DANIL HARMS

Sluajevi i jo poneto

PORODICA RUNDADAROV
I DRUGE PRIE

(JEDNA MUVA)
(I)
Jedna muva udari u elo gospodina dok je trao, proe mu kroz glavu i izae kroz
potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma zauen: uinilo mu se da mu je u
glavi neto prozvidalo, a na potiljku je prsnula koica i kakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i
pomisli: ta bi to trebalo da znai? Ta posve jasno sam uo zviduk. Nita mi ne pada na
pamet, da mogu da shvatim, o emu se tu radi? U svakom sluaju, oseaj je redak, nalik
na neku bolest glave. Ali neu vie o tome da razmiljam, nastaviu da trim. S tim
mislima gospodin Dernjatin potra dalje, ali ma kako da je trao, to mu nije uspevalo. Na
plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo to ne pade, morao je, tavie, da zamae
rukama u vazduhu. Dobro je da nisam pao pomisli Dernjatin inae bih razbio naoare
i ne bih mogao da vidim smer puta. Dalje je Dernjatin koraao, oslanjajui se na svoju
palicu. Meutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu
pesmu da raspri svoje loe misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin
njome zaneo i zaboravio ak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obino,
automobili ili vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilino je teko od
automobila odskoiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu
uvek ili budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iekivala peaka na svakom koraku, as
u vidu automobila, as u vidu teretnih kola, a as u vidu taljiga sa kamenim ugljem.
Dernjatin nije uspeo ni da obrie nos, a na njega je ve iao ogromni automobil. Dernjatin
viknu: Umreu! i skoi u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlaan
jendek. Automobil ga je s grohotom mimoiao, podigavi iznad krova barjak tekih
situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve
sa glave, i dalje su ve gologlavi putovali. Da li ste primetili, pod koje je tokove dospeo
ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje? upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf,
nego u kapuljau. Meni su esto je obiavao govoriti ovaj gospodin veoma nahlaeni
obrazi i una resica, i stoga sam uvek u kapuljai. Pored gospodina u automobilu je
dama interesantnih usana. Ja sam ree dama uznemirena, da nas ne optue za
ubistvo ovog putnika. ta? ta? upita gospodin, povlaei kapuljau s uva. Dama je
ponovila svoju bojazan. Ne ree gospodin u kapuljai ubistvo se kanjava samo u tim
sluajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo. Ali mi nismo krivi
za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreu! Mi smo samo svedoci njegove neoekivane
smrti. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i ree u sebi: Antone
Antonoviu, vi tako veto izlazite iz nevolje. A gospodin Dernjatin je leao u vlanom
jendeku, ispruivi ruke i noge. A automobil je ve otiao. Dernjatin je ve shvatio da nije
poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoila. On se podie, rukavom oisti svoje
odelo, ovlai pljuvakom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je
devet i po minuta otilo napred, i Dernjatin je iao, dostiui minute.
(1929-1930)

(PORODICA RUNDADAROV...)

(II)
Porodica Rundadarov ivela je u kui kraj tihe reke Svireke. Otac Rundadarov,
Platon Ilji, voleo je znanja velikih poleta: Matematika, Principi Trojstva, Geografija Raja,
knjige Vintiveka, uenje o smrtnim pobudama i nebeska hijerarhija Dionizija Aeropagita,
bile su najomiljenije nauke Platona Iljia. Vrata kue Rundadarovih bila su otvorena svim
putnicima, koji su obili sveta mesta nae planete. Prie o leteim breuljcima, onim to
odrpancima iz Nikitinskog predgraa donose plodove, nailazie u kui Rundadarovih na
ivost i napregnutu panju. Platon Ilji je uvao duge liste o pojedinostima letenja velikih i
malih breuljaka. Od svih ostalih poletanja, naroito se isticalo poletanje Kupusnog
breuljka. Kao to je poznato, Kupusni breuljak je poletao nou, u 5 asova, iupavi s
korenom kedar. Od uzletita ka nebu breuljak se podizao ne srpastom putanjom, kao svi
ostali breuljci, ve pravom linijom, napravivi male oscilacije jedino na visini od 15-16
kilometara. A vetar je, duvajui u breuljak, proleteo kroz njega, ne terajui ga s puta.
Kao da je breuljak od kremenih slojeva, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz breuljak je,
na primer, proletela avka. Proletela je, kao kroz oblak. To potvruje nekoliko svedoka.
Ovo je protivureilo zakonima leteih breuljaka, ali injenica je ostajala injenicom, i
Platon Ilji je unese u spisak pojedinosti Kupusnog breuljka. Svakodnevno su se kod
Rundadarovih okupljali ugledni gosti i razmatrali osobine zakona alogikog niza. Meu
uglednim gostima behu: profesor eleznica Mihail Ivanovi Dundukov, iguman Mironos II i
plehariziast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi, i sedali za
predugi sto, na koji se postavljalo korito sa vodom. Gosti su, razgovarajui, povremeno
pljuckali u korito: takav je bio obiaj u porodici Rundadarov. Sam Platon Ilji je sedeo sa
kamdijicom. S vremena na vreme, kvasio ju je u vodi i udarao njome po praznoj stolici.
Ovo se zvalo smetnja na aparatu. U devet asova pojavljivala se ena Platona Iljia, Ana
Maljajevna, i vodila je goste ka stolu. Gosti su jeli tena i vrsta jela, zatim su dopuzili
etvoronoke do Ane Maljajevne, poljubili joj ruicu i sedali da piju aj. Za ajem je
iguman Mironos II pripovedao sluaj, koji se dogodio pre etrnaest godina. Toboe je on,
iguman, sedeo jednom na stepenicama svog doksata i hranio patke. Iznenada je iz kue
izletela muva, neko vreme je kruila i udarila igumana u elo. Udarila u elo, sasvim
prola glavu, izala iz potiljka, i odletela opet u kuu. Iguman je ostao da sedi na doksatu
sa ushienim osmehom, jer je najzad svojim oima video udo. Ostali gosti, sasluavi do
kraja Mironosa II, udarali su se kaiicama po usnama i po jabuici u znak toga da je vee
zavreno. Posle je razgovor primio frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a
plehariziast Dernjatin se raspriao na temu ena i cvee. Deavalo se i bez toga, da su
neki od gostiju ostajali da noivaju. Tada se sastavljalo nekoliko ormana, i na njih su
smetali Mirinosa II. Profesor Dundukov je spavao u trpezariji na klaviru, a gospodin
Dernjatin je legao u krevet do Rundadarove slukinje Mae. U veini sluajeva, gosti bi se
razili kuama. Platon Ilji je lino iza njih zakljuavao vrata i iao k Ani Maljajevnoj.
Rekom Svirekom plovili su s pesmama nikitinski ribari. I uz ribarske pesme tonula je u
san porodica Rundadarov.
(1929-1930)
ISTORIJA SDIGR APPR
Andrej Semjonovi: Zdravo, Pea.
Pjotr Pavlovi: Zdravo, zdravo. Guten Morgen. Kuda juri.
Andrej Semjonovi pruio je ruku Pjotru Pavloviu, a Pjotr Pavlovi uhvatili su ruku

Andreja Semjonovia i tako je trgnuli, da je Andrej Semjonovi ostao bez ruke i od straha
je udario u beanje. Pjotr Pavlovi su jurili za Andrejem Semjonoviem i vikali: Ja sam ti,
huljo, ruku otkinuo, a evo saekaj, sustignuu te, tako u ti i glavu otkinuti!
Andrej Semjonovi se neoekivano odrazio i preskoio jarak, a Pjotr Pavlovi nisu
mogli da preskoe jarak i ostali su s druge strane.
Andrej Semjonovi: ta je? Nisi me sustigao?
Pjotr Pavlovi: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonovia.)
Andrej Semjonovi: To je moja ruka!
Pjotr Pavlovi: Da-da, ruka je vaa! ime ete da maete?
Andrej Semjonovi: Maramicom.
Pjotr Pavlovi: Lepo, nema ta! Jednu ruku u dep zavukao, a glavu nema ime da
poee.
Andrej Semjonovi: Pea! Hajde ovako: Ja u neto da ti dam, a ti mi vrati moju ruku.
Pjotr Pavlovi: Ne, neu da ti vratim ruku. Bolje je i ne trai. Ali evo, ako eli, poi
emo do profesora Tartarelina on e te izleiti.
Andrej Semjonovi poskoi od radosti i poe do profesora Tartarelina.
Andrej Semjonovi: Potovani profesore, izleite mi ruku. Nju je otkinuo moj prijatelj
Pjotr Pavlovi i ne vraa je nazad.
Pjotr Pavlovi su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Pod
njihovom mikom bila je ruka Andreja Semjonovia, koju su oni prezrivo drali, slino
tani.
Pregledavi rame Andreja Semjonovia, profesor zapali cigaretu i izusti:
Ovo je velika ppanica.
Andrej Semjonovi: Izvinite, kako ste rekli?
Profesor: Pranica.
Andrej Semjonovi: Ranica?
Profesor: Da, da, da. Panica. Pa-ni-ca!
Andrej Semjonovi: Dobra ranica, ako ba i ruke nema.
Iz predsoblja se razlee smeh
Profesor: Jao! Ko se to tamo meje?
Andrej Semjonovi: To je tako prosto. Ne obraajte panju.
Profesor: Ho! a zadovoljstvom. elite li, togod da itamo?
Andrej Semjonovi: Ali vi mene leite.
Profesor: Da, da, da. itaemo, a zatim u vas leiti. Sedite.
Obojica sedaju
Profesor: Ako elite, itau vam svoju nauku?
Andrej Semjonovi: Izvolite! Vrlo interesantno.
Profesor: Samo, ja sam je izloio u stihovima.
Andrej Semjonovi: To je strano interesantno.
Profesor: Evo, he-he, itau vam odavde dovde. Ovde je re o unutranjim organima,
a ovde ve o zglobovima.
Pjotr Pavlovi (ulazei u sobu):
Zdigr appr ustr ustr
ja donosim tuu ruku

zdigr appr ustr ustr

gde je profesor Tartarelin?
zdigr appr ustr ustr
gde su sati primanja?
ako su triarije te
s dva tega do samoga tla
ovi satii bakice
preleteli parabolu
zdigr appr ustr ustr
hod satova stade sa mnom
zameni ih karabistr
na postolju zdigr appr
sa beskonanom rukom
podeenom kao kraci
od minute za minutom
na put jure pogorelci
a pod belim brojanikom
ploa vrti ustr ustr
i umotan sav mantilom
vano seda karabistr
on sekunde za primanje
gleda motor ravomerni
da vreme etalo ne bi
gde je profesor Tartarelin
gde Andrej Semjonovi zdigr
jednoruki zdigr appr
lei zdigr appr ustr
podeava svoju ruku
prikucava svoje prste
zdigr appr zakucava
zdigr appr ustr kuca.
Profesor Tartarelin: To ste vi, Pjotr Pavloviu, osakatili graanina?
Pjotr Pavlovi: Ruku sam iupao iz manete.
Andrej Semjonovi: Vijao me je.
Profesor: Odgovorite!
Pjotr Pavlovi se smeje.
Karabistr: Gvindaleja!
Pjotr Pavlovi: Karabistr!
Karabistr: Gvindalan.
Profesor: Ispriajte, kako je bilo.
Andrej Semjonovi:
Iao sam poljem nedavno
i iznenada vidim: Pea
mi u susret ide mirno
i, kao da me ne primeuje,
eli pored da protri.
Ah, Pea! ja mu vuem
Zdravo, Pea, prijatelju moj,
jasno je nisi primetio,
da ti u susret idem.

Pjotr Pavlovi:
Al prevlast situacija
i raskre dogaaja
do danas, sve od iskoni,
nama vlada, ko s detetom,
mui glau u pustinji,
iba u sobi knutom.
Profesor: Tako je, tako je to je razumljivo. Sticaj okolnosti. To je tano. Zakon.
Ovde su se neoekivano Pjotr Pavlovi nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. Andrej
Semjonovi je potrao po milicionera, a Pjotr Pavlovi su bacili na pod ruku Andreja
Semjonovia, stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otili
sporednim stepenitem.
Profesor je leao na podu i stenjao.
Jao-jao-jao, kako boli! stenjao je profesor. Moja rana gori i krvari. Gde e se nai takav
saaljiv ovek, koji e da mi ispere ranu i polije je kolodijem?!
Bilo je arobno vee. Visoke zvezde, rasporeene na nebu utvrenim poloajima,
sijale su nadole. Andrej Semjonovi, diui punim grudima, vukao je dva milicionera ka
domu profesora Tartarelina. Maui svojom jedinom rukom, Andrej Semjonovi je priao o
onome to se zbilo.
Milicioner upita Andreja Semjonovia:
Kako se zove ta protuva?
Andrej Semjonovi nije odao svog druga i, tavie, nije rekao ni njegovo ime.
Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonovia:
Recite nam, da li ga odavno poznajete?
Od malena, kad sam bio jo eto takav ree Andrej Semjonovi.
A kako on izgleda? upitahu milicioneri.
Karakterie ga duga crna brada ree Andrej Semjonovi.
Milicioneri se zaustavie, s naporom pritegnue svoje opasae i, otvorivi usta,
zapevae otegnutim nonim glasovima:
Ah, to je to zanimljivo,
prijatelj je bio mlad,
a porastao je, kad on
poe da ide s bradom.
Vi imate dosta dobre glasove, dozvolite da vam se zahvalim ree Andrej
Semjonovi i prui milicionerima prazan rukav, zato to ruke nije imao.
Mi moemo i o naunim temama da porazgovaramo rekoe milicioneri u horu.
Andrej Semjonovi mahnu praznim rukavom.
Zemlja ima sedam okeana zapoee milicioneri. Fiziari su posmatrali suneve
pege i doli do zakljuka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo
kakav zajedniki ivot.
U naoj atmosferi postoji takva taka, koja ozleuje svaki centar.
Engleski krematorijum Albert Ajntajn izumeo je takvu intrigu, kroz koju je svaka pojava relativna.
O mili milicioneri! poe usrdno da moli Andrej Semjonovi. Bre trite, inae e
moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina.
Jedan milicioner se zvao Voloa, a drugi Serjoa. Voloa je uhvatio za ruku Serjou, a
Serjoa je uhvatio Andreja Semjonovia za rukav, i sve troje su potrali.
Gledajte, tre tri insitutkinje! vikae za njima koijai. Jedan je ak zviznuo
Serjou biem po guzici.

 Priekaj! Kad se vratim ima da mi plati kaznu! povie Serjoa, ne isputajui iz

ruku Andreja Semjonovia.
Dotravi do profesorove kue, sva trojica rekoe:
Ho! i zaustavie se.
Stepenitem, na trei sprat! zapovedi Andrej Semjonovi.
Hoch!* povikae milicioneri i pojurie stepenitem.
Namah razbivi ramenom vrata, banuli su u kabinet profesora Tartarelina.
Profesor Tartarelin je sedeo na podu, a njegova ena kleila je na kolenima ispred
njega i ruiastim svilenim koniem priivala mu uvo. Profesor je drao u rukama
makaze i izrezao je haljinu na eninom trbuhu. Kada se pomolio goli enin trbuh, profesor
ga protrlja dlanom i pogleda u njega, kao u ogledalo.
Kud ije? Zar ne vidi da je jedno uvo od drugog vie ispalo? ree ljutito profesor.
ena opara uvo i poe da ga ponovo priiva.
Goli enski trbuh, kao to se vidi, razveselio je profesora. Brci su mu se nakostreili,
a oice zasijale.
Katenjka ree profesor de prekini da mi priiva uvo negde sa strane, priij mi ga bolje
na obraz.
Katenjka, ena profesora Tartarelina, strpljivo, po drugi put opara uvo i poe da ga
priiva na profesorov obraz.
Jao, kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! smejao se profesor, ali odjednom, spazivi
milicionere koji su stajali na pragu, zauta i postade ozbiljan.
Milicioner Serjoa: Gde je ovde postradali?
Milicioner Voloa: Kome su ovde odgrizli uvo?
Profesor (podiui se na noge): Gospodo! Ja ovek, koji izuava nauku evo ve, hvala
bogu, pedeset i est godina, ne meam se ni u kakve druge stvari. Ako mislite da su mi odgrizli uvo, jako se
varate. Kao to vidite, oba su mi uva cela. Jedno je, istina, na obrazu, ali takva je moja volja.
Milicioner Serjoa: Stvarno, tano, oba su uva tu.
Milicioner Voloa: U mog brata od strica, ovako su pod nosom rasle obrve.
Milicioner Serjoa: Ne obrve, ve prosto brkovi.
Karabistr: Fasfalakat!
Profesor: Zavreni su sati primanja.
Profesorova ena: Vreme je da se spava.
Andrej Semjonovi (ulazei): Pola je dvanaest.
Milicioneri horom: Tihe noi.
Eho: Slatko spavajte.
Profesor lee na pod, ostali takoe leu i tonu u san.
SAN
tiho pljuska okean
stene pretee du du
tiho sija okean
a ovek svira frulu
tiho morem jurcaju
straha beli snovi
ribe skliske pevaju
zvezde padaju s lune
kuica nena stoji
vrata irinom zjape
pei tople nadu doje
u kui straa snatri
a na krovu baba dremka
na njenom krivom nosu

tihim vetrom uvo pljeska

sa svih strana duva kosu
a na drvu kukavica
kroz cviker gleda na sever
ne gledaj moja kukavico
ne gledaj svu no na sever
tamo vetar karabistr
u brojkama uva vreme
tamo jastreb stigr ustr
samo sebi vreba plen
Pjotr Pavlovi:
Neko je u tami usnuo,
pipam, njuim: stolac i sto,
nabasavam na komodu
vidim drvo bergamota,
ja hitam, otkidam kruke,
doavola, to su uke!
Trim nadesno, bojim se,
preda mnom dubrava stoji,
natrag, i tako i onako,
nabijam se na dovratak,
noge klecaju, vuku lei,
mislio je: Vrata su pe,
skoi levo tamo krevet,
upomo!...
Profesor (budei se): ta?...
Andrej Semjonovi (brzo se diui): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali ui.
(Pali svetlo).
Kao to se vidi, dok su svi spavali, dolazili su Pjotr Pavlovi i odrezali svima ui.
Zapaanje milicionera Serjoe:
San se obistinio!
(April? 1929. godine).
STVAR
Mama, tata i slukinja po imenu Nataa, sedeli su za stolom i pili.
Tata je nesumnjivo bio pijanica. tavie, i mama ga je gledala sa visine. Ali to tati
nije smetalo da bude jako dobar ovek. On se vrlo dobroudno smejao i klatio na stolici.
Sobarica Nataa, u kecelji i s kapicom od ipke, sve vreme se preterano stidela. Tata ih je
sve zabavljao svojom bradom, ali sobarica Nataa je srameljivo obarala oi, pokazujui
time da se stidi.
Mama, visoka ena s velikom frizurom, govorila je konjskim glasom. Njen glas trubio je
trpezarijom, orei se na dvoritu i u drugim sobama.
Ispivi prvu aicu, svi za trenutak zautae i pojedoe kobasicu. Malo kasnije, svi su
opet poeli govoriti.
Iznenada, sasvim neoekivano, neko zakuca na vrata. Ni tata, ni mama, ni sobarica Nataa, nisu
mogli da naslute, ko to kuca.
Kako je to udno ree tata. Ko bi to mogao biti?

Mama napravi saoseajue lice i preko reda nasu sebi drugu aicu, ispi je i ree:
udno.
Tata ne ree nita loe, ali takoe, nasu sebi aicu, ispi je i ustade od stola.
Tata je bio onizak. Za razliku od mame. Mama je bila visoka puna ena, s konjskim glasom, a tata je bio
prosto njen suprug. Kao dodatak svemu ostalom, tata je bio pegav.
Jednim korakom, on prie vratima i upita:
Ko je?
Ja ree glas iza vrata.
Vrata se smesta otvorie, i ue sobarica Nataa, sva smetena i rumena. Kao cvet.
Kao cvet.
Tata je seo.
Mama je ispila jo jednu.
Sobarica Nataa, i druga, kao cvet, zarumenele su se od stida. Tata ih je pogledao i nije rekao nia
loe, ve je ispio jo jednu, isto tako kao i mama.
Da ublai neugodnu garavicu u ustima, tata je otvorio konzervu s rajom patetom.
Svima bi veoma drago, jeli su do jutra. Ali mama je utala, sedei na svome mestu. To je
bilo jako neprijatno.
Kada se tata nakanio da togod otpeva, neto je lupnulo u prozor. Mama skoi od
straha i povie, da jasno vidi, kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. Ostali su uveravali
mamu da je to nemogue, zato to je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne moe da gleda
kroz prozor za to je potrebno biti gorostas ili Golijat.
Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. Nita na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao
kroz prozor.
Da bi je smirili, nasuli su joj jo jednu aicu. Mama je ispi. Tata je, takoe, nasuo sebi i
ispio.
Nataa i sobarica, kao cvet, sedele su, zbunjeno oborivi oi.
Ne mogu da budem vesela, kada nas sa ulice gledaju kroz prozor zavapi mama.
Tata je bio oajan, ne znajui kako da umiri mamu. tavie, otrao je na dvorite,
pokuavajui da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. Razume se, nije bio u
stanju da ga dosegne. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo. Mama ak nije videla, kako
tata ne moe da dosegne ni do prozora na prvom spratu.
Konano rastrojen svime ovim, tata kao vihor utra u trpezariju i ispi na duak dve
aice, nasuvi aicu i mami. Mama je ispila aicu, ali ree da pije samo u znak toga,
to je ubeena da ju je neko pogledao kroz prozor.
Tata rairi ruke.
Eto ree mami i, priavi prozoru, irom ga otvori.
Kroz prozor je pokuavao da se uvue neki ovek s prljavom kragnom i sa noem u
rukama. Ugledavi ga, tata zalupi prozor i ree:
Nema nikoga.
Ali, ovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i, tavie, otvorio je prozor i uao.
Mama je bila strano uznemirena. Pala je u histeriju, ali, ispivi malo onoga to joj je tata ponudio i
zaloivi se gljivicom, umiri se.
Ubrzo je i tata doao k sebi. Ponovo svi sedoe za sto i produie da piju.
Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama, traei, gde je gornji, a gde donji
deo. Ali ma koliko je traio, nita naroito i nije naao, i stoga odloi novine na stranu i
ispi aicu.
Lepo ree tata ali nedostaje krastavaca.
Mama je neprilino zarzala zbog ega su se sobarice jako smele i poele da posmatraju
dezen na stolnjaku.
Tata ispi jo jednu i neoekivano, ugrabivi mamu, smesti je na kredenac.
Mami se protresla seda, bujna i laka frizura, na licu joj izbie crvene fleke, i, uopte, lice joj bee
razdraeno.
Tata je podigao svoje pantalone i zapoeo zdravicu.
Ali ovde, na podu se pojavi otvor, i odatle ispue monah.

Sobarice su se tako smele, da je jedna poela da povraa. Nataa je drala svoju

drugaricu za elo, nastojei da skrije nepristojnost.
Monah, koji je ispuzao iz poda, naniani pesnicom tatino uho, i lupi ga da je sve zvonilo!
Tata je samo tresnuo na sto, ne zavrivi zdravicu.
Tada se monah priblii mami i, da l' rukom, ili nogom, udari je nekako odozdo.
Mama poe da vriti i da zove u pomo.
A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i, zamahavi njima po vazduhu, pustio ih.
Zatim, neprimeen, monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor.
Vrlo dugo ni mama, ni tata, ni sobarica Nataa nisu mogli doi k sebi. Ali zatim,
doavi do daha, i dovodei sebe u red, ispie svi po aicu i sedoe za sto da pojedu
ribani kupus.
Ispivi jo jednu aicu, posedee, mirno razgovarajui.
Odjednom je tata porumeneo i poeo da vie:
ta! ta! vikao je tata Smatrate da sam sitniar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja
ne ivim od vae milosti! Sami ste nitkovi!
Mama i sobarica Nataa istrae iz trpezarije i zakljuae se u kuhinji.
Mar, pijanico! Mar, avolje kopito! aptala je mama sa uasom konano
smetenoj Natai.
A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao, dogod nije uzeo mapu sa aktima, stavio
beli kaket i diskretno poao na posao.
31. maja 1929.
TEVS
Govorio sam sebi da vidim svet. Ali ceo svet je bio nepristupaan mome pogledu, i
video sam samo delove sveta. I sve, to sam video, nazivao sam delovima sveta. I ja sam
posmatrao osobine tih delova, i posmatrajui ih, stvarao sam nauku. Shvatio sam da
postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. Delio sam ih i davao im imena. I u
zavisnosti od njihovih osobina, delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni.
A postojali su i takvi delovi sveta, koji su mogli da razmiljaju. I ti delovi su posmatrali druge delove i
mene. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo, a ja sam bio nalik na njih. I ja sam govorio s tim delovima sveta.
Govorio sam: delovi su grom.
Delovi govorie: snop vremena.
Govorio sam: Ja sam, takoe, deo nekog trojstva.
Delovi odgovarae: Mi smo pak malene take.
I neoekivano, prestao sam da ih vidim, a zatim i ostale delove. I ja sam se uplaio da nestaje svet.
Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno, nego sve u isti mah. Iz poetka
sam mislio da je ovo NITAVILO. No zatim, shvatio sam da je ovo svet, a ono, to sam
video ranije, nije bio svet.
I uvek sam znao da je ovo svet, ali, ono to sam video ranije, ja ne znam i sada.
A kada su delovi nastali, onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne, a njihove nerazumne
osobine prestale su da budu nerazumne. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman.
Ali samo to sam shvatio da vidim svet, kad sam odjednom prestao da ga vidim.
Uplaio sam se, mislei da je svet nestao. Ali dok sam tako razmiljao, shvatio sam, da
kada bi nestao svet, tada ve ne bih tako razmiljao. I gledao sam, traei svet, ali nisam
ga otkrivao.
A zatim nisam imao kud da gledam.
Tada sam shvatio, da, bez obzira kud sam gledao unaokolo mene je bio svet. A sada ga nema. Postojim
samo ja.
A zatim sam shvatio, da ja i jesam svet.
Ali svet to nisam ja.
Mada sam u isto vreme svet.

Ali svet nisam.

Ali ja sam svet.
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet.
Ali svet nije ja.
Ali ja sam svet.
I vie nita nisam mislio.
1930.
(REIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU...)
1.
Jednom sam doao u Gosizdat* i susreo Jevgenija Ljvovia varca*, koji je, kao i uvek
bio loe, ali pretenciozno obuen.
Ugledavi me, varc poe da zbija ale, takoe, kao i uvek, neuspeno.
Zbijao sam ale daleko uspenije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio varca.
Svi unaokolo mi zavidee na mojoj otroumnosti, no nisu preduzimali nikakve mere,
zato to su doslovno crkavali od smeha. Naroito Nina Vladimirovna Gernet* i David
Jefemi Rahmilovi,* koji je radi milozvunosti nazvao sebe Juinom.
Videi, da samnom nema ale, varc poe da sniava svoj ton i napokon, opsova me
runom psovkom, i izjavi da u Tiflisu Zabolockog,* znaju svi, a mene gotovo niko.
Tu sam se rasrdio i rekao da sam vea istorijska pojava od varca i Zabolockog, da
e od mene u istoriji ostati svetla taka, a oni e brzo biti zaboravljeni.
Osetivi moju veliinu i istaknuti svetski znaaj, varc postepeno uzdrhta i pozva me
kod sebe na ruak.
2.
Reio sam da razbucam jednu kompaniju, to i inim.
Zapoeu sa Valentinom Jefimovnom.* Ova loa domaica nas poziva k sebi i umesto
jela na sto servira nekakve splaine. Volim da pojedem i razumem se u hranu. Ne moe
me prevariti splainama! tavie, ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo
hrana. I ne mogu da trpim, kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera.
Sada prelazim na Leonida Saveljevia Lipavskog.* On se nije ustruavao da mi u lice
kae, da svakog meseca izmisli deset misli.
Prvo, lae. Izmisli ne deset, va manje.
A drugo, ja izmislim vie. Nisam brojao koliko ih meseno izmislim, ali mora biti vie nego
on...
Ja eto, na primer, ne guram svima pod nos da imam, toboe kolosalnu pamet. Imam
sve razloge da sebe smatram velikim ovekom. I, uostalom, sebe takvim i drim.
Zbog toga mi je i neprijatno, i bolno da budem meu ljudima, koji su inferiorniji od
mene po pameti, otroumnosti, i talentu, a ne oseaju prema sebi sasvim dunog
potovanja.
Zato, zato sam bolji od svih?
3.
Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevi je Nemac. On ima ak i nemake navike.
Pogledajte, kako samo jede. Pa ist Nemac, to i nita drugo! tavie, i po nogama se vidi
da je Nemac.
Neu da se hvalim, ali mogu da kaem da sam vrlo pronicljiv i otrouman.
Eto na primer, kad bi uzeli Leonida Saveljeva, Julija Berzina* i Volfa Erliha* i postavili ih skupa

11

na trotoar, tada bi mogli rei: jedan drugom do uveta.

Po mome miljenju, to je otroumno, zato to je umereno smeno.
I pored toga Leonid Saveljevi je Nemac! Svakako u mu to rei kad ga sretnem.
Sebe ne smatram posebno pametnim ovekom, ali ipak moram da kaem da sam
pametniji od svih. Moda, na Marsu postoje i pametniji od mene, ali na zemlji ne znam.
Eto, kau, Olejnikov* je jako pametan. A po mome miljenju, on je pametan, ali ne mnogo. On je, na
primer, otkrio, da ako napie 6 i preokrene, tad dobija 9. A po mome miljenju, to je neinteligentno...
Leonid Saveljevi je potpuno u pravu, kada kae da je ovekova pamet njegova
vrlina. A ako nema pameti, znai, da i vrlina nema.
Jakov Semjonovi* prigovara Leonidu Saveljeviu i veli da je ovekova pamet
njegova slabost. A po mome miljenju, to je ve paradoks. Zato bi pamet bila slabost?
Nipoto! Pre je snaga. Ja tako mislim.
esto se okupljamo kod Leonida Saveljevia i priamo o tome. Ako zapone prepirka,
tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. Ni sam ne znam zato.
Svi me zbog neeg gledaju sa divljenjem. Ma ta da uradim, svi nalaze da je to
izvanredno.
Pa ak se vie i ne trudim. Sve uspeva samo po sebi.
Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. Po svoj prilici se naalio.
Nita slino mi nije bilo na pameti.
U Udruenju knjievnika me zbog neega smatraju anelom.
Posluajte me, drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. Isti sam, kao i svi, samo bolji.
4.
uo sam ovakav izraz: Ulovi trenutak!
Lako je rei, ali teko uiniti. Po mome miljenju, taj izraz je besmislen. I stvarno, ne
moe se pozivati na nemogue.
Ovo govorim s potpunom sigurnou, zato to sam sve na sebi isprobao. Lovio sam
trenutak, ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. Sada znam da je to nemogue.
Nemogue je, takoe, uloviti epohu, zato to je ona isto takav trenutak, samo
povei.
Druga je stvar, ako kaemo: Dobro zapamtite to, ta se deava u ovom trenutku. To je neto drugo.
Eto na primer: jedan, dva, tri! Nita se nije desilo! Eto, dobro sam zapamtio trenutak u kojem se nita nije
desilo.
Rekao sam o tome Zabolockom. Njemu se to veoma dopalo, i itav dan je sedeo i
brojao: jedan, dva, tri! I primetio je da se nita nije desilo.
U tom poslu ga je zatekao varc. I varc se takoe zainteresovao za taj originalan nain
pamenja onoga to e se desiti u naoj epohi, zato to se epoha sastoji iz trenutaka.
Ali molim vas da obratite panju da sam rodonaelnik tog metoda opet ja. Opet ja!
Svuda ja! Stvarno zadivljujue!
Ono to drugi postiu s mukom, ja postiem s lakoom.
Ja ak znam da letim. Ali o tome neu da pripovedam, zato to mi u svakom sluaju
niko ne bi poverovao.
5.
Kada dva oveka igraju ah, uvek mi se ini da jedan drugoga ele da nasamare.
Naroito ako igraju za novac.
Uopte, odvratna mi je svaka igra za novac. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu.
A kockare bih kanjavao. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara.
Mesto toga to se kockaju, bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom dre pridike.
Ali ipak, pridike su dosadne. Interesantnije je udvarati se enama.
ene su me uvek interesovale. Uvek su me uzbuivale enske noice, naroito vie
kolena.

Mnogi smatraju ene poronim stvorenjima. A ja nimalo! Naprotiv, smatram ih ak

neim prijatnim.
Punaka, mlaahna ena! ime je ona porona? Uopte nije porona!
Deca su, eto, neto drugo. Kau za njih da su edna. Ali ja smatram da su ona,
moda, i edna, ali su i zaista veoma odvratna, naroito kada skau. Uvek odlazim odatle
gde su deca.
I Leonid Saveljevi ne voli decu. To sam mu ja pobudio takve misli.
Uopte sve to govori Leonid Saveljevi, ve sam jednom ranije govorio ja.
Pa i ne samo Leonid Saveljevi.
Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli. To mi je ak smeno.
Na primer, jue je dotrao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u ivotnim
pitanjima. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. Usreen mnome, otiao je
u svom najboljem raspoloenju.
Ljudi u meni vide podrku, ponavljaju moje rei, dive se mojim postupcima, ali nita
za to ne plaaju.
Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videete, kako u tim biti zadovoljan.
6.
Sada u rei nekoliko rei o Aleksandru Ivanoviu.*
To je jedan brbljivac i hazarder. Ali ako ga zbog iega potujem, to je zato, to mi je odan.
Danonono on preda mnom deura i od mene eka samo nagovetaj za bilo kakvo
nareenje. Samo to mu dam mig, a Aleksandar Ivanovi leti kao vetar da ispuni moju
volju.
Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: Evo nosi! i eto, on ih i nosi.
Kad Aleksandar Ivanovi dolazi u Gosizdat, tad se svi smeju i meu sobom govore da
je Aleksandar Ivanovi doao do pare.
Konstantin Ignatjevi Drovacki* skriva se pod sto. Govorim to u alegorijskom smislu.
Vie od svega Aleksandar Ivanovi voli makarone. On ih svagda jede s prezlama,
jede ih gotovo itav kilogram, a moda i daleko vie.
Pojevi makarone, Aleksandar Ivanovi govori da mu je muka, i lee na divan.
Ponekad makarone povraa.
Aleksandar Ivanovi ne jede meso i ne voli ene. Premda ih ponekad voli. Po svoj
prilici, ak veoma esto.
Ali ene, koje voli Aleksandar Ivanovi, za moj ukus su sve rune, i zato emo
smatrati da to ak i nisu ene.
Kad ja neto kaem, znai da je to tano.
Ne savetujem da se sa mnom iko prepire, ionako e biti izigran, zato to ja svakog
nadgovorim u prepirci.
Neka se niko od vas ne takmii sa mnom. I bolji su pokuali. Sve sam ih sredio! Iako
izgleda da ba ne umem da govorim, kad zaponem, tad ne mogu da se zaustavim.
Jednom sam poeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio prianjem!
Zatim sam otiao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio prianjem. Zatim sam otiao
kod varcovih i tamo ih sve umorio prianjem. Zatim sam otiao kui i kod kue govorio
jo pola noi!
(1930-e godine)
JUTRO
Da, danas sam sanjao psa.
Lizao je kamen, a zatim je pojurio prema reci i poeo da gleda u vodu.
Da li je tamo neto video?

