Vladimir Nei

159.9.072:78

Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet, Ni

Milkica Nei

Univerzitet u Niu
Medicinski fakultet, Ni

Svetlana ievi

Univerzitet u Beogradu
Saobraajni fakultet, Beograd

INTERDISCIPLINARNOST U
PSIHOLOKIM I MUZIKOLOKIM ISTRAIVANJIMA1
Saetak: Psiholoka i muzikoloka istraivanja su dobar primer neophodnosti interdisciplinarnog istraivanja. U ovome radu e biti prikazani primeri interakcije psihologije sa drugim naukama, s jedne strane i interdisciplinarnost u istraivanjima
sistematske muzikologije, s druge strane. Gledano iz istorijskog ugla, razvoj ovih
naunih oblasti ima dosta podudarnosti i verovatno postoji slina paradigma i u
drugim naunim oblastima kada je u pitanju osetljivost na interdisciplinarni pristup.
Kjerkegor je zapisao da, ako elimo da jednu pojavu dobro razumemo, najbolje je
da je razmotrimo iz razliitih uglova ili aspekata, a tome se moe dodati potreba za
interdisciplinarnou. Interdisciplinarnost u istraivanjima je korisna iz vie razloga,
a jedan je (nedovoljno objanjen do sada) u zasnivanju novih naunih disciplina
koje su do sada stajale neopaene ili skrivene izmeu definisanih podruja tradicionalnih naunih disciplina. To je i logino, s obzirom na to da se nauna saznanja
uveavaju geometrijskom progresijom i da je koliina naunih saznanja poslednjih
decenija vea nego to je ostvarena u svim prethodnim epohama zajedno.
Kljune rei: psihologija, uzikologija, interdisciplinarnost

1. Psiholoka istraivanja u muzici

O psihologiji muzike kao grani muzikologije, ali i grani psihologije danas
se moe govoriti kao o sistemu naunih disciplina u okviru koga posebno mesto
zauzimaju kognitivna i razvojna psihologija, u ijim okviri mase postavlja i pitanje
afektivnog razvoja, gde spada i estetska osetljivost.
Iako je saradnja muziara i psihologa poela jo u Vuntovoj laboratoriji, danas
dostignuti nivo saradnje nije onakav kakav se oekivao, to se posebno odnosi na
oblast muzikog vaspitanja i obrazovanja, gde se praksa i dalje odvija na stereotipan nain ili ak suprotno rezultatima psiholokih istraivanja. Muziko obrazovanje
1
Rad je finansiran sredstvima ministarstva za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije u okviru
rada na projektima 179002d, 36006 i 36002.

360

i kultura se zaista mogu mnogo vie unaprediti, pre svega interdisciplinarnim pristupom celokupnoj problematici i korienjem savremenijih metoda.
Problem ne uspostavljanja saradnje psihologa i muziara u oblasti muzikog
kolstva ne moe se razmatrati i reavati nezavisno od optijeg problema, drutva u celini, koje ne postavlja nikakve zahteve pred psihologe da razreavaju psiholoke aspekte mnogih vanih drutvenih pitanja. Reenje ovog problema vidi se u
stvaranju kritine mase koja e oznaiti poetak sutinskih promena, zatim u saoptavanju rezultata najnovijih istraivanja i u javnim nastupima. Posebno se smatra vanim, kada je u pitanju saradnja muzikologa i psihologa, da jezik saoptenja
svojom hermetinou ne odbije sve one koji nisu psiholozi. Potrebno je da psiholozi iniciraju praksu istraivanja relevantnih psiho-muzikih problema u saradnji
sa muziarima. Intuitivne ideje muzikih pedagoga mogu da predstavljaju polaznu
osnovu. Da bi psiholoka istraivanja izvrila uticaj na muziku praksu, osnovno je
formulisati i pitanja koja su intrinziki relevantnaza muziare. Ovo bi trebalo da
bude posao grupe eksperata koju bi inili i muziari i psiholozi. Psiholozi bi trebalo
da definiu metodologiju i sprovedu istraivanja, a zatim bi se zajedniki razmatrali
rezultati i realizovala praktina primena dobijenih rezultata. Posebno je vano psiholokopedagoko obrazovanje muzikih pedagoga, u bilo kojojoblasti rada da
su angaovani, to je jedan od poetnih preduslova uspene saradnje, ali se moe
dodati i vanost adekvatnog muzikog obrazovanja psihologa.

2. Interdisciplinarni pristup u istraivanju muzike

Psihologija i muzikologija imaju mnogo dodirnih taaka, ukljuujui mesto
i vreme vanih dogaaja u njihovom nastanku i razvoju. Vane podatke o tome i
drugim pitanjima nalazimo u radu Dragutina Gostukog (19231998). Tako saznajemo (Gostuki, 1974)da se u Lajpcigu 1885. pokree asopis Virteljahrschrift fr
Musikwisenschaft. Neto ranije, muzikologija se ukljuuje u red modernih akademskih disciplina (kao i psihologija osnivanjem Laboratorije za eksperimentalnu
psihologiju u Lajpcigu 1879).
Hugo Riman (18491919) u svom kapitalnom delu (Riemann, 1882) kategoriki se zauzima za sistematsko uvoenje muzikih nauka u programe filozofskih
fakulteta. Ne postoji razlog, kae on, da jedan istraiva muzike Pelestrine, Baha
i Betovena ne zauzme mesto pored istraivaa Pindara, Getea i ilera, kao i to je
izuavanje likovnih umetnosti nepotpuno bez izuavanja muzike. Rimanova logika je dobra, ocenjuje Gostuki, tako da danas i nema univerziteta u svetu, makar
sa minimalnom reputacijom, bez katedre za muzikologiju. Meutim, ovde je vrlo
bitno i gde se u sklopu univerztiteta izuava muzikologija, upravo zbog interdisciplinarnosti.
Prvi muzikoloki institut na Bekom univerzitetu osniva 1898. godine Hanslikov (18251904) naslednik Gvido Adler (18551941), a sledee godine se osniva
i prvo Meunarodno muziko drutvo. Obeleavanje stogodinjice Betovenove
smrti u Beu 1927. godine bio je povod za osnivanje Meunarodnog udruenja za
361

