V E LJ K O P E T R O V I

(Sombor, 05.11.1884. Beograd, 27.07.1967)

Veljko Petrovi je roen u Somboru. Njegov otac ore bio je somborski katiheta koji e 1891. u monatvu dobiti
ime Gerasim i predavae u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kerka
somborskog paroha Jovana Momirovia. Mati je umrla nekoliko nedelja posle poroaja. Veljko Petrovi je imao dve
starije sestre Vidu i Anu, te brata Milivoja. Gimnaziju na maarskom jeziku zavrio je u rodnom Somboru.
Godine 1902. stie u Budimpetu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koleda, zavoda
Save Tekelije, uvenog petanskog Tekelijanuma. Prve pesme je poeo da objavljuje 1905. godine. Odrava
prijateljske veze sa Petrom Konjoviem i Vasom Stajiem.
U prolee 1906. godine u Budimpeti sa Jurajom Gaparcem ureuje mesenik na maarskom jeziku "Kroacija"
("Croatia"), u ijem podnaslovu stoji "Hrvatsko-srpski sociopolitika, ekonomska i knjievna mesena revija".
Iste godine, poto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribievi zagrebakog "Srbobrana" obavetava ga da je
primljen u urednitvo. 1908. godine Veljko Petrovi prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika "Slobode", a 1909.
godine postaje urednik sarajevske "Srpske rijei". Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni
dopisnik za novosadski "Branik" i za sarajevski "Narod". Izmeu 19141915 bio je u tabu Moravske divizije II
poziva, dok nije pozvan u niki Jugoslovenski odbor za jednog od urednika "Savremenih pitanja".
U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovia i uglednog Jovana Skerlia kome e postati knjievni miljenik. U
jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozoritu upoznaje sedamnaestogodinju Maru Mandraevi,
kerku panevakog trgovca sa kojom e se venati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.
Preavi Albaniju upuen je u enevu, u novinarski propagandistiki biro, gde je radio do 1918. god na tampi i
publikacijama. 1918. god. izabran je za lana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrovi se tada nadao da e biti
postavljen za ambasadora u Budimpeti, meutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku
Ministarstva prosvete za Baku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledee 1920. godine premeten je u Ministarstvo
prosvete u Beograd. Izmeu 1921. i 1923. bio je ef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u
Umetnikom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.
U to doba odrava vezu sa mnogim uglednim srpskim knjievnicima kao to je bio Jovan Dui, Aleksa anti, Milo
Crnjanski i Milan Kaanin, ali i sa likovnim umetnicima kao to je Petar Dobrovi koji je uradio grafiku za naslovnu
stranu njegove zbirke pripovedaka "Bunja i drugi u Ravangradu".
1929. uz pomo Miloa Crnjanskog tadanjeg lana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko
Petrovi je boravio nemakoj prestonici gde se upoznao sa vodeim linostima kulturnog ivota Nemake.
Dana 12. januara 1930. Petrovi u sveanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru proitao je svoju
raspravu "umadija i Vojvodina".
Poetkom maja 1930. kao izveta lista "Politika" boravio je u Budimpeti i pie o Srbima u Maarskoj i njihovoj
kulturnoj batini. Svoj boravak u Budimpeti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domain
bio je Stojan D. Vujii doajen srpskih knjievnika u Maarskoj.
Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike poasti u Aleji velikana. Wikipedia

Pevani pesnici Veljko Petrovi

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 12:39:07 pm

Van mree
Poruke: 5833

*
VELJKO PETROVI

KNJIEVNOST
Na knjievnom planu poeo je da sarauje jo 1903. u "Novom Srbobranu", piui
politike lanke, kozerije, dopise i prevodei prie. Od 1905. poeo je da objavljuje
stihove, prie i knjievne lanke i beleke u "Srpskom knjievnom glasniku" i
"Brankovom kolu", a potom i u "Delu", "Savremeniku", "Novoj iskri", "Bosanskoj vili" i
"Slovenskom jugu". 1912. god. je izdao svesku "Rodoljubive pesme", a 1914. knjigu
pesama "Na pragu". Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice
srpske i "Napretka", ali je u toku ratu rukopis izgubljen.

Tek 1920. poeo je da tampa izbor svojih novela, u knjigama:

1921. "Bunja i drugi iz Ravangrada", predratna prianja, dvanaest pripovedaka;

1922. "Pomerene savesti", deset pripovedaka;
1922. "Tri pripovetke";
1924. "Iskuenje", petnaest pripovedaka.

Godine 1925. izdala je Srpska knjievna zadruga izbor iz Petrovievih novela

(Pripovetke).

Petrovi je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj lanaka iz knjievnosti i

umetnosti u "Politici", "Letopisu" itd. O stogodinjici Matice srpske Petrovi je uredio
"Album vojvoanske umetnosti" i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja
17. do 20. veka.

Veljko Petrovi je 1933. god. u decembru mesecu na glavnoj skuptini itaonice

izabran "radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu" za njenog poasnog lana.

Veljko Petrovi je bio lan Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik
Matice srpske u Novom Sadu i Srpske knjievne zadruge u Beogradu, i dugogodinji
upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Preteno je pisao o Vojvodini, njenom
ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih lanaka i studija iz oblasti knjievnosti i
likovnih umetnosti uopte, posebno vojvoanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik
je nagrade Saveza knjievnika Jugoslavije.

Mara Petrovi, njegova supruga, potujui elju Veljka Petrovia, zavetala je gradu
Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kui za ivota
okruivale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovia, zatim
umetnike slike, stilski nametaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat jo uvek nije
otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodine kue, takoe
poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.

BIBLIOGRAFIJA

1902. Rodoljubive pesme

1909. Bunja
1912. Na pragu
1921. Bunja i drugi iz Ravangrada
1821. Varljivo prolee
1922. Pomerene stvarnosti
1922. Tri pripovetke
1924. Iskuenja
1925. Pripovetke
1932. Izdanci iz opaljena grma
1948. Prepelica u ruci i druge sline prie
1964. Dah ivota

Wikipedia

"Veljko Petrovi je odrastao i formirao se u graanskoj porodici, ali je u njemu stalno

prisutna privrenost selu i ljubav prema seljacima kao najpostojanijem i najzdravijem
delu vojvoanskog drutva. On je dobro poznavao duu seljaka; godila mu je njihova
privrenost rodnom tlu koje daje ivotne sokove, snagu i sigurnost; dobro je poznavao
njihov jezik, obiaje i mentalitet. Pisca je vreala osionost malograanskog stalea,
koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi i ponienju. Zato je njegov
seljak duhovno zdrav, moralno ist, materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u
kojima Veljko Petrovi sa simpatijama slika selo i seljaka jeste Salaar, koja svojim
umetnikim kvalitetima ide u sam vrh srpske pripovetke."

Stania Velikovi
Interpretacije

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #2 poslato: Decembar 16, 2010, 12:39:16 pm

Van mree

Poruke: 5833

VELJKO PETROVI
U nekadanjoj Crkvenoj ulici u Somboru roen je Veljko Petrovi, pisac Ravangrada, pesnik,
pripoveda, esejista i istoriar umetnosti.

