Naslov originala

Pearl S. Buck AVILION OF WOMEN

Preveo NENAD JOVANOVI
:
lAUZINICI lnv.br
Bio je njen etrdeseti roendan. Gospa Vu je sedela pred uspravijenim ogledalom koveia za eljanje i
posmatrala svoje spokojno lice. Upore-ivala ga je u dui sa licem koje je gledala u tom istom ogledalu kada joj
nije bilo vie od esnaest godina. Toga dana digla se rano iz svoje brane postelje, jer je svakad bila
ranoranilica, i obukla svoju novu haljinu, ula u tu istu odaju i zauzela isto mesto pred toaletnim stolom. Sedela
je i onda smireno, sa nepokretnou koja joj je lako padala, i gledala nepominih oiju u svoj mladi lik.
- Je li mogue da izgledam danas isto kao i jue? - zapitala se tog prvog jutra posle venanja.
Razgledala je pomno i potanko svoje lice, iroko i nisko elo, obnaeno od jue kada su joj liili ike njenog
devojatva, svoje bademaste oi, tanki nos, oblinu svojih obraza i brade, i mala crvena usta, toga jutra doista
jarko crvena. Tada je u sobu ule-tela njena nova sobarica, Jinga.
- Oh, gospoice, oh gospoo - promucala je zadihano. - Mislila sam da jutros neete tako poraniti. - Obrazi
mlade Jinge arili su se od crvenila koje ih je naglo oblilo.
A obrazi gospoini bili su biserasto beli kao i obino. Samo su joj usne bile crvene. - Volim rano da ustajem odgovorila je svojim uobiajenim umiljatim glasom, glasom za koji joj je te noi mladi ovek, koga nikad pre
nije videla, rekao da je kao glas u ptice pevaice.- U tom asu - dvadeset etiri godine docnije - kao da je znala
ega se sea njena gospodarica, Jinga je progovorila iza teke stolice od crvenog dr-veta. Ruke su joj bile
zauzete nametanjem crnih bieva sjajne i prave kose gospe Vu, ali je ve toliko godina eljala svoju
gospodaricu da je mogla mirno dii oi s posla i pogledati njeno prekrasno lice u ogledalu.
- Milostiva gospo, nita se niste izmenili za ove dvadeset etiri godine - ree Jinga.
- Mislite li i vi na ono jutro? - odvrati gospa Vu. Oi joj se ozarie prijateljskom toplinom susrevi se u
ogledalu sa Jinginim. Sluavka je okrupnjala otkad se udala za glavnog kuvara, pre dvadeset godina, ali je
gospa Vu ostala vitka kao to je uvek bila.
Jinga se nasrne ja glasno. - Bila sam stidni ja od vas onog jutra, milostiva gospo - ree zatim. - Oj, joj to sam
bila stidna tada, bez velika uzroka, u stvari, zar nije tako gospoo? Ta stvar to se dogaa izmeu ljudi i ena,
potpuno je prirodna, je lte, ali mi je onda izgledala kao neka arolija!
Gospa Vu se smeila ne odgovarajui. Putala je Jingi na volju da govori ta hoe, ali kad ne bi e-lela da
nastavi razgovor, zautala bi samo, a osmeh bi joj postao rasejan. Jinga zauta takoe. Pretvarajui se da je
nezadovoljna sa izgledom glatko poeljane crne kose pod svojim prstima i napuivi usne, ona pusti jedan
pramen da bi ga odmah zatim digla i namestila. Kada to bi gotovo, udenu u punu dve igle od nefrita, po jednu
sa svake strane, a potom namoi ruke mirisavim uljem i opet zagladi ionako glatko poeljanu glavu gospe Vu.
- Stavite mi oboce od nefrita - ree gospa Vu svojim jasnim lepim glasom. Bio je tako enstven da nije nita
odavao, ni oseanje, ni misao.
- Znala sam da ete danas hteti njih da stavite! - uzviknu Jinga. - Ve sam ih spremila.
Otvorila je kutijicu presvuenu svilom koja je bila ukraena cveem, izvadila odatle oboce i uvukla ih paljivo
u male ui gospe Vu. Pre dvadeset
6
etiri godine, mladi g. Vu uao je u tu istu sobu upravo u asu kada je ona bila zavrila sa presvlaenjem svoje
gospodarice u svezu preobuku - ogrta irokih rukava od mekog crvenog satena, preko nabrane suknje od crna
satena, na ijim su nabori-ma spreda i straga bile izvezene ptice i cvee. G. Vu je drao u ruci tu istu kutiju.
Njegove lepe oi bile su pune ponosnog zadovoljstva. Kutijicu je predao u ruke Jingi, jer je bio i suvie dobro
vaspitan da bi pred sluavkom razgovarao sa svojom nevestom. - Stavite ih gospodarici u ui - rekao joj je
samo.
Jinga se glasno zadivila besprekornoj bistrini nefrita, drei oboce jedan trenutak pred oima ne-veste. Te su
oi bacile kratak pogled na mua, a zatim se opet oborile sa umiljatom srameljivou. - Hvala vam - rekla je
apatom.
On je klimnuo glavom i posmatrao zatim stojei kako joj Jinga uvlai u ui nove oboce. Gospa Vu mu je
gledala lice u tom istom ogledalu, puno, naoito lice samovoljnog i ponositog mladog oveka.
- Ej - rekao je sa uzdahom zadovoljstva. Oi su im se srele u ogledalu. Ona se obradovala njegovoj lepoti, a on
njenoj. - Idite i donesite mi vrueg aja - rekao je naglo Jingi, a sluavka se trgla na zvuk njegovog glasa i brzo
otrala.
Ostali su opet sami kao to su bili prekono. Nadneo se nad nju i stavio joj ruke na ramena. Nekoliko trenutaka
je nepomina pogleda posmatrao njeno lice u ogledalu.
- Da ste bili runi - rekao je - ubio bih vas noas u postelji. Mrzim rune ene.
Ona se na to nasmeila, ne miui se pod njegovim rukama. - Ali zato da me ubijete? - zapitala je svojim
lepim glasom. - Bilo bi dovoljno pustiti me i poslati kui.
Bila je duboko uzbuena toga jutra. Da li e biti isto tako pametan kao to je lep, taj njen mu? Bilo bi to,
moda, i suvie traiti. Ali ako bude takav?

U tome trenutku, dvadeset etiri godine docnije, Jinga je prozborila: - Nefrit pristaje vaoj putilepe nego ikad.
Koja bi se druga ena od etrdeset godina mogla time pohvaliti? Nije nikakvo udo to gospodar nije nikako
hteo druge ene.
- Ne govorite ba tako glasno - rekla je gospa Vu. - On jo uvek spava.
- Trebalo bi da se rano probudi na va etrdeseti roendan, gospoo - odgovori Jinga i protrlja nos akom.
Smatrala je da poznaje dobro g. Vua, posle tolikih godina provedenih u njegovoj kui, a u jedno je bila sigurna:
uprkos svojoj zaljubljenosti, on ipak nije dovoljno cenio svoju prekrasnu enu, koju je volela ela kua. Da, od
nekih ezdeset dua pod krovom, koja nije volela gospu Vu, poev od stare milostive do najmlaeg unueta i
najnieg slu-eta? Ako bi se u prostorijama za poslugu neka nova slukinja usudila da guna zato to je
gospodarica primetila smee sameteno iza vrata, Jinga bi je povukla za ui i dobro prodrmala.
- Ovo je dom porodice Vu - govorila bi svojim zvonkim glasom u takvim prilikama. - Ovo nije prostaka kua
kojekakvih Vanga ili Hua.
Glavni kuvar bi se uvek raskesio na to. Znao je on dobro otkad se oenio da ne znai nita u Jin-ginim oima u
poreenju sa njenom gospodaricom. U toj kui ak ni dve jetrve nisu imale ta ravo da govore. One uzane
ruke, koje je gospa Vu drala tako esto ovla skrtene na krilu, upravljale su kuom sa blagou i vrstinom.
- Sada bih dorukovala - progovori tad gospa Vu. - Posle jela u razgovarati sa svojim najstarijim sinom.
Obui ete me za gozbu u podne. Ali pripazite na svog gospodara i javite mi kada se probudi.
- To u naravno uiniti, milostiva gospoo - odgovori Jinga i sagnu se da podigne ealj koji je ispustila iz
ruke. Bio je istesan od sandalovog dr-veta, ijim je mirisavim uljem gospa Vu uvek mazala kosu. Jinga smae sa
elja nekoliko dugakih vlasi, omota ih briljivo oko prsta i spusti u lone od plavog porculana. uvala je te
vlasi za dane duboke starosti svoje gospodarice, kada e moda i
8
njenoj puni zatrebati da se malo popuni, makar i vetaki.
Gospa Vu se die sa stolice. Bila je spremna za taj dan. etrdeseti roendan jedne ene u bogatoj i starinskoj
porodici bio je dan pun dostojanstva. Seala se veoma dobro kako je njena svekrva provela sline asove pre
dvadeset dve godine. Toga dana, stara gospa sveano je predala eni svoga sina upravu nad velikom kuom i
njenom mnogobrojnom eljadi. Pune dvadeset dve godine gospa Vu je drala upravu u vlastitim rukama,
umeno odravajui spoljni vid ustaljenih navika i obiaja tako da stara nije primeivala promene, mnoge
promene koje je snaha istovremeno uvodila tokom godina. Na primer, pre nego to je zapovedila da se uklone
suvie nabujali bokori boura iz istonog vrta, pod prozorima tih istih prostorija, pustila je da prethodno
promrznu preko zime. A kad toga prolea njihovi snani crveni izdanci nisu proklijali kao obino, gospa Vu je
staroj gospi skrenula panju na to i pomogla joj da doe do zakljuka da su bouri izvesno iscrpli zemlju pod
sobom i vazduh u tom vrtu, i da bi stoga bilo bolje tu zasaditi drugo togod, za jedno ili dva kolena.
- Narcise? - predloila je ljupko gospa Vu, kojoj je tad bilo osamnaest godina. - Orhideje? Ili jasmin moda?
Moja je jedina elja da vama ugodimo, majko? - Ali je stavila orhideje usred reenice. One su joj bile najmilije.
Ako ih pomene meu ostalima, nadala se, stara gospa e pomisliti da joj snaha za njih ne mari.
- Orhideje - rekla je stara gospa. Volela je ona svoju snahu, bez sumnje, ali je volela jo vie da pokae svoju
vlast.
- Orhideje - saglasila se gospa Vu. Za pet godina je imala najlepi vrt orhideja u gradu. Provodila je mnogo
vremena meu njegovim lejama. Sada, prvih dana estog meseca u godini, neni, sre-brnastosivi cvetovi
orhideja poinjali su da cvetaju. Osmog meseca u godini u punom cvatu bie skerlet-ne, a u devetom mesecu
ute.Prola je kroz svoju posebnu sobu za primanje i izila u vrt. Ubrala je dva siva cveta bez mirisa i unela ih u
sobu, gde je doruak ekao na nju, ve spremljen. Bio je to lak obrok, jer joj se ujutru nikad nije mnogo jelo.
aj, upihtijani pirina, u malom poklopljenom upu od uglaana drveta optoena srebrom, i dva-tri tanjiria
suvog usoljenog mesa na etvrtastom stolu usred sobe. Sela je za doruak i uzela meu prste svoje tapie od
slonove kosti, ije je gornje krajeve spajao tanak srebrni lani.
Jedna sluavka ula je smeei se. Nosila je obema rukama posluavnik sa valjucima od peninog brana,
kuvanim u pari i jo vrelim - radi dugog veka. Bili su umeeni u vodu kajsija, koje su znamenje besmrtnosti, i
svi oroeni takicama crvene boje.
- Dugo nam poiveli, gospodarice, dugo! - uzviknula je sluavka grubim i srdanim glasom. - Milostiva izjutra
ne voli slatkie, znam, ali ih mi sluge moramo donositi radi obiaja i dobre sree. Umesio ih je lino sam
kuvar.
- Hvala vam - rekla je blago gospa Vu - hvala vam svima.
Iz utivosti, uzela je i prelomila jedan od va-ljuaka koji su se jo puili. Bio je napunjen slatkim tamne boje,
nainjenim od mlevenih badema i utog eera. - Izvrsni su - rekla je i poela da jede.
Ohrabrena tim recima, ena se nae napred. - Ne bi trebalo da vam govorim - prozbori poluglasnim apatom ali inim to stoga to mislim na dobro ove kue. Onaj stari glavni kuvar, zamislite, on vam naplauje,
gospodarice, trostruku cenu za gorivo. I da je bar neko naroito gorivo, nego obina suva trava. ula sam pravu
cenu jue na pijaci, visoka je sad, dodue, jer nova trava jo nije pri-spela, ali se za osamdeset para u gotovom
moe dobiti itav kati* najboljeg goriva koje se da zami* Jedan Mneski kati = 604,8 grama.
10

sliti. A on, meutim, naplauje po dvesta u gotovom! Kao, misli, moe mu se, zato to je Jinga vaa sobarica. Bistre crne oi gospe Vu zagledale su se hladno u daljinu, drei na odstojanju svaku dalju poverljivost.
- Setiu se toga kad mi podnese raune - rekla je. I glas joj je bio hladan. ena je ostala jo jedan trenutak, a
potom se udaljila.
Gospa Vu spusti odmah na sto prelomljeni va-ljuak i dohvati tapiima zalogaj ribe.
Zatim je opet utonula u misli. Nije joj bila na-mera da toga dana ustupi poloaj Mengi, eni svog najstarijeg
sina. Pre svega, ona sama imala je etiri sina, od kojih su dvojica ve bila oenjena. Stara gospa imala je samo
jednog i tako se nije ni postavljalo pitanje ljubomore izmeu mladih ena. Osim toga, ena njenog najstarijeg
sina bila je veoma mlada. Lijangmo se oenio po starinski. Ona mu je izabrala enu, a ta je ena bila ki njene
najstarije prijateljice, gospe Kang. Nije mislila da ga eni tako rano - bilo mu je tada tek devetnaest godina, ali
je njen drugi sin, emo, koji je uio kole u angaju, zavoleo devojku dve godine stariju od sebe i uporno
zahtevao da ga ene u osamnaestoj godini, dok mu najzad nije uinjeno po volji. To je znailo da je Rulen po
godinama bila starija od svoje jetrve, ali uza sve to mlaa po svom poloaju u kui.
Gospa Vu je prebacivala sebi to nije dovoljno pripazila na Cema i smatrala je da je sama sebi kriva za tu
nepriliku; odakle joj je jedini izlaz bio da zadri svoje mesto jo koju godinu, preputajui vremenu, koje
vezuje i drei svakojake vorove, da nae leka toj nezgodi.
Tako je pala odluka da toga dana ne saoptava nikakve promene u kui. Primie njihove poklone, mislila je, i
prisustvovae velikoj gozbi koja se pripremala. Bie ljubazna prema unuiima, koje je arko volela. U svemu
to se bude inilo, odluku e
11
pokorno preputati staroj gospi, koja e se u podne dii iz postelje samo zato da bi dola na gozbu.
Za samu gospu Vu to je bio dan kome je odavno gledala u susret sa pomeanim oseanjem olakanja i tihe sete.
Prvi deo njenog ivota svrio se, a drugi se spremao da pone. Nije se plaila starosti, jer je za nju i starost
imala svojih poasti. Njeno dostojanstvo rae iz godine u godinu, uporedo sa potovanjem koje uiva u svojoj
porodici i meu svojim prijateljicama. Nije se plaila ni gubitka le-pote jer su promene, koje je s vremenom
dozvolila, bile tako neosetne da joj je lepota jo uvek bila vidnija od godina. Nije vie bila zaodevena cvetnim
bojama svoje mladosti, ali su tananost njenih crta i nenost njene puti zraile nepomuenim sjajem u
srebrnastom plavetnilu i sivozelenim prelivima njene odee. S godinama njena lepota nije venula, nego je
bivala sve tananija i uzvienija. Zato to je znala da je jo uvek lepa, bila je spremna da uini toga dana ono to
je odavno bila namislila. Poru-nela ena oklevala bi, moda, pod utiskom svoga poraza u beskrajnoj, konano
bezizglednoj borbi s vremenom, ili zato to bi se povinovala mutnim oseanjima ljubomore. Ali ona nije imala
potrebe da bude ljubomorna, a in na koji se spremala bio je smiljen plod njene jasne i spokojne volje.
Zavrila je doruak. Sva ostala eljad u porodici jo je spavala, izuzimajui unuad, koju e dadilje u nekom
uglu prostranog imanja zabavljati dok im se roditelji ne probude. Ali decu pred nju nisu nikad izvodili, osim
kada bi ih ona pozvala. Bila je stoga pomalo iznenaena kada je za nekoliko trenutaka primetila neko
komeanje u dvoritu koje se prualo odmah do njenog. Zatim je ula neiji glas koji je govorio:
- Nije svaki dan etrdeseti roendan moje najbolje prijateljice! ta mari ako sam dola prerano?
Prepoznala je odmah glas gospe King, majke svoje starije snahe Menge, i krenula urno na kapiju svoga
dvorita.
12
- Izvolite unutra, molim vas - uzviknula je i pruila obe ruke u susret goi, drei u jednoj one dve
srebrnastosive orhideje koje je opet uzela sa stola.
Ali, gegajui se u hodu, gospa Kang je ve prelazila preko dvorita, idui prema svojoj prijateljici. Ugojila se
u toku onih istih godina koje je nena lepota gospe Vu prebrodila bez vidnog traga, ali je bila i suvie plemenita
da ne bi volela svoju prijateljicu uprkos tome.
- Eilijen - uzviknula je - hou li ja to danas biti prva da vam poelim dug ivot i besmrtnost?
- Prva - rekla je gospa Vu, smeei se. Sluge se nisu raunale, naravno.
- Onda nisam dola prerano - rekla je gospa Kang i prekorno pogledala Jingu, koja je pokuala da je zadri. U
kui je bilo pravilo da niko ne sme u/nemiravati gospu Vu za dorukom, zato to vie nije htela da jede kad bi
je neko tako prekinuo. Jinga se nije zbunila. Niko se nije plaio gospe Kang, a Jinga bi prkosila i samom
gradonaelniku da bi izjutra osigurala jedan as mira svojoj gospodarici.
- Milije mi je videti vas nego ikog drugog - rekla je gospa Vu. Obuhvatila je svojim vretena-stim prstima
punake prste svoje prijateljice i odvela je tako, drei je za ruku, u vrt orhideja. Tu su se smestile u dve
naslonjae od bambusovine, pod oputenim granama jedne alosne vrbe. Do nogu im se pruala glatka povrina
malog jezerceta ovalnog oblika, u ijem se dnu krio negde koren jedne kite vodenih krinova. Dva plava krina
plovila su na povrini. Gospa Vu nije marila za lotose. Cvetovi su im bili suvie grubi, a miris teak. Siune
zlatne ribice promicale su strelimice izmeu plavih krinova i zastajale s vremena na vreme, sa uzdrhtalim
njukicama na povrini vode. Kad tu ne bi nale koju mrvicu, rasprile bi se u tren oka sunuvi na sve strane, a
za njima su se vijorila peraja poput pramenova magle ili drugih belih nabora.
13- Kako je sin vaeg najstarijeg sina? - zapitala je gospa Vu svoju prijateljicu. U godinama tokom kojih je
gospa Vu rodila svoja etiri sina, koje je sreno othranila, i jo troje dece koja su pomrla i meu kojima je samo
jedno bilo devojia, gospa Kang je rodila jedanaestoro dece, od kojih estoro enske. U kui gospe Kang nije
bilo traga miru i pokoju koji su carovali u ovome dvoritu. Njena gojazna, dobroudna pojava bila je stalno

okruena bunom vrevom dece, robinjica i posluge. Pa ipak, uprkos svemu, gospa Vu je volela svoju
prijateljicu. Majke su im ivele u prijateljstvu i kad bi jedna od njih dolazila drugoj u posetu, dovodila je i svoju
kericu. Dok bi se majke kockale celog dana i do poznog doba noi, one bi se zabavljale za svoj raun i
vremenom se tako zbliile kao da su sestre.
- Nije mu nita bolje - rekla je gospa Kang. Njeno okruglo crveno lice, koje se sijalo od zadovoljstva kao
zapaljen fenjer, najednom se rastuilo.
- Pitam se kako bi bilo da ga odvedeni u stranu bolnicu. ta vi mislite?
- Je li to pitanje ivota i smrti? - zapitala je gospa Vu, razmiljajui o tom bolnom sluaju.
- Moglo bi lako biti, za nekoliko dana - odgovorila je gospa Kang. - Ali, kau da strani lekar ne ume da kae
kakva je bolest dok ne rasee o-veka da vidi ta mu je. A mali Sreko je tako malen - tek mu je peta, znate,
sestro. Ja mislim da mu je ivot jo suvie nean da bi ga smeli tako noem rezati.
- Priekajte bar do sutra - rekla je gospa Vu.
- Nemojte da kvarimo dananji dan. - Zatim je dodala, plaei se da ne ispadne sebina: - U meuvremenu
poslau vam po Jingi anak mesne orbe nainjen po starom zapisu moje prababe, i to ba protiv kalja kao to
je njegov. Leila sam njome esto svog prvog i treeg sina, a i njihovog oca nekoliko puta. Vi znate da ga je
neki kaalj muio zimi, i lane i preklane.
- Vi ste uvek zlatni, Eilijen - rekla je zahvalno gospa Kang. Bilo je rano i u vrtu je bilo
svee, ali je ona ipak izvukla iz rukava malu lepezu i poela da mae njome, smeei se pri tom. - Vrue mi je
im sneg okopni - primetila je.
Sedele su jedan trenutak utei. Onda je gospa Kang pogledala svoju prijateljicu sa ljubavlju i bez ljubomore. Eilijen, nisam ni sama znala ta bih vam donela na poklon za roendan. I tako sam vam donela ovo.
Maila se u prostrana nedra svoje iroke haljine od plavog satena i izvukla odatle malenu kutijicu koju je
predala svojoj prijateljici.
Gospa Vu je prepoznala kutijicu im se nala u njenoj ruci. - Ah, Mejhen, hoete li stvarno da mi date svoj
biser?
- Da, hou. - Jedva primetna senka preletela je u magnovenju preko nelepog, dobrog lica gospe Kang. Kao lak
trzaj od potajnog, trenutnog bola.
Primetivi je, gospa Vu je zapitala: - Zato?
Gospa Kang je oklevala, ali samo za trenutak. - Kad sam ga stavila poslednji put, otac moga sina rekao je da
izgleda kao kapi rose na dinji. - Gospa Kang se nasmeila. Zatim su joj suze udarile na oi. Nije obraala
panju na njih, te su se kotrljale polagano niz njene obraze i kapale na debeli saten preko njenih grudi, ne
upijajui se u njegovo tkanje.
Gospa Vu ih je videla, ali se to nije primetilo na njoj. Nije se ni pomakla s mesta. U rukama je drala kutijicu sa
biserom. Putala je esto gospu Kang da govori o svojim tekoama sa g. Kangom. Nijedna od njih nije nikad
govorila o g. Vuu, izuzev re-dve koje bi uzgred kazala gospa Kang.
- Eh, Eilijen - rekla bi ona tako - otac vaeg sina zadaje vam tako malo muke. Dosad nisam nikad ula da je
njegova noga ikad stupila u neku ajdinicu. A moj ovek, ah, jeste, i on je dobar, takoe. Jeste, samo ...
Tu bi gospa Kang uvek zastala i uzdahnula.
- Mejhen - rekla je jednom gospa Vu pre mnogo godina - zato ga ne biste pustili da uiva
15dokle god se bude vraao kui pre jutra? - Nikad nije zaboravila pogled kojim su je pogledale estite oi
njene prijateljice. - Ljubomorna sam - izjavila je gospa Kang. - Tako sam ljubomorna da me roena krv pee
kao vatra iva kad samo pomislim na takve stvari.
Gospa Vu, koja nikad nije znala ta je to ljubomora, uutala bi na te reci. To je bilo oseanje koje ona nije
mogla da razume ni u srcu svoje prijateljice. Razumevala je to jo manje kada bi se setila g. Kanga, obino
bogatog trgovca, koji ak nije bio ni naoit. Bio je lukav, ali ne uman. Nije mogla zamisliti nikakvo
zadovoljstvo u braku s njim.
- Odavno sam htela neto da vam kaem - rekla je tad, poto je poutala koji tren. - Kad sam poela da
razmiljam o tome, mislila sam prvo da u od vas traiti saveta. Ali, eto nisam. Sada je, mislim, prekasno za
savete. To je ve postalo izve-snost.
Gospa Kang je sedela maui lepezom i ekajui da ona produi. Suze su joj se osuile od lakog po-vetarca
lepeze. Lako je plakala i smejala se ba zbog svoje preterane dobrote. Mirila se smerno s drugim mestom koje je
zauzimala u tom prijateljstvu i koga je bila svesna. Nije to bilo samo zato to nije bila lepa, nego i stoga to je i
sama u dubini due verovala da nita ne ume da radi tako dobro kao gospa Vu. Tako je njena kua bila retko
ista i nikad u redu, pored svih njenih napora, mada je bila isto prostrana i lepa kao i kua njene prijateljice.
Uprkos svemu njenu trudu, kuom je upravljala slu-inad, i tako je na njenom ognjitu postalo navika da se
vie pazi na udobnost nego na zahteve lepog ponaanja. To bi osetila kad doe ovamo u posetu, mada to nije
primeivala ivei pod svojim krovom. Ali je esto sebi govorila da prisustvo gospe Vu svakom dobro ini, i to
je, moda, bio glavni razlog zbog koga je navraala deset puta ee u tu kuu nego to je gospa Vu
poseivala njenu.
- Ma o emu vi to meni govorite? - zapitala je najzad.
Gospa die svoje dotle oborene oi. Bile su krupne i bademaste, a njihove crne enice ocrtavale su se veoma
jasno na bistrini beonjaa, to im je davalo izgled veite mladosti na kojoj vreme ne ostavlja traga. Prozborila je
spokojno, jasno izgovarajui reci. - Mejhen, resila sam da od oca svoga sina traim danas da uzme milosnicu.

Gospa King zinu od uda. Izmeu njenih puna-kih usana sinuse njeni sitni beli zubi, koji su bili sva njena
lepota. - Je li on, i on takoe ... - izusti jedva, sva zadihana od uzbuenja.
- Nije to to pitate - rekla je gospa Vu. --Nije, nije nita slino tome. Naravno, nisam ga nikad pitala ta radi na
gozbama svog mukog drutva. To nema nikakve veze sa mnom ili sa mojim domom. Ne, to je samo njega radi,
a i mene.
- Ali kako to ... vas radi? - zapitala je gospa Kang. Mislei na svoje odnose s Kangom, osetila se iznenada
nadmonom u tom asu, kao da prvi put moe pogledati sa visine na svoju prijateljicu. Njoj takav korak nikad
ne bi mogao pasti na pamet, a ni njemu, u to je bila sigurna. Milosnica koja bi ve-ito sedela pod njenim
krovom, kao lan porodice, njena deca koja bi se tukla sa ostalom decom u kui, takva jedna da se nadmee s
pravom enom u borbi oko njenog oveka i gospodara - sve bi to bilo gore od muevih poseta javnim kuama.
- To je moja elja - rekla je gospa Vu. Gledala je nepominih oiju u bistru dubinu mirnog jezerceta. Orhideje
koje je uzabrala sat ranije leale su joj na kolenu, jo svee. Bila je tako mirna da je u njenom prisustvu cvee
ivelo mnogo asova, ne venui.
- Ali, hoe li on pristati na to? - upitala je ozbiljno gospa Kang. - On vas je uvek voleo.
- Najpre nee pristati - odvratila je spokojno gospa Vu.
Poto je sasluala, gospa Kang je, sa svoje strane, ubrzo osetila potrebu da se raspita za bezbroj stvari. Pitanja
su joj neodoljivo navirala iz usta, ta2 Paviljon ena
17ko rei spotiui se jedno o drugo. Lepeza joj je ispala iz ruke. - Ali ko e izabrati devojku, vi ili on? I,
Eilijen, ako ona bude imala dece, hoete li to moi da podnosite? Oj, jao meni, zar nema uvek neprijatnosti u
kui kad su dve ene pod krovom jednog oveka?
- Ne mogu se aliti na to ako je uzme po svojoj elji - rekla je gospa Vu.
- Eilijen, neete ga, valjda, vi prisiljavati na to? - zapita je gospa Kang moleivo.
- Nikada ga nisam silila ni na ta - odgovorila je gospa Vu.
Na kraju se neko nakaljao, te su obe gospe pogledale u tom pravcu. Bila je to Jinga. Stajala je na pragu. Njeno
okruglo i veselo lice imalo je lukav izraz, ije je znaenje gospa Vu odmah razumela.
- Ne govorite mi samo da je dola sestra ija! Otkud samo kod tolikih dana da izabere ba dananji za svoju
posetu? - uzviknula je odmah. Njen umiljati glas bio je obojen pokajnikom veselou.
- Ne znam, ali je to zbilja ona - rekla je Jinga. Zastala je da bi se nasmejala, a onda je pokrila usta rukom. - Oj,
gospode, ue me - pro-aputala je. - Ali, gospo, kunem vam se, ta ne zna ta znai ne. Rekla sam da imate i
gostiju ...
- Nisi, valjda, kazala da mi je roendan! - uzviknula je gospa Vu. - Ne bih elela da je pozivam.
- Nisam toliko glupa - odgovorila je Jinga. - Ali sam joj kazala da je gospa Kang ovde.
- Ja idem.- izjavila je na to gospa Kang i uurbala se. - Danas nemam vremena da sluam ta strana jevanelja.
Uistinu, Eilijen, svratila sam samo da bih vam predala svoj poklon, mada ne znam gde mi je glava. U kui
ima toliko poslova koje treba posvravati.
Ali je gospa Vu pruila svoju vitku ruku, govorei: - Mejhen, vi ne smete otii. Morate ostati ovde kraj mene.
Sluaemo je u drutvu i biemo obe ljubazne s njom. Ako ne bi otila za pola sata, vi se onda moete dii i
oprostiti se.
18
Gospa Kang je popustila, kao to je uvek inila, jer nije bila u stanju da odbije neto osobi koju je volela. Sela je
opet, sa izrazom beskrajne dobroudnosti na licu, a Jinga je otila i vratila se ubrzo, vodei sa sobom jednu
enu, strankinju oevidno.
- Mlada sestra ija! - rekla je glasno najavivi posetu.
- Oh, gospa Vu, oh, gospa Kang! - uzviknula je mala sestra ija. Bila je to bleda ena, visoka i tanka, srednjih
godina i rodom iz Engleske. Glavu joj je pokrivala retka sivkastouta kosa, koja je podseala na pesak, a oi su
joj bile kao u ribe. Nos je imala tanak i orlovski, a usne plave kao ivit. U svojoj zapadnjakoj haljini od
pamune tkanine na pruge inila se starija nego to je bila, ali se odmah videlo da lepa nije mogla biti ni kad je
najbolje izgledala. Obe kineske gospe odavno su dole do tog zakljuka. Ali obe su je volele zbog njene dobrote
i saaljevale zbog njenog usamljenog ivota u gradu gde je bilo tako malo stvorenja njenog soja i vrste. Kad bi
dola da ih vidi, njih dve nisu nalazile zgodne izgovore pod kojima bi mogle da se otarase njenog prisustva.
Moglo bi se, tavie, rei da su u tome obe bile i suvie meka srca. Meutim, poto je sestra ija bila devica,
pred njom se nije moglo govoriti o milosnicama.
- Sedite, molim vas, mala sestro - rekla je gospa Vu svojim lepim glasom. - Jeste li doru-kovali?
Sestra ija se nasmejala. Mada je ve mnogo godina ivela u gradu, ona se jo nije oseala potpuno udobno u
drutvu gospoa", niti je nauila da se ponaa neusiljeno u njihovom prisustvu. Neprekidno se srne jala za
vreme razgovora. - Oh ... Ustajem rano da bih iamarala seljake - rekla je. Uila je revnosno kineski iz dana u
dan, ali nije imala sluha i govorila je stoga jo uvek kao ena sa Zapada. Maloas je pobrkala dve reci koje su
slino zvuale. Gospe su se zgledale, suspreui svoje uenje, mada su bile navikle da uju brkanje pojmova u
govoru male sestre.
MVNA BIBLIOTEKA JIZSNI
19- Da biste iamarali seljake? - ponovila je gospa Kang.

- Da bi se ugledala na seljake - promrmljala je gospa Vu i rekla: - Te dve reci veoma lie jedna na drugu,
dodue.
- Oh, zar sam tako kazala? - uzviknula je mala sestra, smejui se. - Oh, izvinite, ba sam glupa.
Ali gospa Vu je videla da joj krv udara u lice, prekrivajui crvenim peatima njenu bledu kou, i razumela je
zabunu od koje je tako burno zakucalo to bojaljivo tuinsko srce.
- Jinga, donesi malo aja i nekoliko kolaia.
- Donesi nekoliko od onih roendanskih za dug i srean vek - rekla je i dodala, odustajui od svoje prve
namere da ne poziva strankinju na roendansku svetkovinu: - Zato ne bih rekla mojoj stranoj prijateljici da mi
je roendan?
- Oh, vama je roendan! - uzviknula je mala sestra ija. - Oh, pa ja nisam znala ...
- A otkud biste znali? - zapitala je gospa Vu.
- Meni je danas etrdeset godina.
Mala sestra ija zagledala se zamiljeno u domaicu, sa nedoumicom i nekom enjivom setom u oima. etrdeset? - ponovila je. Sklopila je ruke od uda i nasmejala se svojim bezizraznim smehom.
- ta - zamucala je - ta, gospa Vu, etrdeset, pa vi izgledate kao da vam je dvadeset.
- A koliko je vama godina, mala sestro? - upita je utivo gospa Kang.
Gospa Vu je pogledala svoju prijateljicu sa blagim prekorom u oima. - Mejhen, nisam vam to nikad kazala, ali
prema obiajima na Zapadu, nije utivo raspitivati se za godine jedne ene. To mi je rekla ena moga drugog
sina koja je ivela u San-gaju i poznaje strance.
- Nije utivo? - ponovila je gospa Kang. Njene okrugle crne oi gledale su s nerazumevanjem.
- Zato ne bi bilo?
- Oh, ha, ha! - kliknula je smejui se mala sestra. - Ne mari, ovde sam tako dugo, navikla sam se...
20
Gospa Kang je posmatrala gou blagim, pomalo ljubopitljivim pogledom. - Koliko vam je godina, dakle? upitala je opet.
Mala sestra ija najednom se uozbiljila. - Oh, tridesetak - izustila je brzo i glasno.
Gospa Kang nije dobro razumela. - Trideset est - ponovila je ljubazno.
- Ne, ne, nije trideset est, ne toliko. - Mala sestra ija se opet smejala, mada sa jedva osetnim prizvukom
negodovanja.
Gospa Vu je primetila taj prizvuk. - Sluajte - rekla je - nisu vane godine. ivot je uopte dobra stvar. Treba ga
iveti godinu po godinu i uivati u svakoj godini.
itanje tuih misli bilo je jedan od darova koji su krasili gospu Vu. Shvatila je da je pitanje godina neprijatno
za tu enu sa Zapada zato to je devica. Stara devica. Usedelica! Videla je ve jednom neto slino, u porodici
svoje majke. Najmlaa sestra njene babe po majci ostala je usedelica zato to je o-vek za koga se spremila da
poe umro uoi vena-nja. Porodica se divila njenoj vernosti, mada je istovremeno prisustvo te postarije
neudate ene, koja je venula na njihove oi, drailo svakodnevno ostale ukuane. Konano je i ona nala svoj
mir i spokoj-stvo povukavi se u samostan. Moda je i ta ena sa Zapada bila na svoj nain neka monahinja.
U svojoj velikoj ljubaznosti, gospa Vu je rekla tada: - Gosti e mi uskoro doi, mala sestro, ali bi nam vi mogli
odrati malu propoved pre nego to oni dou. - Znala, je koliko je strankinja volela da propoveda, da joj, u
stvari, nita nije bilo milije.
Mala sestra ija pogledala je sa zahvalnou domaicu i maila se rukom u duboku crnu torbu koju je uvek
nosila uza se. Izvukla je odatle podebelu crnu knjigu u izlizanom konom povezu i jednu crnu futrolu, odakle je
izvadila naoare. Natakla ih je na svoj zamani nos i otvorila knjigu.
- Oseam se pobuena, draga gospa Vu - rekla je ozbiljnim glasom - da vam priam danas priu o oveku koji
je gradio kuu na pesku.
21<)(i! |>.i K.uig se digla. - Izvinite me - rekla je Nvn|im |akim, pomalo bezbojnim glasom. - Ostavi-l.i im
ni1,vrene tolike poslove po kui.
Iuklonila se i napustila dvorite svojim tekim, vrstim korakom.
Gospa Vu, koja je takoe bila ustala sa svog tnesta, sela je opet im je ona otila i dozvala Jingu, kojoj je
naredila da se obeana mesna orba za unu-k.i gospe Kang odmah odnese njenoj kui. Zatim se blago
nasmeila na malu sestru Siju. - Priajte mi Ita je va gospod rekao oveku koji je gradio kuu na pesku - rekla
je utivo.
- Draga gospo Vu, on je i va gospod, takoe - izustila je apatom mala sestra ija. - Treba samo da ga
prihvatite.
Gospa Vu se nasmeila. - To je veoma ljubazno s njegove strane i vi mu to nekako morate rei - rekla je, jo
uvek uljudno. - A sada produite, mila moja.
Dok je izgovarala te reci, u dostojanstvu gospoe Vu bilo je neeg tako nepristupanog da su od toga ustreptali
svi ivci male sestre Sije, koja je odmah poela da ita. Zbog njenog nepravilnog izgovora, teko je bilo slediti
nit prie, ali je gospa Vu sluala ozbiljno, oiju uprtih u razigrane zlatne ribie. Jinga je dvaput dolazila na
dvorinu kapiju i znacima poruivala neto preko pognute glave revnosne itateljke, ali se gospa Vu nije
odazvala njenim pozivima, nego je samo lako zatresla glavom. Digla se, meutim, im je mala sestra ija
zavrila priu. - Hvala vam, mala sestro - rekla je. - To je bila prijatna pria. Doite, molim vas opet, kad
budete imali vremena.

Ali se mala sestra Siia, koja je nameravala da oita i neku molitvu, digla nerado i sva se ue-prtljila, petljajui
nespretno s torbom, naoarima i tekom knjigom.
- Zar neemo oitati i jednu malu molitvu? - Izgovarajui pogreno, traila je u stvari kola" umesto
molitvu", to je na trenutak zbunilo gospu Vu. Kolai su bili ve poslueni, koliko se njoj i22
nilo. Zatim je shvatila omaku svoje goe, ali se nije nasmeila, jer je bila veoma ljubazna ena.
- Pomolite se za me kod kue - rekla je. - U ovom trenutku imam drugih dunosti.
Govorei, krenula je ka izlazu iz dvorita, a Jinga se iznenada pojavila i preuzela na sebe staranje o maloj
sestri iji, tako da je gospa Vu opet ostala sama.
Prila je ponovo jezercetu i stala ga posma-trati sa obale. Njena vitka prilika ogledala se jasno od glave do pete
u zelenkastoj vodi. Primetila je da su joj orhideje jo u ruci. Digla je tu ruku i ispustila cvee koje je popadalo u
vodu. Jato zlatnih ribica sjatilo se sa svih strana. Neka je njunula, neka gricnula odbaene orhideje, a onda su
se sve razbegle kud koja.
- To je samo cvee - rekla im je ona i nasme-jala se malo. Uvek su bile gladne! - Kua sagraena na pesku?
Ona nikad ne bi mogla bita tako luda. Kua u kojoj je ona ivela stajala je tu ve stotinama godina. Tu je
ivelo i umiralo dvadeset poko-lenja porodice Vu.
- Majko, alim to nisam dola ranije da vam poelim dug i srean ivot. - To se s praga uo glas njenog
najstarijeg sina. Okrenula se na tu stranu.
- Ui, sine moj - rekla je.
- elim vam, majko, dug i srean ivot! - rekao je Lijangmo sa ljubavlju. Poklonio se pred majkom kada je
uao, napola ale radi. Porodica Vu nije bila dovoljno starovremska da bi se drala starinskog obiaja po kome
se o roendanima starijim odavalo potovanje padanjem na kolena pred njima, ali je poklon bio dat u znak
spomena na taj obiaj.
Gospoa Vu je prihvatila pozdrav ljupkim poklonom.
- Hvala vam, sine moj - rekla je. - A sada sedite, elim da razgovaram s vama.
Sela je i sama opet u jednu od naslonjaa od bambusovine i dala mu rukom znak da sedne udrugu, a on je seo
na kraj sedita, iz potovanja prema njoj.
- Kako dobro izgledate, sinko - rekla je po-smatrajui njegovo lepo, mlado lice. Bio je, ako je mogue, jo
naoitiji nego to je bio njegov otac u istim godinama, jer je nasledio delom i njenu istananu lepotu.
Bio je odeven tog jutra u dugaku haljinu od sirove svile ija je boja podseala na neke bledo-zelene vode.
Njegova tamna kratka kosa bila je zaeljana unazad, a tamnomaslinasta koa glatka od zdravlja i dobre hrane.
Iz oiju su mu arili mir i zadovoljstvo.
Sreno sam ga oenila", rekla je u sebi gospa Vu. - A detence, unue moje? - zapitala je glasno.
- Jutros ga nisam video - odvratio je Lijan-gmo. - Ali, da je bio bolestan, ja bih ve uo za to.
I nehotice je odgovorio osmehom na osmeh svoje majke. Meu njima je vladala velika ljubav. Uzdao se u njenu
pamet mnogo vie nego u svoju, te je usled toga, kad je ona zatraila da se oeni, kako u porodici ne bi bilo
pometnje i neprilika do kojih bi moglo doi kad bi njegov mlai brat stupio u brak pre njega, odmah rekao:
Izaberite mi neve-stu, majko. Vi me poznajete bolje nego to se sam poznajem." Bio je potpuno zadovoljan sa
Mengom, svojom lepom enom, i sinom koga mu je rodila u prvoj godini braka. Sada je opet bila trudna.
- uvao sam za dananji dan neke dobre novosti - rekao je u tom trenutku.
- Ovo i jeste dan za dobre novosti - odgovorila je gospa Vu.
- Majka moga sina zanela je po drugi put - saoptio je ponosito. - Njen mesec je ve dvaput proao bez mene,
te je sada sigurna. Rekla mi je pre tri dana, a ja sam kazao da emo saekati majin roendan i tek onda
obavestiti porodicu.
- To je uistinu dobar glas - radovala se toplo gospa Vu. - Morate joj rei da u joj poslati neto na poklon.
24
Pogled joj u tom asu pade na kutijicu sa biserom koju je bila spustila na mali porculanski sto. - Evo poklona uzviknula je. Uzela je kutijicu sa stoia i otvorila je. - Ove biserne minue dala mi je pre jednog sata njena
roena majka. Ali biser je za mlade ene, mislim, pa bi mi priliilo da ih darujem keri naoj. A kad sad opet
svrne do Menge ... ali ne, i ja u s tobom poi do nje. Nego, pre svega, sinko, bih li i ja togod mogla poraditi
oko gostiju i gozbe?
- Nita, majko - odgovorio je. - Sve emo mi to posvravati namesto vas. Vaa deca hoe da vam prue jedan
dan odmora i radosti. Vi se neete ak ni raspitivati ni za ta nego samo uivati. Gde je otac?
- Sumnjam da e ustati pre podneva, ak i na moj roendan - rekla je gospa Vu smeei se. - Ali ja sam,
dodue, rekla da ne mora. On toliko vie uiva u domu kad se ne digne rano, pa e tako i danas na gozbi biti
io i srean.
- Vi ste previe dobri sa svima nama - rekao je Lijangmo.
Posmatrala ga je vrstim pogledom svojih prekrasnih oiju kao da nije ula ta je kazao. - Sine moj - rekla je poto e nas, nesumnjivo, uskoro prekinuti, rei u vam odmah ta kanim da uinim. Resila sam se na jednu
stvar, ali ipak oseam da vama, kao svom najstarijem sinu, dugujem da kaem ta smeram. Evo u emu je moja
odluka: po-zvau vaeg oca da uzme milosnicu.

Izgovorila je te nepojmljive reci svojim mirnim, lepim glasom. Lijangmo ih je uo, ali ih odmah nije tazumeo.
Onda mu je njihov smisao sinuo i pukao pred oima i zagluio ga tada kao grmljavina. Njegovo puno i lepo lice
pobledelo je i dobilo boju krea.
- Majko! - rekao je zgranuto. - Majko, je li on, je li moj otac ...
- Svakako da nije - rekla je ona. Ali joj je upalo u oi i zabolelo je to je i Lijangmo takoe
25prvo postavio to pitanje. Zar je bilo mogue da je njen mu svima izgledao kao ovek koji bi lako mogao
da... Odbacila je od sebe tu nedostojnu misao. - Va otac je jo uvek tako pun mladosti, mada mu je etrdeset pet
godina, i jo i sada tako naoit da nije nikakvo udo to i vi, sine moj, postavljate to pitanje - rekla je ona. - Ne,
on je bio i ostao savreno veran.
Zautala je za trenutak, a onda je nastavila, sa senkom bojaljivosti u svom spokojnom ponaanju, to njen sin
nikada ranije nije imao prilike da pri-meti: - Ne, ja imam svoje razloge za ovu odluku. Ali bih volela kad bih
mogla biti sigurna da ete vi, moj najstariji sin, pristati na njen dolazak i pomoi kui da je prihvati, kada se
sazna za to. Bie, naravno, razgovora i malo uzbune oko toga. Uzbuna ne srne doi do mojih uiju. Ali vi je
morate uti i sauvati dostojanstvo vaih roditelja.
Mada jo bled kao krpa, Lijangmo se ve bio pribrao. Luk njegovih crnih obrva opet se mirno savijao nad
njegovim oima, koje su bile kao u njegove majke. - Naravno, to je stvar meu vama dvoma, mojom majkom i
mojim ocem. Ali, ako mi dozvoljavate da prekoraim granice svoga mesta u porodici, molim vas da ne
postavljate taj zahtev mome ocu ako to nije njegova elja. Mi smo srena porodica. Otkud bismo mogli znati
ta e strana ena uneti u kuu? Njena deca bie istih godina kao vai unuci. Zar to nee dovesti do brkanja
pokolenja? Ako je veoma mlada, zar nee ene vaih sinova biti ljubomorne na njen poloaj kod moga oca?
Plaim se da ve mogu predvideti mnoge jade i nevolje.
- Vi, moda, ne moete da razumete u svojim godinama odnose izmeu ljudi i ena moga narataja - odgovorila
je gospa Vu. - Ali sam se ja resila na ovaj korak ba zato to sam uvek bila srena s vaim ocem, i on sa mnom.
Molim vas, sine moj, vratite se na svoje mesto. Ja od vas traim jedino da posluate svoju majku u ovoj kao to
ste inili u svima ostalim stvarima. Vi ste bili moj najbolji
26
sin. Ono to vi kaete uticae i na vau mlau brau. Ono to kae Meng uticae na mlae ene. Vi morate da
pomognete i njoj takoe.
Lijangmo se u dui pobunio protiv njenog zah-teva i borio se s njim. Ali je u njega pokoravanje majci bilo tako
duboko ukorenjena navika da se i toga puta odmah povinovao njenoj zapovesti. - Trudiu se to umem bolje,
majko, ali u vam rei, bez pretvaranja, da mi je ovo to ste mi sada kazali ispunilo alou ovaj dan.
Nasmeila se malo: - Poteujem vas, u stvari, od vee alosti u ostale dane - rekla je zatim. A potom je videla
da je ono to je kazala zagonetka za oveka toliko mlaeg od nje i tako je ustala sa svog sedita i uzela kutijicu
s biserom.
- Hodite - rekla je - obii emo i videti Mengu, a ja u joj predati svoj poklon.
On se digao kad i ona i stajao je kraj nje, mlad i snano graen kao to je bio i njegov otac, toliko vei rastom
od nje da mu nije bila ni do ramena. Ispruila je svoju malu ruku i poloila je na njegovu miicu, pokretom tako
proetim ljubavlju i tako retkim u nje da se on trgao, duboko iznenaen. Ona nije lako podnosila dodir drugog
ljudskog stvorenja, makar to bilo i njeno dete. Pogledao je odozgo na nju i susreo se sa njenim pogledom
navie.
- Na vama sam - rekla je razgovetno - sagradila svoju kuu kao na steni.
Meng se igrala sa svojim siniem u dvoritu sopstvene kue koja je bila u krugu tog velikog doma. Bila je
sama s njim i njegovom dojkinjom, koja je uala na petama i posmatrala ih. Obe mlade ene, majka i dojkinja,
oboavale su deaia od jutra do mraka. Nou bi spavao dojkinji na rukama.
27U tom zajednikom oboavanju obe ene su nalazile duboku prisnost jednog samoniklog posestrimstva. Sa
sreom u srcu izlivale su tako svu ljubav i panju koju je dete zahtevalo.
Telo mlade Meng bilo je kao stvoreno za raanje dece, a grudi su joj bile pune mleka. Ali niko, pa ni ona sama,
nije ni pomiljala da dozvoli odoj-etu da grize i istee njene male dojke i tako kvari njihovu vrstinu. Nali su
Lijen, kojoj je pove-reno dojenje deteta. Bila je to mlada jednog od za-kupaca na zemljama Vua. Njeno
sopstvene dete, ta-koe muko, hranila je njegova staramajka, kaom od brana, vode i pirina, umesto
majinim mlekom. Usled toga, ono je bilo mravo, maleno i uto, dok je dojene mlade Lijen bilo gojno i
rumeno. Mladoj Lijen su dozvoljavali da odlazi kui jednom mese-no gde bi ona plakala kad bi ugledala svoje
dete i uzimala ga na sisu, nudei ga jednom od svojih dojki, koje su bile jedre i bujne. Mleko je prskalo iz
njenih nabreklih bradavica, ali je dete okretalo glavu. Mleko nije nikad ni okusilo, te sisati nije ni umelo. Zbog
grudi koje bi je zabolele, Lijen ne bi mogla izdrati ceo dan pod vlastitim krovom. Domu Vua pohitala bi uvek,
htela-ne htela, ve sredinom popodneva. Tu bi je ekalo njeno dojene, derui se besno od gladi.
Kad bi ga ugledala, ona bi zaboravila na svoje tanuno, poutelo dete. Rairila bi ruke, smejui se, a krupni
gojazni mukari vritao bi za njom sa krila svoje majke. Onda bi mu Lijen priletela u skoku irom
raskopavajui nedra. Kleknula bi uza nj, kraj gospe Meng, a dete bi joj pograbilo dojku kao au, obema
rukama i sisalo velikim gutljajima. Meng i Lijen bi se smejale zajedno i obe oseale deije zadovoljstvo u
roenom telu.

Gledajui u obe ene dok su posmatrale dete, teko bi bilo rei po njihovim licima koja je od njih majka. Dete,
uistinu, nije inilo nikakve razlike meu njima. Smejalo se razdragano na obe. Uilo je da hoda i povodilo se
od jedne do druge dok
28
bi uinilo ono nekoliko koraka, smejui se i padajui as na jednu, as na drugu.
Meng je uvek bila srena, ali je poslednjih dana njena srea bila vea nego ikad. Izuzev Lijangmu, nikom nije
kazivala da oekuje i drugo dete. Posluga je znala za to, naravno. Njena sobarica prva je bila koja ju je podsetila
da joj je i drugi mesec proao bez traga svoje redovne mene. Novost je ve slavljena potpuno u prostorijama za
poslugu. Ali u velikom domu sluge su poput nametaja; upotrebljavaju se, ali se ne primeuju.
Lijen je znala ta se sprema i, znajui to, bila je veselija nego ikad. Kua sa mnogo mladin doj-kinja bila je
srena kua. Postepeno je prestala da voli svoje roeno dete. Sva njena arka ivotinjska ljubav prenela se na
njeno dojene. Njen dom je bio siromaan i nemio, hrana krajnje oskudna. Jezik u njene svekrve bio je uan, a
ruka pohlepna za platom koju je Lijen donosila kui. Mada je Lijen volela svoj dom i mada je plakala celoga
dana i ele noi kada ju je majka njenog mua otpremila u kuu Vua, zavolela je vremenom dobru hranu, dokonost, lagodan ivot pod tuim krovom. Od nje se nije trailo nita osim da doji zdravo muko dete. Nagonili
su je da jede, da pije, da spava. Sklono svakom zadovoljstvu ula, njeno mlado telo odgovorilo je toplom
privrenou na obilje i ugodnosti koje su mu nuene sa tolikom Ijubaznou. To je sada bio njen dom, a svoje
odoje je sada volela vie od svoga deteta. U slatkoj punoi zadovoljstva kojim je bila proeta toga jutra, elela
je stalno da kae svojoj maloj gospodarici koliko se raduje drugom detetu koje oekuje, ali je oklevala. Te
bogate, dokone, razneene mlade ene izgledale su spremne da ljubazno dozvole svakome prisnost i slobodu,
ali bi pogdekad neoekivano planule od srdbe, bez ikakvih uzroka. Stoga se samo i dalje smejala i obasipala
pohvalama malog deaia.
- Boanstveno detence - govorila je s ljubavlju. - Nigde mu ravna nisam videla, gospodarice.
29Meng je jedva dospela da se nasmei, ali ne i da joj odgovori, kada su se zauli koraci.
Dete je pritralo svojoj dojkinji i posmatralo paljivo iz njenog zagrljaja svoju staramajku i svog oca. Meng je
ustala.
- Ne uznemiravajte se, Meng - rekla je gospa. - Sedite dete. Odmarajte se, molim vas. Hodi ovamo, hodi do
mene, sine moga sina.
Lijen je gurnula napred malog deaka i pome-rala se za njim na petama, palac po palac, tako da je stalno
ostajao u zaklonu njenih ruku. Tako se najzad naao kraj gospe Vu, stojei joj uz koleno, i zagledao se u nju
svojim krupnim crnim oima po-suvraenih uglova. Stavio je prste u usta, odakle ih je ona otklonila nenim
pokretom.
- Zlatan deai - promrmljala je. - Jeste li mu ve izabrali ime.
- Nismo. Ne uri nam se, a i nema potrebe za to - odvratio je Lijangmo. - Ne treba mu dok ne poe u kolu.
Pogledala je malog deaka kraj svojih nogu. Stajao je u sredini meu njima - toplo i ivo sredite kruga kome
su pripadali svi oko njega. Pa ipak, sanjarila je ona zamiljeno, nije ono samo, nije taj mali bezazleni stvor bio
taj koji je tako silno gospodario nadama, polaganim u njega. Kad bi umro, drugi bi zauzeo njegovo mesto. Ne,
on je bio znamenje ivota koji se nastavlja. Znamenje i utoite svih njihovih snova.
Odvratila je pogled sa malog, arobno privlanog lica i setila se zato je dola.
- Meng, Lijengmo mi kae da imate novu radost u kui - rekla je. - Dola sam da vam se zahvalim i da vam
donesem neto na poklon.
Meng se zacrvenela, to joj se lako deavalo i bez naroitog povoda, i okrenula malu glavu, koja je u tom asu
podseala na kaj siju rumenu sa obe strane. Jedina mana njenoj lepoti bila je njena
30
kosa, sklona kovrdanju, uprkos mirisavog sandalo-vog ulja kojim je staino pokuavala da je zagladi. Sada se
njeno zadovoljstvo mealo sa strahom da joj se kosa opet zakudrila pred oima majke njenog Lijangma. Bojala
se gospe Vu, mada ju je i volela. Na njenoj draesnoj glavi nikad nije videla ni dlaku na pogrenom mestu.
Onda je pruila obe ruke da primi poklon i zaboravila na svoja strahovanja.
- Biseri moje majke! - izustila je apatom.
- Ona ih je dala meni, ali sam ja prestara za biser - rekla je gospa Vu. - Ali, eto, sve biva u ovoj kui. Vi ste
danas objavili srean dogaaj koji oekujete, a kod mene se sreom naao ovaj biser da bih vas imala ime
darivati.
- Uvek sam elela taj biser - rekla je Meng. Otvorila je kutijicu i zagledala se u mekani sjaj drevnog adiara.
- Uvucite ih u ui - naredio joj je Lijangmo. Meng je posluala. Jo tamnije rumenilo oblilo
je njene nene obraze. Svi su je posmatrali, ak i njen sini. Ali su njeni vretenasti prsti spretno u-vukli oboce
u oba uva.
- Stavljala sam ih esto i uvek molila majku da ih zadrim - priznala je.
- Sada ste ih zasluili - rekla je gospa Vu i dodala, obraajui se svome sinu: - Gledaj kako su biseri postali
ruiasti. Bili su srebrnosivi.
To je bilo istina. Na nenoj koi mlade Menge, biseri su imali boju bledorumenih rua.
- Ej, je - uzviknula je Lijen. - Ne sme izgledati prelepo jer e inae beba biti devojica.

Smejali su se, a gospa Vu je zakljuila smejanje govorei na odlasku, kad se digla sa svog mesta: - Ja bih se
obradovala i devojici. Na kraju krajeva, ensko treba svetu koliko i muko. Mi to zaborav-I jamo, ali to je
istina, zar nije, Meng?
Ali Meng je bila suvie bojaljiva da bi odgovorila na takvo pitanje.
31Bio je as roendanske gozbe. Gospa Vu je zauzela svoje mesto, levo od stare gospe, koja je zbog godina i
kolena dobila najpoasnije sedite. G. Vu je sedeo desno od svoje majke, a s druge strane do njega sedeo je
Lijangmo. emo, drugi sin, sedeo je levo od gospe Vu, a emu sleva bio je trei sin, Fen-gmo. etvrti sin
Jenmo bio je jo dete. Bilo mu je tek sedam godina. Ali, smatrali su ga ipak dovoljno odraslim da bi mogao
iveti u prostorijama svoga oca, uz koga je sada stajao, obgrljen njegovom rukom. Tako se jedan po jedan svaki
lan porodice naao na svome mestu. Nie sinova su sedele dve snahe - Meng sa svojim detetom na krilu - a
jedna sluavka stajala je u blizini da ga odnese ako bi postalo nemirno.
Stara gospa se ponosila svojim praunuetom, ali bi lako izgubila strpljenje, dok je strpljivost gospe Vu bila
beskonana.
Doista, ovek je imao utisak da je nita ne moe uznemiriti. Na njenom glatkom licu, koje je imalo boju bisera,
odraavalo se zadovoljstvo sa kojim je posmatrala veliki porodini skup. Za ostalim stolovima - bilo ih je est, a
svaki redom je bio postavljen za osam osoba - bili su strievi i tetke, roaci i prijatelji i njihova deca, a za
jednim stolom je predsedavala gospa Kang. Svi su jo pre roendana poslali poklone gospi Vu. Darovi su bili
raznovrsni - bilo je tu vaza, kutija urnii i slatkia, kolaa, mnogi svilen svitak na kome su nale-pljena slova
iseena od zlatne hartije govorila kit-njastim izrazima o dobrim eljama darodavca. Bilo je jo mnogo drugih
poklona. G. Vu je darovao dva topa tekog svilenog brokata, a stara gospa dve kutije prvorazrednog aja kao
svoj lini poklon.
Porodini poklon bio je skupocen. U njeno ime poruili su kod najboljeg umetnika u gradu sliku koja je
prikazivala boicu dugog ivota. Zdravei
32
se prvo sa gospom Vu i estitajui joj roendan, svi gosti su jednoduno hvalili njenu lepotu. Slika je visila na
poasnom mestu, do sitnica verna drevnom predanju. Boica je drala u ruci besmrtnu breskvu. Kraj nje je
stajao jelen, crveni imii leteli su joj oko glave u znak blagoslova, a o pojasu je visila utura sa eliksirom
ivota. Umetnik nije zaboravio ak ni ivotodavne trave, kojima je okitio njenu palicu, vezujui ih oko nje. Na
zidu iza gospe Vu stajao je ravnostrani etvorougao od crvena satena, poiven slovima od srme, koja su znamenje duga ivota. Na jarkoj svilenoj pozadini, pravilno srezana glava gospe Vu ocrtavala se u svoj strogosti svoje
utanane lepote.
U ime gospe Vu, Lijangmo je odgovorio na sve pozdrave i dobre elje gostiju. Pre nego to su gosti posedali, on
i Meng su prili svakom stolu i kao najstariji sin i snaha u kui, zahvalili su se gostima umesto svoje majke.
Sve je to, dakako, obavljeno neusiljeno, ali ipak sa izvesnom sveanou, to je pokazivalo da porodica ceni
stare obiaje i shvata nove. Gospa Vu bi se svakog asa digla sa svog sedita i proetala izmeu gostiju, da se
uveri jesu li svi estito i prikladno uslueni. Kad god bi to inila, gosti su se dizali i molili je da se ne
uznemirava, a ona bi ih opet molila sa svoje strane da ponovo sednu.
Poto je to uinila dva puta, g. Vu se treeg puta nagnuo preko stola i rekao - Molim vas da vie ne ustajete,
majko moga sina. Zauzeu vae mesto kad se poslue slatkii.
Gospa Vu se naklonila i malo osmehnula u znak zahvalnosti, a onda je primetila da je stara gospa uzela
preveliki komad piletine i da joj mast sa peenja kaplje na haljinu. Uzela je svoje tapie i pri-drala komad
dok staroj gospi nije uspelo da ga celog strpa u usta. im je opet mogla progovoriti, stara gospa je to uinila sa
svojom uobiajenom estinom. - Jinga! - viknula je glasno.
ekajui uvek u blizini svoje gospodarice, Jinga joj je prila odmah. - Jinga! - viknula je na nju
3 Paviljon ena
33stara gospa - kaite onoj gomili sala koja se predstavlja kao va mu, da ivinu mora ei na manje ^omade.
Misli li on, moda, da mi imamo ralje kao lavovi ili tigrovi?
- Rei u mu, milostiva gospoo - odvratila je Jinga.
Ali, stara gospa se ve smirila i zapala u najbolje raspoloenje, jer se bila dobro najela, te je poela da se
obraa svima skupa, podignutim, mada bezbojnim i starakim glasom.
- Stranci jedu ogromne komade mesa - rekla je preletajui ukrug pogledom elu sobu. - Sama nikad nisam
videla, ali sam ula da se u njih stavlja na sto itav ovcij i but ili komadina govedine velika kao deja glava, a
oni onda zabadaju noeve u to mesite i odsecaju svaki po pare. Nabadaju ga na omanje gvozdene vile kojim
ga zatim turaju sebi u usta.
Svi su se nasrnej ali. - Danas ste dobro raspoloeni, majko - rekao je g. Vu. Nikad nije ni pokuavao da
ispravlja netane izjave svoje majke. Pre svega, to nije eleo da je alosti, a zatim, to itava stvar nije bila ni
od kakve vanosti, pa stoga ni vredna truda.
U tom trenutku su uneli zaslaeni pirina zainjen sa osam vrsta skupocenog voa, to bese znak da je
polovina gozbe na izmaku. Svi su se ponaali kao da se dive velianstvenom izgledu raskone poslastice. Jinga
je ugledala svoga mua koji je stajao napola sakriven iza vrata da bi uo pohvale gostiju. Gospa Vu ga je videla
takoe i nagnula se ka Jingi.
- Reci mu da doe - zapovedila je.
Jinga se sva zajapurila od zadovoljnog ponosa, ali se iz pristojnosti pretvarala da nipodatava mua.

- Milostiva, ne trudite se zbog njega, ne vredi on ni prebijene pare - rekla je glasno.

- Ali to mi ini zadovoljstvo - odvratila je gospa Vu, ostajui pri svome zahtevu.
Tako je Jinga, toboe nerado, rukom dala znak muu da pristupi, a on je uao i stao pored gospe
34
Vu, ponosito gladei rukom svoju prljavu kecelju; jer nijedan dobar kuvar nema istu kecelju - ega je on oito
bio veoma svestan.
- Moram da vam se zahvalim na ovom slatkom pirinu i njegovih skupocenih osam plodova - rekla je gospa
Vu na svoj ljubazni nain. - Uvek je izvrstan, ali je danas bolji nego ikad. To je za mene znak vae vrednosti i
dobrote vaeg srca. Setiu se toga pre nego to proe ovaj dan.
Kuvar je znao ta to znai: podelu darova slugama na kraju gozbe, i to iz njene ruke, ali se iz pristojnosti
pretvarao da je stvar shvatio drukije. - Nemojte, molim vas, misliti da je dobar - rekao je. - Nije vredan
pomena.
- Nosi se odavde, klipane! - zaitala je Jinga poluglasnim apatom, ali su joj se oi sijale od ponosa. Tako je
on otiao veoma zadovoljan, a Jinga je iza njegovih lea pokuavala da ne izgleda ponosnija nego to je
odgovaralo njenom poloaju.
Onda je g. Vu morao da ustane i ispuni svoje obeanje. Priao je svakom stolu ponaosob i zamolio goste da se
obilno poslue roendanskim slatkiima.
Zamiljeno, gospa Vu ga je pratila oima. Je li samo uobraavala da se malo vie zadrao kod stola gospe Kang,
gde je kraj majke sedela njena lepa i mlada trea ki?
- Slatkia, slatkia! - zatraila je alostivim glasom stara gospa, te je gospa Vu ispruila svoju vitku ruku,
pridravajui drugom rukav, da se ne uprlja, i uzela porculansku kaiku kojom je tedro napunila anak stare
gospe.
- Kaika, gde je moja kaika? - promrmljala je stara gospa, a gospa Vu je stavila kaiku u staraku ruku.
Nastavila je potom da zamiljeno posmatra g. Vua, dok su svi ostali za stolom utali uivajui u retkoj
poslastici. G. Vu se, bez sumnje, kraj stola lepe kerke njene prijateljice zadrao malo due nego kod ostalih.
Dete je bilo savremeno, i suvie
3*
35savremeno, jer joj je kosa bila podseena u visini ramena i zakovrena na tuinski nain. Pohaala je godinu
dana jednu kolu u angaju, pre nego to je neprijatelj zauzeo taj grad. Sada bi esto rastuila majku i oca
svojim nezadovoljstvom to ivi u tom malom mestu zabaene unutranjosti.
Gospa Vu je posmatrala kako die glavu i sa-mosvesno odgovara na neku primedbu g. Vua. G. Vu se nasmejao i
krenuo dalje, a gospa Vu je zagrabila kaikom pare slatkia. Kada se g. Vu vratio, pogledala je u njega svojim
duguljastim bistrim oima.
- Hvala vam, oe moga sina - rekla je, a glas joj je bio milozvuan kao i obino.
Duga i prijatna gozba produila se svojim tokom. Posle slatkia je sledilo meso, a onda je, najzad, doneseno est
anaka sa poslednjim poslue-njem. Umesto pirina kuvar je zgotovio dugake i tanke rezance, jer je gozba bila
roendanska, a dugaki rezanci su znamenje duga ivota. Uvek pro-biraica u jelu, gospa Vu je odbila meso, ali
je rezance iz obiaja morala bar da okusi. Priljeni kuvar nainio ih je jo due nego obino - ali ih je ona
ljupkim pokretima vesto namotavala na svoje tapie.
Stara gospa, meutim, nije imala toliko strpljenja. Levom rukom prinela je ustima prepuni anak i tapiima
trpala u usta rezance, usisavajui ih poput malog deteta. Stara gospa je uvek slatko jela. - Noas e mi biti
muka - rekla je svojim prodornim starakim glasom. - Ali se vredi malo i pomuiti, keri moja, zbog vae
roendanske gozbe.
- Jedite, majko, dok vam prija - odvratila je gospa Vu.
Sa malim vinskim ankom u ruci, gosti su s<e dizali jedan za drugim i napijali zdravice. Gospa Vu im nije
odzdravljala. Sedela je utei i posma-trajui g. Vua, koji je ustao umesto nje i u njeno ime zahvalio se svima
na dobrim eljama. Samo je gospa Kang, uhvativi pogled svoje prijateljice, bez
36
reci digla svoju au, a gospa Vu je isto tako nemo digla, te su ispile vino u znak meusobnog tajnog
razurnevanja.
Poto se dobro najela, stara gospa se udobno namestila u seditu, odupirui se leima o visoki naslon, i stala da
posmatra svoju porodicu. - Li-jangmo je neto bolestan - izjavila je.
Svi su pogledali u Lijangma, iji je osmeh bio doista tako usiljen kao da se ne osea dobro. - Nisam bolestan,
staramajko - rekao je urno.
i
Meng se zagledala u mua sa nemirom u oima. - Doista izgledate udno - rekla je tiho. - udni ste bili celog
prepodneva.
Na to su braa i njihove ene pogledali svi u njega, a on je zatresao glavom. Gospa Vu nije nita kazala. Znala
je veoma dobro da je Lijangmo takav zato to nije u stanju da se pomiri s onim to mu je kazala toga jutra. Istog
trenutka Lijangmo joj je pogledao u lice sa izrazom molbe u oima, ali se ona samo malo nasrneila i pogledala
na drugu stranu.
Kada je tako okrenula glavu, primetila je prepredeni i prepametni pogled svoje druge snahe. Ce-mova ena
Rulan nije progovorila ni reci od poetka do kraja gozbe, ali joj pitanja i odgovori nisu bili potrebni da bi
razumela ta se deava oko nje. Gospi Vu je bilo jasno da je Rulen videla moleivi sinov pogled, a takoe i njen

odgovor. Ali sam emo nije hajao za ono to se dogaalo. Bio je to nestrpljiv mlad ovek. Zavaljen u stolici,
koju je ve bio odmakao od stola, on je u tom trenutku nemirno lupkao nogom o pod. Njemu se oito inilo da
je roendanska gozba dovoljno potrajala.
Neko dete koje se pre jelo negde je najednom stalo povraati na patos od cigala, uz glasan um koji je
podseao na prosipanje pomija, to je izazvalo krae komeanje meu slugama.
- Dovabite pse - savetovala je gospa Kang, ali se Jinga, urei se na poprite nesrenog sluaja, izvinila to je
ne moe posluati.
- Naa milostiva gospoa ne dozvoljava psima da se zavlae pod stolove - objasnila je uz put.- Vidite li, majko
- napuivi se dobacila je lepa trea ki gospe Kang. - Rekla sam vam da to vie niko ne ini, to je tako
starinski. Uvek se stidim kada vi to radite kod kue.
- Dobro, dobro - rekla je gospa Kang - a sada uti i nemoj mi vie pred svetom priati o tvom sramu.
- Devojke ne treba toliko da priaju - rekao je g. Kang, ali se nasmeio pri tom, jer je veoma voleo malu Linaj
zato to je bila najlepa od svih njegovih keri.
Stara gospa se digla posrui. - Idem u postelju - rekla je. - Vidim ve da e mi biti zlo, a i za to se valja
pripremiti.
Gospa Vu je takoe ustala. - Idite doista, majko - rekla je. - Mi emo ostati sa gostima u drugoj sobi.
Saekala je dok su dve slukinje izvele staru gospu. Svi gosti su ve bili na nogama. Zatim je pogledala u g.
Vua.
- Hoete li da odvedete nae goste u veliku dvoranu? - predloila mu je ljubazno. - Gospoe e prei u moju
za sedenje.
Rekla je to odlazei, a goe su krenule za njom, dok su mukarci poli za g. Vuom. Tako se drutvo podelilo
kao dva rukavca iste reke koji otiu na razne strane. Dadilje su odnele u naruju ono nekoliko usnule dece,
svako na spavanje u paviljone njihovih roditelja.
Gospa Vu je zastala na vratima. - Odnesite malog bolesnika u spavau sobu od bambusovine - naredila je
jednoj dadilji - tamo je svee. Mora malo da odspava. - Dete, koje je dotle glasno kenjkalo, najednom se
uutalo na zvuk njenog glasa.
Gozba je bila gotova, ali je gospa Vu i pred enama u svojoj sobi za sedenje zadrala otmeno dostojanstveno
dranje. Govorila je malo ali se njeno utanje nije primeivalo, jer je uopte bila utljiva ena. Njoj bi se
nagonski obraale samo kad je trebalo doneti neku odluku, poto su znale da je u toj
38
kui ona ta koja donosi sve odluke. Ma kako glasila odluka, ona bi je saoptavala u nekoliko jednostavnih,
jasnih reci, glasom koji je uvek bio ljubak i ujednaen - blag kao ubor vode koja klizi nad ljunkovitim dnom.
Oko nje je razgovor tekao as ivlje, as mirnije, poput smene plima i oseka. Za razonodu je bilo naj mijeno
malo pozorino drutvo iji su lanovi izvodili svoje vetine pred roendanskim skupom. Deca su ih posmatrala
sa uivanjem, a starije ene posmatrale su ih u razgovoru i pijuckale vru aj od najbiranijeg lia, ubranog
pre nego to su pale letnje kie. U prisustvu mlaih ena nije bio mogu nikakav razgovor meu starijima, pa
je gospa Kang malo odspavala. Jednom je gospa Vu rekla Jingi:
- Idi vidi je li naa stara gospa bolesna.
Jinga je otila, ali se ubrzo vratila smejui se.
- Bilo joj je muka i sve je povratila - rekla je gospi Vu. - Ali jo uvek tvrdi da joj nije ao muke kraj onakve
gozbe.
Svi su se nasmejali, a gospa Kang se probudila na zvuk njihovog smeha. - Vreme je da idemo kui - rekla je
gospi Vu. - Ne smemo da vas zamaramo, sestro, jer ete vi da nam poivite bar sto godina.
Gospa Vu se nasmeila i ustala, a goe su jedna po jedna poele da joj prilaze i da se oprataju s njom. Slatkii
i drugi pokloni, kao i napojnice gostiju u novcu, bili su unapred pripremljeni za poslugu. Jinga je sve to unela
toga asa na jednom velikom posluavniku, a sluge su ule da bi svaki primio dar koji mu je bio namenjen.
Poklonili su se utivo pred gospom, ruku skrtenih na prsima, a gospa Vu je ljubazno odgovorila i predala
darove svakom od njih ponaosob. Prethodno, te sluge su se u kuhinjama takoe pogostile.
Tako je, najzad, opet bila sama, pa se na trenutak predala umoru, koji je dotle krila i sputavala. Tanani miii
na vratu, grudima i oko pasa, koji su drali njeno vitko telo u ljupkom i uspravnom stavu
39
olabavili su i ona je u taj mah klonula kao cvet bez vode, dobijajui gotovo izgled koji bi odgovarao njenim
godinama. Zatim je opet ispravila svoja nena ramena. Bilo je jo prerano za umor. Danu jo nije bio kraj.
Sat docnije ustala je i proetala sedam puta po sobi gore dole. Potom je prila prozoru i naslonila se na oniski
ragastov. Prozor je bio visok i irok, a reetke na njemu isturene. Dole se prualo dvorite gde je toga jutra
sedela najpre sa gospom Kang, a zatim sa Lijangmom. Setila se njihovog uasava-nja nad onim to se spremala
da uini i nesvesno se nasmeila svojim ljupkim osmehom, koji nije bio ni setan ni veseo.
Jinga se u tom trenutku pojavila na okrugloj Meseevoj kapiji" dvorita i primetila njen osmeh. - Milostiva, tu
na meseini izgledate kao neka mlada devojka! - doviknula joj je.
Osmeh gospe Vu nije se promenio, ali se okrenula i sela za toaletni sto. Jinga je ula i svukla je polagano do
tanke koulje od bele svile, skidajui komad po komad odee. Zatim je raspustila dugake kose gospe Vu i
poela vrsto i snano da ih elja gustim eljem od sandalovog drveta. Videla je njeno spokojno lice u
ogledalu i primetila koliko joj te noi oi izgledaju krupne i crne.

- Jeste li umorni, milostiva gospoo? - upitala je Jinga.

- Nisam uopte - odgovorila je gospa Vu. Ali je Jinga produila: - Ovo je bio dugaak
i naporan dan za vas. A sad, milostiva gospoo, vama je etrdeset godina i za vas poinje drukiji ivot, pa
mislim da vie ne bi smeli toliko da radite. Upravu u kui i radionicama trebalo bi da predate vaem
najstarijem sinu, eni vaeg sina mogli
40
biste prepustiti da upravlja kuhinjama, a ena vaeg drugog sina mogla bi voditi nadzor nad slugama. Vi odsad
treba da sedite u dvoritu i da itate i gledate vae cvee i mislite kako dobro ivite pod ovim krovom i kako
vam sada ene vaih sinova raaju sinove.
- Moda imate pravo - odgovorila je gospa Vu. - Mislila sam i sama o slinim stvarima. Jinga, traiu od oca
moga sina da dovede sebi neku enicu.
Rekla je to tako mirno da je jedan asak bila svesna da joj reci nisu odmah shvaene. ealj je zatim zastao u
njenoj kosi. Osetila je kako joj se na potiljku stee ruka mlade Jinge, iji su prsti obuhvatili njenu kosu.
- Nemate potrebe da govorite - rekla je gospa Vu. ealj je opet stao brzo da se kree. - upate mi kosu - rekla
je gospa Vu.
Jinga je bacila ealj na pod. - Neu da se staram ni o jednoj gospoi osim vas! - prasnula je ljutito.
- To se ne trai od vas - odgovorila je gospa Vu.
Ali je Jinga pala na kolena na ploani pod kraj gospe Vu i tako je jecala i brisala oi krajikom kaputia od
satena kojim se toga dana ponovila. - Oh, gospodarice - kliknula je ridajui. - Je li vas on nagoni na tako to,
kruno moja svetla? Zar je zaboravio svu vau dobrotu i lepotu vau? Kaite mi samo jednu stvar ...
- To je moja vlastita volja - rekla je vrsto gospa Vu. - Jinga, diite se sa zemlje. Ako ue ovamo, pomislie da
sam vas tukla.
- Vi! - uzviknula je Jinga sa jecanjem u glasu. - Vi, koja ne biste ni muvi zla uinili. Ta ne biste digli ruku ni na
komarca koji vam roenu krv sie! - Digla se ipak i dohvatila ealj i stala opet eljati kosu svoje gospe,
mrui i kako-tako zadravajui suze.
Gospa Vu je poela staloeno da govori svojim spokojnim glasom. - Kazujem vama prvo, Jinga,
41zato da bih vam mogla rei kako da se ponaate meu slugama. Meu vama ne sme da bude glasan razgovor
ni osuivanj e ovoga ili onoga. Kada ta mlada ena doe ...
- Ko je ona? - upitala je Jinga.
- Ja to jo ne znam - rekla je gospa Vu.
- A kada dolazi? - prekinula je opet Jinga svoju gospodaricu.
- To opet jo nisam odluila - rekla je gosp^a Vu. - Ali kada doe, ona treba da bude primljena kao ena
poastvovana u ovoj kui, malo nia od mene, a malo via od ene ikojeg moga sina. Nee to biti glumica, ni
pevaica, niti kakva slina osoba, nego estita ena. Sve treba da se uini onako kako red i obiaj nalau. A vie
svega, niko ne sme rei ni reci protiv oca moga sina ili protiv mlade ene, jer u ja biti ta koja u je pozvati da
doe.
Jinga to nije mogla podneti. - Milostiva gospoo, poto smo tolike godine provele zajedno, hoe li mi biti
dozvoljeno da vas upitam zato to inite?
- Pitati moete, ali vam ja kazati neu - rekla je mirno gospa Vu.
Jinga je utei zavrila eljanje dugake kose svoje gospodarice, koju je zatim namirisala, sple-la u pletenice i
uvila u punu, jer se gospa Vu spremala za kupanje, da bi onda nadzirala nalivanje vode u kupatilu. Tu je stajao
dubok, okrugao kaf sa zelenim prugama, a dvojica vodonoa su na spo-ljna vrata unosila u velikim, drvenim
vedrima vruu i hladnu vodu, sipala jednu pa drugu, a onda opet izlazila. Jinga je rukom probala vodu i usula
u nju neto mirisa iz jedne boce, a onda je, nosei netaknut sapun i iste svilene pekire, ula u drugu sobu.
- Kupatilo vam je spremno, milostiva gospoo - rekla je kao to bi kazala svake noi.
Skinuvi i poslednju donju odeu, gospa je prela tako preko sobe i ula u kupatilo, potpuno naga, vitka kao
neka mlada devojka. Uzela je Jingu za ruku i zakoraila u kaf. Sedela je u vodi pre-krtenih nogu, dok je Jinga
neno kupala njeno kao
42
detinje belo telo. Voda je bila bistra, a prekrasna put gospe Vu izgledala je bela kao slonova kost prema tamnom
zelenilu porculana. Voda joj je dopirala do ramena otprilike. Sedei tako smoena u njenoj mirisavoj toplini,
gospa Vu je razmiljala o mudrosti svoje odluke. Telo joj stvarno nije nikad lepe bilo. Njene male dojke liile
su na lotosove pupoljke pod vodom; moda zato to joj g. Vu nije dozvolio da doji svoju decu.
Kad je izila iz vode, Jinga je umotala svoju gospodaricu u svilen arav, posuila je i navukla joj svezu, svilenu
nonu koulju, a zatim joj obre-zala i uredila nokte na rukama i nogama. A onda, kada je sve bilo gotovo,
otvorila je vrata spavae sobe. Bila je jo prazna jer g. Vu ne bi nikad dolazio dok Jinga ne bi otila. Bilo je,
naravno, noi kada uopte ne bi doao, ali takvih je bilo malo. Gospa Vu se pope prvo na dugaku, rezbari] om
ukraenu stolicu pored kreveta, a odatle u visoku postelju sa svilenim nebom.
- Treba li navui zavese na krevetu? - upitala je Jinga. - Meseina noas tako bleti?
- Nemojte - rekla je gospa Vu - pustite me da gledam meseinu.
I tako su zavese ostale okaene na svojim golemim srebrnim kukama, a Jinga je proverila jesu li na svome
mestu ajnik i srebrna lulica, koju je gospa Vu gdekad popuila nou kad bi je muila nesanica, i da li su ibice
pored svece.

- Laku no i do vienja do sutra - rekla je gospa Vu.

- Do vienja do sutra, milostiva gospoo - rekla je Jinga i udaljila se.
Gospa je leala sasvim nepomina i ispruena pod svilenim ar avom i mekanim letnjim, svilom postavljenim
jorganom. Meseina je obasjavala zid koji se dizao nasuprot postelje. Sijala je doista jasno te noi, tako jasno
da je mogla videti obrise slike na svitku koji je tamo visio. Bila je jednostavna, ali naslikana rukom umetnika. I
to umet-nika koji se vie izraavao prostorom nego bojom.
43Nagovestio je samo, sa nekoliko poteza kiice, str-men i greben jednog brda i malu, pogurenu ljudsku priliku
koja se verala uza stranu. Niko ne bi mogao rei je li to bio ovek ili ena. Bilo je to samo jedno ljudsko
stvorenje.
Pogdekad - ili se to samo inilo gospi Vu - mala prilika je izgledala kao da se uspela vie na svom putu uzbrdo
nego kad bi je gledala drugom prilikom. Nekad se, opet, inilo da se vratila nazad nekoliko milja. Znala je,
naravno, da je to zavisilo u celosti od ugla pod kojim bi svetlost padala kroz prozor. Te noi je ivica prozora
presecala sliku na dve nejednake polovine, jednu u senci, drugu osvet-ljenu, tako da je ljudska prilika izgledala
veoma blizu vrha brda. Ali je ona znala ipak da je tano tamo gde je uvek bila, ni vie ni nie.
Leala je ne mislei, ne seajui se, nego prosto postojei u svoj punoi svoga bia. Nije ekala niti se
nadala. Ako ne doe noas, mislila je, ona e ubrzo zaspati i kazati mu ono drugom prilikom. Jer su trenuci za
svaku priliku izabrani i predodreeni. Ako ih ovek silom lovi, oni su uvek pogreni. Sva spoljna snaga njene
odluke okupie se u pogodnom trenutku i onda e to uistinu biti onaj pravi.
ula je u taj mah vrste korake g. Vua, koji je prelazio preko dvorita. Proao je kroz predsoblje i uao u njenu
sobu za sedenje. Zatim su se otvorila vrata i on je stajao u svojoj spavaoj sobi. Pio je vina. Njene osetljive
nozdrve zapahnuo je miris ku-vanog vina - alkohol koji se isparavao u njegovom dahu i na pore koe. Ali to ju
je uznemirilo, jer on jo nikad nije pio previe, a te noi je, naravno, po-sedeo malo s prijateljima, uz pie i
razgovor. Na kraju sveanosti, kakav je bio dananji dan, ta je moglo biti prirodnije od takve sedeljke. U ruci je
drao lulu i spremao se da je pusti na sto. A onda je oklevao jedan trenutak, stojei i drei je jo u ruci.
- Jeste li umorni? - upitao je odjednom.
- Nisam uopte umorna - odgovorila je ona mirno.
44
Odloio je lulu, odreio zavese od njihovih kuka i odgrui jednu od njih popeo se u krevet.
Posle dvadeset etiri zajednike godine, u njihovom ivotu bilo je, naravno, izvesnih ustaljenih navika. Volela
bi kad bi ih mogla izmeniti u neemu, jer je to bila poslednja no koju e on provesti s njom. Ali je ve bila
promislila o nekoj novini te vrste i odluila se protiv toga. Kad bi je prihvatila, bilo bi joj samo jo tee ubediti
ga u mudrost svoje nakane - to jest ukoliko mu je neko ubeivanje bilo potrebno. Pokuavala je ak da se
pripremi i za mogunost da mu se njen predlog dopadne. U tom sluaju sve bi ilo lake. Ali je bilo veoma
mogue i da mu se nee dopasti. Postojala je takoe mogunost da e do kraja odbijati da prihvati njenu
odluku. Ali je ona mislila da nee odbiti, da e svakako pristati naposletku, makar i posle dugotrajnog
odbijanja.
Stoga je pomno pazila da bude taan proek onoga to je uvek bila. To jest, nije bila ni hladna ni vatrena. Bila
je ljubazna, bila je nena. Starala se da niemu ne bude mane, ali i nieg vie ni suvie. Puna mera, ali ne
izobilje, zadovoljiti, ali ne presititi, to je bio njen prirodni dar u svima stvarima.
Bila je, meutim, donekle zbunjena kada je nala da je on sam u neemu drukiji nego obino. Izgledao je
uznemiren i pomalo rasejan.
- Danas ste bili lepi nego ikad - rekao je apatom. - To svi kau.
Nasmeila se na njega, gledajui mu u oi koje su toga asa bile iznad njenih, jer joj je glava bila poloena na
jastuk. Bio je to njen uobiajeni ljupki osmeh, ali je u polusvetlosti jedine svece na malom stolu do kreveta
videla da se u njegovim tamnim oima bleska i ari plamen kakav u njima zadugo nije videla. Sklopila je oi i
ula mlake udare svoga srca, koje je najednom zakucalo bre i silnije. Hoe li zaaliti zbog svoje odluke?
Leala je sle-dea dva asa mekano opruena, kao ubran cvet,
45postavljajui sebi mnogo puta isto pitanje. Hoe li joj biti ao? Zar joj nee biti ao?
A kad su minula ta dva asa, znala je da nee zaaliti. Ustala je kad je on usnuo, otila tiho u kupatilo i
okupala se opet u prohladnoj vodi. Nije se vratila u postelju gde je on leao ispruen, duboko diui u snu.
Dohvatila je lulicu, napunila je slatkim duvanom i zapalila. Zatim je prila prozoru i stala da posmatra nebo.
Mesec je bio gotovo zaao. Ieznue za koji as, tonui iza dugakog grebena krovova tog starinskog doma.
Mir je ispunjavao elo njeno bie. Nikad vie nee spavati u toj sobi, nikad vie dokle bude iva. Bila je ve
izabrala svoj novi stan. Odmah uz dvorinu zgradu stare gospe dizala se druga, sada prazna, u kojoj je nekad
i-veo otac g. Vua. To e biti krov pod koji e se preseliti, pod izgovorom da e tako moi da pripazi na staru
gospu i po danu i po noi. Bilo je to divno skrovite, u samom sreditu udnog spleta zidina, dvorita i vrtova
koji su sainjavali taj prostrani
dom.
ivee tu sama i u miru; inokosno srce u viru ivota koji e se i dalje talasati oko nje.
Zaula je glas sa velike postelje g. Vua, koji je iznenada zevnuo i probudio se. - Treba da se vratim u svoj stan rekao je. - Vi ste danas imali naporan i dugaak dan i treba da spavate.
Kad god bi on to rekao - a govorio je to uvek
- jer je bio uljudan ovek, u ljubavi kao i na poslu

- ona bi uvek odgovorila: - Ne miite se, molim vas, mogu ja i ovako da spavam veoma dobro.
Ali te noi to nije kazala. Odvratila je samo ne okreui glave: - Hvala vam, oe mojih sinova. Moda imate
pravo.
To ga je tako iznenadilo da je siao sa kreveta i poeo da pipa po podu traei svoje papue. Ali nije mogao da
ih nae, te mu je ona brzo pritekla u pomo, spustila se na kolena i nala ih, a zatim ga obula tako, kleei. A
on je, poput velikog deteta, naslonio iznenada glavu na njeno rame i obgrlio je rukama oko pasa.
46
- Mirisniji ste od jasminova cveta - apnuo je tiho.
Nasrne jala se blago u njegovom zagrljaju. - Jeste li jo uvek pijani? - zapitala je.
- Opijen - rekao je opet apatom - opijen, opijen!
Prigrlio ju je opet tenje, a ona se poplaila. - Molim vas - rekla je - mogu li vam pomoi da ustanete? Uspravila se, snano, najednom kao da je od elika, podiui i njega zajedno sa sobom.
- Da vas nisam uvredio? - zapitao je on. Bio je ve potpuno budan. Videla je da su mu se tamne oi razbistrile.
- Niste - rekla je ona. - Kako biste me mogli uvrediti posle dvadeset etiri godine naeg zajednikog ivota? Ali
stigla sara na kraj jednog puta.
- Stigli ste na kraj jednog puta? - ponovio je on.
- Danas sam navrila etrdesetu - rekla je ona. Znala je odjednom da je to onaj trenutak - sada - treba mu
saoptiti odluku ba toga asa, u gluvo doba noi kada sva kua oko njih spava dubokim snom. Odmakla se od
njega dok je on sedao na krevet, pa zapalila i ostale svece, pored one koja je ve gorela. Njihovi treperavi jezici
sinuli su jedan za drugim, i soba je uskoro bila puna svetlosti. Sela je kraj stola a on je ostao sedei na postelji,
oiju uprtih u nju.
- Pripremala sam se mnogo godina za ovaj dan - rekla je. Sklopila je ruke na kolenima. Sedela je tako u dugoj
beloj svilenoj koulji, na meseini, sa rukama na kolenima, prikupljajui sve dobre sile svoga bia. On se pak
pognuo napred, ruku sklopljenih meu kolenima, gledajui je jo uvek ukoena pogleda.
- Bila sam vam dobra ena - rekla je.
- Nisam li i ja vama bio dobar mu? - zapitao je on.
- To, uvek - odvratila je. - Znajui kako obino protie ivot izmeu ljudi i ena, mogli bi47smo rei da se bolja srea od nae ne bi dala zamisliti. Ali, polovina moga ivota sada je prola.
- Samo polovina - rekao je on.
- A kraj vaoj polovini ipak je jo daleko - produila je ona. - Nebo je stvorilo tu razliku izmeu ljudi i ena.
Sluao je kao to bi sluao sve to bi ona govorila, kao da je znao da su njene rei pune nekog dubokog,
skrivenog znaenja koje je prevazilazilo okvir njihovog svakodnevnog smisla i premaalo, moda, i same
granice njegovog poimanja.
- Vi ste jo mlad ovek - nastavila je ona. - Vae vatre jo gore snanim plamenom. Vi treba da imate jo
sinova. A ja sam obila svoj krug.
Njegovo oputeno telo se ispravilo, a na njegovom lepom, punom licu ukazao se izraz strogosti. - Je li mogue
da razumem ta hoete da kaete? zapitao je.
- Vidim da zbilja razumete - odgovorila je
ona.
Gledali su se u sjaju i tami minulih godina - jedne etvrtine stolea gotovo - koje su proveli zajedno u ovoj
kui gde su u tom asu spavala njihova deca, gde je spavala stara gospa, svojim lakim, starakim snom, koji je
ve bio oekivanje smrti.
- Ja neu druge ene. - Glas mu je bio hrapav. - Nisam nikad pogledao druge ene. Vi ste bili lepi od svake
ene koju sam ikad video i sada ste jo uvek lepi od ikoje druge ene.
Oklevao je, dok su mu se oi sputale sa njenog lica na njene ruke. - Video sam danas onu mladu devojku i
pomislio, kada sam je video, koliko ste vi lepi nego ona!
Znala je odmah na koju je devojku mislio. - Ah, Linaj je lepa - sloila se sa preutnim smislom njegovih reci.
U dui je ponovila svoju odluku. Kad razgovor dospe do pitanja ko e mu birati drugu enu, ona e je izabrati.
Bilo bi zlo po kuu kad bi se pokolenja izmeala, a Lijangmo je ve bio oenjen sa Mengom, sestrom lepe
Linaj, a one su obe bile keri njene najprisnije prijateljice.
48
On je napuio svoje glatke, pune usne. - Ne - rekao je on. - Ja se neu saglasiti sa vaom name-rom. ta bi
kazali moji prijatelji? Nikad nisam bio ovek koji tri za enama.
Nasmejala se blago i bila zaprepaena, dok se smejala, to je osetila da ju je neto ujelo za srce na njegove
reci, kao lak ubod bodea koji ne bi probo kou. Ako je ve mogao pomisliti kako e to izgledati u oima
njegovih prijatelja, onda e uskoro biti ubeen, pre nego to je mislila.
- Raanje dece ne prilii eni preko etrdeset godina - rekla je. - Vai prijatelji bi vas osuivali i zbog toga,
takoe.
- Je li ba potrebno da rodite jo jedno dete? - odvratio je on.
- To je uvek mogue - odgovorila je ona. - Volela bih biti poteena od podviga koji bi vas doveo u neprilike.