muzika istraivanja, iji je poasni predsednik postao G. Adler. Gostuki istie razliku izmeu nemakog i francuskog shvatanja muzikologije. Nemako shvatanje
implicira nauni (moda vie analitiki pristup), dokfrancusko shvatanje muzikologiju tretira kao proirenu istorijsku disciplinu.
Istorija muzike je danas znatno promenila shvatanje o sopstvenoj funkciji.
Teorijska, estetika, psiholoka, socioloka analiza, uz mnoga druga neophodna
istraivanja, ine posao istoriara daleko suptilnijim i irim no to se to donedavno moglo i nasluivati. Razliita pitanja i podaci iz istorije muzike i muzikologije
privukli su panju Gostukog.
Raspad klasine estetike u 20. veku, prouzrokovan idejom slobodne umetnike inspiracije, nije doveo do oekivanih posledica. Racionalno orijentisani
stvaraoci ubrzo su uvideli da umetnost ne moe biti slobodna od sopstvenih zakona. Tako Arnold enberg (18741951) i Alois Haba (18931873) pokuavaju da
zasnuju svoje teorije dodekafonije i etvrtonske muzike na fizikomatematikim
principima iji spekulativni karakter, meutim, nema dovoljno psihofizioloke
osnove. To je trenutak u kome svako umetniko delo tei da postane teorijski
traktat i zato ne nalazi svoje pravo mesto sa sociolokog gledita.
Proces u avangardnoj muzikoj estetici, koji je danas u toku, pre svega je
zavisan od novog instrumentarija, to znai od jedne moderne grane elektroakustike, a paralelno s tim od kibernetskih metoda. Postoje studije u kojima se istie
vrednost kompjuterske tehnike za komponovanje i analizu u kojima je posebno
tretiran problem etike i estetike u ovoj vrsti pristupa muzici.
Prema reima vajcarskog muzikologa, kompozitora i organiste aka
Handina (18861955) sutina muzike je u tome to ona u posebnoj meri poiva na racionalnim osnovama, a pri tom izaziva iracionalni utisak (fizika u slubi
psihologije). U tom kontekstu je jedan element od neprocenjive vanosti, a to je
nastojanje da se iracionalno nadvlada dobro organizovanom tehnikom. Sa malim
izuzecima, istorija muzike otkriva na ovom putu svoj najvei i najvaniji napor.
Gostuki smatra da svaka stilska promena u istoriji muzike svedoi da se neto dogodilo u nervnom sistemu oveka. Posebno u poslednjih sto godina jedan
ogranak muzikologije, javljajui se pod razliitim nazivima, prvenstveno tei reavanju psiholokih problema. Ono to su u muzici istraivali Helmholc, tumpf,
Hornbostel, Lips, Vunt, Mah, Lalo i mnogi drugi, bile su u osnovi psihofizioloke zakonitosti. Ernst Kurt je takoe poao od mehanizma uvenja, odn. Tonpsychologie, a njegova najvea zasluga je to je muzike kategorije povezao analogijama
sa fizikim, kao to su na prvom mestu snaga, prostor i materija. Posle Kurta i
Veleka javlja se veliki broj znaajnih autora kao to su Valaek, Miler-Frajenfals, Sior, Reve, Handin. Zato je ovde umesno podsetiti na starijeg francuskog muzikologa Andrea Piroa (18691943), koji je smatrao da je za bavljenje istorijom muzike,
francuskom varijantom muzikologije, potrebno poznavati filologiju, arheologiju,
astronomiju, fiziku, anatomiju, matematiku i jo pet ili est ivih i isto toliko mrtvih
jezika. Ovde se jo moe dodati filozofija, psihologija, sociologija, antropologija,
etnologija, folkloristika, fiziologija, estetika itd.
362

Podaci koji pruaju razraeni posebni estetiki sistemi omoguavaju komparativna istraivanja. Ova je orijentacija posebno znaajna jer omoguuje angaovanje celokupnog postojeeg naunog aparata i postavljanje muzike u centar
problema.Etjen Surio (Etienne Souriau, 18921979), francuski filozof i odlian poznavalac muzike, pravi osnovnu podelu umetnosti na predstavnu i nepredstavnu i svaku od njih analizira u komparaciji sa muzikom. Slui se i odgovarajuom
logaritamskom operacijom, pa uspeva da prikae melodiju grafikim putem, na
egzaktan nain, prema Veber-Fehnereovom zakonu.
Proirujui sistem analogija, D. Gostuki (1968) ih proverava psiholokim,
fizikalnim i istorijskim metodama i dolazi do rezultata koji vrsto povezuju osnovne take u sistemima muzike, literature, arhitekture (prema elingu arhitektura je
zamrznuta muzika) i likovnih umetnosti. Dolazi do hipoteze o stalnom ubrzanju
istorijskih procesa i zaostajanju muzike u hronologiji stilske evolucije. Slinu ideju Gostuki nalazi kod Kurta Saksa(Curt Sachs, 18811959), jednog od najveih
erudita u muzikologiji uopte, koji u svom delu (Sachs, 1955) prati istoriju muzike, likovnih umetnosti, arhitekture i igre, zastupajui tezu o njihovom paralelnom
razvoju, dok ameriki filozof umetnosti i estetiar Tomas Manro (18971974) odnos meu umetnostima posmatra istorijski i prema njegovoj kategorizaciji pojam
umetnosti obuhvata preko 400 posebnih vrsta (Munro, 1967).
to se etnomuzikologije tie, ona je dosta muno nalazila svoje puteve formiranja u autonomnu nauku, a svetske izlobe u Parizu 1889. i 1900. bile su jedan
od znaajnih impulsa za buenje interesovanja prema ovoj oblasti (Bihalji-Merin,
1974). Pre nego to se ustalio naziv etnomuzikologija korieni su sledei nazivi:
primitivna ili egzotina muzika, muziki folklor, etnofonija, komparativna muzikologija, muzika etnologija, i verovatno ovde pripada i naziv antropologija muzike,
koji se koristi u SAD, oigledno kao grana kulturalne antropologije. Svaka promena imena znaila je i promenu shvatanja o funkciji istraivanja. U poslednjim
decenijama prouavanje folklorne igre (etnokoreologija) takoe je veoma mnogo napredovalo u svojim nastojanjima da se potvrdi kao samostalna istraivaka
grana u okviru etnomuzikologije. Meutim, ona mora obratiti jo veu panju,
s pravom istie Gostuki, na druge, izvanmuzike (ritualne, magijske, religiozne)
komponete pod kojima jedna igra nastaje i pod kojima se izvodi. Ova disciplina je
od diletantskih poetaka dospela do ozbiljne naune grane, zahvaljujui u velikoj meri kapitalnomdelu Saksa i Besi enberga(Sachs and Schonberg, 1937).
Muzika je najee odsutna iz estetikih i sociolokih razmatranja opteg karaktera silom nedovoljne kompetencije autora, smatra Gostuki, a to se slae i sa
ocenom Karla Nefa (18731935) da veina obrazovanih ljudi osea strah pred istorijom muzike kao nekom tajnom naukom. Ne shvatajui uvek dobro ovu situaciju,
muzikolozi u njoj nalaze razloge da ponu ispoetka neto to je ve zapoeto
(Rado, 1989).