Veljko Petrovi je ve nakon dva meseca ostao bez svoje majke. Uskoro mu se otac zakaluerio,

pa se o njemu brinula rodbina. Veljko Petrovi je zavrio Gimnaziju u Somboru 1902. godine, a
studije prava u Budimpeti. Po zavretku pravnih studija Veljko Petrovi poinje karijeru
publiciste kao saradnik zagrebakog Srbobrana (1903.1906.) i lista Croatia (1906.). Bio je
urednik Slobode u Sremskoj Mitrovici (1908.) i lan redakcije sarajevske Srpske rijei (1909.
1911.). Od 1911. godine dravljanin je Kraljevine Srbije, pa je u Prvom balkanskom ratu
dopisnik novosadskog Branika (1912.), a kasnije urednik lista Savremena pitanja u Niu. U
Prvom svetskom ratu povukao se sa srpskom vojskom 1915. Radio je u enevi u publicistikopropagandnom birou Jugoslovenskog odbora, iji je lan od 1918. Posle rata referent je u
Odeljenju Ministarstva prosvete za Baku, Banat i Baranju u Novom Sadu, a odatle prelazi u
Umetniko odelenje istog ministarstva. U Drugom svetskom ratu uhapen je od strane
nemakih okupatora i bio izvesno vreme u logoru na Banjici. Po zavretku rata upravnik je
Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Redovan lan Srpske akademije nauka i
umetnosti je od 1936., a dopisni lan Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti od 1962.
godine. Predsednik Matice Srpske bio je od 1953. do 1956., a potom njen doivotni poasni
predsednik.

"Ko hoe da vidi ta su dobri i umni Srbi oseali teke 1908. godine i posle nje; ko hoe da
odredi koliki je napredak srpska rodoljubiva poezija uinila od doba patriotskih himni Stevana
Vlad. Kacanskog i "bojnih pesama" Mite Popovia neka ita "Rodoljubive pesme Veljka
Petrovia". Tim reima je Jovan Skerli poeo pohvalu pesnikog prvenca Veljka Petrovia,
objavljenog 1912. Na naunom skupu u Beogradu 1982. godine Zoran Gluevi o delu Veljka
Petrovia je rekao: "Na prekretnici dve epohe, na prelazu iz XIX u XX vek, Veljko Petrovi je
odigrao znaajnu ulogu u razvoju srpske knjievnosti. On je unapredio patriotsku poeziju,
oslobodivi je lane retorike, izvetaenog patosa i tradicionalistike forme. On je u nau
poeziju uneo savremenu psiholoku i socijalnu artikulaciju. Nau prozu oslobodio je folklornodeskriptivnog balasta i otvorio poglavlje savremene antropoloke i socijalno-kritike
problematizacije, u kojoj znaajno mesto zauzima tematika uspona, ali jo i vie propadanja,
degenerisanja i izumiranja vojvoanskih porodica i itavih drutvenih slojeva".

Ljudi, grad i deiji svet suoen sa tajnama prirode i ljudskog drutva tematski su krugovi
pripovedakog dela Veljka Petrovia. "Bunja i drugi u Ravangradu" (1921.) prvo je pripovedako
delo Veljka Petrovia. Sombor odnosno Ravangrad kako ga je pisac zvao "uao (je) u srpsku
literaturu ne samo kao slika, pejza, atmosfera, ivotni oblik, ve osobito kao sudbina i duh
istorije, sudbina i duh kretanja naeg oveka. Ekskluzivna istorija jednog grada postaje istorija
jednog drutva sa svim njegovim spoljanjim katastrofama i unutranjim dramama" (Boko
Novakovi). Svojevrsnu pohvalu pripovedakom daru i delu Veljka Petrovia kazao je i Herceg
Jano: "Odjednom se ispostavilo onoto smo mi, Bavani oduvek znali: da nema jo jednog
jugoslovenskog pisca kod kog bi toliko naroda ivelo zajedno u miru, kao u njegovim
priama". Knjiara

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #3 poslato: Decembar 16, 2010, 12:39:25 pm

Van mree
Poruke: 5833

**
VELJKO PETROVI:

RODOLJUBIVE PESME
Ko hoe da vidi ta su dobri i umni Srbi oseali teke 1908. godine i posle nje; ko hoe da
odredi koliki je napredak srpska rodoljubiva poezija uinila od doba patriotskih himni Stevana
Vlad. Kaanskog i "bojnih pesama" Mite Popovia neka ita Rodoljubive pesme Veljka
Petrovia. Ova srana i buntovna knjiga dokazuje u isti mah da u Vojvodini, koja je sto i pedeset
godina davala pisce celom srpskom narodu, nije izumro soj njenih nacionalnih pesnika, i da u
tim "ravnima lenjim", u toj zemlji "zlatnog ropstva i otrovnih slasti", ivi jo stari duh narodnog
ponosa i energije, onoga to su pre dva veka doneli balkanski preci. I Veljko Petrovi je sam
sobom iv dokaz koliko ima uvek nacionalne snage u onih koji su nekada srpskom narodu dali
Dositeja Obradovia, Jovana St. Popovia, Zmaja i Jakia.

Rodoljubive pesme nee se izvesno dopasti onima koje pesnik naziva: "naduti dendi, snobi,
bulevarski gladni hrti". Ali tim bolje po Veljka Petrovia! On je dao jednu u celini dobru knjigu,
punu snage i vere, u kojoj ima nekoliko izvrsnih pesama: Srpska zemlja, Povratak, Kenigrec,
Srbiji, Vojvodino stara . . ., pesme koje stoje na visini naih najboljih patriotskih pesama. I to
nisu stare novinarske ideje u banalnim i ovetalim reima no oseanja modernog oveka u
originalnoj knjievnoj formi. I ta navoditi! Ili svretak Kenigreca, "herojsku ludost" srpskog
graniara kako

. . . Tua, masna, hladna gruda pije

gramzivo, edno i lakomo pije
tu vruu ludu, ludu srpsku krv . . .

ili poetak Zapisa Cara Duana:

Oholo pade carska sen na stube;

uljenik plamti sa kamena stola,
a u daljini Sofijino kube
bleti k'o dojka raskona i gola.

Govori Silni: re mu zvoni svaka

k'o zlatni dukat sa njegovom slikom:
"Dijae, pii crvenilom maka,
to car jo nije reko nikad nikom.

Veljko Petrovi je u ovoj knjizi "svoje nacionalne dunosti" bio ne samo dobar Srbin no i dobar
pesnik. Takav je kada apostrofira razmekalu i sibaritsku Vojvodinu:

Neverna udovo crnog svetog Vida,

krljava unuko Majke Angeline . . .

takav kad opisuje Demostena koji Atinjanima kazuje rei slobode:

Oi na sve spravne, ko vrsi sabalja,

stegnute mu usne, ko tetive nit . . .

To je knjiga koja uzbuuje i zagreva. I za ljubav opteg utiska, koji je jak, zatvaraju se oi pred
izvesnim nesavrenostima i grekama, i brzo se prelazi preko mestimino uglastih stihova,
provincijalizama, meavine istonog i junog govora u jednoj istoj pesmi. Ali ta mare
pojedinosti kada je celina lepa, i ta e bolji sudija no nae srce!

