Ludvig Vitgentajn

Predavanje o etici
Moj predmet je, kao to znate, etika, a polazite e mi biti objanjenje ovog
filozofskog pojma koju je dao profesor Mur u svojoj knjizi Principi etike. On kae: "Etika je
opte istraivanje pitanja ta je dobro?". Za ovu priliku u termin "etika" koristiti u neto
irem znaenju, u tom smislu da e on obuhvatati ak i ono za ta verujem da je sutinski deo
onoga to uopteno nazivamo estetika.
A da bi postigao da najjasnije mogue vidite ta je za mene pravi predmet etike
proitau vam nekoliko vie ili manje sinonimnih reenica koje bi sve mogle da stoje umesto
gornje definicije etike, a suoavajui vas sa njima je elim da postignem slian efekt onom
koji je Galton proizveo kada je uzeo odreenu koliinu fotografija ljudskih lica i sve ih stavio
na istu fotografsku plou da bi dobio sliku o tipinim osobinama koje su svim tim licima
zajednike.
Kao to bi stavivi pred vas neku takvu kolektivnu fotografiju mogao da vas navedem
da vidite, recimo, tipino kinesko lice; tako ete isto, ako pogledate niz sinonimnih izraza koje
u vam pokazati, nadam se, biti sposobni da otkrijete karakteristine osobine koje su svima
njima zajednike, a te osobine su upravo karakteristine osobine etike.
Tako, umesto da kaem: "Etika je istraivanje pitanja ta je dobro?", mogao sam rei
i: "Etika je istraivanje pitanja ta je vredno? ili ta je zaista vano?" ili sam mogao rei:
"Etika je istraivanje pitanja ta je smisao ivota? ili pitanja ta ini da je ivot vredan
ivljenja? ili istraivanje pitanja Koji je nain ivota pravi?" Verujem da ete, ako pogledate te
reenice, stei neku grubu ideju o tome ime se etika bavi.
Prva stvar koja u vezi s ovim reenicama upada u oi je da se svaka od njih
upotrebljava u dva veoma razliita smisla. Prvi u zvati svakodnevni ili relativni smisao, a
drugi etiki ili apsolutni smisao. Ako, na primer, kaem da je ovo dobra stolica to znai da
stolica slui nekoj unapred odreenoj svrsi i re "dobra" ovde ima smisao samo pod
pretpostavkom da smo prethodno odluili koja je to svrha. Dakle, re "dobro" u relativnom
smislu prosto znai da neto zadovoljava neki unapred odreeni standard. Zbog toga, kada
kaemo da je ovaj ovek dobar pijanista mi time mislimo da on moe da, sa odreenim
stepenom spretnosti, svira komade koji imaju odreeni stepen teine. Na slian nain, kada
kaem da je za mene loe da se prehladim ja mislim da prehlada proizvodi odreene opisive
smetnje u mom ivotu, a kada kaem da je ovo pravi put ja mislim da je to pravi put u odnosu
na odreeni cilj.
Upotrebljavani na ovaj nain, ovi izrazi ne upuuju na bilo kakve teke ili duboke
probleme. Ali to nije nain na koji ih koristi etika. Pretpostavimo da ja igram tenis i neko od
vas me je video i rekao "Pa ti igra dosta loe" i pretpostavimo da sam mu ja odgovorio
"Znam, igram dosta loe, ali ja ne elim da igram nita bolje", sve to mi vi moete odgovoriti
na to je "Ah, onda je sve u redu". Meutim, pretpostavimo da sam nekome od vas rekao
bezobzirnu la, i da je on doao i rekao mi "Ponaa se kao zver", a ja mu onda odgovorim
"Znam da se ponaam loe, ali i ne elim da se ponaam bolje", oekujemo li da on tada kae
"Pa, onda je sve u redu"? Sigurno da ne; on bi rekao "Dobro, ali ti bi trebao da eli da se
ponaa bolje." Ovde sada imamo jedan sud o apsolutnoj vrednosti, dok se u prethodnom
sluaju radilo o jednom relativnom sudu.
Sutinska razlika ini se da je oigledno u ovome: Svaki sud o relativnoj vrednosti je u
stvari i samo sud o injenicama i zbog toga moe biti stavljen u takav oblik u kome se nigde
ne pojavljuje vrednosni sud: umesto da kaem "Ovo je pravi put za Granester", mogao sam
isto tako rei "Ovo je pravi put kojim treba da ide ukoliko eli da stigne u Granester za

najkrae vreme."; "Ovaj ovek je dobar trka" prosto znai da on moe da pretri odreeni
broj milja za odreeni broj minuta itd.
