Elen Siksu: Smeh meduze

http://www.okf-cetinje.org/OKF-Elen-Siksu-Smeh-meduze_546_1
ARS br. 5-6 god. 2010.
Govoriu o enskom pismu: o onome to e ono initi. Trebalo bi da se ena ispie: da ena
pie o eni i da privede enu pismu, od koga su, na isti nain kao i od svojih tela, one nasilno
udaljene; iz istih pobuda, na osnovu istog zakona, sa istim smrtnim ciljem. Trebalo bi da ena
iznese u tekst kao i na svet, i u istoriju svoj sopstveni pokret.
Ne bi trebalo da prolost ispisuje budunost. Ne poriem da su uinci prolosti i dalje
prisutni. Ali ne pristajem da ih utvrujem tako to u ih ponavljati: tako to u im pripisati
nepokretnost ravnu sudbini; tako to neu razlikovati bioloko od kulturnog. Neophodno je
anticipirati.
Ova razmiljanja, time to se upuuju u predele u kojima se ona tek otkrivaju, nuno nose
obeleje meu-vremena u kome ivimo, onoga u emu se novo razvija iz starog, i tanije, gde se
novina razvija iz starog. Eto zato, poto mesto gde se postavlja diskurs ne postoji ve sve
predstavlja hiljadugodinje teko obradivo tlo, ono to govorim ima u najmanju ruku dva lica i dve
namere: unititi, polomiti; predvideti nepredvidivo, izbaciti se unapred.
Piem ovo kao ena upuena na ene. Kada kaem "ena"; govorim o eni koja je u
neizbenoj borbi sa starim (klasinim) mukarcem; o univerzalnoj eni-subjektu, koja bi trebalo da
zadesi ene, njihova ula i njihovu istoriju. Ali pre svega bi trebalo rei, da ni dan danas i pored tog
neverovatnog odbacivanja koje ih je zadravalo u tom "crnilu", a za koje postoji nastojanje da se
ono prepozna kao njima svojstveno, da ne postoji ena uopte, da ne postoji ena tip. Ono to im je
zajedniko, izgovoriu ja. Ali ja sam najpre zapanjena beskonanim bogatstvom njegovih
specifinih razlija: ne moe se govoriti o jednoj, o jedinstvenoj, ujednaenoj enskoj polnosti, sa
prepoznatljivim preenim putem, ni vie ni manje nego to moe biti govora o nesvesnom koje lii
na drugo nesvesno. Imaginarno ene je neiscrpno, kao to su neiscrpni muzika, slikarstvo, pismo:
njihova prelivanja fantazama su neuvena. U vie navrata sam bila zadivljena pred onim to mi je
jedna ena opisivala kao svet koji je samo njen i koji ju je pohodio od najranijeg detinjstva. Svet
istraivanja, razvijanja jednog znanja koje pokree temeljno eksperimentisanje sa funkcijama tela,
preciznog i strasnog ispitivanja sopstvene erogenosti. Ta delatnost, neverovatnog inventivnog
bogatstva, potom i samozadovoljavanje, produava se ili samu sebe prati u stvaranju oblika, u
istinskoj estetskoj vrednosti, kada se svaki tren uitka upisuje u zvuno privienje, u kompoziciju, u
lepu stvar. Lepota vie nee biti zabranjena. Eto, ja sam poelela da ona pie i da objavi to
jedinstveno carstvo: kako bi druge ene, druge nepriznate gospodarice, potom pustile krik: i ja se
prelivam, moje elje su izmislile nove elje, moje telo poznaje neverovatna pevanja, i ja sam se
toliko puta osetila preplavljenom da bih sve raznela u svetlosnim grmljavinama, u oblicima mnogo
lepim od onih struno uokvirenih koje se prodaju za pregrt novca koji zaudara. Ni ja isto tako
nisam nita rekla, nita nisam pokazala; nisam otvorila usta, nisam pre-slikala svoju polovinu sveta.
Bilo me je sramota. Bilo me je strah i nagutala sam se moje sramote i mog straha. Govorila sam
samoj sebi: ti si luda! Na ta lie svi ti ushiti, poplave, prelivanja? Kakva je to beskonana ena
koja vri, uronjena u svojoj naivnosti, koju u mraku i preziru prema njoj samoj dri roditeljskobrano-falogocentrina sprega, a koju nije bilo stid od sopstvene moi? koja, iznenaena i

sablanjena pred udesnim burnim previranjima (jer poverovala je da je dobro ureena 1 ena...
boanski smirena) svojih nagona nije osuena zbog toga to je udovina; koja oseajui pokretanje
posebnog poriva (da peva, da pie, da najavljuje, ukratko da izvodi novo) nije poverovala da je
bolesna? Jer, ta je drugo njena sramna bolest nego otpor koji ona ima prema smrti, pregrt niti koje
ona prua u splitanje.
I zato ti ne pie? Pii! Pismo je za tebe, ti si za njega, tvoje telo je tvoje, preuzmi ga. Znam zato
nisi pisala. (Zato ni ja nisam pisala pre moje dvadeset i sedme godine.) Zato to je pismo i previe
visoko i previe veliko za tebe, ono je rezervisano za velike, to e rei za "velike mukarce"; a to
je "glupost". Uostalom ti si pomalo i pisala, ali kriom. A to nije bilo dobro, jer je bilo tajno, i ti si
samu sebe kanjavala pisanjem, jer nisi ila do kraja; ili drugim reima, piui, neodolevajui, kao
to se tajno i samozadovoljavamo, nije to bilo da bi se ilo dalje ve da bi se malo ublaila napetost,
sasvim dovoljno kako bi viak prestao da remeti. I potom, im se desio mali uitak, pourujemo da
se samookrivljujemo kako bi nam bilo oproteno; ili da zaboravljamo, zakopavamo, do sledee
prilike.
Pii tako da te nita ne sputava, da te nita ne zaustavi: ni mukarac, niti imbecilna
kapitalistika mainerija u kojoj izdavake kue predstavljaju lukave i grobarske posrednike
imperativne ekonomije koja funkcionie protiv nas i na naim leima; ali ni ti sama.
Istinski tekstovi ena, tekstovi sa enskim polom, njima ne priinjavaju zadovoljstvo; oni ih
plae; oni ih sablanjavaju. Te face italaca, urednika edicija i gazde koje gospodare.
Piem enu: ena bi trebalo da pie enu. I mukarac mukarca. Ovde se, znai, moe
prepoznati samo uvijeno miljenje o mukarcu, a na njemu preostaje da kae ono to misli o
sopstvenoj muevnosti i o sopstvenoj enstvenosti: ali nas e se to ticati od trenutka kada budu
otvorili sopstvene oi kako bi se videli2.
One dolaze iz daleka: iz venosti; "izvana", iz predela u kojima se u ivotu odravaju vetice,
ispod, s onu stranu "kulture"; iz njihovih detinjstava koja bi trebalo sa tekom mukom da zaborave,
koja one osuuju kako bi poivale in peace. Nebrojene su male devojice "nepristojnih" tela.
Sauvane, od sebe samih netaknute, u ogledalu. Zaleene. Ali ta to pokree ispod? Kakav napor je
potrebno uloiti, protiv pandura pola, veito ga ponovo zapoinjati, kako bi se spreio njihov
1 Regle(s), reglee, francuska re za poredak, meru (lenjir), upotrebljena u mnoini, ili kao u ovom

primeru u obliku participa prolog, oznaava i menstrualni ciklus ene. Prvi put pomenut u
Firetijerovom (Furetiere) reniku 1690. godine, (art. Menstrues) prim. prev.
2 Preostaje im, mukarcima, sve da kau o njihovoj seksualnosti, i da o svemu tome neto napiu.

