Riard Bah

IZVAN SEBE

Otkrie Saunders-Viksena
Ilustracije K. 0. Ekland
Naslov originala
Richard Bach
OUT OF MY MIND
The Discovery of Saundcrs-Vixen

Prevela Helena Akovi Novakovi

zahvaljujemo se prof. Zlatku Petroviu
sa Instituta za vazduhoplovstvo,
na konsultacijama prilikom prevoenja knjige

Problem su bila vrata. Nisu htela da stoje otvorena.

Na Pajper Kabu, vrata su sainjena od dva dela - jednog
irokog trapezoida za gornju polovinu, sa prozorom od
pleksiglasa, i drugog za donju, pokrivenog utom tkaninom kao i
ostatak aviona. Donja polovina sasvim fino funkcionie ; im se
otvori pada pravo nadole, gde ostaje usled sopstvene teine.
Gornja polovina, meutim, odskae navie pa je tu i jedna
mala, slabana reza koja vrata dri otvorenim dok pilot ili putnik
ulaze ili izlaze iz kabine. Rezom se vrata dre otvorena tokom
kretanja po pisti i uzletanja.
Pogled iz Kaba kroz otvorena vrata je iroki trodimenzionalni
tehnikolor sa stereo zvukom, travom i vrhovima drvea koji
padaju nadole i srcem koje se vrtoglavo penje nagore. Vetar
naveliko iba. Dvadesetosmica se strmoglavce sputa niz
planinsku padinu, a umesto krova fali joj jedna strana. Onda vas
vetar zapljusne... To je ono zbog ega ljudi kao ja vole da izvode
vratolomije sa avionima.
Osim to se ta gornja polovina vrata freskom zatvara. Kada
letim makar malo bre od sto trideset kilometara na sat, pritisak
vetra nadvladava rezu i bam! eto me u poluzatvorenoj kabini,
odseen od moje vazdune struje. Uznemiravajue, uznemiravajue.
Razmiljao sam o tome danima nakon susreta sa tim
problemom. Prosto me je progonio.
Na poslu, dok sam pokuavao da piem, slika te reze bi se
pojavila i lagano okretala u prostoru izmeu mojih oiju i

kompjuterskog ekrana. Vea reza istog tipa ne bi odgovarala.

Jaina vetra se poveava srazmerno kvadratu brzine, to sam znao.
Vrata bi se zalupila pri sto etrdeset umesto sto trideset kilometara na sat.
Da uklonim vrata? Ne, razmiljao sam. Ponekad, zimi, na
kii... Ne elim da mi ta strana vrata bude zauvek otvorena.
Kukica, kukica za iber vrata. Na avionu? Na ta da je
zakaim, na platno na krilu?
Tumaram izmeu rafova radnje koja prodaje delove, a ta
slika tumara sa mnom. Ni magneti, ni krauni, ni prozorske brave.
Nita ne bi pomoglo. Nije bilo naina da privrstim rezu za krilo.
Slika je nestala tek kada sam otiao na spavanje.
Rano sledeeg jutra, dok se nisam jo ni razbudio, slika te
reze je opet doplovila. Zastenjao sam kada sam je video. Zar e i
danas da me proganja, da mi se ruga zbog moje mehaniarske
nesposobnosti?
Kada sam je meutim ponovo pogledao, i to pogledao
paljivo, reza nije bila ona ista od prethodnog dana. Uopte nije
bila ista. Bila je privrena za krilo uz pomo dva neto
izmenjena dugaka rafa, a oni nisu bili urafljeni u platno nego u
aluminijumsko rebro ispod tkanine. Tu ima dosta povrine koja
moe da poslui kao podloga za jedan drugaiji model reze, one
koja se nameta preko samog okvira vrata, otvara se i zatvara
samo na dodir, a ipak dobro dri.
Ta slika je na ranom jutarnjem svetlu lebdela dovoljno dugo
da je shvatim, a onda je nestala. Ni prizora u vazduhu, ni
problema da me poniava, niega. Samo prazan prostor.
Nije me trebalo podsticati. Zgrabio sam notes sa nonog

stoia, na brzinu pribeleio ovo novo reenje. Da li e da upali?

Naravno da e da upali! Zato nije fabrika Pajper Kabova smislila
ovakvu rezu 1939?
Za samo nekoliko sati zavrio sam sa montiranjem, rezu sam
paljivo izbuio na dva mesta da ne otetim mesing, rafove
zasekao na dva mesta i vrsto ih pritegao rafcigerom na
odreeno mesto na krilu.
Izvukao sam avion iz hangara, podigao ga u vazduh,
sunovratio se pri brzini od 220 km na as. Vrata se nisu ni
pomerila, vrsta kao i samo krilo.
Nisam nestruan, ja sam tata-mata za probleme. Jedva ekam
da se parkiram pored prvog sledeeg Kaba na koji naiem, da
bacim pogled na njegovu rezu, proaputam teta..." pilotu koji
e vie nego dobro znati ta mislim pod tim teta", koji bi dao
sve na svetu, dao bi i svoje najbolje rukavice za letenje za rezu
koja stoji otvorena do pola.
I tu se pria zavravala. Vremenom se konkretno oseanje
sree zbog moje reze stopilo u jedno opte oseanje sree, i kada
bih danas po seanju mogao da nacrtam rezu, verovatno ne bih
umeo.

Meutim, nepunih mesec dana kasnije, desilo se ponovo.

Izgleda da nisam bio dobro zatvorio poklopac za ulje na
Kabovom motoru, te jednog dana letei visoko iznad ume,
iznenada uleteh u vazdunu struju koja je ila nanie, i avion otro
poskoi. U istom trenutku primetih kanarinca kako prolee pored
otvorenih vrata aviona.

udno," rekoh naglas, osvrui se na utu takicu koja mi se

gubila sa vidika. Zato bi kanarinac leteo ovako visoko, i to nad
ovako pustim mestom?" Na kraju sam zakljuio da to mora da je
bio neki odbegli kanarinac, najzad slobodan, koji je u istom
oduevljenju neobino snano mlatarao krilima.

Nakon nekoliko minuta primetih nekoliko kapljica ulja na

potpornoj ipci krila odmah pored otvorenih vrata. A onda jo
vie kapljica. Potom i ulje na desnoj strani vetrobrana, pa ulje
koje je u mlazu curilo niz avion.
Naao sam se u udu, skreui ka irokom nisko pokoenom
polju. Jesmo li presekli dovod ulja? ta se deava?
A onda mi je svanulo. Nije to bio kanarinac, iznad ume, to je
bio moj poklopac za ulje! To je bio moj poklppac obojen u
kanarinsko utu, a ovo je moje ulje iz motora koje vazduh usisava
iz mog otvorenog rezervoara! Bilo je vreme da sletim.
Te veeri. Poklopac za ulje okree se u vazduhu, izmeu

mene i ekrana mog kompjutera. Kako da bude siguran, Riarde,

da vie nikada nee izgubiti taj poklopac? Prilikom nekog
budueg leta nee dovoljno pritegnuti mera nivoa ulja, videe
opet kanarinca i proaputati - O, ne...
Ne mogu da stavim rezu na njega, ni da ga zavrnem
rafcigerom koji e, znajui mene, verovatno zavriti u
rezervoaru. Mora da postoji neki nain da ga uvrstim ... Ali
napravljen je tako da se samo vrsto zategne. A znam da u
jednog dana zaboraviti da to uinim. Kako da spreim poklopac
da se ne odvrne, da se ne upusti u taj poslednji samostalni let,
solo?
Probudio sam se rano, pre jutarnjeg svetla, i zatekao
magloviti prizor kako, kao i prethodne noi, bez reenja pluta
preda mnom. Pa ipak sam paljivo posmatrao, ne razmiljajui ni
o emu. Samo sam posmatrao. Strpljivo.
A onda se dogodi neto neobino. Vazduh se zakomeao,
prizor se raspao i pojavio se drugaiji poklopac za ulje. I dok sam
posmatrao, u deliu sekunde, ugledao sam oblik iza predmeta,
jedno ljupko lice koje se nakratko pojavilo kao to kroz pijunku
nakratko bacimo pogled kada nam donose potu. Lice donosioca
pote.
Gotovo istovremeno i njenim licem bijesnu iznenaenje, i to
u trenutku kada su njene oi susrele moje; dah joj zastade, i nje
nestade.
Levo od mene okretao se i svetlucao u vazduhu poklopac za
ulje sa orikaenim kaiiem, konim kao kod pertli na izmama.
Jedan kraj kaia bio je privren za poklopac malenom icom,
drugi kraj bio je privezan za bravu na poklopcu motora, odmah is-

pod njegovog zadnjeg desnog cilindra. Sa zavrtnjem na svom

mestu, shvatio sam, nije bilo anse da ta sklopka odlepra. Moda
bi mogao da je otrgne kakav tornado, ali samo a sluaju da odvali
i celu prednju polovinu Kaba.
Jednostavna, konana, oigledna montaa.
Do veeri sam bio u radionici, izbuio sa strane na poklopcu
malenu rupu za icu, umetnuo icu koja e drati kaii, privrstio
kaii za bravu, i namestio sve to na Kaba. Bilo je savreno. ak i
kada sam odvrnuo poklopac i jako ga cimnuo da bih ga skinuo sa
rezervoara, nije skliznuo vie od par centimetara od otvora, a
mera je i dalje bio u dolivnoj cevi, kaii nije popustio. To je to!
Nema vie kanarinaca!
Vraajui se te veeri kui, utonuo sam u misli. Zbog ega
koni kaii?, razmiljao sam. Zato ne elina ica? Danas svi
ivi u avijaciji koriste elinu icu, zato se ideja pojavila u
obliku konog kaiia?
Dok sam pokuavao da odgovorim na to pitanje, vraajui se
u mislima na trenutak kada se reenje pojavilo, opet sam ugledao
ono ljupko iz-delia-sekunde lice, sa drvenom olovkom leerno
zavuenom u smeu kosu, lice sa dubokim iznenaenjem u smeim oima u trenutku kada su susrele moje. I trenutni nestanak,
odmah nakon toga.
Neko je mojim glasom izgovorio reci kada sam zastao na
stazi priseajui se. Ko? Je bio? To?"
Zatvorio sam usta, ali pitanje nije prestajalo. Kako bih mogao
da zaboravim te oi? Nije to bila samo jutarnja vizija koja je
reavala moje avionske probleme, bila je tu i neka ena! Ne
morate biti kvantni fiziar da biste zamislili problem sa kojim sam