Sada elim da branim tezu da, iako moe da se pokae da su svi sudovi o relativnim
vrednostima samo puki sudovi o injenicama, nijedan sud o injenicama ne moe biti sud o
apsolutnim vrednostima ili implicirati neki takav sud.
Da to objasnim: Pretpostavimo da je neko od vas, sveznajua osoba i da prema tome
zna sve pokrete svih osoba koje su ikada ivele, takoe i sva njihova stanja svesti, i
pretpostavimo da ta osoba sve to zna zapie u jednu veliku knjigu, tada bi ta knjiga
sadravala sveobuhvatan opis sveta; ono to ja elim da kaem jeste da ta knjiga ne bi
sadravala nita to bi mogli da nazovemo etiki sud ili bilo ta to bi moglo da implicira
jedan takav sud.
Naravno, knjiga bi sadravala sve relativne sudove o vrednosti i sve istinite naune
stavove i ak sve istinite naune stavove koji bi uopte mogli biti napravljeni. Pa ipak sve
opisane injenice stajae, tako rei, na istom nivou, i to stajae na istom nivou na isti nain.
Ne postoje stavovi koji su, u bilo kakvom apsolutnom smislu, uzvieni, vani ili nevani.
Sada e se moda neki od vas sloiti sa ovim dosad reenim, setivi se usput i
Hamletovih rei: "Nita nije dobro ili loe, nego ga miljenje ini takvim." Ali ovo ponovo
moe voditi ka nesporazumu. Ono to Hamlet kae izgleda da sugerie da dobro i loe, mada
nisu kvaliteti sveta koji postoji izvan nas, ipak jesu osobine stanja nae svesti. Meutim, ono
to sam ja mislio je da stanje svesti, ukoliko pod tim podrazumevamo injenicu koja se moe
opisati, nije u bilo kakvom etikom smislu dobro ili loe.
Ako, na primer, u naoj knjizi o svetu itamo opis ubistva sa svim fizikim i
psiholokim detaljima vezanim za njega, puki opis tih injenica nee sadravati nita to bi
mogli nazvati etikim stavom. Ubistvo e biti na potpuno istom nivou, kao i bilo koji drugi
dogaaj, na primer, kao pad nekog kamena. Sigurno da itanje opisa moe u nama izazvati
oseanja bola ili besa ili neke druge emocije, ili moemo da itamo o boli ili besu koje je to
ubistvo izazvalo u ljudima kada su uli o njemu, ali sve su to prosto injenice, injenice i
injenice, a ne bilo kakva etika.
I ja sada moram rei da kada razmislim kakva bi etika zaista morala da bude ako bi
istovremeno trebala da bude i nauka, zakljuak mi se ini sasvim oigledan. Meni se ini
oigledno da nita to bi mi mogli da smislimo ili da kaemo ne bi moglo da zadovolji oba
uslova. Da mi ne moemo da napiemo naunu knjigu, koja bi se bavila onim to je intrisino
uzvieno i iznad svih ostalih predmeta kojima se bavimo.
Moje oseanje u vezi s tim mogao bih da opiem jedino putem metafore, da, ako bi
neko mogao da napie knjigu o etici koja bi bila zaista knjiga o etici, ta knjiga bi, kao
eksplozijom, unitila sve ostale knjige na svetu. Nae rei, koriene na nain na koji ih
koristimo u nauci, su kao zdele u koje se moe sipati i pomou kojih se moe prenositi samo
znaenje i smisao koji su prirodni znaenje i smisao. Etika, ako je ita, jeste neto natprirodno,
a nae rei mogu da izraavaju samo injenice; kao to olja za aj moe u sebe da primi samo
koliinu od jedne olje aja pa makar i itav galon aja sipali preko nje.
Ja sam rekao da, ukoliko posmatramo samo injenice i stavove, postoji samo relativna
vrednost i relativno dobro, ispravno itd. Dopustite da, pre nego to krenem dalje, ilustrujem to
sa jednim prilino oiglednim primerom. Pravi put je onaj put koji vodi do nekog arbitrarno
unapred izabranog izabranog cilja i sasvim je jasno svima nama da nema smisla govoriti o
ispravnom putu nezavisno od tog unapred utvrenog cilja. A sada pogledajmo ta bi uopte
mogli da podrazumevamo kada kaemo izraz "apsolutno ispravan put". Ja mislim da bi to bio
put kojim bi svako im ga vidi, sa logikom nunou, trebao da poe ili da se postidi ako to
ne uini.