13

Zato gleda u vodu?

Zapalio sam cigaretu. Ostale su mi jo samo dve.
Popuiu ih, a vie ih nema.
I novaca nemam.
Gde u danas da ruam?
Ujutru mogu da popijem aj: imam jo eera i zemiku. Ali cigareta vie nee biti. I
nemam gde da ruam.
Treba bre ustajati. Ve je dva i trideset.
Zapalio sam drugu cigaretu i poeo da razmiljam, kako danas da ruam.
Foma u sedam sati rua u Domu tampe. Ako u Domu tampe stignem tano u
sedam, susreu tamo Fomu i rei u mu: uj, Foma Antoniu, eleo bih da me danas
asti rukom. Trebao sam, po svoj prilici, da danas dobijem novac, ali ga u tedionici
nema. Mogue je pozajmiti deseticu od profesora. Ali profesor e, verovatno, rei:
Zaboga, ja sam vam duan, a vi pozajmljujete. Ali momentalno nemam deseticu. Mogu
vam dati samo tri rublje. Ili ne, profesor e rei: Momentalno nemam ni kopejke. Ili ne,
profesor nee rei tako, ve ovako: Evo vam rublja, i vie vam nita neu dati. Idite i
kupite sebi ibice.
Popuio sam dokraja cigaretu i poeo da se oblaim.
Telefonirao je Voloa. Tatjana Aleksandrovna za mene ree, da ne moe da shvati,
ta je u meni od Boga, a ta od budale.
Obukao sam izme. Na desnoj se odvaljuje on.
Danas je nedelja.
Idem Litejnom pored knjiara. Jue sam molio za udo. Da-da, eto, kad bi se sad
desilo udo.
Poinje da pada susneica. Zaustavljam se kod knjiare i gledam u izlog. itam deset
naslova knjiga i odmah ih zaboravljam.
Zavlaim ruku radi cigareta u dep, ali se priseam da ih vie nemam.
Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim, neko vreme lupkajui palicom.
Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom utom bojom. Prinuen sam da
skrenem na put. Guraju me prolaznici. Svi oni nedavno dooe sa sela i jo ne znaju da
koraaju ulicama. Veoma je teko razlikovati njihova prljava odela i lica.
Tapkaju na sve strane, ree i guraju se.
Nehotice gurnuvi jedan drugog, ne govore oprostite, nego jedan drugoga psuju.
Na Nevskom je strana gungula na plonicima. Na putu je prilino mirno. S vremena
na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putniki automobili.
Tramvaji se prepuni kreu. Ljudi vise na stepenicama. U tramvaju je svagda grdnja.
Svi jedan drugome govore ti. Kad se otvaraju vrata, tad iz vagona na platformu duva
topao, smrdljivi vazduh. Ljudi skau i iskau iz tramvaja u kretanju. Ali to jo ne znaju da
ine, i skau naopako. esto se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske
tokove. Milicioneri zvide u pitaljke, zaustavljaju vagone i globe one koji su skoili u
kretanju. Ali im tramvaj krene, tre novi ljudi i skau u kretanju, hvatajui se levom
rukom za ipke.
Danas sam se probudio u dva sata popodne. Leao sam u krevetu do tri, bez snage da ustanem.
Razmiljao sam o svome snu: zato je pas gledao u reku, i ta je tamo video. Ubeivao
sam samog sebe da je to veoma vano promisliti san do kraja. Ali nisam se mogao
setiti, ta sam dalje sanjao i poeo sam da razmiljam o neem drugom.
Jue uvee sam sedeo za stolom i mnogo puio. Preda mnom je bio papir da bih
neto napisao. Ali nisam znao, ta bih trebao da napiem. ak nisam znao, da li su to
trebali biti pesme, ili pria, ili rasprava. Nita nisam napisao i legao sam da spavam. Ali
nisam dugo spavao. eleo sam da saznam, ta sam trebao da napiem. Prebrojao sam u sebi
sve vidove leksike vetine, ali nisam saznao svoj vid. To je moda jedna re, ili, moda
sam trebao da napiem itavu knjigu. Molio sam Boga za udo, da bih shvatio, ta sam
trebao da napiem.

Ali, javila mi se elja da puim. Preostale su mi samo etiri cigarete. Bilo bi dobro
makar dve, ne, tri ostaviti za jutro.
Seo sam na krevet i zapalio.
Molio sam Boga za neko udo.
Da da, potrebno je udo. Svejedno kakvo udo.
Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. Sve je bilo kao i pre.
Ali nita i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi.
Trebalo se promeniti neto u meni.
Pogledao sam na sat. Tri sata i sedam minuta. Prema tome, treba da spavam barem do jedanaest i trideset.
Brzo da spavam!
Ugasio sam lampu i legao.
Ne, treba da legnem na levu stranu.
Legao sam na levu stranu i poeo da tonem u san.
Gledam u prozor i vidim, kako ista mete ulicu.
Stojim pored istaa i govorim mu, da, pre nego to ma ta napie, treba da zna
rei, koje treba da napie.
Po nozi mi skae buva.
Sklopljenih oiju leim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. Ali ujem, kako skae
buva, i motrim za njom. Ako bih se mrdnuo, izgubio bih san.
Ali, evo, moram da dignem ruku i prstom dodirnem elo. Podiem ruku i prstom
dodirujem elo. I san je proao.
elim da se okrenem na desnu stranu, ali moram da leim na levoj.
Sad buva skakuta po leima. Sad e da ujede.
Govorim: Oh, oh...
Sklopljenim oima vidim kako buva skae po aravu, kako se zavlai u boricu i tamo
mirno sedi, kao psetace.
Vidim itavu moju sobu, ali ne sa strane, ni odozgo, nego svu odjednom, u jedan
mah. Svi predmeti su narandasti.
Ne mogu da zaspim. Trudim se da ne mislim ni o emu. Priseam se da je to
nemogue, i nastojim da ne napreem mozak. Neka razmilja o neem prijatnom. Evo, ja
razmiljam o velikoj kaiki i priseam se basne o tatarinu, koji je sanjao kiselj*, ali je
zaboravio da u san ponese kaiku. A zatim je sanjao kaiku, ali je zaboravio... Zaboravio...
Zaboravio... Ovo sam ja zaboravio o emu sam razmiljao. Pa da li spavam? Radi kontrole
sam otvorio oi.
Sada sam se probudio. Kakva teta, ta ve sam tonuo u san i zaboravio ta mi je to
tako potrebno. Moram se opet truditi da zaspim. Koliko napora je uzalud propalo. Zevnuo
sam.
Mrzelo me je da zaspim.
Pred sobom vidim pe. U mraku se ini tamnozelenom. Sklapam oi. Ali nastavljam
da vidim pe. Sasvim je tamnozelena. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. Oi su mi
sklopljene, ali trepem, ne otvarajui ih.
ovek i nastavlja da trepe razmiljam. Jedino ovek koji spava ne trepe.
Vidim svoju sobu i vidim sebe kako leim na krevetu. Pokriven sam ebetom maltene
preko glave. Jedva da viri lice.
U sobi je sve sivog tona.
To nije boja, to je tek shema boje. Stvari su grundirane za bojenje. Ali boje su skinute. No
ovaj arav na stolu premda i siv, vidi se da je u stvarnosti plav. I ova olovka premda je i
siva, u stvarnosti je uta.
Zaspao sam ujem glas.
1931.

15

O POJAVAMA I POSTOJANJU
No 1
Umetnik Mikelanelo seda na gomilu cigala i, poduprevi rukama glavu, poinje da
razmilja. I evo ba prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanela svojim
okruglim, kao zlato sjajnim oima. Promatra i ne trepe. Ovde umetnik Mikelanelo
podie glavu i vidi petla. Petao ne odvraa pogled, ne trepe i repom ne mrda. Umetnik
Mikelanelo obara pogled i opaa da mu neto tipa oi. Umetnik Mikelanelo rukama
trlja oi. A petao zaista vie ne stoji, ne stoji, ve odlazi, odlazi iza upe, iza upe u
ivinarnik, u ivinarnik svojim kokokama.
I umetnik Mikelanelo se podie sa gomile cigala, otresa sa pantalona crvenu
ciglanu prainu, baca u stranu remeni i ide svojoj eni.
A ena umetnika Mikelanela je duga duga, za dve osobe preduga.
Putem umetnik Mikelanelo sree Komarova, hvata ga za ruku i vie: Gledaj!
Komarov gleda i vide loptu.
ta je to? ape Komarov.
A s neba grmi: Ovo je lopta.
Kakva je to lopta? ape Komarov.
A s neba grmi: Lopta ravnoravni!
Komarov i umetnik Mikelanelo sedaju na travu, i sede oni na travi, kao gljive. Oni
dre jedno drugo za ruke i gledaju nebo. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kaika.
ta je sad ovo? To niko ne zna. Ljudi bee i zatvaraju se u svoje domove. I zatvaraju
vrata i prozore. Ali zar e to pomoi? Ma kakvi! To nee pomoi.
Seam se, kada se 1884. godine na nebu pojavila obina kometa veliine
parobroda. Bilo je jako strano. A ovde kaika! ta je kometa naspram takve pojave.
Zatvarajte prozore i vrata!
Zar to moe pomoi? Protiv nebeske pojave, daskom se zakloniti nee.
U naoj kui boravi Nikolaj Ivanovi Stupin, koji ima teoriju da je sve dim. A po
mom miljenju, nije sve dim. Moda, dima i uopte nema. Niega, moda, nema. Postoji
samo jedna podela. A moda i podele ba uopte nema. Teko je rei.
Pria se da je neki uveni umetnik posmatrao petla. Posmatro, posmatrao i doao
do ubeenja da petao ne postoji.
Umetnik je o tome rekao svome prijatelju, a prijatelj poe da se smeje. Kako, kae,
ne postoji, kada on, kae, evo ba ovde stoji, i ja ga, kae, jasno vidim.
A veliki umetnik tada spusti glavu, i kako je stajao, tako i sede na gomilu cigala.
To je sve.
18. septembra 1934.
O POJAVAMA I POSTOJANJU
N 2
To je flaa sa votkom, takozvani alkohol. A pored vi vidite Nikolaja Ivanovia
Serpuhova.
Evo iz flae se podiu alkoholne pare. Pogledajte, kako ih Nikolaj Ivanovi Serpuhov
udie. Pogledajte, kako se oblizuje i kako mirka. Oigledno, jako mu je drago, i to
uglavnom stoga, to je u pitanju alkohol.
Ali obratite panju na to da iza lea Nikolaja Ivanovia nema niega. Ne samo to da
tamo nije stajao orman, ili komoda, ili neto slino tome nego uopte niega nema,
tavie, ni vazduha nema. Verovali vi ili ne, ali iza lea Nikolaja Ivanovia nema ak ni

bezvazdunog prostora, ili, kao to se kae, etra. Otvoreno govorei, niega nema.
To je, razume se, nemogue i zamisliti.
Ali ba nas briga za to, nas zanima samo alkohol i Nikolaj Ivanovi Serpuhov.
Evo Nikolaj Ivanovi je uzeo rukom flau sa alkoholom i prinosi je nosu. Nikolaj
Ivanovi mrka i mrda ustima, kao kuni.
Sada je doao trenutak da kaem da ne samo iza lea Nikolaja Ivanovia, nego i
ispred tako rei, pred grudima i uopte, unaokolo, niega nema. Potpuno odsustvo
svakog postojanja, ili, kao to se ponekad kae zbijajui ale: odsustvo svakog prisustva.
Ali, dopustite da se zanimamo samo alkoholom i Nikolajem Ivanoviem.
Zamislite, Nikolaj Ivanovi zaviruje u flau sa alkoholom, zatim je prinosi ustima,
zabacuje flau dnom uvis i ispija, zamislite, sav alkohol.
Ba veto! Nikolaj Ivanovi je ispio alkohol i zatreptao oima. Ba veto! Kako je to
uspeo!
A sad smo, evo, duni da kaemo: istinu govorei, ne samo iza lea Nikolaja
Ivanovia ili spreda i unaokolo tek, nego, takoe, i unutar Nikolaja Ivanovia niega nije
bilo, nita nije postojalo.
Ono je, razume se, moda tako, kako samo to smo rekli, ali sam Nikolaj Ivanovi,
mogao je pri tom da sasvim lepo postoji. Ovo je, naravno, tano. Ali, otvoreno govorei,
cela stvar je u tome da Nikolaj Ivanovi nije postojao i ne postoji. Eto u emu i jeste vic.
Vi upitajte: ali ta je sa flaom alkohola? Pre svega, kud se, eto, denuo alkohol, ako
ga je ispio nepostojei Nikolaj Ivanovi. Flaa se, recimo, sauvala. A gde je pak
alkohol? Samo to je bio, a odjednom ga nema. Ta Nikolaj Ivanovi ne postoji, govorite.
Kako je to mogue?
Ovde se i mi sami gubimo u pretpostavkama.
Ali, uostalom, zato ovo govorimo? Ta mi smo rekli, da kako unutar, tako i izvan
Nikolaja Ivanovia nita ne postoji. A ako ni unutar, ni izvan nita ne postoji, to, znai, i
flaa ne postoji. Zar nije tako?
Ali, s druge strane, obratite panju na sledee: ako govorimo da nita ne postoji ni
unutar, ni izvan, to se pojavljuje pitanje: unutar i izvan ega? Neto, po svoj prilici, ipak
postoji? A moda, i ne postoji. U tom sluaju, zato govorimo unutar i izvan?
Ne, ovde je oigledno orsokak. I mi sami ne znamo ta da kaemo.
Do vienja.
18. septembra 1934.

(IVAN JAKOVLJEVI BOBOV)

Ivan Jakovljevi Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloenju. Pomolio
se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. Plafon je bio ukraen velikom sivom mrljom sa zelenkastim
krajevima. Ako bi jednim okom gledali na mrlju, tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga, upregnutog u
taljige, mada su drugi nalazili da ona vie lii na tramvaj, na ijem vrhu sedi gorostas ali,
uostalom, u toj su se mrlji mogli, tavie, videti konture nekakvog grada. Ivan
Jakovljevi pogleda u plafon, ali ne na to mesto, gde je bila mrlja, ve tako nekako, ne
zna se kud; pri tom se osmehnuo i zamirio. Zatim je izbeio oi i tako visoko podigao
obrve, da se elo sloilo kao harmonika-dugmetara, i sasvim bi nestalo, da Ivan
Jakovljevi nije nanovo zamirio, i iznenada, kao postidevi se zbog neega, navukao
jorgan preko glave. On je to tako uinio, da su mu se ispod drugog kraja jorgana
pomolile gole noge, a na prst leve noge odmah je aterirala muva. Ivan Jakovljevi
pomeri prst, a muva odlete i dospe na mrlju. Tada je Ivan Jakovljevi, sa donje strane,
obema nogama uhvatio jorgan, jednom nogom je zakaio jorgan odozdo, a drugu nogu
je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo, i na taj nain ga svukao sa glave. ipak

17

ree Ivan Jakovljevi i naduva obraze. Kao i uvek, kada mu je neto uspevalo ili,
naprotiv, kada nikako nije ilo, Ivan Jakovljevi je uvek govorio ipak razume se, ne
glasno i nipoto radi toga da bi to neko uo, nego tako nekako, za sebe, radi sebe. I eto,
rekavi ipak, Ivan Jakovljevi sede na krevet i prui ruku ka stolici, na kojoj su bile
njegove pantalone, koulja i ostali ve. Ivan Jakovljevi je voleo da nosi prugaste
pantalone. Ali jednom, zaista, nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone. Ivan
Jakovljevi je i u Lenjingradodei bio, i u Univermagu, i u Pasau, i u Gostinom
dvoru,* i na Petrovgradskoj strani je obiao sve trgovine. tavie, nekuda je i na Ohtu
otiao, ali prugaste pantalone nigde nije naao. A stare pantalone Ivana Jakovljevia
ve su se do te mere pohabale, da ih vie nije mogao obui. Ivan Jakovljevi ih je
nekoliko puta zaivao, ali, na kraju krajeva, i to je prestalo da pomae. Ivan Jakovljevi
je ponovo obiao sve trgovine i, opet ne naavi nigde prugaste pantalone, reio je,
napokon, da kupi karirane. Ali, nigde nije bilo ni kariranih pantalona. Tada je Ivan
Jakovljevi reio da sebi kupi sive pantalone, ali nigde nije bilo ni sivih. Nigde se nisu
nale ni crne pantalone, podesne rastu Ivana Jakovljevia. Tada je Ivan Jakovljevi
poao da kupuje plave pantalone, ali, dok je on traio crne, svud su nestale i sive i
karirane. I eto, najzad, Ivan Jakovljevi je morao da kupi zelene pantalone sa utim
tufnama. U trgovini se Ivanu Jakovljeviu uinilo da pantalone nisu jako upadljive boje, i
da uta tufna uope ne bode oi. Ali, doavi kui, Ivan Jakovljevi zapazi da jedna
nogavica ba kao da i jeste elegantne nijanse, ali da je zato druga samo tirkizna, a uta
tufna se dreavo sjaji na njoj. Ivan Jakovljevi pokua da prevrne pantalone na drugu
stranu, ali tamo su obe polovine imale tenju da preu u utu boju sa zelenim zrnima, i
imale su takav veseli izgled, da, ini se, iznese li takve pantalone na tribinu posle
bioskopske predstave, nita ti vie nee trebati, publika e se pola sata smejati. Dva
dana se nije Ivan Jakovljevi reavao da obue nove pantalone, ali kada su se stare
pocepale, tako da je izdaleka bilo mogue videti da i njegove dugake muke gae trae
popravku, bio je prinuen da obue nove pantalone. Prvi put je u novim pantalonama
Ivan Jakovljevi izaao veoma oprezno. Pojavivi se iz ulaza, on pogleda prvo na obe
strane i, uverivi se, da nema nikoga u blizini, izae na ulicu i brzo zakoraa u pravcu
svoga posla. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. Trgovac nita
ne ree ugledavi Ivana Jakovljevia, i tek kada ga je ovaj mimoiao, zaustavio se, i
kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu, okrenuo se celim telom i pogledao za
Ivanom Jakovljeviem moda, klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj.
Ivan Jakovljevi je bodro iao napred, smatrajui svoj susret sa trgovcem za dobar
predznak. On nije video trgovev postupak i teio se da pantalone ne padaju ba tako u
oi. Sada je u susret Ivanu Jakovljeviu, s torbom pod mikom, iao isti takav slubenik,
kakav je i on sam. Slubenik je iao brzo, ne gledajui bez potrebe sa strane, nego vie
sebi pod noge. Naavi se uporedo sa Ivanom Jakovljeviem, slubenik kliznu pogledom
po njegovim pantalonama i zaustavi se. Ivan Jakovljevi se, takoe, zaustavi. Slubenik
je gledao u Ivana Jakovljevia, a Ivan Jakovljevi u njega.
Oprostite ree slubenik da li mi moete rei, kako da doem do te...
dravne... berze?
Pa, treba da idete kolovozom... mostom... ne, treba da idete tako, a zatim ovako
ree Ivan Jakovljevi.
Slubenik se zahvalio i brzo otiao, a Ivan Jakovljevi naini nekoliko koraka
napred, ali, videvi, da mu sada u susret ide ne slubenik, ve slubenica, obori glavu i
pretra na drugu stranu ulice. Na posao je Ivan Jakovljevi doao sa zakanjenjem i
veoma ljut. Kolege Ivana Jakovljevia, na kraju krajeva, obratile su panju na zelene
pantalone sa nogavicama od razliitih nijansi, ali, vidi se, naslutile su da je to uzrok
njegove ljutnje, i nisu mu dosaivale sa zapitkivanjem. Dve nedelje se Ivan Jakovljevi
patio idui u zelenim pantalonama, dok mu jedan od njegovih kolega, Apolon
Maksimovi Silov, nije ponudio svoje pantalone na prodaju, kao da mu one nisu
potrebne.

(1934-1937)
VITEZ
Aleksej Aleksejevi Aleksejev bio je istinski vitez. Tako, na primer, jedanput je,
ugledavi iz tramvaja, kako se jedna dama spotakla o bankinu i ispustila iz zembilja
stakleni poklopac za stonu lampu, koji se smesta razbio, elei da pomogne toj dami,
reio da se rtvuje i, iskoivi iz tramvaja u punoj brzini, pao je i do krvi rasekao o
kamen celu njuku. Drgi put je, videi, kako se jedna dama, pentrajui se preko ograde,
zakaila suknjom za ekser i ostala tako, da, sedei s gornje strane na ogradi, nije mogla
da se pokrene ni makac, poeo tako da se uzrujava, da je od uzbuenja jezikom sebi
slomio dva prednja zuba. Jednom reju, Aleksej Aleksejevi je bio najistinskiji vitez, pa i
to ne samo u pogledu dama. Sa neuvenom lakoom Aleksej Aleksejevi je mogao
rtvovati svoj ivot za Veru, Cara i Otadbinu, to je i dokazao 14-te godine, poetkom
germanskog rata, bacivi se s uzvikom Za Otadbinu! na ulicu kroz prozor drugog
sprata. Nekakvim udom Aleksej Aleksejevi je ostao iv, izvukavi se sa tek
beznaajnim ozledama, i uskoro kao tako retko revnostan rodoljub, bio je upuen na
front.
Na frontu se Aleksej Aleksejevi odlikovao nevieno uzvienim oseanjima i svaki
put, kada bi izgovarao rei zastava, fanfara ili ak prosto epolete, licem mu je
jurila suza ganua.
16-te godine Aleksej Aleksejevi je bio ranjen u krsta i udaljen sa fronta.
Kao Invalid I kategorije, Aleksej Aleksejevi nije radio i, koristei se slobodnim
vremenom, izlagao je na papiru svoja rodoljubiva oseanja.
Jedanput je, razgovarajui sa Konstantinom Lebeevom, Aleksej Aleksejevi rekao
svoju omiljenu frazu: Ja sam stradao za Otadbinu i upropastio svoja krsta, ali ivim od
snage ubeenja svoje krajnje podsvesti.
Ih budalo! ree mu Konstantin Lebeev. Najveu uslugu otadbini prua samo
LIBERAL.
Zbog neega, te rei su se duboko urezale u duu Alekseja Aleksejevia, i eto, 17te godine on sebe ve proglaava liberalom, sa krstima rtvovanim za otadbinu.
Revoluciju je Aleksej Aleksejevi primio sa zanosom, bez obzira na to to je bio
lien penzije. Izvesno vreme Konstantin Lebeev ga je snabdevao eerom od eerne
trske, okoladom, konzervisanom slaninom i prosom. Ali, kada je Konstantin Lebeev
neoekivano nekud nestao, Aleksej Aleksejevi je bio prinuen da poe na ulicu i da
prosi. Iz poetka je Aleksej Aleksejevi pruao ruku i govorio: Udelite, Hrista radi,
krstima za otadbinu rtvovanim. Ali to nije imalo uspeha. Tada je Aleksej Aleksejevi
re otadbina nadomestio reju revolucija. Ali ni to nije imalo uspeha. Onda je
Aleksej Aleksejevi sastavio revolucionarnu pesmu i, ugledavi na ulici oveka, koji bi
mogao, po njegovom miljenju, da prui milostinju, koraknuo bi napred i, ponosno, sa
dostojanstvom, zabacivi nazad glavu, poeo da peva:
Na barikade
svi poimo!
Za slobodu
se ubogaljimo i umrimo!
I bodro po-poljski trepnuvi petama, Aleksej Aleksejevi bi pruio eir i govorio: Udelite
milostinju, Hrista radi. To je pomagalo, i Aleksej Aleksejevi je retko ostajao bez hrane.
Sve je ilo dobro, ali eto 22-e godine Aleksej Aleksejevi se upoznao s nekim
Ivanom Ivanoviem Puzirjovom, koji je na Senskoj pijaci trgovao suncokretovim uljem.
Puzirjov je pozvao Alekseja Aleksejevia u kafe, poastio ga pravom kafom i mljackajui

19

kolaiima, izloio mu nekakav komplikovan pothvat, od kojeg je Aleksej Aleksejevi

razumeo samo to da i on treba neto da radi, za ta e i dobijati od Puzirjova najvanije
prehrambene proizvode. Aleksej Aleksejevi se saglasio i Puzirjov mu je smesta, kao
stimulaciju, ispod stola dao dva originalna pakovanja kineskog aja i pakovanje cigareta
Rada.
Od toga dana Aleksej Aleksejevi je svako jutro dolazio na pijacu k Puzirjovu i, dobivi
od njega ko zna kakve papire sa kosim potpisima i nebrojenim peatima, nosio je sanke,
kada se to deavalo zimi, ili kada se to deavalo leti kolica, obilazio, po uputstvu
Puzirjova, razne kancelarije, gde je, pokazavi papire, dobijao nekakve sanduke, koje je
tovario na svoje sanke ili kolica i uvee ih odvozio u Puzirjovljev stan. Ali jednom, kad je
Aleksej Aleksejevi dovezao sanke do Puzirjovljevog stana, pristupila su mu dva oveka,
od kojih je jedan bio u vojnikom injelu, i upitali ga: Prezivate se Aleksejev? Zatim
su Alekseja Aleksejevia posadili u automobil i odveli u zatvor.
Na sasluanjima Aleksej Aleksejevi nita nije shvatio i samo je neprekidno govorio
da je on stradao za revolucionarnu otadbinu. Ali, i pored toga, bio je osuen na deset
godina progonstva u severni deo svoje otadbine. Vrativi se 28-e godine nazad u
Lenjingrad, Aleksej Aleksejevi se prihvatio nekadanjeg zanata i, smestivi se na ugao
Volodarskog prospekta, zabacivao je dostojanstveno glavu, trupnuo petom i zapevao:
Na barikade
svi poimo!
Za slobodu
se ubogaljimo i umrimo!
Ali nije to uspeo zapevati ni dva puta, kada je natkrivenim automobilom, bio poveden nekuda u pravcu
Admiraliteta. Nestao je bez traga i glasa.
To je kratka ivotna povest odvanog viteza i rodoljuba Alekseja Aleksejevia
Aleksejeva.
(1934-1936)
PRAZNIK
Na krovu jedne kue sedela su dva tehnika crtaa i jela kau od heljde.
Iznenada jedan od njih radosno uzviknu i izvadi dugaku maramicu iz depa. Pala mu
je na pamet sjajna ideja u vrak maramice svezati novi od dvadeset kopejki, hitnuti
to dole, s krova, na ulicu i pogledati, ta e od toga ispasti.
Drugi tehniki crta je brzo shvatio ideju prvoga, pojeo je kau od Heljde,
umrknuo se i, obrisavi prste, poeo da motri iza prvog tehnikog crtaa.
Ali panja obojice tehnikih crtaa bila je odvraena od opita sa maramicom i
noviem od dvadeset kopejki. Na krovu, gde su obojica sedeli, zbio se dogaaj, koji
nije mogao da proe nezapaeno.
Domar Ibrahim prikucavao je na dimnjak dugaki tap sa izbledelom zastavom.
Tehniki crtai upitali su Ibrahima, ta to znai, na ta im ovaj odgovori: To znai
da je u gradu praznik. A koji to praznik, Ibrahime? upitali su tehniki crtai.
Praznik je povodom toga, to je na omiljeni pesnik napisao novu pesmu, ree
Ibrahim.
I tehniki crtai se, posramljeni svojim neznanjem, rasplinue u vazduhu.
9. januar 1935.

(SADA U DA ISPRIAM, KAKO SAM SE RODIO...)

Sada u da ispriam kako sam se rodio, kako sam rastao, i kako sam ispoljio prve
znake genijalnosti. Rodio sam se dvaput. To se evo ovako dogodilo.
Moj tata se oenio s mojom mamom 1902. godine, ali moji roditelji su me doneli na
svet tek krajem 1905., i to zato, to je tata poeleo da mu se dete rodi na Novu godinu.
Tata je proraunao da zaee treba da se desi 1. aprila i samo se tog dana udvarao
mami s predlogom da zanu dete.
Prvi put je tata doao do moje mame 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno
ekala taj trenutak i jako se obradovala. Ali tata je, verovatno, bio u veselom
raspoloenju, nije se uzdrao i rekao je mami: Aprilili!
Mama se strano naljutila i tog dana nije pustila tatu kod sebe. Moralo se ekati do
sledee godine.
1. aprila 1904. godine, tata je poeo ponovo da dolazi mami s istim predlogom. Ali
mama je, pamtei prologodinji sluaj, rekla da sad ve vie ne eli da ostaje u glupom
poloaju, i opet nije pustila tatu k sebi. Ma koliko da je tata besneo, nita nije pomagalo.
I tek nakon godinu dana mom tati je polo za rukom da stavi mamu u krevet i da
me zane.
Prema tome, moje zaee se dogodilo 1. aprila 1905. godine.
Meutim, svi tatini prorauni su propali, zato to sam ispao nedonoe i rodio se
etiri meseca pre roka.
Tata se tako razbesne, da je akuerka, koja me je prihvatila, izgubila glavu i poela
da me gura natrag, odakle tek to sam izaao.
Jedan na poznanik, student Vojno-medicinske akademije, koji je prisustvovao poroaju,
izjavio je da im nee uspeti da me uguraju natrag. No, bez obzira na studentove rei,
mene su ipak gurali i gurali, a u urbi ne tamo gde treba.
Ovde je poela strana guva.
Majka vriti: Dajte mi moje dete! A njoj odgovaraju: Vae vele dete se nalazi u vama.
Kako! vriti majka. Kako je dete u meni, kad samo to sam ga rodila! Ali vele majci moda, vi
greite? Kako vriti majka ja greim! Zar ja mogu da greim! Sama sam videla, da je dete
malopre evo ovde lealo na aravu! To je tano vele majci ali, moda se, ono
nekud puzei uvuklo. Jednom reju, ni sami ne znaju ta da kau majci.
A majka galami i zahteva svoje dete.
Bili su prinueni da pozovu iskusnog lekara. Ovaj je pregledao majku i rairio ruke,
meutim, ipak je pripremio i dao majci dobru porciju engleske soli. Majka je dobila
proliv, i na taj nain sam po drugi put doao na svet.
Tu se tata opet razbesneo, kae, to se, toboe, jo ne moe nazvati roenjem, da
to, toboe, jo nije ovek, nego pre donekle zametak, i da ga valja ili ugurati natrag, ili
staviti u inkubator.
I eto, stavili su me u inkubator.
25. septembra 1935.
PERIOD INKUBACIJE
U inkubatoru sam presedeo etiri meseca. Pamtim samo da je inkubator bio od
stakla, prozraan i sa termometrom. Bio je obloen vatom. Vie nita ne pamtim.
Kroz etiri meseca izvadili su me iz inkubatora. To su uinili upravo 1. januara
1906. godine. Na taj nain, ja kao da sam se rodio i po trei put. Danom mog roenja
poeli su smatrati ba 1. januar.

21

1935.
(JEDNOM MI MAA REE...)
Jednom mi Maa ree da joj u krevet dolazi arik.* Ko je ili ta je taj arik, nisam
uspeo da razjasnim.
Nakon nekoliko dana, taj arik je opet dolazio. Zatim je poeo da dolazi prilino
esto, otprilike jedanput u tri dana.
Nisam bio kod kue. Kada sam doao kui, Maa mi je rekla da me je Sinderjukin
zvao telefonom i raspitivao se za mene. Ja sam vidite li, bio potreban nekakvom
Sinderjukinu!
Marina je kupila jabuke. Pojeli smo posle ruka nekoliko komada i, po svoj prilici, dve
jabuke ostavili za vee. Ali kada sam uvee zaeleo da ih dobijem, tad jabuka nije bilo.
Marina ree da je dolazio Mia konobar i odneo jabuke za salatu. Nije mu bilo potrebno
srce jabuke, i oistio je jabuke u naoj sobi, a srce je bacio u korpu za otpatke.
Razjasnio sam da arik, Sinderjukin i Mia obino ive kod nas u pei. To mi je
malo razumljivo kako su se oni tamo smestili.
Zapitkivao sam Marinu o ariku, Sinderjukinu i Mii. Marina je izbegavala direktne odgovore.
Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija, moda, nije sasvim potena, Marina me
je ubedila, da su to, u svakom sluaju, zlatna srca.* Vie nisam nita mogao da
saznam od Marine.
S vremenom sam saznao da su zlatna srca stekla nejednako obrazovanje. Tanije, arik je
stekao srednje obrazovanje, a Sinderjukin i Mia nisu stekli nikakvo. arik ima ak
svoje naune radove. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim zlatnim srcima.
Jako me je zanimalo, kakvi su to arikovi nauni radovi. Ali i to mi je ostalo
nepoznato. Marina veli da se on rodio s perom u rukama, ali vie nikakvih detalja ne
iznosi o njegovom naunom radu. Poeo sam da se raspitujem i, napokon, saznao sam
da je on po vokaciji obuar. Ali, ima li to veze s naunim radom, nisam uspeo da doznam.
Jednom sam saznao, da je kod zlatnih srdaca bila veerinka. Oni su se udruili i
kupili marinirane jegulje. A Mia je ak doneo boicu s votkom. Uopte, Mia je voleo da
popije.
arikove izme su napravljene od plute.
Jedne veeri Marina mi ree da me je Sinderjukin nazvao bezobraznikom, jer sam
mu stao na nogu. Ja sam se takoe naljutio i molio sam Marinu da prenese
Sinderjukinu da mi se on vie ne muva pod nogama.
PRISLUKIVANA SVAA ZLATNIH
SRDACA ZBOG BEAMEL-SOSA
Juri voz, kao s gora,
na okna vetri umeli.

Tek buran ujem razgovor,

spor zbog sosa beameli.
No. Ne vidim im lica,
samo ujem ih po zvuku:
sva ova zlatna srca!
Spreman sam im pruit' ruku.
Digao sam se, idem,
po vagonu se teturam
nai u ih ne padnem
li, al' neu da ih diram.
Tek tama se izgubi,
kroz okna stanica sevnula,
teskoba prodre u grudi,
u srce skoi ajkula.
Zakripee konice,
prekinuv tokova pogon.
Ja paljivo gledam sve:
sam sam u pustom vagonu.
Ne ujem vie ni re
o nekom sosu beameli.
Ko sred ume, opet tek,
na okna viri zaumeli.
A vagoni, zakripav,
pojurie, Gasnu oganj.
Juri voz, ba kao lav,
od potere bei on.
18. februara 1936.

SUDBINA PROFESOROVE ENE

Jednom jedan profesor neto pojede, nije da nije, i poelo mu je bivati muka.
Doe njegova ena i veli: ta ti je? A profesor kae: Nita. ena otide nazad.
Profesor je legao na divan, leao malo, odmorio se i poao na posao.
A na poslu iznenaenje: snizili su mu platu umesto 650 rubalja, dadoe mu svega
500. Profesor tamo amo nita ne pomae. Profesor do direktora, a direktor ga za
vrat. Profesor do knjigovoe, a knjigovoa veli: Obratite se direktoru. Profesor se
popeo na voz i otputovao u Moskvu.
Usput profesor dobi grip. Doputovao je u Moskvu, ali ne moe da izae na peron.
Poloili su profesora na nosila i odneli u bolnicu.
Proleao je profesor u bolnici ne vie od etiri dana i umro.
Profesorovo telo spalie u krematorijumu, pepeo stavie u teglicu i poslae njegovoj eni.
Evo, profesorova ena sedi i pije kafu. Neoekivano zvonce. ta se dogodilo? Imate
paket.
ena se sva obradovala, smeka se na sva usta, potaru u ruke gura pola rublje i bre otvara paket.
Gleda, a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: To je sve to je ostalo od Vaeg mua.