Jer ono to su oni najavili, u veini sluajeva, proizilazi iz suprotnosti aktivnost/pasivnost, iz odnosa
snaga u kome on umilja obaveznu, preplavljujuu, kolonizatorsku mukost, dok je ena zamiljena
kao "crni kontinent" koga treba probiti i "pripitomiti" (a zna se ta pacifikovanje znai kao
zaslepljivanje/skotomizacija u psihoanalitikom reniku prim. prev/drugoga i nepoznavanje samoga
sebe). Da bi se, od trenutka kada bi je osvojili, brzo udaljili od njenih obala, kako bi je to pre
izgubili iz vida, nju i njeno telo. Nain na koji mukarac izlazi iz one koju ne smatra za drugu ve
za svoju, nju liava a da li on to zna njenog sopstvenog telesnog poseda. Poto se on
poistoveuje sa penisom, i poto se baca u napad, podrazumeva se da je zaplaen i da ima oseaj da
je "zarobljen" od strane ene, da se u njoj gubi, da ga je ona upila, ili da je sam.

pretei povratak. Sa jedne i sa druge strane takav razvoj snaga je uinio da vekovima nepokrenuta
borba drhti u mrtvoj taki ravnotee.

Evo ih kako se vraaju, vene povratnice: jer nesvesno je neumoljivo. Tumarale su u krug u
skuenoj sobi za lutke u kojoj su ih zatvorili; u kojoj su prole kroz ubilako obrazovanje u
ispiranju mozga. Moe se zatoiti, usporiti, dugo odravati stanje Aparthejda, ali to ipak traje samo
odreeno vreme. Mogu se nauiti, im progovore, zajedno sa njihovim imenima, da im je predeo
crn: jer ti si Afrika, ti si crna. Tvoj kontinent je crn. Crno je opasno. U crnom nita ne vidi, strah te
je. Ne pomeraj se jer rizikuje da padne. Nikako nemoj da ide u umu. I stravu crnog smo
interiorizovale.
Poinili su najvei zloin protiv ena: naveli su ih, uporno, nasilno, da mrze ene, da budu
svoji sopstveni neprijatelji, da pokrenu svoje ogromne moi pored sebe samih, da postanu izvrioci
njihovih muevnih potreba.
Podstakli su ih na anti-narcizam! Narcizam koji se voli samo ukoliko uini da ga zavole i to
zbog onoga to on nije! Stvorili su sramnu logiku protiv ljubavi.
Mi, starmale, mi koje je kultura odbacila, lepih zapuenih, zauzdanih usta, od polena,
oduzetog daha, mi koje smo lavirinti, odnosi, sabijeni prostori; mi pokradene mi smo "crne" i mi
smo lepe.
Olujne, ono to je nae od nas se odvaja a da ne strepimo da e nas oslabiti: pogledi nam
lutaju, delimo osmehe, smejemo se iz sveg glasa, krv naa tee i irimo se a da nas to ne iscrpljuje,
nae misli, nai znaci, nai spisi, ne zadravamo ih i ne plaimo se da emo biti uskraene.
Srea je za nas, uskraene, udaljene sa scene naslea, udiemo i izdiemo a da se ne
zadiemo, posvuda smo!
Nas koje veno pristiemo, ko bi, ubudue, ako to kaemo, ko bi mogao da nas zabrani?
Vreme je da se oslobodi Nova od Stare upoznavajui je, volei je dok se povlai, da
prevazie Staru ne kasnei, kreui i ispred one koja e biti Nova, poput strelice koja se odapinje o
strunu, spajajui i odvajajui u jednoj crti muzike talase, kako bi postala i vie od sebe same.
Kaem ta bi trebalo: poto se jo uvek, izuzimajui retke izuzetke, nije pojavilo pismo koje
ispisuje enstvenost. Toliko retki izuzeci, da bismo se, prokrstarivi kroz vreme, jezike i kulture 3
vratile prestravljene, gotovo prazne, potuene: zna se da je broj ena pisaca (ak iako je i poeo da
se neto malo uveava poevi od devetnaestoga veka) oduvek bio smean. Izlino i zavodljivo
znanje bi to bilo ukoliko se iz te vrste spisateljica pre svega ne iskljui velika veina onih koje se ni
u emu ne razlikuju od mukog pisma, a ostaju skrivene za enu, i reprodukuju klasine predstave
ene (osetljiva intuitivna snevna, itd.)4.
Otvoriu ovde zagrade: govorim o mukom pismu. Podravam ideju, ne dvoumei se, da postoje
obeleena pisma; da je pismo do dana dananjeg u mnogo irem smislu represivno, bilo da se ono
za to sumnjii ili da se to priznaje, da je voeno libidalnim i kulturnim dakle, politikim, tipino
mukim ekonomijama i da predstavlja mesto, vie ili manje svesno, i na sumnjiv nain jer je to
esto skrivano ili pak ukraeno mistifikujuom ljupkou fikcije, da je ono mesto potiskivanja ene;
3 Govorim o "odreenom" mestu za enu samo u zapadnom svetu.

na kome su grubo uklonjeni svi znaci polne suprotnosti (dakle, gde ne postoji razlika) i gde ena
nikada nije imala svoju re. to je tim pre jo stranije i neoprostivo jer upravo pismo predstavlja
mogunost za promenu, prostor sa koga bi mogla da se vine subverzivna misao, pokret kao
prethodnica promena socijalnih i kulturolokih struktura.

Gotovo celokupna istorija pisma se zamenjuje i mea sa istorijom razuma iji je ona
istovremeno i uzrok, podrka i jedan od privilegovanih alibija. Ta istorija je bila homogena sa
falocentrinim predanjem. Ona je ak taj isti falocentrizam koji se u samome sebi ogleda, koji u
samom sebi uiva i samom sebi estita.
ast izuzecima: jer da ih nije bilo, ne bih ni pisala (ja ena preivela), onima koje su
izgubljene za veliku mainu koja obre i ponavlja svoju "istinu" ve vekovima. Postojali su pesnici
koji su po svaku cenu isterivali neto to je bilo razliito u odnosu na predanje mukarci koji su
bili u stanju da vole ljubav; dakle da vole druge i da ih ele, da misle enu koja se opirala da bude
samlevena i koja se izgraivala u savreni subjekat, u jednakost, drugim reima "nemogu"
subjekat, neodriv u postojeim drutvenim okvirima: takvu enu, pesnik je mogao da eli
iskljuivo raskidajui kodove koji je ponitavaju. Njena pojava je nuno izazvala, ako ne i
revoluciju jer je utvrenje bilo nepokorivo onda bar cepajue eksplozije. Ponekad, uostalom,
napuklina i predstavlja uzrok zemljotresa, kada korenite promene stvari nastupaju kroz materijalne
poremeaje i kada bilo koja struktura u jednom trenu postane poremeena, kada kratkotrajno
divljatvo zavodi red, a pesnik izvede, u meuvremenu, enu: tako je uradio Klajst, sve do smrti od
elje a da bi ivele sestre-ljubavnice erke-majinske majke-sestre koje nikada nisu poklekle.
Nakon ega je, im su se nanovo uspostavile palate sudstva, stigla naplata za te nekontrolisane
elemente u neposrednoj i krvavoj osudi na smrtnu kaznu.
Samo pesnici, dok su se pisci uklapali u zateeno. Pesnici, jer poezija nije nita drugo nego
snaga koja se crpe iz nesvesnog i zato to nesvesno, ta druga bezgranina oblast, jeste mesto gde
preive odbaeni: ene ili kako bi to rekao Hofman, vile.
Trebalo bi da se ona ispisuje jer e se invencija novog, izvornog pisma, u trenutku njenog
osloboenja, a koja e joj dopustiti i da raskine i obavi neophodne promene u njenoj istoriji,
odvijati na dva odvojena nivoa:
a) pojedinano: ispisujui se, ena e se okrenuti ka svome telu koje joj je bilo vie nego
uskraeno, na ijem mestu je napravljen onespokojavajui stranac, bolesnik ili mrtvac, a koji je
tako esto lo saputnik, uzrok i mesto inhibicija. Cenzurisanjem tela se cenzurie istim udarcem i
dah i re.
Ispisuj se: trebalo bi da se tvoje telo uje. Hajde, neka poteku izvori nesvesnog. Nae gorivo
e preplaviti i bez dolara i zlata ili crnila svet, neustanovljene vrednosti e promeniti stara
4 Dakle, za koja bismo to pisma mogli rei da su "enska"? Tek u uputiti na primere: trebalo bi