Rodoljubive pesme su lep i stvaran dokaz da "obnova nae rodoljubive poezije" nije bila prazna
re. I Veljko Petrovi je ne samo oduio svoj dug narodu, no je ivim primerom pokazao da
tragedija celog jednog naroda vredi u poeziji koliko i stenjanja i buncanja alkoholiara i
degenerika, i da duboko nacionalno oseanje, jedno od najintimnijih i najjaih oseanja koje
ovek moe da ima, moe kao pesniki motiv isto toliko posluiti koliko i markizine lepeze i
cipelice od bele svile.

Jovan Skerli, 1912

Jovan Skerli | Pisci i knjige V | Prosveta Beograd 1964

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #4 poslato: Decembar 16, 2010, 12:39:33 pm

Van mree
Poruke: 5833

**
VELJKO PETROVI:

NA PRAGU
Veljko Petrovi je iz reda mladih pesnika doao u red mlaih pesnika. Ima ve deset godina
kako on pie. Ali, od 1904. do sada dao je samo jednu svesku, knjigu Rodoljubivih
pesama (1911), koje su bile od znatnoga uticaja na obnovu i razvoj nae rodoljubive poezije, i u
kojima se pokazao ne samo snaan i sran borac no i kao dalekovid narodni radnik. Izvesne od
njegovih pesama narodne vere i energije, kao pesmaSrbiji na primer, koje su izazivale kod
skeptika saaljiv osmeh i stari prigovor kao: "prigodno" i "novinarsko", dobile su 1912. i 1913.
puno ostvarenje i sjajnu potvrdu.

Sada Petrovi izlazi sa izborom iz cele svoje poezije, od 1904. do 1912. To je velika "knjiga

stihova", od kakvih su nas odvikli nai noviji i novi pesnici. Jo Vojislav Ili iziao je 1887. sa
oveom sveskom, u koju je uneo najvei i najbolji deo svoga rada; tako je uradio i Jovan Dui
sa svojom zbirkom iz 1901. Od tada pesnici su objavljivali svoje stihove u tankim sveicama,
sa vie belih no tampanih stranica, u kojima esto nije bilo vie od dvadesetak pesama.
Petrovi se vraa na stari i dobri obiaj naih ranijih pesnika, tampa oveu svesku gotovo cele
svoje dosadanje poezije. Bez pretenzija na tipografsku eleganciju (u tom je otiao u krajnost:
njegova knjiga je vrlo ravo tampana), on je pribrao gotovo svu svoju poeziju, blizu sto
pesama, u jednu knjigu od 250 strana. Esteti i lenji itaoci moda e rei da je doza poezije
odve jaka i da suvie stvari ima za itanje, ali sa jednom ovakvom knjigom italac zna sa kime
ima posla, u njoj se vidi sav razvoj jednog pesnikog talenta i sve dobre i slabe strane jedne
poezije.

Veljko Petrovi je otpoeo pevati pod izvesnim uticajem poezije Milana Rakia. Jedna od retkih
pesama sa posvetom u ovoj zbirci, Po uskom putu, posveena je Milanu Rakiu. Izvesne strofe,
pretenost unutranjeg i misaonog nad spoljnim i formalnim, bunjenje slobodnoga duha protiv
svih pritisaka i veza, izvestan visok retorski ton ponosa i prkosa, sve to podsea na Rakia.
Osea se neki mali uticaj i neprealjenog hrvatskog pesnika Vladimira Vidria, koji je u
mramoru izrezao nekoliko desetina izrednih pesama. Vidriev je ton, ritam i renik u
Petrovievoj pesmi Kao usahlo korito:

Krivudav grad vas posp'o je,

i sanja zveket zlata.
Pod stanom moje gospoje
no zvoni od mog bata.

Ali sve su to samo trenutni uticaji, i Petrovi je ubrzo naao svoj put i svoju notu. On ima svoj
krug ideja, svoja oseanja, svoje pesnike teme, svoju versifikaciju i svoj renik. Pojedinim od
tih stvari mogu se initi prigovori, ali sve to je njegovo, nosi njegov ig.

Roen u Vojvodini, u jednom starom centru srpske kulture; kolovan u Peti, u jednoj pometenoj
i oboleloj velikoj varoi; proivevi kao novinar nekoliko godina u borbi u Zagrebu i u Sarajevu;
sada, u Beogradu, gde srpska plua najbolje diu, on ima iri vidik i punije oseanje naeg
sloenog narodnog ivota no ostali pesnici. U jednom pogledu on je vrlo "reprezentativna
linost" najboljega dela dananjega narataja, onog sloenog narataja koji ima zapadnjaki
duh i nacionalnu duu, koji evropski misli i izraava se, ali u ijim dubinama bukti dua predaka
i govori "glas krvi". U celoj poeziji Veljka Petrovia ogleda se taj dualizam izmeu nezavisne,
sebi ostavljene, moderne jedinke i vernoga lana nacionalne zajednice. Njegova poezija je
poezija nervoze modernog oveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina.

Razriven duevni ivot, odsustvo sklada u dui i ravnotee u duhu, neto napuklo, pometeno,
rastrzano, odlikuje velik deo te poezije. U tim pesmama ena igra veliku ulogu, ali ena kao
razoran elemenat, kao ruiteljka mira, koja za sobom ostavlja pusto, prazninu u grudima, rane
i gorinu. Ima celih pesama koje su ispevane u istom tonu i ine isti utisak kao i Bespue Veljka
Milievia, karakteristino delo istoga doba i istoga narataja. I jedna pesma Veljka Petrovia

nosi naslov Bespue, i taj opti naslov mogao bi se dati znatnom broju tih pesama u kojima se
osea sensorium morbide, odjekuje neto umorno, razbijeno, razdeeno, i u kojima se kazuje
mukla elja da se preko svega baci "plat nesvesti crne". Kao usahlo korito, Grlim ko
brodolomac, Prazna no, Napuklo zvono, Apatija karakteristino se zovu sve te pesme:

K'o le, daleko od svega, na peni,

crn me val valu bez uea daje . . .
. . . Puina mraka postelja je meni . . .

Kao u Sime Pandurovia, i u Petrovia ima jakih rei da izrazi to teko stanje bola i umora od
ivota, duevne klonulosti i traenja zaborava u umrtvljenju svega to ivi i osea u oveku.
"Dunosti klatno dere nae uho", "I ovaj dan su umirali snovi . . .",

Danas je teko ustati. Poivaj!

I teak budi, i truli k'o klada.
Polako srce kuca . . . kia pada . . .
Glava se sputa. Spavaj, i ne snivaj!

Sve je to doivljeno i prooseano, reito i izrazito kazivano, ali u tome nije prava snaga i
originalnost Veljka Petrovia. Toga svega ima i u Milana Rakia, Sime Pandurovia i Veljka
Milievia. Snaga originalnost Veljka Petrovia izrazila se u drugom pravcu.