Na slian nain, apsolutno dobro, ako je to uopte opisivo stanje stvari, bilo bi ono
koje bi svako, nezavisno od njegovih ukusa i sklonosti, nuno ostvarivao ili bi se oseao

krivim to to ne ini. A ja elim da kaem da je takvo stanje stvari himera. Nijedno stanje
stvari nema po sebi primoravajuu snagu jednog apsolutnog suda.
Prema tome, ta svi ljudi koji su, kao i ja sam, i dalje skloni da upotrebljavaju takve
izraze kao to su "apsolutno dobro", "apsolutna vrednost", ta svi oni tada imaju na umu i ta
time ele da izraze? Ako bilo kada poelim da ovo razjasnim sebi ja bi trebao da se prisetim
sluajeva u kojima bi sigurno upotrebio te izraze pa sam tako u situaciji u kojoj bi vi bili ako
bi na primer eleo da vam odrim predavanje o psihologiji zadovoljstva. ta bi vi tada trebalo
da uradite bilo bi da pokuate da se prisetite neke tipine situacije u kojoj ste uvek osetili
zadovoljstvo. Na taj bi nain, ono to vam ja govorim postalo konkretno i, tako rei, podlono
kontroli. Neko bi moda izabrao esto navoen primer zadovoljstva - etnju po lepom
sunanom danu. Upravo u situaciji takvog izbora se ja nalazim ako elim da se odluim ta
tano mislim kada kaem "apsolutna ili etika vrednost".
A tada se, barem kod mene , uvek deava da mi na pamet pada ideja o jednom
posebnom iskustvu, koje je zbog toga, u neku ruku, moje iskustvo par ekselans vezano za ovo
pitanje pa je to razlog zato u, obraajui se vama, koristiti to iskustvo kao moj prvi i
omiljeni primer (kao to sam ranije rekao, ovo je u potpunosti privatna stvar, drugi e smatrati
da su drugi primeri upeatljiviji). Opisau sad ovo iskustvo da bi vas, ako je to mogue,
ponukao da se prisetite istih ili slinih iskustava, kako bi na taj nain stekli zajedniki predmet
naeg istraivanja.
Verujem da je najbolji na in da opiem to iskustvo ako kaem da ga imam onda kada
se se pitam o postojanju sveta. Tada sam sklon da koristim takve fraze kao to su: "kako je
neobino da bilo ta postoji" ili "kako je neobino da svet uopte postoji".
Odmah u pomenuti jo jedno iskustvo koje sam imao i sa kojim bi i neki od vas
mogli biti upoznati: to je ono to bi se moglo nazvati iskustvo oseanja da smo apsolutno
siguran. Mislim na stanje svesti kada smo skloni da kaemo "Siguran sam, nita mi ne moe
nauditi, ma ta da se dogodi."
Sad mi dopustite da razmotrim ova iskustva jer ona, kako verujem, pokazuju ba one
karakteristike koje elimo sebi da razjasnimo. Prva stvar koju elim u ve z i s tim da kaem
jeste da je verbalni izraz pomou koga opisujemo ova iskustva besmislica!
Ako kaem "udim se tome to svet postoji" ja zloupotrebljavam jezik. Evo ta hou
da kaem: Sasvim je smisleno i u redu ako kaem da se udim da je neto sluaj, mi svi
razumemo ta znai kada kaem da se udim veliini nekog psa koji je vei nego bilo koji pas
koga sam do sada imao prilike da vidim ili kada se udim bilo kojoj stvari koja je, u
uobiajenom smislu rei, neobina.
U svim ovakvim primerima ja se udim da je neto sluaj, neto to inae mogu da
zamislim da nije sluaj. Ja se udim veliini ovog psa zbog toga to mogu da zamislim psa
neke druge, naime, uobiajene veliine, kojoj se ne bih trebao uditi. Rei "udim se da je
ovo ili ono sluaj" ima smisla samo ako mogu da zamislim da to nije sluaj.
To znai da neko moe da se udi, recimo, postojanju neke kue ako je vidi, a nije je
poseivao dug period vremena i zamiljao je da je ona u meuvremenu sruena. Ali je
besmisleno rei da se udimo postojanju sveta, jer ne moemo da zamislimo da on ne postoji.