kroz itanja uputiti itaoce na mesta iz kojih izvire ono to bi moglo da se odnosi na enskost. to ja
i inim na drugim mestima. U Francuskoj (nismo li ve primetili nae beskrajno siromatvo na tom
polju? U anglofonskim zemljama izvori su neto znaajniji) ako bismo prelistavali ono to nam
ostavlja dvadeseti vek da bude ispisano, zaista je malo, vidim upisanu enstvenost kod Kolet,
Margarit Diras i kod ana enea.

pravila igre.
Pisanje i delanje nee samo "ostvariti" necenzurisani odnos ene prema sopstvenoj
seksualnosti, u njenom biu-ene, ve e omoguiti pristup i njenim sopstvenim snagama: vratie
joj njena dobra, njena zadovoljstva, njene organe, neizmerna telesna prostiranja drana pod
kljuem; iupae je iz nad-ja strukture gde je uvek imala obezbeeno uvek isto mesto one koja je
kriva (kriva za sve, u svakom obliku: kada eli, ili kada ne eli, kada je frigidna, ili kada je
preterano "vrela": to nije i jedno i drugo istovremeno; kada je previe majka ili kada to nije
dovoljno; kada ima ili kada nema decu; kada je hraniteljka i kada to nije...) i to kroz istraivaki
rad, kroz analizu, kroz otkria, otkrivajui svoj sopstveni udesni tekst koji ona hitno treba da naui
da govori. ena bez tela, nema i slepa ena ne moe da bude dobra boriteljka. Svedena je na
sluavku ratnika, na njegovu senku. Trebalo bi ubiti lanu enu koja ne dozvoljava ivoj da die.
Upisati dah celovite ene.
b) Delujui, obeleie se nain na koji je ena uzela re, dakle njen burni ulazak u Istoriju
sainjenu od, do sada, odbacivanja ene; pisanja sa kojim se kuje okruenje anti-logosa. Kako bi
inae, ena konano postala, samopokretaka i po svojoj volji i u njenom pravu, sastavni deo
simbolikog sistema, u svakom politikom procesu.
Vreme je da ena zada udarac u pisanom i govornom jeziku.
Svakoj eni je poznat nemir sa kojim se zadobija govorna re, srce koje lupa do rasprsnua,
ponekad i pad u gubitak jezika, gubitak tla, gubitak jezika koji ne slua, na koji nain je govor za
enu rekla bih: kada treba otvoriti usta javno, smelo kakvo je to prekoraenje. Dvostruki oaj,
jer ak i ukoliko prekorauje, njena re gotovo uvek zavrava u gluvom mukom uhu, koji nita
osim mukog glasa i ne uje.
Piui, od i ka enama, i suoavajui se sa diskursom koji je voen falusom, ena e
potvrditi enu drugaije nego kada bi to radila sa mesta koje joj je rezervisano u i kroz simbol,
drugim reima kroz tiinu. Ona treba da izae iz tiine koja je zamka. Neka ne dozvoli da bude
rasporeena u odaje margina ili harema.
Sluaj kako govori ena u skuptini (ukoliko bolno nije ostala bez daha): ona ne "govori",
ona naprosto u vazduh odapinje svoje drhtavo telo, puta se, leti, cela celcata prelazi u glas, sa
sopstvenim telom vitalno podrava "logiku" njenog govora: njeno telo govori istinu. Ona se izlae.
Uistinu, ona telesno marginalizuje ono to misli, i oznaava ga sopstvenim telom. Na izvestan nain
ona ispisuje ono to izgovara, jer nagonu ne odbija njegovu nedisciplinovanu i strasnu re. Njen
govor, ak i kada je "teorijski" ili politiki, nikada nije prost i pravolinijski, ili opte objektivan: ona
u istoriju unosi sopstvenu istoriju.
Ne postoji cepanje, razdvajanje koje proizvodi obian mukarac izmeu logike izgovorenog
diskursa i logike teksta, odnosa od davnina uslunog i sraunatog, uz pomo koga se vlada. Otuda i
potie taj jeftini diskurs koji se tek procedi kroz usta i koji ne obavezuje ni najmanji deo tela vie
od maske.
U enskom govoru kao i u enskom pismu ne prestaje da odjekuje ono to smo nekada
davno prebrodile, ime smo mi nevidljivo bile duboko dotaknute, i to uva mo sa kojom nas dira:
ne prestaje da odjekuje pesma, prva muzika, prvi ljubavni glas, koji svaku enu odrava u ivotu.
Otkuda taj privilegovani odnos prema glasu? Zato to ni jedna ena ne gomila neverovatnu koliinu
protiv-nagonskog kao jedan mukarac. Ti se ne sputava, ne gradi se poput njega, ne udaljava se

tako "oprezno" od zadovoljstva. ak i ukoliko je falusna mistifikacija uopte zarazila dobre odnose,
ena nikada nije daleko od "majke" (ona nije u ulozi majke, ona je ne-ime majke, i izvor dobara).
Uvek u njoj preostaje neto, neka zamena, u najmanjoj moguoj meri mleka-majke. Ona pie belim
mastilom.

ena za ene: u eni se oduvek odrava plodna snaga drugoga: naroito druge ene. U njoj,
matrinoj/materinoj, kolevci-darovateljki, koja je samoj sebi majka i dete, samoj sebi erka i
sestra. Kae mi, a ta je sa onom koja od loe majke izrasta u histerinu enu? Sve e se promeniti
od trenutka kada ena eni bude dala enu. U njoj, latentan, uvek spreman, postoji izvor; i mesto za
drugoga/drugu: Majka je isto tako i metafora: trebalo bi, bilo bi dovoljno kada bi eni, neka druga
ena pruila najbolje nje same, kako bi ena mogla da voli sebe i da vrati (na ljubavni nain)
ljubavno telo iz koga je "roena". Ti, ako eli, dodirni me, pomiluj me, podaj mi se, ti, iva i
bezimena, isto ja kao i moje ja samo. Ni manje ni vie nego kao to je to odnos prema detinjstvu
(dete koje je ona bila, koje ona jeste, koje ona pravi, prepravlja, raspravlja, na mestu na kome je,
kao ista, ona neko drugi) odnos prema majci kao u slasti i nasilju nije prekinut. Tekst, moje telo:
protkano pevajuim prelivanjima; posluaj me, ne radi se o lepljivoj "majci" onoj koja vezuje; radi
se o, dodirujui te, o istoglasju5 koje te dodiruje, gura te od sise ka nadolasku jezika, koje te izvija;
u ritmu koji te zasmeva; intimni primalac koji ini moguim i poeljnim sve metafore, telo, tela, ni
manje ni vie opisno/a u odnosu na boga, duu ili Drugog; deo tebe koji u tebe ulazi, koji se u tebi
rasprostire i gura te da u jezik upie tvoj stil ene. U eni uvek, manje ili vie, postoji majka koja
obnavlja i prihranjuje, i odoleva razdvajanjima, snaga koja ne puta da bude preseena, ve u
izdasima izbacuje kodove. Promisliemo ponovo enu iz svih oblika i svih vremena njenog tela.
"We are all lesbians", podseaju nas Amerikanke: to znai, ne uniavaj enu, ne ini joj ono to su
tebi uinili.
Zbog toga to je njena nagonska "ekonomija" neumerena, ona ne moe a da preuzimajui re ne
preoblikuje neposredno ili posredno, sve sisteme razmene zasnovane na mukoj tednji. Njen libido
e proizvesti promenjive politike i drutvene uinke koji e biti daleko vie korenitiji nego to se
misli.
Zato to iz davnina, ona dolazi, iva, na poetku smo nove istorije, tavie, svedoci smo
nastajanja viestrukih istorija koje se meusobno prepliu. Kao subjekt istorije, ena se deava
istovremeno na vie mesta. Ona troi i misli6 ujedinjavajuu, ureujuu istoriju koja homogenizuje i
kanalie snage i privodi kontradikcije u praksu jednog bojnog polja. U eni se prepliu istorije svih
ena, njena lina pria, nacionalna i internacionalna istorija. Kao saborkinja, ona ini sastavni deo
svih oslobaajuih pokreta. Trebalo bi da vidi daleko. Nema postupnosti. Ona predvia da e njen
pokret osloboenja uiniti vie od promene u rasporedu snaga ili prebacivanja lopte u protivniki
tabor; uinie da se promene ljudski odnosi, da se promeni miljenje, delovanje; ne radi se samo o
klasnoj borbi, ona e izazvati dalekosenije promene. To ne znai da bi ene-u-borbi trebalo da
5 Francuskim neologizmom equivoix, Elen Siksu izraava tenju za vieglasjem koje u sebi nosi