se rvao te noi, i sledeeg dana, i jo jednog nakon njega. Samo

zato to se neto deava u deliu sekunde ne mora da znai da se
uopte nije ni desilo, kao to e vam rei svaki glineni golub.
A ja sam tim jednim pogotkom bio raznesen u gomilu
komada. Nije tu bilo nikakve greke. Mi ne uspevamo da
primetimo sluajne objekte onda kada su nam izloeni na manje
od pola sekunde, to sam znao. Geometrijske objekte, na manje od
petnaestine sekunde. Ali nae opaanje neijeg osmeha e ostati i
iz bljeska kratkotrajnog koliko i hiljaditi deo sekunde, toliko je
na um osetljiv na prizor ljudskog lika.
Sledeeg poslepodneva leteo sam Kabom, i mora da je,
gledano sa tla, to bio jedan lenji prizor, jedan mali avion koji se
lagano okree, limun utih krila koja se odmaraju na vetru, uz
jedva ujan apat motora.
Za mene tu nije bilo niega lenjog. Ovim bih avionom mogao
leteti bilo kuda po svetu, tako sam razmiljao. Sa naroitim,
velikim rezervoarima za gorivo, nema mesta na planeti do koga
Pajper Kab ne bi stigao. Ali gde da odletim ne bih li naao osobu
koja mi je predala ono jednostavno reenje?
Smanjio sam broj obrtaja motora za par stotina, do nultog
potiska, tako da se propeler okretao taman toliko brzo da avion
povue svoju sopstvenu teinu. Pri ovolikoj snazi, Kab je postao
suncem okupani glajder, kajak od devet metara koji noen strujom
plovi po nebu. Peo se i neno padao na talasima vazduha koji mu
je prolazio ispod krila. Ako je moj ljupki kurir negde postojao,
zato ga nisam video prilikom reavanja prvog problema, zato mi
nije poslala rezu za vrata, posebnom poiljkom? Namrtio sam se,
pokuavajui da se dosetim.

Kada sam ugledao rezu, nije bilo ni pomisli o kurim. Samo

poruka, elegantno reenje za problem koji sara drao u glavi.
ekao me je da otvorim oi od sna i primetim ga.
Kab se okretao, meko i lagano kao morska ptica, iznad njiva
karirano zlatnih pri poslepodnevnom suncu. Uz predenje svog
malog motora, podigao se hiljadu petsto metara na naletu toplog
vazduha, proleteo kroz njega, nevidljivim tragom uznemirio
vazduh iza sebe, neno zaorao kroz hladniju vazdunu udolinu
koja je usledila.
Bio je to lep dan za jedrenje. Duhom sam bio negde drugde.
Naravno. Prvi put je nisam video zato to je ve bila dola i
otila, kurir je ostavio svoj paket i produio dalje. Drugi put,
meutim, muterija je oekivala isporuku, ja sam je iekivao.
Ako ekamo dovoljno dugo kraj svojih potanskih sanduia,
razmiljao sam, zar treba da budemo iznenaeni kada donosilac
najzad iskrsne?
To je sasvim imalo smisla, problem je bio reen. Ona je bila
taj donosilac, i zato sam je ugledao.
Odgovori, naravno, nisu nita reili. Tajna vie nije bila u
tome kako da dobijem ideje da bih popravio svoj avion. Tajna se
pokazala dubokom kao samo nebo: odakle su te ideje pristizale?
Nekada davno nauio sam da postoji razlog za to to su stvari
takve kakve su. Mrvica na naem stolu nije samo podseanje na
kola koji smo pojeli ovog jutra, ona je tu zato to smo mi
odabrali da je ne pomeramo. Izuzetaka nema. Sve ima svoj
razlog, i najsitniji detalj ukazuje nam na neto.
Sa visinom, doslovce, dolazi perspektiva. Kabina malog
aviona, onog trenutka kada postane dom, savreno je visoko

gnezdo u kome se reavaju problemi.

Iznenaenje u njenim oima. Ako je ona donosilac, zato bi
bila iznenaena kada naleti na adresata koji je iekuje?
Kab je plovio oko majunog oblaka. Kasnije ovog
popodneva, maleno paperje e postati din: masivan, zlokoban.
Za sada je to razigrana paperjasta ovca, koja se zalee na moja
krila.
Bila bi iznenaena ako se to nikada ranije nije deavalo,
pomislio sam. Ona oekuje da njene muterije spavaju dok se
predaje poiljka. Kada je jedan od hiljadu njih budan kao sova, i
netremice gleda u nju dok pristie, naravno da je iznenaena.
Olovka u njenoj kosi. Da sam ja ona, zato bih drao olovki:
na tom mestu?
Zato io koristim olovku gotovo svakog minuta tokom dana.
Zbog toga to je toliko esto upotrebljavam, da bi bilo gubljenje
vremena da svaki as poseem nadole i podiem je sa radnog
stola.
Ali... zato mi je toliko potrebna olovka?
Tamo u daljini, oko kilometar od mene, jedna Cesna za
treniranje. Zaljuljah Kabova krila: Zdravo, vidim te. Na moje
iznenaenje, Cesnina krila se zaljuljae u otpozdrav. To je stari
avijatiarski obiaj, do koga danas retko ko dri.
Zato mi je olovka potrebna toliko esto da je drim
zavuenu u kosu? Zato to vuem mnogo linija po papiru. Zato
to crtam, sve vreme.
Zato to sam konstruktor. Delova. Za avione!
Ne moe biti. Konstruktori ne koriste olovke. Oni koriste
kompjutere. Prave skice uz pomo programa za nacrte na

kompjuteru, uz mia i ekran. Ako ne upotrebljavate CAD*

(Computer

Assisted Design, kompjuterski softver za dizajn),

niste dizajner,

napredak vas je pregazio.

Do ovog trenutka su naleti u vazdunom okeanu, usled

zagrevanja tla, postali vei. S vremena na vreme bi se talas
rastue vreline raspukao Kabu ispred nosa uz podrhtavanje i trzaj,
rasprskavajui mlaz kapljica tri metra unaokolo.
Njena kosa, razmiljao sam, skupljena u smeu okruglu
punu i uhvaena ukosnicama na zatiljku, ona to ne radi da bi
izgledala staromodno. Ona je sva predana poslu, ova osoba, ne
pretvara se da je ono to nije. Postoji razlog...
Ponovo sam oivljavao taj trenutak. Koji tu jo detalji
postoje? ta sam propustio? Njena usta su se malo otvorila, usled

iznenaenja. Beli okovratnik, uredno zakopan, tamni ovalni bro

oivien srebrom ispod njenog vrata. Drvena olovka, neobojena,
bez gumice, spremna za upotrebu. uto svetio u pozadini, boja
suneve svetlosti na drvetu. I nita vie. Ljupke oi.
To to sam bio ugledao nije bila kockasta, bljetavo bela
prostorija nekog CAD odeljka u okviru neke velike firme. Bilo je
to gotovo kao da... Zato bi otresita konstruktorka sva posveena
poslu koristila olovku toliko esto da bi je drala...
Koristila bi olovku, mudrovao sam, zato to nije imala
kompjuter.
Zato ne bi imala kompjuter? Postoji razlog za sve. Zbog
ega utirkani okovratnik, i taj bro, zbog ega bi elela da se
oblai toliko razliito od ostalih? Zbog ega uta svetlost?
U lenjom Kabu, kilometar nad zemljom, uspravih se kao
strela.
Moja konstruktorka nema CAD zato to CAD jo uvek nije
izmiljen. Nosi staromodnu odeu ne da bi se razlikovala od ljudi
oko sebe, nego da bi bila istovetna sa njima! Ona izgleda kao
draga jueranjica zbog toga to potie iz drugog vremena!
Odjednom je moja mala plovidba po vazduhu bila zavrena.
Smanjio sam dovod goriva, okrenuo Kaba naglavce i poeo da
padam kao padobranac, pravo ka zemlji. Morao sam da se vratim
na zemlju, da otresem maglovitu onostranost ovog leta. Morao
sam da otkrijem da li je ono to sam saznao ikako mogla biti
istina.

Ko god da je rekao ,Zadovoljstvo je putovati, a ne stii', nije

se nalazio na putovanju ka onoj strani vremena.

Nedelju dana nakon mog leta u Kabu, nisam bio ni za pedalj
blie mestu sa kojeg su stizale moje vizije avionskih delova. Niti
sam vie ugledao lice onog ljupkog glasnika.
To to sam bio radoznao, to to sam eleo da provirim u njen
svet bio je moj problem, tako mi je izgleda ona poruivala; ni
najmanje nije bila voljna da mi pomogne u naumu na koji je njen
poslodavac nije ovlastio. Kada bi se raunali dokazi koje sam
uspeo da prikupim za tih nedelju dana mog vetog planiranja da joj
izmamim makar jednu re, ona kao da nije ni postojala.
S veeri bih se sklupao na leaju ispred mog malog kamina, i
buljio u plamen vatre. Kada bih napola zatvorio oi, izgledalo je
kao da svetlost titra i na nekom drugom mestu, u sobi sa konim
stolicama visokih naslona, poreanim ukrug. Te stolice nisam
mogao da vidim ali sam mogao da ih osetim, oseao sam i druge
ljude u toj sobi, neki nerazgovetni amor glasova, oseao sam
nekoga kako prolazi pored, ne tako daleko od mene ali ipak me ne
primeuje. Video sam jedino vatru, i seni u sobi koja nije bila
moja.
Protresao sam glavom i vizija se, onako krhka, raspala.
Nakon nekog vremena mi je sinulo. Da bih je domamio opet
ovamo, sve to mi je potrebno jeste da joj ponudim neki problem
koji treba reiti! A kada se pojavi sa njegovim reenjem, ja u biti
tu da joj kaem da prieka.
Odmah sam se dao na skiciranje novih podmetaa za tokove.
Moda bi mi bilo potrebno neto to se iz spakovanog stanja
prilikom leta, rasklapa u konstrukciju koja e drati Kaba dovoljno
vrsto i na oluji? Zamislio sam neke bezvezne podmetae, zadrao

ih malo u mislima pre padanja u san. Bacio sam mamac.