On je govorio o svojim prijateljima, a ona o stidu. Njihove misli ile su jo uvek svaka svojom stazom. Morae,
avaj, jo dublje da mu se zarije u srce i da u njemu iupa iz korena cvet svoga lika, ukoliko se nije preduboko
razgranao.
Pogledao je u nju. - Jeste li potpuno prestali da me volite? - zapitao je.
Nagnula se napred, njemu u susret. To je bilo ono za im je eznula. Reci od srca koje idu upravo u srce. Volim vas, nisam vas nikad vie volela - rekla je svojim prekrasnim glasom. - Vaa je srea jedino to elim.
- Kako to moe biti moja srea? - upitao je on alosno.
- Vi znate da sam uvek drala vau sreu u svojim rukama - odvratila je ona. Digla je obe ruke kao da u njima
dri neije srce. - Drala sam je ovako sve od asa kada sam vam prvi put ugledala lice na na venani dan.
Drau je ovako dok ne umrem.
- Moja srea bila bi pokopana s vama zajedno kad biste umrli pre mene - rekao je on.
4 Paviljon ena
49- Ne, pre nego to umrem, ja u je poloiti u druge ruke, u ruke koje u ja za vas pripremiti - rekla je ona.
Videla je kako njena mo nad njim uzima polagano maha. Sedeo je nepomino, sa oima na njenim rukama. Oslonite se na me - rekla je apatom, jo drei ruke kao neki sasud.
- Uvek sam se oslanjao na vas - odvratio je on.
Ona je tada opustila ruke niz telo. A on je tvrdokorno nastavio: - Ne obeavam, ne mogu tako brzo ...
- Ne treba nita da obeavate - rekla je ona. - Ne bih vas silila ak ni kada bih mogla. Zar je sila ikad moj
nain? Ne, ostaviemo to sad po strani. Vratite se u postelju i pustite me da vas pokrijem. No biva sveza zato
to je zora tako blizu. Vi morate da spavate i nemojte se buditi rano.
Smetala ga je u postelju kao da joj je sin, jo mali, upravljajui njegovim pokretima lakim pritiskom svojih
ruku as na njegova ramena, as na ruke, as na ake. Pokoravao joj se protiv svoje volje, ali joj se ipak
pokoravao. - Imajte na umu da vam nisam nita obeao - ponavljao je uporno.
- Nita - saglasila se ona - nita. - Navukla je pokrivae preko njega i odgurnula jednu za-vesu da bi imao
vazduha, a spustila drugu da bi bio zaklonjen od jutarnje svetlosti, kad naie.
Ali ju je on drao vrsto za ruku. -Gde ete spavati? - zapitao je.
- Oh, postelja mi je ve prostrta - rekla je napola u ali. - Sutra emo se videti. U kui se nee nita
promeniti. Biemo prijatelji, obeavam vam, bez straha i stida koji bi nas razdvajali...
Pustio ju je da ode, umiren njenim obeanjem i umiljatom toplinom njenoga glasa. Umela je uvek da uljuljka
njegove sumnje. Nikad ne bi poverovao u celosti sve to je ona htela da kae.
Kada je utonuo u san, ona se udaljila i pola, hodei tiho i sama kroz nekoliko malih dvorita dok nije stigla do
svog novog stana, kraj odaja stare
50
gospe. Po njenom nareenju, te su prostorije godinama iene i spremane, otkad je umro stari gospodar, a
nekoliko dana uoi te noi postarala se da nova posteljina stoji u priprivnosti na krevetskom dueku.
Uvukla se u tu svezu postelju. Uinila joj se hladna i suvie nova. Drhtala je nekoliko asaka od zime i udnog,
smrtnog umora koji je najednom osetila. Zatim je usnula. Spavala je bez snova, kao da je, prekoraivi taj
usamljeni prag, stupila u neku vrstu smrti.
II
Ali jutro udara peat na dela noi. Tek na suncu biva jasno ta je pravo, a ta krivo. Sutradan po svom
etrdesetom roendanu, gospa Vu se probudila sa oseanjem neke nove lakoe u dui. Bacila je pogled na
svoju novu sobu, poznatu, ali ne prisnu. Bila je sasvim drugaija od one u kojoj je godinama spavala. Onu je
ukraavala mlada ena, ena koja je ivela u braku sa svojim muem i od koje se oekivalo da mu raa decu.
Na zavesama bilo je vezeno voe, sa drugim znamenjima plodnosti. Prostorija koju je napustila prole noi
bila je tano onakva kao onog dana kada je stara gospa uputila preko njenog praga nevestu svog jedinca sina.
Stara gospa je kupila tako jak saten i svilen konac tako trajnih boja za vezeno nebo nad krevetom da ni posle
dvadeset etiri godine nije bilo nikakva izgovora da se nabavi novo. Jedini predmet koji je gospa Vu dodala
branoj sobi bila je slika onog ljudskog stvorenja koje se uspinje na breg. Sada joj je bilo neobino bez te slike.
Morae da je prenese jo istog dana, sa svojim haljinama i toaletnim priborom. Bez tih stvari njena stara soba
bie veoma pogodna za novu mladu milosnicu. Voe i druga znamenja plodnosti mogu joj se prepustiti mirne
due!
Tako je gospa Vu leala sama u svojoj novoj postelji. Bio je to jo prostraniji krevet od onoga koji je ostavila.
51Leei na njemu, gospa Vu je obazrivo ispitivala roeno srce. Je li patila pri pomisli da e druga leati u
njenoj branoj postelji, pod svilenim pokrivaima ruiaste boje? Oseala je neto slino potmulom, pritajenom
bolu, ali u tome nije bilo nieg prisnog ni linog. Pa ipak je to bio golem bol, bol od koga ljudski stvor mora da
pati kad nebo u svojoj nedokuivoj mudrosti donese odluku na tetu due oveka pojedinca. Znala je, tako, da bi
za nju bilo neizrecivo dobro i uteno da je njen suprug mogao biti pripravan da stupi u drugu polovinu ivota
zajedno s njom. Bilo bi to udesno ispunjenje njene udnje da je i on mogao, zakljuivi i sam prvi krug svoga
ivota i bez rtve, istog asa kad i ona, dopreti na raskre na koje je sama izbila.
Borila se dugo sa svojim mislima, tonui sve dublje u njihove tamne vode. Zato li nebo nije uinilo enu
dvaput dugovenijom od oveka, tako da bi joj plodnost i lepota trajale do konca njegova ivota i uvele tek sa
poslednjim asom zaetnika njihove strasti i njihove dece? Zato bi potreba mukog stvorenja da mu seme
padne na rodnu njivu trajala predugo da bi se u jednoj eni mogla do kraja ispuniti?

ena stoga", mislila je, mora da bude usam-ljenija od oveka. Deo svoga ivota mora provoditi u samoi, te
je i od neba pripremljena za to."
Ali razum joj je savetovao da se kloni tako jalovih pitanja. Ko bi mogao da menja zakone nebeske? Cenei
ivot samo, nebo je dalo muu da bude seme njegovo, a eni da bude zemlja na koju e ono pasti. Zemlje ima u
izobilju, ali kakva korist od zemlje bez semena? udnja u oveku ivi nadalje i poto mu se kosti u kre
preobrate a krv u vodu pretvori, i to je zato to je nebu raanje pree od svega, da oveanstvo ne bi izumrlo.
Stoga se mora posejati i potonja semenka iz bedra mukog stvorenja; a da bi i to poslednje seme moglo roditi
snaan plod, kad ovek stane zalaziti u starost, njegovo seme treba da plodi bolju i rodniju grudu. Prema tome,
i samom nebeskom zakonu prkosi svaka ena koja se
52
ne da otrgnuti od oveka kad proe vreme njenoj plodnosti.
Idui tako hladovitim stazama razuma, oseala je kako u sve veoj daljini, u nekoj dalekoj krajini njene due,
tiho kopni golemi bol, ustupajui mesto olakanju i spokojstvu. Oseala se doista vraena samoj sebi i gotovo
kao u doba kada je bila devoj-ka. Kako li e udno i prijatno biti leati nou i znati da moe spavati do jutra,
ili, kad bude budna, da to moe biti bez straha da e iza sna trgnuti nekog drugog! Njeno telo bilo joj je
vraeno. Zagrnula je rukav i zagledala se u put svoje ruke. Uinilo joj se da nikad nije bila jedri ja i sonija.
Hranjena i negovana, zadojena ubudue oseanjem nove slobode, doivee svakako duboku, veoma duboku
starost. Ali da bi mogla iveti sreno, morae da bude obazriva u svima svojim odnosima, a vie svega u
svojim odnosima s njim. Ne sme dozvoliti sebi da bude odseena od njega. To izvesno nee biti lako kad veza
meu njima vie ne bude telesna, nego samo jedna veza due i uma. Morae, stoga, da ima u vidu druge puteve
njegove zavisnosti od nje, a ipak paziti poteno da to ne budu putevi koji bi ga odvojili od doljakinje.
- Moram nekako vriti svoju dunost prema svima - promrmljala je i spustila opet rukav niz svoju lepu ruku.
Ko treba da bude ta mlada ena? Gospa Vu je i ranije mnogo mislila o njoj. Sada je opet poela da misli na tu
enu jo neodreena lika. Oevidno treba da bude neko veoma razliit od nje. Mora biti mlada, ali ne mlaa od
snaha, jer bi to unelo nepriliku u kuu. Dvadeset dve godine bile bi najpode-snije doba. Ne sme biti suvie
dobro vaspitana jer je gospa Vu bila uena ena. Ne srne biti savremena, jer se savremena mlada ena ne bi
zadovoljila poloajem milosnice i uskoro bi zaelela da makne sebi s puta gospu Vu i stala zahtevati da sve
vreme i srce g. Vua samo njoj pripadaju, a to bi bilo postid-no u kui i sinovima na zazor ponaosob. Stariji ovek moe uzeti sebi milosnicu ne krnjei svoga do53
stojanstva, ali ne srne pasti pod njenu vlast, a najmanje biti bespomona stvar u njenoj ruci i puka igraka
njene volje. Naoita, naravno, mora da bude, ali ne toliko naoita da bi zaludila mlade ljude po kui, pa ni
samog g. Vua, uostalom. Bie dovoljno ako bude naoita toliko da bi bila dopadljiva. I poto je lepota gospe Vu
bila od jedne vrste, lepota te mlade ene treba da bude od druge. To jest, ona treba da bude punaka i rumena, a
ne bi nita smetalo i kad bi bila pokrupnih kostiju!
Sve je to, razmiljala je gospa Vu, ukazivalo na mladu enu seoskog odgoja. Osim toga, ena sa sela znaila je
zdravlje i odsustvo ravih navika, i ve-rovatno bi raala zdravu decu. Dece e, naravno, morati da bude, jer
nijedna nije zadovoljna bez dece, a gde njih nema, ena biva udljiva, mrzovoljna, misli samo na sebe, a mua
progoni svojim zahtevima. Milosnica, svakako, ne srne umanjiti sreu g. Vua. Morala bi biti glupa pomalo,"
razmiljala je gospa Vu, da bi se zadovoljavala s onim to joj on bude davao, a da ne pita ta je izmeu njega i
mene."
U glavi joj se stala ocrtavati jasna slika te mlade ene. Videla je zdravu, priglupu, lepukastu mladu enu,
oblapornu, koja pre nije ivela u bogatoj kui - tako e u njihovoj biti pomalo bojaljiva - mlae, jednostavno
eljade koje ne bi bilo ni tvrdoglavo ni ponosito, i ne bi pokuavalo da sopstveni strah ugui grdnjom i
treskanjem.
- Takvih prostih mladih ena moralo bi biti mnogo - pomislila je vedro gospa Vu.
im je ustala i posvravala svoje dnevne poslove, odluila je da poalje po staru enu koja je posredovala kad se
dovodila Meng. Jer se gospa Vu posluila provodadikom ak i kad je bila u pitanju ki gospe Kang, da gospa
Kang, u svojoj ljubaznosti, ne bi zatraila premalo, od ega bi docnije patio brak njihove dece zato to to ne bi
bilo pravedno. Tu staru Liju Ma treba dozvati ovamo," mislila je gospa Vu, a ja u joj jednostavno kazati ta
se ta-no hoe. To je isto tako odreeno kao porudbina
54
ove ili one robe." Tako je razmiljala, i to bez cinizma.
Zatim je pustila misao da odluta u sobe gde e ubudue iveti do kraja svog ivota. Nee ih mnogo menjati.
Oduvek je volela onog starog oveka koji je bio njen svekar. On nije imao keri, te je bio dobar prema njoj, a
kada je video da je isto tako otroumna i uena koliko lepa, to ga je uistinu veoma obradovalo. Prelazio je preko
starinskog obiaja koji je branio svekru da govori sa enom svoga sina. tavie, slao je toliko puta po nju da bi
mu itala togod iz starih knjiga u njegovoj biblioteci. Nauila se jo za njegova ivota da i sama zalazi u
biblioteku i ita knjige. On je izdvojio izvesne meu njima kao neprikladne za mladu enu i ona ih nikad nije
dirala. Sada, meutim, poto je prola polovina njena ivota, i poto je bila sama, mogla je i njih itati.
Pomisao na biblioteku punu knjiga koje su sada njene priinjavala joj je vedro i spokojno zadovoljstvo. Tokom
srednjih godina svoga ivota nije imala vremena da mnogo zagleda u knjige. G. Vu nije uivao u itanju i stoga
nije voleo da je vidi sa knjigom u ruci. Toga dana, poto je toliko godina drugima poklanjala svoje telo i svoj

duh, njoj se inilo da je odavna mori e koju moe ugasiti samo bistra voda sa tih drevnih izvora, voda koju bi
pila koliko i kad god joj srce zaeli.
A nove odaje bivale su iz asa u as sve vie njene. Stari gospodar bio je odavno mrtav tako da je prestao da
postoji kao stvor od krvi i mesa ne samo na ovome svetu nego i u svetu njene uspomene. Kad bi sada mislila na
njega, on je bio samo star i mudar duh, spokojan staraki glas. Stoga u tim sobama nije bilo nieg to bi htela
menjati, jer nije oseala da se tu ikad kretalo i disalo bie od krvi i mesa. Zavese na postelji bile su od tankog
svilenog zagasitoplavog brokata i nisu govorile ni o starosti, ni o plodnosti. Zidovi su bili okreeni i bledouti
od starosti. Grede na krovu nisu nikad podlagane ta55vanicom. Vrata i ragastovi na prozorima, stolice i stolovi, bili su teki i sjajni, od prostog uglaanog drveta
koje je krasio samo mutni sjaj mrkog laka iz Ningpoa, te smese od boje i ulja koja pokolenji-ma moe da
potraje u jednoj kui, ne bledei i bez klobuanja. Pod je bio od velikih, etvorouglastih, sivih opeka, tako
starih da su bile izdubljene kraj kreveta i na vratima koja su vodila u biblioteku. Jedna od triju soba bila je
spavaa, a trea je bila dugaka soba za sedenje, koja je gledala na jedno dvorite. Samo u dvoritu e, moda,
izmeniti togod, ali malo. Kronje drvea bile su se sastavile kao da su srasle jedna s drugom i nisu proputale
dovoljno sunca, a kamenje pod njima bilo je klizavo od mahovine u koju je zaraslo.
Neko je zakucao na vrata. - Izvolite! - pozvala je ona.
Ula je Jinga, koja je izgledala preplaena. - Nisam znala gde ste - promucala je. - Ila sam svukud. Bila sam u
vaoj staroj sobi i probudila gospodara, a on se naljutio na me.
- Odsad ete me ovde nalaziti svakog jutra, sve dok ne umrem - rekla je mirno gospa Vu.
apatom i zavojitim putevima, idui od usta do usta, novost se tokom dana polagano irila po kui. Sin je
rekao eni, jedna je ena kazala drugoj, Jinga je rekla kuvaru, a glavni kuvar kazao paraku-varu, i tako do kraja
dana u kui nije bilo ive due koja ne bi znala da se gospa Vu preselila u sobe starog gospodara. Preko sluga
vest je dospela do line sobarice stare gospe, pa tako i do nje same, ali ona u to nije htela da veruje. Gospa Vu
namerno nije nita poverila svekrvi. Znala je da e stara gospodarica uti vest od svoje sobarice, to je bilo dobro, jer e prvi gnev iskaliti na nekome ko je ionako bio samo sluga. Poto ta bura mine, staru gospu stae da
raspinju sumnje jer nee znati s kim bi se prvo posvaala, da li sa sinom ili sa njegovom enom. Ako doe
prvo do gospe Vu, to e znaiti da nju okrivljuje za taj nemili dogaaj. Ako li pak ode prvo do sina, to e
znaiti da u njemu gleda krivca.
Svodei mesene raune u sobi za sedenje svoga svekra, koja je sada bila njena, gospa Vu je oko podne
ugledala staru gospu koju je njena sobarica prevodila preko dvorita. Drvee je ve bilo posee-no i odneseno,
a kamenje oieno od mahovine i oribano. Stara gospa zastala je da vidi ta je uinjeno. Oslanjala se jednom
rukom na ruku svoje sobarice, a u drugoj je drala svoj dugaki tap sa drkom u vidu zmajeve glave. Sunana
svetlost preplavila je nekad hladovito dvorite, a ribe u bazenu na sredini, zaslepljene, bile su zaronile i zabile
se u mulj, tako da je voda opustela. Ali dva vodena konjica, blistava i plava, poigravala su nad staklastom
povrinom jezerceta, opijena novinom sunca u tom skrovitom kutku.
- Posekli drvo koje s pravom zovu Ponos Kine" - rekla je stara gospa kao da je optuuje za neko teko nedelo.
Gospa Vu se ve bila digla i pristupila staroj baki. Nasmeila se na te njene reci. - To drvee nie tako lako rekla je - i raste tako brzo. Ovo ovde nije ni saeno. Naprosto je samo izraslo izmeu dva kamena.
Stara gospa je uzdahnula i pola ka vratima. Kada ju je gospa Vu prihvatila za lakat, odgurnula je njenu ruku
gotovo kivno. - Ne dirajte me - rekla je mrzovoljno. - Veoma sam ljuta na vas.
Gospa Vu nije odgovorila. Ula je za starom gospom u sobu za sedenje. - Niste mi kazali da se selite ovamo rekla je stara gospa svojim hrapavim i visokim starakim glasom. - Meni se nikad nita ne kazuje u ovoj kui. Govorei spustila se na jedno od sedita u sobi.
- Trebalo je da vam kaem - saglasila se gospa Vu. - Veoma sam pogreila to to nisam uinila. Moram vas
zamoliti da mi oprostite.
Stara gospa je neto progunala i zapitala strogim glasom: - Jeste li se posvaali s mojim sinom?
- Uopte nisam - odgovorila je gospa Vu. - U stvari, mi se nikad i ne svaamo.
56
57- Nemojte pokuavati da mi zaslaujete stvar lepim recima - zapovedila je stara gospa* - Ja se ne plaim
istine.
- Ne mislim nita da zaslaujem lepim recima, majko - odvratila je gospa Vu. - Jue sam navrila etrdeset
godina. Odavno sam bila odluila da se u taj dan, kada jednom doe, povuem od svojih supruanskih dunosti
i naem svom gospodaru nekog ko je mlad. Njemu je tek etrdeset peta. Ostalo mu je jo mnogo godina.
Sa prekrtenim mravim rukama na glavi zmaja, stara gospa je sedela i ukoeno zurila u enu svoga sina. - Da
li voli neku drugu? - upitala je. - Ako je ludovao po javnim kuama, ja u mu - ja u ga ...
- Ne, nije tu posredi nikakva druga ena - odvratila je gospa Vu. - Va sin je najbolji ovek koji se da zamisliti i
bio je uvek dobar prema meni. Dovoljno sam sebina da bih htela sauvati ivu i netaknutu lepu ljubav koja nas
je spajala. Toga ne bi moglo biti kad bih ja strepela od straha da u u ovim godinama opet roditi i svakako ne
moe biti ako se moje vatre gase dok njegove gore i dalje.
- Ljudi e rei da se on upustio u kojekakve ludosti i da ste se vi osvetili - rekla je stara gospa strogo. - Ko e
vam verovati da ste se povukli od svoje volje, ukoliko niste prestali da ga volite?
- Nisam prestala da ga volim - rekla je gospa Vu.
- ta je ljubav izmeu oveka i ene ako ne dele istu postelju? - dobacila je stara gospa.

Gospa Vu je utala podue pre nego to je odgovorila na to. - Ne znam - odgovorila je najzad.
- To sam se uvek pitala i sad u moi pronai ta je.
Stara gospa je frknula od ljutine. - Nadam se da svi mi neemo stradati zbog toga - rekla je glasno. - Nadam se
da tim putem nee ui u ovu kuu novi izvor neprilika!
- To mora biti moja briga - priznala je gospa Vu. - Krivila bih iskljuivo samo sebe kad bi se tako neto
dogodilo.
58
- Gde je ta nova ena - upitala je stara gospa. Bila je jo oaloena, ali je oseala da joj se gnev stiava i
protiv njene volje. Istina je da nijedna ena ne voli da zatrudni poto napuni etrdesetu. Ona je doivela tu zlu
sreu, ali je dete sreom umrlo pri poroaju. Pa ipak se jasno seala, kao da je bilo jue, a ne pre vie od
trideset godina, dubokog srama kojim je bila obuzeta kada je videla da je zanela u tim godinama. Do tada je
elela da dobije jo koje dete, ali se ta enja ugasila sa njenom etrdesetom godinom. Svaala se sa muem od
prvog do posled-njeg meseca tog nezadovoljnog iekivanja neeljene prinove.
- Idite i naite sebi bludnicu - govorila je zlosrenom oveku. - Idite i naite sebi mladu de-vojku koja je uvek
spremna na tako to, ko zapeta puka!
Stari gospodin je bio oaloen tim i slinim primedbama i posle toga nije vie nikad ni blizu prilazio, ali je
takoe nije vie ni voleo kao nekad. Nju bi esto draila njegova povuenost jer je bio ljubazan i stidljiv, kao to
ve bivaju ljudi kad proitaju mnogo knjiga, ali je posle toga postao jo utljiviji u odnosima s njom. Ona je,
meutim, ipak znala da je itava stvar bila samo nesrean sluaj i da s njom vie nije eleo od srca poroda,
nita vie no i ona sama. I sad bi je ispunilo nejasno oseanje krivice kad bi se setila svoje tadanje srdbe na
njega. Ono to se desilo bilo je, na kraju krajeva, samo delo prirode, nita vie, pa zato je onda osuivala svog
dobrog starog oveka?
Stara gospa je uzdahnula. - Gde je ta ena? - upitala je opet, zaboravljajui da je maloas postavila to isto
pitanje. - Jo je nisam nala - rekla je gospa Vu. Pretvarajui se da dvori svoju staru gospodaricu - as
dolivajui joj aja, as maui joj lepezom, as opet pomiui neki paravan da sunce ne bi padalo na nju robinja stare gospe prislukivala je sve to se govorilo. Ali je gospa Vu i to pretresla u pameti i u sebi pomislila
da je tako na59
Lposletku najbolje da sluge uju sve iz pravog izvora.
- Bie je teko nai - rekla je stara gospa tvrdoglavo.
- Ja mislim da nee - odgovorila je gospa Vu. -Znam tano kakva treba da bude. Ostaje samo da se ne uzme
nikakva druga.
- Pri svem tom - produila je stara gospa, - smatram jo uvek da je moj sin svemu kriv i da sam duna prekoriti
ga za to.
- Nemojte, molim vas - rekla je gospa Vu. - Prekoriti ga ma zbog ega bilo, znailo bi samo uiniti da se osea
krivim na neki nain, a do njega zbilja nema nikakve krivice. Ne smemo dozvoliti da on prebacuje kojeta
samom sebi zato to je meni etrdeset godina. To bi bilo krajnje nepravedno.
Stara gospa jeknu od muke. - O, nebesa, to nainiste oveka i enu od dve razne zemlje!
Gospa Vu se nasmeila. - Nebesa moete kriviti. Ja vam u tom neu protivreiti.
Izgledalo je da posle toga nema vie ta da se kae. Stara se seala do sitnice svog sluaja pod slinim
okolnostima, pre mnogo godina. Ona bi se ljutila da je otac njenog sina uzeo mlau enu, mada je buno
zahtevala od njega da postupi tako. Ova ena, supruga njenog sina, bila je, moda, mudrija.
Zaboravila je odjednom na ta je mislila, to joj se esto deavalo otkako je ostarela. Osvrnula se oko sebe. Hoete li sve da menjate u ovim sobama? - zapitala je.
- Nita neu menjati - rekla je gospa Vu - izuzev to sam donela onu sliku iz svoje stare sobe. Uvek sam je
volela. - Slika je ve visila preko puta mesta na kome je sedela, jer je jutros odmah posle doruka naredila Jingi
da uzme nekog slugu koji bi je doneo i obesio. Odluila je da je ne stavlja u spavau sobu, kao u svom starom
stanu. U toj prostoriji e samo spavati.
Stara gospa se digla i prila slici. Zagledala se u nju stojei, oslonjena na tap. - Je li se to ovek ili ena penje
uz brdo? - zapitala je.
60
- Ne znam - rekla je gospa Vu. - Moda nije ni vano ta je.
- Usamljeno stvorenje! - promrmljala je stara gospa. - Usamljeno usred svih tih brda! Uvek sam mrzela brda.
- Ja pretpostavljam da ne bi bilo tu kadbi mu smetala samoa! - rekla je gospa Vu.
Ali stara gospa bi stala oseati da je ogladnela kad god bi se rastuila. A nad slikom se zbilja rastuila.
Okrenula se ka gospi Vu, gledajui je alostivo. - Gladna sam - zavapila je. - Satima nisam nita jela.
Gospa Vu je rekla sobarici: - Odvedite je natrag u njene sobe i dajte joj da pojede to god zaeli.
Kad je stara gospa otila, ona je opet zasela za svoje raune. Do kraja toga dana, niko vie nije dolazio u njenu
blizinu. ela kua bila je nesrena i zanemela. Pitala se da li e g. Vu doi da je vidi i primetila sa
iznenaenjem da pomisao na njega budi u njoj neko udno oseanje bojaljivosti i stida. Ali ni on, takoe, nije
dolazio do nje. inilo joj se da pogaa tano ta se dogaa u velikoj kui. Sinovi i njihove ene proveli su
sigurno dobru polovinu toga dana u razgovoru o neobinom dogaaju, prepirui se ta treba uiniti i kazati, i
savetujui se sa svojim roacima i njihovim enama. Jer nisu nikako mogli da se sporazumeju, nijedno od njih

nije moglo da je poseti, a poto joj se stariji nisu pribliavali, deca su takoe drana po strani. to se tie slugu i
slukinja oni su se iz puke i prirodne opreznosti uutali i predali poslu, reeni da budu mirni kao bube, sve dok
se vazduh u kui ne proisti. Samo je Jinga celoga dana dvorila svoju gospodaricu, mada su joj oi bile crvene
kad god bi ula u sobu, svakako od suza koje je prolivala im bi se nala nasamo. Ali se gospa Vu pretvarala da
nita ne vidi. Provela je ceo dan nad svojim raunima,
61kojima je bila dozvolila da se nagomilaju u vreme priprema za njen roendan.
Prouavala je jednu knjigu za drugom; prvo kune raune, koje je vodio domostrojitelj, zatim raune za odeu,
popravljenu i novu, pa za kune opravke i zamenu prestarelog ili upropaenog po-kuanstva novim, koji su
uvek podugaki u kui sa tolikom eljadi, i konano raune poljoprivrednih dobara. Pradedovske zemlje
porodice bile su prostrane i plodonosne. Porodica je ivela od njihova prinosa i od zarade u radionicama. Ni g.
Vu niti ikoji od njegovih sinova nisu nikad naputali postojbinu da bi nali posla u nekom drugom mestu. Neki
od daljih roaka, dodue, nastanili su se po drugim gradovima kao trgovci, bankari ili zanatli je, ali bi se ak i
oni vraali porodinoj zemlji na neko vreme, da se tu oporave, kad bi im to dozvoljavao njihov posao. Gospa
Vu je upravljala i kuom i zemljom. G. Vu se ve godinama ograniavao na proitavanje rauna, i to jednom
godinje, na pre-lazu iz stare u novu godinu. Ali je gospa pregledala kune raune dvaput meseno, a raune sa
imanja po jednom svakog meseca. Znala je tano koliki je bio prinos pirina i penice, jaja, povra i goriva.
Upravitelj imanja obavetavao ju je o svakoj pro-meni i svakoj nedai. O tome bi pokadto porazgo-varala sa g.
Vuom, a pogdekad i ne bi. To je zavisilo od stepena njenog umora. Kad bi bila jako u-morna, svrila bi stvar
sama.
Toga dana je ostala na tom poslu od ranog jutra do mraka, odmarajui se samo dok je nadgledala veanje slike
i seu drvea. Oko nje je vladala mrtva tiina u celoj kui, kao da je ona jedino iva dua pod krovom. inilo
se da joj se u tom miru odmaraju i dua i telo. Ne bi ga elela svakog dana, naravno. To bi znailo i suvie rano
zakoraiti u smrt. Ali posle etrdeset godina ive zajednice s tolikim svetom, prijalo joj je to provodi ceo jedan
dan potpuno sama, bez ijednog glasa koji bi se digao da je neto zapita ili da od nje neto zatrai.
62
Rauni su bili tani i zadovoljavajui. Rashodi su bili manji od prihoda. itnice jo nisu bile prazne, a nova
etva bie uskoro ponjevena. Smonice su bile pune hrane, svee i usoljene. Lubenice su bile sazrele i visile
na hlaenju u dubokim bunarima. Upravitelj je zapisao svojim sitnim, zmijolikim slovima: Devetnaest
lubenica, sedam uta, a ostalo crvena srca, visi u dva severna bunara." Mogla bi narediti da joj jednu izvuku
noas pre spavanja. Lubenice su dobre za bubrege.
Kad su se raunske knjige zatvorile, utonula je sa slau u tiinu i usamljenost, kao u prohladnu i bistru vodu.
Oseala je da se oslobaa umora sa svakim predahom, kao da joj nepokretni, ali svezi vazduh spira iz plua
zaguljive tragove nekih otrovnih isparenja. Bila je mnogo umornija nego to je mislila, pritisnuta nekim
umorom koji nije toliko bio telesni koliko duevni. Bilo bi joj teko poblie rei ak i gde se to spustila njegova
olovna teina, koja je titala jedan neznani krajiak njene due. Um joj izvesno nije bio zamoren. Bio je dobar,
edan napora i eljan puta na kome bi se razigrao. inilo joj se da se svojim umom nije sluila ve dugo,
izuzev za svoenje rauna i reavanje domaih prepirki i poslovnih sporova, ili, pak, da bi odluila treba li
neko dete da ide u ovu ili onu kolu. Ne, njen se umor krio negde u najskrivenijoj dubini njenog bia, na
samom vrelu njene enstvenosti, u toj utrobi koja se spremala da usahne. Davala je ivot pune dvadeset etiri
godine, dok se zaeta deca ne bi rodila, a i poto bi se rodila, a sada e ona opet bilo raati bilo zainjati svoje
potomstvo. Majka i staramajka, ona je bila zaokupljena raanjem. To je sada prolo.
U tom trenutku je ula neiji korak. Bio je to jasan i odseen bat po kamenju, kojim je lako hodala neija noga,
pribliavajui se. Pitala se za trenutak ko li je to - ija li je kona obua? Koja je to od ena u kui nosila
kone cipele? Jer su to bili koraci neke ene. A onda je pogodila ko bi to mogao biti. Rulen, svakako, mlada iz
angaja, ena
63Cema, njenog drugog sina. Uzdahnula je, odriui se unapred svoje tiine i svoje samoe, makar i na kratak
as. Ali je prekorela samu sebe zbog toga. Niko ne srne misliti da se povukla iz kue. Bolje je da u tim sobama
vide iu celog doma, zato to je ona meu njihovim zidovima.
- Hodi ovamo Rulen - zovnula je glasno snahu. Njen ljupki glas bio je vedar. Diui pogled susrela je tamne
oi mlade ene, koje su je ispitivaki gledale u lice. Stajala je na pragu, visoka i vitka. Njena dugaka prava
haljina bila je stegnuta u pasu, po ugledu na polutuinske krojeve iz an-gaja. Prsa su joj bila pljosnata. Nije
bila lepa jer je imala izboene jagodice. Lice gospe Vu imalo je glatku i jajoliku oblinu klasine lepote. iroko
pri oima, lice mlade Rulen suavalo se idui ka bradi. Usta su joj bila etvrtasta i nekako zlovoljna.
Gospa Vu nije niim pokazivala da je primetila njenu zlovolju. - Uite i sedite, dete moje - rekla je. - Svrila
sam upravo sa naim porodinim raunima. Bogati smo, zemlja nam je bila milostiva.
Mlada ena nije bila naoita, ali je ipak imala trenutaka kad bi i njeno lice sinulo lepotom svoje vrste, mislila je
gospa Vu, gledajui je kako odluno seda u jednu naslonjau, kao muko. Bila je liena uglaenosti i uljudnosti
svojstvene svima drugim mladim enama u kui. inilo se, naprotiv, kao da isto uiva da bude gruba i uvek
odsena kao to je bila. Gospa Vu je posmatrala snahu sa smirenim ljubopitstvom. Bilo je to prvi put da ostaje
nasamo s njom.
- Treba da pripazite na svoja prekrasna usta, edo moje - rekla je tad na onaj svoj ljubazan, be-strastan nain,
koji je zbunjivao sve mlae osobe, jer nije bio ni podsmeljiv ni pouan.
- ta mislite pod tim? - zamucala je Rulen. Usne su joj zadrhtale kad su se rastvarale.

- Sad su to ljupka uzdrhtala usta - rekla je gospa Vu. - Ali se usta u ena menjaju s godinama. Kad ovrsnu,
vaa e postati ili jo ljupkija ili, naprotiv, gruba i uporna.
64
Njen spokojni glas nije odavao da li joj je to ao ili milo, nego je samo saoptavao ta treba oekivati. Da je
odraavao ma koje od tih raspoloenja, Rulen bi, moda, izjavila da joj je svejedno ta e biti s njenim usnama.
Ali zbunjena tim bestrasnim mirom, ona je, naprosto, stisnula na trenutak svoje crvene usne i natutila svoje
crne obrve.
- Jeste li doli da porazgovarate sa mnom o neemu? - zapitala je gospa Vu. Bila se premestila na udobnije
sedite, napustivi drvenu stolicu prava naslona, na kojoj je do maloas sedela za stolom. I druga je bila drvena
takoe, ali joj je naslon bio zaobljen. Ona se, meutim, nije oslanjala na njega. Sedela je i dalje uspravno,
punei svoju lulicu. Onda ju je pripalila i odbila jedan za drugim, kao i obino, dva lagana dima.
- Majko naa! - poela je Rulen plahovito. Bila je vidno uzbuena. Guila se prosto od reci koje su joj navirale
na jezik, ali ipak nije znala kako da pone.
- ta je, edo moje? - rekla je gospa Vu blago.
- Majko - poela je opet Rulen - uzrujali ste sve redom u kui.
- Zar jesam? - upitala je gospa Vu. Glas joj je bio pun muzike i uenja.
- Jeste, zbilja - potvrdila je Rulen. - emo je rekao da ne dolazim i ne govorim s vama. On kae da je to
dunost Lijangma kao nastarijeg sina. Ali Lijangmo nee. On kae da to ne bi nita koristilo. A Meng se opet
ne razbira od plaa. Ali ja ne plaem. Ja sam kazala da neko mora poi i porazgovarati s vama.
- I niko nije doao osim vas - odvratila je gospa Vu sa jedva primetnim osrnehom na licu.
Ali joj Rulen nije uzvratila osmehom. Bojalji-vost i odlunost bili su muan boj na njenom suvie ozbiljnom
mladom licu. - Majko - zaustila je ona opet - oseala sam oduvek da me ne trpite i stoga bi bilo prirodno kad
bih ja bila poslednja koja bi dola do vas.
5 Paviljon ena
65- Varate se, dete - rekla je gospa Vu. - Nema nikog na svetu koga ne bih trpela, makar to bila i ona jadna
tua ena, mala sestra ija.
Rulen se trgla. - Vi me zaista ne trpite - poela je da dokazuje. - Znam ja to. Starija sam od Cema, eto zato me
ne trpite. I nikad mi niste oprostili to smo se nas dvoje zavoleli u angaju i odluili da se venamo, umesto da
vas pustimo da udeavate nae stvari.
- To mi se, naravno, nije dopalo - saglasila se gospa Vu s njom. - Ali kad sam o svemu razmislila, videla sam
da elim jedino sreu svoga Cema, a kad sam vas videla, znala sam odmah da je srean, i tako sam i s vama
bila zadovoljna. Vi niste krivi to ste stariji od njega. To je neprijatno u kui, ali sam ja nekako upravljala
uprkos tome. ovek sa svaim moe da izae na kraj.
- Ali kad bih ja bila kao to su Meng i ostali - rekla je Rulen burno i plahovito, kao to joj je ve bio nain - ne
bi mi sada bilo tako teko zbog ovoga to ste uinili. Majko, vi ne smete pustiti oca da uzme drugu enu.
- Nije re o tome da ja njega putam da neto uini - rekla je gospa Vu, jo uvek blago. - Ja sam resila da je
tako za njega najbolje.
Rumeno lice mlade ene pobledelo je naglo na te reci. - Znate li vi ta inite, majko?
- Mislim da znam ta inim - rekla je gospa Vu.
- Ljudi e nam se smejati - odgovorila je Rulen. - To je po starinski, uzeti milosnicu.
- Za angajski svet, moda - rekla je gospa Vu glasom koji je davao na znanje mladoj Ruleni da nije uopte
vano ta misli angajski svet.
Uporna u svom oajanju, Rulen je zurila u nju ukoenim pogledom. Ta spokojna ena, koja je bila majka njenog
supruga, bila je tako lepa, tako savrena da je bila van domaaja svake srdbe, svakog prigovora. Znala je da je
emu najprea re njegove majke i da Rulenina, ako je protiv njene, kod njega nikad ne moe pretegnuti. Vlast
njegove maj66
ke nad njim bila je tako potpuna da se protiv nje nije ak ni bunio. Verovao je da sve to ini njegova majka
ispada konano na njegovo dobro. Toga dana kada su ene besnele na samu pomisao da se u kuu uvede nova
ena, i dok je Lijangmo samo utao, emo je slegao ramenima. Igrao je aha sa Jenmom, svojim mlaim
bratom.
- Ako naa majka hoe milosnicu - rekao je - za to postoji neki razlog, jer ona bez razloga nikada nita ne
ini. Jenmo, na vama je red.
Jenmo je igrao ne hajui za uzbunu oko sebe. Od sve brae najvie je voleo Cema, jer je s njim igrao svakog
dana. Bez njega bi Jenmo bio usamljen u toj kui punoj ena i dece.
- Razlog! - uzviknula je Rulen prezirno.
- Pripazite na va jezik - rekao je emo strogo i ne diui oiju sa ahovske table.
Nije se usudila da ga ne poslua. Mada je bio mlai od nje, imao je neeg od spokojstva svoje majke, i to mu je
davalo neku neodoljivu mo nad njenom plahovitou i strastvenou. Ali ona se ipak potajno odluila da
sama poseti gospu Vu.
Stisnula je pesnice na kolenima, upirui u nju ukoen pogled. - Majko, sada je, u stvari protivno zakonima da
ovek uzme nalonicu, znate li vi to?

- Kakvim zakonima? - upitala je gospa Vu.

- Novim zakonima - uzviknula je Rulen - zakonima Revolucionarne stranke!
- Ti su zakoni - rekla je gospa Vu - poput novog ustava, jo samo na hartiji.
Videla je da se Rulen zaudila kad je ona upo-trebila re ustav". Nije oekivala da gospa Vu zna za ustav.
- Mnoge od nas su uporno radile da se ukine nalonitvo - izjavila je ona. - Ile smo u povorci ulicama angaja
po najveoj letnjoj ezi, okupane u znoju koji nam je urkom tekao niz telo. Nosile smo zastave kojima smo
odluno zahtevale jedno-enstvo u braku, kao to je na Zapadu. Ja sam lino nosila plavu zastavu na kojoj su
belim slovima
5*
67bile ispisane reci Dole milosnice". I kada sada neko U mojoj roenoj porodici, majka mog vlastitog mua,
ini stvar koja je tako starinska, tako ... tako rava, jer je ravo, majko, vraati se na stare, svirepe obiaje ...
- Dete moje - zapitala je gospa Vu svojim slatkim razboritim glasom - ta biste vi uinili kad bi emo zaeleo
jednog dana drugu enu, neku, recimo, koja ne bi bila toliko odluna i duhovita kao to ste vi, neku blagu i
ugodnu?
- Ja bih se odmah razvela od njega - rekla je Rulen ponosito. - Ne bih ga delila ni sa kojom drugom enom.
Gospa Vu je pripalila svoju malu lulu i udahnula jo dva dima. - ivot jednog oveka sainjen je od mnogo
delova - rekla je - to on, najzad, i sam primeti kad ena pone da stari.
- Ja verujem u jednakost oveka i ene - ostala je Rulen pri svome.
- Eh - rekla je gospa Vu - dve jednake stvari ne moraju biti iste. One mogu biti jednake po vanosti, jednako
potrebne za ivot, ali ne moraju biti iste.
- Mi tako ne mislimo danas - rekla je Rulen.
- Ako se ena zadovoljava s jednim ovekom, i o-vek treba da se zadovoljava s jednom enom.
Gospa Vu je spustila lulu. - Vi ste tako mladi,
- rekla je razmiljajui - da se pitam, kako bih vam to mogla objasniti. Vidite li, dete moje, zadovoljstvo je
vano, zadovoljstvo jednog oveka, zadovoljstvo jedne ene. Kada neko dostigne punu meru svoga
zadovoljstva, zar onda treba da kae onom drugom Vi sada morate stati jer sam ja zadovoljan?"
- Ali Lijangmo nam je rekao da otac nee druge ene - rekla je Rulen tvrdoglavo.
Gospa Vu je pomislila: Ah, Lijangmo je razgovarao danas sa svojim ocem!" Osetila je na trenutak saaljenje
prema svom muu, predatom tako na milost i nemilost svojim sinovima, bez ikakve vlastite krivice.
68
- Kad poivite dvadeset pet godina sa jednim ovekom kao njegova ena - rekla je ljubazno - onda je ivot s
njim dospeo do granice svakog znanja.
Uzdahnula je i zaelela najednom da se ta mlada ena udalji. Pa ipak ju je volela vie nego ikada pre. Trebalo je
imati hrabrosti pa doi ovamo ovako sama i izgovoriti tolike opore, smele, budalaste reci.
- Dete - rekla je, naginjui se mladoj Ruleni - nebesa su, mislim, milostiva prema enama, na kraju krajeva.
Ne moemo veito raati decu, do po-slcdnjeg dana. Ko bi to izdrao? I stoga nebo kae, u svojoj milosti, kad
eni bude etrdeset godina: ,,A sada, jadna duo u jadnom telu, ostatak tvog ivota pripadae samo tebi.
Delila si se nadvoje opet i opet, a sad uzmi to ti je ostalo i sastavi se opet u svoju celinu, e da bi tako ivot
bio dobar prema tebi tebe radi, i bio ti mio ne samo zbog onoga to daje nego i zbog onog to dobija."
Proveu ostatak svog ivota pribirajui svoj roeni um i sopstve-nu duu. Paziu briljivo na svoje telo, ne
zato da bi se ikad vie dopadalo nekom oveku, nego zato to mi je ono dui stan, pa sam zavisna od njega.
- Mrzite li sve nas? - zapitala je mlada ena. Pri tom je iroko otvorila oi, i gospa Vu je prime-tiia prvi put da
su to veoma lepe oi.
- Volim vas sve vie nego ikad - rekla je gospa Vu.
- I naeg oca takoe? - pitala je Rulen.
- Njega takoe - rekla je gospa Vu. - Zato bih inae tako arko elela njegovu sreu?
- Ne mogu da vas razumem - rekla je mlada ena posle jednog trenutka utanja. - Mislim da ne znam ta ste
maloas hteli da kaete.
- Ah, vi ste tako daleko od moga doba - odvratila je gospa Vu. - Imajte strpljenja sa mnom, dete, da biste
saznali ta hou.
- inite li vi stvarno ono to hoete? - upitala je Rulen sa prizvukom sumnje u glasu.
- Da, stvarno - odgovorila je gospa Vu blago.
69
Rulen se digla. - Sada mi ostaje samo da se vratim otkuda sam i dola i da im to kaem - rekla je na polasku. Ali ne verujem da e iko od njih moi da vas shvati.
- Recite im svima da imaju strpljenja sa mnom - rekla je gospa Vu, smeei se na nju.
- Pa, ako ste vi sigurni... - rekla je Rulen, oklevajui jo uvek.
- Potpuno sigurna - rekla je gospa Vu.
Obradovala se opet samoi i tiini kada je Rulen otila. Nasmeila se malo pri pomisli na porodicu koja je
sedela sva na okupu, ali bez nje, i iji su se lanovi, u dubokoj zgranutosti i potitenosti, pitali svi redom ta da
se radi zato to je ona prvi put otkad znaju za nju uinila neto samo sebe radi. Ali, smeei se, ona je
istovremeno oseala duboki mir kojim je sva bila ispunjena. Ne ekajui na Jingu, jer je bilo jo dva sata do
uobiajenog trenutka njenog odlaska na poinak, okupala se, obukla svoju nonu odeu od bele svile i legla u

ogromnu staru postelju sa tamnim zavesama. Kada je ula sat docnije u njene odaje, Jinga se prepala od tiine
koju je zatekla i otrala u spavau sobu. Tu je ugledala svoju gospodaricu kako lei na postelji iza nenavuenih
krevetskih zavesa, malena i tiha. Priskoila je krevetu sa strahom u srcu i zagledala se ukoena pogleda u taj
nepokretni lik.
- Oh, nebesa - jeknula je Jinga - naa milostiva je umrla!
Ali gospa Vu nije bila mrtva, nego je samo spavala, mada je Jinga nikad pre nije videla da tako spava. ak ni
njen krik nije probudio usnulu gospu. Nju, koju zorom budi lepranje jednog ptijeg krila pod strehom!"
udom se udila Jinga. Stala je asak zagledana u ednu lepotu kojom je arilo lice gospe Vu. Zatim se malo
odmakla od postelje i navukla teke zavese.
- Umorna je do dna due - promrmljala je Jinga. - Umorna je zato to je hraniteljka svemu ivome u ovoj
golemoj kui, kao da su svi sisanad, ne budi primenjeno.
70
Zastala je na vratima koja su vodila u dvorite i srdito se osvrnula levo i desno. Ali niko nije dolazio, a
pogotovo ne g. Vu.
U Lijangmovim odajama, dvojica starijih sinova i njihove ene razgovarali su dok vodeni sat nije pokazao da je
minula prva polovina noi. Dvojica mladih mueva bili su mahom utljivi. Oseali su se zbunjeni i zazorni
svoga oca radi. I on je bio o-vek i mu poput njih. Da li e biti tako i izmeu njih i njihovih ena kad zau u
srednje godine? Sumnjali su u sebe i krili svoju sumnju.
Od dveju mladih ena, Meng je bila utljiva. Bila je i suvie srena u svom linom ivotu da bi bilo ieg zbog
ega bi se ma s kim svaala. Smatrala je Lijangma za najlepeg i najboljeg meu ljudima i udila se neprekidno
to je bila tako srena da su joj ga dali zanavek. Na njemu nije bilo niega to joj se ne bi dopalo. Njegovo
krepko mlado telo, slatka blagost njegovog ophoenja, njegova nepokolebljiva ljubaznost, njegovo beskrajno
strpljenje, njegova veita spremnost na smeh i alu, luk u kome su se njegove usne svijale jedna u drugu,
njegovo glatko lice, gustina njegove zaglaene crne kose, nena vrstina njegovih ruku, njegovi suvi prohladni
dlanovi - sve je to ona dobro znala, sve je to svakad ispunjavalo njeno srce radou i toplinom. Nalazila je da je
on bez mane. Predavala mu se ui-stini svom duom i svim telom svojim, i radovala se videi da su joj i ivot i
srea u njegovim rukama, jer nije vie ni elela samostalna postojanja izvan i mimo njega. Biti njegova, dvoriti
ga danju, savijati i spremati njegovu odeu, donositi mu hranu svojom rukom, nasuti mu aj i pripaliti mu lulu,
oslukivati svaku njegovu re, sva se posvetiti njegovom leenju, i kad bi ga samo glava malo zabole-la, probati
neko jelo njemu namenjeno da bi videla da li je ukusno, i njegovo kuvano vino, da bi mu proverila toplinu, to
su bile njene radosti i njene prijatne dunosti. Ali je raanje dece bilo iznad svega toga. Njena jedina elja bila
je da mu rodi
71mnogo dece. Ona je bila smerno i sreno orue njegove besmrtnosti.
Toga asa, kao i svakad u njegovom prisustvu, mislila je na njega i ula glasove ostalih kroz zla-anu maglu
svoje radosti i uivanja u njemu. Mogunost da njegov otac uzme milosnicu inila je Li-jangma samo jo
savrenijim u njenim oima. Niko nije bio ravan njemu, Lijangmu. Bio je bolji od svog oca, mudriji i verniji. A
Lijangmo je bio zadovoljan njome.
Dok je Rulen govorila, Meng je sluala, mislei na Lijangma. Kad joj se Rulen obratila sa pitanjem:
- Meng, vi ste ena najstarijeg sina, ta vi mislite?
- Meng se okrenula ka Lijangmu da bi od njega saznala ta misli.
Rulen je to znala, navravno, i prezirala je Men-gu to nema sopstvenog miljenja. I ona je, takoe, volela svoga
mladog mua i govorila poesto emu, kad bi bili sami, da ga voli tim vie to nije budala kao Lijangmo. U
potaji je alila to emo nije stariji sin. Bio je snaniji od Lijangma, vatreniji, hitriji, mrav i otra jezika.
Lijangmo je liio na oca, ali je emo liio na majku. Volela ga je mnogo ak i kad bi se svaala s njim. Ali bi
se veoma esto svaala s njim, mrzei samu sebe jo za vreme prepirke. Svaka svaa zavravala bi se njenim
burnim pokajanjem, a to pokajanje poticalo je od njenog upornog potajnog straha koji je krila i od same sebe,
straha to je starija od Cema i to je znala da ga je volela pre nego to je on nju zavoleo. Da, to je bila njena
potajna sramota - to mu je poklonila svoje srce jo u koli gde su se prvi put sreli, a njeno srce nagonilo je da
ga trai pod svakojakim izgovorima, iju je lanost ravo prikrivala, tvrdei da ne razume neku knjigu, as
molei ga da joj pozajmi pribeleke sa nekog predavanja koje je, toboe, izgubila, izmiljajui, jednom reci, ta
bilo, samo da bi se s njim sastala. Prva ponuda prijateljstva dola je sa njene strane, a njena ruka je bila prva
koja se pruila da bi se dotakla njegove.
72
Pravdala se smelo pred njim i pred samom sobom, govorei da je tako samo zato to je ona nova ena, a ne
neka starinska, to se ne plai ljudi, nego veruje, govorila je, da su ljudi i ene jedno te isto. Ali je elo vreme
bila svesna da je emo mlai i da pre nje nije poznao ene, i da je bio u stopu gonjen njenom ljubavlju i predao
se njenoj strasnoj enji, ali ne celim biem svojim. - Vi se bojite vae sta-rovremske majke! - uzviknula je ona
jednom.
Na to je on odgovorio zamiljeno: - Jeste, bojim se, zato to uvek ima pravo.
- Niko nema uvek pravo - izjavila je Rulen.
- Vi ne znate moju majku - odgovorio je emo, smejui se. - ak i kada bih eleo da nije u pravu, ja znam da
ima pravo. Ona je najmudrija ena na svetu.

Te je reci izgovorio bezazleno, ali je time zario no u srce mladoj Ruleni, no koji se nikad vie nije dao
iupati. Dola je u dom Vuovih spremna da mrzi majku svoga Cema i da bude ljubomorna na nju, i srdila se
docnije bez kraja i konca kad je videla da je ne moe mrzeti niti biti ljubomorna na nju. Jer ljubaznost gospe
Vu, hladna prema svima podjednako, nije davala maha nikakvom ispadu, ni na delu ni u srcu. Ako je osetila
mrnju mlade Ru-lene, ona to nije niim pokazivala, te je mlada ena uskoro uvidela da gospa ne mari ni za
ljubav ni za mrnju.
A ni ljubomorna nije mogla biti ta mlada. Prilikom jedne svae, ona je prkosno prebacila emu, govorei mu u
lice: - Zato volite toliko vau majku? Ona vas ne voli tako mnogo.
Nato je emo odvratio sa hladnokrvnou: - Ja ne elim da me iko voli previe.
Tako je u letu uhvatio na njega uperenu strelu i odapeo je sam toliko silno da se zabola duboko u srce i u duu
mladoj eni, ostavljajui je svu uzdrh-talu. Ali je nju bilo lako raniti, jer joj je srce bilo uvek otvoreno i
spremno da se ozledi, a ponos sav ustreptao u svojoj prevelikoj osetljivosti.
73- Vi mislite, ini mi se, da vas ja volim previe! - planula je ona tada na Cema.
Ali on nije hteo da odgovara na to. Bio je to ovek dobroduna lika, irok u ramenima i uzan u pasu. Svi su
sinovi bili lepi, izuzev Jenma, koji je jo bio predebeo, ali je emo po neemu izgledao otmeniji od sviju
ostalih. Taj otmeni izgled udarao je na muke plahovitu Rulenu. Je li to bilo znamenje njegove due ili samo
sluajan plod sklopa kostiju na njegovoj lobanji, ili njegove nene puti i glatke zlaane koe koja ih je
prekrivala? Ona to nije znala a on je krio istinu od nje, ili je ona samo mislila da on to ini.
- Kaite mi ta mislite - zapitala bi ga esto. Gdekad bi joj rekao, a gdeto ne bi hteo da joj
kae. - Ostavite mi malo linog ivota - odgovarao bi tada oporo.
- Vi me ne volite! - uzvikivala bi ona preesto.
- Zbilja? - odgovorio bi on, a ona bi stegla svoj zagriljivi i uni jezik, ije bi joj se uzde svaki as istrzale
iz ruku. Pa ipak je bilo trenutaka kada bi je doista voleo sa svom nenou koju je traila, ali otkud bi ona
znala koji su to trenuci? Kad bi ostala sarna, besnela je na njegovu vedrinu i predavala se na milost i nemilost
svoje ljubavi i eznula da se oslobodi njenog jarma zato to je pod njim bivala nia i zavisna od njega. Ali kako
bi se mogla osloboditi lanaca kojima se sama saplela? Oluja je harala elom njenom duom. Mrtvi su leali
snovi o njenom ivotu, oni kojima se nekad zanosila. Ta je kua bila njena tamnica. Pa ipak, ko joj je bio
tamniar do li ona sama?
Krila je to je bolje mogla tu oluju u kojoj je vekovala, ali je svu nije mogla zatajiti. Bila je ustre naravi koja bi
zaas planula, a prezir joj je bio uan. Sluinad bi grdila bez velika povoda, a ona u toj kui nije bila navikla
na neuljudnost, pa su je stoga sluili gore nego ostale u porodici. Smejali se na njen raun u kuhinjama, a
poneko od sluga bi joj, dabome, uvek priao o tom smehu. Tako je
74
ona esto bivala zle volje i onda bi mislila, u sebi i glasno, da je u toj kui sve redom neudobno i staro.
- U Sangaju smo imali i vodovod i elektrino osvetijenje - govorila bi i alila se na kupatila u koja se voda
donosi abrovima, na svece i uljane svetiljke. Ali ko bi na to obraao panju? Ona je bila samo jedna od
ezdesetak dua pod krovom Vua, i ena koja jo nije imala od srca poroda.
Te noi, kada se predugo alila na njegova oca, Cema su najzad zamorila njena jadikovanja i njene grdnje.
Zevnuo je i protegao se, a onda prsnuo u smeh.
- Jadni na otac - rekao je veselo. - Na kraju krajeva, on je taj koga bi trebalo aliti, kad bismo vas sluali,
Rulen. Mi emo tu enu viati samo u prolazu, a njemu e taj teret biti na leima danju i nou. Hodite,
lepotice, pono je. Leite u postelju i odmarajte se, a pustite i mene da se odmorim.
Ustao je, stresao malo odeu, provukao ruke kroz kosu, pozvao ju je zvidukom kao da mu je kue, i udaljio se.
A ta bi drugo ona mogla uiniti nego krenuti za njim u brane odaje?
III
Posle mirno prospavane noi, gospa se probudila ujutru ila i spokojna. Jedna od blagodeti njene prirode bila je
to je, jo budei se, uvek videla jasno ocrtan, kao meseinu na tamnom moru, put kojim je odluila da ide.
Tako je bilo i toga dana.
Onu enu moram odmah izabrati", rekla je u sebi. U porodici nee biti mira ni pokoja dokle god bude trajalo
iekivanje novine koja treba da je zadesi. Poslae stoga jo istog dana po onu staru posrednicu i raspitati se
koja bi mlada ena sa sela, iz kruga njenih poznanica mogla doi u obzir kao manje-vie prikladna i zgodna
prilika za taj sluaj. Sama se ve bila prisetila svih koje je poznavala i porazmislila o njima, ali nije nala
nijednu koja bi joj u svemu odgovarala. Sve su bile ili previsoka ili
75
preniska roda i poloaja, jedne keri bogataa, koje bi sigurno bile ponosite i inile svakojake neprilike, ili
toliko tuinskog odgoja da bi mogle lako traiti ak i da im se ona skloni s puta i otera sa svog novog mesta i
dunosti u kui Vua. Druge su opet bile keri siromaha, koje bi bile podjednako ohole i ta-koe izvor slinih
neprilika. Ne, nijedna od tih nije dolazira u obzir. Valjalo joj je nai neku mladu enu koja nije imala nieg ni
previe ni premalo, te stoga ne bi bila podlona ni strahu ni zavisti.
Kada je toga jutra Jinga ula u njenu sobu s ajem i slatkiima, gospa Vu joj je kazala posle pozdrava: Govoriu sa onom starom Liju Ma odmah posle doruka.
- Da, milostiva gospoo - rekla je Jinga alosno.

utke je pomagala gospi Vu pri ustajanju i oblaenju. Ietkala joj dugu kosu, kao svila meku i poeljala je, a
onda je otila i vratila se ubrzo sa dorukom gospe Vu. Nije izustila ni reci za sve to vreme, a ni gospa Vu nije
nita govorila. Putajui da ga Jinga oblai, njeno vitko, prekrasno telo bilo je mlitavo kao lutka u rukama
verne sobarice. Ali je ipak jela za dorukom i u dui se oseala zadovoljna.
Bila je tek popila poslednji gutljaj aja kada je Jinga uvela staru Liju Ma. Posrednica je, naravno ve znala
zato su je zvali. Drala je u svakom bogatom kuanstvu plaene uhode koje su je revnosno obavetavale kad
god bi u jednom od tih domova dolo do nesuglasica izmeu ljudi i ena. Za svoenje oveka i ene, njen
opavi, iroki nos imao je isto tako otar njuh kao nos lovakog psa za divlja. I tako je znala, pre nego to je
dola, da treba nai milosnicu za g. Vua. Ali bila je i suvie iskusna da bi iim pokazala pred gospom Vu da je
neto na-ula o svemu tome.
Ali gospa Vu se snalazila pronicljivo i na stazama i bogazima ljudskih bia, i stoga je bila sigurna da je Liju
Ma upoznata sa njenom namerom, kao to bi doula redovno sve to bi meu poslugom
76
neke poznatije kue ilo od usta do usta i od uva do uva, te je ostavila posrednicu u uverenju da vesto vara jo
jednu uglednu enu.
- Poranili ste, milostiva gospoo - prozborila je Liju Ma, ulazei zadihano. Bila je to poma-lena, ugojena ena,
koja je u mladosti provela neko vreme u jednoj ajdinici. Odebljala je veoma rano i nala da moe bolje
zaraivati dovodei ljudima druge ene umesto sebe, te se tako udala za nekog malog trgovca, donosei mu u
miraz novac koji je pritedela, i odala se zanatu provodadike za dobre porodice.
- Volim rano jutro - odgovorila je gospa Vu umiljatim glasom.
Nije ustajala sa svoga mesta jer je Liju Ma bila nia od nje i poloajem i poreklom, ali je ljubaznim pokretom
ponudila staru enu da sedne, dok joj je Jinga nasula aja, a zatim se udaljila.
Liju Ma je glasno sricala svoj aj. Nije nita pri-metila povodom selidbe gospe Vu u to dvorite. Rekla je,
umesto toga, svojim promuklim glasom: - Lepi ste nego ikad. Va gospodar je veoma srean.
Rekla je to u elji da se zaobilazno, ali svakako to pre zametne razgovor o milosnicama, kao predmetu njene
posete i njenog redovnog zanimanja. Na to e, mislila je, gospa Vu uzdahnuti i rei da joj njena lepota, avaj,
nije ni od kakve pomoi.
Liju Ma je onda izvukla odnekud etvrtasto pare bele pamune tkanine u koje se iskaljala, znajui dobro da
nipoto ne bi smela pljunuti na pod u toj kui. Svakome je bilo poznato da je gospa Vu osetljiva u tim stvarima,
kao neka strankinja.
- Mislim da biste lako mogli eleti neku zgodnu mladu devojku za vaeg treeg sina, pa sam po-nela nekoliko
slika. - Drala je na krilu duguljast zaveljaj pravougaona oblika, uvezan u plavu pamunu maramu koju je
razdreila. Unutra se nalazio stari strani asopis sa slikama filmskih glumica. Otvorila ga je i izvadila odatle
nekoliko snimaka.
- Sada bih imala tri mlade devojke, sve veoma dobre prilike - rekla je zatim.
77- Samo tri? - promrmljala je gospa Vu, sme-ei se.
Doista, ta stara Liju Ma uvek je morala da je nagoni na smeh, mada bi mu se gospa Vu predavala samo u dui i
potajno. Njena roba bila je strast izmeu ljudi i ena, te je ona s njom trgovala isto tako otvoreno i poslovno kao
da je to pirina, recimo.
- Ne mislim da kaem da su te tri sve to imam - pourila se da odgovori Liju Ma. - Imam ja izvesno u gradu
isto tako dobrih pitomica kao i ma koja druga provodadika. Ali ove su mi najbolje to imam. Sve tri su iz
dobrih porodica koje e rado dati lep miraz uz devojku, u gotovom i u najskupo-cenijem nametaju, a bogme i
venanu spremu i haljine.
- Dozvolite mi da pogledam tu stranu knjigu - rekla je gospa Vu. Oseala je da je podilazi neka udna strepnja,
gotovo strah kada je doao trenutak da bira enu koja e zauzeti njeno mesto. Korak koga se poduhvatila bio je,
moda, krupniji nego to je i sama znala.
- Nijedna od tih mladih ena nije moja - rekla je Liju Ma. - One su samo elektrina senka nekih ena u
Americi.
- Znam ja to - rekla je gospa Vu, smejui se svojim priguenim smehom. - Rado bih videla samo ta stranci
smatraju lepim na jednoj eni.
Uzela je od Liju Ma arenu svesku od hartije, koju joj je ova pruala. Bila je uprljana, ali ne izguvana, jer je
kod posrednice bila na visokoj ceni.
Nijedna od njih nije umela da ita na tom stranom jeziku i tako su im imena ostala nepoznata.
Gospa Vu je prevrtala listove asopisa, zagledajui paljivo jedan veseli lik za drugim. - Sve lie jedna na
drugu - promrmljala je. - Ali svi stranci, naravno, lie jedan na drugog.
Liju Ma se glasno nasmejala. - Mala sestra ija, svakako, ne izgleda kao te tu - rekla je. - Te ih ja lako udala,
ali malu sestru Siju ne bih ni do-veka! - Svako ivi u gradu znao je malu sestru Siju,
b
78
a ale o njoj prepriavale su se preko tezge, po radionicama, po dvoritima i ajdinicama. Svi su priznavali da
je dobra srca, ali su joj se uza sve to i dalje podsmevali sa uivanjem. Sestru je branio samo njen sluga, neki
postariji ovek.

- Ne priajte mi da moete razumeti ta govori - zadirkivao bi tako starca prodava ribe na pijaci, merei malo
sitne ribe maloj sestri za ruak.
- Mogu - kleo bi se ia. - Kad znam ta hoe da kae, mogu je ak i lako razumeti.
- Mala sestra ija je monahinja - odgovorila je gospa Vu provodadiki. - Strana monahinja. Monahinje nisu
ene. Gde li ste samo nali ovakvu knjigu?
- Kupila sam je - rekla je Liju Ma ponosito. - Jedan moj prijatelj odlazio je u angaj pre pet--est godina, a ja
sam mu kazala da bih elela takvu knjigu. Doneo mi je kad se vratio s puta. Platila sam pet dolara za nju.
- Zato ste hteli da imate jednu knjigu o stranim enama? - zapitala je gospa Vu.
- Neki mukarci vole da gledaju takva lica - objasnila je Liju Ma. - To im budi strast, znate, a meni daje posla.
A onda su vam to i novi ljudi koji hoe savremene ene, pa mnogi od njih pokae na jednu od ovih i rekne
Hou jednu kao to je ova", a ja onda pronaem negde devojku koja se moe do-terati tako da lii to je vie
mogue na izabranu.
Gospa Vu je brzo zaklopila knjigu i vratila je provodadiki. - Dajte mi da vidim te tri slike - rekla je.
Uzela ih je ne dotiui prljavu ruku stare Liju Ma i razgledala ih je jednu po jednu.
- Ali i ova tri lica lie jedno na drugo - prigovorila im je.
- Blistave oi, sjajna kosa, mali nosevi i rumene usne, a kad im skinete haljine, kakva je razlika izmeu jedne i
druge ene? - Trbuh joj se tresao od smeha pod irokom haljinom ija je svila bila istroena na mnogo mesta. Ali to ne smemo rei mukarcima, mila moja, jer bi onda bilo svreno
79s mojim poslom. Mi ih moramo ubediti da se svaka devojka razlikuje od druge bar koliko nefrit od bisera, i
da su sve grdne dragocenosti, naravno! - Trbuh joj se opet zatresao od grohotnog smeha.
Gospa Vu se nasmeila jedva primetno i poloila snimke na sto. Mlada lica, sva lepukasta, sva uokvirena
glatkom crnom kosom, gledala su pravo u nju. Prevmula ih je i poloila licem naopako.
- Imate li kakvih devojaka ije porodice ive daleko odavde? - zapitala je.
- Recite mi tano ta hoete - rekla je Liju Ma. Oseala je da se primiu presudnom asu svoga dogovora, u
koji se unela svim silama svoje prepredene i poslovne pameti.
- ini mi se da vidim enu kakvu bih htela
- rekla je gospa Vu, oklevajui.
- Onda nam nee mnogo trebati da je naemo
- rekla je Liju Ma sa revnosnom uslunou - ma gde bila na ovom belom svetu, samo ako je iva i zdrava, a ne
ve negde na nebesima.
- Jednu mladu enu, znate - nastavila je gospa Vu, sa istim oklevanjem u glasu. Pred porodicom je govorila bez
ikakvog ustezanja o mladoj eni kakvu je traila, ali je znala da ne moe nita sakriti pred tom starom enom
tvrda srca i okorele due, kojoj je trgovina sa mukarcima i enama bila unosan zanat i redovno zanimanje.
Upirui joj u lice otri pogled svojih sitnih oiju, Liju je ekala da vidi ta e dalje rei gospa Vu. Ali ova je
okrenula glavu u stranu i zagledala se u dvorite. Bilo je lepo jutro, a maloas pometena kaldrma kupala se u
suncu, sva u bledoplavim, svetloutim i ruiastim prelivima.
- Neku zgodnu enu traim - rekla je slabim glasom gospa Vu - veoma zgodnu, ali ne lepoticu. Devojku, enu,
t(5 jest, od dvadeset dve godine otprilike, okruglih obraza i mladu, i meka srca kao u de-teta, zaljubljivu i
spremnu stoga da zavoli ma koga, a ne samo jednog oveka... neku, u stvari, koja ne bi volela preduboko
nijednog oveka i koja e zabo80
raviti mnogu neprijatnost zbog nove haljine ili dobre poslastice, koja voli decu, naravno, i dobre je naravi, i ija
je porodica daleko odavde, tako da ne bi veito plakala za kuom i traila da ode do svojih...
- Imam tano ono to hoete - rekla je stara Liju Ma pobedonosno, a onda je okruglo lice poprimilo svean
izraz. - Avaj - rekla je - siroe je ta devojka na koju mislim. Vi ne biste hteli da se jedan od vaih sinova oeni
sa siroticom koja ne zna ni ko su joj roditelji. Ne, ne, to bi unelo zlu krv u kuu.
Gospa Vu je odvratila pogled sa dvorita i spustila ga na lice stare provodadike. - Ne traim devojke za
Fengma - rekla je mirno. - Za njega sam smislila neto drugo. Ne, ta devojka treba da bude nalonica mome
gospodaru.
Liju Ma se pretvarala da je uasnuta i duboko iznenaena tim recima. Napuila je svoje debele usne, potegla
opet svoju pamunu maramu i obrisala njome svoje sitne, zejtinjave oi.
- Avaj - promrmljala je - zar i on! Gospa Vu je zatresla glavom. - Nije, varate se
- rekla je. - Namera je od mene potekla, samo od mene. On joj se protivi, i to veoma mnogo. Ja sam ta koja
uporno traim da se to ostvari.
Liju Ma je skinula maramu sa oiju i turila je opet u svoja iroka nedra. - U tom sluaju - rekla je ustro - ono
siroe je moda ba ono to nam treba. Vrlo je snana i radina.
- Ne traim enu koja bi mi bila sluavka - prekinula je gospa Vu staru posrednicu. - Slugu po kui imam
koliko hou, a o meni se Jinga uvek starala i otrovala bi svaku suparnicu na tom poslu. Ne, nee nam
odgovarati ako je sluavka.
- Ona nije sluavka - rekla je uznemireno Liju Ma. - Hou samo da kaem da je tako puna dobre volje, tako
blaga, tako umiljata ...
- Ali ona mora biti potpuno zdrava i ila - naglasila je opet gospa Vu.
6 Paviljon ena

81- Pa to i jeste - odgovorila je Liju Ma. - U stvari, ona je takoe sasvim zgodna, i ja sam je mogla udati davno
pre ovoga da nije bila siroe. Ali ovako, znate kako je, milostiva gospo moja. Dobre porodice nee tikvu bez
korena za svoje sinove, a one koje bi bile voljne da je prime u kuu suvie su niska roda i stalea za nju. U
stvari, milostiva gospo, mislila sam da je smestim na neko vreme u neku ajdinicu ne bi li nala kakvog
postarijeg oveka koji bi je hteo uzeti za milosnicu. Ali mora da je samo nebo bdilo nad njenom sreom kad se
tako zgodno sluilo da vi traite neku ba kao to je ona upravo u asu kada je lepa i zdravija nego ikad.
- Imate li neku njenu sliku? - zapitala je gospa Vu.
- Avaj, nemam, nikad mi nije palo na pamet da nabavim njenu sliku, a ni njoj da se slika - rekla je Liju Ma. Istinu govorei - odnekud se opet iskrala pamuna tkanina u koju se stara iskaljala - devojci je jedina mana to
je priprosta i neuka. A onda ... bolje je da vam odmah kaem najgore. Ona vam ni itati ne zna, gospo moja
milostiva. U staro doba, to bi se smatralo za vrlinu, ali se u dananje vreme od devojaka trai, naravno, da
znaju itati isto kao i mladii. Takvi su vam ti strani obiaji koji su se uvukli u nau zemlju.
- Ja ne marim ako ne zna itati - rekla je gospa Vu.
Na te reci Liju Ma se nasmeila sa tolikim zadovoljstvom da joj se od bora namrekalo elo lice. Pljesnula se
dlanovima po oba svoja debela kolena.
- Onda je, gospo, stvar svrena! - uzviknula je. - Doveu je kad god zapovedite. Ona je na selu kod svoje
pomajke, na jednom majuru.
- A ko joj je maeha? - upitala je gospa Vu.
- Ma niko i nita - odvrati revnosno Liju Ma.
- Nisam htela ni da vam govorim ko je. Nala je to dete, gospo, jedne hladne noi, izvan gradskog zida. Neko
je tamo ostavio jedno neeljeno ensko edo. Stara ena je ila kui sa gozbe kod svog bra82
ta, koji je toga dana navrio tridesetu godinu. On vam dri neku malu piljarnicu u... Ne, neu ni da vam
govorim o tome. Potpuno je beznaajno ta je on i ime piljari. Ona je, dakle, ula detinji pla i ugledala
devojicu. Pravo govorei, ona ne bi uzela sebi devojicu, ta bi onako sirota sa jo jednim ustima koja je
valjalo hraniti, da nije imala sina i da joj nije palo na pamet, kad je ugledala devojicu, da bi joj jednog dana
mogla dobro doi kao ena za njenog sina i utedeti joj tako trokove oko nalaenja devojke iz tue kue.
Otkud je jadnica mogla znati da e joj se sin razbole ti i umre ti pre nego to se mogne oeniti? Odnela ga je
kuga. I tako joj je devojka ostala na rukama, a mua za nju nigde ni s glave.
Gospa Vu je sasluala tu priu gledajui netremice u lice svojoj sagovornici. - Hoe li se potpuno odrei
devojke kada je ustupi? - upitala je zatim.
- Ona bi bila voljna - rekla je Liju Ma. - Veoma je siromana, a devojka joj, na kraju krajeva, nije roeno dete,
nego tua kost u kui.
Gospa Vu je okrenula lea dvoritu. Sunce je odskoilo iznad zida, a senke bambusa na kaldrmi skratile su se i
zgusnule, postajui gotovo crne. - Bilo bi dobro da je vidim - rekla je zamiljena. Stavila je na usnu svoj
vretenasti kaiprst kao to bi inila kad god bi se zamislila. - Ali ne, zato bih to inila? - produila je. - Vama
ne bi nita koristilo da me varate, a osim toga, kao to ste maloas rekli, jedna je devojka kao i druga, izuzev to
se tie udi i prirode, o kojima smo se ve dogovorile.
- A koliko biste hteli da platite, milostiva gospo? - zapitala je tada Liju Ma.
- Trebalo bi da je obuem, naravno - rekla je gospa Vu, razmiljajui.
- Da, ali kako joj ona stara nije majka, ona nee mariti ta ete vi uiniti po toj stvari - rekla je Liju Ma. - Ona
e jedino traiti dobre pare u gotovom, pune ake srebra, tono kau.

83
- Sto dolara ne bi bilo premalo za jednu seosku devojku - rekla je gospa Vu mirno. - Ali ja u platiti vie od
toga. Platiu dve stotine.
- Dodajte jo pedeset, milostiva gospoo - rekla je Liju Ma moleivo. Znoj je poeo da probija njenu tamnu
kou. - Onda eni mogu dati dve stotine okruglo. Za to e pustiti devojku da ode jo danas.
- Neka bude onda - rekla je gospa Vu nenadano i primetila odmah oaloenu gramzivost kojom su se zasijale
sitne starake oi koje su joj zabrinuto i ukoeno piljile u lice. - Ne treba da alite to niste vie traili - rekla je.
- Ja znam ta je dareljivost, ali i ta je pravo.
- A ja znam vau pamet, milostiva gospoo - rekla je Liju Ma usluno. Skupila je nespretnim pokretima svoje
slike. Zatim je prozborila posle kraeg utanja: - Zbilja ne elite neku zgodnu enicu i za vaeg sina,
milostiva? Snizila bih malo cenu ako su u pitanju dve devojke odjednom.
- Ne elim - odgovorila je gospa Vu nekako strogo. - Fengmo moe da eka. On je veoma mlad.
- To je istina - saglasila se Liju Ma. Zakljueni posao naterivao joj je na oi istinske suze radosnice. Gorela je
prosto od elje da povlauje svakoj reci koju je izgovarala gospa Vu. - Jeste, jeste, milostiva gospo, tako je, stari
su ti koji ne mogu da ekaju. Staru gospodu treba prvo usluiti, milostiva. Vi uvek imate pravo. Niije srce za
vas nema tajne.
Uvezala je opet u maramu svoju knjigu sa slikama i digla se na noge. - Da vam odmah dovedem devojku?
- Dovedite je veeras u sumrak - rekla je gospa Vu.
- Dobro - rekla je Liju Ma - dobro, to je najzgodnije vreme. Tako e pred sobom imati ceo dan da se okupa i
kosu izmije, a i haljine opere, bogme.
- Recite joj da ovamo nita ne donosi - rekla je gospa Vu - ni u ruci ni u kakvoj kutiji. Pred

84
mene treba da izie praznih ruku, nosei samo haljinu koju bude imala na sebi.
- Tako e i biti, obeavam vam, obeavam - blebetala je Liju Ma i udaljila se, blebeui tako i klanjajui se
na svojim stopalima koja su liila na trupce, zato to su ih u detinjstvu ravo povijali.
Gotovo istog asa u sobu je ula Jinga sa svee nasutim ajem. Nije nita govorila, a ni gospa Vu nije nita
kazala. Posmatrala je utei sobaricu dok je ova brisala sto i stolicu na kojoj je sedela stara svodilja i uzimala
asu za aj, kojom se ona posluila, vrhom prstiju kao da je zagaena. U asu kada se devojka spremala da
izie i iznese tu asu, gospa Vu je progovorila.
- Jedna mlada ena doi e na kapiju veeras kad stane padati mrak.
Jinga je stajala nepokretna, sluajui reci svoje gospodarice, sa prljavom asom izmeu palca i kaiprsta.
- Dovedite je pravo k meni - naredila je gospa Vu - i unesite u ovu sobu jedan mali krevet od bambusovine. To
e joj noas biti postelja.
- Molim, milostiva - promrmljala je Jinga. Grlo joj se stezalo i glas najednom prepukao. Tako je istrala iz
sobe.
* *
^ Dan je polako proticao, a no se primicala sve blie. Gospa Vu je imala naviku da se posle ruka povue u
svoju spavau sobu i tu odmara jedan sat. Ali, kada je toga dana ula u tu veliku hladovitu prostoriju, videla je
da ne moe ni da spava ni da se odmara. Nije to bilo stoga to bi joj soba jo bila strana. Naprotiv. U ovim
svojim novim odajama ona se toliko oseala kod kue da se i sama udila otkud su najednom tako prijatne i
udobne. Njenom nemiru nije bila kriva soba. Nije on dolazio spolja, nego iznutra odnekud, iz nje same.
85- Danas neu lei - rekla je Jingi.
Jinga je upirala u nju ukoen pogled, sa nekom zlom slutnjom u svojini vernim oima. - Bolje bi bilo da malo
odspavate danas posle podne, milostiva gospo - rekla je. - Sumnjam da ete noas dobro spavati, s tom
strankinjom pod naim krovom.
- San mi uopte nije potreban, ini mi se - rekla je gospa Vu. Njeno se raspoloenje izmenilo kada je primetila
slutnju u oima mlade devojke. Oseala se nestanom i samovoljnom. Ispruila je ruku, dotiui se blago
devojinog ramena, kao da e je gurnuti iz ale. - Idite, ostavite me nasamo, Jinga - zapovedila je. - Nai u
sebi knjigu, sama u se ve zabaviti.
- Kako god elite, milostiva - odgovorila je Jinga, okrenula se sa neuobiajenom naglou i ostavila gospu Vu
da stoji nasred sobe. Ali gospa Vu nije ni primeivala ta ona ini. Stajala je, sa vre-tenastim kaiprstom na
rumenoj, nenoj usni, srne-ei se. Onda je odseno klimnula glavom i uputila se u biblioteku. Njeno malo,
uzano stopalo uleglo je u izdubljeni kamen na pragu, gde su pre nje ulegale desetine drugih nogu, davno
mrtvih,
- Ali sve su to bili mukarci - mislila je srne-ei se jo i oseajui udubljenje pod svojom nogom.
inilo joj se da je slobodna i vesela kao jo nikad u ivotu. Tu nije bilo ni ive due koja bi vi-dela ta ona ini.
Pripadala je samo sebi u tom asu. Dobro, dakle, najzad je i njoj dolo vreme da ita jednu od zabranjenih
knjiga.
Stari gospodin nije nikad krio od nje gde na njegovim policama stoje takve knjige. tavie, poto je otkrio da
ume itati i pisati, uveo je jednog dana mladu enu u biblioteku i tu joj pokazao policu gde su leale, sveanj do
svenja, u svojim plavim pamunim omotima. - Ove knjige, edo moje - rekao joj je na onaj svoj ozbiljan nain
- ove knjige nisu za vas.
- Je li zato to sam ensko? - upitala je ona. On je klimnuo glavom. A onda je dodao: - Ali
ja takoe ni svom sinu nisam dozvoljavao da ih ita
86
dok nije napunio petnaestu godinu i ostavio detinj-stvo za sobom.
- Je li ih moj gospodar sve proitao? - zapitala je ona tada.
Uinilo joj se da je to dovelo u nepriliku starog gospodina. - Ja pretpostavljam da jeste - rekao je. - Nisam ga
nikad pitao, dodue, ali mislim da njih itaju svi mladi ljudi. Stoga ih i drim ovde. Rekao sam svom sinu: Ako ve morate da itate ove knjige, saekajte dok vam bude petnaest godina i itajte ih ovde, u mojoj
biblioteci, a ne u potaji, krijui ih po svojim udbenicima.
Ona mu je tada postavila jo jedno od svojih jasnih pitanja. - Oe na, mislite li da moj um nee nikad
nadmaiti pamet koju je moj gospodar stekao do kraja svoje petnaeste godine?
To ga je pitanje jo vie zbunilo. Ali je to bio estit starac, sklon otvorenosti u svakoj prilici, iako je bio uen
ovek, te je stoga odgovorio ovako, mada posle izvesnog oklevanja i mrtei pri tom svoje visoko bledouto
elo:
- Za jednu enu, va um je srazmerno odlian. Rekao bih, keri moja, da biste vi s takvim mozgom, kad biste
bili muko, dospeli i do carskih ispita, poloili ih sa poastima i postali, bez sumnje, jedan od dostojanstvenika
ove zemlje. Ali vam mozak nije u mukoj glavi. On je pod enskom lobanjom. Proima ga krv jedne ene, srce
jedne ene bije kroza nj, te se on, stoga, kree u krugu onoga to jedan enski ivot mora da bude. Ne valja to
kad u eni mozak preraste telo.
Da nije bila tako ljupko stvorenje, njeno sledee pitanje moglo bi se uiniti nepristojno. Ali je znala da je stari
gospodar voli i da razume ta je ona. Zato ga je pitala opet: - Znai li to, oe na, da je u ene telo vanije od
mozga?

Na to je stari gospodar uzdahnuo. Spustio se u veliku naslonjau od crvena drveta, kraj dugakog stola za
itanje. Mislei na njega, i ona je toga asa sedela u istoj stolici, pretresajui uspomene na taj tako davno
minuli dan. On je tada pogladio svoju
87kratku belu bradicu - seala se - a u oima mu se ukazalo neto slino seti. - Kao to je ivot dokazao - rekao
je on - istina je da je u ene telo vanije od uma. Samo ona moe stvarati nove ljudske stvorove. Kad nje ne bi
bilo, ljudski rod bi prestao da postoji. Kao u neki putir, nebesa su ulila taj otrov u njeno telo. Stoga je ono
neizrecivo dragoce-no za oveka. Njegova se sudbina ne moe ispuniti ako ena ne raa. Njegovo je seme, ali
samo ona moe uiniti da ono procvate i doraste do ploda, u drugom biu podobnom njemu samom.
Sluala ga je paljivo. I sada je sama mogla da vidi kako je izgledala toga dana kada joj je bilo esnaest godina,
stojei pred tim starim mudrim ove-kom. Postavila je jo jedno pitanje:
- Pa zato onda imam mozak, kad sam samo ensko?
Stari gospodar je polako zatresao glavom, pos-matrajui je. Oi su mu namignule, to mu se retko deavalo. Ne znam - odgovorio je. - Vi ste tako krasni da vam izvesno ne treba i mozak pored tela.
Oboje su se nasmejali i njen smeh je bio mladalaki i kao ubor gorskog vrela, a njegov suv i staraki, zatim se
on opet uozbiljio.
- Meutim, priznajem da sam i ranije mnogo razmiljao o tome to ste me sada pitali, naroito otkad ste vi
doli u moju kuu. Izabrali smo vas naem sinu za enu zato to ste bili lepi i dobri i zato to je va deda bio
nekad carski namesnik u ovoj pokrajini. Sada vidim da ste vi, pored toga, i pametni. Drago kamenje povrh
upa zlata, tako rei. Meutim, ja znam da vam tolika pamet nije potrebna u mojoj kui. Malo pameti e vam
ve zatrebati, bez sumnje, za voenje rauna i nadgledanje posluge, pa i radi vlasti nad mlaima od vas. Ali vi
umete da razmiljate i da se pitate o uzrocima i poreklu stvari. ta ete uiniti s tim sposobnostima? To ne bih
umeo rei. Da ste vi neka ena od manje vred-nosti, ta vaa pamet bi me zabrinjavala, jer biste mogli postati
neprilika u ova etiri zida koji moraju da budu va svet. Ali vi nikad neete dovesti u nepriliku ovaj krov zato to ste obdareni i mudrou, mudrou krajnje neobinom za tako mlado stvorenje. Vi
umete da vladate sobom.
Stajala je nepokretno pred njim. On je to pri-metio. - Sedite, dete - rekao je. - Umoriete se. Osim toga, vi
ubudue neete biti duni da ostajete na nogama u mom prisustvu.
Ali ga je ona jedva ula, toliko se bila udubila u ono to su govorili jedno drugom. Stajala je i dalje pred njim,
drei pred sobom oputene ovla sklopljene ruke. Ve joj je bilo na jeziku sledee, unapred sroeno, gotovo
pitanje.
- Hoe li me moj gospodar manje voleti zato to sam takva kao to vi kaete?
Stari gospodar se duboko uozbiljio na te reci. Gladio je zamiljeno svoju belu bradu. Seala ga se i sada, kao da
gleda toga asa njegove starake, uzane i suve ruke, ija je koa bila zategnuta na tankim kostima kao
poluprozraan list od zlata.
- Eh, to sam se upravo i sam pitao! - prozborio je najzad, duboko uzdahnuvi. - To pitanje uma, um je tako
veliki dar i tako teak teret. Um, vie nego siromatvo i bogatstvo, deli ljudska bia na dva nejednaka tabora i
stvara im prijatelje i neprijatelje. Glupa osoba plai se umna stvora i mrzi ga. Ma kolika bila dobrota umnog
stvorenja, ono mora znati da njome nee zadobiti ljubav osobe iji je um manji od njegovog.
- Zato? - upitala je ona. Obuzimao ju je udan strah. Tada je jo bila pomalo nadmena u dui. Bila je svesna
vrednosti svoga razuma i uzdala se u njega. A stari gospodar rekao joj je, eto, najednom da e je mrzeti zbog
toga.
- Zato to je - rekao je stari gospodar bez ikakvih znakova uzbuenja na licu ili u glasu - samoljublje prva
ljubav u srcu oveka. Nebo je stavilo tu ljubav na prvo mesto zato da bi ovek eleo da ivi ma kakvi ga jadi
sustizali. A kada je nekom ranjeno samoljublje, nikakva druga ljubav ne moe opstati kraj te rane, jer
preduboka rana na
89samoljublju budi u dui elju za smru, to je tako-e miljenje na nebesa.
- Hoe li me onda mrzeti moj gospodar? - upitala je ona opet.
Bilo joj je jasno da stari gospodar zna da je ona pametnija od njegovog sina i da je upozorava, mada joj to nije
izrino kazao.
- Dete moje - rekao je stari gospodar - nema oveka koji bi mogao podnositi enu mudriju od sebe ako ona ivi
u njegovoj kui i spava u njegovoj postelji. On moe govoriti da je oboava kao neko vie bie, ali je
oboavanje suvoparna hrana za svakidanji ivot. Covek ne moe pretvoriti u hram sop-stvenu kuu, niti
boicu uzeti za enu. Nema u njemu dovoljno snage za to.
- Oe na, ne bi li ipak bilo bolje da itam i te rave knjige? - zapitala je tako nenadano da se stari gospodar
trgnuo. Bila je iznenaena, a onda i malo neprijatno dirnuta kada je primetila izvesno nepoverenje u njegovim
oima. Sve do toga asa gledao joj je pravo u lice svojim uobiajenim blagim pogledom. Sada se, meutim, da
bi joj izbegao oi, okrenuo ka stolu i zagledao u ajnik na njemu.
Prila je stolu. - Dozvolite mi da vas posluim - rekla je i nalila asu aja. Pijuckao je aj trenu-tak-dva pre
nego to je odgovorio na njeno pitanje. Zatim je rekao, jo uvek ne gledajui u nju: - Dete, vi me, moda,
neete razumeti. Ali verujte mi, makar me i ne shvatili. Bolje je da ne itate te knjige. Ljudi vie vole ene koje
ne znaju previe. Vi ste ve i onako umni, toliko umni za vae godine. Vama ne trebaju te knjige. Svoj duh, koji
je sada sve i ist, posvetite zadatku da uinite srenim moga sina. Uite se voleti na izvoru, dete moje, a ne iz
knjiga.

Njoj se na trenutak uinilo da to nije nikakav odgovor. Zatim je, gledajui u njega i oslanjajui se rukama na
sto kraj koga je stajala, najednom stekla utisak da se u tom starakom liku krije najmudrija dua na svetu i da
mu je bolje verovati dok njena mudrost ne bude ravna njegovoj.
90
- Posluau vas, oe - rekla je, i tako ga je sluala vie od dvadeset godina.
Ali toga asa, dok je sedela sama u toj sobi, gde su se nekad vodili njihovi prisni razgovori u dvoje, na stolici
koja je nekad bila samo njegova, njoj se inilo da je njena mudrost najzad dostigla njegovu i da je stoga do kraja
ispunila svoj zavet poslunosti. Oslobodila se naposletku, dakle, ak i mudre ruke starog gospodara!
Digla se i prila zabranjenim knjigama, a srce joj je pri tom udno zalupalo. Znala je imena nekih meu njima,
imena romana i pria o kojima su joj uvek govorili da ih istinski obrazovan ovek ne ita, jer nisu dostojni ni
njegovog znanja ni njegovog ukusa.
Samo stvorenjima nieg reda i grube prirode, koja ne mogu podneti zrane visine duha i misli, moe se
dozvoliti da trae razonodu u takvim knjigama. Pa ipak, njih itaju svi ljudi, pa ak i ueni! itao ih je i sam
stari gospodar i dozvolio i svom sinu da ih ita, znajui da bi ih svakako itao, i bez njegova doputenja.
- Zar jedna ena - zapitala se sada gospa Vu - ne treba da zna ono to znaju svi mukarci?
Dohvatila je nasumce jednu knjigu sa police. Bila je to dugaka knjiga. Mnoge tanke sveske leale su u kutiji
presvuenoj platnom, koja im je sluila kao zajedniki povez. Imala je poznat naslov, za koji je ula odavno.
Meu enama u domu njene majke, a zatim u domu Vu, kojih je bilo mnogo, kao to je bilo i prirodno za tako
velike kue; bilo ih je vazda nekoliko koje su se izraavale grubo, a gdekad i prostaki. Na ovaj ili onaj nain,
sve su bile ule za priu o Hsi Men ingu i njegovih est ena. Pred njenim oima ocrtavala su se slova u na slovu prve sveske, krasno ispisana tankom kiicom: ljivin cvet u zlatnoj vazi".
Knjige izgledaju kao da su esto itane", pomislila je, a njenim licem preleteo je udan osmeh, ozarivi ga na
kratak as nekom gorkom veselou. itava pokolenja mukaraca iz doma Vu itala su
91ih, bez sumnje, ali je ona bila, moda, prva ena koja je ikad drala u ruci neku od njih.
Prenela ih je na sto i stala prvo razgledati slike kojima su bile ukraene. Bile su oigledno delo istinskog
umetnika. Njihovi ulni potezi bili su duboko umetniki. Zagledala se sa naroitom panjom u lice samog Hsi
Men inga. Umetnik je prevazi-ao samog sebe izraavajui nizom slika propadanje jednog oveka. Mlado,
naoito i veselo lice Hsi Men inga, ija je mladost nala svoje ovaploenje u strasnoj ljubavi prema puti lepih
ena, postalo je s godinama nagreno i ogavno, kao lice u oveka koji je umro davljenikom smru i koji se sav
pod-naduo od trulei. Gospa Vu je zamiljeno posmatra-la svaku sliku i pojmila duboki smisao pripovesti pre
nego to je stigla do poslednje. Bila je to pria
0 oveku koji je iveo bez uma i due, svog roenog uma i svoje roene due. Bila je to pria o telu jednog
oveka, u kom se njegova dua zalud borila
1 otimala, gladovala i umrla.
Poela je da ita. asovi su se nizali jedan za drugim. ula je Jingu, koja je iz nekog razloga prola kroz drugu
sobu, ali nije znala da je Jinga u jedan mah s vrata pogledala u biblioteku i na trenutak uprla zauen pogled u
nju, a zatim se udaljila. Postala je svesna proteklog vremena tek kada se u sobu uunjao mrak koji je ve padao
i kad vie nije mogla da vidi. Onda se ogledala oko sebe kao da ne zna gde je.
- Nije trebalo sluati starog gospodara - rekla je poluglasno. - Trebalo je davno proitati ovu knjigu. - Ali, poto
je jednom prekinula itanje, osetila je da ga ne bi produila ni za ta na svetu. Bila je prezasiena. Muilo joj
se. Sloila je sveske u njihovu kutiju, utakla u njenu petlju malu kopu od slonove kosti, i vratila ih na njihovu
policu. Onda je obema rakama pokrila lice i proetala tako gore--dole, nekoliko puta s kraj na kraj sobe. Ne,
mislila je, bilo je ipak bolje to nije itala te knjige dok je bila mlada. Videla je sada, poto je sveske vratila u
njihov povez, da je ta knjiga bila puna zla.
92
Jer darovitost njenog pisca bila je tolika da je italac u njoj mogao nai to god bi sam zaeleo. Bila je zla od
prvog do poslednjeg slova za one koji su bili eljni zla. Za one koji su bili mudri, to je bila knjiga puna
mudrosti, ali gorke i alosne. Da, stari gospodar je imao pravo. Mladima se takva knjiga ne bi smela davati u
ruke. Da li bi i ona, uostalom, mogla pojmiti njenu mudrost pre dvadeset godina? Zar joj se ne bi, naprotiv,
toliko zgadilo sve to da nou dobrovoljno ne bi mogla lei u postelju? Stari gospodar je ipak bio duboko uman
ovek. Dua veoma mladih stvorenja nije dovoljno pripremljena za preveliko znanje. Njima ga treba predavati
sporo i srazmerno gc linarna ivota. Treba prvo iveti, a onda tek saznavati, da bi znanje bilo bezopasno.
U tome trenutku njeno sanjarsko razmiljanje prekinula je Jinga, koja se opet pojavila na vratima. Liila je na
crnu senku, snano ocrtanu na sivoj pozadini sumraka. U dvoritu iza nje stajala je jo jedna senka.
Onda je Jinga progovorila. - Milostiva gospoo, dola je stara Liju, devojka je ovde.
Ruke gospe Vu poletele su opet ka njenim obrazima. Stajala je tako nekoliko trenutaka, ne dajui glasa od sebe,
a onda je opet opustila ruke. Prila je stolici i sela.
- Zapalite svecu - zapovedila je sobarici - i uvedite je ovamo, ali samu. Ne elim da vidim Liju Ma.
utei, Jinga se sklonila u stranu. Gospa Vu je ugledala devojku koja je stajala na vratima. Plamen svece
osvetijavao je elu njenu pojavu, ali blagim sjajem. Gospa Vu je videla pred sobom lice i stas koji su se
podudarali gotovo u svemu sa likom njene uobrazilje. Zdrava devojka rumenih obraza gledala je u nju svojim
okruglim, detinjastim oima, krupnim i veoma crnim. Njena crna kosa bila je na potiljku uvijena u punu, a

elo je prekrivala ikama, kao to je obiaj u ena na selu. Nosila je neto u ruci, umotano u maramu na kojoj
je bio svezan vor.
93- ta vam je to u ruci? - zapitala je gospa Vu. - Ja sam im kazala da nita ne donosite. - Devoj ka se inila
tako bezazlena, tako detinjasta da joj je mogla kazati samo te jednostavne reci.
- Donela sam vam nekoliko jaja - odgovorila je devoj ka. - Mislila sam da e vam se, moda, dopasti, a neeg
drugog nisam ni imala. Veoma su sveza. - Imala je prijatan glas. Govorila je srdano, ali pomalo bojaljivo.
- Hodite ovamo da vidim ta jaja - rekla je gospa Vu.
Devojka joj je pristupila stidljivo, idui na prstima kao da se uva i plai svog uma koji bi mogao poremetiti
duboku tiinu u sobi. Gospa Vu je bacila pogled na njene noge. - Vidim da vam noge nisu povijane - rekla je pri
tom.
Devojka je izgledala zbunjena. - Nije bilo nikog da ih zavija - odgovorila je. - Osim toga, morala sam uvek da
radim u polju.
Zatim je progovorila Jinga: - Ona ima veoma velike noge, milostiva gospoo. Bez sumnje je ila bosa kao to
ine seoska deca, pa su joj noge ogru-bele.
Devojka je stajala, gledajui zabrinuto i bojaljivo as u lice sobarice, as gospi Vu.
- Hodite, pokaite mi jaja - zapovedila je opet gospa Vu.
Devojka je ula u sobu i paljivo poloila na sto svoj sveanj. Zatim je odreila maramu i stala da vadi jaja
jedno po jedno, redovno zagledajui svako. - Nijedno se nije razbilo - kliknula je najzad zadovoljno. - Plaila
sam se da u se spotaknuti u mraku i polupati ih. Ima ih petnaest...
Zautala je, a gospa Vu je shvatila da ne zna kako bi joj se obratila i kojim bi je imenom zvala.
- Zovite me slobodno: Starija sestro - rekla je.
Ali je devojka bila i suvie stidljiva za to. Ponovila je: - Petnaest jaja, a nijedno nije starije od sedam dana. - To
su ponude glavom vama name-njene.
94
- Hvala vam - rekla je gospa Vu. - Izgledaju uistinu veoma sveza.
Ve je bila primetila nekoliko stvari na devojci, za tih nekoliko trenutaka otkako je stajala blizu nje. Dah joj je
bio ist i podseao neodreeno na poljsko cvee, a njeno mlado telo odisalo je zdravljem i sve-inom. Zubi su
joj bili zdravi i beli. Dok je dreila maramu, gospa Vu je videla da su joj ruke lepo krojene, mada im je koa bila
preplanula i gruba. Pod opranim kaputom i akirama od plave pamune tkanine ocrtavalo se njeno jedro telo,
puno, ali ne i debelo. Vrat joj je bio gladak, a lice lepukasto i edno.
Gospa Vu se i nehotice nasmeila na nju. - Mislite li da biste voleli ostati ovde? - zapitala je. Oseala je pomalo
saaljenje prema tom mladom stvorenju, kupljenom u seljaka kao neka domaa ivotinja. Otkrila je u njoj
neto neno i dobro, upr-kos njenim suncem opaljenim obrazima i gruboj odei.
Devojka je nagonski naslutila blagost oseanja kojim je gospa Vu u tom trenutku bila ispunjena prema njoj. U
njenim tamnim, bistrim oima sinula je odanost, naglo kao iskra ukresana u mraku. - Liju Ma mi je rekla da ste
dobri. Kazala mi je da vi niste kao druge ene. Da vama treba da se dopadnem na prvom mestu, pre nego ikom
od ostalih, i ja u se truditi da tako doista i bude. - Glas joj je bio topao i zvonak.
- Onda mi morate kazati sve ega se seate iz vaeg ivota - odgovorila je gospa Vu. - Nita mi ne smete
sakriti. Ako ste estiti i poteni, ja u vas mnogo voleti, veoma mnogo. - Primetila je toplu odanost kojom su
bile ozarene oi mlade devojke i osetila, na vlastito iznenaenje, neto slino grizi neiste savesti.
- Sve u vam ispriati - obeala je devojka. - Ali zar ne treba da prvo odnesem jaja u kuhinju?
- Ne - rekla je gospa Vu, nastojei da prikri-je osmeh koji su izazvale te reci. Koliko bi se slu-inad zaudila
takvoj poseti. - Jinga e ih odneti
95u kuhinju. Vi treba da sednete na ovu stolicu meni preko puta, pa emo se porazgovarati.
Devojka je opet uvezala jaja u maramu i sela na kraj ponuene stolice. Ali je izgledala nekako potitena.
- Jeste li gladni? - upitala je gospa Vu.
- Nisam, hvala - odgovorila je devojka bojaljivo. Sedela je gledajui pravo, sa rukama sklopljenim na krilu.
Gospa Vu se opet nasmeila. - Sluajte - rekla je - recite poteno: jeste li gladni?
Devojka se najednom nasmejala, zvonkim sme-hom koji je zaklokotao poput vode naglo otoene na tesan grli.
- Glupa sam kao no - rekla je iskreno. - Ne uman da laem ni iz utivosti. Znate, Liju mi je kazala da moram
rei: Ne, hvala", ako me budete pitali jesam li gladna, da ne bih ve prvi dan izgledala prodrljiva.
- Niste li veerali pre polaska? - zapitala je gospa Vu.
Devojka se zacrvenela. - Mi nemamo mnogo hrane - rekla je. - Moja pomajka je rekla ... moja pomajka je
mislila ...
Gospa Vu je prekinula njena zbunjena objanjenja. - Jinga! - zapovedila je - donesite neto za jelo.
Devojka je uzdahnula. Namestila se udobnije na stolici, olabavljenih miia, i okrenula tako da bi sedela licem
prema gospi Vu. Ali nije gledala u nju.
Nema mane", mislila je gospa Vu, izuzev to je, moda, malo previsoka stasa. To bi moralo znaiti da je
severnjakog soja. Moda joj je porodica izbegla iz postojbine posle neke stihijske nedae, poplave ute reke,
moda, ili gladi, pa bila prinuena da napusti jedno ensko dete."
- Liju mi je rekla da ste siroe - kazala je glasno gospa Vu. - Znate li ta o svojoj roenoj porodici?
Devojka je zatresla glavom. - Bila sam novoroene kad su me ostavili. Znam mesto gde su me poloili, jer mi
ga je pomajka pokazala mnogo puta

96
kad bismo ile u grad na pijacu. Ali mi je govorila da na meni nije bilo nikakva znaka, osim to nisam bila
umotana u pamuk, nego u svilu. Bila je to samo otrcana svila.
- Imate li uza se tu svilu? - zapitala je tada gospa Vu.
Devojka je opet klimnula glavom. - Otkud ste znali? - zapitala je sa bezazlenim uenjem.
- Mislila sam da ete hteti da ponesete sa sobom jednu stvar koja je vaa - rekla je gospa Vu.
Odgovorila je osmehom na pogled mlade devoj-ke, koja je razrogaila oi od uda.
- Kako ste umeli da pogodite ta se deava u srcu jedne strankinje? - pitala je uporno devojka i dalje.
- Pokaite mi tu svilu - odvratila je gospa Vu. Nije elela da upuuje devojku u puteve neposrednog saznanja,
kojima je volela da se slui njena misao.
Bez oklevanja, kao da se uistinu resila da se u svemu pokorava gospi Vu, devojka je zavukla ruku u nedra i
izvadila odatle presavijen komad svile. Bila je oprana i ista, nekad crvena, verovatno, ali u meuvremenu
toliko izbledela da je sada bila jedva ruiasta. Gospa Vu je uzela tkaninu i razmota-la je. Bio je to komad
enske odee, kratak kaput, uzan ali dugakih rukava.
- Ako je pripadao vaoj majci, onda je i ona bila visoka - primetila je gospa Vu.
- Kada vi kaete, sigurno je tako - uzviknula je devojka.
Gospa Vu je razgledala vez. Odea je bila starinska kroja, a oko vratnik i razrez sa strane pro-iveni vezenom
trakom. iroki rukavi bili su obrubljeni isto takvim trakama.
- To je lep, umetniki vez - rekla je gospa Vu
- sitan lanani bod iz Pekinga.
- Vi mi kaete vie nego to sam ikad znala
- izustila je devojka apatom.
- Ali to je sve to vam mogu kazati - rekla je gospa Vu. Savila je opet kaputi i pruila ga devojci.
7 Paviljon ena
97
Ali devojka joj nije u susret pruila ruke da ga prihvati. - uvajte ga vi za mene - rekla je. - Meni ovde ne treba.
- uvau ga ako elite - rekla je gospa Vu.
- Ako mi dozvolite da ostanem ovde - odgovorila je devojka moleivim glasom - nee mi vie nikad zatrebati.
Ali gospa Vu jo nije bila voljna da joj to obea. - Niste mi jo kazali ni vae ime - rekla je.
Promena na licu mlade bila je isto tako vidna kao u nekog razoaranog deteta. - Ja i nemam istinskog imena rekla je ponizno. - Pooim i pomajka nisu mi nikad ni nadeli neko odreeno ime. Oni ne umeju ni itati ni
pisati, a ni ja, takoe.
- Ali nekako su vas zvali, ipak - rekla je gospa Vu.
- Zvali su me Malo Siroe kad sam bila malena, a Veliko Siroe kad sam porasla - rekla je devojka.
- To, naravno, nije nikakvo ime - saglasila se ljubazno gospa Vu. - Kad va bolje upoznam, ja u vam dati ime.
- Hvala vam - rekla je devojka ponizno.
U tom asu ula je Jinga, nosei dve ase je* tiva, koje je stavila na sto. Dok ih je sluavka polagala pred
doljakinju, gospa Vu je pogledate u svaku ponaosob. Vratila bi ih da je Jinga donela u njima hranu za
sluinad. Ali je Jinga bila pametna. Posluila je devojku jelima koja ne bi sasvim priliila jednom lanu
porodice, ali su izvesno bila predobra za eljad iz kuhinje. Jedna je asa bila puna ufteta od piletine, a druga
svinjetine s kupusom. Donela je takoe anak pirina, ajnik i asu za aj, i postavila pred gou tapie za
jelo. Nisu to bili porodini tapii od slonovae i srebra, nego obini bambusovi iz kuhinje. Bili su od crveno
obojena drveta, kakvim se deca slue.
- Posluite je - rekla je gospa Vu.
Do tih reci Jinga je oklevala, ali je izreenu zapovest odmah posluala, utei i stisnutih usana.
98
Devojka nije nita primetila. Prihvatila je obe-ma rukama anak s pirinem koji joj je pruala Jinga, diui se
malo sa sedita kao to je dolikovalo pristojnom eljadetu sa sela, izjavljujui da je sve to i previe za nju".
Gospa Vu je uskoro videla da je devojka bila na ivoj muci, jer se borila izmeu potene gladi i elje da bude
utiva, te se digla i nala neki izgovor da je ostavi nasamo.
- Vratiu se brzo - rekla je - a vi, drago dete, jedite slatko i nemojte da se ustruavate.
S tim recima se udaljavala i prela u svoju sobu za sedenje. Tu je ve stajala postelja od bambusovi-ne, koju je
Jinga prostrla za devojku. Gospa Vu je zamiljeno pogledala skromni leaj. Pustie devojku da spava tu
nekoliko noi. Tu bi je, moda, trebalo i zadrati, mislila je, dokle god ne shvati svoje me-sto u porodici i dok
ona sama - gospa Vu - ne bude razumela devojku. Izmeu njih dve mora da se uspostavi duboko uzajamno
razumevanje pre nego to joj dozvoli da naputa njena dvorita i zalazi u ostala, jer bi, inae, u kui moglo
doi do neprijatnosti. Bila je svesna da je posao koga se poduhvatila pun tegobe koje trae osetljivu ruku, i da
mu mora pristupiti umeno i obazrivo. Stajala je nepomino nekoliko trenutaka, sa palcem i kaiprstom na
donjoj usni. U danima svoga devojatva vo-lela je u prolee da pomae pri izradi svile na porodinim
imanjima. Poto bi se svilene bube uaurile, dolazio je trenutak, koji je valjalo tano pogoditi, jer bi kratko
potrajao, kada su se aure morale staviti u korita vrele vode da se ne bi pretvorile u leptire i izgrickale nit. Ona
bi uvek osetila kada je nastupio pravi as za taj posao. Seoske ene divile su se njenoj pronicljivosti, kao nekom
udu. Seala se sada dubine svoje izvesnosti, zasnovane u jedan mah na svemu i ni na emu.

- Sada - rekla bi ona, a seljanke bi onda smoile u korita rukoveti pirinane slame s aurama pripijenim uz
njene vlati. A onda bi i ona, poput ostalih osetlj ivini i tananim prstima pronalazila
99vlanu, tanku svilenu nit i stala raspredati aure jednu za drugom.
Toga asa, toliko godina docnije, njoj se inilo da se u njoj opet budi vidovitost njene rane mladosti. Osetljiva
mo njenog predoseanja nipoto je ne srne izneveriti u toj prilici, jer bi joj, inae, g. Vu prigovarao dokle god
bude iva.
Prela je iz sobe za sedenje u spavau, gde je stala polagano da hoda gore-dole, klizei neujno poploanim
podom u svojoj lakoj obui od svile.
Devojka joj se inila otvorena kao neko dete. Predavala se odmah svim srcem i svom duom, koji su joj na prvi
dodir leali razotkriveni pred svaijim oima, kao rascvetala rua kraj puta. Ali to je samo znailo da je jo
nerazvijena i da se treba pitati u ta e se razviti? Glupa nije bila. Njen hitri pogled odavao je nehotice uroenu
otroumnost. Usne su joj bile nene i pune. Nije li, moda, bila suvie pametna. Bio je tu, zatim, i onaj komad
svilene odee, onako lepo vezene. Skromna porekla nije mogla biti, izuzev ako joj je majka bila sluavka u
bogatoj porodici. Da, postojala je izvesna mogunost da je ta devojka bila dete slukinje u obinoj porodici,
koja je zanela s jednim od sinova, moda, a onaj svileni kaputi samo jedan od iznoenih stvari njene
gospodarice, koji je dobila na poklon. A moda ga je nosila i neka ena iz ajdinice, koja je njime zaogrnula
neeljeno dete.
- Nemogue je rei ta je ova devojka - promrmlja za sebe gospa Vu.
Bi li htela primiti u kuu tako nepoznato bie? Na to nije mogla da odgovori. Zamalo se opet vratila u
biblioteku. Devojka je sedela sama i izgledala preplaena u toj velikoj prostoriji, duboko utonuloj u senku.
Drala je na kolenima sklopljene ruke. Obrok je bio gotov i Jinga je ve sklonila posue. Veliko Siroe je ustalo
kada je ula gospa Vu, sa licem ozarenim radosnim oseanjem olakanja.
- ta treba da inim sada, starija sestro? - zapitala je. Posluila se tim imenom sa poverenjem koje je, i protiv
volje, zagrejalo spokojno srce gospe
ion
Vu, koje se uvalo da ne pokloni prerano svoju naklonost.
- ta radite obino u ovo doba? - zapitala je.
- Idem uvek u postelju im poveeram - odgovorila je devojka. - Zalud svecu gori ko po noi sedi.
Gospa Vu se nasmejala. - Onda je, moda, bolje da idete u postelju - rekla je. Pokazujui joj put, pola je ispred
nje u sobu gde je prostrta uzana postelja ekala mladu seljanku. - Ovo je vaa postelja, a iza onih vrata nai
ete sobu gde se moete pripremiti za spavanje.
- Ali ja sam gotova - odgovorila je devojka. Dobro sam se oprala i umila pre nego to sam dola ovamo. Svui
u gornje haljine i to je sve.
- Onda emo se videti sutra - odgovorila je gospa Vu.
- Do vienja do sutra - odgovorila je devojka. - Ali molim vas, starija sestro, ako ushtednete togod po noi,
izvolite me zovnuti.
- Zvau vas ako mi zatrebate - rekla je gospa Vu i otila u svoju sobu.
Poto je i sama legla, zadugo nije mogla da zaspi. Oko ponoi se digla iz postelje i prela u drugu sobu, gde je
zapalila svecu i posmatrala devojku pri spavanju. Nije se prevrtala u snu, pa ni micala ak. Leala je na desnoj
strani, sa obrazom na ruci. Di-sala je lako zatvorenih usta i rumena lica. U snu je bila jo lepa nego budna, to
je primetila i gospa Vu. Primetila je ona takoe da se devojka ne mie i ne hre. Pokrivai su joj bili navueni
do pojasa i nisu bili izguvam. Spavala je u svom pamunom donjem rublju, ali je okovratnik bila otkopala,
otkrivajui svoj obli vrat, a grudi delimino. Jedna dojka je bila ela obnaena. Gospi Vu se uinilo da je
mlada, vrsta i okrugla.
U meuvremenu je devojka i dalje spavala svojim dubokim snom bez pokreta. To je bilo dobro. Sama gospa Vu
imala je oduvek lak san, budei se im bi se g. Vu okrenuo u postelji, posle ega redovno ne bi vie mogla
usnuti. Ali ovo je bila devojka
101koja e svakad vrsto spavati ele noi i buditi se podjednako sveza svakog jutra. Gospa Vu je zaklonila
svecu rukom i nadnela se nad devojino lice. Jo uvek onaj isti svezi i zdravi dah. Uspravila se i vratila u svoju
sobu. Useknula je svecu izmeu palca i kaiprsta i legla opet u postelju.
Probudili su je pre svitanja jedva ujni zvui iz susedne sobe. kripnuo je krevet od bambusa, neto je unulo.
Prenula se iza sna, potpuno budna odjednom, kao uvek, i leala je sluajui. Je li se to devojka pripremala da
umakne u to doba? Ustala je i navukla haljinu, zapalila svecu i opet izila. Devojka je sedela na stolici,
etkajui svoju dugaku kosu. Bila je obuena, ak i obuvena, u belim arapama od pamune tkanine.
- Kuda idete? - zapitala je gospa Vu.
Devojka se trgla na zvuk njenog glasa i ispustila na pod veliki drveni ealj, koji je drala u ruci. Rasputena
kosa prekrivala joj je lice s obe strane.
- Ne idem nikud - rekla je. Digla se na noge i uprla pogled u gospu Vu. Njene tamne oi sijale su se u vihoru
senki crne kose. - Ustajem.
- Ali zato ustajete u ovo doba - upitala je gospa Vu.
- Vreme je da se ustaje - rekla je devojka zaueno. - ula sam kukurikanje jednog petla.