363

3. Psihobioloki pristup estetikim problemima

Teodor ufroa (Thodore Simon Jouffroy,17961842), openhauerov savremenik, u predavanjima odranim 1822. u Francuskoj i objavljenim posle njegove
smrti insistirao je na psiholokom znaenju lepoga, koje je smatrao nekom vrstom
energetskog hedonizma, stanja saoseanja, nimalo egoistinog, ve socijalnog.
Po njemu su prirodni simboli snage uslov estetskog oseanja. Polazei od kantovskih pretpostavki lepoga (stremljenje lepome suprotno utilitarizmu) i sklon
spiritualistikom shvatanju lepoga, on je najzad u njemu video simbol snage, ivota, koji se rasprostire kroz itavo stvaranje. To ga je dovelo do najavljivanja psiholokog shvatanja umetnosti kao saoseanja, shvatanja koje se razvilo nekoliko
decenija kasnije, ali sistematski u Nemakoj, i koje e se vratiti Francuskoj krajem
19. veka.
arls Darvin (18091892) bavio se problemom lepoga kao problemom biologije. On je lepo smatrao prosto merilom seksualnog odabiranja. Spenserova kola ga je razmatrala na slinojfiziolokoj osnovi. Umetnost je aktivnost, polet bujnih
energija. U tom smislu Herbert Spenser (18201903) usvaja ilerovo i Kantovo poimanje nezainteresovane igre. Ljupkost je bit lepoga; ispoljavanje enegrije bez
napora. Izmeu ljupkoga i lepoga ipak postoji razlika. Prema Spenseru, ljupkost
je u ekonominosti, a lepo u kontrastu. Osim toga, lepota je preobraanje korisnosti u nezinteresovanost; to je uvianje korisnosti rasipanja. Ljupkost se stvara
po prirodi, lepo umetnou. To vie nije prosta ekonominost ivota, ve obilje.
Tako se moglo doi do tumaenja play-theory, ije sredite ine pojmovi kontemplacije, nezainteresovanosti, neposrednih i istih zadovoljstava, do koga su doli
A. Ben (18181903) i D. Sili. Jedan od njegovih uenika, Grant Alen (18481899) ,
meutim, poistovetio je estetsko zadovoljstvo sa hedonistikom ekonominou:
maksimum uzbuenja uz minimum napora(Allen, 1877).
Hedonistiko poimanje lepoga puta svoje korene sve do fiziologije individue, ali se iri pre svega kroz razvoj drutvenog ivota. ivotno zadovoljstvo
dostie svoj vrhunac u oseanju ljudske solidarnosti; savrenstvo individue ostvaruje se unutar drutva. Samo u njemu ona nalazi sopstvenu harmoniju. Ona je
u miru sa samom sobom onda kada je u miru sa svojom okolinom i na taj nain
postie svoju punou i doprinosi novatorskom menjanju okoline koja je usavrava. Postavljati problem estetike kao problem psihologije i rastvarati psihologiju u
fiziologiji i sociologiji bilo je u skladu sa principima pozitivizma. Ideje M. . Gijoa
nalazimo ponovo u savremenom naturalizmu.
Tako se u umetnosti ponovo javljaju dva momenta: momenat fiziolokog
uivanja i momenat emocionalnog izraavanja, koji predstavljaju dva smera onog
jednog pojma na koji je Gijo mislio da ih svede: punoe ivota. To su dva stepena energetskog irenja: jedan, kojim se postie zadovoljenje naih individualnih
moi, i drugi, kojim se postie socijalno optenje izmeu ljudi, dva stepena antropolokog savrenstva.