Nita. Dolo je i jutarnje svetio, iste bezvezne trice su jo uvek
bile tu. Odbacio sam ih. Sledee veeri, zamolio sam je da mi
pomogne da osmislim neto to e kiu drati podalje od rezervoara
za gorivo, neto osim prevrnute konzerve paradajz pirea. Moda
neto od obraenog aluminijuma?
Tiina. Bez odgovora. Na moje kobajagi probleme, na skice
podmetaa za tokove gde bi najbolje posluile drvene cepanice,
na poklopce za gorivo na avionu koji gotovo uvek stoji u hangaru, na
nedovrene sklopove ija je prava svrha bila da je namame da se
pojavi, ona je ostajala nema. Sve je ujutru lebdelo preda mnom kao
i prethodne veeri, obini mamci za koje nisam mario osim ukoliko
mi jo jednom dozvole da vidim njene oi. Te dve nedelje
ukazivale su mi na to da bi moje lukavstvo moglo godinama ostati
bez odgovora i to me je jedilo, u tihi sumrak sam se izvinjavao
zbog moje stranputice. Moju sam elju da je jo jednom vidim
ogrnuo platom prevare. ta sam oekivao od takve obmane, da e
se ona puna poverenja pojaviti ak s one strane vremena i rei mi
zdravo?
Mesec dana nakon tog dogaaja i dalje sam tokom veeri zurio
u vatru, sa starim satom na kaminu otkucaj po otkucaj
rekonstruisao ono to se desilo. Ti nacrti su stigli odnekud, svaki
od njih se ovoga trenutka nalazio na mom sreno trodimenzionalnom Pajperu J-3C, ostavljenom 1998. godini; da prezimi u
hangaru.
Ja ih nisam sam izmislio, dok sam odlazio na spavanje nisam
imao ni pojma kako da reim te probleme. Nije to bilo ni
hologramsko egaenje komije koji u zoru cilja na mene tajnim

laserskim projektorom. Nisu to bile halucinacije. Bili su jednostavni, ali i ingeniozni... radni nacrti koji su reavali stvarne
probleme.
Pri tome, razmiljao sam, oni u sebi nisu sadravali nijednu od
zamki sadanjice. Nema tu egzotinih materijala niti procesa, nema
suptilnih upozorenja o pouzdanosti proizvoda niti iega to bi ukazivalo na to da vam je potrebna nekakva kompjuterska baza
podataka za mehaniku koja vas zbunjuje
Njeno lice me je proganjalo. Pribrano, poslovno, toliko u
potpunosti skoncentrisano na rad, na to da dobro obavi svoj posao,
da ju je jedan kratak pogled na mene kako je posmatram potpuno
pomeo, izbacio je iz koloseka.
Paljivo sam posmatrao plamen, senke koje poigravaju. Postoji
to mesto. Postoji ta soba, konkretna i topla i nepromenljiva u svom
svetu kao to je ova soba u mom. Nije to Ovde, to je Kada...
Vrlo dobro, Gejns, probaj ujutru ako eli. Uzmi Ef-ZedZed. Samo pazi da ga vrati u jednom komadu."
Nije to bilo glasno izreeno niti je to bio neko ko govori pored
mog leaja, ve me je prenuo svakodnevni prizvuk koje su te rei
imale u mojoj glavi, staklasta ivica te jednostavne reenice zasekla je
moju tiinu. Osetio sam kako me golica u zatiljku.
ta?" Kao da u, ako iznenadim taj glas kakvim uzvikom
posred mog zagrobno tihog prebivalita, zadobiti neki odgovor.
ta?"
Sat je nastavio svoj hod, paljivo odmeravajui vreme.
Onako sam u kui, nisam se brinuo da li me neko slua. ,,EfZed-Zed?"
Nije bilo odgovora.

Gejns?"
Tik, tak; tik, tak;
Je l' se ti to igra sa mnom?" Obuzeli su me enja i bes.
I, koja je to igra?"

Nekoliko nedelja kasnije, bilo mi je jasno. Neu reiti moj

test time to u udarati po njemu, pourivati ga ili preklinjati da
uradi ono to nee. Pojavilo se ozbiljno pitanje: da li je potraga za
jednom funkcionalnom rezom za vrata mogla sasvim da me
izludi? Pravi je orsokak, takva matarija. Otkud bih onda mogao
pouzdano da znam?
Potez je oajnika, u retkim trenucima kada mi stvari ne idu
ba najbolje od ruke, da odvlaim moju vreu za spavanje do
Kaba, pokreem motor, letim iznad horizonta ka zalasku sunca,
sleem na travnatu poljanu da prenoim. Potom posmatram nebo,
sluam glasove prijatelja koje ne uspevam da vidim.
Ponekad je jedini nain da pobedimo, ako se prepustimo. I u

predaji, spustio sam se na travu pod krilo mog malenog nebeskog

una, i postavio pitanje zvezdama.
Ako mi je sueno da shvatim ta mi se deava", aputao sam
ka Arkturusu, pokai mi ta treba da znam. Ne razumem koji je
moj sledei korak. Na tebi je. Ja se preputam."
Najlaganiji od svih povetaraca proaputao je odgovor, vetri
koji hiljadama godina uzdie kroz travu. Prepusti se."

Leim

te noi, tama je hladno ebe uukano oko mene,

diem lagano, lagano, i duboko. Opusti se. Odustani. To nije tvoja

misterija. Ti ne mora nita da reava. Ono to jeste, jeste. Tvoj
posao je; da bude tih. Tvoja misija; da bude miran.
Dubok udisaj; ekanje; lagan izdisaj. Dugo lagano ekanje.
Hladan vazduh unutra; ekanje; topao vazduh napolje. Moje
jedino zaduenje; jeste da postojim.
Taman vazduh se komea oko mene, kroz mene, no je
postala ja. Neobian oseaj podizanja, postajem laki i topim se u
istom trenutku, bezgranino teak, pravo u zemlju.
Dok sam posmatrao, jedva primeujui, scena je poela da
klizi oko mene, na nain na koji noni pogled klizi van prozora u
trenutku kada na voz poinje da se kree. Najslabiji apat
ubrzanja, neujan u mraku. Ne brini se, Riarde, razmiljao sam,
nema nikakve razlike. Dopusti. Prihvati. Toliko je umi-rujua
bila ta misao da nije bilo vano to se zidovi mog prostora
menjaju. Sve je bilo dobro.
Disao sam smireno, lagano, bezbrino, i evo ga nada mnom,
nean sjaj. Kada su se zidovi tiho umirili do potpunog

zaustavljanja, bio je ve dan.

Odmarao sam se na smaragdnoj travi, pod dubokim nebom.
Kab i no su nestali. Leao sam blizu staze na nekom uzvienju,
podseajui sebe: poiako, bez urbe, ima vremena. Tako da sam
se paljivo pridigao i seo, a onda ustao. U tom trenutku, iza mene
se pribliava udaljena grmljavina. Okrenuo sam se i pogledao.
Krov hangara je dugaak tanak luk, petnaest metara iznad
zemlje. Ispod luka, iroka traka prozorskih okana, stotina
prozorskih okana. Ispod prozora, ogromna vrata, devet metara
visoka. Ona grmljavina, potmula i jaka, bila je zvuk jednih od tih
masivnih vrata koja su se otvarala umotavajui se navie.
Posmatrao sam, nepokretan.
Glasovi u daljini, nerazgovetni. Smeh. Mukarci su nosili
bele kombinezone. To su mehaniari, pomislih, a onda se
ispraviti: oni su avio tehniari. Potmula tutnjava se nastavljala,
visoki crni pravougaonik unutranjosti se poveavao. Sada se
tutnjava zaustavila i vrata su stajala otvorena.
Neka ptica je zapevala u blizini, etiri iznenadne note
upravljene ka suncu, pesma koju nisam prepoznao.
Zatim se iz hangara pojavila letilica, mali otvoreni dvokrilac,
postepeno se izvlaio na svetlost dana. Srebrna boja, krila, boja
metala koji se Ijuspao sa struga. Trup pranjave mentol-zelene
boje, onda opet srebrna povrina bonog kormila i horizontalnog
dubinskog upravljaa. Vrh svakog krila vukao je po jedan monter,
a jedan je pri repu gurao podupira na koji je bila prislonjena
drljaa aviona. Njihove glasove nosio je povetarac, meutim razdaljina komea zvukove i nisam uspeo da razaberem ni re.
Aerodrome poznajem i volim, aerodromi su za mene oduvek

bili dom, ma gde se nalazili na planeti. Zato sam ni ne

razmiljajui poeo da hodam stazom prema hangaru.
Nije to ba Tomas-Mors Skaut, razmiljao sam. Moda je
Avro 504? Tu mainu nisam nikada video uivo, znao sam je
samo sa slika. Jesam li u Engleskoj?
Blago zatalasan predeo, oko hangara kvadrat travnate ledine,
irok oko kilometar i po. Nema pisti, nema prilaza. Nije to neka
velika vazduna luka. Samo malo uzletite.
Staza je skretala nadesno, a onda opet nalevo. Hangar je na
trenutak bio zaklonjen ivom ogradom koja je oiviavala stazu.
Osetio sam se nervoznim kada mi je nestao sa vidika, kao da u
se, ako izgubim taj kompas, spotai u mraku.
Ali nekoliko minuta kasnije ivica je ustupila mesto leji
briljivo zasaenog cvea, jagorevini, jaglici, kako bi to oni
odavde moda rekli.
Sada je, sa moje leve strane, hangar izgledao ogromno.
Suelice njemu nalazila se zgrada od drveta i kamena, a levo od
nje vozni park. I tu sam ponovo stao. Na ljunku se nalazilo
sedam motornih vozila. Nisam prepoznao ni jedno jedino. Mala,
veinom, etvrtasta, metali sjajni i metali bez sjaja. Automobili
nikada nisu bili moja strast, voleo bih da mogu bolje da ih
opiem. Ali ak sam i ja mogao da pogodim vreme iz koga su
poticali... vreme nakon 1910-te a pre 1930-te. Jedan nezgrapan
motocikl, a moda je to bio i motor, obojen u maslinasto zelenu,
odravao je ravnoteu na jednom krhkom nogaru.
Staza je ila oko voznog parka, nastavljala se kao poljuneni
plonik, pa se nastavila kratkim drvenim stepenicama, pa prela u
natkriven prilaz ka velikoj zgradi postavljenoj postrance u odnosu

na hangar. Znak u rezbarenom drvetu uz stepenice ka prilazu,

prve rei koje sam ugledao na ovom mestu:
FABRIKA AVIONA SAUNDERS-VIKSEN, LTD.