Gospa Vu se nasrne jala iznenada, smehom koji joj nije bio uobiajen. - Nisam mogla ni sanjati zato se diete.
Ali, naravno, vi ste devojka sa sela. Ovde nemate potrebe, dete, da se budite tako rano. ak i sluge e poeti da
se bude tek za jedan sat. A mi se budimo sat posle njih.
- Moram li opet lei u postelju? - zapitala je devojka.
- A ta biste drugo mogli uiniti? - zapitala je gospa Vu.
- Pustite me da pometem sobe - rekla je devojka - a i dvorite bih mogla pomesti.
- Dobro, inite ta vam je volja - odgovorila je gospa Vu.
102
- Biu mirna - obeala je devojka - a vi opet leite i spavajte, starija sestro.
Tako se gospa Vu vratila u krevet, odakle je ula um metle koju je devojka nala u hodniku. Pomela je i
dvorite i sobe, a koraci su joj bili lagani i obazrivi dok se kretala okolo. Zatim je gospa Vu neosetno opet
usnula. Probudila se kasno. Sunce je ve obasjavalo pod u njenoj sobi, a Jinga stajala ekajui kraj njene
postelje.
Digla se brzo. Svakodnevni obred njenog oblaenja poeo je jo jednom. Jinga nije pominjala de-vojku, a gospa
Vu nije govorila. U sobama je vladala tiina. Nije ula nita.
Tiina je postala tako duboka da je gospa Vu najzad progovorila. - Gde je devojka? - zapitala je Jingu.
- Tu je, u dvoritu, ije neto - odgovorila je Jinga. - Htela je da radi poto-poto, pa sam joj dala neke donove za
deije cipele.
Po lakom preziru kojim je bio obojen glas mlade sluavke, gospa Vu je videla da ugled doljaki-nje nije
porastao u njenim oima zato to je ele-la da radi po kui kao neka slukinja. Gospa Vu nije vie progovarala.
Nije elela da joj se naklonost povede za udima srca mlade Jinge.
Dorukovala je utei i onda izila u dvorite. Tu je sedela devojka, na mekom tronocu, u senci bambusa. ila
je. Prsti su joj spretno probijali iglom jedan debeli sukneni on. Umesto naprstka sluila se bakarnim prstenom
koji je bio na taknut na njen srednji prst. Ustala je kad je videla gospu Vu i saekala je na nogama, ne
progovorivi prva.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. Sela je i ona, na malo batensko sedite od porculana.
Ono je sluajno bilo postavljeno tako da je sedela leima okrenuta okrugloj kapiji dvorita, dok je devojka
sedela licem prema vratima. Tek to je sela i podigla iglu, digla je opet oi sa svog posla i ugledala nekog na
kapiji. Gospa Vu je videla kako se njene krupne oi diu i sputaju i tamni rumenilo na njenim obrazima koji su
imali boju breskve.
103Gospa Vu se okrenula, oekujui, zbog njenog ponaanja, da to bude neki ovek, moda kuvar.
Ali to nije bio kuvar nego Fengmo, njen trei sin. Stajao je na kapiji, sa jednom rukom na do-vratku, upirui
pogled u devojku.
- Fengmo, ta elite? - zapitala ga je gospa Vu. Osetila je da je naglo obuzima neki udan gnev zato to je
naiao neoekivano. Znala je i sama da je on bio sin koga je najmanje volela. Bio je svojevoljan, manje umiljat
nego Lijangmo i emo, manje sklon igri i ali nego mali Jenmo. Dok je bio mali, vie je voleo drutvo
sluinadi nego drutvo svoje porodice, a ona je mislila da je to znak njegove nie vrednosti. Na izgled, s njim
je postupala isto kao i sa ostalima, ali je u dui znala da ga voli manje nego ijednog od njih. On je, bez sumnje,
oseao tu razliku jer joj je retko izlazio pred oi poto je navrio petnaest godina, i to jedino kad bi poslala po
njega.
- Zato ste doli, Fengmo? - zapitala je opet kad joj on nije odgovorio. On je nastavljao da pilji u mladu
devojku, a ona je u jedan mah, kao da je osetila njegov pogled, podigla dotle oborene oi, pogledala ga je
letimino, a onda ih opet spustila na svoj posao.
- Doao sam da vidim, da vidim kako ste, majko - zamucao je Fengmo.
- Ja sam potpuno dobro - odgovorila je hladno gospa Vu.
- A i zbog neeg drugog - rekao je Fengmo. Gospa Vu je ustala. - Onda hodite u biblioteku. Ula je unutra
idui ispred njega, ali nijedno
od njih nije selo kada su se tu nali nasamo. Ume-sto toga, Fengmo je pokazao rukom na devojku: - Majko rekao je - je li to ona?
- Fengmo, zar ste doli da me to pitate? - rekla je gospa Vu strogo. - To nije vaa stvar.
- Jeste, majko - rekao je on strasno. - Pomiljate li, majko, ta znai to za me? Prijatelji e mi se smejati i
zadirkivati me.
104
- Jeste li doli da mi to kaete? - zapitala je gospa Vu.
- Jesam - uzviknuo je Fengmo. - Bilo je dovoljno zla i pre ovoga. Ali sada, sada sam je video ... ona je tako
mlada, a moj otac... on je ... on je star.
- Vratite se odmah u svoje odaje - rekla je gospa Vu isto onako hladno kao i maloas. - Nije lepo od vas to ste
ovamo upali nezvani, ne pitajui prethodno po nekom od posluge hoe li mi vaa po-seta biti ugodna u ovom
trenutku. to se tie vaeg oca, ne prilii se mlaem da sudi starijem od sebe.
Bila je naviknuta na upornost Fengma. Zaudila se stoga kada je videla da se pokolebao. Videla je tamnu rumen
koja je obasula njegovo lice i prime-tila da mu usne podrhtavaju. On se okrenuo bez reci i napustio sobu i
dvorite ne osvrui se, glavom bez obzira.

Ali je gospi Vu bilo duboko neprijatno to su se njih dvoje videli. Mada je krila esto stare obiaje, a krila ih
je bez oklevanja kad god bi to smatrala za shodno, postojano se pridravala onoga koji je u njegovim ranim
godinama odvajao muko dete od enske eljadi. U njenoj kui, sinovi su odvojeni od svih ena po navrenoj
sedmoj godini. Ona ak nije ni korila sluge zbog njihovih neznalakih odgovora na pitanja deaka. ula je
jednom Fengma kako pita domostrojitelja: - Zato mi vie ne dozvoljavaju da se igram s mojim dvema
rodakama?
- Deaci i devojie se ne mogu igrati zajedno jer im se inae noge potprite - odgovorio je do-mostrojitelj,
alei se samo upola.
Obino veoma ustra kad god bi trebalo ispraviti neznanje nekog eljadeta u kui, gospa Vu je outala tog puta
i pustila stvar da proe bez pre-kora sa njene strane.
A sada je Fengmo video devojku pre nego to je zauzela svoje mesto u kui, a i devojka je videla njega. Ko zna
u kakav bi se poar mogla izmetnuti iskra toga prvog susreta? Hodala je gore-dole po bi105blioteci. Kad god bi prola kraj otvorenih vrata, mogla je da vidi glavu mlade devojke priljeno nagnutu nad
onim onom, i njenu ruku koja je zabadala i izvlaila iglu. Njena odluka se stvorila najednom. Ta se stvar mora
resiti odmah. Devojku e zadrati. Ali ona mora tano shvatiti u emu se sastoji njena dunost. Izila je i brim
korakom nego obino i sela opet na staro mesto.
- Resila sam se - poela je naglo. - Vi ete ostati u ovoj kui.
Devojka je digla oi sa svoga posla, drei u ruci iglu kojom se upravo pripremala da probode sukno, ali koja je
bila zastala u vazduhu, ne dovr-ivi bod. Ustala je iz potovanja prema gospi Vu.
- Mislite da vam se dopadam? - zapitala je tiho i bez daha.
- Da, ako budete vrili svoju dunost - rekla je gospa Vu. - Vi ste doli ovamo da biste sluili mome gospodaru,
da biste zauzeli moje mesto... u izvesnim stvarima.
- Razumem - rekla je devojka isto onako potmulim glasom kao maloas. Oi su joj bile vrsto uprte u lice
gospe Vu.
- Morate da znate - nastavila je gospa Vu - da je naa kua u mnogom pogledu jo starinska. Ovde nema
odlaenja i dolaenja izmeu dvorita mukaraca i ena.
- O, ne - sloila se brzo devojka. Ruke su joj se spustile u krilo, ali su joj oi ostale nepomine.
- U tom sluaju - rekla je gospa Vu odseno, to je udno odudaralo od uobiajenog naina njenog govora nema nikakvog razloga da se stvar ne zakljui.
- Ali zar ne treba da ja imam svoje ime? - zapitala je devojka sa bojaljivom zabrinutou. - Zar u bez imena
biti u ovoj kui?
Bilo je neega alostivog i dirljivog u tom pitanju, to je zakljuila i sama gospa Vu. - Jeste - rekla je - vi morate
imati ime i ja u vam ga dati. Zvau vas ijuming. To znai Ozarena Jesen.
106
Tim imenom jasno obeleavam vau dunost. U njega je jesen, a vi ste zrak koji e je obasjavati.
- ijuming - ponovila je devojka. Kao da hoe da okusi na jeziku jo jednom, dodala je: - Ja sam ijuming.
IV
G. Vu nije dolazio u blizinu gospe Vu, a ona je pustila da tako i ostane. Posle toliko godina provedenih s njim
znala je i sama ta se deava u njegovoj dui. Da je bio odluno protivan ostanku devojke pod njegovim
krovom, on bi doao do gospe Vu i rekao joj svoje miljenje, odluno i plaho-vito, a moda i u smehu. Ali
njegovo povueno dranje dokazivalo je u njenim oima da je voljan dovoenju devojke u njegovo dvorite i da
se pred gospom Vu potajno stidi svoga preutnog pristanka. Poznavala ga je dovoljno da bi slutila da se u dui
moda ak i gadi pomalo nad samim sobom, ali suvie malo da bi mu to bilo od pomoi u borbi sa njegovom
sklonou.
I tako, kao to nikad nije bio kadar da se ne polakomi za dobro zainjenim jelom na stolu, tako nee biti u
stanju, ma koliko udeo za savrenstvom, da uskrati sebi zadovoljstva koje bi mu mogla pruiti jedna mlada
ena. Nije on bio ni neprijatelj ni gospodar svoga sladostraa, mada je godinama bio u stanju da se
zadovoljava sa gospom Vu kao svojom enom. Ali je gospa Vu bila svesna, mada nije bila sujetna, da bi mogao
biti zaveden i na drugu stranu da je ona bila manje lepa i manje savesna kao ena. Briljivo se starala da bude
uvek zadovoljan u svemu. Kad bi osetio elju da sazna ma ta to bi se moglo nai u knjigama, ona bi se
obavestila i kazala mu ta je pronala. Kad bi pokazao ljubopit-ljivost za neto strano, ona bi se uputila i u to i
rekla ta bi ula i proitala. Tokom svih onih godina koje su proveli zajedno, nijedna njegova elja nije ostala
nezadovoljena. Ali je ona znala takoe,
107i to je nije bolelo, da je to bilo stoga to je ona prouavala njegove elje i to bi im, kada su bile maglovite,
razgovorom i razbiranjem o njima paljivo i umeno pomagala da se rasvetle, pa ak i pred njim samim jasno
ukazu.
Ni ona nije bila nezadovoljna njime. Nije se najednom razoarala u njemu. U poetku je njegovo udljivo
ljubopitstvo smatrala za buenje jednog duha iji je razvoj bio ometan zato to mu je njegova majka inila na
volju preko svake mere otkad se rodio. Stara gospa nije nikad davala starom gospodaru nikakvu vlast nad
njihovim jedinim dete-tom, za kojim je ludovala vie nego to prilii, jer je samo ono ostalo u ivotu od sve
dece ije je raanje preturila preko glave. Stara gospa se prvo svaala, otvoreno i estoko, kada je stari
gospodar izrazio elju da svog sina uzme pod svoje okrilje i stegu. To se dogodilo kada je deaku bilo sedam godina. Do toga vremena, pokoravajui se obiaju koji se potovao u svim slinim porodicama, stari gospodar je

dozvoljavao da mu sin ivi u odajama i dvoritima svoje majke. Ali je tada rekao staroj gospi da je deaku
vreme da pree u dvorite svoga oca.
Stara gospa nalazila je jedan za drugim izgovore da se tome ne povinuje. Deak je kao imao oset-ljivo grlo i
stoga je morao da bude negde gde bi se na njega i nou moglo pripaziti; onda je, opet, slabo jeo i morao se
nutkati pri jelu. Kad je stari gospodar strogo zahtevao da ga poslua, ona se rasplakala, a kad se naljutio, ona se
rasrdila jo vie od njega. Ali je on umeo biti tvri od kamena, te je ona, najzad, bila prinuena da mu se
povinuje. Kad mu je bilo devet godina, dete je preseljeno u jednu malu odaju do spavae sobe svoga oca, a stari
gospodar je uzeo u svoje ruke uenje i odgoj jedinca.
Ali je ta mala soba imala, avaj, i sporedna vrata, na koja se lepi, samovoljni deak mogao iskrasti nou i
odunjati do svoje majke! Strpljivo i neno, stari gospodar je pouavao sina, ali bez ikakvog dej-stva. Umesto
vladanja samim sobom, emu ga je on
108
uio, ona ga je i nehotice, iz prevelike ljubavi, uila samovolji i lenjosti, pomaui mu da se igra i kada je
trebalo da ui. Hranila ga je skupim poslasticama, a kad bi se njegov detinji trbuh pretrpao i za-boleo ga, davala
rnu je da popui lulu opijuma da bi mu ublaila bolove. Samo dobro zdravlje i veito nemiran duh spasli su
deaka od puenja toga otrova, ne dozvoljavajui da mu to pree u neizleivu naviku. Tako se desilo da je stari
gospodar, kada mu je sin napunio dvadesetu, uvideo da je volja stare gospe nadvladala njegovu i predao joj
sina.
- Sine moj - rekao je na kraju toga susreta - vi ste se opredelili za enu, stavljajui je iznad oveka, za vau
majku umesto za vaeg oca, za lagodnost umesto za postignua. Neka bude tako. Sada ostaje da vam se za
ljubav nae kue nae ena koja e dati snage vaoj slabosti.
Mladi je bio zaplaen dubokom ozbiljnou glasa kojim mu je otac govorio tom prilikom i pourio se da ode
to je pre mogao do majke, kao to je inio uvek kad bi se neeg prestraio, i zaboravi za nekoliko asaka u
njenoj blizini neprijatno uzbuenje - koliko retko i koliko kratkotrajno - koje ga je trenutno bilo obuzelo.
Gospa Vu je dovedena u njihovu kuu uskoro posle toga. Desetog dana po venanju, stari gospodar je poslao po
nju, poruujui joj da doe u njegovu biblioteku, i porazgovarao tada s njom o svome sinu: - On e biti ono to
vi od njega nainite. Neki se ljudi grade sami, ali e on uvek biti delo enskih ruku. Ali vi ne smete dozvoliti
da on to sazna. Ne prebacujte mu nikad njegovu slabost, jer bi tada postao nepovratno slab. Ne dozvolite mu
nikad da oseti da bi bio beskoristan kad vas ne bi bilo, jer e, inae, postati beskoristan jednom i za-svagda.
Moraete da pronaete ono nekoliko snanih niti koje se jo kriju u njegovoj prirodi, i od njih da izatkate
osnovu njegova ivota. Kad naiete na koju slabu nit, ne uzdajte se u nju. Utkajte potajno na mesto nje svoju
sopstvenu.
109Bila je tada veoma mlada, a njen mu lep i veseo, a ona, pored toga, opijena brakom. Niega se nije plaila.
- Volim ga - rekla je jednostavno starom gospodaru.
Pogledao ju je iznenaeno jer je bilo protivno obiajima da jedna ena govori tako smelo. Ali je glas kojim je
kazala te neobine reci bio veoma ne-an i ljubak, a ona ela izgledala tako osetljiva i edna izgovarajui ih da
on nije imao srca da je prekori.
Umesto toga, oborio je samo glavu i rekao: - Onda imate u svojoj ruci najotrije oruje kojim jedna ena moe
da raspolae.
Proteklo je, moda, deset godina dok je gospa Vu dola do punog razumevanja oveka za koga je bila udata i
koga je jo neno volela. Izbila je na sve granice i stavila ruku na sve mee njegove due, ali tako sporo, tako
postepeno, da nije nikad osetila bol razoaranja. A te granice i mee opasivale su malen prostor. Sada je uviala
da je bila liena ko-rena sva radoznalost i sva pitanja koja su je isprva uzbuivala, zatim, to je u tome videla
znake buenja jednog darovitog, ali zaputenog uma. Za njega su to bili samo razni naini i orua njegove
razonode. Putevi bez ikakvog cilja na kraju. Uvek je postojala mogunost da mu postavljeno pitanje iznenada
dodija i da ga prestane slediti, i da ona tada opet mora da otkriva put kojim e sledei vetar duvati.
To je bilo vreme kada je ona sama prekoraila granice do kojih je on mogao domaiti, i dozvolila da se njene
mee razmaknu dokle god su htele. Ali mu o tom nije govorila. Doista, zato bi to i inila, kad on ne bi
razumeo ta mu kazuje? Dovoljan deo nje kretao se unutar granica njegovog poimanja, tako da je on mislio da
je ona jo uz njega.
Sada je resila da mora otii do g. Vua i rei mu sama da je devojka pronaena i da je spremna. On je, svakako,
od slugu ve uo za novost, ali mu to ipak mora i ona kazati. Ne srne biti nikakva od110
laganja, jer je Fengmo video devojku. Vienje sa jednom mladom enom ne mora znaiti nita za mlada
oveka, ali moe da znai i sve. U plimi mladosti vazda nastupa as kad svaki slian susret, ma kako sluajan
bio, moe da bude opasan kao zakazan sastanak. Ako g. Vu bude u prikladnom raspoloenju, poslae mu
ijumingu im je bude mogla spremiti i otpremiti.
ijuming se oseala veoma srena tog sunanog letnjeg jutra. Gospa Vu je bila poslala Jingu u jednu bogato
snabdevenu radnju po dobru pamunu tkaninu ukraenu cveem, i neku bolju svilu, te je jedan trgovaki
pomonik doneo uskoro na izbor itave topove sline robe, od koje je gospa Vu sada izabrala sve to je
potrebno da bi se za ijumingu mogle pokrojiti tri potpune presvlake nove odee. elela je da zadovolji
devojku i dozvolila joj je stoga da pokae sama koje su njene omiljene boje i are. Bilo joj je milo kada je

devojka odabrala sitne are i blage boje. Bilo joj je jo milije kada se devojka odmah prihvatila posla da bi sama
saila haljine od kupljenih tkanina.
ijuming je stajala za stolom gde je prvo raza-strla pamunu tkaninu sa cvetnom arom. Zatim je zastala,
drei u vazduhu podignute gvozdene ma-kae.
- Treba li da ih skrojim tako da budu sline vaim haljinama, starija sestro? - zapitala je. Njena odea bila je
irokih rukava i kratka kaputa, kao u ena sa sela.
- Jinga e vam pomoi da nainite kroj koji prilii ovoj kui - odvratila je gospa Vu.
I tako je Jinga razmerila tkaninu i obeleila je komadom bela kredo vita kamena, a onda je srezala po kroju
vitkog i oblog tela mlade ijuminge.
A dok se to dogaalo, devojka je stajala u zanosu nepomuenog zadovoljstva. - Jo nikad u ivotu nisam imala
haljinu od nove tkanine - rekla je apatom.
Poto je srezana sva parad haljine, uvukla je konac u iglu i stavila na kaiprst bakarni prsten,
111
koji joj je sluio kao naprstak, i zasela za posao opijena radou. ila je polagano i paljivo, a Jinga je
posmatrala da bi utvrdila da li je bod dovoljno sitan i ujednaen. Gledajui ijumingu, gospa Vu je opet osetila
kako je iga oko srca ono udno ose-anje neodreene krivice, kao da se pripremala da uini neto naao toj
devojci. Odluila je da odmah poe i nae g. Vua. Rukom je dala znak Jingi da pree s njom na trenutak u
susednu sobu. Tu, gde je devojka nije mogla uti, gospa Vu je rekla sobarici:
- Morate joj pomoi. Postarajte se da joj bude brzo gotova jedna presvlaka donjeg rublja, kao i jedna gornja
haljina. Moda u je otpremiti odavde jo sutra, ali e to zavisiti od toga ta e doneti i na ta e me uputiti
dananji dan.
- Molim, milostiva gospoo - rekla je Jinga, pazei da ni licem ni glasom ne pokae bilo zadovoljstvo bilo
alost.
Gospa Vu je potom izila iz svog dvorita, prvi put otkako se tu preselila. Uz put je zastala po dunosti, da bi
videla staru gospu. Zatekla ju je u dobrom zdravlju. Sedela je na suncu pred svojim vratima, neobino vesela i
vedra, a jedna sluavka trljala je uljem njena stopala i lanke koji su toga dana sluajno bili malo nateeni.
- To je od rakova - rekla je stara. - Od rakova mi uvek natiu noge. Ali kad sam ve jednom nogom u grobu,
zato bih se zbog toga odricala rakova? Moje noge i lanci mi ionako malo vrede. Pila sam takoe mnogo vina
uz rakove, da bih spra-la otrov.
Stara gospa bila je potpuno zaboravila, oito, da je zbog nalonice bila ljuta na svoju snahu, a gospa Vu je nije
podsetila na to. Zastala je da bi po-smotrila natekle noge stare gospe i naredila sluav-ci da ih trlja odozdo
navie, tako da bi se krv penjala umesto da silazi. Zatim je produila svojim putem.
Oekivala je da e zatei g. Vua u svojim starim dvoritima, umesto u njegovom, pa je tamo i otila.
112
To je bilo dvorite u kome su tih dana venule njene srebrne orhideje. Sagnula se da bi videla ima li biljnih
vaiju na liu, ali nigde nije primetila ni jedne. To je bio trenutak u kome je ugledala g. Vua, koji je sedeo pod
krovom, u kunim haljinama. Vero-vatno zbog vruine, imao je na sebi bele svilene pantalone iroke oko
lanaka i svilen kaput, raskopan na glatkim prsima. Mahao je lepezom od be1 -svile, na kojoj su bili naslikani
zeleni bambusi, i drao u ruci asu za aj. Na stolu su bili prazni ta-njirii od doruka. Primetila je zabunu i
izvesnu zlovolju na njegovom dobro uhranjenom lepom licu, i po staroj navici rekla mu je veselo: - Vreme je,
mislim, da opet posadimo boure u ovom dvoritu. ta vi kaete na to, oe mojih sinova?
- Nisam nikad mario za te male sive orhideje
- odgovorio je on. - Vie volim neto u boji.
- Postarau se jo danas da ih povade i da zasade boure namesto njih - produila je ona. - Ako im kupimo
saksije, to im nee smetati da i dalje cvetaju.
On je, ipak, ustao, preao sitnim korakom iz sobe u dvorite i stao kraj nje, posmatrajui orhideje. - Crvene i
ruiaste boure - rekao je kao da objanjava stvar o kojoj je zrelo promislio <- i jedan beo, recimo, na svakih
pet crvenih i ruiastih.
- Dobra srazmera - sloila se ona. - A gde je Jenmo? - zapitala je. Njen najmlai sin bio je obino negde u
blizini svoga oca.
- Poslao sam ga jue na selo - odgovorio je g. Vu sa izvesnom sveanou u glasu. - Premlad je za ovu
pometnju u kui.
- To ste pametno uinili - rekla mu je ona.
- Vi ste uistinu uman ovek. - Pogledala ga je sa izrazom tople naklonosti u oima. Bio je visoka stasa, pomalo
gojazan, jer je voleo dobar i ukusan zalogaj. - Kako ste jutros? - upitala ga je. Izgledate kao knez blaene
zemlje u.
- Dobro - odgovorio je - veoma dobro. - Ali je ona primetila na njemu izvesnu nestrpljivost. Nasmeila se.
8 Paviljon ena
113- Nisam vas zaboravila - rekla je. Njen ljupki glas bio je sav proet nenou.
- Oseam se kao da jeste - progunao je on. Razdrljio je kaput i hladio se jedan trenutak lepezom po golim
grudima, maui njome brzo i snano. - Bio sam veoma usamljen, ekajui da se na neto resite. Ja sam dobar
suprug, Eilijen! Drugi ovek ne bi otrpeo ovako dug rastanak. Toliki dani! Dosta je toga, doista vam kaem!

- Nisam vas ni za trenutak zaboravila - rekla je ona. - Traila sam revnosno, i nala najzad. Mlada ena je
ovde.
Jarko rumenilo oblilo je lice g. Vua. - Eilijen
- rekao je - ne govorite opet o tome.
- Vi ste morali uti da je ona ovde - nastavila je gospa Vu svojim jasnim glasom.
- Ne obraam nikakve panje na razgovore sluinadi - rekao je on, drei se veoma gospod-stveno pri tom.
Ali je ona znala da je to samo njegova predstava o samom sebi. Sluao je on, u stvari, sve to mu je priao
njegov lini sluga i smejao se njegovim alama, jer je taj ovek bio roeni aljiv-ina i pajac i dobro znao da
njegov gospodar voli da se nasmeje.
Sa ljupkim pokretima gospa Vu se spustila u jednu batensku stolicu. - Mlada ena je uistinu zgodna promrmljala je tiho. Sa uobiajenim spo-kojstvom, njene nene ruke spustile su se u krilo.
- Zdrava, mlada, lepukasta, edna ...
- Zar u vas nema ni trunke ljubomore? - prekinuo je on u po reci njeno izlaganje, oporim glasom. Stajao je
jasno obasjan suncem, a njoj se dopala slika koju je ono nainilo od njega - sjajna crna kosa, glatka koa boje
poput zlata, lepo krojene usne i krupne smele oi.
- Vi ste tako lepi - rekla je smeei se - da bih moda i bila ljubomorna kad ona ne bi bila takvo dete, tako
jednostavna, manja od makova zrna meu nama dvoma.
- Ne mogu da razumem zato ste prekono postali tako udovino hladni - poali se on. - Eili114
jen, prole nedelje bili ste... kao i uvek. Ove ne-delje...
- Navrila sam etrdeset godina - rekla mu je ona, smeei se jo uvek. Zatim ga je ponudila pokretom ruke da
sedne kraj nje. - Hodite - nagovarala ga je umiljato - sedite ovde.
Tek to je seo, ugledao je Fengma, koji je prolazio kraj vrata. Pogledao je unutra, video da mu roditelji sede
jedno kraj drugog, i brzo se udaljio.
- Fengmo - zovnula ga je ona. Ali je mladi nije uo i nije se vratio.
- Moramo da enimo ovog naeg treeg sina - rekla je gospa Vu. - Kako bi bilo, ta mislite, da odmah
porazgovaram sa gospom Kang, moda jo sutra, i da zaprosim malu Linaj u njegovo ime?
- Vi ste uvek birali ene naim sinovima - odvratio je on.
- emo je sam izabrao svoju - podsetila ga je ona. - Zelela bih da izbegnem tu greku sa Fengmom.
- Imate pravo - rekao je on. Bilo joj je drago kada je videla da mu je glas ostao ravnoduan pri pomenu lepe
Linaj. Bio je zaboravio na nju. Mislio je samo na sebe. Odluila je da govori s njim bez okolienja, kao da mu je
naruila novo odelo ili nove cipele.
- Ukoliko nemate nita protiv, poslala bih vam devojku sutra - rekla je.
arka rumen je opet kao plamen liznula uz obraze g. Vua.
Stavio je palac i kaiprst u mali dep na kaputu i izvukao odatle paklo stranih cigareta, pa izvadio jednu i
pripalio. - Znam da ste tako avolski uporna ena da bih se mogao ubiti lupajui glavom o zid vae elje promrmljao je odbijajui guste dimove. - A zato da se ubijam?
- Je li moja tvrdoglavost ikad umanjila vau sreu? - zapitala je ona. Glas joj je treptao od priguenog smeha. Nije li to uvek bila upornost vas radi?
115- Ne govorite mi o toj stvari - rekao je on. Odbio je naglo itav oblak dima. - Nikad mi vie ne pominjite tu
devojku!
- Nemamo nikakvog razloga da razgovaramo
0 njoj - saglasila se s njim gospa Vu. - Poslau vam je sutra uvee.
Ugledala je drugu priliku na kapiji dvorita i prepoznala svog najstarijeg sina, Lijangma. I on je nailazio u
prolazu, ili se bar tako inilo.
- Lijangmo! - pozvala ga je ona. Ali je Li-jangmo takoe otiao i nije se vratio.
G. Vu se naglo digao. - Setio sam se sada da sam jednom oveku zakazao sastanak u ajdinici - rekao je gospi
Vu. - Upravitelj imanja misli da bi nam trebalo kupiti onu njivicu to je moj deda, pre tri pokolenja, poklonio
jednom od naih slugu koji mu je spasao ivot. Njegovi naslednici su pripravni da je prodaju. Kad bismo to
iskoristili, imanje bi opet bilo zaokrugljeno kao negda.
- Bilo bi to veoma dobro - rekla je ona - ali petina ne bi smela da staje vie od sedamdeset pet dolara.
- Mogli bismo mu, moda, dati i osamdeset dolara - rekao je g. Vu.
- Bila bih srena kad ne bi bilo vie - rekla mu je ona. - Moramo misliti na svoju decu.
- Nee biti vie od osamdeset - obeao je g. Vu. Okrenuo se i uao u kuu, a ona se digla sa svog mesta i
spremila da produi svojim putem. Ali se
t. Vu zaustavio i okrenuo na samom pragu. Pogle-ao je u nju. - Eilijen - doviknuo je - ja ne mogu primiti na
sebe krivicu ni za ta!
- Ko e vas da krivi? - odgovorila je ona. - I, uzgred budi reeno, zaboravila sam da vam kaem njeno ime.
Zove se ijuming. Ona e biti svet-lost vae jeseni.
Na te reci g. Vu je otvorio usta, zatvorio ih 1 udaljio se bez reci.
Zamiljenih oiju gospa Vu se zagledala u svoje orhideje. Hteo je da mi dobaci neku kletvu", pomislila je, ali
nije znao kako bi to uinio."

116
Osetila je iznenada neku neodreenu bojalji-vost i duboku enju da se vrati u svoje tihe odaje, ali je znala da
joj je to branila dunost prema njenim sinovima koji su je sigurno oekivali. Mora ih posetiti sve redom, jednog
za drugim.
Zatekla je Lijangma u susednom dvoritu oko koga su bile rasporeene odaje njegove porodice i njegove. Bio je
to srean dom pun ivosti. Lijang-mov sini igrao se sa dadiljom u dvoritu. Priao je gospi Vu im je ula.
Ona ga je pomilovala po obrazima i sagnula se da omirie njegovu istu de-iju put.
- Mali moj dundica - rekla je neno. - Ah, obraii ti tako slatko miriu.
Lijangmo je uo njen glas i iziao iz kue. Bio je obuen za ulicu. - Evo me, majko. Spremao sam se upravo da
iziem i vidim kako napreduje pirina. Vreme je da se prorauna vrednost etve.
- Odloite svoj izlazak, sine moj - rekla je ona. Uzela ga je ispod ruke koju joj je ponudio, a on ju je onda odveo
do batenske stolice pod jednim borom, koji je tako kresan i vezivan da je zasvodio sedite kao nebo postelju.
- Dola sam da vas zamolim da odete sa svojim ocem u ajdinicu. On misli da otkupi njivu koja je pripadala
porodici kroz tri pokolenja. Sin sadanjeg sopstvenika je pua opijuma, kao to vam je poznato, te je to zbilja
dobra prilika da opet prikljuimo tu zemlju naem posedu. Ali vi morate otii na razgovor sa vlasnikom i
postarati se da se za nju ne ponudi vie od sedamdeset dolara. Va otac pominje osamdeset. Ali se ona moe
dobiti za sedamdeset po petini jutra. Ljudi nas pljakaju zato to misle da smo bogati, a niko nije dovoljno
bogat da bi se dao pljakati.
- Otii u, majko, naravno - rekao je on. Vi-dela je da zbog neeg okleva i znala odmah da bi eleo da se
raspita za ijumingu. Ali se ona bila vrsto resila da ne razgovara o devojci ni sa jednim sinom. Ne bi bilo
dobro dozvoliti jednom kolenu da pretresa drugo.
117
<m- Gde je Meng? - zapitala je. - Nisam je vi-dela od svog roendana. Zelela bih da je pitam, a i vas takoe,
sinko, ta mislite da li bi Linaj bila zgodna prilika za Fengma?
- Linaj? - Lijangmo nije mislio na to. - Ali hoe li Fengmo dozvoliti da vi o tome reavate?
- Ako ne bude hteo, pustiu ga neka se sam odlui da uzme Linaj za enu - rekla je gospa Vu i propratila te
reci svojim ljupkim, poluglasnim smehom. - Nikad ne silim nikog ni na ta.
Meng je u tom trenutku izila iz kue. Glavna joj je mana bila to je izjutra bila uvek pospana i aljkava sat-dva
poto bi se digla iz postelje. Kada je toga jutra ula gospu Vu, sedela je u nonoj ode-i i nepoeljana.
Pohitala je u stranju odaju i pristojno se obukla i doterala. Izila je odatle sveza i lepa kao neuzabrana rua koja vie nije bila pupoljak, ali se takoe jo nije bila potpuno rascve-tala. Zamorena trudnoom, ona je tih
dana ostavljala utisak neke beskrajne blagosti i mekoe. Njene krupne oi bile su vlane, a usne napola
rastvorene. Ui su joj krasile biserne minue koje je dobila na dar od gospe Vu.
- Majko - rekla je namesto pozdrava - jeste li nam doli?
- Kako vam lepo pristaje biser - rekla je gospa Vu. Pogledala je Lijangma. - Idite, sine moj - zapovedila je
ljupkim glasom, znajui da e se on, kao i uvek, povinovati njenoj roditeljskoj vlasti, mada ona nikad nije
izgledala stvarna; toliko je bila neusiljena lakoa kojom se gospa Vu sluila.
- Meng i ja emo malo popriati.
Kada je Lijangmo otiao, ona je stala da posma-tra snahu od glave do pete. - Povraate li jo ujutro? - zapitala
je sa prijateljskom toplinom.
- Tek sam poela - odvratila je Meng. - To jest, mui mi se, ali naprazno.
- Jo desetak dana, pa e i to uistinu poeti - rekla je gospa Vu. - Zdravo dete, naroito ako je muko, uvek
nagoni majku na povraanje dobra tri meseca.
118
- Ova mala repica doista se tako ponaala - rekla je Meng, napuivi svoju crvenu donju usnu na svog sinia,
koji je upravo jahao na dadilji kao na konju.
Gospi Vu je uvek trebalo malo vremena da bi se pribliila stvarnom predmetu razgovora sa tom snahom.
Nijedno od dece gospe Kang nije imalo krupnou tela i irinu duha svoje majke. Gospa Vu je razmiljala o
tome, gledajui punaku malu pojavu svoje snahe i njene prekrasne male ruke i lice. Bilo je to kao da se njena
prijateljica podelila na devetoro u svojoj deci. Dajui ivot svojoj deci, gospa Vu nije bila svesna nikakve deobe
sopstvene linosti. Ona ih je stvarala kao potpuno nova, samostalna bia, koja su bila odvojena od nje od asa
svog roenja. Ali Mejhen se nikad nije odvajala od svoje dece. Pripijala se uz svako od njih kao uz sastavni deo
svoga tela i svoje krvi.
- Meng, edo moje - poela je tada gospa Vu
- dolazim vam da traim saveta. ta mislite, kako bi bilo da isprosimo u vae majke vau sestru Linaj za naeg
Fengma? Oni su gotovo istih godina, vaa sestra je, mislim, etiri meseca mlaa od Fengma. Ona je lepa, a i
Fengmo dobro izgleda. Oboje su zdravi. Horoskope jo nisam prouila, ali znam da su meseci njihovog roenja
blagodetni i prikladni. Ona je voda, a on kamen.
- Koliko bih volela da mi sestra bude ovde! - uzviknula je Meng. Pljesnula je rukama, zveknuvi prstenjem. A
onda je opustila ruke. - Ali, maiko, > moram neto da vam kaem. Linaj misli da je Fengmo starinski mladi.
- Ali zato? - zapitala je zaueno gospa Vu.
- On nikad nije odlazio od kue na kolovanie. iveo je samo pod ovim krovom otkad zna za sebe
- objasnila je Meng.

- Bolje bi bilo da ni vaa majka nije putala Linaj u kolu one godine u angaj - rekla je gospa Vu. - Strogost je
uinila tvrdim prekrasan lik njenih usana.
119- Naravno, Fengmo bi jo mogao otii od kue na kolovanje - rekla je Meng. Zevalo joj se, pa je pokrila
usta svojom malom rukom, koja je bila punaka i ukraena rupicama.
- Neu da aljem Fengma u tuinu pre nego to sazri. Moja je elja da lik svakog mog sina iz-vaja ova kua, a
ne neka strana kola - odgovorila je gospa Vu.
Meng se nije nikad prepirala. - Treba li da upitam Linaj? - rekla je samo.
- Ne - odgovorila je dostojanstveno gospa Vu. - Ja u lino da razgovaram sa njenom majkom.
Gospa Vu je bila za trenutak ljuta na Meng. Ali, pre nego to je mogla razmisliti o tome, prime-tila je izraz
iznenaenja koji je preleteo detinjastim licem njene snahe.
- Oh, nebesa - uzviknula je ona, i sklopila ruke na trbuhu.
- ta vam je? - upitala je gospa Vu.
- Da li to ve oseam dete, tako rano? - zapitala je sveano Meng.
- Opet muko - proglasila je gospa Vu. - Kad se zakoprca tako rano, to je muko.
Njoj ne bi priliilo da gubi strpljenje sa svojom snahom kad se nalazila u tom stanju, pa se stoga savladala. Od
mladih nije trebalo traiti nita osim ispunjavanja dunosti njihove enstvenosti, to je Meng nesumnjivo inila.
Digla se da krene. - Treba da uzmete malo mesne orbe, edo moje - rekla je. - orba s pirin-em je najbolja.
Kad se dete mie, to znai da je gladno.
- Hou - rekla je Meng - mada sam upravo dorukovala. Gladna sam danju i nou, majko.
- Jedite - rekla je gospa Vu. - Jedite dok ne budete siti i vi i dete.
Otila je. Hodei kroz prekrasna stara dvorita, osetila je opet, kao to joj se esto dogaalo, da joj dua naputa
njeno telo i utapa se u reku vremena i ivota, koja se zvala porodica Vu, u koju je stupila pre toliko godina,
putajui njenoj struji da je nosi
120
na svojim talasima i svojim zavojitim putevima. ivot i brak, raanje i opet raanje - struja je tekla svojim
tokom. Zato bi se srdila na Meng, koja nije mogla misliti ni na ta drugo osim na raanje?
Sa svojim sinovima, i ja sam dala toj reci ivota deo njenih voda i nekoliko zaokreta njenog toka", rekla je u
sebi gospa Vu. Odsad joj je jedina dunost bila da uva istotu drevne reke u svakom pokolenju i da uklanja
prepreke sa njenog puta. Podigla je glavu i duboko udahnula jutarnji vazduh. Izuzimajui tu dunost, bila je
slobodna.
Ostajao je jo razgovor sa Cemom. Fengma nije elela da vidi pre nego to sazna raspoloenje lepe Linaj.
Jenmo je bio otiao. Njeni zadaci za taj dan bie privedeni kraju im poseti Cema i Rulenu. Ce-movo dvorite
bilo je od sviju najmanje privlano. Stupajui u taj skueni i pretrpani prostor, ona se jo jednom pokajala to
mu se tako osvetila za njegov brak. Bile su tu svega dve odaje, a i one su gledale na sever. Sunce ih zimi nije
grejalo, a preko leta su bile vlane.
Zatekla je Cema u veoj odaji. Brisao je neko strano teno mastilo koje je bio prosuo iz boce. Vi-dela ga je pre
nego to je opazio njen dolazak i pri-metila odmah da je zle volje. Taj njen sin bio je esto rave volje. Tada bi
mu usta bivala nanie povijena, a oi svirepe. Takav je bio i toga dana.
Gospa Vu je stupila na prag odaje.
- Kako ste, sinko? - rekla je namesto pozdrava. - Jeste li sami?
- Rulen je bolesna - odgovorio je, bacajui na pod mastilom umrljanu krpu.
- Bolesna? To mi niko nije rekao. - Gospa Vu je prela visoki prag i ula u sobu.
- Nije izgledala dobro, pa sam joj rekao da ostane u krevetu -- rekao je emo.
- Svratiu do nje da je vidim - rekla je gospa Vu.
Odgurnula je zavesu od crvene svile, koja je vi-sila na ulazu u susednu prostoriju, i ula. Bilo je to
121prvi put otkad je Rulen dovedena da je gospa Vu ula u tu sobu. Videla je da se tu mnogo toga pro-menilo.
Umesto na postelji, gde ih vie nije bilo, za-vese su zastirale prozor. Na zidovima su visile neke strane slike, a
na policama du zidova bilo je podosta i stranih knjiga.
Rulen je leala na toj postelji bez zavesa, koja je izgledala obnaena, i opustoena. Glava joj je leala na
visokom jastuku, okruena vencem njene kratke kose koja je ostavljala otkriveno elo njeno lice, pa ak i ui.
One su bile malene i lepe kao dve koljkice. Gospa Vu ih je odmah primetila.
- Nisam vam jo nikada videla ui - rekla je ljubazno. - Veoma su lepe. Vi treba da nosite min-ue. Poslau
vam jedan par zlatnih.
Rulen je pogledala gospu Vu svojim crnim sjajnim oima. - Hvala vam, majko - rekla je sa krot-kou koja joj
nije bila uobiajena.
Stoga je i zabrinula gospu Vu. - Plaim se da ste veoma bolesni - uzviknula je.
- Umorna sam - priznala je Rulen.
- Da niste, moda, u drugom stanju? - zapitala je gospa Vu.
Ali je Rulen zatresla glavom. - Umorna sam samo - ponovila je. Stala je da nabira svileni pre-kriva svojim
smeim prstima.
- Onda se odmorite, dete moje - rekla je gospa Vu. - Dobro se odmorite. U ovoj kui nema posla u kome vas
kogod drugi ne bi mogao zameniti.

Klimnula je glavom smeei se i prela u drugu sobu, kod Cema. On je pisao tuinska slova, jedno za drugim,
sa stranim perom u ruci. Kad se ona vratila, ustao je sa perom meu prstima.
- ta to piete? - zapitala je gospa Vu.
- Uim engleski - rekao je on.
- Ko vas ui? - pitala je ona dalje.
On se zacrveneo. - Rulen - odgovorio je. Ra-zumela je odmah da se stidi toga i zato je brzo rekla neto drugo.
- Rulen je umorna. Treba da se odmori.
122
- Ja u je ve naterati na to - rekao je vatreno. - Ona previe radi. Jue je prisustvovala sastanku Nacionalnog
odbora za obnovu u Domu Gradskog vea i izabrana je za predsednicu Odbora. Vratila se kui potpuno
iscrpena.
- Opet Nacionalna obnova? - Glas gospe Vu podseao je na jasne i iste zvuke majunog srebrnog zvona. - Ah,
to je veoma zamorno.
- To sam joj i ja rekao - saglasio se emo. Ona je klimnula glavom, pa otila posle toga i
ula u svoje dvorite sa nehotinom ustrmom; Cijuming je sedela na jednoj stolici u dvoritu i ila svoje nove
haljine. Gospa Vu je zastala kraj nje, a devojka se upola podigla sa svog mesta. Blagim pritiskom ruke koju je
poloila na njeno rame, gospa Vu je spreila devojku da ustane. - Ostanite kod svoga ivenja - zapovedila je
gospa Vu. - Sutranji dan bie znaajan. Vi se morate pripremiti za njega.
Devojka se opet spustila u stolicu i dohvatila iglu koja joj je ispala iz ruke i ostala visei na koncu. Nije
progovorila ni reci. Saginjui glavu, poela je opet da ije brzim i spretnim pokretima prsta i ruke. Sputajui
pogled na pognutu mladu glavu, gospa Vu je videla rumen, jarku kao bresk-vin cvet, koja je iskrsla izmeu
devojinih ramena i oblila njen obli vrat i potiljak, sve do korena njene meke, crne kose.
** *
Do kraja sledeeg dana gospa Vu je do sitnica smislila kako e Cijuming biti dovedena u dvorite g. Vua.
Uzbune e biti najmanje, raunala je, ako se to obavi mirno i po noi. Za neko slavlje nije bilo nikakva
razloga. To je bila stvar g. Vua i njena - njihovog pokolenja, te bi svaka uloga u tome, koja bi bila dozvoljena
mlaem narataju, mogla samo da ga dovede u nepriliku.
123
Sutradan je, stoga, naredila Jingi da pomogne devojci u izvesnim sitnim pojedinostima njenog ode-vanja, u
emu e ijuming svakako biti puka neznalica. Sama je provela dan u biblioteci. Nije nimalo elela da se opet
prihvati zabranjenih knjiga. Oseala je, tavie, da ih moda nikad vie nee ni otvoriti. Kakve bi veze jo ona
mogla imati sa o-vekom i mukarcem? Izabrala je, umesto toga, neku istorijsku knjigu i poela da ita o
vremenu kada nebo i zemlja jo nisu bili razlueni, nego ujedno sliveni u vasionskoj smesi haosa.
Dan joj je proao kao da je napustila svoje telo i lutala prostorima. Niko nije dolazio u njenu blizinu. Znala je
da je elo kuanstvo ekalo da vidi kako e glasiti njena volja i da niko nee navraati u njene odaje dok se
ne resi sudbina dolja-kinje. Niko nije znao ta bi rekao pre nego to se razmrsi zbrka, koja je bila zahvatila
srce i arite porodice. Njen jedini posetilac bio je upravitelj, koji je u predveerje javio da bi rado podneo
izvetaj o kupovini one zemlje. Poruila mu je da doe. Kada se pojavio, na pragu biblioteke, digla je pogled sa
knjige koju je itala i pozvala ga da ue, ne sklapajui je. On je stupio unutra, stao pred nju i izvadio iz nedara
presavijen tabak hartije.
- Milostiva gospoo - rekao je - doneo sam tapiju o kupovini njive Vanga. Platili smo osamdeset po petini jutra.
Da se na gospodar drao po strani, ja bih mogao sterati cenu na sedamdeset, ali se on setio da je zemlja nekad
data na poklon, pa nije hteo da bude tvrda srca.
- Uzeu tapiju - rekla je ona, ne pominjui nijednom rei njegovu albu na g. Vua. Ispruila je ruku, a on je u
nju stavio tapiju.
- Je li to sve? - upitala je. Taj ovek je, bez sumnje, znao ta se dogaa u kui. Primetila je kada je u jedan mah
brzo preleteo pogledom oko sebe kao da mu oko trai neko novo lice.
- Je li to sve? - ponovila je ona.
Njegov pogled je prestao da luta, ali on ipak, budui grub i priprost ovek, nije umeo da sakrije
124
ta je mislio. Videla je kako se oputaju uglovi njegovih debelih usana, kako su mu enice zbunjeno zaigrale, i
proitala je misli koje je gledala ispisane na njegovom licu, isto tako jasno kao da ih ita u onoj zabranjenoj
knjizi.
- Dakle? - zapitala je otro.
On je oborio oi pred njenom otrinom. - To je sve, milostiva gospoo - rekao je. - Izuzev to u, ako vi ne
branite, pasuljem zasejati novu zemlju. Dockan je za svaki drugi usev.
- Pasulj, a onda ozimu penicu - naredila je ona.
- To sam i ja mislio - saglasio se on.
Ona je klimnula glavom i shvatila onda da je on oekivao neki mali poklon na ime kupovine. Digla se, izvadila
iz unutranjeg depa jedan klju i uta-kla ga u bravu drvenog kovega, koji je stajao uza zid. Otvorila ga,
izvadila je odatle gvoem okovanu drvenu kutiju, koju je takoe otvorila, i uzela iz nje aku srebrnih dolara,
od kojih je izbrojala deset na njegove oi.
- Uzmite ovo, molim vas, kao znak moje zahvalnosti - rekla je uljudno.

Digao je ruku i uzmakao korak unazad, vrtei glavom kao da odbija poklon, a onda ga je uzeo. - Hvala vam,
milostiva gospo, hvala vam - ponavljao je uzamance, idui natrake, dok nije tako i na vrata iziao. Videla ga
je kako se ispravlja u dvoritu i osvre desno i levo prilazei kapiji.
Dopadalo joj se to joj ijuming nije izlazila pred oi. Devojka se krila, kao to joj je i priliilo. I to joj je
trebalo pripisati u zaslugu. Gospa Vu je zaklopila knjigu koju je maloas poloila otvorenu na sto i vratila je u
njen povez, a zatim prela u sobu za sedenje. Jinga je ve donela veeru i za nju i za doljakinju. Gospa Vu je
pogledala jela koja su bila namenjena devojci. Onda se sagnula nad njima i omirisala ih.
- Niste stavljali u njih ni crni ni beli luk, niti ita drugo od jakih mirisa? - zapitala je sobaricu.
125- Ja znam ta valja - odvratila je Jinga kratko.
- Ni bibera? - pitala je i dalje gospa Vu. - Od toga se dobija goruica.
- Nita to dete u kolevci ne bi moglo pojesti - odvratila je Jinga. Njeno umiljato lice naprezalo se da izgleda
neljubazno i ravnoduno, da bi njena gospodarica videla da ona i dalje osuuje njen postupak. Gospa Vu se
nasmeila na svoju sobaricu, uprkos njenim srditim oima i napuenim ustima.
- Jinga, vi ste suta vernost - rekla je. - Ali ako uistinu elite da sluite kod mene, onda znajte da ja inim samo
ono to elim.
Ali Jinga nije htela da odgovori na to. - Milostiva gospoo, vaa veera je u vaoj sobi - rekla je opet kratko.
Tako je gospa Vu veerala sama u svojoj sobi, sa uobiajenom otmenou i sporou, posedela potom jo malo
za stolom, dok nije popuila svoju lulicu. Zatim je ietala u dvorite gde je batovan celog dana bio zauzet
presaivanjem orhideja. Ona mu je dala tana uputstva gde treba da ih razmesti. Taj je posao sada bio gotov. On
je potrgao cvee i pupoljke i odsekao spoljne listove, ali je na svakoj stabljici ostao po jedan mladi list, umotan
oko svoje peteljke, i iljak, kao nerazvijena zastava na koplju. Njene orhideje e ostati u ivotu. Dvorite,
meutim, gde su jutros jo bile u cvetu, bilo je sada zasaeno rascvalim bourima.
Kada se spustio mrak, ekala je jedan as i ula u kuu tek poto su protekli ti prvi trenuci noi. ijuming se
bila okupala, poeljala i obukla nove haljine. Sedela je usrpavno na ivici uzane postelje, sa sklopljenim rukama
u krilu. Njeno mlado lice bilo je ukoeno i bezizrazno. Ali ispod njene kose, zaglaeno preko uiju, gospa je
videla da je obliva znoj, koji je urkom tekao u dva uzana potoia. Sela je kraj devojke.
- Ne smete da se plaite - rekla je. - On je veoma ljubazan ovek.
126
Devojka je brzo pogledala ispod oka, jedva podiui sputene kapke, a zatim opet oi.
- Treba jedino da ga sluate - rekla je gospa Vu. Ali se oseala nekako svirepom jo dok je izgovarala te reci.
Meutim, zato bi joj se inilo da je svirepa? Devojka nije vie bila dete. Njoj je umro ovek u kome je jednom
gledala svog budueg mua. Da je ostala da ivi u kui svoje pomajke, emu bi se mogla nadati i kakav udes
izgledati izuzev da je udaju, kao mladu udovicu nikada venanu, za nekog drugog seljaka, ija je ena umrla i
ostavila ga s mnogo dece na vratu? Ova sudbina bila je sigurno bolja od te?
Tako se gospa trudila da bude tvrda srca. Ali je devojka kriom digla ruku i obrisala znoj sa obraza, i to bez
reci.
- Bie bolje da je vodite odmah - rekla je naglo gospa Vu svojoj sobarici Jingi, koja je stajala ekajui.
Jinga je pristupila devojci i uhvatila je za rukav, ali samo palcem i kaiprstom. - Hodite - rekla je.
ijuming se digla. Njene pune crvene usne rastvorile su se i ona je poela tiho da dae i da se opire. Oi su joj
se rairile i bile crnje nego obino.
- Hodite - rekla je Jinga oporo. - Zato ste, inae, dovedeni u ovu kuu?
Devoj in pogled preleteo je sa sobariina na gospodariino lice. A onda je, ne videi ni na jednom od njih
nita to bi joj ulivalo nadu da e izmai onome to joj je predstojalo, pognute glave krenula za sobaricom i
izila tako na troja vrata, sobna, kuna i dvorina.
Ostavi sama, gospa Vu je sedela neko vreme potpuno nepokretna, ne miui nijednim deliem svog na izgled
obamrlog tela. Ni u glavi se nije kretala nikakva misao. Bila je sva nemoan plen slepog oseanja i pustila je
oseanju da srlja svojim tokom poput mutne jesenje bujice niz stenovitu padinu. Je li patila, je li je ita bolelo?
Znala je da nije. Je li za im alila? Ne, nikakve alosti nije bilo u njenom
127srcu. Gubila se u praznini kakvu, moda, dua o-veja treba da iskusi tek u smrti.
Podigla je glavu. Usne su joj drhtale. Nije li to upravo takva pusto gde gamie neroena dua u utrobi svoje
majke? Kao to se dua raa prvi put, moda e i ona biti sada opet roena, preporoena? Ustala je, izila u
dvorite i pogledala podignuta lica u tamu neba.
No je bila crna, a etvorougao neba nad dvoritem zastrt oblacima kroz koje nije sijala ni jedna zvezda. Kie
e biti pre jutra. Ali je ona uvek dobro spavala u kinoj noi.
Jinga se vratila i prola kraj nje, ne videi je u tami. Ula je u praznu kuu i trgla se, preplaivi se od njene
praznine.
A gospa Vu je ula tada kako govori poluglasno:
__Oh, nebesa? Gde li je sada otila? Gospodarice ...
gospodarice! - Pri dvema poslednjim recima, slu-avkin glas pretvorio se u vrisak.
- Tu sam, glupao - rekla je spokojno gospa stupajui na prag. - Izila sam u dvorite da vidim hoe li padati
kia.
Jinga je bila zelena kao trava. Rukom je priti-skala srce. - Oh, gospodarice - izustila je jedva, teko diui. - Ja
sam, mislila... ja sam mislila ...

Gospa Vu se nasmejala. - Kad biste samo hteli prestati da mislite, bili biste mnogo sreniji. Treba da se ostavite
miljenja na me, Jinga. Nemate vi za to nikakve potrebe.
Jinga je uzdahnula opustivi ruke. - Hoete li da legnete sada, gospodarice, kao i obino?
- Zato da ne? - upitala je gospa Vu svojim ljupkim glasom. - Poinje da pada kia. Ve joj ujem kapi na
krovu.
Popela se sat docnije u svoju prostranu postelju. Legla je svee okupana, u sveoj presvlaci od bele svile.
Jinga je najednom zajecala. - Koja je nevesta tako lepa kao vi? - uzviknula je izmeu dva jecaja.
128
Glava gospe Vu leala je na jastuku, ali se podigla na te reci. - Kako se usuujete da plaete kada ja to ne
inim? - rekla je.
Gutajui suze i guei jecanje, Jinga je odreila i navukla zavese na postelji. Iza tog velelepnog zaklona od
raskone svile, gospa Vu je skrstila ruke na prsima i sklopila oi. Nad glavom je ula kiu koja je lila niz
crepove krova, ujednaeno i umirujui.
to se tie ijuminge, ona je prvo koraala po mraku, smerom koji joj je bio tu. Od asa kada je stupila unutra,
ona jo nikad nije bila izila iz dvorita gospe Vu. Otpremljena odatle, ona se sada ose-ala liena svakog
sklonita i krova nad glavom, po drugi put siroe, kao to je postala ve jednom onda kad su je ruke ene, na
kojima je noena, spustile na zemlju ispod gradskog zida i tu ostavile. Ali tada nije bila svesna svoje nevolje,
kao ovog puta.
Meutim, njen ivot je bio takav da se odavna nauila da uti, ma ta bilo, jer je ionako niko ne bi uo kad bi
dozivala u pomo. Palcima i kaiprstom Jinga je jo drala njen rukav i upravljala njenim koracima, vukui je
jedva primetno. Ali joj ona nije nita govorila.
A Jinga je, takoe utei, hodila kaldrmom iz jednog dvorita u drugo. U dvoritu stare gospe bila je tiina jer
je to staro stvorenje legalo u postelju o zalasku sunca. Negde u pravcu zapada zaplakalo je neko dete. Bilo je to
dete najstarijeg sina. Jinga je ula ili mislila da uje sa severne strane jecanje jedne ene. Zastala je da bi
oslunula. - Sluaj - rekla je. - Ko to plae u noi?
ijuming je digla glavu.
- Sada ga vie ne ujem - rekla je Jinga. - Bila je to, moda, samo ucveljena golubica.
Krenule su dalje. Srce doljakinje poelo je da lupa. Sva su joj se ula napregla. Na koi je ose-ala vlagu
vazduha. Da, uistinu, ula je i ona enu koja je jecala. Ali koja je to ena jecala u ovim dvoritima? Ona to nije
pitala. ta bi mogla ui9 Paviljon ena
129niti kad bi znala iji je to pla? Njena bespomonost ukazala se pred njenim oima u svoj svojoj veliini i
prestraila je, pa je i ona htela da zaplae. Morala je progovoriti, dozvati ivu duu, uti glas koji odgovara
njenom, ma to bilo i iz grla te sluavke pred njom.
- udno je, mislim, to su mene hteli - izustila je zadihano. - Pre bih pomislila da e on hte-ti neku ensku iz
ajdinice, neku, znate, koja bi umela ... Ja sam ivela samo na selu ...
- Naa gospodarica ne bi trpela takvu devojku u naoj kui - rekla je hladno Jinga.
Stigli su na kraj svoga puta pre nego to je ijuming dospela da opet progovori. Dvorite je bilo puno boura.
Jedan fenjer osvetljavao ih je odozgo, a njihovi cvetovi arili su se u zatalasanim sen-kama, gomilice, ali
naizmenino, kao ugljevlje nad kojim piri povetarac isprekidana daha.
- Ovde nikog nema - saoptila je Jinga. Ila je napred, a ijuming za njom. Ugledala je veliku sobu, najveu
koju je ikad videla. Nametaj je bio raskoan i tamne boje, a na zidovima su visile slike. Svilene zavese na
vratima leprale su se lagano ta-mo-amo na nonom vetru. Njihov skerlet odskakao je od zidova koji su imali
boju slonove kosti. Stupia je unutra bojaljivo. Tu e odsad iveti - ako mu se dopadne.
Ali gde je on bio?
Nije pitala, a Jinga nije govorila o njemu. Drei se isto onako hladno kao malopre, Jinga joj je pomogla da se
svue i spremi za no. Smilovala se tek kada je devojka sela na ivicu kreveta i kada je primetila bledilo njenog
lica.
- Morate imati na umu da je ovo asna i potena kua - rekla je glasno. - Ovde nemate ega da se plaite ako
budete vrili svoju dunost. On je ljubazan, a ona je isto toliko umna koliko je ljubazna. Bie te sreni meu
enama, pa zato se plaite onda? Imate li dom kuda biste mogla odbei ili majku da vas natrag primi?
130
i
ijuming je zavrtela glavom, a rumen joj je udarila u lice. Opruila se i sklopila oi. Jinga je navukla zavese i
udaljila se.
Iza zavesa, ijuming je leala sama i sva obuzeta strahom. ta li e je zadesiti za sat-dva? Zidovi goleme kue
zatvarali su je sa svih strana. Odnekud je ula klepetanje ploice mak-donga. To su se kockale sluge - ili
sinovi, moda? Ili je to bio on, sa svojim prijateljima? Je li ikad igde nalonica u kuu dovedena na ovakav
nain, i ne videvi onog kome je namenjena? Bilo je kao da je supruga, a ne nalonica. Ali ena je bila ona
starija gospoa, a ne ona. I kako bi ikad mogla biti tako lepa kao ta ena i kako bi mu se mogla svideti posle
one kojoj je svaki pogled blistao lepotom?

- Tako sam gruba - pomislila je. - Grube su mi ak i ruke! - Digla je u tami svoje ruke i pustila opet da padnu.
Bile su grube i zapinjale oputajui se niz skupocenu svilu jorgana.
Setila se ene koja je jecala. Ko su bila ostala eljad u kui. Sinovi i ene sinova, sve lanovi porodice, s
kojima mora nai nain da ivi u miru da je ne bi omrzli. A ostale sluge, da li bi mogle biti ljubazne kao Jinga?
I kako ovek zove sluge? Hoe li njoj, koja ne bi imala ime da plaa usluge koje bi od njih traila, biti
dozvoljeno da se sama slui?
- O, da mi je opet nai se u svom krevetu - jeknula je prigueno. Spavala je celog veka u sobiku, neposredno
do sobe svoje pomajke. Njena postelja bile su daske poloene na dve klupe, a nou je mogla uti disanje vola i
ono malo ivine, koja je spavala na jednoj motki u njegovoj tali, kad bi se vrpoljila ili leprala krilima. Preko
dasaka bio je prostrt pamuni jorgan. Umotavala se u njega, pa joj je tako sluio istovremeno kao pokriva i kao
duek. Ujutro bi je pokadto budio ptiji izmet koji bi joj kanuo na lice, jer su se vrapci gnezdili pod ronicima
njihova krova.
Onda je mislila na deaka uz koga je rasla, koji je bio sin njene pomajke, ali joj nikad nije bio brat.
9*
131Otkad je znala za sebe, znala je takoe da je u kuu uzeta zato da bi mu bila ena. Nije ga volela zato to ga
je poznavala suvie dobro. Bio je seljae kao i sva ostala muka deca u selu. Mislei na njega, videla je pred
sobom njegovo okruglo lice i debele obraze kao to su bili njeni kad je i sama bila jo malo devoje. A on se,
onda, protegao s godinama i izrastao visok i tanak, a kad je umro, ona je upravo poinjala da se stidi pred njim.
Umro je pre nego to je dospela da saije svoju devojaku spremu. Umro je tako mlad, pre nego to je i mislila o
njemu kao o svom zaruniku i sutranjem muu. Pomajka je nju krivila za njegovu smrt.
- Vi ste navukli prokletstvo na kuu - govorila bi esto docnije. - Kud vas ne ostavih da umre-te pod onim
gradskim zidom. Vi niste bili sueni mome sinu.
Seala se koliko su je vreale i bolele te reci. Ona seljaka kua bila je njen jedini dom, a ona seljanka njena
jedina majka. Inae, ta ena nije bila bez srca. Ali istog asa kada je kazala one reci, i-juming je znala da je
opet samo nahoe i da ne pripada toj kui. Kada je dola Liju Ma i kada je posao zakljuen, ona nije rekla ni
reci.
ta sam, dakle, mogla initi nego doi ovamo?" zapitala se na to. ula je u tom trenutku neiji korak i krv joj
se sledila u ilama. Zgrabila je svileni jorgan, navukla ga do brade i zagledala se ukoeno u navuene zavese.
One su se onda rastvorile. Videla je lepo lice, punih obraza, ni staro ni mlado, pocr-venelo od pia. Miris vina
ispunio je skuenu eliju postelje. Piljio je u nju podue, a onda tiho sklopio zavese. Dugo nije ula nikakva
glasa. Je li otiao? Nije smela ni da se makne. Leala je ekajui u gustoj tami zatvorene postelje. Ako mu se
nije dopala, sutra e biti otpremljena iz kue. Ali kuda bi mogla ii? Ako je otpreme, hoe li joj dati malo
novaca? ta se deavalo sa nalonicama koje se ne bi dopale svome gospodaru? Preplaila se toliko takve
sudbine da joj se sada sve inilo bolje od toga.
132
Uspravila se napola naglim pokretom. Sedei u postelji, razgrnula je zavese jednom rukom i pogledala napolje.
On je bio tu, u sobi. Sedeo je u jednoj velikoj naslonjai. Bio je skinuo gornju odeu i ostao u rublju od bele
svile. Ali kako se mogao kretati tako tiho da ga nije ula?
Pogledi su im se susreli. Ona je onda brzo sklopila zavese, opruila se i pokrila lice rukama. On je prilazio
postelji! ula je njegov teak ali oprezan korak po poploanom podu. Svilene zavese rastvorile su se kao da ih
je neko pocepao s kraja na kraj, a zatim je osetila kako je trgao sebi obe njene ruke kojima je dotle skrivala lice.
V
Gospa Vu se probudila iz najdubljeg sna kojim je ikad spavala. Bilo je jutro, a ona je prespavala elu no ne
budei se nijednom. Nije se mogla setiti da joj se kad dogodilo neto slino tome. Na novoj sveci, koju je Jinga
stavila kraj kreveta prole noi, fitilj je jo uvek bio beo.
Oseanje potpunog odmora bilo je prvo ega je postala svesna. Umora vie nije bilo ni u njenom telu ni u
njenoj dui. Ali je u tom oseanju olakanja bilo i neeg dobro poznatog. Kad se u duhu obazrela na
mnogostruke puteve svog bogato ispunjenog ivota, uspomene su povrvele jedna za drugom, ali u srednjem i
neprekidnom nizu. elo njeno pamenje puklo joj je pred oima, kao prostran, ali jasno osvetljen predeo,
vidljiv svuda do zrenika.
Tako se oseala posle roenja svakog svog de-teta. Tokom tih desetih meseci meseeve godine, u njenoj utrobi
je teret bivao tei iz dana u dan, sa-pinjui je sve tenje i prodirui sve dublje u kutove i zakutke celog njenog
bia, sve dok se ne bi morala upeti svim silama svoje briljive vlasti nad samom sobom da bi mogla od jutra do
mraka da zadri ot-meni i ljupki stav koji je davao boju i ar njenom ivotu, raspoloenju koje je stvarala oko
sebe i vaz133duhu u kome se kretala. Zatim bi dolo roenje de-teta. Ali za nju to nije toliko bilo poroaj koliko povraaj
sopstvenog tela. Kada bi bolovi naglo umi-nuli i kada bi ula onaj otri krik razluenog eda, pomisao na
sopstvenu slobodu bila je uvek prvo to bi joj palo na um. im bi joj doneli dete, oprano i umiveno, ona bi ga
zavolela zbog onog to je samo bilo i znailo, a nikako stoga to je bilo deo nje same - od njenog mesa i krvi.
Ona uistinu nije imala nikakve elje za deobom svoje linosti. Htela je samo da bude opet jedinstvena, niim
podvojena celina.
Tako je i tog jutra osetila istu celovitost, ali dublju i potpuniju. Sva njena dunost bila je ispunjena do kraja.
Niko u toj kui nije oskudevao ni u kojoj od svojih potreba.

... Ali tada joj je pao na um njen trei sin Fengmo. Avaj, njena sloboda nee biti potpuna dokle god se i on ne
oeni!
Ustala je iz kreveta s tom milju na pameti. Na svoja mala i uzana stopala navukla je vezene papuice od crnog
satena, koje je Jinga uvek stavljala na dugaku klupu do kreveta. Noge gospe Vu bile su neto ue nego to bi,
moda, po prirodi bile. Bilo je to stoga to joj ih je njena majka ve u petoj godini poela da uvija.
Njen otac putovao je tada po stranim zemljama sa knezom Li Hung angom. Ona je razgledala slike svoga oca
snimljene u tim stranim zemljama, a njena dadilja joj priala o njegovoj mudrsti i njegovoj dobroti. Majka bi joj
takoe esto govorila o njemu, ali uvek zato da bi je vratila na put kad bi uinila neku greku ili zapala u neku
zabludu. - ta bi va otac rekao na to? - kazivala bi esto njena majka. Zato to joj nije moglo odgovoriti, jer to
zbilja nije znalo, malo devoje je uvek naputalo manju ili veu stranputicu kojom je bilo pokliznulo. Kada ga
je majka pozvala jednog dana preda se, a ono ugledalo u njenim rukama dugake bele zavoje od pamune
tkanine, devoje je udarilo u pla. Ona je videla kada se isto dogodilo njenoj starijoj sestri, onoj sestri koja se
nekad tako veselo igrala, koja je
134
umela da tri i skakue sa tolikom radou, dok je posle toga dogaaja sedela po ceo dan utei nad svojim
vezom, izbegavajui ak i da stane na svoja bolna, uvijena stopala.
Majka je zautala da bi uprla strog pogled u svoju drugu ker. - ta bi kazao va otac kad bi doao kui i video
da su vam se noge raspuzile kao u neke seljanke? - zapitala je.
Jecanje se utialo. Devoje je alostivo zacvi-lelo jo jednom ili dvared i dozvolilo da mu povezu noge.
Gospa Vu vie nikad nije zaboravila to muenje koje je potrajalo dobar mesec dana. Onda je dolo pismo koje je
javljalo da otac dolazi kui. Izdrala je jo mesec dana, njega radi. Kad je doao kui, njoj je uspelo da savlada
bol koji joj je priinjavao svaki korak i da mu pristupi, sluei se kako tako svojim malim, umotanim
stopalima. Je li ikad bilo radosti ravne onoj koja je tome usledila? Pre nego to je dospela da mu vidi lice ili da
ga zovne po imenu, njemu se oteo srdit i otar povik, a njegove snane ruke podigle su je i zagrlile.
- Skidajte te zavoje sa deijih nogu - zapove-dio je. Nastala je grdna huka i buka. Ona se nikad nije mogla
setiti nijedne reci iz te prepirke svojih starijih, ali nikada nije zaboravila estinu te porodine oluje. Njena
majka je plakala, a staramajka vritala od jeda. ak je i deda vikao iz sveg glasa. Ali nju je otac uzeo na koleno
i oslobodio namuene deije noice, odmotavajui svojom rukom zavoje kojima su bile sputane. Jo uvek se
mogla setiti tih muka, veselja, uivanja u ponova steenoj slobodi, radovanja nesputanim pokretima svojih
nogu. Uzeo je u ruke jednu, pa drugu, i protrljao ih blago da bi im vratio krv koje su bile liene, a krv je, stru
jeci u doskora prikljetene ile, prvo pekla kao eravica, a onda stala da je ispunjava osecanjem nezapamenog
blaenstva.
- Nikada vie, nikada - promrmljao je.
Ona se privila uz njega, plaui. - ta bi bilo da vi niste doli kui? - izustila je u njegova ne135dra. Doao je taman na vreme da je spase. Nekoliko meseci docnije opet je mogla da tri. Ali za noge njene
sestre bilo je prekasno. Kosti su bile polomljene.
Posle toga, novine i poremeaji u dotadanjim navikama i redu njihovog kuanstva nizali su se jedan za
drugim pune tri godine. Otac je stekao nova shvatanja i privikao se na drukije obiaje u stranim zemljama koje
je pohodio. Pored ostalog, uporno je zahtevao da ona naui itati. Kada je, tri godine docnije, umro od kolere
krajem jednog arkog leta, za ponovno vezivanje nogu bilo je prekasno. Za neznanje takoe, uostalom, jer je
ona ve znala da ita. Dozvoljeno joj je ak da nastavi itanje, jer je bila zaruena, a stari gospodar se radovao
to je umela da ita i to joj noge nisu sputane. - Veoma smo sreni - govorila je njena majka - to smo nali
bogatu porodicu koja je tako popustljiva.
Setila se oca u trenutku kada je obuvala svoje papuice. Javilo se u njoj takoe i neto od onog de-tinjeg,
radosnog oseanja ponovo steene slobode. Nasmeila se, i tako je Jinga, koja je upravo ulazila u sobu, zatekla
svoju gospodaricu sa osmehom na usnama.
- Ah, gospodarice - rekla je prekorno Jinga.
- Vi ste jutros presreni, ini mi se! - Pogledala je u nju, pa se i sama nasmeila i nehotice, kraj sve svoje elje
da se ponaa sa sveanom ozbiljnou. - Doista izgledate kao nestano dete - rekla je.
- I ne pokuavajte da me razumete, dobra duo
- rekla je veselo gospa Vu. - Zato biste uzalud lupali glavu? Budimo naprosto kao to smo uvek bile. Recite
mi, je li danas lepo vreme?
- Kao da kie nikad bilo nije - odgovorila je Jinga.
- Onda me obucite za posetu - rekla je gospa Vu. - Otii u da vidim gospu Kang im doruku-jem. Treba da
porazgovaram s njom o jednoj stvari. ta mislite da li bi njena Linaj bila zgodna prilika za naeg Fengma?
136
- Dva vora na istom uetu - odgovorila je Jinga zamiljeno. - Pa, gospodarice, bolje je ponoviti dobre stvari
nego jednom uiniti ravu. Na najstariji gospodar srean je i presrean sa najstarijom kerkom gospe Kang.
Ali je drugi mladi gospodar istukao svoju enu prole noi.
- emo je istukao Rulenu? - uzviknula je gospa Vu.
- ula sam je kako jeca - ree Jinga. - Mora da je dobila batina.
Gospa Vu je uzdahnula. - Zar nikad neu imati mira pod ovim krovom?

Dorukovala je brzo, ustala iza stola odmah posle toga i otila pravo u Cemovo dvorite. Ali je emo ustao jo
ranije i bio ve otiao od kue. Ru-len je jo bila u postelji i spavala, izjavila je sluavka. Gospa Vu nije htela
da pita slukinju zato je njen sin istukao svoju enu, pa joj je stoga rekla naprosto: - Kaite mome sinu da
svrati veeras do mene.
Zatim se uputila u nadgledanje kunih poslova, kao to je obiavala da ini svakodnevno, i svratila u kuhinje i
sva porodina dvorita. Vratila se u sopstveno dvorite tek poto je obila svaki deo kue, negde hvalei, a
negde korei, prema tome ta je gde bilo pravo i potrebno.
Izila je dva sata docnije kroz kapiju doma Vu. Pre dve godine, otprilike, g. Vu je kupio automobil, ali su ulice u
gradu bile tako tesne da se gospa Vu nikad nije rado sluila tim stranim pronalaskom. Bilo joj je neprijatno
gledati ljude iz naroda kako se pribijaju uza zidove kua da bi se sklonili ispred kola koja su zauzimala gotovo
elu irinu ulice. Istovremeno, ona nije volela da se vozi ni u riki, koju joj je g. Vu svojevremeno poklonio, jer
je bila i suvie otvorena svaijem pogledu. Za pohode po gradu najvie joj se ipak dopadala jedna stara nosiljka
- sastavni deo pokuanstva koje je donela u miraz. Rekla je stoga Jingi da je moe pratiti u riki.
Tako se i toga dana ponovio bez promena odavno ustaljeni obred njenih izlazaka u grad. Jedan od
137etvorice nosaa odgurnuo je zavesu na nosiljci i gospa Vu je ula unutra i sela, a on je pustio zavesu da
padne. Kroz mali stakleni prozor na toj zavesi, ona je mogla da vidi sve to bi je na ulicama moglo zanimati, a
da sama ipak ne bude viena.
Dok su je tako etiri nosaa nosila ulicama koje su vrvele od sveta, ona je smatrala da ne ini nikom nita
naao. Teina njenog tela bila je lagan teret za te ljude, a nosiljka tako uzana da nikog nije prisiljavala da
skree sa svog puta. tavie, njoj se dopadao uljudni uzvik glavnog nosaa, na-menjen prolaznicima koji bi mu
se nali na putu: - Zaduite me vaom ljubaznou - zaduite me vaom ljubaznou! - Tako bogatai treba da
budu uljudni prema siromasima i svaki ovek prema niem od sebe. Gospa Vu nije nikad trpela nikakvo
ugnjetavanje. Otkad je ona postala gospodarica u kui Vua, nijedan sluga nije vrean niti ijedan rob bijen.
Mada bi se pokatkad nametnula potreba da se otpusti neki neveran ili nesposoban sluga, taj razlog se pri tom ne
bi nikad pominjao, nego bi se pronalazio drugi, koji je za njega bio uteha i ohrabrenje, mada je znao da je
laan, jer je uvao njegov ugled u oima njegovih drugova. Bila je stoga utoliko ne-srenija dok je razmiljala
o onom to joj je Jinga kazala - da je emo izbio Rulenu.
Neu da verujem u to", mislila je, dokle god sama ne ispitam je li to istina." Tako joj je, privremeno bar, taj
teret pao sa due.
Udaljenost izmeu kua Vua i Kanga nije bila mala. Bio je to put koji je presecao gotovo ceo grad. Ali se gospi
Vu nije urilo. Uivala je u suncu koje je obasjavalo ulice, jo vlane od none kie. Kaldrma je bila oprana i
ista, a dobro raspoloeni prolaznici radovali su se vedrini jutarnjeg neba. Pijace su vrile od ivahna prometa i
poslovanja, a seljaci su ve pristizali u grad, sa tovarima sveeg zelenog kupusa, korpama jaja i snopovima
trave za ogrev. Sav taj ivot, koji je vrveo i strujao pred njenim oima, uvek bi delovao umirujue na gospu Vu.
U gradu je dom Vua bio samo jedna od mnogih
138
kua. Bilo je prijatno misliti da su kraj nje postojale i sve one ostale, gde su ljudi i ene iveli zajedno i gde su
se raala i odgajala njihova deca i deca njihove dece. A u celoj zemlji i dravi bilo je jo mnogo takvih gradova
i irom sveta mnogo drugih zemalja i drava gde su ljudi i ene na razne naine iveli istim ivotom. Volela je
da prebira takve misli. Tako je njen ivot dobijao svoju pravu srazmeru. ta je bio jedan jad meu tolikim
drugim poput njega ili jedna radost u elom jednom svetu slinih radosti?
Nepun sat posle polaska nosiljka se spustila pred kapijom doma Kangovih. Jinga je, naravno, bila poslala slugu
koji je unapred javio za dolazak gospe Vu, tako da su je ve oekivali. Oba krila velike kapije, premazane
crvenim lakom, otvorila su se irom, a jedan sluga stajao je spreman da joj bude na usluzi. Jinga je hitro
iskoila iz rike da bi pomogla gospi pri silaenju sa nosiljke. Pod rukom je nosila putni kovei sa toaletnim
priborom, da bi joj gospodarica imala pri ruci sve to joj je potrebno ako bi zaelela da se poelja ili napudra.
Onda su ule na kapiju, ali su ve na putu kroz prvo dvorite ugledali gospu Kang koja im je izlazila u susret
da bi pozdravila svoju prijateljicu.
Gospe su pruile i stisnule jedna drugoj obe ruke, a onda je gospa Kang uzviknula razdragano: - Ba je dobro
to ste doli, sestro! - elela je da uje potanko, iz usta same gospe Vu, o svemu to se dogodilo. Znala je - jer su
sluge obeju kua dolazile i odlazile poslom i bez posla - da je gospa Vu ostvarila svoju nameru. Znala je ak da
je iju-ming dovedena prole noi u dvorite g. Vua.
- Dola sam da govorim s vama o mnogim stvarima, sestro - odgovorila je gospa Vu. - Ali sam stigla prerano i
plaim se da vam ne budem na smetnji.
- Kako moete da kaete tako neto! - odvratila je gospa Kang. Ispitivala je radoznalim pogledima svee i
ljupko lice svoje prijateljice. Ali se
139ono nije bilo nimalo promenilo. Njene spokojne oi, izraz pribranosti oko prekrasnih usta, biserno bleda
koa, sve je to bilo lepe nego ikad.
- Kako ste mi lepi uvek - rekla je neno gospa Kang, svesna svoje jo neietkane i nepoeljane kose, mada
nimalo oaloena time.
- Ja se diem rano - rekla je gospa Vu. - A sad idimo unutra, pa u ja priekati dok se vi poeljate.
- Ne obraajte panju na moju kosu - rekla je gospa Kang. - Ja se eljam po podne. Jutro mi proleti nekako
kao dlanom o dlan, ne znam u emu, draga.

Osvrtala se i smejala govorei. Kao da je iskrsnulo iz zemlje, vie od desetoro dece zaas se okupilo oko nje. U
toj uzavreloj gomilici, drugo pokoljenje mealo se sa treim. Ona se sagnula i uzela na ruke najmanje, koje jo
nije umelo da hoda, ali je dodirivalo zemlju noicama, visei na pamunoj tkanini kojom je bilo opasano i ija
je dva kraja drala jedna robinjica. Dete je bilo neumiveno i pomalo prljavo, mada u kaputiu od svile, ali ga je
gospa Kang omirisala sa arkom ljubavlju, kao da je malopre okupano i tesno ga prigrlila uza se.
Obe prijateljice uetale su zajedno u kuu i prole kroz dva dvorita dok nisu dospele do odaja gospe Kang. Tu
je domaica spustila na pod dete koje je sve dotle nosila u naruju, i maui rukama stala da tera decu i
robinjice koji su je pratili u stopu. - Gubite se! - povikala je krepko. Videi kako su se rastuili zbog toga, turila
je ruku u iroka nedra i izvukla odatle aku sitnog novca. Tut-nula ga je u ruke najstarije robinjice. - Idi i kupi
kikirikija za vas sve. U ljusci! Da se ne bi brzo pojeli! - zapovedila joj je, a ona je revnosno otrala da je
poslua.
Nasrne jala se grohotom i blaeno, gledajui decu kad su potrala kao bez glave na ulicu. Onda je opet uhvatila
za ruku gospu Vu i odvela je u svoju odaju, gde je zatvorila vrata za sobom.
140
- Sad smo same - rekla je. Sela je im je smestila gospu Vu, i nagla se napred, sa rukama na kolenima. Ispriajte mi sve - rekla je.
Ali je gospa Vu pogledala svoju prijateljicu oima u kojima se iznenaenje mealo sa nedoumicom.
- udna je to stvar - rekla je posle kratke stanke - ali mi se ini da nemam ta da vam kaem.
- Kako je to mogue? - kliknula je gospa Kang. - Ja sam puna pitanja kao koka jaja. - Ta devojka, ko je ona, da
li vam se dopada? Da li se njemu dopala?
- Meni se dopada - rekla je gospa Vu. Sada, kada je njena prijateljica zautala, ona je bila svesna da toga jutra
namerno nije mislila na g. Vua i na ijumingu. Da li mu se dopala? Prinudila se da produi ne odgovarajui na
to pitanje koje je sik-nulo kao zmija u njenom srcu.
- Nadenula sam joj ime ijuming. To je priprosta ali dobra devojka. Sigurna sam da e mu se dopasti.
Dopadae se svakom, uostalom, jer nema na sebi niega to bi odbijalo. Niko u kui nee biti ljubomoran na
nju.
- Ah, nebesa! - kliknula je u udu gospa Kang. - I vi mi to govorite ka da ste najmili novu dojkinju za nekog
unuka! Molim vas lepo, kada je moj otac uzeo nalonicu, moja majka je plakala od jutra do mraka i pokuala
da se obesi, a mi smo morali da je uvamo danju i nou. A kada je uzeo drugu nalonicu, prva je progutala
svoje minue, i tako je to ilo dok sa petom nije prestao da dovodi nove. Sve su se mrzele meusobno i gloile
se oko njega. - Krupni smeh gospe Kang odjeknuo je opet grohotom. - Obiavale su da love po kui njegove
cipele, obiavao je da ostavi cipele u sobi kod one koju je nameravao da poseti te noi. A onda bi ih poesto
ukrala neka druga. Naposletku, mira radi, ovek je ravnomerno podelio svoje vreme na sve njih.
141- Mora da su bile budalaste ene te nalonice - rekla je spokojno gospa Vu. - Ne mislim da je to bila i vaa
majka, Mejhen. Potpuno je prirodno da je ona mogla verovati srcu jednog oveka. Ali nalonice!
- Nikad nije bilo ene kao to ste vi, Eilijen
__rekla je gospa Kang sa toplim oduevljenjem. Ali, recite mi, bar, jeste li mogli spavati prole noi?
- Prole noi - rekla je gospa Vu - spavala sam veoma dobro zbog kie koja je rominjala po krovu.
- Oh, kine kapi na krovu! - uzviknula je gospa Kang i stala da podvriskuje od smeha, kiko-ui se tako burno
da je ubrzo bila prinuena da sa oba rukava brie suze koje joj je smeh naterao na oi.
Gospa Vu je saekala, smeei se, dok je to prolo. A onda je rekla ozbiljno: - Ali ima jedno pitanje o kome
uistinu elim da govorim s vama, Mejhen.
Gospa Kang bi se uozbiljila kad god bi ula taj prizvuk u glasu svoje prijateljice. - Neu se vie smejati. ta je
to?
- Vi znate moga sina Fengma - rekla je gospa Vu. - Mislite li da bi ga trebalo poslati na kolovanje?
Bilo je to smiljeno i veoma umeno postavljeno pitanje. Kad bi gospa Kang odgovorila da to nije potrebno, ona
bi odmah prosila Linaj. Kad bi, naprotiv ...
- To potpuno zavisi od toga ta on misli da postane - odgovorila je gospa Kang. Njeno veliko okruglo lice
najednom se naboralo.
- On nikad niim nije pokazivao ta bi hteo __rekla je gospa Vu. Do sada je, naprosto, samo rastao. Ali kad joj
sin navri sedamnaestu, majka mora poeti da pazi na njega.
- Naravno - sloila se gospa Kang. Napuila je usne pri pomisli na Fengma - na njegov nadme142
ni stav, na njegovo telo vitko poput maa, na uzanu, ponosito dignutu glavu.
- Uostalom - nastavila je otvoreno gospa Vu - zato vam ne bih rekla istinu? Mislila sam da bi se nae dve loze
mogle opet nakalemiti na jak okot. Fengmo i Linaj, ta biste vi rekli na to?
Gospa Kang je dvaput pljesnula rukama. - Dobro, da bi to dobro bilo! - kliknula je. Ali je onda opustila svoje
punake ruke. - Ali ta Linaj - rekla je oaloeno. - Ja mogu rei odmah da bi to bilo dobro. Ali je jedna stvar
ta u ja kazati, a sasvim druga ta bi ona mogla odgovoriti. I otkud bih ja to znala?
- Niste je nikako smeli putati da ide u stranu kolu - rekla je gospa Vu. - Kazala sam vam to i onda, uoi
njenog odlaska.

- Imali ste pravo - rekla je alosno gospa Kang. - Sad joj kod kue nita nije dovoljno dobro. ali se na sve i
svata. Prepire se sa ocem kad pljune na pod, jadan ovek. Hoe da redamo po zemlji ase za pljuvaku.
Uinili smo to ve, uostalom. Ali se deca igraju s njima, pa svaki as ispuste i razbiju po koju. Linaj se ljuti
takoe zato to hoe da se odojai veu povoji i preko zadnjice. Ali sa trinaestoro unuadi pod ovim krovom,
od kojih jo nijedno nije kadro da se ne umokri kad ne treba, otkud bismo mogli udariti svakom kojekakve krpe
na neku stvar, kad ve moram tako da se izrazim? Nai stari uili su nas mudrosti u akirama bez tura. Zar da
nipodatavamo njihovu mudrost? Ionako drim tri pralje u kui.
- Osim sopstvene, nju u naoj kui ne bi uznemirivala niija druga sitna deca - rekla je gospa Vu. A ena se
ui pameti u dodiru sa svojom decom.
Bila je i suvie ljubazna da bi rekla gospi Kang da je u toj stvari potajno saoseala sa mladom Linaj. Dojkinje i
slukinje u toj kui stalno su pridravale nad podom neku deicu koja su mokrila, tako da ovek katkad nije
znao gde bi nogom stupio. U svojoj kui gospa Vu nije ni od koga trpela slian nered i razbakarenost.
Sobaricama je bilo oduvek
143strogo nareeno da sitnu decu, kad zatreba, odnose u odreene kutove ili iza izvesnih drveta.
Gospa Kang je pogledala svoju prijateljicu sa izrazom sumnje na licu. - Radovala bih se kad biste je dobili rekla je. - Njoj je potrebno da se uda, a njenom duhu da se zabavi oko neeg stvarnog. Ali ja vas i suvie volim
da vam ne bih kazala njene mane. Oseam da e ona zahtevati od Fengma tuinsku uenost ak i ako bude
voljna da poe za njega. Ona e misliti da je sramota to ne govori nijedan strani jezik.
- Ali s kim bi ga govorio? - zapitala je gospa Vu. - Biste li vi i on sedeli zajedno i razgovarali na stranim
jezicima? Toliko budalasto.
- Svakako da bi bilo - sloila se gospa Kang.
- Ali je to pitanje ponosa, znate, za dananje mlade ene, da brbljaju na nekom stranom jeziku.
Dve gospe su se zamiljeno pogledale. A onda je gospa Vu rekla otvoreno: - Ako Fengmo, ovakav kakav je, ne
bude zadovoljavao vau Linaj, onda vie neemo govoriti o toj stvari. Rat je u vazduhu, i ja ne elim da mi
sinovi odlaze u gradove na obali. Ovde smo sigurniji jer su ovi krajevi daleko od mora.
- ekajte - razvedrila se nenadano gospa Kang. - Nala sam reenje - rekla je. - U gradu ima jedan strani
svetenik. Zato ga ne biste uzeli vaem Fengmu za uitelja. Onda bih ja mogla rei mojoj Linaj, kad budem
razgovarala s njom, da Fengmo ui strane jezike.
- Stran ovek? - rekla je gospa Vu sa sumnjom u glasu. - Ali kako bismo dozvolili da nam on zalazi u kuu?
Zar to ne bi izazvalo neprijatnosti? Ja ujem da su svi ti zapadnjaci veoma sladostrasni i plahoviti.
- To je svetenik - rekla je gospa Kang. - On je iznad svake pomisli na tako ta.
Gospa Vu je utonula u jo dublje razmiljanje.
- Dobro - rekla je najzad - ako Linaj bude uporna u svom zahtevu, to bi bilo bolje nego slati Fengma daleko od
nas, u neku stranu kolu.
- Tako je doista - saglasila se gospa Kang.
144
Gospa Vu se digla sa svog mesta. - Onda ete vi razgovarati sa malom Linaj, a ja u govoriti sa Fengmom.
- A ako Fengmo ne bude hteo? - zapitala je gospa Kang.
- On e ve biti rad, ne brinite - rekla je gospa Vu - jer u ja izabrati pravo vreme za taj razgovor. Sa
mukarcem, bio on star ili mlad, vano je izabrati pogodan as.
- Vi to najbolje znate - promrmljala je gospa Kang. Obe gospe su ustale i ietale iz sobe ruku pod ruku. U
dvoritu ih je ekao postavljen stoi na koji su ve bili izneseni aj i kolai.
- Neete li ostati jo koji asak i posluiti se neim, sestro? - zapitala je gospa Kang.
Ali je gospa Vu zatresla glavom. - Oprostite mi, molim vas, to ne mogu da primim va ljubazni poziv - rekla
je. - Mislim, zbilja, da bih sada morala da idem kui. Znate, moda je ba danas pravi as da razgovaram sa
Fengmom.
Nije volela da kae ak ni gospi Kang da bi Fengmo mogao biti uzrujan zato to je video iju-mingu pre nego
to je otila u dvorite njegovog oca. Oprostila se i ostavila neto sitna novca na ime dara sobarici koja je
pripremila aj, a Jinga se pojavila iz prostorije za sluinad, gde je u meuvremenu askala sa svojim
drutvom. I tako je gospa Vu opet otila kui.
Meutim, prva osoba koju je ugledala po povratku nije bio Fengmo, nego jedno strano stvorenje - mala sestra
ija. Kao to su sve sluge u svima kuama po gradu znale ta se dogaalo pod krovom Vua i pod krovom
Kanga, jer su to bile dve najuglednije porodice u gradu, tako je isto znala i gospa Vu da je kuvarica male sestre
Sije takoe ula veliku novost i priala o njoj svojoj gospadarici.
Mala sestra ija prelazila je upravo preko glavnog dvorita iza kapije kada je ugledala gospu Vu. Zastala je
odmah i uzviknula: - Oh, gospa Vu, upravo sam ula... to nije istina, je lte?
10 Paviljon ena
145- Izvolite kod mene - rekla je ljubazno gospa Vn. - Zar ovo nije lep dan? Nebo nije esto ovako vidio u ovo
doba godine. Sedeemo napolju, a Jinga ikiiii mora doneti neto za jelo. Mislim da je blizu I >< kI ne. - Odvela
je sestru Siju preko glavnog dvorita i uvela je u ono koje je odnedavno bilo njeno.
- Izvolite esti, molim vas - rekla je. - Moram otii u svoje sobe za trenutak, a vi se odmarajte u meuvremenu.
Uivajte u ovom divnom prepod-nevu.

Smeei se i klanjajui se umiljato vie puta, gospa Vu se povukla u svoje odaje. Jinga je ula za njom,
zlovoljna izgleda.
- Mora da e opet biti kie - promrmljala je.
- avoli hodaju po svetu.
- ut - rekla je gospa Vu. Ali se smeila i sela pred ogledalo. Zagladila je jednu vlas koja se bila pomerila sa
svog mesta, stavila malo pudera na lice i zamenila jednostavne zlatne minue od ne-frita, u vidu cveta. Potom
je oprala i namirisala ruke i opet otila napolje.
Bledo lice male sestre Sije bilo se iskrivilo od saoseanja. Ona se digla sa stolice sa nespretnom brzinom, koja
joj je bila uobiajena.
- Oh, dobra moja prijateljice - uzdahnula je
- kakvo iskuenje za vas! Ne bih nikad ni sanjala... g. Vu je izgledao toliko drukiji od ostalih ljudi... mislila
sam uvek ...
- Veoma mi je milo to ste doli danas pre podne - rekla je gospa Vu vedro, s onim svojim toplim osmehom na
licu. Vi mi moete pomoi.
Sedele su jedna prema drugoj. Mala sestra ija nagnula se napred, krei grevito isprepletene prste svojih
sklopljenih ruku. - Sve u uiniti za vas
- rekla je apatom - sve to hoete! Draga gospa Vu, Gospod kanjava gdekad one koje voli...
Gospa Vu je iroko otvorila svoje krupne oi.
- elite li da mi propovedate jevanelje danas pre podne, mala sestro? - zapitala je. - Ako to uistinu hoete,
odloiu malo ono to sam imala da vam kaem.
146
- Samo da bih vas uteila - rekla je mala sestra ija - samo da bih vam pomogla.
- Ali meni je veoma dobro - rekla je gospa Vu iznenaeno.
- Ja sam ula, mislila sam... - zamucala je mala sestra ija, veoma zbunjena.
- Ne smete obraati panju na prie sluina-di - rekla je gospa Vu blago. - Sluge uvek ele da budu donosioci
nekih uzbudljivih vesti. Kad bi bilo po njihovom, mi bismo danas svi bili bolesni a sutra mrtvi, da bismo opet
vaskrsli prekosutra.
Mala sestra ija pogledala je otro u gospu Vu. Je li to bila neka ala? Odluila je ipak da se ne ljuti. - Onda to
nije istina? - zapitala je.
- Ja ne znam ta to nije ili jeste istina - odvratila je gospa Vu. - Ali vas uveravam da se u ovoj kui nita ne
deava bez moga znanja i doputenja.
Saalila se nad tamnom rumeni, ije su mrlje bile proarale inae bledo tuinsko lice, koje je po-smatrala u tom
trenutku. - Vi ste uvek ljubazni - rekla je blago. - Hoete li mi pomoi?
Mala sestra ija klimnula je i nemono spustila svoje rasklopljene ruke. Oko njenih bclih usana i oiju nazirala
se senka razoaranja.
Gospa Vu je dodirnula svoje lepe usne namirisanom svilenom maramom. - Oseam da je mom treem sinu
potrebno dalje obrazovanje - rekla je svojim umiljatim glasom, ija je blagost uvek ostavljala utisak da
odmerava rastojanje izmeu nje i onoga s kim je govorila. - Resila sam stoga da naem podesnog stranca koji bi
ga nauio da govori jedan strani jezik i da ita strane knjige. Na kraju krajeva, ono to je bilo dovoljno za nae
pretke, danas vie nije dovoljno za nas. Mora vie ne dele narode, a nebo nije vie samo krov nad naom
glavom. Moete li mi rei ima li u gradu neki stranac koga bih mogla zamoliti da pouava Fengma?
Mala sestra ija bila je toliko iznenaena tom molbom, koja nije imala nikakve veze s onim to je bila ula, da
je za trenutak ostala bez reci.
10*
147
- ula sam da ovde ivi neki strani svetenik koji bi se mogao primiti te dunosti - produila je gospa Vu. Moete li mi neto rei o njemu?
- Svetenik? - promrmljala je mala sestra ija.
- Tako sam ula - rekla je gospa Vu.
Izraz duboke sumnje ocrtao se na bledom licu male sestre Sije. -* Ako je to onaj koga, verovatno, imate na umu
- rekla je - ja mislim da ga vi ne biste uzeli za uitelja svom sinu.
- Zar on nije uen? - zapitala je gospa Vu.
- ta je mudrost oveka, prijateljice draga? - zapitala je sa svoje strane mala sestra ija. - Ta on vam je isto to i
bezbonik!
- Zato to kaete? - pitala je opet gospa Vu.
- Smatram da on nije istinski vernik - rekla je mala sestra ija sa dubokom ozbiljnou.
- Moda ima svoju veru? - rekla je gospa Vu.
- Postoji samo jedna istinita vera - izjavila je ubeeno mala sestra ija.
Gospa Vu se nasmeila. - Hoete li ga zamoliti da me poseti? - zapitala je.
Videla je sa iznenaenjem tamno rumenilo koje je najednom oblilo nelepo lice njene goe.
- On je neoenjen - rekla je mala sestra ija.
- Ne znam ta bi pomislio kada bih ga ja posetila.
Gospa Vu je pruila ruku i dotakla se neno koatih prsta koji su leali u krilu male sestre Sije.

- Niko ne bi mogao posumnjati u vau estitost i potenje - rekla je.