364

4. Psiholoka estetika i teorije einfhlung-a

Ocem moderne psiholoke grane naune estetike smatra se Gustav Teodor
Fehner (18011887). Osnovna ideja koju on zastupa, razlika izmeu forme i sadrine, zasniva se na principu asocijacije, poto se prva stvara po formalnim principima (odnosa izmeu neposrednih inilaca utisaka), a druga po materijalnom principu (procesu asocijacije koji predmetima pridaje smisao i emotivnost). Fehner je
koristio osnovni metod statistikog ispitivanja. Taj metod je dao malo rezultata i
ima miljenja da su prilino proizvoljni (M. Taljabue). Po tom naunom metodu
Fehner je izloio skup raznih principa.
Fehnerova predavanja o odnosima izmeu ulne i duhovne (psiholoke)
stvarnosti, izmeu fiziolokih stanja i patetinih stanja (oseaja) bila su nesumnjivo uspena. To se prepoznaje kod svih njegovih savremenika.
Pokuaj maksimalnog sastavljanja svih tih krajeva uinila je psiholoka struja koja se razvila krajem 19. i poetkom 20. veka, sa teorijom Einfhlung-a. To je
postromantika teorija o izraajnoj prirodi umetnosti. Klasici i klasicisti su objanjavali umetnost kao mimesis (realan ili idealan); empiristi 18. veka su u njoj gledali emocionalnu pasivnost, Kant i iler igru naih moi; romantiari su nanovo
razradili prethodne pojmove u mistikom, panteistikom, metafizikom smislu,
ali u stvari nisu formulisali neku orginalnu metodu. Naprotiv, moe se naii na ve
snano i neobino izraen novi princip o umetnosti kao izraavanju u teoriji
mita . B. Vika, koji je prvi 1725. godine shvatio da su primitivni narodi u stanju
da prenesu svoja oseanja u forme prirode i da ih pretvore u simbole. Moe se
prepoznati taj isti princip u tezi J. G. Herdera (17441803), koji je lepoti pripisivao
svojstvo izraavanja naeg unutranjeg ivota. Herder je prvi jasno naglasio da je
svaka lepota izraavajua i ve time na neki nain inaugurisao teoriju empatije.
Za njega je savrena estetska senzibilnost cvetanje saoseajne harmonine due.
Istovremeno je svakoj lepoti pripisivao svojstvo izraajnosti.
Uz Herdera, nemaki romantiarski pisac Novalis (17721801) vrlo je esto
ukazivao na uivljavanje kao osnovni izvor svakog ljudskog ophoenja i svake
umetnosti. Sam termin Einfhlung prvi je upotrebio psiholog Kristof Mainers
(Christoph Meiners, 17471810), profesor u Getingenu, u jednom svom spisu iz
1776. godine.
Ozbiljnije se, s vie sistema i filozofskog smisla, bavio teorijom Einfhlung-a
poznati nemaki estetiar, hegelovac Fridrih Teodor Fier (Friedrich Theodor Fischer, 18071887). Empatija je, prema njemu, takva mo opaanja koja je uvek na
nesvestan nain simbolina, a pomou koje unosimo stvari zato to ih poznajemo potpuno u nau subjektivnost. Fier govori o gnoseolokoj i psiholokoj
strani uoseavanja. On je prvi ukazao na razliku izmeu estetskog i drugih oblika
uoseavanja.
U muzici su, smatra Fier, tonovi i odnosi tonova, s obzirom na visinu i dubinu, vremenski sled, trajanje, brzinu, takt i ritam, prosto merljivi i mogu se iskazati
brojkama. Ali kakva je razlika izmeu tih pukih brojki i pravog duevnog doiv365

ljaja? itava muzika poiva na simbolici koja je s njome vezana. Kako, na primer,
drugaije deluje slobodan dur, koji podsea na dnevnu svetlost, od mola, kome
pripisujemo meseevu svetlost.
Fierov sin Robert (18471933), profesor istorije umetnosti u Ahenu i Getingenu, koji je i izdao oevo delo Das Schne und die Kultur, posebno je ispitivao
uoseavanje (uivljavanje) u optikim, vizuelnim opaajima. On je svojim istraivanjima umnogome doprineo proirenju samog pojma Einfhlung-a premda nije
tana tvrdnja T. Ciena (Theodor Ziehen, 18621950) da upravo kod R. Fieraprvi
put moemo nai sam termin Einfhlung. On je na neki nain pokuao da sjedini
gnoseoloki i psiholoki aspekt problematike koja je vezana za uoseavanje. Robert Fier posebno naglaava aktivnost posmatraa pri stvaranju oblika. Posmatrani predmet oslobaa tako u nama oseaje pokreta da se potpuno stapamo s
objektom, linu predstavu proirujemo na celinu pojave. Tenja oveka da ue
u svet, da se s njim sjedini, nagoni ga na to da svoju linost stavi u neive oblike.
Priroda Einfhlung-a bila je predmet rasprava izmeu njegovih teoretiara.
Je li u pitanju pojava asocijacije (Zibek, Kilpe), ili originalna i sinestetika pojava?
Prema Johanesu Folkeltu (18481930), najpotpunijem i najsistematinijem teoretiaru Einfhlung-a, umetnost je posledica simbolikog saznanja. Simbolizacija je
umetnika kada ne operie kao asocijacija, ve kao originalna sinteza. To je sluaj
sinestezije. Svojstvo umetnika je upravo posmatranje ispunjeno oseajima. Onaj
ko u prirodi vidi samo neoivotvorene predmete, ko nije u stanju da u stvarima
razazna ljudske oseaje, nije umetnik(Nie,2001). Radi se, naime, o simbolinom
oivotvorenju, umetnik se ne vara u pogledu svoje iluzije. Folkelt se trudio da razlikuje prosto psiholoko saoseanje, koje omoguava intersubjektivno razumevanje, i estetsko oseanje, koje on odreuje kao simbolino. Mi u umetnosti, naime,
pripisujemo stvarima neko oseanje samo u smislu analogije, iluzije. Lips je, naprotiv, mnogo vie insistirao na neizbenosti prenoenja emocija, na neposrednoj
pa ak i oduevljavajuoj prirodi umetnike vizije.
Koren Folkeltove doktrine nalazio se ve u kantovskom pojmu sinteze intuicije i oseanja, koja se postie usled odreenog principa posredovanja: principa organskih oseaja, fizioloke aktivnosti. Znaaj pridat toj funkciji fiziologije
u operaciji posmatranja, koji predstavlja najuspeniji doprinos tih autora estetici
dolazeih godina, bio je u tesnoj vezi sa kulturnom klimom tih godina, sa epohom
Fehnerove i Vuntove eksperimentalne psihologije.
Problem se po Folkeltu sastojao u tome da se sazna kako neki ulni predmet
moe oseajno i idealno da oivi: kako neko drvo, na primer, moe da nam izgleda
kao simbol energije i plemenitosti itd. Takvo shvatanje nalazi se jo i kod K. Grosa,
jednog od najoriginalnijih autora psiholoke kole: spoljanji predmeti funkcioniu kao obrasci naih psihikih procesa. Umetnost je igra biolokog karaktera.
Kant je ve izneo slinu ideju u pogledu muzike: tajna privlanost muzike poiva
u moi koju imaju muziki tonovi ili stepeni zvunosti da odgovore organskim
naklonostima, tj. da pokrenu unutranje organe i dijafragmu. U muzici se ta igra
kree od telesnih oseaja do estetskih ideja (za predmete koji izazivaju naklono366