Stari mit o divu Anteju, sinu Neptuna i Zemlje, koji je sticao lavlju snagu kada se doticao matere
zemlje, ima simbolian znaaj. Toliko je puta reeno da je od ivota lek sam ivot, prost,
prirodan ivot, dodir sa roditeljskom zemljom, odmor na "materinskoj grudi", dnevni rad koji
ispunjuje ivot i upravlja ga. I na pesnik, izubijan od ivota, iscrpene fizike i duevne snage,
vraa se prirodi i predaje se u njena materinska, hraniteljska i uteiteljska naruja. Ali, kod
njega nije metafiziki kult prirode van oveka i iznad oveka; ona je za njega samo sastavni deo
oveka, njegovo podnoje, njegova kolevka i grob, normalan okvir celog njegovoga ivota.

Te proste istine, koje je osetio svaki ko je iveo, nale su poetskog izraza u poeziji Veljka
Petrovia. U grozniavoj velikoj varoi, pod nonom svetlou "histerine otre boje", on se
zaeleo svoje zemlje i svoga doma:

O moj dobri, stari dome,

dome sete i pokoja! . . .

O kako se zaelelo
srce tvoga bludnog sina
dobrodunih tvojih njiva
i ugara i utrina.
..............

Duu svoju okup'o bih

u mirisu svea sena,
a prsa bih okitio
grozdovima od bagrena . . .

Klonule due i isuena srca, "bludni sin" bez vere i snage vratio se doma. Tu, gde je sveta
ugledao, svaka stvar je sastavni deo njegova bia. U noi, kad stane pucati stari orahov sto, ili
orman sa materinim odelom, poinje "udni govor stvari". I to suvo drvo i njegovo srce vezani
su vezama i imaju jednu duu. I tako, u tom kutu gde mu je sve svoje, "u roditeljskoj postelji",
spokojstvo i zaborav dolaze i mirna no sa utehom pada:

No skromnih snova uteno me pokri,

mir kapa, kao kiica sa streje.
Zaspau smiren, jo obraza mokri',
k'o plano dete to se u snu smeje.

U rodnom kraju on se osea kao riba u vodi i ptica u zraku. Moni sokovi materinske zemlje
unose u njega snagu, zeru i pouzdanje. Kao "novi Antej" on hoe da legne niice na tu
blagoslovenu zemlju iz koje je nikao i pod ijom korom struji ivot:

O, daj mi mladost, polet, ideale,

maternji duh tvoj udahni u mene,
pusti da koren zaronim u tebe;
u srce tvoje pitomo, i toplo,
u utrobu ti, u ivotodavnu,
iz koje no sam isklijao i sam.
I za nju da se zahvatim duboko,
k'o onaj krepki jasen na rudini,
i da iz tebe nikakova sila,
iupati me ne uzmogne vie.

U naoj poeziji niko nije bolje opevao onu veitu vezu koja postoji izmeu zemlje i oveka, ono
silno oseanje koje vezuje ljudsku biljku za tlo iz kojega je iznikla i iz koga sie snagu i ivot.
U Seljaku i Zemlji ura Jaki je socijalni pesnik koji tu ideju opeva u njenom spoljnom izgledu;
Petrovi hvata i izraava ono to je najdublje i najintimnije u tom iskonskom oseanju veze
izmeu oveka i zemlje.

Ja tebe volim, obraena zemljo,

u dugoj borbi to si najzad pala,
a pobeena da podlegne radu.
Ja hvalim brak taj, tvoj i otra rala;
jer volim zemlju, oveju i mladu.
Praume, hridi, kud jo stigla nije

ni noga ljudska, za mene su strane.

Tvoja mi kora znoj i suze pije.
Ja ujem, kad mi glava na te pane,
veliko tvoje srce kako bije.

No nigde ta misao nije jae i poetinije izraena no u vanrednoj pesmi Kad seljak umire, punoj
nekog poetskog panteizma, jednoj od najboljih u celokupnoj poeziji Veljka Petrovia, jednoj od
najboljih u celoj naoj modernoj poeziji. Stari seljak umire. Umire prosto i prirodno, kao to je i
iveo, bez fraza i gestova. U licu je "ut kao smilje", elo hladno, a staro srce polagano mu bije.
U daljini zvona zvone. Preksutra su Cveti. On hoe da ga jo jednom ogreje sunce, pod kojim se
prio celoga ivota. Snaha ga je izvela na panj pred ardak. Vetar koji arlija donosi miris
nabujale penice. I starca nestaje u toj prirodi u kojoj je celoga ivota iveo:

. . . Neka topla tuga, pokorna i smerna,

k'o ravnica ova, blaga, neizmerna,
zadrhtava njime,
k'o list kad zastrepi pri zastutku zime.
Jedna topla tuga bez bola i jada,
kao onog brsta to s jeseni pada.
Jedno zdravo znanje i hrabro predanje,
jedno snano, krupno, veno oseanje
iskonskog jedinstva crva i planeta;
jedna dobra vera, uroena, sveta,
koju miris daje sena i ugara,
koju ivot raa, koja ivot stvara,
to zbori u dadu i u kravljem muku,
to breke u snazi etelakih ruku:
vera izmirenja bez svesti i suda,
vera koja bije iz ljubavi gruda . . .

"Zemlja jesi, u zemlji otidei." Seljak mre spokojno i vedro, bez trzanja i straha od onoga ivota,
prirodno i gotovo automatski, kao to mu je ceo ivot proao.

I umro je tako kao to je rek'o,

ni dua mu nije otila daleko . . .

Treba porediti kako je Emil Zola obradio istu temu u irokoj slici, Kako seljak umire, u prikazu
smrti sedamdesetogodinjeg seljaka an-Luja Lakura, koji skapava "kao jedan od onih starih
konja koji padaju od umora u kakvom budaku, i tamo i lipsavaju"; ili kako je isti pisac naslikao
poslednje dane ia-Fauna u romanu Zemlji, u toj "georgici ubreta", kako ju je nazvao Anatol
Frans. Treba porediti kako je seljakovu smrt slikao pesimistiki i brutalni slikar ljudskoga
ivotinjstva, a sa koliko visoke panteistike poezije, sa koliko slovenske duevnosti ju je slikao
na pesnik.

Kao taj stari seljak, pesnik se osea da je iznikao iz te zemlje, da je nerazlunim vezama vezan
za nju, i da on ivi i mre na njoj i za nju. Njegova je elja da njegova pesma bude

re tvoje due i tvojih dubina:

gromovna pesma tvoga vernog sina . . .

Iz takvog shvatanja, ili bolje rei oseanja zemlje, prirodno su postale Rodoljubive pesme.
Veljko Petrovi, koji u jednom delu svoje poezije izgleda moderni nevrasteniar, pokazao je da
je u dnu svog bia sauvao tvrdu duu i borbenu energiju predaka. Ova zbirka strasnih
rodoljubivih pesama nije bila izraz nacionalne groznice i onog huka iz 1908, ona je bila prirodno
i dosledno produavanje oseanja iskazanih u vanrednom ciklusu Sa mojih ravnica. To je ne
samo novo oseanje patriotizma, no to je i jedino pravo shvatanje toga elementarno jakog,
osnovnog oseanja ljudskog.