Zastao sam u podnoju stepenita, sa rukom na ogradi Znao

sam da mi je telo ostalo da sanjaritamo na travi, diui duboko
pod zvezdama. Znao sam da mogu da se prenem iz sna, kad god
to poelim. Znao sam da je sve to vidim plod moje mate. Ali
ima ve neko vreme kako ne verujem u tu frazu plod mate".
Uveren da je i inae sve to postoji u fizikom svetu samo mata
odevena u oblije realnog, nisam nameravao da se otrgnem sa
ovog mesta niti da ga tek tako odbacim kao nedovoljno mogue.
Ono je stvarno, i nestvarno, onoliko koliko i moj svet na javi,
razmiljao sam. Sve to mi je potrebno da saznam jeste da
ustanovim gde sam, i ta ovo mesto predstavlja?
Vrata su se otvorila na mestu gde se zavravao drveni prilaz,
ispod Saunders-Viksen znaka, pojavio se mladi nosei rolnu
ukastog papira. Znao sam da on ne moe da me vidi, poto
nisam pripadao njegovom vremenu. Ovo mesto sam video u

svojoj glavi, pri emu ni na koji nain nisam mogao da utiem na

njega.
Prouavao sam ga dok mi je prilazio. Nosio je odelo od tvida
sa jedva primetnim be prugama, belu koulju, uz vrat tamnu
kravatu sa nekom vrstom pomagala od zlatne ice koje je vrhove
kragne dralo sputenim. Na rukavu sakoa nalazilo se neto to je
liilo na mrlju od motornog ulja.
Svetle kose i vedrog dranja zvidukao je tiho, sa izrazom
lica priljenog kolarca koji se ui znanju. Nepomian, gledao
sam kako mi se pribliava, upijao sam svaki detalj. Dve olovke i
penkalo u njegovom depu. Previe je mlad da bi bio ef, razmiljao sam, moda je bio crta planova, ili nekakav inenjer?
Usporio je pri vrhu stepenita, gotovo je izgledalo kao da me vidi,
kao da osea moje prisustvo.
Neka vrsta intelektualca, pretpostavljao sam, ne provodi
mnogo vremena napolju. Razbaruena pojava, ne ba sasvim
pedantan u razmiljanju.
Umesto da proe kroz mene, on je stao i pogledao me pravo
u oi.
Dobro jutro", rekao je. Oprostite, molim Vas?"
Trgao sam se. Ja?"
Da. Mogu li da proem?"
Naravno! Svakako", rekao sam. Kako da ne. ao mi je..."
Hvala Vam."
Rolna papira se utei oeala o moj demper.
U sledeem trenutku, dok sam se oporavljao od iznenaenja,
iza mene se zaue udarac nogom i lupnjava motocikla koji
polazi, a kada sam se okrenuo, videh mladia kako stavlja par

naoara za motocikl. Ne kacigu, samo dobre stare naoari. Motor

je lenjo radio, isputajui iskrzani plavi dim. Neko vreme mladi
me je posmatrao bez ikakvog izraza na licu, vie sluajui zvuk
motora no obraajui panju na mene; onda je klimnuo glavom,
mahnuo rukom i uz prasak maine otiao svojim putem. Uskoro je
buka zamrla u iblju ive ograde te je opet bilo tiho.
Saunders-Viksen, razmiljao sam. Nikada nisam uo za tu
kompaniju, pa ipak evo je preda mnom.
Popeo sam se uz stepenice, oslukujui zvuk cipela po
drvenoj podlozi. Nimalo avetinjski, nimalo nevidljivo.
Iza vrata je kancelarijsko predsoblje, nizak pult, sto od
tamnog drveta, devojka koja stoji uz ormari sa dokumentacijom
i koja se okrenula ka meni kada sam uao.
Dobro jutro, gospodine", rekla je. Dobrodoli u SaundersViksen."
Bila je obuena slino eni iz moje vidovnjake potanske
slube. Duga tamna suknja, bela bluza sa mnogo dugmadi,
mnogo gustih falti, mala kameja od korala uz njen vrat.
Tamnoplava kosa, vrsto podignuta u pundu.
Dobro jutro." Smeio sam se. Vi me oekujete? Vi znate
ko sam ja?"
Dozvolite da pogodim", rekla je glumei ozbiljnost. Vi ste
konstruktor aviona? Trebalo Vam je dosta vremena da nas
pronaete? I sada jeste? Voleli biste da posetite postrojenje?"
Morao sam da se nasmejem. Nisam prvi?"
Pritisnula je dugme. Gospodine Deree Hotorne", rekla je,
imate posetioca kod glavnog pulta."
Zatim je podigla pogled. Nipoto niste prvi, gospodine.

Teko nas je nai, ali nije nemogue."

Napolju se zauo priguen prasak motora koji kree punom
brzinom, potom tiina, a onda opet puna brzina. Rotacioni motor,
to sara znao. Pokrenuli su Avro. Znai ovo bi mogla da bude...
1918?
Otvorila su se vrata iza pulta, uao je neki mladi. Tamne
kose, irokog lica otvorenog izraza, lice nekoga ko nema ta da
krije.
Bio je obuen u tvid, sa belom svilenom earpom,
avijatiarskom jaknom od koe, i uavi ugledao je mene kako
oslukujem onaj zvuk. To je Morton, kada se upali motor. Stara
maina. Ili radi do maksimuma ili ne radi uopte."
Njegov stisak ruke bio je vrst. Godine provedene na
sklapanju maina, pomislih. Riard Bah", rekao sam.
Derek Hotorn, iz Saunders-Viksena, Vama na usluzi. Jeste li
nas ve poseivali ranije?" Bacio je pogled ka devojci za pultom
koja odmahnu glavom, jedno tiho ne.
Vi ste u paraleli 1923. godine, naravno." Znao je da mi ta
informacija nije bila poznata, uoio je moje pitanje. Nije to vaa
prolost, nego tee uporedo sa vaim vremenom. Zvui
komplikovano ali zapravo nije."
Derek Hotora podie koni kaput sa iviluka pokraj vrata, i
predade ga meni. Pretpostavljam da e Vam ovo biti potrebno.
Ve je pomalo zahladnelo."
U mati je sve mogue, razmiljao sam. Meutim ovo je bilo
prvi put da su moje matarije izmatale mene.
Prihvatio sam kaput, na unutranjosti okovratnika bilo je
uiveno zlatnim slovima:

OVU JAKNU NOSIMO SA ZAHVALNIM SEANJEM NA

DRAGU IVOTINJU KOJA JE DALA SVOJ OVOZEMALJSKI
IVOT DA ZATITI PILOTA OD VETRA I HLADNOE.
Pogledao sam ga. Klimnuo je glavom, bez osmeha.
Bez osmeha, a u znak tihe zahvalnosti kravi koju nikada
nisam ni upoznao, navukao sam jaknu.
Hotorn je otvorio vrata prijemnog odeljenja ka dugakom
hodniku koji je vodio do hangara, hodniku obloenom tamnim
drvetom po kome su visile slike aviona. Kladim se da elite da
vidite nae maine."
Voleo bih. Ali mogu li da postavim pitanje?"
Svakako. Moda na prvi pogled delujemo pomalo
tajanstveno. Ali nismo takvi."
Proli smo pokraj velikog broja vrata dalje niz hodnik:
Prodaja, Marketing, Raunovodstvo, Motori i sistemi, Dizajn
aviona, CAD. U trenutku kada smo prolazili pored poslednjih
vrata ona su se otvorila, i tamo je, podiui pogled, olovke
zadenute u kosu, oiju tamnih kao no, bilo lice - koje sam
ugledao iz drugog vremena.
O!", rekla je.
Toga trenutka, svet je nestao.

Kao da sam pao sa krova, prenuo sam se na pokoenom

polju, pod zvezdama koje su svetlucale iznad Kabovog krila. No
je bila hladna kao elik.
,,Aj!" uzviknuo sam, sav klupko osujeenosti. Uf!"
Zgrabio sam baterijsku lampu i dnevnik, odgurnuo hladnou,

zapisao sve to sam video i uo: jutro u Engleskoj, hangare

avionske kompanije Saunders-Viksen, vozni park, zgradu, sto,
pult, devojku sa prijemnice, Dereka Hotorna, svaki detalj. Lice
koje je razvejalo svet. Drhtao sam, izvukao ruku iz vree za
spavanje i posegao za pokrivkom za Kabov motor te je obmotao
oko sebe.
Bilo je to vie nego prijatno seanje, to vreme, to lice, te sam
pourio da se vratim svom matanju.
Ali iako sam se pod pokrivkom postepeno zagrevao, sve to
sam uspeo da pronaem u svom umu bila su pitanja. ta je
Saunders-Viksen? Zato postoji? ta ima da mi kae? Ko je ta
ena? Kako da se vratim tamo?
Pitanja, tokom itavog svitanja. Odgovora nije bilo.