sti). Kod mnogih psihologa 19. i 20. veka aktiviranje ivotnog zadovoljstva nije
vie sporedan i nesavren momenat ve vrhunac umetnosti.
4. 1. Empatija, projekcija i ekspresija
Znamo da je empatija isto to i uoseavanje, tj. Einfhlung, pa pogledajmo
ima li kakve podudarnosti izmeu ova dva vida korienja pojma empatije: u spoznaji linosti i spoznaji umetnikog dela (Berger, 2004).
I jedna i druga upotreba pojma empatije i njeno isticanje kao korisnog procesa zasniva se na shvatanju da se linost druge osobe, kao i umetniko delo,
mogu bolje razumeti oseanjem nego racionalno. Shvatanje koje je staro, ali ima
i danas svoje pristalice, kako meu kliniarima, tako i meu estetiarima. Frojd
je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije (a Lips kao oblik unutranje imitacije). Po njegovom (Frojdovom) shvatanju identifikacija imitacijom
vodi do empatije ili uivljavanja. Sarbin smatra, kako navodi Berger, da treba razlikovati imitativnu i projektivnu empatiju, dok je Marej dao empatiji veliki znaaj u okviru svoje personoloke teorije. Spoznaja ljudi kao objekata mogua je
samo u socijalnoj interakciji, koja uvek ukljuuje i odreene emocionalne procese.
Netano je miljenje da se emocionalni procesi moraju iskljuiti iz (dijagnostike) spoznaje. Oni koji se tako ponaaju i preputaju strogo racionalnim oblicima
spoznaje, kao npr. naunici, slabiji su procenjivai od umetnika, koji se povode za
svojim oseanjima i utiscima. To to ometa validnu procenu linosti nisu emocije,
ve neumenost da se one pravilno koriste. Osnovni oblici emocionalnih procesa
koji uestvuju u spoznaji jesu: projekcija, empatija, recipatija i kritika empatija.
Po teoriji Ludviga Klagesa (18721956), uenje o izrazu, na koju se poziva i
Olport, nae ponaanje je proizvod dva sloja, odnosno dva principa koji se neprekidno sukobljavaju ili harmonizuju u nama: duha i due. Duh je intelekt, razum,
ponaanje koje je prilagoeno realnostima, dok dua, kao ivotna stihija, oblikuje
ekspresivno ponaanje i nije pod kontrolom (Olport, 1969).
Izgleda da se odnos duha i due u muzici moe pratiti preko odnosa harmonije i melodije. Harmonija je sredstvo muzikog miljenja i ve svojim imenom
ukazuje da predstavlja intelektualnu operaciju. Ona podlee strogim pravilima i
ima svoju logiku, dok melodiju nose oseanja i ona izvire iz duevnog sloja. Slino
shvatanje izraava Stendal, to se moe uoiti iz sledeih rei: esto sam u Italiji
uo da se lepota muzike dobrim delom sastoji u njenoj novini. Ne govorim o mehanizmu te umetnosti. Kontrapunkt (koji je ustvari osnova harmonije, V.N.) granii
se sa matematikom: i glupak, ako ima strpljenja, u toj oblasti moe da postane
ugledan naunik. U tom anru moe se dokazati ta je pravilno, a ne ta je lepo.
to se tie melodije, koja je udeo genija, za nju ne postoje pravila. Nijedna umetnost nije toliko liena recepta za stvaranje lepog kao muzika. Utoliko bolje za nju
i za nas(Stendal, 1957).