Veljko Petrovi ima snage, misli, oseaja i oseanja, ali forma mu zaostaje za sadrinom. Pre
svega, pod uticajem socijalnih studija iz prve mladosti i pod utiskom itanja velikih ruskih
pisaca, on je doao do uverenja: da je sadrina, misao, osnovno oseanje, "vano i istinito", u
jednom umetnikom delu glavno, i da je forma ne samo sporedna, no da je preterano voenje
rauna o formi neka vrsta nedostojne frivolnosti, knjievno kaiperstvo. I u celom njegovom
delu jasno se osea odsustvo ukraavanja i uglaivanja, neka hotimina oporost i tvrdoa. Jo
se osea kod njega da je roen na periferiji srpskog naroda, gde jezik neizbeno gubi od svoje
snage i sveine, kao i da se kolovao u tuinskim kolama. Poslednje godine on je i u pogledu
jezika uinio veliki napredak, ali ima jo nepravilnosti i tvrdoa, koje se mnogo vie oseaju kod
jednog pesnika no kod jednog proznog pisca. Provincijalizmi nas mogu interesovati kod
Nevesinjskog, na primer, koji, uzgred budi reeno, zloupotrebljava ih, ali u pesmi naa
panja se zaustavlja na neobinoj rei, i tok naih oseanja prekida se i zaustavlja na njoj. to
je potrebno rei: "Klatih se diljem nepoznata grada"; "u pogledu joj plamsa mrnja niska";
"pro onih dubrava gustih"; "vaarska tezmanja", udilj, itd. Rei su katkad upotrebljene u smislu
koji nije njihov: "okrunjen grb" u smislu grb sa krunom; u izrazu "vlasulje pod trokutima sedim",
re trokut ima smisao trorogog eira; "lisiine duh kad strese", lisiine je uzeto u smislu lisica,
gvoa za ruke. Stihovi ne idu lako, i slik se esto silom pravi. Da bi se naao slik
sa hvasta reeno je "svoga kasta", muki rod mesto enskog, kast mesto kasta; radi slika
sa terasa, reeno je "sve do stepenica koja se belasa"; radi slika sa oiju dolazi sij'u. Opet radi
slika sa blee, u pesmi ispevanoj istonim izgovorom, kazano je nege; radi slika sa svete,
mesto neete uzeto je nete. Radi metra je kazano: "kneginjo sanovamojih". Nai stari pesnici su
upotrebljavali, i zloupotrebljavali apostrof da bi dobili eljen metar; od Vojislava Ilia upotreba
apostrofa se kod nas stalno smanjivala, i u dananjoj poeziji svedena je na najmanju meru.
Samo na jednoj strani (128) Veljko Petrovi ima ovolike i ovakve apostrofe:

Do njega dopret' nit' nee od gada,

im na njeg' siku smradne ti eljusti . . .

i cela ova strofa:

O besni, besni u paklenoj strasti,

bezduna ruljo, krvav' ga i mui;
i kande svoje krvlju njeg'vom masti,
i prospi na nje' otrov svoje ui! . . .

Danas se srpska metrika ujednaava. To je uvek tako bilo. Jake pesnike individualnosti
nametale su slabijim pesnicima uvek ne samo krug svojih misli, oseanja i teme, no i formu
svojih stihova. Dvadesetih godina pevalo se u "klasieskom metrumu" Lukijana Muickoga,
ezdesetih godina u polunarodnom osmercu i desetercu Branka Radievia, devedesetih godina
svi mladi imitovali su psevdoheksametar Vojislava Ilia, u poslednje vreme imituju se
jedanaesterci i dvanaesterci Jovana Duia i Milana Rakia. Veljko Petrovi ima originalniju
strofu, i u Rodoljubivim pesmama on se vraa starinskoj, neto prilagoenoj strofi, kao to
njegovi osmerci i aleksandrinci imaju ako ne nove, a ono bar novije kombinacije stopa. Ali, ako
je njegov stih originalniji, on je prilino zanemaren, vrlo esto tvrd, uglast, nepravilan. Ima u
njegovoj poeziji dosta metrikih greaka, koje su pravi "kameni spoticanja".

Ali, te primedbe u pogledu forme su samo jedna elja za budunost. Pesnik koji ima toliko
sadraja, jakih misli i oseaja, umee nai prikladnoga izraza, utoliko pre to je cela naa
poezija u pogledu forme daleko doterala. Niti je Veljko Petrovi u godinama kada se moe
govoriti o njemu kao o mladom talentu koji obeava, niti je ova njegova druga knjiga stihova
samo jedno obeanje. Pesme kao to su: Novi Antej, Kad seljak umire, Ave Maria, ena, Matere,
Te oi . . . Pauk, Repatica, takve pesme mogao je ispevati samo izraen pesnik od snanog
talenta.

Poslednjih godina Veljko Petrovi se sve vie obraa noveli. Mi dosada od njega imamo ceo
jedan niz pripovedaka iz ivota srpskog graanskog stalea u Junoj Ugarskoj, gde je nikla i
razvila se naa kultura i knjievnost. U tim novelama, od kojih neke imaju obim, irinu i
vrednost romana, Petrovi je pokazao i poznavanje sredine, i znatne psiholoke sposobnosti, i
snagu u slikanju. Zbirka tih vrlo rasturenih i malo pristupanih novela, potreba je nae
knjievnosti. Petrovi treba i na tom polju da radi, i prema rezultatima koje je ve dosada
pokazao, nije nikakvo proroanstvo tvrditi da emo od njega imati dobar roman iz srpskog
varokog ivota u staroj Vojvodini. Ali zato, neka ne ostavlja poeziju. U jednom prijateljskom
pismu, on sam ini ovakvu ispovest: "Piui novele, oseam svaki put u sebi preostatak
emocija, koje se samo u pesmi mogu rei. Jer pesma, dobra pesma, ipak je najlepa emanacija
ljudske due, ba zato to je najosetljivija i najkrepkija, kao to je violina meu instrumentima."
Posle ove zbirke stihova, Petrovi nema pravo da ostavi poeziju. Na tom polju on jo nije kazao
celu svoju re. I neka mu rad na poeziji ne smeta radu na prozi. Veljko Petrovi pripoveda i
Veljko Petrovi pesnik ne iskljuuju se; naprotiv, oni se dopunjuju. Posle ure Jakia u naoj
knjievnosti nije bilo pisaca koji su u isti mah bili i pesnici i pripovedai. Kombinacija retka, i
lepa.

Jovan Skerli, 1914

Jovan Skerli | Pisci i knjige V | Prosveta Beograd 1964

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #5 poslato: Decembar 16, 2010, 12:40:42 pm

Van mree
Poruke: 5833

**
VELJKO PETROVI

POEZIJA RODOLJUBLJA
Veljko Petrovi prekida romantiarsku nit tradicionalizma u srpskoj ljubavnoj i naroito u
rodoljubivoj poeziji, koja se sa strahopotovanjem odnosila prema legendarnoj i istorijskoj
prolosti. On je poreklom iz kraja koji se sve do zavretka Prvog svetskog rata nalazio pod
tuinskom upravom. Roen je u Somboru, 1884. Odrastao je u Vojvodini. Prebegao je iz Austrije
u Srbiju 1912. godine i sa srpskom vojskom proao kroz sve strahote Prvog svetskog rata. Prva
njegova knjiga je zbirka Rodoljubive pesme, koju je izdao 1912. godine. Napisao je vie zbirki
pripovedaka, a bavio se i izuavanjem istorije.