23

ena ne moe nita da shvati, trese teglicu, gleda je prema svetlu, ceduljicu je est
puta proitala napokon je shvatila u emu je stvar, i strano se raalostila.
Profesorova ena se jako raalostila, poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa
pepelom. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Petoletke, bivi Tavrieski.
Profesorova ena izabrala je zabaeniju alejicu i samo to je htela da zakopa
teglicu neoekivano ide uvar.
Hej! vie uvar. ta tu radi?
Profesorova ena se preplai i veli:
Ta eto, htela sam da nalovim aba u teglicu.
Pa govori uvar to moe, samo pazi, zabranjeno je gaziti po travi.
Kada je otiao uvar, profesorova ena zakopa teglicu u zemlju, utapka je unaokolo
nogom i krene da proeta parkom.
A u parku joj se prilepi nekakav mornar. Idemo, ta, idemo, veli, da spavamo. Ona kae: Zato da
spavamo po danu? A on opet svoje: spavati pa spavati.
I zaista, profesorovoj eni se prispavalo.
Ide ona ulicama i spava joj se. Unaokolo tre nekakvi modri i zeleni ljudi a njoj se sve vie
spava.
Ide ona i spava. I sanja, toboe ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokir. Ona ga pita: ta vam
je to? A on joj prstom pokazuje na nokir i veli: Eto kae ovde sam neto napravio, i sada nosim da
pokaem celom svetu. Neka veli svi vide.
Poe profesorova ena takoe da gleda i vidi da, toboe, ovo vie nije Tolstoj, nego
upa, a u upi sedi kokoka.
Poe profesorova ena da lovi kokoku, a kokoka se zavukla pod divan i odatle
sad ve kao kuni izviruje.
Zavue se profesorova ena za kuniem pod divan i probudi se.
Probudila se, gleda: zaista, ona lei pod divanom.
Izvue se profesorova ena ispod divana, i vidi njena vlastita soba. A eno i sto
stoji sa nepopijenom kafom. Na stolu se nalazi ceduljica: To je sve, to je ostalo od Vaeg mua.
Poplakala je profesorova ena jo jedanput i sela da ispije hladnu kafu.
Neoekivano zvonce. ta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: Poimo.
Kuda pitala je profesorova ena.
U ludnicu odgovaraju ljudi.
Profesorova ena poe da vriti i da se opire, ali ljudi su je uhvatili i odveli u
ludnicu.
I evo, sasvim normalna, sedi profesorova ena na postelji u ludnici, u rukama dri pecaljku i na podu
lovi nekakve nevidljive ribice.
Ova profesorova ena je samo alostan primer toga, kako je u ivotu mnogo
nesrenika, koji ne zauzimaju ono mesto, koje bi trebali zauzimati.
11, avgusta 1936.
PET NEZAVRENIH PRIA
Dragi Jakove Semjonoviu,
1. Neki ovek je, zaletevi se, sa takvom snagom udario glavom o kovanicu, da je
kova odloio malj na stranu, koji je drao u rukama, skinuo konu pregau i, zalizavi
dlanom kosu, izaao na ulicu da pogleda, ta se desilo. 2. Ovde je kova ugledao oveka
koji je sedeo na zemlji . ovek je sedeo na zemlji i drao se za glavu. 3. ta se desilo?
upita kova. Jaoj! ree ovek. 4. Kova je oveku priao blie. 5. Prekidamo priu o
kovau i nepoznatom oveku i poinjemo novu priu o etiri prijatelja harema. 6. Bila
jednom etiri ljubitelja harema. Smatrali su da je prijatno imati u isti mah po osam ena.

Okupljali su se uvee i raspravljali o haremskom ivotu. Pili su vino; napijali se; padali
pod sto; povraali. Bilo je odvratno gledati ih. Ujedali su jedan drugoga za noge. Nazivali
se runim reima. Puzali na svojim trbusima. 7. Prekidamo priu o njima i poinjemo
novu priu o pivu. 8. Stajae bure sa pivom, a pored je sedeo filozof i razmiljao: Ovo
bure je ispunjeno pivom; pivo previre i jaa. I ja svojim razumom hitam po vrhuncima
iznad zvezda i jaam duhom. Pivo je napitak, koji tee prostorom, ja sam isto napitak
koji tee vremenom. 9. Kada je pivo zatvoreno u buretu, ono nema gde da tee.
Zaustavi li se vreme, i ja u stati. 10. Ali, ne zaustavi li se vreme, i moj tok je nesumnjiv.
11. Ne, pa bolje neka i pivo slobodno tee, budui da je suprotno prirodnim zakonima da
stoji na mestu. I s tim reima filozof otvori slavinu na bavi, i pivo se izli na pod. 12.
Dosta smo ispriali o pivu; sada emo da priamo o bubnju. 13. Filozof je udarao u
bubanj i vikao: Ja pravim filozofsku buku! Ta buka nije potrebna nikome, ona ak svima
smeta. Ali ako ona svima smeta, to, znai, da nije od ovoga sveta. A ako ona nije od
ovoga sveta, tad je od onoga sveta. A ako je od onoga sveta, onda u da je pravim. 14.
Dugo je filozof bubnjao. Ali da mi ostavimo ovu bunu priu i preemo na sledeu tihu
priu o drveu. 15. Filozof je etao ispod kronji drvea i utao, zato to ga je napustilo
nadahnue.
27. marta 1937.
O TOME, KAKO SU ME POSETILI VESNICI
U asovniku neto lupnu i dooe mi vesnici. Nisam odmah shvatio da su mi doli
vesnici. Prvo sam pomislio da se malo pokvario asovnik. Ali tu sam video da asovnik
nastavlja da radi i, po svoj prilici, pokazuje tano vreme. Onda sam izveo zakljuak da je
u sobi promaja. I odjednom se zaudio: kakva je to pojava, kojoj netaan rad asovnika i
promaja u sobi podjednako mogu da slue kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored
divana i gledao u asovnik razmiljajui o tom. Minutna kazaljka bila je na devet, a
satna na etiri, prema tome bilo je etvrt do etiri. Ispod asovnika bio je obeen zidni
kalendar, a listovi kalendara su se listali, kao da je u sobi duvao jak vetar. Srce mi je
lupalo, i plaio sam se da se ne onesvestim.
Treba da popijem vode rekoh. Pored mene na stoliu bio je bokal sa vodom. Pruio
sam ruku i uzeo bokal .
Voda moe da pomogne rekoh i poeo sam da gledam u vodu.
Tu sam shvatio da su mi doli vesnici, ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. Plaio sam se da pijem
tu vodu, zato to bih zabunom mogao da popijem vesnika. ta to znai? To ne znai
nita. Mogue je popiti samo tenost. A zar su vesnici tenost? Prema tome, mogu
popiti vodu, tu nema ta da se plaim. Ali ne mogu da naem vodu. Hodao sam po sobi
i traio je. Pokuao sam da stavim u usta kai, ali to nije bila voda. Stavio sam u usta
kalendar to takoe nije voda. Digao sam ruke od vode i poeo da traim vesnike. Ali
kako da ih naem? Na ta lie? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode,
dakle, oni su nalik vodi. No na ta je nalik voda? Stajao sam i razmiljao. Ne znam,
koliko sam vremena stajao i razmiljao, no neoekivano sam se trgnuo.
Eno vode! rekoh u sebi.
Ali to nije bila voda, to me je samo poelo svrbeti uvo.
Poeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta, mislei da u tamo pronai
vodu ili vesnika. Ali ispod ormana, meu prainom, naao sam samo lopticu, koju je
progrizao pas, a ispod kreveta nekakve parie od stakla.
Ispod stolice pronaao sam nepojedeni kotlet. Pojeo sam ga, i bilo mi je lake. Vie nije duvao
vetar, a asovnik je mirno kucao, pokazujui tano vreme: etvrt do etiri.
Pa, znai, vesnici su ve otili rekoh u sebi i poeo sam da se preoblaim da bih
iao u goste.

25

22. avgusta 1937.

VEZA
Filozofe!
1. Piem Vam odgovor na Vae pismo, koje mi Vi nameravate napisati kao ogovor
na moje pismo, koje sam ja napisao Vama. 2. Neki violinista kupio sebi magnet i
poneo ga kui. Usput su violinistu napali huligani i zbacili mu kapu s glave. Vetar je
poduhvatio kapu i poneo je ulicom. 3. Violinista je poloio magnet na zemlju i
potrao za kapom. Kapa je dospela u lokvu azotne kiseline i tamo sagorela. 4. A za
to vreme huligani su ugrabili magnet i nestali. 5. Violinista se vratio kui bez
kaputa i bez kape, jer je kapa sagorela u azotnoj kiselini, a oneraspoloen gubitkom svoje kape,
zaboravio je i kaput u tramvaju. 6. Kondukter tog tramvaja odneo je kaput na buvlju pijacu i tamo ga
trampio za mileram, prekrupu i paradajz. 7. Kondukterov tast se prejeo paradajza i umro. Njegov le
stavili su u mrtvanicu, ali su ga potom pomeali i umesto kondukterovog tasta
sahranili su nekakvu bakicu. 8. Na bakicin grob postavie beli stub sa natpisom:
Anton Sergejevi Kondratjev. 9. Kroz jedanaest godina taj stub izgrizoe crvi, i on
je pao. A uvar groblja raspilio je ovaj stub na etiri dela i sagoreo ga u svom
poretu. A ena uvara groblja je na toj vatri skuvala supu od karfiola. 10. No, kada
je supa bila ve skuvana, sa zida se sruio sat pravo u erpu sa supom. Sat su
izvadili iz supe, ali u satu su bile stenice, i one su se sad obrele u supi. Supu su dali
prosjaku Timofeju. 11. Prosjak Timofej je pojeo supu sa stenicama i ispriao
prosjaku Nikolaju o dobroti uvara groblja. 12. Sutradan je prosjak Nikolaj doao do
uvara groblja i poeo prositi. No uvar groblja nije prosjaku Nikolaju dao nita i
isterao ga je napolje. 13. Prosjak Nikolaj se jako naljutio i zapalio je kuu uvara
groblja. 14. Vatra se proirila sa kue na crkvu, i crkva je izgorela. 15. Povela se
dugotrajna istraga, ali nije se uspeo ustanoviti uzrok poara. 16. Na tom mestu gde
je bila crkva, izgradili su klub, i na dan otvaranja kluba priredili koncert, na kojem
je nastupao violinista, koji je pre etrnaest godina izgubio svoj kaput. 17. A meu
sluaocima je sedeo sin jednog od onih huligana, koji su pre etrnaest godina
zbacili kapu s glave tom violinisti. 18. Posle koncerta oni pooe kui istim
tramvajem. No u tramvaju, koji je iao iza njih, voza je bio isti onaj kondukter, koji
je nekad prodao violinistov kaput na buvljoj pijaci. 19. I eto, oni se kasno uvee
voze gradom: napred violinista i huliganov sin, a iza njih voza tramvaja, bivi
kondukter. 20. Oni se voze i ne znaju, kakva je veza meu njima, i to nee saznati
do same smrti.
14. septembra 1937.

GNUSNA OSOBA
Senjka udari Feku po njuki i sakri se ispod komode.
Feka dohvati Senjku araem ispod komode i otkine mu desno uvo.
Senjka kliznu iz Fekinih ruku i s otkinutim uvom u rukama pojuri k susedima.
Ali Feka sustie Senjku i lupi ga posudom za eer po glavi.
Senjka je pao i, ini se, umro.
Tada je Feka spakovao stvari u kofer i otputovao u Vladivostok.

U Vladivostoku Feka postade kroja: iskreno govorei, on uopte nije postao

kroja, zato to je io samo damsko rublje, preteno trikoe i grudnjake. Dame se nisu
ustezale pred Fekom, otvoreno su pred njim podizale svoje suknje, a Feka im je
uzimao meru.
Feka se, kako kau, nagledao svega i svaega.
Feka je gnusna osoba.
Feka je Senjkin ubica.
Feka je sladostrasnik.
Feka je deronja, zato to svako vee pojede po dvanaet kotleta. Feki je
izrastao takav stomak da je izradio sebi steznik i poeo da ga nosi.
Feka je beskrupulozan ovek: na ulici je deci otimao pare, podmetao je
stariima nogu i plaio starice, podiui iznad njih ruku, a kada bi starica izbegla u
stranu, Feka bi se pravio da je podigao ruku samo radi toga da bi se poeao po glavi.
Sve se zavrilo tako, to je Feki priao Nikolaj, udario ga po njuci i sakrio se pod
orman.
Feka je dohvatio Nikolaja araem ispod ormana i pocepao mu usta.
Nikolaj je s pocepanim ustima pojurio k susedima, ali ga je Feka sustigao i udario
pivskom kriglom. Nikolaj je pao i umro.
A Feka je spremio svoje stvari i otputovao iz Vladivostoka.
21. novembra 1937.

KAPA
Uzvraa prvi drugome: Nisam ih video. Kako ih nisi video govori drugi kad
sam im kape stavljao? Pa eto veli prvi kape si im stavljao, ali ih nisam video.
Da li je to mogue? kazuje drugi, s dugakim brkovima. Da govori prvi mogue
je i osmehuje se modrim ustima. Tada drugi, koji je sa dugakim brkovima, pristupa
modroustom, da bi mu ovaj objasnio, kako je to mogue kape na ljude staviti, a iste te
ljude ne zapaziti. Ali modrousti odbija da objasni brkatome, klima glavom i osmehuje se
svojim plavim ustima.
Ah, kakav si ti vrag veli mu brkati. Ti mene, stare, zavarava! Odgovori mi i
ne zaluuj me: da li si ih video ili nisi?
Drugi, koji je modrousti, jo jednom se osmehnuo, i neoekivano nestao, samo je
jedna kapa ostala da visi u vazduhu.
Ah, eto ko si ti! ree brkati starac i prui ruku za kapom, a kapa u stranu. Starac
za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa od njega, ne dajui se starcu u
ruke. Leti kapa Njekrasovskom ulicom, pored pekare, pored kupatila. Iz pivnice istrava
narod, gleda zaueno u kapu i odlazi natrag u pivnicu. A starac tri za kapom, ruke je
napred ispruio, otvorio usta; stareve oi se zamutie, brkovi se klate, a kosa poput
perja tri na sve strane.
Dotrao je starac do Litejne, a tamo, presecajui mu put, ve juri milicioner i jo
jedan graanin u sivom odelu. Uhvatili su bezumnog starca i poveli ga nekuda.
A kapa je zaokrenula nadesno i poletela u pravcu Neve.
Neki ovek ju je video na uglu Pantalejmonove, a ve na uglu Frutadske, niko je nije
video.
21. jula 1938.

27

USPOMENE JEDNOG MUDROG STARCA

Bio sam veoma mudar starac.
Sad to vie nisam, smatrajte, tavie, da me nema. No bilo je vreme, kad bi svaki od vas doao do mene,
i, ma kakva da je tegoba morila njegovu duu, ma kakvi da su gresi grizli njegove misli, ja bih ga
zagrlio i rekao: Sine moj, utei se, zato to nikakva tegoba ne mori duu tvoju, i
nikakve grehe ne vidim u telu tvom i on bi utekao od mene, srean i radostan.
Bio sam velik i silan. Sreui me na ulici, ljudi su uzmicali u stranu, a ja sam prolazio kroz
gomilu, kao pegla.
esto su mi ljubili noge, ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga.
Zato ljude liavati radosti da mi ukazuju potovanje? tavie, ja sam, budui da sam
veoma gipka tela, pokuao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Seo sam na klupu, uzeo
u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. Uspelo mi je da poljubim palac na
nozi. Bio sam srean. Shvatio sam sreu drugih ljudi.
Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi, ve i zveri, ak su i razne bubice milele
preda mnom i mahale svojim repovima. A make! One su me prosto oboavale i, na
neki nain spojivi se apama, jurile su preda mnom, kada sam stupao stepenitem.
U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred
kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog udovinog uma, i najsloenije pitanje
reavao sam na najprostiji nain. Mene su, tavie, vodili u Institut Mozga i pokazivali
profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. Mi nikada nita
slinog nismo videli rekoe.
Bio sam oenjen, ali sam retko viao svoju enu. Ona me se bojala: kolosalnost
moga uma ju je potiskivala. Ona nije ivela, ve treperila, i, kada bih je pogledao,
poinjala bi da tuca. Dugo smo iveli zajedno, ali je ona zatim, po svoj prilici, nekud
nestala, ne pamtim tano gde.
Pamenje to je zapravo udna stvar. Kako je teko neto zapamtiti, a kako lako
zaboraviti! A deava se i ovako: zapamti jedno, a seti se sasvim drugog. Ili: zapamti
neto s mukom, ali temeljito, a zatim nieg ne moe da se seti. Tako takoe biva.
Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamenjem.
Uvek sam bio pravian i bez potrebe nikoga nisam tukao, zato to kad nekoga
tue, tad uvek gubi pamet, i tu je mogue preterati. Decu, na primer, ne treba nikada
udarati noem ili uope neim gvozdenim, a ene, naprotiv, ne treba tui nogom.
ivotinje one su, pria se, ilave, no ja sam u tom pravcu vrio eksperimente i znam
da to nije uvek tako.
Blagodarei svojoj gipkosti, mogu da radim ono to niko ne moe da uradi. Tako,
na primer, polo mi je za rukom da, iz vrlo krivudave cevi za odvoenje neistoe,
izvadim tud sluajno upalu naunicu moga brata. Mogao sam se, na primer, skriti u
prilino malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac.
Da, na kraju krajeva, bio sam fenomenalan!
Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo, bio je vii rastom, a drugo, gluplji.
Nikada se s njim nisam druio. Mada sam se, ipak, druio, i to ak mnogo. Ovde sam
neto zamrsio: ja se naime s njim nisam druio, i uvek smo bili zavaeni. A zavadili smo
se ovako. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali eer, a ja sam stajao u
redu i trudio se da ne sluam ta se unaokolo pria. Pomalo me je boleo zub, i bio sam
loe raspoloen. Na ulici je bilo veoma hladno, jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se
smrzavali. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu, no nisam se jako smrzavao, ali mrzle su mi se ruke, zato
to sam morao da ih vadim iz depova i nametam kofer, koji sam drao, stegnuvi ga
nogama, da ne bi nestao. Neoekivano neko me je tresnuo po leima. Neopisivo sam se
rasrdio i brzinom munje poeo da razmiljam, kako da kaznim onog koji me je uvredio.
Istovremeno, tresnue me ponovo po leima. Sav sam se uznemirio, ali reih da se ne
okreem i da se napravim, kao da nita nisam primetio. Samo sam, za svaki sluaj, uzeo

kofer u ruku. Prolo je sedam minuta, i trei put me tresnue po leima. Tu sam se
okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg oveka u prilino pohabanom, ali jo
uvek valjanom vatiranom kaputu.
ta elite od mene? upitah ga strogim i ak malo otrim glasom.
A to se ti ne okree, kada te zovu? rekao je.
Zamislih se nad sadrinom njegovih rei, kad on opet otvori usta i ree:
ta ti je? Ne prepoznaje me, ta li? Pa ja sam tvoj brat.
Ponovo se zamislih nad njegovim reima, a on iznova otvori usta i ree:
Posluaj der, brate. Za eer mi nedostaju etiri rublje, a da napustim red je
teta. Pozajmi mi ded peticu, a ja u se s tobom zatim pogoditi.
Poeh da razmiljam o tome, zato bratu nedostaju etiri rublje, no on me uhvati
za rukav i ree:
E pa, budui da je tako, hoe li da pozajmi svome bratu malo para? i s tim
reima, on sam raskopa moj vatirani kaput, zavue mi ruku u unutranji dep i uze
novanik.
Eto ree ja u ti uzeti u zajam izvesnu sumu, a novanik, evo gledaj, vratiu ti
natrag u kaput. I on stavi novanik u spoljanji dep mog kaputa.
Bio sam, razume se, iznenaen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom.
Neko vreme sam poutao, a zatim ga upitah:
A gde si ti do sada bio?
Tamo odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom.
Zamislih se gde je to tamo, no brat me munu u slabinu i ree:
Gledaj: poeli su da putaju u prodavnicu.
Do vrata prodavnice ili smo zajedno, ali u prodavnici sam se obreo sam, bez
brata. Na tren iskoih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. No mog brata nigde ne bee.
Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu, nisu me pustili i, tavie, postepeno me
izgurae na ulicu. Suzdravajui bes zbog runih postupaka, uputih se kui. Kod kue
otkrih da mi je brat iz novanika uzeo sve pare. Tu sam se strano naljutio na njega, i
otada se s njim nikada vie nisam izmirio.
iveo sam sam i primao sam samo one, koji su mi dolazili po savet. A takvih je bilo
mnogo, i dogaalo se to, da ni danju ni nou nisam znao za mir. Katkad sam se toliko
umarao, da sam se sputao na pod i odmarao se. Leao bih na podu dotle, dok mi ne bi
postalo hladno, tada bih se brzo dizao i poeo da trim po sobi da se ugrejem. Zatim bih
opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu.
Ulazili su k meni jedan za drugim, ponekad ak ne otvarajui vrata. Veselilo me je
da gledam njihova bolna lica. Razgovarao sam s njima, ali sam jedva suzdravao smeh.
Jedanput nisam izdrao i zasmejah se. Sa uasom oni udarie u beanje neko na vrata, neko na prozor,
a neko i pravo kroz zid.
Ostavi sam, ustao sam koliko sam dug i irok, otvorio vrata i rekao:
Prin tim pram.
No tu u meni neto prasnu, i otada moete smatrati, da me vie nema.
(1936-1938)

VLAST
Faol ree: Mi greimo i naslepo inimo dobro. Neki se sudski inovnik vozio
biciklom i neoekivano doavi do Kazanskog sabora, nestao. Da li on zna, ta mu je
bilo dato da uini: dobro ili zlo? Ili ovakav sluaj: neki je glumac kupio sebi bundu i
toboe je uinio dobro toj bakici, koja je, oskudevajui, prodala tu bundu, ali je zato
drugoj bakici, i to svojoj majci, koja je ivela kod njega i obino spavala u predsoblju,

29

gde je on veao novu bundu, uinio, kao to izgleda, zlo, budui da se nova bunda toliko
nepodnoljivo oseala na ne zna se kakav formalin i naftalin, da babica, majka tog
glumca, jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. Ili jo jedan ovakav sluaj:
neki se grafolog nakitio votkom i poinio takve stvari, da tu, po svoj prilici, i sam
pukovnik Dibi ne bi razabrao, ta je dobro, a ta zlo. Greh je od dobra veoma teko
razlikovati.
Miin, zamislivi se nad Faolovim reima, pade sa stolice.
Ho-ho ree, leei na podu e-e.
Faol nastavi: Uzmimo ljubav. Moda je dobro, a moda ne i zlo. S jedne strane,
reeno je: zavoli, a s druge: ne bludnii. Moda je bolje uope ne ljubiti? Ali reeno je:
zavoli. A zavoli li razmazi se. ta da se radi? Moda ljubiti, ali ne tako? U tom
sluaju, zato se pak u celom svetu jednom te istom reju zaljubiti izraava i jedno i
drugo? Eto, neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlaahnu debeljukastu devojku. I
voleo ih je na razliite naine. Devojci je davao vei deo svoje plate. Majka je poesto
gladovala, a devojka je pila i jela za trojicu. Glumeva majka je ivela u predsoblju na
podu, a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. Devojka je imala etiri kaputa, a
majka jedan, i eto, glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci saio
suknju. Na kraju krajeva, s devojkom se glumac zabavljao, a sa svojom majkom nije i
ljubio ju je istom ljubavlju. Ali, glumac se pribojavao majine smrti, a za smrt devojke
nije. I kada je majka umrla, glumac nije plakao i naao je sebi drugu devojku. Dakle,
majka se ceni kao unikat, poput retke marke, koja se ne moe zameniti drugom.
o-o ree Miin, leei na podu ho-ho.
Faol nastavi: I to se zove ista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda
kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je
vodila u vrt i smetala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se
na pesku skupljalo do etrdeset maliana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno
pseto, bacilo se pravo na decu i poelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj
deci, meu njima i naa majka. Ona je rtvujui se, priskoila psu, i iupala mu iz
eljusti, kako joj se inilo, svoje dete. Ali, iupavi dete, videla je da to nije njeno dete, i
bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu lealo. Ko
e da mi odgovori: da li je ona zgreila ili uinila dobro?
Sju-sju ree Miin, vrtei se na podu.
Faol nastavi: Da li kamen grei? Grei li drvo? Grei li ivotinja? Ili grei samo
ovek?
Mljam-mljam ree Miin, oslukivajui Faolove rei up-up.
Faol nastavi: Ako grei samo ovek, to znai, svi gresi sveta nalaze se u samom
oveku. Greh ne ulazi u oveka, nego samo izlazi iz njega. Slino hrani: ovek jede
dobro, a izbacuje iz sebe loe. U svetu nema nieg loeg, jedino ono, to je prolo kroz
oveka, moe da postane loe.
Umnjaf ree Miin, nastojei da se podigne sa poda.
Faol nastavi: Eto, govorio sam o ljubavi, govorio sam o onim naim stanjima, koje
zovu jednom reju ljubav. Da li je to jezika greka, ili su sva ta stanja zajednika?
Ljubav majke prema detetu, ljubav sina prema majci i ljubav mukarca i ene moda je sve to
ista ljubav?
Nesumnjivo ree Miin, klimajui glavom.
Faol ree: Da, ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga, ko koga ljubi. Svakom
oveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. I svaki ovek trai, u kom pravcu da je
iskoristi, suvie se ne razbacujui. Otkrie tajni manevrisanja i sitnih svojstava nae
due, nalik daku pilovine...
Dosta! povie Miin, brzo se podiui sa poda. Nestani!
I Faol se rasu, kao lo eer.
29. septembra 1940.

MIINOVA POBEDA
Miinu rekoe:
Hej, Miine, ustaj!
Miin ree:
Neu i nastavi da lei na podu.
Tad Miinu prie Kalugin i ree:
Ako ti, Miine, ne ustane, ja u te naterati na to.
Nee - ree Miin, nastavljajui da lei na podu.
Miinu prie Seliznjeva i ree:
Vi se, Miine, veito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo
kreemo.
Smetao sam i smetau ree Miin.
E pa, znate ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:
Ma ta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju.
Zvali su miliciju i pozvali milicionera.
Kroz pola sata doao je milicioner sa domarom.
ta se ovde deava? upita milicioner.
Pogledajte ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:
Evo. Ovaj graanin sve vreme lei ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. Mi
smo ga i tako i ovako...
Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u re i ree:
Molili smo ga da ode, ali on ne odlazi!
Da ree Korunov.
Milicioner prie Miinu.
Vi, graanine, zato leite ovde? upita milicioner.
Odmaram se ree Miin.
Ovde, graanine, ne treba da se odmarate ree milicioner. Gde vi, graanine,
ivite?
Ovde? ree Miin.
Gde je vaa soba? upita milicioner
Prijavljen je u naem stanu, ali sobe nema ree Kalugin.
Saekajte, graanine ree miliciner sada ja razgovaram s njim. Graanine, gde
vi spavate?
Ovde? ree Miin.
Molim vas ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:
On ak kreveta nema i valja se javno na golom podu.
Ve dugo vremena oni se ale na njega ree domar.
Potpuno je nemogue prolaziti hodnikom ree Seliznjeva ne mogu veito da
prekoraujem mukarca. A on namerno protegne noge, pa ruke isprui, pa na leima
lei i promatra. Ja dolazim umorna s posla, potreban mi je odmor.
Da dodam ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:
On i nou ovde lei. O njega se u mraku svi spotiu. Zbog njega sam pocepao
svoje ebe.
Seliznjeva ree:
Iz depa mu veito ispadaju nekakvi ekseri. Nemogue je hodnikom ii bos, ide i
gleda da ne ozledi nogu.
Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem ree domar.
Polili smo ga petrolejem ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:
Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplaili, ali nismo nameravali da ga zapalimo.
Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale ivog oveka ree Seliznjeva.
A zato ovaj graanin lei u hodniku? neoekivano upita milicioner.

31

 Eto ti ga na! ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree:

Zato, to on nema drugog stambenog prostora: evo, u ovoj sobi ivim ja, u ovoj evo ona, u ovoj evo
on, a Miin ivi ovde u hodniku.
To ne valja ree milicioner. Trebalo bi da svi budu u svom stambenom
prostoru.
Ali on nema drugog stambenog prostora, osim hodnika ree Kalugin.
Upravo tako ree Korunov.
Eto, on je veito tu i lei ree Seliznjeva.
To ne valja ree milicioner i otide zajedno sa domarom.
Korunov priskoi Miinu.
ta je? povika- Kako vam se ovo dopalo?
Priekajte ree Kalugin i, priavi Miinu, ree: Je si li uo, ta je govorio
milicioner? Dii se s poda!
Neu ree Miin, nastavljajui da lei na podu.
On e sad namerno i dalje da lei ovde ree Seliznjeva.
Jasno rekao je razdraeno Kalugin.
A Korunov ree:
U to ne sumnjam. Parfaitment!*
8. novembra 1940.
SMETNJA
Pronin ree:
Imate veoma lepe arape.
Irina Mazer ree:
Sviaju vam se moje arape?
Pronin ree:
O, da. Veoma. I dodirnu ih rukom.
Irina ree:
A zato vam se sviaju moje arape?
Pronin ree:
Veoma su glatke.
Irina podie svoju suknju i ree:
A vidite li, kako su one dugake?
Pronin ree:
Jao, da, da.
Irina ree:
A evo ovde se one ve zavrvaju. Ovde vie ide gola noga.
Jao, kakva noga! ree Pronin.
Imam veoma debele noge ree Irina. A i u kukovima sam jako iroka.
Pokaite ree Pronin.
Ne mogu ree Irina bez trikoa sam.
Pronin kleknu ispred nje.
Irina ree:
Zato ste kleknuli?
Pronin joj poljubi nogu malo povie arape i ree:
Eto zato.
Irina ree:
Zato mi nagore podiete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa.
Ali Pronin joj i pored toga podie suknju i ree:
Nita, nita.

 Kako, kako to, nita? ree Irina.

Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i prie
prozoru.
Ko je? upita Irina kroz vrata.
Otvorite vrata ree otar glas.
Irina otvori vrata, i u sobu ue ovek u crnom kaputu i dubokim izmama. Za njim
su ula dva vojnika, niih inova, s pukama u rukama, a za njima domar. Nii inovi se
zaustavie pokraj vrata, a ovek u crnom kaputu prie Irini Mazer i ree:
Vae prezime?
Mazer ree Irina.
Vae prezime? upita ovek u crnom kaputu, obraajui se Proninu.
Pronin ree:
Prezivam se Pronin.
Imate li oruje? upita ovek u crnom kaputu.
Nemam ree Pronin.
Sedite ovamo ree ovek u crnom kaputu, pokazujui Proninu na stolicu.
Pronin sede.
A vi ree ovek u crnom kaputu, obraajui se Irini obucite va kaput. Morate
da poete sa nama.
Zato? upita Irina.
ovek u crnom kaputu nije odgovorio.
Treba da se preobuem ree Irina.
Ne ree ovek u crnom kaputu.
Ali moram da jo neto obuem ree Irina.
Ne ree ovek u crnom kaputu.
Irina je utei obukla svoju kratku bundu.
Zbogom ree Proninu.
Svaki razgovor je zabranjen ree ovek u crnom kaputu.
A ja takoe idem sa vama? upita Pronin.
Da. ree ovek u crnom kaputu. Oblaite se.
Pronin ustade, skinu sa iviluka svoj kaput i kapu, obue se i ree:
Pa, spreman sam.
Idemo ree ovek u crnom kaputu.
Nii inovi i domar zalupae onovima.
Svi su izali u hodnik.
ovek u crnom kaputu je zakljuao vrata Irinine sobe i zapeatio ih sa dva mrka
peata.
Hajde, napolje ree.
I svi izaoe iz stana, glasno zalupivi spoljanjim vratima.
1940.
Naslov zbirke Samostalna strava!

SLUAJEVI
Preveo: Duan Pati
PLAVA SVESKA No 10
Bio jednom jedan rii ovek, koji nije imao ni oi ni ui. Ni kosu on nije imao, tako
da su ga riim uslovno zvali.

33

Da govori, nije mogao, jer nije imao usta. A nos, takoe, nije imao.
Nije imao ak ni ruke ni noge. Ni stomak nije imao, ni lea nije imao, ni kime, niti
bilo kakvih unutranjih organa. Nita nije imao! Tako da je nejasno o kome je re.
Pa, bilo bi bolje da o njemu vie ni ne govorimo.
(1937)
SLUAJEVI
Jednoga dana Orlov se prejeo pirea od graka i umro. A Krilov, doznavi za to,
takoe umre. A Spiridonov nehotice umre. A Spiridonovljeva ena tresnu s kredenca i
takoe umre. A deca Spiridonova utopie se u ribnjaku. A Spiridonovljeva baba se
propila i krenula stranputicom. A Mihajlov prestade da se elja i oboli od uge. A
Kruglov je nacrtao damu s kamdijom u rukama i poludeo. A Perekrestov telegrafski
dobi 400 rubalja i toliko se uobrazio da su ga izbacili sa posla.
Dobri ljudi, a ne umeju sebe da izvedu na sigurni put.
(1933)
STARICE KOJE ISPADAJU
Jedna se starica od preterane znatielje nagnula kroz prozor, pala i razbila se.
Kroz prozor se promolila druga starica i poela da gleda dole na onu koja se
razbila, ali se od preterane znatielje takoe izvrnula kroz prozor, pala i razbila se.
Zatim je kroz prozor ispala trea starica, zatim etvrta, pa peta.
Kada ispade i esta starica, dojadi mi da ih gledam, te pooh na Maljcevsku pijacu,
gde su, pria se, jednom slepcu poklonili pleteni al.
SONET
Desio mi se neobian sluaj: neoekivano sam zaboravio, ta ide prvo, 7 ili 8.
Odoh sam do komija i upitah ih, ta oni misle o tome.
Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenaenje, kada su iznenada otkrili, da ni oni ne
mogu da se sete redosleda brojeva. 1,2,3,4,5, i 6 su pamtili a dalje su zaboravili.
Poli smo svi u trgovaku radnju Gastronom, na uglu Znamenske i Besejne ulice,
i upitali kasirku o naoj nedoumici. Kasirka se tuno nasmejala, izvadila iz usta mali
eki i, malo mrdnuvi nosom, rekla: Po meni, 7 ide posle 8 u tom sluaju, kada 8 ide
posle 7.
Zahvalili smo kasirki i razdragano istrali iz radnje. Ali tada, zamislivi se nad
kasirkinim reima, ponovo se pokunjismo, budui da su nam se njene rei pokazale
lienim svakog smisla. ta nam je preostalo da radimo? Poli smo u Letnju batu i poeli
tamo da brojimo drvee. Ali, izbrojavi do 6, zastadosmo i zapoesmo prepirku: po
miljenju jednih, dalje je sledilo 7, a po miljenju drugih 8.
Prepirali bismo se mi vrlo dugo da se, na sreu, tu sa klupe nije strovalilo nekakvo
dete i polomilo obe vilice. To nas udalji od nae prepirke.
A zatim se raziosmo kuama.
(1935)

(UBACI SLUAJ NA RUSKOM)

OPTIKA VARKA
Semjon Semjonovi, stavivi naoare, posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i
preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovi, skinuvi naoare, posmatra bor i vidi da na boru niko ne
sedi.
Semjon Semjonovi, stavivi naoare, posmatra bor i opet vidi da na boru sedi
seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovi, skinuvi naoare, opet vidi da na boru niko ne sedi.
Semjon Semjonovi, opet stavivi naoare, posmatra bor i opet vidi da na boru
sedi seljak i preti mu pesnicom.
Semjon Semjonovi ne eli da veruje u ovu pojavu i smatra je optikom varkom.
(1934)
PUKIN I GOGOLJ
Gogolj iza kulisa pada na scenu i mirno lei.
Pukin (izlazi, spotie se o Gogolja i pada): Do avola! ini se o Gogolja!
Gogolj (podiui se): Koja gadost! Ne daju mi ni da dahnem duom. (Ide, spotie se o Pukina i
pada). Spotaknuo sam se, ini se o Pukina!
Pukin (podiui se): Ni trenutka mira! (Ide, spotie se o Gogolja i pada). Do avola! ini
se opet o Gogolja!
Gogolj (podiui se): Veito neka prepreka! (Ide, spotie se o Pukina i pada). Koja
gadost! Opet o Pukina!
Pukin (podiui se): Bezobrazluk! Potpuni bezobrazluk! (Ide, spotie se o Gogolja i pada).
Do avola! Opet o Gogolja!
Gogolj (podiui se): Ovo je neprekidno izrugivanje! (Ide, spotie se o Pukina i pada). Opet
o Pukina!
Pukin (podiui se): Do avola! Stvarno, do avola! (Ide, spotie se o Gogolja i
pada). O Gogolja!
Gogolj (podiui se): Gadost! (Ide, spotie se o Pukina i pada). O Pukina!
Pukin (podiui se): Do avola! (Ide, spotie se o Gogolja i pada iza kulisa). O
Gogolja!
Gogolj (podiui se): Gadost! (Odlazi iza kulisa).
Iza scene se uje Gogoljev glas: O Pukina!
Zavesa.
(1934)
STOLAR KUAKOV
Bio jednom neki stolar. Zvao se Kuakov.
Jednoga dana, izaao on iz kue i poao u radnju da kupi tutkalo. Sneg je kopnio i na ulici je
bilo veoma sklisko.
Stolar pree nekoliko koraka, poklizne se, pade i razbije elo.

