Naslov originala

Alessandro Baricco
Novecento
Copyright 1994 Giangiacomo Feltrinelli Editore Milano
All rights reserved

Izdava
PAIDEIA, Beograd
Generalni direktor
PETAR IVADINOVI
Glavni i odgovorni urednik
VESNA JANJI
2007, PAIDEIA, za ovo izdanje

ALESANDRO
BARIKO

PIJANISTA
PREVELA SA ITALIJANSKOG

ANA SRBINOVI

PAIDEIA
BEOGRAD,2007.

Napisao sam ovaj tekst za jednog glumca, Euenija Alegrija, i jednog reditelja,
Gabrijelea Vaisa. Oni su od njega
napravili predstavu koja je debitovala na
festivalu u Astiju, u julu ove godine. Ne
znam da li je to dovoljno da bih mogao da
kaem da sam napisao pozorini tekst: no,
sumnjam. Sad kada ga vidim kao knjigu,
ini mi se pre da je to tekst koji je negde
izmeu pozorinog komada i pripovetke
za javno itanje. Ne verujem da postoji
naziv za takvu vrstu tekstova. Ali, nije ni
bitno. Meni se ini da je to jedna lepa
pria koju je vredelo ispriati. I dopada mi
se pomisao da e je neko proitati.
A.B.
Septembar 1994.

za Barbaru

Uvek bi se dogodilo da u izvesnom

trenutku neko digne glavu... i ugleda je.
To je teko razumeti. Hou da kaem...
Bilo nas je vie od hiljadu, na tom brodu,
bogatai na krstarenju, emigranti, raznorazni udaci, i mi... Pa ipak je uvek bio
jedan, samo jedan, jedan koji bi je... prvi
ugledao. Sedeo bi, recimo, i jeo, ili bi,
naprosto, etao po palubi... ili bi, recimo,
nametao pantalone... digao bi glavu na
tren, bacio pogled ka moru... i ugledao je.
Tada bi se skamenio, tu gde je stajao, srce
bi poelo da mu bubnja u grudima, i,
uvek, svaki bogovetni put, majke mi,
uvek, okrenuo bi se ka nama, ka brodu, ka
svima, i viknuo (tiho i otegnuto): Ame-

rika. Potom bi ostao tamo, nepomian kao

da pozira za kakvu fotografiju, s licem kao
da ju je lino on napravio, Ameriku.
Uvee, nakon posla, i nedeljom, pomagao
mu je zet, zidar, valjan ovek... isprva je
imao na umu neto od per ploe, a onda...
onda se malo zaneo, i napravio je
Ameriku...
Onaj koji prvi ugleda Ameriku. Na
svakom brodu ima jedan. I ne treba misliti
da su to stvari koji se dogaaju sluajno,
ne... to ak nije ni pitanje dioptrije, to je
sudbina. To su osobe kojima je taj trenutak
oduvek bio utisnut u ivotu. I dok su bili
deca, mogao si da ih pogleda u oi, i ako
bi se dobro zagledao, ve bi je video,
Ameriku, spremnu da se ukae, da otklizi
kroz nerve i krv i ta ti ja znam, sve do
mozga i odatle do jezika, sve dok se ne ulije
u taj povik (viui), AMERIKA, ve je bila
tu, u tim oima, dejim, cela, Amerika.
Tu, spremna.
To me je nauio Deni Budman T.D.
10

Lemon Noveento, najvei pijanista koji

je ikada svirao na Okeanu. U oima ljudi
se vidi ono to e videti, a ne ono to su
videli. Tako je govorio: ono to e videti.
Ja sam ih se nagledao, tih Amerika...
est godina na onom brodu, pet do est
putovanja svake godine, od Evrope do
Amerike i natrag, stalno na toj vodurini od
Okeana, kad sie na zemlju nisi mogao
ak ni pravo da pia u klozet. On se nije
pomerao, ali ti, ti bi nastavio da se ljulja.
Jer s jednog broda jo moe i da sie: ali
sa Okeana... Kada sam se ukrcao, imao
sam sedamnaest godina. I samo me je
jedna stvar zanimala u ivotu: da sviram
trubu. I tako, kad se proneo glas da trae
ljude za parobrod Virdinijan, dole u luci,
ja sam stao u red. Ja i moja truba. Januar
1927. Ve imamo muziare, rekao mi je
tip iz Pomorske kompanije. Znam, i poeo
sam da sviram. Saekao je da zavrim,
utei. A onda me je upitao:
ta je to bilo?"

11

,,Ne znam."
Oi su mu zasijale.
Ako ne zna ta je, onda je dez."
Potom je napravio neku udnu grimasu
ustima, moda je to bio osmeh, imao je
zlatan zub ba ovde, tano u sredini,
izgledalo je kao da ga je stavio u izlog da
se proda.
ize za tom muzikom, tamo gore."
Tamo gore je znailo na brodu. A ono
to je liilo na osmeh znailo je da sam
primljen.
Svirali smo tri-etiri puta na dan. Prvo
za bogatae iz luksuzne klase, a onda za
one iz druge, i svaki as bismo odlazili
kod one sirotinje od emigranata i svirali za
njih, ali bez uniformi, tako kako bismo se
zatekli, a ponekad bi i oni svirali, zajedno
s nama. Svirali smo zato to je Okean veliki, i zato to uliva strah, svirali smo da im
bre proe vreme, i da bi zaboravili gde
su, i ko su. Svirali smo da bismo ih podstakli da igraju, jer dok igra ne moe da

12

umre, i ima oseaj da je itav svet tvoj. I

svirali smo regtajm, jer je to muzika na
koju igra Bog, kad ga niko ne vidi.
Na koju bi Bog igrao, kad bi bio crnac.

(Glumac izlazi sa scene. Zauje se neki

diksilend, veoma veseo i prilino glupav.
Glumac se vraa na scenu elegantno
obuen kao dez muziar na parobrodu.
Od sad pa nadalje e se ponaati kao da
je orkestar, fiziki, na sceni)

Lejdis end Dentlmen, majne Damen

und Heren, Sinjore e Sinjori... Madam e
Mesje, dobrodoli na ovaj brod, u ovaj
plovei grad koji u potpunosti lii na
Titanik, samo mirno, ostanite na svojim
mestima, gospodin u dnu je ukrstio prste,
odlino sam video, dobrodoli na Okean,
nego, ta vi uopte radite ovde?, da
pogaam, poverioci su vam za petama,

13

kasnite nekih tridesetak godina u trci za

zlatom, eleli ste da vidite brod a onda
niste primetili da je isplovio, izali ste na
sekund da kupite cigarete, vaa ena je
ovog asa u policiji gde govori bio je
dobar ovek, sasvim normalan, za trideset
godina nijedna svaa... Sve u svemu, ta
vi kog avola ovde radite, tri stotine milja
od bilo kog jebenog kopna i dva minuta od
sledeeg napada povraanja? Pardon
madam, alio sam se, budite spokojni,
ovaj brod klizi poput bilijarske kugle po
bilijarskom stolu Okeana, tak, jo est
dana, dva sata i etrdeset sedam minuta i
plop, u rupu, Njujoooooork!

(Orkestar u prvom planu)

Ne verujem da ima potrebe da vam

objanjavam kako je ovaj brod, u svakom
smislu, jedan izuzetan brod, i nesporno

14

jedinstven. Pod komandom kapetana

Smita, poznatog klaustrofobiara i veoma
razboritog oveka (sigurno ste primetili da
ivi u amcu za spasavanje), za vas radi
jedna takorei jedinstvena posada sastavljena od apsolutno izvanrednih profesionalaca: Pol Sjezinjski, krmano, bivi
svetenik, Poljak, oseajan, pranoterapeut,
naalost slep... Bil Jang, radio-telegrafista,
veliki ahista, levoruk, mucavac... brodski
lekar, dr. Klauzermanpicvegensdorfentag, teko vama ako biste ga hitno morali
dozvati..., ali, pre svega:
Mesje Parden,
glavni kuvar,
koji je doao direktno iz Pariza gde se
uostalom odmah vratio nakon to se lino
uverio u posve neobinu okolnost da na
naem brodu ne postoje kuhinje, kao to je
to otroumno primetio Mesje Kamamber,
iz kabine 12, koji se danas poalio da je
zatekao umivaonik pun majoneza, to je
poprilino udno, jer u umivaonicima

15

obino drimo nareske, a sve u nedostatku

kuhinja, emu izmeu ostalog treba pripisati odsustvo pravog kuvara na ovom
brodu, kuvara kakav je zasigurno bio
Mesje Parden, koji se istog asa vratio u
Pariz iz kojeg je direktno doao u iluziji da
e ovde gore zatei kuhinje koje,
meutim, istini za volju, ne postoje i sve
to zahvaljujui simpatinoj zaboravnosti
projektanta
ovog
broda,
uvenog
inenjera Kamilerija, anoreksiara svetskog glasa, kome emo sada uputiti jedan
srdaan aplauuuuuuz...

(Orkestar u prvom planu)

Verujte mi, neete nigde nai brod

slian ovom: moda ete, ukoliko budete
godinama traili, nai jednog klaustrofobinog kapetana, jednog mucavog radiotelegrafistu, jednog doktora sa neizgo-

16

vorljivim imenom, sve na istom brodu,

bez kuhinja. To nije nemogue. Ali vam se
nikada vie nee dogoditi, mogu da se
opkladim, da sedite s dupetom na deset
centimetara fotelje i stotinak metara vode,
usred Okeana, s tom arolijom u oima, i
arolijom u uima, i ritmom u nogama i
zvukom u srcu ovog jedinstvenog,
neponovljivog, venog, ATLANTSKOG
DEZ ORKESTRAAAAAA!!!!!

(Orkestar u prvom planu. Glumac predstavlja muziare, jednog po jednog. Posle

svakog imena sledi kratka solo partija)

Za klarinetom, Sem Pospanko"

Vaington!
Za bendom, Oskar Delaguera!
Za trubom, Tim Tuni!
Trombon, Dim Dim Dah" Galap!
Za gitarom, Semjuel Hokins!

17

I najzad, za klavirom... Deni Budman

T.D. Lemon Noveento.
Najvei.

