jednog
univerzalnog estetskog merila ona poseduje ontoloku dimenziju, budui
da se nalazi na najviem stupnju hijerarhije bivstvujueg19. Kasnije, u
dijalogu Drava, Platon e na slian nain govoriti o ideji dobra20. Lepo i
dobro jesu (relativni) termini koji provociraju ljudski intelekt, navode nas da
postavimo pitanja kao npr. Postoji li stvar koja je uvek, svugde i za svakog
bezuslovno lepa?. Da bismo doli do odgovora na takvo pitanje, moramo se
otisnuti u sferu metafizikog. Iz ovih razmatranja, jasno je da za Platona
ideja lepog nije definljiva na isti nain na koji su definljivi empiriki
pojmovi, ali jeste neto odreeno, saznatljivo, pojmljivo i univerzalno. Re
je o drugaijoj vrsti saznanja.
IV Zakljuak
Videli smo da (verbalna) nedefinljivost lepog Platonu nije posluila kao
povod za skepticizam, ili agnosticizam, ve pre kao odskona daska za dalja
istraivanja. Sledi nauk da se filozof, odgovarajui na najvia pitanja o
lepom, dobru i istini, mora otisnuti dalje od neposredno datog ulnog sveta,
u svet ideja. Ovaj stav dao je povoda mnogim komentatorima da Platona
optue za tzv. teoriju o dva sveta21, prema kojoj bi postojale dve potpuno
19

Dakle, sa estetikog plana Platon nas seli na ontoloki i prirodno-filozofski. Nemogavi

da u okvirima kulturno-jezike tradicije ili ulnog iskustva pronae odgovarajueg
kandidata za svoju univerzalnu definiciju lepog, odluuje se da potragu preusmeri na
sferu metafizikih, nepromenljivih i bezvremenih zakonitosti. Ukoliko takve postoje (i
ukoliko se mogu formulisati), onda su i Platon, i teorijski fiziari, na slinom zadatku i
putu!
20
Platon: Drava, 502c-19b
21
Platon: Drava, 473c-87a
8

nezavisne vrste entiteta: ulnih, koji obuhvataju pojedinane stvari, i

inteligibilnih, koji obuhvataju optosti, ideje. Stie se utisak da ideje
egzistiraju u potpuno odvojenom svetu, koji je i svugde i nigde, te njihova
relacija prema ulnim stvarima - iji su uzrok i paradigma - ostaje sasvim
nerazjanjena. Ono to dodatno komplikuje Platonovu teoriju jeste to to
ideje nisu puke mentalne konstrukcije, ve objektivno postojei, realni
entiteti. ak se insistira na tome da ideje poseduju najvie realnosti, vie od
svake ulno opaljive stvari22. Ipak, nerazumno je tvrditi da je Platon svim
tim filozofskim manevrima eleo da uspostavi egzistenciju jednog
transcendentog, odvojenog sveta ideja. Njegova je zamisao da upravo
postulirajui ideje, ili forme, iskustvo zasnuje na vrstoj i nepromenljivoj
osnovi, da na taj nain ponudi adekvatno objanjenje sveta fenomena. U tom
smislu, i ideja lepog ima (izmeu ostalog) eksplanatornu funkciju23. Ideja
lepog nije samo ljudski izum, ona je uslov mogunosti bilo kakvog estetskog
suda. Zahvaljujui ideji lepog, mi smo u stanju da pojedinane stvari
procenjujemo kao lepe, ili kao rune.
Sliku o Platonovoj teoriji lepote dodatno menjaju i komplikuju neki
od poznih dijaloga. Na prvom mestu, to je Timaj - jedini uz Dravu u kojem
Platon iznosi svoja pozitivina uenja, i koji se ne zavrava aporetino. Tu se
detaljno izlau pitagorejska kosmologija i fizika24, u kojim centralno mesto
zauzimaju koncepti razmere, proporcije, simetrije, harmonije, i sl. Dok se u
dijalogu Hipija Vei tvrdi da je "lepo uzrok dobra"25, u dijalogu Timaj, u
okviru zavrnih razmatanja, nailazimo na sledeu tvrdnju:
Sve to je dobro lepo je, a lepo ne moe biti nesrazmerno. Treba, dakle,
pretpostaviti da i ivo bie mora biti usrazmereno, ukoliko treba da
bude dobro. Kad su pak srazmere u pitanju, mi one sitnije razaznajemo
i shvatamo, dok one krupnije i znaajnije bee naem razumu. Jer za
zdravlje i bolest, za poroke i vrline nijedna srazmera odnosno
nesrazmera nije vanija od srazmernog odnosa due prema telu. (Platon,
Timaj, 87c-d, kurziv A.K.)

