GEOLOGIJA SRBIJE I CRNE GORE

Naa zemlja se odlikuje veoma sloenom geolokom gradjom jer se nalazi u zoni
kolizije Evroazijskog kopna i bloka Gondvane, a kao i vei deo Balkanskog
poluostrva svoj konani oblik dobija u gornjoj kredi. Ve na prvi pogled, jasno se
uoavaju razlike izmedju nizijskih, mladih terena na severu, delom i na
severoistoku, i junih, planinskih oblasti. Delovi najstarijeg kopna, koji se javljaju
na krajnjem severoistoku predstavljaju ostatke nekadanje Mezijske ploe
(platforme), kao dela Evroazije, dok su ostaci nekadanjih okeanskih prostora
(Tetisa i manjih marginalnih mora), daleko zastupljeniji.
Poev od poznatog Cvijievog rada (1900) o podeli planinskih sistema Balkanskog
poluostrva, u kome je izloena i prva rejonizacija teritorije Jugioslavije pa do
dananjih dana, brojni su pokuaji, a tim i razlike u interpretaciji geoloke gradje i
geotektonskih rejonizacija - razdvajanja jedinica (podruja) sa specifinim
geolokim razvojem i gradjom. Jo uvek aktuelna i koriena je podela
Andjelkovia iz 1981. godine na krupne tektonske jedinice I reda: Mezijska
platforma, Karpatikum (Karpato-balkanidi), Moravidi, umadidi, Dinaridi,
Helenidi, velika Panonska depresija (Panonidi) i Jadranski masiv. Dimitrijevi
2002. godine izdvaja: Veliku Panonsku depresiju, Srpsko-makedonsku masu,
Vardarsku zonu, Periadrijatiki obod, Dinaride, Helenide i Karpato-Balkanide.
Poslednjih godina je u geolokim naukama neizbeno poznavanje TERANA podruja specifinog geolokog razvoja koja su ograniena razlomima, ofiolitskim
melanom, ili drugim formacijama obrazovanim u dubokim rovovima, koje ih
odvajaju od susednih terana drugaijih geolokih osobina (Keppie & Dallmeyer ,
1990). Sledei ovakvo shvatanje terana Karamata i Krsti (1996) su na podruju
Srbije i Crne Gore izdvojili:
a) Kompozitni (Sloeni) teran Karpato-balkanida
b) Kompozitni teran Srpsko-makedonske mase
c) Kompozitni teran Vardarske zone sa Jadarskim blokom i
d) Kompozitni teran Dinarida.
Studentima geografije su svakako najblii principi morfostrukturne podele reljefa
Srbije i Crne Gore na dve osnovne geomorfoteksture: planinske i nizijske oblasti. U
okviru planinskih oblasti Zeremski izdvaja geomorfostrukture I reda: Srpskomakedonsku masu, Dinaride (centralne, spoljanje i unutranje) i Karpatobalkanide, dok su nizijske oblasti: Panonski, Getski i Jadranski basen.
Zbog pomenute sloene geologije nae zemlje, neizbeno je posmatrati je kroz
geologiju nekih manjih delova, uz napomenu da su postojee razlike u njihovoj
geolokoj gradji posledica njihove razliite evolucije.