(Muzika se naglo prekida. Glumac

naputa ton konferansijea i, ne prestajui
da govori, skida uniformu muziara)

Zaista je bio najvei. Mi smo svirali

muziku, on je bio neto sasvim drugo. On
je svirao... Ta muzika nije postojala, pre
nego to bi je on odsvirao, ok.?, nije nigde
postojala. A kada bi on ustao od klavira,
nije je vie bilo... nije je vie bilo zauvek...
Deni Budman T.D. Lemon Noveento.
Poslednji put kada sam ga video, sedeo je
na bombi. Bez ale. Sedeo je na pozamanoj koliini dinamita. Duga je to
pria... Govorio je: Nikada nisi skroz sjeban ako ima u rezervi neku dobru priu, i
nekoga kome moe da je ispria". On je

18

imao... dobru priu. On je bio dobra pria.

Suluda, ako bolje razmisli, ali lepa... I tog
dana mi je, sedei na svem tom dinamitu,
tu priu poklonio. Jer ja sam bio njegov
najbolji prijatelj... Ali posle sam napravio
gomilu gluposti, i kada bi me izvrnuli
naopake ne bi imalo ta da mi ispadne iz
depova, ak sam i trubu prodao, sve, ali...
tu priu, ne... nju nisam izgubio, jo uvek
je ovde, jasna i neobjanjiva kakva je bila
muzika jedino kada ju je, usred Okeana,
svirao udesni klavir Denija Budmana
T.D. Lemona Noveenta.

(Glumac odlazi iza kulisa. Ponovo se

zauje orkestar kako bi odsvirao finale.
Kada zamre poslednji akord, glumac se
vraa na scenu)

Naao ga je mornar po imenu Deni

Budman. Naao ga je jednog jutra kada su

19

se svi ve bili iskrcali, u Bostonu, naao

ga je u kartonskoj kutiji. Mogao je imati
deset dana, ne vie. Nije ak ni plakao,
leao je neujan, irom otvorenih oiju, u
toj kutiji. Ostavili su ga u balskoj dvorani
prve klase. Na klaviru. Nije, dodue,
izgledao kao novoroene iz prve klase.
Takve stvari su radili emigranti, obino.
ene bi se tajno porodile, u nekom kutku
palube, a potom bi tu ostavile dete. Ne iz
zloe. Bila je to beda, najcrnja beda. Isto
kao i pria s odelima... ukrcali bi se sa
zakrpama na dupetu, svako u svom odelu
skroz izlizanom, jedinom koje su imali.
Ali onda, poto e Amerika uvek biti
Amerika, mogao si ih videti kako silaze,
na kraju, svi lepo obueni, ak i s kravatama, mukarci, i deca u nekakvim belim
kouljicama... sve u svemu, bili su veti, u
tih dvadeset dana putovanja ili su i krojili, na kraju vie nisi mogao da nae
nijednu zavesu, na brodu, nijedan arav,
nita: napravili su sebi fina odela za

20

Ameriku. itavoj porodici. I je l' si mogao

da im zameri?
Jednom reju, svaki as bi iskrslo i
poneko dete, koje za emigranta predstavlja samo jedna usta vie koja treba hraniti
i gomilu komplikacija u useljenikom
birou. Ostavili bi ga na brodu. U zamenu
za zavese i arave, u izvesnom smislu.
Tako je verovatno bilo i sa tim detetom.
Mora da su zakljuili: ako ga ostavimo na
koncertnom klaviru, u balskoj dvorani
prve klase, moda e ga uzeti neki bogata, i bie sreno itav ivot. Bio je to
dobar plan. Ali se ostvario samo dopola.
Nije postao bogat, ali je postao pijanista,
to da. Najbolji, tako mi boga, najbolji.
Naime. Stari Budman ga je tamo naao,
potraio neto to bi mu otkrilo ko je, ali
je naao samo jedan natpis, na kutiji,
odtampan plavim mastilom: T.D.
Limunovi. Bila je tu i neka vrsta crtea na
kojem je bio prikazan limun. I on takoe
plav. Deni je bio crnac iz Filadelfije, jedan

21

din nenog srca. Uzeo je dete u naruje i

rekao mu Hello, Lemon!". I neto mu se
pokrenulo iznutra, neto poput oseaja da
je postao otac. itavog ivota je tvrdio da
je ono T.D. nesumnjivo znailo Thanks
Danny. Hvala Deni. Bilo je to besmisleno,
ali on je u to vrsto verovao. Ostavili su ga
njemu, to dete. Bio je u to ubeen... T.D.,
Thanks Danny. Jednog dana su mu doneli
novine u kojima je bio reklamni oglas sa
slikom nekog oveka s blentavim licem i
tanunim briima, u stilu latinskog
ljubavnika, i sa crteom limuna, ovako
velikim, a pored je pisalo: Tano Damato
kralj limunova, Tano Damato, kraljevski
limunovi, i ko e ga znati kakva potvrda
ili nagrada ili ve ta... Tano Damato...
Stari Budman nije ni trepnuo. ,,Ko je ovaj
peder?" upitao je. I uzeo je novine jer su
pored reklame bili rezultati konjskih trka.
Nikada se nije kladio, na trkama: sviala
su mu se imena konja, i to je sve, bila je to
prava pravcata strast, stalno bi govorio

22

vidi ovog, ovog ovde, jue je trao, u

Klivlendu, sluaj ovamo, ime mu je Trai
vraga, shvata? ma je 1' mogue? a ovaj?
uj, Bolje pre, zar nije da umre od
smeha?" sve u svemu, sviala su mu se
imena konja, imao je tu strast. Bolelo ga je
dupe ko e pobediti. Sviala su mu se
imena.
Isprva je tom detetu dao svoje ime:
Deni Budman. Jedina tatina koju je sebi
dopustio, u itavom svom ivotu. A onda
je tome dodao T.D. Lemon, ba kako je
stajalo u natpisu na kartonskoj kutiji, jer
govorio je da je otmeno imati slova u sredini imena: ,,svi advokati ih imaju", potvrdio je Barti Bam, mainovoa koji je
zavrio u zatvoru zahvaljujui jednom
advokatu koji se zvao Don P.T.K. Vander.
Ako bude advokat, ubiu ga", zakljuio
je stari Budman, ali posle je ipak ostavio
dva inicijala u imenu, i tako je ispalo Deni
Budman T.D. Lemon. Bilo je to lepo ime.
Prouavali su ga neko vreme, ponavljajui

23

ga u pola glasa, stari Deni i ostali, dole u

kotlarnici, s ugaenim motorima, u
Bostonskoj luci. Lepo ime", rekao je na
kraju stari Budman, ,,ali neto mu fali. Fali
mu veliki finale." To je bilo tano. Falio
mu je veliki finale. Dodajmo utorak",
rekao je Sem Stal, koji je bio konobar.
Naao si ga u utorak, nazovi ga utorak."
Deni se na trenutak zamislio. A onda se
nasmeio. ,,To je dobra ideja, Seme.
Naao sam ga u prvoj godini ovog novog,
jebenog veka, zar ne?: nazvau ga
Noveento."* Noveento?" Noveento."
Ali to je broj!" Bio je broj: sada je ime."
Deni Budman T.D. Lemon Noveento.
Savreno ime. Prelepo. Veliko ime, boga
mu, zaista veliko ime. Daleko e dogurati,
s takvim imenom. Nagnuli su se nad kartonsku kutiju. Deni Budman T.D. Lemon
Noveento ih je pogledao i nasmeio se:
* Novecento, ital.: Dvadeseti vek; u osnovnom znaenju
broj devet stotina. Prim. prev.

24

ostadoe zblanuti: niko nije oekivao da bi

jedno tako malo dete moglo da proizvede
toliko govana.
Deni Budman je bio mornar jo osam
godina, dva meseca i jedanaest dana. A
onda, za vreme jedne bure, usred Okeana,
udario ga je jedan pomahnitali kotur, po
sredini lea. Tri dana je umirao. Bio je sav
polomljen iznutra, nije bilo anse da ga
zakrpe. Noveento je tada jo bio dete.
Seo je pored Denijevog kreveta i nije se
vie makao. Imao je hrpu starih novina, i
tri dana je, uz stravian napor, itao
starom Deniju, koji se opratao od ivota,
sve rezultate trka koje je naao. Sricao je
slova, kako ga je Deni nauio, vukui prst
po novinskoj hartiji, s oima koje nisu ni
na tren odlutale. itao je polako, ali je
itao. I tako je stari Deni umro na estoj
trci ikaga, koju je dobila Pijaa voda za
dve duine ispred Papazjanije i pet ispred
Plavog pudera. injenica je da nije
mogao da obuzda smeh, sluajui ta

25

imena, i tako je, smejui se, skonao.

Umotali su ga u muemu i vratili Okeanu.
Kapetan je na muemi crvenom farbom
napisao: Thanks Danny.
I tako, iznenada, Noveento je po drugi
put ostao siroe. Imao je osam godina i ve
je propartao tamo i natrag od Evrope do
Amerike pedesetak puta. Okean je bio njegova kua. A to se kopna tie, e, pa, na
njega nikada nije kroio. Video ga je, iz
luka, naravno. Ali nikada nije siao. Stvar je
bila u tome to se Deni plaio da mu ga ne
oduzmu, s nekom priom o dokumentima,
vizama i slinim stvarima. I tako bi
Noveento ostao na brodu, svaki put, a onda
bi u nekom trenutku brod ponovo isplovio.
Tanije reeno, Noveento nije uopte postojao, za svet: nije bilo grada, parohije, bolnice, zatvora, bejzbol tima gde je na nekom
mestu bilo zapisano njegovo ime. Nije imao
zaviaj, nije imao datum roenja, nije imao
porodicu. Imao je osam godina: ali
zvanino nikada nije ni bio roen.

26

Nee jo dugo moi da traje ta pria",

esto su govorili Deniju. ,,A pre svega, to
je protiv zakona." Ali Deni je imao jedan
odgovor koji je bio nedvosmislen: ,,U
materinu sa zakonom", rekao bi. Takva
izjava nije doputala bog zna kakav
prigovor.
Kada su stigli u Sautempton, na kraju
plovidbe tokom koje je Deni umro,
kapetan je odluio da zavri s tom predstavom. Pozvao je pristanine vlasti i
naredio svom zameniku da mu dovede
Noveenta. Meutim, nisu mogli da ga
nau. Traili su ga po itavom brodu, puna
dva dana. Nita. Nestao je. Nikome se to
nije dopalo, takav razvoj dogaaja, jer,
jednom reju, tu na Virdinijanu, svi su se
ve bili navikli na tog deaia, i niko se
nije usuivao da to kae, ali... bilo je lako
prekoraiti ogradu i... a onda more uini
svoje, i... I tako su ga ve oalili kada su
nakon dvadeset dva dana isplovili za Rio
de aneiro, a da se Noveento nije niti

27

vratio, niti se ita saznalo o njemu...