Patriotska poezija Veljka Petrovica nema povisen ton zaveta. Ona nije poklicem pozivala u boj
za slobodu, niti je opevala legendarna i mitska kazivanja iz proslog narodnog zivota. U njoj se
izrazava ljutnja sto je kod sunarodnika pesnikovih oslabilo realno interesovanje za sudbinu
neoslobodjenih krajeva, sto se u savremenom zivotu pojedinci i slojevi naroda, bilo iz
oslobodjenih ili jos neoslobodjenih krajeva, bili podredili opste interese svome licnom
zadovoljstvu. To je dovodilo u opasnost ostvarenje nacionalnih ciljeva i izazivalo gorko osecanje
kod pesnika. U ukazivanju na slabosti i u iznosenju svojih osecanja pesnik je bio odlucan i
neposredan. Njegovo rodoljublje izbija iz protesta zbog zapostavljanja nacionalne msli,
gubljenja dostojanstva i odnarodjenja. pomirenej sa stanjem u kome se nalaze delovi nacija pod
tudjinom pesnik je osecao i smatrao kao najvecu opasnost. protest i zebnja izbijaju iz njegove
pesme Srpska zemlja. Nacionalna moc i cvrstina u poeziji veljka Petrovica oslanjaju se na rodnu
zemlju koja napaja coveka postojanoscu i snagom, kao u pesmama Novi Antej iRatar.

Petrovicevi stihovi kazuju oporo saznanje i osecanje istine o svom rodu. U njima je prisutna
tragika i nada. Tragiku donose pojave koje prete da ometu ozivotvorenje nacionalnih ideala, a
nada se radja iz pesnikove vere i ubedjenja da postoje drustveni slojevi koji su toliko cvrsto
urasli u svoj zavicaj da se ne mogu odnaroditi, koji ce svojim zdravljem i jedrinom uspeti da
pobegnu u borbi za opstanak. Upiruci oci u Avalu, u istoimenoj pesmi, pesnik je u slobodnom
delu nacije gledao podrsku, snagu i stozer za siroke i presudne oslobodilacke poduhvate.
Protest i nada, kao bitne odlike rodoljubivih stihova Veljka Petrovica, govore da je u pesnikovoj
svesti i pesnikovom srcu postojala jaka, zivotorodna ljubav koja je spajala njegovu patriotsku
poeziju, cinila je nedeljivom sa stremljenjima roda i zavicaja.

Dr Slobodan Markovi

[postavljeno 25.06.2009]

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #6 poslato: Oktobar 30, 2011, 09:13:07 pm

Van mree
Poruke: 5833

*
Stihovi

Veljko Petrovi

SRPSKA ZEMLJA

Ovo je zemlja burjana i draa,

ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plaa
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i draa.

Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka

al' na njoj samo tir visoko iko.
Ovo je zemlja malih pupoljaka,
plodove ije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.

Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,

ovo je zemlja mrazeva prerani',
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tua potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.

Ovo je zemlja otrovana krvi,

korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il' kadi il' pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.

Ovo je zemlja prokleta, al' moja;

maeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!

O, ti si zemlja prokleta, al' moja!

A ja sam tvoje pastore to gori

i silne udi raspinju mu prsa,
i to se slepo nada novoj zori,
i eka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastore to gori

da svoja krila razmane; i smelo,

titanskom snagom i uzdanjem, hoe
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti prui s daljnjeg grma voe.
O, ja sam tvoje pastore to gori.

Al' ujem glas tvoj. On me natrag zove.

I ja se vraam s nesvrena dela.
U upljih grudi uplje nosim snove,
skrhan i jadan; al' tako si htela,
jer ja uh glas tvoj, gde me natrag zove.

I ja se vraam opljakane krune,

da vuem krst svoj bez ropca i plaa.
Guim se, guim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i draa,
postajem hranom burjana i draa.

AVALI

Kada sputan klonem pod nemim pritiskom,

kada mi se negve useku u ile,
kada se uvijam sa beznadnim vriskom,
a pod tvrdom akom nemilosne sile,

kao ranjen oro moj duh tebi letne,

sa smirene grude sumornih ravnica,
o Avalo, to si oblake plavetne
kao veo svila oko gorda lica.

Ali ti si hladna, i ja uzaludno

sa uzdanjem vrstim i ljubavlju tedrom
obleem te, ljubim i preklinjem udno,
tebe to se oholo die nebu vedrom.

...Kao despotica, krunom ovenana

u gluhoj osami porfirnoga trona,
ti ne uti bole zakorelih rana,
i ne uje vapaj ropski miliona.

O, al' moda ove rei, rei nisu,

tek oajni jecaj u ludilu bola,
moda tvoja dua strepi i u visu
za pastorad hudu zatoenih dola?

Ponositost tvoja moda je tek varka,

i srce se tvoje, ko nae, krvavi,
pod studenom korom krv ti kljua arka,
i dua se tvoja otima i davi.

O, ja imam veru tvrdu kao stena,

divno li se s njome i bori i pati!
da u tebi ivi jo spomen vremena,
kad si bila nama svima, svima mati.

O, ja imam veru da e doi trenut:

zapeni l' se krvlju i Dunav i Drina dumani e nai poraeni blenut,
kad ti grune najzad srdba iz dubina.

Iz utrobe tvoje pokuljae lava,

i od tvoga srca plamenoga ara
usahnue Dunav i Drina i Sava,
i stopit se opet otadbina stara!

A na kraju bure i podviga slavni',

o, carice naa, s tvog najvieg kra,
kao prvo slavlje naih zlatnih ravni,
rujne e slobode steg da zalepra!

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #7 poslato: Oktobar 30, 2011, 10:00:21 pm

Van mree
Poruke: 5833

**
Stihovi

Veljko Petrovi

POVRATAK.

(VIII. iz pesama: Sa mojih ravnica.)

Sumorni je peva sumornih ravnica
na prsima svojim raskidao rizu
i razbio gusle, zapev bez ica:
O ujete l' tutanj, evo tu je blizu?

Moj se narod die i natrag se vraa;

zidine ga drevne, bele kosti zovu.
Urvine, proplanci, kri su mu braa,
ovde gljive gnjiju po roenu krovu.

Ovo sunce nije za slobodnog sina,

ovo sunce pri i mozak u glavi,
ono oi kolje, kada put planina
pogleda, o ovde i sam vazduh davi.

Ovde zlato klija i penica drobna,

al' se gamad plaze preko njivih mea.
...Tu se mnogo uti, tiina je grobna;
vratovi se lome i krhaju lea.

Crnica je ovo, al' od tvog je znoja,

moj ponosni, divni, moj nemirni rode;
al' je mnogo bira, ona nije tvoja;
podlou je kune, nevidljive vode.

O moj gordi rode, nije ona tvoja.