35

 Eh! ree stolar, ustade, poe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na elo.
Ali, kada je izaao na ulicu i napravio nekoliko koraka, opet se pokliznuo, pao i razbio nos.
Fuj! ree stolar, poe u apoteku, kupi flaster i zalepi ga sebi na nos.
Potom opet izae na ulicu, opet se poklizne, pade i razbije obraz.
Morao je opet da poe u apoteku i da flasterom zalepi sebi obraz
Eto ti ga sad ree stolaru apotekar vi tako esto padate i razbijate se da vam
savetujem da kupite nekoliko rolni flastera.
Ne ree stolar vie neu padati!
Ali, kada je izaao na ulicu, opet se pokliznuo, pao i razbio bradu.
ugave li poledice! povie stolar i ponovo otra u apoteku.
Pa eto vidite ree apotekar. Eto, opet ste pali.
Ne! povika stolar. Ne elim nita da ujem! Bre, dajte flaster!
Apotekar mu dade flaster; stolar ga zalepi sebi na bradu i otra kui.
A kod kue ga nisu prepoznali, i nisu ga pustili u stan.
Ja sam stolar Kuakov! vikao je stolar.
Priaj nam priu! odgovorili su iz stana i zakljuali vrata rezom i lancem.
Stolar Kuakov je malo postojao na stepenitu, pljunuo i poao na ulicu.
SANDUK
ovek tankog vrata zavukao se u sanduk, zatvorio za sobom poklopac i poeo da
se gui.
Eto govorio je, guei se, ovek tankog vrata guim se u sanduku zato to
imam tanak vrat. Poklopac sanduka je zatvoren i ne proputa mi vazduh. Ja u se guiti,
ali poklopac sanduka, svejedno, neu otvoriti. Postepeno u umirati. Videu borbu
ivota i smrti. Doi e do neprirodne borbe, s jednakim ansama, zato to je prirodno da
pobeuje smrt, a ivot e se, osuen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do
poslednjeg trenutka, ne gubei uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja e se ovog asa
odigrati, ivot e znati da nae nain da pobedi: radi toga, potrebno je da ivot primora
moje ruke da otvore poklopac sanduka. Pa da vidimo: ko e koga? Jedino to se, eto,
uasno osea na naftalin. Ako pobedi ivot, stvari u u sanduku zasuti krdom... Eto,
poelo je: ne mogu vie da diem. Nastradau, to je jasno! Nema mi vie spasa. I nieg
uzvienog nema u mojoj glavi. Guim se!...
Jao! ta je sad ovo? Maloas se neto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo
ta. Neto sam video ili sam neto uo!
Jao! Opet se neto dogodilo! Boe moj! Nemam vie vazduha. ini mi se da
umirem...
A ta je sad pa ovo? Zato pevam? Izgleda da me boli vrat... Ali, gde je sanduk? Zato vidim sve to se
nalazi u mojoj sobi? Izgleda kao da leim na podu? A gde je, pak, sanduk?
ovek tankog vrata ustade sa poda i pogleda oko sebe. Sanduka nigde nije bilo. Na
stolicama i na krevetu leale su stvari izvaene iz sanduka, ali sanduka nigde nije bilo.
ovek tankog vrata ree:
Dakle, ivot je pobedio smrt na meni nepoznati nain.
SLUAJ PETRAKOV
Jedanput je, eto, Petrakov eleo da legne i spava, ali je legao pored kreveta. Tako je tresnuo o pod, da
eto sada, lei na njemu i ne moe da se podigne.
Petrakov je, eto, skupio poslednje snage i stao etvoronoke. Ali, snage su ga
napustile, i on opet pade na stomak i lei.

Leao je Petrakov na podu pet asova. Prvo je jednostavno tako leao, a zatim je
zaspao.
San je potkrepio Petrakova. Probudio se potpuno zdrav, ustao, proetao po sobi i
legao oprezno na krevet. Pa razmilja sada u da odspavam. Ali, da spava ba
vie i ne eli. Prevre se Petrakov s boka na bok i ne moe nikako da zaspi.
I to je, zapravo, sve.
SLUAJ ONIH KOJI SE TUKU
Aleksej Aleksejevi je pod sobom prignjeio Andreja Karlovia i, razbivi mu njuku,
pustio ga.
Andrej Karlovi, bled od besa, skoi na Alekseja Aleksejevia i udari ga po zubima.
Aleksej Aleksejevi, ne oekujui tako brz napad pade na pod, a Andrej Karlovi ga
uzjaha, izvadi iz svojih usta vetaku vilicu i tako njome udesi Alekseja Aleksejevia, da
se Aleksej Aleksejevi podigao s poda sa potpuno unakaenim licem i pocepanom
nozdrvom. Drei se rukama za lice, Aleksej Aleksejevi pobee.
A Andrej Karlovi obrisa svoju vetaku vilicu, stavi je u usta, kljocnu zubima i,
uverivi se da je vilica dola na svoje mesto, pogleda unaokolo i, ne videvi Alekseja
Aleksejevia, poe da ga trai.
(1936)
SAN
Kalugin je zaspao i usnio, toboe, sedi on u bunju, a pored bunja prolazi milicioner.
Kalugin se probudio, poeao usta i opet zaspao, i opet usnio, toboe, ide on pored
bunja, a u bunju se pritajio i sedi milicioner.
Kalugin se probudio, stavio pod glavu novine, da ne uslinavi jastuk, i opet je zaspao, i opet usnio,
toboe, sedi on u bunju, a pored bunja prolazi milicioner.
Kalugin se probudio, promenio novine, legao i opet zaspao. Zaspao je i opet usnio, toboe, ide on pored
bunja, a u bunju sedi milicioner.
Ovde se Kalugin probudio i reio da vie ne spava, ali je momentalno zaspao i usnio, toboe, sedi on iza
milicionera, a pored prolazi bunje.
Kalugin vrisnu i uskomea se na krevetu, ali vie nije mogao da se probudi.
Kalugin je uzastopce spavao etiri dana i etiri noi, a petog dana se probudio
toliko omraveo, da je izme podvezivao za noge uzicom, da mu ne bi spadale. U
pekari, gde je Kalugin uvek kupovao penini hleb, nisu ga prepoznali i podvalili su mu
poluraani.
A Sanitarna komisija je, idui po stanovima i ugledavi Kalugina, nala da je on
nesanitaran i nepotreban, pa je naredila Stambenoj upravi da Kalugina izbaci zajedno
sa ubretom.
Kalugina su presavili na dva dela i izbacili ga kao ubre.
MATEMATIAR I ANDREJ SEMJONOVI
Matematiar
(izvadivi iz glave kuglu):
Izvadio sam iz glave kuglu.

37

Izvadio sam iz glave kuglu.

Izvadio sam iz glave kuglu.
Izvadio sam iz glave kuglu.
Andrej Semjonovi:
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Stavi je natrag.
Matematiar:
Ne, neu
Ne, neu
Ne, neu
Ne, neu

da
da
da
da

je
je
je
je

stavim!
stavim!
stavim!
stavim!

Andrej Semjonovi:
Pa i ne mora da je stavi.
Pa i ne mora da je stavi.
Pa i ne mora da je stavi.
Matematiar:
Ba i neu da je stavim.
Ba i neu da je stavim.
Ba i neu da je stavim.
Andrej Semjonovi:
E ba lepo.
E ba lepo.
E ba lepo.
Matematiar:
Eto, ja sam pobedio!
Eto, ja sam pobedio!
Eto, ja sam pobedio!
Andrej Semjonovi: Pa pobedio si, i sad se smiri!
Matematiar:
Ne, neu da se smirim!
Ne, neu da se smirim!
Ne, neu da se smirim!
Andrej Semjonovi: Ma iako si matematiar, asna re, ti si glup.
Matematiar:
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Ne, ja sam pametan i mnogo znam!
Andrej Semjonovi: Mnogo da, ali sve same gluposti.
Matematiar:
Ne, nisu to gluposti!
Ne, nisu to gluposti!

Ne, nisu to gluposti!

Andrej Semjonovi: Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem!
Matematiar:
Ne, nije ti dosadilo!
Ne, nije ti dosadilo!
Ne, nije ti dosadilo!
Andrej Semjonovi ljutito odmahuje i odlazi. Matematiar, postojavi jedan trenutak,
odlazi, u stopu za Andrejem Semjonoviem.
Zavesa.
(1933)
MLADI KOJI JE ZAUDIO UVARA
Vidi ga! ree uvar, posmatrajui muvu. Ta, kada bi je namazao tutkalom, onda
bi joj, verovatno, doao kraj. Pa, eto ti sluaja! Od obinog lepila!
Hej ti, umski duhu! viknu uvara mladi u utim rukavicama.
uvar odmah shvati da se to obraaju njemu, ali nastavi da gleda muvu.
uje li ti ta ti govorim? povika opet mladi. Skote!
uvar je prstom zgnjeio muvu i, ne okreui glavu prema mladiu, ree:
A ta se ti, bestidnie, dere? I ovako te ujem. Ne treba da se dere!
Mladi rukavicama oisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita:
Recite mi, dedice, kako da odavde doem na nebo?
uvar pogleda mladia, zakilji na jedno oko, pa na drugo, zatim poea bradicu, jo
jedanput pogleda mladia i ree;
De, nema ta da se ovde zadravate, proite.
Izvinite ree mladi na hitnom sam poslu. Tamo mi je ve i soba spremljena.
Dobro ree uvar pokai kartu.
Nemam kartu: rekli su mi da e me i tako propustiti ree mladi, unosei se
uvaru u lice.
Vidi ga! ree uvar.
Kako? upita mladi Putate me?
Dobro, dobro ree uvar. Prolazi!
A kako da proem? Kuda? upitao je mladi. Ma ja ni puta ne znam.
A kuda bi vi da idete? upita uvar, pravei strogo lice.
Na nebo!
uvar se nagnu napred, isturi desnu nogu, da bi imao vri oslonac, prodorno
pogleda mladia i strogo upita:
Ti bi ta? Pravi se lud?
Mladi se nasmei, podie ruku u utoj rukavici, mahnu s njom iznad glave i naglo
nesta. uvar pomirisa vazduh. U vazduhu je zamirisalo na paljeno perje.
Vidi ga! ree uvar, raskopa jaknu, poea stomak, pljunu na mesto gde je
stajao mladi, i polako poe u straarnicu.
(1936)

39

ETIRI ILUSTRACIJE ZA TO, KAKO NOVA IDEJA IZNENAUJE

OVEKA UKOLIKO ZA NJU NIJE PRIPREMLJEN
I
Pisac: Ja sam pisac.
italac: A po mome miljenju, ti si g...o!
Pisac nekoliko trenutaka stoji, potresen tom novom idejom i pada kao mrtav. Iznose ga.
II
Slikar: Ja sam slikar.
Radnik: A po mome miljenju, ti si g...o!
Slikar odmah pobledi kao platno.
I ko trska se zanjie, i iznenada premine.
Iznose ga.
III
Kompozitor: Ja sam kompozitor.
Vanja Rubljov: A po mome miljenju, ti si ...!
Kompozitor se, teko diui, samo skljoka.
Neoekivano ga iznose.
IV
Hemiar: Ja sam hemiar.
Fiziar: A po mome miljenju, ti si...!
Hemiar se, ne rekavi vie ni rei, teko srui na pod.
GUBICI
Andrej Andrejevi Mjasov kupi na pijaci fitilj i ponese ga kui.
Usput Andrej Andrejevi izgubi fitilj i svrati u radnju da kupi sto pedeset grama
poltavske kobasice. Zatim Andrej Andrejevi svrati u mlekaru i kupi bocu kefira, zatim u
duaniu popi malu au hlebnog kvasa i stane u red za novine. Red je bio prilino
dug, i Andrej Andrejevi stajae u redu vie od dvadeset minuta, ali kada pristupi
prodavcu novina, tad, pred samim njegovim nosom, novine nestadoe.
Andrej Andrejevi je tapkao neko vreme u mestu i poe kui, ali usput izgubi kefir pa
svrati u pekaru, kupi francuski hlepi, ali izgubi poltavsku kobasicu.
Tada Andrej Andrejevi poe pravo kui, ali usput pade, izgubi francuski hlepi i
slomi cvikere.
Kui Andrej Andrejevi doe veoma ljut i smesta lee da spava, ali dugo nije
mogao da zaspi a kada je zaspao, tada je usnio: toboe, izgubio on etkicu za zube i
pere zube nekakvim svenjakom.
MAKAROV I PETERSEN

No 3.
Makarov: Ovde, u ovoj knjizi, pie sve o naim eljama i njihovim ispunjenjima. Proitaj ovu
knjigu, i shvatie kako su tate elje nae. Isto tako, shvatie kako se lako ostvaruju
tue elje, i kako je teko ispuniti svoje.
Petersen: Neto si mnogo poeo sveano da mi govori. Tako govore indijanske
poglavice.
Makarov: Ova je knjiga takva da o njoj i treba govoriti uzvieno. tavie, i kad razmiljam o njoj, ja
skidam kapu.
Petersen: A pere li ruke, pre nego to dodirne tu knjigu.
Makarov: Da, i ruke je potrebno oprati.
Petersen: Ti i noge, za svaki sluaj, operi!
Makarov: Ovo je neduhovito i drsko.
Petersen: Je li, pa kakva je to knjiga?
Makarov: Naslov joj je zagonetan...
Petersen: Hi-hi-hi!
Makarov: Ta knjiga se zove MALGIL.
Petersen nestaje.
Makarov: Gospode Boe! ta je sad ovo? Petersene!
Petersenov glas: ta se desilo? Makarove! Gde sam?
Makarov: Gde si? Ne vidim te!
Petersenov glas: A gde si ti? Ni ja tebe ne vidim! Kakve su ovo lopte?
Makarov: ta da se radi? Petersene, uje li me?
Petersenov glas: ujem! Ali, ta se to desilo? I kakve su ovo lopte?
Makarov: Moe li da se kree?
Petersenov glas: Makarove! Vidi li ti ove lopte?
Makarov: Kakve lopte?
Petersenov glas: Pustite! Pustite me! Makarove!
Tiina. Makarov stoji uasnut, a zatim uzima knjigu i otvara je.
Makarov (iita): ...Postepeno, ovek gubi svoj oblik i postaje lopta. A, postavi lopta,
ovek gubi sve svoje elje.
Zavesa.
(1934)
SUD LINA
Petrov uzjaha konja, i obraajui se gomili, dri govor, o tome, ta e biti, ako na
mestu gde se nalazi javni park, izgrade ameriki neboder. Gomila slua i, kako izgleda,
odobrava. Petrov neto zapisuje u notes. Iz gomile se izdvaja ovek srednjeg rasta i pita
Petrova ta je zapisao u svoj notes. Petrov odgovara da je to njegova lina stvar. ovek
srednjeg rasta insistira. Re po re, i poinje prepirka. Gomila staje na stranu oveka
srednjeg rasta, i Petrov, spasavajui ivot, goni konja i nestaje iza ugla. Gomila je
uznemirena i, u nedostatku druge rtve, hvata oveka srednjeg rasta i otkida mu glavu.
Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. Gomila se, zadovoljivi strasti razilazi.

41

SUSRET
Eto, jednom neki ovek poao na posao, i usput sreo drugog oveka, koji je, kupivi
veknu poljskog hleba, iao svojoj kui.
I to je, zapravo, sve.
NEUSPELA PREDSTAVA
Na scenu izlazi Petrakov Gorbunov, eleo bi neto da kae, ali tuca. Poinje da
povraa. Odlazi.
Izlazi Pritikin.
Pritikin: Potovani Petrakov Gorbunov trebalo je da vam saop... (Povraa, i odlazi trei.)
Izlazi Makarov.
Makarov: Jegor... (Makarov povraa. Odlazi trei.)
Izlazi Serpuhov.
Serpuhov: Da ne bi bilo... (Povraa, odlazi trei.)
Izlazi Kurova.
Kurova: Ja bih bila... (Povraa, odlazi trei.)
Izlazi mala devojica.
Mala devojica: Tata me je zamolio da vam prenesem da se pozorite zatvara. Svima
nam je muka!
Zavesa.
TOK
Leto. Pisai sto. Desno su vrata. Na zidu slika. Na slici nacrtan konj, a u konjskim
zubima Ciganin. Olga Petrovna cepa drva. Pri svakom udarcu, s nosa Olge Petrovne
spadne cviker. Jevdokim Osipovi sedi u fotelji i pui.
Olga Petrovna (udara sekirinom po cepanici, koja, meutim, nee nimalo da se
rascepi).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna (nametajui cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna (nametajui cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna (nametajui cvikere, udara po cepanici).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna (nametajui cvikere): Jevdokime Osipoviu! Molim vas, da ne govorite
tu re tok.
Jevdokim Osipovi: Dobro, dobro.
Olga Petrovna (udara sekirinom po cepanici).

Jevdokim Osipovi: Tok!

Olga Petrovna (nametajui cvikere): Jevdekime Osipoviu! Obeali ste mi da neete
govoriti tu re tok!
Jevdokim Osipovi: Dobro, dobro, Olga Petrovna! Vie neu.
Olga Petrovna (udara sekirinom po cepanici).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna (nametajui cvikere): To je bezobrazluk! Odrastao ovek a ne shvata
obinu ljudsku molbu!
Jevdokim Osipovi: Olga Petrovna! Moete mirno da nastavite va posao. Vie neu
da vas ometam.
Olga Petrovna: Pa, molim vas, lepo vas molim: dajte mi da rascepim bar ovu cepanicu!
Jevdokim Osipovi: Cepajte, razume se, cepajte!
Olga Petrovna (udara sekirinom po cepanici).
Jevdokim Osipovi: Tok!
Olga Petrovna isputa iz ruku sekirinu, otvara usta, ali ne moe nita da kae.
Jevdokim Osipovi ustaje iz fotelje, promatra Olgu Petrovnu od glave do pete, i
polako odlazi. Olga Petrovna otvorenih usta nepomino stoji i gleda kako se Jevdokim
Osipovi udaljava.
Zavesa se polako sputa.
TA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA
Koratigin doe do Tikakejeva i ne zatee ga kod kue.
A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao eer, meso i krastavce.
Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se ve da
mu napie poruku, kad odjednom gle, ide lino Tikakejev i nosi u rukama ceger.
Koratigin ugleda Tikakejeva i vie mu:
A ja vas ekam ve itav sat!
Nije istina govori Tikakejev bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta.
Pa, to ja ve ne znam ree Koratigin znam samo da sam ovde ve itav sat.
Ne laite! ree Tikakejev Sramota je lagati.
Mnogopotovani gospodine! ree Koratigin. Potrudite se da birate izraze.
Smatram... zapoe Tikakejev, ali ga Koratigin prekine:
Ako vi smatrate... ree, ali tu Koratigina prekine Tikakejev i ree:
E ti si mi ba zgodan!
Ove rei tako razjarie Koratigina, da prstom zaepi jednu svoju nozdrvu, a iz
druge se usekne na Tikakejeva.
Tada Tikakejev izvue iz cegera najvei krastavac i tresne njime Koratigina po
glavi.
Koratigin se rukama uhvati za glavu, padne i umre.
Eto kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama!
MAKIN JE UBIO KOKINA
Drug Kokin je igrao oko druga Makina.
Drug Makin je pratio pogledom druga Kokina.
Drug Kokin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge.
Drug Makin se namrtio.

43

Drug Kokin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom.

Drug Makin je vrisnuo i skoio na druga Kokina.
Drug Kokin je pokuao da pobegne, ali se spotakao i drug Makin ga sustie.
Drug Makin je udario pesnicom po glavi druga Kokina.
Drug Kokin je vrisnuo i pao etvoronoke.
Drug Makin je maznuo druga Kokina nogom ispod trbuha i jo jedanput ga udario pesnicom po
potiljku.
Drug Kokin se izvalio na pod i umro.
Makin je ubio Kokina.
SAN ZADIRKUJE OVEKA
Markov je skinuo izme i, uzdahnuvi, legao na divan.
On je eleo da spava, ali, im je sklopio oi, elja za snom smesta je minula.
Markov je otvorio oi i posegnuo za knjigom. Ali san ga je opet obuzeo, i, ne dosegnuvi
knjigu, Markov je legao i opet sklopio oi. Ali samo to su se oi sklopile, san je opet
odleteo, i svest je postala tako jasna, da je Markov mogao napamet da reava
algebarske zadatke i jednaine sa dve nepoznate.
Dugo se Markov muio, ne znajui ta da radi: da spava ili da bdi? Napokon,
izmuivi se i omrznuvi samoga sebe i svoju sobu, Markov je obukao kaput, stavio
eir, uzeo u ruku tap i izaao na ulicu. Svei vetri je umirio Markova, stalo mu je
veselije u dui, i zaeleo je da se vrati nazad u sobu.
Ulazei u sobu, osetio je u telu ugodan zamor i zaeleo je da spava. Ali, samo to je
legao na divan i sklopio oi, san je smesta nestao.
S besom je Makarov skoio s divana i, bez kape i kaputa, pojurio je u pravcu
Tavrieskog vrta.
LOVCI
U lov su pola estorica, a vratila su se samo etvorica.
Dvojica se nisu vratila.
Oknov, Kozlov, Strjukov i Motiljkov se sreno vratie kui, a irokov i Kablukov
poginue u lovu.
Oknov je itav dan koraao oneraspoloen i ak nije hteo ni s kim da razgovara.
Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosaivao mu je raznim pitanjima, ime je
Oknova i izveo iz takta.
Kozlov: Hoe li da zapali?
Oknov: Ne.
Kozlov: Hoe li da ti donesem, eno, onu tamo stvar?
Oknov: Ne.
Kozlov: Moda hoe da ti ispriam neto smeno?
Oknov: Ne.
Kozlov: Pa, hoe li da pije? Eto, imam ovde aj sa konjakom.
Oknov: Nije ti dovoljno to to sam te maloas ovim kamenom udario po potiljku,
nego hoe jo i da ti nogu otkinem.
Strjukov i Motiljkov: ta to radite? ta to radite?
Kozlov: Podignite me sa zemlje.
Motiljkov: Ne uzbuuj se, rana e zaceliti.
Kozlov: A gde je Oknov?
Oknov (otkidajui Kozlovu nogu): Ovde sam, blizu!

Kozlov: Jao, majko! Spa-pa-si me!

Strjukov i Motiljkov: ini se da mu je i nogu otkinuo!
Oknov: Otkinuo i bacio je, eno, tamo!
Strjukov: To je zlodelo!
Oknov: ta-a?
Strjukov: ...delo...
Oknov: ta si rekao?
Strjukov: N...n...n...nita.
Kozlov: Kako u sad da doem do kue?
Motiljkov: Ne brini se, namestiemo ti drvenu nogu.
Strjukov: Moe li da stoji na jednoj nozi?
Kozlov: Mogu, ali ne ba dobro.
Strjukov: Pa mi emo te pridrati.
Oknov: Pusti me k njemu!
Strjukov: Jao ne, bolje odlazi!
Oknov: Ne, pustite me!... Pustite!... Pusti... Evo ta sam hteo da uradim!
Strjukov i Motiljkov: Koji uas!
Oknov: Ha-ha-ha!
Motiljkov: A gde je Kozlov?
Strjukov: Otpuzao je u grmlje!
Motiljkov: Kozlove, da li si tu?
Kozlov: aa!
Motiljkov: Ma, evo do ega je doao!
Strjukov: ta da radimo sa njim?
Motiljkov: Tu vie nita ne moe da se uradi. Po meni, treba ga prosto zadaviti. Kozlove!
Ej, Kozlove? Da li me uje?
Kozlov: Jao, ujem, ali slabo.
Motiljkov: Ti, brate, ne tuguj. Mi emo te odmah zadaviti. Stani!... Evo...
evo...tako...
Strjukov: Evo ovamo, evo jo! Tako, tako, tako! Hajde jo... Pa, sada je gotovo!
Motiljkov: Sada je gotovo!
Oknov: Gospode pomiluj!
ISTORIJSKA EPIZODA
V. N. Petrovu
Ivan Ivanovi Susanjin (upravo ona istorijska linost, koja je svoj ivot dala za cara i
kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krmu, seo za sto, i
zatraio krmenadlu. Dok je gazda pekao krmenadlu, Ivan Ivanovi je zubima zagrizao
svoju bradu i zamislio se; imao je takav obiaj.
Prolo je trideset i pet trenutaka vremena, i gazda na okrugloj drvenoj daici
donese Ivanu Ivanoviu krmenadlu. Ivan Ivanovi je bio gladan i, po obiaju toga
vremena, uhvati krmenadlu rukama i poe da je jede. Ali, urei se da utoli svoju glad,
Ivan Ivanovi je tako halapljivo navalio na krmenadlu, da je zaboravio da iz usta izvadi
bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.
I eto, ba ovde se i desila nezgoda, jer nije prolo ni petnaest trenutaka, a u trbuhu
Ivana Ivanovia poeli su jaki grevi. Ivan Ivanovi odskoi od stola i pojuri na dvorite.
Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviu: Gledaj, kako ti je iupana brada. Ali, Ivan
Ivanovi je, ne obraajui ni na ta panju, bio ve istrao na dvorite.
Tada boljar Vrigub, koji je sedeo u uglu krme i pio iru, udari pesnicom po stolu i
uzviknu: Ko je ovaj? A gazda, duboko se klanjajui, odgovori boljaru: Ovo je na
rodoljub Ivan Ivanovi Susanjin. A tako! ree boljar, ispijajui iru.
elite li moda ribice? upita gazda. Mar u k...c! vrisne boljar i baci na

45

gazdu vr. Vr prozvidi kraj gazdine glave, izlete kroz prozor na dvorite i mazne po
zubima poput orla sedeeg Ivana Ivanovia. Ivan Ivanovi se uhvati rukom za obraz i
pade na bok.
Tu, s desne strane, iz staje istra aran i, preskoivi korito, u kojem je usred
pomija leala svinja, s krikom potra k vratima. Iz krme se pomoli gazda. ta se
dere? upita arana.
Ali aran, nita ne odgovarajui, pobee.
Gazda izae na dvorite i ugleda Susanjina, kako nepomino lei na zemlji. Gazda
mu se priblii jo blie i zaviri mu u lice. Susanjin je netremice gledao u gazdu. Da li si iv?
upita ga gazda. iv sam, samo se bojim da me jo neto ne udari ree Susanjin. Nee
ree gazda ne boj se. Boljar Vregub te je umalo ubio, ali sada je otiao E, hvala ti,
boe! ree Ivan Susanjin, podiui se sa zemlje. Ja sam hrabar ovek, ali jedino svoj
ivot badava ne volim da poklonim. Eto, priljubio sam se uz zemlju i ekao: ta e dalje
da bude? Na prvi znak bih, na stomaku, do samog Eldirinog naselja otpuzao... Evo, gle
kako mi je obraz raznelo. Boe sveti! Pola brade mi je otkinulo! To ti je jo i ranije
tako bilo ree gazda. Kako to ranije? povika rodoljub Susanjin. ta, po tebi, ja
sam tako s iupanom bradom iao? Da ree gazda. Ah ti, mufljuze izgovori
Ivan Susanjin. Gazda zamuri i, zamahnuvi, iz sve snage lupi Susanjina po uhu. Rodoljub Susanjin se srui
na zemlji i obamre.
Eto ti! Sam si mufljuz! ree gazda i otide u krmu.
Nekoliko trenutaka Susanjin je leao na zemlji i oslukivao, ali, ne ujui nita
sumnjivog, oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. Na dvoritu nije bilo nikoga,
ako se ne rauna svinja, koja se, ispavi iz korita, sada valjala u blatnjavoj lokvi.
Obazirui se, Ivan Susanjin se priunja vratima. Vrata su, na sreu, bila otvorena, i
rodoljub Ivan Susanjin, izvijajui se po zemlji kao crv, poe da puzi u pravcu Eldirinog
naselja.
To je bila epizoda iz ivota uvene istorijske linosti, koja je dala svoj ivot za cara i
zatim bila opevana u Glinkinoj operi.
1939.
FEA DAVIDOVI
Fea se dugo prikradao posudi za puter i najzad, uvrebavi trenutak, kada se ena
sagnula da podree nokat na nozi, brzo, jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav
puter i stavi ga sebi u usta. Zatvarajui posudu, Fea sluajno zazvecka poklopcem.
ena se momentalno ispravila i, ugledavi praznu posudu, pokazala makazama na nju i strogo rekla:
U posudi nema putera. Gde je?
Fea napravi zauen izraz i, isteglivi vrat, zaviri u posudu.
Puter ti je u ustima ree ena, pokazujui makazama na Feu.
Fea odreno zavrte glavom.
Aha ree ena. uti i vrti glavom, zato to su ti usta puna putera.
Fea je izbeio oi i zamahao rukama na enu, kao da bi da kae: ta ti je, ta ti
je, to uopte nije tano! Ali ena ree:
Lae, otvori usta.
Mm ree Fea.
Otvori usta ponovi ena.
Fea rairi prste i zamumla, kao da bi da kae: Ah da, potpuno sam zaboravio;
odmah u da doem i ustade, nameravajui da izae iz sobe.
Stoj povika ena.
Ali Fea ubrza korak i nestade iza vrata. ena je bila pojurila za njim, ali se do vrata
zaustavila, jer je bila gola pa takva nije mogla da izae u hodnik, gde su se kretali i

drugi stanari toga stana.

Otiao je ree ena, sedajui za divan. Do avola!
A Fea, doavi hodnikom do vrata, na kojima je visio natpis: Ulaz je kategoriki
zabranjen, otvori ta vrata i ue u sobu.
Soba u koju je Fea bio uao, bila je uska i dugaka sa prozorom, na koji je
stavljena zavesa od novinske hartije. U sobi zdesna kraj zida nalazio se prljavi,
nakaradni divan, a kraj prozora sto, napravljen od daske, utvrene jednim krajem za
noni stoi, a drugim za naslon stolice. Na zidu sleva visila je dvostruka polica, na kojoj
se nalazilo neto neodreeno. U sobi vie niega nije bilo, ako se ne rauna ovek sa
bledozelenim licem koji je leao na divanu, odeven u predugi i poderani smei mundir i
u crne nankike pantalone, iz kojih su virile isto oprane bose noge. Taj ovek nije
spavao i netremice je posmatrao posetioca.
Fea se nakloni, salutira i, izvadivi prstom puter iz usta, pokaza ga oveku koji je
leao.
Jedan i po ree domain sobe, ne menjajui poloaj.
Premalo ree Fea.
Dosta je ree domain sobe.
Pa, dobro ree Fea i, skinuvi puter sa prsta, stavi ga na policu.
Za pare e da doe sutra ujutru ree domain.
Jao, ta vam je! povika Fea. Pa meni su sada potrebne, i to svega jedna i po
rublja...
Napolje suvo ree domain, a Fea na prstima istra iz sobe, paljivo za sobom
zatvorivi vrata.
1939.
ANEGDOTE IZ PUKINOVOG IVOTA
1.
Pukin je bio pesnik i stalno je neto pisao. Jedanput ga je ukovski zatekao kako pie i glasno
uzviknuo:
ta je, opet piskara!
Otada je Pukin veoma zavoleo ukovskog i poeo je, od milja da ga naziva, prosto,
ukov.
2.
Kao to je poznato, Pukinu nikada nije izrasla brada. Pukina je to jako muilo i svagda je
zavideo Zaharinu, kojem je, naprotiv, brada sasvim pristojno rasla. Njemu raste, a
meni ne raste poesto je govorio Pukin, pokazujui na Zaharina. I uvek je bio u
pravu.
3.
Jedanput je Petruevski pokvario sat i poslao po Pukina. Pukin doe, pregleda sat i
stavi ga natrag na sto. ta kae, brate Pukinu? upita ga Petruevski. Maina je
stala ree Pukin.
4.
Kada je Pukin slomio obe noge, poeo je da se vozi na kolicima. Drugovi su voleli
da zadirkuju Pukina i hvatali su ga za tokove. Pukin se ljutio i pisao je o drugovima
pogrdne pesme. Te pesme je nazivao epigramima.
5.
Leto 1829. godine, Pukin je proveo na selu. Ustajao je rano izjutra, pio vr tek

47

pomuenog mleka i jurio k reci da se kupa. Okupavi se u reci, Pukin bi legao na travu i
spavao do ruka. Posle ruka, Pukin bi spavao u viseoj mrei. Pri susretu sa smrdljivim
seljacima, Pukin bi im klimao glavom i zapuavao pri tom prstima nos. A smrdljivi
seljaci bi se klanjali i govorili: To se moe podneti.
6.
Pukin je voleo da baca kamenje. Kako ugleda kamenje, tako pone da ga baca.
Ponekad se tako zanese, da stoji sav crven, odmahuje, baca kamenje, zaista uas!
7.
Pukin je imao etiri sina, i sva etvorica su bili idioti. Jedan ak nije znao da sedi
na stolici i sve vreme je padao. Upravo i sam Pukin je prilino loe sedeo na stolici.
Deavalo se da pukne od smeha: sede oni za stolom; na jednom kraju Pukin sve
vreme pada sa stolice, a na drugom kraju njegov sin. Zaista, da te bog sauva!
POETAK VEOMA LEPOG LETNJEG DANA
Simfonija
Tek to je zakukurikao petao, Timofej je iskoio kroz prozori na krov preplaivi
sve koji su u to vreme prolazili ulicom. Seljak Hariton se zaustavio, podigao kamen i
bacio ga na Timofeja. Timofej nekuda nestade. Gle prevejanca! povika ljudsko
stado, a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. Eh! vrisnu ena sa
oteklim desnima. Ali, Kamarov toj eni zvekne amarinu, i ena sa kuknjavom pobee
u kapiju. Pored je prolazio Feteljuin i smekao se. Prie mu Kamarov i ree: Hej ti,
debela svinjo! i udari ga u stomak. Feteljuin se naslonio na zid i poeo da tuca.
Romakin je pljuckao odozgo kroz prozor, nastojei da pogodi Feteljuina. Nedaleko
odavde, nosata ena je tukla koritom svoje dete. A mlada, debeljukasta majka, trljala
je lice lepukaste devojice o zid od cigala. Maleno psetance, slomivi svoju tanunu
noicu, valjalo se na ploniku. Neki malian je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Kod
bakalnice dugaak red za eer. ene su se glasno svaale i gurale jedna drugu
korpama. Seljak Hariton, napivi se denaturisanog piritusa, stajao je pred enama sa
raskopanim pantalonama i izgovarao rune rei.
Na taj nain otpoe jedan dobar letnji dan.
PAKIN I RAKUKIN
Hej ti, nemoj toliko da frke! ree Pakin Rakukinu.
Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina.
ta gleda? Nisi me prepoznao? upita Pakin.
Rakukin mljacne usnama i, s gnevom se okrenuvi na svojoj pokretnoj fotelji, poe da gleda na
drugu stranu. Pakin zabubnja prstima po kolenu i ree:
Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku.
Rakukin ustade i poe iz sobe, ali Pakin brzo skoi, sustie Rakukina i ree:
Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi, a ja u ti neto pokazati.
Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina.
ta, ne veruje? upita Pakin.
Verujem ree Rakukin.
Onda sedi, evo ovde, u ovu fotelju ree Pakin.
I Rakukin sede nazad u svoju pokretnu fotelju.
Ta eto ree Pakin zato sedi u fotelji kao budala?