On je to tako rekao kao da se samo po sebi podrazumeva, pa

sam se ja pretvarao da se to samo po sebi podrazumevalo. Postoji
dimenzija, koja luta paralelno sa naom, i u kojoj je jo uvek
nekakva 1923.
U toj dimenziji postoje hangari i kancelarije, motocikli i
automobili, ljudi koji zarauju za ivot tako to rade na avionima:
konstruiu ih, sklapaju, putaju u rad, prodaju i servisiraju. Tamo
bez sumnje postoje i farme, sela i gradovi, ali sve to sam ja sa
sigurnou mogao da zamislim bile su prostorije Saunders-Viksen
avio kompanije i ljude koji u njoj rade.
Bilo je tu interesantnih razlika. To nije bila naa 1923.
godina. enina odea, na primer, bila je vie naa 1890. nego
dvadesete godine dvadesetog veka. Pa ipak su njihova svest i

njihovo tiho zadovoljstvo to ive u svetu paralelnom sa naim

bili znatno napredniji od mojih, kada su u pitanju takve ideje.
Zavrio sam sa pisanjem. Sa Kabom opet u hangaru i kiom
koja lupka po krovu, jo jednom sam. zurio u vatru iz udobnosti
svoga leaja, mesta sa kojeg se nisam satima pomerao. Nije bilo
kompjutera, u to sam bio siguran. Pa ipak su vrata iza kojih se ona
pojavila bila obeleena sa CAD, crnim slovima na talasastom
staklu. Zbunjujue.
Moraemo da prestanemo sa ovakvim, susretima. Nasmeio
sam se, jer ona se uvek trzala kada bi shvatila da je posmatram.
U glavi su mi odzvanjale rei: Teko nas je nai, ali nije
nemogue."
I dragi su tamo odlazili. Toliko drugih da su nas nazivali
klijentima, i nisu bili ni iznenaeni ni uplaeni kada im se
pojavimo u kancelariji.
Klijenti? Muterije? Devojka je pretpostavila da sam ja
konstruktor. Zato bi avio kompanija iz paralelnog vremena imala
za klijente dizajnere iz naeg vremena?
Suzio sam oi gledajui u vatru. Dri se jednostavnog,
Riarde. Proste logike.
Zato to prua izvesne usluge konstruktorima.
Kakve bi usluge...? Plamen vatre je utihnuo. Kako je
Saunders-Viksen pomogao meni?
Zaustavio sam dah. Pa ona reenja, naravno! Svaki put kada
bih se zapetljao oko nekog problema na Kabu - reza za vrata,
poklopac za ulje - probudio bih se ujutru sa ve gotovim
reenjem!
Saunders-Viksen se, nekako, bavio... ime?

Vidovnjakom komunikacijom? Pojaivaima intuicije?

Prodorima u dizajnu? Saunders-Viksen nudi revolucionarna
dostignua avio dizajnerima koji se zaglave na nekom problemu?
Izgradili su itavu kompaniju u alternativnom vremenu.da bi
mene snabdeli rezom za vrata?
Nekako mi se to nije inilo dovoljno razumnim, i najzad sam
odustao. ta je imalo veze? Fascinacija se sada sastojala u tome
da se vratim nazad, da istraim ta bi ta kompanija mogla da
bude, i moda da upoznam um koji se nalazio iza onog lica koje
me je tako oaralo, one ene u CAD-u.
Teko je pronai, nije nemogue. Vatra se postepeno
pretvorila u ugalj. Po ko zna koji put u svom ivotu, zateen sam
saznanjem koliko je vano da sebi ne oteavamo stvari.
Riarde, razmiljao sam kao to ovek razmilja sa
estogodinjakom, kako si proli put pronaao to mesto?
Pa, leao sam pod Kabovim krilom i zamiljao kako plutam
ka nekom drugom vremenu...
A kako, razmiljao sam strpljivo, misli da bi tamo mogao da
se vrati?
Tako to bih leao pod krilom...
Strpljivo: Da li ti je potreban Kab? Da li je neophodno da
krilo bude fiziki prisutno?
Tako to bih se udobno smestio, razmiljao sam, tako to bih
zatvorio oi i zamiljao... Moje unutranje odraslo Ja vie nije
moralo da me podstie.
Smestio sam se na leaj. Jedan lagan, dubok uzdah da bih
opustio telo. Jedan lagan, dubok uzdah da bih opustio svoj um,
oistio njegov ekran od svih misli.

Jedan lagan, dubok uzdah da bih se setio gde sam bio... Vatre
nestade.
Hej, jeste li jo uvek tu?" Derek Hotorn prui ruku da bi me
uhvatio za rame. Pomalo se tresete."
Odmahnuo sam glavom. Dobro sam, hvala Vam", rekao
sam. Dobro mi je."
ena me je meko gledala svojim tamnim oima. Postaje
lake nakon malo prakse", rekla je.
Hotorn ju je posmatrao, posmatrao je mene. Gospoice
Bristol, dozvolite mi to zadovoljstvo da Vam predstavim
gospodina Riarda Baha."
Laura", rekla je, pruajui ruku.
Hotom se gotovo zagrcnuo zbog nae neposrednosti.
Ve smo se sreli", dodala je, uz osmeh zbog njegovog
zaprepaenja.
Jesmo", rekoh.
Nije bila visoka, vrh glave joj je dosezao do mojih ramena,
digla je lice ka meni, sa osmehom. Nije ni izbliza izgledala tako
poslovno kao u onom bljesku naeg ranijeg susreta.
Vaa reza za vrata", zapoela je. Da li radi?"
Da! Savreno radi."
Verovatno neete poeleti da pravite okrete u vazduhu dok
su Vam vrata otvorena", rekla je. Pri velikoj brzini, vetar bi
mogao da savije prozorski okvir."
Ali reza nee popustiti, zar ne?"
Pogledala me je smireno. Reza nee popustiti."
Hotorn proisti grlo. Spremao sam se da naeg gosta
povedem u obilazak..." Koliko sam mogao da procenim, on je bio

potpuno zateen okantnom bliskou koja se oitovala u tome

to mi je gospoica Bristol rekla svoje krteno ime.
eleo sam da ovaj trenutak potraje. Zato koa, za poklopac
za ulje? Je li to Va dizajn?"
Ako je dizajn prava re", rekla je. Predloila sam kou zato
to je lake namestiti je, jeftinija je od elinog kabla, nema
zamora materijala, moe se zameniti na otvorenom polju, bilo
gde, ne zahteva poseban alat za nametanje, nee joj se praviti
otre ivice od krzanja. inila se kao najjednostavnije reenje za
Va problem, a verovatno i najpraktinije." Zastala je na trenutak.
Naravno..."
Naravno ta, gospoice Bristol?" upitao sam.
Namrtila se, zbunjena. Naravno, mogli biste i da zategnete
poklopac, pre nego to poletite."
Ako se to desilo jednom", rekao sam joj, ,,desie se ponovo.
Radije u zadrati poklopac ovakav kakav je, hvala lepo."
Samo izvolite." A onda opet osmeh, zadovoljan zbog toga
to mi se dopao njen dizajn. Nagnula se ka meni, gotovo je
aputala. Mislim da gospodin Hotorn eli da Vam pokae
kompaniju."
Ja elim da je vidim", odvratio sam. Jednog dana ete mi
ispriati o CAD-u?"
Bie mi zadovoljstvo." Klimnula je glavom mom pratiocu.
elim Vam prijatan dan, gospodine Hotorn." Sa tim reima,
okrenula se i ostavila nas u hodniku.
Nastupila je dugaka tiina, obojica smo gledali za njom.
,,E pa dobro", najzad ree mladi ovek, polako se pribirajui.
Kao prvo, gospodine Bah, pretpostavljam da biste eleli da

vidite hangar."
Moete me zvati Riard", rekoh.

Ispruen na leaju ispred vatre, potpuno oputen, znao sam

da mogu da se probudim u bilo kom trenutku. Pa ipak, eleo sam
da to vie saznam o ovom neobinom mestu. Bilo da se nalazilo
u mom umu, ili je bilo dostupno kroz njega, da postoji subjektivno ili objektivno, sve to nije bilo vano. Saunders-Viksen
bio je dovoljno stvaran, dovoljno nepredvidljiv, njegovi ljudi
dovoljno su me uvukli u nove ideje i prijatnu tajnovitost, da sama
fizika susreta nije bila od vanosti.
Glavni hangar, na kraju dugakog hodnika obloenog
drvetom, bio je ispunjen tihim brujanjem maina; kripa i zveka
elinih cevi, zvrjanje trakastih testera ovde, utanje i rastvaranje
tkanine onde, pod ubodima igala. Avioni su na poetku bili
skeleti, i postepeno su zadobijali oblik dok me je Derek Hotorn
vodio du proizvodne linije. Bili su to De Hevilendovi Tajger
Motovi.
Za kratko vreme ustanovio sam da se avio kompanija
Saunders-Viksen Ltd. ne bavi samo osmiljavanjem ideja za
smuene avio-konstruktore iz drugih vremena. To im je jedan od
poslova, ali kompanija pre svega postoji da bi u svom vremenu
proizvodila Tajger Motove.
Ovo je naa A-linija", ree Holorn. Kao to vidite, pravimo
avion za obuku, Mae, SV-6F. Ono su alatke za izradu trupa,
naravno, a ako pogledate dole niz liniju videcete krila koja se
pripajaju tamo kod onog velikog znaka u odeljku E."

