TEORIJA REDA PO RED

Bogdan Popovi je svoju antologiju stvorio na vrhuncu

svoje kritiarske karijere i ona predstavlja punu afirmaciju
njegovih estetikih i kritikih principa. U njoj su se teorijski
i praktino ovaplotile sve njegove tenje jo od 1893.
godine, kada je zauzeo mesto profesora na Velikoj koli.
Insistirajui naroito na tome da umetniko delo treba da
bude u celini lepo, lieno pogreaka, harmonino, u skladu
s ukusom, on se u odabiranju pesama sluio svojom
"teorijom reda po red" ili "rei po re", koju je u
sistematskom obliku izloio godinu dana pre pojave
antologije u Srpskom knjievnom glasniku (1910). U vreme
kad je Bogdan Popovi izloio ovu teoriju kao metod
analize knjievnog dela, ona nije bila ni nova ni originalna.
Ovaj metod je sistematski izloio i sproveo engleski erudit
i profesor logike Aleksandar Ben ("the line-by-line
method") u drugoj knjizi proirenog izdanja svog
dela Engleska kompozicija i retorika (1893) istiui da su
se njim uzgredno sluili svi uitelji retorike jo od Aristotela
i da je kritiar Semjuel Donson u svojim ivotima
pesnika prvi upoznao svet s njim. Popovi ga je preuzeo,
proirio i, kao ispitivanje deli po deli, preneo na ostale
umetnosti kao jedan opti mikroestetiki metod. On sam o
ovom metodu kae: "Metoda 'reda po red', kao to joj i ime
kae, znai metodu ispitivanja, analisanja, kritikovanja
knjievnog dela, ne u irokim, optim potezima, i po
njegovim najirim, moglo bi se rei 'apstraktnim'

osobinama, no podrobno, ulazei u pojedinosti, u

konkretne i sitne pojedinosti, iz kojih se sastoje iroke
osobine i poslednji efekti knjievnog dela". Ovaj metod,
koji se esto najtenje povezuje s Popovievim imenom,
skoro kao jedini teorijski oslonac njegove estetike i,
istovremeno, njena paradoksalna negacija, u stvari je
samo jedna od prirodnih konsekvenci Popovieve estetike
teorije, po kojoj je svako genijalno delo sainjeno od
bezbroj tano pogoenih pojedinosti, koje se sve stapaju u
jednu skladnu, harmoninu celinu. Stoga je, po njemu,
metod koji ispituje te pojedinosti pravi metod kritikog i
estetikog ispitivanja i ocenjivanja umetnosti.
Praktino primenjena, Popovieva "teorija reda po red"
moe se s uspehom primeniti na zanatsku i tehniku
stranu dela, ali u sloenijim sluajevima, u analizi dela
bogatih ivotnim problemima, uzvienim oseanjima i
sloenim likovima i raznim registrima izraajnih sredstava,
ona se pokazuje kao nedovoljna. Suprotno psihologiji, koja
je vladala u doba kada je Popoviev uzor logiar, psiholog,
pedagog i stilistiar Ben stvarao ovu teoriju, "psihologija
forme" (Gestaltspsychologie) utvrdila je da celine nisu
prosti zbirovi delova, a to znai da je analiza delova
nedovoljna za potpunu estetsku ocenu vrednosti jednog
umetnikog dela. Ova starija, engleska varijanta stilistike
metode ima sve one slabosti koje ima i savremena,
nemaka i italijanska stilistika kola; od elemenata, i to
preteno formalne prirode, ona ne vidi celinu umetnikog

dela, koja zavisi od bezbrojno mnogo komponenata, od

kojih mu neke daju presudnu vrednost. Jedno veliko
umetniko delo ostaje veliko uprkos svojim nedostacima:
ak i kad se prime primedbe koje je Tolstoj otro uputio
ekspirovom delu, ekspir ostaje gigantski pisac. Ono to
vredi u umetnikom delu, to je nemerljivo, ali to je i neto
to se ne moe poricati jer svakog oveka uzbuuje.
U celini uzev, tanije su ire, obuhvatnije metode, koje
analiziraju krupnije (socioloke, psiholoke) komponente
umetnikog dela, mada ni one nisu potpune. Izlaui
principe teorije red-po-red, Popovi je s izvesnlm pravom
kritikovao Tenovo socioloko estetiko shvatanje kao
suvie iskljuivo, jer ne reava osnovni problem estetike:
"ta ini lepotu tih dela, nezavisno od toga ta ona znai
kao 'dokumenat' rase i vremena u kome je pisac iveo
to su prva pitanja koja se nameu povodom knjievnih i
umetnikih dela". Izlaz iz toga, po Popoviu, treba da prui
analiza red-po-red i deli-po-deli. Meutim ni ova
mikroanalitika, stilistika, metoda ne moe da rei ovaj
osnovni estetiki problem i zato se ni sam Bogdan Popovi
nije uvek drao niti mogao drati ove metode kada je hteo
da objasni ta je to to ini jedno delo izvanrednlm u
svome vremenu i svom narodu. Najeklatantniji primer za
to prua njegova izvanredna studija o Bomareu. Ovo
najobimnije delo koje je Popovi napisao predstavlja
psiholoku analizu neobine linosti francuskog
komediografa i socioloku analizu vremena u kojem je on

iveo i stvarao svoja dela. Popovi je pokazao kako se sve

strane ovog izvanrednog dela francuskog XVIII veka, i one
blistave i one manje uspele, mogu objasniti ako se shvati
psiholoki profil pisca i socioloki profil vremena u kojem je
iveo. U ovoj svojoj raspravi Popovi je, kako i sam
priznaje, stajao pod uticajem Ipolita Tena, to se, takoe,
vidi i u njegovom mnogo docnije napisanom predavanju o
Molijeru, u kome kae: "Da je Molijer, mesto ekspira,
iveo u Engleskoj, a ekspir u Francuskoj, ili da je ekspir
samo iveo docnije, u doba Drajdena, Popa i Adisona, onda
bi Molijerove komedije imale slobodan sklop ekspirovih
drama, a ekspirove obratno". Od vremena i naroda zavisi
i sam oblik u kojem stvara jedan umetnik i ta stvara,
kome se obraa i ta eli da kae. U veini svojih, i to
najboljih ogleda, Popovi se ne dri svoje teorije red-pored, koja predstavlja poslednju i najmanje opravdanu
konsekvencu njegovih estetikih shvatanja.