Stidljivost strankinje nije mogla da odoli toplini tih ljubaznih reci. - Draga gospo Vu - rekla je - uiniu to god
hoete da bih vam pomogla.
U njenom glasu zatreptalo je oduevljenje, ali ga je gospa Vu ugasila jednim ljupkim pokretom, jer je iznad
svega mrzela svako nepotrebno uzbuenje. - Vi ste tako dobri - rekla je samo. Pljesnula je rukama, na to je u
sobu ula Jinga, nosei po-sluavnik sa ajem i slatkiima.
Gospa Vu je posvetila pola asa uini svoje goe i svojoj. Zatim je preduzela korake da bi pomo148
u svoje uslunosti pospeila odlazak male sestre Sije.
- A sada - rekla je slatko kao to je samo ona umela - biste li voleli da oitate neku molitvu pre nego to odete?
- Volela bih zbilja - rekla je mala sestra ija.
Sklopila je oi, priklonila glavu i poela da izgovara arku besedu, upuenu nekom nevidljivom biu. U
ljupkom stavu, gospa Vu je utei sedela dok se to nije zavrilo. Ona nije sklapala oi. Umesto toga, sa
blagonaklonim razumevanjem je posmatrala lice male sestre Sije. Koliko je prazna bila ta dua. Koliko sama,
koliko daleko od kue! Prela je preko mora da bi inila svoja dobra dela. Svi su znali za nju, za njene nedeljne
skupove, na kojima je uila ivenju gradske prosjakinje. Svi su znali da ivi siromano i poklanja najvei deo
svega to se nae u njenim rukama i posedu. Ali kako je usamljena ena u tom jadnom stvorenju! Gledajui ga,
gospa Vu je oseala da se duboko u njenom srcu budi topla bole-ivost prema njegovoj nesrenoj sudbini.
Mala sestra ija bila je neznalica, naravno, njeni saveti nisu se mogli posluati, ali je bila dobra i usamljena
dua.
Kada je otvorila oi, mala sestra ija bila je iznenaena toplinom kojom su bile ovlaene krupne, prekrasne oi
gospe Vu. Pomislila je za trenutak da je njena molitva naila na udesan odziv. Sam bog je, moda, tronuo srce
te neznaboake ene?
Ali se gospa Vu digla i dala na znanje tim vrstim pokretom da se oprata sa malom sestrom. - Svetenika ete
mi uskoro poslati, je lte? - rekla je, a njeno pitanje je zvualo kao zapovest.
I protiv svoje volje, mala sestra ija pokorila se i obeala da hoe.
- Ne znam kako da vam se oduim? - izjavila je uljudno gospa Vu. Dozvolite mi bar, mala sestro, da vam
kaem ovoliko: u naknadu za ljubaznost koju ete pokazati starajui se da naete uitelja za mog treeg sina,
ja vas molim da se molite za mene kad god vam je volja. - Tako se oprostila sa svojom goom.
149Celog toga dana gospa Vu nije nijednog trenutka zaboravljala ta joj je Jinga kazala - da je prole noi ula
jecanje njene snahe Rulene. Ali, pouena iskustvom, gospa Vu je znala odavno da poslove jednog velikog
kuanstva treba obavljati jedan po jedan i redom. Ona je, pre svega, imala na umu taj red. Pokuala je da vidi
Cema, ali su to nebesa spreila. Prema tome, as toga susreta jo nije bio kucnuo. Zato je, kao to se s
vremenom nauila da ini, reavala uz put manja pitanja, razmiljajui istovremeno o krupnim stvarima.
Stoga je poslala po kuvara, poruivi mu da donese mesene raune, emu je jo pre dva dana bilo vreme, ali je
on odloio taj posao pod utiskom pometnje koju je oseao u kui. Gospa Vu je proitala raune i zamerila
visokoj ceni goriva.
Jinga je uvek briljivo pazila da prisustvuje podnoenju kuhinjskih rauna, jer je verovala da njen mu, mada
odlian kuvar kome je teko nai mana, nije bio pametan ni u emu drugom. Kada je gospa Vu stala da govori
o gorivu, ona je odmah znala da je stvar prijavio neko od posluge i pretpostavila da je to bila jedna sredovena
sluavka, koja je nekad nudila kuvaru svoju ljubav. Ali je Jingin mu smatrao da ima preeg posla nego da tri
za nekom drugom enom, a sluavka se onda ostrvila i otada stalno pronalazila neke greke i propuste Jin-ge i
njenog mua.
Kada je gospa Vu pomenula gorivo, Jinga je do-viknula svome muu: - Klipane jedan, kazala sam vam da ga ne
kupujete na pijaci kod Zapadne kapije! Tamo je sve skuplje!
- Ovako rano ne bi uopte trebalo kupovati nikakvo gorivo - rekla je gospa Vu. - Gorivo sa nae zemlje treba da
nam bude dovoljno do osmog meseca, kada nova trava ve moe da se kosi.
- Upravitelj je uzorao neke livade - odvratio je kuvar.
150
Gospa Vu je smatrala da tu stvar ne treba dalje raspredati. Prihvatila je njegovo izvinjenje, poto je izrekla
prekor koji mu je namenila, i uruila mu raunske knjige, koje je prethodno zaklopila. Potom je prila kovegu
s novcem. Izvadila je odatle koliko je bilo potrebno za podmirenje dugova od prolog meseca i dovoljno za
plaanje u gotovom tokom sledeega. Porodica je imala ukupno preko ezdeset dua, stoga ta svota nije nikad
bila mala.
Na redu je bio sluga koji se starao za odravanje, opravke i nabavke odee. S njim su ule i dve valje. Gospa
Vu je raspravljala s njima o letnjoj odei potrebnoj za sluge i porodicu, o obnavljanju posteljine i slinim
pitanjima. Kada je to bilo gotovo, u sobu su ule drvodelje, da bi sa gospodaricom procenili trokove opravki na
dva krova, koji su bili procurili, i zidanje nove sporedne zgrade, koja bi sluila kao skladite raznih zaliha.
Gospa Vu je posveivala prisnu i punu panju svima poslovima te vrste. Imala je izuzetno razvijenu sposobnost
da se svom duom preda svemu to je radila, tako da za nju nita drugo ne bi postojalo dokle god bi to trajalo.
Kada bi jedan posao bio svren, sledei na redu zaokupljao je sve njene duhovne snage. Tako bi se tokom dana
prihvatila jednog zadatka za drugim. Vratila se sopstvenim mislima tek u sumrak, kad su kuni poslovi bili
privedeni kraju. Sve su se obrtale oko Fengma.

Odmakla sam danas veoma daleko na putu odluke o njegovom ivotu", pomislila je. Nije se jo dizala iz velike
naslonjae za stolom u biblioteci, za kojim je radila celog dana. Mada je sada bila vre nego ikada reena da
se on oeni lepom Li-naj, najosnovnija pravednost zahtevala je, pri svemu tome, da porazgovara s njim o svojoj
odluci i da mu ostavi bar toliko slobode da se u prvi mah opre njenim zahtevima. Pozvala je Jingu, koja je
spremala postelju za no u susednoj sobi.
- Idite i kaite Fengmu da doe ovamo - rekla je. Zautala je za trenutak, oklevajui, dok je Jinga ekala da
produi. - A poto pozovete moga
151sina - nastavila je najzad gospa Vu - zamolite drugu gospou da prisustvuje noas porodinoj veeri.
Jinga je napuila usta i udaljila se, a gospa Vu je ostala sedei i ekajui, sa palcem i kaiprstom na donjoj
usni. U tom trenutku Fengmo je, verovat-no, bio u svojoj sobi, jer se pribliavalo vreme veeri. Ako Fengmo
bude zadovoljan njenom odlukom, veerae noas u porodici umesto sama, kao to je inila poslednjih
nekoliko dana. Bilo je vreme da izie iz usamljenosti i opet zauzme svoje mesto meu njima.
Nekoliko asaka docnije ula je Fengmov korak. Poznavala je korak svakog svog sina. U Lijangma je bio spor i
vrst, Cemov brz i nejednak, a Jenmo je svagda trao nekud. Fengmov hod, meutim, imao je ritam koji je bio
svojstven samo njemu, i u kome je posle tri brza koraka redovno dolazio jedan sporiji.
Pojavio se ubrzo na vratima biblioteke. Bio je u svojoj kolskoj uniformi od tamnog sukna. Na glavi je imao
kapu sa titom od istog sukna, a na kapi traku sa imenom svoje kole - takozvane Srednje kole za Nacionalnu
obnovu.
Gospa Vu se nasmeila na svog sina i dala mu rukom znak da ue.
- Sta znai zapravo ta Nacionalna obnova? - zapitala je u ali.
- To je samo jedno ime, majko - odvratio je Fengmo. Seo je na stolicu kraj stola, skinuo kapu i zavrteo je kao
toak meu prstima obeju ruku.
- Vama to nita ne znai? - zapitala je opet smeei se gospa Vu.
Fengmo se nasmejao. - Sada ima tekoa sa algebrom - odgovorio je. - Kada ih savladam, ra-zumeu moda
bolje ta je to Nacionalna obnova.
- Algebra - rekla je zamiljeno gospa Vu. - U Evropu je presaeno nekoliko slinih nauka koje su ponikle i
razvile se u Indiji.
Fengmo je bio iznenaen. Od svoje majke nije nikad oekivao neko znanje iz knjiga, a ona je to
152
znala i uivala da ga zaudi ponekom uenom napomenom.
- Izgledate bledi - rekla je. - Uzimate li vae sredstvo za jaanje, onaj lek od jelenjeg roga u prahu?
- Ima gori ukus od trule ribe - poalio se Fengmo.
Gospa Vu se nasmeila svojim ljupkim osme-hom. - Onda ga nemojte uzimati - rekla je popustljivo. - Zato
biste gutali neto to vam je tako odvratno?
- Hvala vam, majko - rekao je Fengmo, ali je opet bio iznenaen.
Gospa Vu se nagnula napred i spustila sklopljene ruke u krilo. - Fengmo - rekla je - vreme je da razgovaramo o
vaem ivotu.
- Mome ivotu? - Fengmo je pogledao paljivo u svoju majku i prestao da vrti svoju kapu.
- Jeste - ponovila je gospa Vu - o vaem ivotu. Va otac i ja smo se ve savetovali o tome.
- Majko, nemojte misliti da u pristati da mi vi birate enu - rekao je Fengmo vatreno.
- Naravno da neu - rekla je brzo gospa Vu. - Pomenuu vam jedino imena izvesnih devo jaka i pitati vas da
li vam se dopada koja od njih. To je sve to mogu uiniti. Imala sam u vidu, naravno, va ukus i vae sklonosti,
kao i poloaj nae porodice. Ostavila sam po strani svaku pomisao na devojke kao to je druga ki porodice
en, koja je odgojena po starinski.
- Nikad ne bih uzeo za enu takvu devojku - izjavio je Fengmo.
- Naravno da ne biste. Ali postoji jo jedna tekoa - rekla je gospa Vu mirno kao i obino. - I devojke danas
mnogo trae. Nije to vie kao nekad, kada sam ja bila devojka. Ja sam sve sline stvari ostavljala rukama svoje
majke i svoga strica, koji je u porodici zauzeo mesto mog pokojnog oca. Ali devojke sada, mislim one devojke
koje su vama po udi, Fengmo, nee mladie koji ne umeju da govore bar jedan strani jezik.
153- Uim pomalo engleski u koli - odgovorio je Fengmo sa visine.
- Ali ne moete da govorite veoma dobro tim jezikom! - odgovorila je gospa Vu. - Ja ga sama ne znam, ali sam
zbilja ula kako mucate i zapinjete kada pokuavate da svoju misao kaete tim stranim zvucima. Ja vas ne
osuujem zbog toga, ali je stvarno tako.
- Koja me to devojka nee? - zapitao je srdito Fengmo.
Vesto i brzo, gospa Vu je iskoristila njegovu srdbu za postizanje svoga cilja kao lagan un koji se uhvati za
grive razbesnelih talasa i preputa im se kada ih pojase da bi ga izneli na alo, umesto potopili. - Trea ki
gospe Kang, lepa Linaj - rekla je. Srdba Fengmova bila je za nju dovoljna zaloga uspehu, mada ranije nije
primetila nita to bi nagovetavalo da su jedno drugom zapali za oko. Doista, njene reci odmah su pobudile
njegovu panju.
- Ta devojka! - promrmljao je. - Suvie je ponosita. Njen izgled mi je mrzak.
- Ona je stvarno veoma lepa - odvratila je gospa Vu. - Ali to nije vano. Ja ne govorim o njoj ponaosob, nego je
pominjem kao jednu meu ostalima. Ako vama nalazi prigovora i sama Linaj, koja poznaje nau porodicu i na
poloaj, moemo li ciljati na neto vie?

- Mogli biste me poslati u neku stranu kolu - dobacio je vatreno Fengmo.

- Ja to neu uiniti - odgovorila je ona svojim lepim glasom, koji je bio ljubak i umilan, ali isto tako neumitan
kao kretanje Sunca i Meseca. - Od danas za nekoliko godina bie rata irom celog sveta. U takvo vreme, svi
moji sinovi moraju biti kod kue.
Fengmo ju je pogledao sa izrazom dubokog iznenaenja na licu. - Otkud biste mogli znati takve stvari, majko?
- Ja nisam luda, mada je lud sav svet oko mene - rekla je mirno gospa Vu. - Kada se predu154
zimaju izvesni koraci a niko ih ne spreava, onda tome slede dalji koraci, u istom smeru.
Mladi je utao, oiju uprtih u lice svoje majke. Bile su crne i krupne poput njenih, ali nisu imale njihovu
dubinu. Bio je jo suvie mlad. Nije govorio, kao da se naprezao da shvati stvari o kojima je ona govorila.
- ula sam da u gradu ivi neki strani sve-tenik koji je veoma uen ovek - produila je ona. - Mogue je da
bi vas on za izvesnu nagradu nauio da govorite neke druge jezike. Imate li volje za to? Strani jezici bi vam
mogli dobro posluiti jednog dana. Ne mislim samo na brak kada ovo kaem. Promena e biti neizbeno u
vremenima kojima idemo u susret.
Mada jasan kao kristalan i skladan kao pesma, njen glas je ipak bio pun dalekosenih slutnji. Ljubav i strah
meali su se u dubokom oseanju koje je vezivalo Fengma za njegovu majku. U njegovim oima, ona je uvek
imala pravo. Ono nekoliko puta to nije posluao, ona ga nije kanjavala, ali je on uza sve to bio kanjen. Sporo
i putem mnogog gorkog iskustva, on je postepeno uvideo da je iz njenih reci govorila mudrost koju nije bilo
lako osporiti.
Ali, zato to je bio jo veoma mlad, on se i toga puta jedan trenutak opirao njenom savetu.
- Svetenik? - ponovio je. - Ja ne verujem u religije.
- Ja ne traim od vas da verujete - odgovorila mu je ona. - Nije re o tome.
- On bi pokuao da me obrati u svoju veru - rekao je Fengmo natmureno. - Mala sestra veito pokuava da
obrati u svoju veru svakog ivog u kui. Tutka mi u ruku kojekakve verske letke kad god proe pokraj mene.
- Zar vi morate podlei pokuajima obraenja? - zapitala je gospa Vu. - Zar ste tako slabi? Morate se nauiti
da primite od ljudi ono to je u njih najbolje, ne hajui za ostalo. Posluajte me, pokuajte da radite sa
svetenikom mesec dana, pa
155ako posle toga budete rekli da prezirete uenje kod njega, ja u se saglasiti s vama.
Tajna njene vlasti u kui sastojala se u tome to nikad nije doputala da izgleda neumoljiva. Ostavljala je
ljudima vremena, a izdajui zapovesti obeavala da im je kraj dogledan, pa bi onda iskoria-vala vreme,
utiui na tok dogaaja u svoje svrhe.
Fengmo je opet poeo polako da vrti svoju kapu meu rukama. - Mesec dana, dakle, - rekao je - ne vie od
mesec dana ako mi se ne dopadne.
- Mesec dana - saglasila se gospa Vu. Zatim se digla sa svog mesta. - A sada, sine moj, otii emo zajedno na
porodinu veeru. Va otac je vero-vatno ve poeo bez nas.
U kuanstvu Vua ljudi i ene jeli su za zasebnim stolovima. Stoga se Fengmo rastao od svoje majke na pragu
velike trpezarije i otiao na jedan kraj sobe, gde su ve sedeli njegov otac, njegova braa i roaci, a gospa Vu
se uputila, sa svojom uobiajenom ljupkou, ka stolovima za kojima su bile smetene ene. Sve su ustale kada
je ona stala da im se pribliava. Videla je odmah da je ijuming zauzela svoje mesto meu njima. Devojka je
sedela bojaljivo po strani od ostalih i drala na kolenu jedno malo dete. Ustala je sa detetom na rukama i
uspela da njime zakloni svoje lice. Ali, pre nego to je dospela da to uini, gospi Vu je uspelo da joj jasno vidi
elo lice. Bila je ozbiljna, ali je to bilo prirodno, jer se nalazila u tuoj kui. Bilo je dovoljno to je tu.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu, obraajui se uljudno svima i nikom ponaosob. Zauzela je svoje mesto
na najvioj eiji i uzela u ruku svoje tapie za jelo. Meng je sluila ostale, te je gospa Vu poloila opet na sto
svoje tapie. - Produite namesto mene, Meng, molim vas - rekla je. - Bila sam celog dana zauzeta kunim
poslovima, pa sam sada malo umorna.
Smeei se naslonila se na jastuk iza sebe i po svom obiaju rekla po koju re svakoj od svojih snaha, kao i
siniu najstarije, koga je dadilja drala
156
u krilu. Dete je bilo nemirno, pa je gospa Vu dohvatila svojim tapiima komadi mesa i stavila mu ga u usta.
Zatim se obratila neposredno mladoj i-juming.
- Draga gospoo - rekla je ljubazno - treba da jedete ono to vam se svia. Riba je obino dobra.
ijuming je podigla oborene oi i zacrvenela se do uiju. Ustala je i malo se poklonila, jo uvek vrsto drei u
naruju ono malo dete. - Hvala vam, starija sestro - rekla je slabim glasom. Spustila se potom na svoje mesto i
nije vie nijednom progovorila do kraja veere. Kada je sluga postavio pred nju asu sa pirinom, ona je prvo
nahranila dete.
Ali, obraajui joj se onako ljubazno, gospa Vu je svima dala do znanja da ijuming ima odreeno mesto u
kui i da doljakinja mora ubudue biti ukljuena u ivot porodice. Svi su uli tih nekoliko reci kojima je
usledio trenutak utanja. A onda su mlai poeli da govore, sluga sa slugom, dadilja sa detetom, da bi
zabaurili utanje.
Gospa Vu se posluila jelom koje joj je ponueno i poela da jede sa otmenom sporou, kao i obino. Ono
malo unue, kome se maloas ulagivala birajui mu ukusne zalogaje, stalo je odjednom glasno da zahteva da

doe k njoj i da joj sedi na krilu. Meng ga je neto prekorila, govorei: - Vi sa vaim skroz prljavim licem i
rukama?
Gospa Vu se trgla kao da se prenula iza sna. - Je li to k meni hoe? - zapitala je.
- Tako je prljav, majko - rekla je Meng.
- Pustite vi njega samo do mene - rekla je gospa Vu. Ispruila je ruke, podigla dete, koje je bilo krupno i
poteko, i stavila ga sebi na koleno. Zatim je, sa nagonskom gadljivou, uzela par istih tapia za jelo i stala
da bira jedan za drugim komadi mesa u asama nasred stola, kojima je nudila dete. Nije govorila, ali se
smeila na svaki njegov zalogaj.
Dete joj nije uzvraalo osmehom, sedelo je uivajui kao u slatkom snu, otvarajui svoja mala usta
157i vaui svaki komadi sa tihim zadovoljstvom. Bilo je to uobiajeno dejstvo gospe Vu na decu. Postizala
je bez napora da se oseaju srena to se nalaze kraj nje. Toga puta, kao i u drugim slinim prilikama, unue je
bilo za nju izvor dubokog i spokojnog zadovoljstva. Ono je bilo ivi znak potpunog izvrenja njenih dunosti
prema svojoj kui i bezazleno prisustvo koje je blailo njenu potajnu usamljenost pod tim krovom. Ona,
dodue, nije znala da je usamljena i poricala bi to izvesno kada bi joj neko rekao da jeste, udei se grdno kako
je iko moe tako pogreno razumeti. A ipak je bila i suvie sama da bi iko mogao dosei njenu duu. Njena
dua prerasla je njen ivot daleko izvan etiri zida u kojima joj je ivelo telo. Uzdigla se odavno visoko iznad
njega i otada veito bludila daleko izvan etiri zida u kojima je ivelo njeno telo, da bi as krstarila beskrajima
sveta, as tonula u prolost, as se opet vinula u budunost, na nedoglednom putovanju vremenom i prostorom
oko koga su se plele i rasplita-le mnoge njene misli. Ali, s vremena na vreme, ona se takoe vraala kui, pod
svoj krov. Vratila se tako i toga asa. Bila je najednom potpuno svesna toga deijeg prisustva i njegovog
dubokog znaenja. Pokolenja su nepokolebljivo ila svojim nedogled-nim putem, vrstim i ujednaenim
korakom. Njeno se bliilo kraju, a njegovo je tek na polasku bilo.
- Sine moga sina - rekla je apatom i nastavila da ga nudi komadiima mesa koje je stavljala u njegova mala
rumena usta, eljno otvorena da bi primila ono to im je ona mogla dati toga asa. Ali ga je vratila njegovoj
majci poto ga je nahranila.
Zavrila je veeru pre ostalih. Digla se molei ih da produe i polagano otila u svoju sobu. Kad je prolazila
kraj g. Vua i njegovih sinova, oni su je pozdravili diui se upola sa svojih mesta, a ona je produila svojim
putem, naklonivi glavu nekoliko puta i sa osmehom na usnama.
Opet je spavala vrsto ele noi, ne prenuvi se iza sna nijednom.
158
*
Za ijuming, ono pola asa prisustva gospe Vu bio je njen obred venanja. Prola no je ostavila devojku u
zabuni i nedoumici. Je li mu se dopala ili nije? G. Vu joj nije kazao ni reci i pre zore napustio je zajedniku
postelju. Ona je, posle toga, spavala do podne. Celog popodneva niko nije dolazio u njenu blizinu, izuzimajui
jednu slukinju. Onda je navee dola Jinga i pozvala je da se pridrui porodinoj veeri. Pourila se da se
spremi za susret sa ostalim ukuanima. Kada je dolo vreme tome, prokrala se docnije od ostalih u trpezariju i
brzo uzela ono dete od njegove dadilje. Ono nije za-plakalo. Deca nisu nikad plakala kad bi bila kraj nje. Na
selu je esto uvala poneko dete koje bi majka morala trenutno da napusti. Gospe koje su prekono postale
njene roake, pozdravljale su je sada jedna za drugom, polunemarno i polubojaljivo, a ona im je odgovarala
samo lakim naklonom glave. Nije mogla da govori, a ni da jede na poetku.
Ali, kada je gospa Vu napustila sobu, osetila je najednom da je gladna kao vuk. Okrenuvi se malo u stranu, da
ne bi licem bila okrenuta prema ostalima, pojela je to je bre mogla dve ase pirina i mesa.
Kada je veera bila gotova, stajala je ekajui dok su se Meng i Rulen digle i krenule iz trpezarije, oseajui
da je sve dublje obuzima nesavladljiv stid. Meng je, u svojoj uroenoj ljubaznosti, zastala na trenutak da bi
porazgovarala s njom. - Doi u sutra da vas vidim, druga gospoo - rekla je.
- Ja ne zasluujem toliku panju - odgovorila je slabim glasom ijuming. Nije bila u stanju da pogleda u oi
zakonitoj snahi, ali se oseala uteena i srena. Podigla je, najzad, oborene oi, a Mengi se uinilo da je toga
asa videla u njima elo jedno bojaljivo i ojaeno srce.
- Doi u i poveu i dete - obeala je. ijuming je izila sa enama i decom, krijui
se meu njima od mukaraca. Ali su je oni svi po159smatrali, iz potaje i svaki na svoj nain. G. Vu je te noi doao rano u dvorite boura, kad ona jo nije bila
u postelji. ila je svoje nedovrene haljine kada je zaula njegov korak. Digla se kada je uao i okrenula lice u
stranu. On je seo, dok je ona ostala stojei, nakaljao se, stavio ruke na kolena i pogledao je.
- Vi - poeo je ne zovui je po imenu - vi ne smete da me se bojite.
Nije bila kadra da mu odgovori. Stiskala je grevito haljinu koju je drala obema rukama i stajala pred njim kao
da se iva skamenila.
- U ovoj kui - zaustio je opet g. Vu - postoji sve to treba da biste bili sreni. Majka mojih sinova je dobra. A
tu su i mlade ene, ene mojih sinova, i ene mlaih roaka i mnoga deca. Vi ste, ini mi se, dobre naravi i
svakako ste usluni. Vi ete biti veoma sreni ovde.
Ona jo nije odgovarala. G. Vu se nakaljao i otpustio malo kai. Jeo je veoma slatko te veeri i oseao pomalo
da mu ponestaje daha. Ali jo nije bio dorekao ono to je eleo da kae.

- Vae dunosti mene radi bie malobrojne - nastavio je. - Volim dugo da spavam i da ustanem dockan. Ne
budite me ako sam ovde. Po noi, volim aj kada se probudim, ali ne crveni aj! Vrue sam krvi i ne podnosim
dva jorgana ak ni zimi. Naui-ete ve sve te stvari i neke druge jo, bez sumnje.
Haljina joj je ispala iz ruke. Pogledala ga je i zaboravila svoju bojaljivost. - Vi me hoete, dakle? - Postavila
mu je to pitanje iz puke enje da negde pod nebom nae zaklona.
- Svakako - rekao je. - Zar vam to nisam rekao ovog asa? - nasmejao se, a njegovo glatko, lepo lice zaarilo se
iznenada od plamena koji je buknuo u njemu. Ona je to videla i razumela. Ali te noi nije htela da se plai.
Bila je to mala cena koju je trebalo platiti, veoma mala cena koju je trebalo platiti jednom ljubaznom oveku da
bi najzad i ona imala svoj dom.
160
VI
Mala sestra ija bila je uvek priljena u vrenju svoje dunosti, ali gospa Vu nije ni od nje oekivala toliku
brzinu. Doista, sedam do osam dana docnije, Jinga je trei ula u njenu sobu. Njene male okrugle oi blistale
su od iznenaenja.
- Milostiva, milostiva! - uzviknula je. Gospa Vu, koja je etala izmeu svojih orhideja,
zastala je sa izrazom nezadovoljstva na licu. - Jina! - rekla je odluno. - Zatvorite usta. Izgledate ao riba na udici. A sada mi kaite o emu je re. Jinga je
posluala svoju gospodaricu, ali je gotovo odmah opet poela: - Najvei ovek ... koga sam ikad videla... neki
stranac! Kae da ste vi poslali po njega.
- Ja? - kazala je gospa Vu zaueno i sa ne-vericom. Zatim se prisetila. - Moda i jesam - rekla je.
- Milostiva gospoo, meni niste nita kazali - prebacila joj je Jinga. - Rekla sam vrataru da ga nipoto ne puta
unutra. Nikad nismo imali strana oveka u ovoj kui.
- Ja vam ne kazujem sve - odvratila je gospa Vu. - Pustite ga odmah da ue.
Jinga se povukla, zapanjena od uda, a gospa Vu je nastavila svoju etnju meu orhidejama. Cvee se primilo i
ve ivelo podmlaenim ivotom, mada je presaeno pre tako kratkog vremena. Uostalom, moglo se i oekivati
da e dobro napredovati ti tom hladovitom dvoritu. Pitala se da li su i novi bou-ri tako napredni. U tom
trenutku dubok, zvonak glas zauo se sa okrugle kapije na dvoritu.
- Gospoo!
Ona je oekivala da e se neznanac javiti, ali je bila iznenaena silinom i zvunou njegova glasa. Diui
pogled sa orhideja, ugledala je visokog oveka irokih ramena u dugakoj, suroj mantiji opasanoj uzetom. Bio
je to svetenik. Stegao je desnom rukom krst koji mu je leao na grudima. Ona je znala da je krst hriansko
znamenje, ali je to
11 Paviljon ena
161nije zanimalo. Njenu panju privlaila je veliina i snaga ruke koja ga je drala.
- Ne znam kako da vam se obratim - rekla je svojim ljupkim glasom, koji je bio poput zvuka malog srebrnog
zvona - inae bih odgovorila na va pozdrav. Hoete li ui?
Svetenik je naklonio svoju veliku glavu i stupio u dvorite. Jinga je ula za njim, sva bleda od straha.
- Izvolite ovuda, u moju biblioteku - rekla je gospa Vu. Sklonila se u stranu na ulazu, da bi svetenik mogao
ui ispred nje. Ali je on pustio krst iz ruke i lakim pokretom ukazao na vrata. - U mojoj zemlji - rekao je
smeei se - dama uvek ulazi prva.
- Zbilja? - promrmljala je ona. - Ali je istina da bi, moda, bilo bolje da vam pokaem put koji je meni svakako
poznatiji.
Stupila je unutra i sela na svoje uobiajeno me-sto, nudei mu pokretom ruke stolicu na drugoj i strani stola,
njoj preko puta. Jinga se priunjala do praga, gde je zastala, napola skrivena iza dovratka, upirui radoznale
poglede unutra. Ali je gospa Vu odmah primetila malu sobaricu. - Nemojte da se krijete, Jinga - zapovedila je.
Zatim se obratila sveteniku sa jedva primetnim osmehom na licu. - Ova budalasta devojka nije nikad videla
oveka vaeg uzrasta i stoga, valjda, ne moe da odvoji oi od vas. Oprostite joj, molim vas.
Sveenik je odgovorio ovim udnim recima: - Bog mi je moda dao ovo ogromno telo radi razonode onih koji
me gledaju. Pa neka, smeh je dobra stvar. - Njegov krupni glas ispunio je elu sobu svojom muklom tutnjavom.
- Tako mi neba - proaptala je Jinga, upra-vivi pogled u grede na tavanici - ovo je kao grmljavina.
- Jinga, idite i donesite vrueg aja - zapovedila joj je gospa Vu da bi je stiala, a Jinga je otrala neujno, kao
preplaena maka.
162
Svetenik je sedeo nepomino, ispunjavajui svojim ogromnim telom do poslednjeg palca elu veliku,
izrezbarenu naslonjau u koju se bio smestio. Ali je gospa Vu ve primetila da je uza sve to bio suv, gotovo
mrav ovek. Krst na njegovim grudima bio je zlatan. Koa mu je mrka, a krupne zagasite oi, duboko upale u
svoje duplje, setne i veoma bistre. Njegova pomalo kovrdava kosa nije bila ni duga ni kratka. Imao je crnu
bradu tanke dlake. U tom tamnom okviru, usne su mu izgledale neobino crvene.
- Kako treba da vam se obraam? - zapitala je gospa Vu. - Zaboravila sam da pitam malu sestru Siju kako se
zovete.
- Ja nemam vlastitog imena - odgovorio je svetenik. - Ali mi je dato ime Andre. Dobro je koliko i svako drugo.
Neki me zovu otac Andre. Ali bih vie volio, gospo, kad biste me zvali brat Andre.

Gospa Vu nije prihvatila ni odbacila njegovu elju. Nije ponovila ni njegovo ime ni naziv koji je obeleavao
svetenu prirodu njegovog zvanja. Ume-sto toga postavila je jo jedno pitanje. - A koje ste vere?
- Ne govorimo danas o mojoj veri - odgovorio je brat Andre.
Gospa Vu se malo nasmeila na to. - Mislila sam da svi svetenici hoe da govore o svojoj veri.
Brat Andre je nekoliko trenutaka posmatrao svoju sagovornicu, gledajui joj pravo u lice. Upr-kos snazi koja je
izbijala iz njegovih oiju, u tom pogledu nije bilo nieg smelog. tavie, njegov uporni pogled nije ni zaplaio
ni neprijatno iznenadio gospu Vu. Bio je bezlian kao svetiljka koju ovek dri da bi nekom pokazao neznan
put.
- Reeno mi je da elite da razgovarate sa mnom, gospoo - rekao je brat Andre.
- Ah, pa to i hou - rekla je gospa Vu. Ali je potom zautala. Primetila je po mnogo emu da je Jinga,
odlazei u kuhinje, ve rairila vest o udovitu koje im je stiglo u posetu. ula je apun*
163tanje i komeanje oko vrata. S vremena na vreme, sa mesta na kome je sedela ugledala bi u magnove-nju po
koje dete kako proviruje na vrata i odmah se skriva. - Hodite, deco, hodite da vas vidim - pozvala je
prijateljskim glasom. Na pragu se oas okupila gomila dece. Liili su na cvee u jarkoj svet-losti tog sunanog
jutra, cvee kojim se gospa Vu ponosila u tom asu.
- Hoe da vas vide - objasnila je.
- Zato da ne? - odvratio je on i obrnuo se prema njima. Deca su na to ustuknula, ali su se opet pribliila kada
je on ostao nepokretan i sa osmehom na licu.
- On ne jede malu decu, bez sumnje - rekla im je gospa Vu. - Moda jede samo voe i povre, kao budisti.
- Nije moda, nego je doista tako - rekao je brat Andre.
- Zato ste tako veliki? - zapitalo je bez daha jedno od dece. Bio je to sin jednog od mlaih roaka porodice Vu.
- Tako me bog stvorio - odgovorio je brat Andre.
- Ali ja pretpostavljam da su i vai roditelji bili visoki - rekla je gospa Vu.
- Ne seam se vie svojih roditelja - rekao je blago brat Andre.
- Kako se zove vaa zemlja? - zapitao je jedan deak. Iao je u kolu i znao poneto o raznim zemljama.
- Ja nemam svoje zemlje - rekao je brat Andre. - Moja je domovina tamo gde ivim, gde god to bilo.
- Vi ste ovde ve mnogo godina - rekla je gospa Vu. - Savreno govorite na jezik.
- Govorim mnogo jezika da bih mogao razgovarati sa svim ljudima - odvratio je on.
- Ali u ovom gradu ivite ve dugo? - pitala je i dalje uporno gospa Vu. Taj ovek poeo je da budi u njoj
krajnju radoznalost.
- Svega godinu dana - odgovorio je on.
164
Ali su deca ve bila smelija. Prila su mu sasvim blizu. - ta vam je to na lancu oko vrata? - zapitalo je jedno
od njih, upirui u krst svoj mali kaiprst, tanak i zlaan.
- To je moj krst - odgovorio je brat Andre. Dohvatio je, govorei, teki jednostavni krst i pruio ga prema
njima.
- Mogu li ga malo uzeti u ruke? - upitalo je dete.
- Moete ako hoete-odgovorio je brat Andre.
- Ne - rekla je otro gospa Vu. - Ne dirajte to, dete.
Brat Andre se okrenuo prema njoj. - Ali, gospo, to nije opasno.
- On ga nee dotai - odgovorila je ona hladno. Brat Andre je pustio krst da mu opet padne na grudi i utei
sklopio na kolenima svoje velike ruke.
Jinga je ula sa ajem, krei put kroz gomilu dece.
- Vae vas majke zovu - rekla je glasno. - Majke vas zovu sve redom.
- Vratite se svojim majkama - rekla je gospa Vu, ne diui glas. Deca su se odmah okrenula i raz-begla.
Brat Andre pogledao je gospu Vu s potovanjem koje se naglo odrazilo u njegovim dubokim oima. - Deca vas
se ne plae, ali vas sluaju - rekao je.
- To su dobra deca - rekla je ona, oevidno zadovoljna to je on tako dobro shvatio njen odnos prema njima.
- Vi ste takoe dobri - rekao je on mirno. - Ali nisam siguran da ste sreni.
Te reci, izgovorene tako spokojno, ujele su je za srce, kao da je iz potaje probodena noem, ne znajui tano
odakle je udarac doao. Poela je odmah da porie njihovu tanost. - Ja sam, naprotiv, potpuno srena. Udesila
sam svoj ivot tano onako kao to elim. Zatim, ja imam sinove ...
On je podigao svoje duboke i pronicljive oi, ali nije nita rekao. Sasluao je paljivo njene reci i ekao ta e
dalje kazati. Neobinost te utljive i pot165pune panje pokolebala je njeno samopouzdanje. - To jest - produila je - potpuno sam srena, izuzev to
oseam potrebu za nekim irim znanjem. Ali ne znam ni sama koje je to znanje.
- Moda i ne bi bilo toliko znanje koliko razu-mevanje onoga to ve znate - rekao je on.
Kako je dolo do toga da govori o sebi s tim strancem? Razmiljala je trenutak o tom pitanju, a onda ga je
ostavila po strani, bez odgovora.
- Nisam vas zbog sebe zvala da doete ovamo
__rekla je - nego zbog mog treeg sina. elela bih
da govori jedan strani jezik.

- Koji jezik? - zapitao je on.

- Koji je najbolji? - upitala je ona.
- Francuski je najlepi - rekao je on - a ita-lijanski najvie pesniki, dok je ruski najsnaniji, a nemaki
najvre sazdan. Ali se na engleskom obavlja vie poslova nego ma na kom drugom jeziku.
- Onda je najbolje da ui engleski - rekla je gospa Vu odluno. Podigla je oi i upravila ih na njegovo lice, ija
joj je tamna boja jo jednom upala u oci. - Kolika e biti vaa nagrada?
- Ja ne primam nikakvu nagradu - rekao je mirno brat Andre. - Meni novac uopte ne treba.
- Svetenik kome uopte nita ne treba? - Njen osmeh je bio pun ironine neverice.
- Meni novac uopte ne treba - ponovio je brat Andre, naglaavajui ono meni", i dajui time na znanje da se
to tvrenje tie iskljuivo njega lino.
- Ali me dovodite u nezgodan poloaj ako me prinuavate da uzimam neto ne dajui nita u za-menu za to rekla je gospa Vu. - Ne bih li mogla dati novaca za vau veru, za dobra dela?
- Ne, veri je bolje bez takvih darova - odgovorio je brat Andre. Razmiljao je jedan trenutak, a zatim nastavio: Veoma je mogue da e s vremena na vreme biti potrebno uiniti neto u vaem gradu, kao to bi bilo, na
primer, nai sklonite gde bi se mogla smestiti nahoad. Uzeo sam i sam nekoliko nahoadi i starau se o
njima dok ne naem
166
dobre ljude koji bi pristali da im budu namesto roditelja. Kada bude stvari te vrste, koje bi trebalo uiniti, ja u
doi do vas, gospoo, i tada e vaa pomo biti moja nagrada.
- Ali to su stvari koje e se initi za na grad, a ne za vas - rekla je ona. - Zar nema niega to bih za vas
mogla uiniti?
- To e biti za mene uinjeno - odgovorio je on. Njegov glas odjeknuo je u sobi kao zvono, a ona mu nije
protivureila. Iz dvorita, gde se bila povukla, Jinga je dola na vrata i pogledala unutra, ali se opet udaljila
kada je videla da njih dvoje jo sede na istim mestima i razgovaraju kao i maloas.
- Kada emo poeti sa asovima? - zapitala je gospa Vu. Oseala se nesposobna da protivurei tome oveku.
- Odmah, ako elite - odgovorio je. - Meni je svako doba jednako.
- Biste li mogli dolaziti svake veeri? - zapitala je ona. - Moj sin je preko dana u narodnoj koli.
- Dolaziu kad god hoete - odgovorio je on. Ona se onda digla i dozvala Jingu. - Recite
Fengmu da doe ovamo. - Stajala je na kunom pragu, sa vrtom na jednoj strani, a bibliotekom na drugoj.
Imala je jedan trenutak udno oseanje da stoji izmeu dva sveta. Stupila je u dvorite, a svetenik je ostao
sam, sedei nepomino u svojoj naslonjai. Stajala je oslukujui, kao da oekuje da e je zovnuti. Ali nije
ula nita. Jedan slavuj sleteo je na zid oko dvorita, kao to je inio svake veeri gotovo u isti as. Veoma
otegnuto je otpevao lestvicu od etiri tona. Onda je video gospu Vu i odleteo. Bilo joj je gotovo ao to je
pozvala stranca pod svoj krov. Ko bi znao kakve bi udne stvari mogao predavati, sluei se svojim stranim
recima! Bila je suvie brza - i u donoenju i u izvrenju svoje odluke. Odetala je opet do vrata i bacila
letimian pogled unutra. Da li e se uvredi ti to ga je ostavila, smatrajui da je to bilo grubo s njene strane?
Ali kada je pogledala unutra, videla je da mu je gla167va pala na prsa i da su mu oi sklopljene. Da li je spavao? Ne, usne su mu se micale. Zaplaena neim iako ni sama ne bi umela rei ime - povukla se s praga sa oseanjem lake jeze, i obradovala se kada je
ugledala Fengma koji je upravo ulazio na kapiju, nasuprot ulazu, u ijoj se blizini ona nalazila u tom trenutku.
- Fengmo! - zovnula ga je.
Okrenula je glavu i videla stranevu kako se podie i kako se otvaraju i are njegove crne oi.
- Fengmo, hodite ovamo! - zovnula je opet sina.
- Evo me, majko - odgovorio je Fengmo. Bio je pred njom za tren oka, mlad i sitan u poreenju sa golemim
rastom svetenika. Bila je iznenaena videi kako je, u stvari, mali, on koga je oduvek smatrala visokim. Uzela
ga je za ruku i odvela u biblioteku.
- Ovo je moj trei sin, Fengmo - rekla je bratu Andreu.
- Fengmo - ponovio je svetenik. Uljudnost je zahtevala da kae trei mladi gospodar", ali je on naprosto
ponovio njegovo ime - Fengmo. - Ja sam brat Andre - rekao je takoe, i seo. - Sedite, Fengmo - dodao je. Meni je nareeno da vam predajem jedan strani jezik, za koji vaa majka kae da mora biti engleski.
- Ali samo jezik - postavila je svoj uslov gospa Vu.
U trenutku kada je trebalo poeti sa asovima, ona se pitala da li uistinu nije pogreila kada je tome oveku
poverila duh svoga sina. Jer, pouavati nekog oveka znai stei vlast nad njegovim duhom.
- Samo jezik - ponovio je brat Andre. Pri-metio je strah u recima gospe Vu i odmah mu naao odgovor. - Ne
treba da se plaite, gospoo. Ja sam astan ovek. Duh vaeg sina svetinja je za me.
Gospa Vu je bila potpuno zbunjena pronicljivo-u tog stranca. Ona nije oekivala tako utanane nagone u tako
grubom telu. Dotada nije poznavala nijednog tuinca - izuzimajui, naravno, malu se168
stru Siju, koja je bila samo jedna detinjasta ena. Poklonila se lako i opet otila u batu.
Sat docnije, svetenik se pojavio na vratima biblioteke. Razgovarao je sa Fengmom, sluei se jezikom koji je
ostavljao utisak nerazumljive zbrke slogova tuinskog zvuka. Izgovarao ih je jasno i sporo, a Fengmo ih je
sluao kao da ne uje nita drugo na svetu.

- Zar ste ga tako brzo nauili? ... - zapitala je gospa Vu. Sedela je pod drveem u naslonjai od bambusovine,
ruku sklopljenih u krilu.
- Gospoo, on me jo ne razume - odgovorio je brat Andre. - Ali ja predajem govorei samo jezikom koji ak
treba da naui. Za nekoliko dana, on e se i sam sluiti tim recima. - Potom se obratio Fengmu. - Do sutra rekao je. Poklonio se gospi Vu, pa iziao na kapiju svojim dugakim staloenim korakom.
Odlaskom tog ogromnog svetenika sve je opet poprimilo svoj osvetani izgled i srazmere.
- Dakle, sine moj? - rekla je gospa Vu.
Ali je Fengmo izgledao zbunjen, kao ovek zase-njen iznenadnim bleskom jarke svetlosti. - Nauio me je
mnogo ta za ovaj jedan as.
- Ponovite mi rei koje vas je nauio - rekla mu je ona.
Fengmo je rastvorio usne i izustio neke nerazumljive slogove.
- ta to kaete? - zapitala je ona.
Fengmo je zatresao glavom i izgledao jo uvek duboko zbunjen. - Ne znam, to mi nije kazao.
- Sutra vam mora rei - rekla je ona pomalo strogo. - Neu da se u mojoj kui govore reci koje niko od nas ne
moe da razume.
* *
Kao na krilima, prie o svetenikom golemu iz tuine rairile su se ubrzo po celoj kui, pa je za njih uo i g.
Vu. Sredinom popodneva sutranjeg
169dana, gospa Vu ga je ugledala opet na kapiji svoga dvorita. Odabirala je u tom trenutku svilene konce za
valju koja se spremala da izveze nove cipele za decu.
- Otpremite tu enu - rekao je g. Vu. kada joj je pristupio. Gospa Vu je videla odmah da ga je neto naljutilo.
Skupila je svile i rekla valji: - Vratite se za sat-dva.
ena se udaljila, a g. Vu se spustio u jednu na- % slonjau, izvadio je svoju lulu i pripalio. - uo sam da ste
Fengmu uzeli stranog uitelja, mada meni o tome ni reci niste kazali - rekao je on.
- Trebalo vam je kazati, priznajem - rekla je umiljato gospa Vu. - Pogreila sam to to nisam uinila. Ali,
zbilja, nisam mislila da biste mogli e-leti da vas zbog toga uznemiravam, a ja sam, opet, smatrala za potrebno
da Fengmo baci oko na Linaj.
- Zato? - upitao je g. Vu.
Ona je odavno znala iz iskustva da je istina najbolji put za enu u njenim odnosima sa ovekom. G. Vua nije
nikad varala ni u emu, pa nije ni pomiljala da ga prevari u toj prilici. - Fengmo je sluajno video ijumingu
pre neki dan, dok je bila ovde - rekla je. - Ne mislim niukoliko da su se zagledali jedno u drugo, ali Fengmo
preivljuje sada one trenutke svoje mladosti kada mu se slina stvar moe desiti sa svakom mladom i
lepukastom enom. Stoga sam raspirila plamen sa druge strane. Ne bi bilo ni zgodno ni prilino kad bi se ticao
neke ene u ovoj kui.
Kao i obino, istina je duboko pomutila raspoloenje g. Vua i ona je videla grake znoja koje su odavale
njegovu zabunu i orosile mu elo i kosu do korena. - Voleo bih da ne zamiljate tako lako sline stvari - rekao
je. - Veito vam je na umu sparivanje nekog oveka sa ovom ili onom enom. Vi imate ravo miljenje o
ljudima. Ja to oseam da ste i od mene nainili starog jarca, bar u vaim oima.
- Ako sam uinila da se tako oseate, onda sam ja veoma nespretno stvorenje i treba da vas molim
170
za oprotaj - rekla je ona svojim srebrnastim glasom. Sedela je sa neizrecivom ljupkou, zbog koje mu se
inila isto tako dalekom i nepristupanom kao da je i nema u sobi. I sama je bila potpuno sve-sna toga. Znala je
odavno da je priznanje vei izvor snage od ma kakvog otpora, i da brzo priznanje greke omoguava oveku
da se zaogrne plastom nepobedive ispravnosti.
Ali je videla da se on jo osea uvreen, a sama se u dubini due i potajno oseala unienom to je doista bila
tako nespretna da je ozledila njegov ponos. - Volela bih kad biste mogli videti kako danas izgledate - rekla je s
onim svojim osmehom ija je ljupkost svakog umela da oara. - ini mi se da vas nikad nisam videla tako
lepog. Izgledate deset godina mlai nego pre nekoliko dana.
On se zacrveneo i nasmejao. - Zbilja? - zapitao je.
Primetio je nenost u njenim oima i nagnuo se preko stola prema njoj. - Eilijen, vama jo nijedna nije ravna uzviknuo je. - Posle vas mi je svaka ena poput jela bez ukusa. Uinio sam ono samo zato to ste vi to uporno
zahtevali.
- Ja to znam - rekla je ona - i zahvaljujem vam na tome. Tokom celog naeg zajednikog ivota, vi ste inili
samo ono to sam ja elela. I kada sam sad zatraila tako mnogo od vas, vi ste i to uinili.
Bio je toliko ganut da su mu suze udarile na oi. - Doneo sam vam neto na poklon - rekao je. Zavukao je ruku
u dep i izvadio neto uvijeno u svilenu hartiju koju je razmotao. Bila su to dva ukrasa za kosu - leptiri i cvee
od nefrita, i sitni biseri, optoeni zlatom. - Video sam ih jue. Pod-seali su me na vas. Ali ja ionako uvek na
vas mislim. - Obrisao je znoj sa ela. - ak i nou - promucao je ne gledajui joj u lice.
Ona se uozbiljila na te reci. - Nou ne smete misliti na me - rekla je. - To ne bi bilo pravo prema jadnoj
ijumingi. Na kraju krajeva, vi ste joj sada sve u ivotu i na svetu.
171On je i dalje izgledao nesrean.
- Zar vam se ne dopada? - zapitala je ona svojim ljupkim glasom.

- Oh, dopada mi se - izustio je nerado. - Ali vi... vi ste ovih dana tako daleko od mene. Hoemo li do kraja
svog ivota ostati ovako rastavljeni kao to smo sada? Vi ste vazda srce i sutina mojega ... - Njegova puna
donja usna podrhtavala je.
Gospa Vu je bila toliko dirnuta da se i nehotice digla sa svog mesta i prela na njegovu stranu stola. On ju je
obgrlio obema rukama i zario glavu u njena nedra. U njoj je uzdrhtalo neto duboko i davno zapretano.
Pobojala se sama sebe, a ne njega. Zar da slabost jednog trenutka upropasti sve to je postigla s toliko truda i
muke?
- Vi - promrmljao je. - Vi ste nefrit i biser, miris sandal-drveta i tamjana ...
Izvila se veoma neno iz njegova zagrljaja tako da su joj samo ruke ostale u njegovim. - Biete sreniji nego
to ste ikada bili - obeala mu je.
- Hoete li mi se vratiti? - zapitao je on.
- Da, ali novim putevima - obeala je ona. Opasnosti i kolebanju bio je kraj im mu je opet mogla sagledati
lice. Nekad obesno izvijene usne bile su sada labave i oputene, kao odapet luk. Po-smatrajui taj tuni prizrak
neega to je davno bilo, njoj se inilo da joj se elo telo kameni od studeni i po nekoj zloj maiji zanavek
pretvara u tom trenu u neosetljiv stub od hladna mramora.
- to se tie Fengma i njegovog uitelja - rekla je potom - nemojte da se uznemiravate zbog njih. Linaj, ini se,
eli da mladi govori engleski. Ona kae da je on uopte suvie starinski. Ali pazite ta vam kaem: nee
protei ni mesec dana, a on e biti za enidbu sa lepom Linaj!
- Zavernice jedna - rekao je g. Vu, smejui se. - Kako samo umete da snujete i odreujete ivote drugih
stvorenja. - Tako mu se vratilo njegovo dobro raspoloenje. Digao se i otiao, vrtei u smehu glavom.
172
Kada je ula u njenu sobu nekoliko asaka doo-nije, Jinga je zatekla svoju gospodaricu duboko uto-nulu u jedno
od onih zagonetnih utanje kojima bi se povremeno predavala. Na zvuk njenih koraka, gospa Vu je podigla
glavu.
- Jinga - rekla je - uzmite nekoliko kalupa mog namirisanog sapuna i odnesite ih gospi iju-ming. - Recite joj
da ne upotrebljava nikakav drugi.
- Kako god vi kaete, milostiva gospoo - odgovorila je Jinga kiselo.
U taj mah, gospa Vu je primetila lulu g. Vua. Pokazala je prstom na taj predmet upravo kad se Jinga okretala da
poe. Njen inae umiljati glas bio je otar i srdit.
- Jinga! - doviknula je. - On je zaboravio svoju lulu. Odnesite mu je.
Jinga se okrenula bez reci, dohvatila lulu i od-nela je.
Gospa Vu je privela kraju slaganje boja svojih svila tek krajem predveerja, kada se u sobi ve bilo toliko
smrailo da ih je jedva raspoznavala. Spremila se upravo da zovne nekoga ko bi zapalio svece, kada je Fengmo
iskrsnuo iz mraka. Bio je skinuo kolsku uniformu i obukao haljinu od ble-doutog brokata iji su ukrasi bili
vezeni svilom iste boje. Njegovo etvrtasto elo bilo je otkriveno, jer mu je kratka kosa bila glatko zaeljana
unazad.
- Haljina izgleda bolje od onih akira - rekla je ona. Govorei, prouavala je njegovo elo. Bilo je to lepo elo,
ali se po njemu ne bi moglo rei kakvog je kova mozak koji se iza njega krije. Fengmo je bio tek na pragu svog
muevnog doba.
- Moete li da se setite reci koje ste sino nauili? - zapitala ga je ona smeei se. Pripalio je jednu od onih
stranih cigareta koje su mnogo pu-ili i on i emo. Njoj se iz nekog razloga inilo da
173mu dobro pristaje dim koji se u kolutovima dizao iz njenog uarenog vrka. On nije sedeo, nego se nesmireno vrteo tamo-amo po biblioteci, ali je prekinuo svoju udljivu etnju da bi se odazvao njenoj elji,
ponavljajui jasno niz rei tuinskog zvuka i nepoznata smisla.
- Moete li ve da ih razumete? - zapitala
je ona.
On je zatresao glavom. - Ne, ali u ga veeras pitati ta znae - odgovorio je.
Zastao je oslukujui. - Evo ga dolazi - uzviknuo je. uli su oboje bat njegovih dugakih koraka po kaldrmi,
utoliko snanije to je stranac bio obuven u teke, kone cipele. Zatim su ga ugledali na kapiji u pratnji vratara
koji se povukao kada je video da se gospa Vu die sa svoga mesta.
- Jeste li jeli togod? - pitala ga je gospa Vu, pozdravljajui se s njim.
- Ja jedem samo u podne - rekao je brat An-dre. Smeio se ljubazno, gotovo bojaljivo. Dok je stajao pred
njom, gospi Vu se opet inilo da se ela soba, Fengmo i ona sama smanjuju u senci njegovog golemog stasa.
Ali je on izgledao kao da nije svestan ni svoje visine niti ieg svoga.
- Fengmo mi je ponovio strane reci koje je sino od vas nauio, samo ne znam ta znae - rekla je gospa dok
su sve troje zauzimali svoja mesta.
- Nauili ste reci koje je nekad izgovorio jedan ovek iz Engleske - rekao je brat Andre. - To jest, on se rodio u
Engleskoj i tamo iveo i umro, ali mu je dua lutala irom sveta.
Zautao je na trenutak kao da razmilja, a potom je preveo tuinske reci u stihovima koji su imali prizvuk
setne i jednoline popevke:
Ne pada samo na okna sa istoka
Svetio danje kad zora sine
S lica se sunce sporo, presporo vine

A na zapadu sjaje ve sva zemlja i mora duboka.

Gospa Vu i Fengmo su sluali, gutajui svaku re, kao edan kap vode sa dlana.
174
- To nije veronauka? - zapitala je gospa Vu, sa podozrenjem u glasu.
- Ne, to je pesnitvo - rekao je Fengmo.
- Nauio sam vas prvim engleskim recima kojima su mene nauili - rekao je brat Andre, srne-ei se na njega.
- Bilo je to u Italiji, jo dok sam bio mali. Ni ja ih u poetku nisam razumevao.
- Tako, dakle, ovo isto sunce obasjava ceo beli svet - rekla je zamiljeno gospa Vu i nasmejala se.
- Smejaete mi se, brate Andre, ali, mada sad znam da nije tako, meni se u dnu srca oduvek inilo da ovo sunce
samo nama pripada.
- Sunce pripada svima nama - rekao je brat Andre - a mi odravamo njegovu svetlost, svi mi, s izlaska i sa
zalaska njegova, sa istoka i sa zapada.
Imala je utisak da se zidovi sobe rastau na vatri njegovih reci i kao magla iezavaju na jarkom suncu, da se
razmiu i bee unedogled zidovi dvorita meu kojima je provela ceo svoj ivot. inilo joj se u tom asu da je
pred njom blesnula i ugasila se gotovo istog trenutka jasna slika celog sveta, punog zemalja i naroda, opasanog
morima ije talase die ista plima i sputa ista oseka.
Zaelela je da ostane i prisustvuje sledeem asu brata Andrea, ali je znala da se Fengmo ne bi ose-ao
prijatno kada bi to uinila. Digla se da krene.
- Pouavajte moga sina - rekla je odlazei.
- ta li misli Linaj sada kad Fengmo ui engleski? - zapitala je gospa Vu gospu Kang. Bilo je to kasno jedne
veeri kada je njena prijateljica dola da je poseti poto se slegla huka i buka jednog uurbanog dana. Gospa Vu
je odlazila gospi Kang svega nekoliko puta u godini, dok je gospa Kang poseivala gospu Vu dva-triput svakih
sedam dana. I to je bilo jedno od onih udnih obeleja njihovog prijateljstva, koja su se njima dvema inila
sasvim prirodna.
- udim se roenoj keri, draga moja - odgovorila je gospa Kang. - Ona kae da e se udati za Fengma ako joj
se bude dopao poto s njim porazgovara nekoliko puta i poto engleski naui do175voljno da bi mogao govoriti tim jezikom. Pa to dete nema nikakva srama kad moe otvoreno zahtevati da ga
vidi, i to jo nekoliko puta! Jednom, dok sam jo bila sasvim mlada devojka, licem na Novu godinu, g. Kang je
doao sa svojim ocem da bi nam estitao praznik. Seam se da sam tom prilikom, po nagovoru jedne nevaljale
sobarice, provirila kroz reetku na prozoru i videla ga. Posle sam se udala za njega, ali to nisam smela da mu
kaem pre nego to nam se rodio prvi sin. Za sve to vreme, stidela sam se toga postupka kao da sam poinila
neki neoprostivi greh.
Zauo se kratak smeh gospe Vu, slian zvuku srebrnog zvonca zaljuljanog tihim povetarcem. - Taj jedini pogled
priinio je, bez sumnje, nepopravljivu tetu.
- Zavolela sam ga od sveg srca tog istog asa
- rekla je gospa Kang bez ikakvog stida toga puta.
- Ah, taj isti as - produila je gospa Vu.
- Eto vidite, zato i jeste mudro pripremiti se za takve trenutke. Srca mladih stvorenja su kao vatre spremne da
planu. Za njihov plamen sve je veno spremno: drvo i potpala. Ali kako bismo mogle ude-siti sastanak izmeu
njih dvoje, ili vie sastanaka?
Dve prijateljice sedele su u sveini pozne veeri. Na sto, blizu njih, Jinga je bila stavila ra-seenu lubenicu.
Njeno uto srce, proarano blistavim crnim semenkarna, bilo je rosno i slatko. Gospa Vu je pokazala rukom na
polovinu koja je bila blia njenoj prijateljici.
- Uzmite malo lubenice - ponudila je ljubazno. - To e vas osveiti. Veeras izgledate umorni.
Te ljubazne reci izazvale su bolnu zabunu na gojaznom licu gospe Kang. Uzdrhtalom rukom, ona je izvukla iz
nedara svilenu maramicu sa cvetnom arom, prekrila njome lice i poela da jeca iz tog zaklona, ne krijui da
plae, poto su bile same.
- Sluajte, Mejhen - rekla je duboko iznenaena gospa Vu - recite mi bar zato plaete?
Ispruila je ruku i smakla maramicu sa lica svoje prijateljice. Suze gospe Kang ve su se meale
176
sa smehom. - Toliko se stidim - promucala je drhtavim glasom - ali vam ne mogu rei zato, Eili-jen. To
morate sami pogoditi.
- Niste valjda ... - rekla je gospa Vu strogo.
- Jesam, jao meni - odvratila je gospa Kang. Njene sitne i sjajne oi, inae tako vesele, gledale su sa tugom u
kojoj je bilo neeg smenog.
- Vi, u vaim godinama, sa tolikom decom koju ve imate? - uzviknula je gospa Vu.
- Ja sam od onih koje zatrudne im vide mu-evu cipelu kraj svog kreveta - rekla je gospa Kang.
Gospa Vu nije mogla da joj odgovori. Bila je i suvie dobra da bi joj mogla kazati ta misli ili je osuivati to se
nije ugledala na njen primer.
- udna je stvar - rekla je gospa Kang, as uvrui, as presavijajui suzama ovlaenu mara micu - da se vie
plaim one moje Linaj nego sviju ostalih. Ona je svakad gotova da mi neto zameri. Ponavlja mi stalno da sam
predebela, i da kosu treba drukije da eljam, i da je sramota to ne umem itati, da je kua prljava, i da u njoj
ima previe dece. Ako Linaj ostane kod mene i ako joj budem morala kazati.

- Linaj moramo dovesti ovamo, i to to bre

- rekla je gospa Vu, mada se istog asa pitala u dnu due da li je dobro primiti pod svoj krov tvrdoglavu
devojku koja osuuje i kara i svoju roenu majku.
- Vi ete je, moda, nauiti redu - rekla je gospa Kang alostivo i zabrinuto. - Vas se plai, ini mi se. Ali se ne
plai ni mene ni svog oca.
- Pri pomisli na svog mua, nasmejala se iznenada, kraj svih suza. - Jadni ovek - rekla je briui oi. - upao
je kosu od muke kada sam mu jutros kazala kakva nas je nevolja zadesila. Iupao je dve pune ake i rekao: Ostaje mi jedino da se sam selim u drugi grad i tamo otvorim radnju.
Gospa Vu nije odgovorila na to. Kao da je u tom utanju videla izraz hladnoe, njena prijateljica zagledala joj
se u lice i izjavila, polusetno, polupre12 Paviljon ena
177predeno. - Moda ste vi sreni, Eilijen, zato to ne volite svoga mua.
Te su reci ujele za srce gospu Vu. Zajedljivost njene prijateljice bila je retka i neobina pojava na koju ona do
tada nije imala prilike da se navikne. - Moda razlika nije u ljubavi, nego u vlasti nad samom sobom odgovorila je hladno. Zatim je dodala, dohvatajui kriku rashlaene zlatnoute lubenice: - Moda je stvar
samo u tome to nikad nisam volela da mi se ljudi smeju. Vi ste, na kraju krajeva, jai od mene, Mejhen.
- Nemojte da se svaate sa mnom - rekla je gospa Kang moleivo. Ispruila je svoju punaku i vruu ruku i
poloila je na prohladnu i uzanu ruku gospe Vu. - Ista nas briga mui, Eilijen. Ona titi sve ene, mislim. Vi je
reavate na jedan, ja na drugi nain.
- Ah, je li va nain neko reenje? - zapitala je gospa Vu. Oseala je, govorei, kako joj srce smekava njena
istinska i postojana ljubav prema prijateljici i obuhvatila je svojim vitkim prstima njenu debelu i dobru ruku.
- Ne bih mogla pregoreti da uinim ono to ste vi uinili - odvratila je gospa Kang. - Vi ste, moda postupili
mudro, ali ja ne bih mogla biti tako mudra kada bi to znailo staviti nekog treeg izmeu mog starog i mene.
Ko bi mogao pomisliti da e se tog asa srce gospe Vu zgriti od neobjanjiva bola? Mada je stiskala ruku svoje
prijateljice, osetila se iznenada tako usamljena da se sva sledila od straha.
Stajala je na samom vrhu puste planine, okruena ledom i studeni, izgubljena usamljenica. Htela je da vikne,
ali joj se grlo stezalo od uasa, a glas oduzeo. Sumrak je skrivao izraz njenog lica. Gospa Kang nije mogla
primetiti njegovo bledilo. Zaokupljena svojim mislima, ona nije mogla ni slutiti da se u tom asu telo gospe Vu
koilo od samrtnog straha kome je sve vie podlegala.
Usred tog udnog uasa, gospa Vu je ugledala brata Andrea. Kao snaan vetar jutarnju maglu, go178
rostasni, uspravni lik svetenika pocepao je veo njene usamljenosti, a nuda da razgovara s njim nije dozvolila
da opet podlegne toj zagonetnoj mori.
- Hodite, brate Andre - rekla je zahvalno. - Poslau po svog sina.
Pustila je ruku gospe Kang dok je to govorila, ustajui. - Mejhen, brat Andre je uitelj naeg Fengma. Brate
Andre, dozvolite da vam predstavim svoju prijateljicu, koja mi je kao sestra.
Brat Andre se poklonio ne gledajui u gospu Kang, ali sa ljubaznim izrazom na licu, i preao u biblioteku.
Videle su pri svetlosti sveca kako tu seda i vadi iz nedara knjigu koju je odmah poeo da ita.
- Kakav din! - dobacila je apatom gospa Kang. - Zar ga se ne plaite?
- Dobar din - odvratila je gospa Vu. - Pazite, Fengmo moe da naie svakog asa. Ne bi bilo zgodno kada bi
izgledalo da o njemu govorimo. Hoete li da uemo unutra.
- Moram da idem kui - odgovorila je gospa Kang. - Ali bih vas neto zapitala pre nego to odem: treba li
Linaj da razgovara sa Fengmom ili ne treba?
- Pitau njega - rekla je gospa Vu - pa u prvo ja njega dovesti vaoj kui, ako on to eli, a potom vi moete
jednog dana doi ovamo i nju povesti sa sobom. Dva vienja bi trebalo da im budu dovoljna da bi saznali ta
ele.
- Vi uvek imate pravo - rekla je gospa Kang i udaljila se, poto je stisnula obe ruke svojoj prijateljici.
*
Te veeri gospa Vu je zadrala Fengma posle asa. Uenik i uitelj sedeli su dugo nad svojim knjigama.
Prolazei kraj vrata, sakrivena tamom, gospa Vu je bacila jedan pogled u biblioteku. U paljivom pogledu
Fengma i dubokoj ozbiljnosti
12*
179brata Andrea bilo je neega to je zaplailo ak i njen spokojni duh. Hoe li taj svetenik omaijati i
preoteti duu njenog deteta prekom snagom i veliinom svoga bia.
udna slabost, koju je iznenada osetila, prinudila ju je da se spusti u jednu od bambusovih stolica u dvoritu.
Bila je srena to je u tami. Koliko se trudimo," pomislila je, ,,i koliko puta zalud! Kako sam mogla zamisliti
kada sam poruila tom sve-teniku da doe i pouava moga sina da je on toliko pun svoga boga da se sav ari i
ija i sve privlai njegovom prestolu?"
Znala je da se Fengmova dua nalazila u asu svoga buenja kada je mogla podlei inima jednog boga, ako ne
podlegne maiji neke ene. Nije e-lela da joj sin bude svetenik, i to iz mnogih razloga, ali pre svega zato to
je telo jednog svete-nika jalovo, a jalovost je mrska nebesima i u suprotnosti sa njihovom vajkadanjom
voljom. Kad bog ukrade duu iz neijeg tela, telo se onda sveti i izopaava duu, sakati je i upropaava. Telo i

dua su brat i sestra. Nijedno ne srne pobei od drugoga. Ako posle dvadeset pet godina, kad jednom bude
okruen roenim sinovima i kerima, Fengmo zaeli da postane svetenik, kao to su uinili mnogi ljudi koji
ive po hramovima, neka mu bude - neka slui svojoj dui, poto bude odsluio svome telu. Ali ne sada!
Treba li da ue i razveje ini ija se mrea plete na njene oi? Oklevala je na pragu, jo uvek nepri-meena.
Zatim se povukla. Ona, majka i samo majka, nije bila dovoljno jaka da bi se mogla uspeno odupreti tome
gorostasnom sveteniku. Ako ni iz kojeg razloga, Fengmo bi se obrnuo protiv nje zato da bi pokazao svoju
samostalnost. Ne, da bi uspela, njoj treba da pritekne u pomo neka mlada ena, neka vesela devojka, ljubak
mamac od krvi i mesa. Linaj mora doi to pre.
Kada je as bio gotov, ona je doviknula iz mraka: - Brate Andre, velika vam hvala to tako dobro pouavate
moga sina. Do vienja sutra.
180
Sa tim recima se digla i izila pred njih. Obojica su zautali kao da im njeno prisustvo izgleda neprilino. Brat
Andre se poklonio i brzo otiao, vihorei svojom mantijom i senkama koje je ona bacala za sobom. Fengmo se
spremao da krene za njim, ali ga je gospa Vu uhvatila ispod ruke i vrsto se pripila uz njega.
- Sine moj - rekla je - ostanite sa mnom koji asak. Imam da vam kaem veoma udne stvari.
Osetila je po miiima na njegovoj ruci, koji su se odjednom grevito napeli, da se Fengmo sprema da odbije
njenu molbu i sama je izvukla svoju ruku ispod njegove. - Dragi sine, ja sam pogdekad sasvim sama. Veeras je
jedan od takvih trenutaka. Zar ne biste mogli ostati sa mnom koji asak?
Koji bi sin mogao odbiti molbu svoje majke, molbu izreenu takvim glasom? Uhvatila ga je opet ispod ruke i
povukla u dvorite. - Hodite da po-sedimo na ovoj lepoj veernjoj sveini - rekla je. - Hoete li mi dozvoliti da
govorim i biti tako dobri da mi nita ne odgovarate dok ne zavrim?
- Hou, majko, ako je to vaa elja - rekao je Fengmo. Ali je ona oseala njegovu elju da je napusti, njegovu
enju da se oslobodi njenog prisustva. Ah, kako je lako mogla da odgonetne skrivene znake koji su odavali
njegovo raspoloenje!
- Fengmo - rekla je, a glas joj je bio podoban pesmi koja se nou kadgod uje iz daljine. On je nije mogao
videti, nego samo uti. Njeno prisustvo svodilo se na taj neni zvonki glas, iji su srebrnasti talasi neodoljivo
osvajali panju. - Ne znam kako bih vam kazala - rekla je. uo je tih, pomalo zbunjen smeh. - Vi ste ve
odrastao ovek. Pretpostavljam da moram oekivati... da, u svakom sluaju, ne smem biti sebina. Linaj hoe
da razgovara s vama. Ja mislim da bi takva stvar bila nemogua u vreme kada je Lijangmo bio vaih godina.
Ne veru-jem da bi Meng mogla i pomisliti da tako to trai. Ali, Linaj se umnogome razlikuje od Menge, a vi se
takoe znatno razlikujete od Lijangma.
181Sve je to izgovoreno ljupkim glasom, iji je sre-brnasti ubor dolazio odnekud iz mrkle noi oko njega.
Bilo je teko verovati da je to glas njegove majke. Bio je tako mlad, tako bojaljiv, napola na-smejan, stankama
isprekidan.
- Otkud znate ta hoe Linaj? - zapitao je nabusito.
- Rekla mi je danas njena majka - odgovorila je ona.
Zavaljena u naslonjai, podignuta lica, oiju zagledanih u kadifenu crninu nonog neba, gospa Vu je merila i
ocenjivala svaku re svoga sina i svaki prizvuk u njegovom glasu. Oseala je duboko uzbuenje, kao da se
suprotstavila sili koja je prevazi-lazila njene snage. Ali e ipak pobediti, znala je da e pobediti. Sila kojom se
posluila drala je u svojoj vlasti Fengmovo telo, a telo oveka jae je od njegove due.
- Moda je to veoma pogreno s moje strane - rekla je polualostivo, dok je Fengmo utao i dalje - ali je moj
prvi utisak da je Linaj toliko smela da je ne bih elela imati pod svojim krovom.
Te reci nisu promaile svoj cilj. Kao iz puke, iz tame je odjeknuo ustro plahovit Fengmov odgovor. Nagnuo se
prema njoj. Oseala je na licu njegov svezi, mladalaki dah.
- Majko, vi ne razumete!
- Ne razumem? - Te vene i dobro poznate reci svagdanje mladosti ispunjavale su je opet ose-anjem
sigurnosti. Svi sinovi govore tako svojim majkama.
- Danas se sastaju mnogi mladi ljudi i ene - izjavio je Fengmo. - Nije to vie kao to je nekad bilo ... kada ste
vi bili mladi, pa ak ni kao u vre-me kad se Lijangmo enio.
- Moda imate pravo - uzdahnula je ona. - Ja bih htela da budete sreni, to je sve. Ne bih elela da vidite Linaj
ako biste vie voleli da to ne inite. Rekla bih u tom sluaju njenoj majci da bi takav sastanak bio neprilian. A
ona bi onda znala da vi uopte ne marite za Linaj.
182
- Videu se sa njom, naravno - rekao je Fengmo samosvesno, gotovo zapovedniki. - Zato bih se
suprotstavljao tome?
- Fengmo - rekla je ona istim moleivim glasom - nemojte navoditi Linaj da uobraava kojeta. Ima mnogo
mladih ena koje bi volele da uu u nau kuu. Uzgred budi reeno, razmiljajui sada o njoj, setila sam se da
mi se uvek inila pomalo razroka.
- Ako jeste, ja u to ve jasno videti, ne brinite - izjavio je na to Fengmo.
- Treba li, onda, da kaem njenoj majci da emo vi i ja za nekoliko dana ...
- Zato vi, majko? - zapitao je on, izgovarajui veoma jasno te reci.
- Fengmo! - viknula je ona otro. - Previe vam neu poputati. Kako biste mogli videti devoj-ku nasamo?

- Naravno da u je videti nasamo - otpovr-nuo je Fengmo pomalo srdito. - A ta biste vi hteli. Da me tamo
vodite za ruku kao malo dete?
- A ta e biti ako ja kaem da uopte neete ii? - zapitala je gospa Vu odreito.
- Ne govorite to, majko - odvratio je Fengmo sa podjednakom odreitou. - Ne bih eleo da vas ne posluam.
Razgovor se prekinuo jer ona nije odmah odgovorila na njegovo pitanje. Ali je utanje bilo samo trenutno.
Diui se iz naslonjae, gospa Vu je rekla: - Vi ostajete, dakle, uporno pri svom zahtevu da odete i vidite
Linaj ?
- Da, otii u da se vidim s njom - rekao je Fengmo tvrdoglavo.
- Idite, dakle - rekla je gospa Vu, prolazei urnim korakom kraj njega, na putu u svoju sobu. Tu je zatekla
Jingu, koja je ekala na nju. Jinga je ula njihove poviene glasove.
- Milostiva gospoo, ta... - zapitala je. Ali je gospa Vu podigla ruku, dajui znak da
uti. - ekajte! - apnula je - sluajte!
183Stajale su sluajui utke, ona spokojno, a Jin-ga iroko otvorenih usta. Gospi Vu su blistale oi, a lice sjalo
od veselog smeha. ule su otri bat srditih Fengmovih koraka niz kaldrmu dvorita.
Drei se prekrtenim rukama za oba ramena, kao da je od dragosti sama sebe zagrlila, gospa Vu se glasno
nasrne jala.
- Gospoo - poela je opet Jinga - u emu je stvar?
- Oh, njie nita naroito - rekla je veselo gospa Vu. - Htela sam da on neto uini, a on se sada uputio da to
uradi, i to je sve!
Fengmo sutradan nije dolazio u njenu blizinu, ali je prekosutra opet dola gospa Kang. Prijateljice su se brzo
rukovale.
- Sastali su se - rekla je gospa Kang.
- Kako je protekao sastanak? - zapitala je smeei se gospa Vu.
- Srne jala sam se i plakala u isti mah - odgovorila je gospa Kang, uzvraajui joj osmehom.
- Sedela sam podaleko, pretvarajui se da ne obraam nikakvu panju na njih. eleli su da odem i nisu mogli
da govore od puste elje da mi ugledaju lea. Bili su zanemeli, oseali su se bedno oboje, pa ipak se nisu mogli
uzdrati da se ne gledaju. Izila sam svega na nekoliko asaka, a kada sam se vratila njih dvoje su izgledali
tano kao i pre toga. Niiedno se nije bilo ni pomaklo. Jednako su jo piljili jedno drugom u lice. Zatim se on
digao i otiao, a pre toga su rekli jedno drugom do vienja!
- Samo tu jednu obinu re? - zapitala je gospa Vu.
- Jeste. Ali da ste ih samo uli kako su je izgovorili! - odgovorila je gospa Kang. - Eilijen, vi ete mi se moda
srne jati, ali sam zbog toga otila i pronala svoga starog da bih malo posedela kraj njega. On je pomislio da
ste poaaveli, bez sumnje
- rekla je gospa Vu, smeei se.
- 6h, zbilja jeste - rekla je gospa Kang, pr-snuvi u smeh - a ja mu nisam nita kazala, jer nisam htela da ga
opet uzbuujem!
- Kao da bi to sada moglo imati tetnih poslenica - rekla je gospa Vu podsmeljivo.
- Eh, Eilijen, nemojte da se smejete! - rekla je gospa Kang uzdiui. - Kad sam videla ta dva mlada
stvorenja ... toliko sree ... s tolikim neprilikama pred sobom ... ah, drugo moja, mladima se ne sme govoriti
istina!
- Sa venanjem ne treba dugo ekati - rekla je gospa Vu.
- to pre to bolje! - sloila se gospa Kang s njom. - Ne valja paliti vatru pod praznim loncem.
Fengmo se nije pribliavao svojoj majci ni toga ni iduih dana. Nije ga videla sve dok brat Andre nije doao na
sledei veernji as.
Dok je on predavao, ona se etala gore-dole ispred vrata. Fengmo ga je molio da mu prevede na engleski neke
reci. Hteo je da pie neko pismo. Bacila je jedan pogled na lice brata Andrea. Bilo je puno dobrote i strpljenja,
ali nekako unezvereno. Jednu po jednu, od slova do slova, izgovarao je i ispisivao reci za koje ga je pitao
Fengmo. Ne razu-mevajui, gospa Vu je sluala strana slova i slogove koji su se nizali jedan za drugim - udne,
tuinske zvuke koji su izgledali lieni svakog znaenja. Ali nije bilo vano da li ih je ona razumevala. Fengmo
ih je razumeo, a razumee ih i Linaj isto tako. On je oevidno arko eleo da joj napie pismo na engleskom.
Gospa Vu se sme jala tiho u mraku. Onda se pred bratom Andreom osetila postiena lakoom svoje pobede.
Otila je i nije ga videla te noi. Ume-sto toga, pola je rano u postelju i na spavanje.
VII
Jednog lepog dana krajem devetog meseca, Linaj je kao nevesta prela prag kue porodice Vu i stupila tako u
svoj novi dom. To doba godine bilo je zgodno za venanje. Strukovi pirina savijali su se pod teinom sazrelih
zrna i sve je bilo spremno za
184
185etvu. Leto je bilo na izmaku, ali jesen jo nije za-rudela.
Porodice mladenaca sastale su se da u zdravlju i veselju proslave novu branu vezu koju su uspostavili meu
njima. Svi su se radovali tome srenom dogaaju, a naroito Lijangmo i Meng. Na njenom malom telu jasno su
se zapaali znaci odmakle trudnoe. Bila je gladna danju i nou i nije joj vie bilo muka. Izgledala je
prekrasno i sva se sijala od sree u asu kada je poelela dobrodolicu svojoj sestri. Na roditeljskim

dogovorima, obe majke su resile da udovolje eljama svoje dece i ne prireuju sta-rovremensko dugako
venanje kao prilikom zakljuivanja braka izmeu Lijangma i Menge. Trodnevne gozbe i svetkovine bile bi
predugake za nestrpljenje ta dva deteta novog doba - Fengma i lepe Li-naj. Oboje su eleli kratki obred novih
vremena - obeanje dato pred starijima, smatrajui da je ono potpuno dovoljno u svakom pogledu.
Tako je i uinjeno, a gospa Vu se oduila gradskom svetu, oaloenom to mu se izmaklo oekivano goenje,
zakupivi na tri dana itavu jednu gostionicu. To ih je spasio gomile bunih zvanica, koja bi im inae prola
kroz kuu, kao i svakojakog truda i neprijatnosti, to bi to neminovno povuklo za sobom.
- Ima i neeg dobrog u ovim novinama - rekla je gospa Kang na kraju venanog dana. Ljudi su opet bili u
dvoritu gospodina Vua, a ene u dvoritu gospe Vu. enama su sluene najslae akonije, a mukarcima
snanija jestiva. Fengmo i Linaj bili su se povukli u sopstveno dvorite. Srenim sluajem, neki stari roak je
umro mesec dana ranije i tako su ostale prazne dve sobe, koje su opravijene i okreene po nareenju gospe Vu.
- U svakom sluaju nemamo polomljena name-taja i prljavih patosa kao posle Lijangmovog ven-anja - sloila
se gospa Vu sa primedbom svoje prijateljice.
Oseala se srena te noi, kao to je bila uvek kad bi se udao ili oenio neko iz porodice. inilo
186
joj se da je sa novini brakom njena sloboda postala jo potpunija. Po sopstvenoj elji, Fengmo ve ne-delju
dana nije imao asova, a brat Andre nije navraao u kuu. Gospa Vu se nije usprotivila tome.
Bio je to as kada se ona nije plaila moi brata Andrea. Bilo joj je svejedno da li e ili nee ikad vie doi.
Ona je spasla Fengma i sauvala ga za porodicu.
Dvorite je bilo osvetljeno fenjerima od crvene hartije, koji su iz mraka privlaili itave rojeve nonih
leptiria. Mnoge od njih bile su mala siva stvorenja - krilate trunke, prahom posute. Ali, s asa na as, u
rumenoj svetlosti ponekog fenjera za-leprala bi crna i zlatna ili bledouta i na vrhovima jarko zelena krila
velikog nonog leptira. Tada bi sve ene povikale uglas i nijedna se ne bi mogla smiriti dok leptir ne bi bio
uhvaen i iodom pri-boden na vrata gde su svi mogli glasno da se dive njegovoj lepoti, sedei udobno i
grickajui poslastice. Naroito je stara gospa uivala u toj igri, plje-skajui obema rukama od zadovoljstva kad
god bi se ponovila.
Jedna velika leptiria uhvaena je upravo u asu kada je ijuming ulazila u dvorite. Kao i uvek, gospa Vu je
odmah primetila njen ulazak i uzdrala se, kao i obino, od svakog znaka koji bi to mogao odati. Veito
utljiva, mlada ena je zauzela postepeno svoje mesto u kui Vua. Pred gospom Vu niko nije govorio o njoj ni
dobro ni zlo. Ali je gospa Vu uvek bila svesna njenog prisustva. Pogde-kada, nou, kada bi se probudila, pitala
se da li je pravo postupila, i brzo se otresala tih misli.
I te veeri je primetila ijumingu im je ula. Smrala je i bila suvie bleda, ali u svojoj krhkosti i lepa nego
to je nekad bila.
- Moram je pitati kako se osea - prebacila je sama sebi, nehotice, to to ranije nije uinila. - Kad se svri
venanje, poslau po nju.
Ali je onda opet, kao to bi uvek inila, ostavila ijumingu po strani, sa svima mislima koje su pratile njenu
sliku, a ijuming se utke zabavila
187oko posluenja gostiju, sipajui im vru aj. I ona je uestvovala u poslovima i svetkovanju toga, ali gotovo
kriom, u poslu oko dece ili jestiva i drugih slinih stvari. S vremena na vreme, poneko bi joj doviknuo: Odmorite se, druga gospoo! - Ali je ijuming odgovarala uvek istim recima: - Samo da svrim jo ovo!
Kad su svi stali posmatrati novu leptiriu, i ona je otila da baci jedan pogled na nju. Imala je bledoutu boju
limuna koju zovu Budina ruka" i dugake crne pipke. Ovi su zatreptali kada su je nabijali na iodu. Velika
krila zaleprala su i na trenutak se videlo da su pege na njima, koje su izgledale smee, u stvari zelene i zlatne.
Potom se leptiria smirila.
- Kako brzo umiru - rekla je ijuming najednom.
Sve ene su se okrenule na zvuk njenog glasa, a ona se trgla i pokunjila, udei se i sama to je progovorila.
Smeei se svojim setnim i bojaljivim osmehom, stojei je ekala dok su ostale opet posedale. Zatim se
utei i iza njihovih lea pro-krala do gospe Vu i pipnula njenu asu za aj.
- aj vam je hladan - rekla je. - Dopustite da ga podgrejem.
- Hvala vam - rekla je gospa Vu. Sedela je potpuno nepomino dok se ijuming saginjala obavljajui svoj
posao.
Kada se devojka sagnula, ona je osetila miris sandal-drveta i zagledala se devoj ci u lice dok ga je udisala.
Tamo je zatekla samo izraz poniznosti.
- Da li bih mogla porazgovarati malo s vama noas, starija sestro? - zapitala je poluglasno.
- Svakako da moete - odgovorila je gospa Vu. Nije znala ta bi drugo kazala, jer nije mogla ni pomisliti da
odbije njen zahtev. Osetila je istovremeno kako se brzo gasi radost kojom je as pre bila ispunjena. Kakva li je
to nova neprilika lebdela nad njom, prekrivajui je svojom senkom? Pila je polako aj, gutljaj po gutljaj, i
utala dokle god se gosti nisu razili.
188
A kada su oni otili, s njom je, pored njene sobarice, ostala samo ijuming.
- Idite odavde - rekla je gospa Vu Jingi - i vratite se malo docnije.

Nije hela da uvodi ijumingu u kuu. Vazduh u dvoritu bio je miran i sve. Pod fenjerima su lebdeli
nepomini cvetovi poznatih skerletnih orhideja. Meng joj je toga dana donela prvo lotosovo seme. Bela srika
mahuna nije imala nikakva mirisa ni ukusa.
Sela je posle odlaska gostiju i uzela jednu od velikih, mekanih mahuna. ijuming je stajala malo pogurena,
oklevajui.
- Sedite, molim vas - rekla je gospa Vu. - Razmiljala sam o ovim semenkama lotosa. Gricka-emo ih u
razgovoru.
Ali je ijuming rekla: - Hvala vam, ali ja ih neu jesti.
- Jeu ih onda ja, sluajui vas - odgovorila je gospa Vu. Njene nene ruke rascepile su mahunu napola. Ruke
gospe Vu izgledale su uvek kao da u njima nema nikakve snage. Pokazalo se opet da je to bio pogrean utisak.
Bile su one jake i te kako, na svoj poseban i skriveni nain. Sr u mahuni bila je ilava i vlaknasta, ali je
popustila pod njenim prstima, kada su se arili da bi iupali jednu od mnogih semenki koje je krila. Zatim je
zelenu ljusku sa beliastog jezgra ogulila svojim malim otrim zubima, koji su bili isto tako zdravi kao u vreme
kada su rasli.
- Dozvolite mi da ih oljutim za vas - zamolila je ijuming.
Ali se gospi Vu gadilo pri pomisli da bi se ruke doljakinje mogle doticati jezgra koje bi ona potom stavila u
svoja usta. - Dozvolite mi da ih sama lju-tim - odvratila je, a ijuming nije ponovila svoju ponudu, kao da je
naslutila oseanje koje se krilo iza tih reci.
Ni jedna nije nita rekla dok je ijuming po-smatrala kako gospa Vu epa nadvoje mahunu i lju-ti semenke
koje je ona sadravala, i sluala kako
189zubi njene sagovornice krkaju sono jezgro semen-ki. A onda je gospa Vu, kao da se nasitila semenki tek
to ih je okusila, bacila najednom na kaldrmu obe polovine naete mahune.
- Vi ste trudni - rekla je isto tako naglo. Posluila se uobiajenim izrazom prostih ena.
ijuming je podigla oborene oi i pogledala gospu Vu. - Jeste, ja sam u drugom stanju - priznala je. Upotrebila
je reci kojima se slue ene u velikim kuama kada se oekuje naslednik.
Gospa Vu nije ispravila ni sebe ni ijuming. Rekla je otro istim jasnim glasom: - Vi ste veoma brzi.
ijuming nije nita odgovorila na to. Sedela je pognute glave, a ruke su joj leale na krilu, nesklo-pljene i sa
dlanovima okrenutim navie, nemirnih prstiju.
- Pretpostavljam da se on raduje - rekla je gospa Vu isto onako otro kao i maloas.
ijuming je upravila u nju poteni pogled svojih krupnih oiju. - On ne zna za to - rekla je. - Nisam mu kazala.
- udno - primetila je gospa Vu. Srdila se na ijumingu i bila istovremeno zaprepaena sop-stvenom
srdbom. Dovela je devojku u kuu sa odreenom svrhom koju je devojka ispunila. Zato bi se srdila na nju?
Ali, pritajena kao sklupana otrovnica, srdba je vrebala u dnu njenog srca i siknula pri prvoj njenoj reci,
trujui jezik kojim je govorila. - Nalonice se obino ure - rekla je - da ispriaju ljudima o svojoj trudnoi.
Zato ste vi drukiji od ostalih ena?
Doljakinji grunue suze na oi. Pri svetlosti cveem ukraenog fenjera nad njenom glavom, gospa Vu je mogla
videti kako joj blistaju u oima.
- Htela sam vama da kaem - rekla je ijuming, tiho poluslomljenim glasom. - Mislila sam da e vam biti
milo, ali sam vas samo naljutila. Sada bih najvie volela da se ubijem.
Te oajnike reci dozvale su pameti gospu Vu. Nalonice u velikim kuama poesto bi kidisale na
190
sebe, veajui se ili gutajui prstenje, ili jedui sirov opijum, ali se to uvek smatralo za kunu sramotu. Kao
to je uvek inila, pourila se i u toj prilici da zatiti kuu od nevolje i zazora. - Ne govorite tako ludo - rekla
je. - Zato da se ubijate kad ste samo izvrili svoju dunost?
- Mislila sam da ete se obradovati, pa bih tada i ja mogla da se radujem - produila je ijuming isto onako
ucveljeno. - Mislila sam da u moi ogrejati ruke na vaoj vatri. Ali gde u sad nai vatru na kojoj bih se
ogrejala?
Gospa je poela da se plai. Ona je smatrala za prirodno da je ijuming prosta devojka seoskog odgoja, koja e
se radovati kao i svaka enka, ljudska i ivotinjska, prvim znacima roene plodnosti. Krava ne misli na bika,
nego na tele. Ako je ikad imala na umu ivot same ijuminge, teila se milju da e nalonica biti nagraena
detetom i da e se detetom i zadovoljiti.
- Ne govorite kojeta, molim vas - odvratila je gospa. - Zar se ne radujete sebe radi? Zar ne pomiljate da ete
imati malu ivu igraku s kojom ete se moi poigrati, nekoga ko e se smeiti na vas, roeno detence kome
e biti potrebna vaa ljubav i koje e se radovati vaoj ljubavi. Ako bude muko, vama e porasti ast i ugled
koji uivate u kui. Ako li, pak, bude ensko dete, ja vam obeavam da s moje strane neete biti izloeni
nikakvim prigovorima. Doekivala sam dobrodolicom svako dete roeno u ovoj kui, bilo ono sin ili ker.
Kad mi je roena kerica umrla pre nego to je progovorila, plakala sam kao da sam sina izgubila.
ijuming nije odgovorila na to. Umesto toga, uprla je svoje tune oi u gospu i ekala ta e dalje rei.
- Ne smete govoriti o samoubistvu - produila je gospa ustro. - Vratite se sada u svoje odaje i leite u postelju.
Recite mu, ako vam doe, da imate dobrih vesti za njega.
Govorila je hladno da bi dozvala pameti mladu enu, ali je duboko u srcu oseala studen planin191skog vrhunca, koja se opet sputala na nju. eznula je za samoom. Ustala je da se oprosti. Ali ijuming
pade niice pred nju i uhvati se grevito za skute njene haljine.

- Dozvolite mi da ostanem noas ovde - molila je. - Pustite me da prespavam ovde kao prve noi koju sam
provela u ovoj kui. A vi... vi mu kaite umesto mene, molite ga... molite ga da me ostavi na miru!
Sada se gospa Vu uistinu preplaila. - Vi ste sili s uma - rekla joj je strogo. - Setite se ko ste. Doli ste ovde kao
devojka bez oca i majke, nahoe koje je na ulici nala ena jednog seljaka. Obudo-veli ste pre nego to ste
dospeli da se venate. Danas ste prva posle mene u ovoj porodici, druga gospa u najbogatijoj kui ovog grada.
Nema te porodice u ovoj oblasti koja ne bi bila srena i presrena kada bi joj se ker udala za nekog iz ove
kue. Odeveni ste u svilu. U vaim uima su minue od nefrita, a ruke vam se sijaju od zlatnog prstenja. Vi se
ne moete vratiti u moje dvorite. Kako bih mogla tako to objasniti ostaloj eljadi? Idite odmah natrag, kuda
spadate, u dvorite za koje ste kupljeni.
ijuming je ispustila skute haljine koju su do tog asa grevito stiskali njeni prsti. Digla se i pola ka izlazu
oklevajui, korak po korak. Ledena oporost gospe Vu razbila se iznenada, kao naprsla aa, pred prizorom koji
je prualo oajno lice mlade ene.
- Vratite se u njegovo dvorite, dete - rekla je blago, svojim uobiajenim glasom. - Ne plaite se. Mlade ene su
katkad zaplaene i neraspoloene za vreme prve trudnoe, mada to nisam oekivala od vas koji ste odgojeni na
selu. Gledajte da zaspite rano i pretvarajte se da se niste probudili ako ga ujete kad bude ulazio u vau sobu.
Znam sigurno da e vas pustiti da spavate kad vidi da vam nije do buenja. On je veoma dobar i ljubazan
ovek, ve-rujte. Ja bar znam kakav je. Zato ga se plaite? Ali jedno u uiniti za vas, kazau mu sutra ta ste
mi rekli. Toliko mogu da uinim.
192
Kao da se uistinu osetila okrepijena i ohrabrena tim ljubaznim recima, ijuming se zahvalila apatom i neujno
iskrala iz dvorita. Gospa Vu je gasila fenjere, jedan po jedan, dok u dvoritu nije zavladala potpuna tama.
Prela je umorna koraka u svoju sobu, a Jinga je dola da je spremi za spavanje. Nije se usuivala da ita pita
svoju gospodaricu kad bi joj lice imalo izraz kao te noi, izraz tako tuan i tako hladan.
Navukla je zavese oko utljive prilike na postelji i uputila se u bona dvorita posluge. Tu su ljudi, ene i deca
jo jeli ostatke venane gozbe, a Jinga je volela dobre zalogaje. Napunila je svoju asu svakovrsnim jestivom,
pa otila i sela na prag jednih vrata, gde se sa uivanjem najela, sluajui pri tom svakojake brbliarije
mnogobrojne posluge koja je ivela u toj velikoj kui. Ona je bila iznad sviju njih, izuzev Peng Era, koji je bio
lini sluga gospodarov. Peng Er je takoe sedeo i gostio se. Njegovo debelo lice sijalo se od znoja. Na kolenu
mu je stajalo najmlae dete, mala curica koja je mogla imati dve ili tri godine. Kad bi on zastao da predahne,
ona bi otvorila usta i dreknula, a on bi pri-neo njenim ustima asu i svojim tapiima za jelo gurao u njih
hranu.
- Peng Er - doviknula mu je glasno iz mraka neka ena. - Spava li gospodar svake noi u dvoritu boura?
- Ja svakog jutra nosim tamo aj - odgovorio je on isto tako glasno.
- Jinga - doviknuo je isti veseli glas. - A kako je u dvoritu orhideja?
Ali Jinga nije udostojila odgovora to pitanje. Ispraznila je brzo svoju asu i zagrabila vode iz jednog upa,
plaknula usta i ispljunula vodu u mrak, u smeru odakle je dopro podrugljivi glas.
To je svima mukarcima, enama i deci u dvoritu bio znak za rasturanje. Svi su se plaili sobarice Jinge. U toj
kui, ona je sedela suvie blizu pre-stola.
13 Paviljon ena
193Gospa Vu se probudila u zoru. Oseala je neki teret na dui i probudila se borei se sa njegovom morom.
No nije dobro provela. Spavala je i budila se, i opet spavala, ne tonui nijednog trenutka potpuno u zaborav
sna. ivei u aritu toga doma, njoj bi se pokatkad nou inilo da osea elu porodicu kao to srce osea
elo telo. Poela je da se prisea. Bila je to Fengmova prva brana no. Svaka venana no bila je puna
neizvesnosti i brige. Jesu li njih dvoje postali uistinu mu i ena? Je li to prolo dobro ili ravo? To e znati tek
kad ih vidi, ali to mora uiniti bez urbe. Dokle god stvar ne krene svojim stalnim tokom i dan ne bude
odmakao do pogodnog asa, ona e ostati u neizvesnosti.
Uzdahnula je, a zatim se setila drugog tereta koji joj je pritiskao duu. Drugoj gospi je dala obeanje koje bi
najvie volela povui. Ali, kako bi to mogla uiniti? To je mladoj eni, bez sumnje, ele noi bila nada za koju
se hvatala kao utopljenik za slamku. Kada je videla da joj se gospodarica probudila, u sobu je ula Jinga,
donosei zle glase, kao da joj ionako nije bilo dosta brige.
- Stara gospa je bolesna - rekla joj je Jinga. - Osea, kae, da je pojela bubavabu na jueranjoj gozbi i da joj
ta bubetina sada gmie po trbuhu. ini joj se, veli, da je velika kao mi, da joj je legla na jetru i da joj para
creva svojim kandama. Naravno da to ne moe biti bubavaba. Ma kakve inae bile njegove mane, moj mu
nikad ne bi mogao biti tako nepaljiv.
- Oh, nebesa - promrmljala je gospa - kao da ionako nisam imala dovoljno briga!
Ali, imajui pred oima svoju dunost, koja joj je ipak bila prea od svega, gospa Vu se pourila, a Jinga se na
nju ugledala, tako da je ve za nekoliko asaka stigla u susedno dvorite gde je stara gospoa leala visoko na
svojim jastucima. Upravila je na snahu duboko upale, zamagljene oi. 194
Pomozite, pomozite mi brzo. Ja umirem - rekla je slabim glasom.
Gospa Vu se prestraila kada je videla stanje u kome se stara gospa nalazila toga jutra. Jue je bila ivahna kao
nestano dete, hvalisala se za to to je dobila na madongu i jela sve to bi joj dolo pod ruku.
- Zato me nisu ranije zvali? - zapitala je sobaricu stare gospe.

- Nema ni pun sat otkako je stara gospa ovako pozelenela - rekla je ena da bi se izvinila.
- Je li povraala? Je li imala stolicu? - raspitivala se gospa Vu.
Na to je odgovorila stara gospa, piskavim glasom. - Povratila sam dovoljno za tri trudnoe - rekla je - a to se
tie moje stolice, ini mi se da mi je sva utroba u nonom sudu. Nahranite me dobro, snaho. U meni vie nema
nieg do vode i vet-rova.
- Moete li da jedete? - zapitala je gospa Vu.
- Moram nekako napuniti stomak - izjavila je stara gospa hrabro, mada slabim glasom.
Ohrabrena tim recima, gospa Vu je naredila da donesu retke orbe od pirina, u koju je svojeruno naribala
malo vrueg isiota, posle ega je uzela jednu kaiku i stala da nudi staru gospu tom mea-vinom.
Stara gospa je uvek bila dirljiva kad bi se raz-bolela. Njena bleda staraka usta bila su uvela i bespomona kao
u deteta. Gospa Vu je videla njihovu unutranjost kad god bi se otvorila da progutaju kaiku orbe. U njima vie
nije bilo nijednog zuba, a desni su bile ruiaste i iste. Koliko li je reci izgovorio taj ruiasti jezik koji se sada
sav skupio i bio tako udno mali! Stara gospa je oduvek bila preke udi i psovala je svakog ko bi joj iziao pred
oi kad se naljuti. Taj jezik je bio njeno najjae oruje. Njega se plaio i stari gospodar. Ali je on, bez sumnje,
uo sa njega i drugih reci, a to se tie gospodina Vua, u kome je stara gospa oduvek videla glavni smisao svog
ivota, prvi smeh i mnoge
13*
195deije pesmice koje je nauio potekli su iz tih istih, sada starakih usta.
- Bolje mi je - rekla je najzad stara gospa, uzdiui. - Treba samo paziti da mi stomak bude stalno pun. U
mojim godinama, telo nema nikakve otporne snage. ivot je tada kao vatra od suve trave. Gori samo dok se
prilae.
- Spavajte malo - rekla je gospa Vu, umirujui je.
Na to su se oi stare gospe irom otvorile i oi-nule snahu veoma otrim pogledom. - Zato mi stalno govorite
da spavam? - zapitala je. - Zaspa-u ja uskoro zauvek.
Gospa Vu je bila duboko potresena kada je vi-dela da staroj gospi naviru na oi suze koje su zaas zamaglile
ljutitu otrinu njihovog pogleda. Stara gospa je plakala! - Keri moja, ta mislite da li ima ikakva ivota posle
ovoga? - promrmljala je zabrinuto.
Ispruila je aku, koja je liila na kandu goleme, nemone ptice, i dograbila gospu Vu za ruku. Stara kanda
je bila vrela od vatrutine.
Gospa Vu, koja se bila digla, sela je opet kraj uzglavlja bolesnice. Celog svog ivota stara gospa nije bila nita
drugo do pohlepno, sladostrasno telo. Bila je ena sasvim srena, koja je odbacivala od sebe sve to ne bi bila
kadra da razume. Bogata, dobro odevena, mona u toj velikoj kui. Zar je bilo iega u emu bi mogla
oskudevati? Ali, zato to je ivela samo svojim mesom, nju je hvatala strava u asu kada je videla kako ono
vene i sahne, bliei se neumitnom kraju. Kuda bi ila kad je izneveri njeno roeno telo?
- Nadam se da posle ovoga postoji drugi ivot - rekla je oprezno gospa Vu. Da je htela, lako bi prevarila staru
gospu kao to se vara neko dete, ali se nije mogla pomiriti s tim. Stara gospa nije bila dete. Ona je bila stara
ena na pragu smrti.
- Verujete li da u se ponovo roditi u drugom telu, kao to kau svetenici u hramu? - zapitala je stara gospa.
196
Bilo je to prvi put da ona govori o slinim stvarima. Gospa Vu je razmiljala nekoliko trenutaka, nastojei da
joj poteno odgovori na njeno pitanje. Ali ko bi mogao proniknuti magle budunosti? - Ne bih vam umela rei,
majko - kazala je najzad. - Ali je moje uverenje da ivot nikad ne propada bez traga.
To je bilo sve to joj je mogla rei. Nije htela da joj kae ono u ta je uistinu verovala - da e oni koji samo
telom ive, sa telom i umreti. Brata An-drea mogla je zamisliti iva i bez tela, ali staru gospu ne.
U meuvremenu je starica ve zapadala u san, uprkos svojoj reenosti da ostane budna. Njeni stari kapci,
smeurani kao u stare ptice, sami su se sputali na oi. Disala je duboko. Njena koata ruka ispala je iz meke
ruke gospe Vu. Gospa Vu je otila, zadravi se samo toliko koliko je bilo potrebno da apatom kae sluavci: Oporavie se i ovoga puta. Ali nastojte da joj sklanjate ispred oiju snaniju hranu da je ne bi poelela.
- Naa stara gospa je svojeglava - promrm-Ijala je sluavka da bi se unapred odbranila od svakog prekora - i ja
ne volim da je ljutim.
- Uinite kao to sam vam rekla - kazala je strogo gospa Vu.
Pribliavajui se gospodinovu dvoritu, radovala se potajno to je u svemu zlu, pred kojim se nala, bilo i neeg
dobrog, utoliko to joj je bolest stare gospe pruala jo jedan razlog pored stvarnog zbog koga se uputila u tu
posetu. Bila je poslala Jingu da unapred javi njen dolazak. Kad je stigla na kapiju dvorita, zatekla je tamo
Jingu koja je ekala na nju da bi joj kazala da je g. Vu bio iziao po nekom poslu i da se upravo vratio kui.
Poslao joj je po Jingi poruku sa molbom da sedne i odmori se dok se on presvue.
Tako je ona, da bi ga saekala, opet ula u dobro poznato dvorite gde je provela tolike godine svoga ivota.
Presaeni bouri bili su veoma napredni. Bili su precvali. Listii sa njihovih krunica opa197li su do poslednjeg, ali im je lie bilo gusto i tam-nozeleno. U jezercu je neko bio zasadio lotos, iji su
krupni koralni cvetovi leali otvoreni na povrini vode. Usred svakog cveta trepereli su zreli pranici, spremni
za ploenje i prekriveni zlaanim prahom. Vazduh u dvoritu bio je sav natopljen mirisom. Gospa Vu je
izvadila maramicu i prekrila njome lice. Miris je bio preteak.