Raznobojne trake, vatromet, na polasku,
kao i svaki put, ali sve je bilo drugaije,
ovog puta, izgubili su Noveenta, i to zauvek, neto im je mutilo osmeh, svima, i
izjedalo ih iznutra.
Druge noi plovidbe, u kojoj se ak nisu
vie ni videle svetlosti irske obale, Beri,
zapovednik palube, uleteo je kao pomahnitao u kabinu kapetana broda, probudivi
ga i rekavi da mora bez daljnjeg neto da
vidi. Kapetan je opsovao, ali je zatim
poao.
Balska dvorana u prvoj klasi.
Pogaena svetla.
Ljudi u piamama, na vratima. Putnici
koji su izali iz svojih kabina.
A zatim mornari, i ona trojica koji su se
popeli iz kotlarnice, skroz garavi, pa ak i
Truman, radio-telegrafista.
Svi gledaju, u tiini.
Noveenta.
Sedeo je na klavirskoj stolici, s noga-

28

ma koje su visile, nisu ak ni dodirivale

pod.
I,
tako mi boga,
svirao.

(Oglasi se muzika za klavir, prilino

jednostavna, lagana, zavodljiva)

Svirao je neku boga pitaj kakvu melodiju, ali malu i... lepu. To nije bila nikakva
prevara, lino on je svirao, to su bile njegove ruke, na tim dirkama, sam bog zna
kako. I trebalo je uti ta je ispod tih prstiju izlazilo. Bila je tu jedna gospoa, u
kunoj haljini, ruiastoj, sa tipaljkama u
kosi... neka bogataica, da se razumemo,
ena nekog amerikog agenta osiguranja...
e, pa, ronila je ovolike suze koje su joj
tekle niz nonu kremu, gledala je i
plakala, nikako da prestane. Kada je pored

29

sebe videla kapetana, koji je bio sav

zajapuren od iznenaenja, da, bukvalno
zajapuren, kada ga je videla pored sebe,
mrcnula je, reena bogataica, mrcnula
je i pokazavi na klavir upitala ga:
Kako se zove?"
Noveento."
Ne pesma, deak."
Noveento."
Isto kao pesma?"
Bio je to tip razgovora koji jedan
kapetan broda ne moe da podnese due
od etiri-pet replika. A posebno ako je tog
asa otkrio da je deak za koga je mislio
da je mrtav, bio ne samo iv ve je, u
meuvremenu, nauio ak i da svira
klavir. Ostavio je bogataicu tu gde je stajala, sa njenim suzama i svim ostalim, i
odlunim korakom proao kroz dvoranu:
u donjem delu piame i raskopanoj jakni
od uniforme. Zaustavio se tek kada je stigao do klavira. eleo je da kae mnogo
toga, u tom asu, izmeu ostalog Gde si

30

kog avola to nauio?", ili ak Gde si se

kog avola krio?" Meutim, kao mnogi
koji su navikli da ive u uniformi, na kraju
je poeo i da misli u uniformi. I tako je
rekao:
Noveento, sve ovo je u potpunoj
suprotnosti s pravilnikom."
Noveento je prestao da svira. Bio je to
deai koji je malo govorio, ali je brzo
uio. Ljupko je pogledao u kapetana i
rekao:
,,U materinu s pravilnikom."

(Preko zvunika se zauje um olujnog

mora )

More se probudilo / more se raspomamilo / prska vodu u nebo / prska / pljuska / skriva od vetra oblake i zvezde / razulareno / besni sve do / niko ne zna / smiraja dana / prestae / mama ovo / nisi mi

31

rekla mama / nina nana / ljuljuka te more

/ ljuljuka te malo sutra / razulareno /
svuda unaokolo / penuava strava / pomahnitalo more / dokle pogled see / sve
je crno / i crni zidovi / i virovi / i svi nemi
/ ekajui / da proe / da potone / to mama
ne elim / elim vodu koja miruje / u kojoj
mogu da se ogledam / glatku / ovi / zidovi
/ besmisleni / od vode / koji se oburvavaju / i ta rika /
hou onu vodu, meni znanu
hou ono staro more
tiinu
svetlost
i letee ribe
povrh vode
to lete.

Prvo putovanje, prva bura. Baksuz.

Nisam jo ni estito shvatio gde se nalazim, kad me je strefila jedna od najpogibeljnijih oluja u istoriji Virdinijana.

32

Usred noi, uhvatio ga je bes i hajmo,

preokrenuo sve naopake. Okean. inilo
se da nikada nee prestati. Neko ko na
brodu svira trubu, kad se podigne bura ne
moe bog zna ta da uradi. Moe jedino da
izbegne da svira trubu, tek da ne bi dodatno komplikovao stvari. I da se zavue u
svoju kuicu. Meutim, ja nisam mogao
da se svrtim tu unutra. Moe sebi da
odvraa panju koliko hoe, ali nema
sumnje da e ti pre ili kasnije grunuti
pravo u mozak ona reenica: crk'o je kao
mi. Ja nisam eleo da crknem kao mi, i
zato sam izaao iz kabine i poeo da
lutam. Nisam imao pojma kuda idem, bio
sam ovde samo etiri dana, na ovom
brodu, bio je ve uspeh ako bih pronaao
put do klozeta. Brodovi su kao mali plutajui gradovi. Zaista. Sve u svemu, nita
udno, lutajui malo tamo malo vamo i
nasumino birajui hodnike, kako bi mi
dolo, na kraju sam se izgubio. Gotovo.
Definitivno sam najebao. Ali u tom trenu

33

je naiao neki tip, otmeno odeven, u crno,

hodao je staloeno, uopte nije delovao
kao da se izgubio, inilo se kao da ni ne
uje talase, kao da se eta rivijerom u
Nici: bio je to Noveento.
Imao je dvadeset sedam godina, tada,
ali je izgledao stariji. Jedva sam ga poznavao: svirali smo zajedno tokom protekla
etiri dana, s orkestrom, ali nita vie od
toga. Nisam ak znao ni gde mu je kabina.
Naravno da su mi drugi poneto ispriali o
njemu. Govorili su jednu udnu stvar:
govorili su: Noveento nije nikada siao s
broda. Roen je na ovom brodu, i od tada
je tu. Neprekidno. Dvadeset sedam godina, a da nikada nije kroio na zemlju.
Tako izreeno, zvualo je kao presna la...
Priali su ak i da je svirao neku muziku
koja nije postojala. Ono to sam ja znao
bilo je da bi mu svaki put, pre nego to
bismo poeli da sviramo, tamo, u balskoj
dvorani, priao Fric Herman, jedan belac
koji je bio totalni duduk za muziku ali je

34

imao lepo lice i zbog toga je vodio

orkestar, i tiho mu rekao:
Molio bih te, Noveento, samo normalne note, ok.?"
Noveento bi potvrdno klimnuo
glavom, a zatim bi svirao normalne note,
zurei ispred sebe, nikada ne bi spustio
pogled na ruke, inilo se kao da je negde
drugde. Sada znam da je on zaista i bio
negde drugde. Ali tada to nisam znao:
mislio sam samo da je pomalo udan, i to
je sve.
Te noi, usred najgore oluje, s izgledom
kakvog gospodina na krstarenju, naao me
je tamo, izgubljenog u jednom od onih
hodnika, bledog kao krpa, pogledao me,
nasmeio se, i rekao: Doi."
E sad, ako neko ko na jednom brodu
svira trubu, usred najgore oluje sretne
nekoga ko mu kae Doi", taj koji svira
trubu moe da uradi samo jedno: da doe.
Poao sam za njim. Koraao je. Dok ja...
to je bilo malo drugaije, nisam imao tu

35

oputenost, ali ipak... nekako smo stigli do

balske dvorane, a onda, teturajui se, ja,
naravno, jer on kao da je na nogama imao
sliuge, stigli smo do klavira. Nije bilo
nikog u blizini. Bio je gotovo mrak, gorelo je samo poneko slabano svetlo, tu i
tamo. Noveento je pokazao na noge
klavira.
Skini konice", rekao je. Brod se ljuljao sve u esnaest, morao si avolski da
se pomui da bi se odrao na nogama,
bilo je suludo osloboditi tokie.
Ako ima poverenja u mene, skini ih."
Ovaj je lud, pomislio sam. I skinuo ih.
,,A sad doi ovamo i sedi", rekao mi je
tada Noveento.
Nisam shvatao ta smera, uopte nisam
shvatao. Stajao sam tamo i pridravao taj
klavir koji je poeo da se klie kao kakav
ogromni crni sapun... Bila je to usrana
situacija, tako mi svega, usred one oluje
koja je divljala, a sad jo i ovaj ludak koji
sedi na svojoj stoliici - jo jedan fini

36

sapun - s rukama na klavijaturi, savreno

mirnim.
Ako se sada ne popne, nee se vie
nikada popeti", rekao je ludak smeei se.
(Penje se na neku skalameriju, neto
izmeu ljuljake i trapeza) ,,Ok. Neka sve
ide do avola, ok.? ionako nemam ta da
izgubim, popeu se, vai, evo, na tu tvoju
glupavu stoliicu, popeo sam se, i ta
sad?"
Sad nemoj da se plai."
I poeo je da svira.

(Zauje se muzika za solo klavir. Neka

vrsta plesne muzike, valcera, blaga i ljupka. Skalamerija poinje da se ljulja i da
nosi glumca s jednog kraja pozornice na
drugi. Kako glumac nastavlja da pria,
amplituda tog kretanja je sve vea, ljuljaka gotovo da dodiruje kulise)

37

E, sad, niko ne mora da mi veruje, ni ja,

da budem iskren, ne bih nikada poverovao
da mi je neko priao, ali suta je istina da
je taj klavir poeo da se klie, po parketu
balske dvorane, i mi zajedno s njim, dok je
Noveento svirao, ne odvajajui pogled
od klavijature, izgledao je kao da je negde
drugde, a klavir je pratio talase, i odlazio
je i vraao se, i okretao se oko sebe, jezdio
pravo ka velikim staklenim vratima, a
kada bi donde stigao, zaustavio bi se na
milimetar od njih i meko otklizio natrag,
kaem, inilo se kao da ga more ljuljuka,
i da ljuljuka nas, i meni nita nije bilo
jasno, a Noveento je svirao, nije prestajao ni na tren, i bilo je jasno, nije samo svirao, on ga je vodio, taj klavir, shvatate?,
dirkama, notama, ta znam, on ga je vodio
kuda je hteo, zvui sumanuto, ali bilo je
ba tako. I dok smo se okretali meu
stolovima, ovla dodirujui lampe i fotelje, ja sam shvatio u tom asu, shvatio sam
ta radimo, ta uistinu radimo: pleemo s

38

Okeanom, mi i on, poludeli plesai, i

savreno uigrani, priljubljeni jedan uz drugog u tom strahotnom valceru, na
zlaanom parketu noi. Oh, yes.