367

4. 2. Ideja integralne estetike i eksperimentalni metod u estetici

Skoro istovremeno sa pojavom opte nauke o umetnosti (1906) javlja se i
ideja integralne estetike. arl Lalo (Charles Lalo, 18771953)u svojoj disertaciji
1908. prvi put je izloio koncepciju integralne estetike kao definitivne estetike
nauke, nasuprot Fehnerovoj eksperimentalnoj estetici, koja je samo jedan deo
naune estetike, jer se odnosi na samo jedan faktor estetike injenice, i to na
matematiki ili apstraktni faktor. Dalji faktori su, po Lalou, fizioloki, psiholoki, i
vaniji od svih ostalih, socioloki faktor. Lalo je u svojim daljim radovima (od 1910.
do 1925) nastojao da opravda ideju integralne estetike, koja za njega predstavlja
nauno prouavanje svih uslova lepote, poev od najapstraktnijih, pa sve do najkonkretnijih, iscrpljujui sve mogunosti. Ova ideja se razvila i u muzikologiji. Koncepcija sistematine nauke o muzici, kako je opisuje Albert Velek, na neki nain je
integralna muzika estetika, a slinu koncepciju zastupao je kod nasD. Gostuki.
Pokuaji primene naunih metoda u estetici i takozvane eskperimentalne
estetike doveli su do sumnjivih i trivijalnih rezultata i T. Manro veruje da pravi eksperimentalni put u estetici nije ni isproban. Estetika se, po Manrou (pedesetih
godina, a verovatno i kasnije) nalazi u stadijumu koji je donekle slian onom u
kome se nalazila biologija u ranom 18. veku, pre pojave Linea. Prednauni, mitski,
folklorni pojmovi organske vrste bili su tada zamenjeni naunim, kao to estetika
danas treba da definie naune pojmove forme i stila umetnosti. Prema Manrou,
filozofska saznanja slue u estetici kao radne hipoteze. On je pretpostavljao da
e se u potonjim godinama, dakle u drugoj polovini 20. Veka, injenice iz raznih
pravaca istraivanja u estetici povezati u jedan sistem istraivanja umetnosti i odgovarajuih naina ponaanja i iskustva.
Prva jasna formulacija toga puta sree se ve poetkom 20. veka kod O. Kilpea, po kome savremena estetika ima zadatak da sistematsko gledite povee s
posebno-naunim.Naroito teorija informacija u estetici, koja sebe smatra jedinim naslednikom ideje eksperimentalne estetike, ukazuje na nastale promene u
shvatanju same nauke.
Prema Kilpeu, eksperimentalna estetika je u skraenom obliku prola slian
razvoj kao i eksperimentalna psihologija. U posthumno objavljenom delu Osnove
estetike (1921) Kilpe govori o estetici u sistemu nauka i definie estetiku kao posebnu nauku o estetikom ponaanju i njegovim predmetima. On veruje da tome
ne protivrei injenica to se ona i danas ubraja u filozofiju.
Sve to je kritiki reeno o Kilpeovoj poziciji vai i za jedan drugi, istovremen pokuaj psiholoke estetike Ernsta Mojmana (18621915) (Lazarevi, 1925).
Kao metode istraivanja umetnike delatnosti, Mojman navodi obraivanje iskaza
samih umetnika o sebi, ankete, biografske metode, psiholoku analizu (sa psihografijom dela jednog umetnika i njegovim psihogramom), uporednu statistiku,
patografiju i eksperiment (primenjen u analizi umetnikog stvaranja).
Cien je pokuao da sistematski izloi eksperimentalnu estetiku zapoinjui
sa estetikom oseta. On je zatim prouavao estetiku predstava. Dok prvu naziva
formalnom, ovu drugu smatra sadrajnom. Slino Fehneru, Cien je svestan toga
368

da je korist od eksperimentalne estetike za umetniku produkciju beznaajan i da

tu umetnik ostaje zakonodavac. Naime, eksperimentalna estetika nastupa uvek
tek posle obavljenog umetnikog rada. Ona ne obrazuje i ne reformie umetnost.
Postoji duga tradicija matematiko-formalistikog miljenja u estetici, koja
se nalazi u temeljima onog shvatanja naunog karaktera estetike iz koga je roena
eksperimentalna estetika (Damnjanovi, 1963). Kompletna evropska tradicija, poev od mistikih interpretacija nasluenih muzikih zakonitosti pitagorovaca do
obnavljanja problema zlatnog preseka, od koga je zapoeo svoje eksperimente
Fehner, pa do Birkhofa, tretirala je problem estetike mere. Ali eksperimentalno
estetiki rad u irem smislu rei je negovan u svim pravcima i oduvek van eksperimentalne estetike, pa je arl Lalo stoga mogao primetiti da eksperimentalnu
estetiku upranjavaju npr. svi muziari od kada muzika postoji.
Sistemi estetike elinga i Hegela bili su, kako je to metaforino (i duhovito,
ali ne i originalno; ta metafora se sree u Bibliji) formulisao Fehner, dinovi na
nogama od ilovae, predlaui sredinom 19. veka put odozdo. Iako je Fehner u
tome prednjaio, njegov podsticaj je bio prihvaen i razvio se u pravi pokret tek
poto je Vunt izvojevao pobedu eksperimentalne psihologije i istakao pionirski
rad Fehnerov, koji su kasnije nastavili, pored mnogih drugih, naroito Osvald Kilpe
i Teodor Cien. Uglavnom se sistematizacija vrila prema istorijsko-genetikom i
prema psiholokom principu, emu treba dodati i pokuaje fiziolokog zasnivanja
estetike, kao i znaajne fizioloke studije ulnog opaanja (naroito na podruju muzike) Hermana fon Helmholca (18211894) (Helmholtz, 1913). Gilbert i Kun
(1969) smatraju, meutim, da su jedinstvo estetike ugrozile bioloke, fizioloke,
etnoloke i socioloke studije.
Ideja opte nauke o umetnosti potie od K. Fidlera (18411895), koji je odvajanjem nauke od estetike hteo da okona neopravdano unoenje pojma lepote u
teoriju umetnosti i da podruje umetnosti oisti od svih vanumetnikih primesa.
Ponovo, ali i na sasvim suprotnoj osnovi, tu istu ideju obrazlae i H. picer (Hugo
Spitzer), koji je hteo da opravda moralne, politike, religiozne i druge motive u
umetnosti, bez obzira na isto estetike interese.
U trenutku kada su naune tendencije stvorile vei broj nauka o umetnosti,
kada je dezintegracija estetike izgledala neizbenom, Dezoar je svojom elastinm
i liberalnom koncepcijom opte nauke o umetnosti zaustavio taj proces razjedinjenja estetike. Maks Dezoar je uinio ozbiljan filozofski napor da nauno zasnuje
i sistematski povee veliki broj novootkrivenih injenica o umetnosti. Dotadanja
estetika se neosporno ograniavala na umetnika iskustva evropskog sveta i to
je svakako trebalo izbei. Pokazalo se da taj put odozdo ne doputa nikakve smele generalizacije i unoenje jedinstva tamo gde faktiki vlada raznolikost, koja se
uspeno moe obraditi samo primenom razliitih metoda. Dezoar je optu nauku
o umetnosti postavio enciklopedijski, a njenu sistematiku postulirao samo kao
filozofski zadatak, dok je polje naunog rada nad istim tim predmetom ostavio
otvorenim u svim pravcima. Dezoar nije sumnjao u korist konkretnih saznanja o
umetnosti za estetiku, pa je i sam istraivao umetnike injenice, primenjujui u
369