Posmatrajui preglednu geoloku kartu (slika) jasno se svojom jednostavnou,

gotovo monotonou izdvaja njen severni, ravniarski deo - Panonski basen.
PANONSKI BASEN je geomorfostruktura I reda koja svoj konani oblik dobija u
miocenu kada je poelo intenzivno izdizanje Karpata, Dinarida i Istonih Alpa.
Prostor izmedju pomenutih planina je poeo da tone, a novoformirani basen je
ispunilo Panonsko more ili centralni Paratetis. Naime, poetkom neogena je
formirano veliko unutranje (epikontinentalno) more, manje ili vie paralelno sa
Tetisom, koje je V. Laskarev (1924) nazvao Paratetis. Ono egzistira kroz ceo
neogen, a za vreme svog maksimalnog razvia (srednji miocen) se prostire od Alpa
do Aralskog mora u jugozapadnoj Aziji. Ono nije bilo jedinstveno ve sastavljeno
od nekoliko basena koji su komunicirali medju sobom, da bi kasnije bili razdvajani.
Po obodu centralnog Paratetisa su kao posebne morfostrukturne celine postojali
manji, periferni baseni (Moravsko-mlavski, Kolubarski...). Prostirao se do Karpata
na istok, odakle se nastavljao Dakijski basen sa kojim je bio vezan preko tri
moreuza (jedan od njih je Djerdapski). Veza izmedju Dakijskog i Panonskog
basena se povremeno prekidala, da bi definitivno bila rekinuta krajem miocena.
Ova sredina prvo postaje brakina, a zatim i slatkovodna, dok se Panonsko more
transformie u Panonsko jezero (Senteko ili Gornjepaludinsko) koje krajem
pliocena postaje paludalno (sistem bara i jezera). Poslednja faza neotektonske
aktivnosti tokom kvartara se na naim prostorima odrazila na junom obodu
Panonskog basena koji je tokom pleistocena predstavljo stepu pa su nataloeni
sedimenti eolskog porekla les. Miocenski sedimenti Panonskog basena su
znaajni u ekonomskom smislu kao kolektori nafte i gasa, cementnog laporca
(Beoin) i uglja (Vrdnik).
Danas je to potolina ispunjena jezerskim i marinskim sedimentima tercijara i
kontinentalnim tvorevinama kvartara, ali ovaj prostor ima vrlo raznovrsnu podlogu
sa kristalinom i granitoidima u JI i severnom Banatu i severnoj Bakoj,
mezozojskim sedimentima u najveem delu srednjeg i junog Banata, i sa
ofiolitima du granice sa Vardarskom zonom (ofioliti su bazine i ultrabazine
stene, tj. delovi okeanske kore i gornjeg omotaa, tektonski smetene u vie nivoe
zajedno sa raznim sedimentnim stenama). Trijaski sedimenti su u Panonskom
basenu otkriveni na povrini samo u okviru horstovskih planina koje su formirane
neotektonskim izdizanjem krajem neogena (Fruka gora kao deo Vardarske zone i
Vrake planine kao deo Srpsko-makedonske mase), ali su dubokim buotinama za
naftu utvrdjeni i na prostoru severnog Banata i Bake. Tip sedimenata ukazuje da
se sedimentacija odvijala u plitkom moru, dok su krajem gornjeg trijasa obrazovane
dubokovodne tvorevine (tzv. sjajni kriljci koji su takodje otkriveni na Frukoj
Gori). Naime, trijaski sjajni kriljci, asocirani sa pojavama gabrova i zonama