(Poinje da se vrti u irokom luku iznad

pozornice, na svojoj ljuljaci, ozarenog
lica, dok Okean mahnita, brod plee, a
muzika klavira namee neku vrstu valcera
koji uz pomo razliitih zvunih efekata
ubrzava, usporava, vrti se kao pokvarena
ploa, sve u svemu upravlja " tim velikim
plesom. A zatim, nakon hiljadite akrobacije, pravi pogrean pokret i zavrava iza
kulisa. Muzika pokuava da zakoi", ali
prekasno. Glumac ima tek toliko vremena
da vikne

Oh, boe..."

39

a potom izlee iza jedne bone kulise i

svom silinom udara o neto. uje se
stravian tresak, kao da je polupano
kakvo staklo, barski pult, salonska garnitura, tako neto. Uzasan haos. Na trenutak zavlada tiina. A potom, iza iste kulise
iza koje je nestao, ulazi glumac, polako)

Noveento je rekao da mora jo malo to

da proveba, taj trik. Ja sam rekao da je u
sutini potrebno samo podesiti konice.
Kapetan je, po prestanku bure, rekao
(uzrujano i urlajui) TAKO MI SVEGA
NA SVETU, VAS DVOJICA SADA
IDETE U KOTLARNICU I TAMO ETE
OSTATI JER U VAS U PROTIVNOM
ZADAVITI SOPSTVENIM RUKAMA, I
NEK VAM BUDE JASNO DA ETE
SVE PLATITI, DO POSLEDNJE PARE,
MAKAR RADILI ITAV IVOT, TO
VAM GARANTUJEM KAO TO VAM
GARANTUJEM DA SE OVAJ BROD

40

ZOVE VIRDINIJAN I DA STE VI DVE

NAJVEE BUDALE KOJE SU IKADA
PLOVILE OKEANOM!"
Dole, u kotlarnici, te noi, Noveento i
ja smo postali prijatelji. Nerazdvojni. I za
venost. Proveli smo vreme raunajui
koliko bi kotalo u dolarima sve to smo
porazbijali. I to je cifra vie rasla, sve
smo se vie smejali. A ako sad o tome
razmiljam, ini mi se da je to bila srea,
to to smo oseali. Ili neto slino tome.
Te noi sam ga upitao da li je ta pria
istinita, ta pria o njemu i brodu, sve u
svemu da je roen na njemu i sve ostalo...
da li je istina da nije nikada siao s njega.
A on je odgovorio: ,,Da."
,,Je 1' to uistinu istina?"
On je bio mrtav ozbiljan.
Uistinu je istina."
Ne znam, ali u tom asu ono to sam
osetio u sebi, na tren, mimo svoje volje, i
ne znam zato, bili su marci: i to marci
od straha.

41

Strah.
Jednom prilikom sam upitao Noveenta
na ta kog avola misli dok svira, i u ta
gleda, uvek tako zagledan ispred sebe i,
ukratko, gde zavri, u glavi, dok mu prsti
prelaze gore-dole preko dirki. A on mi je
rekao: Danas sam zavrio na jednom predivnom mestu, ene su imale mirisne
kose, sve je bljetalo od svetlosti i svuda
unaokolo su bili tigrovi."
On je putovao, eto.
I svaki put bi zavrio na nekom drugom
mestu: u centru Londona, u vozu usred
poljane, na nekoj tako visokoj planini gde
ti sneg dopire do struka, u najveoj crkvi
na svetu, brojei stubove i zurei u
raspea. Bilo je teko razumeti ta je on
mogao da zna o crkvama, o snegu, o
tigrovima i... hou rei, nije nikada siao,
s tog broda, ba nikada, to nije bila
izmiljotina, bila je to suta istina. Nikada
nije siao. Pa ipak, inilo se kao da je ih je
sve video, te stvari. Noveento je bio tip

42

koji, ako bi mu neko rekao Jednom prilikom sam bio u Parizu", on bi ga upitao
da li je video te i te parkove, da li je jeo na
tom i tom mestu, sve je znao, rekao bi ti
Ono to se meni tamo dopada je da posmatram zalazak sunca etkajui gore-dole
po Pon Nefu, a kada prou lepovi, da zastanem i posmatram ih odozgo, i mahnem
rukom u znak pozdrava",
Noveento, jesi li ti ikada bio u
Parizu?"
,,Ne."
Pa onda..."
,,To jest... da."
ta da?"
Pariz."
Mogao si pomisliti da je lud. Ali, to nije
bilo tako prosto. Kada ti neko tako
slikovito pripoveda o mirisu u Bertam
Stritu, leti, tek to je prestala kia, ne
moe da pomisli da je lud iz jednog
jedinog kretenskog razloga to on, u
Bertam Stritu, nikada nije bio. Kroz neije

43

oi, neije rei, on je taj vazduh istinski

udisao. Na svoj nain: ali istinski. On
moda nikada nije video svet. Ali ve
dvadeset sedam godina taj svet je prolazio
kroz ovaj brod: i on ga je, ve dvadeset
sedam godina, na tom brodu, uhodio. I
krao mu duu.
U tome je bio genijalan, nema ta.
Umeo je da slua. I umeo je da ita. Ne
knjige, one su sve dobre, umeo je da ita
ljude. Znakove koje ljudi nose na sebi:
mesta, zvukove, mirise, njihovu zemlju,
njihovu priu... Koja je bila skroz
ispisana, na njima. On je itao, i s
neizmernom
panjom
registrovao,
razvrstavao, sreivao... Svakoga dana bi
dodao poneki deli toj dinovskoj mapi
koju je isrctavao u glavi, dinovskoj,
mapi sveta, itavog sveta, s kraja na kraj,
velike gradove i kutke kakvog bara,
dugake reke, lokve, avione, lavove, bila
je to predivna mapa. Putovao je preko nje,
sav blaen, posle, dok su mu prsti klizili

44

preko dirki, milujui obline kakvog regtajma.

(Zauje se neki setni regtajm)

Trebalo je da proe vie godina, ali na

kraju, jednoga dana, skupio sam hrabrost i
postavio mu to pitanje. Noveento, zato
pobogu ne sie, makar jednom, samo
jednom, zato ne ode da vidi svet, svojim oima, svojim sopstvenim. Zato sedi
u ovom putujuem zatvoru, mogao bi da
se eta po tvom Pon Nefu i posmatra
lepove i sve ostalo, mogao bi da radi ta
god hoe, svira klavir fenomenalno,
poizeli bi za tobom, namlatio bi dak
para, i mogao bi da izabere najlepu kuu
na ovom svetu, moe ak i da je napravi
u obliku broda, ta te briga?, ali bi je
sagradio gde ti eli, okruenu tigrovima,
recimo, ili u Bertam Stritu... svetiboe

45

nee valjda itavog ivota da se vozika

tamo-vamo kao budala... ti nisi budala, ti
si najvei, a svet je tamo, treba samo sii
niz onih nekoliko prokletih stepeniica,
ta je to, par glupavih stepenica, Isuse,
tamo je sve, iza tih stepenica, sve. Zato
ve jednom ne stavi taku i ne sie
odavde, makar jednom, samo jednom.
Noveento... Zato ne sie?
Zato?
Zato?

Bilo je to u leto, leto 1931. kada se na

Virdinijan ukrcao Deli Rol Morton.
Skroz odeven u belo, ak i eir. I s
ovakvim dijamantom na prstu.
On je bio tip koji kada je imao koncerte
na plakatima bi napisao: veeras Deli
Rol Morton, ovek koji je izmislio dez.
Nije to pisao tek onako: bio je u to uveren:
ovek koji je izmislio dez. Svirao je

46

klavir. Sedei uvek pomalo na ivici, i s

dve ruke koje su bile poput leptirova.
Nepojmljivo okretne. Poeo je u kuplerajima, u Nju Orleansu, i tamo je nauio da
klizi preko dirki i miluje note: vodili su
ljubav, na spratu iznad, i nisu eleli buku.
eleli su muziku koja e se provlaiti iza
zavesa i ispod kreveta ne ometajui ih. On
je svirao takvu muziku. I u tome je zaista
bio najbolji.
Neko mu je, negde, jednog dana, priao
o Noveentu. Mora da su mu rekli neto
tipa: on je najvei. On je najvei pijanista
na svetu. Moda zvui besmisleno, ali nije
iskljueno da se upravo tako dogodilo.
Nije nikada odsvirao nijednu notu van
Virdinijana, Noveento, pa ipak je na
izvestan nain bio poznata linost, u to
doba, prava mala legenda. Oni koji bi sili
s broda priali su o nekoj udnoj muzici i
o nekom pijanisti koji kao da je imao etiri
ruke, toliko je nota uspevao da odsvira.
Kruile su udne prie, ak i istinite,

47

ponekad, kao ona o amerikom senatoru

Vilsonu, koji je odluio da putuje treom
klasom, jer je Noveento tamo svirao,
kada nije svirao normalne note, ve one
njegove, koje nisu bile normalne. Imao je
klavir, dole, i odlazio bi po podne, ili kasno
u no. Prvo bi sluao: eleo je da mu ljudi
pevaju pesme koje znaju, svaki as bi
poneko izvadio gitaru, ili usnu harmoniku,
bilo ta, i poeo da svira, muziku koja je
dolazila ko zna odakle... Noveento bi
sluao. Potom bi poeo da dodiruje dirke,
dok su oni pevali ili svirali, dodirivao bi
dirke i, malo-pomalo, to bi se pretvorilo u
pravo pravcato sviranje, iz klavira uspravnog, crnog - izlazili su zvuci, i bili
su to zvuci iz nekog drugog sveta. Unutra
se nalazilo sve: sve odjednom, sve muzike
ovoga sveta. Da ostane bez daha. I ostao
je bez daha, senator Vilson, kad je to uo,
i ako zanemarimo tu ujdurmu s treom
klasom, on, sav otmen, usred tog smrada,
jer to je bio pravi pravcati smrad, ako

48

zanemarimo tu ujdurmu, morali su silom

da ga odvuku, po dolasku, jer da je bilo po
njegovom, ostao bi tamo gore, da slua
Noveenta do kraja svih onih jebenih godina koje su mu preostale od ivota. Bez
ale. To je pisalo po novinama, ali bila je
suta istina. Upravo se tako dogodilo.