Ovde u Daksfordu pravimo i potanski avion Strelu, to je

SV-15, i Caricu, na putniki avion dvo-motorac. Oni imaju svoje
posebne hangare u kojima se sklapaju."
Svi su dvokrilci?"
Naravno. Kada vam je potreban snaan avion, kada vam je
potreban pouzdan avion, treba vam dvokrilac. Barem ja tako
mislim."
Dok smo hodali du linije, video sam kako avioni zadobijaju
svoje oblije. A onda mi je sinulo.
Nazivate ih Maiima?"
On potpuno ozbiljno klimnu glavom. SV-6F. Da. ekajte
dok se popnete u jednog od njih, da obr-nete par krugova u
njemu. To je sjajna mala maina."

Ali to su Tajger Motovi, zar ne? Koje je konstruisao De

Hevilen?"
Nije me uo. Primetiete da smo centralni deo pomerili
napred, da instruktoru ne bi bilo mnogo komplikovano da se
uvue i izvue iz kabine. To nas je dovelo do prilino ljupkog
strelastog krila, da bi se sredite pritiska zadralo tamo gde mu je
i me-sto..."

Ali to su Tajger Molovi, zar ne, Derek? Ne Maii"

Oni se zovu onako kako gospodin De Hevilend eli da ih
nazove, u vaem vremenu. On je klijent, naravno, prilino bistar
momak."
Da li mi Vi to govorite da je Defri de Hevilend? Kopirao?
Dizajn? Vaeg aviona? I nazvao ga svojim?"
Hotorn se namrtio. Nita takvo. Konstruktor se rve sa
nekim problemom dok se svojski ne izmori. Zadrema. Sanjari.
Spava. I odjednom, eto mu odgovora! Pribelei ga na nekoj
koverti, nekom paretu hartije koje mu doe pod ruku, i reio je
svoj problem! Odakle mislite da odgovori dolaze?"
Moj glas se zagrcnu kod rei: Odavde?"
Najbolji su oni konstruktori koji znaju kada da prestanu sa
nabiranjem obrva i opuste se, koji znaju kako da dopuste novoj
skici da iskoristi njihove ruke, da bi sebe smestila na papir."
,,A reenja dolaze odavde."
Iz CAD-a, tano."
Iz...?"
Crosstime

Assistance

Division

Meuvremenskog

asistentskog ogranka avionske kompanije Saunders-Viksen Ltd.

Drago nam je ako smo od pomoi." Dodirnuo mi je rame, skrenuo
panju na delove krila koje je pored nas na kolicima gurao radnik
u belom kombinezonu, sa znakom kompanije izvezenim crnim
slovima na leima.
Pogledajte ovamo. Mi ih nazivamo 'daice'. Pri malim
brzinama, daice iskoe i otvore se, vazduna struja krene uz njih
pa sklizne iza, preko vrha krila, i umesto da ih uspori, jo ih vie
podigne. Prilino pametno, zar ne?"

Ja sam razmiljao o neemu drugom. Jesu li ovi avioni va

dizajn, ili njegov?"
Okrenuo se ka meni, jedva ekajui da objasni. Dizajn
postoji, Riarde, ta verovatnoa upravo ove kombinacije
elemenata u upravo ovakvim odnosima, taj dizajn za ovu mainu
postojao je jo u onom trenutku kada je nastalo vreme. Onaj ko
prvi nacrta planove moe da ih nazove kako god hoe. Svaki svet
ima svoje sopstvene zakone i ideje o tome ta je ije, oni se
razlikuju u najveoj moguoj meri."
Namrtio se, pokuavajui da se koncentrie. Mi ovaj model
zovemo Mae, i u naem svetu to je Saunders-Viksen SV-6F,
patentiran i zatien zakonom po propisu. Defri de Hevilend, u
njegovom vremenu, to jest onome to Vi zovete vaom prolou,
zove ga Tajger Mot, patentiran u ime De Hevilend avio
kompanije. enevjev de la Ro, u svom vremenu, naziva ga
Leptir, registrovan za marku Avioni de la Ro. Jasno Vam je, zar
ne? Tu nema kraja."
Hotornu su gotovo ponestajale rei. inilo mi se da se brine
da ga ja jo uvek nekako ne razumem.
Vidite, dizajnu je svejedno", rekao je. Dizajn je nevidljiva
struktura za jednog ogromnog dejeg zmaja, uvek je to bila, uvek
e to biti, nezavisno od toga da li ga neko otkrije ili ne. A bogami
leti kao strela!" Nasmeio se. Kako mi to ovde volimo da
kaemo."
Stvarno ste dobri, Derek", rekao sam. Jo malo pa u zaista
razumeti ono o emu govorite."
Pogledao me je na trenutak, zabrinutim plavim oima. Brz
osmeh. I ja takode."

Blizu kraja proizvodne linije delovi su uporedo pristizali i

spajali se u itavu dugu boja koje su pripadale razliitim
naruiocima. Na nekima su to bile oznake kompanije, na drugima
imena pilota i vlasnika letilica, a na seriji kolskih aviona niz
brojeva, sa velikim tampanim slovima J, K, L na bonom kormilu.
Napolju, zvuci motora koji se pale, bruje, potom gase.
Kakvo to mora da je oseanje, razmiljao sam, kada ovek
jednog dana doe u fabriku i pokupi svoj sopstveni dvokrilac od
drveta i platna, sasvim nov!
Motor, pretpostavljam, nije Rols-Rojsov Veliki Ciganin."
ta Vi mislite?"
Nije", rekao sam.
Mi koristimo Trevajn Mark 2 Kirku."
Naravno, ja bih ga zvao Velikim Ciganinom."
Da, Vi bi", rekao je, sveano.
Nastavili smo da askamo o avionima, zaustavljajui se tu i
tamo dok mi je pokazivao neka spretna reenja na delovima, za
koje je mislio da ih nisam primetio.
Izgleda da nije znao da sam ja fasciniran njegovim vremenom
isto koliko i njegovim avionima.
Sada nije 1923, zar ne?"
On podie glavu, zbunjen. Naravno da je sada 1923. Nama.
To je naa 1923."
Tajger Mot nije izmiljen sve do 1930-ih. Ranih 1930-ih."
Ipak koristite re otkriven, molim Vas. Izmiljen, pa, to zvui
tako... posesivno, rekao bih. Dizajn je oduvek postojao tu negde."
Tajger Mot nije otkriven sve do ranih 1930-ih, Derek. ta on

radi u 1923? Vaa 1923. godina drugaija je od moje, kladim se da

ete to rei."
Sasvim", odgovorio je. ini mi se da ste vi imali rat", rekao
je. Nazivate ga Velikim ratom? E pa, mi nismo. Poprilian broj
nas shvatio je ta se sprema i odluio da u tome ne uestvuje. ist
gubitak."
Nije zvuao tuno dok je to govorio, i shvatio sam da on nema
zbog ega da bude tuan. Nije znao kako izgleda razaranje.
Odbivi rat, otcepili smo se ka alternativnom vremenu, gde
smo mogli da se posvetimo onome to nam priinjava zadovoljstvo
da radimo. U naem sluaju, odnosno naravno, u Saunders-Viksenovom, to je da otkrivamo dizajn za avione. Tako su neki od naih
aviona nastali neto ranije nego vai, poto nismo morali da se
petljamo usput sa ratnim avionima, i poto nam konstruktore nisu
ubijali na frontu, i tako te gluposti."
... da se otcepite ka alternativnom vremenu?"
Razume se. To se deava u svakom minutu, ljudi ree da
promene svoju sudbinu. Vi ste odluili da ne vodite nuklearni rat, u
vaoj ini mi se 1963. godini. Bili ste blizu, ali ste odluili da to ne
uradite. Izvestan broj nekih drugih ljudi doneo je drugaiju odluku,
smatrajui da e rat udovoljiti njihovim potrebama. Razliita
vremena: razdvajaju se, spajaju, idu paralelno. Naa su paralelna."
,,I zbog toga ja mogu da vas poseujem."
Ne. Vi moete da nas poseujete zato to volite iste stvari kao
i mi. Vi volite da se muvate unaokolo u prvoklasnom dvokrilcu. Mi
volimo da ih konstruiemo."
,,I to je sva mudrost."
Skoro", rekao je. Osim toga, mi smo Vam i siguran izbor."

Vi ste mi siguran izbor."

Zbilja", rekao je. Zastao je kraj krila kao maslaak utog
Maeta, na samom zavretku proizvodne trake, i otresao nevidljivu
trunku praine sa britanske oznake oslikane na trupu aviona. Vas
ovamo privlai to to smo dovoljno nalik vaoj prolosti da biste
nas poznavali. Nema nedoumice oko toga kako stvari ovde
funkcioniu. Ovaj svet nee tako skoro nestati u plamenu. Moete
raunati na to da ete u vremenu Saunders-Viksena naii na velika
travnata uzletita i dalje ratrkana po okolini, diriable kako lete
tamo-amo, putnike koji uskau u njih za par ilinga po vonji,
motore i konstrukcije jo uvek dovoljno jednostavne, dovoljno
proste da pilot na njima moe da poradi sa par kljueva, zakrpi
eventualnu rupu paretom tkanine i impregnacijom, a svoju diplomu
iz elektronike i fizike ostavi kod kue."
Ovde ne mogu da poginem u toku leta?"
Mogue je, pretpostavljam." Govorio je kao da o tome nikada
ranije nije razmiljao. Desi se poneki sudar, s vremena na vreme.
Meutim, izgleda da nema mnogo povreenih." Lice mu se
razvedrilo. Mi volimo da mislimo da je to zbog toga to pravimo
tako dobre maine."