serpentinita, predstavljaju karakteristinu asocijaciju obrazovanu zatvaranjem

jednog dubokog troga i u ostalim delovima sveta.
U buotinama na podruju junog Banata i Bake (od Elemira do Arada) su
dokumentovane i stene jurske starosti koje su zahvaene slabim procesima
metamorfizma.
Severoistone delove Srbije zahvataju KARPATO-BALKANIDI. Ovde se
nalazilo najstarije poznato kopno - delovi pomenute Mezijske platforme, koja
danas zahvata podruje od Dunavskog kljua, preko Negotinske krajine, do
Rumunije u koju nastavlja. Na njih na zapadu, u Istonoj Srbiji, junim
Karapatima i na Staroj planini, kao i kroz Istonu Srbiju, i dalje u Istonu
Makedoniju i JZ Bugarsku, naleu kristalasti kriljci proterozojske-ranokambrijske
starosti i razne sedimentne i magmatske stene paleozojske, mezozojske i tercijarne
starosti.
Istorija ovog podruja je malo poznata od gornjeg proterozoika do donjeg karbona.
Mladji proterozoik je paleontoloki dokazan u tri oblasti: tekijsko-sipskoj,
homoljsko-kuajskoj i poreko-staroplaninskoj oblasti, a na osnovu nadjenih fosila
je i izvedena gornja granica proterozoika i kambrijuma. Kambrijum je
paleontoloki dokazan na vie mesta: na zapadnim padinama Deli Jovana, u oblasti
Bele reke i na Staroj planini. Ove stene se dalje preko Dunava prostiru u Rumuniju,
Rasprostranjenje ordovicijumskih tvorevina, koje su inae otkrivene u poslednje
dve decenije, i dalje nije sasvim poznato. Silur je faunistiki dokazan u jezgrima i
antiklinalnim strukturama brojnih planina (Ruj planina, Stara planina, Suva planina
i sl.). Produkti aktivnog plutonizma tokom gornjeg karbona su graniti Suvodola,
Vrke uke, Miroa i Plavne, variscijski graniti Gornjana, Ravnog Buja,
Neresnice i Brnjice.
U karbonu su njeni pojedini delovi, kretani do tada ka severu, prikljueni/
dokovani na Mezijsku platformu, formirajui tako obod Evroazijskog kopna.
Izmedju Evroazijskog kopna i Gondvane je tada postojao veliki okeanski prostor Vardarski okean.
Najstarije stene u Karpato-Balkanidima su pomenute gornjo proterozojskeranokambrijske metamorfne stene, dok su krajem kambrijuma/poetkom
ordovicijuma nastali peridotit-gabro-leukograniti Stare Planine, u devonu gabrovi
Deli Jovana i Zaglavka, a tokom paleozoika i sedimenti poreklom iz razliitih
sredina.
Tokom perma obrazovani su poznati crveni peari-serija kontinentalnih molasa
koje su nastajale posle izdizanja planina usled pokreta hercinske orogeneze.
Poetkom donjeg trijasa, nadiranjem mora je omoguen novi sedimentacioni ciklus,
sa estim prekidima u sedimentaciji. Trijaski, jurski i kredni sedimenti obuhvataju
uglavnom karbonatne, podredjeno klastine sedimente. Poznati Timoki vulkanski
3

kompleks formiran je tokom gornje krede. Postalpski razvoj prate klastini

jezersko-reni sedimenti miocena i marinski do kaspibrakini neogeni sedimenti.
U oblasti Timoke krajine i Dunavskog kljua su danas otkrivene neogene naslage
formirane u dakijskom basenu. Tercijarni magmatizam du zapadnih oboda
Karpato-Balkanida predstavljen je uglavnom andezitima.
SRPSKO-MAKEDONSKA MASA (SMM)
Izdvojena je od strane Dimitrijevia 1959. godine koji je razlikovao Donji
Kompleks, izgradjen od stena srednjeg do visokog stepena metamorfizma, i Gornji
Kompleks, izgradjen od stena niskog stepena metamorfizma. Treba istai da se
Gornji Kompleks danas uglavnom shvata kao deo Karpato-Balkanida, a samo
Dimitrijeviev Donji Kompleks kao SMM. Ovo podruje svoj konani, dananji
oblik dobija tokom jure i krede, a granice prema susednim geotektonskim
jedinicama su uglavnom pokrivene mladjim, tercijarnim produktima.
Najstarije stene su prekambrijske i donje paleozojske stene, poreklom iz razliitih
sredina. Preovladjuju u junim i istonim delovima, dok severne delove SMM
preteno prekrivaju mladje formacije. Sve stene su pretrpele viefazna nabiranja,
kao i jake metamorfne promene. Dominiraju gnajsevi, mikaisti, amfiboliti,
mermeri, kvarciti, a lokalno se javljaju eklogiti, granuliti i zeleni kriljci. Najstarije
magmatske stene su graniti Vlajne, intrudovani du granice sa KarpatoBalkanidima u ordovicijumu, ali su svakako najmarkantniji graniti Bujanovca.
Paleomagnetska ispitivanja stena ordovicijumske starosti (metapeara i
metaglinaca sa florom akritarha na padinama Kuaja i Resavskih visova) su dala
podatke o poloaju njihove primarne depozicije, koji se nalazio izmedju 20 o i 30o
juno od ekvatora. Krajem devona vei delovi SMM pretvaraju se u kopnene
prostore.
Od sedimentnih stena u SMM se nalaze trijaski i kredni krenjaci (Grdelica). Za
vreme veeg dela jure je Srpsko-makedonska masa predstavljala kopneni prostor, a
tek krajem gornje jure jedan deo kopna plavi gornjojursko more. Iz mladjih
perioda su eocenski klastiti, oligocenske naslage koje se smenjuju sa andezitskim
tufovima (na pr. u Vranjskoj banji), miocenski i pliocenski jezerski sedimenti sa
vulkanitima i vulkanoklastitima. Tercijar je oznaen magmatskom aktivnou koja
je dala granodiorite Jastrebca, ali i kisele do intermedijarne vulkanite: andezite,
dacite i kvarc-latite Radana i Leca.
VARDARSKA ZONA
Vardarsku zonu je na jugu izdvojio Kosmat (Kossmat, 1924) i nazvao je tako jer
Vardar od Skoplja do svog ua tee u njoj. Na njeno pruanje do Beograda i
Panonskog basena na severu je ukazao Milovanovi (1950), ali je tek Dimitrijevi
definie kao posebnu jedinicu izme|u Dinarida i Srpsko-makedonske mase (1974).
4