jednakost.
6 Equi-, latinski prefiks za jednakost i voix, francuska imenica enskog roda - glas. Prim. prev.

Srpski prevod francuske imenice enskog roda, depense (troak), ne moe da ouva vieznanost te
rei u kojoj pored prefiksa de- moe da se proita i glagol penser - misliti. Prim. prev.

prestanu sa klasnom borbom ili da je poriu; trebalo bi je (klasnu borbu) otvoriti, razdvojiti,
gurnuti, ispuniti je sutinskom borbom; kako bi se spreilo da klasna borba i bilo koja druga borba
za osloboenje, jedne klase ili jednog naroda, da se one odvijaju samo kao potiskivajue instance,
izgovor da bi se odloilo ono neizbeno: potresno smenjivanje odnosa snaga i proizvoenja
individualiteta. To smenjivanje je ve na delu, na primer, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde
milioni krtica podrivaju porodicu razgraujui celokupnu ameriku drutvenost7.
S njom stie nova istorija, ona nije san, ve naprosto prevazilazi muku imaginaciju, i to sa
razlogom: jer liavajui ih (mukarce) konceptualne ortopedije, ona zapoinje da rui njihove
slavom ovenane maine.
Nemogue je pruiti definiciju enskog upranjavanja pisma, radi se o nemogunosti koja e
se odrati jer nikada ta praksa nee moi da se teoretizuje, nee moi da se zatvori, da se kodira,
mada to ne znai da ona i ne postoji. Ali ona e uvek prevazilaziti diskurs sa kojim se deluje u
falocentrinom sistemu: ona se deava i deavae se iskljuivo izvan predela koja su podreena
filozofsko-teorijskoj prevlasti. Nju e moi da misle samo svesni subjekti koji rue automatizme,
oni koji prevazilaze granice i koje nikakav autoritet nikada nee moi da podredi.

Otuda i potreba da se potvrde sopstveni izvori, da se objave prelazi, bliski i daleki putevi.
Poinjemo s podseanjem:
1) polna suprotstavljenost (opozicija), koja je uvek ila u prilog mukarcu do te mere da je i
pismo isto tako svedeno na njegove (muke) zakone, nije nita drugo nego istorijsko-kulturoloka
ogranienost. Postoji i postojae sve snanija i bra fikcija koja e proizvesti uinke nesvodive
enstvenosti.
2) oklevanje da se prizna, ili da se doslovno porie mogunost ili utemeljenost razlikovanja
enskog, odnosno mukog pisma veine italaca, kritiara, pisaca oba pola, plod je neznanja. Reklo
bi se uobiajeno, briui na taj nain polnu razliku: da je svako pismo, na nain na koji se ono
javlja, da je ono ensko; i obrnuto, a to se onda svodi na isto, da je pokret pisma jednak mukoj
masturbaciji (to bi znailo da ena koja pie otri papirni penis); ili da je pismo biseksualno, to
znai da je neutralno, proteravi svaki oblik razlikovanja. Treba da se prihvati da je svaki in
pisanja upravo rad (u), izmeu propitivanj(u)a postupka istog i onog drugog, bez koga niega nema,
razobliavajui rad smrti, jer se tako najpre predstavlja elja za njima. Tek kao dvoje zajedno, koji
onda nisu zamrznuti u sekvencama borbe i proterivanja ili osude drugoga na smrt ve kao
beskonano pokretni u neprestanoj razmeni od jednog do drugog razliitog subjekta da se oni ne
poznaju i da i jedni i drugi zapoinju tek na ivim ivicama onoga drugoga: tek to predstavlja
neiscrpni i umnoeni hiljadama susreta i preoblikovanja istog u drugom i u onome izmeu,
postupak u kome ena zadobija svoje oblike (i mukarac sa svoje strane, mada se tu radi o njegovoj,
drugoj istoriji).
Naglasila sam: "biseksualno, dakle, neutralno", imajui u vidu klasinu koncepciju
biseksualnosti, koja, razobliena pod obelejem straha i kastracije, a uz pomo fantazma "totalnog"
"celog" bia (koje je, ipak, sainjeno od dve polovine) eli da ukloni priznatu razliku u operaciji sa
7 I to, unutar ekonomsko-metafizikih okvira ija e granica, stoga to ostaje neanalizirana, ne

teoretizovana, zaustaviti, spreiti jako brzo (izuzev ako se desi promena koju je sada nemogue
predvideti) domaaj samoga pokreta.

gubicima, pod titom sumnjive nedeljivosti.