irokom dijapazonu razliite naune metode, eksperimentalnu, psiholoku, socioloku. Prema tome, Dezoar je uvideo neplodnost nategnutog i nasilnog stvaranja
jedinstva primenom samo jedne metode, naroito onda ako je ta metoda apriorna i isto deduktivna.
5. Neuronauka muzike
Fenomene zvuka istrauju razliite nauke i njihove discipline: psihologija,
medicina, muzikologija, sociologija, antropologoja, biologija, filozofija, fizika i
druge. Mnoga interdisciplinarna podruja iji je centralni cilj razumevanje percepcije muzike, a posebno emocionalnih, kognitivnih i fizikih procesa su: afektivna
nauka (emocije i muzika), muzika kognicija, muzika percepcija, muziko izvoenje, muzika teorija i konano, muzikoterapija (Nei, 2002, 2003, 2005). Istraivanje biolokih osnova muzike pokuava da povee istraivanja iz oblasti genetike,
razvojna i komparativna istraivanja, neuronauku i muzikologiju.
Podaci o muzikom instrumentu flauti koja je nainjena od kostidatiraju iz
perioda srednjeg paleolita (50.00035.000 godina pre nove ere), iz mesta Divlje
Babe u Sloveniji, to pokazuje da je neuralna osnova kognitivne obrade, a posebno modernog uvebanog ponaanja bila prisutna mnogo pre to su dokumentovani senzomotorni aspekti koji su neophodno ukljueni u sviranje muzikog instrumenta. Naime, uvebani pokreti sviranja instrumenata udrueni su sa
razliitim obrascima mnogih razliitih, delom antagonistikih miia sa razliitim
nivoima aktivnosti organizovanih u specifian obrazac (Kunej and Turk, 2000). Uz
to, neophodna je obrada trodimenzionalnih koordinata tela i objekta, motorno
programiranje i brzi prenos recipronih, vizuelnih, somatosenzornih i motornih
informacija, uz mentalne reprezentacije svih ovih odlika koje se odravaju u proceduralnoj memoriji. Mozak odgovara na muziku na izrazito plastian nain kako
pri sluanju muzike, tako na produkciju, dovodei do znaajnih strukturnih i funkcionalnih adaptacija u mozgu.
Osnovna odlika muzike je prenoenje emocija pa je upravo to razlog to
veliki broj ljudi provodi vreme sluajui muziku (Juslin, 2001). Poznato je da su
emocije praene mnogobrojnim autonomnim promenama pa se efekti muzike
mogu pratiti merenjem razliitih fiziolokih parametara (Livingstone and Thompson 2006). Razliitimuziki oblici utiu na indukciju emocija kao to su tuga, srea
i strah, koji se mogu manifestovatikao i obrasci psihofiziolokih promena koje su
karakteristine za ove emocije (Koelsch, 2005; Khalfa et al, 2008). Emocionalne reakcije na muziku mogu nastati i preko kognicije (Levinson, 1997; Levitin and Tirovolas, 2009). Muzika nije jednodimenzionalni proces ve su mnoge razliite modane oblasti ukljuene u neuralno kodiranje muzike. Auditivna obrada muzike
informacije moe lako pristupiti razliitim emocionalnim sistemima, preko temporalnog renja u amigdala, preko frontalnog i parijetalnog korteksa u bazalne
ganglije, nucleus akumbens i vie razliitih limbikih oblasti kao to je cingulum i
370

medijalni frontalni korteks (Blood and Zatorre, 2001). Subkortikalni regioni nucleus akumbens, ventralna tegmentalna oblast i hipotalamus daju oseaj nagrade i
zadovoljstva (Menon and Levitin, 2005), a posredstvom aktivnosti malog mozga
sinhronizuju se neuralni oscilatori sa pulsom muzike, to onda facilitira sinhronizaciju percepcija i telesnih akcija sa ritmom muzike.
Prozodine elemente muzike obrauje desna hemisfera mozga koja omoguuje emotivnu komunikaciju preko vokalne intonacije, dok su vetine neophodne za obradu muzikih informacija na vie kognitivni nain elaborisane levom
hemisferom (Schmidtand Trainor, 2001).
Muzika se koristi kao psihoterapijsko sredstvo zahvaljujui njenom uticaju na fizike, emocionalne, kognitivne i socijalne potrebe individue (Hurt-Thaut, 2009). Sposobnost muzike da indukuje intenzivno zadovoljstvo i stimulacija
endogenih sistema nagrade sugerie da muzika moe imati znaajan pozitivan
efekat na mentalno i fiziko blagostanje (Lippi et al,2010). Muzika moe imati
pozitivne efekte u toku trudnoe (Olson, 1998), rada i u razliitim stresogenim
situacijama, kao to je priprema za operaciju. Istraivanja neuroslikanja pokazala
su da su efekti muzike pokrenuti mestima i nainima kojima se muzika obrauje u mozgu (Mitterschiffthaler et al, 2007). Takva obrada moe uticati na izmenu
emocionalnogiskustva i percepciju bola, preko oslobaanja endorfina. Aktivna i
receptivna muziko-terapija, obino primenjene u kombinaciji, koriste se u leenju
mnogih bolesti.(Wachi et al, 2007; Conrad et, 2007; Okada et al, 2009).