Vardarska zona predstavlja najsloeniju oblast Balkanskog poluostrva, odnosno

ostatke starog Vardarskog okeana koji je postojao od starijeg paleozoika do donje
jure/gornje krede. Ovaj okean je bio jedinstven sve do srednjeg trijasa, kada se iza
Kopaonikog bloka otvara i zapadni deo Vardarskog okeana, odnosno Neotetis.
Njihovo zatvaranje je zapoelo u gornjoj juri, da bi u kredi zbog snane subdukcije
prema istoku ovi okeanski prostori bili zatvoreni. Ostaci ovih okeanskih prostora su
sauvani danas kao jurski ili istoni (glavni) i zapadni, kredni ofiolitski pojas
Vardarske zone sa Kopaonikim blokom izmedju njih. Granice ove zone su
uglavnom pokrivene krednim sedimentima, tercijarnim formacijama ili velikim
ultramafitskim telima. Na severu se razdvajaju dva ogranka Vardarske zone koji
okruuju Kopaoniki i Jadarski blok. Najstarije stene datiraju iz devona i karbona i
predstavljene su metamorfnim stenama (amfiboliti, kvarciti, mermeri, zeleni
kriljci). U Jadarskoj oblasti je devon i najbolje prouen, a predstavljen je
bankovitim krenjacima, laporovitim i bitumunoznim krenjacima sa konodontima,
brahiopodima i cefalopodima (okolina Druetia, Pecke, Vragoanice...). U
Vardarskoj zoni su najmarkantniji ultramafitski masivi: Troglav, Kopaonik, Maljen
i mladi, oligocenski granodioriti Boranje, Kopaonika, eljina, Kosmaja i Cera, kao
i andezitsko-dacitski kompleks umadije i Ibarski kompleks izmedju Biljanovca,
Rake i Trepe.
JADARSKI BLOK
Jadarski blok je dokovan (smeten) u Vardarsku zonu pre gornje krede. Granice
prema drugim teranima su pokrivene tercijarnim produktima, osim ka zapadu, gde
se rased pruanja S-J moe shvatiti kao njegova granica. Najstarije stene su klastiti
devona i gornjeg karbona. Klastini i karbonatni sedimenti se kontinuirano
obrazuju dalje kroz mezozoik, a velike oblasti pokrivaju miocenski i plocenski
sedimenti Paratetisa i okolnih jezerskih basena. Deo Pz sedimenata je naknadno
metamorfisan i tektonski promenjen i danas poznat kao "Jadarski paleozoik",
otkriven u slivu reka Kolubare I Jadra, I njihovih pritoka.. Od magmatskih stena
najmarkantniji su miocenski graniti Cera I Bukulje, kao i daciti i kavrclatiti
(oligocensko-pliocenski).
DRINSKO-IVANJIKI POJAS
U direktnom kontaktu sa prethodno pomenutom Vardarskom zonom je Drinskoivanjiki pojas. Razdvojeni su tzv. Zvornikim avom, du koga je tokom
Oligocena utisnut granodiorit Boranje. Drinsko-ivanjiki pojas sa delom Bosne i
Durmitorom predstavlja stabilni deo Evrope sve do srednjeg trijasa. Poznat je i kao
Drinsko-ivanjiki paleozoik, jer u njemu preovladjuju metamorfne stene
paleozojske starosti, odakle se na zapad nadovezuju na srednjobosanske kriljave
planine. U mezozoiku su obrazovani trijaski krenjaci i jurski i kredni sedimenti
Kosovske Mitrovice. Magmatska aktivnost dala je pomenute granodiorite Boranje,
5