Toj fuzioniuoj, briuoj biseksualnosti, koja je u sprezi sa kastracijom (pisac koji objavi:
ovde se pie biseksualno; mogla bih da se kladim, kad bi zagledali, ne bi bio ni jedno ni drugo),
suprotstavljam drugu biseksualnost, u kojoj svaki subjekt, nesputan u lanom pozoritu
falocentrinih predstavljanja, uspostavlja sopstveni erotski univerzum. Biseksualnost je drugim
reima prepoznavanje u samom sebi-pojedinano-prisustva, razliito obelodanjenog i upornog u
skladu sa svakim jednim ili svakom jedinicom oba pola, ne-izdvajanje razlike niti jednog pola, i
poevi od te "dozvole" koju sami sebi pruamo, umnoavanje uinaka ispisivanja elje na svim
delovima mog ili drugog tela.
Jer tu trans-biseksualnost, koja ne ponitava razlike, ve ih oivljava, prati ih, dopisuje ih,
izgleda da za sada, na osnovu istorijsko-kulturolokih razloga, otvara i njome raspolae ena: na
izvestan nain "ena je biseksualna". Mukarac je, a to nije nikakva tajna ni za koga, bio obuen da
cilja sveanu falusnu monoseksualnost. Prinuena da potvrdi primat falusa, i da ga promeni na
delu, falokratina ideologija je proizvela vie od jedne rtve: enu, oh, mogla sam da budem
obavijena velikom senkom ezla, i rekli su mi: oboavaj ga, njega kome ti nisi nikakva pretnja. Ali
u istom potezu nainili su i mukarca, grotesknog, i pomisli, kakve li zavidne sudbine, da bude
sveden na jednog jedinog idola sa jajima od gline. I, kao to je to zapisao Frojd a i ostali posle
njega, da ga je toliko strah da bude ena! Jer, ukoliko je psihoanaliza i nastala iz njegovog
(mukarevog) odnosa prema eni, u potiskivanju enstvenosti (potiskivanju, koje, kako se to vidi
kod mukarca, i nije ba uspelo) u mukoj seksualnosti, ona svodi svoju prilino mravu raunicu i
danas, jer kao i sve "drutvene" nauke, ona obnavlja to muko, iji je uinak i ona sama.
Ovde se susreemo sa nezaobilaznim mukarcem-stenom, uspravljenim i ukruenim na
svom frojdovskom starom terenu, istog onog koji se u lingvistici konceptualizuje "nanovo". Lakan
ga pohranjuje u svetilitu Falusa "pod zatitom" nedostatka kastracije! Njihovo "simbolino", ono
postoji, ono ima mo, mi, neureene, mi to jako dobro znamo. Ali nita nas ne primorava da
prinesemo nae ivote u te banke nedostataka; kada se konstituisanje misli u pojmovima drame
ranjivih ponavljanja, kada neprekidno treba uvek ponovo porinuti veru u oca. Ali mi to ipak ne
elimo. Mi se ne vrtimo u krugu oko vrhovne rupe. Nemamo nikakav razlog ene sa kojim bi
trebalo da olakamo negativno. ensko, (pesnici su u to sumnjali) potvruje: "... and yes I said yes I
will yes". Da, kae Moli, prenosei Uliksa s onu stranu svake knjige ka novom pismu, rekla sam da,
hou Da.
"Crni kontinent" nije ni crn niti neistraiv: On jo uvek nije istraen samo zato to su nas
drali u uverenju da je bio preterano crn kako bi mogao da bude istraen. I zato to ele da nas
ubede da bi trebalo da nas interesuje beli kontinent, sa njegovim spomenicima Nedostatku. I
poverovali smo u to. Dre nas izmeu dva strana mita: izmeu Meduze i provalije. Imala bi od
ega da pukne od smeha dobra polovina sveta, kada bi se tako nastavilo. Jer budi se
falogocentrizam ponovo, i borbeno obnavlja stare eme, usidrene u dogmi kastracije. Nita nisu
izmenili: teoretisali su njihovu elju i preveli je u stvarnost: Neka drhte, svetenici, pokazaemo im
nau polnost!8
Tim gore za one koji preneraeno otkrivaju da ene nisu mukarci, ili da majka ne postoji. Ali ne
ini li se, da im taj strah i ide na ruku? Ne ini li se da bi najgore, da najgore ve jeste, uistinu, to
to ena nije kastrirana, da joj vie nije dovoljno da slua sirene (jer i sirene su u stvari mukarci)
8 Neprevodiv neologizam sextes. Siksu aludira na sexe (pol) ali i na secte (sektu, otcepljenje).

kako bi istorija promenila pravac? Dovoljno je gledati Meduzu u lice kako bi se videlo da ona nije
smrtonosna. Lepa je i smeje se.
Kae se da postoje dve stvari koje je nemogue predstaviti: smrt i enski pol. Jer odgovara
im da enstvenost bude udruena sa smru; die im se kad im je frka! Ali na njih same! Potrebno
im je da nas se plae. Pogledaj drhtave Persijance kako napredujui ka nama natovareni rtvenim
jaganjcima klecaju! Lepe pozadine! Ne treba gubiti ni minut. Izaimo.
Pourimo: kontinent ne ini neprobojno crnilo. Ila sam ja tamo esto. Susrela sam tamo
radosna, ana enea. U Pogrebnim povorkama: ve je bio stigao, voen njegovim anom. Postoje
mukarci (malo njih) koji se ne plae enstvenosti.9
O enstvenosti enama preostaje gotovo sve da se napie: o njihovoj polnosti, drugim reima o
njihovim beskonanim i pokretnim sloenostima, o njihovim erotizacijama, o munjevitim
paljenjima tako siunog-neizmernog delia njihovog tela, ne toliko o sudbini ve o avanturi takvog
nagona, tih putovanja, prelaenja, traganja, naglih i laganih buenja, otkria nekada tajnog predela
maloas ukazanog. Telo ene sa hiljadu i jednim vrelim ognjitem, kada ga ona puta lomei
jaram i cenzure da artikulie obilje znaenja koja ga proimaju na sve strane, trebalo bi da u vie
od jednog jezika, obuzdava stari maternji jezik u jednoj jedinoj brazdi.
Sopstvena tela zaobilazimo, sramno su nas nauili da ih ne primeujemo, da na zver treba
udariti stidom; tako nam namestili da je svako trebalo da voli onaj drugi pol. Dau ti tvoje telo i ti,
ti e mi dati moje. Ali koji su to mukarci koji enama daju telo koje su im one slepo prepustile?
Zato o tome ima tako malo tekstova? Zato to je mali broj ena koje su zadobile svoja tela. Trebalo
bi da ena sopstvenim telom izmisli plodni jezik koji e probijati pregrade, klasifikacije i retorike,
recepte i kodove, da uranja, prodire, oslobaa krajnje sauvani-diskurs, ukljuujui i onaj koji se
smeje na pomen rei "tiina", na onaj koji se ciljajui nemogue, zaustavlja tik pred reju
"nemogue", i ispisuje je kao kraj.
Takva je enska mogunost koja uklanjajui sintaksu, ukidajui uveni niz (tek majuni
niz, kau oni) koji mukarcima slui kao zamena za vrpcu sa kojom se obezbeuje, jer da nije toga
oni ne bi uivali, stara majka treba da je uvek negde iza njih i da ih posmatra dok oni grade falus
sa kojim one idu ka nemoguem.

"Potisnuto" iz njihove kulture i njihovog drutva, kada se ono vrati, bie to eksplozivni
povratak, apsolutno ruilaki, sa osloboenom, do sada jo uvijek neviene snage, u meri
najvelianstvenije od svih obuzdanosti: jer, imajui u vidu doba Falusa, ene e biti preplavljene ili
ponesene najviom i najsilovitijom uarenou. Sve vreme njihove zagluene istorije, one su ivele
u snu, u telu koje je utalo, u tiini, u bezglasnom otporu.
I to neverovatno snane u svojoj krhkosti: "krhkosti", ranjivosti, u srazmeri sa svojim
nemerljivim intenzitetom. Na svu sreu: sauvale su svoju golu kou, svoju energiju. Nisu radile na
tome da preurede orsokak ivota bez budunosti. Naselile su razbenjene, ta raskona tela: arobne
histeriarke koje su Frojdu priredile neverovatne, poudne i nepriznate trenutke, bombardujuu
njegovu mozaiku priliku svojim strasnim i poudnim reima-telima, proganjajui ga sa svojim
neuvenim i munjevitim objavljivanjima, vie nego gole i pored svih sedam velova stida,
9 Pompes funebres, 185-186 str.