Literatura
Allen, G. 1877. Physiological Esthetics.London: H.S. King.
Berger, J. 2004. Psihodijagnostika. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Bihalji, Merin O. 1974. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti. Beograd: Nolit.
Blood, A.J., Zatorre, R.J. Intensely pleasurable responses to music correlate with activity in brain regions implicated in reward and emotion. P Natl Acad Sci USA 98:
1181811823, 2001.
Conrad, C., Niess, H., Jauch, K.W., Bruns, C.J., Hartl, W., Welker, L. Overture for growth
hormone: requiem for interleukin-6? Crit Care Med 2007;35:270913.
Damnjanovi, M. 1963. Problem eksperimentalne metode u estetici. Beograd: Institut
drutvenih nauka, Odeljenje za filozofiju.
Gilbert, K.E., Kun, H. 1969. Istorija estetike, Beograd: Kultura, str. 524.
Gostuki, D. 1974. Muzike nauke kao model interdisciplinarnog metoda istraivanja.
Beograd: Galerija SANU.
Helmholtz, H. 1913. Die Lehre von den Tonempfindungen als physiologische Grunglage
fr die Theorie der Musik, sechste Ausgabe, Frider. Vieweg & Sohn Verlag, Braunschweig.
Hurt-Thaut, C. Clinical practice in music therapy. In: Hallam, S.; Cross, I.; Thaut, MH., editors. New York, NY: OxfordUniversity Press; 2009.
371


Juslin, PN: Communicating emotion in music performance: A review and a theoretical
framework. In: Music and emotion: Theory and research. PN Juslin, JA Sloboda (eds.).
OxfordUniversity Press, New York 2001, 305-333.
Khalfa, S., Roy, M., Rainville, P., Bella, D.S., Peretz, I.2008. Role of tempo entrainment in
psychophysiological differentiation of happy and sad music? International Journal
of Psychophysiology68: 1726.
Koelsch, S. Investigating emotion with music: neuroscientific approaches. Ann NY Acad
Sci. 2005;1060:17.
Kunej, D., Turk, I. New perspectives on the beginning of music: arecheological and musicological analysis of a middle paleolithic bone flute. In: The origins of music. N.
Wallin, B. Merker, S. Brown (eds.) Bradford Book, Cambrige MA, 2000, pp 235268.
Lazarevi, B. 1925. Prolegomena za jednu teoriju estetike. Beograd: Geca Kon, s. 124170.
Levitin, D.J. and Tirovolas, A.K. Current Advances in the Cognitive Neuroscience of Music. The Year in Cognitive Neuroscience 2009: Ann.N.Y. Acad. Sci. 1156: 211231
(2009). doi: 10.1111/j.1749-6632.2009.04417
Lippi, D., di Sarsina, P.R., DElios, J.P. Music and medicine. J Multidiscip Healthc. 2010; 3:
137141/
Livingstone, S.R., Thompson, W.F: Multi-modal affective interaction: a comment on musical origins. Music Perception21: 8994, 2006.
Menon, V., Levitin, D.J.2005.The reward of music listening: response and physiological
connectivity of the mesolimbic system. Neuroimage28: 175184.
Mitterschiffthaler, M.T.,Fu, Chy,Dalton, J.A., Andrew, C.M., Williams, S.C.R.2007. A Functional MRI Study of Happy and Sad Affective States Induced by Classical Music. Hum
Brain Mapp28:11501162,
Mojman, E. 1908. Savremena estetika.
Mojman, E. 1914.Sistem estetike.
Munro, T. 1967. The Arts and Their Interrelations. Cleveland: Press of Western ReserveUniversity.
Nei, M. Muzikoterapija stresa i anksioznosti u: Nei, M, urednik.Psihoneuroendokrinoimunologija stresa. Ni: Medicinski fakultet; 2005. str. 269280.
Nei, V. 2002. Traganje za smislom u muzici. Ni: Prosveta.
Nei, V. 2003. Muzika, ovek i drutvo. Ni: Filozofski fakultet.
Nie, F. 2001. Roenje tragedije. Beograd: Dereta.
Ognjenovi, P. 1985. Nacrt za jednu psiholoku teoriju umetnosti, Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Beograd,
Okada K., Kurita, A., Takase, B., Otsuka, T., Kodani, E., Kusama, Y. Effects of music therapy
on autonomic nervous system activity, incidence of heart failure events, and plasma cytokines and catecholamines levels in patients with cerebrovascular disease
and dementia. Int Heart J 2009;50:95110.
Olport, G. 1969. Izrazno ponaanjeu: Sklop i razvoj linosti. Beograd: Kultura.
Olson, S.L.1998. Bedside music care: applications in pregnancy, childbirth, and neonatal care. J Obstet Gynecol Neonatal Nurs27: 56975.
372


Rado, K. 1989. Psiholoka istraivanja u muzici i praksa muzikog obrazovanja. Psihologija, 34, 150155.
Riemann H. 1882. Musiklexikon. Brockhaus.
Sachs C. and Schonberg B. 1937. World history of the dance. New York: Norton.
Schmidt LA, Trainor LJ.2001. Frontal brain electrical activity (EEG) distinguishes valence
and intensity of musical emotions. Cognition Emotion5: 482500.
Stendal (Henri Bejl). 1957. O umetnosti i umetnicima, Beograd: Kultura. s.39.
Wachi M, Koyama M, Utsuyama M, Bittman BB, Kitagawa M, Hirokawa K. Recreational
music-making modulates natural killer cell activity, cytokines, and mood states in
corporate employees. Med Sci Monit 2007;13 CR57-70.

Vladimir Nei, Milkica Nei, Svetlana ievi

INTERDISCIPLINARITY
IN PSYCHOLOGICAL AND MUSICOLOGICAL RESEARCH
Summary: Psychological and musicological researches are a good example
of the necessity for interdisciplinary research. In this paper the examples of
interaction of psychology with other sciences, on one hand, and interdisciplinarity in systematic musicology researches, on the other. From the historical point of view, the progress of those scientific disciplines has many
similarities and there is probably a similar paradigm in other scientific areas
regarding the sensitivity to interdisciplinary approach. Kierkegaard noted
that the pre-requisite for thorough understanding of a phenomenon lies
in the consideration from different angles and aspects, and the need for interdisciplinarity can be added to that. Research interdisciplinarity is useful
from different reasons, and one of them, so far insufficiently described, is in
the foundation of new scientific disciplines, which have been neglected or
unconspicuous among the defined areas of traditional scientific disciplines.
It is logical, since scientific knowledge grows by geometric progression and
that amount of scientific knowledge in last decdesis larger than in all other
epochs taken together.
Key words: Psychology, Musicology, Interdisciplinary

373