Proveo me je kroz vrata hangara, i u sledeem trenutku mirkali

smo na sunevoj svetlosti. Bio je to prizor koji mi se urezao u
pamenje ali ga istovremeno i probudio, kao da sam ranije ve bio
ovde.
Na parkingu, beliasti beton nadvladala je trava, zelena kao
more koje zapljuskuje beli kamen u zatonu. Pruala se oko nas kao
ogromna kvadratna poljana, a u daljini se to zelenilo blago talasalo,
ispresecano farmama, sa hrastovima u cvatu.
Bio je to raj za pilote. Ma u kom pravcu da je duvao vetar,
ispod tokova bi se nala meka trava za sletanje. Ovo je bila istorija
pre pronalaska uskih pisti pod bonim vetrom, uivanje za oko i
duu.
Na aerodromu mora da je bilo oko dvadesetak Maia, veina
njih starije maine koje su jo uvek radile a sada bile na odravanju,
dok su neke bile tek sile sa proizvodne trake i ekale pilota radi
svog prvog probnog leta. Na trupu jednog pisalo je ,kola letenja
Saunders-Viksen', u dve kabine smetali su se instruktor i polaznik,
instruktor je polazniku dodavao savijenu avio-kartu. Na samom kraju reda, stajao je elegantni dvokrilac sa jednom kabinom, naspram
koga su avioni za trening izgledali majuno. To mora da je Carica.
Najblii nama, meutim, bio je jedan od poslednjih modela iz
serije Maia, otvorenog poklopca za motor, a pod njim je
mehaniar upravo bio zavrio sa podeavanjem karburatora i
odnosio svoju kutiju sa alatom.
Stajao sam sa Hotornom i ekao da motor zabruji, uivajui u
tom jutru i tom trenutku.
Hoe li da zavrti par puta?", upitao je pilot iz kabine.
Bio je to zaista lep avion, beo kao ipka, sa zlatnim slovima V

poredanim pri gornjoj povrini vodoravno kao strelice. Na repnom

delu trupa stajala je registracija: G-EMLF.
Zahvatiu osam lopatica", ree mehaniar, hvatajui jednu
lopaticu crnog drvenog propelera. Je l' iskljuen?"
Iskljuen je", rekao je pilot.
Okrenuo je rukom propeler, u pravcu kazaljke na satu.
Nai motori rade na drugaiji nain od vaih", ree Hotorn
gotovo apatom, elei da objasni ono to bi meni kao posetiocu
moglo izgledati neobino. I odmah zatim se ispravio. Ne mislim
nai Saunders-Viksen motori naravno, mislim na nae britanske."

Klimnuo sam glavom, ovek mi je bio simpatian zbog ovoga

to je rekao. Bilo mu je oigledno stalo do toga da se izraava tako
da ga onaj ko ga slua pravilno razume.
Kada bude spreman, kreni", uzviknuo je mehaniar.
Kontakt!" Pod pilotovom rukavicom zauo se metalni zvuk
okretanja prekidaa.

Jednim ustrim pokretom mehaniar okrete propeler, potom iz

jednog cilindra poe da izlazi uljani dim, pa iz drugog, jo dva-tri
tiha obrtaja, zatim su tri cilindra bila aktivirana, pa sva etiri,
plavo-sivi dim je izlazio pozadi, u pramenovima, u spiralnom
vazdunom kovitlacu.
Posmatrao sam pilota sa konom kacigom kako klima glavom
mehaniaru i die palac uvis da bi se zahvalio za dobar start, dok se
ubrzana grmljavina stiavala u lagan rad motora koji je tu i tamo
gubio ritam usled sopstvene hladnoe.
Tog trenutka poeleo sam da se vreme pretvori u kristal, da se
zaustavi u ovom hladnom jutru, u tom nenom zvuku maine, u
najavi uzletanja a onda i leta preko ovog ljupkog predela, pa
ponovnog vraanja aviona na zemlju, na apat trave.
Posluno, vreme je uinilo upravo to. Nije se sasvim
zaustavilo, ali se pretvorilo u sporo kretanje tokom koga sam
uivao u vazduhu, bojama, malom avionu. Posmatrao sam iroki
disk propelera, svetlucanje beliastog sunevog odsjaja, uo zvuk
lakiranog drveta naspram hladnog vazduha, priguenog laganim
askanjem motora.
Evo je, razmiljao sam, ovoga trenutka posmatram magnetnu
privlanost letenja. Jedan njen pol su crni gvozdeni motor i krila
od tkanine koje je lako dotai. Drugi su ivot i slobodno nebo, dah
due na naim rukama. Tog trenutka video sam ih oba, osetio kako
njihova zaaranost vue moje telo. Doi, aputati su, ti ume da
leti!
Poeleo sam da zauvek ostanem u okviru te slike.
Sasvim usporeno, mehaniar se vratio do kabine, i dve glave se
nadvie nad tablu sa instrumentima. Onda se zvuk postepeno

pojaavao, guio napred, malo Mae se naprezalo protiv

podmetaa pod svojim tokovima, utanje vazduha u propeleru
gubilo se pod ozbiljnim naporom motora pri tri etvrtine brzine.
Dugo je radio pri toj brzini, otri naleti vetra ibali su beli
mehaniarev kombinezon, crna slova SAUNDERS-VIKSEN
izmeu njegovih ramena zguvala su se u mrlju.
Najzad je mehaniar klimnuo glavom i motor se utiao do lera,
etiri cilindra su bila zagrejana i potpuno probuena, vie nije bilo
preskakanja ritma.
Nakon jednog minuta motor se iznenada ugasio, propeler se
okretao sam od sebe nekoliko dugih sekundi, uo se prigueni
zveket nauljenih klipnjaa u motoru koje usporavaju da bi se,
najzad, sasvim zaustavile.
Pilot je skinuo kacigu, da bi lake uestvovao u razgovoru.
Tamna kosa je u slapovima pala niz ramena kada je zabrinuti enski
g!as zapitao mehaniara za njegovu procenu.
Trepnuo sam, toliko je prizor bio neoekivan. Ovo nije raj,
zar ne, Hotorne?"
Nije ni daleko od njega", rekao je, ako volite avione."
Koraali smo ka belo-zlatnom trenanom avionu.
Koliko ljudi iz mog vremena... iz drugih vremena, dolazi
ovamo?"
Pogledao je navie za trenutak, pokuavajui da proceni.
Prilino malo, zapravo. Oni koji vole da zamiljaju, koji uivaju da
se igraju, oni ovamo prelaze prilino lako. Naravno, kao to znate,
svaki put sve je lake i lake."
,,I svi su oni letai?"
Veina. To se da i oekivati, naravno. Daksford je grad za

letae, naroito zbog Saunders-Viksena i aerodroma koji su mu na

pragu. Ako ovek voli more, pretpostavljam da bi se pojavio oko
Portsmuta, Kopenhagena, Marseja." Slegnuo je ramenima. Nikome
nije potreban paso. Moe da doe ko god hoe, kome god se ovde
dopada. Neki odlue i da ostanu..." Pustio je da reenica ostane
nedovrena.
Onda kada kod kue postane previe teko?"
Ne bih ja to ba tako rekao. Nakon nekog vremena, vie im se
dopadne ovde. Moe biti da je stvar u klimi."
Dobacio sam mu otar pogled i video njegov osmeh.
Da li Vi ikada poseujete nae vreme, Derek?"
Nasmejao se. Nikada. Previe sam mekan, rekao bih, za tu
vau guvu."
Umesto da prekine razgovor u blizini ve zagrejanog Maeta,
okrenuo se natrag ka hangaru i proao pored proizvodne trake.
Niko na nas nije obraao panju. Tek smo zapoeli na obilazak",
rekao je. Ova kompanija ima odeljke kakve ne moete ni da
zamislite. I ja sam ih jo uvek otkrivam."
Jo uvek ih otkrivate?"
Mi proizvodimo avione pre svega, ali smo u prilinoj meri i
servisno preuzee."
Nastupila je dugaka pauza, ekao sam da nastavi.
...servisno preduzee i...", eleo sam da ga podstaknem na
dalju priu.
Mi reavamo probleme."
Probleme vezane za dizajn aviona."
Da, ali ne samo te. Druge probleme."
Nakon novog trenutka tiine, rekao sam ,,A ja u to morati

kletima da iupam iz Vas."

Verovatno."
Otvorio je vrata i propustio me, bili smo opet u dugakom
hodniku koji je vodio do prijemnog odeljenja, buka proizvodnog
pogona je jenjavala. Veina letelica na slikama du zida bila mi je
poznata. Sve su bile Saunders-Viksen modeli.
Bie puno vremena za otkrivanje", rekao je najzad. Osim
ukoliko planirate da se ne vraate. A u tom sluaju nema ni svrhe
otkrivati, zar ne?"
Sada se zaustavio ispred vrata sa slovima CAD. Samo
trenutak", ree. Pronai u Vam Vaeg novog vodia, za fazu
dva."
Dok sam ekao, prouavao sam slike. Evo je, slika na kojoj je
Pajper Kab, potpuno isti kao moj, ista jarko uta, i naziv: SaundersViksen K-1 Cikadi.

Pomno sam posmatrao ali nisam mogao da uoim nijednu

razliku, osim to sam znao da se tu ispod poklopca motora ne nalazi
motor Kontinental kao u mom Kabu. Da mi je Hotorn rekao da
ikadi radi na Grivsovog Bambl-Darta, ne bih ni trepnuo.
U neko vreme i on se pojavio. Izgleda da gospoica Bristol

nije u blizini", rekao je. ao mi je"

Poveo me je ka prijavnici.
Moja poseta je zavrena, svidelo se to meni ili ne?"
,,S obzirom da Vam je ovo tek prva poseta, potrajali ste prilino
dugo", rekao je aljivim glasom. Toliko je toga novog, umoriete
se, izbledeete uskoro. Nemate razloga za brigu. Svakog sledeeg
puta moete ostajati sve due, ako elite."
Propustio me je da proem prvi, bili smo opet u prijavnici.
Na pultu je stajala mala pletena korpa sa bombonama za
posluenje.
Postoji li ovde neki momak po imenu Gejns?", upitao sam.
Da, naravno", rekao je Hotorn iznenaeno. Da li poznajete
Jana?"
Skinuo sam jaknu i vratio je svom domainu. On ima neki
projekat?"
Pa zapravo ima. To je zasada ideja, prilino ingeniozna, zaista,
prilino jednostavna. Obojeno svetlo du piste, nagnuto pod uglom
da ukae na previe nisko sletanje. Demonstrirao ju je ba pre neki
dan pred direktorima kompanije. Svi su bili vrlo zadovoljni
gospodinom Gejnsom. A on je bio srean kao dete."
Posegao sam rukom da uzmem bombonicu sa pulta, ali to nije
bio slatki. Bio je to bed, logo kompanije Saunders-Viksen.
Mesingani oval, sa horizontalnim propelerom preko sredine.
Zgodna stvarica, pomislih, da me podsea na ovo mesto, da mi
bude lake da se opet vratim ovamo.
Smem li?"
Devojka iza pulta klimnu glavom. Naravno. Ali ako ste sa
druge strane, gospodine, to verovatno nee prei sa Vama. Nita ne

prelazi. Samo misaone stvari." Nasmeila se. Tako mi barem kau.