Rakukin premesti noge i brzo zatrepta oima.

Ne trepi ree Pakin.
Rakukin prestade da trepe i, pogurivi se, uvue glavu u ramena.
Sedi uspravno ree Pakin.
Rakukin, nastavljajui da pogrbljeno sedi, isturi stomak i istegli vrat.
Eh ree Pakin tako bih te ljapnuo po podbratku!
Rakukin tucnu, naduva obraze i, zatim, obazrivo ispusti vazduh kroz nozdrve.
Hej ti, nemoj da frke! ree Pakin Rakukinu.
Rakukin jo vie istee vrat i opet brzo, brzo zatrepta oima.
Pakin ree:
Ako ti, Rakukine, odmah ne prestane da trepe, udariu te nogama po grudima.
Rakukin, da ne bi treptao, iskrivi vilice i jo vie istegli vrat i zabaci nazad glavu.
Fuj, kako odvratno izgleda ree Pakin. Njuka poput kokoje, vrat svinjski, prosto
gadost!
U isto vreme, Rakukinova glava se zabacivala sve vie i vie unazad i napokon,
rasteglivi se, pala na lea.
Koji ti je vrag? uzviknu Pakin. ta je to, jo jedan trik?
Ako biste pogledali od Pakina na Rakukina, tad biste mogli pomisliti da Rakukin sedi
sasvim obezglavljen. Rakukinova jabuica trala je uvis. Spontano pomisli da je to nos.
Hej, Rakukine! ree Pakin
Rakukin je utao.
Rakukine! ponovi Pakin.
Rakukin ne odgovori i nastavi da nepokretno sedi.
Tako ree Pakin. Rakukin je crkao.
Pakin se prekrsti i na prsima izae iz sobe.
Nakon etrnaest minuta, iz Rakukinovog tela izvukla se malena dua i zlobno
pogledala na to mesto, gde je pre kratkog vremena sedeo Pakin. Ali tu, iza ormana,
izala je visoka figura anela smrti i, uzevi za ruku Rakukinovu duu, povela je
nekamo, pravo kroz kue i zidove. Rakukinova dua jurila je za anelom smrti, esto se
zlobno osvrui. Ali, eto, aneo smrti je ubrzao hod, i Rakukinova dua, poskakivajui i
spotiui se, nestajala je u daljini iza ugla.

STARICA
Preveo: Dejan Mihailovi
I meu njima se odvijao
ovakav razgovor.
K. Hamsun.
U dvoritu stoji starica i rukama dri zidni asovnik. Prolazim pored starice, zastajem i pitam
je: Koliko je sati?
Pogledajte kae mi starica. Gledam i vidim da na asovniku nema kazaljki.
Pa tu nema kazaljki kaem.
Starica gleda na brojanik i kae mi:
Sad je etvrt do tri.
A, tako. Hvala lepo kaem i odlazim. Starica mi neto dovikuje, ali ja idem ne
osvrui se. Izlazim na ulicu i idem sunanom stranom. Proleno sunce veoma prija.
Koraam, mirkam i puim lulu. Na uglu Sadove ulice naleem na Sakerdona
Mihajlovia. Pozdravljamo se, zastajemo i dugo razgovaramo. Dodijava mi to stojim na
ulici, pa pozivam Sakerdona Mihajlovia u podrume. Pijemo votku, mezetimo haringu i
tvrdo kuvana jaja, zatim se opratamo i ja onda sam odlazim dalje.

49

Odjednom se priseam da sam kod kue zaboravio da iskljuim elektrinu pe. Jako
se ljutim. Dan je tako lepo poeo, a eto ti prve nevolje. Nije trebalo da izlazim napolje.
Stiem kui, skidam jaknu, vadim iz depova na prsluku sat i kaim ga o eksere,
zatim zakljuavam vrata i leem na otoman. Leau i trudiu se da zaspim.
Spolja dopire odvratna dreka deaka. Leim i smiljam kako bih mogao da ih
kaznim. Najvie bi mi se dopalo kad bih mogao neto da uradim pa da se svi ukoe i da
ne mogu da mrdnu. Roditelji ih odvlae kuama. Ovi lee u svojim krevetima, ne mogu
ak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Hrane ih vetaki. Posle nedelju dana
ukoenost prolazi, ali su deca toliko iscrpljena da moraju jo ceo mesec da ostanu u
postelji. Zatim polako poinju da prezdravljaju, ali ja po drugi put uinim neto da se svi
ukoe, i oni svi pocrkaju.
Leim na otomanu otvorenih oiju i ne mogu da zaspim. Priseam se starice sa
asovnikom koju sam danas video u dvoritu i godi mi to na asovniku nije bilo
kazaljki. Ba onomad video sam u komisionu odvratan kuhinjski sat ije su kazaljke bile
u obliku noa i viljuke.
Boe moj! Pa ja jo nisam iskljuio pe! Skaem i iskljuujem je, zatim opet leem
na otoman i pokuavam da zaspim. Sklapam oi. Spava mi se. Kroz prozor me obasjava
proleno sunce. Postaje mi vrue. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora.
Sad mi se spava, ali neu da spavam. Uzeu hartiju i pero i pisau. Oseam u sebi
stranu mo. Jo jue sam sve smislio. Bie to pria o udotvorcu koji ivi u nae vreme
i ne ini uda. On zna da je udotvorac i da moe da napravi bilo kakvo udo, ali nee.
Izbacuju ga iz stana; on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadri stan, ali nee,
ve posluno naputa stan i odlazi da ivi u upi na periferiji. On tu upu moe da
preobrati u prekrasnu kuu od opeke, ali nee, ve nastavlja da ivi u upi i na kraju
krajeva umire, ne uinivi za ivota nijedno udo.
Sedim i od radosti trljam ruke. Sakerdon Mihajlovi e da pukne od zavisti. On misli
da ja vie nisam u stanju da napiem genijalnu stvar... Na posao! Dole spavanje i
lenarenje! Pisau osamnaest sati bez prestanka!
Sav drhtim od nestrpljenja. Pojma nemam ta mi je: trebalo je da uzmem pero i hartiju, a ja sam grabio
sve druge predmete samo ne one koji su mi bili potrebni. Jurio sam po sobi: od prozora do stola, od stola do
pei, od pei do stola, zatim do kaua i opet do prozora. Guio sam se od vatre koja mi
je buktala u grudima. Sada je tek pet sati. Preda mnom su ceo dan i vee i cela no...
Stojim nasred sobe. O emu li mislim? Ve je pet i dvadeset. Treba pisati. Primiem
sto prozoru i sedam. Preda mnom je hartija na kocke, u ruci pero.
Srce mi i dalje prejako lupa, a ruka drhti. ekam da se malo smirim. Odlaem pero
i punim lulu. Sunce mi bije pravo u oi. mirkam i pripaljujem lulu.
Evo i vrana prolee kraj prozora. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom
ide ovek s mehanikom nogom. Glasno lupa nogom i tapom.
Eh, da... kaem sebi, i dalje gledajui kroz prozor.
Sunce se sakriva za dimnjak kue preko puta. Senka dimnjaka klizi po krovu,
prelee ulicu i sputa mi se na lice. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko rei o
udotvorcu. Grabim pero i piem:
udotvorac je bio visok.
Vie nita nisam u stanju da napiem. Sedim sve dok ne ponem da oseam glad.
Onda ustajem i odlazim do ormaria u kojem drim hranu. Preturam po njemu, ali nita
ne nalazim. Pare eera i nita vie. Neko kuca na vrata.
Ko je?
Niko ne odgovara. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala
sa asovnikom u dvoritu. Zapanjen sam i ne mogu da prozborim ni re.
Evo i mene kae starica i ulazi u sobu.
Stojim kraj vrata i ne znam ta da preduzmem: da isteram staricu ili, naprotiv, da joj ponudim da sedne?
Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda.
Zatvori vrata i zakljuaj ih kae mi starica.
Zatvaram i zakljuavam vrata.

 Klekni kae starica. I ja se sputam na kolena. Ali tad poinjem da uviam svu
besmislenost svog poloaja. Zato kleim tu pred nekom staricom? I ta e ova starica u
mojoj sobi, i zato sedi u mojoj fotelji? Zato je nisam najurio?
Sluajte vi kaem otkud vam pravo da se razbakarite po mojoj sobi i da mi
jo i nareujete? Ja uopte neu da kleim.
I ne treba kae starica sad mora da legne na stomak i zabije lice u pod.
Smesta sam izvrio nareenje...
Vidim pred sobom pravilno iscrtane kvadrate. Bol u ramenu i desnom rebru
primorava me da promenim poloaj. Leao sam niice, a sad se uz veliki napor podiem
na kolena. Svi su mi zglobovi otekli i jedva se savijaju. Obazirem se i vidim da sam u
svojoj sobi i da kleim na podu. Polako dolazim svesti i priseam se. Jo jednom se
obazirem po sobi i vidim, ini mi se, kako u fotelji kraj prozora neko sedi. U sobi nije
ba svetlo jer je, po svoj prilici, bila no. Uporno posmatram. Gospode! Nije valjda da ta
starica jo uvek sedi u mojoj fotelji? Isteem vrat i gledam. Da, naravno, to starica sedi, a glava joj klonula na
grudi. Mora da je zaspala.
Pridiem se i prilazim joj epajui. Stariina glava je oputena na grudima, a ruke
vise niz fotelju. elim da zgrabim staricu i da je izbacim kroz vrata.
Sluajte kaem vi se nalazite u mojoj sobi. Ja treba da radim. Molim vas da odete.
Starica se ne mie. Naginjem se i zagledam staricu u lice. Usta su joj poluotvorena,
a iz usta tri vetaka vilica koja je iskoila. I najednom, sve mi postaje jasno: starica je
umrla.
Obuzima me straan jad. Zato je umrla u mojoj sobi? Ne mogu da podnesem
pokojnike. I hajde sad baki se s mrcinom, idi razgovaraj s nastojnikom kunog saveta,
objanjavaj im kako se neka starica nala u mojoj sobi. S mrnjom sam pogledao
staricu. A moda i nije umrla? Pipam joj elo. elo je hladno. Ruka takoe. I ta sad da
radim?
Pripaljujem lulu i sedam na otoman. Sav kiptim od srdbe.
Uh, gadno! kaem naglas.
Mrtva starica sedi kao vrea u mojoj fotelji. Zubi joj tre iz usta. Podsea me na
lipsalog konja.
Odvratan prizor kaem, ali se ne usuujem da staricu prekrijem novinama jer se
ne zna ta sve pod novinama moe da se dogodi.
uje se neko pomeranje iza zida: to ustaje moj sused, mainovoa. Samo jo treba
da on nanjui kako u mojoj sobi lei mrtva starica! Oslukujem njegove korake. ta li
eka? Ve je pola est. Ve je odavno trebalo da ode. Boe moj! Pa on se sprema da pije
aj! ujem kako mu iti primus. Eh, kad bi bar prokleti mainovoa to pre otiao!
Penjem se na otoman i leim. Prolazi osam minuta, ali susedov aj jo nije gotov i
primus jo piti. Sklapam oi i dremam.
Sanjam kako sused odlazi, a ja zajedno s njim izlazim na stepenite, zalupivi za sobom vrata sa
automatskom bravom. Nemam klju i ne mogu da se vratim u stan. Treba zvoniti i
buditi druge stanare, to nikako nije dobro. Stojim na odmoritu i razmiljam ta da
radim, i odjednom primeujem da nemam ruke, i primeujem da mi umesto ruku s
jedne strane tri no, a s druge viljuka.
Evo kaem Sakerdonu Mihajloviu, koji se tu odnekud stvori i sedi na stolici na
rasklapanje. Evo, pogledajte kaem mu kakve su mi ruke.
A Sakerdon Mihajlovi sedi utke, i ja vidim da to nije pravi Sakerdon Mihajlovi,
ve glineni.
Tada se budim i odmah shvatam da leim na otomanu u svojoj sobi, gde u fotelji kraj prozora sedi mrtva
starica.
Brzo okreem glavu prema njoj. Starice nema u fotelji. Posmatram praznu fotelju
ispunjen bezmernom radou. Znai, sve je bio san. Samo, kada je poeo? Da li je
starica danas ulazila u moju sobu? Moda je i to bio san? Vratio sam se danas kui jer
sam bio zaboravio da iskljuim elektrinu pe. Ali, moda je i to bio san? U svakom
sluaju, dobro je to u mojoj sobi nema mrtve starice, pa tako ne moram da idem kod

51

predsednika kunog saveta i da se bakem oko pokojnice.

Ipak, koliko li sam sati spavao? Gledam na sat: pola deset. Verovatno je jutro.
Gospode! ta sve ovek ne sanja!
Spustio sam noge s otomana, hteo da ustanem i odjednom ugledao mrtvu staricu kako lei
na podu iza stola, kraj fotelje. Leala je licem nagore, jedan zub iz vetake vilice, koja
joj je iskoila iz usta, zabio se starici u nozdrvu. Ruke je podvila pod trup tako da se nisu
videle, a ispod zadignute suknje su joj virile koate noge u belim, prljavim vunenim
arapama.
Gaduro! uzviknuo sam, i pritravi starici, udario je izmom u podbradak.
Vetaka vilica je odletela u ugao. Hteo sam da udarim staricu jo jednom ali sam
se uplaio da ne ostavim tragove na telu, na osnovu ega bi posle jo mogli da zakljue
kako sam je ja ubio.
Odmakao sam se od starice, seo na otoman i pripalio lulu. Tako je prolo
dvadesetak minuta. Onda sam shvatio da mi je svejedno: stvar e ionako predati
kriminalistikom odeljenju i one budale iz istrage optuie me za ubistvo. Poloaj je
ozbiljan, i sad jo taj udarac izmom!
Opet sam priao starici, sagnuo se i poeo da joj razgledam lice. Na podbratku joj
se primeivala mala tamna mrlja. Ne, ne mogu za to da se uhvate. Jer ko zna? moda se starica jo za ivota udarila o neto? Polako se smirujem i poinjem da
hodam po sobi, puei lulu i razmiljajui o svom poloaju.
Hodam po sobi i poinjem sve jae i jae da oseam glad. ak poinjem da drhtim
od gladi. Jo jednom preturam po ormariu gde drim hranu, ali nita ne nalazim, samo
pare eera. Vadim i brojim novac.
Jedanaest rubalja. Znai, mogu da kupim unkaricu i hleb, i jo e pretei za duvan.
Doterujem kravatu koja mi se u toku noi razlabavila, uzimam asovnik, oblaim
jaknu, izlazim u hodnik, briljivo zakljuavam vrata, stavljam klju u dep i izlazim
napolje. Pre svega treba neto pojesti, tada e mi se misli razbistriti i neto u ve da
preduzmem s tom mrcinom.
Usput mi je palo na pamet da bih mogao poi Sakerdonu Mihajloviu i ispriati mu sve,
moda bismo zajedno mogli bolje da smislimo ta da se radi. Ali odmah odustajem od te
pomisli jer neke stvari treba raditi sam, bez svedoka. U radnji nije bilo unkarice, pa
sam kupio pola kile safalade. Nije bilo ni duvana. Iz radnje sam poao u pekaru.
U pekari je bilo mnogo sveta, pred kasom se otegao dugaak red. Odmah sam se
smrknuo, ali sam ipak stao u red. Red se pomerao veoma sporo, a zatim se sasvim
zaustavio, jer je na kasi izbio neki skandal.
Pravio sam se da nita ne primeujem i gledao ispred sebe u jednu mladu
gospoicu: bila je, oigledno, veoma radoznala, istezala je vrat as udesno, as ulevo, i
stalno se dizala na prste ne bi li bolje videla ta se kod kase dogaa. Najzad se okrenula
meni i upitala:
Znate li vi ta se napred dogaa?
Oprostite, ali ne znam rekao sam to sam suvlje mogao. Gospoica se na sve
strane obazirala i najzad opet obratila meni:
Zar ne biste mogli da poete i saznate ta se dogaa?
Oprostite, ali to me nimalo ne zanima rekao sam jo suvlje.
Kako vas ne zanima! uzviknula je gospoica. Pa i vi se zbog toga zadravate u
redu!
Nita nisam odgovorio, samo sam se lako naklonio. Gospoica me je paljivo
pogledala.
Naravno, za mukarce i nije da stoje u redu za hleb ree. Ba mi vas je ao. Prisiljeni
ste tu da stojite. Vi ste, verovatno, neenja?
Da, neenja odgovorio sam zbunjen, ali po inerciji sasvim suvo i, pri tom, lako se naklonivi.
Gospoica me je jo jednom odmerila od glave do pete i iznenada, dodirnuvi prstom moj
rukav, rekla:
Dajte ja da vam kupim ta treba, a vi me saekajte napolju.

Potpuno sam se spetljao.

Hvala vam rekao sam. To je vrlo lepo od vas, ali, u stvari, mogao bih i sam.
Ne, ne rekla je gospoica haj'te vi napolje. ta ste hteli da kupite?
Znate rekao sam hteo sam da kupim pola kile crnog hleba, samo da ne bude iz modle i da bude
jevtiniji. Taj vie volim.
E, pa dobro rekla je gospoica. A sad idite. Ja u da kupim, a posle emo se
raskusurati.
I ak me je malo munula ispod lakta.
Izaao sam iz pekare i stao ispred samih vrata. Proleno sunce obasjavalo mi je
lice. Pripalio sam lulu. Kakva simpatina gospoica. To je danas tako retko. Stojim,
mirkam zbog sunca, puim lulu i razmiljam o simpatinoj gospoici. Ima
svetlokestenjaste oi. Prosto milina kako je lepa!
Vi puite lulu? - ujem glas odmah kraj sebe. Simpatina gospoica prua mi
hleb.
O, beskrajno sam vam zahvalan kaem uzimajui hleb.
A vi puite lulu! To mi se veoma dopada kae simpatina gospoica.
I meu nama poe da se odvija ovakav razgovor:
ONA: Znai, vi sami kupujete hleb?
JA: I ne samo hleb; ja sebi sve kupujem.
ONA: A gde ruavate?
JA: Obino sam sebi kuvam ruak. A ponekad jedem i u pivnici.
ONA: Volite pivo?
JA: Ne, vie volim votku.
ONA: I ja volim votku.
JA: Volite votku? Kako je to lepo! Voleo bih da jednom neto zajedno popijemo.
ONA: I ja bih volela da s vama popijem votku.
JA: Oprostite, mogu li neto da vas pitam?
ONA (strano pocrvenevi): Pitajte, naravno.
JA: Dobro, pitau vas. Verujete li vi u Boga?
ONA (zaueno): U Boga? Da, naravno.
JA: A ta mislite, da kupimo sad votku i poemo do mene? Ja stanujem tu blizu.
ONA (izazovno): Pa, vai, slaem se.
JA: Onda, hajdemo.
Svraamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Nemam vie para, samo neto
sitnine. Sve vreme priamo o raznim stvarima i ja se odjednom priseam da na podu u
mojoj sobi lei mrtva starica. Osvrem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj
tezge i posmatra tegle sa slatkim. Oprezno uzmiem prema vratima i izlazim iz radnje.
U tom trenutku preko puta radnje zaustavlja se tramvaj. Uskaem u tramvaj a da nisam
ni video u koji. U Mihajlovskoj izlazim i upuujem se Sakerdonu Mihajloviu. Nosim bocu
votke, safaladu i hleb.
Sakerdon Mihajlovi mi je lino otvorio vrata. Bio je u halatu ogrnutom na golo telo,
u ruskim izmama sa podseenim sarama, a na glavi je imao krznenu uanku iji su
naunici bili podignuti i na temenu svezani u manicu.
Vrlo mi je drago ree Sakerdon Mihajlovi ugledavi me.
Nisam vas prekinuo u poslu? upitah.
Ne, ne ree Sakerdon Mihajlovi. Ne radim nita, sedim prosto na podu.
Gledajte rekoh Sakerdonu Mihajloviu Doao sam sa votkom i zakuskom. Ako
nemate nita protiv, da malo popijemo.
Vrlo dobro ree Sakerdon Mihajlovi. Uite.
Uli smo u njegovu sobu. Otvorio sam flau s votkom, a Sakerdon Mihajlovi izneo
je na sto dve aice i tanjir s kuvanim mesom.
Evo, imam i safalade rekoh. Kako emo da ih jedemo, presne ili kuvane?
Staviemo ih da se kuvaju ree Sakerdon Mihajlovi a dok se ne skuvaju,
piemo votku uz kuvano meso. Imam izvrsno kuvano meso, iz supe.

53

Sakerdon Mihajlovi stavio je na reo erpicu i onda smo seli da pijemo.

Zdravo je piti votku govorio je Sakerdon Mihajlovi punei aice. Mjenikov je
pisao da je votka zdravija od hleba, jer je hleb najobinija slama koja truli u naim
elucima.
iveli rekoh kucnuvi se sa Sakerdonom Mihajloviem.
Popili smo i meznuli kuvano meso.
Ukusno je ree Sakerdon Mihajlovi.
U tom trenutku u sobi je neto resko kljocnulo.
ta je to? upitah.
Sedeli smo utei i oslukivali. Iznenada kljocnulo je jo jednom. Sakerdon
Mihajlovi skoi sa stolice, pritra prozoru i otkide zavesu.
ta to radite?! uzviknuh.
Ali Sakerdon Mihajlovi, ne odgovaravi mi, jurnu prema reou, uhvati zavesom
erpicu i spusti je na pod.
avo da ga nosi! ree Sakerdon Mihajlovi. Zaboravio sam da naspem vodu u
erpicu, a erpa je emajlirana i sad je emajl otpao.
Jasno rekoh klimajui glavom. Opet smo seli za sto.
Nek ide do avola ree Sakerdon Mihajlovi jeemo presne safalade.
Strano sam gladan rekoh.
Jedite ree Sakerdon Mihajlovi primiui mi safalade.
Ja sam, znate, poslednji put jeo jue, u onom podrumetu s vama, i od tada nita
nisam jeo rekoh.
Jedite ree Sakerdon Mihajlovi. Haj'te, haj'te.
Sve vreme sam pisao rekoh.
avo da ga nosi! povika afektirano Sakerdon Mihajlovi. Prijatno je videti pred
sobom genija.
Da, kako da ne! rekoh.
Verovatno ste mnogo nakrabali? upita Sakerdon Mihajlovi.
Da odgovorih. Ispisao sam hrpu hartije.
U zdravlje genija naih dana ree Sakerdon Mihajlovi podiui aicu.
Ispili smo. Sakerdon Mihajlovi je jeo kuvano meso a ja safalade. Poto sam pojeo etiri
safalade, pripalio sam lulu i rekao:
Da znate, doao sam da se spasem od potere.
A ko vas progoni? upita Sakerdon Mihajlovi.
Jedna dama rekoh. I poto me Sakerdon Mihajlovi nita nije zapitao, ve samo
utke nalio u aicu votku, ja nastavih:
Upoznao sam je u pekari i odmah se zaljubio.
Je li lepa? upita Sakerdon Mihajlovi.
Da rekoh po mom ukusu.
Ispili smo i ja nastavih:
Pristala je da idemo kod mene na votku. Uli smo u radnju, ali sam ja morao neopaeno da umaknem.
Niste imali para upita Sakerdon Mihajlovi.
Ne, nalo se taman koliko je trebalo rekoh ali sam se setio da ne mogu da je pustim u svoju sobu.
ta, zar je u sobi bila neka druga dama? upita Sakerdon Mihajlovi.
Da, ako hoete, u mojoj sobi se nalazi druga dama rekoh osmehujui se. Sad
ne mogu nikog da pustim u sobu.
enite se. Hoete li me zvati na ruak? upita Sakerdon Mihajlovi.
Ne rekoh cerekajui se. Tom damom se neu oeniti.
E, pa onda se oenite onom iz pekare ree Sakerdon Mihajlovi.
ta ste navalili da me enite rekoh.
A to da ne? ree Sakerdon Mihajlovi punei aice. Za vae uspehe.
Ispili smo. Oigledno, votka je ve poela da ini svoje. Sakerdon Mihajlovi je
skinuo krznenu uanku i bacio je na krevet. Ustao sam i proetao po sobi, oseajui laku
vrtoglavicu.

 ta vi mislite o pokojnicima? upitah Sakerdona Mihajlovia.

Sve negativno ree Sakerdon Mihajlovi ja ih se bojim.
Da, ni ja ne podnosim pokojnike rekoh. Kad bi se kod mene zadesio pokojnik, da
mi nije nikakav rod, ja bih ga, verovatno, opauio nogom.
Ne treba ritati mrtvace ree Sakerdon Mihajlovi.
Ja bih ga opauio izmom posred njokalice rekoh. Ne podnosim pokojnike i decu.
Deca su odvratna sloi se Sakerdon Mihajlovi.
A ta je po vama gore: pokojnici ili deca?
Deca su moda gora, ona nam vie smetaju! A pokojnici, kakvi su da su, vie
nam ne zagoravaju ivot ree Sakerdon Mihajlovi.
Zagoravaju! uzviknuh i odmah zautah.
Sakerdon Mihajlovi me radoznalo pogleda.
Hoete jo votke? zapita.
Ne odgovorih i, trgnuvi se, dodadoh: Ne, hvala, neu vie.
Priao sam stolu i opet seo. Neko vreme utimo.
Hteo bih da vas neto upitam kaem naposletku. Verujete li vi u Boga?
Na elu Sakerdona Mihajlovia pojavljuje se dugaka bora i on kae:
Ima nepristojnih postupaka. Nepristojno je od oveka traiti pedest rubalja na
zajam ako ste videli da je on upravo stavio dvesta u dep. Njegovo je hoe li da vam da
para ili da vas odbije; najzgodniji i najprijatniji nain da vas odbije jeste da slae kako
nema para. Ali vi ste videli da ovek ima para i samim tim liili ga mogunosti da vas
jednostavno i prijatno odbije. Liili ste ga prava na izbor, a to je svinjarija. To je
nepristojan i netaktian postupak. Pitati oveka veruje li u Boga takoe je netaktian i
nepristojan postupak.
Ali rekoh to jedno s drugim nema veze.
Pa ja ih ne dovodim u vezu ree Sakerdon Mihajlovi.
Pa, dobro rekoh pustimo to. Oprostite mi, zaista, to sam vam postavio tako
nepristojno i netaktino pitanje.
Molim lepo ree Sakerdon Mihajlovi. ja sam jednostavno odbio da vam
odgovorim.
Ni ja ne bih odgovorio rekoh samo iz drugog razloga.
Kakvog razloga? bezvoljno upita Sakerdon Mihajlovi.
Vidite rekoh smatram da ne postoje ljudi koji veruju ili ljudi koji ne veruju. Postoje samo ljudi koji
ele da veruju i koji ne ele da veruju.
Znai, oni koji ele da ne veruju ve u poneto veruju? ree Sakerdon
Mihajlovi. A oni koji ele da veruju ve unapred ni u ta ne veruju?
Moda ipak veruju? rekoh u besmrtnost.
Zato ste me onda pitali da li verujem u Boga?
Jednostavno, zato to pitati da li verujete u besmrtnost? prilino glupo zvui
rekoh Sakerdonu Mihajloviu i ustadoh.
ta, idete? upita me Sakerdon Mihajlovi. Ostalo je za jo po aicu.
Popili smo votku i zaloili se ostacima suvog mesa.
A sad moram da idem rekoh.
Do vienja ree Sakerdon Mihajlovi, izvodei me kroz kuhinju na stepenite.
Hvala na asti.
Hvala vama rekoh. Do vienja.
I izaoh.
Kada je ostao sam Sakerdon Mihajlovi je raspremio sto, bacio na orman praznu
bocu od votke, opet stavio na glavu svoju krznenu uanku i seo na pod ispod prozora.
Sakerdon Mihajlovi je stavio ruke na lea tako da se nisu videle. Ispod zadignutog
halata virile su mu gole koate noge, obuvene u ruske izme sa podseenim sarama.
Iao sam Nevskim udubljen u misli. Treba smesta da poem predsedniku kunog
saveta i da mu sve ispriam. A kad budem raskrstio sa staricom, onda u danima da
stojim pred pekarom sve dok ne sretnem onu simpatinu gospoicu. Pa ja sam joj ostao

55

duan etrdeset osam kopejki za hleb. Imam sjajan izgovor da je traim. Votka koju sam
popio jo uvek je inila svoje, pa je izgledalo da se sve slae prosto i jednostavno.
Kod fontane sam priao kiosku i za sitninu koja mi je ostala popio veliku kriglu
peninog kvasa. Kvas je bio lo i ukisao, i ja sam nastavio put s gadnim ukusom u
ustima.
Na uglu Litejne ulice nekakav pijanac se zateturao i gurnuo me. Dobro je to nemam revolver: ubio bih
ga na licu mesta.
Do same kue iao sam lica verovatno iskrivljenog od besa. U svakom sluaju,
skoro svi prolaznici su se okretali za mnom.
Uao sam u prijavnicu. Na stolu je sedelo onisko, prljavo, prasto, jednooko i plavuno
devoje i, gledajui se u depno ogledalo, mazalo usne karminom.
Gde je nastojnik? upitao sam. Devoje je utalo, nastavljajui da mae usne.
Gde je nastojnik? ponovio sam otro.
Bie sutra, a ne danas odgovorilo je runo, prasto, jednooko i plavuno
devoje.
Izaao sam napolje. Suprotnom stranom ulice iao je invalid s mehanikom nogom
i glasno lupao nogom i tapom. est deaka tralo je za invalidom podraavajui njegov
hod.
Skrenuo sam u svoju kapiju i poeo da se penjem stepenicama. Na drugom spratu
sam zastao; kroz glavu mi je prola grozna misao starica mora da je poela da truli.
Nisam bio zatvorio prozor, a kau, pri otvorenom prozoru pokojnici bre trule. Kako sam
mogao da budem tako glup! A prokleti predsednik kunog saveta tek e sutra biti tu!
Stajao sam u nedoumici nekoliko minuta i nastavio da se penjem.
Opet sam zastao pred vratima stana. Da poem do pekare i tamo saekam
simpatinu gospoicu? Molio bih je da me primi na dve-tri noi. Ali sad se seam da je
ona danas ve kupila hleb i da, znai, u pekaru vie nee dolaziti. A i tako od toga nita
ne bi ispalo.
Otkljuao sam vrata i uao u hodnik. Na kraju hodnika je gorelo svetlo i Marija
Vasiljevna je drala u rukama neke krpe i trljala ih jednu o drugu. Spazivi me, Marija Vasiljevna je
povikala:
Pitao je neki tara a va!
Kakav starac? rekoh.
Ne nam odgovori Marija Vasiljevna.
Kada je to bilo? upitah.
Ito ne nam ree Marija Vasiljevna.
Vi ste razgovarali sa starcem? upitah Mariju Vasiljevnu.
Ja odgovori Marija Vasiljevna.
Pa kako onda ne znate kada je to bilo? rekoh.
Pre dva ata ree Marija Vasiljevna i ode u kuhinju.
Uputih se u svoju sobu.
A ta ako je, pomislih, starica iezla . Uem u sobu starice nema. Boe moj! Pa
zar se uda ne deavaju?!
Otkljuao sam vrata i poeo polako da ih otvaram. Moda mi se to samo priinilo,
ali iznutra je udario odvratan miris truljenja. Provirio sam kroz poluotvorena vrata i
zastao kao ukopan. Starica je polako etvoronoke puzala prema meni.
S krikom zalupih vrata, okrenuh klju u bravi i odskoih prema suprotnom zidu.
U hodniku se stvori Marija Vasiljevna.
vali te me? upita. Tako sam se tresao da nita nisam mogao da odgovorim, samo sam
odreno vrteo glavom. Marija Vasiljevna mi se priblii.
nekim te priali? ree. Ponovo odmahnuh glavom.
avim poludeo ree Marija Vasiljevna i vrati se u kuhinju, osvrnuvi se nekoliko
puta.
Ne treba ovako da stojim. Ne treba ovako da stojim ponavljao sam u sebi. Ta se fraza sama od sebe
stvorila negde u meni. Uporno sam je ponavljao sve dok mi nije doprla do svesti.