To je zemlja sluga i knezova loi'
Tud irice puze od sitnoga kroja,
tu je sve za prou. uj, zveckaju groi!

To je zemlja mrnje bogaljeva kljasti'

na prave i jake. Tu e biti luda,
i rov e ti riti, u koji e pasti,
ako poe stazom, koja ne krivuda.

Ovo nije zemlja za slobodnog sina.

Tu se usijanim igom broje deca.
Umro je duh ovih irokih ravnina;
izgnano potenje iz zakutka jeca.

Za to poi, idi! Ovde e bez asti

uginuti; ove ispie te uze;

ovo zlatno ropstvo i otrovne slasti,
ovaj mir potmuli bez smeha i suze.

Poi i ne ali ove ravni lene,

domovinu tvojih varki i obmana.
Ne ponesi nita, nek deru hijene.
Tek u ruci nek ti cveta lipe grana. / Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Stihovi objavljeni u "Bosanskoj vili", 1908. godine

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #8 poslato: Oktobar 30, 2011, 10:38:14 pm

Van mree
Poruke: 5833

**
Stihovi

Veljko Petrovi

ODMETNI SE

Bukne l' ti krov od trudi palikua,

Ne gasi vatru suzama! Pregori
slom snova, pepo mladovanja vrua.

Odoru kidaj, kosu, da ne gori,

Odmetni se, otvrdni i zauti.
I zaveri se sestri svojoj, gori.

I zamak gradi, kud ne kre pute,

gde soko kljuje plen sa hridi gole,
i srca isti zvuk nita ne muti.

Tu utie sve to se pati dole,

i zaplakae stisnutih vilica;
i bie jak, ko kad se jadi vole.

Ko bor u buri do tankih ilica

Zastrepee u temelju duboko.
S razmahom carskih gortakinja ptica

pae na truli, prestravljeni oko.

I kliknue u srei kada tane

o tvoje elo zvizne. I dok soko

iskapi tvoje oi, a sa strane

jo preti davor-dimiija stara,
dadovi kosti dok ti ne sahrane,
glava e da ti mrtva progovara.

VENE PESME

Jer imaju pesme koje veno ivu,

mada se pod korom vremena pritaje,
doe as kad novom svetlou zasjaje
u spomena starih stostrukome tkivu.

Jedan pogled samo, zlatne kose pramen,

il' daak mirisa, mekota profila
i k'o da te tajno poljubila vila,
ti ceo zastrepi, razbuktali plamen.

I kao kroz suton ti nazire zvuke starih,

slatkih pria, o ljubavi pune
i ko trepet stare, zabaene strune,

poznate te rei s prokogrobne luke

zovu, i ti tiho, muklo, neprimetno
peva onu staru, zanosno i setno...

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #9 poslato: Jul 16, 2012, 09:36:35 pm

Van mree
Poruke: 5833

*
Stihovi

Veljko Petrovi

U PROLAZU

Prola je kraj mene neujno ko miris,

bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
i kad dalje tiho i svetaki minu,
i trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu.

...O, ko si ti, eno sa neznanih strana,

obasjana udnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.

Ti si ko uvelak iz kog tajno struji

prva moja ljubav, ona srea tija
ah, u srcu mome probuena bruji,
ona slatka, slatka stara melodija...

EROTIKA

Jo oseam miris kose tvoje

i kus usana tvojih jagodasti':
jo strepi, dre, gori srce moje
sa milja i sa prohujalih slasti;

a jo te elim i ruke ti pruam,

i gorim, plamtim sa ljubavne ei.
O, doi da te svu obaspem ruam'
i krinom to je od mene jo beli.

O, doi, svilna i blistava eno,

utoli moje eznue i udi,
u praznom asu dok jo nisam sven'o,
mladou dok mi jo raspinju grudi.
O, doi, svilna i blistava eno!

ibaj me, ibaj bievima svoje

zlaane kose, buhavne i meke;
pusti da tonem u nebesne boje
oiju tvojih i snivam daleke,
arobne snove! ...

Sii, iscrpi gramzivim usnama

svu toplu rumen deatva mi edna,
nek padne pusta ravnoduna tama
i nemo, uplja, zimogrozna, ledna.

Ti samo ljubi, manito i slepo,

u zlikovakoj, usplamteloj strasti,
dok nisam ia uze sve pocep'o,
opijen od tvog vrueg daha slasti! ...

O, doi, divna, demonova keri,

pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikou se isposnikoj veri,
nek blesnu tvoji slatki, greni zubi!

O, doi, divna, demonova keri!

Padajmo slepo i u zagrljaju,
u usijano to rumeno more;
zagnjurimo se u sunanom sjaju
i nek nam mladost buktei izgore! ...
O, doi, divna, demonova keri!

VIDOVITI

Ne mogoe ga u platno ni povit

a neutenog sumora sen sivane
otvorene oi mu celiva:
On zajeca, i postade vidovit.

I sad preko svih voda, stena, gora,

kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala, jasno,
ko nou kaplju meteora.

On vidi suze i neisplakane,

iz suvog oka to na duu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;

i srca sva, to sama sebe jedu,

ko zadnji ivi posle opteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;

sva, to se gre u gluhome miru,

kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lani osmehovih ljoka,
on vidi bistro, ko ljunak u viru.

I no kad seda kao mukla sova

s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u loe prodre,

i besanicu, i leptire snova.

I vidi kako jedan oblak raste:

uzdasi, enje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste....

I svuda suze kapaju bez mere,

ko vena jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on prui svoju ruku,
krvavo voe, bolna srca bere.

PONOR

Ko duplja dina to pogibe anit,

jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i ije kosti ve srasle u granit
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.

Od njega pastir svoja stada uva,

i burnih noi, kad se lomi graa,
mlaima pria: vitlac to je Stuva,
noas u muci majka mrtvo raa.

Kad otra stena u oblake zadre,

i bljunu blatni bujiini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta i spasava vesi.

No blisne l kolo duhovsko u srmi,

u njemu rikne potmulo adaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lie i tua zagrmi.

Ni mahovina njegov rub ne krasi,

ni ranjena se divlja tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.

Pustolov samo to rukama golim

orlie hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
hulei memla iz dubine piri.

Ko ruu spusti u milosnoj udi,

crna, ko suza o ponoi, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.

A hiti l kamen ko u ponor crni,

on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se rue, svetovi se tresu!...

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #10 poslato: Novembar 22, 2013, 04:12:41 am

Van mree
Poruke: 5833

**
Stihovi

Veljko Petrovi

O ZATO?

O zato smo se, zato smo se sreli

Na mrtvoj stazi opora venenja,
Pod mutnim nebom maijskog jesenja!
O, zato smo se pogledali, je li?

O, zat' se nismo mimoili, draga,

K'o do dve lae na sred okeana,
to crnih jedri, a s dva mrtva kana,
Plove i minu u maglu bez traga?

NA BRODU.

Petoro sedimo na krovu od broda,

Zgureni, sumorni, zlovoljni i mrani.
Zapljuskava, umi, penui se voda;
Kikou oblaci, proletnji, prozrani.

Petoro sedimo: jedna seda dama,

Sa sleenim bolom, k'o drevna Meduza,
I jedna devojka, s tananim usnama,
Upalih prsiju, i usahlih suza.