U dijalogu Fileb, lepim po sebi smatraju se geometrijski oblici26 koji

stupajui u meusobne relacije proizvode ulni, promenljivi svet. Iako
22

Za krai pregled rasprava o ovom problemu, videti Guthrie, W. K. C: A History of

Greek Philosophy, Vol. 4, str. 493-498
23
"Eksplanatornom" se najee smatra priroda sokratovske definicije. Videti citirano
mesto: Platon: Eutifron, 6d-e
24
Platon: Timaj, 29a-68d
25
Platon: Hipija Vei, 296e
26
Platon: Fileb, 51c-d
9

Platon to nigde ne kae eksplicitno, mogue je spekulisati da ideja lepog

predstavlja jednu od univerzalnih relacija, geometrijski entitet odgovoran za
nastanak pojava i stvari s kakvim se susreemo u iskustvu. U tom sluaju,
svaki prigovor za teoriju o dva sveta ili udvajanje stvarnosti bio bi
nitavan, a ideja lepog mogla bi biti shvaena kao neto to nikad nije i ne
moe biti neposredno opaeno, ali konstituie opaanje. Ideja lepog mogla bi
biti vizualizovana i slikom prikazana27, pa samim tim saznatljiva na jedan
konkretan, odreen nain. Pa ipak, hermetian, alegorian, poetskomitoloki nain Platonovog izraavanja ne doputa nam da bilo ta sa
sigurnou tvrdimo.

BIBLIOGRAFIJA
Guthrie, W. K. C: A History of Greek Philosophy, Vols. 3-5; Cambridge,
Cambridge University Press, 1975-1979.
Hamilton, Edith and Cairns, Huntington (ed.): The Collected Dialogues of
Plato; Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1989.
Kraut, Richard (ed.): The Cambridge Companion to Plato;
Cambridge, Cambridge University Press, 2005.
Milosavljevi, Predrag: Lestvina deoba po zlatnom preseku u Phlogiston,
Vol. 15; Beograd, Muzej nauke i tehnike, 2007.
Plato: Philebus; London, Oxford University Press, 1975.
Platon: Dela (Ijon, Gozba, Fedar, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon);
Beograd, Dereta, 2002.
Platon: Dijalozi; Beograd, Grafos, 1982.
Platon: Drava; Beograd, BIGZ, 1993.
Platon: Timaj; Beograd, Mladost, 1981.
Ross, David: Plato's Theory of Ideas; Oxford, Clarendon Press, 1953.
Tatarkjevi, Vladislav: Istorija est pojmova; Beograd, Nolit, 1976.
Tatarkiewicz, Wladyslaw: History of Aesthetics, Vol. 1, Ancient Aesthetics;
The Hague, Mouton, 1970.
Taylor, A. E: Plato, The man and his work; London, Methuen & Co Ltd,
1966.
Zurovac, Mirko: Tri lica lepote; Beograd, Slubeni glasnik, 2005.
27

Milosavljevi, Predrag: Lestvina deoba po zlatnom preseku, str. 5-10 i str. 54-63
10