Prola je kroz dvorite i ula u glavnu odaju. Stari nametaj bio je na svom mestu, mada mu je bilo poneto
dodato. Bilo je suvie patuljastog drvea u saksijama. Na zidove je neko poveao nekoliko uokvirenih stranih
slika. Nita nije bilo onako kao u njeno vreme. Sa nezadovoljstvom je primetila prainu smetenu pod stolice i
po okovima. Digla se i prila tekim vratima, ukraenim drvorezom, u ija su krila bile uglavljene drvene
reetke. Bila su irom otvorena. Stala je da zagleda u oak izmeu jednog krila i zida.
Uto je uao g. Vu, zakopavajui svoj sivi svileni kaput. - Ima li neeg za tim vratima, majko mojih sinova? zapitao je svojini uobiajenim srdanim glasom.
Pogledala ga je i malo pocrvenela. - Praina - rekla je. - Moram da govorim sa domostrojiteljom. elu ovu sobu
treba estito oistiti.
G. Vu se osvrnuo oko sebe kao da prvi put vidi svoju roenu sobu. - Moda i treba - rekao je. - Vi ste njoj
potrebni, u stvari - dodao je posle kraeg utanja. Ali je to rekao veselo i srnejui se, kao da je zadirkuje. Ona
se uozbiljila i nije mu odgovorila.
Seli su oboje. Posmatrala je kradomice njegovo lice. Izgledao je dobro uhranjen, a luk njegovih usana bio je
opet pun vedrine. To je bilo ono to je ona htela i snovala. Ali zato je onda oseala duboko u sebi svirepu elju
da kae ili uini neto to e ga zaboleti?
- Majka vam je bolesna - rekla je bez oko-lienja. - Jeste li odlazili da je vidite?
198
Osmeh je iezao sa njegovog lica. - Nisam, na alost - rekao je. - To je bilo prvo to sam jutros nameravao da
uinim, ali su me uz put zadrali kojeim, pitajui me te ovo, te ono ...
- Ona je veoma bolesna - ponovila je gospa Vu.
- Ne mislite valjda... - rekao je on.
- Ne, ne ovoga puta - rekla je ona. - Ali kraj nije mnogo daleko. Njenu duu ve mui pitanje ta e biti posle
smrti. Sama me je pitala da li verujem u drugi ivot posle ovoga. A to su pitanja koja znae da telo poinje da
mre i da je dua u strahu.
- ta ste joj kazali? - pitao je on. Njegovo lice dobilo je najednom svean izraz.
- Rekla sam da se nadam, ali otkud bih mogla znati pouzdano? - odgovorila je ona.
To ga je naljutilo, iz razloga koji su joj u prvi mah izgledali neobjanjivi. - Kako ste svirepi! - uzviknuo je. Kako ste mogli odati vau sumnju pred jednim starim stvorenjem? - Raskopao je kaput oko svog punakog
vrata, izvukao lepezu iza zatiljka, gde je stajala zataknuta za okovratnik, i poeo ustro da mae njome.
- ta biste joj vi kazali? - pitala je ona.
- Ja bih rekao da verujem - povikao je on. - Rekao bih joj da je na utim izvorima eka svaka srea. Kazao bih
...
- Moda bi bilo bolje da idete i da joj doista kaete, umesto to meni ovde objanjavane ta biste umeli rei rekla je ona. Nije nikad podizala glas kada je bila ljuta. U takvim prilikama glas joj nije vie podseao na malo
srebrno zvonce, nego na vitak ma, zaaren do belog usijanja, iji vrh pretei palaca i plamsa oko glave
zbunjenog protivnika.
Ali on je prkosno isturio donju usnu. - Rei u joj istinu - odgovorio je.
Sedeli su utei jedan trenutak, borei se sa burom koja im je besnela u dui. Ona je sedela savreno mirno, sa
oputenim rukama u krilu, glave malo pognute na vitkom vratu. On je sedeo nepokretno, vrsto kao stena - bar
na izgled - miui
199samo rukom koja je stalno mahala lepezom. Oboje su se udili to se ljute jedno na, drugo i nijedno ne bi
umelo rei zato to ini.
Gospa Vu je prva prekinula utanje. - Imam jo neto da vam kaem. - Glas joj je jo bio sre-brnast.
- Govorite - rekao je on.
Ona se opet opredelila za otvorenost i istinu. - ijuming je dolazila do mene prole noi i molila me da vam
kaem da je trudna. - Opet se posluila prostim izrazom. Nije podigla glavu ni pogledala u njega, nego je
sedela i dalje, nepokretna i ljupka kao i na poetku razgovora.
ula je kako je lepeza pala klizei niz svilu njegove odee. Cutao je dugo. Najzad je ona podigla oborene oi.
Piljio je u nju, smeei se sa bojaljivom podrugljivou drugorazrednog glumca i trljajui teme desnom
rukom, koja se vrtela ukrug oko njega, pokretom iji je smisao razumevala savreno dobro i koji je izraavao
udnu meavinu postie-nosti, zadovoljstva i dobrodunog podsmeha povodom neega to ga je potajno i
laskavo zabavljalo.
Nasrne jao se glasno kada su im se pogledi susreli. - Otrujte me - rekao je. - Stavite mi siana u pirina ili
zlatnog praha u vino. Doista nemam stida. Ali, majko mojih sinova, bilo je to samo zato to sam vas posluao...
ni zbog ega drugog.
inilo joj se da bi svakog asa mogla prsnuti u nesavladljiv smeh. Uglovi njenih usana poeli su da se trzaju, a
oni kapci da podrhtavaju. - Nemojte se pretvarati da vam nije drago - rekla je. - Vi dobro znate da se ponosite
time.
- Avaj, i suvie sam muevan - rekao je on.
Nasmejali su se uglas, kao ve toliko puta tokom svog zajednikog ivota, i taj smeh je bio most nad jazom koji
ih je delio, most na kome su se opet sreli. U tom smehu ona je odjednom osetila da ga ne voli. Mejhen je imala
pravo. Ona ga ne voli, nikad ga nije ni volela, pa kako bi ga onda mogla mrzeti u tom trenutku? Bilo je kao da
joj je poslednji okov pao sa due. Koliko li je puta samo podizala spale

200
okove i sama ih sebi opet stavljala na duu. Ali to se vie nee desiti. Za tim vie nije bilo potrebe. Oslobodila
ga se potpuno, jednom zasvagda.
- Sluajte - rekla je, kada im se smeh stiao. - Morate biti dobri prema njoj.
- Ja sam uvek dobar prema svakome - izjavio je on ubeeno.
- Budite ozbiljni bar u ovom trenutku, molim vas - rekla je ona. - To e biti njeno prvo dete. Nemojte da je
muite svojim posetama. Ne prilazite joj dokle god bude zidu okretala lice kada se vi pojavite u njenoj lonici.
Pogledao ju je vrtei glavom. - Moglo bi se pokazati da jedna nalonica nije dovoljna - naalio se zadirkujui
je, i isplazio pri tom vrak jezika kojim se dotakao gornje usne.
Ali joj on nije vie mogao naneti ni tete ni uvrede. Stoga se samo nasmeila na njegove posled-nje reci. - Sada
moete otii do svoje majke - rekla je. - Recite joj da ete opet dobiti sina. To je bolje nego da joj priate o
njenoj dui.
** *
Ali staru gospu nije mogla da razvedri ak ni vest koju joj je doneo njen sin. Tek to je gospa Vu stigla u svoje
dvorite, poto se malo zadrala da bi se poigrala s decom, Jinga je dotrala zovui je da se vrati.
- Staroj gospi je gore - doviknula je. - Stara gospa se plai i zove vas, gospodarice! Tamo je na gospodar, koji
vas takoe moli da doete.
Gospa Vu se okrenula bez reci i pohitala natrag do bolesnice.
Kraj uzglavlja stare gospe sedeo je g. Vu, koji je milovao njenu staraku, gotovo obamrlu ruku.
- Njoj je opet gore! - uzviknuo je kada je video gospu Vu. - Avaj, moja stara udarila je putem sa koga nema
povratka!
201Mada je zraak svesti zaplamsao u njenim ustakljenim oima, stara gospa nije vie bila u stanju da
progovori. Otvorila je samo usta umesto toga, a lice joj se smeuralo kao da e zaplakati. Ali iz oka nije kanula
ni jedna suza, a iz grla se nije mogao oteti nikakav glas. Samo je gledala ukoeno i alostivo u lice svoje snahe.
Gospa Vu je shvatila odmah da se stara gospa plai smrti vie nego ikad. - Donesite malo vina - apnula je
Jingi, koja je ula za njom u bolesniku sobu. - Moramo je zagrejati, moramo nai naina da opet oseti svoje
telo. Donesite kantonskog vina. Zagrejte ga brzo. I poaljite vratara po lekara.
Stara gospa nastavila je da gleda u gospu Vu, dozivajui je bez glasa u pomo svojim ukoenim, moleivim
pogledom, sa licem koje se bez suza grilo kao da plae.
- Jinga e sada doneti malo vrueg vina - rekla je gospa Vu svojim prijatnim i umirujuim glasom. - Odmah
ete se oseati bolje. To e vas ojaati. Ne plaite se, majko. Nemate ega da se plaite. Sve je oko vas kao i
obino. Deca se igraju pred kuom, na suncu. Slukinje iju i spremaju po kui. U kuhinjama kuvari
pripremaju veeru. ivot tee svojim tokom kao uvek, i kao to e veno biti. Nai preci sagradili su ovu kuu,
mi smo je odravali iz godine u godinu, a posle nas e naa deca poi naim stopama. ivot je vean, majko,
nita ga ne moe ugasiti.
Njen raspevani glas, zvonak i soan, ispunjavao je utehom i umirenjem tiinu bolesnike sobe. Stara gospa ula
je njene reci. Malo-pomalo, crte su joj omekale i promenile se, kao da joj je neka blaga i nevidljiva ruka
neprimetno skinula sa lica traginu masku jada i straha. Usne su joj opet podrhtavale. Disala je lake, dok je
maloas, s onim ukoenim grom suvog plaa na licu, izgledala kao sa-mrtnica kojoj staje dah.
Jinga je uskoro dojurila, donosei vrue vino u malom kragu sa dugakim grliem, koji je gospa Vu prinela
rastvorenim usnama bolesnice. Kap
202
po kap, vrui napitak slivao se polako u osuena usta stare gospe.
Bolesnica je progutala prve kapi. Zatim je doao drugi, pa trei gutljaj. U oima joj je sinuo jedva primetan
zraak zadovoljstva. Popila je jo jedan gutljaj i promrmljala nekoliko reci.
- Mogu da osetim...
Zatim je u njenim oima blisnuo i ugasio se gotovo istog trena pogled pun iznenaenja i srdbe. U utrobi je jo
oseala toplinu popijenog vina kada je prestalo da kuca njeno samovoljno srce. Stresla se i zagrcnula. Vino je
pokuljalo na poluotvorena usta i razlilo se po jorganu, na kome se ukazalo nekoliko tamnih mrlja. Tako je
umrla stara gospa.
- Jaoj, majko moja! - jeknuo je izbezumljeno
g. Vu.
- Uzmite krag - zapovedila je otro gospa Vu svojoj sobarici. Ona se, pak, nadnela nad postelju da bi tankom
svilenom maramom, koju je izvukla iz rukava, obrisala usne stare i podigla obema rukama njenu glavu. Ali se
glava nemono klatila na mlitavom vratu, te je opet poloena na uzglavlje.
- Ispustila je duu - rekla je tada gospa Vu.
- Jaoj, moja majko! - jeknuo je opet g. Vu. Poeo je da plae otvoreno i glasno, a ona ga je pustila da to ini. Za
pokojnicu je trebalo brzo uiniti izvesne stvari. Kod stvorenja kao to je bila stara gospa nije se moglo oekivati
da e sedam duhova odmah napustiti svoju zemaljsku ljusku. Duhovi stare gospe morali su se odmah
isterati i obuzdati da ne bi, osloboeni veza njenog mesa i njene krvi i puteni u svet, navukli na kuu kakvu
muku i nevolju. Trebalo je pozvati svetenike. U dubini svoga srca, gospa Vu nije imala vere u te svetenike, ni
u njihove bogove. Stajala je oborena pogleda, dok je g. Vu, i dalje plaui, milovao ruku svoje majke. Zaudila

se kada je u sebi otkrila snanu elju da pozove brata Andrea i njemu poveri zadatak da istera zle duhove iz
kue. Ali nije bilo mnogo nade da bi to zadovoljilo porodicu. Kada bi se u kui raz203bolelo neko dete, makar i godinu dana docnije, bilo bi prigovora da je do nesree dolo zato to se niko nije
postarao za duhove tela upokojene gospe. Ne, porodice radi, ona je morala da se pridrava starih obiaja.
Obratila se Jingi recima: - Pozovite sveteni-ke. Telo e balsamovati kada tome doe vreme.
- Postarau se za sve to je potrebno - obeala je Jinga i udaljila se.
- Hodite, oe mojih sinova - rekla je gospa. - Ostavimo je malo na asak. Sluavke e je oprati i obui, a
svetenici e doi da je oslobode duhova njenog tela. Balsamovanje e takoe biti izvreno na vreme. Vi se
morate ukloniti odavde.
Ustao je posluno, pa su oboje zajedno izili iz sobe. Hodala je polagano kraj njega, a on je produio da jeca i da
brie oi rukama. Ona je uzdi-sala ne plaui. Nije zaplakala ve mnogo godina, i sada joj se inilo da e joj
oi veito ostati suve. Ali kada je uo njene uzdahe, on ju je uzeo za ruku i tako su, drei se, preli u njegovo
dvorite. Tu je ona posedela kod njega i pustila da joj pria o svojim uspomenama na majku, kako ga je ona
toliko puta spaavala od oeva gneva i kazni koje mu je bio namenio i kako bi, kada bi ga otac prisilio da ui,
kriom ulazila u njegovu sobu i donosila mu vina, kolaa i oraha, i vodila ga o praznicima u po-zorita, i
pozivala u kuu, kada bi bio bolestan, pelivane i putujue glumce da ga razonode, i davala mu da povue koji
dim iz lule za opijum kada bi ga zaboleo zub.
- Bila je to dobra majka - rekao je. - Uvek vesela i uvek spremna da me razveseli. Ona me je nauila srei i
zadovoljstvima u ivotu.
Gospa Vu je utei sluala njegovo prianje, ali ga je nagovorila da neto pojede i popije, vie popije nego
pojede. Prezirala je pijanenje, ali je smatrala da ima trenutaka kad ne treba prezati ni od vina da bi se zatupila
otrica nekog bola. A on je pio skupoceno kuvano vino koje je ona naredila da se
204
donese. to je vie pio, jezik mu se sve vie zaplitao, pa je ponavljao jednu stvar po dva i tri puta, sve dok mu,
najzad, glava nije pala na grudi.
Onda se ona digla, hodajui neujno, otila u sobu koja je nekada bila njena. Provirila je ispod sa-tenskih
zavesa na krevetu. Tu je, priljubljenu uza zid, ugledala sa zatiljka crnokosu glavu i obris jednog vitkog ramena.
- ijuming - zovnula je tiho. - Spavate li? ijuming se okrenula, a gospa joj je videla oi
koje su ukoeno gledale iz mraka.
- ijuming, nema potrebe da ovde spavate noas - rekla je gospa Vu. - Naa stara gospa otila je na ute
izvore, a on je pijan od vina i tuge. Ustaj-te, dete.
Posluno, utei, ijuming se polako spustila sa postelje.
- Kuda treba da idem? - zapitala je ponizno.
Gospa Vu je oklevala. - Ja mislim da biste mogli otii u moje dvorite - rekla je najzad. - Ja neu spavati
noas. Morau da bdim nad odrom stare gospe.
- Oh, dopustite da i ja doem na bdenje - apnula je ijuming. - Meni se ne spava.
- Ali vi ste mladi. Za ljubav onoga to nosite pod srcem, vi ne smete bunovati ele noi - odgovorila je gospa
Vu.
- Pustite me da budem uz vas - molila je ijuming.
Gospa Vu nije mogla da je odbije. - Pa dobro, neka bude tako - rekla je.
I tako je gospa Vu, poto je saekala dok su g. Vua smestili u postelju, i poto je sama navukla krevetske zavese,
krenula da zauzme mesto koje joj je te noi pripadalo u porodinom krugu. Oni koji su dotle bdeli nad
pokojnicom otili su na spavanje, ali sluge nisu spavale, kao ni stariji roaci, uostalom. Stara je okupana i
obuena, a gospa Vu je pazila da sve bude uinjeno kao to treba, dok je i205juming stajala blizu nje, utljiva ali spremna da dohvati ili doda joj ovo ili ono. Devojka je bila spretne ruke
i hitra oka, i umela je da svakom iz oiju ita njegove elje pre nego to bi kazao ta hoe. Pa, ipak, gospa Vu je
videla da ijuming ne osea nikakve alosti. Za nju to nije bila smrt. Lice joj je bilo ozbiljno, ali ne i tuno, i
ona se nije pretvarala da plae kao to bi neka druga mogla initi.
- Srce joj jo nije u ovoj kui - mislila je gospa Vu, posmatrajui je. - Ali e ga dete, kada jednom doe, vezati
za ovaj prag.
Tako je jedno pokolenje obilo svoj ivotni krug i iezlo iz kue, a gospa Vu je postala glava porodice unutar
zidina starog doma, kao to joj je g. Vu bio glava izvan njih.
Stara gospa nije odmah pokopana. Kada je traeno miljenje geomanata, oni su izjavili da e jedan dan
sredinom jeseni biti prvi srean i pogodan as za taj in. Poto su obavljeni uobiajeni obredi, zapeaeni
koveg od empresova drveta, u kome je stara gospa ve poivala venim snom, prenesen je u hram unutar
zidina porodinog doma. Niko, ak ni meu decom, nije oseao da je stara gospa daleko od svojih. U igri, deca
bi esto otrala do hrama i bacila koji pogled unutra.
- Bako, bakice, prabako naa - dozivala bi tiho. - uje li nas, mila naa prabako? - A onda bi prislukivala.
Ponekad ne bi nita ula. Ali esto kad bi vetar umeo u granju i kloparao vratima na kui, ona bi govorila
jedno drugom da su ula staru gospu kako im odgovara iz svog kovega.
- A ta govori? - pitala je jednom gospa Vu neku malu devojiu, kerku jedne prve roake.
Detence se uozbiljilo: - Ona kae: Deice, idite i igrajte se, budite sreni." Ah, stara majka, glas joj je bio slab
i tanak, kao da se uje iz daljine. Je li ona zadovoljna u kovegu?

- Potpuno zadovoljna - uveravala je gospa Vu. - A sad je posluaj, idi i igraj se, budi sreno, edo moje.
206
Posle smrti stare gospe ela kua kao da je neko vreme utonula u mrak i tiinu. Bilo je kao da je sa njenim
nestankom svako ivo pokolenje u porodici osetilo koliko je odmaklo putem na kome nema vraanja, u
vremenu i na granama porodinog stabla. Sa njenom smru ivot je uinio nagao skok napred i tako su se svi
nali blie kraju. Kada je protekla prva alost i poto je svukao odeu od dare, koju je nosio za to vreme, g. Vu
vie nije bio potpuno onaj stari. Njegovo puno lice izgledalo je starije i ozbiljnije. Dolazio bi pogdekad u
dvorite gospe Vu i tada bi njih dvoje razgovarali o porodici kojoj su bili glava i jedno i drugo. Grizao se,
uobraavajui da je bio manje dobar sin nego to je trebalo. Kad bi pretresli stanje useva i nemile poreze i
namete drave i feudalnih veleposednika, i raspravili da li treba da se upuste u ovaj ili onaj troak, i poto bi
popriali o deci i unucima, g. Vu bi zapao u sumorna razmiljanja o svojoj majci.
- Vi ste uvek bili dobri prema njoj - govorio bi tada gospi Vu. - Ali ja sam esto zaboravljao i da postoji.
Da bi ga uteila, gospa Vu je odgovorila jednom prilikom: - Kako bi iv ovek mogao zaboraviti svoju majku?
Ona vam je dala dah kojim diete i zato je svaki va dah seanje na nju. Ona vam je poklonila telo u kome
ivite i zato svaki in toga tela znai seanje na nju, bilo da jedete, ili pijete, ili spavate. Ja ne traim od svojih
sinova da se veno vrte oko mene, uveravajui me glasno: Ah, majko, ti si nam ovo" ili: Ah, majko, ti si nam
ono." Meni je dovoljna nagrada da budu ivi i zdravi, da se oene i budu sreni, da i oni podobijaju sinove. Oni
su moj ivot, sav i potpun. Tako je i sa naom starom gospom. Ona ivi u vama i u vaim sinovima.
- Mislite li zbilja da je tako? - rekao bi on poto bi sasluao njene reci, koje bi ga uvek uteile, tako da bi opet
odlazio i ostavljao je.
207Ona bi, pak, ostavi sama, premiljala dugo o mnogim stvarima. Vie nego ikad pre, njen ivot je tih dana
bio podeljen nadvoje - onaj deo koji je provodila i drugi jedan kojim je ivela u sebi. Nekad bi preovlaivao
jedan, nekad opet drugi. Kad bi u kuanstvu vladao mir, ona je sreno ivela u samoi. Kad bi izbila neka
neprilika, ona bi se ume-ala i pokuavala da je otkloni to je bolje znala i umela.
* *
Primetila je sredinom te jeseni da se u kui zamee leglo buduih neprijatnosti, na poetku sitno i bezazleno
na izgled, mada je ona znala da e se raz-rasti i namnoiti kao zla ika na mladu drvetu, ako ga za vremena u
klici ne ugui.
Linaj i Fengmo poeli su da se svaaju. Videla je sluajno zlu krv koja je izbijala meu njima, jednog dana kada
je pregledala kuu. Kraj sve svoje samosvesne lepote, Linaj je bila aljkava dok bi se nalazila u sopstvenom
dvoritu. U poetku, gospa Vu nije htela da govori o tome, zato to je Linaj bila ki njene prijateljice i to je
znala da gospa Kang, sa svojom velikom porodicom nije mogla stalno odravati besprekornu urednost i istou
u celoj kui. Nije se trebalo uditi ako bi njene keri bile manje briljive u tom pogledu od same gospe Kang.
Ali, i Meng je takoe bila ki gospe Kang, pa je gospa Vu otila do nje, volei vie da se posave-tuje sa
starijom sestrom nego da kori mlau.
Zatekla je Mengu pri eljanju njene dugake kose, mada je jutro bilo dobro poodmaklo. Svetlost je bila blaga i
nebo sivo, a sva kua tiha kao da je jo u polusnu. Gospa Vu nije prigovorila Mengi to je sad tek poela da se
elja, ali je mislila da bi starijoj sestri koristilo, moda, kad bi znala da se mlaoj zamera njena neurednost.
Meng je uurbano obuhvatila rukom bieve svoje raeljane kose kada je ugledala gospu Vu. 208
Jeste li to vi, majko? - uzviknula je. - Umirem od sramote to se jo nisam poeljala! Ali sad u ja zaas
smotati punu.
- Nemojte zaas, dete moje. Uinite to paljivo i kao to treba - odvratila je gospa Vu i sela, a sobarica je
produila da elja dugu i mekanu crnu kosu njene snahe. Rulen i Linaj nosile su kratku kosu, a Meng dugu, po
starinski.
- Koliko vam dana jo ostaje? - zapitala je gospa Vu.
- Jedanaest, po mom raunu - odgovorila je Meng. - Nadam se, majko, da ete mi pomoi svojim savetom.
Mnogo sam se napatila, znate, s prvim detetom.
- Ja sam svoju decu raala u polju - rekla je veselo slukinja - gde sam muu pomagala pri oranju!
Slukinja je bila ena sa imanja porodice Vu. Obe su je viale po kui otkad su znale za sebe. Preko leta, ona je
uvek odlazila na imanje i vraala se u kuu tek kad bi etva bila zavrena, i tu sluila preko zime. To je inila
zato to je bila udovica pa je morala biti pod starateljstvom svojih gospodara, ali je toliko volela zemlju da se
isto tako morala vratiti na nju bar jednom godinje.
- Neete se namuiti toliko sa drugim detetom - rekla je gospa Vu Mengi. - Ali se ne moe oekivati da ene
odrasle meu etiri zida raaju decu isto onako lako kao one koje ive u prirodi.
- Hoe li Linaj bolje raati decu od mene? - upitala je bezazleno Meng.
- Ne, ona nee proi nita bolje - rekla je ena. - I suvie je uena.
Gospa Vu se nasmejala. - To nije potpuno ta-no, dobra duo - rekla je. - Ja sam, moda, isto toliko uena kao
Linaj, pa sam ipak lako izrodila svu svoju decu. Ali priznajem da sam uopte imala mnogo sree u ivotu.
- Ah, vama su nebesa uvek na pomoi kao da ste se u kouljici rodili - sloila se ena.
14 Paviljon ena
209- Linaj kae da uopte ne eli da ima dece - rekla je nenadano Meng. - Ona kae da bi najvie volela da se
nije udala za Fengma.

Gospa Vu se trgla i zaueno pogledala svoju snahu. - Meng, pazite ta govorite - uzviknula je.
- To je istina, majko - rekla je Meng. A onda je, okrenuvi se slukinji, ljutito lupila nogom o pod. - Ne vucite
me za kosu, glupao! - povi-kala je.
- Tome je kriva vaa sestra kojom ste me uplaili - odgovorila je ena. - Nikad, nikad nisam ula za enu koja
ne bi htela dece, izuzimajui neku nalonicu, koja se bojala da bi joj se stas pokvario od poroaja. Ali u ovoj
kui raa ak i nalonica.
Gospa Vu nije sluala taj razgovor sa jednom od slukinja. - Meng, dola sam da progovorimo koju re o
aljkavosti vae sestre i da vas pitam ta bi joj trebalo kazati tim povodom, ali to to mi vi kaete mnogo je
ozbiljnije od kojekakve praine pod stolom. Trebalo je ranije posvetiti malo veu panju njihovom braku. Ali ja
sam bila suvie zauzeta poslovima oko smrti stare gospe. Otkud znate to to ste mi kazali?
- Rekla mi je sama Linaj - odvratila je Meng. Ni jedna od dveju gospi nije ni pomiljala na prisustvo slukinje.
Doista, ta je tu imalo da se krije? Svako eljade moe da vidi to god ivot donese jednoj kui i treba da haje
za to, a i sluge imaju svoje mesto pod krovom koji im je nad glavom.
- Recite mi ta vam je kazala Linaj - zapo-vedila je gospa Vu.
- Ona kae da mrzi ovako velike kue kao to je ova - rekla je Meng. - Kae da bi najvie volela da se nije
udala u takvu kuu. Da Fengmo pripada porodici a ne njoj, da ona takoe pripada kui, i protiv svoje volje, a
ne njemu. Ona hoe da ode odavde i da ivi zasebno, u svojoj kuici i slobodici, veli.
Gospa Vu nije mogla da pojmi neto slino. - Sama? Ali od ega bi iveli? Ko bi ih hranio?
210
- Ona kae da bi Fengmo mogao da radi i prima platu samo kad bi bolje znao engleski.
- Ona bi htela da on zna bolje engleski?
- Da bi mogao doi do novca od koga bi njih dvoje iveli sami - odgovorila je Meng.
- Ali ovde ih niko ne uznemirava - izjavila je gospa Vu. Bila je duboko uvreena tom klicom mrane pobune
koja je izbila pod njenim krovom, kao da je ugledala tamnu mrlju na besprekorno istom podu svoje sobe.
- Ona, znate, misli na porodine obiaje - rekla je Meng. - Praznike, pomene i roendane, dunosti snaha,
sluge koje vode brigu o deci, i sve ostale sline stvari. Ona kae da Fengmo uvek prvo pomilja na porodicu, pa
tek onda na nju.
- Tako i treba da bude - izjavila je gospa Vu.
- Treba i ona tako da radi. Zar je ona neka javna ena koja ne spada ni u iju kuu, pa ni u ovu?
Videi da se gospi Vu nije dopalo ono to je ula, Meng nije progovorila ni reci. ena je takoe oseala da je
stvar suvie krupna i ozbiljna da bi se neko od posluge mogao meati u to. Dovrila je eljanje svoje
gospodarice, stavila joj je u kosu dva biserna ukrasa, oistila je ealj od kose koju je omotala oko prsta a onda
izila napolje i oduvala je u vetar.
Tako su gospa Vu i Meng ostale same. - Jesu li i vama dolazile na um takve misli? - upitala je gospa Vu strogo
to punako i lepukasto stvorenje.
Meng se nasmejala. - Suvie sam lenja, majko
- rekla je iskreno. - Dopada mi se ivot u ovoj kui. Njena istoa i red odravaju se bez mojih deset prstiju.
Ja se radujem kad mi slukinja uzme na ruke dete ako se zaplae i srena sam od jutra do mraka. Ali ja,
dodue, nisam nikad ila u kolu i svejedno mi je da li u ili neu itati knjige, a otac moga sina kazuje mi sve
to treba da znam. Kakvo bih vee znanje mogla poeleti od onog koje on eli da imam.
- Lijangmo je dobar prema vama? - zapitala je gospa Vu.
14*
211Jarka rumen oblila je nene obraze lepe Menge.
- On je dobar prema meni u svakom pogledu --izjavila je. - Tako dobrog oveka nikad nije bilo. Hvala vam,
majko.
- Zar Fengmo nije dobar prema Linaj? - upitala je gospa Vu.
Meng je oklevala jedan trenutak pre nego to je odvratila. - Ko bi mogao rei ija se ruka die prva da udari
kad se dvoje ljudi upuste u svau? - zapitala je. - Ali ja mislim da je Rulen svemu kriva. Ona je veito s mojom
sestrom. Ona i Linaj razgovaraju o svojim muevima, pa svaka dodaje manama svoga mua nedostatke onog
drugog.
Gospa Vu se setila jecanja plahovite Rulene, one noi koja se sada inila tako daleko. - Je li i Rulen
nezadovoljna? - zapitala je.
Meng je slegla ramenima. - Linaj je moja sestra - odvratila je, poto je oklevala asak ili dva.
- Ja nikad ne razgovaram sa njenom prijateljicom.
- Vi je ne volite! - uzviknula je gospa Vu. inilo joj se da luta mranom umom i tone duboko u neto ije
postojanje u samoj kui nije ni slutila. Kako je udovina izgledala svaa meu onima koji na kunom
ognjitu treba da smene nju i g. Vua!
- Ja ne volim Rulenu - rekla je Meng glasom koji je ostao isti, bez iega to bi nagovetavalo mrnju.
- Moraju li ene uvek da se svaaju? - zapitala je gospa Vu strogim glasom.
Meng je opet slegla ramenima. - Ne voleti nekoga ne znai svaati se s njim - rekla je zatim.
- Ne volim Rulenu zato to se uvek ponaa kao da je uvek ona u pravu, a drugi nikada. Tako se ponaa i prema
emu, majko. udim se da to niste pri-metili. Govorila sam toliko puta Lijangmu da vam to kae, ali mi je on

uvek odgovarao da nee da vas uznemirava. Ali je stara gospa znala za to, ona bi esto pljesnula Rulenu kad bi
se tako ponaala.
- Udarila enu moga sina! - uzviknula je gospa Vu. - Zato mi to nije rekao?
212
- emo nije dozvoljavao svojoj eni da vam kae - rekla je Meng. Poinjala je ve da uiva u prepriavanju
tih porodinih zgoda i nezgoda. - Rulen je previe uena - produila je. - Uenija je od Linaj, i stoga je Linaj
slua. Veito govore o stvarima koje ene ne treba da znaju.
- O kakvim stvarima? - zapitala je gospa Vu.
- Pa o ustavu i narodnoj obnovi i nepravinim ugovorima u svima tim stvarima - rekla je Meng.
- Vi znate neto o tome, ini mi se - rekla je gospa Vu, smeei se jedva primetno.
- Lijangmo zna, ali ja ne - rekla je Meng.
- Zar vi ne elite da znate ono sito Lijangmo zna? - zapitala je gospa Vu.
- Ima suvie drugih stvari o kojima nas dvoje elimo da razgovaramo - odgovorila je Meng.
- Kakvih stvari? - zapitala je opet gospa Vu. Ali Meng nije recima odgovorila na to. Umesto
toga, na licu joj se ukazao osmeh, na obrazima sme-jalice, a glavu je okrenula u stranu.
Gospa Vu se zadovoljila tim nemim odgovorom. Digla se ubrzo i vratila u svoje dvorite, zaokupljena tim
prvim glasovima o novoj uzbuni, koja se spremala u kui. Nije bila uzbuena. Oseala je sa= mo neki udan
umor, kao gladan ovek koji se naao u napornoj trci. Ah! ti mladi. Svi ti ljudi i ene iji ivoti zavise od nje.
Onda doista nije imala dovoljno snage da se bori s njima. Njena mudrost bila je suvie drevna za njih - mudrost
ivotnog puta koji tee pravo od roenja do smrti, nigde ne skreui. Mislila je na brata Andrea. On je
posedovao mudrost koja je daleko prevazilazila tesni obru njena etiri zida. Zovnue Fengma, mislila je, i
savetovati mu da nastavi uenje. A kad brat Andre bude opet dolazio, ona e s njim moi da deli jade i nevolje
tih mladih ljudi koji su se oslanjali na nju.
Poslala je Jingu po Fengma, a on je odmah doao, jer se sluajno nalazio kod kue, a nije imao ta da radi. U
njegovom izgledu bilo je neega to se nije dopalo gospi Vu. Da nije bio zakonito oenjen
213ovek, ona bi pomislila da ivi raspusno. Izgledao je nezadovoljan i natmuren, pa ipak prezasien jelom i
drugim ulnim uivanjima.
- Fengmo, sine moj - rekla je svojim prijatnim glasom - bila sam suvie zauzeta ovih dana otkako smo izgubili
nau staru majku. Nisam pitala kako ste vi. Videla sam vas i Linaj na vaim mesti-ma u porodici, ali vas nisam
posmatrala same. A sada, sine, porazgovarajte s vaom majkom.
- Nemamo o emu da razgovaramo, majko - rekao je Fengmo nehajno.
- A vi i Linaj? - zapitala je blagim glasom, pokuavajui da ga podstakne da joj se poveri.
- Mi smo sasvim dobro - odvratio je on.
Pogledala ga je utei. Videla je pred sobom visoka mlada oveka, tanka u pasu, vitkih lanaka i gleanja. Bio
je sitnih kosti, ali izvanredno snaan. Lice mu je bilo etvrtasto, a pune usne lako bi se nadule i opustile sa
izrazom zlovolje.
Nasmeila se. - Izgledate gotovo isto kao nekad dok ste jo bili derite u pelenama - rekla je neoekivano. udnovato je koliko se malo mukarci izmene od roenja do pozne zrelosti, dok se ene toliko promene.
Pogdekada, kad vas gledam, meni se ini da je svaki od vas isti onakav kakav je bio kada su mi ga prvi put
poloili u naruje!
- Majko, zato smo se rodili? - zapitao je on. Ona se i sama dovoljno esto pitala to isto, ali
se uznemirila kada je to pitanje ula iz usta svoga sina. - Zar nije dunost svakog pokolenja da uvede u ivot
sledee? - odvratila je ona.
- Ali zato? - pitao je on uporno i dalje. - Zato bi uopte iko od nas morao da postoji?
- Zar moemo prestati da postojimo, sada, poto smo jednom stvoreni? - odgovorila je ona.
- Ali ako ja postojim samo zato da bih stvorio nekog sebi slina, a on opet zato da stvori nekog kao to smo nas
dvojica, od kakve je to onda koristi za mene lino? - nastavio je on. Ali pri tom nije gledao u nju. Pred sobom je
drao napola ispruene i
214
ovla sklopljene svoje tanke, mlade ruke. - Zar ja nemam svoje ja - rekao je sporo, re po re - koje nema nieg
zajednikog s vaim, majko, i nieg zajednikog sa detetom koje treba da potekne od mene?
Nju je bilo strah. I ona je postavljala slina pitanja, i u njoj su se javljala slina oseanja, ali zato ipak nije
nikad ni sanjala da e ih otkriti i u svome sinu.
- Avaj! - uzviknula je. - Bila sam vam rava majka. Va otac nikad nije imao takvih misli. Ah, teko meni
kakvi ste, kao da sam vam ubrizgala neki otrov u duu.
- Ali, ja sam se uvek nosio ovakvim mislima - rekao je on.
- To mi jo nikad niste kazali - uzviknula je ona opet.
- Ja sam mislio da e to proi - odgovorio je on. - Meutim, one mi i dalje stalno padaju na um.
Njeno lice dobilo je izraz duboke ozbiljnosti. - To ne znai, nadam se, da se i vi Linaj ne slaete dobro - rekla je
na to ona.
On se namrgodio. - Ja ne znam ta hoe Linaj. Nesmirena je.

- Previe ste kraj nje - izjavila je ona. - Nije dobro kad su mu i ena veito zajedno. Vidim da ona ne dolazi da
sedi sa ostalim enama kao to ini Meng. Nikada ne naputa vae dvorite. To je, naravno, zamara. Takva
dokolica lako se pretvara u teret i nemir ...
- Moda - rekao je on kao da mu je to svejedno.
A ona je nastavila da ga posmatra sa dubokom zabrinutou.
- Fengmo, kako bi bilo da opet pozovemo brata Andrea? Meni se ini da ste bili veoma sreni dok ste se viali
s njim?
- Sada to moda vie ne bih bio - odvratio je on bezvoljno.
- Znate ta? - rekla je ona vrstim glasom. Znala je odavno iz iskustva da se odsustvu volje
215mora suprotstaviti nepokolebljiva vrstina. - Ja u ga pozvati.
On nije odgovorio na to.
- Fengmo - poela je ona opet - ako vi i Li-naj elite da napustite ovu kuu, ja vam to neu braniti. Ja elim
sreu svojih sinova. Vi imate pravo to pitate zato biste bili samo beoug u. lancu po-kolenja. Ja imam i
drugih sinova. Ako elite da idete odavde, govorite. Recite mi to otvoreno.
- Ne znam ni sam ta bih hteo - rekao je on isto tako bezvoljno.
- Mrzite li vi Linaj? - zapitala je ona. - To moe biti samo ako ste potpuno nesreni. Koliko ima otkako ste se
oenili njome? Svega tri kratka me-seca. Ona nije nosea, a vi ste potiteni. ta to znai, Fengmo?
- Majko, nije to pedalj kojim biste nas mogli meriti - izjavio je on.
Ali je ona bila suvie otroumna da mu ne bi umela odgovoriti. - Nije to jedina mera na osnovu koje mislim da
vas ocenjujem - rekla je - ali znam da je telesna ljubav ugaoni kamen braka i da neke druge ne moe ni biti ako
nje nema. Ako su mu i ena vezani telom, druge veze doi e same po sebi, a ako i ne dou, njih dvoje e
ipak iveti kao jedno telo, ako ve ne kao jedna dua. Meso i krv su kamen i malter temelja na kojima njih
dvoje grade svoju kuu. Dua, um, i sve ostalo, to je samo krov, ukras, ono to ovek dodaje jednoj lepoj kui.
Ali sve se to rui bez onih temelja.
Fengmo je pogledao svoju majku. - Kako se onda moglo dogoditi da moj otac dovede sebi nalo-nicu?
Ona nije mogla otrpeti toliku grubost. - Sve ima svoje vreme - rekla je strogo - a jedno vreme prelazi u drugo.
On je znao da je prekoraio granice slobode koju sin u razgovoru s majkom moe sebi da dozvoli. Protrljao je
svoju kratko podianu kosu i spustio zatim obe ruke niz obraze.
216
- Pa dobro, pozovite brata Andrea - rekao je najzad. Razmiljao je opet jedan trenutak, a onda kazao: - On e
biti moj jedini uitelj! Prestau da idem u narodnu kolu.
- Neka bude tako, sine moj - rekla je ona.
VIII
Tako je brat Andre opet doao u kuu Vua. On ni jednom reju nije pomenuo vreme koje je proteklo otkad je
poslednji put bio pod njihovim krovom, niti ma ta to se otada dogodilo. Fengmo je navee doao na as i
potom opet otiao. Ali je gospa Vu ljubazno zovnula brata Andrea kad je prelazio preko dvorita posle asa.
Sedela je na mestu gde je razmiljala i sanjarila svake veeri u jesen, dok napolju ne bi suvie zahladnelo.
Hladno je bilo i te noi, ali, zato to se nerado reavala na oprotaj sa letom, ona je pokuavala da presedi tako
jo koje vee, kao da se hvata za skute poslednjim lepim danima, ne dajui im da joj umaknu. Jinga se alila na
njenu upornost, govorei da u to doba niko ziv ne bi smeo da sedi pod vedrim nebom, a u biblioteci je raspalila
mangal sa ugljem da bi preduhitrila prehladu koja je, po njenim recima, svaki as mogla da zaskoi njenu
neopreznu gospodaricu.
- Dobri brate Andre - zovnula je gospa Vu uitelja.
Visoka prilika brata Andrea zastala je u hodu. Okrenuo je glavu i ugledao je.
- Jeste li me zvali, gospoo? - zapitao je.
- Jesam - rekla je ustajui. - Ako imate malo vremena, posvetite ga meni, molim vas, da bismo porazgovarali
malo o onom mom treem sinu. Nisam zadovoljna njime.
Brat Andre je naklonio svoju krupnu glavu.
- Donesite aj, Jinga - rekla je gospa Vu sobarici - i ostanite onda ovde da biste mogli pripaziti na ar u
mangalu. - Setila se da je brat Andre svetenik i elela je, stoga, da ga potedi od ne217ugodnosti koju bi za njega mogao predstavljati razgovor u etiri oka s jednom enom.
Ali, ako se oseao nelagodno, on to nije niim pokazao. Seo je na stolicu koju mu je ponudila pokretom ruke i
ekao da ona produi. Njegove duboke oi bile su uprte u njeno lice, ali je ona znala da ne misli na nju. Takvim
bi se oima moglo s neba gledati na nekog pod sobom.
- Zato je Fengmo nesrean? - upitala je bez okolienja.
- Zato to je dokon - odgovorio je prosto brat Andre.
- Dokon? - ponovila je gospa Vu. - Ali on ima svoje dunosti. Ja svake nove godine dodeljujem njihove
dunosti svakom od svojih sinova, kao i svakoj snahi, uostalom. Ove godine, moj najstariji sin je odgovoran za
nadzor nad naim imanjem na selu, pod mojom upravom. emo mora da se stara za nabavke i prodaju, a
Fengmo se upuuje u radnje gde prodajemo nae ito u gradu. Otkako je iziao iz kole, on se bavi tim poslom
po nekoliko sati na dan.
- Pa ipak je dokon - rekao je brat Andre. - Fengmo je dete neobinog uma. Istraivaki duh, reklo bi se. On
brzo ui. Vi ste mi naredili da ga uim engleski. Ali kraj sveg engleskog jezika koji ui, njemu danas treba jo

neto. Ja sam se uverio da on nije nita zaboravio. Znanje koje sam preneo na njega pre nekoliko meseci pustilo
je korena u njegovoj dui i razraslo se u itavu mreu izdanaka poput vinove loze, izdanaka koji u vazduhu
trae neto za to bi se uhvatili, da bi se uspeli jo vie, i gore na visini cvetali i plodom raali. Fengmo e uvek
biti dokon, iako mu ispunite svaki bogovetni sat u danu, dokle god ne nae stvar koja e zaokupiti sve sile
njegovog uma i njegovog duha.
Gospa Vu je paljivo sasluala njegove reci. - Vi nastojite da me nagovorite na neto, je lte: hteli biste dozvolu
da ga uite vaoj veri - rekla je, gledajui ga lukavo.
- Vi ne znate ta je moja vera - odgovorio je brat Andre.
218
- Znam - rekla je ona. - Mala sestra ija itala mi je esto tota iz vaih svetih knjiga i objanjavala mi kako se
vi stranci molite bogu, i ostale sline stvari.
- Niti je moja vera njena, niti njena na moju lii - odvratio je taj udni ovek.
- Objasnite mi svoju - zapovedila mu je ona.
- Neu da je objanjavam jer ne mogu - rekao je. - Sestra ija vam moe itati neku knjigu i govoriti na koji se
nain treba moliti, ali to nije moja knjiga niti moj nain molitve. Ja itam mnoge knjige i nemam odreenih
molitava.
- Pa gde se onda krije vaa vera? - zapitala je ona.
- U hlebu i vodi - odgovorio je on - u spavanju i hodu, u ienju moje kue i gajenju moga vrta, i u hrani koju
dajem izgubljenoj deci kada ih naem i uzmem pod svoj krov, u asovima koje dajem vaem sinu i u onima koje
provodim sedei kraj uzglavlja bolesnika, i u pomoi onima kojima valja mreti, da bi mogli umreti u miru.
- Volela bih da sam vas zovnula kad je umrla naa stara gospa - rekla je ona neoekivano. - Oseala sam
udnu elju da vas pozovem. Ali sam se bojala da bi porodica ipak htela da dou svete-nici iz naeg hrama.
- Ja se ne bih protivio prisustvu vaih sve-tenika - rekao je brat Andre. - Ne gonim nikad nikoga ko moe da
prui utehe svom blinjem. Svima nama treba utehe.
- I vama? - zapitala je ona radoznalo.
- I meni, svakako - rekao je on.
- Ali vi ste tako usamljeni - uzviknula je. - Vi nemate nikog svoga, nikoga od svoje krvi.
- Svako je od moje krvi - rekao je brat Andre. - Nema nikakve razlike izmeu jedne krvi i ma koje druge.
- Zar je vaa krv ista kao i moja? - uzviknula je gospa Vu.
- Meu njima nema nikakve razlike - rekao je on. - Sva je ljudska krv od iste tvari.
219- Zato ste vi samo svetenik? - zapitala je ona. Znala je da je to grubo, pa se pourila da ga zamoli za
oprotenje. - Morate mi oprostiti. I suvie sam ljubopitljiva. Znam da svetenika nikad ne treba pitati zato je
postao svetenik. Ali oseam da niste poinili nikakav zloin i da vam ne treba nikakvo utoite.
- Ne traite oprotaja od mene - rekao je brat Andre. - Doista, i sam jedva znam kako sam postao svetenik,
izuzev ako nije stoga to sam prvo bio astronom.
- Vi ste zvezdoznanac? - uzviknula je ona sa dubokim iznenaenjem.
- Gospoo, niko ne poznaje zvezde - odgovorio je on. - Ali ja prouavam njihov uspon i sputanje na nebu,
njihov izlazak i zalazak.
- Bavite li se time i sada? - zapitala je ona. Stidela se svoje radoznalosti, udne elje da sazna o njemu to vie,
ali nije mogla da je obuzda.
- inim to doista, gospoo, kad posvravam svoje dnevne poslove, izuzev ako je no oblana - odvratio je on.
Njegovo otvoreno i spokojno dranje povredilo je samoljublje gospe Vu. Odgovarao je na pitanja zato to ih je
postavljala i zato to nije imao ta da krije, ali tako kao da ga se ona nita ne tie.
- Vi ste veoma usamljeni - primetila je, me-njajui naglo predmet razgovora. - Radite celog dana meu
siromasima, a nou meu zvezdama.
- To je istina - sloio se on mirno.
- Zar nikad niste zaeleli kuu, enu i decu? - zapitala je.
- Gospoo, jednom sam voleo jednu enu - odgovorio je on. - Trebalo je da se venamo. Onda sam se povukao
u samou. Vie mi nije bila potrebna. Nisam je vie voleo.
- To je bilo veoma nepravedno prema njoj, mislim - rekla je gospa Vu dostojanstveno.
- Jeste, bilo je - saglasio se on - i ja sam to oseao, ali sam smatrao da joj moram rei istinu.
220
Onda sam postao svetenik da bih zadovoljio svoju potrebu za usamljenou.
- Ali ta je sa vaom verom? - zapitala ga je ona.
Njegove tamne oi pogledale su je pravo u lice.
- Sa mojom verom? Ona je u prostoru i u beskraju, u suncu i na zvezdama, u oblacima i na vetru.
- Zar tamo nema nikakva boga? - zapitala je ona.
- Ima - rekao je on. - Ali ja nisam video njegovo lice.
- Pa kako, onda, moete da verujete u njega.
- On je takoe u onome to je oko mene - odvratio je brat Andre. Govorio je o velikim stvarima sa dubokom
ozbiljnou i prostim recima. - On je u vazduhu i vodi, u ivotu i smrti, u oveanstvu.
- Ali vaa nahoad - navaljivala je i dalje pitanjima. - Ako volite svoju samou i ako vam niko ne treba, zato
ste onda uzeli pod svoju zatitu tu decu sluaja?

On je bacio jedan pogled na svoje ogromne, u-ljevite ruke oveka koji ne preza od napornog, tele-snog rada. Ove ruke takoe moraju da ive i da budu srene - rekao je kao da su to stvorenja koja imaju neki svoj,
samostalan i zaseban ivot i koja mu ne pripadaju. - Meso takoe mora da se uposli da bi dui ostavilo njenu
slobodu.
Gospa Vu je gledala u njega netremice sa sve veom radoznolou. - Ima li jo ljudi kao to ste vi? - zapitala
je.
- Niko na ovom svetu nije ni s kim istovetan
- rekao je brat Andre. Njegovo suncem opaljeno lice dobilo je topao, gotovo nasmeen izraz, kao da ga je
iznutra obasjala neka najednom upaljena sve-tlost. - Ali mislim, gospoo, da bi va sin, mladi Fengmo, mogao
postati ovakav kao to sam ja... Da, moda e zbilja biti slian meni.
- Ja to zabranjujem! - rekla je odseno gospa Vu.
- Ah! - izustio je kratko brat Andre i nasme-io se. Njegove zagonetne oi, ozarene onom unutra221njom svetlou, upravile su za trenutak na nju svoj blistavi i topli pogled, a onda joj je rekao zbogom. Ona
je ostala sedei, oiju uprtih u onaj mali roj zvezda koje su se mogle videti iz uzanog okvira njenog dvorita.
Jinga je dvaput dolazila i korila je to se jo nije sklonila pod krov.
- Ostavite me - rekla joj je gospa. - Moram da razmislim o izvesnim stvarima.
- Zar ne moete da razmiljate u svom krevetu umesto na ovom hladnom nonom vazduhu? - odvratila je
Jinga prekorno.
Kada joj gospa Vu nije odgovorila, ona je otila i donela jednu krznom postavljenu haljinu, u koju je umotala
njene noge do iznad kolena. Gospa Vu je jo uvek sedela nepomino. Zabaene glave i napola opruena u svojoj
naslonjai, oiju uprtih u zvezde. Zidovi dvorita usecali su svoj tesni etvorougao u nebu kao i na zemlji, ali su
gore i dole, ispod i iznad njih, kruile u letu njene misli, koje bi as zaronile u dubinu, as se opet vinule u
visinu.
U zemlji pod kuom granalo se ljudsko korenje - nevieni, neznani koreni svih onih koji su iveli tu, bilo kao
izdanci porodice Vu, bilo pod njenim okriljem. Tu su se raali i tu umirali. Temelji su bili neuzdrmani. Ali oni
nisu bili ni prvi ni jedini na tom mestu. Njima su prethodili ko zna kakvi drugi, jo manje znani i tui, svakako.
Stari gospodar priao joj je da je uo od svog oca, a ovaj opet od svojega, kako su zidari, kada su udarani
temelji domu Vua, uzidali ugaoni kamen u ruevine i kr od porculana, kuhinjskih ognjita i zdrobljena cre-pa,
jer do zemlje nisu mogli doi. - Niiji temelji ne mogu dopre ti do ive povrine nae zemlje - rekao joj je tada
stari gospodar. - Nai preci sazidali su pet gradova jedan za drugim i sve jedan nad drugim. ovek je zidao na
kostima i ognjitu svoga prethodnika, a drugi e graditi na naim kostima i na naim temeljima.
U stotinama vekova kojima je ila u susret, kua Vua zauzee svoje mesto u podzemnom bregu ruevina, meu
temeljima buduih kua, a druge oi
222
gledae na zvezde koje odvajkada trepere nad njom. Poimala je svu usamljenost brata Andrea, ali razu-mevala
najednom i zato je zadovoljan u njenoj sen-ci. Zagledana u zvezde, uzdrhtala je na ivici njegove usamljenosti
kao na ivici nekog bezdana.
- Gospoo! - oajno je doviknula Jinga iz kue.
Ali gospa Vu nije ula njen glas.
Jinga se najzad ozbiljno prepala. Prila joj je blizu na prstima i pogledala joj u lice. Bilo je vedro, hladno i
nepomino. Njene krupne crne oi upirale su i dalje u nebo ukoen pogled. U sumraku nad dvoritem, koji je
obasjavala tankim mlazom samo svetlost svece u biblioteci, njeno lice izgledalo je gotovo prozrano u svojoj
mlenoj belini.
- Dua joj je nekud odletela, avaj! - promrm-ljala je Jinga, a onda pritisnula usta obema rukama. U strahu pred
onim to je videla, uzmakla je korak unazad, a potom se okrenula i na prstima prela preko dvorita.
Gospa Vu je kao kroza san ula laki um njenog kretanja, ne marei ili ne znajui zato se Jinga preplaila.
Ona se oslobodila zidova koji su je opasivali. Oni nisu, kao to joj se nekad inilo, dopirali do zvezda i usecali
etvorougao u nebo nad njenom glavom. Umesto toga, vinuvi se iznad njih, ona je videla elu zemlju pod
svojim nogama, svih sedam mora, zemlje i narode za koje je znala samo iz knjiga, oba stoera Zemaljske kugle
pod njihovim kapama od venog snega i leda, arki pojas i njegov bujni ivot, sav od ovoga sveta.
Sa zvezda se", mislila je, vide, bez sumnje, sve stvari."
Prvi put u ivotu eznula je da se oslobodi ta etiri zida i putuje svuda po svetu, da sve vidi i sve upozna.
Ali zvezde bi ipak ostale neznane", pomislila je. Kako bi se samrtan ovek mogao vinuti do zvezda?"
Setila se stare gospe, ija je linost ve bila razluena u slobodnu duu i prah zatvoren u kov223egu. Ali dua stare gospe mogla je lebdeti samo oko njenog zemnog stanita.
im budem slobodna", razmiljala je dalje gospa Vu, napustiu odmah ovu kuu. Dii u se pravo u visine i
leteti, leteti sve vie, dok ne saznam od ega su nainjene zvezde."
Sanjarei tako, gospa Vu je zaboravila da je Jinga prela preko dvorita i udaljila se, i nije pri-metila, takoe,
kada se opet vratila sa trojicom sinova. Lijangmo, Cerno i Fengmo doli su zajedno i zastali gledajui
zaueno u svoju majku. Prvo je progovorio Lijangmo.
- Majko! - Trudio se da govori blagim glasom, jer se plaio da joj je dua napustila telo, a kada se to dogodi,
dua se ne srne niim zastraiti - jer bi mogla i da se ne vrati. Treba je prizivati ulagivanjem, ubeivati je
slatkim i laskavim recima. Jer je telo kavez, a dua je ptica, pa kada se jednom vrata otvore, a ptica pobegne na

slobodu, zato bi se vraala u kavez? Stoga se mora dovesti u iskuenje i zavarati mamcem kome ne moe
odoleti.
- Draga majko - produio je Lijangmo isto onako blago - vaa deca su ovde ... Vaa deca ekaju na vas...
Ali je gospa Vu bila u zanosu i nije ula nikakav glas.
Sinovi su se zgledali u dubokom strahu.
- Zovite oca - zapovedio je Lijangmo emu. emo je pohitao da ga poslua. a nekoliko asaka, koje su ostali proveli utei, da odbegla dua ne bi umakla jo dalje g. Vu je uao u dvorite urnim
korakom. Iza njega, neprimeena, ula je i i-juming.
- Kako se to desilo? - upitao je Jingu.
- Strani svetenik ostavio ju je u ovom stanju - odgovorila je Jinga.
Zgledali su se jo jednom u strahu koji ih je opet obuzeo.
- Majko mojih sinova! - obratio joj se g. Vu blagim glasom kao i Lijangmo. Njegovo puno lice bilo je bledo kao
krpa.
224
Gospa Vu nije odgovorila.
- Eilijen! - pokuao je on opet da je dozove. Nije se usuivao da je dotakne. ake su mu visile
0 lancima mlitavo kao dva mesnata i povelika bela cveta.
A ijuming nije progovorila ni reci. Klekla je do nogu gospe Vu i skinula joj uzane satenske cipele i bele
svilene arape, a zatim poela da joj trlja bosa stopala. Bila su hladna, pa ih je stoga pritisnula na svoje grudi. Probudiete je prebrzo - upozoravao ju je zabrinuto g. Vu.
- Neu, jer se mene ne plai - rekla je ijuming. Gledala ih je kleei, oca i sinove, u kui u koju je dovedena
voljom nebesa.
- Ona se nikog ne plai - rekao je g. Vu dostojanstveno.
- Mene se ne plai zato to ne mari za me - glasio je udan odgovor mlade nalonice. Izgovorila je te reci
gledajui oborenih oiju u bosa uzana stopala koja je drala u rukama.
U tome asu gospa Vu je odvojila oi od zvezda. Sputajui se, njen je pogled pao na njena tri sina. - Vi ste to rekla je. - Sva trojica. ta hoete?
ijuming se pourila da je opet obuje. Gospa Vu je izgledala kao da je ne vidi. Ali je g. Vua videla.
- Zato ste vi ovde? - zapitala ga je hladno
1 nepristupano.
Svi su mogli videti da joj se dua nerado vraala meu njih.
- Majko, ja mislim da Meng moe da se porodi svakog asa - rekao je brzo Lijangmo.
- Majko - umeao se emo - eleo bih da nauite Rulenu kako se mese medeni kolai.
- Majko - oglasio se Fengmo - danas sam vas neto slagao.
Jedan po jedan, svi su je dozivali da se vrati. Doao je red i na g. Vua.
- Majko mojih sinova, vi ste potrebni ovoj kui. Jeste li zaboravili da je vreme odvajanja penice za setvu na
imanju?
15 Paviljon ena
225Tako se ona najzad vratila. - Ah, vi - rekla je - zar vaim brigama nikad nee biti kraja?
- Ne - rekao je Lijangmo. - Nikada!
Nespretnim pokretima, pipajui, ona je odmotavala haljinu u koju su joj kolena jo bila uvijena, i digla se
najzad, putajui je da klizne na zemlju. Spustila se sa zvezda i bila opet u svojoj, istoj kui. Pogledala je
zbunjeno oko sebe.
- Gde je Jinga? Umorna sam, moram da spavam. Sutra, sutra ...
Mukarci su se povukli iz dvorita u sobu za sedenje gospe Vu. Jinga je odvela svoju gospodaricu u spavau
sobu. Samo se ijuming iskrala u mrak.
Otac i sinovi sedeli su utei, gledajui jedan u drugoga i prislukujui ne bi li uli ta se dogaa u susednoj
prostoriji, sve dok se Jinga nije pomolila odatle i kazala im: - Sada je van opasnosti. Zaspala je.
Oni su tada otili. - Moete li ovo objasniti, oe? - upitao je Lijangmo g. Vua na izlazu iz dvorita. - Njena dua
nikad ranije nije naputala ovu kuu, je lte?
- Ne znam ta ju je snalo najednom - pro-gunao je g. Vu. - Bila je stalno nekako udnovata posle svog
etrdesetog roendana.
Ali Fengmo je zavrteo glavom. - Nijedan od vas ne razume nau majku kao ja. Ja znam kako se ona osea. Ona
osea da ima krila i da joj nikad nije bilo dozvoljeno da leti, eto kako se ona osea.
Njegov otac, Lijangmo i emo samo su ga pogledali kao da je siao s uma. Oprostili su se ozbiljna dranja ve
sledeeg trenutka, zaelevi jedan drugom laku no.
Gospa Vu se probudila narednog jutra u velikom strahu od onoga to joj se dogodilo prole noi. Nita jo u
njenom ivotu nije bilo tako slatko kao
226
oni trenuci potpune slobode, kada je njena dua ostavila daleko za sobom njeno telo. Znala, je da bi ta sloboda
mogla postati opojno pie za duu, sladak otrov, ijem iskuenju ne bi mogla odoleti, kao ni pijanica vinu. Jer,
dok joj je dua lebdela meu zvezdama, ona je bila zanemarila sve ostalo i srna-kla sa plea, kao ovetao plat,
sav teret te velike kue. Odbacila je tada sve njene brige i ostavila ih za sobom, isto onako pouzdano kao to

monahinja izmie trudu i mukama ostalih ena, isto onako sigurno kao to se svetenik oslobaa bremena mua
i oca. Osetila je toga jutra srdbu na brata Andrea to ju je on doveo u iskuenje da se doepa takve slobode, a
sebe se plaila zato to je jednom podlegla njenoj privlanoj sili. Kada se probudila, ose-anje krivice blio je
isto tako duboko kao da se U potaji podala ljubavniku.
Digla se odmah iz postelje, puna strogosti prema samoj sebi. Pozvala je otro na odgovornost Jin-gu, zbog
nekoliko sitnih greaka. Pokazala je prstom na prainu smetenu iza velike naslonjae koja se retko kad
pomicala s mesta, i na pauinu koja je visila iza jedne uglaane grede. Posle doruka je pregledala raune sa
kuvarom i dala mu uputstva za kuvanje i nabavke namirnica, i to za mnogo dana unapred. - Sada, kad zima
vie nije daleko - rekla je - vreme je da nam prestanete davati orbu od dinje, krastavce i druge sline stvari za
rashlai-vanje. Vreme je da nam ponete sluiti peenu svinjetinu, prenu govedinu i pasulj, i da povre ponete kuvati sa mesom.
On je razrogaio svoje sitne oice na te reci. -i Ma gde ste vi to jeli, gospoo, ovih dana, kada niste videli da
ve inim sve to vi sad govorite? Zar meni posle tolikih godina treba jo kazvati ta treba kuvati u koje doba
godine?
Bio je iznenaen otrinom gospe Vu, jer je bio odlian kuvar i kao takav zauzimao u kui siguran i uvaen
poloaj, a kraj toga je bio drzak kad god bi mu se svidelo, to je bivalo esto jer je imao preku ud svih dobrih
kuvara. Ali otrina gospe Vu nije
15*
227se ublaila. - Odlazite - rekla je. - Nemojte vi meni priati ta inite, a ta ne inite.
Toga dana, ona sebi nije ostavila ni trenutka slobodnog vremena. im bi jedan od slugu ili ukuana otiao,
drugi bi dolazio. Jo se nije bila stiala posle razgovora sa kuvarom kad je ugledala g. Vua kako ulazi u njeno
dvorite, ranije nego to se obino dizao iz postelje.
- Hodite, oe mojih sinova - rekla je. - Pregledala sam raune sa kuvarom. Gdekad mi se ini da bi ga trebalo
menjati. Jezik mu postaje sve dui i dui.
- Ali on je ovde jedini kuvar koji prireuje rakove onako kako ja volim - odvratio je uznemireno g. Vu. - Vi
znate da sam pretraio sedam ili osam gradova dok sam ga naao, i da sam ga onda oenio vaom sobaricom da
bih ga vezao za kuu.
- Jinga je takoe bezobrazna - rekla je gospa Vu.
G. Vu se. duboko uznemirio jer je retko imao prlike da uje sline izjave iz njenih usta. Seo je i izvukao iz
rukava svoju lulu, koju je napunio du-vanom i pripalio. - Sluajte, majko mojih sinova - rekao je - vi se jutros
ne oseate dobro. Imate ak i kolutove oko oiju.
- Sasvim sam dobro - odvratila je jetko gospa Vu.
Gospodin Vu je povukao dva dima i spustio lulu. - Eilijen - rekao je tiho, ogledavi se prethodno levo i desno da
bi video nee li ga neko uti - vi greite veoma to se odvajate od mene. Mukarcu i eni nema zdravlja jednom
bez drugoga. To je iva istina. Nije to samo pitanje potomstva. To je takoe stvar ravnotee, duevne i telesne.
Molim vas, pogledajte se samo kako izgledate. Zubi vam nisu ispali, kosa vam je crnja no to je ikad bila, meso
jedro, a krv zaas gotova da plane. Zar ste zaboravili kako smo se dobro ...
- Prestanite - rekla je odseno. - Vi znate da ja nisam ena promenljive udi. Uredila sam svoj ivot to sam
bolje znala i umela. Da vi, moda, niste
228
nezadovoljni svojim ivotom kad dolazite ovamo i tako govorite sa mnom?
- Doista biste mi bili dobrodoli - rekao je on iskreno - jer vas volim vie nego ikoju drugu i morau tako da
vas volim do svoje smrti, ali nisam mislio na sebe kad sam ono maloas govorio.
- Nemate potrebe da mislite na mene - ostala je ona uporno pri svome.
- Ali ja moram da mislim na vas - izjavio je on. Pomiljao je na trenutak, to mu se inilo udovino, da se,
moda, po jednoj zagonetnoj izopa-enosti prirode predala duom, ako ne telom, onom stranom sveteniku. Ali
se stideo da joj saopti tu svoju misao. Znao je koliko je utanan njen ukus u svim stvarima. Pored toga to
je bio svetenik, onaj ovek je bio stranac. ak i dok je bio mlad i nestrpljiv, g. Vu je znao da je bolje za njega
kad obuzda svoju nestrpljivost i okupa se, namirie svoje telo i potara se da mu dah bude ist pre nego to doe
u njenu blizinu. A tuinci su zaudarali do kosti, zbog grube sirovosti svoje krvi i svog mesa, obilnosti svoga
znoja i gustine svoje kudrave kose. Odbacio je onu udnovatu misao to je pre mogao, da je ona ne bi pogodila
svojom maijskom i nagonskom vidovitou i prekorela ga zbog nepravde koju joj tim nanosi.
Pribegao je stoga jedinoj stvari za koju je znao da e uvek neodoljivo privlaiti njenu panju. Stao se pretvarati
da je mrzovoljan i aliti da se ni sam ne osea dobro.
- Ah, imate pravo. I ja sam ostareo - uzdahnuo je. - Creva mi kre, a nou se budim po dva-triput. Izjutra sam
umoran.
Ali je ona jo uvek bila svirepa. - Uzimajte malo mesne orbe za veeru, i spavajte sami nekoliko noi.
On je, onda, odustao od daljih napora da je umi-lostivi. Sedeo je utei, isturene brade, a ona lupkala nogom o
kameni pod i uzdisala. Zatim je ustala da mu naspe aja. On je video kako joj drhte tanki prsti dok je
pridravala poklopac na ajniku, ali nije
229nita kazao. Pio je aj, a i ona je takoe pila iz anka koji je nasula za sebe, a zatim se digao i otiao.
Meutim, jo nije bio stigao ni do vrata kad mu je doviknula onim svojim glasom koji je gdekad bio ne samo
zvonak nego i tvrd kao srebro. - Zaboravili ste opet svoju lulu!

Okrenuo se, crven u licu kao rak. - Zaboravio sam je, doista - rekao je.
Ali je ona stajala na pragu i pokazivala prstom na lulu kao da je to neka neista stvar, a on se vratio pokunjen
istim putem, kao deak koji je dobio batine, i brzo zgrabio zaboravljeni predmet, a zatim proao urna koraka
kraj nje, napuenih usana i crvenih obraza. Ona je stajala jedan trenutak gledajui za njim, a u grudima ju je
neto ignulo na jednom mestu kao od bolnog, nevidljivog udarca.
Ali, pre nego to je mogla da obrati panju na to, u sobu je upala sestra ija. Ah", pomislila je, otkud ba ona
u tom asu?" Gospi Vu se inilo da nikad nee doiveti jutro kada bi joj poseta strane ene mogla biti manje
dobrodola, ali ta je mogla uiniti nego je pozvati da ue i ponuditi joj mesto da sedne?
- Tako vas dugo nisam videla - rekla je sestra ija, govorei brzo i izraavajui se pogreno na kineskom
jeziku, kao i uvek. Gospa Vu se nauila da razumeva njene misli i bez razumevanja njenih reci, jer mala sestra
nije umela da vlada ni svojim dahom ni svojim jezikom. Zvui su se kotrljali sa njenih usana nasumce i jedan
preko drugog, mukli kada je trebalo da budu otri, a otri kada je trebalo da budu mukli, a dizanje i sputanje
njenog glasa nije imalo nikakve veze s njenim recima.
- Da niste bili bolesni, mala sestro? - zapitala je gospa Vu.
- Nisam - odgovorila je mala sestra - ali mi se inilo nekako ... u poslednje vreme... da sam na smetnji.
- Otkud biste vi mogli biti na smetnji? - pro-mrmljala je utivo gospa Vu.
230
- Vi ste tako ljubazni - rekla je mala sestra. Primila je u svojoj bezazlenosti kao istinu ovlanu utivost svoje
domaice. - Danas sam dola zbog neeg sasvim naroitog. Draga gospoo, znate, ja sam neto smislila i ako
vi to odobrite ...
- ta ste mislili? - zapitala je gospa Vu.
- Vi znate onog svetenika - odgovorila je mala sestra pitanjem.
- Uitelja moga sina - promrmljala je gospa Vu.
- On dri dom za nahoad - rekla je mala sestra. - Mislila sam odavno da bi trebalo nai enu koja bi mogla
vriti neku vrstu nadzora nad devoj-icama u toj kui. On ima samo jednog starog slugu. A njih bi trebalo uiti
neem, draga gospoo. To je sigurno i vae miljenje. Razmiljala sam da li biste vi hteli pitati... to jest, hou
da kaem, ja bih elela, a s vaim odobrenjem naravno, da mu ponudim svoje usluge... da budem uiteljica toj
deci.
- Zato ga to sami ne pitate? - odvratila je gospa Vu.
- Vi biste to morali znati - rekla je ozbiljno mala sestra ija. - Mi nismo iste vere.
- Koliko li vera imate vi stranci? - zapitala je glasno gospa Vu. - Svaki as ujem za neku novu veru meu
vama.
- Postoji samo jedan istiniti bog - rekla je sveano mala sestra ija.
- Verujete li vi u tog boga? - zapitala je gospa Vu.
Mala sestra ija otvorila je iroko svoje bledo-plave oi. Digla je ruku i zagladila uvojak bledo-ute kose koji joj
je padao niz obraz. - Zato bih inae napustila svoju kuu i svoju postojbinu i dola u ovu udnovatu zemlju?
- Zar je naa zemlja udnovata? - zapitala je gospa Vu, sa izvesnim iznenaenjem.
- Meni je udnovata - rekla je mala sestra ija.
231- Je li vam va bog rekao da doete ovamo? - zapitala je opet gospa Vu.
- Doista jeste - odvratila je mala sestra ija.
- Jeste li uli njegov glas? - upitala je gospa Vu.
Mala sestra ija se zarumenela. Stavila je na grudi svoje duge, blede ruke.
- Osetila sam ga... ula sam ga ovde - rekla je.
Gospa Vu je posmatrala svoju gou ozbiljnim pogledom. - Ali zar vai roditelji nisu nikada pokuali da vas
udaju? - zapitala je.
Mala sestra ija pritisnula je jo jae grudi svojim bledim rukama. - U mojoj zemlji, roditelji ne uglavljuju
brakove. Ljudi i ene venavaju se iz ljubavi.
- Jeste li ikada voleli? - zapitala je gospa Vu svojim spokojnim glasom.
Ruke male sestre Sije spustile su se u njeno krilo koje je bilo prekriveno sivom pamunom tkaninom.
- Naravno - rekla je jednostavno.
- Ali se niste udavali - zapitala je gospa Vu.
- U mojoj zemlji - izustila je bolno sestra ija - ovek je taj koji mora da pita enu hoe li poi za njega.
Gospa Vu je utala. Lako je mogla postaviti sle-dee pitanje jer joj je i nehotice palo na pamet posle toga
odgovora, ali je bila suvie dobra da bi to uinila. Znala je da niko nikad nije prosio malu sestru Siju.
Ova je hrabro digla svoje oborene oi, mada su bile zamagljene. - Bog je imao druge namere sa mnom - rekla je
vedro.
Gospa Vu se blago nasmeila na nju i rekla: - Kao da ja vas ne znam!
Uzela je svoju majunu srebrom okovanu lulu i pripalila, ali ju je odloila im je povukla dva dima, jedan za
drugim. - Ovde, u mojoj zemlji - progovorila je najzad - mi ne preputamo tako vanu stvar, kao to je brak,
mladiima i devojkama ili
232
bogu. Brak je neto poput hrane i pia ili krova nad glavom. Sve su to stvari za koje stariji treba da se pobrinu,
jer e inae neko imati previe, a neko opet gladovati. U mojoj kui, ja smiljam obroke za sve ostale, ak i za

sluge. Svako ima pravo na svoj deo. Neka su jela, naravno, omiljenija nego druga. Ali kad bih svakom
doputala da bira svoju hranu, deca bi jela samo slatkie, a otac moga sina jeo bi samo rakove i kojekakva
masna jela. to se tie slugu, oni oblaporni meu njima jeli bi previe, ne ostavljajui nita stidljivim, koji bi
gladovali. Stoga ja dodeljujem izvesnu odreenu koliinu jela svakom sluinetu i svaki dan odreujem ko e
ta jesti. Tako se svi hrane pod mojom paskom.
Mala sestra ija potajno je isprepletala i krila prste. - Ne znam ni sama kako smo doli do toga da govorimo o
tim stvarima - rekla je. - Ja sam dola ovamo da vas neto pitam, ali sam stvarno zaboravila ta je to bilo.
- Zaboravili ste zato to nije bilo ono to vam je stvarno bilo na umu - rekla je blago gospa Vu. - Ali ja u vam
odgovoriti na pitanje koje ste na-govestili na poetku naeg razgovora. Sluajte, draga sestro ija, vi treba da
ostavite na miru brata Andrea. Verujte mi, on je kao golema visoka stena, tvrda zato to je visoka. uvajte se te
litice, kao to leptiria treba da se uva plamena koji je privlai. Izubijaete se, vae meso e se izranjaviti,
srce e vam krvariti, a mozak se prosuti kao uzavrelo mleko, a on nee ni znati za to. Bavite se vi i dalje samo
svojim bogom, to vam ja savetujem.
Mala sestra ija bila je bleda kao kre. Poble-dele su joj ak i usne. - Ja ne znam ta vi hoete da kaete poela je mucajui. - Pogdekad dolazim na pomisao da ste vi veoma zla ena. Vama opet padaju na pamet neke
udne misli, misli koje meni podmeete ... ja nikad ne mislim na takve stvari ...
- Nemojte da se stidite svojih misli - rekla je blago gospa Vu. - To su dobre misli jer ste vi dobra ena. Ali ste
veoma usamljeni. To je vaa zla kob. ivot se nije pobrinuo za vas. Vaa je zemlja ta koja
233je udnovata i svirepa. ak ni vai roditelji nisu se pobrinuli za vas kada to ivot nije uinio. Mala sestro
ija, ja bih se sama postarala da vas udam za nekoga kada bi to bilo mogue. Ali ovde nema o-veka vaeg
soja.
Mala sestra ija sasluala je utei te reci, ali je onda otvorila usta kao da e neto kazati, i odmah ih opet
zatvorila, zagrcnula se i udarila u srdit pla.
- Vi ste odvratni! - doviknula je gospi Vu. - Vi... Vi... Ja nisam takva... Svi ste vi jednaki, vi Kinezi ... Mislite
samo na takve ... grozne stvari.
Gospa Vu je bila duboko iznenaena. - Mala sestro ija - rekla je - ja govorim o ivotu, ivotu oveka, ivotu
ene. Ja vas alim, pomogla bih vam kad bih mogla ...
- Ja neu vae pomoi - rekla je jecajui mala sestra ija. - Ja hou samo da sluim bogu.
- Jadna duo - promrmljala je tiho gospa Vu
- onda idite i sluite svome bogu.
Ustala je i neno uzela za ruku malu sestru Siju. Odvela ju je tako do vrata i tu se oprostila s njom. Resila je da
je vie nikad ne vidi. Spustila se u naslonjau, vedra, ali oiju jo zamiljenih i punih saaljenja, kada je Jinga
uletela u sobu trei.
- alje me prvi mladi gospodar. Njegova ena poela je da se poraa - uzviknula je.
- Ah - rekla je gospa Vu - poaljite po njenu majku. Ja u u meuvremenu odmah otii do nje. - Ustala je i
otila u svoju spavau sobu, gde je briljivo oprala ruke i presvukla se, obukavi ist ogrta od plavog platna
namesto svilenog u kome je dotle bila. Potom je namirisala ruke i lice i otila u Lijangmovo dvorite.
Obradovala se novosti. Nita nije moglo biti uzbudljivije u jednoj kui od raanja deteta. Sama nije uivala u
poroaju, ali se svaki put posle toga oseala kao preporoena i proeta nekom novom isto tom. Za Mengu se
nije plaila. Meng je bila mlada i zdrava i kao stvorena za raanje.
Bio je to dan kao to su svi poroajni dani. Glavna prostorija u odajama njenog najstarijeg sina
234
bila je puna uzbuenih slukinja i daljih i bliih roaka. ak su i deca bila uzbuena i smejala se, pokuavajui
da nose kofe sa vodom i ajnik. Veliki dom bio je ve prepun, ali su svi ipak sa radou pozdravljali dolazak
jo jednog deteta na ovaj svet. Sveanost ovom prilikom bila je jo vea nego inae, zato to je Meng bila
supruga najstarijeg sina.
- Bilo bi najbolje kad bi opet bio sin - govorila je jedna starija roaka u asu kada je gospa Vu ula u dvorite. Ako bi se sluajno neto dogodilo prvome, tu bi onda bio drugi. Kua sa mnogo sinova teko se zatvara mrtvim
kocem.
Tada je gospa Vu ula u sobu, te su se sve prisutne digle na noge. Zauzela je najpoasnije sedite koje je stajalo
prazno, jer je bilo njoj namenjeno. Poluglasni amor pozdrava ispunio je sobu u kojoj je najednom zamukao sav
ostali razgovor. Kao druga po starini meu snahama, Rulen se digla i stala da sipa aj. ak i ona je utala.
- Ah, ti si to, Rulen - rekla je gospa Vu.
Bacila je na mladu enu brz, otar pogled. Izgledala je bleda - tako bleda. Kad god bi je videla, setila bi se i
nehotice da je glasno plakala jedne noi. Zatim je gospa Vu primetila Linaju, koja je se-dela malo po strani od
ostalih. Krkala je zubima suve semenke od lubenica i pijuckala ljuske na pod. Gospa Vu se jedva uzdrala da
je ne prekori. Oekivala je gospu Kang za nekoliko minuta i smatrala stoga da je bolje izbegavati sve to bi
moglo da uzruja njenu ker. Devojka je stajala kada je ose-tila pogled gospe Vu na sebi.
- Ah, tu si i ti, Linaj - rekla je gospa Vu.
Zatim je poela da se raspituje kako tee poroaj. - Kako je? - pitala je babicu, koja je dotrala iz spavae sobe
kad je uia komeanje koje je izazvao dolazak gospe Vu.

- Sasvim dobro - odgovorila je babica. Bila je to snana ena krupna glasa, prosta, ali dobra srca, koja je
savesno vrila svoju dunost gde god bi je pozvali, ali se naroito radovala poroaju kome je prisustvovala
ovom prilikom, jer se dogaao u bo235gatoj kui pa je znala da e i njeni darovi biti bogati, naroito ako dovede na svet zdravo i itavo muko
dete.
- Sigurno je muko - rekla je. Njeno iroko lice sijalo se od zadovoljstva. - Milostiva naeg prvog sina nosila ga
je visoko.
Ali se jecanje porodilje pretvorilo nenadano u glasan vrisak koji se jasno uo, pa je babica istrala iz sobe.
Gospa Kang je dojurila za nepuno pola asa. Bila je ve bezoblina, iako je obukla iroke haljine. U sobi je
zavladala tiina im je ona prela preko praga na ulazu. Ljubopitljivost i sauee uutkali su svaki razgovor.
Ona je to osetila i pokuala da recima prikrije svoju postienost.
- Mile moje sestre! - kliknula je. - Sve ste ovde. Ba ste dobre to se tako od srca brinete za moje dete!
Zatim se obratila gospi Vu. - Recite mi vi, najstarija sestro, kako je mom dragom detetu?
- ekala sam na va dolazak - rekla je gospa Vu. - Uimo zajedno.
Ule su zajedno u sobu gde je Meng leala na uzanoj postelji. Znoj joj je curio i vlaio njenu dugaku kosu. Dve
gospe su joj prile, po jedna sa svake strane, i uhvatile je za ruke.
- Majko - izustila je Meng teko diui - majko ... gore je nego prolog puta.
- Doista nije - teila je gospa Kang. - Bie mnogo bre gotovo.
- Ne govorite! - zapovedila je gospa Vu oboma. - Sada je vreme trudu i naporu, a ne recima.
Meng se grevito hvatala za prohladnu, tanku ruku gospe Vu i za punaku, vruu ruku gospe Kang. eznula je
za grudima svoje majke, elela je da nasloni glavu na njih i da plae, ali se nije usuivala da se time ne bi
ogreila o svoje dunosti prema majci svoga supruga. Sobu je najednom ispunio zadah vrue krvi, a babica se
uurbala i imala pune ruke posla.
236
- Evo ga dolazi, mali gospodar ivota! - uzviknula je. - Vidim mu teme.
Meng se stresla i kriknula, uvrui obe ruke koje je grevito stezala. Ali su obe ostale vrste, kao da su od
kamena. Pognula je glavu i ugrizla se za roenu ruku - onu koju joj je majka drala, a gospa Kang je onda
podigla tu ruku i snano je pri-tisla na svoje grudi.
- Zato se ranjavate? - uzviknula je. Ali se Meng jednim grevitim trzajem celog tela izvila na-uznak i ukoila
u ivi uzdrhtao luk, koji je izgledao kao da e svakog asa prepuknuti od bola.
Usta su joj se irom otvorila kao da e joj se vilice razglaviti i iz njih se otelo glasno jecanje, koje se u
magnovenju izmetnulo u prodoran vrisak. Gospa Kang je ispustila njenu ruku, odgurnula babicu u stranu,
ispruila obe ruke i prihvatila dete.
- Opet muko - rekla je s potovanjem. Dete je upravo bilo duboko uzdahnulo prvi gutljaj vazdu-ha i ispustilo
ga je na te reci sa glasnim krikom kao da je ulo ta ona kazuje.
Gospa Vu se nasmeila na malo smeurano i ljuti to lice novoreeneta. - Ljutite li se to ste se rodili? - zapitala
ga je kao da ga neno zadirkuje. - ujete li ga, Meng, grdi nas sve redom. - Ali Meng nije odgovorila. Bila je
osloboena i leala je sklopljenih oiju, kao zgaen cvet na zemlji, posle kie.
Te noi gospa Vu i gospa Kang sedele su zajedno. U kui je sve ilo dobro. Dete je bilo zdravo. Mlada majka je
spavala. Obe mirne i zadovoljne, prijateljice su se odmarale od briga i napora. Da bi potedela svoju prijateljicu
od svakog munog ose-anja, gospa Vu celog dana nije pominjala trudnou gospe Kang, iji je naduti trbuh
nekako besramno izgledao na njenom prezrelom telu.
237Uskoro, meutim, dok su one tako sedele i razgovarale o porodinim stvarima, prebirui uzgred i
prepliui s njima uspomene iz svoje mladosti, jedna dugaka senka pala je preko praga na otvorenim vratima.
Bio je to brat Andre, koji je dolazio da bi odrao svoj as sa Fengmom, kao i obino.
- Strani svetenik? - zapitala je gospa Kang.
- On jo dolazi da pouava Fengma - rekla je gospa Vu. inilo joj se da je davno minula ona prola no kada
joj je dua uzletela visoko nad zidove te stare kue. Ali je ove noi bila opet vrsto usidrena u licu porodice,
opet uhvaena i ponovo sapeta postojanjem onog siunog stvorenja koje se rodilo toga istog dana. Bila su to
jo jedna usta, jo jedna dua za koju je ona bila odgovorna.
- Nekog svetenika ili monahinju mogu razu-meti isto toliko koliko stran jezik - rekla je gospa Kang.
Gospa Vu se nasmeila na nju. - Vi - rekla je - vi...
Gospa Kang se nasmejala obeenjaki i potapala se po naduvenom trbuhu. - Kad sam sama - priznala je - ja
sam srena. Radujem se to u imati jo jedno dete.
Sa zaprepaenim iznenaenjem gospa Vu je ugledala na licu gospe Kang neto od onog istog boanskog
zadovoljstva koje je prole noi videla na licu brata Andrea. Njihovo prijateljstvo kretalo se uvek u
zajednikom krugu njihove enstvenosti - jednostavnih oseanja i svakidanjih briga ene i majke. Gospa Vu je
znala da joj prijateljica ak ni itati nije nauila. Gospa Kang bi smatrala, uistinu, da je itanje gubitak
vremena, kad se umesto toga mogu raati deca.
- Mejhen - rekla je gospa Vu sa razneenom podsmeljivou - vi ste nezajaljivi. to ne ostavite raanje dece
mlaim enama. Izgledaete zbilja kao da raate svoje roeno unue. Zar neete nikad prestati?
- Avaj - uzdahnula je gospa Kang, stidei se toboe - meni to priinjava toliko zadovoljstvo!
238

- Zar uistinu nikad ne poelite nita osim ivota koji vodite? - zapitala je radoznalo gospa Vu.
- Nikad - odgovorila je gospa Kang. - Kad bih samo mogla nastaviti da raam po jedno dete svake godine, jer...
od kakve sam koristi ako prestanem da donosim taj plod?
Tada je preko praga pala vitka i otmena senka mladog Fengma.
Gospa Vu se zagledala u talasastu igru njenog prolaska.
Ali je rekla jednostavno: - Fengmo je doao na as.
Obe ene gledale su sada njegovu senku koja se udaljavala, klizei ukoso niz kaldrmu dvorita.
- Linaj - zaustile su obe i zastale u po reci, ekajui jedna na drugu, nee li dorei ta je naumila.
- Produite - rekla je gospa Kang.
- Ne, vi ste njena majka, pravo je da vi prvo kaete to ste hteli - odvratila je gospa Vu sa iz-vesnom
upornou.
- Ne, ja neu - rekla je gospa Kang.
- Dobro - rekla je gospa Vu posle trenutne poivke. - Onda u ja produiti. Fengmo nije sre-an s vaom
keri, Mejhen. teta je to je niste nauili kako da ga usrei.
- Fengmo! - kliknula je gospa Kang. Gospa Vu je bila iznenaena bojom njenog glasa. - Fengmo nije srean! ponovila je gospa Kang, sa iz-vesnim prezirom. - Eilijen, dozvolite mi da vam kaem, Linaj je ta koja nije
srena!
- Mejhen - rekla je gospa Vu svojim najsre-brnastijim glasom - setite se ta ste onomad i sami govorili.
- Da - rekla je gospa Kang - vi mislite da ste Fengma svemu dobro nauili. Ali Linaj nije srena s njim. Za
brak je potrebno dvoje. Zar se moe tapati jednom rukom? Vi niste nauili Fengma ta je njegova uloga u
braku.
- Ja? - rekla je gospa Vu otro.
239- Jeste, vi - odgovorila je gospa Kang. - Li-jangmo je kao i njegov otac. On je od prirode mukarac i ovek
od glave do pete, i stoga je Meng srena s njim. A Fengmo je kao vi!
- To znai da zahteva neto iznad prosenog - rekla je gospa Vu sa gorinom u glasu.
Gospa Kang je podrugljivo zavrtela glavom. - Neka to, onda, trai izvan svoje kue. Neka uzme u obe ake
svoju knjiku uenost i lati se nekog posla u kome bi je mogao utopiti, zajedno sa svojom mrzovoljom i
nezadovoljstvom. To nema nikakve veze sa mojom keri.
- Mejhen, vi me vreate! - uzviknula je gospa Vu.
- Najbolje je da Linaj doe kui na neko vre-me - odvratila je gospa Kang. - Vi i Fengmo moete da izuavate
svoje knjige i ivite bez nje dok ne uvidite njenu vrednost.
Gospi Vu se inilo da vidi kako se ljulja i puca to prijateljstvo koje joj je bilo toliko drago, poput zida koji bi
svakog asa mogao da se srui. - Zar nas dve da se svaamo, Mejhen? - uzviknula je.
Gospa Kang je odgovorila vatreno: - Bila sam uvek dobra prijateljica i nisam vas nikad osuivala, mada sam
videla da se nosite mislima kojima enska glava nije dorasla. Ali sam oduvek znala da ste za sreu suvie
mudri, suvie otroumni. To sam rekla i ocu vaeg sina ...
- Zar ste vas dvoje razgovarali o meni? - u-pitala je gospa Vu. Glas joj je bio nekako suvie miran.
- Samo vas radi - odvratila je gospa Kang. Ustala je u govoru, skupila skute svojih irokih haljina i napustila
vrstim korakom gospu Vu.
Kasno te noi, poto je gospa Vu legla u postelju, Jinga je zapitala: - Je li vam poznato, milostiva, da je gospa
Kang noas odvela svojoj kui enu vaeg treeg sina?
- Jeste - rekla je gospa Vu.
Sklopila je oi kao da e zaspati. Ali nije usnu-la. Nije verovala da e joj gospa Kang upasti u kuu
240
i uzeti natrag svoju ker, kao da Linaj jo uvek njoj pripada. Leala je nepomino. Te noi je jedva okom
trenula, toliko je bila ljuta.
Da je bila manje umna, obina ena, gospa Vu bi se naprosto srdila na svoju prijateljicu i ostala sigurna u sebe,
ali ona nije bila takva ena. Krivila je samu sebe i osuivala nebrizijivost svog ponaanja. Znala je odvajkada
da je njeno prijateljstvo sa gospom Kang vezano za kuu i porodicu - cvet ponikao na tlu jednostavnih
svakidanjih stvari i u svemu od ovoga sveta. Od proste zemlje ilovae, kao telo ovekovo. Zato se nije
zadovoljila time umesto da otvara vrata za zamagljene vidike koji su prestraili njenu prijateljicu? Svaija se
dua preplai kada je prinuena da se uzdigne preko svojih snaga - da uzleti ako je navikla da ima samo vrsto
tlo pod nogom. Sada je svojom briljivou - prebacivala je sebi - proirila jaz koji je pucao izmeu Fengma i
Linaj. Jer je, svakako, veoma krupna i ozbiljna stvar kad se mlada ena odvede iz kue svog mua i vrati opet
pod roditeljski krov, u skro-vite svoga detinjstva. Fengmo e otii i dovesti je nazad. Poslala je po Fengma.
Pojavio se uskoro, bled, ali miran na izgled.
- Sine - rekla je. - Poslala sam po vas da bih vam priznala svoju roenu greku. Posvaala sam se sa majkom
vae Linaj. Kao glupe ene, mi smo obe branile svaka svoje dete, i ona je zato odvela kui ker. Ovo moram da
vam kaem da biste znali da Linaj nije kriva za to. Mi je sada moramo pozvati da nam se vrati.
Na njen uas, Fengmo je zatresao glavom. - Ja je neu pozivati, majko - izjavio je. - Neka ostane pri tome.
Linaj i ja nismo roeni jedno za drugo.
- Tako ta ne treba ni kazati - rekla je gospa Vu. Srce joj je kucalo tako brzo da ga je prosto ose-ala kako lupa
o debelu svilu njena ogrtaa. Jutro je bilo hladno, pa je bila obukla postavljenu odeu. - Svaki ovek i svaka

ena mogu da se sloe ako imaju pameti. Brak je porodina stvar, Fengmo. To je pitanje stege. ovek ne sme da
misli samo na sebe.
16 Paviljon ena
241- Majko, ja znam da su vas tako uili - odgovorio je Fengmo. - A vi ste opet nas uili tome istom. Kad bih
bio va jedini sin, ja bih to moda prihvatio, po dunosti. Ali ja imam dva brata ispred sebe. Majko, dajte mi
slobodu, pustite me da idem svojim putem.
Gospa Vu se pognula onako sedei, sklopljenih ruku. - Fengmo - rekla je - recite mi ta se dogodilo izmeu vas
i Linaj. Ja sam vaa majka.
- Nita - rekao je Fengmo, sa prizvukom upornosti u glasu.
Ali je gospa Vu doslovno shvatila njegov odgovor. - Nita - ponovila je preneraeno. - Neete valjda da kaete
da ste vas dvoje delili istu postelju i da se nita nije dogodilo?
- Oh, majko - zastenjao je od muke Fengmo. - Zato mislite da je to jedino to se moe dogoditi izmeu oveka
i ene?
- Moda nije jedino ali jeste prvo - ostala je uporno pri svome gospa Vu.
Fengmo je stisnuo usne. - Pa dobro, majko, neka vam bude - rekao je. - To je bilo prvo, kao to vi kaete. Ali
sam ja, vidite li, oekivao jo neto.
- ta ste oekivali? - zapitala je ona.
Rairio je jednim zamahom svoje dugake mrave ruke. - Neku vrstu razgovora, neto slino ra-zumevanju,
drugovanje, neto posle onog uvoda. Hou da kaem, kad je ovek gotov sa telom, ta onda?
- Ali, otkud ete u vaim godinama ikad biti gotovi s telom? - zapitala je gospa Vu. Poela je da uvia da dotle
nije razumevala Fengma. Smatrala je za prirodno da su svi ljudi samo mujaci. Smejala se jednom jednoj
stranoj prii koju je itala, staroj prii iz Grke, o eni zaljubljenoj u oveka, koji nije bio njen mu, zato to mu
je dah bio mirisan. Ta je ena znala pre toga samo svoga mua, kome je zaudaralo iz usta, pa je mislila da je to
osobina sviju mukaraca i da svi nose takav dah u grudima. Shvatila je najednom da je bila isto tako luda kao
ona ena kada je mislila da su svi ljudi isti. Sama
242
je rodila sina koji je bio neto vie od mujaka. Bila je time toliko iznenaena da je sedela neko vreme
nepomino, gledajui u njega.
Ali je Fengmo izgledao kao da nije svestan njenog zamiljenog pogieda. Sedeo je povijen u pasu, oslanjajui se
laktovima na rairena kolena, sa rukama koje su sklopljene visile meu njima.
- Oseam da vam nita ne mogu zapovediti da uinite - rekla je muklo i poluglasno. - Vidim sada da sam
uinila nasilje nad vaim biem.
On je pogledao svoju majku i video suze u njenim oima.
- ta nazivate slobodom? - pitala je ona. - Recte mi i ja u vam je dati.
- Voleo bih da odem od kue - rekao je.
Te su je reci ujele za srce. Ali je odgovorila na njih pitajui prosto: - Kuda biste voleli da idete?
- Brat Andre je rekao da e mi pomoi kada budem hteo da idem preko mora - rekao je Fengmo.
- A da brat Andre nikad nije preao prag ove kue - pitala je osetivi najednom grizu savesti - da li biste ikad
pomislili na to?
- Doista bih - odgovorio je on - ali ne bih znao kako bih to izveo. Brat Andre mi je pokazao put kojim treba da
krenem.
Ona nije nita kazala na to. Sedela je nema i zamiljena. A onda je uzdahnula, izustivi tiho najzad: - Veoma
dobro, sine moj. Idite slobodno.
IX
Nepun mesec dana docnije, jednog dana kada su kroz vazduh promicale retke pahuljice prvog snega, Fengmo je
otiao od kue. Sva eljad se okupila na kapiji da bi ga jo jednom videli pre odlaska. Ulica koja je prolazila
kraj kapije svravala se na reci. Mukarci, i osim njih samo gospa Vu, otpratili su putnika do obale. Mnoge ruke
su mu pomagale oko prtljaga, a mnoge, opet, dok se ukrcao u zaljuljani amac na vesla, da se odveze njime do
malog parnog
16*
243brodia i prebaci tako na reni parobrod. Parobrod e ga, svi su to znali, prevesti do mora i velikog broda
koji ga je tamo ekao. Bisernosivo nebo lebdelo je nepokretno i nisko nad zemljom koja se belela od snega.
amac se odbio od obale, a voda stala da zaliva, topi i odnosi pahuljice na veslima u pokretu. Za Fengmom se
orilo zbogom" iz mnogih grla. Gospa Vu nije nita doviknula za njim. Stajala je - mala uspravna prilika
umotana u krzno - i posma-trala sina kako se udaljava od obale svoje postojbine. Bila je zaplaena i tuna, ali
se teila ponavljajui u sebi: Sada je slobodan."
A onda se umotala jo vre u svoju bundu i vratila u svoja etiri zida.
Posle Fengmovog odlaska, brat Andre je prestao da dolazi dok ga gospa Vu nije zamolila da nastavi sa svojim
asovima, s tim da mu Linaj bude ak na-mesto Fengma.
- Kada se moj sin vrati iz tuine - rekla je ljupko i mirno bratu Andreu - volela bih da mu ena zna neto od
onoga to e on tada znati

Narueni Fengmov brak okrpljen je na ovaj nain: gospa Vu je otila jednog dana u dom Kango-vih i
razgovarala veoma obazrivo sa Linaj, u prisustvu njene majke. Rekla joj je da Fengmo odlazi i lino je pozvala
da se vrati da bi, ako je mogue, ostala s Fengmovim detetom pod srcem kad on bude odlazio.
- Ja inim ovo ne samo za ljubav nae kue - rekla je gospa Vu - nego i vas radi, da ne biste ostali bez poroda
kraj iva mua.
Govorei prouavala je lice svoje snahe - sebino, lepukasto lice, mislila je. Dobre majke uvek imaju sebine
keri. Mejhen je bila predobra. inila je svoju decu suvie srenom. U domu su videli nebo, a u majci svoju
rodnu grudu.
- Nije dobro da mlada ena ne ostane trudna, kad joj mu odlazi od kue - produila je gospa Vu.
Gospa Kang se od srca sloila s tim. Posle zavade s prijateljicom, ona se ubrzo pokajala zbog svoje srdbe. U
tome joj je pomogla Linaj. Kada je od244
vela kui svoju ker, gospa Kang je iz dna due sa-aljevala njenu sudbinu, ali je ve posle nekoliko dana
poela da gleda u svojoj Linaj samo jednu samovoljnu mladu.
Ona vie nije bila devojka, nego udata ena. Pa ipak, ponaala se opet kao u vreme kada je bila samo odraslo
ensko dete u bogatoj kui. Ustajala je kasno i lutala besposlena po dvoritima, ne maknuvi ni prstom da bi se
prihvatila kakvog posla. Ni maramicu koja bi joj ispala iz depa nije podigla svojom rukom, nego je zvala
sobaricu da doe i doda joj njenu dragocenu krpicu.
Zbog kojekakvih sitnih stvari, gospa Kang je ubrzo stala da kori svoju ker i pomilja da je Fengmo, moda,
ipak imao na ta da se ali. Kad je ula da Fengmo odlazi u tuinu, i ona je takoe arko zaelela da mu se
Linaj vrati to pre.
- Vi ne spadate vie u ovu kuu - govorila je keri poesto. - Vi spadate u kuu Vua.
- Kako bih mogla stvoriti enu i suprugu od te vitke, zloeste devojke? - pitala se potajno gospa Vu. - I to ne
samo za ljubav moje kue nego i njene sree radi?
Tako joj je brat Andre opet pao na um. Setila se njegove strpljivosti i njegove dobrote, koje su se nekako
odraavale i u dranju njegove goleme prilike, i na njegovom crnom anj as tom licu. Ali da li bi on mogao biti
uitelj jednoj mladoj eni?
- Morate se vratiti u kuu svoga mua, i to jo danas - izjavila je najzad gospa Kang, i otpremila Linaj od
kue isto onako revnosno kao to ju je nekad dovela natrag. Linaj je otila utei. Nije bila glupa. Sama je
jasno osetila promenu koja je nastupila u njenoj majci. Znala je da je konano isterana iz svog raja - svoga neba
i svoje zemlje. Srce joj se cepalo od bola, ali se bez reci vratila u dvorite Fengmovo. On je, pak, bio krajnje
zauzet pripremama za svoj odlazak. Ali, zato to je znao da odlazi na slobodu, bio je veseo i bezbrian kada se
naao s njom. Nije vie bilo naroito vano da li je ona tu ili nije, kad se sam spremao da ode od kue.
245- Vratila sam se - rekla mu je ona.
On nije rekao da se raduje tome, a ona ga nije pitala je li tako. Ni jedno nije oekivalo ljubav od drugoga. Sa
poslunou, koja je u nje bila neto sasvim novo, pomogla mu je da presavije i poslae odela i opraila je
njegove knjige. Spavali su zajedno te noi. On joj je priao, a ona se podala bez otpora, delom iz oseanja
dunosti prema kui, de-lom zato to su oboje mladi i eljni ljubavi. Ujutru su se rastali, opet bez reci.
Pristojnosti radi, ona r -e izlazila iz dvorita.
- Do vienja! - rekao je on.
- Nek vam je sa sreom i neka vas nebo uz put uva i brani - odvratila je ona i stojei naslonila se na vrata i
gledala za njim dok nije zamakao u susedno dvorite. Neko jedva primetno oseanje ne-sigurmr zazeblo ju je
malo u grudima, ba oko srca, ali ipak ne bi nipoto priznala da je greka do nje ma u kom pogledu.
Pospana sam", pomislila je zevajui iroko otvorenih usta i ne krijui rukom njihovu rumenu unutranjost.
Vratila se u prostranu branu postelju i umotala se u svilene pokrivae. Usnula je zaas i spavala kao svilena
bubica u svojoj auri. Ali gospa Vu probudila ju je iz tog sna im je Fengmo otiao. - Ustajte, Linaj - rekla je spavali ste dovoljno dugo. Sada treba da se probudite i ponete s vaim vaspitanjem.
- S mojim vaspitanjem? - promucala je slabim glasom zbunjena Linaj.
- Pre podne ete uiti kuvanje i vez - rekla je gospa Vu. - Uie vas jedna starija roaka. Zatim ete na jedan
as pre ruka dolaziti k meni. Ja u vam predavati nae stare pisce. Popodne e vas brat Andre uiti stranim
jezicima. Navee ete pomagati sobaricama koje odvode decu na spavanje. Morate nauiti kako se neguju deca.
Linaj se prenula i pogledala u svekrvu iz svojih svilenih pokrivaa. Njene krupne oi bile su iznenaene i
preplaene, a meka kosa sva nahero. - Sada? - zapitala je.
246
- Sada odrnah - rekla je gospa Vu odluno. U ruci je drala tanak bambusov tap kojim je lupkala o pod. Umite se. Oeljajte se. Onda doite do mene.
Vratila se u svoje dvorite, usta stisnutih suvie strogo da bi to priliilo njenoj lepoti. Ovo inim za Fengma",
mislila je. A kad s ovim bude svreno, onda u opet misliti na svoju slobodu."
Ali je toga popodneva ostala kraj Linaj kada je doao brat Andre, zato to nije imala poverenja u nju. Linaj nije
smela biti dokona. Ali, asti i pristojnosti radi, ti asovi koje je strani svetenik provodio s njenom snahom u
odsustvu njenog sina mogli su se odravati samo pod njenim nadzorom. Znala je ona dobro da je brat Andre
nevina dua kojoj su tue sve zemaljske strasti, ali ko bi drugi osim nje verovao da je ono golemo telo samo
ljuska bez ula i greha?