raspomamljujue. One koje su u jednoj jedinoj rei tela ispisale neverovatnu vrtoglavicu istorije
odapete poput strele u celokupnoj istoriji oveka, biblijsko-kapitalistikog drutva, to su one,
dojueranje rtve, koje prednjae pred novim enama, one posle kojih niti jedan intersubjektivni
odnos nee moi da ostane isti. To si ti, Dora, ti, neukrotiva, sa poetskim telom, prava
"gospodarica" Oznaitelja. Tvoja delotvornost, videemo je na delu i pre nego to se desi sutra,
kada tvoja re ne bude zatomljena, iljak uperen ka tvojim grudima, ve kada se ispie u
suprotstavljanju drugome.
U telu: vie od mukarca koji je pozvan da drutveno uspe, da sublimie, ene predstavljaju
telo. Vie tela i, dakle, vie pisma. Dugo vremena je ona telom odgovarala na ikaniranja, na
porodino-brani poduhvat pripitomljavanja, na ponovljene pokuaje da bude kastrirana. Ona, koja
se deset hiljada puta sedam puta ugrizla za jezik pre no to progovori, takva, ili je od toga umrla ili
jezik u svojim ustima poznaje bolje od svih. Sada, ja-ena minira Zakon: ubudue je takvo
rasprskavanje mogue, i neizbeno; i neka, odmah, neka se desi u jeziku.
Neemo dozvoliti da se naemo u zamci loe zapoetih analiza starih automatizama: ne
treba strahovati da se u jeziku krije nevidljivi protivnik, jer radi se o jeziku mukaraca i o njihovoj
gramatici. Ne treba im prepustiti prostor koji nije samo njihov kao to ni mi nismo njihove.
Ukoliko je ena uvek funkcionisala "u" diskursu mukarca-oznaitelj uvek odaslat u
suprotstavljeni oznaitelj koji u onome prvome ponitava specifinu energiju, preklapajui ili
guei sve toliko razliite zvukove vreme je da ona pomeri to "u" da ga raznese, da ga obrne i
ponovo prisvoji, da ga napravi njenim, razumevajui ga, preuzimajui ga u svoja sopstvena usta, i
da mu sopstvenim zubima pregrize jezik, da samoj sebi izmisli jezik sa kojim e u taj isti jezik
prodreti. I tek, sa kojom lakoom videe, izai e ona iz tog "u", u kome je bila uspavana
darodavka, gluva sa usnama koje e preliti u njenim penama.
Ne radi se o tome da se prisvoje njihovi instrumenti, njihovi koncepti, njihova mesta, niti da
se poeli njihov gazdinski poloaj. To to znamo da postoji opasnost od identifikacije ne bi trebalo
da znai da pred istom opasnou i posustanemo. Prepustimo je uznemirenima, mukom strahu i
njihovom opsesivnom odnosu prema funkcionisanju koje dominira, znaju "kako to funkcionie" do
onoga "kada ve funkcionie". Da se ona prigrabi ali ne tako da bismo je interiozovale, ili da bismo
njome manipulisale, ve da bismo je prevazile u jednom potezu, da bismo je "preletele".
Leteti, to je potez ene, leteti u jeziku, uiniti ga takvim da on poleti. O letenju 10, nauile
smo ve sve, kao o umetnosti, u nebrojenim tehnikama, ve vekovima nismo mogle da joj
(umetnosti) pristupimo drugaije nego letenjem; ta sve nismo preivele tokom jednog leta,
letenjem smo traile uzane, tajne, skrivene prolaze. Nije ni sluajnost to se "leteti/krasti" odigrava
izmeu dva/e "leta/krae", uivajui od jednog/jedne do drugog/druge, zbunjujui sve inioce ula.
Nije sluajno: eni je stalo do ptice i do letaa/kradljivca kao to je i letau kradljivcu stalo do ene
i do ptice: prolaze, promiu, oni uivaju remetei poredak u svemiru, gubei ga, menjajui raspored
nametaja, stvari, vrednosti, naina na koji se obijaju stvari, na koji se prazne strukture, vre
premetaine onog ispravnog.
Koja je to ena koja nije letela/krala? Koja nije osetila, sanjala dovrila potez overivi drutvenost?
Koja se nije upetljala, koja se nije obrnula u podsmehu, koja nije overila naputanje, upisala u svom
10 Le vol je imenica koja oznaava let ali isto tako i krau, Siksu ovde sa namerom koristi efekat

homofonije. Prim. prev.

telu razliito, probila sistem parova i suprotstavljanja, bacila na zemlju neposluavi uspenog,
vezavi ga, taj zid obruen zabunom?
enski tekst, ne moe da ne bude subverzivan: kada se ispisuje, esto to ini podiui staru
nepominu koru, nositeljku mukih investicija, a i da drugaije ne moe biti: nema mesta za nju
ukoliko ona nije on? Ukoliko je ona-ona, ne preostaje nita drugo nego da se sve slomi, da se svi
delovi institucija rastave u delove, da se zakon digne u vazduh, da se "istina" savija od smeha.
Jer ona ne moe, im krene da se isti na svom putu od simbolikog, a da ne gradi od svojih
imena, svojih prezimena i od svoje klike odabranih, svoj "lini" haos-kosmosa. I to sa razlogom:
postojala je ta stara pria o ginocidu; dobro poznata onima od jue kolonizovanim, radnicima,
narodima, vrstama nad kojima je Istorija oveanstva svoje zlato stekla, onima koji su upoznali
sramotu proganjanja i koji na osnovu nje tako arko u budunosti tee veliini; zatoeni mnogo
bolje od onih koji su ih zatoili znaju od kakve je slasti slobodan vazduh. Zahvaljujui njihovoj
istoriji, ene danas znaju (da ine i da ele) ono to e mukarci misliti tek mnogo kasnije: kaem
da ona remeti "lino": poto su joj, putem zakona, lai, ucena, braka, oduvek otimali njeno pravo na
nju samu u isto vreme kao to su joj otimali i njeno ime, ona je u samom pokretu samrtnog
otuivanja mogla da vidi iz neposredne blizine besmislenost tog "linog", redukujue lukavstvo
subjektivne mukobrane ekonomije u odnosu na koju je ona dvostruko odolevala: "ja" jedne
strane, ona se neumitno konstituisala u tu "osobu" koja je bila u stanju da izgubi deo sebe a da
pritom ne bude izgubljena. Ali se ona tajnovito, tiho, u svojoj najdubljoj nutrini, irila i umnoavala
jer, sa druge strane, o tome kako treba iveti i koji je odnos izmeu nagonskih ekonomija i vladanja
sobom, ona zna mnogo due od bilo kog mukarca. Mada, za razliku od mukarca kome je toliko
stalo do njegovog statusa i njegovih naslova, zaliha vrednosti, glave, krune i svega onoga to od
njega pravi efa, ena se slatko ruga strahu od obezglavljenja (ili kastracije), odvaivi se bez
mukog potresa u anonimnost, sa kojom zna da se poistoveti pritom ne ponitivi se: jer ona jeste
darovateljka.
O celokupnoj varljivoj problematici poklona puno toga mogu rei. ena oigledno nije ona
o kojoj je snevao Nie, ona koja daje samo ukoliko dobija za uzvrat. Ko bi samo mogao da misli
poklon kao poklon-koji-uzima, a da sam nije mukarac koji bi upravo sve eleo da uzme?
Ukoliko postoji "lino" ene, onda je to paradoksalno njena sposobnost da se liava i pritom
ne rauna: tela koje nema kraja, nema "cilja", nema glavnih delova, jer ukoliko ona jeste odreena
celina, onda je to celina koja je sastavljena od delova koji su po sebi celine, koji nisu tek puki
pojedinani delovi, ve pokretna i promenjiva celina, neogranieni kosmos u kome Eros krstari bez
prestanka, neizmeran, neorganizovan zvezdani prostor koji krui oko naj-zvezde sunca u odnosu na
sve ostale zvezde.
Ne znai to da ona predstavlja neuoblienu magmu, ve da naprosto ne monarhizuje ni svoje
telo niti svoju elju. Muka seksualnost gravitira oko penisa, to raa centralizovano (anatomsko,
politiko) telo koje je pod diktaturom delova. ena, ona na sebi ne sprovodi takvu regionalizaciju u
ime para glava-pol, koji se upisuje iskljuivo u okvirima granica. Njen libido je kosmiki kao to je
i njeno nesvesno svetsko: njeno pismo moe da se sledi a da mu se nikada ne upisuju ili odreuju
ivice, jer, usuujui se na vrtoglave prelaze ka drugom, sa kratkotrajnim i strasnim boravcima u
njemu, u njima, u svima, nastanjena u vremenu, ona ih posmatra najblia nesvesnom, od trenutka
njihovog buenja, voli ih najblia nagonu, kako bi se potom neto dalja, cela natopljena ovim
kratkim poistoveujuim zagrljajima, uputila i prela u venost. Jedino ona se osmeljuje i eli da
spozna unutranjost o kojoj kao izoptena nije prestajala da oslukuje odjeke pred-jezika. Puta da