Ja se naravno mogu uditi tome to je svet oko mene ovakav kakav jeste. Ako sam, na
primer, imao to iskustvo kada sam posmatrao plavo nebo, mogao sam se uditi tom plavetnilu
u odnosu na sluaj kada je ono puno oblaka. Ali to nije ono na ta sada ciljam. Ja pokuavam
da se udim nebu kao takvom, bilo kakvo da je ono trenutno. Neko bi mogao da primeti da je
ono emu se udim jedna tautologija, naime, da je nebo plavo ili nije plavo. Meutim,
besmisleno je rei da se neko udi nad tautologijom.
Isto vai i za drugo iskustvo koje sam pomenuo, iskustvo apsolutne sigurnosti. Mi svi
znamo ta u obinom ivotu znai biti na sigurnom. Ja sam siguran u svoj sobi ukoliko me u
njoj ne moe pregaziti autobus. Siguran sam u odnosu na magarei kaalj, ako sam ga ve

jednom imao i ne mogu ga zbog toga dobiti opet. Biti na sigurnom u sutini znai da je fiziki
nemogue da mi se izvesne stvari dese, pa je zbog toga besmisleno rei da sam siguran bilo
ta da se dogodi. Opet se radi o pogrenoj upotrebi rei "siguran", kao to se ranije radilo o
pogrenoj upotrebi rei "postojanje" ili "uditi se".
Sada elim da vas izloim tvrdnji da se odreena pogrena upotreba naeg jezika
dogaa u svim specifino etikim i religijskim izrazima. Svi ti izrazi izgledaju, na prvi pogled,
kao nita drugo nego poreenja. Prema tome, ini se da kada koristimo re "ispravan" u
etikom smislu, iako ono to tada mislimo nije "ispravan" u uobiajenom smislu, ipak jeste
neto slino tome, pa kada kaemo "On je dobar momak" iako re "dobar" ovde ne znai isto
kao u reenici "On je dobar fudbaler" ini se da tu postoji odreena slinost. A kada kaemo
"Ovaj ovek je proiveo vredan ivot", tada ne mislimo isto kao kada bi govorili o nekom
vrednom nakitu, ali se ini da izmeu ta dva izraza postoji neka vrsta analogije.
U istom smislu, svi religijski izrazi izgledaju kao poreenja ili analogije. Jer, kada
govorimo o Bogu, da on sve vidi, kada kleimo i molimo se, sve nae rei i postupci ine se
kao delovi jedne velike i razraene alegorije koja prikazuje Boga kao ljudsko bie velike
snage iju milost mi pokuavamo da osvojimo itd.
Meutim, ova alegorija takoe opisuje ona iskustva o kojima smo ranije govorili. Prvo
iskustvo uenja nad postojanjem sveta, jeste, po mom miljenju, upravo ono na ta ljudi
misle kada kau da je Bog stvorio svet; a iskustvo apsolutne sigurnosti je ono to opisujemo
kada kaemo da se oseamo sigurni u Boijim rukama. Tree iskustvo iste vrste je ono kada
se oseamo krivi i upravo njega opisujemo frazom da Bog ne odobrava nae ponaanje.
Prema tome, ini se da u svom etikom i religijskom jeziku mi redovno koristimo
poreenja. Meutim, poreenje mora biti poreenje sa neim. Ako mogu da neku injenicu
opiem sluei se poreenjem, moram takoe moi da zaobiem poreenje i da opiem
injenice bez njega. Meutim, u naem sluaju kada pokuamo da poreenje ostavimo po
strani i da utvrdimo injenice koje stoje iza njega, mi nalazimo da takvih injenica nema. Na
taj nain, ono to je najpre izgledalo kao poreenje, sada se pokazuje kao puka besmislica.
Ona tri iskustva koja sam vam ranije pominjao (a mogao sam da dodam i druga) ine
se, onima koji su ih iskusili, kao, na primer, meni, da imaju u nekom smislu intrinsinu,
apsolutnu vrednost. Ali, ako za njih kaem da su iskustva, onda su ona i injenice, ona su se
dogodila tada i tada, trajala su izvesno vreme i zbog toga su opisiva. Ali, prema onome to
sam pre nekoliko trenutaka rekao, moram da priznam da je besmisleno rei da ona imaju
apsolutnu vrednost. A svoju u poentu uiniti jo otrijom, ako kaem: "Paradoksalno je da
jedno iskustvo, jedna injenica, treba da ima natprirodnu vrednost".