 Da, ne treba ovako da stojim rekao sam sebi, ali sam i dalje stajao kao paralisan. Dogodilo se neto
uasno, ali je trebalo da se dogodi neto moda jo stranije. Vihor misli uskovitlao mi se
u glavi, i ja sam video zlobne oi mtve starice koja mi se polako, etvoronoke,
pribliavala.
Uleteti u sobu i zdrobiti starici lobanju. Eto ta treba uiniti! ak sam se osvrnuo
oko sebe i obradovao se kad sam ugledao tap za kriket koji je, ko zna za zato, ve
godinama poivao u jednom kutku hodnika. Zgrabiti tap, uleteti u sobu i tres!
Drhatvica me jo nije prola. Stajao sam ramena podignutih od unutranje jeze. Misli su lutale,
osvajajui nove oblasti, a ja sam stajao i oslukivao ih, kao da sam bio nekako odvojen
od njih, kao da nisam mogao da ih usmeravam
Pokojnici su govorile su mi sopstvene misli lo svet. Zalud ih nazivaju pokojnicima, oni
su pre nespokojnici. Na njih treba strogo paziti. Pitajte bilo kog uvara u mrtvanici. ta
vi mislite, zato su oni tamo postavljeni? Samo zbog jednog: da paze da se pokojnici ne
razmile. U tom smislu, ima zabavnih sluajeva. Jedan pokojnik, dok se uvar po
nareenju uprave prao u parnom kupatilu, izmileo je iz mtrvanice, uvukao se u komoru
za dezinfekciju i pojeo gomilu rublja. Radnici iz Dezinfekcije svojski su izmlatili
pokojnika, ali su za uniteno rublje morali da plate iz svog depa. A drugi pokojnik se
uvukao u porodilite i tamo tako prestravio sve prisutne da je jedna porodilja pobacila, a
pokojnik se okomio na mrtvoroene i stao da ga prodire kao ala. A kada je jedna
hrabra bolniarka udarila pokojnika hoklicom po leima, on je bolniarku ujeo za nogu i
ona je ubrzo umrla od trovanja krvi izazvanog otrovnim ujedom lea. Da, pokojnici su
lo svet i s njima treba biti oprezan.
Stoj! rekao sam svojim mislima. Priate kojeta. Pokojnici su nepomini.
Dobro rekle su mi moje misli onda ui u svoju sobu gde se nalazi jedan, kako
kae, nepomini pokojnik.
I ui u! rekao sam odluno svojim mislima.
Pokuaj! rekle su mi podsmeljivo moje misli.
Ta podsmeljivost me je konano razbesnela. Zgrabio sam tap za kriket i jurnuo prema
vratima.
Saekaj! povikale su moje misli. Ali ja sam ve bio okrenuo klju i otvorio vrata.
Starica je leala uz prag licem zabijenim u pod. Stajao sam spreman, s podignutom palicom. Starica se
nije micala. Drhtavica bee prola i misli su tekle jasno i razgovetno. Mogao sam da ih kontroliem.
Pre svega, zatvori vrata! zapovedi sam sebi.
Izvukao sam klju iz spoljne strane brave i stavio ga u unutranju. To sam uinio
levom rukom, a u desnoj sam drao palicu za kriket, ne skidajui oka sa starice.
Zakljuao sam vrata, oprezno preskoio staricu i stao nasred sobe.
E, sada emo da se obraunamo rekao sam. Rodio mi se bio plan kojem obino
pribegavaju ubice iz kriminalistikih romana ili novinskih rubrika. Hteo sam jednostavno
da spakujem staricu u kofer, odnesem je van grada i bacim u movaru. Znao sam za
jedno takvo mesto.
Kofer mi je stajao pod kauem. Izvukao sam ga i otvorio. U njemu su bile neke
stvari: nekoliko knjiga, jedan stari filcani eir i poderano rublje. Izvadio sam sve to i
stavio na kau.
Utom se glasno zalupie spoljna vrata i meni se uini da se starica trgla.
Momentalno sam skoio i zgrabio palicu za kriket.
Starica mirno lei. Stojim i oslukujem. To se mainovoa vratio, ujem kako hoda
u svojoj sobi. Evo, sad se upuuje hodnikom u kuhinju. Nee biti dobro ako mu Marija
Vasiljevna kae da sam sasvim poludeo. avolska posla! Trebalo bi da i ja poem u
kuhinju i umirim ih svojim izgledom.
Opet sam preskoio staricu i spustio palicu kraj samih vrata, kako bih, kada se
budem vraao, mogao da je uzmem pre no to uem u sobu. Izaao sam u hodnik. Iz
kuhinje su dopirali glasovi, ali rei nisu mogle da se razberu. Pritvorio sam vrata i
oprezno poao u kuhinju: hteo sam da saznam o emu priaju Marija Vasiljevna i
mainovoa. Brzo sam proao kroz hodnik i pred kuhinjom usporio korak. Govorio je

57

mainovoa, po svoj prilici je priao o neemu to mu se dogodilo na poslu.

Uao sam. Mainovoa je stajao s pekirom u rukama i priao, a Marija Vasiljevna
je sedela na hoklici i sluala. Ugledavi me, mainovoa mi mahnu rukom.
Dobar dan, dobar dan, Matveju Filipoviu rekoh mu i pooh u kupatilo. Zasad je
sve bilo mirno. Marija Vasiljevna je ve bila navikla na moje nastranosti, i moda je
poslednji sluaj ve zaboravila.
Odjednom mi je sinulo: nisam zakljuao vrata, i ta ako je starica ispuzala iz sobe?
Jurnuo sam nazad, ali sam, na vreme se setivi da ne smem da prepadnem stanare,
proao kroz kuhinju mirnim korakom.
Marija Vasiljevna je dobovala prstima po kuhinjskom stolu i govorila mainovoi:
jajno! Ba je to jajno! I ja bih vidala!...
Izaao sam u hodnik i maltene se stutio prema svojoj sobi.
Spolja je sve izgledalo mirno. Priao sam vratima, odkrinuo ih i provirio u sobu. Starica je kao i pre
leala mirno, s licem zabijenim u pod. Palica za kriket je stajala na svom mestu kraj
vrata. Uzeo sam je, uao u sobu i zakljuao za sobom vrata. Da, u sobi je zaista
zaudaralo na le. Preskoio sam staricu, priao prozoru i seo u fotelju. Samo da mi ne
pripadne muka od tog zasad jo slabog, ali ipak nepodnoljivog zadaha. Pripalio sam
lulu. Povraalo mi se i malo me je boleo stomak. Ali zato ovako sedim? Treba se to
pre dati na posao, dok ova starica sasvim ne istrune. Ali, u svakom sluaju, treba je
paljivo ugurati u kofer, poto bi inae mogla da me epa za prst. A onda umreti od
trovanja krvi hvala lepo!
Gle! uzviknuo sam odjednom. Ba me zanima ime biste vi to mene gricnuli?
Eno, tamo su vam zubi!
Pregnuo sam se preko fotelje i zagledao u ugao ispod prozora gde sam raunao da bi
trebalo da se nalazi stariina vetaka vilica. Ali tamo je nije bilo.
Pomislio sam: moda je mrtva starica puzala po mojoj sobi jer je traila svoje zube?
Moda ih je ak i nala i ponovo vratila u usta?
Uzeo sam palicu za kriket i njome pretraio po oku. Nita, vilica kao da je u zemlju
propala. Onda sam izvadio iz komode flanelski arav i priao starici. Palicu za kriket
sam drao spremnu u desnoj, a flanelski arav u levoj ruci.
Spopadao me je gadljiv strah od mrtve starice. Podigao sam joj palicom glavu: usta su
bila otvorena, oi prevrnute nagore, a na bradi, gde sam je udario izmom, stvorila se
velika tamna mrlja. Zavirio sam starici u usta. Ne, nije nala svoju vilicu. Pustio sam joj
glavu. Glava je tresnula o pod.
Onda sam rasprostro flanelski arav po podu i privukao ga uz staricu.
Zatim sam nogom i tapom za kriket prevrnuo staricu preko levog boka na lea.
Sad je leala na aravu. Stariine noge su bile zgrene u kolenima, a pesnice
priljubljene uz ramena. inilo se da je starica, leei na leima kao maka, spremna da
se brani od napada orla. to pre udaljiti mrcinu!
Umotao sam staricu u debeli arav i uzeo je u ruke. Pokazalo se da je laka nego
to sam mislio. Spustio sam je u kofer i pokuao da zatvorim poklopac. Oekivao sam
da u morati da uloim mnogo truda, ali se poklopac relativno lako zatvorio. Brave na
koferu su kljocnule i ja sam se uspravio.
Kofer lei preda mnom, na izgled nimalo neobian, kao da su u njemu knjige i ve.
Uhvatio sam ga za ruku i pokuao da podignem. Da, naravno, bio je teak, ali ne
previe mogao sam komotno da ga odnesem do tramvaja.
Pogledao sam na sat: pet i dvadeset. To je dobro. Seo sam u fotelju da malo predahnem i popuim lulu.
Oigledno da dananje safalade nisu bile ba najbolje jer me je stomak sve vie
boleo. A moda je to i zato to sam ih jeo presne? Ili je bol u stomaku moda samo na
nervnoj bazi?
Sedim i puim. Prolazi minut za minutom. Proleno sunce obasjava prozor i ja
mirkam. Sunce se skriva za dimnjak kue preko puta i senka dimnjaka klizi po krovu,
prelee ulicu i prekriva mi lice. Priseam se kako sam jue u ovo vreme sedeo za stolom
i pisao priu. Evo je: hartija na kocke i na njoj napisano sitnim rukopisom udotvorac je

bio visok.
Pogledao sam kroz prozor. Ulicom je iao invalid sa mehanikom nogom i glasno
lupao nogom i tapom. Dva radnika i jedna starica, podboeni, kikotali su se smenom
invalidovom hodu.
Ustao sam. Vreme je! Vreme da se poe! Vreme je da se starica odnese do
movare! Samo jo da pozajmim pare od mainovoe.
Izaao sam u hodnik i priao njegovim vratima.
Matveju Filipoviu, jeste li tu? upitah.
Tu sam odgovori mainovoa.
Onda izvinite, Matveju Filipoviu, ali da niste pri parama? Prekosutra vam
vraam. Moete li da mi pozajmite trideset rubalja?
Mogu ree mainovoa. Zauo sam zveckanje kljueva i otvaranje nekog
sandueta. Onda je otvorio vrata i pruio mi novu crvenu novanicu od trideset rubalja.
Najlepe hvala, Matveju Filipoviu rekoh.
Nita, nita ree mainovoa. Stavio sam pare u dep i vratio se u svoju sobu.
Kofer je mirno stajao na svom mestu.
A sad na put bez odugovlaenja rekoh sebi.
Uzeo sam kofer i izaao iz sobe. Marija Vasiljevna me primeti sa koferom i uzviknu.
Kud vi to?
Tetki rekoh.
Skoro se vraate? upita Marija Vasiljevna.
Da rekoh. Moram da odnesem tetki neki ve. A vraam se moda jo danas.
Izaao sam na ulicu. Do tramvaja sam stigao sreno, nosei kofer as u desnoj, as
u levoj ruci.
Uao sam na prednja vrata u prikolicu tramvaja i poeo da maem kondukterki da
doe i naplati kartu. Nisam hteo da kroz cela kola aljem novanicu od trideset rubalja,
jedinu koju sam imao, niti sam smeo da ostavim kofer i odem do kondukterke sam.
Kondukterka je dola do mene i izjavila da nema sitno. Na prvoj stanici sam morao da
izaem.
Stajao sam besan i ekao sledei tamvaj. Oseao sam laku drhtavicu u nogama i
bol u stomaku. I odjednom sam spazio moju simpatinu gospoicu: prelazila je ulicu, ne
gledajui u mom pravcu.
Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Nisam znao kako se zove, pa nisam mogao
da je pozovem. Kofer mi je strano smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i
podupirao ga kolenima i stomakom. Simpatina gospoica ila je prilino brzo i ja sam
bio mokar od znoja, a snaga me je naputala. Simpatina gospoica je skrenula u
sporednu ulicu. Kad sam se dovukao do ugla nje nigde nije bilo.
Prokleta starica! prosiktao sam, bacajui kofer na zemlju.
Rukavi moje jakne bili su skroz mokri od znoja i lepili su mi se za ruke. Seo sam na
kofer, izvadio maramicu i obrisao vrat i lice. Dva deaka su se zaustavila preda mnom i
poela da me posmatraju. Napravio sam hladnokrvan izraz lica i uporno gledao u
najbliu kapiju, kao da nekoga oekujem. Maliani su se saaptavali i pokazivali na
mene prstima. Guio sam se od neobuzdanog gneva. Ah, da mogu onako da ih ukoim.
I, eto, zbog tih ugavih deaka ustajem, podiem kofer, prilazim prvoj kapiji i
zavirujem unutra. Pravim drven izraz lica, vadim sat i slaem ramenima. Maliani me poizdalje posmatraju.
Jo jednom sleem ramenima i zavirujem u kapiju.
udno kaem glasno, hvatam kofer i teglim ga prema tramvajskoj stanici. Na
elezniku stanicu stiem u pet do sedam. Uzimam povratnu kartu do Lisiijeg Nosa i
sedam u voz.
Osim mene, u vagonu su jo dvojica: jedan, oigledno radnik koji se premorio,
spava sa kaketom namaknutim preko oiju. Drugi, jo mlad momak, odeven kao
seoski ilko: ispod kaputa ruiasta koulja, a ispod kaketa viri kovrdasta uba. Pui
cigaretu uvuenu u jarkozelenu plastinu mutiklu.
Stavljam kofer izmeu klupa i sedam. U stomaku mi tako zavija da stiskam pesnice

59

kako ne bih zastenjao od bola.

Dva milicionera sprovode nekog graanina peronom. On ide pognute glave i s rukama na
leima.
Voz kree. Gledam na sat: sedam i deset. Oh, s kakvim u zadovoljstvom da
spustim staricu u movaru! teta samo to nisam poneo tap jer moram to dublje da je
gurnem.
ilko u ruiastoj koulji drsko me zagleda. Okreem mu lea i gledam kroz
prozor. Hvataju me uasni grevi u stomaku; stiskam zube, steem pesnice i zateem
miie na nogama.
Prolazimo Lansko i Novo Selo. Svetluca zlatni vrh Budistike pagode, a vidi se
more. Tada skaem i, zaboravljajui na sve, sitnim koracima jurim u klozet. Pomahnitali
talasi ljuljaju mi i pomuuju svest.
Voz usporava. Ulazimo u Lahtu. Sedam i ne mrdam, bojei se da da me dok stojimo
ne izbace iz klozeta.
Samo da krene! Samo da krene! Voz kree i ja zadovoljan sklapam oi. O, ti minuti
su tako slatki, kao trenuci ljubavi! Napreem sve snage, ali znam da e me posle ovoga
obuzeti uasna slabost.
Voz opet staje. To je Olgino, znai opet muenje!
Ali sad su to lani naponi. Hladan znoj izbija mi po elu i laka jeza treperi mi oko
srca. Podiem se, stojim i neko vreme drim glavu prislonjenu uza zid. Voz polazi,
klimanje vagona mi prija. Skupljam svu snagu i posrui izlazim iz klozeta.
U vagonu nema nikoga. Radnik i ilko u ruiastoj koulji oigledno su sili u Lahti
ili Olginu. Polako prilazim svom prozoru. I odjednom zastajem i tupo gledam preda se.
Kofera vie nema tamo gde sam ga ostavio! Verovatno sam pogreio prozor. Skaem
prema susednom prozoru. Nema kofera. Odskaem nazad, pa napred, preleem kroz
vagon zavirujui ispod svakog sedita sa obe strane, ali kofera nigde nema.
Pa da, kako se nisam odmah setio. Naravno, dok sam ja bio u klozetu, kofer su
ukrali! To se moglo predvideti. Razrogaenih oiju gledam na klupu i odnekud mi pada
na pamet kako je kod Sakerdona Mihajlovia uz prasak otpao emajl sa usijane erpe.
ta se dogodilo? pitam samog sebe. I ko sad da poveruje da nisam ubio
staricu? Jo danas e me uhapsiti, ovde ili na eleznikoj stanici u gradu, kao onog
graanina koji je iao pognute glave.
Izlazim na platformu. Voz se pribliava Lisijem Nosu. Promiu beli stubii
postavljeni uz prugu. Voz se zaustavlja. Stepenice mog vagona ne dopiru do same
zemlje. Iskaem i upuujem se prema staninoj zgradi. Voz koji se vraa u grad polazi
za pola sata.
Prilazim umici. Vidim bunove kleke. U njima me niko nee primetiti. Kreem
prema njima.
Po zemlji puzi velika zelena gusenica. Sputam se na kolena i dodirujem je prstom. Ona se snano i
ilavo savija nekoliko puta na jednu pa na drugu stranu.
Osvrem se oko sebe. Niko me ne vidi. Lak drhtaj proe mi niz lea. Saginjem
glavu i tiho govorim:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, danas i uvek, i vo vjeki vjekova. Amin...
I ja ovde privremeno zavravam svoj rukopis, uviajui da se ionako ve dovoljno
otegao.

JELIZAVETA BAM
Preveo: Zoran eri
Malena soba, plitka, jednostavna.
/1/

JELIZAVETA BAM: Svakog trenutka, samo to nisu, otvorie se vrata, i oni e da

uu... Oni e, obavezno, ui, kako bi me uhvatili i zbrisali sa lica zemlje. (Tiho.) ta sam
uinila! ta sam poinila! Samo kad bih to znala... Da beim? Ali, gde da pobegnem?
Ova vrata vode na stepenite, a na stepenitu u sresti njih. Kroz prozor? (Gleda kroz
prozor.) U-u-u! Visoko je... Ne bih mogla da skoim. Pa, ta da radim? Eh, neiji koraci.
Neka lupaju, koliko im volja.
Lupnjava na vratima, potom glas iza scene, uasan: Jelizaveta Bam, otovorite! (Pauza.) Jelizaveta Bam,
otvorite!
GLAS IZ DALEKA: Ej, zato nam ona vrata ne otvara?
GLAS IZA VRATA: Otvorie. Jelizaveta Bam, otvarajte.
Jelizaveta Bam se baca na krevet i pokriva ui.
Glasovi iza vrata.
PRVI: Jelizaveta Bam, nareujem vam da smesta otvorite!
DRUGI (tiho): Kaite joj, da emo, inae, razvaliti vrata. Daj-der da ja probam.
PRVI (snano): Mi emo razvaliti vrata, ako odmah ne otvorite.
DRUGI (tiho): Moda ona nije ovde.
PRVI (tiho): Ovde je. Gde bi pak bila? Ustrala je gore, stepenicama. Ovde su samo
jedna vrata. Kuda bi mogla nestati? (Snano) Jelizaveta Bam, poslednji put vam govorim , otvorite
vrata. (Pauza.) Razvaljuj.
Jelisaveta Bam podie glavu. Aliteracijskim zvucima pokuavaju da razvale vrata.
Jelizaveta Bam istrava na sredinu scene i oslukuje.
DRUGI: Ima li neko no?
Udarac. Jelizaveta Bam oslukuje, isturivi rame napred.
PRVI: Ne, haj'te ramenom.
DRUGI: Ne da se. Priekajte, jo u probati i ovako.
Vrata kripe, ali se ne lome.
JELIZAVETA BAM: Ja vam vrata neu otvoriti, dok mi ne kaete, ta nameravate sa
mnom da uinite.
PRVI: Vi i sami znate ta vam predstoji.
JELIZAVETA BAM: Ne, ne znam. Nameravate li da me ubijete?
PRVI
Vi podleete tekoj kazni.
(zajedno):
DRUGI
Vi ionako od nas ne moete pobei.
JELIZAVETA BAM: Moda biste mi vi, ipak, mogli rei u emu je moja krivica?
PRVI: Znate i sami.
JELIZAVETA BAM: Ne, ne znam (Topoe nogama.)
PRVI: Dopustite da vam ne poverujemo.
DRUGI: Vi ste zlikovka.
JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha. A ako me ubijete, mislite li da e vam savest biti
ista?
PRVI: Mi emo to uraditi prema naoj savesti.
JELIZAVETA BAM: U tom sluaju, avaj, vi i nemate savesti. (Pretrava.)

61

/2/
DRUGI: Kako to, nemamo savesti? Pjotre Nikolajeviu, ona kae da mi nemamo
savesti.
JELIZAVETA BAM: Vi, Ivane Ivanoviu, nemate savesti ni malice. Vi ste, naprosto,
hulja.
DRUGI: Ko je hulja? Zar ja? Zar sam ja hulja?
PRVI: No, priekajte, Ivane Ivanoviu, Jelizaveta Bam, nareujem...
DRUGI: Ne, Pjotre Nikolajeviu, jesam li ja hulja?
PRVI: Ma prestanite da se vreate. Jelizaveta Bam, nare...
DRUGI: Ne, priekajte, Pjotre Nikolajeviu, kaite mi, zar sam ja hulja?
PRVI: Ma, ostavite se gnjavae.
DRUGI: Tako znai, ja sam, po vaem miljenju, hulja?
PRVI: Da, hulja!!!
DRUGI: Ah, tako dakle, mislite da sam hulja? Tako ste rekli?
Jelizaveta Bam tri scenom.
PRVI: Kupite se napolje! Kakav tavan!! A jo se prihvatio odgovornog zadatka.
Pomahnitali ste, tek zbog jedne rei koja vam je upuena. ta e biti posle toga?
Naprosto idiot!
DRUGI: A vi ste arlatan.
PRVI: Napolje!
JELIZAVETA BAM: Ivan Ivanovi hulja!
DRUGI: To vam neu oprostiti!
PRVI: Sad u vas gurnuti niz stubite.
IVAN IVANOVI: Samo probajte!
PJOTR NIKOLAJEVI: Gurnuu, gurnuu, gurnuu, gurnuu vas.
Jelizaveta Bam otvara vrata. Ivan Ivanovi je na takama, a Pjotr Nikolajevi sedi
na stolici, s podvezanim obrazom.
JELIZAVETA BAM: Kratke su vam ruke!
PJOTR NIKOLAJEVI: Zar su moje ruke kratke?
IVAN IVANOVI: Jesu, jesu. Kaite, jesu li njegove? (Ivan Ivanovi pokazuje na
Pjotra Nikolajevia.)
JELIZAVETA BAM: Njegove su.
PJOTR NIKOLAJEVI: Jelizaveta Bam, ne smete tako da govorite.
JELIZAVETA BAM: Zato?
PJOTR NIKOLAJEVI: Zato to ste lieni prava glasa. Vi ste izvrilac gnusnog zloina.
Nemate prava da mi govorite drskosti. Vi ste zlikovka.
JELIZAVETA BAM: A zato?
PJOTR NIKOLAJEVI: ta zato?
JELIZAVETA BAM: Zato sam ja zlikovka?
PJOTR NIKOLAJEVI: Zato to ste lieni prava glasa.
IVAN IVANOVI: Lieni prava glasa.
JELIZAVETA BAM: Nisam liena. Moete proveriti na asovniku.
/3/
Dekoracija odlazi sa scene, proputajui prema vratima Ivana Ivanovia i Pjotra
Nikolajevia.

PJOTR NIKOLAJEVI: Do toga nee doi. Kraj vrata sam postavio strau, i pri
najmanjem dodiru Ivan Ivanovi e tucnuti u stranu.
JELIZAVETA BAM: Pokaite. Molim vas da pokaete.
PJOTR NIKOLAJEVI: Evo, gledajte, predlaem da se zavrtimo. Jen', dva, tri (udara u postolje.)
Pjotr Nikolajevi ide na proscenijum, Ivan Ivanovi ide za njim.
Ivan Ivanovi glasno tucne, obori postolje.
JELIZAVETA BAM: Jo jednom. Molim vas.
Pauza. Ivan Ivanovi tucne jo jednom.
JELIZAVETA BAM: Kako to izvodite?
Ponavljaju. Pjotr Nikolajevi ponovo gurne postolje, a Ivan Ivanovi ponovo tucne.
PJOTR NIKOLAJEVI: Vrlo je jednostavno. Ivane Ivanoviu, pokaite.
IVAN IVANOVI: Sa zadovoljstvom.
Postavlja se na sve etiri i podie jednu nogu (kao pas).
JELIZAVETA BAM: Da, draesno je koliko i dobro. (Vie.) Mama! Doi ovamo! Stigli su
cirkusanti! Odmah e doi moja mama. Upoznajte se, Pjotr Nikolajevi, Ivan Ivanovi.
Neto ete nam pokazati?
IVAN IVANOVI: Sa zadovoljstvom.
PJOTR NIKOLAJEVI: Ho la hop!
Ivan Ivanovi pokuava da dubi na glavi, ali pada.
JELIZAVETA BAM: Skupa, skupa.
IVAN IVANOVI: Tu nema gde da se oduprem. (Sede na podu.)
JELIZAVETA BAM: elite li, moda, pekir? (Koketira)
Na scenu izlaze TATICA i MAMICA, sedaju i gledaju.
IVAN IVANOVI: Zbog ega?
JELIZAVETA BAM: Prosto tako. Hi-hi-hi-hi...
IVAN IVANOVI: Vi ste naroito prijatne spoljanosti.
JELIZAVETA BAM: Ma nemojte? A zato?
IVAN IVANOVI: Hi-i-i-ik, zato to ste vi spomenak. (Glasno tuca.)
JELIZAVETA BAM: Ja spomenak? Uistinu! A vi ste tulipan. (Tulipan kroz nos.)
IVAN IVANOVI: Kako?
JELIZAVETA BAM: Tulipan.
IVAN IVANOVI (u nedoumici): Ulagujete mi...
JELIZAVETA BAM (kroz nos): Dozvolite da vas uberem.
OTAC (basom): Jelizaveta, ne ludiraj se.
JELIZAVETA BAM (ocu): Ja, tatice, odmah u prestati. (Ivanu Ivanoviu, kroz nos,
sevi i podboivi se.) Kleknite etvoronoke.
IVAN IVANOVI: Ako dozvolite, Jelizaveta Bubavabna, najbolje je da krenem kui.
eka me ena, kod kue. Ona ima puno deice, Jelizaveta Bubavabna. Oprostite mi, na
dosaivanju. I ne zaboravite me. Ja sam od onih koga svi gone. Zbog ega, pitate se.
Kao da sam lopov, ta li? Ta nisam! Jelizaveta Eduardovna, estit sam ovek. Kod kue
me eka ena. ena sa puno deice. Deica su dobra. Svako je u stanju u zubima kutiju
ibica da dri. Ve ete mi oprostiti. Ja, Jelizaveta Mihajlovna, poao bih kui.

63

Pjotr Nikolajevi prilazi Tatici i Mamici. Mamica, zbog neeg nezadovoljna, ide ka
proscenijumu. Ivan Ivanovi odeva bundu i odlazi. Jelizaveta Bam privezuje ue, jednim
krajem za mamiinu nogu, a drugim za stolicu. Svi ute.
MAMICA (peva uz muziku):
Evo planulo je jutro,
Rumeni se voda,
Nad jezerom brzi galeb leti...itd.
Mamica okonava pevanje i ide na svoje mesto, vukui stolicu za sobom.
PJOTR NIKOLAJEVI: E, pa stigli smo.
TATICA: Slava tebi, Boe. (Udaljava se.)
/4/
JELIZAVETA BAM: A ti, mama, zar nee poi da se proeta?
MAMICA: A tebi se eta?
JELIZAVETA BAM: Jezivo!
MAMICA: Ne, neu poi.
JELIZAVETA BAM: Poimo, ha-aj-de.
MAMICA: U redu, poimo, poimo. (Udaljavaju se.)
Prazna scena.
/5/
IVAN IVANOVI i PJOTR NIKOLAJEVI: (utravajui):
Gd je, gd je, gd
Jelizavta Bam,
Jelizavta Bam,
Jelizavta Bam.
PJOTR NIKOLAJEVI: Tu je, tu, tu.
IVAN IVANOVI: Tamo, tamo, tamo je.
PJOTR NIKOLAJEVI: Gde smo se to zatekli, Ivane Ivanoviu?
IVAN IVANOVI: Pjotre Nikolajeviu, mi smo zatvoreni.
PJOTR NIKOLAJEVI: To je bezobrazluk. Molim da me ne zaje...
IVAN IVANOVI: Evo vam funta, basta pet je do pet.
PJOTR NIKOLAJEVI (pevljivo): Gde je Jelizaveta Bam?
IVAN IVANOVI (pevljivo): Zato onda treba vam?
PJOTR NIKOLAJEVI: Da je ubijem!
IVAN IVANOVI:
Hm, Jelizaveta Bam,
Na klupi sedi tamo.
PJOTR NIKOLAJEVI: Beimo onda, dok nas noge nose.
Tre u mestu. Na proscenijum iznose cepanicu i dok Pjotr Nikolajevi i Ivan
Ivanovi tre, cepaju je.
Hopa, hopa,
nogama,
zalazi za
gorama.
Rozim oblacima
Puh, puh,

(Udarac!)

a vozovima
huk, huk,
buljina,
panjina
istesterisana!
/6/
Pomie se kulisa, a iza kulise sedi JELIZAVETA BAM.
JELIZAVETA BAM: Traite li mene? (Ustaje i odlazi.)
PJOTR NIKOLAJEVI: Vas, Vanjka, ovde je.
IVAN IVANOVI: Gde je, gde? Gde!
PJOTR NIKOLAJEVI: Tu, pod dvokrilcem.
Ulazi SIROMAAK.
IVAN IVANOVI: Izvuci je napolje.
PJOTR NIKOLAJEVI: Otima se.
SIROMAAK (Jelizaveti Bam): Drue, pomozite.
IVAN IVANOVI (zamuckujui): Eto, sledeeg puta imau vie iskustva. Ba sam sve
zapazio.
JELIZAVETA BAM (siromaku): Nemam ba nita.
SIROMAAK: Zar ni kopejkicu.
JELIZAVETA BAM: Pitaj, evo, ovog ujkicu. (Pokazuje na Pjotra Nikolajevia.)
PJOTR NIKOLAJEVI (Ivanu Ivanoviu, zamuckujui): Ti, pazi ta radi.
Na scenu izlazi sto. Jelizaveta Bam primie mu stolicu i sedne.
IVAN IVANOVI: Ja iskopavam korenje.
SIROMAAK: Pomagajte, drugovi.
PJOTR NIKOLAJEVI (siromaku): Daj, tamo se zavuci.
IVAN IVANOVI: Rukama se odupri o kamenie.
PJOTR NIKOLAJEVI: Nita, zna on kako e.
Siromaak se zavlai pod kulisu.
JELIZAVETA BAM: Sedite i vi. ta to gledate?
Pauza.
IVAN IVANOVI: Blagodarim.
PJOTR NIKOLAJEVI: Posedajmo. (Sedaju.)
ute. Jedu supu.
JELIZAVETA BAM: Zato li mog mua nema. Gde li se to zadrao.
PJOTR NIKOLAJEVI: Doi e. (Poskoi i stane da tri po sceni.) ur - ura!
IVAN IVANOVI: Ha-ha-ha. (Tri za Pjotrom Nikolajeviem.) Gde je kua?
JELIZAVETA BAM: Evo, tu iza te crtice.
PJOTR NIKOLAJEVI (lupne Ivana Ivanovia.): Ti si uga!
Na scenu izlazi TATICA s perom u ruci.
JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviu, beite ovamo!

65

IVAN IVANOVI: Ha-ha-ha-ha, nemam noge!

PJOTR NIKOLAJEVI: A ti na etiri.
TATICA (publici.): O kojoj je napisano bilo.
JELIZAVETA BAM: Ko je uga?
IVAN IVANOVI: Ja, ha-ha-ha, u pantalonama!
PJOTR NIKOLAJEVI i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha!
TATICA: Kopernik je bio velianstven naunik.
IVAN IVANOVI (valja se po podu.): Ja na glavi imam kosu.
PJOTR NIKOLAJEVI i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha!
IVAN IVANOVI: Ceo leim na podu!
PJOTR NIKOLAJEVI i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha!
Na scenu stupa MAMICA.
JELIZAVETA BAM: Oj, oj, ne mogu.
TATICA: Pre nego to kupi pticu pogledaj da li ima zube. Ako ima zube, onda to nije ptica. (Odlazi).
/7/
PJOTR NIKOLAJEVI: (podiui ruku): Molim vas da strpljivo sasluate ono to u
rei. Hou da vam dokaem, kako svaka nesrea stie neoekivano. Kada sam bio jo
sasvim mlad, iveo sam u malenoj kui sa vratima koja su kripala. iveh usamljeno, u
toj kuici. Osim mene bili su tu samo mievi i bubavabe. Bubavaba ima svuda. Sa
nastupanjem noi zakljuavao sam vrata i tulio lampu. Spavao sam ne bojei se niega.
GLAS IZA SCENE: Niega.
MAMICA: Niega!
FRULICA IZA SCENE: I-I!
IVAN IVANOVI: Niega!
KLAVIR: I-I.
PJOTR NIKOLAJEVI: Niega. (Pauza.) Nisam imao razloga za strah. I zaista, lopovi su
mogli da dou i pretrae celu kuu. ta su mogli da nau? Nita.
FRULICA IZA SCENE: I-I.
Pauza.
PJOTR NIKOLAJEVI: A i ko bi se jo zavlaio nou, kod mene? Nema vie takvog?
Uistinu?
GLAS IZA SCENE: Zar jo ima takvih?
PJOTR NIKOLAJEVI: Uistinu? Ali jednom se ja tako probudim...
IVAN IVANOVI: I vidim: vrata su otvorena, a u vratima stoji neka ena. Gledam
pravo u nju i ne trepem. Ona stoji. Bilo je dovoljno svetlo. Mora biti da je bilo pred
svitanje. U svakom sluaju, video sam joj sasvim dobro lice. To je bila, evo ona. (Pokazuje
na Jelizavetu Bam.) Tada je liila...
Pokrivaju jedan drugog.
SVI: Na mene!
IVAN IVANOVI: Govorim, da bih postojao.
JELIZAVETA BAM: Ma ta mi kaete?
IVAN IVANOVI: Govorim, da bih postojao. Zatim, mislim, ve je kasno. Ona me
slua. Upitao sam je, zato je to uradila. Ona pria kako su se borili floretama. Borba je
bila asna, pa ona nije kriva to ga je ubila. Razmisli, zato si ti ubila Pjotra Nikolajevia?

Svi, osim Jelizavete Bam i Ivana Ivanovia odlaze.

JELIZAVETA BAM: Ura, nikog nisam ubila.
IVAN IVANOVI: Uhvatiti i probosti oveka. Kako je mnogo u tome podmuklosti!
Ura, ti si to uradila, a zato?
/8/
JELIZAVETA BAM (odlazi u stranu): Uuuuuuuuuuuu-uuu-uuuu-u.
IVAN IVANOVI: Vuica.
JELIZAVETA BAM: Uuuuuuuuuuuu-uuuu-u-u.
IVAN IVANOVI: Vu-u-u-u-u-ica.
JELIZAVETA BAM (drhti): U-u-u-u-u-u-u suve ljive.
IVAN IVANOVI: Pr-r-r-rababa.
JELIZAVETA BAM: Likovanje.
IVAN IVANOVI: Zauvek izgubljena.
JELIZAVETA BAM: Konj vranac, a na konju vojnik!
IVAN IVANOVI (kreui ibicu): Jelizaveta, golubice! (Ivanu Ivanoviu drhte ruke.)
JELIZAVETA BAM: Moja ramen, kao izlazee sunce. (Penje se na stolicu.)
IVAN IVANOVI (uei): Moje noge, kao krastavci.
JELIZAVETA BAM (penjui se sve vie): Ura! Nita nisam rekla!
IVAN IVANOVI (leei na podu): Ne, ne, nita, nita.
JELIZAVETA BAM (podiui ruku): Ku-ni-ma-ga-pi-li-va-pi-bauu.
IVAN IVANOVI (leei na podu, podlo):
Maca-makica
mleko je pripremila,
na jastuk je skoila
i na peku skakala,
skak, skak,
skok, skok.
JELIZAVETA BAM (vie): Dvoja vratanca! Koulja! Ue!
IVAN IVANOVI (pridiui se): Dotrale su dve drvodelje i upitale u emu je stvar?
JELIZAVETA BAM: Kotleti! Varvara Semjonovna.
IVAN IVANOVI (vie kroz zube): Plesaica na i-ii-c-i!
JELIZAVETA BAM (skaui na stolicu): Cela sam treperava!
IVAN IVANOVI (tri u dubinu sobe): Kvadratura ove sobe nije nam poznata.
Dekor pejzaa zamenjuje dekor sobe. Kulise unose Taticu i Mamicu.
JELIZAVETA BAM (tri na drugi kraj scene): Svoji smo ljudi sloiemo se.
/9/
IVAN IVANOVI (skaui na stolicu): Blagostanje Pensilvanijskog pastira i pasti-i-i!
JELIZAVETA BAM (skaui na stolicu): Ivane Iva-a-a!
TATICA (pokazujui kutijicu): Kutijica od drve-e-e.
IVAN IVANOVI (sa stolice): Da vi-i-i.
TATICA: Uzmi, pogle-e-e.
MAMICA: Lu-u-u-u-u!
JELIZAVETA BAM: Nala sam peur-r-r!
IVAN IVANOVI: Poimo na jezero!
TATICA: Au-u-u-u-u!