Ja se u to ne razumem."
Nikada niste bili sa one strane?"
Ona odmahnu glavom. U Daksfordu roena i odrasla." A onda
samouvereno ree: ,,I uim da letim!"
Da li biste eleli da Vas ispratim kroz vrata?", ree Hotorn.
Neki ele, neki ne. Neki ele da vide koliko daleko mogu da odu
onom stazom pre nego to ieznu. udo jedno kakve sve trikove
izvodi na um."
Pokuau sam", rekao sam. Biete ovde kada sledei put
doem? Ili ete svi biti drugaiji?"
Moete biti mirni. Biemo to mi. Naravno, jedva da ste i
videli ovo mesto. Vrh ledenog brega, kako vi to kaete? Mi smo
prilino velika organizacija, pravo da Vam kaem."
Sledei put", rekao sam. Do tada..." vrsto sam stisnuo bed
u svojoj ruci. Ako mora da bude izgubljen to nee biti zato to sam
ga ja ispustio. Okrenuo sam se i proao kroz vrata kroz koja sam
uao pre manje od sat vremena, a udna toplina proe kroz mene.
Dopadalo mi se ovo mesto. Jako mi se dopadalo.
Koliko daleko u uspeti da odem? Izaao sam ispod
natkrivenog prolaza, niz stepenice, koraci kripe po ljunku na
parkingu. Osvrnuo sam se i jo jednom pogledao zgradu, da bih je
uvrstio u svom umu. Dinovski hangar, kancelarije jedna iznad
druge, malo udaljene od uzletita.
Video sam tako malo, pomislih. Prijavnicu, hodnik, hangar,
parkiralite. Jedan kratak pogled na okolinu. Zato ona nije bila
tamo, Laura Bristol, nakon to mi je ponudila da me provede
unaokolo?

Koliko ljudi radi za ovu kompaniju, i ime se oni bave?

Usluna organizacija, rekao je Hotorn. Koja vrsta usluge? Dizajn
aviona, da. ta jo?
Stigao sam do breuljka sa koga se video aerodrom. Belozlatasto Mae je sad imalo sputen poklopac na motoru, motor je
opet radio, zbog daljine je zvuao kao apat i sada se avion kretao
ka travi, spremajui se za svoje prvo uzletanje.
Prizor nije bledeo. Natenane sam pogledao oko sebe. Sledei
put, razmiljao sam, i ja u leteti.
Dubok udah, da opustim telo. Drugi, da opustim svoj um.
Sledei, da...
Riarde!" enski glas, kroz daljinu. Riarde, saekajte!"
Pogledao sam niz stazu. Laura Bristol je stajala kod voznog
parka, i kada sam se sasvim okrenuo ka njoj, mahnula je. Samo
jedan minut?", pozvala me je. Susreli smo se kod ive ograde uz
stazu ka hangaru. ao mi je to malopre nisam bila u kancelariji",
rekla je. Bio je neki sastanak. Jako bih volela da sam mogla da
Vas provedem unaokolo."
Hvala Vam", odvratio sam. Jako bih voleo da ste me
proveli. Sledei put?"
Potreban mi je Va savet", ree. Imate li malo vremena?"
Koliko god vremena treba, sve dok mi to omoguava da
ostanem", odgovorio sam. Kakvo uivanje, razmiljao sam, biti
pozvan da malo due a ne samo na trenutak, posmatram te tamne
oi.
Biu kratka", rekla je. Kompanija mi je ponudila da
dizajniram disk pod deliminim pritiskom. Sve je to vrlo
uzbudljivo, ali sam se pitala da li Vi... Vi ste blii tom vremenu.

Zanima me da li Vi mislite da je to dobra ideja."

Disk pod deliminim pritiskom? Bojim se da mi to ne zvui
ba mnogo poznato."
Moje neznanje je nije obeshrabrilo, ve je pourila da mi
objasni o emu se radi. To je sistem putovanja kroz prostor.
Pritisak se kontrolie na povrini diska, a atmosfera ga gura ka
podruju niskog pritiska. ovek moe da se kree veoma velikom
brzinom, a da nije ogranien brzinom zvuka poto se maina
zapravo ne kree kroz vazduh ve kroz delimini vakuum u svom
sredinjem..."
Videla je pogled u mojim oima i zaustavila se. Sutina
ionako nije u tome", rekla je. Sutina je da mi je ponuen posao
u odeljku kompanije koji se nalazi nekoliko vekova u budunosti.
On je meutim paralelan sa Vaim vremenom, pa bih volela da
znam da li Vam se dopada, to vreme u kojem ivite? Pokazali su
mi deli tog sveta, i sve je to prilino uzbudljivo, ali tu je ukljueno
dosta tehnologije a moram rei da na nju nisam ba naviknuta."
Trebalo bi da sam bio u stanju da joj kaem barem neto o
prednostima i slabostima ivota sa viom tehnologijom no to
postoji u Daksfordu, ali progovorio sam pre no to se razum setio
utivosti.
Nemojte da idete", rekoh.
Oi su joj se rairile, glavu je nagnula na jednu stranu, usne su
joj se razdvojile usled iznenaenja. Nisam traila da odluite
umesto mene, Riarde. Nadala sam se da ete moi..."
Bilo je to budalasto s moje strane", rekao sam. Oprostite."
Tragao sam za objanjenjem, izgovorio ga u dahu. Laura, ja sam
begunac od tehnologije. Zbog toga sam ovde. U svetu iz koga

dolazim, moj mali Kab je star gotovo sedamdeset godina, on je

antikvitet. Sve drugo..."
Klimnula je glavom. Da li je bilo potrebno da dalje govorim?
To je dobra prilika", rekla je.
Za ta?", upitao sam. Dobra prilika...?"
Za uenje. Rast. Promenu."
Vi letite na Maetu, zar ne?"
Potvrdila je glavom, zbunjena. Kompanija je zaista
zainteresovana da nas naui da letimo. Dobila sam A dozvolu pre
godinu dana."
,,I tako Vi odete u dvadeset trei vek, dizajnirate sisteme za
diskove koji se kreu hiperbrzinom. Gde je tu vetar?"
Prouavala je moje lice.
Nedostajae Vam", rekao sam. Zvuk etiri cilindra i drvenog
propelera, zvuk vetra u zategama. A nedostajae Vam i ljudi
odavde, oni koji poznaju tu muziku, oni koji su je stvorili."
,,A ako ostanem, upitaete, ako ne odem u taj vek, da li e mi
nedostajati tehnologija?" Tamne oi nisu naputale moje.
To bih upitao."
Dodirnuo nas je laki povetarac, pokrenuo travu, poravnao je
neno, umirio. Umirio je i nju.
ovek ezne za onim to mu je uskraeno", rekla je.
Savet Vam uopte nije bio potreban, zar ne, Laura?"
,,O, ne, niste u pravu", brzo je rekla. A onda je zastala,
zamiljena. Bili ste mi od velike pomoi. Neu to zaboraviti." Na
moje veliko iznenaenje, zakoraila je ka meni i poljubila me u
obraz.
Nisam posrnuo, ali sam se osetio kao da jesam, kao da sam se

okliznuo i pao sa grane nekog zaaranog drveta. Neozleden od

pada, otvorio sam oi.
Ugalj u kaminu pretvorio se u sivo paperje ispod reetke. Stari
sat je otkucavao. Nije bilo prolo ni sat vremena.
Napolju je poela kia, zajedno sa noi. Moja pesnica, vrsto
stegnuta oko beda kompanije, bila je prazna. Za razliku od mog
srca, neobino punog.
Laura Bristol e doneti odluku kakvu odabere, razmiljao sam, i
ta god to bude bilo, bie to pravi izbor za nju. Pribliio sam se
kaminu, stavio jedan komad drveta preko uglja.
Za etrdeset godina letenja sreo sam hiljade pilota, i jo hiljade
njih koji vole nebo. Koliko ih je pre mene pronalo ovo mesto?
Koliko je njih koji se sada i ovde iskradaju u Saunders-Viksen
samo zabave radi, prelaze lagano preko vremenske granice da bi
leteli po vazduhu daleko jednostavnijem od naeg, pod drugaijim
suncem, da bi radili na letilicama koje ne postoje u naem vremenu,
da bi se nali sa prijateljima i ljubavima koji im ovde nedostaju?
Kako bih znao gde su bili, osim ako mi to oni sami ne bi rekli?
Preklapajui ovu sobu, odmah uz ovaj minut, lebdi mestace
Daksford slobodno od ratova. Bez obzira ta e se dogoditi u mom
dvadeset prvom veku, samo tri daha dalje stoje hangari Avio kompanije Saunders-Viksen, Ltd. sigurne u svojoj 1923, prolosti koja
eka da postane moja budunost onog trenutka kada u sebi oivim
to putovanje. Tamo bivstvuju Derek Hotorn i Laura Bristol i
brojni drugi koje jo nisam sreo, inenjeri i poslovni ljudi,
konstruktori i letai, od kojih jo mnogo imam da uim.
Hotorn je bio u pravu. Nezgodan je ovaj na svet, nije za
mekuce.

Ali, pomislio sam, drago mi je to sam pronaao tu njegovu

zemlju. Drago mi je to imam izbora.

skeniranje, OCR, prelom:

BABAC