Tako je ona sedela svakog dana na najviem se-ditu u biblioteci, drei meu rukama svoj tap sa drkom u
vidu zmajeve glave, koji je ona nosila otkako je umrla stara gospa. Ali, dok je mlada ena napredovala
napreui se bez volje strmim putevi-ma kakvih ima u svakom uenju, duh gospe Vu le-teo je ispred nje kao na
krilima i lutao stotinama sporednih staza svagda punih novih otkria i arobnih udesa.
Tako je dola do saznanja da se zemlja i mora prostiru na velikoj lopti koja jezdi obrui se meu zvezdama i
planetarna, i pojmila putanje sunca i me-seca, struje vetrova i udi oblaka. Ali sve to nije bilo nita prema
udesnom zadovoljstvu koje je ose-ala poto je poela da razumeva razne ljudske jezike. Jer je volela ovo da
ini: izabrala bi jednu re, neku re kao to je ivot ili smrt, ljubav ili mrnja, hrana, voda, vazduh, glad ili san,
kua, cvet, drvo, trava ili ptica i nauila bi tu re na svim jezicima koje je znao brat Andre. Ti su jezici bili
glasovi oveanstva. Uila je sve pod izgovorom da pomae Linaj pri uenju.
247Uei, oseala je kako sve stvari u kojima je protekao njen ivot dobijaju odreeni smisao. Do tada, ona se
pokadto pitala zato da gori i sagori u neprekidnom kolu raanja i smrti, i opet raanja i opet smrti. Meu ona
etiri zida, dok je ovek plodio utrobu ene, a ena raala da se dom Vua ne bi ugasio, ona se pogdekad pitala
zato bi bilo vano ako jedna kua izumre. Poneke godine, kad bi se rodilo premnogo enske dece ili kad bi
prevremen poroaj doneo na svet neko nedonoe, ona se esto oseala potpuno obeshrabrena. Naroito onih
godina, kada je eljno oekivala svoj etrdeseti roendan, odbijala je roenoj dui odgovor na ta pitanja. Mala
sestra ija nala se sluajno kraj nje jednog takvog dana.
- Mogu li da vam itam iz ove blagoslovene knjige, gospoo? - zapitala je mala sestra.
Gospa Vu je toga dana bila smrtno umorna, jer je kraj svega drugog saznala da je opet trudna. Ali je uvek bila
suvie uljudna da bi odbila ponudu ili molbu jedne goe. - itajte, ako vam to priinja-va zadovoljstvo. odgovorila je.
A onda je mala sestra ija otvorila svoju svetu knjigu i stala itati glasno, na svoj pogrean deti-njasti nain,
reci poput ovih:
- ta je ovek da se obazire na njega i dani oveka da ih se sea? Jer su dani oveka kao trava...
- Dosta - povikala je gospa Vu. Glas joj je prasnuo iznenada, kao pucanj. Bilo je to tako neobino da se mala
sestra ija zagledala u nju razro-gaivi oi od uda.
- Zar su te reci uteha dui? - zapitala je gospa Vu. - Jesu li to reci jednog boga? Ja bih pre rekla da su avolje,
doista! Kad bih posluala te reci, mala sestro, ja bih se obesila. Ne itajte mi vie iz te svoje knjige, da mi na
ivot ne biste kidisali.
Ali je potom dugo razmiljala o tim recima i
tada ih se opet setila. Jeste, ono je bilo istina. Meso
ljudsko je kao trava. Kad joj se ono dete rodilo
nrtvo, setila se tih reci dok je drala na rukama
njegovo malo, nepomino telo. Ali toga dana, dok je sluala glasove oveanstva kako kliu na raznim jezicima
ali uvek istu re, osetila je zadivljeno da se nalazi pred novom udesnom zagonetkom.
- Izgovaraju li svi ljudi takoe jednu re koja znai boga? - pitala je brata Andrea.
- Svi ljudi - odgovorio je ozbiljno, a onda su se sa njegovih usana zvuno stali nizati slogovi koji u odzvanjali
u njenim uima kao bubnjava. Bog - bog - bog - bog" ... na dvadeset jezika - i sve su to bili jezici oveka.
- Kliemo ovom drevnom nebu sa svih krajeva zemlje - rekla je zamiljeno dok su bubnjevi odjekivali u njenoj
dui.
Nije mogla da spava u noima kao to je ta bila. Dozvolila bi utei Jingi da je spremi za spavanje i popela se
na visoku postelju od crvena drveta. Iza njenih crvenih zavesa predavala bi se svojoj dui i razmiljala o svemu
to je nauila. Brat Andre je postao za nju izvor uenosti i znanja, dubok izvor iroko razmahnutih obala. Nou
je smiljala desetine pitanja kojima je traila odgovor. Pokatkad, kad bi njihova mnogobrojnost poela da joj
zamara pamenje, digla bi se i zapalila svecu, uzela u ruku svoju kiicu od kamilje dlake i svojim lepim rukopisom zabeleila na hartiji pitanja koja su je muila. Sledeeg popodneva, kad bi brat Andre doao, itala bi ih
jedno po jedno i sluala paljivo sve to bi on govorio.
On je odgovarao na pitanja krajnje jednostavno, ali je to bilo zato to je bio tako uen. Njemu nije bilo potrebno,
kao manje znaajnim ljudima, da govori mnogo o jednoj stvari pristupajui zaobilazno njenoj bitnosti. Umesto
toga, poput drevnih sledbe-nika Lao-Cea, on je umeo da same u nekoliko rei ovejanu sutinu istine, da
okree lie i obere plod sa stabla zagonetke, da mu skrcka ljusku i oguli unutarnju koru, rasee sono srce i
iupa seme i raspolovi ga - dolazei pravo do skrivenog jezgra, istog i nepomuenog.
248
249A um gospe Vu bio je tako izotren u to doba njenog ivota, tako slian britkom mau u svojoj
pronicljivosti, da bi sagledala u jedan mah ne samo jezgro stvari, koje bi se ukazalo pred njom, nego i sve to bi
odatle ponicalo. Dok bi on govorio a ona sluala te malobrojne reci, mlada Linaj sedela je izmeu njih dvoje
iroko otvorenih oiju, jasno pokazujui svojim dranjem da sve to daleko prevazi-lazi njeno poimanje i ni
izdaleka ne budi njenu radoznalost. Njen um je jo spavao u svojoj mladosti, kao u mekoj auri.
Ali se brat Andre divio i udio gospi Vu. - iveli ste izmeu ova etiri zida celog svog ivota - rekao je on
jednog dana - pa ipak kad govorim kao to sam dosad govorio samo jednom ili dvojici od moje brae u nauci,
vi znate ta hou da kaem.

Na to je ona odgovorila: - Govorili ste mi o arobnom staklu koje poveava male stvari. estica praine, rekli
ste mi, moe se uiniti velikom kao pustinja, a pustinja upoznati ako se estica pojmi. Ova kua je estica
praha po kojoj sve razumem. Ceo ivot je meu njena etiri zida. - Primetila je neprijateljski izraz na mladom
licu Linajinom.
- Kaete li vi to da smo mi praina, majko? - zapitala je mlada ena.
- Ne, dete - odvratila je gospa Vu. - Ja kaem da ste vi ceo ivot.
Pogledi gospe Vu i brata Andrea susreli su se nad tom mladom glavom. - Pouite ovo dete - rekla je ona.
- Majko, ja nisam dete - napuila se Linaj. Gospa Vu se samo nasmeila na to. Toga popodneva, dok je brat Andre skupljao svoje knjige, ona je zapitala: - Smem li vas zamoliti da vam i ja budem
uenica? - zapitala je ponizno.
- Poastvovan sam vaom eljom - odgovorio je on na svoj uobiajeni, ozbiljni nain.
- Onda jedan as, moda, poto zavrite svoje predavanje Linaj i?
On je naklonio glavu. Otada je svake veeri po jedan as odgovarao na pitanja gospe Vu. Potujui
250
strogo pravila pristojnosti, uprkos svojim godinama, gospa Vu je naredila Jingi da sedi na stolici najblioj
vratima dok ona razgovara sa bratom Andreom.
- Gospoo, moram da vam postavim jedno pitanje i molim vas da me oterate ako vas naliuti - rekla je Jinga
jednog dana.
- Zato bih se ljutila na vas sada poto ste tolike godine govorili to god vam se dopadalo? - zapitala je gospa
Vu.
Spustila je na krilo knjigu koju je itala, ali je zadrala palac meu njenim stranicama, spremna da produi
itanje im zavri razgovor s Jingom.
- Ja znam da vam nee biti milo ovo to se spremam da vam kaem - poela je Jinga. - Ali, dok ste vi lutali
okolo po svetu s onim velikim sve-tenikom, u kui je zavladala neuvena zbrka. Dojilji drugog sina vaeg
najstarijeg sina ponestaje mleka. Dete mravi. Nou se uje svaa iz dvorita vaeg drugog sina. Sobarica
njegove ene kae da joj gospoa jo nije zanela. A druga gospa i na gospodar ... ah, gospoo, neu da se
meam u vae stvari. Ali vam moram rei da je pogreno za gospou kao to ste vi da se povlai meu knjige,
kao to vi inite. Nije bilo ba tako loe to su nas uili nai preci da ene ne srne ju da itaju i piu.
Jinga je izgovorila svoju albu bez poivke, kao napamet nauenu pesmicu, dok je gospa Vu sluala sa jedva
primetnim osmehom na licu. Ali njen je palac iskliznuo iz knjige, koju je zatim sklopila i poloila na sto. Hvala vam, dobra duo - rekla je napokon.
Digla se sa sedita i otila u svoju spavau sobu. Jutro je bilo svee, pa je obukla krzneni kaput pre nego to je
izila napolje. Orhideje u dvoritu ve-nule su od mraza, lia utonula u zemlju i u slamu
251kojom su bile obloene. Ali su bobice, koje su se grozdile na indijskom bambusu, bile ve skerletne i
oteale. Na steni uz njih sedeo je jedan kos i zobao ih, pa je Jinga, koja je ila za svojom gospodaricom, poletela
ka ptici da bi je preplaila. Poto je njena gospodarica primila tako strpljivo njene prekore, Jinga se oseala
krivom, mislei da je njena drskost prevrila meru, i pokuavala je da zabauri greku svojim uobiajenim
brbljanjem. Gospa Vu je sluala ne odgovarajui. Dok je prolazila kroz prazno dvorite stare gospe, njoj je palo
na um da bi bilo dobro kada bi Lijangmo preveo porodicu u te odaje, gde bi bila u njenoj blizini, tako da bi
lake mogla motriti na njegovu decu. Onda bi mogla preseliti Cema i Rulenu u sadanji Lijangmov stan, ije bi
vee prostranstvo moda doprinelo miru meu njima.
Dan je bio lep. Hodei po suncu, okruena njegovom jarkom svetlou, kojom je sve oko njega bilo ozareno,
ona je oseala blaenstvo koje ni sama nije razumevala. Ta etiri zida oko toga pareta zemlje bila su puna
ljudskih briga, ali se ona oseala sposobna da im se suprotstavi, pa ak i da im nae leka, zato to nije vie
uestvovala u njima. Njena rastava od postelje presekla je sve spone koje su je sputavale. Prebirala je u
nedoumici svakojake misli o toj snanoj i nevidljivoj vezi tela sa telom, ije presecanje oslobaa ne samo telo
nego i duu. A njena dua hodila je bezbrojnim putevima koji su se otvorili pred njom irom ele zemlje.
I tako je stupila u Lijangmovo dvorite kao to bi negde boica mogla ui, da odluuje i nareuje, a ne da bi
delila neiju brigu i sudbinu.
Ali se odjednom zauo vrisak rasplakanog de-teta, to joj je bolno paralo ui. Zaboravila je sve ostalo i urno
ula u kuu. Tu je sedela Meng, a do nje mlada dojilja koja je drala na sisi gladno dete. Niz njene blede obraze
tekle su suze. Dete je opet pokuavalo da sisa, ali je okrenulo glavu i vrisnulo od ljutine kad je jo jednom ostalo
bez ijedne kapi mleka.
252
- A ta sad? - zapitala je gospa Vu. - Kako vam je to usahnulo mleko?
Mlada ena je poloila deaia u naruje njegove majke i sva se predala plau.
- Jeste li joj davali orbe od rakova sa rovi-tim jajima? - zapitala je gospa Vu svoju snahu.
- Sve smo pokuavali - odvratila je Meng. - Mislila sam prvo da nije nita, da je to posledica prehlade koju je
imala, ili da se prejela, pa smo de-tetu jedared ili dvared davali kau od pirinanog brana namesto redovnog
obroka. Ali to traje ve dva dana, a dete stalno gladuje i tali se kao sveca. Ve je sama kost i koa, kao to
vidite.

Tada je ula dojkinja starijeg deteta. - I ja sam se ponudila da ga podojim - rekla je - ali je moje mleko prestaro
za to dete. Povraa ga. - Izgovorila je te reci sa oevidnom samodopadljivou. - Meni jo nikad nije presuilo
mleko, starija gospo, pa otkud bih ja onda mogla znati ta bi trebalo uraditi u ovakvom sluaju?
- Idite odavde - zapovedila je gospa Vu, koja je odmah prozrela sujetnu razmetljivost njenih reci i znala je od
ranije kao enu pohlepnu na poklone.
Mlada dojkinja je plakala i dalje bez prestanka, a gospa Vu je sela, sklopila ruke na tapu sa zmaj-skom drkom
i pogledala je.
- Mleko vam je presuilo zato to ste alosni - rekla je. - Koja vas briga mori?
Mlada ena prvo nije htela da odgovori. Gledajui preda se, obrisala je rukavima oi, ali je ubrzo morala da
ponovi isti pokret jer su joj suze opet navrle i stale da teku niz oba obraza.
- udno je da imate dovoljno vode za vae suze, a za mleko koje treba mome sinu nemate, ini mi se, ni kapi rekla je Meng bezobzirno, pristajui na muku ucveljenoj eni.
- utite - rekla je gospa - i ona je ljudsko bie. Govorite, dobra duo.
Ohrabrena tim recima, mlada ena je promucala drhtavim glasom, tako slabim da se jedva mogao uti: - Nisam
estito ni videla svoje roeno. Ne
253znam kako mu je... ovde sam blizu mesec dana. Sledee nedelje navrava se mesec dana od roenja mog
malog, roenog, a ja jadna ne znam ni kako mu je.
Po izgledu sudei, to je strahovito naljutilo Mengu. Njene crvene usne napuile su se, a crne oi iroko
otvorile: - Kako moete da mislite na svoje dete i pustite da vam mleko presui? - povikala je.
- utite - rekla je opet gospa Vu. - Treba narediti da joj dete dovedu ovamo.
- Da ga doji zajedno s mojim? - kriknula je Meng.
- Da bi se spasao va sin - odvratila je gospa Vu.
Mlada dojkinja pala je na kolena pred gospu Vu. - Oh, starija gospo - zavapila je - vi niste svirepi ... a meni su
rekli da ste vi svirepi...
- Ko je rekao da sam ja svirepa? - zapitala je gospa Vu.
- Upravitelj ... imanja... - rekao je da vas moram posluati... da vas svako u svemu mora da slua. Ja nisam
htela da doem ovamo, milostiva gospoo. Ja imam svoju kuicu, moj mu radi na vaoj zemlji, mi imamo
svoje dete... devojica je, to je istina, ali nam je zato prvo dete. Toliko sam se ponosila njome. Mleka sam imala
u izobilju. Upravitelj je rekao da moram doi ovamo jer e inae ote-rati moga mua sa zemlje koju smo uzeli
u zakup.
- Ja ga niim nisam ovlastila da tako govori - rekla je gospa Vu. - Rekla sam mu samo da nae dojkinju.
- On svima na selu uteruje strah u kosti, strah od vas - produila je mlada ena. - Zbog njega se vas plae svi
na imanju, starija gospo.
Gospa Vu je bila duboko zbunjena tim recima, ali nije htela da jedna sluavka vidi njenu zabunu. U jednom
velikom kuanstvu, oni koji zapovedaju ne smeju se predavati na milost i nemilost onima koji sluaju.
Priklonila je glavu i rekla blago: - Danas u poruiti da se vae dete dovede ovamo.
254
Moe da spava blizu vas, ali ne u istoj sobi gde i moj unuk.
- Spasiete jedan ivot - rekla je ena padajui na kolena pred gospu Vu i udarajui elom
0 cigle poda.
Ali je dete opet zacvilelo, pa se ena digla i uzela ga u naruje. Dok su joj se suze suile na obrazima prinela ga
je dojci. Dete je ustima dohvatilo njenu bradavicu i zasisalo, a mleko je poelo da tee.
- Vi ste zadravali mleko - povikala je Meng. - Niste ga hteli pustiti da tee.
Ali je ena pogledala mladu gospou sa bojaljivim uenjem. Bila je to seljanka nelepa lica. - Nisam,
milostiva gospoo - rekla je. - Ja nisam znala kuda se delo moje mleko niti znam sada otkuda se vratilo, izuzev
to mi se svalio kamen sa srca, pa mi laknulo kad je starija gospa rekla da e mi doi moja curica i tako mi
mleko opet poelo da nadolazi.
Ali is Meng jo bila ljuta. - Suvie ste glupi, vi prostaka duo!
Gospa Vu se digla. - Poto ivot vaeg sina zavisi od nje, za vas bi, moda, bolje bilo da se ne srdite na nju,
keri moja - rekla je. - A vi, eno, kad vam dete doe, ne zaboravljajte svoju dunost prema mom unuku.
Mlada ena pogledala je ponizno u gospu Vu. - Neu zaboraviti, starija gospo - rekla je tihim glasom. - Uvek
u njega prvog hraniti.
U njenom glasu i pogledu krilo se neto to je zaustavilo korake gospe Vu. inilo joj se da je ose-tila neto mrko
i silno ispod njihove spoljne mirnoe. Ali nije pitala ta je to. Nikad se nije uputala predubokomu brige i
nevolje izvan svoje porodice, da se ne bi zaplela u njihovu zamrenu mreu.
1 tako se opet obratila Mengi.
- Dau odaje nae stare gospe mom najstarijem sinu i vama. Tako u moi da budem blizu svojih unuka.
255Meng nije izgledala obradovana tom novou, a gospa Vu je potvrdila svoju odluku. - Poslau jo danas
sluge da vam pomognu pri selidbi - rekla je i krenula dalje, ne saekavi odgovor svoje snahe, da bi pronala
svoga sina Cema.
U to doba dana moglo se oekivati da e on biti daleko od kue i na svom poslu, koji je bio da na pijacama
nadzirava prodaju proizvoda sa njihovih imanja. Ali se on jo vrteo po svom dvoritu. Gospa Vu ga je videla
kako ispira usta kao da je upravo neto jeo.

Ona je ula, a on je urno ispljunuo vodu i odloio au koju je drao u ruci.

- Poranili ste, majko - rekao je.
- Obilazim kuu, sinko - rekla je. - Kod vas sam svratila da bih vam kazala da u vama dati Lijangmovo
dvorite, dok e on dobiti odaje stare gospe, gde e moji unuci biti blizu mene.
- Kazau Ruleni - rekao je emo. Na pomen toga imena, njoj se uinilo da mu je licem preletela laka, hladna
senka, pa je prozborila otvoreno, kao to je obiavala kad bi ugledala neprijatnost na pomolu. - Kau mi da
Rulen plae nou.
- Ko vam to kae? - upitao je on kratko.
- Sluge - odgovorila je ona - a velika je sramota kad sluge prepriavaju neprilike u porodici.
- Imali ste pravo, majko - rekao je on. - Po-greio sam to sam se njome oenio.
- Zar je ve doao kraj ljubavi meu vama dvoma? - zapitala je gospa Vu.
Ali na to on nije hteo da kae ni da ni ne. Hodao je po majunom dvoritu, esnaest koraka uzdu, deset
popreko. - Nemamo ta da kaemo jedno drugom ili, bolje reeno, svaka re koju izgovorimo dovodi do svae odgovorio je najzad.
- Otkuda to da ona jo nije zatrtidnela? - zapitala je gospa Vu. - Do svae meu ljudima i enama dolazi uvek
kad nemaju dece.
- A otkud bih ja mogao da kaem? - odgovorio je on i slegao ramenima. - Ona ne moe da za-nese. To sigurno
nije moja krivica.
256
- Gde je svae, tu nema zaea - rekla je gospa Vu. - Srca uzburkana gnevom sue sokove tela i truju krv. Reka
ivotnih snaga izmeu ene i o-veka treba da ostane bistra kao kap rose. - Pogledala je svog lepog sina. Muu i eni vazda je lako posvaati se - produila je. - Njihova prirodna razlika tako je velika da se razdvajaju
svako na svoju stranu, kao ulje i voda, ako se ne sjedine da bi stvorili novi narataj. ena bez deteta je stvorenje
protivno prirodi. Ona se buni protiv neba i zemlje, a mu za nju nije nita. Vi treba da budete strpljivi s njom
dok ne zanese. Kada to jednom doe, vi ete videti da je ona postala druga ena.
- Zar ja nisam nita za Rulenu? - zapitao je on nabusito.
- I suvie vas voli - odgovorila je gospa Vu
- i zato vas mrzi. Njena ljubav ne raa nikakva ploda. To je drai. Ona nema od vas ni odbrane, ni utoita.
Nema mesta gde bi se skrila od vas da bi postojala kao zasebno bie, kao ona sama.
Videla je da je duboko uvreen onim to je govorila. - Treba da otputujete nekuda - produila je. - A onda, kada
se vratite, budite neni, a ne na-busiti. Ne podseajte je da je starija od vas, niti da je prvo ona vas traila a tek
onda vi nju.
- Otkud vi znate da je ona mene traila? - zapitao je on. Prestao je da koraa da bi se radoznalo zagledao u nju.
- Kako to da uvek sve znate? - zapitao je, upola u ali, upola pokajniki.
- Tako. to nisam lepa kraj oiju - odvratila je. Naslonila je svoju oblu bradu na ruke koje su leale sklopljene
na zmajevoj glavi njenog tapa.
- Ona vas $e plai i mrzi svoja strahovanja, i voli vas, a boji se svoje ljubavi. Da, idite odavde i ostavite je sa
mnom. Postoji jedan red u odnosima izmeu ljudi i ena, red koji ste vi i Rulen prekrili. Pogledajte Mengu, u
nje sve stvari teku kao to nebo zapoveda, pa kakav je stoga sklad u njenoj kui! Njeni sinovi pristiu jedan po
jedan, a Lijangmo je zadovoljan njome. Ni jedno od njih ne voli previe
17 Paviljon ena
257ono drugo, a oboje zajedno stvaraju svoj novi narataj.
- Meng je starinska - rekao je emo nestrpljivo. - A i glupa je pomalo. Rulen bar nije glupa.
- ena nema potrebe ni da bude ni da ne bude glupa - odvratila je gospa Vu, takoe sa nestrpljenjem. - Sve je to
stvar srazmere. ovek i ena u braku treba da budu u skladnoj srazmeri jedno sa drugim, stoga sam ja izabrala
Meng za Lijangma. On je pametniji od nje, ali je ona dovoljno pametna da bi ga mogla razumeti kad neto
kae. U vaem braku, vi ste suvie ravni jedno drugom i stoga se nadmeete.
- Vi ste pametniji od mog oca - rekao je emo. Dobacio joj je pogled tako otar i blistav da je ona osetila
izvestan nemir pred udnom proniclji-vou koja je u njemu izbijala na povrinu.
- Ah, ja sam se pameti uila, pa se i nauila - rekla je brzo. - Bila sam dovoljno pametna da uvek izbegnem
neprijatnosti koje bi inae mogle izbiti izmeu vaeg oca i mene. Zbog toga sam poslala iju-mingu u njegovo
dvorite. Tako e on i starei produiti da bude srean.
- A vi? - ispitivao je emo svirepo, inilo joj se, kao da joj noem eprka po ivoj rani.
- Ja sam takoe i dalje srena - rekla je mirno.
Tada je Rulen izila iz kue kao da se vie nije mogla pretvarati da nije ula sve to se govorilo u malom
dvoritu pred njenim prozorom. Gospa Vu je dobro znala da je ona sve ula, ali se i ona pretvarala da i ne
pomilja na to. - Upravo sam rekla emu da se vi, keri moja, ako izvolite, moete preseliti u prostranije
Lijangmovo dvorite, jer njih selim u dvorite do moga, gde u bolje moi da pazim na svoje unuke.
- Mi vam se zahvaljujemo, majko - rekla je Rulen, ali bez traga zahvalnosti u glasu ili pogledu. Bila je
nebriljivo odevena u runu haljinu na koc258
ke, naizmenino sive i zelene, i izgledala starija nego to je, u stvari, bila.

im emo ode od kue", mislila je gospa Vu, ja u je nauiti da ne izgleda tako runo." Produila je da sedi
i posmatrala je zamiljeno svoju snahu, a emo je, primetivi kuda ona gleda, naao nove mane na svojoj eni.
- Mrzim tu haljinu - rekao je plahovito.
- Kupi mi drugu - otpovrnula je ona prkosno, zabacujui unazad svoju kratku kosu.
Gospa Vu je odmah ustala. Nije htela da sedi i gleda njih dvoje kako se svaaju, da se ne bi nala prinuena da
ih miri. Ali potpuno nije mogla da prikri je negodovanje koje je u njoj budio taj prizor.
- emo odlazi odavde na neko vreme - rekla je Ruleni. - S mojom dozvolom. ivite u miru jedno sa drugim
ovih nekoliko dana do njegova puta. Pourite sutra sa selidbom vaih stvari u novo dvorite.
- Ako emo ode, i ja u s njim - rekla je Rulen.
Drala se veoma pravo u svojoj runoj haljini, sa rukama vrsto sklopljenim na levoj slabini. Gospa Vu je
stajala isto tako uspravno, sa rukama na drci svoga tapa.
- Vi neete otii - prozborila je, izgovarajui razgovetno svaku re. - Ostaete ovde sa mnom. Vi imate
mnogo da nauite, a ja u vam biti uiteljica.
I opet nije saekala odgovor svoje snahe, nego se okrenula i izila iz dvorita, ne osvrnuvi se nijednom.
Ah, ene mojih sinova", mislila je, koliko li mi samo dodijavaju! Kud ne uzeh rano u kuu malene devojice
i ne vaspitah ih da budu estite ene mojim sinovima! Kud ne savih mlada stabla prema naoj potrebi! Ovako,
dovodei strankinje da mi raaju unuke, sama sam pustila nepriliku u roenu kuu."
17*
259Osetila je opet enju za veerom i mirom, kada e, sa bratom Andreom kao putovoom, moi da ostavi
svoje telo za sobom i odleti nekud, dua suta i obnaena, nekud u iroki, beli svet.
U dvoritu koje je ona napustila, Rulen je gledala svog mladog mua mranim pogledom, istovremeno gnevnim
i patnikim. - Vi hoete da odete i da me ostavite - promrmljala je.
- Ta je zamisao potekla iskljuivo od moje majke - rekao je emo nehajno. Zabacio je glavu i zagladio
dugaak uvojak koji mu je bio pao na elo. A ona je gledala one njegove blede ruke i osetila kako joj se srce trza
kao opeeno, poput ranjene zveri, na nevidljivoj sponi kojom je za njega bila vezana i zbog koje je sada mrzela
samu sebe.
- Ja u pobei - rekla je mrko.
On se nasmejao. - Sa mnom neete. Ne bih imao hrabrosti da se vratim kui kada biste to uinili.
- Vi se plaite svoje majke! - povikala je ona.
- Plaim se, doista - sloio se on.
Ta saglasnost bez otpora bila je njegovo smiljeno oruje u borbi s njom. Veito je tako poputao u svai,
ostavljajui je obezoruanu, bez iega za ta bi se prihvatila.
- Vie bih volela ne imati sinova nego da se plae mene - izjavila je ona.
- Pa vi i nemate sinova - rekao je on svojim spokojnim glasom.
Ta stara poruga slomila joj je srce. Ma koliko se naprezala, otrov njene aoke bio je suvie snaan da bi mu
nala leka. - emo, zar me uistinu mrzite? - zapitala je apatom. Prila mu je blie dok je izgovarala te reci, a
on joj je odozgo gledao u lice.
260
- Zato me uvek napadate i vreate, zato mi ne date mira? - rekao je on kroz stisnute zube.
- Mira od mene! - uzviknula je ona.
- Ne, samo mira - rekao je on - naprosto mira.
- Mira zato da biste me mogli zaboraviti - rekla je ona, ceptei od gnevne strasti.
- Sada znam zato vam je stalo do toga da me naljutite - odvratio je on. Nasmejao se kiselo. - Vi me ljutite zato
da biste me prinudili da obratim panju na vas makar i zbog toga.
Iupao joj je priznanje koga se toliko uvala, istinu koju je krila i od same sebe. Da, kada je prestao da misli na
nju danju i nou, kada je poeo da je zanemaruje posle venanja, ona je silom izazivala njegovu srdbu da bi ga
opet privukla sebi. 2elela je ma ta iz njegove ruke - ak i patnju, jer nije bilo tog jada i muenja koje joj ne bi
bilo milije od njegove ravnodunosti.
Videla je da okree glavu od nje i noge su joj se podsekle od straha. - Moram se spasti od njega - mislila je. Moram se nekako osloboditi ljubavi. Sve je ovo suvie gorko za mene.
udno je bilo da je ba u tom asu, kada je e-lela da se oslobodi od njega, pomislila na gospu Vu. Sva od
nagona kakva je bila, protrala je kraj njega i kroz dvorita i nije se zaustavila dok je nije nala u biblioteci, gde
je sedela puei na svoju lulicu.
- Majko! - povikala je - pustite me da i ja idem na slobodu!
Ove reci odjeknule su u uima gospe Vu kao krik njene sopstvene due. Ali ona niim nije odala svoje
zaprepaenje. Spustila je lulu na sto i zagledala se paljivo u visoku priliku svoje snahe. - Smirite se - rekla je.
- Sedite i zagladite tu kosu koja vam je pala na oi. Zbilja, dok mi je jo na pameti, moram da vam kaem jo
neto. Ne oblaite vie nikad tu haljinu. Vi treba uvek da nosite vesele boje. To dobro stoji crnkama kao to ste
vi, jer ubla261ava tamnu boju njihove koe. A sada mi recite kako ja to mogu da vas pustim na slobodu?
- Hou da idem iz ove kue ... daleko od Cema - rekla je Rulen. Ona nije posluala gospu Vu koja joj je
pokretom ruke pokazala gde da sedne, nego je ostala na nogama i nije nita ula od svega onoga to joj je ona
kazala. Obe ene gledale su jedna u drugu.

- Kazala sam vam da emo odlazi - rekla je gospa Vu. - Njega ete se osloboditi.
- Hou da ga se oslobodim zauvek - povikala je Rulen. - Bolje bi bilo da se nikad nisam ni udala. Mrzim ono
to oseam za njega. Ja sam robinja toga oseanja. On me pretvara u enu kakvu on hoe, a ne kakva ja hou
da budem.
- Zar njega treba kriviti za to? - zapitala je gospa Vu.
- Pustite me da idem odavde - ponovila je Rulen.
Ta udna i srdita mlada ena poela je opet da se dopada gospi Vu, i protiv njene volje. - Kuda ete da idete? zapitala je. - ta moe da postoji za jednu enu izvan kue njenog mua? Moete li biti slobodni ak i ako vas
oslobodim ove kue? 2ena bez mua ... ona biva prezrena od sviju. ena postaje slobodna samo posredstvom
mua i deteta.
Rulen je gledala u nju sa uasom u oima. - Recite mi kako da se oslobodim - izustila je apatom.
Neodoljivo, kao naviranje plime, gospa Vu je osetila da joj u srcu buja duboko i toplo saaljenje prema toj
mladoj eni. - Avaj, edo moje - rekla je blago - to vam ne mogu rei jer ni sama ne znam.
- Zar nikad niste voleli nikoga? - nastavljala je uporno mlada ena.
Gospa Vu je oborila oi i nije odgovorila. Poela je da osea da je emo na neki nain uinio naao toj eni.
Ali otkud je mogao znati ta je ona mislila? On je bio samo onakav kakav je, i ta je mo262
gao da ini ako to njoj nije bilo dovoljno? Poela je da shvata koliko je bila srena to sebi nije dozvolila da
voli svoga mua i suvie arko. Jedno vreme, dok je bila veoma mlada, ta je opasnost donekle postojala. Ali
njena utanana osetljivost, koja se graniila sa gadljivou, bila je velika izbiraica i pokazala se kao njena
najbolja zatita. Gadljivost je bila tua njenoj prirodi.
- Kad biste imali dete - rekla je najzad - lako biste ga se mogli osloboditi. Ili bar podeliti svoju ljubav na dvoje.
Dete mnogo trai, a majka je prinuena da mu to daje. Ili biste mogli, ako ne budete imali dece, da se odate
nauci, ili slikanju, ili neem slinom. Vi morate podeliti svoje srce, dete moje. Vi ste dozvolili svima svojim
silama da teku rekom ije je korito duboko i tesno. Sad iskopajte prokope i rukavce i razgranajte svoju ljubav na
mnoge strane, neka otie malo i drugim putem i razliva se tu i tamo.
- Prinudni rad - rekla je Rulen gorko.
- Ako to bude potrebno - rekla je blago gospa Vu. - Ali to je jedini put koji vodi vaem miru. Vi ete, inae,
svisnuti od jada. Jer e vas on omrznuti, u to moete biti sigurni. On ve i sada cepti od gneva, od gneva koji
je na ivici mrnje. Stoga sam mu i naredila da ode od vas na neko vreme.
Rulen je vrhom jezika ovlaila svoje blede usne. - Jesu li svi mukarci kao on? - zapitala je apatom.
- Mukarci su poput sitne ribe, jedan kao i drugi - rekla je gospa Vu svojim ljupkim, srebr-nastim glasom. ene postaju slobodne kada to otkriju.
- Zato ja onda volim samo Cema? - zapitala je Rulen svadljivo.
- Zbog nekih sitnih opsena njegovog izgleda - rekla je gospa Vu istim ljupkim glasom - zbog naina na koji mu
se obrve miu, oblika njegovih usta, /bog kroja njegovih ramena i zbog toga kako mu kaput lei na njima, zbog
njegovih ruku ...
263- Otkud znate? - apnula je Rulen zaprepateno.
Gospa Vu se nasmejala. - Nebo postavlja stotine zamki da bi odralo na rod - odgovorila je. Nije mogla da se
ljuti na tu mladu enu. Jer, ta je bila ona do jadno, u klopku uhvaeno stvorenje? Sada, kada je videla koliko je
Rulen volela Cema - tako bolno i tako mnogo da je to bilo dostojno saaljenja - ona joj je sve pratala.
Ispruila je svoju tanku ruku, rastavila Ruleni-ne i potapala ih jednu za drugom. - Vie ne smete biti nesreni rekla je teei je. - Ne volim da iko bude nesrean pod naim krovom. Vidite li, meni ivot proe u naporima
da vas sve usreim. ta vam treba, dete, da biste ovde bili sreni?
Rulen nije mogla odoleti nenoj ubedljivosti koja je zarila sa tog prekrasnog lika, mekoi i blagosti toga glasa
koji je bio skladan kao pesma. Dozvolila je njihovoj maiji da je povue za sobom dok poput deteta nije stala
gospi uz koleno. - Pustite ga neka ide - rekla je gospa Vu svojim umi-rujuim glasom. - Ne plaite kad poe.
Pomozite mu da spremi svoje kovege i veselo mu poelite zbogom, ma koliko vam srce plakalo. Spavajte vrsto nou i ne budite se. Neka se on bori sa nesanicom, edo moje, a ne vi.
- Ali ako ne budem mogla da spavam bez njega? - zapitala je Rulen prostoduno.
Gospa Vu se glasno nasmejala, uivajui u njenoj iskrenosti. - Ustanite i proetajte se po dvoritu - rekla je. Sada je noni vazduh veoma hladan, pa e vas va topli krevet brzo uspavati kad vam bude zima, ak ako i
sami legnete u postelju.
Netremice, postojana pogleda, obe ene gledale su jedna drugoj u oi. Gospa Vu je sagledala mladu, vrelu duu,
uzdrhtalu od jada, i taj je prizor uinio da poteku sva skrivena vrela njenog sauea. Plima jedne odanosti,
koja je bila dublja od njene vernosti porodici Vu, obgrlila je svojim toplim talasima tu mladu duu i okupala je
blagim melemom svojih voda, jer je i to bila dua jedne ene.
264
- Biete slobodni kad u svoje ruke vratite svoju zarobljenu duu - rekla je gospa Vu. - Vi moete biti isto tako
slobodni meu ovim zidovima kao to biste mogli da budete pod kapom nebeskom ce-log sveta. A kako biste
mogli biti slobodni, ma koliko daleko odlutali, kad biste u sebi nosili i dalje neprekidno misao na njega? Vidite
gde vam je me-sto u reci ivota. Pustite njene vode da teku vaim ilama, svee i snane. Ne pokuavajte da je

zarobite slabakom branom svojih ruku, jer e ona probiti branu i umai vam tako. Pustite ga neka ide na
slobodu, pa ete i vi biti slobodni.
- Ja ne mogu da ivim bez ljubavi prema njemu - promucala je Rulen slabim glasom.
- Onda se obesite noas - rekla je mirno gospa Vu - jer vas nee voleti, to vam jemim, ako prvo ne pustite da
se oslobodi. Ljubav samo na slobodi ivi.
- Ja bih mogla da budem robinja kad bi me voleo - rekla je Rulen.
- Vi niste robinja - uzviknula je gospa Vu. - Vi nastojite da gospodarite pomou svoje ljubavi. On to osea, a
nee da bude tako. On mora da se oslobodi od vas zato to ga volite previe. Oh, luda eno, kako bih vam
mogla pokazati kako da budete sreni?
Onda je Rulen pala na kolena. - Ja vas razu-mem - rekla je jecajui. - Znam ta mislite... i ... plaim se da to
uinim!
Ali joj gospa Vu nije htela dozvoliti da plae. - Diite se, diite se - rekla je ustavi i sama, da bi odmah zatim
podigla Rulenu i naterala je da stane na noge. - Ako se plaite - rekla je strogo - onda je izmeu mene i vas sve
svreno. Ne izlazite mi vie pred oi. Neu vie imati vremena za vas. Da, pustiu vas da odete odavde
zanavek.
Posmatrajui to arobno, neustraivo, vitko stvorenje, Rulen je osetila kako joj u grudima sve tie kuca njeno
nesmireno, ogoreno srce. inilo joj se u tom asu da je ta usamljena hladna ena jedino sreno ensko
stvorenje koje je ikad znala. Njena
265roena majka bila je ena bez mira i pokoja, veito nezadovoljna, a njene sestre svadljive i nespokojne, kao
to su nespokojne sve ene u angaju. Ali ta gospa Vu bila je tiha i duboka kao vir u planinskoj reci.
- Posluau vas, majko naa - rekla je ponizno.
Kada je ona otila, gospa Vu je pomislila, sa spokojnim uenjem nad samom sobom, da je otpremila od kue
dva roena sina zbog dveju mladih ena od kojih ni jednu nije volela, i da je sama podmetnula plea pod
dvostruko breme njihovih ivota.
- Ja, koja toliko udim za svojom slobodom! - uzviknula je.
I, dok se tako udom udila svojim protivure-nostima, naila je Jinga, te se ona predala u njene ruke da je
spremi za spavanje.
- Ne mogu sebi da objasnim svoje postupke, neobjanjiva sam sama sebi - rekla je sutradan gospa Vu bratu
Andreu. Prethodno mu je kazala za odlazak Cema.
- Je li objanjenje potrebno? - pitao je brat Andre, sa jednim od svojih uobiajenih osmeha.
Prameivala je esto taj osmeh na njegovom licu. Poinjao je u gustiu njegovih obrva i brade poput svetla iji
se ar zainje u mranoj umi. Ogromnost glave toga oveka, veliina i krupnoa njegove gorostasne prilike,
njegova kosmatost, sve bi je to nekad ispunilo strahom. Sada je bila naviknuta na to.
- O emu razmiljate? - zapitao je na svoj udni i polubojaljivi nain.
- Vi esto kaete da smo svi mi na ovoj zemlji krvni srodnici - odgovorila je ona - ali kako onda objanjavate
va sopstveni izgled?
- ta vam je udno na meni? - zapitao je on, jo uvek svojim polubojaljivim glasom.
266
- I suvie ste veliki - rekla je ona mirno - i previe kosmati.
- Sebe ne moete da objasnite, moda biste mogli objasniti mene? - odvratio je brat Andre.
Svetla u umi ve su sijala jarko. Ona bi svaki as ugledala bleskanje njegovih belih zuba u pomrini njegove
brade i iskre smeha u mrkom ugljevlju njegovih oiju.
- itala sam da su stranci kosmati zato to su blie ivotinjama - primetila je.
- Moda - odgovorio je on. Otvorio je svoja velika usta i nasrne jao se grohotom... U dubinama noi, kada bi
leao sam na svojoj tesnoj postelji od bambusovine, hvalio je boga to nije sreo gospu Vu kada je bila mlada
devojka. Ne bih odgovarao za svoju duu, o boe", rekao je mrko u tami jedne sa-motnike noi. Ali sada je
bio gospodar svog ogromnog tela i ona mu je bila samo razonoda.
- U tome sluaju - produio je posle kraeg utanja - zar ne bi bilo tano kazati da je bog, poto je prvo
nainio mene, usavrio svoj prvobitni nacrt i nainio vas?
Sada se i ona nasmejala. Duboki grohot njegova smeha komeao se sa tananim, srebrnastim zvucima njenoga.
Napolju, u dvoritu, jedna robinja prala je skupoceno rublje gospe Vu, a Jinga je sedela kraj nje i govorila joj
kako i ta da radi. U jednom trenutku Jinga je primetila da robinja gleda nekud navie, sa uenjem u oima.
- Ne utrljavaj sapun u svilu, ti, prosjako ko-leno - povikala je Jinga - i gledaj ta radi! - Ali se pitala i sama
kako to da onom mrkom, visokom sveteniku uspeva da se milostiva gospodarica od srca smeje na njegove reci.
Od sebe nije krila to svoje uenje.
Bila je istina, zbilja, da je lepota gospe Vu, upr-kos njenim neprijatnostima u kui, poinjala ponovo da se
rascvetava, prekrasnim cvetom u kome je bilo neeg tajanstvenog i maijskog. Doekivala je svaki dan sa
nasladom i radou. Nestrpljivom su je inile jedino dunosti po kui, ali je u tome gospo267darila svojim nestrpljenjem i svravala svaki posao sa nepromenljivom savesnou, podvrgavajui se stezi,
koja nije znala za predah i popustljivost. Ali je Jinga, kojoj nije mogao utei ni najprolazniji daak ma kakve
promene na njenoj gospodarici, dobro znala da je nita u kui vie ne zanima.
Ni asa nije pomiljala niti bi se usudila pomisliti da izmeu svetenika i gospe Vu postoji neka nedozvoljena
veza. Savest njene milostive gospoe bila je za to suvie nesavitljiva u svojoj strogosti. Pored toga, bila je

hladnija i spokojni ja nego ikad, zvuk njenog glasa bio je istiji, jo blii zvuku kovanog srebra, a njen pogled
jasniji, pribraniji nego nekad - pa ipak veseliji.
Jednom prilikom, kada je brat Andre dan-dva bio neim spreen da doe i kada je u nekoliko mahova slao
poruke da bi to javio gospi Vu, Jinga je paljivo posmatrala svoju gospodaricu, ali je ona bila potpuno
ravnoduna. Sedela je u svojoj biblioteci isto tako zadovoljno kao da je i njen uitelj uz nju. Kako bi se mogle
objasniti takve stvari?
Robinja se zakikotala prigueno. - Doao je red i na porodicu Vu - apnula je. - Jeste li uli?
- ta bih to imala da ujem? - rekla je Jinga gnevno i negodujui. - Ja ne sluam maiju dreku.
- Poznato vam je, pretpostavljam, da na gospodar zalazi u kuu cvea, dok naa gospodarica sedi sa stranim
svetenikom i slua njegove pouke?
- Na gospodar to ne ini - izjavila je Jinga. Nagla se napred, ne ustajui sa niske stolice od
bambusa na kojoj je sedela, zamahnula levicom i pljesnula sluavku po obrazu na kome je njena ruka ostavila
crvene peate. Devojci su sinule oi od besa. Ali je onda podmetnula Jingi i drugi obraz.
- Oamarite me opet - rekla je - jer je istina da ide, kao i stari Kang, uostalom. Idu obojica zajedno. ta biste
drugo i oekivali?
Jinga se samo pretvarala da nije nita ula, a uistinu je znala da se apue o tome, mada je strah koji su sve
ostale sluge imale od nje bio toliki da bi svi uutali im bi se ona pojavila na vratima.
268
Onaj stari Kang", pomislila je u sebi, on je taj koji ga na zlo navraa." A onda se predala sumornim mislima
o prirodi sviju mukaraca i dola do zakljuka kako nema tog raspusnikog podviga za koji ak i njen kuvar ne
bi bio sposoban.
U dugakoj, tihoj prostoriji gospa Vu je zaboravljala na vlastitu kuu. Sedela je gledajui netremice u mrko i
hrapavo lice brata Andrea, a on je, omaijan tim pogledom, uio tu duu kao to nikad nije uio nijednu drugu.
Bila je to jasna, gotovo prozrana dua, tako mudra i tako mlada ipak. i-vela je samo u toj kui i od svog
skuenog ivota nauila tako mnogo da njenom zrelom razumevanju nita nije bilo nedostupno. Njen je um bio
kao kristalna aa savrene izrade, uglaana do poslednjeg reza, aa koja samo eka da bude napunjena.
Kako je mogao ne priati joj o svemu to je znao? Izlivao je u prekrasni kristalni sud sve znanje koje je do tada
stajalo nekazano zato to nikog nije bilo ko bi mario da ga deli s njim. Kazivao joj je povesti sveta, uspon
naroda i njihov pad, o raanju zemalja i drava. Govorio joj je o otkriu elektriciteta i radijuma; objanjavao
joj talase u vazduhu koji prenose oko sveta re oveka i njegovu muziku.
- Imate li spravu za hvatanje tih reci i te muzike? - pitala je ona toga dana.
- Imam - rekao je on. - Nainio sam sam jednu spravu te vrste.
- Hoete li mi je doneti? - zapitala je ona vatreno.
On je oklevao. - Na alost, privrena je za zidove mnogim icama. Moete li, biste li doli u moj siromani
dom i videli je? - odgovorio je pitajui i sam.
Razmiljala je o tome. Kako bi mogla otii u kuu jednog tuinca, makar i sa pratnjom? Osetila je odjednom
da se stidi. - Moda - rekla je i okrenula glavu u stranu.
- Nemojte se uznemiravati - rekao je on. - Nema u meni niega to bi trebalo da vas uznemiri. Mukarac je u
meni mrtav. Ubio ga je bog.
269Otiao je s tim udnim recima, a ona se ose-ala okrepljena i uteena, kao i uvek poto bi on otiao. A u
njenoj dui talasalo se i umelo more slika i misli ije joj je vidike otvorio. Sedela je mislei, sa jedva
nagovetenim osmehom na usnama, puei svoju malu lulu, lutajui u dui irom sveta
0 kome joj je on govorio.
Pitam se da li u ikad otii dalje od kapija ovog grada", razmiljala je ona u dubini svog srca. Pitam se da li
u ikad ploviti na onim brodovima
1 leteti na onim krilima."
Prvi put otkad je znala za sebe, tugovala je zbog kratkoe ivota. Preostajalo joj je svega jo etrdeset godina, u
najbolju ruku. ta je mogla da uini za etrdeset godina? Provela ih je ve isto toliko ne prekoraivi svoga
praga.
ta znam ak i o roenom gradu?" razmiliala je. Da i ne govorim o naoj zemlji i narodu koji se ire svud
oko mene, usred ovih mora i planina." Tako je arolija sveta zavladala duom gospe Vu.
I tako je prolazio dan za danom. Ona je dolazila meu svoje i kretala se u njihovom krugu, sme-ei se i nita
ne videi. Oni su se okupljali za rukom i veerom, a ona sedela meu njima i nije videla nikog od njih, mada
ih je sve gledala.
Jednoga dana, dok je istila nakit svoje gospodarice, Jinga je grubo nasrnula na taj zaarani krug. Bilo je to
jednog dana usred zime. Gospa Vu je bila postavila na sto nekoliko ljiljana, u zdelu na ijem se dnu belela
pregrt ljunka, a nekoliko sunanih zraka ulo je sluajno toga asa kroz drvene reetke na prozorima i palo na
ljiljane i drago kamenje.
- Gledaj kako su slini nakit i cvee, biseri, smaragdi, topazi, sa utim, belim i zelenim bojama ovih cvetova uzviknula je gospa Vu.
Jinga je pogledala na grivnu u svojim rukama. - Vi tako dobro umete da primetite takve stvari da se ne mogu
nauditi kako ne vidite ta se dogaa u vaoj kui - rekla je.
270

- ta ja to ne vidim? - zapitala je gospa Vu, gotovo snebivajui se, gotovo kao da je neto skrivila. Mislila je na
svoje dve snahe.
- Naeg gospodara - rekla je Jinga.
- A ta je s njim? - zapitala je brzo gospa Vu.
- Kue cvea - rekla je Jinga kratko.
- On to nikad ne bi mogao da uini - rekla je gospa Vu.
- On to ini - produila je uporno Jinga. - Ne velim da je to neka velika stvar, jer to rade mnogi ljudi, ali ta e
biti ako u kuu dovede neto ega ovde ne bi trebalo da bude?
Gospa Vu je duboko razmiljala jedan trenutak. - Zamolite nau drugu gospu da doe ovamo - rekla je.
Jinga se digla i otila, sa izrazom vesnika koji odnosi vane poruke, a gospa Vu je stala da prebira svoj nakit i
da ga razgleda komad po komad. Izuzimajui grivne koje joj je majka dala za venanje, svaka od tih
dragocenosti govorila joj je o g. Vuu. Bile su tu minue koje joj je darovao ujutro posle prve brane noi kao
uzdarje i znamenje svoje radosti i uivanja u njoj; prstenje sa smaragdima koje je doneo iz jedne strane radnje u
angaju, a ona nikad pre nije videla smaragda; adiar koji je drugom prilikom doneo iz Hongkonga; ptica od
dijamanata, opet jednog dragog kamena koji je tada videla prvi put u ivotu. I rubini koje je doneo iz neke
daleke pokrajine i ukrasi za kosu iz Junana. Bile su tu i sitnice koje su pokatkad umele da zagolicaju njenu
matu kad bi joj zlatari dolazili na noge po njenoj zapovesti. Dve mreaste leptirie na ukosnicama, od
srebrnog filigrana i belog nefrita, koje su je pod-setile na onu no kada su ih ene hvatale i pribadale iodama
na vrata. Jednu je ukosnicu naroito dugo zagledala, obrui je polako meu prstima. Bila je od filigrana iz
Kantona, tanana i tako osetljiva na svaki dodir da je stalno podrhtavala u ruci. Pipci su joj bili od srebrne ice,
kao vlasi tanki i ukraeni zrncima nefrita na igliastim vrcima, i treptali kao da je leptiria iva.
271ijuming je ula u tom trenutku. Bila je oteala od trudnoe, a lice joj se bilo izmenilo. Oi su joj bile vee,
a usta crvenija.
Gospa Vu joj je pruila ukosnice sa leptiricama. - Ove u vama dati - rekla je. - Vie ih ne upotrebljavam.
Onda je i ijuming pruila ruku i uzela ukosnice i stala da ih posmatra utei. - Previe su otmene - rekla je. Ne bih znala kako da ih nosim.
- Zadrite ih ipak - rekla je gospa Vu. Prevrtala je kaiprstom po dragocenostima u kutiji. Oseala je elju da
pokloni sve to joj je dao gospodin Vu, ali je znala da to ne sme uiniti. Zatim je ugledala dva cveta nainjena
od rubina i bisera. Drago kamenje je bilo okruglo i prilino grubo se-eno i brueno. - I ovo - rekla je. - Uzmite
to. Dobro e izgledati u vaim uima. Pretpostavljam da vam on daje nakit?
- Ne daje - rekla je ijuming, polagano. - Ali meni nakit i ne treba.
Gospa Vu je uzela svoju lulicu i napunila je, ali ju opet odloila im je iz nje povukla dva dima. Jedan mekan
puhor pepela pao je na sto, a ijuming se nagnula i stresla ga jednom rukom na drugu.
- Zbilja - rekla je gospa Vu - ide li on katkad u kue cvea?
ijuming se zacrvenela do uiju. - ujem da ide - rekla je prosto. - Ali mi to ne kazuje.
- Zar ne moete sami videti je li tako? - raspitivala se i dalje gospa Vu. - Ne vidite li ta osea za vas i koliko?
ijuming je oborila oi. - Za mene je previe koliko god bilo - rekla je. - Zato to ga ja ne mogu voleti.
Izgovorila je te reci sa turobnom vrstinom. uvi ih, gospa Vu je osetila, udei se duboko tome, veliko
saaljenje prema gospodinu Vuu.
- Meu nama reeno - rekla je - nas dve smo ravo postupile s njim. Uinile smo mu naao,
272
ja svojim godinama, a vi svojom mladou, Jeste li pokuavali da ga zavolite?
ijuming je podigla svoje tamne, estite oi. - Oh da, jesam - rekla je prosto. - Zar to nije moja dunost?
- To vam je dunost, uistinu - odvratila je gospa Vu.
- Znam i sama da je tako - rekla je ijuming. Zatim je dodala sa istom poniznom tugom: - Sluam ga u svemu.
Toliko bar inim.
- Zna li on da ga vi ne volite? - glasilo je sledee pitanje gospe Vu.
- Zna, jer me je pitao, a ja sam mu kazala - rekla je ijuming.
- Ah, avaj, to niste smeli da uinite! - uzviknula je gospa Vu. - ta bi se dogodilo kada bi sve ene tako
otvoreno govorile istinu svojim muevima i gospodarima?
- Ja sam glupa, pa ne umem drukije - rekla je ijuming.
- I tako on ide u kue cvea - rekla je zamiljeno gospa Vu. A onda je duboko uzdahnula. - ta emo,
neprilikama izmeu oveka i ene nema kraja. A kada dete treba da se rodi?
- Narednog meseca - rekla je ijuming.
- Radujete li se? - zapitala je napreac gospa Vu.
Kad god ne bi govorila, ijuming je uvek zapadala u isti stav. Drala bi u krilu ovla sklopljene ruke, oborenih
oiju i oputenih ramena. Kad bi joj neko kazao togod, ruke bi se stisnule jae, a oni kapci podizali.
- Kad ono doe, imau i ja neto svoje u ovoj kui - rekla je i opet pogledala u zemlju.
Gospi Vu se inilo da od nje nema vie ta da sazna. - Vratite se u dvorite - rekla je. - Ja u govoriti s njim i
videti kud ga srce vue.
Strpljiva i jednostavna izgleda kao i obino, ijuming se digla, poklonila jednom i otila. Ali se vratila ve
sledeeg trenutka i ispruila ruku.
18 Paviljon ena

273Nakit se sijao na njenom smeem dlanu. - Zaboravila sam da se zahvalim za ovo - rekla je.
- Ne zahvaljujte mi se - odgovorila je gospa Vu. - Nosite ih pa e mi to biti hvala.
- Hvala vam zbilja i doista, starija sestro - rekla je ijuming i opet se izgubila.
Toga dana, gospa Vu je poruila bratu Andreu da se izvinjava to ga ne moe primiti i u pozno vee, pre
nonog obeda, poslala Jingu da najavi njen dolazak kod gospodina Vua. On je primio njenu poruku, ali je
odmah sam doao do nje.
- Dozvolite mi da vas posetim, majko mojih sinova - rekao je uljudno. Iznenadila se videi da je tanji i manje
rumen nego to je bio, pa je zato sebe stala da osuuje. Digla se na noge da bi ga pozdravila, a onda su oboje
seli jedno prema drugom. Njena zabrinutost rasla je sve vie to ga je due gledala. Nije izgledao dobro.
Njegove oi, inae uvek tako sjajne i razigrane kao na zejtinu, gledale su tupo a njegove pune usne bile su
blede.
- Ravo izgledate - rekla je. - Da niste bolesni?
- Nisam ni najmanje - odvratio je on.
- Ali niste sasvim dobro - produila je uporno ona.
- Jesam, dovoljno dobro - odvratio je on.
- A druga gospa? - nastavila je ona da se raspituje.
- ini mi najbolje to ume - rekao je on diui ruku kao da se zahvaljuje na neemu ega ve ima dovoljno.
- Ali ona vam nije dovoljno dobra!
G. Vu je izgledao zbunjen. - Da vam feaem, majko mojih sinova. Teko je sve to za jednu mladu enu. Vidite,
ja nisam vie tako mlad.
Ona se resila da izie sa istinom na sredu. - Ali ja ujem da vi poseujete kue cvea - rekla je.
On je slegao ramenima i nije izgledao ni najmanje posramljen. - Idem gdekad sa starim Kan-gom, da - priznao
je on. - Vidite, lake je naprosto kupovati ene nego oekivati od njih da vas vole.
274
Tu nema pretvaranja, znate. Teka je stvar to pretvaranje. S vama se nisam nikad pretvarao, Eilijen, tako sam
vas uistinu voleo. S ovom drugom, meutim, niti mogu da volim niti da ne volim! ... - Trljao se rukom po
temenu i izgledao sav zbunjen. - Bolje je jednostavno otii u neku kuu cvea.
- Ali dete treba da vam se rodi narednog me-seca - podsetila ga je ona.
- Dobro, znam - rekao je on trljajui opet glavu kao u nekoj zabuni i nedoumici. - udnovata je stvar da ga ja
ne smatram kao svoje dete. Na kraju krajeva, nas dvoje, vi i ja, imamo naa etiri sina.
- Meni se onda ini da ta ijuming nije ni od kakve kor siti u ovoj kui - rekla je ona posle kraeg utanja.
Protrljao je opet glavu. - Dobro, pa moda i nije - sloio se on.
- Ja mislim da niste dobro postupili s njom - rekla je ona strogo.
On je pogledao kao da se izvinjava. - Bio sam veoma ljubazan s njom.
- Niste joj davali nikakvih poklona - izjavila je ona.
On je izgledao iznenaen. - To je tano, zaboravio sam. Stalno zaboravljam na nju.
Gospa Vu je postajala nestrpljiva. - Recite mi, molim vas, ta vi traite od jedne ene?
To pitanje ga je dovodilo u nepriliku, sudei, bar, po njegovom izgledu. - Koje ene? - upitao je.
- Koje god hoete - rekla je ona. Gospodin Vu je osetio njeno nestrpljenje. elei
uvek arko da joj uini po volji, pokuao je da razmisli o tom pitanju.
- Pa - rekao je - ja... - Osetio je da je ravo poeo, pa se vratio na poetak. - Nije re toliko o tome ta ja hou
od jedne ene, nego o tome ta meni treba. To jest, hou da kaem, ja volim da se smejem... vi to znate. Volim
da ujem neto zanimljivo ... vi ste mi priali mnoge zanimljive stvari. A vi znate, takoe, da sam se smejao
mnogim stvarima koje ste mi priali. Vidite li sve to... 18*
275Glas ga je izdao i prekinuo se, i tako je zakljuio svoje izlaganje tim maglovitim i neodreenim pogovorom.
- Ne mogu ni ja veito da vas zabavljam - rekla je ona otro.
- Ne, naravno da ne - sloio se on predusret-Ijivo. - I tako ja, vidite, idem u kue cvea.
- ta se dogaa tamo? - zapitala je gospa Vu. udila se i sama radoznalosti koju je oseala pri pomisli na to.
- Nita naroito - rekao je. - Obino pojedemo i popijemo togod. Kockamo se, a devojke nam sviraju na lautu i
tome slino.
- Devojke - ponovila je ona. - Koliko ih ima tamo?
- Pet-est... koje god budu slobodne - rekao je on. - Kang i ja, znate, mi smo dobra srca, pa one obino ... - Glas
mu se opet prekinuo.
- A onda? - pitala je ona i dalje.
On je poeo opet, sa izvesnim naporom. - Pa onda, vidite, vee proe veoma brzo. Devojke su pune pria i
dosetki.
Prouavala je njegovo ljubazno lice. Bilo je proarano borama koje joj se nisu dopadale. Sa njihovom pojavom
ilela je mladolikost koja je njoj izgledala tako trajna. Uzdahnula je, oseajui da je sve vie obuzima
nestrpljenje.
- Biste li voleli da dovedete u kuu neku od tih devojaka? - zapitala je nenadano. - Ja to ne bih odobravala, ali
pitam ta je vaa volja.
On je izgledao iznenaen. - Zato bih to inio? - zapitao je.

- Vi stvarno idete tamo samo zabave radi - izjavila je ona.

- Moda - sloio se on.
- Kako ste detinjasti!
- Ja nisam tako pametan kao vi, Eilijen - rekao je on ponizno. - Ja nikad nisam mogao da itam knjige. A sad
nemam mnogo potrebe da radim. Lijangmo se stara za sve. Mada su emo i Fengmo otili, on ipak dobro
izlazi na kraj s poslovima. Ja
276
nisam mnogo potreban. - Zautao je na trenutak, a onda je rekao sa poniznou koju ona zbog neeg prosto
nije mogla da podnese: - Ako ima ta to bih, po vaem miljenju, trebalo da uinim, ja u to uiniti. eleo bih
da inim sve to treba.
Ona nije imala nita da kae. Bila je istina da nije bilo nieg zbog ega bi on bio potreban. Se-deo je tu, naoit i
ljubazan, pun dobre volje i deti-njast - takav da nije imala srca da mu prigovara.
Kad su se rastajali, ona je videla sa alou da je on opet veseo zato to je razgovarao s njom. Znala je da ga se
nee moi osloboditi dokle god bude iva. Putevima njenog tela, on se uvreio u njenoj dui. Nije bilo dovoljno
to ga nikad nije volela. Ljubav nema nikakve veze sa odgovornou.
- Oh, nebesa - povikala je gospa Vu kao da se bori s nekom morom - zar u se uvek oseati odgovornom za
njega?
Oseala je kako nemono lepraju dotle irom razvijena krila, na kojima je njena dua kruila prostorima, i
kako zajedno s njom, podrhtavajui kao polomljena, tonu u susret zemlji.
X
Iziavi iz dvorita gospe Vu, g. Vu je otiao pravo u kuu cvea, uprkos njenim zamerkama. Odlazio je tamo
prvo u pratnji g. Kanga, donekle protiv svoje volje, a izvesno protiv svoje savesti. Zatim se uhvatio ukotac sa
obema i iziao kao pobednik iz te borbe. Njegova volja pokorila se tako potpuno, pa se sada unapred radovao
svojim nevinim poseta-ma toj kui, a u njegovoj suzbijenoj savesti carovali su pometnja i privremeno utanje.
ijumingu nije razumevao. Nije bila tako pametna kao gospa Vu, koju je on oboavao, postojano kao to bi neki
svetenik mogao oboavati boicu Kvanon, kojoj bi u hramu danomice sluio. iju-ming nije bila ni boica ni
ena. Kada bi s njom postupao kao s boicom, ona bi se iva smela od za277bune. Pored toga, ona nije sasvim ni bila boica. A kad bi s njom postupao kao sa enom, oseao je da je to
vrea, i onda bi se on sam zbunio i ne bi umeo da produi. Stvari meu njima bile su dole dotle da on nije
znao kako da postupa s njom i stoga ju je ostavljao na miru.
To iskustvo uinilo je da je on vie nego ikad oboavao gospu Vu, koja je bila kadra, kao to je on naknadno
shvatio, da bude naizmenino boica i ena, ali nikad oboje u isto vreme. Ali, poto je ona odluno odbijala da
se vrati u stanje ene i bila reena da ostane boica zanavek i neprekidno, njemu nije ostalo nita drugo nego da
trai neku enu izvan svoje kue.
Nju je naao u licu jedne male, punake, veno bune i nasmejane devojke u Kui boura, koja je gledala na
Ulicu slepog lautara. Kua je bila stara, spolja ajdinica, a iznutra kockarnica i javna kua, takoe. Devojke
su bile uvek iste, mlade i vesele. G. Kang ga je uveravao da je tu godinama bio muterija i da u toj kui nikad
nije zatekao devojku koja ne bi ispunjavala ta tri privlana uslova. Osim toga, u svom poslovanju, njeni vlasnici
rukovodili su se oito naelom da je preterana gramzivost ra-va trgovina. Ako bi neki gost eleo samo da se
na-gleda neke devojke pri jelu i piu, njemu se pruala mogunost da se ne uputa u dalje obaveze. Ako je
eleo da ona pravi drutvo nekom njegovom gostu, i to je moglo da bude. Moglo bi se ak rei, doista, da se
neto vie nije moglo ni poruiti bez izvesnog posebnog dogovora i uglavljivanja, jer je za stolovima uvek bilo
po nekoliko muterija te vrste koji su manje-vie strpljivo ekali na red. Ali se g. Vu bez tekoa ispeo odmah
na elo njihovog spiska, blagodarei svom poloaju u gradu, u kom je njegova porodica bila jedna od
najuglednijih.
Toga dana on je stupio u veselo ukraeni trem sa dranjem dobro poznatog gosta i bio pozdravljen sa svih
strana. Vlasnik je glasno doviknuo svom pomoniku uobiajeno uputstvo.
- Kaite Jasmini da je g. Vu ovde.
278
Kao cenjena muterija i prijatelj preduzea, g. Vu se uputio u jednu od unutranjih prostorija, gde mu je odmah
posluen aj, a za nekoliko asaka i laka zakuska koja se sastojala od vina i jedne zde-lice malih valjuaka. On
se prihvatio jela, ali nije bio stigao ni do polovine kada je Jasmina stupila u sobu.
Posipala je mirisom svoju dugu crnu kosu kada su je zovnuli i tako je ula sa dva uvojka preko uiju. Zato to se
zvala Jasmina, upotrebljavala je istoimeni miris i toliko se razmetala njime da je on postao neka vrsta njene
sopstvenosti, dok su joj kosu obino kitili jedan ili dva cveta od kojih je poticao. tedro napudrano, lice joj je
bilo gotovo potpuno belo, usne veoma crvene, a oi iroko otvorene i crne kao trnjinice. Bila je jedra, a usta su
joj se uvek smeila. Dola je trei na svojim malim stopalima. Ispela se na naslon sedita, koje je zauzimao g.
Vu, i pripila se uz njega, protrljavi nekoliko puta svoj namirisani obraz o njegovo lice.
On se pretvarao da je ne primeuje, pa se napuila. - Gladna sam - zacvilela je planim glasom uvreena
deteta. On je zagrabio kaikom malo orbe od valjuaka. Ozbiljna lica, poeo je da je hrani, a ona se pri tom
naginjala napred poput deteta koje hrane. Tako su udvoje utei ispraznili zdelu, posle ega je on odgurnuo
naslonjau od stola, a ona mu skliznula u krilo.
- ta ste radili danas? - poeo je da se ra-spituie g. Vu.

Ona je posmatrala svoje skerletno crvene nokte.

- Oh ... ekala na vas, drugo nita ne radim.
- Ne mogu biti ovde elo vreme - rekao je g. Vu. - Zauzet sam. Ja sam poslovan ovek. Ja imam svoje radnje,
svoje prodavnice na pijacama i tolika imanja. Sve ja to moram da nadgledam. Oni moji ne mogu bez mene
nita da uine.
- Vi radite previe - poalila se ona. - Meni se ini da bi vai sinovi bili duni da vam pomognu.
- Oh, moji sinovi - progunao je on - oni misle samo na sebe i na svoje porodice. Sada su dvo279jica mlaih otila od kue, a najstariji... Pa, on se trudi, ali mu ne mogu sve poveriti.
Uivao je u teini njenog malog oblog tela koje se naslanjalo na njegovo rame. Voleo je miris jasmina u njenoj
kosi. ak i njen dah je bio namirisan. Setio se pitanja gospe Vu. Da li bi je hteo dovesti u kuu? Kad bi bio
inokosan i sam sebi preputen, to bi izvesno bilo slatko zadovoljstvo, ali ovako, s kuom na vratu, nije mogao
pregoreti ni usuditi se da dovede pod krov svojih predaka jednu devojku iz kue cvea. To je branila sen
njegova oca.
Kao da mu je pogaala misli, Jasmina se priljubila jo vre uz njega i obgrlila ga rukom oko vrata. - Volela
bih kad bih mogla doi i iveti kod vas - rekla je. - Bila bih veoma dobra. Ne bih uznemiravala nijednu od
vaih velikih gospi. Ostajala bih sama elo vreme, dokle god vi ne doete.
- Ne, ne - rekao je on uurbano. - Tamo mi ne trebate. Ja volim da iziem iz kue i da vas ovde posetim. Kad
biste doli u kuu, vi biste naprosto postali njen sastavni deo, a ja ne bih imao kuda da idem za svoje lino
zadovoljstvo. ovek mora ponekad da pripada samo sebi.
Ona je imala gotov odgovor na to. Njena stara majka, koja je u mladosti i sama provela niz godina u jednoj
kui cvea, nauila ju je kako e se najbolje pobrinuti za sebe. Budi nalonica, ako moe", rekla je stara
gospa Lotos, ali, ako to ne uzmogne, onda gledaj da doe do vlastite kue."
- Ne biste li mi mogli kupiti jednu malu kuu, g. Vu? - zapitala je. - Ne bih putala unutra nijednog mukarca
osim vas i ekala bih na vas danju i nou. Onda biste mogli iveti za svoj raun kad god vam se dopadne.
G. Vu je ve razmatrao tu mogunost. Njemu se nije dopadalo samopouzdanje s kojim su dovikivali njegovo
ime u toj kui cvea kada bi se pojavio na vratima. On je bio, na kraju krajeva, glava doma Vua i vei
gospodin od svakoga u redovima gradskog plemstva.
280
Ali je gospa Vu vodila knjigu kunih rashoda, a kako bi on od nje mogao traiti tako znatnu svotu kakva bi bila
potrebna da bi Jasmini mogao kupiti kuu?
- Vidite li, cvetiu moj - rekao je on neno
- majka moga sina je divna ena. Ona vodi kune raune. - ta bih joj mogao rei kad bih hteo da kupim kuu
za vas?
- Zar ne biste mogli prodati komad svoje zemlje, a njoj ne govoriti o tome? - zapitala je Jasmina. Uspravila se
na njegovim kolenima i pogledala ga moleivo. Imala je sitan deji glasi, koji je dirao pravo u srce.
- Ja je jo nikad nisam prevario - rekao je g. Vu, doveden u nepriliku tim predlogom.
- Zar ona zna za mene? - zapitala je zaueno Jasmina.
- Otprilike - odgovorio je g. Vu.
- ta znai otprilike? - pitala je Jasmina.
- To znai donekle.
- Kako moe znati donekle? - pitala je opet Jasmina. - Ili zna ili ne zna.
- Pa onda recimo da zna - odvratio je g. Vu.
- Uvek je bolje pretpostavljati da zna nego da ne zna.
Jasmina je opet pokuala da slomi njegov otpor. Zarila je glavu u udubljenje izmeu njegova vrata i ramena. Bojim se da sam u drugom stanju - apnula je. - Zato i traim kuu. Ne mogu se ovde poroditi.
G. Vu se usplahirio. Skinuo ju je sa kolena i postavio na noge, a ona je stajala tu pred njim, pokrivajui lice
rukama. - Sluajte - rekao je strogo
- bilo je drugih pre mene. Ma koliko mladi, de-vica niste bili.
Ona je skinula ruke sa lica. Njegovo belilo bilo je netaknuto. - Ali moja dada e vam posvedoiti da nije bilo ni
jednog otkad ste poeli dolaziti. Ovo je sad u treem mesecu, a vi ste doli pre toga.
Okrenula je glavu u stranu i obrisala oi rubovima svojih rukava. - Nita za to. - Njen deti281njasti glas bio je tuan. - To mi je sudbina. U de-vojaka kao to sam ja ... to se deava gdekad i protiv
njihove volje. Naroito kad stvarno vole jednog oveka. To je moja greka.
Da je ostala uporna, da je zahtevala tvrdoglavo, on bi, moda, i otiao da se vie nikad ne vrati. Ali, bio je to
ovek meka srca.
- Sluajte - rekao je - bila to ili ne moja krivica, vi znate i sami da u takvim sluajevima pomau izvesne stvari
koje se uzimaju za ienje. Evo neega to e vam pomoi.
Zavukao je ruku u novanik, ali ona nije htela da uzme novac koji joj je nudio. Odgurnula je obe-ma ruicama
njegovu ruku.
- Nemojte, molim vas - rekla je. - Ja u roditi. Ja hou da dobijem dete.
- Vi to ne smete - ostao je g. Vu pri svome. Glasni uzvici iz trema prekinuli su ih u tom
trenutku. - Gospodine Vu, gospodine Vu! - vikao je sopstvenik. Vrata su se naglo otvorila, a g. Vu je ugledao na
pragu svog linog slugu Peng Era.

- Gospodaru, gospodaru! - povikao je Peng Er - zovu vas kui, Druga gospa se obesila o stari nar.
- Jaoj, moja mila majko! - promrmljao je g. Vu. Skoio je na noge i odjurio urnim korakom, ostavljajui bez
zbogom Jasminu, koja je stajala nasred sobe i gledala za njim mrgodei se od ljutine.
Poplava zbrke i uzbune u kui izlila se i preko zidina koje su opasivale elo imanje i saekala ga na ulici.
Neko je dozvao svetenike, a oni su lupali u svoje gongove i naricali za izgubljenom duom ne-srene
nalonice. Utrao je na otvorenu kapiju, koju niko nije uvao, i pohitao u dvorite boura. Tu su bili svetenici,
a tu se bila okupila i sva kuna eljad da lelee i plae i zove po imenu ijumingu. Progurao se izmeu njih.
Ona je leala usred gomile, na kamenim ploama dvorita. Gospa Vu je kleala kraj nje i rukom joj pridravala
glavu. Ali je bleda glava nalonice visila gospi preko ruke kao da je potpuno bez ivota.
282
- Je li mrtva? - viknuo je g. Vu.
- Ne daje nikakve znake ivota - odvratila je gospa Vu. - Poslala sam po stranog svetenika. Kad su toliki drugi
ionako ovde, zato ne bi bio i on?
Brat Andre se pojavio toga istog trena. Gomila se razdvojila pred njim kao more pred vetrom. Ostali svetenici
nisu mogli ni reci da progovore od ljubomore. U samom seditu toga zanemelog kruga brat Andre je pao na
kolena i ijumingi abo u ruku iglu, koju je zadrao u njenom mesu.
- Ne pitam vas ta inite - rekla je gospa Vu. - Znam da je mudro ma ta to bilo.
- To je nadraljivo sredstvo - rekao je brat Andre. - Ali je moda prekasno i za to. - Sklonio je iglu tako brzo da
niko nije ni primetio taj pokret, osim gospodina i gospe Vu.
Ali nije bilo prekasno. Nalonici su zadrhtale usne. Dok su oni posmatrali njeno lice, zatreptali su joj takoe i
kapci na oima. - Ah, iva je. I dete je ivo onda.
- Ali zato se obesila? - uzviknuo je g. Vu.
- Ne pitajmo dok nam sama ne bude mogla kazati - odvratila je gospa Vu. - Ali saoptite sve-tenicima da joj
se dua povratila. Nagradite ih dobro, oe mojih sinova. Neka misle da su imali uspeha, pa e otii, a mi
emo biti na miru.
G. Vu je posluao njen savet. Pozvao je svetenike i odveo ih u spoljno dvorite. Kraj nalonice su ostale ene iz
porodice, starije roake, da bi hvalile svetenika, a Meng, Rulen i Linaj da bi tiho posmatrale lice ijuminge,
mada su toliko vremena ivele s njom u istoj kui. Pripadala je njihovom narataju, a ipak je bila povezana sa
starijima, pa nisu mogle da budu slobodne u dodiru s njom, i tako su je postepeno zaboravile.
Ali se tim postupkom pribliila njihovom krugu. Bila je nesrena, nije htela da pripada starijima. Pobudila je
panju tih mladih enskih srca. U Men-ginom srcu ta se panja meala sa saaljenjem, u Linaj inom sa
radoznalou, a u Ruleninom sa pobunom. Svaka na svoj nain, one su sve vrsto resile
283da upoznaju ijumingu i dokue zato je ono uinila.
Ali ni za jedno od tih oseanja nije bilo vremena, jer se jasno pokazalo, im je ijuming dola sebi, da e se
njeno dete roditi prevremeno. Nju je valjalo preneti u postelju, a nekog poslati po babicu, ne asei ni asa.
To je bilo uinjeno, a brat Andre se spremao da ode, kada je najednom progovorila ijuming.
- Videh li ja to stranog svetenika? - izustila je apatom.
- On se sprema da poe - rekla je gospa Vu. Stajala je kraj odra plodnosti dok su slukinje opremale ijumingu
za poroaj.
- Recite mu da doe ovamo ... samo na trenutak - zamolila je ijuming.
Gospa Vu se zaudila. Ona nije znala da ijuming poznaje visokog tuinca. Ali, poto je mlada ena bila tako
blizu smrti, nije se usuivala da joj uskrati ispunjenje njene elje. Otila je lino i zaustavila brata Andrea u
asu kada je on ve bio krenuo ka izlazu. - Ona hoe da vas vidi - rekla je. - Uite na trenutak.
I tako se brat Andre okrenuo i pognuo glavu da bi mogao ui na niska vrata koja su vodila u sobu gde je
ijuming leala na ogromnoj postelji. G. Vu je ostao napolju. Skamenio se sav najednom u dubokoj
smuenosti. U kakvu je nezgodu uvukao elu porodicu! Bio je ubeen da se ijuming obesila zbog Jasmine.
Na svoj tihi nain pregorela je svoj ivot da bi osudila njegovo neverstvo.
Kad se brat Andre nagnuo nad uzglavlje, ijuming je progovorila, ali tako slabim glasom da je nije mogao uti.
Onda se prignuo jo vie i uo ove reci:
- Ako se rodi devojica, uzmite je vi ako umrem ... To je samo nahoe.
- Otkud bi u kui moglo da se rodi nahoe? - zapitao je on blago.
- Ali i ja sam nahoe - rekla je ona - i tako e i ona biti dete nahoeta.
284
Na to je sklopila oi i predala se bolovima. On je otiao ozbiljna lica i nikom nije kazao ta mu je rekla, a njen
glas je bio tako slab da niko drugi nije uo njene reci.
U pozno doba te iste noi, ijuming je rodila ensko dete, jedno stvorenje tako sitno i slabako da ga je gospa
Vu uzela i uvila u pamuk i stavila u nedra da bi ga odrala u ivotu. Onda je brzo otila u svoje odaje
preputajui ijumingu primalji i Jingi, i u svojoj sobi poloila dete u postelju, gde je legla kraj njega da bi ga
grejala. Tada je ula jedna slukinja da vidi treba li joj togod.
- Zagrejte nekoliko crepova i donesite ih ovamo - rekla je gospa Vu. - Ovo je dete pupoljak koji samo velika
nega moe da otvori.
- Oh, gospodarice - rekla je ena - zato je ne bismo pustili da umre? To je samo ensko, i to slabunjavo, koje
e, i ako odraste, veito ostati bo-leljiv stvor, na teretu sebi i drugima u kui?

- inite to vam kaem - rekla je gospa Vu. ena se udaljila mrmljajui, a gospa Vu je pogledala majuno
stvorenje. Jo je disalo.
Dva dana docnije, brat Andre je priao gospi Vu o udnoj molbi mlade nalonice. Dete nije umrlo. Nije moglo
da sisa jer se prerano rodilo, ali je progutalo nekoliko kapi majinog mleka koje su mu kaiicom polagano
alili u usta. ijuming je imala mleka, mada od slabosti nije mogla ni da govori. Nije se odazvala ak ni kada
joj je gospa Vu kazala da je dete ivo.
- Dete svakako nije nahoe - rekla je dostojanstveno gospa Vu bratu Andreu. - Ono se rodilo u naoj kui.
- Znao sam da ete vi to kazati - odgovorio je on - a ja vam, opet, kaem da ste u pravu. Ali zato ona mlada
majka govori da je ono nahoe?
- Ona je to bila dok nije ovamo dola - odgovorila je gospa Vu. Oklevala je jedan trenutak, a onda je udei se
samoj sebi stala da pria bratu Andreu neto o emu mu nikad nije govorila, kako je ona bila ta koja je u kuu
dovela ijumingu.
285Brat Andre je sluao oborenih oiju, drei svoje velike ruke sklopljene na kolenima. Nikad nije mogla
videti te ruke a da se ne pita zato su tako ogrubele i uljevite. Sada je to uputila glasno: - Zato su vam ruke
tako uljevite?
On je bio naviknut na njene nagle prelaze sa predmeta na predmet. - Zato to obraujem zemlju da bih ishranio
onu decu - rekao je on. Njegove ruke nisu se micale pod njenim nepokretnim pogledom.
Ona je nastavila svoju priu, oiju uprtih u njegove ruke.
- Poto ste svetenik, ja pretpostavljam da vi ne moete razumeti ni mukarca ni enu - rekla je ona kada je
zavrila svoju priu.
- Zato to sam svetenik, ja mogu da razumem i oveka i enu - rekao je on.
- Onda mi recite gde sam pogreila u onome to sam uinila. - Podigla je pogled sa njegovih ruku, uprla ga u
njegovo lice i pitala se zato je kraj tolikih ljudi na svetu izabrala ba njega da mu otvori elo svoje srce stranca roena u nekoj zemlji preko mora, ije vode i vetrove ona nikad nee upoznati.
A on joj je odgovorio: - Vi niste uzeli u obzir da ovek nije samo od mesa i da ak i takav ovek kao to je va
mu treba da ivi u slozi sa bogom. Vi ste prezirno postupili s njim.
- Ja? - uzviknula je ona. - Ali ja sam mislila samo na njegovo dobro i na njegovu sreu.
- Vi ste mislili samo kako ete mu napuniti eludac i prostreti mekanu postelju - rekao je brat Andre prosto. to je jo gore od toga, vi ste mu kupili mladu enu kao to biste kupili oku svinjetine. Ali je jedna ena, ma
koja ena, vie nego to, i to vai, treba da znate, za sve ene. Triput ste se ogreili teko. U tome je vaa krivica.
- Krivica? - ponovila je ona.
- Prezreli ste svog mua, u srcu ste gajili prezir prema svojoj sestri, jer vam je svaka ena kao
286
sestra roena, i gledali u sebi neto jedinstveno i uzvieno nad svim enama. To su gresi koji su poremetili
spokojstvo vaeg doma. I ne znajui zato, vai sinovi su bili nespokojni i njihove ene nezadovoljne i niko nije
bio srean, uprkos svemu to ste snovali. ta vam je bila svrha, gospoo?
Suoivi se s tim jasnim i spokojnim pogledom, ona je uzdrhtala. - Samo da budem slobodna - promucala je
slabim glasom. - Mislila sam, da bih mogla biti slobodna.
- ta razumete pod slobodom? - pitao je on.
- Veoma malo - rekla je ona skrueno. - Naprosto da budem gospodar svoje linosti i svoga vremena.
- Vi mnogo traite za sebe lino - odgovorio je on. - Vi traite sve.
Oseala se blie suzama nego ikad u nizu mnogih godina. On je razbio spokojstvo u sri njenog bia, njeno
oseanje sopstvene besprekornosti. Bila je obuzeta strahom. Ako u toj kui ni ona sama, na koju su se oslanjali
tako dugo, nije bila u pravu, ta e se onda dogoditi sa svima njima.
- ta da inim? - zapitala je slabim glasom.
- Zaboravite svoje ja - rekao je on.
- Ali ja sam godinama, oduvek - pravdala se ona - tako briljivo vrila svoju dunost.
- Uvek sa milju na sopstvenu slobodu - rekao je on.
Ona to nije mogla porei. Sedela je nepomino, ruku skrtenih na bisernosivom satenu svoje haljine. - Uputite
me - rekla je najzad.
- Umesto na svoju slobodu, mislite na to kako biste mogli osloboditi druge - rekao je on blagim glasom.
Ona je podigla glavu.
- Od sebe - rekao je, blago jo uvek.
Ona nikad nije bila pobona ena i pogledala ga je stoga s izvesnom sumnjom u oima. - Je li vi to propovedate
pouke kojima vas ui vaa strana vera? Ako je tako, znajte da ih ja ne mogu razumeti.
287- Ja ne propovedam nikakvu stranu veru - rekao je on.
- Hoete li, moda, da budem kaluerica? - uzviknula je ona.
- Nita ja neu da vi budete - odgovorio je on spokojno.
Uspravio se u svoj svojoj ogromnoj visini, na-smeio se na nju po svom obiaju i udaljio bez zbogom. Taj
odlazak bez oprotaja, koji bi joj izgledao grub u onom drugom svetu kome je nekad iskljuivo pripadala, sada
je naprosto davao gospi Vu utisak da nema nikakva prekida izmeu trenutaka koje su proveli zajedno i
sledeeg, kada e se opet sresti, ma kada to bilo.

Sedela je neko vreme ne miui se. Prodirui kroz drvene reetke na prozorima, sunani zraci su na svim
ploama poda ocrtavali njihov izdueni, ali jo uvek pravilni obrazac, poput neke ipke satkane od svetlosti i
senke koja je leala nepomino kao prikovana. Vazduh je bio miran i sve, ali soba nije bila hladna. Uz
unutranji zid, na sredini izmeu dva ugla, stajao je preko puta stola veliki mangal, iz ijeg su raarenog
ugljevlja, zapretanog pepelom, izbijali bezbojni zraci topline od kojih je treperio vazduh iznad njega. Nita,
razmiljala je, nije bilo lako kao to je ona pretpostavljala. Sloboda nije bila stvar koja bi se dala snovati i
dokonati voljom i vetinom. Ugledala je slobodu nadomak ruke, kao breskvu na nekoj niskoj grani u svom vrtu.
Ona je bila ta koja je odgajila voku i dograbila njen plod kada je rodila, ali je videla da je zelen i opor.
Uzdahnula je i ula onda pla navoroeneta u susednoj sobi, i otiavi tamo, uzela ga je u naruje. Donela ga
je u sobu gde je bila i sela uz mangal. Neko oseanje ugodnosti - da li od toplote ili od ivog oslonca njenih
ruku - moralo je prostrujati de-jim telom, jer je prestalo da plae i lealo mirno gledajui u lice gospi Vu.
Ne volim ovo dete", mislila je gospa Vu. Moda nikad nisam ni volela nikoje dete. Moda u tom i
288
jeste moja nevolja to nikad nisam bila kadra da volim ikoga."
Ali je liilo na nju da je bez ljubavi paljivo drala dete na rukama i zatim, kada je naila Jinga i uzela ga,
nadgledala je dok se namirilo i obradovala ak to je slatko jelo.
Posmatrajui to, rekla je Jingi: - Vrati mi dete da ga odnesem majci. Ovo zrnce od enice ivee, znaj, i nee
dati svojoj majci da se otrgne od ivota.
Tako je asak docnije po suncu prenela u naruju dete do svog starog dvorita, u odaju gde je iju-ming leala
na velikoj postelji, ije su zavese jo bile ukraene znamenjima plodnosti. ijuming je leala sklopljenih oiju i
stisnutih usana. Lice joj je bilo samrtniki bledo. Ruke su joj leale na svilenom jorganu, otvorene i nepomino
opruene. Mnogo su se bile promenile te ruke. Za ciglih nekoliko meseci. Bile su grube i snane od rada kada
je dola, a sada su bile tanke i bele.
- Donela sam vam vae detence - rekla je blago gospa Vu. - Dobro se najelo, pa je sada dovoljno snano da bi
moglo leati na vaoj ruci.
Kada se ijuming nije ni makla na te reci, gospa Vu joj je podigla ruku i obgrlila njome dete poto ga je
poloila kraj nje, a zatim ga pokrila. Ruka ijuminge priljubila se vre oko odojeta. Otvorila je oi. - Morate
mi oprostiti to vam se nisam sinom oduila - rekla je ponizno.
- Zar ja ne znam da keri jednako kao i sinovi dolaze sa nebesa? - odgovorila je gospa Vu. - Pored toga, u nae
dane dobre su i keri, takoe.
Onda se setila ta je kazao brat Andre i brzo produila: -> Ne smete oseati da imate neke dunosti prema
meni. Nita vi meni ne dugujete.
ijuming je izgledala iznenaena time. - Ali zato sam onda ovde? - zapitala je.
Gospa Vu je sela na ivicu kreveta. - Meni je kazano da sam vam nanela veliku nepravdu, sestro moja. Istina je
da sam vas dovela ovamo kao to bih mogla kupiti oku svinjetine. Kako sam se mogla usuditi da se ponaam
tako prema jednom ljudskom
19 Paviljon ena
289biu? Sada vidim da ni jednog asa nisam pomislila na vau duu. ta bih mogla uiniti da ispravim svoju
krivicu prema vama?
Izgovorila je te reci bez podizanja i sputanja svoga ljupkog glasa. Na licu nalonice ukazao se izraz dubokog
straha. - Ali kuda bih, jadna, mogla da idem? - promucala je.
Gospa Vu je videla da je ijuming uopte nije razumela, nego je mislila da joj kazuje uljudno, kao to obiavaju
da ine bogatai i mogunici ovog sveta, da je nekorisna i nepotrebna.
- Ne elim ja da vi odete odavde - rekla je gospa Vu. - Ja kaem samo da sam vam nanela nepravdu. Da biste
bolje videli ta mislim, dozvolite mi da vas neto zapitam. Kad biste mogli postupiti po svojoj volji, kad ne bi
bilo nikoga o kome treba voditi rauna, ta biste uinili sa sobom?
- Kako bi moglo ne biti nikoga na koga bi se trebalo obazirati? - zapitala je ijuming u nedoumici. - Tu je na
gospodar i tu ste vi. A kraj vas dvoje potovanih i uvaenih, tu je i ela porodica.
- Zato ste molili stranog svetenika da uzme vae dete ako umrete? - zapitala je gospa Vu.
- Nisam htela da vam dodijavam sa enskim detetom - rekla je ijuming.
- Zato ste pokuali da umrete pre suenog dana? - zapitala je opet gospa Vu.
- Zato to mi je Jinga rekla da mi se na stasu vidi da u ensko roditi, pa sam odonda u dui bila reena da
odemo obe zajedno, kako nikom ne bismo zadavale nikakve muke.
- Smrt moe isto tako da zadaje muke kao i ivot - rekla je gospa Vu.
- Moja ne - odgovorila je bezazleno ijuming - jer ja nemam nikakve vrednosti ni za koga.
Na to gospa Vu nije umela da odgovori. Ustala je, oseajui se potpuno bespomona u tom asu. - Okanite se
takvih misli - uzviknula je. - Kad biste umrli, vaspitanje ovog deteta bilo bi velika muka, a
290
vi znate da ja nikad nisam bila od onih koji misle da se ensko moe pustiti da umre.
- Vi ste dobri - rekla je ijuming i opet sklopila oi. Suze su joj navirale ispod sputenih trepavica. Gospa Vu ih
je videla, ali je videla takoe da se ruka ijuminge veoma vrsto obavila oko deteta, pa se udaljila, smatrajui
to za dobar znak.

Prelazei preko dvorita, srela je g. Vua, koji je upravo dolazio sa ulice. Nali su se neoekivano licem u lice, a
ona je odmah primetila da je on as pre inio neto to ona ne bi odobrila, jer mu se lice zacrvenelo, a po elu
su mu izbile sitne grake znoja.
- Majko mojih sinova! - uzviknuo je.
- Maloas sam svratila kod vas da vidim nau drugu gospu - rekla je ona ljubazno. - Moramo razmisliti o
njenom sluaju. Pokuala je da umre zato to se plaila da e dete biti ensko i da e njih dve biti na teretu u
kui.
- Kakva glupost! - uzviknuo je on. - Kao da smo mi neki prost svet, koji bi vodio rauna da li su u kui jedna
usta vie ili manje!
- Vratiu se nazad s vama - rekla je gospa Vu. - Vaa mudrost mi je potrebna. - Vratili su se zajedno i uli u
prostranu etvorougaonu sobu, gde su proveli tolike asove svog zajednikog ivota. Do njih je bila spavaa
soba gde je leala ijuming, sa svojim detetom na ruci, ali nije bilo nikakve opasnosti da bi neko mogao uti
njihov razgovor. Visoko nad njihovim glavama, izukrtan gredama, dizao se sumrani prostor koji ih je delio od
krova i gutao svaki ljudski glas.
- Sada, kad ve imamo u kui enu, koja je ipak ivo ljudsko stvorenje - rekla je gospa Vu - ta da uinimo sa
njenim ivotom i sa onim koji je ona donela na svet? Govorim vam ovo jer vidim da vam se ne dopada. Ali je
ovde. Doista, moram vas moliti da mi oprostite.
G. Vu se oseao neugodno. Obukao je toga jutra krznom postavljen ogrta, a dan je ispao topliji od
19*
291jutra. Osim toga, vruina bi ga lako spopadala, ak i zimi.
- Stid me je to sam ja, posle tolikog vaeg staranja za mene... - zaustio je mucajui. - Da, ona je dobra, bez
sumnje. Ali znate kako je. Dobrota je odlina stvar kod jedne ene. Ali...
- Bila sam veoma sebina - rekla je ona jednostavno. Sedela je kao i obino, ruku sklopljenih u krilu. Nije
gledala u njega. Umesto toga, upirala je zamiljen pogled u senku na podu. Bile su to senke zimskog bambusa,
koji je rastao s obe strane suncem obasjanih vrata i ije je strelasto lie igralo na vetru. Mislila je na brata
Andrea i shvatila je najednom ta je hteo da kae. Slobodna nee moi da bude dokle god se potpuno ne
posveti drugima, a to moe uiniti samo ako preuzme na sebe stvar koju je najvie mrzela.
- Vidim da sam pogreila - rekla je, ne diui oi. - Neka sve bude onako kao to vi elite. Otpremiemo
ijumingu odavde, ako hoete. A ja u se vratiti ovamo. Zaboraviemo, vi i ja, ove po-slednje mesece.
ekala je na radosni uzvik kojim e on, mislila je, pozdraviti njenu ponudu, ali on nije doao. Kada je utanje
postalo neprijatno, ona je podigla oi i videla da mu znoj curi sa zajapurena lica. Nasmejao se od muke kada je
primetio da ga posmatra i otkopao okovratnik plahovitim pokretom, da bi odmah zatim izvukao svilenu
maramicu, kojom je stao da brie oznojeno lice.
- Da sam znao - jeknuo je - da sam mogao sanjati...
Nju je neto ledeno stezalo oko srca. On je vie nije hteo. Bilo je, dakle, istina ono to je ula. Sam je naao
neku drugu.
- Priajte mi o njoj - rekla je blago. Zastajkujui i mucajui, prekidajui se u reci
nekoliko puta da bi se zbunjeno nasmejao smehom koji je liio na stenjanje, on joj je rekao da se pita ne bi li
trebalo smestiti Jasminu u zasebnu kuu.
292
- Neu da dodajem jo jednu tolikim brigama koje imate pod ovim krovom - rekao je.
Ona je otvorila malo ire svoje duguljaste i ljupke oi. - Zar bi vaa srea mogla poveati moje brige? zapitala je svojim najsrebrnastijim glasom. - Pustite je da doe ovamo i ivi pod naim krovom. Zato bi vam
dom bio pocepan nadvoje?
On se digao, priao joj i uzeo je za ruku. Leala je na njegovom mesnatom dlanu, sveza i meka. - Vi ste dobra
ena - rekao je sveano. - Nije dato svakom oveku da ima to hoe i da istovremeno ivi u miru pod roenim
krovom.
Ona se nasmeila i izmakla svoju ruku.
Ali, dugo poto su se rastali, udila se duboko studenoj jezi koja joj je maloas sledila srce u jeku zadovoljstva
kojim je bila proeta. Da li e ona izabrati enu koja e zauzeti njeno mesto ili e on sebi da izabere drugu
enu - to su bile dve sasvim razliite stvari. Snebivala se iznenaeno nad zamrenim klupkom koje ivot ume
da naini od odnosa izmeu oveka i ene. Mislila je da je potpuno slobodna - da je nita vie ne vee za njega zato to ga vie nije volela. Ali, otkud je bila slobodna ako se mogla osetiti uvreena u svom ponosu kada je
saznala da se ugasila i njegova ljubav prema njoj. Brat Andre je imao pravo. Mislila je samo na sebe, uvek i
samo na sebe.
**
*
- Kako bih samo mogla od sebe da se oslobodim? - zapitala je brata Andrea.
- Mislite samo na druge - odvratio je on.
- Znai li to da uvek moram poputati drugima? - zapitala je ona.
- Ako bi nepoputanje znailo da mislite na sebe, onda morate da popustite - rekao je on.
- Otac moga sina hoe da dovede jo jednu enu u kuu - rekla je ona. - Treba li i pred tim da priklonim
glavu?
293- Va je greh bio ono to je dovelo ovamo onu prvu enu - rekao je on.

Na to se rasrdila na sebi svojstven nain. U srcu joj je buknula srdba iji se asoviti plamen zapalio jetko, kao
kad iskra padne na dva-tri zrnca baruta.
- Sad opet govorite kao svetenik - rekla je zajedljivo. - Vi ne moete razumeti ta znai za jednu enu kada je
protiv svoje volje prinuena da se telom podaje jednom oveku iz godine u godinu. - Oseala je u sebi udnu
elju da ga zarazi emerom svoga jada i svoje gorine i produila, ne tedei ga ni od ega. - Vi ne znate ta to
znai predavati svoje osetljivo telo u grube ruke, gledati tuu pohotu kako se raspaljuje, i oseati studen koja
obuzima roenu krv i meso - oseati srce kako se gri od gaenja i duu koja se previja kao crv od gnuanja, pa
ipak bivati prinuena na zagrljaj, podavati se tuoj nasladi, za ljubav mira u kui.
Izraz spokojne istote na njegovom licu ostao je nepromenjen. - Ima mnogo naina da se telo prinese na rtvu,
due radi - rekao je.
Ona je uzdahnula. - Treba li da dozvolimo onoj drugoj eni da doe ovamo?
- Nije li bolje da bude pod vaim krovom sa vaim pristankom nego pod drugim bez njega? - odvratio je on.
- Nikad ne bih mogla pomisliti da e mi jedan strani svetenik dati takav savet - rekla je ona opet zajedljivo.
Otvorila je knjigu bez daljeg razgovora i stala da prouava jevrejske psalme pod njegovim rukovodstvom. Dok
su tako trenuci promicali tiho jedan za drugim, ona je bivala sve dublje ganuta prikrivenim smislom koji je u
njima postepeno sagledala. Tu je ljudsko srce, oseala je, vapilo za neim to bi moglo da oboava. A ta je
oboavanje negoli uzda-nje i nada da ivot i smrt imaju smisla zato to ih je nebo snovalo i stvorilo?
- Je li nae nebo va bog i je li va bog to je nae nebo? - zapitala ga je.
294
- Oni su jedno te isto - odgovorio je on.
- Ali mala sestra ija rekla mi je da nisu - otpovrnula je ona. - Ona nam je uvek govorila da verujemo u jednog
istinskog boga, a ne u nae nebo. Ona je tvrdila da to nije jedno isto.
- U svakom hramu ima po nekoliko budala - rekao je on blagim glasom. - Postoji samo jedan istinski bog. On
ima mnogo imena.
- Je li onda ma gde na Zemaljskoj kugli, na ma kojim obalama, oni koji veruju ma u kog boga ve-ruju u tog
jednog?
- I tako su braa - rekao je on, slaui se s njenim recima.
- A ako ja ne verujem ni u koga? - zapitala je ona svojeglavo.
- Bog je strpljiv - rekao je on. - Bog eka. Ne postoji li venost?
Ona je osetila neku udnu toplinu koja je strujala kroz njega i kroz nju. Ali nije poinjala, niti se zavravala u
njoj. inilo joj se da je njih dvoje samo prenose, s jednog kraja zemlje na drugi.
- Nebo je strpljivo - ponovila je ona. - Nebo eka.
Rastali su se s tim recima. Brat Andre je uvezao svoje knjige u ovetalu crnu maramu i stavio ih pod ruku. Ona
je stajala na vratima biblioteke i posmatrala ga dok je prelazio preko dvorita. Njegova golema prilika poinjala
je da se guri, kao da mu je proseda glava bila teret koji je pritiskao njegova iroka ramena. Ili je to, rekla je
samoj sebi, bilo moda stoga to je sve vie iao sa oima uprtim pravo u stazu pred sobom. Retko bi kad dizao
glavu da vidi ta je lealo na kraju puta.
Okrenula se i vratila u biblioteku kao to je obiavala da ini posle tih asova uenja i razgovora. Sedela bi
katkad itav sat da bi joj se urezale u pamet stvari o kojima joj je govorio brat Andre, da bi opet proitala ono
to su zajedno itali, razgledala slike koje bi joj ostavio, razmiljala o recima koje bi joj rekao.
295Ali je toga dana sedela nepun sat kad su se za-orili glasovi ija je jeka dopirala iz spoljnih dvorita. Digla je
glavu i oslunula. Ma ta to bilo, pomislila je, Jinga e doi i kazati ta je. Ali joj ta pomisao estito nije ni
sinula u pameti kada je ve ugledala Jingu kako trkom ulazi u njeno dvorite. Jeala je i plakala, zarila glavu u
kecelju i nastavila da se trese od plaa.
Gospa Vu je skoila na noge. Knjiga, koju je drala u rukama, pala je na pod. Mora da se dogodilo neko veliko
zlo. Pomislila je na Lijangma, svog najstarijeg sina. Ali je on toga jutra bio otiao od kue kao i obino.
Pomislila je na g. Vua. Ali je Jinga toga trena kroila preko praga. Opet je kece-Ijom pokrila lice i zavapila: Avaj, strani sve-tenik!
- ta je s njim? - zapitala je gospa Vu otro.
- Maloas je otiao odavde.
- Premlatili su ga na ulici - jeknula je Jinga.
- Lobanja mu je skroz razmrskana.
- Premlatili ga? - ponovila je gospa Vu, glasom koji je liio na nejasno treperenje daleka odjeka.
- Da, oni mladii - produila je jecajui Jinga. - Zelena druina ... zlotvori jedni! Pljakali su menjaevu
radnju, a svetenik video menjaa kako plae i nebo proklinje, pa zastao da bi ga spasao, a mladii su u tom
izili napolje, pa i njega izudarali po glavi.
Gospa Vu je malo ta znala o zelenoj druini. Jedva je ikad i ula za nju. Ali je znala da su to bili mladi
probisveti koji su tumarali carskim drumovima i krstarili gradskim ulicama. Otkup zelenoj druini", bio je
jedan od redovnih trokova obele-enih u raunima upravitelja njihovog imanja.
- A gde je brat Andre? - uzviknula je ona.
- Odnesen je svojoj kui i lei u postelji. Ali ovde je vratar koji kae da vas on zove - rekla je Jinga.
- Moram poi - rekla je gospa Vu. - Pridr-ite mi ogrta.
296

- Naruiu nosaa - uzviknula je Jinga.