Sve u svemu, neko je otiao kod Delija

Rola Mortona i rekao mu: na tom brodu
ima neki tip koji s klavirom radi ta mu se
prohte. Kad mu se hoe svira dez, a kad
mu se nee svira neto to zvui kao deset
dezova odjednom. Deli Rol Morton je
imao nezgodnu narav, to su svi znali.
Rekao je: Kako moe da svira dobro
neko ko nema muda da sie s jednog usranog broda?" I poeo je da se smeje, kao
lud, on, ovek koji je izmislio dez.
Moglo je na tome da se zavri, da neko
tada nije rekao: Moe da se smeje
koliko hoe, ali ako taj rei da sie, ti e

49

ponovo da svira po kuplerajima, tako mi

svega na svetu, po kuplerajima." Deli
Rol je prestao da se smeje, izvadio je iz
depa mali pitolj sa drkom od slonovae, uperio ga u glavu onoga koji je to
rekao i nije pucao: ali je rekao: Gde je to
govno od broda?"
Na umu je imao dvoboj. Tada se to radilo. Nadmetali bi se u sviranju virtuoznih
komada i na kraju bi jedan pobedio.
Muziarski fazoni. Bez krvi, ali prilina
doza mrnje, istinske mrnje, pod koom.
Note i alkohol. Moglo je da potraje i
itavu no. To je bilo ono to je Deli Rol
imao na umu, kako bi stavio taku na tu
priu o pijanisti na Okeanu, i svim tim
izmiljotinama. Kako bi stavio taku.
Problem je bio to Noveento, istini za
volju, u lukama nikada nije svirao, nije
eleo da svira. Luke su ve pomalo bile
kopno, i to mu se nije mililo. On je svirao
gde je on hteo. A to gde je on hteo bilo je
usred mora, kada bi kopno bilo samo

50

daleka svetla, ili seanje, ili nada. Bio je

takav. Deli Rol Morton je sto puta opsovao, a potom je iz sopstvenog depa platio
povratnu kartu za Evropu i ukrcao se na
Virdinijan, on koji nikada nije kroio ni
na jedan brod koji nije plovio gore-dole po
Misisipiju. ,,To je najgluplja stvar koju
sam ikada uradio u ivotu," rekao je, udenuvi poneku psovku izmeu, novinarima
koji su doli da ga isprate na etrnaesti gat
Bostonske luke. Zatim se zatvorio u
kabinu, i saekao da kopno postane samo
treperava svetlost u daljini, i seanje, i
nada.
Noveento se nije previe zanimao za tu
stvar. Nije je ak u potpunosti ni razumeo.
Dvoboj? A zato? Meutim, bio je radoznao. eleo je uje kako svira ovek koji
je izmislio dez. To nije govorio u ali, on
je u to verovao: da je taj zaista izmislio
dez. Mislim da je imao na umu da neto
naui. Neto novo. Bio je takav. Pomalo
kao stari Deni: nije imao smisla za nad-

51

metanje, nije ga se ticalo ko e da pobedi:

opinjavalo ga je ono ostalo. Sve ostalo.
U 21 i 37 narednog dana plovidbe, dok
je Virdinijan jezdio brzinom od 20 vorova u pravcu Evrope, Deli Rol Morton je
uetao u balsku dvoranu prve klase,
veoma otmen, u crnom. Svi su vrlo dobro
znali ta treba da rade. Plesai su se zaustavili, mi iz orkestra smo odloili instrumente, barmen je sipao viski, ljudi su
uutali. Deli Rol je uzeo viski, priao
klaviru i pogledao Noveenta u oi. Nije
nita rekao, ali ono to je lebdelo u vazduhu bilo je: Ustaj odatle."
Noveento je ustao.
,,Vi ste onaj koji je izmislio dez, zar
ne?"
Tako je. A ti si onaj koji svira samo ako
mu Okean buka pod dupetom, zar ne?"
Tako je."
Predstavili su se jedan drugom. Deli
Rol je upalio cigaretu, stavio je na samu
ivicu klavira, seo, i poeo da svira.

52

Regtajm. Ali je zvualo kao neto to niko

nikada pre nije uo. Nije svirao, klizio je
preko dirki. Liilo je na svileni kombinezon koji klizi niz telo neke ene, i to ini
pleui. U toj muzici su bili svi ameriki
kupleraji, ali oni luksuzni, oni u kojima je
ak i garderoberka prelepa. Deli Rol je
zavrio raznizavi nevidljive notice,
visoko visoko, na kraju klavijature, kao da
se kia perlica prosula po mermernom
podu. Cigareta je jo uvek bila tamo, na
ivici klavira: dopola izgorela, ali pepeo je
jo uvek stajao itav. Reklo bi se da nije
eleo da otpadne da ne bi naruio tiinu.
Deli Rol je uzeo cigaretu izmeu prstiju,
imao je ruke poput leptirova, kao to
rekoh, uzeo je cigaretu, a pepeo je jo
uvek stajao tu, nije eleo da otpadne,
moda je to ak bio neki trik, ne znam,
injenica je da nije otpao. Ustao je, ovek
koji je izmislio dez, priao Noveentu,
poturio mu cigaretu pod nos, nju i sav onaj
pepeo koji je i dalje uredno stajao, i rekao:

53

,,Na tebe je red, moreplove."

Noveento se nasmeio. Zabavljao se.
Ozbiljno. Seo je za klavir i uradio neto
najgluplje to je mogao da uradi. Zasvirao
je Vrati se tatice, jednu nepojmljivo
blentavu pesmicu, infantilnu, uo ju je od
nekog emigranta, ne znam ta je u njoj
nalazio ali mu se dopadala, smatrao ju je
beskrajno dirljivom. To svakako nije bilo
neto to bi se moglo nazvati virtuoznim
komadom. ak sam i ja mogao da je
odsviram, da sam hteo. On ju je odsvirao
igrajui se malo s basovima, duplirajui
poneto, dodavi dva-tri ukrasa od onih
svojih, ali, sve u svemu, bio je to blentav
komad i takav je i ostao. Deli Rol je imao
izraz kao neko kome su ukrali boine
poklone. Prostrelio je Noveenta divljim
pogledom i ponovo seo za klavir. Odvalio
je jedan bluz koji bi rasplakao ak i
kakvog nemakog mainovou, inilo se
da je sav pamuk svih crnaca na ovom
svetu sabran u njemu i da ga on lino bere,

54

tim notama. Bilo je to da se raspadne od

tuge. Svi su ustali: mrcali su i tapali.
Deli Rol nije naao za shodno ak ni da
se nakloni, nita, videlo se da mu je ve
svega preko glave.
Ponovo je doao red na Noveenta. Ve
je loe poeo jer je seo za klavir s dve ovolike suze u oima, zbog bluza, dirnuo ga
je, i to je jo bilo razumljivo. Totalna
besmislica bila je to i pored sve one
muzike koju je imao u glavi i u rukama,
pogodite ta je njemu palo na pamet da
odsvira? Bluz koji je malopre uo. Bio je
tako lep," rekao mi je posle, sledeeg
dana, kako bi se opravdao, da ne poveruje! Nije imao blage veze ta je dvoboj,
nije imao blage veze. Odsvirao je taj bluz
koji se, na sve to, u njegovoj glavi pretvorio u niz akorda, beskrajno sporih, jedan
za drugim, vezanih, ubistvena gnjavaa.
On je svirao sav zgren nad klavijaturom,
uivao je u tim akordima, svakom
ponaosob, tim akordima koji su bili ak i

55

neobini, povrh svega, uglavnom disonantni, istinski je u njima uivao. Ostali

neto manje. Kada je zavrio, zauo se ak
i poneki zviduk.
U tom asu je Deli Rol Morton
konano izgubio strpljenje. Umesto da
ode do klavira, gotovo je skoio na njega.
Sebi u bradu, ali tako da svi dobro uju,
prosiktao je kroz zube nekoliko rei,
veoma jasnih.
,,E, pa, onda, jebi se, glupane."
Potom je zasvirao. Ali sviranje nije
prava re. ongliranje. Akrobatika. Sve
ono to se moe uraditi s jednom klavijaturom od 88 dirki, on je uradio.
udovinom brzinom. Bez ijedne
pogrene note, ne pomerivi nijedan mii
na licu. To ak nije ni bila muzika: bila je
to maioniarska vetina, prava pravcata
magija. Bilo je to udo, nema zbora.
udo. Publika je poizela. Vritali su i
tapali, nikada nisu videli nita slino.
Nastala je takva gungula kao da je Nova

56

godina. U toj gunguli zatekao sam se pred

Noveentom: imao je razoaran izraz. I
pomalo zauen. Pogledao me je i rekao:
Ovaj je potpuni idiot..."
Nisam mu odgovorio. Nije imalo ta da
se odgovori. On se nagnuo ka meni i rekao
mi:
Daj mi jednu cigaretu, brzo..."
Bio sam do te mere zabezeknut da sam
je uzeo i dao mu je. Hou rei: Noveento
nije puio. Nije nikada ranije puio. Uzeo
je cigaretu, okrenuo se i otiao da sedne za
klavir. U prvi mah niko u dvorani nije
shvatio da je tamo seo, i da bi ak moda
eleo da svira. Zaula se poneka
podrugljiva re, i smeh, i poneki zviduk,
ljudi su takvi, zli prema onima koji gube.
Noveento je strpljivo saekao da se
koliko-toliko stiaju. Potom je bacio
pogled na Delija Rola, koji je stajao za
barom ispijajui au ampanjca, i rekao
apatom:
Sam si ovo hteo, usrani pijanisto."

57

A onda je poloio moju cigaretu na

ivicu klavira.
Ugaenu.
I poeo.