67

JELIZAVETA BAM: Au-u-u-u-u!

IVAN IVANOVI: Sino Koljku sretoh.
MAMICA: Ta nemojte mi re-e-e-i.
IVAN IVANOVI: Da, da. Sreo sam ga. Gledam, Koljka ide i jabuke nosi. ta, kaem,
kupio si? Da, kae, kupio sam. Potom je nastavio dalje.
TATICA: Kaite mi, molim va-a-as!...
IVAN IVANOVI: Hm-da. Pitao sam ga: jesi li jabuke kupio ili ukrao? A on je
odgovorio, zato bih krao? Kupio sam. I poe dalje.
MAMICA: Kuda je on to krenuo.
IVAN IVANOVI: Ne znam. Rekao je samo: ja sam, kae, jabuke kupio, a ne ukrao
i otiao je.
/10/
TATICA: S ovim, ne ba, ljubaznim pozdravom, sestra ga je povela na otvorenije
mesto, gde su se nalazili, nabacani na hrpu, zlatni stolovi i naslonjai, i oko petnaestak
mladih lepotica, koje su neto izmeu sebe veselo brbljale, sedei na onom to im je
Bog dao. Sve te devojke imale su silnu potrebu za vrelom peglom i sve su se odlikovale
udnom navikom da kolutaju oima, ne prekidajui, ni za asak, brbljanje.
Ulazi sobarica. Unosi stolnjak i korpicu s hranom.
/11/
IVAN IVANOVI: Drugari, svi smo se ovde okupili. Ura!
JELIZAVETA BAM: Ura!
MAMICA I TATICA: Ura!
IVAN IVANOVI (drhtei i kreui ibicu): Hou da vam kaem da je od trenutka
mog roenja prolo trideset osam godina.
TATICA I MAMICA: Ura!
IVAN IVANOVI: Drugovi. Ja imam kuu. Kod kue ena sedi. Ona ima puno deice.
Ja sam ih prebrojao deset komada.
MAMICA (tapkajui u mestu): Darja, Marja, Fjodor, Pelageja, Nina, Aleksandar i jo
etvoro.
TATICA: To su sve deaci?
/12/
JELIZAVETA BAM (tri oko scene):
Otkinula se odasvuda!
Otkinula se i potrala!
Otkinula se i dala u beg!
MAMICA (tri za Jelizavetom Bam): Jede li hleb?
JELIZAVETA BAM: Jede li supu?
TATICA: Jede li meso?
MAMICA: Jede li brano?
(uokviri) ANTRAKT-KATARAKT.
IVAN IVANOVI: Jede li repu? (Tri.)
JELIZAVETA BAM: Jede li ovetinu?
TATICA: Kotlete, jede?
MAMICA: Oj, noge posustale.
IVAN IVANOVI: Oj, ruke posustale.

JELIZAVETA BAM: Oj, makaze posustale.

TATICA: Oj, opruge posustale.
Iza scene hor peva motiv uvertire.
MAMICA: Vrata od balkona su otvorena.
IVAN IVANOVI: eleo bih da skoim do etvrtog sprata.
JELIZAVETA BAM: Otkinula se i potrala.
Otkinula se i dala u beg.
Poinje muzika.
TATICA: Moja desna ruka i nos isti su komadi kao i leva ruka i uvo.
Svi, jedan za drugim, istravaju sa scene.
HOR (uz muziku na motiv uvertire):
Dovienja, dovienja.
II - I
II I
Odozgo, kae, jela,
a okolo, kae, tama,
na jeli, kae, krevet,
a u krevetu lei suprug.
Dovienja, dovienja.
II
II
Odjedanput smo dotrali mi
I I u beskrajni dom,
a s prozora odozgo gleda
kroz naoari starac mlad.
Dovienja, dovienja.
II I
II I
Raskrilie se vrata,
ukaza se I I
Uvertira. Svetlo gasne. Osvetljen je samo Pjotr Nikolajevi.
/13/
PJOTR NIKOLAJEVI:
Sam si slomljen,
stolica ti slomljena.
VIOLINA:
Na-na-ni-na
Na-na-ni-na
PJOTR NIKOLAJEVI:
Ustani nalik Berlinu,
I ogrni pelerinu.

69

VIOLINA:
Na-na-ni-na
na-na-ni-na
PJOTR NIKOLAJEVI:
Osam minuta
projurie neprimetno.
VIOLINA:
Na-na-ni-na
na-na-ni-na
PJOTR NIKOLAJEVI:
Doao je va trenutak,
pripremite se,
vod ili etu
odnee mitraljez.
BUBANJ:
II
II
IIII
PJOTR NIKOLAJEVI:
Komadii su leteli
sedam dana u nedelji.
SIRENA I BUBANJ:
Via-a bum, bum,
Via-a bum.
PJOTR NIKOLAJEVI:
Kapetanov dar za alu
nevesta nije zapazila.
Svetlo se postepeno pojaava.
SIRENA: Via, via, via, via.
PJOTR NIKOLAJEVI:
Pomozite, odmah pomozite,
progone me salata i vodica.
Puna svetlost.
VIOLINA:
Pa-pa-pi-pa
pa-pa-pi-pa
Kulisa unosi IVANA IVANOVIA.
/14/

IVAN IVANOVI:
Kaite, Pjotre Nikolajeviu,
Da li ste bili na toj planini?
PJOTR NIKOLAJEVI:
Ba sam otuda.
Tamo je predivno
Cvee raste. Drvee umori.
Stoji kolibica drvena kuica
U kolibici svetluca vatrica.
Na vatricu sleu leptirice,
Udaraju u prozor noni komarci.
Ponekad mugne i prhne ispod krova
Stari razbojnik kozomuz.
Pas lancem ljulja vazduh
I laje u pusto ispred sebe,
A njemu u odgovor nevidljivi vilini konjici
Zabruje zaveru sasvim skladno.
IVAN IVANOVI:
A u toj kuici, koja je drvena,
Koja se i kolibicom zove,
U kojoj vatrica sja i treperi,
Ko u toj kuici boravi?
PJOTR NIKOLAJEVI:
Nikog u njoj da boravi,
I vrata da raskrili,
U njoj samo mievi preturaju apicima
po branu,
U njoj samo lampa svetli kao ruzmarin
I po ceo dan, kao pustinja, sedi na
pei bubavaba.
IVAN IVANOVI:
A ko, onda, lampu pali?
PJOTR NIKOLAJEVI:
Niko. Ona gori sama od sebe.
IVAN IVANOVI:
Ali tako neto nije mogue!
PJOTR NIKOLAJEVI:
Prazne, glupe rei!
Postoji beskonano kretanje,
Disanje lakih elemenata.
Planetne putanje, zemljino okretanje,
aljiva smena dana i noi,
Spojevi potmule prirode,
Zveri dremljivih gnev i sila
I pokoreni ovekom
Svetlosni zakoni i talasi.
IVAN IVANOVI (kresnuvi ibicu):

71

Sad sam shvatio, shvatio, shvatio,

Blagodarim i sedam.
I, kao i uvek, interesujem se.
Koliko je asova, kaite mi?
PJOTR NIKOLAJEVI:
etiri. Oj, vreme za ruak.
Ivane Ivanoviu, poimo,
Ali zapamtite, da e sutra uvee
Jelizaveta Bam umreti.
TATICA (ulazei):
Koja Jelizaveta Bam,
Ona koja mi je ker?
Koju elite vi
Sledee veeri
Ubiti i obesiti na jeli,
Koja je stasita,
Neka znaju sve zveri uokolo
I itav svet?
A ja vam zapovedam
S rukom pod nos,
Da zaboravite Jelizavetu Bam
Zakonima uprkos.
PJOTR NIKOLAJEVI:
I ne pokuavaj mi zabraniti,
Jer u te smesta zgromiti,
Zatim crvenim bievima,
Pomilovau te po rebrima,
Pa e tako izbrazdan
Doekati novi dan.
IVAN IVANOVI:
Njemu je znano sve uokrug,
On mi je gospodar i drug,
Jednim pokretom ruke
On zatalasava more,
Zamahom sekire, bez buke
On see ume i gore
Dovoljno je da dahne
Pa da se svud razmahne.
TATICA:
Hajde da se sukobimo, arobnjae.
Ti magijom rei, a ja snagom ake.
Minuti, asovi sada nam prednjae,
Predajui nam tajanstvene znake.
Stradaemo obojica, usred boja,
Utihnue tako svaki plam,
Samo da likuje ker moja,
Jelizaveta Bam.
/15/

IVAN IVANOVI:
Dvoboj dvojice vitezova!
Tekst Imanuil Krasdajtejrik.
Muzika Veliopag, holandski pastir.
Koreografija nepoznatog putnika.
Zvono e objaviti poetak.
Na scenu iznose dva stoia.
GLASOVI IZ RAZLIITIH KRAJEVA SALE:
dvoboj dvojice vitezova!
tekst Imanuila Krasdajtejrika!
muzika Veliopaga, holandskog pastira!
koreografija nepoznatog putnika!
zvono e objaviti poetak!
ZVONO:
Bum, bum, bum, bum.
PJOTR NIKOLAJEVI:
Kurbir daramur
dindiri,
(Udarac!)
slakatir pakaradagu
da ki iri kiri kiri
zandudila habakula
he-e-el.
Hanu ana kudi
stum i na lakudi
para vi na lijtena
he-e-el.
apu, aapali
apatali mar
nabaloina
he-e-el.
(Podie ruku.)
TATICA:
Neka se na sunce zaleti
Krilati papagaj,
Neka potamni zlatni
Dnevni sjaj.
Neka jekne kroz umarak
Kopita topot i zvon,
I preokrene u jarak
Ovaj sudbonosni tron.
A vitez, koji i za stolom
Ma svoj trza,
Podigne au i potom
Zdravicu neku zbrza:
Ja prinosim ovu au
Usnama koje obasipa sram,
Da pijem za najlepu
Jelizavetu Bam.
iju nenu ruku

73

Krijem u svom prsluku.

ivela Jelizaveta Bam,
Na vjeki poivela nam!
PJOTR NIKOLAJEVI:
Pa, da krenemo.
Molim vas da paljivo pratite
Kolebanje naih sabalja
Kuda koja baca otricu
I gde se koja ustremljuje.
IVAN IVANOVI:
Prema tome, predviam napad sleva!
TATICA (napadajui):
Seem s boka, seem pravo,
Spasavaj se kud koji!
Jo uvek umi, dubravo,
Rastu vonjaci tvoji.
PJOTR NIKOLAJEVI:
Manje gledaj u stranu
A vie nadgledaj kretnju
elinog centra i tenju
Ka smrti, tako snanu.
Tatica podie rapir i mae njim u taktu deklamacije.
TATICA:
Hvala gvou karborundu!
Ono spaja mostove
I sevajuom elektrikom
Rasteruje neprijatelje!
Hvala gvou! Pesma boju!
Ona razbojnika strai,
Od deaka stvara mladia,
Rasteruje neprijatelja!
O pesmo boja! Slava perju!
Ono vazduhom leti,
Zamagljuje neverne oi,
Rasteruje neprijatelja!
O, slava perju! Mudrost kamenu!
Ono pod borom lei dostojanstveno
ekajui mrtvog neprijatelja.
Pjotr Nikolajevi pada.
PJOTR NIKOLAJEVI:
Pao sam na zemlju, poraen.
Zbogom, Jelizaveta Bam,
Poi u moju kuicu na bregu
I nek ti je udobno tamo.
I rastrae se po tebi
I tvojim rukama
Mali mievi, a zatim

Usamljena bubavaba.
uje li kako zvoni
Na krovu bum i bam,
Oprosti mi i izvini,
Jelizaveta Bam.
Zvoni zvono.
IVAN IVANOVI:
Dvoboj dvojice vitezova
Okonan je.
Pjotra Nikolajevia iznose.
/16/
JELIZAVETA BAM (ulazei):
Ah, tatice, ovde si. Radujem se.
Upravo stiem iz kooperative.
Tek to sam kupila bombone.
Htela sam neki slatki uz aj.
TATICA (isteui vrat):
Uf, kako sam se umorio.
JELIZAVETA BAM:
A ta si to radio?
TATICA:
Da... drva sam cepao
I strano se umorio.
JELIZAVETA BAM:
Ivane Ivanoviu, skoknite do pivnice
I donesite nam flau piva i graak.
IVAN IVANOVI:
Aha, graak i pola flae piva,
Skoknuu do pivnice, pa nazad.
JELIZAVETA BAM:
Ne pola flae, ve flau punu,
I ne u pivnicu, ve poi u graak.
IVAN IVANOVI:
Odmah u bundu u polupivnici da skinem,
A sam u na glavu staviti polugraak.
JELIZAVETA BAM:
Ah, ne, nije potrebno, samo pourite,
Jer su mog taticu zamorile cepanice.
TATICA:
O, kakve ene, nita ne shvataju,
U glavama im vetrovi duvaju.

75

/17/
MAMICA (ulazei): Drugovi. Moga sina ova gadura je ukokala
GLASOVI: Koja, koja?
Iza kulisa izviruju dve glave.
MAMICA: Evo ova, s onim usnama.
JELIZAVETA BAM: Mama, mama, ta to pria.
Ivan Ivanovi kree ibicu.
MAMICA: Sve je ovo zbog tebe, kraj je, u ovom ivotu, nereen.
JELIZAVETA BAM: Daj kai mi, o kome to govori?
MAMICA (s hladnim izrazom lica): Iih, iih, iih,
JELIZAVETA BAM: Ona je poludela.
Tatica vadi maramicu i igra u mestu.
MAMICA: Ja sam sipa.
Umesto dekora pejzaa vraa se dekor sobe. Kulise gutaju Taticu i Mamicu.
JELIZAVETA BAM: Samo to nisu stigli, ta sam to uradila.
MAMICA: 3 x 27 = 81.
Scena je ista, kao na poetku.
/18/
JELIZAVETA BAM: Oni e, obavezno, da uu, kako bi me uhvatili i zbrisali s lica
zemlje. Beati. Treba beati. Ali, gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenite, a na
stepenitu u sresti njih. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor.) O-o-o-oh. Ne bih mogla da
skoim. Vrlo je visoko. Pa, ta da radim? Eh, neiji koraci. To su oni. Zakljuau vrata. I
neu otvarati. Neka lupaju, koliko im je volja. (Zakljuava vrata.)
Lupnjava na vratima, potom glasovi:
Jelizaveta Bam, u ime zakona, nareujem vam otvorite vrata!
utanje.
DRUGI GLAS (tiho): Dajte da razvalimo vrata.
PRVI GLAS: Jelizaveta Bam, otvorite vrata, inae emo sami da ih razvalimo.
JELIZAVETA BAM: ta nameravate sa mnom da uinite?
PRVI GLAS: Vi podleete stranoj kazni.
JELIZAVETA BAM: Zbog ega? Zato mi ne kaete ta sam to uinila?
PRVI GLAS: Optueni ste za ubistvo Pjotra Nikolajevi Krupernaka.
DRUGI GLAS: I za to ete odgovarati
JELIZAVETA BAM: Ali ja nikog nisam ubila.
PRVI GLAS: To e odluiti sud.
JELIZAVETA BAM: U vaoj sam vlasti.
Jelizaveta Bam otvara vrata. Ulaze Pjotr Nikolajevi i Ivan Ivanovi, preobueni u
vatrogasce.

PJOTR NIKOLAJEVI: Uhapeni ste, u ime zakona.

IVAN IVANOVI (kreui ibicu): Pratite nas.
/19/
Kretanje kulisa, predmeta, pozadine i ljudi.
JELIZAVETA BAM (vie): Veite me! upajte za kosu! Provucite me kroz korito!
Nikoga nisam ubila! Nisam u stanju nikoga da ubijem!
PJOTR NIKOLAJEVI: Jelizaveta Bam, smirite se!
IVAN IVANOVI: Gledajte u daljinu ispred sebe. (Glasno tucne.)
JELIZAVETA BAM: A u kuici, koja je u umi, ve gori vatrica. Mievi mrdaju li,
mrdaju briima. A na peki sedi Bubavaba Bubavabovi, u koulji s riim
okovratnikom i sa sekirom u rukama.
PJOTR NIKOLAJEVI: Jelizaveta Bam, ispruite ruke i ugasite svoj podozrivi pogled,
pratite me, odravajui ravnoteu zglobova i dostojanstveno tetiva. Za mnom.
Polako odlaze.
ZA V E S A
12-24. decembra 1927.

NAPOMENA
JELIZAVETU BAM Harms je napisao po zadatku pozorine sekcije Oberiu. Predstava je
pripremana decembra 1927. godine, a pred gledaocima igrana 24. januara 1928.
godine, na veeri Oberuita.
Mainopisani tekst razdelio je autor, koji je istovremeno i reirao komad, na
devetnaest epizoda (komada, kako ih je nazvao Harms), koji su oznaavali nain
izvoenja. Epizode su u ovom izdanju oznaene ciframa u zagradama. Nazivi epizoda
(komada), koje je Harms uneo na svoj tekst kao roditeljsko-dramaturke napomene, ili
tek kao izvesna zapaanja, pojanjenja, manje su literarna a vie scenska dopuna tekstu
JELIZAVETE BAM.
/1/ Komad realist. melodrama. S aliteracijskim zvuenjem tj. s ponavljajuom
kripom razvaljivanja vrata. Mogue je da su vrata zvuala kao muziki instrument. U
JELIZAVETI BAM je bilo mnogo muzike. Izvodile su se uvertire, serenade, romanse.
Glumci su stupali u dijalog sa instrumentima. Zvuala su zvona i bubnjevi. Zvukovnoj
paleti predstave doprineli su i borba sa rapirima. kripa vratima, testerisanje. arenilu
muzike pratnje odgovaralo je i stilsko arenilo glumakih replika (proza, ritmika proza,
poezija, zaumne rei).
/2/ anr realistiki, komedija.
/3/ Besmislen komino-naivni (anr).
/4/ Realistiki. anr svakodnevne komike.
/5/ Ritmiki Radiks. Radiks ( od lat. radix koren) pozorini kolektiv koji su osnovali
1926. godine studenti pozorinog odeljenja Instituta istorije umetnosti. Radiks je veliki
znaaj pridavao ritmikom izvoenju stihova.
/6/ Svakodnevni Radiks.
/7/ Sveana melodrama, naglaena Radiksom.

77

/8/ Menjanje visina. Po kontrastiranju fizikih radnji i zbog razliitog tonaliteta

replika.
/9/ Komad pejzaa. Parodija naturalizma.
/10/ Monolog u stranu, komad dva plana.
/11/ Zdravica.
/12/ Komad inarski, inarski je rani naziv grupe Oberiu. inarstvo je
rasprsnuo lakrdijaenje koje je prekidano iznoenjem na scenu plakata sa natpisom:
ANTRAKT KATARAKT. (Antrakt oznaava upravo pauzu izmeu inova, a katarakt
oznaava sivu mrenu.) Posle pauze od minuta, radnja se nastavlja.
/13/ Radiks.
/14/ Klasini patos.
/15/ Baladerski patos.
/16/ asovnik na kuli.
/17/ Fizioloki patos.
/18/ Realistiki, suvo, oficijelno.
/19/ Zavretak, operski.
Sauvala su se dva autorska mainopisana teksta drame JELIZAVETA BAM. Jedan je
autor 1928. godine poslao u redakciju asopisa Novi Lef. Ovaj tekst, koji je uvan u
arhivi redakcije, doao je do naih dana u nepotpunom obliku: nedostaje kraj. Drugi
mainopisani tekst, koga je Harms tridesetih godina, poklonio N. I. Hadievu, sauvan je
u celini. U taj primerak je Harms, kao reditelj, uneo beleke koje smo naveli (tekst
izmeu navodnika). Na ovaj nain jedinstveno autorizovan tekst dao je dve varijante:
literarnu i scensku.
Z..

ARHIMEDOVA KADA
(stihovi, molitve, pesme, arolije)
Izabrao i preveo: Duan Pati
STIH PETRA JAKINA
Jurili smo na hvatove
na poslednje ratovanje
koplja nam se istupie
sedeli smo kraj vatre
reke venue pod nogom
vikali smo: mi stiemo!
plea su ludo visoka
njuka bela iljata
al put nije maramica
i puku nee iscediti
bacali smo poglede da
1
vrste brze brojimo
nebo je k'o veo padalo
sputalo se iza ume
na aov skakae kami
mesec suncu nije par
koliko vremena ne znam
gonismo teki tovar

tek noge su se presekle

poe pena na usta
oi su nam se sklopile
liaj nam se ini posteljom
al' rekosmo namerno
da niko ne zaostane
na poslednje ratovanje
jurili smo na hvatove
na hvatove smo jurili
! nek gine ko ne ali!
To je sve.
1927.

ARHIMEDOVA KADA
Ej, Mahmet,
brbljanja dosta,
sapun amo daj, Mahmet,
viknu drmajui bedra
u kadi sede' Arhimed.
Izvol'te, Arhimede,
vau suvorovsku mast.
Kad se uspne, zgodno je,
oglasi se Arhimed.
Pod okno pope se Mahmet,
elja kosu u punu,
a obeenjak Arhimed,
paljivo cvike skinu.
Tu Mahmet poskoi.
Mama!
vrisnu mokri Arhimed.
Pravo s visine goleme
u kadu pljusnu se Mahmet.
Vreme nae pitanja nema,
svak' pitanje je sebi,
kaza mudrac nosa prasta,
k'o pas sede' u kadi.
Na primeru istraujem
ja nauna svojstva sva,
u razmiljanjima lebdim,
po tri i po pet dana,
godinu svu glas ne ujem,
otro ree Arhimed,
de, dodao je, pomiluj
zatiljak moj i hrbat.
Uostalom da, kaza potom,
i u umetnosti, da,
tamo u umetnosti toj,
zanesem se katkada.
Nekako usred obeda,
proitah u kalendaru
u decembru il' januaru,
prikazae se na sceni
Arhimedova kada,
Arhimed sumorno ree,
i bradu je pleo. Da

79

Mahmet, nije maji kaalj,

naglo za se doda, Da
Mahmet, nije funta graha
u sramoti propasti;
u nauci malo uradih,
a sada sam pak govno.
Ali, podbaci i proza,
zar nije Mahmet, Mahmet.
Ej, Mahmet, brbljanja dosta!
basom viknu Arhimed.
Ma ta kaete, Mahmet
ree. Da vas isperem?
Ne, zameri Arhimed
i dodaje: gubi se.
To je sve.
1. oktobra 1929. godine.
(SVE SVE DRVEE PIF...)
Sve sve drvee pif
sve sve kamenje paf
sva sva priroda puf.
Sve sve device pif
svi svi mukarci paf
sva sva enidba puf.
Svi svi sloveni pif
Svi svi jevreji paf
Sva sva Rusija puf.
(poetkom oktobra 1929.)
(ZEMLJE, VATRE I VETRA KERI...)
Zemlje, vatre i vetra keri,
zene maa ljubiast plamen,
sedele su smele u spilji
oko vatre. Klesale kamen.
Tu krilate su ptice letele,
u plamen gledale kroz oale,
na kom su se oble skupljale
beei zene okrugle.
I! letite odavde, van!
vikale su im sestre uzrujano,
ovaj, peinskog suda hram
to mesto je omaijano.
Sve zajedno
trustu sluimo,
na mainama no i dan
otkidamo znake smisla,
dela papirnih, tuta, sto je pun
muva, kukaca i poluga.
Tek ptice i! i dalje
s grana, s postolja, s prozora, s krovova.
Ptice su se jako zaudile
na kosmate gledajui deve,

kucnule su kljunom i uzvile

se, podigavi k nebu oi zle,
i kande rairivi, pljakale
su zrak rasecajui perima,
razletele se diriablima
nad Rusijskim imperijama.
To je sve.
D. H.
(februar 1930.)
ZVONITI LETETI
(trea cisfinitna logika)
1.
Evo i dom je poleteo.
Evo i pas je poleteo.
Evo i san je poleteo.
Evo i majka je poletela.
Evo i vrt je poleteo.
Konj je poleteo.
Banja je poletela.
Lopta je poletela.
Evo i kamen da poleti.
Evo i panj da poleti.
Evo i tren da poleti.
Evo i krug da poleti.
Dom leti.
Majka leti.
Vrt leti.
Sati da letaju.
Ruka da leta.
Orlovi da letaju.
Koplje da leta.
I konj da leta.
I dom da leta.
I taka da leta.
elo leti.
Grudi lete.
Trbuh leti.
Jao drite uho leti!
Jao gledajte nos leti!
Jao monasi, usna leti!
2.
Dom zvona.
Voda zvona.
Kamen naokolo zvona.
Knjiga naokolo zvona.
Majka i sin i vrt zvonaju.
A zvona.
B zvona.
TO leti i TO zvona.
elo zvona i leti.
Grudi zvonaju i lete.
Hej monasi, usna zvona!
Hej monasi, elo leti!

81

to leta, al' ne zvoni?

Zvon leta i zvona.
TAMO leta i zvoni.
Hej monasi! mi letamo!
Hej monasi! mi letimo!
Mi letimo i TAMO letamo.
Hej monasi! mi zvonimo!
Mi zvonimo i TAMO zvonamo.
(prolee 1930.)
APA
(slika ide)*

U hrkanju je kraj glasa

slino hropcu uutkanom
leaj zamrenih kosa
prekrsti svetim izvorom.
Iz razuma cvet pak iskrsava
san li je to ili smrt
zver svesku mi prelistava
crv guta no i zbirt
paperje petla
na Glinkin plac
dim je atrom iz topa bac
nalete san na bedro
vetar zapadni. Vedro.
O statuo statua
rasplini dah danima
umske podii bare
gde gljive su prastare
ljudima reci: Trice
u zdenac u da zagnjurim
mramor duha da hladim
ja nevesta zemljaka
po tlu ne mogu da hodam.
U meni ivi teret ploda.
Lim neba van!
Lim sam odsada.
I mjed i kobalt i opruga
u liv pronikli su s glavom
otud elik vie: noe na!
I rep tigra je liaj!
I sva u bunilu ja bremena
Bauka! To je remen nisam ja!
Bauka! To rika je ne majka!
Tebe e moj golubiu
tebe e moj golubiu
tebe e moj golubiu
borovi tad grliti.
Rekla je i nestala.
A eho vrisnuo: Magoga!
I ivanjska je no nastala
Kad paprat izgleda na Boga.

Dva Nevska presekli ipraja

putajui u vazduh zmaja
parnjaa je piskom disala
u oi vinjih raundija.
Odazvao se Bog: Na ravnom
hridu zemljak bi. Puio je.
Oi su mu oblepljene voskom.
Loe vidim, govorio je.
Kud umakla mi je statua
svetila moje svetilo.
Jedini neenja na svetu
vid sam k nebu privio.
Na raun ritma srca
vreme umilno vrcka
po stolu po urama
po stablu po ilama.
I zapisau u svesci
susrete kipe s tobom
tebe radi
ja u biti robom.
Zbog tebe ustau rano
pau u vodu po pleki
legi negi degi vegi
bogi vogi nuki vuki.
Od Poltave dunu dah
pun ita i pun muha
ko udie ne opi
se, majko zraka kupi.
Ja sam gora, ti pesak
ti si kvadrat, ja visak
ja sam sat, a ti tane
i zvezde e da skore.
Majko vazduha ne daj
atmosfera tanan sloj
sjaje zvezde kao zlo.
Pokai Boga majko!
Ti si un, a ja laa
ti si tene, ja sua
ti si hlae, a ja skut
ti ponor, ja tihi dol
ti si tlo, a ja prestol.
Vo imja Oca i Sina i Svjatoga Duha
Amen.*
***
ZEMLJAK ta to zvidi?
VLAST To spava ti.
ZEMLJAK

Iznad glave vidim cvet. Smem li ga

ubrati?

VLAST Spusti agama k nogama.

ZEMLJAK ta je to agam?
VLAST

Zar ti ne zna?
Bio jednom jedan starac. Njegov sin ra-

83

dio je u fabrici i dolazio je kui prljav.

Starac je zagrevao vodu da bi mu sin
prao ruke. U vodi su brodili ohari i
sitni bacili. Sin je gledao kroz svetloplavu vodu i video je dno. U vodi je
plivao njegov odraz. Starac je izlivao
vodu skupa sa sinovljevim odrazom.
Ali odraz je zastajao u cevi i stroj nije
odvodio. Starac je otiao domoupravitelju i traio da se popravi klozet. Domoupravitelj je pisao slubeni dopis i
legao je da spava.
Sutradan je sin otiao u fabriku da pravi samu.
ZEMLJAK A ta je radio starac?
VLAST

Zar ti ne zna?
Starac je itao knjigu. Zatim je ibicom obeleio knjigu i zaloio pe.
Drva je on nosio u savijenoj levoj
ruci i nosei ih mislio: od drva e se
brzo otetiti rukav sakoa.

ZEMLJAK A ta je to agam?
VLAST

Zar ti ne zna?
Na nebu su etiri zvezde Labuda. To
je severni krst. Nedavno se izmeu
njih pojavila nova zvezda Labud Agam.
Ko tu zvezdu otme, taj e moi da ne sanja
snove.

ZEMLJAK Rukom ne mogu dosegnuti nebo.

VLAST Ti popni se na krov.
(Zemljak se penje na krov.)
VLAST No to?
ZEMLJAK Avla dinduri pre pre kru kru.
(Statua na krovu hvata zemljaka i
ini ga lakim.)
ZEMLJAK
Ja le!
Ptice nisu vee od peroreza.
Le!
Otkrijte jezero, da bi voda stala le!
Otkrijte goru, da bi je pare napustile.
Zaustavite sate, zato to vreme umaklo
je u tlo!
Gledajte kakav sam le!
UTJUGOV

(kroz prozor gledajui nagore).

Hej, sluajte vi! Graanine,
vi me smetate da itam novine.
I jo, doavola! Na emu se

drite?
ZEMLAJK

(kikotajui se).
Od haha sam i od hiha
ja od hoha i od heha
k nebu idem k'o orliha
iezavam kao rupa.

UTJUGOV

(mlatarajui novinom).
Ja menjam svoj stambeni prostor
za vei!
Bap bop u inat!
Za vei!
Zapamtite kokon, fokon, zoken, moken.

ZEMLJAK Gde sam? Koje je ovo mesto?

ANEO Nil.
KAPUSTA
(Vosak iezava sa zemljakovih oiju.
Zemljak razgleda okolinu).
OPISIVANJE NILA*
Slika po sebi prikazuje mrtvaki koveg, samo to se umesto glazure kree parobrodi i leti
ptica. U kovegu lei ovek od smrti zelen. Da bi se prikazao ivim, on celo vreme govori.
Da bi se skuvala supa, potrebno je zagrejati plou i na nju postaviti lonac sa vodom. Kada
voda prokljua, u nju treba ubaciti argarepu i ... ne, mladicu i fo... ne, treba u vodu metnuti koiju.
Mada to ve nije to.
Sudei po tome ta je govorio, ovek je oigledno bio pokojnik. Ali, i pored toga, drao je on u
rukama svenjak. Pravo govorei, to je i bio Nil.
Nilom je plivao Amenhotep. On je bio u gaicama i s kaketom.
Evo plana Amenhotepa:
(ide ilustracija iz knjige)

Nikolaj Ivanovi drao je pak u rukama ibisa i gledao ta mu je pod repom.

ZEMLJAK No ta je, Nikolaju Ivanoviu?
N.I.

Pa eto, znate li, jo nisam razabrao u

emu je stvar. Tu, vidite li, paperje
smeta.

ZEMLJAK Da. Tuno.

N.I.

Tamo je bolje bilo. Tamo, znate li,

uzme heljdinu kau s maslom, ili jo
bolje, ako je ona studena i s mlekom,
i pojede.

ZEMLJAK

N.I.

Ili lepinjicu sa sirom. Nariito ako je

jedete bez uvijanja, ovako priprosto,
iz ruke.

(uzdahnuvi).
Ili orbu. Znate li, da bi spravili

85

orbu treba u vodu staviti meso i ribu.

(Pored njih seda pokojnik).
POKOJNIK

Ilji u upe tafiti argarebu. Ilji

bljiganiku. Ilji pukvar. Ilji okljobni
pojni prod.
(Iza horizonta dopire uzvik):
Manju za veu! Bap bop u inat!
Amenhotep izlazi iz vode i ide po
otrom kamenju. Koraati je bolno
i Amenhotep mae rukama i iz nude
une. Dokopavi se peska, on tri ve
slobodnije i napokon pada na pesak i
valja se. Zapalio bih, govori Amenhotep. Unaokolo ute. Nikolaj Ivanovi srdito gleda ibisu pod rep.
Amenhotep svlai gaice, cedi ih i vea
da se sue na suncu. I sve gleda oko sebe, ne ide li gde koja ena. Ali, od ena
ni traga, tek na ivici svenjaka stoji
mramorna enska statua.
E pa, momci, predahnuo sam s vama, i
vreme mi je da krenem dalje.
Kuda, pita ga Nikolaj Ivanovi.
I ja, znate, k Labudovima, govori
zemljak.
I zemljak se podie gore.
Tu nalaze se dva drveta i ljube se.
Jedno drvo vuk, drugo vuica.
Kada je zemljak provirio iza ugla, vuk je
pojurio ka reetki.
Zemljak se sakrio.
Vuk je poljubio vuicu.
Zemljak se opet pojavio iz zaklona.
Gde je ovde Labud? pitao je vukove.
I evo pojavio se uvar u belom halatu. U
rukama je on drao predugu lopatu.
Labudi, rekao je uvar miriui
pare hleba da ne bi zaplakao. Oni su
tamo. Eno u onoj kui.
Zemljak je krenuo uzdu ribnjaka. U ribnjaku je leao sneg.

IVINARNIK
U ivinarniku je jako vonjalo. U uglu je sedela malena devojica i jela zemljane lepinje.
Devojica je bila veoma prljava i zaputena. Na asfaltnom podu bile su rupe, a u rupama bare.
Starac u predugom crnom kaputu iao je po barama i postrance pazio na ptice.
Odaju je delila pregrada visine jednog arina. Iza pregrade etale su gore-dole krupne ptice. Pelikani su sedeli okolo

bazena i u prljavoj vodi isplakivali svoje kljunove.