neogene granite Golije i kvarc latite, posebno rasprostranjene u unutranjosti

Drinsko-ivanjikog pojasa (na Rogozni).
DINARIDI
Predstavljaju vrlo sloenu geotektonsku jedinicu, ali na podruju Srbije i Crne Gore
nalazimo samo neke njene delove. Granica sa zapadnijim ofiolitskim pojasom
Dinarida uglavnom je pokrivena trijaskim krenjacima.
Stene paleozojske starosti otkrivene su na ar planini (silur), odakle se dalje
prostiru u Makedoniju, dok su devonske tvorevine utvrdjene izmedju Prokletija,
akora i Visitora, kao i u delu tzv. limskog paleozoika.
Tokom devona u oblasti Dinarida dolazi do tonjenja unutranjeg dinarskog pojasa,
pri emu u ove prostore nadire more iz Istonih Alpa.
Najmarkantniji deo Dinarida predstavlja ofiolitski pojas koji je relikt trijaskojurskog marginalnog mora i koji nastavlja na jug u Albaniju (Mirdita zona) i Grku
(Pindos zona). Ako se ladinska porfiorit-ronaka formacija shvati kao produkt
otvaranja okeana, ivot ovog okeanskog ptotora je do kraja jure trajao oko 70
miliona godina. Uz grubu pretpostavku, sa brzinama kretanja okeanske ploe od 1
do 8 cm godinje, dobija se maksimalna irina ovog okeana od 350 do 2.800 km,
ali je verovatnije, usled nehomogenog kretanja, iznosila oko 200 500 km
Dimitrijevi, M. D., 1974). Iz ovog perioda datiraju sedimenti koji se smenjuju sa
bazaltnim lavama, da bi u vreme zatvaranja okeanskog prostora soiva i listovi
ofiolita bila navuena (obdukovana) preko postojeih formacija . U to vreme i na
taj nain su formirana prostrana ultramafitska tela: Zlatibor, Ozren, Brezovica, a
Konjuh i druga na zapadu, naknadno iskomadana. Na vreme zatvaranja ovog
okeanskog prostora krajem gornje jure, odnosno pre barema ukazuju klastiti
Kladnja, kada su delovi Dinarida razdvojeni u ladinu ponovo postali celina.
Najstarije stene u trijaskoj seriji Crnogorskog primorja se javljaju izmedju anja i
Buljarica, a na vie mesta na Crnogorskom primorju, uglavnom na potezu izmedju
Kotorskih strana iznad Budve, na podruju Petrovca, Virpazara i okoline Bara
zapaene su pojave vulkanita trijaske starosti.Tokom gornjeg trijasa, jure i krede
formiraju se u najveem delu prostora koji zauzimaju Dinaridi u Crnoj Gori,
sedimentne stene, preteno krenjaci, a retki su glinci i peari. Mnoge planine u
Crnoj Gori, kao to su Ljubinja. Bjelasica i vei deo Primorja su od trijaskih
krenjaka. U srednjem trijasu Dinarida odigrao se sloen porfiritski vulkanizam, za
koga je vezana tzv. porfirit-ronaka formacija, a sa njom i znaajna orudnjenja
bakra, olova, cinka i barita. Medjutim, najvei deo planina Primorskog pojasa i
njegovog zaledja je izgradjen od krednih krenjakih naslaga ljutog karsta
debelih i do 2000 m i sa sadrajem CaCO 3 i do 90%, dok je na Durmitoru
zastupljen tzv. durmitorski fli. Pojave crvenih i belih boksita u Dinaridima su
takodje vezane za krednu periodu.
6