- Ne, za to nema vremena - rekla je gospa Vu. - Uzeu riku na kapiji.
Nekoliko asova docnije, ela je kua znala da je gospa Vu prvi put u svom ivotu otila u stranu kuu - u
dom tuinskog svetenika. Sedela je uspravno u riki i rekla trkau koji joj je okretao lea: - Platiu vam
dvostruko, ako udvostruite uobiajenu brzinu.
- Platite trostruko, pa u biti triput bri - doviknuo joj je on preko ramena.
Daleko iza nje Jinga se vozila u drugoj riki, mada gospa Vu - jednom u ivotu - nije mislila ta e ljudi rei
na ono to ini. Samo jedna misao vrtela joj se u glavi - da mora nekako stii do njegova uzglavlja dovoljno
brzo da bi mu jo jednom mogla uti glas i da bi joj on mogao pokazati put koji bi sledila do kraja ivota.
Sa tom milju je iskoila pred prostu, neoboje-nu drvenu kapiju, i ula ne obazirui se ni na ta i ni na koga.
Doekala ju je jedna stara ena, koja je plakala.
- Gde je na stariji brat? - zapitala je. Starica se okrenula i odvela je u nisku kuu od
cigala, kroz otvorena vrata, preko dvorita - punog dece koja su se bila okupila u gomilu i jecala, do jedne sobe.
Tu je leao brat Andre, na uzanom krevetu od bambusa. Oko njega su stajali odrpanci sa ulice, ljudi i ene.
Razmakli su se pred gospom Vu da bi mogla prii njegovoj postelji, a on je otvorio oi kao da je osetio njeno
prisustvo. Glava mu je bila povezana nadvoje-natroje belim ubrusom od gruba platna, ispod koga mu je niz
obraz tekla krv natapajui jastuk pod njegovom glavom.
- Evo me - rekla je. - Recite mi ta treba da inim.
Nije mogao da progovori nekoliko trenutaka. Nekoliko dugih trenutaka. Umirao je. Ona je mogla da sagleda
prazninu u dnu njegovih crnih oiju, a zatim je tu ugledala udan i dalek sjaj. Da li je to
297bio odblesak njegove volje koja se prikupljala po-slednjim silama? Upro je u nju ukoen pogled, dok su mu
se usne rastvarale, a grudi nadimale udiui duboko.
- Nahranite moje jaganjce - rekao je razgo-vetno.
Onda je videla dolazak smrti. Dah je stao, kapci jo jednom ustreptali, volja se ugasila. Njegovo veliko telo
streslo se, a ruke raskrilile i nemono pale tako da su se obesile niz obe strane kreveta i lupile
0 hladni poploani pod. Ona se prignula da bi prihvatila i podigla njegovu desnu ruku, a jedan od onih
odrpanaca priao je i digao sa zemlje njegovu levu ruku, i tako su se oboje nali jedno prema drugom, stojei i
drei te dve ruke. Preko lesa, ona je pogledala u oi nepoznatom oveku. Bio je oito ni-ko i nita, sluga i
prosjak. Pogledao je u nju bojaljivo i neno spustio ruku brata Andrea na njegove smirene grudi, a ona je
desnu preko nje poloila. Deca su dola u sobu trei i sjatila se oko kreveta koji je sada bio mrtvaki odar, sva
plaui i uglas dozivajui: - Oe ... oe! - Videla je da su to sve enska deca ispod petnaest godina i da su
starija nosila mlau koja jo nisu umela da hodaju. Naslanjala su se na brata Andrea i milovala mu bradu,
dohvatala skutove svojih haljinica i brisala mu krv sa lica, jednako plaui i gorko jecajui.
- Ko ste vi? - upitala je spokojnim glasom, koji se i njoj samoj uinio nekako udan i stran.
- Mi smo njegova jagnjad - zagrajale su uglas devo j ie.
- Ali zalutala - rekao je odrpanac. - Malu je uzimao sa one ledine ispod gradskog zida, gde se svaki as po koje
dete nae naputeno. A velika su odbegle robinjice. Prihvatio je svako na koje bi naiao.
Ona je oseala potrebu da se isplae u samoi
1 nad sobom zato to joj je on umro. Ali deca su se pripijala uz njegovo mrtvo telo, a ruke su im se savijale oko
njega, grlei ga kao da bi ga ogrejale.
298
- Oh, njemu je zima - jecala je jedna mala devojica. Na obrazima su joj se sijale suze. Prislonila je njegovu
ruku uz svoj vlani obraz. - Ruka mu je tako hladna.
Gospa Vu je stajala nepomino usred te udne porodice. Onda joj je palo na um da jo ne zna sve to se
dogodilo.
- Ko ga je doveo do kreveta? - zapitala je muklim glasom.
Odrpanac se kucnuo po prsima. - Ja. Video sam kad je pao. Na ulici se sve ivo bilo poplailo. Zeleni razbojnici
pobegli su kad su videli da umire. Menja je zatvorio kapke na radnji i uao u svoju kuu. Ali ja sam samo
prosjak. ega bih se bojao? Taj strani svetenik esto bi mi udelio koju paru, naroito zimi. Gdekad me nou i
kui dovodio, pa bih ovde i prenoio. A i hranu mi je davao.
- Vi ste ga preneli ovamo! - rekla je ona.
- Ja i ova braa prosjaci - rekao je on. Ona je videla oko sebe pet do est ljudi u krpama. - Prevelik je da bi ga
mogli nositi jedan ili dvojica.
Spustila je pogled na mirno lice brata Andrea. Dola je nadajui se nekolikim recima koje bi bile samo njoj
upuene. A on je umesto toga rekao: - Nahranite moju jagnjad. - Decu koju je usvojio. Bila su jo uvek tu, oko
njega, sva do jednoga, ali opet naputena. Preletela ih je pogledom i susrela se s njihovim oima, koje su se
jedne za drugim u nju upirale.
Devojice su je posmatrale sa nagonskom pro-nicljivou dece, prenosei svoje nade sa nemog lika brata
Andrea na njenu nepokretnu, ali ivu priliku.
- ta da uinim za vas? - rekla je neodluno.
- Gospoo, ta vam je kazao na otac da inite? - zapitala je zabrinuto jedna mrava mala devojica. Drala je
na ruci bucmasto veselo detence.
Na to pitanje moglo se odgovoriti samo istinom. Gospa Vu je tako i uinila. - Rekao je da vas hranim - rekla je.

299Deca su se zgledala. Mrava devojica prebacila je dete na drugu ruku. - Imate li dovoljno hrane za sve nas?
- zapitala je ozbiljno.
- Imam - rekla je gospa Vu.
Stajala je i dalje, gledajui u tu ensku decu.
- Nas ima dvadeset - progovorila je opet ona mrava devojica. Meni je petnaest godina... kako bi koja navrila
esnaestu, on se pobrinuo za njenu budunost.
- Pobrinuo za budunost? Kako to? - zapitala je gospa Vu.
- Kad napune esnaest godina, on im nae mueve i udomi ih - rekla je starica koja se u meuvremenu vratila
u sobu.
Govorile su kao da je jo uvek iva ona golema nema prilika koja je leala na postelji.
Gospa Vu je pogledala brata Andrea. Oi su mu zatvorene, a ruke skrtene na grudima.
- Odlazite iz ove sobe! - rekla je oporo. - Svi do jednog! Ostavite ga na miru.
Izili su posluno, prosjaci, deca i starica. Samo je ona ostala.
Ukruena, na vratima je stajala Jinga. - Idite odavde - rekla je gospa Vu.
- Ja u stajati pred vratima - odgovorila je Jinga.
Gospa Vu je zatvorila vrata. Njeni postupci iza-zvae ogovaranje. Zato bi jedna gospoa elela da ostane
nasamo s jednim stranim svetenikom, makar on bio i mrtav? Ali ona nije hajala za to. Za nju on vie nije bio
ni stranac ni svetenik. Od svih bia koja je srela, on je bio jedino koje je oboavala. Od starog gospodara
mnogo je nauila, bez sumnje. Ali se stari gospodar bojao mnogih stvari. Brat Andre se nije bojao nikoga i
niega. Nije se plaio ni ivota ni smrti. Dok je bio iv, ona o njemu nikad nije mislila kao to ene misle o
mukarcima, ali ga je sada, posle njegove smrti, gledala kao mukarca koji lei mrtav. U mladosti je to morao
biti izvanredno lep ovek. Njegovo gorostasno telo koje je lealo isprueno pred njom imalo je srazmere
velianstve300
nosti. Smrt je ozarila nekom prozranom istotom njegovu bledu kou.
Poznala ga je najednom, tek u tom posmrtnom asu. - Vi ste onaj koga volim! - rekla je apatom, u bolnom
iznenaenju.
Ali, poznavi ga tako i prihvativi ga, osetila je odmah zatim kako se iz korena preobraava elo njeno bie.
Mada se nije ni s mesta makla, krv je potekla njenim ilama brzo i umno, kao olujna bujica, palei joj srce
svojom vrelinom. elo njeno telo bridelo je i treperilo pod udarcima tog nevidljivog i neujnog vihora. Ali
mozak je bio jasan, a ceo njen lik odisao je novom lakoom i snagom. Digla je glavu i obazirala se po sobi.
Njena etiri zida jo su stajala oko nje, ali se ona oseala slobodna kao da je nita vie ne deli od najdaljih
zrenika. Slobdna i netaknuta u svojoj novoj potpunosti. Kao sneg celac. Na svom odru, njegovo telo je lealo
kao to je lealo otkad je umro, ali je ona, gledajui ga sada, znala da je on sam pobegao iz svoje tamnice. Bila
je nevernica do dna due. Godinama nije ulazila ni u kakav hram niti palila tamjan pred nekim bogom. Njen
otac je oistio njenu duu od sujeverja svojstvenog enama, a stari gospodar dovrio je njegovo delo. Nije
verovao u tom trenu u jednog nevidljivog boga. Pa ipak, znala je izvesno da onaj koga je poznala u smrti nije
prestao da postoji.
- Andre - zovnula ga je po imenu tiho i raz-govetno, i nikada ga vie nee zvati bratom. - Vi ivite u meni.
Trudiu se svim silama da sauvam va ivot.
U asu kada je izustila te reci, mir je preplavio njeno bie. Bio je tako dubok, proimao ju je takvim
spokojstvom, ispunjavao tolikim blaenstvom, da je prvi put u ivotu pojmila da nikad pre nije znala ta je to
mir. U toj goloj sobi, stojei nepokretna pred njegovom naputenom ljuskom, saznavala je ta je to srea.
Ali ta srea nije bila zanos. Bila je snaga ije se delovanje ve zainjalo u njenom duhu i u njenom telu. Bilo je
izvesnih stvari koje je morala uiniti
301i koje su joj najednom postale savreno jasne. Njegovo mrtvo telo mora biti pokopano, ali ne u prisustvu
svetenika niti uz molitve. Ono malo stvari koje je posedovao treba podeliti, i to ona lino treba da uini. A
onda e jednostavno produiti da ini ono to je on inio, ma ta to bilo.
Izila je mirno iz te sobe i prela u drugu gde su je ekali Jinga i ona stara ena, prosjaci i deca. Sela je na
jednu od nekoliko drvenih stolica koje su se nalazile u toj prostoriji.
- Da vidimo sada ta emo sa njegovom sahranom - rekla je. - Je li ostavio ikakva uputstva?
Svi su se zagledali. Deca su bila preplaena i nisu nita kazala. Starica je jecala i brisala oi kece-ljom. - Njemu
umiranje nije bilo ni na kraj pameti
- uzviknula je - a ni mi nismo pomiljali na takvu stvar kao to je njegova smrt.
- Je li igde imao srodnika? - zapitala je gospa Vu. - Ako jeste, ja pretpostavljam da bi njima trebalo poslati
njegovo telo.
Za kakve srodnike niko nije znao. On je naprosto doao ovamo pre bogzna koliko godina i vie nije odlazio
odavde.
- Je li dobijao pisma? - zapitala je gospa Vu.
- I kad jeste, nije ih itao - rekla je starica.
- Ostavljao ih je da lee okolo neotvorena, a ja bi ih uzimala posle nekog vremena i uivala u donove dejih
cipelica.
- A zar on nikad nije pisao? - produila je gospa Vu.

- Nikada - rekla je starica.

- A vi, znate li neto? - zapitala je prosjaka
- nije li nekad vama togod govorio?
- Nikad ni o kome svom - odvratio je prosjak koji je po neemu izgledao kao neki predvodnik te utljive
druine. - Govorili smo samo o ljudima u gradu i okolnim selima, kojima bi bila nuna kakva pomo.
Gospa Vu je razmiljala o tim oskudnim obave-tenjima. Andre je pripadao samo njoj. Nije bilo nikog drugog
ko bi na njega polagao neko pravo. Ona
302
e mu kupiti mrtvaki koveg, prost i crn. to se tie groblja, pokopae ga u svojoj zemlji. Pomislila je na
jedno svoje omiljeno mesto, na padini jednog brega, koji su u polukrugu opasivala neka od njenih pirinanih
polja. Tu je rasla jedna od onih smreka lepezasta lista i uta ploda koju u njenom kraju zovu dingko, staro
neko drvo u ijem se hladu odmarala uvek kad bi izlazila na to imanje da nadzire proletnju setvu.
Digla se. - Otii u danas po podne i narediti da mu se tamo iskopa grob.
Dok se dizala sa svog mesta, deca i starica po-smatrali su je zabrinuto, a ona je shvatila zato se brinu. to e
biti s njima, mislili su svi. A o emu bi drugom mogli da misle?
- Da li ova kua njemu pripada - rekla je obazirui se po goloj sobi.
Starica je zatresla glavom. - Ovo je iznajmljena kua - rekla je - dobili smo je veoma jevtino zato to je ukleta.
Zbog lasica koje su se ovde odne-kuda nakotile i koje su, kao to znate, zlim dusima stan, pa tako niko nee da
ivi pod njenim krovom. Ali su se njega zli dusi bojali, te smo mi ovde ivele bez svake opasnosti i uz veoma
mali troak.
- On nema nikakva imanja? - zapitala je ona.
- Nita izuzev dve preobuke. Jednu je nosio dok bih ja drugu prala. Ima, dodue, jo nekoliko knjiga i onaj svoj
krst. Jednom je imao i veoma lep kip prikovan na drveni krst, i bio ga je obesio na zid, u svojoj sobi iznad
kreveta. Ali je jedne noi pao i slomio se, a on drugog nikad nije ni dobio. Imao je jo jedne brojanice, ali se
jedno od dece igralo njima, pa se nit prekinula, a on ih vie nikad nije nanizao. Neka zrna su se nekud
otkotrljala i izgubila, a on je onda kazao da mu vie i ne trebaju.
Dok je starica govorila, pogled gospe Vu lutao je po sobi.
- ta je u onoj crnoj kutiji? - pitala je, upirui kaiprst u crno sandue neviena oblika, ija joj namena nije
bila jasna.
303Starica je pogledala na tu stranu. - To je arobna kutija sa glasovima - rekla je. - Glasove bi sluao po noi.
Gospa Vu se setila da joj je priao o tome. Prila je kutiji i prislonila uvo uz njeno drvo, ali nije nita ula.
- Ona ne govori ni s kim drugim - objasnila je stara ena.
- Ah, onda emo je pokopati s njim - rekla je gospa Vu.
- Ima jo jedna stvar koja je bila njegova svojina, a i ona je takoe neka arolija - rekla je starica oklevajui. Rekao nam je da je nikad ne diramo.
- Gde je? - zapitala je gospa Vu.
Starica se podvukla pod krevet i izvukla odatle dugaku drvenu kutiju, koju je odmah otklopila. Unutra je leala
sprava koja je liila na frulu.
- Prislanjao bi je na desno oko kad god bi no bivala vedra i gledao tako u nebo - rekla je.
Gospa Vu je shvatila odmah da je to bilo orue pomou koga je posmatrao zvezde.
- To u poneti - resila je glasno. - A sada mi donesite njegove knjige - rekla je - a njegove haljine i krst neka
mu se u grob poloe. to se tie ove kue, ona e biti vraena sopstveniku. Recite mu umesto mene da su zli
duhovi isterani i da je sada od zla oiena. Moe je opet izdati za dobre pare.
Sva su se deca bila sjatila oko starice i sluala bez daha te reci, utei i u strahu. Njihovog doma vie nije bilo.
Ostala su bez igde iega.
Gospa Vu ih je gledala smeei se. Sa nenou kakvu dotle nikad nije iskusila, pogaala je na ta su mislila.
- to se vas tie, svih vas, a i vas takoe, stara sestro, vi ete doi u moju kuu i tu ete iveti.
Deica su duboko odahnula, gotovo u jedan mah. Bila su van opasnosti. Prihvatila su svoj novi osigurani ivot
sa lakoom i poverenjem detinjstva i odmah ivnula.
304
- Kad, kad? - poela su da zagore.
- Trebalo bi, ja mislim, da ostanete do sutra ovde kraj njega - rekla je ona. - Onda emo svi zajedno otii na
grob. Ali se ovamo neemo vraati. Odveu vas svojoj kui.
- Srce zlatno - jecala je starica - srce nae predobro i zlatno! On e znati za to, budite sigurni da e znati!
Gospa Vu se nasmeila ne odgovarajui nita na to. - Imate li dosta pirina za njihove obroke?
- zapitala je. - Deca e jesti ovde jo danas i sutra ujutro. Na ruku e biti kod mene.
- U kui je vazda bilo hrane za jedan dan, dok je on bio iv - rekla je jecajui starica. - Hrane uvek imamo bar
za jedan dan.
- Onda u opet navratiti tek sutra - rekla je gospa Vu.
Pustila je decu da se tiskaju uz nju jedan trenutak, znajui dobro da su bila navikla da se sjate i uure uz
njega i oseaju njegovo telesno prisustvo, pa da im stoga treba ista iva okrepa i umirenje i s njene strane.
Zatim je rekla blagim glasom:

- Do vienja, male moje, do sutra - i napustila kuu gde je njegovo telo lealo mrtvo, i izila na ulicu, novo,
drugo stvorenje, razliito u svemu od ene kakva je bila kada je ula unutra.
Vratila se u svoje dvorite i sedela dugo sama. Sama sa svojom izmenjenom linou. Pomirila se s Andreovom
smru. Da je ostao iv, jednom bi sigurno doao trenutak kada bi ona otkrila da ga voli. A tada bi pred njom
bila samo dva izlaza izmeu kojih bi mogla da bira. Morala bi ili iznalaziti izgovore zbog ega vie nikad ne
moe da ga vidi, ili mu se podati svom svojom duom, kazujui mu svoju ljubav. A znala je da bi taj drugi izlaz
bio istovremeno i njihov rastanak.
Satima je sedela budna i sama te noi, ne dozvoljavajui Jingi da ue i poloi je u postelju. Nije htela da lei u
postelji. Htela je da sedi, iva, bodra, samotna, prebirui od dna pa do vrha ceo prostrani svet svog novog
saznanja. Volela je jednog
20 Paviljon ena
305oveka, stranog i tueg, oveka koji nijedanput nije ni ruke ispruio da se dotakne njene, iji se dodir ne bi
dao ni zamisliti. Nasmeila se u tami posle dueg vremena. Kua oko nje bila je mrana i tiha, ali je kraj nje
gorela sveca, a srce pod grlom govorilo glasno.
- Da sam vam pruila ruku - rekla je - biste li sa strahom ustuknuli ispred nje?
Ali je znala da se Andre nije plaio nikoga. Bio je tu, istina, onaj njegov bog. A bogovi oveka su neprijatelji
ene, pomislila je gospa Vu. Osetila je ljubomoru prvi put u ivotu.
- Mi nemamo vlastitih bogova - rekla je u sebi.
Ali za ene su istiniti bogovi nemogui. Razmiljala je o enama iz svoga kruga, koje su se oda-vale
pobonosti i molile bogovima. Mala sestra ija nije prestajala da govori o svom bogu. Ali mala sestra ija nije
ni imala nieg drugog o emu bi govorila, ni mua, ni dece, ni prijatelja, ni porodice. Po-begla je od te praznine
i krenula u poteru za neim to bi je ispunilo i nala sebi boga. Ne, za enu je jedini istinski ispit da li e, sve
imajui, poput nekih mukaraca sve i odbaciti, i poi da trai i nai boga. U elom svom ivotu od svih koje
je najbolje poznavala ili ikad dobro znala, nijedna nije uistinu traila boga. To jest nijedna poput Andrea u asu
kada je kao mlad ovek ostavio enu koju je voleo, i prezreo bogatstvo koje je mogao imati i slavu koju je
mogao stei svojom uenou, i posvetio bogu sav svoj ivot.
Bezglasna povorka njenih snova zaustavila se za trenutak pri pomisli na enu koju je Andre voleo u mladosti i
onda odbacio jer je samou voleo vie. Mora da je bila mlada i lepa takoe. Osetila je opet ljubomoru, ne zato
to je Andre voleo tu enu, nego zato to je ta neznana i davno zaboravljena ena mogla da ga gleda dok je bio
mlad a jo ne sve-tenik.
Volela bih da sam ga videla dok je bio mlad ... mlad gorostas", pomislila je gospa Vu. Sedela je sa306
vreno mirna, u mukloj tiini, sa rukama sklopljenim jednom preko druge, a na njenim prstima svet-lucao je
mekani sjaj njenog prstenja. Da, jedan pogled na Andrea, dok je bio mlad, mogao je svakako biti velika radost
za jednu enu. Bio je naoit i u srednjim godinama, a u mladosti je po uzrastu i obliju morao biti lep kao mladi
bog. Onda joj je bilo ao ene koju je on odbacio. Sada je, bez sumnje, bila udata i mnogu decu je imala moda,
jer ena ne umire zato to jedan ovek raskine s njom, ali je negde u dubini srca jo mislila na Andrea, sa
ljubavlju ili sa mrnjom. Ako je to bila ena sitniava srca, onda ga je mrzela, a ako je, naprotiv, bila iroka
srca, nije ga osuivala i jo ga je volela. Ili, moda, ipak nije vie mislila na njega. Moda je bila umorna
naprosto i davno se prola svakog ose-anja kao to to mogu ene koje se netedimice troe i srcem i telom.
Slabost je ene da su joj srce i telo nerazluno spojeni, poput potke i osnove, pa kad se telo daje nemilice, i srce
se lagano iskrza, izuzev ako u njemu nema ljubavi, onakve ljubavi kakvu je ona prema Andreu oseala. Smru
je osloboena tereta koji bi mogao postati njegovo telo. Da je ostao iv, oboje bi, moda, izgubili due u
zamkama ploti. Zaudila se osetivi u tom asu da joj je elom snagom prostrujala topla i silovita bujica vrele
krvi koja je iznenada zapevala u njenim ilama.
Ipak sam ena uprkos svemu", pomislila je podsmevajui se pomalo samoj sebi. I sama pomisao na Andreovo
snano telo bila je dovoljna da onako obogati elo njeno bie. Kako li je tek bio opasan po mir kada je kao
ovek od krvi i mesa stajao pred njom! Nagonski je osetila zahvalnost prema onim razbojnicima iz zelene
druine, koji su uklonili takvu opasnost sa njenog puta. Ah, primetivi kroz vrata kako je prekrasna meseina
obasjavala njene or-hijede, pod bambusima u dvoritu, pokajala se zbog te misli. Bilo je svirepo radovati se to
su Andreu oi bile zanavek skopljene.
Ne radujem se ja to ste vi mrtvi", objanjavala mu je, nego to smo oboje poteeni od jedne
20*
307velike nesree i tako moemo da sauvamo svoju veliku radost. Vi, bez sumnje, znate da vas volim."
Izgovarajui apatom te reci, oseala je duboko da bi je on razumeo. Nita manje ne bi joj ni moglo dati tako
neposredno oseanje potpunog blaenstva i vedrine. Znala je da bi Andreu skrnavljenje njegovog svetenikog
ina nanelo isto toliko bola koliko bi njoj zadalo gaenje njenih dunosti prema porodici. Propovedali bi jedno
drugom nunost odricanja, ali bi se to moglo ostvariti samo pod uslovom da se njih dvoje nikad vie ne sastanu.
Ovako nije bilo potrebno nikakvo odricanje. Misliti o njemu mogla je koliko bi joj srce zaelelo - i bez opasnosti.
Ali, naravno, ja sam se promenila", mislila je. Sedela je jo uvek nepokretna tela, ali pitajui se u emu se
promenila. To, doista, jo nije znala. Mo-rae da otkriva sama sebe. Srce joj je bilo izmenje-no. Sebi samoj
sam tua sada", mislila je, iznenaeno donekle. Ne znam kako u se ponaati niti kako u se oseati."

Ostala je nepomina u istom stavu ceo jedan as posle tog otkria. Ne znam ni po emu kako u se ponaati",
pomislila je opet. Vrela moga bia su drukija. Neu vie iveti po propisima dunosti, nego po zakonima
ljubavi." Tako je pomou ljubavi otkrila samu sebe.
Osetila je opet onu udnu toplinu, ija je plima proimala elo njeno bie, ispunjavajui je vedrim i smirenim
zadovoljstvom.
Pomisao na spravu za gledanje zvezda dola joj je na um ba u tom asu. Bila je naredila da je donesu kui
kada je kretala iz njegovog doma, da bi stigla zajedno s njom, i sada je bila u biblioteci. Otila je po nju i
izvadila je iz kutije napreui se, jer je bila teka, i postavila je na nogare koji su se mogli sklopiti i rasklopiti i
koje je takoe nala u kutiji. Onda je pred vratima pokuala da kroz nju po-smatra nebo.
Oekivala je da e istog asa videti oblija zvezda i golemi lik meseca na putanji kojom je hodio
308
te noi. Ali, na svoje razoaranje, mada je no bila vedra, nije videla nita. Prevrtala je spravu u rukama,
upravljala je as u jednom, as u drugom pravcu, pokuavajui da otkrije njenu tajnu, ali uzalud. Nebo je za
nju ostalo zatvoreno.
Uzdahnula je i sklonila spravu na njeno mesto. Taj komad gvoa i stakla zahtevao je od nje znanje koje nije
imala. Ovo pripada samo njemu", pomislila je. Pokopau ga s njim, zajedno sa kutijom iz koje govore
glasovi noi."
S tom odlukom je legla u postelju i usnula.
** *
Strancu je prireena takva sahrana kakvu nisu pamtili u tom drevnom gradu. Gospa Vu nije mogla dozvoliti da
lii na neki porodini pogreb. Ali mu je ukazala ast kao ukopu uitelja jednog od svojih sinova. Deca su bila
odevena u belo platno bez obruba. Prosjaci koji su preneli brata Andrea kui zahte-vali su da i njima daju belu
odeu alosti. alost gospe Vu nije bila obeleena nikakvim spoljnim znakom.
U meuvremenu, poto je prethodno malo porazmislila o tom koraku, ona se raspitala da li bi o stranevoj smrti
trebalo obavestiti ostale malobrojne tuince u gradu. Mala sestra ija, da, trebalo bi joj javiti moda, a i
stranom lekaru svakako.
Gospa Vu nije jo nikad bila videla tog stranog lekara i nije elela da ga vidi ni u toj prilici. Sluala je da lekari
iz tuine idu uvek sa noevima u rukama, spremni da seku im se neko razboli. Gde-kad bi se pokazali vesti u
rezanju otoka i izraslina, ali su im bolesnici esto umirali pod noem, a puta i naina da se od stranca lekara
trai naknada za pretrpljeni jad i nevolju nije uopte bilo, kao to se moglo uiniti i postii ako bi koji domai
vidar ubio ljudsko stvorenje umesto da ga izlei. Iz toga
309razloga, ljudi u gradu retko su se obraali stranom lekaru, izuzev kad bi smrt ve bila sigurna.
Poslala je po jednom sluzi poruku onoj nekolicini stranaca u gradu, a on se vratio govorei kako su mu rekli da
je brat Andre za njih tuinac, jer nije njihove vere, i da nee doi.
Pored svega toga, pogreb je protekao onako kako je smislila gospa Vu. Nije obavljen sledeeg dana, kao to je
ona prvobitno nameravala, zato to se dovoljno velik koveg nije mogao nai, pa se moralo ekati dok se ne
sadelje naroiti, za tog pokojnika iz tue zemlje.
Radei danju i nou, tesar mrtvakih sanduka uspeo je da ga naini za dve noi i jedan dan. Povorka je
krenula u rano jutro, pre nego to je oi-veo promet u gradu. Na elu povorke, u svojoj nosiljci, bila je gospa
Vu, a ostali su ili peice iza nje i Andrea u njegovom kovegu. Ona je lino nadzirala polaganje njegovog
velikog tela u koveg.
Dok su nadniari dizali Andrea da bi ga zatim poloili u koveg, ona je stajala kraj njih i svojom rukom, pre
nego to su oni zakovali poklopac, sme-stila unutar kutiju sa glasovima i spravu za gledanje zvezda. Bila je
opet prenela spravu u njegovu kuu da bi mogla biti zakopana zajedno sa njim. Stajala je tako mirno i bez
glasa, ne odlaui ni pokretom ni reju uglavljivanje tekog poklopca. Gledala ga je kako lei, neizmenjena i
spokojna lika kao da spava, podavala se nad njegovim telom svojoj bezizglednoj enji i nita nije govorila, a
onda se poklopac spustio i ona ga vie nije videla.
Nije ni plakala. Zato bi se odavala svojim plaem? Sluala je zakivanje klinaca u drvo i videla kako se ue
vezuje za dugake motke. Morali su naj-miti dvadeset ljudi za prenos tog gorostasnog kovega, te su ga
nadniari preneli kroz ulice i gradsku kapiju do onog brega na zapadnoj strani grada, a odatle je ona predvodila
povorku idui ispred pokojnika, a ostali su je sledili, dok tako nisu stigli do drveta dingko, gde je zemlja na
padini bila spremna da primi njegovo upokojeno telo.
310
Niko nije govorio dok su koveg sputali u raku koja je ve bila iskopana. Deca su plakala, a starica lelekala,
ali je gospa Vu stajala nepomino utei, dok je zemlja, gruda za grudom, zatrpavala grob i dok se, zatim,
nainila humka.
U jedan mah, srce joj se steglo u gr ije su kande bile hladne i tvrde kao gvoe, jer je pomislila da ga nikad
vie nee videti - izuzev u svom seanju, gde e zanavek iveti.
Kad je sve bilo svreno, povorka se vratila u grad. Gospa Vu je opet ila ispred ostalih. Decu je odvela svojoj
kui, te od toga dana vie nisu bila beskunici.
XI
Sledeeg jutra, preleui pogledom s predmeta na predmet po sobi u kojoj je provela toliko asova, ona je
znala, naravno, da je svet tano isti onakav kao i svakog drugog jutra. Umesto da se probudila sa umorom u telu

i dui i potajnom enjom da ne zapoinje jo jedan dan, oseala je u sebi nov polet, pun radosne
preduzimljivosti.
Ta nova, neoprobana snaga navirala je iz vrela koga u njoj ranije nije bilo. Ono to je prema muu u mladosti
oseala, bilo je svakako neka vrsta ljubavi. Bilo je nemogue ne voleti g. Vua dok je bio mlad. Bio je i suvie
naoit, i suvie zdrav, i suvie dobroudan da ne bi probudio enju krvi i stekao njenu naklonost, koju je on
samo delom izazvao. Ali ta ljubav nije imala nikakve veze s njom samom. Bila je isto tako nagonska kao odraz
nekog miia. Srce uistinu nije nita vie do stoer miia u sredini tela.
Ona je to znala. Jednom je posmatrala svog starog deda kada je uzeo u ruke jo ivo srce mrtvog tigra. Bilo je
to u vreme kada se jo verovalo da o-vek koji pojede tigrovo srce dobija njegovu snagu. Videla je u seanju taj
prizor isto tako jasno kao da se toga asa odigrao pred njenim oima. Bila je tada
311devojica od osam do devet godina. Brani sa njihovih imanja uhvatili su tigra u stupicu. Reao je kada su
ga uneli u dvorite, svega upetljanog u mree od konopaca. Bio je vetrovit, sunan dan. Ukuani su svi istrali
da bi videli ulovljenu zver. Bila je golema i iarana prugama u boji starog zlata. Kada ih je ugledala, razjapila
je irom svoje crvene ralje i siknula im u susret kao neka velika maka, u bezizglednoj mrnji. ene su
vrisnule, a ona je stajala bez glasa, zagledana ukoenim pogledom u dva divlja, uta oka. Kao da je osetio njenu
mo nad sobom, tigar je zatvorio ralje, zurei u njenu de trnju priliku. Kao obnevidela, ona je koraknula
napred i ve bila nainila jedan korak kada se zauo povik njenog deda. Jedan od branina skoio je na zver i
zario joj bode pravo u srce. Seivo je kripnulo parajui krzno, a zver je posrnula i sruila se na-zatke.
Branin je digao iupano srce, elo i jo ustreptalo, i pruio ga dedu, drei ga u visini njegovih oiju.
Ali, ono to je sada oseala prema Andreu nije imalo nikakve veze sa lupanjem nekog ustreptalog srca.
Tiha i snana, ta je ljubav bila kao sunana svetlost u podne. Ona je ogrevala i krepila, proimajui do
najtananijih niti njeno bie. Bilo je dovoljno da njeni postupci izviru iz topline i svetlosti tog unutranjeg
sunca, pa da bude dobro i pravo sve to bi uinila. Ljubav je pronicala njen mozak kao to je proimala njeno
telo. Andre nije bio mrtav. On je bio iv i bio je s njom zato to ga je volela. Uzdranost njenog tela bila je i
prola. Bila je nepotrebna. Ona, koja je celog veka bila nevernica do sri u kostima, koja se podsmevala
svetenicima i licemernim igrama uvida po hramovima, koja je toliko puta upirala oi u nebo ne nalazei
traga nikakvom boanstvu u njegovoj lepoti i sjaju, kojoj su dusi prirode bili samo detinjasta matanja, ona je
sada bila sigurna da je Andre iv i s njom.
Volela sam ga dok je prolazio ovim dvoritima, odlazei i dolazei, ali to nisam znala", mislila je.
312
Morala sam da vidim mrtvo njegovo telo da bih saznala kako ga volim."
A onda se pitala, jer je bila ena, da li je i on nju voleo. I, naavi se pred tim pitanjem da li joj je ljubav bila
uzvraena, prvi put se osetila usamljena.
Kako bi to ikada mogla znati kad ne mogu da ujem njegov glas", mislila je. Okrenula je glavu ka dvoritu i
alila za batom njegovih koraka niz kaldrmu, koraka kojih vie nee biti. Ali je onda, sluk-tei i ne ujui
nita doli cvrkut ptiica po bambusima, ugledala kako se polako na tamnoj zavesi njenog pamenja ocrtava
njegovo odskora zemljom zatrpano lice. Njegove oi, njegov bradati lik na-smeenih usana, podsmeljiva
otroumnost, koja je bila uobiajeni izraz njegovog lica, pojavili su se tako ivo pred njenom uzdrhtalom duom
da je svojim osmehom uzvratila njegov. Glasa mu nije mogla uti, ali je najednom bila sigurna da je i Andre
uistinu nju voleo. Voleo je, mada iza zidina svog svetenikog ina, koje su ga drale rastavljena od nje dok je
bio u ivotu. Sada vie nije bio svetenik, a zidovi su iezli. Nije bilo nikakva razloga da ga ne dozove ma u
kom trenutku, nikakva razloga da on ne prekorai prag njene due i ne ekajui na poziv. Njegovo telo bilo je
mrtvo, ali je njeno postalo sredstvo kojim je mogao da protie njihov zajedniki ivot.
Pomislila je da bi sada mogla imati novu mudrost kakvu sama nikad nije imala.
Kako sam bila glupa", razmiljala je, upirui oi u plave zavese na krevetu. Koliko li su samo zbunjeni onim
to sam uinila svi ti ljudi i ene po mojoj kui!"
A ta je to uinila? Pokuala je sa bezobzirnom sebinou da se povue u samou i oslobodi tako svih veza
koje su je s njima spajale. Htela je da budu sreni, svaki na svoj nain, ali niti je htela da se uznemirava i brine
kako bi ih usreila, niti je bila u stanju da im kae kako da budu sreni. Pruila im je hranu i odeu, odravala
stegu i red,
313pa ipak je vladala zbrka u celoj kui i sve ilo naopako i niko nije bio srean. Srdila se na njih zato to nisu
bili sreni. Sada je videla koliko je to bilo ludo.
U tom asu, Jinga je ula u sobu za izrazom Ijutitog nezadovoljstva na licu. - Zar se jutros ne mislite dizati iz
postelje, milostiva gospoo? - zapitala je. Glas joj je bio svadljiv.
- Dan je kiovit - rekla je gospa Vu smee-i se.
- Otkuda znate, milostiva? - pitala je Jinga kiselo. - Niste ak odgrnuli ni svoje zavese.
- Znam po vaem glasu - odvratila je gospa Vu - a oblaka ima, uostalom, i na vaem licu.
- Nisam nikad mogla ni pomisliti da u morati da gledam jednu ulinu devojku u naoj kui - ot-povrnula je
Jinga - niti da e sinovi ove kue lutati po belom svetu, dok ovde, povrh svega, valja hraniti jednu odbaenu
nalonicu.
- Jasmina je dakle dola? - rekla je gospa Vu.

- Eno je u zadnjem dvoritu. eka - odvratila je Jinga. Uurbala se spremajui toaletni sto svoje gospodarice,
ali je produila svoju priu. - Pitali su me ta da ine s njom. Ja ne znam ta bih s njom uinila. - Pri tom je
ljutito naprila donju usnu. - Devojka kae da je oekuju. Kazala sam joj da je ja nisam oekivala.
Gospa Vu je ustala iz kreveta. Njena mala i uzana stopala nala su se zaas u njenim cveem izvezenim
papuicama. - Je li dola sama? - zapitala je.
- Jedna krezava stara ena dola je s njom, ali je bre-bolje nekud odlutala. Oh, ostala je nama na vratu, to je
sigurno - rekla je Jinga veoma kiselo.
Gospa Vu nije vie govorila. Okupala se utei, a zatim je svoju haljinu od srebrnosivog brokata obukla preko
rublja od meke bele svile. Jinga joj je paljivo poeljala kosu, a donja usna bila joj je pri tom i dalje zlovoljno
naprena.
314
- Donesite mi doruak - zapovedila je gospa Vu. Sela je za sto nekoliko trenutaka docnije i slatko dorukovala.
Oseala je neku novu glad ak i za jelom, to joj se inilo zabavno i pomalo smeno. Zar joj nisu priali da
ljubav preseca volju za jelom? Zatim se setila da to ini samo ljubav koja ne nailazi na odziv.
,,A mene Andre voli", pomislila je pobedonosno.
Nije prolo ni po sata, a ona se ve digla iza stola i spremila da poe u zadnje dvorite da vidi devojku
Jasminu.
- Zar je neu dovesti ovamo, milostiva gospoo? - zapitala je Jinga. - Uobrazie se ako vi izi-ete pred nju.
- Ne - rekla je gospa - ja u otii do nje. - Sada je elela da to manje ljudi dolazi u njeno dvorite.
Neka niko ne uznemirava duh moga Andrea, kome je to stan", mislila je u sebi. Onda je, hodei dalje svojim
putem, osetila kako joj stopala staju kao ukopana na mramornom pragu Me-seeve kapije, kao da ih je neko
rukama stegao i za kamen prikovao. Dola joj je na um nova misao.
Ali Andre nije nikada ni pred kim zatvarao svoju duu", pomislila je. On bi priao toj devojci otvoreno i bez
ustruavanja da bi izvideo ta bi mogao uiniti za nju. Njegov duh, koji je ovde, bie mi na pomoi."
Obratila se Jingi, govorei: - Moete je i ovamo dovesti, naposletku - rekla je.
I tako je ona opet sela, a Jinga se udaljila. Svaki sluajni prolaznik, koji bi kroz kapiju pogledao unutra, mogao
bi je videti kako sedi, nepomino, poput vitkog srebrnog kipa, pognute glave i sa osmehom na svom bledom
licu, koje je imalo boju badema. Ali niko nije proao tuda, nego se Jinga vratila za nekoliko trenutaka, hodei
ispred mlade devojke omanjeg rasta, rumene i jedre.
Gospa Vu je podigla oi i ugledala Jasminu. Bila je svesna istog asa da je to jedna od ena prema kojima je
nagonski oseala najveu odvratnost, snano i priprosto stvorenje od ovoga sveta, sirovo
315i strasno. Odvratila je oi od nje i osetila kako joj je dua posrnula na pragu izmeu jueranjih snova i
stvarnosti toga jutra. Njena osetljiva put najeila se do kosti.
Onda je osetila kako nevidljivo prisustvo An-drea utiava i gasi jetko plamsanje njene pobune i njenog gaenja.
Tu je opet bilo njegovo lice, tamno na svetloj zavesi njenog pamenja. Upirui oi u njegov lik, poela je da
ispituje devojku blagim, nenim glasom. Jinga je odmakla nekoliko koraka i zastala, sluajui i zurei u njih
dve. To uopte nije bio uobiajeni glas gospe Vu, srebrn i jasan. U njemu nije bilo nikakve tvrdoe. Pa ipak to
nije bio glas kojim je gospa Vu obino govorila sa decom. Taj glas je bio neto novo.
- Recite mi zato hoete ovamo da doete i ivite - zapitala je gospa Vu.
Jasmina je pogledala u kamenje pod svojim nogama. Volela bi da je obukla svoj plavi kaputi i akire od
pamune tkanine namesto odee od zelene svile koju je imala na sebi.
- Hou da se smestim pre nego to se dete rodi - odvratila je.
- Zar e biti i dete? - zapitala je gospa Vu. Jasmina je digla glavu da bi je pogledala u lice,
ali je odmah zbunjeno oborila oi. - Da! - rekla je glasno.
- Nema tu nita od deteta - odvratila je gospa Vu.
Jasmina je opet digla glavu i otvorila usta kao da e se pobuniti protiv te uvrede, piljei u oi gospi Vu. Njihov
pogled je bio ukoen, a u zenicama je blistalo prodirno svetio. Ali su joj odmah zatim suze grunule na oi.
- Deteta, dakle, nee biti - rekla je gospa Vu.
- Milostiva gospoo, mi nismo duni da je izdravamo! - povikala je Jinga.
Gospa Vu je podigla svoju duguljastu ruku. - To ja treba da resim - rekla je. - Odlazite odavde, Jinga, molim
vas.
- Zar da vas ostavim s tim mukom? - zapitala je Jinga.
- Stanite tu ispred Meseeve kapije - rekla je gospa Vu.
ekala je dok Jinga nije otila, a onda je pokretom ruke ponudila devojci da sedne na jednu batensku stolicu od
porculana. Jasmina je sela trljajui oi lancima obeju aka i gutajui suze. Gospa Vu je poela da govori.
- Sluajte - rekla je Jasmini - krupna je i ozbiljna stvar ui u kuu jednog oveka, naroito kad je oko njega
mnogobrojna i asna porodica kao to je naa. Vi moete doi ovamo i razoriti svaku sreu pod ovim krovom.
A moete opet isto tako ui unutra i poveati svaku sreu svojim prisustvom. Sve to zavisi od ciljeva i namera
koje se uistinu kriju u vaem srcu. Ako dolazite zbog pirina i krova nad glavom, molim vas da mi to kaete. Ja
u vam oboje obeati i osigurati. To moete dobiti i besplatno, bez potrebe da ih ovde kupujete svojim telom.
Jasmina je pogledala lukavo u gospu Vu. - Ko to igde daje eni ita ni za ta? - zapitala je.
Gospa Vu se sama sebi udila. Da se to dogodilo pre mesec dana, ona bi prezirala grubost te de-vojke. A sada ju
je naprosto razumela.

- Vi niste nikad imali besplatno ni stan ni hranu - promrmljala je. - Vama je teko meni ve-rovati.
- Ja ne verujem nikome - rekla je. Izvukla je iz nedara jarko crvenu maramu od svile. Jedan njen kraj bio je
privren za jedno dugme, a drugi je uvrnula oko svojih prsta.
- Dakle, vi zbilja dolazite ovamo da biste nali neko utoite? - rekla je gospa Vu.
Jasmina je zatresla glavom. - Nisam to htela da kaem - izjavila je. Podigla je svoje debele one kapke, a u
njenim okruglim crnim oima zasijao se lukav pogled. - Utoite su mi obeavali i drugi ljudi.
317- Ali ipak ima neto zbog ega ste ovamo doli
- ostala je gospa Vu pri svome. - Je li zbog asti da pripadnete naoj porodici, mada biste iveli u dvoritu iza
kue?
Plamena rumen liznula je najednom uz devoj-ine obraze, tako da se crvenilo njenog lica jasno videlo kroz
debeli sloj belila kojim je bilo prekriveno. - Dopada mi se moj ile ... - promrmljala je na atrovakom jeziku
svoje ulice.
Gospa Vu je znala da ona govori o g. Vuu, ali je nije osuivala. To se istina iskrada iz devojinog srca", mislila
je, gola istina. Gola kao od majke roena."
- On je mnogo stariji od vas, dete moje - rekla je gospa Vu.
- Ja volim stare ljude - rekla je devojka drhtei.
- Zato drhtite? - zapitala je gospa Vu. - Nemate zata da drhtite preda mnom.
- Nisam jo nikad srela oveka koji bi bio tako plemenit - rekla je devojka preplaeno. - On je veoma plemenit.
- Plemenit? ta mislite pod tim? - zapitala je gospa Vu. Ona nikad ne bi kazala za g. Vua da je plemenit.
Plahovit, nestrpljiv, samovoljan, glup, dobroudan pokatkad, sebian uvek - sve su to bile reci koje su mu
dolikovale, ali plemenit - to ne.
- Mislim ... plemenit - rekla je Jasmina. Podigla je ruku. - Vidite, ova grivna - rekla je - to je pravo zlato. Neki
mlad ovek dao bi mi bakarnu, pa pozlaenu i kleo bi se da je od pravog zlata. Trajala bi mi koliko dok me ne
bi ostavio. A ile? A, kod njega nema toga. Njegova je skroz zlatna.
- Zagrizla je u grivnu, a onda pokazala gospi Vu tragove svojih zuba. - Vidite?
- Jeste, to je zlato - saglasila se gospa Vu s njom.
- On je tako strpljiv - nastavila je devojka vatreno. - Kad se ne oseam dobro, on ne navaljuje na mene. Mladi
ljudi ne mare ni za ta. Oni
uzimaju ono to hoe. A taj stari ovek me uvek pita kako se oseam.
- Zbilja? - rekla je cpspa Vu. To nije bio onaj gospodin Vu koga je ona znala.
Devojka je opet sela i stala okretati grivnu oko ruke. - Ako ne budem imala deteta... - zaustila je.
- Dete nije vano - rekla je gospa Vu.
Jasmina je gledala u nju iskosa dok je ona govorila dalje. - Vano je hoete li vi neto dodati ili oduzeti srei u
ovoj kui?
Jasmina je revnosno digla glavu. - Ja u vam doneti sreu, obeavam vam, milostiva gospoo ...
- Sutra u se odluiti - rekla je gospa Vu. Ustala je izgovarajui te reci, a Jinga je urno ula u dvorite i
odvela devojku.
Kad je ona otila, gospa Vu je ula pod krov hodei pravo stazom sunane svetlosti, koja je nekoliko asaka pre
sinula niz plonik i vodila do ulaza u kuu. Svetlost joj je zasenila oi, ali je gre-jala noge. Dobro sam izvrila
svoj zadatak", pomislila je, udei se samoj sebi, ali sa izvesnim divljenjem. Otkud sam samo umela tako
dobro da se snaem?"
A zatim je razumela otkud. Ako je Jasmina stvarno volela g. Vua, ta se ljubav takoe mora dozvoliti. Da li je i
gospodin Vu voleo Jasminu? Ako jeste, onda bi njihova zajednica bila uistinu jo jedna srea u kui. Sva
nesrea u tolikim kuama dolazi odatle to u njima nema ljubavi.
- Kad se odmorim - rekla je Jingi, koja je ula otresajui ruke od praine - otii u do dvorita oca moga sina.
- Idite, milostiva gospoo - rekla je Jinga. Izgledala je veselija. - Moda e vam ipak uspeti da ga ubedite i
urazumite. Mi imamo ve i previe ena u ovoj kui.
- Hoete li ostati ovde? - pitala je Jasminu maloas, pratei je do uline kapije.
- Ne znam - promucala je Jasmina poluglasno. - Ona mi je kazala da e mi sutra rei.
318
319- Naa se milostiva uvek brzo odluuje - rekla je Jinga. Nije dovrila svoju misao - da e sutra ispasti ne"
ako njena gospodarica nije odmah kazala da". Pustila je devojku napolje na zadnju kapiju, koju je za njom
zatvorila i po vrhu traka-taljkom privrstila.
- Idem ja onda, milostiva, da ga obavestim o vaem dolasku - rekla je potom. U oima joj se opet svetlucala
njena uobiajena drskost. Gospa Vu je to videla i razumela, pa se nasmeila.
Kao i obino, gospa Vu se probudila potpuno bistre glave i vedra srca.
Celog se ivota borila za spokoj stvo i vedrinu due. Nainila je od sebe zatoenicu zatvorenu granicama
sopstvene volje, nametnutim roenom telu. Njena volja zapovedala je njenom telu da se vlada na odreen nain
u odreenom asu, bez obzira na njene enje ili gaenje. Ali sada je oseala da joj vie nee biti potrebno ni
na ta da se sili.
Andre", rekla je u sebi, udno je, zar ne, da ste vi morali umreti da bih ja to saznala?"
Nije udno", dola joj je na um misao koja je bila njen odgovor. Meu nama je bilo samo moje veliko telo. Vi
ste morali da gledate u lice i u crte sa kojima stvarno nisam imao nikakve veze. Njih su mi pukim sluajem

zavetali moji preci, koji su mi zbilja bili tuinci. Mada sam bio voljan da pojmim koliko su mi strani i da ih
napustim, ja sam ipak rob njihovog mesa i njihove kosti. Sada sam potpuno svoj - ja sam."
Andre", kazala mu je u sebi - njemu koji je bio u njoj: treba li moda jo da vas zovem bratom".
Nikakvo ime ne treba vie naem odnosu." Tako je u njenom srcu glasio njegov odgovor.
Krasnija nego ikad, gospa Vu je leala ispruena u svojoj postelji.
320
Plaila se razgovora koji se u celosti vodio u njenom roenom duhu. Sklona sumnji i neverici kao to je oduvek
bila, ona bi se smejala svakom natprirodnom privienju, pa ma to bilo i privienje onoga koga je tako arko
volela. Ali nekog privienja ili glasa nije ni bilo. Isposniki jednostavna soba bila je u svemu ista kao u asu
kada je ona sklapala oi da bi usnila. Glas Andrea koji je odgovarao na njena pitanja ula je naprosto u
roenom mozgu. Bila je to, moda, samo fiksna ideja, opsena njenog duha, krvarenje ive rane, nanesene
njegovom smru i njenim otkriem da ga voli. Pojmiti za ciglih nekoliko asova da voli oveka koji je upravo
izdahnuo, to je bio potres dovoljan da zaljulja i nebo i zemlju pred oima ivog ljudskog stvora. Ne bi bilo
nikakvo udo da joj se mozak grio i savijao od bolova, kao nadvoje preseen u svojoj izbezumljenoj pometnji.
Seala se da joj je Andre priao kako se misli gone kroz elije koje sainjavaju sivo tkivo naeg mozga. Njeno
saznanje da ga je prepoznala, proletevi svim elijama njenog mozga kao zvezde padalice kroz rovitu zemlju,
moralo je poremetiti tokove kojima su celog ivota proticale sve njene misli.
Ja ne znam ni sama ta u odsad biti", pomislila je.
Oslukivala je ne bi li ula glas koji joj je ve odgovarao. Umesto toga, setila se najednom kako bi izgledao
kada bi se smeio. Videla je svetlost koja je navirala iz tamne dubine njegovih oiju i uzvratila svojim osmehom
na njegov.
Jinga je ula u sobu i izgledala duboko uznemirena neim. - Predvorje je puno prosjake dece
- rekla je uzrujano. - Ona bludnica opet sedi u tremu. Kae da ste vi poslali po nju.
Gospa Vu se nasmejala. - Oseam da bih jutros mogla pojesti itavu veknicu peninog hleba - primetila je.
Jinga je paljivo pogledala svoju gospodaricu.
- Vi ste se promenili, milostiva gospoo. Izgledate
21 Paviljon ena
321nekako drukije. Koa vam je ruiasta kao u de-teta. Da nemate groznicu?
Prila je uzglavlju ogromne postelje i uzela malu ruku gospe Vu, da bi je prislonila sebi uz obraz.
- Nije to nikakva groznica - rekla je gospa Vu - nego zdravlje samo.
Izvukla je blagim pokretom svoju ruku iz njene i zbacila sa sebe svileni jorgan, kojim je bila pokrivena. Zatim
je, ustavi, pustila Jingu da je umije i obue. Ali je odbacila da stavi na sebe sivu svilenu haljinu, koju je Jinga
pripremila za nju. Umesto nje izabrala je jednu koja je imala boju uvele rue, i koju je bila sklonila uoi svog
etrdesetog roendana, mislei da nikad vie nee nositi haljine slinih boja.
Toga jutra joj je pristajala kao nikad ranije. Kada je poslednji put imala na sebi tu haljinu, njoj se inilo da
njeno bledilo izgleda ukasto u poree-nju sa rumenim prelivima tkanine. A sada je, naprotiv, imala utisak da
njihov odsev poigrava na njenom licu, dajui ivlju boju njenoj koi.
Pogreila sam to sam je spremila", pomislila je gledajui se u ogledalo. Zagolicana, njena uroena sujeta opet
se budila. teta to me nikad nije video ovako odevenu", rekla je u sebi. Nasmeila se na svoju sliku u
ogledalu. Pogledala je ispod oka Jingu da vidi je li primetila togod od svega toga. Ali je Jinga bila zauzeta
spremanjem sive haljine, koju je upravo savijala, nametajui av uz av i rukav uz rukav.
Gospa Vu je prela u biblioteku. Obian zdrav razum govorio joj je da njen ivot lii na zamreno klupko
nereenih pitanja, ali ona to nije oseala. Na dvoritu je ekalo dvadesetoro dece, u tremu je sedela ona mlada
bludnica, a g. Vu je vie nego ikad predstavljao ozbiljnu odgovornost. A tu su bile jo i ona novoroena
devojica i njena majka ijuming, pa njeni roeni sinovi i ene njenih sinova. Ali u njoj nije bilo ni traga
njenom uobiajenom pre-zanju od neposrednog dodira sa ljudskim biima. Oseala je prvi put u ivotu da joj
niko nije mrzak
322
ni odvratan. Celog ivota ljudska bia su je odbijala pomalo i ona se svakad borila protiv toga. Niko joj nije
bio potpuno po udi. Majku nije marila zbog njenog neznanja i praznoverica.
Oca je volela ili bi bar rekla da ga je volela, ali ni njega nije marila zato to je njegovo srce bilo daleko od nje i
to mu nikad nije mogla blie prii. I, mada je g. Vu bio lep mlad ovek kada se udala za njega, na njemu je
takoe nalazila osobine koje su je potajno odbijale. Bila je svesna oblika i mirisa ak i kad bi delila njegovu
strast i oseala da je njegov dodir vrea jo dok bi ga dozvoljavala. Stari gospodar bio joj je mio, bez sumnje,
ali je bila od prirode tako osetljiva da nije mogla zatvoriti oi pred svojstvima koja su je odbijala, mada je
nalazila ono to joj se dopadalo. Imao je dobro srce i jasan um, ali su mu zubi bili krnjavi, a dah zaudarao.
Da je Andre bio iv kad sam otkrila da ga volim, pitam se da li bih mogla ..."
Pre nego to je mogla iskazati do kraja svoju misao, naila je druga da joj odgovori: Vidite kako je smrt
mudra! Ona sklanja telo oveka, a duh mu ostavlja slobodan."
Ali kad bih bila mlaa", podsetila ga je ona, da li bi onda sam va duh mogao da me zadovolji?"
Oborila je oi i zagledala se u glatke sive ploe sobnog poda. Da li je mogla, dok je bila mlada, za-voleti oveka
iz tuine? Jer je Andre, naravno, bio tuinac, ovek druge krvi i iz druge zemlje. Pokuala je da ga zamisli

mlada i u zanosu strasti - kao to izgleda mukarac kad gori od strasti, ali joj se sva krv uzbunila od neke udne
srdbe.
Nemojte!" To je bio krik koji se prolomio u njenoj dui.
Ne, neu", obeala je.
Jinga je ula sa dorukom i briljivo razmestila u pravilne redove zdelice u kojima je bio posluen. Gospa Vu je
dohvatila svoje tapie za jelo.
- Jesu li nahranjena ona deca u dvoritu? - zapitala je.
21*
323- Svakako da nisu, milostiva gospoo - rekla je Jinga strogo. - Niko nije naredio da se priredi toliko hrane.
- Onda vam ja to sada nareujem - rekla je gospa Vu blagim glasom. - Neka se odmah zgotovi pirina, kupi
hleb i skuva aj za njihov ruak.
- Srea je to ne pada kia - rekla je Jinga. - Lepo bismo se proveli kad bismo morali primiti pod krov takav
svet.
- Ovde ima mesta za svakoga - rekla je gospa Vu.
Zaprepastila se kada je videla da se Jinga najednom rasplakala i istrala iz sobe jecajui, pri-tiskajui na oi
skutove svog plavog kaputa. - Vi ste se promenili, vi ste se promenili - uzviknula je pri tom.
Ali se postarala da velike zdele pirina budu postavljene u dvoritu tano u podne, pa je gospa Vu, kad je izila,
zatekla sve devojie za rukom. Jele su u slast, a vee su uz put hranile najmlae meu njima, trpajui im
pirina u otvorena usta. Ona stara ena, koja im je bila paziteljka, digla se na noge punih usta i doviknula deci
da moraju pozdraviti gospu Vu kao svoju roenu majku.
- Sada, kad vie nemate oca, ja u da vam budem majka - rekla je gospa Vu smeei se. Siroad su je gledala
sa ljubavlju, a gospa Vu je negde u skrivenim dubinama svoga bia uistinu prvi put u ivotu osetila iskonski bol
raanja. Osetila je da joj se elo njeno bie epa nadvoje, ali samo zato da bi se istog asa stopilo ujedno sa
drugom ljudskom prirodom, daleko irom od njene. To su bila njena i Andreova deca.
- Sve su ovo moja deca - rekla je, udei se nad samom sobom i pitajui se otkuda takve reci iz njenih usta.
Na zvuk njenog glasa, deca su joj prile-tela ne znajui ta bi pre od velike milote, grlei je, milujui njenu
haljinu, priljubljujui se uz nju. Ona ih je posmatrala i videla njihovu lepotu i njihove sitne nedostatke i mane.
Ali nije oseala nikakve odvratnosti.
324
- Va otac je inio za vas sve to je mogao - rekla je smeei se - ali vam je majka takoe potrebna. - Dodirnula
je zagnojen i crven oiljak na obrazu jednog deteta. - Boli li vas jo? - zapitala je.
- Pomalo - odvratilo je dete.
- Od ega je to? - zapitala je gospa Vu. Dete je oborilo glavu. - Od cigarete kojom me
je oprila moja gospodarica ...
- Oh, a zato? - pitala je gospa Vu.
- Bila sam robinjica kod nje ... pa jednom nisam dotrala dovoljno brzo kad me je zovnula ... - odvratilo je
dete.
Poloila je svoju ruku u ruku gospe Vu. - Hoete li mi nadenuti neko ime? - zapitala je moleivo. - On se
spremao da mi ga nae, ali je umro pre nego to je dospeo na to. Sve ostale imaju imena.
- One e mi kazati svoja imena, a ja u onda lake znati kakvo bih vam dala - odvratila je gospa Vu.
Jedna po jedna, one su joj kazale svoja imena, a u svakom je imenu zvonio glas Andrea, koji ga je nadenuo i
izgovorio.
Milosre, Vera, Smernost, Blagodet, Istina, Milost, Svetlost, Pesma, Zvezda, Meseev Zrak, Sunani Zrak,
Zora, Radost, Jasnost - tako su glasila imena koja je davao starijima. Mlaima je davao imena od ale i milja,
Makica i una i Ruin Listi i ire, Srebro i Zlato. Zato", rekao je, to srebra i zlata nije imao ni truna",
objasnila su ta dva mala stvora, dok mu nas dve nismo dole."
Sve su se nasmejale takvoj besmislici. - On je nas tako nasmejavao svakog dana - reklo je Zlato. Bilo je to
punako malo stvorenje koje je vrsto dralo za ruku svoju drugaricu Srebro.
- Jeste li vas dve sestre? - zapitala je gospa Vu, smeei se.
- Sve smo mi sestre - odjeknulo je gotovo u jednom mahu iz dvadeset grla.
- Naravno - saglasila se gospa Vu. - Ba sam glupa.Dete sa ranicom sasvim se pribilo uz nju. - A moje ime? pitalo je.
Gospa Vu je spustila pogled na njegovo neno lire. Bilo je prekrasno, pravi pupoljak od deteta, puno lepote na
prvom pomolu. Ime je samo dolo na pamet gospi Vu. - Zvau vas Ljubav - rekla je.
- Ja sam Ljubav - ponovilo je dete.
U tom trenutku, dvorite je ve bilo okrueno obruem utljivih posmatraa. Sluge u kui nalazile su ovaj ili
onaj izgovor da prou tim putem, da bi zastale uz put i piljile radoznalo u neobini prizor, ali deca raznih
lanova porodice i dalji roaci nisu smatrali za potrebno da opravdavaju svoje prisustvo nekim izmiljenim
poslom. Stajali su naprosto zijajui u tu novu gospu Vu. Naposletku, Jasmini je dodijalo ekanje u predvorju,
pa se i ona digla i dola u dvorite, a za njom i njena slukinja. Jasmina je bila prikupila sve svoje sile, u vrstoj
nameri da bude veoma odluna i zahteva svoje pravo, kao ena koja je pod srcem nosila buduu radost u kui jednog sina doma Vua.

Ali, umesto stroge, ponosite gospoe, koju je oekivala da e videti, ona je toga jutra ugledala pred sobom
ljubaznu, prekrasnu enu koja se sme-jala okruena jatom malih prosjakinja. Gospa Vu je pogledala na njenu
stranu da bi videla ko to tako urno promie iza stubova verande i tako su im se pogledi susreli.
- Kao to vidite, ja imam mnogo dece - rekla je gospa Vu, smeei se - ali vas nisam zaboravila. Kad smislim
gde e da spavaju i da se igraju, ja u porazgovarati i s vama.
Okrenula se prema roacima. Meu njima nije bilo ni sinova, ni njihovih ena. Bili su to samo stari roaci i
roake, neaci i neake, koji su se, ne znajui gde da se sklone, bili vratili u kuu svojih dedova, da bi tu
nali miran kutak gde bi danju mogli posedati, i uzglavlje na koje bi nou mogli poloiti glavu.
- Gde emo smestiti moju decu? - zapitala je veselo.
326
- Sestro moja - odgovorila je jedna stara udovica - ako hoete da uinite dobro delo, neka im kua bude na
porodini hram!
Mada je to pitanje nije zabrinjavalo, gospa Vu ga je ipak postavila naprosto zato to nije znala gde bi sklonila
toliku decu. Stoga je odmah prihvatila savet stare udovice. - Ba ste pametni - rekla je zahvalno. - Bolji dom im
od naeg hrama doista ne bismo mogli nai. Tamo e imati i dvorita za igru, i jezerce, i vodoskok. Porodini
bogovi imae sada ta da rade.
Pola je ispred siroadi i pokazujui im put, u sunanom sjaju toga vedrog dana, dok su deca ska-kutala za
njom, a ona stara ena hramala iza njih. U dnu dvorita porodice Vu dizao se velik stari hram, koji je sagradila
jo pre dvesta godina jedna od rodonaelnica. elela je da ode u kaluerice posle smrti svoga mua, ali ne i da
napusti svoj dom i ivi u nekom javnom hramu. I tako je tu, u senci zidova svoje kue, sazidala sebi prekrasan
hram gde je ivela sa bogovima i doivela blizu sto godina. Otada je staranje za hram poveravano sveteniku
koji nije smeo imati manje od pedeset godina, zbog mnogih mladih ena u kui.
Mada nije bila pobona, gospa Vu je dozvolila sveteniku koga je zatekla da ostane na svom mestu i odrava
hram i svake desete godine plaala je novu pozlatu bogova i odreenu svotu za tamjan jednom godinje.
lanovi porodice, koji bi to eleli, mogli su tu da se mole bogovima, a u kui se smatralo kao pre-imustvo to
ene, blagodarei tome, nemaju potrebe da odlaze u javne hramove napolju i da tamo, bogovima se molei,
budu izloene sablanjivim nasrtajima kakvog svetenog raspusnika.
To je bio hram u koji je ona sada odvela devoj-ice. Zastala je na trenutak na irokom kamenom pragu. Po
jedan sa svake strane, nad njom su se na kapiji dizala dva boga, jedan crn, a drugi beo.
Ali da nee ovi bogovi uvrediti Andrea?" pitala se u sebi. Njegova vera nema bogova poput ovih".
327Uinilo joj se da uje njegov gromki smeh kako odjekuje meu obojenim gredama visoko nad glavama
bogova.
Odgovorila mu je osmehom i drei za ruku de-te koje je nazvala Ljubav, prekoraila je visoki drveni prag i
ula u hram. Vazduh je bio natopljen mirisom tamjana i krinova. Tamjanom su kadili bogovima, a krinovi su
cvetali u dvoritu.
Stari svetenik, uvi korake, doao je urno, gotovo trei iz svoje kuhinje. Prilagao je tamo travu kuvajui
sebi ruak, pa su mu lice i ruke bili aavi. Zverao je iznenaeno as u decu, as u gospu Vu. - Donosim vam
darove - rekla je ona. - Kaite mu svoja imena, deco.
Jedno po jedno, deca su kazala svako svoje ime, nenim i veselim glasovima.
- A ovo je - zakljuila je gospa Vu tu itu-lju - Ljubav. Sve su to darovi za ovaj hram.
Stari svetenik je ve bio uo ta se dogodilo. Shvatio je to kao elju gospe Vu da dobrim delima zaslui milost
i priznanje nebesa i stoga to nije mogao zabraniti, ma koliko mu to teko padalo. Poklonio se i sklopio svoje
aave ruke i stao se spoticati o jednog boga za drugim, uzmiui nazatke ispred gospe Vu, koja je hitala sve
dublje u unutranjost hrama, dodeljujui deci prostorije iji su jedini stanovnici do tog asa bili bogovi koji su
tu stajali neuznemiravani i nepokretni tolike godine, zurei nemo i ukoeno u dvorita porodice Vu.
- Ova e soba biti za vas najmanje - rekla je ona - zato to je ovde boica milosti, pa e ona da vas uva po
noi umesto mene. A ova e biti za vas starije, zato to tu ima dovoljno prostora za sve vas. Vi ete, naravno,
pomagati pri ienju i spremanju, trudei se da bude uvek veoma ista i u najveem redu.
A onda je osetila da se uz nju pribija dete koje se zvalo Ljubav. - Pustite me da idem s vama - moljakalo je
alostivo. - Prau vam haljine i posluivati vas za stolom. Ja mogu sve da radim.
328
Srce gospe Vu planulo je arom ija je toplina ispunjavala nenou elo njeno bie. Ali bila je pravedna.
Znala je da Andre nikad ne bi pokazao da mu je neka od njih milija od koje druge ili od sviju. Zatresla je
glavom. - Morate ostati ovde i pomagati ostalima - rekla je. - To bi isto eleo i va otac. - A onda je shvatila da
to nije uinila samo iz oseanja pravednosti, nego zato to nije elela nikog uza se, nikoga ko bi delio njen
ivot s njom.
- Gde emo spavati, majko? - zapitala su deca gospu Vu.
- Dovee e ovde biti i postelja, ne brinite - rekla je. - Ali prvo se morate igrati celog dana.
A onda ih je, videi da su srena, ostavila s bogovima.
Jasmina je puila svoja crvena usta i upirala srdit pogled u jedan ugao svog arenog, cveem ukraenog
svilenog rupca, koji je jednim krajem bio privren za stakleno dugme na njenom levom ramenu, odakle je
obino visio poput vratne marame. Iza njega bi krila lice ili se igrala s njim kad ne bi elela da gleda u osobu s
kojom je govorila.

- Teko mi je govoriti o svemu ovome - rekla je gospi Vu.

- Tu svakako nema bogzna ta da se kae - odvratila je gospa Vu.
- Tu ima i te kako mnogo da se kae - dobacila je Jasmina drsko. - Ako sad nemam deteta, ja u ga jednom
imati. - Stavila je ruke na trbuh.
Gospa Vu je pogledala paljivo svoju sagovor-nicu. - Vi biste morali biti sposobni da rodite veoma lepo i krupno
dete - rekla je. - Izgledate snani.
Jasmina se zbunila. - Ali kakav e biti moj poloaj u kui? - zapitala je.
- Kakav poloaj elite? - zapitala je gospa Vu.
329- Ja treba da budem trea ena - rekla je Jasmina otro. Bilo je udno da tako mlado i lepuka-sto stvorenje
moe biti otro. Ali njene okrugle sjajne oi, njen pravi mali nos, njeni rumeni obrazi i puna mala usta, sve je to
odjednom postalo jarko i otro.
- Zato da ne? - rekla je gospa Vu prijateljski.
- Vama to ne bi smetalo? - Jasmina je apatom izustila te reci. Otrina je iezla sa njenog lica, ije su crte
omekale u tren oka.
- Zato da mi smeta? - zapitala je gospa Vu jednostavno.
- Hoete da kaete da ja mogu da ivim ovde . i. u ovoj velikoj kui... i da me zovu trea gospa ... a kada se
moje dete ...
- Ja ne bih htela da ijedno dete u ovoj kui bude nezakonito - rekla je gospa Vu. - To bi bilo nedostojno naeg
imena. Vi ste sasud koji prima seme. Vama e se ukazati ast koja vam za to pripada.
Jasmina je zurila u nju razrogaivi svoje crne oi, a onda je poela da plae, jecajui glasno i prostaki. - Ja
sam mislila da ete me vi mrzeti - rekla je diui teko i isprekidano. - Ja sam bila spremna na vau srdbu.
Sada ne znam ta da radim.
- Nema nieg to biste imali potrebe da radite - rekla je gospa Vu mirno. - Ja u narediti jednoj sobarici da vas
odvede u vae odaje. Malene su, znate, i svega dve, a lee levo od dvorita moga gospodara. Njegova druga
gospa ivi desno od njega. Nemate potrebe da se sreete. Ja u sada otii i sama kazati svome gospodaru da
dolazite.
Oklevala je asak, a onda rekla sa otmenom iskrenou: - Vi ete se uveriti da je on veoma pravedan. Ako
ostavi svoju lulu na vaem stolu, znajte da mu je to poruka da e vam doi u lonicu. Ako ode odnosei je sa
sobom, nemojte se ljutiti. To je usluga koju lino traim u zamenu za ukazano utoite. Nemojte unositi jed i
svau u nau kuu.
Pogledala je u staru enu, koja je sve to vreme tupo i bez reci sedela pored Jasmine. - A ova, je li to vaa majka?
ena je otvorila usta da neto kae, ali ju je Jasmina pretekla i rekla: - Ona pripada kui iz koje dolazim.
- Pustite je onda neka ide otkud je i dola - rekla je gospa Vu. Spustila je ruku u nedra i izvadila odatle nekoliko
srebrnjaka koje je stavila na sto. Bili su tako veliki i sjajni da eni nije ostalo nita drugo nego da se digne i
duboko pokloni, to je ona i uinila veoma ponizno i vie puta.
Ali sve je to prekinula Jasmina, koja je pala na kolena pred gospu Vu i elom udarila o pod pred njenim
nogama. - Meni su govorili da ste pravedni, ali sada znam da ste i dobri!
Gospa Vu se zacrvenela do uiju. - Da ste doli nekog drugog dana, moda bih samo bila ljuta - rekla je
poteno. - Ali se dananji dan razlikuje od sviju dana koji su mu prethodili.
Ustala je ne diui devojku na noge, i udaljila se iz sobe brzim korakom.
Ja sam rava ena", rekla je u sebi. Meni je svejedno koliko e ena doi u ova dvorita. Moje je srce puno."
Zastala je, oekujui neki odgovor. Ali nikakva odgovora nije bilo, izuzev ako je odgovor bio, moda, potpuni
mir u njenom roenom srcu. Da sam vas otkrila dok ste bili ivi, da li bi onda meu nama vladalo ovakvo
utanje?"
On ipak nije odgovorio, a ona se nasmeila na njegovo utanje. ak i njegov bestelesni duh plaio se ljubavi.
Navike njegovog ivota ostale su netaknute.
Tiina se prekinula ve sledeeg trenutka. Ulazei u glavno dvorite, ugledala je tri oveka koji su tamo stajali
kao da nekog oekuju. Bili su to dobro obueni ljudi pristojna izgleda. Okrenuli su joj lea kada je stupila u
dvorite i pretvarali se da je ne vide, kao da je naila neka mlada ena. Bila je to laskava pohvala njenoj
mladolikosti, ali je ona
330
331preko toga prela kao da nije ni primetila obzire koje su joj ukazivali.
- Ja sam gospoa Vu - rekla je. - Moete li mi rei da li neto traite ovde?
Okrenuli su se prema njoj postrance, a odgovorio joj je najstariji, i ne gledajui u nju iz velike uljudnosti.
- Mi smo i traili gospu Vu - rekao je. - Doli smo da pitamo treba li nekako osvetiti onu mrtvu glavu. ela
druina predstavlja opasnost po na grad, ali njeni lanovi do onomad jo nikada nisu ubili oveka. Istina je da
je on bio samo stranac i svetenik, ali ako danas ponu da ubijaju strance i svetenike, sutra e ubijati i nas. Zar
ne bi trebalo da grad trai pravdu u ime poginulog stranca? Ako bi, hoe li onda gospa Vu biti ta koja e
podii optubu?
Na te reci neto se u njoj pobunilo i protiv same pomisli na to.
Videla je Andreove oi, koje su plahovito odbacivale osvetu, i prozborila bez premiljanja: - On sigurno ne bi
hteo da iko sveti njegovu glavu - rekla je. - Govorio je esto o pratanju onima koji ne znaju ta ine. Ali ko su
ti razbojnici?

- Gradski mladii koji nisu ni za ta, pustolovi, besposliari, koji hoe da se uzdignu u ivotu, ali ne putem
potenog rada, nego zadajui strah svetu oko sebe - odgovorio je stariji sa srditim negodovanjem.
- Ima li mnogo takvih ljudi - zapitala je ona iznenaeno.
Posetioci su se nasmejali, ali gotovo neujno, iz potovanja prema njoj. - Sada ih ima povie - rekao je jedan.
- A zato ba sada? - zapitala je ona.
- Vremena su rava - rekao je jedan od druge dvojice. Bio je to malen, uveo ovek, kome je lice bilo naborano,
ali kosa jo crna. Stajala je pred njima jarko obasjana snanom sunevom svetlou, u svilenoj haljini boje
docvale rue, a oi nepoznatog oveka posmatrale su je sa divljenjem. Ona to nije
332
videla. Bila je suvie daleko od svega toga. Potpuno zatiena od divljenja ma kog oveka i van njegovog
domaaja.
- ta to ini vremena ravim? - zapitala je. Znala je dovoljno kakva su vremena, ali je ipak pitala.
- Milostiva gospoo, vi ste iveli iza ovih visokih zidova - progovorio je opet najstariji ovek. - Vi ne moete
znati kakva je pometnja u svetu. Pometnja je izvor i uzrok zloa stranih zemalja, odakle rat stalno preti
ljudima. Niko od nas ne moe umai tome. A ta pometnja unosi svuda nemir u omladinu. Mladi se pitaju zato
bi se potinjavali starim obiajima, koji se uskoro moraju promenili. Nemajui da prue nikakvih novih
obiaja, oni odbacuju staro i koe dolazak novog vremena i tako ive bez zakona.
Ona ih je pogledala svu trojicu. Ma koliko sumnjala u sve ostalo, u Andreove elje bila je sigurna.
- On se nee svetiti - rekla je.
Oni su se poklonili i otili, a ona se uznemirila tek posle njihovog odlaska. Pola je da nae g. Vua da bi mogla
videti kakvo je njegovo raspoloenje toga dana i hodei razmiljala je o recima one trojice. Da li je trebalo slati
sinove od kue u tim nemirnim vremenima.
Kad bih bila sama", pomislila je, moda bih se plaila."
Ali nije bila sama. Uteena tom milju, setila se svoga obeanja da e obavestiti g. Vua o dolasku Jasmine i
krenula odmah ka njegovim odajama.
**
*
Uavi na Meseevu kapiju, ugledala je g. Vua kako kopka zemlju na terasi boura, bakrom okovanim krajem
svoje dugake lule od bambusa. Bio je odeven u postavljenu haljinu od tamnoplavog satena, a na nogama je
imao kadifene cipele sa svilenom
333postavom. Bio je mraviji nego ranije. U mladosti je bio krupan i miiav, a u srednjim godinama uistinu
debeo ovek. Nikada nije bio tanak, nego je izgledao kao da mu se salo kali iznutra i da mu stoga postepeno
mlitavi njegova glatka, smea koa.
- Jeste li dobro, oe mojih sinova? - zapitala ga je utivo.
- Veoma dobro, majko mojih sinova - odvratio je i produio da zabada u zemlju svoj kami.
- Upropastiete svoju lulu - primetila je. ^
- Ispitujem korenje boura da vidim je li vrsto - odvratio je on. - Kie je bilo toliko da bi, plaim se, moglo
poeti da truli.
- Oticanje vode sa svih terasa dobro je osigurano. Sada su dovoljno oceene - rekla je ona. - Naredila sam da se
poploaju, seate li se, one godine kada se emo rodio. Visinu zidova podigli smo tako da bih orhideje mogla
videti iz kreveta.
- Vi se svega seate - rekao je on. - Hoemo li sedeti napolju ili unutra? Moda bi bilo bolje unutra? Vetrovi su
podmukla stvar. Motaju se pri zemlji, pa se od njih oveku za as noge slede.
Primetila je sa iznenaenjem da se ne osea nimalo udno u drutvu g. Vua. Bez sumnje, svoja oseanja prema
Andreu ne bi mu ni u kom sluaju smela poveriti. On bi mislio da je izvan sebe. - Jedan stranac? - Svetenik?
Mrtav ovek?!
Pola je za g. Vuom u glavnu odaju, gde je sunana svetlost plavila prostran etvorougao na ploama kraj
otvorenih vrata. Njena oseanja prema njemu bila su u svemu ista kao to su uvek bila. Saalila se do dna due
nad g. Vuom pri pomisli na to. Doista, bilo je to veoma tuno za njega da ona nije bila kadra da ga voli. Doista,
ona je toga oveka liila punoe njegova vota. Nita od svega to mu je dala, ni njeno telo ni njeni sinovi, nije
mu moglo biti dovoljna naknada za njeno zatvoreno srce koje ga nije volelo. Njeno jedino opravdanje bilo je da
su ona i g. Vu dati jedno drugom, bez sopstvene volje, i da je ona inila najbolje to je mogla sa takvom
sudbinom. Ali da ga je slobodno sama izabrala,
334
da je pola za njega od svoje volje, ne bi to sebi nikad mogla oprostiti. Doista, nita oveku ne moe pruiti
dovoljne naknade za odsustvo ljubavi u srcu ene koja je njegova supruga.
Stoga mu sada nekako moram pruiti ljubav", pomislila je.
- Razgovarala sam maloas sa devoj kom Jasminom - rekla je mirno. Sela je levo od stola koji je stajao uza zid,
u proelju sobe, a on se spustio na svoje uobiajeno sedite s desne strane. Tako su obiavali da sede navee dok
su iveli u braku, razgovarajui o poslovima u toj kui koja je oboma pripadala.
G. Vu je bio ivo zauzet svojom lulom, koju je vrteo u ruci i zagledao sa svih strana. Svojom uobiajenom
pronicljivou, ona je videla da je se on plai. Nekada, to bi je otkrie moda zabavilo. Nije joj bio mrzak strah
koji su drugi imali od nje, jer je u njemu videla samo odavanje dune poasti i prvenstva njenom poloaju i
nadmoi njene linosti. Ali je sada sa tugom gledala lako drhtanje njegovih pu-nakih ruku i oi koje su se

krile od njenih. Gde ima straha, tu ljubavi ne moe da bude. Razumela je, sa udnim stezanjem srca koje je nije
zabolelo, da ni nju g. Vu nije nikada stvarno voleo, jer se inae sada ne bi bojao nje.
- Recite mi ta oseate prema toj devojci - zapitala ga je.
Na zvuk toga glasa, tako blagog i nenog, on je pogledao u nju preko stola, a ona je primetila u njegovim oima
neku vrstu stidljivosti, kakvu dotle kod njega nikad nije ni slutila. - Ja znam kako ta devojka izgleda u vaim
oima - rekao je. - Naravno, ona je stvorenje nieg reda u svakom pogledu. To mogu i ja da vidim. Ali je meni
nje veoma ao. Kakve je prilike imala da postane bolja, napo-sletku? Jadno dete. Tuna je pria taj njen ivot!
- Ispriajte mi njen ivot - rekla je gospa Vu blagim glasom.
Velika kua bila je tako tiha kao da pod starim krovom nema nikog iva osim njih dvoje.
335i.. Zidovi su bili debeli, a dvorita se nizala jedno za drugim, vodei jedno u drugo. U toj prostranoj sobi
teki stolovi i stolice stajali su kao to su stajali vekovima, a ta dva ljudska bia bila su samo dva beouga u
dugom lancu ljudi i ena koji su i-veli pod ogromnim gredama tog visokog krova. Ali tu je ve bilo i neeg
novog. Poredak starog ivota bio je naruen.
- Da, devojka Jasmina svakako nije nita izvanredno - produio je g. Vu kao da se izvinjava.
- Ako je osvojila vau ljubav - rekla je gospa Vu, s onom istom udnom i novom blagou u glasu -- onda je
izvanredna.
G. Vu je izgledao iznenaen i zabrinut. - Ose-ate li se dobro, majko mojih sinova. ini mi se da vam je glas
slabiji nego to je nekada bio.
- Oseam se bolje nego ikad u ivotu - odgovorila je gospa Vu. - Priajte mi jo togod o toj devojci koju sada
volite!
G. Vu je oklevao. - Ja nisam siguran da je volim - rekao je. - To jest, moja oseanja prema njoj ne lie ni po
emu ni na ta to sam ikad oseao za vas. Ja nemam prema njoj potovanja koja sam gajio i gajim prema
vama. Ja joj se ne divim. Ona nema nikakva znanja. Ja ne bih traio njenog sa-veta ni u emu.
Osetio se ugodnije jer je na licu gospe Vu video vie topline i u oima vie ohrabrenja nego obino. Ona se,
dakle, uopte nije ljutila na njegove rei, mislio je. - Va je zdravi razum dostojan divljenja, rekao je on. Hou li produiti?
- Uinite to, molim vas, oe mojih sinova. Kaite mi kakva oseanja budi u vama. Onda u vam moi
pomoi i da saznate da li je uistinu volite.
- Zato vam je stalo do toga? - zapitao je on.
- Moda stoga to sam se ogreila o vas ude-avajui da vam dovedu ijuming - rekla je.
- Vi ste imali dobre namere - rekao je on uljudno.
- Postupila sam sebino - rekla je ona, sa jo veom blagou u svom srebrnastom glasu.
Bilo je to prvi put da je priznala svoju greku u ma emu to je uinila, i to ga je duboko ganulo.
- Nema vie ena kao to ste vi - rekao joj je glasom u kome se nazirao odjek njegove nekadanje bujnosti. - Ja
i sad kaem da bez vaeg etrdesetog roendana nikad ne bih ni znao za drugu enu.
Ona se opet nasmeila. - Na alost, ene imaju da biraju samo izmeu tog etrdesetog roendana i... - Da ga je
volela, radije bi izabrala smrt nego dolazak Jasmine u svoju kuu.
- Ne pominjite smrt - rekao je on - jo uvek uljudno. - Ali, da, zbilja, vi me pitate kakva oseanja ta devojka
budi u meni. Pa evo ... znate, pored nje se oseam snaan. Da, to je dejstvo koje ima na mene.
- Snaan? - ponovila je gospa Vu.
- Ona je tako malena, tako slaba, takva neznalica - rekao je g. Vu. Oko njegovih usana titrao je tromo irok i
razneen osmeh. - Niko se nikad nije estito starao za nju. Ona je dete, u stvari. Stvorenje koje nikad nije imalo
gde da se skloni. Niti ikoga da je uistinu razume. Izgleda i obina, ali se u njenom srcu kriju uistinu dobra
svojstva. Ona nije razumete li, neko stvorenje velike pameti. Ali ima dubokih oseanja, njoj treba ovek koji bi
je stalno upuivao ta da radi.
Gospa Vu je sluala te reci sa dubokim iznenaenjem. Ona nikad pre u ivotu nije ula g. Vua da govori o
neem drugom osim o svojim eljama i potrebama.
- Vi je zbilja volite! - uzviknula je.
U njenom glasu bilo je i divljenja, a odziv gospodina Vua na to bio je skladna meavina ponosa i iskrenosti. Ako se moe nazivati ljubavlju ono o emu sam vam maloas priao, onda je zbilja volim - odgovorio je.
Jo nikad nisu bili tako bliski jedno drugom kao toga asa. Ona nije znala da mu srce moe i tako da zakuca. I
on se preobrazio i postao drugi ovek. Shvatila je sa iznenaenjem dubinu te pro336
337mene. Nije bilo nikakvo udo to je ovek poput Andrea probudio zapretane sile ljubavi u dubinama njenog
bia. Ali da ta Jasmina, ta obina, mala ulina devojka, to stvorenje sazdano od neznanja i bezazlene sirovosti,
moe zapaliti u srcu g. Vua neto slino istim silama, to je bilo vie nego udo. ude-sno, tako rei.
- Vi mi ne zamerate? - rekao je g. Vu. Okrenuto ka njoj, njegovo lice bilo je neno i moleivo.
- Ja se radujem - rekla je ona brzo.
Digli su se istog trena i sreli usred onog sunanog etvorougla na podu. Njena toplina plinula mu je u susret, a
njegova se odazvala. On ju je uhvatio za ruke, njegove oi zagledale su se u njene enice, bili su jedno bie za
jedan kratak as. Ona je eznula da mu kae zato se raduje i zato su tako meusobno bliski. eznula je da on
sazna koliko ona razume udo iz bajke koje se odigralo u njemu i koje je bilo njegova ljubav, ljubav koja je

udesna ma kome pripadao lik iz koga je ponikla, velikom oveku ili devojci iz javne kue. Svete-niku ili
bludnici, svejedno. udo je bilo isto. Ono je isto tako doseglo nju, nju koja je bila skrivena u tajni svojih
dvorita kao to je zadesilo njega, njega koga je moralo da trai po lonicama jedne javne kue, i promenilo ih
oboje iz osnova. Ali je znala da mu nikad ne bi mogla objasniti udesnost toga njihovog zajednikog udesa.
Ona mora samo pomoi da se do kraja ispuni udo iz bajke koje je njemu palo u deo.
- Na elom svetu nema ene kao to ste vi - rekao je on.
- Moda i nema - sloila se ona i polagano izvukla svoje ruke iz njegovih.
To je bio as u kome ih je zatekla Jinga. Po uvreenoj navici, ona je prvo provirila iza vrata da bi izvidela ta
rade. Bila je zaprepaena, ali odmah zatim i oarana kad je videla da se dre za ruke. To je izvesno znailo da
su se izmirili i da
338
e ona devojka iz javne kue biti otpremljena! Uz-maknula je korak nazad i nakaljala se, a onda se pojavila
pred njima, sa jednom hitnom porukom.
- Gospoo, jedan ovek dojurio je trkom na kapiju i doviknuo da se gospa Kang poraa i da joj je ravo, i da g.
Kang moli za prisustvo vae milosti kao njene posestrime i prijateljice.
Gospa Vu se digla iz naslonjae u koju se vratila im se Jinga nakaljala. - Oh, nebesa - pro-mrmljala je - tako
li je, dakle! Je li onaj ovek rekao u emu je nevolja?
- Dete nikako nee da se rodi - rekla je Jinga bolno. - Nee da napusti utrobu svoje majke.
- Moramo odmah poi - uzviknula je gospa Vu. Prila je urno vratima i tu zastala za trenutak da bi opet
oslovila g. Vua. - A vi, oe mojih sinova, umirite se i budite bez brige. Ona mlada devojka moe mirno da doe
u vae dvorite. Ja u lino uutkati zle jezike. Traim samo jedno - neka i-jumingi bude dozvoljeno da
napusti vae dvorite.
- Ja sam, uistinu, sasvim voljan da ona ostane ovde - rekao je dobroduno g. Vu. - Ona je veoma dobra i kuda
bi otila, kada biste je sad otpustili?
- Ja je neu otputati - odgovorila je gospa Vu. - Njenu sudbinu reiu dok se vratim. Neka se zasad preseli u
moje dvorite. - Onda se obratila Jingi. - uli ste ta kaem, Jinga. Neka bude tako. - Jinga se dotle ve pribila
uspravno uza zid, zabijajui nokte u njegove cigle. - Zar e ona bludnica ostati ovde? - jeknula je.
- Ona vie nije bludnica - odgovorila je gospa Vu strogo. - Ona je izabranica moga gospodara.
S tim recima se urno udaljila, tako da je ve za nekoliko asaka sedela u svojoj nosiljci, koju su nosai digli
na ramena i krenuli tako s njom niz ulicu.
- Izvolite s puta ... Izvolite s puta... - vikali su nosai pevajui, hodei vrstim korakom, a gomila se razdvajala
ispred njihova hitnog poziva, otvarajui put.
22*
339XII
U kui Kangovih vladala je potpuna zbrka. Gospa Vu je to ula i videla im se njena nosiljka spustila u
prednjem dvoritu. Mlade ropkinje i izme-arke trale su na sve strane, viui i korei se uzajamno, a sluge
su stajale utei i zbunjeno. Kad je ugledao gospu Vu, domostrojitelj joj je pritrao i zamolio je, duboko se
klanjajui, da odmah poe u unutranje dvorite. Ona je pola. Slukinje su se uutale im su je primetile. Sve
su oi bile uprte u nju, pune nade koju im je ulivala. Svi su se uzdali kako u njenu pamet, koja je bila dobro
poznata, tako i njenu duboku naklonost prema njihovoj gospodarici.
- Ona ita mnoge knjige - irio se meu enama apat koji je iao od uva do uva. Iz knjiga bi lako mogla znati,
nadali su se, ta sada treba da uini.
G. Kang je sedeo plaui u glavnoj odaji unutranjeg dvorita. Gospa Vu ga je viala ee kroz mnogo
godina, ali mu nikad nije kazala ni reci, niti je ula iz njegovih usta slovo koje bi njoj bilo upueno. Klanjali su
se jedno drugom sa suprotnih krajeva mnogih odaja na venanjima Menge i Linaj, iskazali jedno drugom
poast naroitim poklonima kojima su se izmeu sebe pozdravljali prijatelji i prije. Ali ga je ona znala samo
preko svoje prijateljice, njegove ene.
To je, meutim, znailo da ga je poznavala veoma dobro. Znala je ta voli da jede, koliko mu prija plovka
zainjena vinom i belim lukom, i da ne trpi jaja iz krea, da ume pojesti za jedan obed po sedam burekia
nadevenih svinjskim mesom, i da se ne moe opiti bez oke vina, i da se u pijanstvu nikad ne razbesni, nego
samo zadrema. Znala je da se ponosi to ima toliku decu, ali i da odmah tera iz sobe svako koje zaplae u
njegovom prisustvu. Znala je da papue ostavlja gotovo svake noi pod krevetom svoje ene, a kada to ne ini
da je u nekoj kui cvea i da mu ena tada preplae pola noi, a on se onda
340
izjutra grdno rasrdi na nju. Znala je da ima crn mlade iznad srca, to je znak duga ivota, i znala je da ga od
vetrova zavija u crevima i da ga svrbe oni kapci, kad sa severa zaduvaju vihori koji nose pesak iz pustinje, i
znala je, takoe, da mu na obrazima izbije crven osip kad jede rakove, koje je ipak jeo esto i slatko. To jest,
gospa Vu je znala sve mogue
0 tom oveku, koji je u tom asu sedeo sa punim rukama na debelim kolenima, plaui zato to mu je ena na
samrti. Ali on sam o njoj nije znao nita, osim ono to je bilo znano elom gradu, da je birala
1 izabrala nalonicu svome muu kad je navrila etrdesetu godinu.
Digao se kad je video da ulazi, sav u suzama kojima je odblesak njegove koe davao utu boju i koje su urkom
tekle niz njegove debele obraze. - Ona ... ona je ... - zaustio je mucajui.

- Znam - rekla je gospa Vu, sklanjajui pogled u stranu da ga ne bi morala gledati. Opet joj je dolazilo da se
udi svojoj prijateljici to moe da voli toga oveka, ali se setila da je sad i sama znala kako ljubav ume da bude
udna. Prila je brzo sa-tenskim zavesama koje su delile tu prostoriju od spavae sobe. - Ula bih odmah, ako
dozvolite - rekla je.
- Uite ... uite ... preklinjem vas ... spasite joj ivot - uzviknuo je jektei od plaa.
Ona je brzo ula u spavau sobu gospe Kang. Vazduh je bio natopljen vruim mirisom neiste krvi. Plamen
uljane svetiljke treptao je, kao u peini, na zavesama velike postelje u kojoj je leala, a neka stara ena bila je
nagnuta nad njenim telom. Dve slukinje utale su u neposrednoj blizini postelje, jedna do nogu a jedna kraj
uzglavlja. Gospa Vu je odgurnula jednim pokretom ruke onu to se bila skupila kraj uzglavlja, gledajui
paljivo u samrt-niko lice svoje prijateljice.
- Mejhen - rekla je tiho.
Gospa Kang je polako otvorila oi. - Vi ste to - apnula je - doli ste... - Lice joj se nabralo alostivo: - Ja
umirem ...
341Gospa Vu je ve drala za ruku svoju prijateljicu, pipajui joj bilo. Bilo je veoma slabo uistinu, te ona nije
odgovorila na rei porodilje.
- Prestanite da vuete dete - zapovedila je primalji.
Stara ena se trgla. - Ali ovo je muko! - po-vikala je.
- Ostaviie nas nasamo - zapovedila je opet gospa Vu. - Izlazite odavde, sve do jedne.
Njen vitki stas ispravio se kao odapeti luk dok je govorila te reci.
Sve su se ene zablenule u nju. - Preuzimate li na sebe odgovornost? - uzviknula je stara primalja i napuila
usne.
- Preuzimam - odgovorila je gospa Vu. ekala je stojei dok su one izlazile. Nadnela
se nad svoju prijateljicu kad je u sobi zavladala potpuna tiina. - Mejhen, ujete li me? - izustila je razgovetno.
Oi gospe Kang bile su se sklopile, ali se su opet otvorile na te reci, mada sa velikim naporom. Nije
progovorila, ali je gospa Vu videla zraak svesti u njihovim dubinama.
Ona je nastavila: - Vi ete ovde leati mirno dok ja odem da vam donesem malo mesne orbe koju ete popiti.
Dok vi budete pili, ja u se malo odmoriti. To e vas okrepiti. Kad opet budete imali dovoljno snage, ja u
vam onda pomoi da rodite svoje dete. Nama dvema to nee biti teko.
Kapci na oima zatreptali su i sklopili se. Kao senka, jedva primetan osmeh minuo je usnama gospe Kang.
Gospa Vu je toplo pokrila porodilju i otila u drugu sobu. Primalja je ljuta otila kui, ali su slukinje jo bile
tu, sipajui aj g. Kangu, hla-dei ga brezom i nudei ga da se odmori. Okrenule su se kad je ona ula, ali im
nije nita rekla. Obratila se g. Kangu.
- Potrebna mi je vaa pomo - kazala mu je.
- Hoe li ostati iva? - povikao je on.
- Ako mi vi pomognete - odgovorila je ona.
- Uiniu to god hoete, to god! ...
342
- utite - prekinula je ona njegovo brbljanje. Onda je zapovedila jednoj sluavci: - Donesite
mi zdelu najbolje orbe koja vam je zgotovljena.
- Gotova nam je govea, pilea i riblja orba.
- Onda riblju orbu - odluila je ona - i stavite unutra dve kaike utog eera. Neka bude vrela.
Ona se opet obratila g. Kangu.
- Vi ete je uneti, a ne neka od sluavki.
- Ali ja ... - zabrzao je on nerazgovetno - ja sam nespretan, uveravam vas.
- Vi ete je uneti - ponovila je ona.
Vratila se u sumranu sobu porodilji i opet opipala bilo gospi Kang. Bilo je kao i malopre, ni jae ni slabije.
Stajala je zatim nekoliko trenutaka ekajui i ubrzo ula teki korak g. Kanga, koji je na prstima stupio u sobu.
Nosio je obema rukama zdelu vrele orbe.
- orbu emo presuti u ajnik - odluila je ona. Prosula je brzo aj u bakarnu pljuvaonicu, pa je onda,
uzimajui mu zdelu iz ruku, prelila orbu u ajnik.
Zatim se okrenula prema krevetu.
- Mejhen - rekla je - vi treba samo da gutate.
Srknula je gutljaj orbe da vidi nije li prevrua, pa gospi Kang prislonila na usne nosa od ajnika i pustila
orbu da joj polagano curi u usta. Gospa Kang nije otvarala oi, ali je popila polako jedan za drugim pet do est
gutljaja.
- Sad se odmorite - zapovedila je gospa Vu. G. Kangu nije nita rekla. Ne, ostavila ga je da
stoji i da ih posmatra. Stavila je ajnik na sto, za-vrnula svoje rukave od satena, i kao keceljom opa-sala se
ubrusom koji je visio preko jedne naslonjae. On je posmatrao njene pokrete, oiju razrogaenih od uasa.
- Nije zgodno da ja budem prisutan - rekao je apatom.
Ali mu je ona domahnula da prie, a on je posluao sa dubokim uasavanjem. Bio je zaetnik
343mnoge dece, ali nikad nije video ta je eni time uinio. Igrao je svoju ulogu zaetnika, kao dobar glumac,
bezbrino i sa uivanjem.
Gospa Vu je odgurnula pokriva i nagnula se nad svoju prijateljicu.

- Mejhen - rekla je jasno i razgovetno - nemojte nipoto da se napreete. Pustite vae telo da se odmara. Ja u
raditi za vas.
Ali, unato njenim recima, gospa Kang je zaste-njala im se ona dotakla njenog ranjavog mesa, G. Kang je
pokrio usta rukama i okrenuo glavu na drugu stranu.
- Drite je za ruke - rekla je gospa Vu. - Dajte joj malo vae snage.
Njemu nije bilo drugo nego da je poslua. Pokorio se neodoljivoj moi njenih oiju, iji je strogi pogled bio uprt
u njegovo lice. Pristupio je korak blie i uzeo enu za ruke. To i samo to je moglo uiniti da gospa Kang opet
otvori oi. Doista, osea-jui da su joj ruke u onima koje je tako dobro znala, ona je polako podigla svoje
oteale one kapke.
- Vi - izustila je isprekidano - vi ste to, oe mojih sinova!
U asu kada ga je ona prepoznala, gospa Vu je obavila oko deteta svoje vitke i snane ruke, a gospa Kang je
vrisnula.
Znoj je skroz-naskroz probio g. Kanga. Stajao je i grevito stezao ruke svoje ene. - Kad biste samo sad ostali
ivi - mrmljao je kroz zube - kunem se, kunem se...
- Nemojte se kleti... ni na ta - izustila je ona teko diui. - Ja se radujem ... to je vae dete.
- Prei ste vi meni od sve dece skupa - po-vikao je on. - Ako vi umrete, ja u se obesiti.
Znoj mu je potokom curio niz lice.
- Vi me, dakle, zbilja volite? - Glas joj je bio tako slab i zadihan, disanje toliko svedeno na nemono dahtanje
da se gospa Vu na trenutak i sama prepala zadatka koga se poduhvatila.
- Srce srca moga - govorio je plaui g. Kang. - Nemojte umreti ... nemojte mi umreti ...
344
- Ja neu umreti - izgovorila je glasno gospa Kang.
Gospa Vu je u istom asu istrgla dete iz njene utrobe. Krv je iknula u mlazevima, ali je gospa Vu zaustavila
krvoliptanje punim akama pamuka koji je primalja ostavila spreman na postelji.
G. Kang je jo grevito stiskao ruke svoje ene. - Je li gotovo? - mumlao je.
- Sve je gotovo - rekla je gospa Vu.
- Dete? - apnula je gospa Kang.
Gospa Vu je umotala malo iupano telo u ubrus koji je sa sebe otpasala. - Dete je mrtvo - rekla je mirno - ali
vama dvoma to dete nije potrebno.
- Svakako da nije - mrmorio je nerazgovetno g. Kang. - Mejhen, ja vas molim... neemo vie dece. Nikad,
nikad, ja vam obeavam.
- utite - rekla je gospa Vu strogo. - Nemojte davati obeanja koja ne moete odrati. - Pipnula je ajnik. Bio
je jo vru. Prislonila je nosa na usne svoje prijateljice. - Pijte - rekla je. - Obeali ste da ete ostati ivi.
Gospa Kang je opet stala da guta. Oi je opet zatvorila, ali joj je bilo, kada ga je gospa Vu opipala, tuklo za
dlaku snanije.
Pokretom ruke gospa Vu je dala znak g. Kangu da pusti ruke svoje ene. - Ona mora da spava - naloila je. - Ja
u sedeti kraj nje. A vi, molim vas, odnesite dete da se sahrani.
Uzela je teret mrtvog deteta na svoje ruke i pre-nela ga na ruke g. Kanga, a on ga je zadrao.
- Neka ovo dete bude dokaz i potvrda onoga to ste joj rekli - kazala je gospa Vu. - Seajte se navek njegovog
tereta na vaim rukama. Seajte se
345I
da je ono umrlo zato da bi spasio ivot svoje majke... za vas.
- Seau se - obeao je g. Kang. - Obeavam vama da u se seati.
- Nemojte davati obeanja koja ne moete odrati - rekla je opet gospa Vu.
Presedela je tamo ceo dan i svu no koja je usledila. Slukinje su joj donosile hranu i vrueg aja, ali ih ona
nije putala blie od vrata. G. Kang je ulazio da joj se zahvali i da pogleda enu, koja je spavala. Jer je gospa
Kang spavala vrstim snom, ne otvarajui oi ni kad bi pila svoju vruu orbu. Gospa Vu je stavila u orbu
trave od kojih se gusne krv, da bi spreila dalje krvarenje, i dodala tome prah od neke plesni koja spreava
trovanje. Bile su to stvari koje je nala u svojim starim knjigama i koje nisu bile optepoznate.
Meng i Linaj bile su se vratile svojoj majci, ali gospa Vu ak ni njima nije dozvoljavala da joj ulaze u sobu.
Putala je unutra samo vazduh kroz prozor, ali to tek onoliko koliko je potrebno za disanje njene prijateljice i
nje same, jer je vetar bio sve, a ona nije dala da se unosi mangal, da ne bi gasovi drvenog uglja zagadili
vazduh.
Pod svojim svilenim pokrivaima, gospa Kang je spavala, oprana i ista, nutkana svaki sat-dva orbom i
Jekovima, i vraala se u ivot, svakog sata sve blie spasenju. Drugog dana ujutro, kada joj bilo njene
prijateljice nije vie zadavalo nikakve brige, gospa Vu je najzad napustila sobu porodilje. Pred vratima je
ekajui jo uvek sedeo g. Kang, potpuno sam. On se sve to vreme nije umivao, niti je jeo i spavao. Na njemu
vie nije bilo ni traga izvetae-nosti, uljudnosti i pretvaranja. Bio je umoran i za-plaen. Od celog njegovog
bia, njemu je bila ostala samo njegova istinska priroda sa koje su brige i umor zgulili svu spoljnu pozlatu
njene uobiajene uglaenosti. Videi u kakvom je stanju, gospa Vu se saalila nad njim i spustila u drugu
naslonjau nedaleko od njega.
346
- Ja vam dugujem njen ivot - rekao je g. Kang oborene glave.