govori drugaiji jezik od hiljadu joj jezika koji ne poznaje ni zid ni smrt. ivotu ona nita ne odbija.
Njen jezik ne sadri, on nosi, ne zadrava, on omoguava. Kada se najavi nevolja, udo
umnoavanja, ona uiva u svom daru promenjivosti. Telo sam koje se prostire pevajui, na koje se
kalemi, ko to zna, koje (to) ja ni vie ni manje ljudsko ali pre svega ivo poto je u promeni.
Pii! Tvoj tekst se, traei se, bolje poznaje no to se znaju meso i krv, testo koje se mesi,
podie, uznosi, od zvunih, namirisanih sastojaka, u meavinama krilatih pokretnih boja, listova i
reka slivajui se u more koje hranimo. Ah, eto joj njenog mora, rei e on, taj drugi koji mi prua
punu posudu male falusne majke11 od koje ne uspeva da se odvoji. Tek eto, naa mora/majke su
onakva/e kakvim ih napravimo, strasna/e ili ne, nepropusna/e ili propusne, crna/e ili crvena/e,
visoka/e ili ravna/e, uska/e ili bez obala, i mi same smo mora/majke, pesak, korali, alge, plae,
oseke i plime, plivaice, deca, talasi.
Vie ili manje neodreeno, more, zemlja, nebo, ta bi kao materija moglo da nas ohrabri? Govorimo
sve njihove jezike.
Heterogena, da, u svom dragocenom dobroinstvu ona je erogena, ona je erogeninost
heterogenog; ne dri ona toliko do sebe same, vazduasta plivaica, letaica. Raspusna, plodna,
odsutna, eljna i rada za drugoga, za drugu enu koja e biti ona sama, za drugu enu koja ona nije,
za njega, za tebe.

ena se ne boji ni daljina, ni istog ili drugog. Moje oi moj jezik moje ui moj nos moja
koa moja usta moje telo za drugog, ali ne zato to ga elim kako bih zapuila neku rupu, kako
bih zatomila neki moj nedostatak, ili bila praena u korak sudbinskom enskom "ljubomorom"; i ne
zato to sam uvedena u lanac supstitucije koje podvode svoje supstitute pod vrhunski objekat. A
napravili su od toga prie o palici, o Penisneid, o emu su nam aputale uvele staramajke
ljudoderke sluavke svojih sinova-oeva. Veruju, imaju potrebu da od sebe samih prave sluajeve,
da veruju da bismo mi crkle od elje, da predstavljamo tu rupu oivienu eljom za njihovim
penisom, to je njihova neuvena stvar. Neosporno, (uveravamo se o tome na sopstveni troak ali
se isto tako i zabavljamo kako bismo znale da im se diu jer time ih uveravamo (mi, majinske
ljubavnice njihovih malih depnih oznaitelja) jer oni to jesu, da ih jo uvek imaju da mukarci
zadobijaju svoju strukturu iskljuivo utiskujui se. Nije u detetu penis ono to ena eli, ne radi se o
tom uvenom paretu oko koga se okree sve mukarca. Trudnoa ne moe da se obnovi, izuzev u
istorijskim okvirima Starog, unapred odreenog, u mehanikim supstitucijama koje pokree
nesvesno one koja je veno "ljubomorna"; ni onog Penisneid-a; niti narcizma; ili homoseksualnosti
vezane za veno prisutnu majku! Praviti dete ni za enu niti za mukarca ne povlai za sobom
neizbeno pristajanje na eme, na obnavljanje reproduktivnog toka. Ukoliko postoji rizik, ne postoji
neizbena zamka: da eni bude nametnut, pod izgovorom da bi trebalo da bude toga svesna,
dodatak zabrana. eli li ili ne eli dete, to je tvoja stvar. Niko ne bi trebalo da ti preti: ne bi
trebalo da "zarobljena" u vremenu nekadanji strah zameni sa strahom koji e zadovoljavati tvoju
elju da postane sauesnica odreene drutvene grupe. I ovee, hoe li i ti, isto tako, raunajui
na sva slepila i pasivnosti, strepeti kako bi dete od tebe napravilo oca, i jo gore, da ga ena samoj
sebi napravi, raajui istovremeno dete majku oca porodicu? Ne. Na tebi je da prekine stare
cikluse. Na eni i na mukarcu preostaje da prekinu sa zastarelim odnosom, i sa svim njegovim
11 La mere ili la mer, homonimi, prva re oznaava majku, a druga more. Siksu ih upotrebljava u

igri oznaitelja. Prim. prev.

posledicama; treba misliti pokretanje novog subjekta, ivog, u vezi sa de-familijarizacijom. Misliti
pre svega na de-mater-paternalizaciju, pre nego, kako bi se ouvala prokreacija, liiti enu strasnog
telesnog perioda. Defetiizujmo. Izaimo iz dijalektike po kojoj je dobar otac samo mrtav otac, ili
dete smrt za roditelje. Dete je drugi, ali drugi lien nasilja, lien prolaza kroz gubitak, borba. Dosta
nam je zapetljanih odnosa, fabrike vorova, koje je uvek potrebno nanovo kidati, litanije kastracije
koja se prenosi iz generacije u generaciju. Ne napredujemo vie nazadujui; neemo odbaciti neto
tako jednostavno kao to je elja za ivotom. Oralni nagon, analni nagon, glasovni nagon, svi
nagoni su nae dobre snage, i meu njima nagon za trudnoom isto tako kao i elja za pisanjem:
elja za unutranjim ivotom, elja za stomakom, za jezikom, za krvlju. Neemo, ako nas to
oarava, odbiti sve slasti jedne trudnoe: uostalom oduvek dramatizovane ili unovavane, ili
proklinjane, u klasinim tekstovima. Jer ako i postoji neko posebno potisnuto mesto, upravo tu
emo ga pronai: u tabuu trudne ene, koji nadugo i nairoko svedoi o moi u kojoj se ona
naizgled unosi; jer oduvek se trudnica sumnjii, da ne samo da udvostruava svoju trinu vrednost,
ve pre svega samu sebe vrednuje kao enu u sopstvenim oima i nesumnjivo zadobija telo i pol.
Postoji hiljade naina kako se ivi trudnoa; kako se razvija sa tim drugim, jo uvek
nevidljivim, odnos sasvim drugog intenziteta. I ako ti nema takvu elju, to ne znai da ti ima neki
nedostatak. Svako telo na sebi specifian nain, nemajui model, normu, raspolae sa beskrajnim i
promenjivim totalitetom svojih elja. Odlui sama za sebe o tvom mestu u prostoru protivrenosti u
kome se zadovoljstvo i stvarnost prepliu. Prenesi na drugog elju za ivotom: ena zna da ivi
razdvajanje; poroditi se ne znai ni izgubiti niti poveati se. Ono znai pridodati u opti ivot i
drugog. Sanjam li ja? Previam li? Vi, branitelji "teorije", blagosloveni da-da Koncepta, koji
ustoliuje falus (ali ne i penis) hajde, urlajte jo jednom u slavu "idealizma", i jo gore, pljunuete
me da sam mistiarka.
A ta je onda bilo sa libidom? Zar ja nisam proitala o Znaenju Falusa? I o razdvajanju, o
deliu samoga sebe koji kako bi se i rodio trpi, priaju oni, odstranjivanje koje e zauvek
komemorisati.
Uostalom, zar se u mojim tekstovima ne vidi da penis krui, da on kod mene ima mesta i da
je privlaan. Izvesno je. Hou sve. Hou sebe celu sa njim celim. Zato bih se liila jednog dela
nas? Ja dakle, hou sve od nas. Naravno da joj je stalo, da joj je ljubavno, a ne ljubomorno stalo.
Ali ne zato to je ona ukopljena; zato to ima manjak koji bi da se popuni, ranu koju bi trebalo
teiti i osvetiti. Ne elim penis sa kojim bih ukrasila moje telo. Ve elim drugog kao drugog,
sasvim celog, sasvim celu; jer iveti znai eleti sve to jeste, sve to ivi, i to predstavlja elju za
ivotom. Kastracija? Preputam je drugima. Kakva je to elja koja se raa iz nedostatka? Neka
sasvim mala elja. ena koja dozvoli da joj preti veliki Falus, koja je pod utiskom cirkusa falusne
instance, zavedena lupanjem doboa Vernog gospodara, to je jueranja ena. I dan-danas postoje
brojne i lake rtve te najstarije farse, bilo da su one rasporeene u prvobitnoj i gluvoj verziji i da se
na njihovim telima na zastareli nain razapinje teorijski spomenik zlatnom falusu, koga one nikada
ne vide, ti poloeni titani pod planinama koje one svojim drhtanjem podiu. Bilo da se danas,
izlazei iz infans doba, one iznenada zateknu obuzete od strane graditelja analitikih carstava, i da
su, od trenutka kada uoblie novu elju, golu, bezimenu, sasvim srenu to se pojavila, eto ih pod
tapom novih starkelja, i hop! eto kako nejasan, u ruhu moderniteta demon interpretacije ponovo
prodaje pod bljetavim oznaiteljima iste lisice i oaravajue narukvice: druga verzija,
"prosveena", njihovog stidljivog poniavanja. Kojoj ti kastraciji naginje? Koju vie voli, onu
koja dolazi od oca ili onu drugu od majke? O kako su ti slatke okice, kai, slatka mala devojice,