(Zauje se jedan sumanuto virtuozan

odlomak, moda ak odsviran sa etiri
ruke. Ne traje vie od pola minuta.
Zavrava se rafalom zagluujuih akorda.
Glumac eka da se zavri, a onda nastavlja)

Tako.
Publika je sve upila kao u transu. Ne
diui. Oiju prikovanih za klavir i
otvorenih usta, kao gomila kompletnih
imbecila. Ostali su tako, u tiini, potpuno
oamueni, ak i posle tog ubistvenog
zavrnog rafala koji kao da je bio izveden
sa sto ruku, izgledalo je da e klavir
svakoga asa eksplodirati. U toj sablasnoj

58

tiini, Noveento je ustao, uzeo moju cigaretu, nagnuo se malo napred, preko
klavijature, i pribliio je icama klavira.
Tiho pucketanje.
Izvadio ju je odatle, i bila je upaljena.
Tako mi boga.
Lepo upaljena.
Noveento ju je drao u ruci kao da je
sveica. On nije puio, eto, nije ak ni
umeo da je dri meu prstima. Napravio je
nekoliko koraka i stao ispred Delija Rola
Mortona. Pruio mu je cigaretu.
Popui je ti. Ja to ne umem."
U tom asu publika se probudila iz
arolije. Prolomio se urlik oduevljenja, i
aplauz, zavladala je opta histerija, ta
znam, nikada se nita slino nije dogodilo,
svi su urlali, svi su eleli da dodirnu
Noveenta, totalni haos, nita se vie nije
moglo razabrati. Ali ja sam ga video,
usred sveg tog metea, Delija Rola
Mortona, kako nervozno pui tu prokletu
cigaretu, traei neki izraz lica koji bi

59

odgovarao situaciji, i ne nalazei ga, nije

ak znao ni gde treba da gleda, u
odreenom momentu njegova ruka nalik
leptiru poela je da drhti, zaista je drhtala,
ja sam je video, i to nikada neu zaboraviti, toliko je drhtala da se u jednom
trenutku pepeo cigarete odvojio i pao
dole, isprva na njegovo sveano crno
odelo a onda, skliznuvi, na njegovu
desnu cipelu, crnu i lakovanu, uglancanu,
taj pepeo nalik kakvom belom oblaiu,
on ju je pogledao, vrlo dobro se seam,
pogledao je cipelu, lak i pepeo, i shvatio,
shvatio je ono to je trebalo shvatiti,
okrenuo se na peti i lagano hodajui,
korak po korak, tako lagano da ne otrese
taj pepeo odatle, proao kroz dvoranu i
iezao, sa svojim crnim lakovanim
cipelama, a na jednoj od njih beleo se taj
oblai, i on ga je odneo sa sobom, a na
oblaiu je pisalo da je neko pobedio, a taj
neko nije bio on.
Deli Rol Morton je proveo ostatak

60

putovanja zatvoren u svojoj kabini. im

smo stigli u Sautempton, siao je s
Virdinijana. Sledeeg dana otputovao je
za Ameriku. Drugim brodom, dodue.
Nije vie eleo ni da uje za Noveenta,
niti za bilo ta drugo. eleo je da se vrati i
kraj.
Sa palube tree klase, naslonjen na
ogradu, Noveento ga je gledao kako
silazi u svom otmenom belom odelu i sa
svojim koferima, lepim, od svetle koe. I
seam se da je samo rekao:
,,U materinu i sa dezom."

Liverpul Njujork Liverpul Rio de

aneiro Boston Kork Lisabon Santjago de
ile Rio de aneiro Antili Njujork
Liverpul Boston Liverpul Hamburg
Njujork Hamburg Njujork eneva Florida
Rio de aneiro Florida Njujork eneva
Lisabon Rio de aneiro Liverpul Rio de
aneiro Liverpul Njujork Kork erburg

61

Vankuver erburg Kork Boston Liverpul

Rio de aneiro Njujork Liverpul Santjago
de ile Njujork Liverpul, Okean, usred
srede. I tu, na tom mestu, pala je slika.
Uvek me je fascinirao taj fenomen sa
slikama. Stoje na zidu godinama, a onda,
bez ikakvog povoda, ama ba ikakvog,
tras, padnu dole. Vise okaene o ekser,
niko ih i ne pipne, ali one u jednom
trenutku, tras, padnu dole, kao kamen. U
savrenoj tiini, dok je oko njih sve nepomino, ni muva da proleti, a one, tras. Ne
postoji nikakav razlog. Zato ba u tom
momentu? Niko ne zna. Tras. ta se to
dogodi jednom ekseru te on zakljui da
mu je svega dosta? Ima li i on duu, jadnik? Donosi li odluke? Dugo je razgovarao sa slikom, nisu mogli da se dogovore ta da rade, priali su o tome svake
veeri, godinama, a onda su odredili
datum, sat, minut, tren, upravo sada, tras.
Ili su to ve znali od samog poetka, njih
dvoje, sve je ve bilo ugovoreno, zna ja
62

u da popustim za sedam godina, to se

mene tie nema problema, ok., onda smo
se dogovorili za 13. maj, ok., oko est,
neka bude petnaest do est, vai, onda
laku no, 'ku no. Sedam godina kasnije,
13. maja, petnaest do est: tras. Nikom
nije jasno. To je jedna od onih stvari o
kojima je bolje ne misliti, u protivnom
moe da poludi. Kada padne slika. Kada
se probudi, jednog jutra, i vie je ne voli.
Kada otvori novine i proita da je poeo
rat. Kada vidi neki voz i pomisli ja
moram da odem odavde. Kada se pogleda u ogledalo i shvati da si ostario. Kada
je, usred Okeana, Noveento podigao
pogled sa tanjira i rekao mi: ,,U Njujorku,
za tri dana, sii u s ovog broda."
Ostao sam kao gromom pogoen.
Tras.
Jednu sliku ne moe nita da pita. Ali
Noveenta moe. Pustio sam ga na miru
neko vreme, a onda sam poeo da ga
saleem, eleo sam da znam zato, neki
63

razlog mora da je postojao, niko ne prebiva trideset dve godine na nekom brodu, a
onda jednog dana naprasno rei da sie,
kao da nita nije bilo, ne rekavi zato ak
ni svom najboljem prijatelju, ne rekavi
mu nita.
Moram neto da vidim, tamo dole",
rekao mi je.
ta to?" Nije hteo da mi kae, i to je
ak bilo razumljivo, jer kad mi je konano
rekao, to to je rekao bilo je:
More."
More?"
More."
Moete li da zamislite? Sve si mogao da
pomisli, ali to ne. Nisam eleo u to da
poverujem, liilo je na isto zajebavanje.
Nisam eleo u to da poverujem. Bila je to
kenjaa veka.
Ve trideset dve godine gleda to
more, Noveento."
Odavde. A ja elim da ga vidim
odande. To nije isto."

64

Blagi Boe. inilo mi se kao da priam

s detetom.
,,U redu, saekaj da stignemo u luku,
nagni se preko ograde i dobro ga pogledaj.
To je isto."
Nije isto."
,,A ko ti je to rekao?"
Rekao mu je neki tip koji se zvao
Baster, Lin Baster. Seljak. Jedan od onih
koji ive etrdeset godina rmbaei kao
mazge i sve to su ikada videli je njihova
njiva i, jednom ili dvaput, veliki grad,
nekoliko milja odatle, na dan vaara.
Samo to je njemu posle sua sve odnela,
ena mu je otila s nekim propovednikom
ili tako nekim, oboje dece mu je pokosila
groznica. Miljenik sudbine, nema ta! I
tako je jednoga dana spakovao svoje
stvari, i prepeaio itavu Englesku kako
bi stigao do Londona. Meutim, budui da
se nije previe razumeo u puteve, umesto
da stigne u London, zavrio je u nekom
neuglednom mestacetu, gde, meutim,

65

ako bi nastavio putem, dvaput skrenuo i

obiao jedan breuljak, na kraju bi, iznenada, ugledao more. Nikada ga pre nije
video, taj Baster. Ostao je njime opinjen.
Spaslo ga je, ako je verovati onome to je
rekao. Rekao je: ,,To je kao neki dinovski urlik koji urlie i urlie, a ono to urlie
je: 'stoko bezrepa, ivot je bezmeran,
hoete li ve jednom to da shvatite ili ne?
Bezmeran'." On, Lin Baster, nikada ranije
nije na to pomislio. Naprosto mu se nikada nije dogodilo da na to pomisli. Bilo je
to kao revolucija, u njegovoj glavi.
Mogue je da ni Noveento, da ni on...
da mu nikada pre takva jedna stvar nije
pala na pamet, da je ivot bezmeran.
Moda je to ak i pretpostavljao, ali nikada mu to niko nije na taj nain urliknuo. I
tako je traio od dotinog Bastera da mu
hiljadu puta ispria tu priu o moru i
svemu ostalom, i na kraju je reio da i on
mora to da proba. Kada je poeo da mi
objanjava, izgledao je kao neko ko ti

66

objanjava kako funkcionie motor s

unutranjim sagorevanjem: nauno.
Mogu ovde gore da ostanem ak i godinama, ali more mi nikada nita nee
kazati. Sada u sii, iveu na zemlji i od
zemlje godinama, postau normalan
ovek, a onda u jednoga dana krenuti,
stii na neku obalu, dii pogled i ugledati
more: tada u ga uti kako urlie."
Nauno. Meni je zvualo kao nauna
kenjaa veka. Mogao sam to da mu
kaem, ali nisam mu rekao. To nije bilo
tako jednostavno. injenica je da sam ja
Noveenta mnogo voleo, i eleo sam da
kad-tad sie odande, i da svira za ljude na
zemlji, i da se vena s nekom finom
enom, i da ima decu i, ukratko, sve ono
to postoji u ivotu, koji moda nije ba
tako bezmeran, ali je nesumnjivo lep, ukoliko ima malo sree, i volje. Sve u svemu,
to s morem mi je zvualo kao prava
besmislica, ali ako e pomoi da
Noveento sie odavde, za mene je bilo u

67

redu. I tako sam na kraju pomislio da je

bolje tako. Rekao sam mu da je njegovo
rasuivanje sasvim na mestu. I da mi je
drago, zaista. I da u mu pokloniti svoj
kaput od kamilje dlake, izgledae fenomenalno dok bude silazio niz stepenice, u
kaputu od kamilje dlake. On je ak bio
pomalo dirnut:
Ali doi e da me poseti, zar ne?, na
zemlji..."
Isuse, kao da mi je neki kamen zastao
tu, u grlu, kao neki kamen, ubie me ako
tako nastavi, ja mrzim rastanke, poeo
sam da se smejem to sam bolje umeo,
muan prizor, i rekao sam da u svakako
doi da ga posetim i da emo zajedno
etati njegovog psa po poljima, i njegova
ena e ispei urku, i ta ti ja znam
kakve sve gluposti, a on se smejao, i ja s
njim, ali obojica smo duboko u sebi znali
da to nije istina, istina je bila da e se sve
zavriti, i da je stvar ve zapeaena,
moralo je da se dogodi i upravo se sada

68

dogaalo: Deni Budman T.D. Lemon

Noveento e sii s Virdinijana, u
Njujorkoj luci, jednog februarskog dana.
Posle trideset dve godine provedene na
moru, sii e na zemlju, kako bi video
more.