Devojica je odloila svoju zemljanu lepinju i zapevala. Njena usta bila su nalik na okruglu rupicu.
Devojica je pevala:
Gori gori
kleti kleti
mah mah hop-vedro-uh
venebave bavice
dubti kapa aldalstreha
vihor mie slavuji
seli ili jeli i
soo suo sia se
slavuje vej vo
vie vao vua vi
vua via vao vju
pju pju pju pju
palikuo.
Jedan pelikan, najstariji, poeo je igrati. Na glavi mu se povijao sedi uperak, a crvene oi
okrutno su gledale na morsku ljuturu. Najpre je on dugo tapkao na jednom mestu. Zatim je poeo
pretravati nekoliko koraka as napred, as nazad, pri emu mu je glava ostajala nepokretna u
jednoj istoj vazdunoj taki. Povijala se jedino ija. Neoekivano, pelikan je pokrenuo jedno krilo na
tlu i poeo ga je razvijati na jednoj nozi, trupkajui na drugoj. Iznova se razvio na jednu stranu,
potom na drugu, i zatim odjednom zaplovio kao boljareva ki, za sobom vukui po tlu oba krila.
Ostale ptice su se umirile, razdvojile i stajale, zagnjurivi se kljunom u pregradu, ne marei za
pelikanovu igru.
Tiina! odjednom je povikao stari u predugom crnom kaputu.
Na to niko nije obratio panju. Devojica je nastavila da peva, a pelikan da igra.
I ovo je nebo! rekao je ojaeno stari. Fuj, fuj, fuj! Kakva je ovo gadost!
Zato vi mislite da je ovo nebo? pitao je staria drugi takav isti stari, bogtepita otkuda se
pojavivi.
Ah, ostavite se, - rekao je preanji stari. - itav ivot sam se trudio da ne pevam
neumesne pesme. A ovde pevaju neto nepristojno.
A vi takoe pokuajte, rekao je isti takav stari. No stari je samo zamahnuo glavom,
zbog ega mu je cviker s nosa pao u baru.
Pa eto, vidite? Eto vidite li? rekao je uvreeno stari.
Vrata su se otvorila i u ivinarnik je stupio zemljak.
Labud je kod vas? glasno je upitao.
Da, ovde sam! povikao je Labud.
Ura! Ovo je nebo? upitao je zemljak.
Da, ovo je nebo! povikalo je nebo.
Ali tu je proleteo Aneo Kopusta,* i zemljak je iznova stupio u ivinarnik.
Labud je kod vas? glasno je upitao.
Da, ovde sam! povikao je Labud.
Ura! Znai, ovo je nebo, rekao je Aneo Kopusta.
To je nebo
jer Labud je vladar ovde.
Pa hajd' devo
hajde donesi mi vode.
Malena devojica otrala je po vodu. Aneo Kopusta napivi se vode, obrisao je brkove i
rekao:
Studena je, pogana, a ukusna. Sada vlada epidemija trbunog tifusa, ali nije nevolja. Treba samo ujutru i
uvee dlanom trljati trbuh i prigovarati: Mrmljaj, al' ne boluj.
Neoekivano, zemljak je ogromnim skokom preskoio preko pregrade, zgrabio Labuda pod
miku i propao pod zemlju.
Na tom mestu nikla je jela s rukama i s eirom, i nazvali su je Marijom Ivanovnom.

RAZGOVOR ANELA KOPUSTE

87

S MARIJOM IVANOVNOM
ANEO KOPUSTA Odlino! Samo, bilo bi interesantno znati, da li Vi imate ulaznicu?
MARIJA IVANOVNA Ha ha ha, kakve budalatine! Pa ja sam urka!
ANEO KOPUSTA Ne moete Vi tako razgovarati sa mnom. Ja sam aneo.
MARIJA IVANOVNA Zato?
ANEO KOPUSTA Zato to imam krila.
MARIJA IVANOVNA Ha ha hoau! Pa i kuske i jarepice takoe imaju krila!
ANEO KOMPUSTA Vi rasuujete kao profesor Permjakov. On i uvar Fadej po tom osnovu
su me i smestili u ovaj ivinarnik.
Marija Ivanovna zeva i tone u san.
Aneo Koptusta je budi.
ANEO PANTOSTA Marija Ivanovna, probudite se, ispriau Vam do kraja svoju zamisao o
osama.
MARIJA IVANOVNA IZ SNA
Golubiu, golubia, golubiu. Ne dotii se takvih pitanja.
Ja iveti hou.
ANEO HARTRASTA Ali, zaista, Marija Ivanovna, veliki sam ljubitelj prosene prekrupe.
Znate, ona se sree ak u stajnjaku. ak u stajnjaku, asna re!
MARIJA IVANOVNA IZ SNA E ne, to ne! Fuj fuj! ubre i prosena kaa!
ANEO HOLBASTA Nita-nita, Marija Ivanovna. Mada svakako treba gledati iji je stajnjak.
Najbolji je konjski. U njemu, znate, ovoga je veoma malo, a najvie neeg poput slame. Kravlja
balega, to je takoe nita. Premda je ona, znate, veoma lepljiva. A psei fuj! Znam sam to je
gad! I prosene prekrupe takoe uopte nema. Ali jedemo je. Zaista, ve je jedemo. A to se tie...
MARIJA IVANOVNA (zapuila je ui) Nema se to rei, anele! ta sve samo ne derete!
Recite, vi moda i bljuvotinu jedete.
Kako da Vam kaem, bio je zapoeo Aneo Hlampusta, ali Marija Ivanovna poela je tako
dizati galamu i psovati, da je Aneo Hlempista to pre uutkao rukom svoja usta, no od hitrine
kretnji nije se odrao na nogama i seo je na pod.
Andrej je pak pojeo salomu-salamu i s nipodotavanjem je pljunuo psujui i mea culpa fafanaf tos
palmandeub.
glAvoSlog*
Mah __________ leapije
mamah
leapije gaje
mamamah
leapije gaje u
V.* _________
moji
voji
koji
vedi

Jastreb je glodao kost.

Zemljak je padao na tlo.

duji
buji
veje
aje
hije
seo
puje
pljaje
kljoje
poko
pljije
pljoje
fljuje
moje
foje
toje
njunja
tjupja
kjojo
pjojo
fjuju
juju
pljao
kljao
kljas
kljapafeo
peljsipao
guljdigreja
pjanj
foken, poken, zoken, moken
---------------------------------Na taj nain se zemljak ponovo pojavio na zemlji.
UTJUGOV (maui primusom).
Bap bop u inat!
Obed je uspeno proao.
Ja pojeo sam tanjir supe
s koprom, s lukom i s mladicom.
I do grla sam krompir s hrenom
mile Tanje vetinu
jeo. Odoh sa naklonom
van tajei sutinu.
Kada hrana vrenjem uzavri
grmi u grobu trbuha
krv po ilama prolazi
tkanjem tela ivena
rumenom obraze gori
pulsa pao puo po
penjdi punjdi govori
k uhu bubnji po po po
ja ujem pak fijukanje
s neba na moje okno
to vetrova je drhtanje
svetom stvoreno davno.
Teskoba. Pobegnimo.
K nebu odleteemo.
(mae primusom).

89

Nebo nabo nebobi,

bubni nebo ne skobi.
Ko od te leti amo?
Nebanbanba nebobeg!
No hajde nebo razbi!
HLEBNJIKOV (prolazei na konju).
Pulj pelj pepopev
UTJUGOV
Jahau, ta ti pria?
ta li jede?
ta li vidi?
ta si? ta ti
jahau mili pria?
Odavno brda ne videh
bora, pae i trave
moda e ti pogledati
na prirodu okom svojim
kao itelj savremeni
ne mogu kamenje znati
trave, obrede, liaje
znam jedino he he he.
HLEBNJIKOV (prolazei na biku).
A zna li nebo Utjugove?
UTJUGOV
Nebo znam nebo je lim.
delova lima est ak.
HLEBNJIKOV (prolazei na kravi)
To nije nebo
ve je to dlan
krov urana i svetli pak oganj.
UTJUGOV
Oh! Dodijalo mi nebo
to nad glavom se nadnosi.
Prokinjava kad kiica
svrha po nebu kuca.
Ako neko nebom hoda
nebo je gromom obuzeto
i ciglaste tresu se zidine
i sati biju zlosat
i tee praded pene
vinjih voda vodopad.
Jednom je vetar vragolasti
k'o pruti nam odneo nebo
ljudi su jadni vritali
gorko s rikom bikovi.
Kad jedan je pastir gledao nebo
inilo mu se da su ribe
vazduh gutale.
Pomor, plavet, jedno u drugo se tvorilo.
Skup Labuda je nosio
krmu mozga uma veslo.
Cvetovi su gromni nicali
drvea su mrani njihali.
Pastir se zamisli.

 Da, mislio je, u pravu

sam, neto se zbi.
Zbog ega se zemlja sasvim ohladila?
A ja disanje izgubiu
i sada mi je svejedno sve.
Ree, lee na travu.
Sada sam shvatio dodaje.
Ieznulo je.
O nebo nebo, as prugasto
as kao cveti svetloplavo
as dugako poput trski
as brzo poput smuki.
E pa oveanstvo! dii!
Zadihaemo se, al' emo
te nai beguncu.
Od nae hajke nee se skriti!
Ree. U zemunicu
lee sa rukama k molitvi.
HLEBNJIKOV (prolazei na hartiji).
I ta je, nebo se vratilo?
UTJUGOV
Da. To sam uinio.
Upao na kulu
uzeo vrpcu
uzeo sveu
zapalio selo
otkrio kapiju
ispio more
zaveo strau
slomio klupu
i nebo, uzmiui k etru
smesta se u talu vratilo.
HLEBNJIKOV (goalopirajui po akveduktu).
Pamti li: dan se klatio.
Zna li: da vetrom sam bio.
UTJUGOV (maui primusom)
Bap bop u inat!
Drite ovog jahaa!
Drite, otee nebo!
Koken, foken, zoken, moken!
Iz otvorenih prostranstva neujno je sletao zemljak, pod mikom drei Labuda.
Zemljak podlee prema krovovima. Na jednom od krovova stoji enska statua. Ona hvata
zemljaka i ini ga tekim.
Zemljak gleda u nebesa gde je maloas bio.
ZEMLJAK Pa evo odakle sam doleteo!
UTJUGOV

(pomaljajui se kroz prozor)

Da niste sreli jahaa?

ZEMLJAK

A kako on izgleda?

UTJUGOV

Ma takav je, znate, eto takav, s eto takvim licem.

ZEMLJAK

Galopirao je na olovci?

91

UTJUGOV
E pa da da da, jeste to je on! Ah, zato ga niste zaustavili! Prav mu je put
za G.P.U.* On... bolje je da preutim. Mada neu, moram rei. Razumete li? duan sam to izrei.
On, taj jaha, moe oteti nebo.
ZEMLJAK Nebo? Ha ha ha! zar! e! m.m.m. Jo jo jo! Gi gi gi. Nebo oteti! A? Oteti nebo! Jo jo jo!
To je nemogue. Nebo se gi gi gi, ne moe oteti. Nebo ima straara koji ga danonono osmatra.
Evo ga! Gromobran. Ko se odvai nebo oteti, tog e straar probosti. Razumeti li?
UTJUGOV A ta to vi drite pod mikom?
ZEMLJAK To je ptiica. Ulovio sam je u nebeskim visinama.
UTJUGOV
Stanite, pa to je deo neba!
Straa! Bap bop u inat!
Momci, drite ga!
Na Utjugovljev poziv ve su jurili Nikolaj Ivanovi i Amenhotep. Ibis u rukama Nikolaja
Ivanovia osetio je olakanje to mu niko nije posmatrao podizanje pod repom, i naslaivao se
oseanjem kretanja u prostoru, jer je Nikolaj Ivanovi trao dovoljno brzo. Ibis je zamurio i
poudno gutao usputno strujanje vazduha.
ta se desilo? Gde? Zato? vikao je Nikolaj Ivanovi.
Ma evo, vikao je Utjugov, ovaj graanin ukrao je deo neba i tvrdi da pticu nosi.
Gde je ptia? ta ptia? komeao se Nikolaj Ivanovi. Gle ptica! vikao je gurajui ibisa
Utjugovu u lice.
Zemljak se pak nalazio kraj zida vrsto rukama zagrlivi Labuda i pogledom traei kuda bi se
sakrio.
Dopustite, rekao je Amenhotep, smesta u sve uraditi. Gde je lopov? Pa ve je vreme. A?
Malo-malo pa uje da je onamo skandal, ovde nestaica proizvoda, onamo cigareta nema. Ja sam,
znate li, putovao za Lahti; zaista, onamo daniki u umi sede, i pravo rei, sramno je to se tamo
ini. Neprekidni blud.
Koken foken zoken moken! nije se zaustavljao Utjugov. ta da radimo s lopovom? Hajde da ga prilepimo za
zid. Imamo li lepka?
A to se s njim enirati, rekao je mimo prolazei stolar sezonac, srkajui usput kolonjsku
vodu. Takve treba mlatiti.
Udri! Udri! Bap bop u inat! viknuo je Utjugov.
Amenhotep i Nikolaj Ivanovi krenuli su na zemljaka.
VLAST Kvoc krotki vabihuljo.
Spusti agama k nogama!
(Pauza). Tiina. Zaustavlja se svetlo. Svi koji su spavali-bude se. Izmeu ostalih budi se
sovjetski inovnik Podhelukov. (Na licu mu je pedantna bradica bez brkova). Podhelukov gleda kroz
prozor. Na ulici prodavac petroleja zvidi u gorionik.
PODHELUKOV Nemogue je spavati. Ove godine najezda je stenica. Pogledaj, kako su mi
slabine izujedale.
PODHELUKOVLJEVA ENA (brzo prebrojavi koliko ima u ustima zuba, sa piskom govori).
uiskisealilou mi se.*
PODHELUKOV Zbog ega si vesela?
PODHELUKOVLJEVA ENA (grlei Amenhotepa).
Evo mog ljubavnika!
PODHELUKOV Fuj, kakva gadost! On je samo u gaicama. (Promislivi).
I znojav je.

Amenhotep preplaeno gleda na Podhelukova i dlanovima pokriva grudi.

VLAST Fuj i jaha. Ponovi. (Hvata zemljaka za ruku i odlazi s njim na lednik).
Na ledniku, na ledniku
uma sedi u kecelji.
KaHavaHa.*
Vlast govori : msan klik horobeg.
Zemljak peva: ja sanjam san.
Vlast govori: nek' ivi reks.
Zemljak peva: al' san je cvet.
Vlast govori: vei repsvoj.
Zemljak peva: sada ja spim.
Vlast govori: spusti agama k nogama.
Zemljak peva: Buji-paji.
Rabinovi, onaj koji je leao pod krevetima, koji noge nije prao, koji je ene tue silovao,
otvara korpu i u nju stavlja dete. Dete smesta tone u san, a iz glave mu raste cvet.
Kuhivika*
Opet oi prekri pesak i glina.
Opet spimo i snimo sne velikog mlina.
(24. juna 4. avgusta),
17. avgusta 1930. godine.
Petersburg.

(DVESTA NAM JE BABA IGRALO...)

Dvesta nam je baba igralo
kore ljuski u grlu su gledale
trista dojilja pojas skinuvi
jurile su mimo usisala
hon i ken i kun i po
sve bilo je nalik na grm vrbin
kad kamila koraa po dasci
savivi glavu i etrnaest roia
a ena upava Fefila
zeleno vrelo poudno pije
tu bleska ira
pastir gajde
rukom vojnikom uzima
u ilama gipkim nasluujui takt
dinju svetlu mori
dinja se od radosti rui
grob nebesa spletkar zemlje
zvezde brzi tokovi
padoe u pukotinu
pale su zvezde
pali su kami
pale su kerke
pali su oni kapci
pale su ibice
pale su buradi

93

pali su veliki cvetovi

kose kamenoga smeha
mast sanjalakih poleta
konj bezdanoga moreha
pajac vranoga boja
krst od konih poveza
ivot rasta ptica i muha
ranac Lilije ene tulipana
dom predsednika naih i vaih.
Sve nalik je na kost iz supe.
19. avgusta 1930. godine.

VEERNJA PESMA IMENOM

MOJIM POSTOJEOJ
(Ide sibmol)
Ki keri kerki kerke Pe
dotle jabuku s tobom odrizavi tu
primamljujui Adama kamena s tobom dotle
voljena ki keri Pe.
Majka sveta i svet i dete sveta jesu
otkri duh semena vida
otkri obale glavom se ne okreui tu
otkri tisu sa prestola palih sena
otkri Anelima ptice pevaice
otkri uzdisanja u vazduhu rasutih vetrova
od te nezvanih od te prizvanih
od te voljenih
i u ivotu uti koji su otkriveni tu.
Istonici lica tvojih
istonici lica tvojih
dotle uspomene otkrivi na prozor se osvrni smeten
podalje
prebroj pokretne i nemirne
i na prstima odvoji a nepokretne one
one nepokretne od kretnji ivot primivi
kretnji hrle i svi pak u miru spavaju
ili uurbani svedoe: od kretnji je ivot
a u miru smrt.
Naelo i Vlast na ramenu su tvom
Naelo i Vlast na elu su tvom
Naelo i Vlast na stopalu su tvojem
no u ruku te uzeti neu oganj i strelu
no u ruku te uzeti neu oganj i strelu
dotle lestvicu glave tvoje
ki keri kerki kerke Pe.
Oh fi ljiljane oiju mojih
fe crnilo obraza mojih
trr sluhu kosa mojih
radosti pero prikazivanja svetu dela mojih
kljuu pepela i gordosti ovih krila
utnji pribegnimo ljudi zemlje moje

dotle je tren broj visina i kretanje konja.

O slobodi opevajmo sestro
o slobodi opevajmo sestro
ki keri kerki kerke Pe
slavljenice imena svoga
vatre nogu svojih i pelo dojki svojih
silo ruku svojih i disanje moje
neugodnovida dubino due moje
pevajui svete u gradu mome
noi veselja i umo groblja vremena tihostojeih
ti koja si na svet sa smelou stigla i ivota
svedokinja
sanjaj me.
21. avgusta (1930).

(FADEJEV, KALDEJEV I PEPERMALDEJEV...)

Fadejev, Kaldejev i Pepermaldejev
etali su jednom u gustom lesu.
Prvi s cilindrom, drugi s rukavicama,
a Pepermaldejev s kljuem na nosu.
Iznad u zraku soko se prevrtao
u kripavim kolima s visokim lukom.
Fadejev se smejao, Kaldejev ekao
a Pepermaldejev ritao nogom.
Al' naglo odjednom vazduh se napeo
i poleteo u nebo plah i vru.
Fadejev skoi, Kaldejev se povio,
Pepermaldejev se uhvatio za klju.
Vredi li se tresti, razmislite sami,
hajde mudraci igrati na travi.
Fadejev s kartonom, Kaldejev s urama,
Pepermaldejev s biem u rukavu.
I dugo, vesele igre zametnuvi,
dogod se nisu pevci probudili,
Fadejev, Kaldejev i Pepermaldejev
su se smejali: haha, hoho, hi-hi!
18. novembra 1930. godine.

MOLITVA PRED SNOM

28. marta 1931. godine u 7 asova uvee
Gospode, sred belog dana
sjatila se na me lenjost.
Dopusti mi da legnem i da zaspim Gospode,
i dokle god ja spavam opi me Gospode
Snagom Tvojom.
Mnogo ta elim da znam,
no ni knjige ni ljudi mi to nee rei.

95

Samo ti prosvetli me Gospode

putem stihova mojih.
Probudi me silnog u boju sa smislovima,
brzog u vladanju jezikom
i marljivog u velianju imena Bojeg
va vjeki vjekov.
(28. marta 1931.)

LAMPA O REIMA KOJE DONOSE

PRITAJENU MUZIKU
Hvala Bogu svren je boj
ekia sa groznicom
zadivili smo ti i ja
u staroj, posnoj, looj
dravi naih batina
pobedioca enu
ko plodan bi ko kukavan
stade pepeo i prah
neko je snudeno gledao
neko je bio tvrdoglav
neko je turobno sluao
zvuke rotkvi i rafala
neko je rairivi ruke
svu no umirao od tuge
neko je aptao molitvu
neko se u podrumu skrio
neko je nadgledao bitku
neko bogovima molio
neko je u irokom fraku
mrdao brkove u mraku
neko se s vremenom tukao
neko se proeljem unjao
izvukavi no iz rukava
e ba je i no kakva
u oknu me gledae stvari
od tih groza jo straniji
u oknu me gledae vosak peatni
straan, crven i uticajni
u oknu me je titrajui glupo
pogledala tetka lupa
u oknu mi se dui veroka
prikazala artioka
drhtao sam i molio se
na kolena sam se sruio
brzo mrdajui prstima
zaklanjao sam se krstovima
priseao sam se knjiga smenih
al' leteli su hitro treni
sve bre bre i sve dalje
stvari su tiho nasrtale
odnosei moje spasenje
nastupilo je vaskrsenje
sa nevidljivih plafona
pade noi lanac okova
ustao sam malo-pomalo
se osvrtao. Bogu Hvala

zavren je boj mojih briga

deco izvolite piroga.
16. aprila (1931. godine).

HNJU
Posveeno P.I. Sokolovu.*
Hnju* je iz ume peke ila,
nogama je gazila ritove i gline.
Hnju se koreniem hranila
rogom vrane-maline,
ili je izdanke upala
veselog hmelja, domoroca gajeva.
Bogovi su taljigama putovali.
Jasno se oseala snaga
bogova, ispunjenih sokom aloja i lijana,
a misao je u elu uzvienom leala sva okamenjena.
Zubima kljocajui mahovinu,
grudi na stegove isprsivi,
putnici su kuvali orbu,
letele su nage poletue,
veajui se u nekim trenucima za granice
strmoglavce,*
zaas su se odmarale, te, diui leleke strane
ka kotlu sa i su se ustremile,
grabei meso crvenom eljusti,
sad zimovke su letele na hrpu peenja,
sad medved, sedei na drvetu i zarivi kande u koru,
da pao ne bi,
razmiljao je o pravosuu cvraka,
sad Bog je u grmu negovao larvu leptira,
igrae se murke dva kurjaka
takvo stanje bi nonog svedrhtala,*
gde Hnju je urno promicala
i razmiljala, brojei udarce sranog kucanja.
Asket* je u pustinji vlastelin,
bomba u vazduhu gospodarica,
oboje skupa najbolji su dokaz ljudskog
genija;
neka se kometa u zemlju zabija,
pretei da narui beg nae matere,
i, kad pena, prijateljica vatre, na crnom krateru
pusti muve s nebeskim krabotinama na apicama,
mi gordo gledaemo na vulkan
i na mapama
zemaljskih dela
rukom zapisujui astronomski dogaaj,
sposobni da zaspemo drednot* laticama sremza,
preobratiemo svet u narodno zabavljanje
i posvuda poveati gustinu naseljavanja.
Jo nedavno gore vrhom leteo je Jupiter,
u 422. godine jednom praznujui svoj imendan,*
dokle god aljiva kometa nije projurila u vidu zdele
u kristalnom stomaku Glafira.
Zvezdani diskovi su brzo iezli,

97

nestalo je tananog etra,

tavie, u pustinjama aritmetike iezla je snaga
asketu
da prebiva u samoi.
Hnju je ila napred i ovla tek
kizila uvis vitkim stasom.
Svetlost sela, zvon reka, utanje uma
neprekidno su se udaljavali.
Hnju je pevala. Bistra jezera
tu i tamo su se, iskrei, valjala.
Sad s umom proleteo je opasni obad,
sad vritae izmeu dva stuba umni vod,
sedei na belim izolatorima. Sad su lampe
osvetljavale kamene humke
nogama oslonce prijatne
na putu vazduastog blata,
sad urlali su motori odvani
na velika veita vrata.
Ponekad se bela maramica sputala na vrak
jasike.
Hnju je tapala.
Blistavi breuljci bacali su tanke strele senki.
Hnju je preskakala preko jaruga,
a senke breuljaka preobraavae je u tigricu.
Hnju, rukavom skinuvi suzicu,
ostavljala je leptire u pletenu koaricu.
Poivajte, leptiri, i vi, pestruki,*
seljanke vazduha nad poljskim rondelama,
i vi, mahalice i pitaljke,
i vi, arobnjaci s mrkim bavama,
i vi, ligreje, s pokretnim rilicama
sisajte, mile, cvetne pulpe,
vi, maenoe, sa ratnikim kandama
pogaajte slovene,
vi, izbai,* s medaljama vaih bitaka na povrini
krila,
zagrmite kletvu,
vi, krojai s krojevima iz novina,*
setite se profesora ebieva,*
i vi, pod jasikom peurke,
postanite crvenim vrelima.
Zakljuau s vama koaricu
da detinjstvo moje ne bi izgubio.
Na telefonski stub se Hnju
rad odmora naslonila.
Obrazi su joj izgubili sjaj. Na elu
joj se okno stidljivo otvorilo.
U travi je gmizala zmijica,
isplazivi gipki alac,
u oima joj blistae kopejkica.
Hnju je lagano disala,
sakupljajui istroene sile
i oputajui miie napetih boica.
Ona je pod bluzom opipavala grudi.
Zapravo, ona je bila prelepa gospoica.
Ah, kada bi to znali ljudi!
Tako nam je prijatno prolo znati,

i u potvreno verovati,
hiljadu puta ponovo itati knjige, shvatljive
logikim pravilima,
ugodno se ulagivati nejasnim uglovima nauka,
initi zabavna zapaanja,
i na pitanje: postoji li Bog? podie se hiljadu ruku,
spremnih da smatraju, da Bog je pronalazak.
Spremni smo, spremni unititi
iroko platno nauka.
Za protivnika smatrali smo Galileja,*
koji je dao nova reenja.
A danas pet oberiuta,*
moraju da se potucaju izmeu kua
zbog naruavanja uobiajenih pravila razmiljanja o
smislovima.*
Gledaj, da se sauva kapa,
da ne bi od ela postalo drvo*
tu mrtvi je lav snaniji od ivahnog psa,*
i, zaista, treba da kaem, moju izbu
ne poseuju gosti.
Hnju je, odmorivi se, zamahnula snanim kostima
i krenula napred.
Voda se posluno razdvojila.
Primicale su ribe. Hladilo je.
Hnju se, gledajui u rupicu, molila,
doivevi logiku granice.*
Mene ve vie ne brine
zemlja, koja vodi besedu
o prestanku topline
aptala je Hnju svome susedu,
mene ve vie ne napadaju
putevi kukca-kuckara,
i klinci vie ne kukaju
u velikim rukama grobara,
i kada bi sve pele, izletevi iz kofera, na me
uperile svoja tupa ala,
onda i tada, poverujte rei, od straha uopte ne
bih drhtala.
U pravu si, moja golubice, saputnik joj odgovara,no zemlja je gluva cevica
puna ej-ej zvukova.
Hnju odgovori: Ja ludom
roena da sedim na stogu,
dane punih klavijatura
zvuke da ujem ne mogu.
I ako su leptiri sposobni da uju praskanje klica
u ilama iaka,
i ako kukci nose u svojim torbama note
biljnih glasova,
i ako vodeni pauii znaju ime, domovinu onog to se
odbranio od dobrovoljaca pitolja,
onda treba priznati, da sam ja prosto glupa curica.
Upravo tako, ree joj saputnik,
uvek se najvia istota kategorija
nalazi u punom neznanju sredine.
I to mi se, pravo da kaem, strano svia.
23. aprila 1931. godine.

99

(JEDNOM JE GOSPODIN KONDRATJEV...)

Jednom je gospodin Kondratjev
dospeo u ameriki orman za odeu
i tamo proveo etiri dana.
Petog dana sva njegova rodbina
jedva se drala na nogama.
Ali u isto vreme-s tut-nja-vom!
skotrljali su orman po stepenitu i stepenicama
do tla
i istog dana u Ameriku parobrodom
poneli.
Zlodelo, rei ete. Saglasan sam.
Al' upamtite: zaljubljen ovek uvek je
opasan.
(poetkom januara 1933.)

(LETE NEBOM MEHURII...)

Lete nebom mehurii,
lete oni, lete,
lete nebom mehurii,
sjaje se i ute.
Lete nebom mehurii,
a ljudi im mau,
lete nebom mehurii,
a ljudi im mau.
Lete nebom mehurii,
a ljudi mai kapama,
lete nebom mehurii,
a ljudi mau motkama.
Lete nebom mehurii,
a ljudi mau veknama,
lete nebom mehurii,
a ljudi mau makama.
Lete nebom mehurii,
a ljudi mau stolicama,
lete nebom mehurii,
a ljudi mau lampama.
Lete nebom mehurii,
a svi ljudi stoje,
lete nebom mehurii,
sjaje se i ute.
I ljudi takoe ute.
(13? aprila 1933.)

(NOTE VIDIM...)
Note vidim

vidim mrak
vidim ljiljana ludak
srce je kokos
ipak ne
svet nije fokus
ipak da.
(jul? 1933.)

(BIO JE NEKADA U KUI

S BROJEM TRIDESET TRI...)
Bio je nekada u kui s brojem trideset tri
ovek, koji je patio od boli u krstima.
Samo to je pojeo luk ili kopar,
sruio se smesta, kao snop.
Razvija se bol u desnom boku,
ovek se vajka: Ja vie ne mogu.
Propadaju miii u pretekoj borbi,
otkaite roaku karabi...
I tako, ko zna koje rei ne dovrivi,
umro je, prstom u prozor pokazavi.
Svi prisutni ovde i naprotiv bili su
smeteni, zaboravivi da zatvore usta.
Doktor sa pegama pokraj usne
roljao je stolom kliker hleba uz pomo
medicinske trube.
Sused, koji je pored klozeta imao sobu,
u vratima bi, potpuno pokoran sudbi.
Onaj, kome je pripadao stan,
etao se hodnikom od predsoblja do nunika.
Pokjnikov neak, elei da razveseli
goste okupljene u mnotvu,
navijao je gramofon, okreui drku.
Domar, razmiljajui o nestalnosti
ljudskog poloaja,
zavijao je telo pokojnika u tablicu
mnoenja.
Varvara Mihajlovna preturala je pokojnikovu
komodu
ne toliko za sebe, koliko za svog sina
Volou.
Stanar, napisavi u klozetu: pod ne seri,
izvlaio je ispod pokojnika krevet gvozdeni.
Izneli su pokojnika zamotanog u hartiju,
i poloili su ga na glomaznu mrtvaku koiju.
Mrtvake eze dole su do doma.
Zabio je nemir u srca bubanj groba.
(13. avgusta 1933.)

POSTOJANOST VESELJA I PRLJAVTINE

Voda rena mrmlja, prohladna,
i sen gore lee na polje,
i trne na nebu svetlost. I

101

ptice ve lete u snovima.

A domar s crnim brkovima
celu no stoji pred vratima
i ee s prljavim rukama
pod kapom gnusnom zatiljak svoj.
I kraj okna ujan je vrisak
veseli, bat nogu, flaa zvon.
Prolazi dan, potom nedelja,
potom leta prolaze mimo,
i ljudi istim redovima
u grobnice svoje nestaju.
A domar s crnim brkovima
godinama je pred vratima
i ee s prljavim rukama
pod kapom gnusnom zatiljak svoj.
I kraj okna ujan je vrisak
veseli, bat nogu, flaa zvon.
Mesec i sunce pobledee,
savea forme promenie.
Pokret je postao monoton,
i vreme stade, k'o pesak.
A domar s crnim brkovima
i pored toga je pred vratima
i ee se prljavim rukama
pod kapom gnusnom zatiljak svoj.
I kraj okna ujan je vrisak
veseli, bat nogu, flaa zvon.
14. oktobra 1933.

DRUGARICA
Na licu tvom, drugarice,
dva su kuckara-kukca
nacrtali sto dva kruga,
ifru sedam i slovo K.
Nad tobom je godina hod,
hladna su usta pozelenela,
prsnu vid od vremena zlog,
nozdrvama vetar zazvonio.
ta ti se zbiva u dui,
ne znam. Iznenada tek
moe se praskom raspui
misli tvojih velik sanduk.
I tada smesta razumljiv
svim bie tvoj slatki san.
I tvoj e duh, ba kao plin,
iz grudi pobei van.
ta eka? Smutnju planeta?
Il' mnotva zvezda kretnju?
Il' eka sudbe zapleta,
oslonjena rukom na stub?

Il ekae, dok volja ne

sleti ti s nebesa
i grudi tvojih disanje
u re stvori misao?
Ne ivimo punim hodom,
ne brojimo nae dne,
al' minuti svakim godom
postaju sve vidniji.
Svakim satom gnev i krtost
u svoj nas krug vreba mraita,
a k zemlji davnanja glupost
naglo poglede sputa.
I tad, liru natimavi
i zauvi lire zvon,
pevaemo. I svetu naa
pesma bie kao san.
I brze pojurie reke,
i s obala visokih
ti e, podigavi kapke,
red vekova beskrajnih
posmatrati hladnim okom
nau slavu svaki dan,
a na elu tvom visokom
nikad nee pasti sen.
1933.

STRANA SMRT
Jednom je jedan ovek, oseajui glad,
sedeo za stolom i jeo kotlete,
A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila
o tome da je u kotletima malo svinjetine.
Ali, on je jeo, i jeo, i jeo, i jeo, i jeo, dokle god
nije osetio negde u elucu
smrtonosnu teinu.
Tada, odmahnuvi podmuklu hranu,
zadrhtao je i zaplakao.
U depu njegov zlatni sat prestao je kucati.
Kosa mu je iznenada posedela, pogled
se smirio.
Ui su mu pale na pod,
kao to u jesen s topola otpadaju uti
listovi,
I on je naprasno umro.
1935.

(U UMU JE PETROV IAO JEDNOM...)

103

U umu je Petrov iao jednom.

Iao je i ieznuo odjednom.
Vidi, vidi, ree Bergson,*
San li je to? Ne, nije san.
Pogleda on i vidi rov,
A u rovu sedi Petrov.
I Bergson tuda posegne.
Upada i u mah iezne.
Iznenzuje se Petrov:
Ja sam, verovatno, nezdrav.
Video sam: ieze Bergson.
San li je to? Ne, nije san.
(1936-1937)

(DUGO SAM POSMATRAO ZELENO DRVEE...)

Dugo sam posmatrao zeleno drvee.
Spokoj je ispunjavao moju duu.
Kao i pre, nema velikih i optih ideja.
Isto tako komada, fragmenata i repia.
as izbije zemaljska elja,
as prui se ruka ka zanimljivoj knjizi,
as neoekivano grabim list papira,
Ali smesta u glavu sladak san lupa.
Sedam kraj prozora u duboku fotelju.
Gledam na sat, palim lulu,
Ali odmah skaem i premetam se ka stolu,
Sedam na tvrdu stolicu i zavijam sebi
cigaretu.
Vidim po zidu tri paui,
Motrim za njim, ne mogu da se odvojim.
On mi smeta da se latim pera.
Ubiti pauka!
Lenj sam da ustanem.
Sad sam unutar sebe.
No pusto je u meni, monotono i dosadno,
Nigde ne kuca intenzivan ivot,
Sve je mlitavo i pospano, kao vlana slama.
Eto bio sam u samom sebi
I sad se nalazim pred vama.
Vi ekate, ta u da vam ispriam o svome putu,
Ali ja utim, zato to nita nisam video.
Pustite me i dozvolite da spokojno posmatram
zeleno drvee.
Tad e, moda, spokoj ispuniti moju duu.
Tad e, moda, oiveti moja dua,
I ja u se probuditi, i u meni e izbiti intenzivan
ivot.
2. avgusta 1937.