kupi mi naoari i videe Istinu-Mene-Ja kako to govori sve u ta ti treba da veruje. Namakni ih na
nos i baci pogled fetiiste (a ti to jesi, ja kao drugi ti to kaem, uim te tome) na tvoje telo i na telo
drugoga. Zar ne vidi? Ne? ekaj, sve e ti se objasniti, i znae kojoj vrsti neuroze si pridruena.
Ne mrdaj, napraviemo ti tvoj portret, kako bi to pre poela na njega da lii.
Da jo uvijek postoji legija onih, na prvom i na drugom nivou, koje su naivne.
Novoprodolice, im se usude da stvaraju na distanci u odnosu na teorijsko odmah bivaju privedene
od strane pandura Oznaitelja, propale, dovode se u red za koji se pretpostavlja da ga znaju; on im
se pripisuje silom lukavosti, uvek sa odreenog mesta u lancu koji se nie u ime povlaenog
"oznaitelja". Ponovo nas uvruju u nizu koji, ukoliko ne dovodi do Imena-Oca, obnovivi ga,
vodi ka mestu falusne-majke.
Prijateljice, uvajte se od oznaitelja koji bi da te dovede pod autoritet oznaenog! uvaj se
od dijagnostika koje bi da svedu tvoju stvaralaku mogunost. "Zajednika" imena, isto tako su i
lina kada uniavaju tvoju specifinost podvodei je pod vrstu. Kidaj krugove; nemoj da ostane u
psihoanalitikom ramu: okreni se, i prekorai!
To to smo tek legija, to znai da je rat osloboenja otvoren tek u tankoj pukotini. Ali ene
ure, videla sam ih, one koje nee biti ni domaice ni izigrane, one koje nije strah da budu ene.
Meu njima i drugima ili onima sa strane, nema razlika, nema elje, nema prostora koji jo
uvek nije u njima istraen. One ne fetiizuju, ne poriu, ne mrze, one posmatraju, prilaze, one trae
da vide drugu enu, dete, ljubavnika, ali ne da bi uvtrdile sopstveni narcizam, ili da bi proverile
vrstinu ili slabost gospodara, ve da bi jo bolje vodile ljubav, da bi izmislile Ljubav Drugog.
Na poecima postoje nae razlike. Nova ljubav se usuuje da krene ka drugom, eli ga, u
mahu se uzdie u vrtoglavom letu izmeu saznanja i invencije. Ona, vena pridolica, ona ne ostaje,
ona posvuda ide, razmenjuje, ona predstavlja elju koja se daje. (Nezatoena u paradoksu poklona
koji uzima; niti u iluziji unifikujue fuzije. Tu nas vie nema.) Ona ulazi, ona-izmeu-nje ja i ti
izmeu druge mene gde postoji jedan koji je uvek beskonano vie od jednog i vie od mene,
nemajui bojazan da ikada moe da dokui neku granicu: uivateljka naeg budueg-do-bitka.
Neemo zavriti na tome. One proimaju ljubav u povlaenju, majinstva i prodiranja: s onu
stranu halapljivog narcizma, u promenjivom, otvorenom, tranzicionom prostoru ona ide u susret
svojim rizicima: s onu stranu postavljanja u postelju borbe sa smru; ljubavi-rata koji izigrava
predstavljanje razmene, ona sebe zasmejava dinamikom Erosa po kojoj bi mrnja trebalo da hrani
mrnju: naslee, jo uvek, preostalo od sluenja lukavom falusu. Voleti, gledati-misliti-istraivati
drugog kao drugog, de-spekularizovati, despekulisati. Zar je to teko? Nije nemogue: i upravo je
to ono to hrani ivot, ljubav, koja se ne odrava na zabrinutoj elji koja se grebe o manjak i stoga
mea udno/strano, ve koja uiva u razmeni sa kojom se i sama umnoava. Tamo gde se istorija
jo uvek obre kao istorija smrti, tamo ona ne ulazi. Suprotstavljanje (opozicija), hijerarhizovana
razmena, borba za gazdovanje koja se ne svrava bar sa jednom smru (smru gospodara roba, ili
dva ne-gospodara = dve smrti). Sve to proizilazi iz vremena u kome su vladale falocentrine
vrednosti: a to to postoji jo neka sadanjost ne spreava enu da ona negde drugde zapone
istoriju ivota. Negde drugde, gde ona daje. Ona "ne zna" ta daje i ne meri ga; ali ona ne daje niti
razmenjuje ono to nema. Ona daje i vie: nemajui uverenje da e zauzvrat stii makar i
nepredviena zahvalnost. Ona prua ivot, misao, promenu. Takva "ekonomija", ona vie ne moe
da se opisuje u okvirima ekonomije. Tamo gde ona voli, svi koncepti starog upravljanja su
prevazieni. U njima ona ne nalazi, manje vie svesno raunajui, svoju raunicu, ve svoje razlike.
Ja sam za tebe ono to ti eli u trenutku dok me gleda onakvu kakvu me nikada do sada nisi

videla: svakog trenutka nova. Kada piem, sve ono o emu ni ne znam da moemo da budemo u
meni se ispisuje, nema izuzea, nema predvianja, i sve to emo biti nas poziva ka neumornoj,
zagluujuoj, nepomirljivoj potrazi za ljubavlju. Nikada jedni/e drugima neemo nedostajati.

Prevela s francuskog: Sanja Milutinovi Bojani

Izvorno: "Le Rire de la Meduse", L'Arc 61 ("Simone de Beavoir et la lutte Des femmes"), 39-54 str.
Pretampano u Maite Albistur et Daniel Armogathe (ured.), Le grief des femmes, Vol. 2,
"Anthologie de textes feminists du Second Empire a nos jours", Hier & Demain, 1978, 307-313 str.