A kraj njih uteki blenusmo u nita

Nas tri mlada starca uvelih obraza,
Kao ukinuti cvetovi s grobita,
Umornih pogleda, tupih, bez izraza.

... Kad ukroi ona, gizdava i gorda,

U crvenu ruhu, sa crvenim titom.
Titrao se vetri po telu joj vitom,
to se lelujae k'o igra akorda.

U ruinom senu kupala je lice,

I pustila da je udno sunce ljubi;
A kroz edne, sone, i drske usnice
Uporni i beli blistali se zubi.

U svoj svojoj pompi, k'o carica neka,

Svesna svoje moi, ponosna i hola,
K'o doaran sanak vremena daleka,
Stala je po sredi naeg tmurnog kola.

I k'o da nam ia sva gorina nesta,

Utrnue stare i gorue zlosti,
I mi uzbueno prignusmo se s mesta,
Blaguju' u njenoj raskonoj mladosti.

A kad ona ode, mi jo dugo po tom

Gledasmo za njome sa krova od broda;
Zaslepljeni njenom zanosnom lepotom,
I muzikom strasnom njenog gipkog hoda.

... Ali pljuska dalje, penui se voda,

Kikou oblaci, proletnji, prozrani,
A mi ostadosmo na krovu od broda,
I opet zgureni, zlovoljni, i mrani.

USEDELICA.

Kada te u crnom, starinskom odelu,

S ugaenim okom i prsima spalim,
Vidim na dosadnom kako te poselu
Podrugljivo motre, ja te silno alim!

Ne shvataju oni tu tragiku bora:

Ni pustolov vrsni, ni bludnica asna.
Nedirnuta, ista, cvet ledenih gora,
Ti ne prima ru pogleda prelasna.

S oima slavuja to u mraku kunja

Ti hodi sa duom milokrvnog eda,
Ukoena, smena, dok se porok unja
I negrljen stas ti sa grohotom gleda.

No ti hodi mirno, gladi svoje sede,

Izlina vrlino u orgiji mana,
Kao tuni miris uvele rezede,
Kao stara pesma u dobu kankana.

I dok hodi kroza ibu zlobnog smeha

Oreolom tebe ozarava seta.
To je tvoja nadmo nad kaljugom greha,
Ta snana lepota netaknutog cveta.

Devianstno veno, o duboka tugo!

O pobedna silo, ista jalovosti!
O alosti opta, rtvo, sestro, drugo,
O krinom venana kneginjo, oprosti!

I daj da u krilo to poloim usko

Ovo ludo srce to prestaje biti,
to ga vihor strasti vekovima pljusk'o,
Al' to osta asno, naivno k'o i ti.

VERUJTE PRVO!

Prvo je: svaki neka zna ta hoe!

O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro! Al' to nije voe
to zrelo pada u eir ma kome.

Verujte prvo! i stisnite pesti,

Pa onda tresti, tresti!
Gospodin, seljak, bogat i siroma',
U uspeh borbe verujte i dosta.
I vaa snaga bie snaga groma,
I zamrena pitanja sva prosta.

Verujte prvo, i stisnite pesti,

Pa onda tresti tresti!

Velika dela itu tvrdu iju.

Zaep'te usta mudrih groiara!
Dignite srca! zgaz'te sumnje zmiju,
I bor'te se za uspeh bez iara.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Vera u uspeh, uspeha je pola.

Slobode prsten ko na ruci nosi,
Taj ve je jai nego sila hola,
I cerov list mu ve cveta u kosi.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!

Mi svi sad znamo: hoemo slobode,

I da smo svoji u roenoj kui;
I pre no to nam ma srca probode
O volju nau on e krto pui!
Mi verujemo! i stisnutih pesti,
Sa ruku naih lance emo stresti!

Bogdan Popovi Antologije novije srpske lirike Sedmo izdanje

Beograd, 1936.

Sauvana

Angelina

Veljko Petrovi (18841967)

Administrator

Odgovor #11 poslato: Novembar 09, 2014, 05:51:03 am

Van mree

**

Poruke: 5833

VELJKO PETROVI

RE DVE O PREPELICI U RUCI

Oko podneva, na Trgu Republike, Beograanin esto moe susresti jednog izrazito
visokog oveka, dostojanstvenog dranja i plemenitih crta lica. Koraa taj na
sugraanin mirno, odmereno, sa nenaglaenom sporou u hodu, to je svojstvena
starijim ljudima i Vojvoanima. Koraa poznatim ulicama, poznatim gradom, znanim
vekom. Vekom ije je radosti i razoaranja i sam osetio, duboko proiveo, i preiveo.

Podnevni eta koga je ugodno videti jeste Veljko Petrovi, znameniti pesnik i
pripoveda srpski, esejist, znalac likovnih umetnosti, pisac ija re jasno odjekuje u
raznobojnom govoru naeg novijeg knjievnog naslea. U proteklih pedeset godina,
za koje je vreme Veljko Petrovi knjievno delovao, mnogi su se stilovi i pravci
izmenili u naoj literaturi, ostavljajui za sobom vee ili manje tragove, znaajnije ili
beznaajnije plodove. Veljko Petrovi (roen 1884), kroz ove to vreme, nije se
menjao, osim to je svoju nadahnutu razboritu re usavravao i produbljivao. Iako se
nije slepo povodio za modom, on je svoj realistiki pogled na svet obogaivao novim
saznanjima o oveku, o unutranjim ljudskim porivima kojima su uslovljeni njihovi
postupci. Realizam devetnaestog veka mogao se odrati samo po tu cenu, i Veljko
Petrovi je tu jedostavnu istinu znao od poetka. Tako ovaj osnaeni, savremeni
realizam nema u sebi niega prevazienog, ve je, naprotiv, ivotvoran, krepak, i pun
novih, dragocenih otkria o oveku, o ivotu.

Poeo je onako kako, manje-vie, svi poinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi
stihovi, objavljeni jo pre prvog svetskog rata, bili su bojni pokli itave jedne
generacije, a i danas zvue svee i mono. U njima ima mladalake nezadrivosti,
ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika
koji na samom poetku knjievnog rada pokau nedvosmislenu legitimaciju iz koje se
vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se neeg
drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete.

Tako, kasnije, Veljka Petrovia, obuzima pripovedaki rad. Iz godine u godinu pie i
objavljuje prie, zapise, seanja... Pesnik ivi u susedstvu pripovedaa, pa, iako na
izgled uti, on pripovedau utke i svesrdno pomae. Kad Veljko Petrovi stane da
govori o zemlji, o masnoj i crnoj vojvoanskoj zemlji, rei propevaju i kazuju vie nego
to to sam pisac hoe. Svaki, i najmanji predah u toku radnje, svaki opis prirode ili
situacije uopte, iskoristi pesnik da bi materiji dao svoj najljudskiji peat. A kad
poezija izbije iz proznog tkiva, ona ima poseban, nezamenljiv sjaj. Jer ono to je u
stihovima obino, prirodno, u novim uslovima, u prozi, zazvui udesnije i
dragocenije. [...]

Milovan Danojli