Postoji nain na koji bih ja najradije odgovorio na ovaj paradoks. Dopustite mi da
najpre ponovo razmotrim nae prvo iskustvo sa uenjem nad postojanjem sveta, s tim da
emo ga sada opisati na neto malo drugaiji nain; mi svi poznajemo iskustvo sa neim to
nikad ranije nismo videli. Sada pretpostavimo da se takav dogaaj zbio. Recimo da je neko od
vas iznenada dobio lavlju glavu i poeo da rie. To bi sigurno bio jedan od neobinijih
dogaaja koje bih mogao da zamislim. Ako bi se ikad oporavili od iznenaenja, ono to bih ja
tada predloio je da se pozove doktor i da se sluaj nauno ispita i ako ga to ne bi povredilo
ispitao bih i njegovo tkivo. I ta bi tu ostalo do uda?
Jer oigledno je da ako na celu stvar gledamo na ovakav nain sve to je bilo zaudno
je nestalo; osim ako sa reju "udno" ne elimo rei jedino to da neka injenica nije jo
nauno objanjena, to opet znai da tu injenicu zbog toga nismo mogli grupisati sa ostalim
injenicama u nekom naunom sistemu. To pokazuje da je apsurdno rei: "Nauka je dokazala
da ne postoje uda". Istina je samo da nauni nain gledanja na neku injenicu ne ukljuuje da
na nju gledamo kao na udo. Jer, ako zamislite bilo koju injenicu, ona nije kao takva ili u
apsolutnom smislu udna. A to je upravo onaj smisao koji smo koristili kada smo opisivali

iskustvo uenja nad postojanjem sveta, jer to iskustvo smo mogli izraziti i reima: to je
iskustvo gledanja na svet kao na udo .
Sada sam u iskuenju da kaem da je pravi jeziki izraz za uenje nad postojanjem
sveta, iako to nije nijedan od iskaza u okviru jezika, postojanje jezika samog. Meutim, ta
onda znai biti svestan ovog uda u nekom vreme, a ne biti u neko drugo? Jer sve to sam
rekao time to sam izraavanje zauenosti premestio sa nekog izraza u okviru jezika na sam
jezik, je to da sam samo ponovio da ne moemo da izrazimo ono to elimo da izrazimo, a da
sve to bi mogli da kaemo o apsolutno udnom ostaje besmisleno.
Odgovor na sva ova pitanja inie se mnogima od vas savreno jasan. Rei ete:
Dobro, ukoliko odreena iskustva stalno u nama proizvode elju da im pripisujemo osobinu
koju nazivamo apsolutna ili etika vrednost ili znaaj, to prosto pokazuje da te rei nisu
besmislene i da je na kraju ono to mislimo kada kaemo da neko iskustvo ima apsolutnu
vrednost jeste samo ukazivanje na jednu injenicu slunu drugim injenicama i da je problem
samo u tome da jo nismo uspeli da otkrijemo ispravnu logiku analizu onoga to mislimo
kada koristimo etike i religijske izraze. Meutim, kada mi se suprotstavi ovakav argument ja
odjedanput sasvim jasno vidim, tako rei kao u bljesku svetlosti, ne samo da nijedan opis koji
mogu da zamislim nee moi da opie ono to mislim kada kaem "apsolutna vrednost", nego
da bih odbio svaki smisleni opis koji bi bilo ko mogao ponuditi, ab initio , iz razloga same
njegove smislenosti.
Hou da kaem da sad vidim da ovi besmisleni izrazi nisu besmisleni zbog toga to
nisam uspeo da im dam potreban smisao, ve da je besmislenost njihova prava sutina. Jer sve
to sam u stvari eleo da postignem njihovom upotrebom je da odem izvan sveta odnosno
izvan smislenog jezika. Moja elja je u stvari bila, kao i, kako verujem, elja svih ljudi koji su
ikad pokuavali da piu o etici ili o religiji, da probijem granice jezika.
Ovo udaranje u zidove naeg kaveza je savreno i apsolutno beznadeno. Etika,
ukoliko proistie iz elje da se kae neto o krajnjem smislu ivota, apsolutnom dobru,
apsolutnim vrednostima, ne moe biti nauka. Ono to ona govori ne dodaje nita naem
znanju o svetu u bilo kom smislu. Pa ipak, ona je svedoanstvo o jednoj sklonosti ljudskog
uma koju ja lino ne mogu a da duboko ne potujem i ne bih je, po cenu mog ivota, izloio
podsmehu.
(1929.)