(Zauje se muzika u stilu kakve

starinske balade. Glumac iezava u
mraku, potom se nanovo pojavljuje preobuen u Noveenta, na vrhu stepenica
parobroda. Kaput od kamilje dlake, eir,
veliki kofer. Stoji nekoliko asaka tu, na
vetru, nepomian, gledajui ispred sebe.
Posmatra Njujork. Potom sie jedan stepenik, pa drugi, pa trei. Tu se muzika
naglo prekida i Noveento se ukoi.
Glumac skida eir i okree sa ka publici)

Na treem stepeniku se zaustavio.

Naglo.

69

ta bi?, je 1' ugazio u govno?", rekao je

Nil O'Konor, jedan Irac koji je bio pravi
tupadija, ali nije bilo anse da mu pokvari raspoloenje, ikad.
Moda je neto zaboravio", rekao sam.
ta?"
,,A otkud znam..."
Moda je zaboravio zato hoe da
sie."
,,Ne lupetaj gluposti."
U meuvremenu je on stajao tamo,
nepomian, s jednom nogom na drugom
stepeniku, a s drugom nogom na treem.
Ostao je tako beskonano dugo. Gledao je
ispred sebe, izgledalo je kao da neto trai.
I na kraju je uinio neto udno. Skinuo je
eir, pruio ruku preko ograde stepenica i
bacio ga dole. Liio je na kakvu umornu
pticu, ili na plavu kajganu s krilima.
Napravio je nekoliko krugova u vazduhu i
pao u more. Plutao je na povrini. Oito je
bio ptica, a ne kajgana. Kada smo podigli
oi ka stepenicama,
videli
smo

70

Noveenta, u njegovom kaputu od kamilje

dlake, u mom kaputu od kamilje dlake,
kako se penje uz ona dva stepenika,
okrenut leima svetu, i s jednim udnim
osmehom na licu. Dva koraka, i nestao je
u unutranjosti broda.
Jesi li video?, stigao nam je novi
pijanista", rekao je Nil O' Konor.
Kau da je najvei", rekao sam ja. I
nisam znao da li sam tuan ili lud od
sree.

ta li je video, s tog prokletog treeg

stepenika, nije hteo da mi kae. Toga
dana, a zatim i tokom dva naredna putovanja, Noveento se ponaao pomalo
udno, priao je manje nego obino, i
izgledao je veoma obuzet nekim svojim
linim stvarima. Mi ga nismo nita pitali.
On se pravio kao da nita nije bilo. Videlo
se da ba nije sasvim svoj, ali, u svakom
sluaju, nije nam se mililo da ga bilo ta

71

pitamo. To je trajalo nekoliko meseci. A

onda, jednoga dana, Noveento je uao u
moju kabinu i lagano, ali u jednom dahu,
bez prekida, izgovorio: Hvala na kaputu,
sjajno mi je stajao, teta, izgledao bih
fenomenalno, ali sada je sve mnogo bolje,
prolo je, ne treba da misli da sam
nesrean: nikada to vie neu biti."
to se mene tie, nisam uopte bio siguran da je ikada bio nesrean. Nije bio od
onih ljudi za koje se pita jesu li sreni ili
nisu. On je bio Noveento i taka. Nije ti
padalo na pamet da razmilja da li da mu
pripie sreu ili, pak, tugu. inilo se kao
da je izvan svega, inilo se da je
nedodirljiv. On i njegova muzika: sve
ostalo je bilo nebitno.
,,Ne treba da misli da sam nesrean:
nikada to vie neu biti." Ostavila me je
bez teksta, ta reenica. Imao je izraz nekoga ko se ne ali, kad ju je izgovorio.
Nekoga ko dobro zna kuda ide. I zna da e
tamo stii. Kao kada bi seo za klavir i

72

poeo da svira, njegove ruke nisu poznavale sumnju, a dirke kao da su oduvek
ekale na te note, inilo se da su tu zbog
njih, i samo zbog njih. inilo se da ih je
tog asa izmislio: ali tamo negde, u njegovoj glavi, te note su oduvek bile
zapisane.
Sada znam da je toga dana Noveento
odluio da sedne pred bele i crne dirke
svog ivota i pone da svira neku besmislenu i genijalnu muziku, komplikovanu ali
lepu, najveu od svih. I da e uz tu muziku
plesati do kraja ivota. I da vie nikada
nee biti nesrean.

Ja sam siao s Virdinijana 21. avgusta

1933. Ukrcao sam se est godina ranije.
Ali inilo mi se da sam na njemu proveo
itav jedan ivot. Nisam siao na jedan
dan ili jednu sedmicu: siao sam zauvek.
Sa dokumentima za iskrcavanje, i
zaostalom platom, i svim ostalim. Sve po

73

propisu. Zavrio sam s Okeanom.

Nije da mi se nije dopadao taj ivot. Bio
je to udan nain svoenja rauna, udan
ali uspean. Jedino to nisam zapravo
mogao da zamislim da bi mogao veno da
traje. Ako si mornar, to je druga pria,
more je tvoja kua, moe na njemu da
ostane sve dok ne krepa i to je u redu.
Ali neko ko svira trubu... Ako svira trubu,
na moru si stranac, i to e zauvek biti. Pre
ili kasnije, normalno je da se vrati kui.
Bolje pre, rekao sam sebi.
Bolje pre," rekao sam Noveentu. I on
je shvatio. Videlo se da nema nikakvu
elju da me vidi kako silazim niz one stepenice, zauvek, ali... naravno, nikada mi
to nije rekao. I bolje to nije. Poslednje
vee, svirali smo za uobiajene glupandere iz prve klase, doao je momenat za
moj solo, poeo sam da sviram i posle
nekoliko nota zauo sam klavir kako me
prati, tiho, nenametljivo, ali svirao je sa
mnom. Nastavili smo zajedno, i ja sam

74

svirao to sam bolje umeo, o boe, nisam

bio Luj Armstrong, ali sam zaista bio
dobar, s Noveentom iza sebe, koji me je
svuda pratio, kao to je samo on znao.
Pustili su nas da sviramo prilino dugo,
moja truba i njegov klavir, poslednji put,
da iskaemo sve one stvari koje ne moe
ni u ludilu da iskae reima. Za to vreme
ljudi su nastavili da pleu, nita ne primetivi, nisu ni mogli da primete, ta su oni
znali, nastavili su da pleu, kao da se nita
ne deava. Moda je neko samo rekao
nekom drugom: Gle onog s trubom kako
je smean, bie da je pijan, ili lud. Gle
onog s trubom: plae dok svira."
Kako su se posle odvijale stvari, poto
sam siao odande, to je neka druga pria.
Moda bi mi ak i uspelo da uradim neto
korisno u ivotu, da se nije upleo onaj
prokleti rat, samo nam je on jo falio.
Nastalo je pravo zameateljstvo, sve se
okrenulo naopake. Bila je potrebna velika
mudrost kako bi se ovek u tome razabrao.

75

Bile su potrebne sposobnosti koje ja nisam

imao. Da ne poveruje koliko je besmisleno svirati trubu kada rat divlja oko tebe. I
nad tobom. Kad te zaskoi i ne puta.
Bilo kako bilo, o Virdinijanu, i o
Noveentu, nisam vie nita uo, godinama. Nije da sam ih zaboravio, stalno sam
ih se seao, deavalo mi se da se upitam:
,,Ko zna ta bi uradio Noveento da je
ovde, ko zna ta bi rekao, 'u materinu s
ratom' rekao bi," ali nije bilo isto kad bih
to rekao ja. Sve je bilo toliko grozno da
bih svako malo sklopio oi i vratio se
tamo gore, u treu klasu da sluam emigrante kako pevaju arije iz opera i
Noveenta kako svira ko e ga znati kakvu
muziku, njegove ruke, njegovo lice, usred
Okeana. Preputao sam se matanju,
uspomenama, to je jedino to ti preostaje,
ponekad, da bi se spasao, i nita drugo.
Trik siromanih, ali uvek deluje.
Sve u svemu, bila je to zavrena pria.
Koja je izgledala kao da je skroz zavrena.

76

A onda sam jednog dana dobio pismo,

napisao mi ga je Nil O'Konor, onaj Irac
koji se neprekidno alio. Tog puta,
meutim, bilo je to ozbiljno pismo. U
njemu je pisalo da se Virdinijan vratio u
raspadnutom stanju, iz rata, koristili su ga
kao ploveu bolnicu, i na kraju je tako
propao da su odluili da ga potope. U
Plimutu su iskrcali ono malo preostale
posade, napunili ga dinamitom i pre ili
kasnije e ga izvesti na puinu kako bi ga
dokrajili: bum, i zbogom. U dnu je bio
postskriptum: u njemu je pisalo: Ima li
sto dolara? Kunem se da u ti ih vratiti." A
ispod, jo jedan postskriptum: u njemu je
pisalo: Noveento uopte nije siao."
Samo to: Noveento uopte nije siao."
Danima sam premetao po rukama to
pismo. A onda sam seo u voz koji je iao
za Plimut, otiao sam u luku, potraio
Virdinijan, naao ga, dao neto novca
uvarima koji su tu stajali, popeo se na
brod, pretraio ga od glave do pete, siao

77

u kotlarnicu, seo na neki sanduk koji je

izgledao kao da je pun dinamita, skinuo
eir, spustio ga na zemlju, i ostao tu, u
tiini, ne znajui ta da kaem/
... Nepomino sedei i gledajui ga,
nepomino sedei i gledajui me/
Dinamit i ispod njegovog dupeta, dinamit svuda unaokolo/
Deni Budman T.D. Lemon Noveento/
Reklo bi se da je znao da u doi, kao
to je uvek znao koje u note odsvirati i.../
S onim licem koje je ostarilo, ali na lep
nain, bez tragova umora/
Nije bilo svetla na brodu, samo ono
koje je dopiralo spolja, boga pitaj kakva je
bila no/
Bele ruke, uredno zakopan sako,
uglancane cipele/
Uopte nije siao, eto/
U polumraku, liio je na kakvog princa/
Uopte nije siao, otii e u vazduh
zajedno sa svim ostalim, usred mora/
Velika zavrnica, s publikom koja