Na jugozapadu i severu tokom paleocena i eocena nastaju plitkovodni krenjaci i

peari, koji transgresivno lee preko starijih formacija. Vei deo dananjih
Dinarida je i tokom eocena bio zahvaen plitkim morem, koje se tokom oligocena
povuklo i iz veeg dela Balkanskog poluostrva. Na krajnjem jugoistoku (Prokletije)
javljaju se metamorfisani gabrovi i dijabazi, a mestimino i granitoidi.
Juno od Save i Dunava su u ovo vreme du nekadanjih obodnih zaliva Panonskog
mora ve trasirani vodotoci velikih reka i njihovih pritoka (V. Morave, Mlave,
Kolubare, Jadra i dr.). Velikomoravski morski zaliv je na primer, tokom miocena i
pliocena dopirao do Kruevca. Najmladji sedimenti miocena su otkriveni u okolini
Poarevca (tzv. Poarevaka greda). Prostor na kome se danas nalazi grad Beograd
je bio podruje na kome su se razdvajala dva velika obodna basena Panonskog
mora, Kolubarski na zapadu i Velikomoravski na istoku. Oni su bili odvojeni
mezozojsko-serpentinskom preagom umadijske grede Avala-Kosmaj, koja je
povremeno plavljena.

Sam Tetis se u miocenu raspada na zapadni deo (Mediteransko more - dananje

Sredozemno more) i istoni deo (Arabijsko more) i delove Indijskog
okeana. Miocenski sedimenti, nastali kao produkt sedimentacije u
marinskoj sredini, ili kao jezersko-kopneni sedimenti imaju u naoj zemlji
veliki ekonomski znaaj, poto se u njima nalaze naa najznaajnija leita
nafte i gasa, znaajna leita uglja, cementnih laporaca (Popovac kod
Paraina), kaolinskih glina, kvarcnih peskova, zeolitskih tufova, dijatomita i
dr.
U Dinaridima, Vardarskoj zoni, Srpsko-makedonskoj masi i Karparto-balkanidima
se tokom neogena u depresijama taloe jezerski sedimenti (tavniki,
aansko-Kraljevaki, Jarandolski, Topliki basen i sl.).
Kvartar je podeljen na dve epohe, pleistocen (u starijoj literaturi poznat kao
diluvijum) i holocen (aluvijum). Raspored kopna i mora se kroz pleistocen
pribliava dananjem vea odstupanja su jedino u razudjenosti obalskih
linija, posebno izraena u vreme velikih zahladjenja (glacijala) kada se
usled poveanja kontinentalnih i planinskih lednika smanjuje nivo mora i
koliina vode u okeanima. Tako su sva dalmatinska ostrva u Jadranu sve do
poslednjeg glacijala pripadala severnojadranskom kopnu. Poslednja faza
neotektonske aktivnosti tokom kvartara se na naim prostorima odrazila
najvie u Skadarskom jezeru i na junom obodu Panonskog basena. Tragovi
lednika koji su bili razvijeni tokom pleistocena na nekim naim prostorima
najbolje su sauvani (u vidu akumulativnih tvorevina, glacijalnog i
fluvioglacijalnog reljefa) na Prokletijama, arplanini, Durmitoru,
Sinjajeviji, Bjelasici i dr.