78

gleda, sa mola, i sa obale, veliki vatromet,

adieu, dole zavesa, dim i vatra, veliki
talas, na kraju/
Deni Budman T.D. Lemon/
Noveento/
U tom brodu utonulom u mrak, poslednje seanje na njega je jedan glas, gotovo
jedino, koji lagano izgovara/

(Glumac se preobraava u Noveenta)

itav onaj grad... nije mu se video

kraj.../
Kraj, zaboga miloga, moe li se uopte
videti kraj ?/
I ona buka/

79

Na onim prokletim stepenicama... sve je

bilo tako lepo... a ja sam bio veliki u onom
kaputu, izgledao sam fenomenalno, i
nisam se dvoumio, sigurno bih siao,
nema sumnje/
S mojim plavim eirom/
Prvi stepenik, drugi stepenik, trei stepenik/
Prvi stepenik, drugi stepenik, trei stepenik/
Prvi stepenik, drugi/
Nije me zaustavilo ono to sam video/
Ve ono to nisam video/
Moe li to da shvati, prijatelju?, ono
to nisam video... traio sam ga ali ga nije
bilo, u itavom tom nepreglednom gradu
bilo je svega osim/
Bilo je svega/
Ali nije bilo kraja. Ono to nisam video
je gde se sve to zavrava. Kraj sveta/
I sad zamisli: klavir. Dirke poinju.
Dirke se zavravaju. Ti zna da ih ima 88,
tu niko ne moe da te pree. Nisu

80

beskonane, dirke. 77 si beskonaan,

unutar tih dirki, beskonana je muzika
koju moe da proizvede. Njih ima 88. Ti
si beskonaan. Meni se to dopada. U tome
je mogue iveti. Ali ako ti/
Ali ako se ja popnem uz te stepenice, i
ispred mene/
Ali ako se ja popnem uz te stepenice i
ispred mene se razastre jedna klavijatura
od milion dirki, milioni i milijarde dirki/
Milioni i milijarde dirki, kojima nema
kraja i to je suta istina, kojima nema
kraja i ta klavijatura je beskonana/
Ako je ta klavijatura beskonana, onda/
Ne postoji muzika koju na toj klavijaturi moe da svira. Seo si na pogrenu
stolicu: to je klavir na kojem svira Bog/
Isuse, jesi li video te ulice?/
ak samo ulice, bilo ih je na hiljade,
kako vama tamo dole uspeva da
odaberete jednu/
Da odaberete jednu enu/
Jednu kuu, jednu zemlju koja e biti

81

vaa, jedan pejza koji ete gledati, jedan

nain na koji ete umreti/
itav taj svet/
Taj svet oko vas za koji ak ni ne zna
gde se zavrava/
I koliko svega toga ima/
Zar se nikada ne plaite, vi, da ete se
raspasti na hiljadu komadia samo ako na
to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako
na nju i pomislite? Da u njoj ivite...
Ja sam roen na ovom brodu. Svet je i
ovuda prolazio, ali dve hiljade osoba po
jednom putovanju. Bilo je takoe i elja,
ovde, ali ne vie od onoliko koliko je
moglo stati izmeu jednog pramca i jedne
krme. Svirao si svoju sreu, na jednoj
klavijaturi koja nije bila beskonana.
Ja sam tako nauio. Zemlja je brod koji
je prevelik za mene. To je jedno suvie
daleko putovanje. To je suvie lepa ena.
To je suvie jak miris. To je muzika koju ne
umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja neu
da siem. Pustite me da se vratim natrag.

82

Molim vas/

Sad pokuaj da shvati, prijatelju.

Pokuaj da shvati, ako moe/
Sav taj svet u oima/
Stravian ali lep/
Suvie lep/
I strah koji me je odgurnuo natrag/
Brod, ponovo i zauvek/
Brodi/
Taj svet u oima, svake noi, ponovo/
Utvare/
Mogu te ubiti ako im pusti na volju/
elja da siem/
Strah da to uinim/
Moe da poludi, tako/
Da poludi/
Neto mora da uini, i ja sam to
uinio/

83

Prvo sam zamislio/

Potom sam uinio/
Svakoga dana godinu za godinom/
Dvanaest godina/
Milijardu puta/
Nevidljiv i usporen in./
Ja, koji nisam bio u stanju da se iskrcam s ovog broda, kako bih se spasao
iskrcao sam se iz svog ivota. Stepenik po
stepenik. I svaki stepenik bio je po jedna
elja. Za svaki korak, po jedna elja kojoj
sam rekao zbogom.
Ja nisam lud, prijatelju. Nismo ludi
kada naemo naina da se spasemo.
Prepredeni smo, kao izgladnele ivotinje.
To nema veze s ludilom. To je talenat. To
je geometrija. Savrenstvo. elje su mi
razdirale duu. Mogao sam da ih
proivim, ali nisam uspeo.
Tada sam ih zaarao.
I, jednu po jednu, ostavio sam ih iza
sebe. Geometrija. Fino rezbarenje. Sve
ene ovog sveta zaarao sam svirajui za

84

jednu enu, jednu, prozirna koa, ruke

bez prstenja, neni listovi, njihala je
glavom uz moju muziku, bez osmeha, ne
skreui pogled, ni za tren, itave noi, a
kada je ustala, nije ona bila ta koja je
izala iz mog ivota, bile su to sve ene
ovoga sveta. Oca, to ja nikada neu biti,
zaarao sam gledajui jedno dete kako
umire, danima, sedei pored njega, ne
propustivi nita od tog stravinog i predivnog spektakla, eleo sam da budem
poslednji prizor koji e videti, kada bude
odlazio, gledajui me u oi, i nije on bio
taj koji je otiao, ve sva deca koju nikada nisam imao. Zemlju koja je bila moja
zemlja, u nekom delu sveta, zaarao sam
sluajui kako peva neki ovek koji je
doao sa Severa, sluao sam ga i video,
video sam dolinu, brda unaokolo, reku
koja sporo tee, sneg zimi, vukove nou,
a kada je taj ovek zavrio pesmu,
zavrila se i moja zemlja, zauvek, gde god
ona bila. Prijatelje za kojima sam udeo,

85

zaarao sam svirajui za tebe i s tobom

one veeri, video sam ih u tvom licu, tvojim oima, sve njih, moje drage prijatelje,
a kada si ti otiao, oni su otili s tobom.
Rekao sam zbogom divoti kada sam
video dinovske ledene bregove Severnog mora kako se rue svladani toplotom,
rekao sam zbogom udima kada sam
video kako se smeju ljudi koje je rat
slomio, rekao sam zbogom besu kada sam
video kako u ovaj brod unose dinamit,
rekao sam zbogom muzici, mojoj muzici,
onog dana kad sam uspeo itavu da je
odsviram jednom jedinom notom koja je
trajala samo tren, i rekao sam zbogom
srei, zaaravi je, kada sam te video
kako ovde ulazi. To nije ludilo, prijatelju. Geometrija. To je filigranski rad.
Razoruao sam tugu. Razdvojio svoj
ivot od svojih elja. Kada bi mogao
unazad da pree moj put, naao bi ih
jednu za drugom, zaarane, nepomine,
zaustavljene tu, zauvek, da oznaavaju

86

pravac ovog neobinog putovanja koje

nikome nikada nisam ispriao osim tebi/
/
/
/
/
(Noveento se udaljava ka izlazu)
/
/
/
/
/
(Zastaje, okree se)
Ve vidim scenu, kad budem stigao
gore... onog koji trai moje ime na listi i
ne nalazi ga.
Kako rekoste da se zovete?"
Noveento."
Noinjski, Notarbartolo, Novalis,
Noca..."
To je zato to sam roen na brodu."
Molim?"
Roen sam na jednom brodu i na

87

njemu sam i umro, ne znam da li je to

naznaeno, ovde gore..."
Brodolom?"
,,Ne. Eksplozija. est i po kvintala
dinamita. Bum."
,,Ah. I je 1' sad sve u redu?"
,,Da, da, odlino... to jest... jedino ta
stvar s rukom... izgubila se jedna ruka...
ali obeali su mi..."
Fali ruka?"
,,Da. Znate, u eksploziji..."
Trebalo bi da ih ima nekoliko, tamo...
koja fali?"
Leva."
,,Uh."
ta hoete da kaete?"
Bojim se da su ono dve desne, znate?"
Dve desne ruke?"
,,Eh, da. Nego, je 1' bi bio problem ako
biste..."
Ako bih ta?"
Hou da kaem, ako biste uzeli desnu
ruku..."

88

Desnu umesto leve?"

Da."
,,Ma... ne, u krajnjoj liniji... bolje desna
nego nita..."
,,To i ja mislim. Saekajte trenutak,
idem da vam je donesem."
Mogao bih eventualno da svratim za
koji dan, moda e vam stii neka leva..."
ujte, imam jednu belu i jednu
crnu..."
,,Ne, ne, iste boje... nemam ja nita protiv crnaca, eh, to je samo pitanje..."
Kakav baksuz. itavu venost, u Raju,
s dve desne ruke. (Kroz nos) A sad hajde
lepo da se prekrstimo! (Posegne da to
uini, ali se ukoi. Gleda u ruke) Nikad
ne zna koju da upotrebi. (Okleva trenutak,
a onda se hitro prekrsti obema rukama)
itavu venost, milione godina, da
izigravam budalu! (Ponovo se prekrsti s
obe ruke) Pravi pakao. U Raju. To uopte
nije smeno. (Okree se, ide ka izlazu,
zaustavlja se korak pre nego to e izai,

89

ponovo se okree ka publici: oi mu sijaju)

Naravno... da zna kakvu bih samo
muziku... s tim dvema rukama, desnim...
kad bi ovde samo bio neki klavir...
(Ponovo se uozbilji)
Ima dinamit pod dupetom, prijatelju.
Ustani i idi. Gotovo je. Ovog puta je
zaista gotovo.
(Izlazi)

KRAJ

90

Lektura
SNEANA

UKANOVI

Priprema za tampu, grafika produkcija

PAIDEIA I M A G E STUDIO
tampa
TOPALOVI, Valjevo

1 - A
A ,

821.131.1-27
,

Pijanista / Alesandro Bariko

italijanskog Ana Srbinovi.
Beograd : Paideia, 2 0 0 7
Topalovi). - 92 str. ; 21 cm.
Matarije /1 Paideia])

; prevela sa
- 2. izd. (Valjevo :
- (Biblioteka

Prevod dela: N o v e c e n t o / A l e s s a n d r o
Baricco. - Tira 1.000.
ISBN 978-86-7448-378-7
C O B I S S . S R - I D 144984332