- Njen se ivot vie ne srne dovesti u ovakvu opasnost - rekla je gospa Vu blagim glasom.
- Obeavam ... - zaustio je opet g. Kang, ali je gospa Vu digla ruku da bi ga uutkala. - Hoete li moi da
ostanete verni tome obeanju i kad njoj opet bude dobro? - stala je da pita. - I, ako budete mogli, kako ete ga
ispunjavati? Jesam li je zato vraala u ivot da bi bila jadna i alosna to vi lutate od jedne kue cvea do
druge? Hoe li joj biti neka uteha to je vi poteujete od dece samo zato da bi vae seme padalo nedozvoljeno
u drugu zemlju, van braka i zakona? Nesrea je to vas ona voli tako mnogo, iako vi nju ne volite.
- Ja je doista volim - uveravao je g. Kang.
- Ali koliko? - navaljivala je gospa Vu i dalje na njega. - Da li dovoljno da biste joj ivot uinili srenim i
prijatnim?
On je zurio u nju ukoena pogleda, a ona mu uzvraala paljivo i pribranim pogledom svojih veoma krupnih i
tamnih oiju. - Bolje je da umre ako veito treba da bude jadna i alosna - rekla je mirno.
- Ja je neu alostiti - rekao je on. Njegov se pogled pokolebao. Cupkao je donju usnu sa dva prsta. - Nisam
znao ... - rekao je - nisam pomiljao ... Ona mi nikad nije rekla ...
- ta? - upitala je gospa Vu. Znala je, ali ga je za dobro njegove due prinudila da nastavi svoju priu.
- Ovo u ivotu nisam nikad slutio - promu-mlao je. - Kako teko dolazi na svet... preskupo staje.
- Previe - sloila se ona. - Ali je njena ljubav bila vea od njegove cene.
- Je li svaki put ovako patila? - upitao je on.
- Kako? - nastavila je ona da ga ispituje.
- Pa, bila je na pragu smrti...
- ena koja se poraa uvek je na pragu smrJ - odvratila je ona. - Poroaj je sada za nju postaopitanje ivota i
smrti. Vi morate da birate: hoete li da ivi ili da jo jednom rodi? Oboje ne moete vie imati.
Pokrio je rukom oi. - Hou da ona ivi - promrmljao je - uvek ... uvek ...
Dok je on krio oi, ona se utei digla i izila iz sobe. Moda ga nikad vie nee videti. U njihovom krugu,
ljudi i ene iveli su odvojeno jedni od drugih, pa je bilo veoma mogue da ona nikad vie ne dospe u njegovu
blizinu. Nije to, uostalom, bilo ni potrebno. Ljubav je uterala strah u kosti tom grubom, jednostavnom oveku,
njegova roena ljubav prema svojoj eni.
I tako je gospa Vu otila kui, veoma umorna i zgaena poprilino nad svim to je videla i uinila. Stupiti opet
u svoje dvorite, isto i tiho, bilo je isto to i umiti duu bistrom vodom njihove netaknute usamljenosti. Tu je
Andre bio s njom, tu je hodio i govorio. Je li zajednica koju je oseala s njim imala ieg zajednikog sa sirovim
srcem gospodina Kanga i njegovom ljubavlju prema svojoj eni?
Ula je u biblioteku. Prijatna toplina obavila ju je sa svih strana, kao da je ula u staklenu batu. Jinga je bila
raspalila mangal. Zagrejani vazduh treperio je nad ugljevljem. Kroz drvene reetke na prozoru udno prostorije
sunce je svojim zracima preplavilo vei deo sobe.
Da nije upoznala toplinu ljubavi u roenom srcu, ona nikad ne bi mogla spasti ivot svojoj prijateljici. Zar bi,
inae, mogla odoleti uasima ploti, mirisu krvi, zadahu smrti, rugobi uplakanog lica g. Kanga, gaenju od
njegovog mesnatog tela, gnuanju nad prljavtinom njegovog duha, zar sve to ne bi slomilo njenu volju i
sputalo njenu snagu? Ali, uzvisivi se ljubavlju nad roenu prirodu, ona je znala da e istrajati.
Jinga je ula u sobu i stala da je grdi. - Ah - povikala je - milostiva gospoo. Vi ste ... milostiva ... pogledajte
va kaput... zaboga, pa on je poprskan krvlju ... a vi ste tako bledi...
Pogledala je niza se i videla krvave mrlje na svojoj odei od satena. Ona, koja je bila tako oset-Ijiva i gadljiva,
sada je samo promrmljala: - Bila sam zaboravila na sebe.
Ne srne se misliti da je gospa Vu razumevala potpuno promenu koja se odigrala u njenom biu. U stvari,
oseala je da u jednom asu nikad ne zna gde lei staza koja e je odvesti do idueg asa. Nije imala nikakve
unapred odreene osnove. Ali je oseala da koraa stazama svetlosti. Dokle god se njene stope budu drale
staze, sve e biti dobro s njom. Zakorai li u senke na jednoj ili drugoj strani staze, bie izgubljena. A svetlost
koja je obasjavala stazu bila je njena ljubav prema Andreu. Kad bi joj ustre-balo da zna kakav treba da bude
sledei korak koji je valjalo uiniti, dovoljna je bila pomisao na An-drea da bi to saznala.
I tako je idueg dana, kada joj je Jinga donela malo devoje, ija je majka bila nalonica ijuming, osetila
veliku nenost prema tom detetu. Preko tog deteta, ona je ukljuila ijumingu, jednu strankinju, u kuu Vua.
Dok je pre to dete smatrala kao novo breme, a itavo pitanje ijuminge samo kao zamrenu muku i nepriliku,
sada je oseala da tu nema nikakva tereta i nikakve muke i zabune. I sa majkom, i sa detetom, postupila je
onako kako bi Andre hteo da to uini.
- Gde je ijuming? - zapitala je Jingu.
348
349- Radi u kuhinji i po vrtovima - rekla je Jinga.
- Je li srena? - upitala je gospa Vu.
- Ta nikad nee biti srena - odgovorila je Jinga. - Mi treba da je otpremimo odavde. Ko svud i svakad luta
tuna lica, taj u kuu zlu sreu donosi. Od toga se provaruje mleko u grudima dojilja, a deca postaju
razdraljiva.
- Poruite ijumingi da navrati k meni - rekla je gospa Vu.
Bilo je to sutradan ujutro po njenom povratku iz doma Kanga. im se digla iz postelje, poslala je glasnika da se
raspita za zdravlje njene prijateljice, a on je doneo dobre vesti. Gospa Kang je dobro spavala ele noi, krv u

ranama se zgruala, a krvolip-tanja vie nije bilo. Toga jutra je pojela anak kae od pirina, pomean sa utim
eerom. Posle je opet usnula.
Dan je bio miran, a nebo sivo. Oblaci su krili sunce koje je jueranjeg dana jarko sijalo, a vaz-duh je mirisao
na maglu koja se dizala nad rekom. Gospa Vu je omirisala vazduh, ali tako otmeno i kriom, da to niko ne bi
mogao primetiti.
Blizu nje je u pletenoj kolevci leala mala de-vojica koja se igrala svojim ruicama. Gubila bi ih svaki as, sa
izrazom uenja na svom licu. A onda bi ih, maui, opet videla, i uprla pogled u njih, ali ih je ponovo
izgubila. Posmatrajui tu igru, gospa Vu se u jedan mah neno nasmejala.
Kako su mali nai poeci", mislila je. Ovako sam i ja nekad leala u kolevci - i Andre takoe." Pokuala je da
zamisli Andrea kao dete, malo dete, i pitala se ko li je i kakva mu je bila majka. Ona je, bez sumnje, znala od
poetka ta je njen sin.
ovek koji drugima donosi blagoslov celog svog ivota.
Iz sive magle i tiine jutra pomolila se iju-ming. Uunjala se neujno, jedva odkrinuvi velika vrata,
zatvorena zbog jutarnje studeni. Gospa Vu je podigla oi sa kolevke kad je ona ula. Sva siva, tiha i hladna,
mlada ena je bila kao setno oli350
enje te jutarnje magle. Lice joj je bilo kao skamenjeno, a usne blede, kao i teki kapci nad crnim oima.
- Pogledajte ovo svoje dete - rekla je gospa Vu. - Nasmejala sam se gledajui ga. Svaki as gubi i nalazi svoje
ruice, ali samo zato da ih odmah ponovo izgubi.
Cijuming je prila kolevci, stala kraj nje i pogledala dete, a gospa Vu je videla da ga ne voli. Bilo joj je tue. Da
je to bio neki drugi dan ili drugo vreme, gospa Vu ne bi sebi dozvolila da govori o tome ili bi okrenula glavu i
pomislila u sebi da se nje nita ne tie da li ta neuka devojka voli ili ne voli svoje dete. Ali je toga dana upitala:
- Je li mogue da ne volite svoje roeno dete?
- Ja ne oseam da je moje - odgovorila je Cijuming.
- Ali vi ste ga rodili - rekla je gospa Vu.
- To je bilo protiv moje volje - rekla je Cijuming. Obe ene su zautale posmatrajui bezazleno stvorenje koje,
sreom, nije moglo razaznati ta su govorile.
Nekad bi gospa Vu, moda, prekorela majku to ne voli svoje dete, ali je sada utala da bi ula glas ljubavi.
- Bilo je jednom jedno dete - priao joj je Andre - roeno od mlade majke i nepoznata oca, pa zrailo takvim
sjajem svud oko sebe da ga ljudi i ene jo oboavaju kao boga zato to je bilo edo ljubavi.
- A zato je otac bio nepoznat? - upitala je ona.
- Zato to majka nije nikad izgovorila njegovo ime - odgovorio je Andre.
- Ko se brinuo o njemu i hranio ga? - upitala je ona.
351- Neki dobar ovek po imenu Josif, koji ih je oboje oboavao i nita nije traio za sebe.
- A ta se dogodilo sa svetlim detetom? - upitala je ona.
- Umro je mlad, ali ga drugi ljudi nisu nikad zaboravili - odgovorio je Andre.
Seajui se njegovih reci, njoj se inilo da je svetlost sinula i u njenoj dui. Zato ijuming ne bi volela to dete,
izuzev ako je to bilo stoga to nije volela oca, g. Vua? A otkud je znala da ne voli g. Vua, osim ako je znala
nekoga koga je uistinu volela?
- Ko je taj koga vi volite? - zapitala je iznenada nalonicu.
Nije se zaudila gledajui crvenilo koje je obli-valo lice mlade ene, mada su se zarumenele ak i njene male
ui.
- Ja ne volim nikoga - rekla je, slagavi tako oito da se gospa Vu nasmejala.
- Sluajte, molim vas, kako bih vam mogla ve-rovati - rekla je - kad istinu i vau tajnu odaju vai obrazi, pa
ak i ui. Plaite li se da pustite i vae usne da je kau? Vi ne volite ovo dete, to znai da ne volite njegovog oca.
U redu, neka bude tako. Ljubav se ne moe probuditi na silu, ni ulagivanjem ni nestanom igrom. Ona dolazi s
neba, nezvana i netraena. Ako se to i s vama zbilo, zato bih vas krivila za to? Ja znam kakvu sam greku
sama poinila. Ali, kada sam vas dovela ovamo, ja ni sama nisam razumevala ljubav. Mislila sam da se ljudi i
ene mogu pariti kao mujaci i enke meu ivotinjama. Sada znam da ovek i ena mrze jedno drugo kada se
spare samo kao ivotinje. Jer mi nismo ivotinje. Mi se moemo sjediniti jednim dodirom ruke ili pogledom
oiju. Mi moemo da volimo ak i kada je meso mrtvo, a krv se davno sledila u ilama. Nije plot ta koja nas
meusobno vezuje.
Bile su to tako udnovate izjave, toliko udovine za usta gospe Vu, ije su reci bile uvek jednostavne i bliske
svakidanjoj stvarnosti, da je ijuming mogla samo da gleda u nju kao to bi gledala
352
u privienje. Ali gospa Vu izvesno nije bila nikakvo privienje. Oi su joj bile sjajne, a ela puna ivotne
snage, uprkos lomnoj vitkosti njenog stasa. Ona je imala neki novi ivot, bez sumnje, toliko je ijuming mogla
videti.
- Dete - rekla je gospa Vu - recite mi ime koje se krije u vaem srcu.
- Umirem od stida - rekla je ijuming. Savijala je rub svog kaputia izmeu palca i kaiprsta.
- Ja neu dozvoliti da umrete od stida - rekla je blago gospa Vu.

I tako je ijuming, poputajui njenom nagovaranju, i sa mnogo oklevanja i nesigurnosti, stala najzad da
govori, ali isprekidano, svega po nekoliko reci najedanput. - Vi ste me dali za nalonicu... starome ... ali... Opet je zautala.
- Ali ima neko drugi i vi biste vie volile da su vas njemu dali - pomogla joj je gospa Vu, a ijuming je
klimnula glavom.
- Je li on u ovoj kui? - pitala je dalje gospa Vu.
ijuming je opet klimnula glavom.
- Je li to jedan od mojih sinova? - zapitala je gospa Vu
Na to je ijuming podigla oborene oi. Pogledala je gospu Vu i poela da plae. - To je Fengmo - rekla je gospa
Vu i znala izvesno da je to on, a ijuming je produila da plae.
Kako je bilo nerazmrsivo to klupko, kako tuna ta pometenost u odnosima izmeu ljudi i ena pod njenim
krovom, pomislila je u sebi gospa Vu. Sve je to bilo plod njene roene ludosti, ludosti koja je bila liena ljubavi!
- Ne plaite vie - rekla je ijumingi. - Sve je to moj greh, a ja sam ta koja moram nekako da ga okajem. Ali
mi jo nije jasno ta se mora uiniti.
Na to je ijuming pala niice i poloila glavu na svoje ispruene ruke. - Rekla sam da u umreti od stida promrmljala je. - Pustite me da umrem. Ovakvo stvorenje kao to sam ja nije ni od kakve koristi.
23 Paviljon fena
353- Nema stvorenja koje ne bi moglo biti od koristi - odvratila je gospa Vu, podiui sa zemlje mladu
nalonicu. - Radujem se to ste mi kazali istinu. Dobro je da ja to znam. A sada vas molim jedno: ekajte
strpljivo ovde, u ovoj kui. Svetlost e obasjati moje sadanje neznanje i ja u tada znati ta moram da uinim
za vas. U meuvremenu, po-maite u brizi oko nahoadi koju sam uzela. Meni e biti od velike koristi ako se
vi budete brinuli za njih umesto mene. Kad su ve tu, o njima se valja starati, a ja nemam dovoljno vremena da
vodim brigu o njima.
Cijuming je obrisala suze kad je gospa Vu po-menula devojice. - Ja u paziti na nahoad, milostiva gospoo rekla je. - Zato da ne? To su moje sestre. - Sagla se i uzela na ruke dete iz ko-levke. - Poneu ovo dete sa
sobom, ono je takoe nahoe ... siroe, rekla bih, poto majka ne moe da ga voli... jadnog crva.
Gospa Vu nije odgovorila. Doista nije znala gde bi se mogla nai srea koja bi usreila Cijuming.
*
Iz srednjih dvorita kue gospa Vu je motrila na porodicu, dok su dani odmicali jedan za drugim i slivali se u
nedelje, i nizali se jedna za drugim nedelje i tkale neumitnu preu meseci.
Kad bih bila zla", pomislila je jednog dana, mogla bih se uporediti sa paukom koji plete svoju mreu oko svih
stvorenja u ovoj kui."
Jedna ptica je pevala u bambusima. ula je njen glas i prepoznala ga, mada je bio neobian. Dvaput godinje,
smei indijski slavuj prolazio je putem koji je vodio preko njihovog kraja. Glas mu je bio zvuan, ali opor.
Obeleavao je poetak prolea, i to je bilo sve.
Nastavila je da razmilja. A otkud ja to znam da nisam zla? Otkud da je uistinu dobro ono to ja za dobro
smatram?"
354
Kao to je bila navikla, postavila je pitanje svojoj uspomeni na Andrea.
Jednog dana, tog se veoma dobro seala, njih dvoje su sedeli u biblioteci, gde je sama sedela toga asa, on sa
jedne strane velikog stola, ukraenog rez-barijama, a ona sa druge, ne preko puta jedno drugom, da se ne bi
morali gledati u lice, nego sa stolom izmeu sebe i oboje licem okrenuti vratima koja su vodila u dvorite. Dan
je bio isto tako lep, vaz-duh krajnje providan, a suneva svetlost tako jarka da su boje na kamenju, kojim je
dvorite bilo poploano, inae sivkaste, pokazivale prelive plavog i ruiastog i koju nit srebra mestimino.
Cvetovi njenih orhideja imali su tamnu boju skerleta. Ribice u jezercu promicale su kao zlatne strele i naletale
kao zasenjene na suneve zrake koji su koso poni-rali u vodu.
Andre joj je priao drevnu bajku o padu oveka u iskonski greh. - Do toga ga je dovela - rekao je on - ruka
jedne ene, Eve, koja je dala oveku zabranjeno voe.
- Ali otkud je ta ena mogla znati da je voe zabranjeno? - pitala je gospa Vu.
- To joj je doapnuo jedan zao duh, u obliju zmije - rekao je Andre.
- Zato ba njoj, a ne oveku? - glasilo je njeno pitanje.
- Zato to je znao da su joj duh i srce upravljeni na produenje ivota, a ne na oveka - odgovorio je on. - Duh i
srce oveka bili su upravljeni na njega samog. Odajui se snu da su i vrt i ena njegov posed, on je bio srean.
Zato bi jo padao u iskuenje? Imao je sve. Ali se ena uvek mogla dovesti u iskuenje pomilju na bolji vrt, na
iri prostor, na poveanje njihovog poseda, zato to je znala da e iz njenog tela ponii mnoga druga bia, te
je snovala i kovala zavere u svom srcu. ena nije mislila na sebe, nego na one koje e stvoriti, na plod
svoje utrobe i njegov bezbrojni rod. Za njihovu ljubav je pala u iskuenje. I uvek e padati u iskuenje, njih
radi.
23*
355Ona ga je pogledala. Kako se dobro seala duboke i setne mudrosti koja je zraila iz njegovih crnih oiju! Otkud tako dobro poznajete ene? - upitala ga je.
- Otuda to ivim sam - rekao je on. - Ja sam se rano oslobodio njihove moi.

- A zato ste se oslobodili? - pitala je ona dalje. - Zato ste se povukli iz reke ivota? Zar nama svima nije
mesto u njenim vodama? Zar iko moe imati pravo da ih se oslobodi?
U nizu meseci otkad ga je poznavala, to je bio jedini put kada je primetila senku sumnje u njegovim oima. - Vi
ste postavili jedno pitanje na koje nikad nisam bio sposoban da odgovorim - odvratio je on. - Oslobodio sam se
prvo iz tatine. Da, to znam i priznajem. Kada sam bio kao i ostali ljudi, na putu da se oenim i osnuj em
porodicu, mislio sam da me voli jedna ena. Ali bog mi je dao da proniem ljudska bia i suvie brzo za svoju
sreu. Video sam u njoj Evu, koja kuje osnove za druga ljudska bia koja se spremala da stvara, uz neto malo
pomoi s moje strane, naravno, ali bia koja bi uza sve to sazdala u sopstvenom telu. A ja sam video malenkost
svoje uloge, jedno tako kratko zadovoljstvo ula, i sav svoj ivot potom utroen na kopanje i prekopavanje,
poput Adamovog, da bi na vrt bio vei i njegovi plodovi obilniji. I tako sam se zapitao da li sam to ja ono to
ona voli, a odgovor je bio: moda... ali samo za trenutak, zato to joj treba neko ko bi joj sluio. Pomislio sam
stoga u sebi: Zato ne bih radije sluio boga koji od mene ne trai nita osim da radim pravedno i hodim ovim
svetom u poniznosti pred njim?" Toga dana postao sam svetenik.
- A jeste li bili sreni? - zapitala ga je ona sa nestanom zlobom.
- Bio sam svoj gospodar - odgovorio je on ...
Sama u biblioteci, gde je uvek sedela posle njegove smrti, zato to joj se tu, gde je toliko asova proveo, njegovo
prisustvo inilo najosetnije, razmiljala je o oveku i eni. enu Evu", mislila je,
ne treba osuivati zato to je u nju usaena beskonana elja za produenjem ivota. Preputen sebi, ovek
nikad ne bi otiao dalje od sebe. Dok se ona, u svom neznanju i nevinosti, slui njime u svom beskrajnom
stvaranju daljeg ivota. Oboje su orue, ali samo ena zna da je orue i predaje se potpuno ivotu." - U tome je
- rekla je ona Andreu - razlika izmeu oveka i ene, pa ak i izmeu vas i mene.
Dok je ona sedela u sobu je navirao tiho blag i mirisan vazduh, a vetar nije dunuo ni u jedan mah. Malen guter
plava repa iziao je iz pukotine izmeu zida od cigala i kamenog poda i lekario blaeno na uskoj stazi sunane
svetlosti. Ona je sedela tako mirno da mu se inila kao sastavni deo sobe, te se on, na svoj oskudan nain,
veselio okreui glavu as na ovu, as na onu stranu, ibajui svojim jarko obojenim repom. Oi su mu bile
sjajne i prazne. Nije se micala. Verovalo se da te male bezopasne ivotinje donose sreu, jer biraju sebi dom
samo kraj jednog ognjita kada osete da je veno.
Nastavila je da prebira svoje misli, sedei nepomino, dok se guter igrao pred njenim nogama. ,,U tome se,
dakle, krije nesrea koja deli oveka od ene. ovek veruje u svoj lini znaaj, a ena zna da sama za sebe
nita ne znai, nego samo ukoliko ispunjava svoju ulogu u stvaranju budueg, daljeg ivota. I zato to ljudi
vole ene kao deo sebe, a ene nikad nisu volele mukarce, izuzev kao deo onoga to mora da se stvara, vazda
se zamee i vodi ista borba koja oveka ini veito nezadovoljnim. On ne moe posedovati enu zato to nju
ve poseduje sila koja je jaa od njegove elje."
Zar ona nije i njega stvorila? Moda to i jeste ono to joj nikad ne prata, nego je mrzi i potajno se bori s njom,
te gospodari njome i tlai je, i u kue zakljuava i vezuje joj noge i sputava struk, uskrauje platu i nadnicu,
nauku i zanate, na udo-vitvo osuuje kad sam umre i spaljuje gdeto u prah i pepeo, tvrdei da to ini njena
vernost."
357Gospa Vu se glasno nasrne jala oveku, a guter je hitro pobegao u svoje skrovite.
Jednom kada je Andre sedeo u naslonjai preko puta nje, ona mu je kazala: - Je li mukarac samo muko, a
ena samo ensko? Ako je tako, oni se nikad ne mogu sloiti, jer on ivi za svoje bie, a ona ivi za ivot
vasione, a to su suprotne stvari.
Andre je odgovorio sa velikom ozbiljnou: - Bog je zavetao svakom od nas u linu svojinu jednu neotuivu
batinu, to jest jedan deo naeg bia koji je naprosto oveanski, ni muki ni enski. Zove se dua. Ne menja se
i nepromenljiv je. Moe da obuhvati takoe mozak i njegove radnje.
- Ali mozak u ene nije isti kao u oveka? - zapitala je ona.
- Isti je samo kad se oslobodi potrebe tela - odgovorio je Andre. - I tako lako moe biti da ga ena upotrebljava
samo za vrenje svojih dunosti enke, a ovek lovei ene sebe radi. Ali mozak je orue i moe da se upotrebi
u svaku svrhu koju ljudsko stvorenje zaeli. Ako ja seem kupus otrim noem, to ne znai da ja taj no ne
mogu upotrebiti za rezanje lika sina ovekova. Ako je sin oveka u mom srcu i u vidokrugu moje due, onda u
ja upotrebiti svoje orue, mozak, za izradu njegovog lika ... takvog koji bi ga jasno prikazao.
- Dua je, dakle, onaj deo naeg bia koji nije ni muki, ni enski - ponovila je ona.
- Tako je - odgovorio je Andre.
- A ta je dua po svome sutastvu? - navaljivala je ona i dalje sa pitanjima.
- To je ono to ne nasleujemo ni od kog drugog stvorenja - rekao je on. - To je ono to je dalo moje vlastito ja,
to me skrojilo malo drukijeg od svih onih koji su se rodili pre mene, ma koliko liio na njih. To je ono to mi
je dato u linu svojinu, od boga dar.
- A ako ja ne verujem u boga? - zapitala je ona.
- Nije vano da li vi verujete ili ne verujete - odgovorio je on. - Vi moete videti i sami da ste
358
kao niko drugi na ovome svetu, i ne samo vi, nego i najsmernije i najmanje lepo stvorenje takoe pose-duje tu
dragocenu batinu. Ako je imate, vi znate da ona postoji. Dovoljno je to znati. Verau darodav-ca moe da eka.
Bog nije nerazuman. On zna da mi volimo da vidimo svojim oima i ujemo svojim uima ono u ta treba da
verujemo, da volimo kada to moemo drati u svojim rukama. Tako i dete zna samo ono to mu mogu rei

njegovih pet ula. Ali ima i drugih ula, i ona se razvijaju uporedo sa rastom naeg bia, a kada se potpuno
razviju, mi se pouzdamo u njih isto onako kao to smo se ranije pouzdavali samo u svoja obina ula.
Seajui se tih njegovih reci, pogledala je preko stola. Naslonjaa je bila prazna a glasa nikakva nije ula. Ali
je njegovo lice sa ozbiljnim osmehom bilo isto tako jasno vidljivo, a njegov glas isto tako dubok kao nekad kada
ga je pre njegove smrti gledala i sluala.
- Tek poinjem da razumevam - promrmlja-la je. - Ali poinjem uistinu. I volim te svom duom svojom.
- Zar ne bi bilo mogue da postoje ljubav i prijateljstvo meu duama?
- Mogue je - rekao je on.
Gospa Vu je bila ena bliska stvarnosti, pa je stala da primenjuje ono to je nauila. U toj kui, koja je bila njen
svet, bila su dva poremeena bia... to jest dva bia koja nisu stajala u ispravnom odnosu sa kuom, pa stoga
ni sa svemirom. To su bile Rulen i Linaj.
Bez urbe i dozvoljavajui mnogim danima da prolaze mirno svojim tokom, ona se istovremeno pribliavala
danu koji je u dui bila izabrala za razgovor s njima, reivi da prvo govori sa Rulenom, koja je bila starija.
Bili su protekli mnogi meseci otkad su emo i Fengmo napustili roditeljski dom. Pisma su gospi Vu stizala
redovno, jer su obojica bili dobri sinovi. Ta su pisma bila upuena ocu, a ne njoj, pa bi ih ona, poto bi ih prva
proitala i razmiljala neko
359vreme nad njima, slala g. Vuu. A on ih je, poto bi ih i sam proitao, slao Lijangmu, koji je sve vie
preuzimao sve dunosti na imanjima i po radnjama, pripremajui se za dan kada e biti glava porodice, te bi
ih i on proitao i onda sklonio meu porodine spise.
Iz tih pisama, gospa Vu je jasno razaznala da njih dvojica idu suprotnim putevima u svom razvoju. Fengmo je
eleo da ide u inostranstvo na kolovanje. Ona mu je to dozvolila i poslala mu novac koji mu je za to bio
potreban. urilo mu se donekle, pisao je, s obzirom na to da su se prekomorski pu-tevi zatvarali zbog rata koji
se primicao, te je stoga, ako je mislio da ga sukob ne zatee na obali, morao otploviti, ne vraajui se
prethodno kui dugakim kopnenim putem.
Da je bio jedinac, to mu gospa Vu ne bi nikad dozvolila, ali ovako, imajui tolike druge sinove kraj njega, ona
nije navaljivala da navrati kui krajem zime, i preao je sreno, ne zapadajui ni u kakvu opasnost, nekoliko
mora, te su otada njegova pisma nosila stranu potansku marku i peat. Oboje su bili ameriki, ali za to gospa
Vu nije nita ha-jala. Sve strane zemlje bile su za nju podjednako zanimljive, pa ak i jedno te isto, ako su
leale preko etiri mora. Fengmo je nastavio da ui ono to je sa Andreom zapoeo. Gospi Vu je bilo lake pri
dui kada je videla da te nauke nemaju nieg zajednikog sa svetenstvom i sa verom. Nisu imale nikakve veze
sa bogovima, nego svaku moguu vezu sa ljudima.
Ali emo nije traio da ide preko mora. Umesto toga otiao je u prestonicu i tu naao dobro mesto,
blagodarei bogatstvu i uticaju svoje porodice. To nije zaudilo preko mere ni g. Vua ni samu gospu Vu, jer se
njoj jo inilo sasvim prirodno da njihova porodica bude svuda poznata, ma koliko inae bili iroki vidici
njenog sina. A onda je emo u jednom pismu objasnio stvarni razlog zbog koga je imao tolike sree. Kad bi
dolo do rata koji je pretio tome delu sveta, vlada bi se povukla u unutranjost ze360
mije i tu bi zavisila veoma mnogo od najuglednijih graana i njihovih porodica, od kojih je u svojoj pokrajini
porodica Vu bila najvea i najstarija. emu su stoga esto davali prvenstvo ispred drugih, ali je zato morao da
podnosi ljubomoru i zavist, a pomalo i zlobu onih koji su kraj njega ostajali u prisenku.
Iz njegovih pisama gospa Vu nije mogla da otkrije ta je i kakav je. Fengma je razumevala bolje. Na sebi
svojstven nain, on je razvijao svoj um, pa ak i svoje srce, kao to je i ona inila. Sazrevao je i pretvarao se
postepeno u odrasla oveka. tavie, uporedo s njim rasla je i njegova neotuiva batina, kao to bi to rekao
Andre. emo je, meutim, ostavljao utisak oveka koji je sav obuzet neim. ime je bio obuzet, ona nije
znala..
Reavanje sudbine Cema i Rulen ubrzale su iznenadne vesti o napadu na obalu koji je te godine izvrio narod sa
Istonog okeana. Gospa Vu je ula za to, te je poslala po novine, koje, inae, nije nikad itala, da bi videla ta se
desilo. Ono to je proitala bilo je vie nego obina stvar u istoriji njihove zemlje. Tako su isto druge napade
tokom mnogih minulih stolea vrili drugi narodi, ali im je zemlja uvek odolela. Odolee i ovoga puta, mislila
je ona, ne uznemiravajui se. Nije bilo verovatno da e neprijatelj prodreti stotine milja u unutranjost kopna i
provaliti u tu pokrajinu gde je toliko dugo stajala kua Vua. Ali je bila zahvalna ranijim naratajima u porodici
to nisu podlegli duhu novog vremena, kao toliki drugi, i pohitali na more da na njegovim obalama grade nove
kue. Porodica Vu gradila je na zemlji svojih predaka, pa je tu i ostala. Ona je bila i dalje izvan opasnosti.
Istina, ovaj neprijatelj napadao je takoe iz vazduha. Ali u njihovoj blizini nije bilo velikih gradova, a s druge
strane, opet, nije bilo mnogo izgleda da e neupueni ljudi sa Istonog okeana znati pre ime jedne porodice
nego neke druge. Gospa Vu se oseala sigurna u svojoj kui.
Ali je, pri svemu tom, jednu naglu promenu sila napada ipak nametnula. Vlada se preselila u unu361tranjost, a emo je doao s njom. Jednoga dana, poetkom jeseni, od njega je prispelo pismo kojim je
javljao da dolazi za deset do dvanaest dana.
im ga je proitala, gospa Vu je znala da vie ne srne odlagati stvar sa Rulenom. Poslala je po Ru-lenu, a njenu
poruku nosila je Jinga.
Ne bi, meutim, trebalo pretpostavljati da gospa Vu u toku svih tih meseci nije uopte viala svoju snahu. U
stvari, ona se esto sretala s njom. Za stolom je zaticala Rulenu meu ostalima, i na uobiajenim proletnjim i

zimskim svetkovinama, kojima je i ona prisustvovala, uvek mirna i jednostavno odevena. Bilo je takoe dana
kada je gospa Vu elela da se togod zapie u porodine knjige ili zabelei za predstojee etve i onda se radi
toga obraala Ruleni zato to je ona od svih u kui najjasnije umela da ispisuje kiicom kitnjasta slova
njihovog pisma. Bila je svakom prilikom dobra prema svojoj mladoj snahi, a jednom je ak i kazala: - Srea je,
doista, imati snahu koja je ovako uena.
Rulen je na to odgovorila kratko, sa nekoliko najpotrebnijih izraza zahvalnosti.
Ali, gospa Vu nije nijednom prilikom navodila mladu enu na razgovore koji ne bi odgovarali njenom mestu u
porodici. Sada, meutim, sa Cemovim pismom u rukama, ona je znala da je doao trenutak za to.
Rulen je prolazila mirno kroz jedno dvorite za drugim. Nije vie nosila teke kone cipele koje je donela iz
angaja. Nosila je umesto toga somotske, sa donovima od sukna. Gospa Vu nije ula njene korake i stoga je
iznenaeno pogledala svoju snahu kada je vitka senka njene visoke prilike pala preko poda.
- Kako tiho koraate, keri - uzviknula je poto su se pozdravile.
- Odvikla sam se od konih cipela, majko - odvratila je Rulen. Sela je, ne postrance nego pravo, u naslonjau
koja je stajala uz jedan od pobonih zidova i bila stoga nia od one kojom se go362
spa Vu sluila. Bile su u sobi za sedenje, a ne u biblioteci.
Gospa Vu nije odmah pomenula ono to je imala na umu da kae. Umesto toga, rekla je uljudno: - Ve nekoliko
nedelja mislim da pitam za vau porodicu u angaju. Kada je neprijatelj napao grad, jesu li vai uspeli da
pobegnu?
- Moj otac je preveo porodicu u Hongkong - odgovorila je Rulen.
- Ah, to je dugaak put - rekla je gospa Vu ljubazno.
- Ali nije dovoljno dugaak - rekla je na to Rulen, sa izvesnom odlunou. - To sam i ocu kazala.
- Zar verujete da e se neprijatelj usuditi da prodre tako daleko? - zapitala je gospa Vu. Divila se i nehotice
otroumnoj hitrini sa kojom je odgovarala mlada ena.
- Ovo e biti dug rat - odgovorila je Rulen.
- Mislite li zbilja? - zapitala je gospa Vu.
- Da - produila je Rulen - jer se dugo i pripremao.
- Objasnite mi to, molim vas - rekla je gospa Vu, koju je zabavljala sigurnost mlade ene.
I tako joj je Rulen objasnila: - Majko, narod sa Istonog okeana dugo je strahovao, vekovima strahovao. A od
ega? Od tuinskog naroda. Gledao je kako tuinac napada i osvaja jednu zemlju za drugom. Osvajai su
dolazili sa zapada. Narod sa Istonog okeana poeo je da se plai jo kada je Dingiskan doao i pokorio nau
zemlju. Onda su doli ljudi iz Portugalije i panije, iz Holandije i Francuske, i stali zauzimati zemlje. Pa je
Engleska uzela Indiju, a i mi umalo da nismo podlegli u nekoliko mahova i pali pod vlast tih gramzivih zapadnjaka. Zato bismo mi bili poteeni?" razmiljao je narod sa Istonog okeana. I tako su iz straha krenuli oni
da grabe zemlje i pokoravaju narode za svoj raun, a mi smo njihovi najblii susedi.
363Gospa Vu je bila zaprepaena. Takve reci bile su grdne i naopake za jednu mladu enu. ak ni Andre nije
govorio takve stvari.
- Gde ste stekli toliko znanja? - zapitala je gospa Vu.
- emo mi pie svake nedelje - rekla je Ru-len. Gospi Vu je laknulo na srcu. Nasmeila se. - Vas dvoje ste rekla je - opet dobri prijatelji.
Rulen se zacrvenela. Od prirode je bila bleda, samo su joj usne bile grimizno crvene, tako da se rumen, koja je
naglo oblila njene obraze, jasno isticala, ali ona nije okrenula glavu u stranu.
- Mi se divno slaemo kad nismo zajedno - rekla je. - im doe, opet emo poeti da se svaamo, ja znam. I
njemu sam to kazala. Oboje to znamo. Ali kad ve znate - rekla je gos^T Vu srne-jui se - zato se ne
uvate toga? Koje ou vas dvoje poinje prvo, vi ili on? - Otvorene reci mlade ene nisu je samo zabavljale. Njoj
je isto tako bilo milo to ona nita ne krije.
- To ne zna nijedno od nas - rekla je Rulen.
- Zakleli smo se jedno drugom ovog puta, u svojim pismima, da e onom koje prvo pone ono drugo kazati da
prestane. Ali ne verujem da emo uspeti. Znam ja dobro Cemovu narav. Natuti se bez razloga i prasne
najednom, kao grom iz vedra neba. A kad se on ljuti, onda sam i ja ljuta. - Zautala je na trenutak i namrgodila
se. Ispitivala je svoje srce. Ne elei da ometa njeno razmiljanje, gospa Vu takoe nije nita govorila. - U meni
ima neto
- nastavila je najzad Rulen - to je njemu mrsko. To je zbilja istina. On kae da nema niega, ali ima. Kad
nismo zajedno, on to ne osea. im se sastanemo, ono se opet isprei meu nama. Kad bih znala ta je to,
uzela bih no i svojom ga rukom isekla, ma ta to bilo.
- Moda to nije neto ega imate u sebi, nego neto ega nemate - rekla je gospa Vu blago.
Rulen je digla glavu. Njene oi, sva njena le-pota, gledale su iznenaeno. - Na to nikad nisam pomislila - rekla
je poluglasno. A zatim je opet iz364
gledala utuena. - Ali to e biti jo tee popraviti. Bilo bi mi lake iupati iz sebe neto to je ve tu nego
nakalemiti neto ega nemam.

- To ne mora biti tano - rekla je gospa Vu. - To zavisi u celosti od vae ljubavi prema emu. Ako vidite u
vaem braku sreu koja je samo vama dvoma namenjena, onda ete se uvek gloiti hteli ili ne hteli, izuzev ako
se vrsto resite da se drite po strani jedno od drugoga.
- Vi mislite ... - rekla je Rulen, ali nije smogla da doree ono to je zaustila. Bila je veoma stidljiva kad god bi
iz nje progovorila zauzdana, ali silovita enstvenost, koja je takoe bila deo njenog bia.
- Ja zbilja mislim tako - rekla je gospa Vu. Produila je da govori, znajui dobro da je sva ta mudrost samo
jedan od plodova njenog skoranjeg ljubavnog saznanja. Znala je sada da dunost uopte ne postoji u odnosima
izmeu ljudi i ena. Postoji samo ljubav - ili odsustvo ljubavi.
Dohvatila je svoju srebrnu lulu i polagano poela da je puni. Nije gledala u svoju snahu. Umesto toga, nekoliko
trenutaka upirala je pogled u dvorite, gde su cvetale ute orhideje tog godinjeg doba. Na lakom povetarcu
listovi bambusa leprali su poput kianki. Bio je jedan od onih dana kakve su, radi svoga mira, najvie voleli
ona i Andre.
- Morate da znate na prvom mestu da ni jedno od vas dvoje ne duguje nita onom drugom - prozborila je
najzad.
Rulen je iznenaeno prekinula gospu Vu. - Majko, to je najudnija stvar koju sam ikad ula iz usta svekrve koja
razgovara sa enom svoga sina.
- Saznala sam je tek nedavno - rekla je gospa Vu. Smeila se potajnom nestanou. - Ve-rujte mi, dete, da se
jo uvek uim.
Znala je da je Rulen do srca ganuta njenim recima. Mlada ena je dola pripravna da prikloni glavu pred
srdbom svoje svekrve i da skrueno saslua njene prekore. Sada se u njoj raala nada. Umesto srdbe od koje
je prezala, njoj su se pruali
365saveti, mudri i moda spasonosni. Nagnula se na-pred i tako podseala na visok ljiljan koji eka na kiu.
- Sukobi meu ljudima i enama proistiu uvek iz uverenja da meu njima postoje neke uzajamne dunosti
- nastavila je gospa Vu. - Ali, kada se jednom odreknu toga uverenja, put kojim treba da idu jasno se ocrtava
pred njima. Svako od njih ima dunosti samo prema sebi... ta je to sebi duno? Samo da izraste do kraja, do
poslednjeg listia svog ivotnog stabla. Ako jedno tako do kraja ispuni svoje sudbinu, onda e i onom drugom
uspeti da to postigne.
Zastala je na trenutak i pripalila lulu, udahnula dva dima i oduvala pepeo. A onda je produila: - Eto, u tome je
istina. A zato je tako? Zato to, po recima mudraca: Mu nije mio mua radi, nego sebe radi, a ena njemu
nije draga zbog sebe same, nego njega radi." Jedno je sreno kad je sre-no ono drugo, i to je jedina srea
mogua za oboje.
Rulen je sedela nepomino, sluajui.
Gospa Vu je nastavila: - to se tie stvaranja novog kolena, to nije dunost ni vama ni njemu. To je vaa
zajednika dunost prema naem rodu. Vaa je zabluda u tome to ste pobrkali raanje dece sa ljubavlju prema
emu. A ta vaa zabluda smela je i Cema. To je razlog to se tako lako srdi na vas.
- Majko - zamolila je Rulen - govorite mi i dalje. Sada ste u srcu svega to me mui.
- Vi i emo ste odstupili od osvetanog obiaja - rekla je otvoreno gospa Vu. - Izabrali ste se uzajamno zato to
ste se voleli. To je opasno jer uvelike smanjuje izglede na ono to bi se moglo nazvati srea. Vi i emo ste
mislili samo na sebe, ne na decu ni na porodicu, ni na vau dunost da produite na rod. Mislili ste samo na
sebe, kao na dva bia odvojena od sviju ostalih. Pokuavali ste i pokuavate da sabijete ela vaa dva ivota u
taj mali deo vas samih. Brani zagrljaj, zaee i raanje dece, zajedniki ivot sa svojom mnogolikom
svakidanjicom jela, sna i odevanja, i odlaska iz
366
kue i povratka spolja - sve vi to pokuavate da sabijete u tu malu odvojenu komoru. Ali ona nee da primi
toliku sadrinu. Pretrpana je, a vi se guite uzajamno na samom ivotnom vrelu jednog i drugog. Suvie tesno
priljubljeni jedno uz drugo, mrzecete jedno drugo zato to onom vaem delu koji ste vi sami, vaoj batini, vaoj
dui, nije uop-te ostalo prostora, tako da ona ne moe ni da die, a kamoli da se razvija.
A onda je pogledala Rulenu. Mlada ena je sluala bez predaha, svim svojim biem.
- Razdvojte se, dete moje - rekla je gospa Vu zatim. - Pustite ga da se malo odvoji od vas. Primite kao prirodnu
stvar, kao dunost prema naem rodu, da ete raati decu. Nee to biti ni vaa ni njegova deca. To e biti deca
naeg roda. Raajte ih isto onako prirodno kao to diete, i jedete, i spavate, i vrite sve druge radnje stvorenja
koje ima ne samo duu nego i telo. Zagrljaj i zaee nemaju niega zajednikog sa vaim duama. Ne merite
njegovu ljubav prema vama po nainu na koji izraava zagrejanost svoga tela. On i ne misli na vas u takvim
trenucima, nego na sebe. Mislite i vi na sebe. Razlikuje li se strast jednog mukarca od strasti drugoga? Ne
razlikuje. Isto tako, jedna ena raa decu kao i druga. U tim stvarima smo svi jednaki. Nemojte uobraavati da
ste u tome on ili vi iole drukiji od najprostijeg oveka i ene. - Zautala je, zahvaena za trenutak udnim
oseanjem iscrpenosti.
- Vi me navodite na pomisao da brak nije nita - rekla je Rulen poluglasno. - Kao da bi bilo svejedno da sam se
udala za ma kog drugog umesto za Cema.
Gospi Vu se vratila sva njena ivost. - Nisam zavrila - rekla je. - U jednom smislu, vi imate pravo. Svaka
zdrava mlada ena moe da se uda za ma kog zdravog mladog oveka, a oboje da ispune svoju dunost prema
ivotu. Iz toga razloga dobro je da se odre nai drevni obiaji i predanja. to se tie potreba naeg roda i soja,
starije osobe umeju prirodno bolje da biraju nego to mlade mogu birati

367same sebi. Pogledajte Lijangma i Mengu, oni su sreni. Ali oni izvesno nemaju potpunu sreu, kakvu
zahtevate vi i emo. Oni pristaju da im raanje dece bude sav ivot. Lijangmo eli da bude dobar mu i dobar
otac. On nema drugih tenji i prohteva. Ni jedno od njih ne trai nita vie. Stoga je najbolje da stariji biraju i
jedno i drugo, kad dvoje treba da se venaju, ako su to dvoje kao Lijangmo i Meng.
- Ali mi nismo kao njih dvoje - rekla je Ru-len sa izvesnom vatrom.
- Pa i niste - sloila se gospa Vu. - Vi elite uzajamno prijateljstvo i drugarstvo vaih dveju zasebnih ljudskih
linosti. Ah, vi traite veoma mnogo od braka, dete moje. Brak nije smiljan za taj van-redni teret.
- ta smo mogli uiniti? iveti bez braka? - zapitala je Rulen ne mislei da bude gruba.
- Moda, moda. - Gospa Vu se sama sebi zaudila uvi svoje reci. - Ali i to je teko jer ste vi ovek i ena, a
ivot tela trai svoja prava.
Zastala je, traei izraze kakvih ranije nije nikad ni bilo u njenom reniku i - nalazei ih rekla je: - Vi i emo
ste veoma sreni. Vi se ne volite samo na jedan nain, nego na svaki koji se samo zamisliti moe. Pa volite se
onda, drago dete! ivot je prekratak za takvu ljubav. Volite se i ne gubite nijednog asa u srdbi i svai.
Odvajajte ljubav od strasti i ne dozvoljavajte im nikad da se meusobno pomute meajui se. Jednoga dana,
kad im deoba postane jasna i navikom ustaljena, kad vam se deca izrode i stanu rasti, kad vaa tela budu stara,
a strast ugaena, kao to sreom mora da se zbude, vi ete upoznati ljubav koja je bolja od svake druge.
Osetila se iznenada strahovito usamljena bez Andrea, a svest da nikad vie nee gledati njegov ivi lik zabolela
ju je kao da joj je neko abo no u srce, udarom kakav jo nikad nije osetila. Sklopila je oi i predala se svojoj
patnji. A onda je, nekoliko asaka potom, osetila da joj Rulen dohvata ruku i pritiskuje je uz obraz. Osetila je na
njoj prvo jedan,
a zatim drugi topli obraz mlade ene. A oi jo nije otvarala.
- A u potaji, ena je ta koja mora da vodi na zajednikom putu - rekla je. - U patnji ena uvek treba da vodi, i
mora, zato to ivot na njoj poiva i samo na njoj. Upozoravam vas, va mu vam nee biti ni od kakve
pomoi u vaem naprezanju da uinite srenim va brak.
Kad je opet otvorila oi, soba je bila prazna. Rulen je bila otila.

Te noi, dok je Jinga svlaila komad po komad njene odee i spremala je za spavanje, gospa Vu je progovorila
tek posle dueg utanja, tako dugog i tako dubokog da se Jinga nije usuivala da ga prekine svojim
uobiajenim askanjem. - Jinga.
- Da, gospoo? - Jinga je pogledala u ogledalo gospi Vu preko glave. etkala je njenu dugaku i svilastu crnu
kosu u kojoj je tek poinjalo da pod-rasta retko pramen je belih vlasi na slepoonicama.
- Imam jedan zadatak za vas.
- Jeste, milostiva?
- Moj drugi sin dolazi kui sledeeg meseca.
- Znam, milostiva, svi mi to znamo.
- Evo u emu je va zadatak. Svake noi, poto svrite sa mnom, vi ete ii kod ene mog drugog sina i initi
za nju ono to ste svakad za me inili.
U ogledalu, slika Jinge nasmeila se, ali joj go-(Spa Vu nije uzvratila osmeh. Nastavila je, ne gledajui Jingu u
oi. - Ne smete zaboraviti nita od onoga to sam ja obino inila: mirisno kupatilo, trljanje uljem, mirise za
sedam otvora i za kosu.
- Znam, milostiva gospoo. - Jingin glas bio je topao i prisan. Zatim je prestala da je raeljava.
- A ta u ako mi zabrani? - pitala je. - Ona ne mari nita za svoju lepotu.
368- Nee vam zabraniti - rekla je gospa Vu. - Njoj treba pomoi, jadnom detetu, kao to treba svima
enama. A ona zna to sada.
- Da, gospodarice - rekla je Jinga.
XIII
emo je doao kui petog dana u devetom me-secu meseeve godine. Elektrino pismo donelo je vest o
njegovom dolasku u grad, a u kuu Vua glasonoa koji je iao peice, dok je gospi pismo svojeruno predao
sam gospodin Vu. On vie nije esto zalazio u njeno dvorite ni po kakvom poslu i stoga je ona znala im ga je
ugledala da njegov dolazak mora da ima neke veze sa jednim od njihovih sinova. Pruio joj je list ispisane
hartije.
- Na drugi sin dolazi kui - rekao joj je, sa uobiajenim irokim osmehom na licu.
Uzela je pismo i proitala ga, a onda ga stala prevrtati meu prstima. Bilo je to prvo elektrino pismo koje je
ikad videla. Znala je, zato to joj je to Andre objasnio, da samu hartiju ne vuku niz icu, kao to je ona
zamiljala. Da se ak ni reci ne izgovaraju, nego se samo znaci otkucavaju na jednoj spravi, te su oni ti kojima
se prenose poruke.
- Bubnjevi u koje divljaci udaraju u dungli - primetila je ona.
- Mnogo toga to ovek ini naprosto je usavreno divljatvo - odgovorio je on.
Setila se tih reci dok je razmiljala nad elektrinim pismom. - Moramo prirediti gozbu u ast njegovog dolaska
- rekla je glasno.

- Ja u pozvati sve svoje prijatelje - izjavio je g. Vu.

Ona je nastavila da smilja ta e sve da urade u slavu toga dogaaja. - Treba i mlaima prirediti gozbu: za
kalfe i nadniare sa imanja.
- Uiniemo sve to treba, sve to moemo - rekao je on sa dareljivou oveka gospodina i iroke ruke.
370
Pogledala ga je ispod oka. Bio je opet onaj stari. Jasmina mu je dobro inila. Njegove sumnje u sop-stvenu
vrednost stiale su se. Njegov neuspeh kod nje, jer se on na svoj nain osetio unien kada ga je ona odbacila, i
njegov neuspeh sa ijumingom ozle-dili su njegov ponos, ostavljajui za sobom vidne tragove. On je bio od
onih ljudi kojima je nasuna potreba oseanje da imaju uspeha kod svojih ena. Ona je to najbolje znala. Ona,
kojoj je tolike godine njegova uspenost bila najprea dunost! - Ali je ijuming bila mlada i neznalica i nije
razumevala te stvari, dok je Jasmina, kraj sve svoje pritvornosti, bila dovoljno iskrena u tom poslu na kome je
zaraivala svoj pirina i krov nad glavom. U dubini srca gospa Vu je osetila olakanje, ali se ono mealo sa
hladnoom i prezirom. Osetila se takoe postiena pomalo zbog te zlobe, mada bi je nekad primila kao
prirodni izraz svoje ljudske prirode.
- Ja nisam ena bez greha - rekla je jednom Andreu. - To jest, nisam onda ako prihvatam vaa merila greha
koja obuhvataju ak i potajnu misao i skrivenu elju. Ja mogu postii spoljnu ispravnost, ali ko bi srcem mogao
da vlada?
- Ono malo izabranih mogu i to da ine - odgovorio je on. - A vi ste jedna od njih.
Znala je da mora dosei visine na kojima je on iveo ako je elela da ostane u njegovoj blizini. On se ne bi
spustio u dolinu, gde je ona jo uvek bila.
I tako je sada strpljivo rekla g. Vuu, koji je bio otac njenih sinova: - Neka sve bude onako kako vi elite.
On je sedeo pognut napred, sa rukama na debelim kolenima, smeei se. Spustio je glas da bi joj govorio u
poverenju. - Vi moda ne znate da mi je emo najmiliji sin. Stoga me je uvek muilo to mu je ena opake
naravi. Cema je trebalo oeniti nekom blagom i razboritom devojkom.
Gospa Vu nije bila u stanju da uvue uvek svoje nokte. - Vi se donekle varate u emu - rekla je. Srebrnasti zvuk
njenog glasa odjeknuo je za dla24*
371ku preotro i u njenim vlastitim uima. - On je pametan. Rulen je takoe pametna. Nalazim da o njoj
mislim sve bolje to vreme vie odmie.
G. Vu je izgledao uznemiren, kao i uvek kad bi se pred njim pominjali um i njegovi darovi, i povukao se na
brzu ruku. - Dobro, dobro - rekao je, svojim uobiajenim glasom - priznajem rado da imate pravo. Onda,
hoete li vi preduzeti sve to treba ili da ja to uinim?
- Ja u narediti sve to treba u kui, a vi ete pozvati goste i odabrati vina - rekla je ona.
Poklonili su se jedno drugom i rastali, a ona je bila svesna, dok je odlazio, da je sve to je nekad postojalo meu
njima bilo puki glas mesa i krvi. Bio joj je odvratan, u sutini. Pa ipak, zar nije s njim udvoje ispunila ba onu
dunost o kojoj je govorila Ruleni? Iskovali su zajedno beoug svoga kolena na lancu svoga roda, udovoljili
nagonima svoga roda i oslobodili se jedno od drugoga kada je to bilo uinjeno. Sada je znala da je Jasmina, isto
onako kao to je Andre otkrio u njoj neotuivu batinu njene linosti, uinila to isto za gospodina Vua. Nijedna
veza nije prekinuta, kua je nastavila da ivi kao i ranije, a njihov poloaj u njoj bio je isti. Osetila je koliko je
bila mudra njena odluka da dovede Jasminu pod svoj krov, taj krov koji je bio dovoljno prostran za sve ivo iz
doma Vua, do poslednjeg i najsi-unijeg izdanka njegova. Dovesti na svet bezimeno i nezakonito dete, ne, taj
najvei od svih grehova nee okaljati ime njihove porodice. Deca devojke Jasmine imae svoje mesto u
ljudskom poretku.
Toga dana pristupila je dunostima s dubokim mirom u dui. Sebi nije mogla da posveti ni jednog trenutka.
Poslala je po kuvara, domostrojitelja i glavnog peharnika, poslala po istaice i po kroja-ice. Trebalo je
pregledati deju odeu i naloiti da se sree nova onoj kojoj bude potrebna. Jenma, njenog najmlaeg sina,
trebalo je dovesti kui sa imanja na kome se nalazio.
- Vreme je - rekla je upravitelju imanja - da se moj etvrti sin vrati kui. Porodini poslovi sada su jasni.
Upravitelj se nasmejao. - Gospoo, taj e vam sin upravljati zemljom posle vas. Na najstariji mladi gospodar
vest je poslu po radnjama, ali etvrti mladi gospodar prosto je kao stvoren da gospodari poljskim imanjima.
Gospa Vu mesecima nije viala svog etvrtog sina i zato se pitala toga asa sa izvesnom ljubopit-Ijivou kojim
je smerom udario, duom i telom. U godinama kada se dete preobraava u oveka, svi su mukarci isti, to je ona
uvek govorila. Njih treba samo hraniti, uiti sve istim stvarima, pustiti ih da ive na slobodnom vazduhu, ne
davati im da zalaze u kockarnice i javne kue i drati ih po strani od porodinih razmirica. Iz toga razloga je i
poslala Jenma na selo, da ivi tamo sa seoskom rodbinom i seljacima. Ali sad je morao da se vrati da bi ona
mogla oceniti kuda smera i gde ga treba uputiti.
- Spremite one dve male sobe u istonom dvoritu moga najstarijeg sina - naredila je Jingi. - Sad su pune kutija
i kojekakva kra i niko ih ne upotrebljava. Neka se nameste za Jenma. Tu e stanovati dok se ne oeni.
Po utvrenom redu i obiaju, Jenma je, u stvari, trebalo smestiti u blizinu njegova oca, ali to ona nije htela da
dozvoli. Niie htela, meutim, ni da bude blizu nje - taj krepki i ivahni mladenac u godinama uzrasta. Ali,
Lijangmo i Meng bie dobri i paljivi prema njemu, a deca e uivati u njegovom prisustvu.
Tako je postepeno pripremljeno sve to je trebalo. Gospa Vu je naposletku otila da vidi ta radi Rulen. Bilo je
to na sam dan povratka njenog mladog mua. Cema su oekivali tokom popodneva, ali niko ne bi tano umeo

rei kada, jer je morao da doplovi brodom. Bilo je teta to se po njega nije mogao poslati automobil, ali je
drum bio pretesan za ta tuinska kola, a teaci su vapili do neba kad god bi njegovi veliki tokovi preli preko
neke njive. Sto372
373ga je mahom leao nepokretan u posebnoj prostoriji do kapije gde su ga drali, predmet uda i divljenja za
sve one koji bi ga videli, ali stvarno od male koristi. Pa ipak, g. Vu bi se oseao kao veoma starinski cvek da
ga nije kupio, a ak i emo je uivao da u drutvu kae nehajno s vremena na vreme: Strana kola moga
oca ..."
Nekoliko asova docnije Rulen je stajala pred gospom Vu, veoma posluno, pa ak i bojaljivo. Obukla je bila
jarkocrvenu haljinu ija je snana boja dobro pristajala njenoj bledoj koi i rumenim ustima. Gospi Vu su se
dopali i zatvoreni izrez oko vrata haljine i njena duina, a kratkou rukava nije pomenula jer je Rulen imala
prekrasne ruke, zbilja od ramena do vrha prstiju. Naredila je Jingi da otvori njenu kutiju sa nakitom, gde je
izabrala debeo zlatan prsten ukraen rubinima. Stavila ga je Ru-leni na srednji prst desne ruke, a Rulen je onda
podigla ruku da bi mu se divila. - Ja obino ne marim prstenje, majko - rekla je - ali mi se ovaj doista dopada.
- Dobro vam stoji - odgovorila je gospa Vu - a enu ini lepom ono to joj dobro stoji.
Rulen je as pre bila izmila kosu, ali je nije uljem namazala. Padala joj je na ramena, mekana kao neupredena
svila. Jinga je bila veoma ravno po-sekla te crne uvojke, ija je donja ivica bila sada glatka i pravilna kao
naslikana. Bio je to sasvim nov obiaj da mlade ene idu raeljane kose, to se nije dopadalo gospi Vu. Da se
Meng na to ugledala, ona bi to njoj sigurno zamerila. Ali je toga dana vi-dela da taj meki crni okvir laska
crtama Ruleninim i stoga mu nije nita prigovarala. Trebalo je primiti i dozvoliti sve to bi jednu enu moglo
uiniti lepom.
- Otvorite usta - zapovedila je Ruleni. Mlada ena je otvorila usta, a gospa Vu je pogledala unutra. Bila su rum
ara i ista, kao deja, a zubi su bili beli i zdravi. Iz njih je dolazio sve i sladak dah. Razgrnula joj je skute na
haljini i paljivo zagle374
dala donje rublje. Bilo je isto kao sneg, sve namirisano i ukraeno dopadljivim vezom.
Podigla je ruke mlade ene i omirisala joj dlanove. Bili su namirisani, kao i njena kosa, kao i elo telo, istim
onim tananim mirisom koji je ona upotrebljavala nekad.
- Izgledaete veoma lepo, dete moje, za ispit koji vam predstoji - rekla je gospa Vu blago. - Vaem telu ne
nalazim mane. U vae srce i u vau duu ne mogu zagledati, njih morate sami ispitati umesto mene. Telo dolazi
na prvo mesto, ali je dua ono to je trajno.
- Nisam zaboravila nita od onoga to ste mi kazali - rekla je Rulen sveano.
Cema su oekivali svakog trenutka u toku iduih etiri do pet asova, ali ko je mogao znati da se on
pribliavao plovei po nebu, a ne vodom dok se sve to dogaalo u kui porodice Vua? Na taj nain, umesto da
rekom stigne u svoj kraj, spustio se tu sa nebesa i nogom stupio na vrsto tlo kraj samog niskog zida na junoj
strani grada. Kada je njegov pretpostavljeni u prestonici uo za njegov povratak kui, uticaj porodice Vua sinuo
mu je opet pred oima takvom snagom da su emu odmah stavljeni na raspolaganje jedan vladin pilot i avion.
Pilot se zabrinuo kada je video svog putnika nasred pusta polja, bez ikog u blizini ko bi ga doekao. Ali se
emo nasmejao njegovoj zabuni.
- Ovo je moje rodno mesto - rekao je. - Umeu, valjda, i sam da naem put do kue.
Tako se pilot opet vinuo u nebo, a emo peice krenuo mirno kui. Uz put su zurili u njega i pozdravljali ga
svi koji su ga sretali, pitajui ga kojim je putem doao i buljili razrogaenih oiju i zane-meli od uda kad bi im
rekao: - Doao sam letei po vazduhu.
Deca i besposliari trali su ispred njega da bi obavestili one na domu o skorom dolasku mladog gospodara, ali
je emo iao tako dugakim i krepkim korakom da su ga pretekli svega za koji trenutak. Tako se dogodilo da
su gospa Vu i Rulen jedvabile ule novost iz usta vratareve ene, koja je dotrala kao bez due da je saopti,
kada se pojavio i emo, idui, tako rei, u stopu za njom. Zapravo je trebalo da svrati prvo kod oca, ali mu je
Lijangmo pisao, razume se, ko je u dvoritu g. Vua, a njemu opet ni na um nije padalo da vidi neku stranu enu
pre nego to bi video svoju roenu majku. Stoga je prvo otiao do gospe Vu, ali je bio sav zbunjen kada je kraj
nje ugledao Rulenu, svoju mladu enu i suprugu.
Bio je to neugodan trenutak, jer je stari obiaj branio da se sa enom pozdravlja pre nego sa majkom. Pomogla
mu je Rulen, na njegovo iznenaenje.
Izmakla se ljupko korak nazad, dajui mu i me-sta i vremena da se pozdravi s majkom.
- Sine moj, doli ste najzad. - Tako je glasio pozdrav gospe Vu.
Ispruila je ruku i opipala mu miice i ramena kao to ve majke obiavaju da ine. - Mraviji ste nego to ste
bili, ali snaniji - rekla je. - Otporniji i zdraviji - dodala je gledajui mu u rumeno lice.
- Dobro sam - rekao je on - ali veoma zauzet, padam od posla, tako rei. A vi mi, majko, dobro izgledate, bolje
nego kad sam od kue odlazio.
To i jo poneto odigralo se meu njima dvoma, a Rulen je jo stajala ekajui, dok se emo veoma udio
njenom strpljenju. Da li je to zbilja strpljiva? Ako i jeste, to njoj nije bilo slino. Na njegovo jo vee
iznenaenje, njegova majka stupila je toga asa korak-dva unazad, ispruila ruku i dohvatila Ruleninu da bi je
povukla napred.

- Bila je veoma dobra - rekla je gospa Vu. - Bila je posluna. Trudila se mnogo i postigla vie.
Nita se emu ne bi moglo dopasti vie od pohvale njegove majke upuene njegovoj eni. Poput svih sinova
snanih majki, oseao je potrebu da ona pohvali to god on uini. Ranije ona nikad nije hvalila Rulenu, pa je
jedan od uzroka njegove srdbe na nju bilo ba to to je njegova majka nije hvalila. To je sada razumela i gospa
Vu. Videla je zadovoljstvo na njegovom lepom licu, u njegovom
376
neusiljenom osmehu, u njegovim oima, koje su bivale sjajnije. Kazao je nekoliko reci Ruleni, hladno i
pribrano kao to je i pristojalo u prisustvu starijeg narataja.
- Ah ... kako ste?
- Hvala, dobro ... a vi?
To su bile malobrojne reci koje su kazale njihove usne, ali su im oi govorile vie. Jer je Rulen podigla oi i
pogledi su im se susreli, a njemu se uinila gotovo prekrasna, lepa nego to je ikad bila, sa crvenom haljinom,
pripijenom oko vrata, koja je jo vie podvlaila zlaano bledilo njenog lica.
On je oborio oi i obratio se majci, mucajui i crvenei: - Majko, velika vam hvala to ste se potrudili da je
pouite... to ste se potrudili da je ... da je ... da je ...
Gospa Vu ga je razumela i odgovorila mu: - Sine moj, najzad vam mogu rei: dobro ste izabrali.
Videla je suze koje su Ruleni navirale na oi, a njeno bie ispunila je nenost kakvu nikad nije osetila. Koliko
li su bespomoni bili mladi i koliko su im bili potrebni stariji, da bi odobravali njihove ivote i njihova dela kraj sve njihove odvanosti!
- Budite neni prema mladima, oni nisu traili da budu roeni - rekao joj je jednom Andre. Seala se dobro,
jer se toga dana ljutila na Fen-gma to je doao dockan.
- Nisam ni ja traila da se rodim - odvratila je ona.
Pogledao je, iz tamnih dubina svojih krupnih oiju. - Ah, upravo stoga to ste i sami patili, nemojte nikad
drugom nanositi patnju - rekao je on. - Samo sitne i prostake due svete se drugom za pretrpljene muke. Vi ste,
gospoo, suvie uzvieni za to.
Primila je utei njegove reci, jedva obuzdavajui gnev kojim je bila obuzeta. A on je nastavio, prelazei sa
njene linosti na vasionu. - A kakvog bi smisla imalo stradanje - rekao je zamiljeno - ako nas ne bi uilo, nas
koji smo snani, da spreavamo patnju drugih ljudi? Nama se pokazuje ta je
377to, daje nam se da okusimo njegovu gorinu, zato da bi se u nama probudila volja da iz korena iupamo
klicu svakog jada na ovome svetu. Inae bi ova zemlja bila drugi pakao.
Seajui se tih reci, oseala je neizmernu enju da u svojoj kui uini srenim ta dva mlada i neuka stvora.
Uzela je ruke Rulene i Cema, i stisnula ih obe u svojima.
- Izvrili ste svoju dunost prema meni, sine moj - rekla je ona. - Odvedite je u vae dvorite i provedite sledee
pola asa nasamo s njom. A onda moete otii da pozdravite vaeg oca. Stii ete za vremena, ne brinite se.
Posmatrala ih je dok su se udaljavali i, smeei se, puila neko vreme na svoju srebrnu lulicu.
Narednih desetak dana sva se kua vrtela u vrtlogu gozbe i svetkovanja. Svaki iv roak, bio blizak ili dalek,
eleo je da vidi Cema, da razgovara s njim i uje njegovo miljenje o novom ratu i selidbi vlade u unutranjost,
i ta misli kolika e biti cena pirinu usled svakojakih poremeaja, i da li e se tuinski beli narod boriti na
strani patuljaka sa Istonog okeana ili protiv njih. Niko nije mislio na poraz pod udarcima neprijatelja.
Postavljalo se jedino pitanje da li mu se treba suprotstaviti otvoreno, silom oruja ili potajno, preputajui
podzemnom otporu i vremenu da muki lome snagu ugnjetaa. Ne znajui nita o svemu tome, g. Vu je mirno
sledio lagani tok svojih misli.
Ali je gospa Vu, sedei tu meu svojima, sluajui, puei na svoju lulicu, progovarajui samo da bi naredila
da se poneko dete izvede na malu nudu ili odnese u postelju na spavanje, ili opomenula sluavku da ne die
buku nalivajui asice za aj, ili zbog neke sline sitnice, bila duboko ubeena da samo tajni otpor i njegov
stari saveznik vreme mogu savladati toga neprijatelja, kao to su savlaivali
378
vazda sve ostalo. U dubini due, ona je mislila da ne bi trebalo dozvoliti tuincima da im pritiu u pomo. Ko
bi jo na ovom svetu pomogao nekom, ako nije njegove krvi, ne traei mnogo u naknadu za to? Ni pravda ne
zahteva da se daje bez dobiti - izvan porodice.
Samo je utala. Tu je ona bila samo ena, mada najpotovanija pod tim krovom. Davno, dok je jo bila na onoj
slobodi koju je iskusila samo u drutvu sa Andreom, njih dvoje su raspravljali o prirodi oveka.
- Vi verujete u boga a ja verujem u pravdu - izjavila je ona. - Vi stremite ka njemu, a ja stremim ka njoj.
- Oni su jedno te isto - izjavio je on.
Toga dana, sedei usred svoje porodice, oseala se duboko usamljena. Tu Andre nikad nije dolazio niti bi
mogao doi.
- Ako ti stranci - rekla je najednom emu, - dou ovamo i pritisnu nau zemlju, moemo li ih mi oterati
odavde?
- Sada moemo da mislimo samo na sadanjost, od dana do dana - izjavio je on.
- To nije obiaj u naem narodu - odgovorila je ona. - Mi smo vazda mislili na stotine godina unapred.
- Za nekoliko stotina godina - odgovorio je on - mi bismo mogli sve da ih isteramo.
- Da li se boja koe i predanje, narodnost i neprijateljstvo - pitala je ona jednom Andrea - kriju u dui svakog
ljudskog stvora?

- Ne - odgovorio je on. - To su samo stepe-ni razvitka. Na svakom stepenu nai ete duu, vie i nie due,
meu svima ljudima u svih naroda.
- A zato onda - pitala je ona - ima rata meu ljudima i meu dravama?
- Ratovi se vode - rekao je on - meu licima koja ame na najniim stepenima razvoja. Po-smatrajte koliko ih
je malo u svakoj zemlji koji stvarno stupaju u rat, kako se nerado bore i koliko retko od srca! Samo zakrljali
nazadnjaci vole rat.
379Razmiljala je o tim stvarima, dok je emo govorio ivahno o pukovima, i tenkovima, i bombarderima, i
tolikim drugim stvarima koje za nju nisu imale nikakva smisla. Naposletku se zaboravila i zevnula tako glasno
da su se svi na nju obazreli, a ona se nasmejala.
- Morate mi oprostiti - rekla je. - Starim, pa me ne zanimaju ratne igre mladih ljudi. - Digla se iz svoje
naslonjae, a Jinga joj je priskoila urno. Oprostila se sa drutvom klimnuvi glavom nekoliko puta, smeei
se, i vratila se u svoje odaje.
emo je proveo meu svojima deset dana, a jedanaestog je opet otiao. Avion je opet doao po njega, ali se toga
puta okupilo mnotvo ljudi iz kue i grada da ga vide kad bude uzletao. Gospa Vu nije bila meu njima. Nju je
zamaralo, i to mnogo zamaralo, sve to je on govorio za tih deset dana. Ose-ala je duboko da je ludost za
mlada oveka traiti ivot, posveujui ga stvarima rata i smrti. Sve to nije imalo nikakve vrednosti ni za
njegovu porodicu ni za njega. ivot je bio i bie pobedonosna snaga i stoga je samo ivot, i opet ivot, mogao
biti odgovor neprijatelju i smrti. Ali on bi gubio strpljenje s njom kada bi mu to kazala. - Majko - uzvikivao je vi ne razumete.
Ona se nasmeila na taj pokli svih mladih stvorenja, nasmeila i vratila svom utanju. Oprostila se s njim
slatkim i spokojnim recima, primila izraze njegove zahvalnosti i pustila ga da ode. Nije joj bilo ao to je opet
otiao. Njegove prie unosile su nemir u elu kuu i plaile sve redom, a naroito njegovog mlaeg brata.
Jengmo se bio vratio, pre-planuo od sunca i ugojen poput nekog seoskog mom-eta, za itave palce vii nego to
je bio kad je odlazio od kue. Osim to su se pozdravili kao i obino, ona nije razgovarala s njim, volela je vie
da saeka dok se stia uzbuna po kui, pa da onda iz-vidi kako se osea i kako uopte stoji s njim. Ali mu je na
licu videla da je uplaen.
Tako je sedela sama u svom dvoritu, pa je i Rulen dola da je poseti poto je emo otiao. Ula
380
je u dvorite i klekla kraj gospe Vu i poloila mladu glavu na kolena starije gospe. Gospa Vu je ubrzo osetila
toplinu njenih suza koje su vlaile svilu njene haljine.
- Kakve su to suze? - zapitala je blago. - to su tako tople?
- Bili smo sreni - apnula je Rulen.
- Onda su to dobre suze - rekla je gospa Vu. Pomilovala je blago po glavi mladu enu i nije vie govorila, a
Rulen se digla posle nekog vremena, obrisala oi, smeei se, i udaljila se tiho.
Kada bi ovek unapred znao ta e mu se desiti u ivotu, makar to bilo i za cigli trenutak, kako li bi ga onda
tek mogao podnositi? Kua koja je bila puna gostiju i veselja utonula je ve istog sata u najcrnju alost. Ko bi
mogao znati ta se zbilo u oblacima? Nepuno pola asa poto se emo vinuo u smeru sunca na izlasku, koje se
rano dizalo toga dana, upravitelj je upao kao bez due na glavnu kapiju, a za njim su povrveli svi kmetovi i
zakupnici sa imanja porodice Vua leleui i cepajui odeu na sebi, a ene povrh toga i kose rasputajui.
Dvorite je ispunila takva larma i galama da je njihova jeka ak i gospi Vu doprla do uiju. Ona je upravo bila
otila u biblioteku, da bi tu provela neko vreme u samoi, poto je Rulen otila od nje, kada je iznenada zaula
jecanje i kuknjavu i neke glasove koji su je zvali po imenu.
Ustala je, izila iz sobe i susrela se na kapiji svog dvorita sa gomilom uplakanih i uznemirenih ljudi. Prvi je
iao g. Vu, sav u suzama, koje su mu potokom tekle niz obraze. Za njim su dolazili ostali, siroad i ona stara
uvarica, sluge i slukinje, susedi iz njihove ulice, svako eljade iz porodice, i sve se to guralo kroz kapiju koja
je ostala otvorena.
- Na sin ... - zaustio je g. Vu, ali nije dore-kao to je zapoeo.Njegovo prekinuto kazivanje nastavio je upravitelj. - Videli smo plamen nad najdaljom njivom. Ruio se s neba, vrtei se u kovitlac - priao je on gospi Vu. Potrali smo da vidimo ta je to. Avaj, gospoo naa milostiva, zatekli smo tamo samo malo ice, neki stran
motor, nekoliko polomljenih komada od neega to i ne znamo ta je - to je bilo sve. Ljudskom telu nije bilo ni
traga.
Te su joj reci pale na srce kao teak i studen kamen. Ali je ve nekoliko asaka znala da e ih uti.
- Nemamo ak ta ni da sahranimo - mrmljao je g. Vu. Gledao je u nju unezvereno. - Zar to moe biti... da
najednom vie nita nema, nita od onoga to je svega pre sat bilo iv ljudski stvor, na sin?
Tugovala je za sinom, alila je ucveljenog oca, ali je prvo pomislila na Rulenu. - Sad moramo misliti na
njegovu mladu enu - podsetila je g. Vua.
- Da, da - sloili su se svi. - Moda je i nosea, sirotica. Kakva srea u nesrei to su deset noi proveli
zajedno! Ako mu se rodi posmre, ono e vam biti uteha, gospoo naa, gospodaru.
Nova nada osuila je suze na licu g. Vua. - Idite do nje - zapovedao je gospi Vu. - Teite je, mi je vama
preputamo.
Tako je gospa Vu sama otila u dvorite gde je emo pre tako malo dana jo iveo sa svojom enom, a mnotvo
se polagano razilo i iezlo. G. Vu se vratio u svoje dvorite, sa Jasminom, i zatvorio kapiju, a upravitelj je

naredio teacima da se vrate svaki na svoju zemlju. to se njega tie, rekao je, on e saekati dok mu gospa Vu
ne izda svoie zapo-vesti. Seo je u vratarevu kuicu da tu eka dok ona ne porui po njega.
Deca su se vratila u hram, gde je stari svetenik raspalio tamjan i stao mrmljati molitve za pokoj due mrtvog
sina.
- U nae dane - poruivao je drevnim bogovima - stvari se dogaaju tako brzo, prebrzo za nas. Nema vremena
ni za molitvu nad samrtnikom.
382
Jednoga asa ovek jo ivi, a ve sledeeg ujemo da nije vie meu ivima, i to je sve to znamo. Traite
njegovu duu, o, vi koji ivite u nebeskim prostorima! Tragajte za njom meu mnogima koje zao udes takoe
sustie i vodite je meu one koje e je znati i biti joj uteha i okrepa. A kad se opet bude raao, dajte mu da se
rodi jo jednom u krilu svoje porodice, gde i pripada.
Tako se molio stari svetenik.
U odaji gde je bila tako srena, Rulen je sedela zgrena na podu kraj gospe Vu, pritiskujui elo na njenu ruku
koju je drala u svojoj. Obe su utale. Sta je tu imalo da se kae? Te su dve ene bile prisno vezane jedna za
drugu ljubavlju i alou. Gospa Vu je eznula da pria Ruleni o sebi i kako je gledala na odru mrtvo Andreovo
telo. Ali to ona ne bi mogla iskazati, ni tad niti ikad. Rulenina alost bila je crnja od njene. Ona je bar pokopala
Andreovo telo, a od Cema nije nita ostalo. Vetrovi su dohvatili njegov jo vru pepeo i rasuli ga na sve strane
sveta. Vetrovi su ga pokopali gde su hteli. A ta je drugo ostalo od Cema? Ona, majka, imala je uspomenu na
njegovo roenje i rano detinjstvo, na njegovo deatvo i prve muevne godine. U njenom seanju iveo je
njegov glas, tolike reci izgovorene u ali i ozbiljnom razgovoru, njegov lik, vatren i lep, pun pouzdanja, i, na
kraju, svest da je mrtav. Ono to je bilo izmeu nje i njenog sina bilo je sve samo od ovoga sveta, od krvi i
mesa, i vie ga nije bilo, izuzev u pamenju njenog mesa i njene krvi.
A ta je ostajalo njoj, Ruleni? Jesu li njih dvoje, za onih deset dana, premaili granice ploti? Je li, mlada ena
drala sada vrsto u svom praznom naruju ono to majka vie nije imala?
Bilo je prerano za postavljanje takvih pitanja. Sedela je nema i nepokretna, a toplina njenog bia prelivala se u
mladu enu, koja je zgurena sedela kraj nje.
383Rulen je bila prva koja se pomakla, koja se digla, lice obrisala i prestala da plae. - Biu vam veito
zahvalna, majko - rekla je - jer se za onih deset dana nismo nijednom posvaali.
- Jeste li sada u stanju da budete sami? - pitala je gospa Vu. Divila se, zbilja mnogo, toj mladoj eni i oseala
da njena ljubav buja sve veom snagom.
- Jesam - rekla je Rulen. - Poto neko vre-me budem sama, majko, doi u i rei vam neto to za sebe
moram da traim.
- Moja e vam vrata uvek biti otvorena - odgovorila je gospa Vu. Ustala je, primajui pomo Rulenine ruke.
Bila je vrela, ali snana, a prsti joj nisu podrhtavali. - Danju i nou - ponovila je gospa Vu - moja su vam vrata
uvek otvorena.
- Ja to neu zaboraviti - rekla je Rulen. Udaljavajui se, gospa Vu je ula kako se za
njom zatvaraju vrata na Cemovom dvoritu. Zaustavila se i upola okrenula. Nee li se mlada ena zatvoriti
nekog zla radi - na zlo po sebe? Ne, resila je, to ne bi liilo na Rulenu. Ona e sedeti i leati sama, okom ne
trenuvi iz besane noi u besanu no, i opet se povratiti u ivot, nekako. Da je emo ostao iv, pomislila je
gospa Vu u sebi, svaali bi se opet i opet. Blagodet onih deset dana ne bi mogla potrajati. Bili su suvie jednaki
i voleli se suvie strasno. Svako je eleo da potini ono drugo i nije trpeo slobodu svog druga. A ovako e veito
hteti u miru.
- U miru! - promrmljala je. Bila je to najslaa re na jeziku oveka.
** *
Mada nije bilo mrtva tela nad kojim bi se alilo, alost je uza sve to trajala propisani broj dana u kui Vua.
Donesen je opremljen mrtvaki koveg, gde su poloene one Cemove stvari koje je najvie voleo, posle ega je
koveg zatvoren i zapeaen. Dan pokopa odredili su gradski vraevi, sa svim
384
ostalim to je bilo propisano za alost, i sahrana je izvrena toga dana. Cemov koveg pokopan je na
porodinom groblju, u zemlji predaka, a njegova posmrtna tablica postavljena je u dvorani predaka, meu
tablicama onih koji su pomrli poslednjih sto godina.
Dokle god se to inilo, gospa Vu je pustila alosti da se svuda sprovodi nesmetano. Ona je takoe tugovala i u
svom tugovanju prihvatila pomo svoje prijateljice gospe Kang. U poslednje vreme, sve manje se ilo iz jedne
njihove kue u drugu. Gospa Vu je to primeivala ve mesecima, ali nije marila da tome trai leka. Duboka
zaokupljenost jednom milju - njeno postojano seanje na Andrea - otuili su je postepeno od njene prijateljice.
Pored toga, uvek bi se osetila ispunjena odvratnou kad god bi pomislila na onu poroajnu no.
Ali je gubitak sina suvie teak dogaaj da ne bi mogao premostiti ne znam kakav jaz meu dve-tna starim
prijateljicama, te su se dve gospe opet zbliile, mada nikad vie prisno, a na pogreb je doao sad g. Kang. Da
nije bilo tog smrtnog sluaja, gospa Kang ne bi mogla stupiti opet preko praga Vua sa toliko dobre volje. Ali,
uvi za nesreu, ona je ostavila po strani sve ostalo i dola na svoj srdani nain u dvorite gospe Vu, naglas
plaui jo na kapiji.

- Naa su deca zajedno odrasla - uzviknula je - i ja oseam kao da mi je nestalo roenoga sina. - Gospa Vu je
znala da je to istina i od srca po-elela dobrodolicu svojoj prijateljici, posle ega su malo posedele zajedno kao
u stare dane, a gospa Kang je traila i postigla da i ona na pogrebu bude u alosti.
Pri svemu tome, gospa Vu je znala da se to prijateljstvo ugasilo. Zagazila je suvie duboko one noi u lini
ivot svoje prijateljice. To joj gospa Kang nije nikad mogla potpuno oprostiti, kraj sve svoje zahvalnosti. A
zahvalnost je obilato iskazivala.
- Da niste doli one noi, sestro moja, ja bih umrla. Moj ivot vama pripada.
25 Paviljon ena
385Ali joj je pogled bio nekako posramljen jo dok je govorila, a gospa Vu je znala za to. Nije osuivala svoju
prijateljicu, ali se u dui udaljila od nje. Savreno je shvatila da gospa Kang, mada je bila iskreno oaloena
smru mladog Cema, nije iz dna srca alila to je dom Vua izgubio jednog sina. U takvoj alosti, njoj se
pruala prilika da bude iznad svoje prijateljice, samo u neem i prolazno, ali ipak. Nekad bi tako to rasrdilo
gospu Vu, ali se to vie nije moglo desiti. Razumevala je slabost gospe Kang i uopte je nije osuivala zbog
toga.
- Treba li da trpimo gluposti i zlobu sitnih dua? - zapitala je davno jednom Andrea.
- Da, zato to bi unitenje njih bilo to i unitenje nas samih - odgovorio je on. - Niko od nas nije toliko bolji i
mudriji ni od koga da bi mogao unititi ijedno stvorenje ne unitavajui istovremeno i neto od sama sebe.
- Ali kako da ih podnosimo onda? - upitala je ona. Setila se, a srce joj se steglo od te uspomene, jednog deteta,
koje se nekad rodilo jednoj sluavci u kui, iji je ivot ugaen njenim pristankom. Bila je to devojica, telesno
i duevno nedonoe. Za poroaj je ula od Jinge, a Jinga je takoe - kad se to dogaalo - digla ruku ispruena
palca, a gospa Vu je klimnula glavom.
- Niko od nas ne moe dozvoliti da oduzme ivot i najneznatnijem meu nama - odgovorio je Andre.
Ona nije imala hrabrosti da mu govori o onom detetu. Ali, sedei u svojoj nosiljci, u pogrebnoj povorci za
kovegom svoga sina, elela je da je to kazala Andreu. Teret mrtvog deieta leao joj je na dui u asu kada je
izgubila svoga sina. Kao iver davno odapete strele, u pameti joj se vrtela prazno-verica da je staro zlo nekako
urodilo potonjim. Ali je onda odagnala od sebe tu sujevernu pomisao. Ne, ona nije verovala ni u kakve sline
uzroke. Izvan granica due, sve je samo sluaj. Samo u dui postoje uzroci i posledice. Kakve su po nju bile
posle-dice smrti onog deteta? Nikakve, zakljuila je, jer
386
u ono vreme nije razumela ta je uinila. I tako toga asa, jer je razumevala svoju staru prijateljicu, nije mogla
da je mrzi, ma kako sitna u dui bila.
Ali me vie nita nee prinuditi ni da je volim", pomislila je u sebi, bunei se pomalo protiv zakona pratanja
kome se privolela.
Ta ju je pobuna opet podsetila na Andrea i na odlomak jedne od njihovih prepirki. On joj je bio proitao
nekoliko reci iz Svetog pisma.
- Ljubi blinjega svoga kao sama sebe - proitao je polagano.
- Ljubiti - uzviknula je ona. - To je suvie jaka re.
Ona je oduvek bila krajnje strog sudi ja izreka i misli iz njegovog Svetog pisma, iz ljubomore moda, zato to je
on toliko itao tu knjigu i toliko se oslanjao na mudrost koju joj je pripisivao. Ali se toga puta sloio s njom.
Podigao je odjednom svoju lavovsku glavu.
- Imate pravo - rekao je. - Ljubav nije prava re. Niko ne moe ljubiti svog blinjeg. Bolje bi bilo rei: Poznaj
blinjeg svoga kao sama sebe." To jest, shvati njegove tegobe i razumi njegov poloaj, postupaj prema njegovim
grekama isto onako blago kao prema svojima. Ne budi mu sudija kad sebe ne bi osuivao. Gospoo, to je
smisao reci ljubav. - Produio je da ita svojim silnim i dubokim, ali ka-difenim glasom, iji zvuk nikad nee
zaboraviti.
Dan Cemovog pogreba bio je suvie lep i vedar za smrt jednog tako mladog stvora. Voda u ribnjacima bila je
bistra, a sunce toplo. ula se pesma mnogih ptica. Posmatrajui sve to kroz stakleni prozor svoje nosiljke,
gospa Vu se jo vie rastuila. Mislila je na Rulenu, ija je nosiljka ila iza njene i pogledala na stranje okno
ne bi li videla da li i ona gleda napolje. Ali je zavesa na prozoru Ruleni-nu bila navuena. Misao joj se vratila
opet njenom mrtvom sinu. ta je oseao kada ga je smrt presrela na nebu, meu oblacima? Je li znao s kim se
sreo? inilo joj se da sama preivljuje ponovo te poslednje asove njegova srca, svu radost krilate
25*
387
.....Islobode i strelovitog leta nad zemljom, koja je promicala duboko pod njegovim nogama. A onda ga je stroj
izneverio. Da, mislila je, toliko je imao povere-nja, avaj, i suvie poverenja u te lomne tvorevine ljudskih ruku.
Pitala ga je zabrinuto, pre nego to je od nje otiao: - Zar moete biti sigurni da vam se nita nee desiti kad
vas samo taj strani stroj dri u vaz-duhu?
Nasmejao se njenom neznanju. - Majko, on je naprosto aroban!
Tako joj je doviknuo, ali je arolija izneverila. Bilo mu je ostavljeno nekoliko trenutaka da sabije u njih sve to
je bilo njegov ivot. inilo joj se da gleda njegov uas i njegov bes, a onda kraj - na beskraju neba, njegovo telo,
koje, prevrui se, pada ka zemlji strahovitom brzinom. Pognula je glavu i pokrila oi rukom.
Pogreb se nastavljao uobiajenim tokom. Doi-vela je ona i izdrala mnoge sline pogrebe u porodici, pa e
morati nekako da podnese i taj - sahranu roenog sina. Prolog leta, koveg stare gospe iznesen je tako jednog

dana iz hrama gde je ekao na pokop i takoe donesen ovamo, na porodinu zemlju. Na grob je poloena
mramorna ploa, manja od ploe starog gospodara, ali slina njegovoj. Levo od groba starog gospodara bilo je
mesto ostavljeno za g. Vua, a kraj toga je bilo prostora za nju, a potom za Lijangma i za Mengu. Kraj mesta
namenje-nih njima dvoma iskopana je raka za prazni koveg, koji je sputen unutra. Zaklan je beli petao, ija
se krv razlila po zemlji kraj groba, i spaljeno je pogrebno posue od hartije. Bio je nainjen od hartije i jedan
avion, koji je takoe spaljen. Goreo je dok se nije u pepeo pretvorio. Kada je sve to bilo obavljeno, grob je
zatrpan, a na vrh mogile, busenjem prekrivene, pobodene su dugake i uske zastavice od bele hartije. Kad je
tako sahrana zavrena po utvrenom redu i prastarom obiaju, porodica je krenula kui, a na groblju su
ostavljene samo tubalice iji se lelek dugo uo u daljini.
388
** *
Te noi, sama u svojoj sobi, gospa Vu je dugo prebirala crne misli ucveljene majke. Molila je da niko ne ostane
kraj nje kada su se vratili kui. G. Vu e, znala je, odmah traiti utehe i razonode. Ru-len e morati da pati
dok joj rana sama ne zaceli.
A ona je leala u postelji i mislila na svog drugog sina i na njegovo prazno mesto u kui Vua, i na sve sinove
koji bi proizili iz njegova tela, a koji se nikad nee roditi. Oni su bili ti za kojima je tugovala, ledei se od
jada pri pomisli na njihova zauvek prazna mesta u buduim pokolenjima. Kad umre mlad ovek, mislila je,
mnogi nevieni umiru s njim. Proklinjala je opasne strojeve tuinaca i sve poduhvate i ratove koji oduzimaju
ivote mladim ljudima. Krivila je sebe to nije zadrala sve svoje sinove u kui da tu umiru i u sigurnom
zaklonu do kraja proive svoje ivote.
Tada se na tamnoj zavesi njenog duha ukazala golema Andreova prilika. Setila se kako su jednom njih dvoje
raspravljali o obrazovanju Fengma. - Uite mog treeg sina - rekla je ona Andreu - ali ga ne uite niemu to bi
odvojilo njegovo srce od nas.
- Gospoo - uzviknuo je Andre - ako ga silom budete drali uz vas, kao u zatvoru, budite sigurni da e vam
umai i da e pobei utoliko dalje ukoliko ga vie budete zadravali.
- Vi ste se prevarili - rekla je sada liku njegove uspomene, koji se ocrtavao tako jasno na crnoj zavesi skrivenoj
negde u dnu njene svesti. - Ja ga nisam zatvorila u kuu, a on je eto otiao najdalje od sviju.
Ujutru se probudila rano, kao to je uvek inila, a dan je bio vedar kao i prethodni. Ustala je sa nemirom u telu i
dui. Priroda je jue bila tako krasna, mada u senci njenog jada, da je osetila duboku enju da umakne tim
zidovima koji su je zatvarali sa svih strana. Ali, kakvog je izgovora imala da na389pusti svoj oaloeni dom? Lutala je besciljno iz sobe u sobu, bez snage da ih napusti, oajna pri pomisli da
joj iz njih nema mogueg izlaska. Kua je bila tiha. Svi e spavati dugo, znala je, posle zamora jueranjeg
dana. Jinga se pojavila kasno, bleda i bez uobiajenog askanja, a oni kapci su joj bili crveni. Kad je
posvravala svoje dunosti, gospa Vu ju je otpremila, a sama je prela u biblioteku i uzela sa police svoje knjige.
Kroz otvorene prozore ulazio je vazduh tako natopljen slatkim mirisima da ga je prosto oseala na koi kao
mirisavo ulje.
Sunce je bilo visoko odskoilo kada je zaula korake i, podigavi pogled, ugledala u dvoritu Jen-ma, svoga
etvrtog sina.
Pozdravio je krepkim glasom, gotovo grubo, ali ga ona nije ispravljala, znajui da se tom ponaanju nauio od
seljaka.
- Uite, sine moj - rekla je ljubazno.
Uzela ga je za ruku i osetila na dlanu njegovu mladu, ogrubelu kou. Zaprepastila se videi koliko je porastao.
Bio je ve dostigao njenu visinu.
- Vi rastete veoma brzo - rekla je, alei se toboe na to.
Nije liio ni na jednog od njenih ostalih sinova. Nije bio govori jiv niti veno spreman na osmeh poput njih. Ali
je ona videla da su mu oi mirne i da nije bojaljiv. Njegova ozbiljnost poticala je naprosto odatle to nije
oseao nikakve potrebe da se nekom dopadne. Ispustila je njegovu ruku, a on je ostao stojei pred njom. Bio je
odeven u plavu pamunu haljinu, a na nogama je imao teke cipele sa suknenim donovima.
- Majko - rekao je - hou da se vratim na imanje. Neu da ivim ovde.
Izgledao je tako snaan i sve, oi su mu bile tako okrugle i crne, kratko podseena kosa tako kruta, zubi tako
beli, liio je sav toliko na krepko seosko mome da je htela da mu se nasmeje.
- Dokle ste dospeli u itanju knjiga? - zapitala je.
390
- Sad sam u petoj godini Novih italaca", a Knjigu promena" sam doitao - rekao je on.
Bilo je to vie nego dovoljno za njegove godine.
- Ali, zar ne bi bilo dobro da sada nastavite kolovanje i izuite jo koju, pored seoske kole - pitala je ona.
*- Ja mrzim knjige - rekao je on odmah.
- Mrzite knjige! - ponovila je ona. - Ah, vi ete biti kao va otac.
Zacrveneo se i oborio oi. - Ne, majko, neu, ne - izjavio je. - Neu ja liiti ni na koga. A, ako se ne budem
vratio na imanje, ja u pobei od kue.
Pogledao je gospu Vu i opet oborio oi, a ona se nasmejala, kraj sve svoje tuge. - Jesam li ikad kazala ijednom
od svojih sinova da ne moe initi ono to eli? - pitala je ona.
- Ovi su zidovi tako visoki - poalio se deak.

- Veoma su visoki, doista - sloila se ona.

- A sad hou da idem - rekao je Jenmo.
- Ja u poi s vama - rekla je ona.
Primio je te reci sa izrazom nedoumice na svome jednostavnom i zdravom licu. - Gde ete spavati? - zapitao je.
- Oh, ja u se vratiti jo veeras - izjavila je ona. - Ali bie dobro da odem i bacim koji pogled na imanje da
vidim svojim oima gde stanujete i porazgovaram malo s vaim uiteljem, pa e mi onda dua biti na miru to
se vas tie.
I tako je on otiao da pripremi odeu, koju je hteo da ponese, a ona je naruila nosiljku, odbijajui da ikog vodi
sa sobom, ak i Jingu.
- Na selu mi niko ne moe uiniti nikakva zla
- rekla je Jingi, koja je razrogaila oi od uda kad je ula da joj gospodarica odlazi bez pratnje.
Krenuli su zajedno, ona u svojoj nosiljci, a Jenmo na svom konjetu, koje je bilo njegov ljubimac, i proli su
tako kroz ulicu gde je svako znao ko su i kud idu i sklanjao im se s potovanjem s puta, kao svoj gospodi i
plemstvu.
im su izili iz gradskih zidina, gospa Vu je osetila kako je lagano obuzima spokoj stvo prostra-nih vidika i
slobodne prirode i kako postepeno ili nemir s kojim se borila do tog asa. Ostavila je za sobom toga dana sve
svoje misli. Posmatrala je snano, vrsto telo svog etvrtog sina, koji je u kasu jahao pred njom. Deko je jahao
dobro, mada ne i otmeno. Sedeo je u sedlu vrsto, kao da je s konjem izjedna saliven, diui se i sputajui
uporedo sa korakom svoga konj eta. Ali je bio neustraiv jaha. Vrteo je u ruci svoj bi od konjske dlake i
pevao uz put. Bio je oevidno srean, a ona je resila da mu treba pruiti i dalje ono to ini njegovu sreu. Bila
je zahvalna sudbini to i za ovog sina, kao i za Li-jangma, srea lei u granicama porodice.
Tako je provela taj dan u glavnom selu njihovih imanja, ruavi u upraviteljskoj kui i sasluavi sve one koji
su doli da je posete. Neki su dolazili sa izrazom zahvalnosti, neki sa eljama, a ona ih je sve primala. Bio je to
dobro proveden dan. Jednostavnost tog sveta osveila joj je srce. Bili su promuurni, ali poteni, pa nisu krili
svoje misli. Majke su dovodile decu da je vide, a ona je hvalila njihovo zdravlje i lepotu. Obila je njive i livade
u blizini sela i pregledala seme, ostavljeno na stranu za razne useve. Zagledala je i u bunar i saglasila se sa
njihovom albom da je suvie plitak i da ga iznova treba iskopati. Prebrajala je upove gnojiva za polja pod
kupusom. Navratila je u kolu i razgovarala sa uenim strancem koji je bio seoski uitelj i zbunila ga svojim
prisustvom, ali mu se i dopala. Smejala se kad je on pokuavao da hvali priljenost Jenmovu i rekla mu da njen
sin ne voli knjige i da je to njoj dobro poznato. Razgledala je sobu u upra-viteljevoj kui, gde je spavao Jenmo udobnu prostoriju sa prostranim krevetom i istom posteljinom, iji su zidovi bili od naboja. A onda se zarana,
pre nego to je sunce prenisko palo, oprostila s njim i popela opet u svoju nosiljku.
Kad je ostala sama, uinila je neto to je odavno elela.
Njen put je prolazio podnojem padine gde je raslo ono golemo drvo dingko, pod kojim je Andre
392
bio pokopan. Kad bi tu uz put zastala bez objanjenja, kao to bi joj najmilije bilo, glasovi o tom postupku
odjeknuli bi udno na selu i u gradu, a u kui pogotovo, jer je svako prepriavao svaki njen korak izvan zidina
porodinog doma i jer svetu nije moglo ostati nepoznato nita to bi se dogodilo u porodici Vua. I tako je ona
onda rekla nosaima: - Ponesite me do groba stranog svetenika, koji je bio uitelj mome sinu. elim da mu
odam potovanje jer je pokopan ovde gde nema nikog da ga oali i jer prolazim tako blizu njegovog poslednjeg
stanita.
Odneli su je tamo ne udei se, jer su se divili tolikoj uljudnosti, a ona je sila sa nosiljke na iz-vesnom
rastojanju od groba da bi sama provela nekoliko trenutaka kraj mogile.
Prola je sama uzanom stazom izmeu njiva i popela se uz oniski breg i stupila u hlad drveta dingko. Njegovo
sitno lepezasto lie ljuljukalo se na veernjem vetru, a sunce na zalasku, bacajui njegove izduene senke,
zastiralo je travu nemirnom ipkom, satkanom od svetlosti i tame. Klekla je pred grob i triput se prostrla niice,
glavom dodirujui zemlju, dok su je nosai posmatrali sa izvesne daljine. A onda je sela na zemljani rub koji je
opasivao grob, sklopila oi i pustila ga preko praga svoje svesti. Doao je sa svojom starom hitrinom, sa mantijom koja mu je vihorila oko nogu, sa bradom koju je razduvao vetar. Oi su mu bile ive i sjajne.
- Ah, ta brada - promrmljala je ona u ali. - Ona je krila vae lice od mene. Nikad vam svojini oima nisam
ugledala usta i podbradak.
Ali, mislila je, pa on je uvek krio svoje telo. Smea riza krila je iroke povrine njegovog gorostasnog stasa, a
goleme i bezobline suknene cipele krile su mu noge.
- Te vae noge - apnula je smeei se. - Da znate samo kako im se deca smeju!
To je bilo istina. Pogdekad kad bi navee otila da poseti nahoad, to je nastojala da ini veoma esto, ona bi
joj priala o ogromnim donovima kojisu se morali udarati na njegove cipele. irila su ruke da bi pokazala
koliki su bili.
- Ovoliki... ovoliki - priala su joj smeju-i se.
Stara uvarka srezala je donove i lice od par-ia i krpa i nala komad valjanog sukna za donove.
- Ja sam ih prosila. Bese to teak posao, due valja
- rekla je gospi Vu.
- Ali mi smo svi pomagali - podsetila su je deca.

- Svako je nainilo po koji bod - sloila se stara ena. - ak su i sasvim malena provlaila po jedan ili dva puta,
dok sam ja drala sukno.
Tako je sedela neko vreme mislei na njega i onda otila kui i oseala da joj je srce prepuno zahvalnosti to
joj je za ivota bilo dato da upozna, pa ak i da voli jedno potpuno dobro ljudsko stvorenje.
** *
Nekoliko dana docnije, neki zanatlija doao je iz jedne radionice u gradu i doneo joj neto to je sam nainio.
Naslikao je lik Andrea na malom komadu alabastera.
Gospa Vu je uprla prestraen pogled u tu malu sliku. - Zato ste to meni doneli? - pitala je. Nije mogla verovati
da je najskrovitija tajna njenog ivota poznata i nekom drugom, mada je znala koliko moe da bude udna
otroumnost neukih ljudi.
- Nainio sam ovo iz zahvalnosti prema tom oveku - rekao je zanatlija prostoduno. - Jednom kad smo bili u
nevolji i ja ostao bez posla, on nas je hranio i starao se za nas dok opet nismo bili u stanju da se sami za sebe
staramo. Ja sam onda nainio ovu njegovu sliku da mu nikad ne bih zaboravio lica. Ali mi je majka moje dece
jue kazala: - Zar ne bi ovo trebalo priloiti hramu kue Vua, gde sad ive njegova nahoad, da bi ga se vazda
mogla seati kao oca svojega i hranitelja?" To je razlog to vam donosim ovaj ivopis.
394
Odahnula je s olakanjem. Poklon nije njoj bio namenjen. Stavila je ivopis na sto, uklopivi ga u drveni stalak
koji je vesti zanatlija naroito za njega rukom izrezao i rezbarijom ukrasio.
Tako se nala pred jo jednim Andreovim likom. ivopisac mu je dobro pogodio pogled, mada je u oi uneo
neto to nije bilo potpuno njegovo, ukosivi mu uglove malo navie, i dok su ruke bile za dlaku otmenije, a
itava prilika vitkija nego u ivotu. Ali je to bio Andre, i pored svega toga.
- ta da vam platim za to? - pitala je gospa Vu.
- To je poklon - rekao je ovek. - Ja to ne prodajem.
- Primiu ga za decu, kad je tako - rekla je ona.
Tako je i uinila, a ovek je otiao. Drala je sliku jedan dan kod sebe, a onda ju je navee odne-la u hram. Deca
su sedela za veerom kad se ona pojavila. Sto im je bio postavljen pred bogovima koji su uvali kapiju. Zastala
je na vratima divei se prizoru koji se pruao pred njenim oima. Visoke crvene svece gorele su u svenjacima
pred nogama bogova, a dim od raarenog tamjana na oltaru dizao se u kolutima i razlivao visoko pod gredama
u ceo jedan mirisavi oblak. Iz svetlosti i dima meu gredama, tupe mrtve oi velikih bogova od obojene gline
zurile su ukoeno u decu pod njihovim nogama.
Deca su se ve bila navikla na svoj novi dom. Prvo su se plaila bogova, a onda su postepeno prestala da ih
primeuju, zaboravljajui tako ve i samo njihovo prisustvo. Jela su i eretala, a ona stara ena i stari
svetenik posluivali su ih za stolom, dok su starije pomagale mlaima pri jelu. Kad su ugledale gospu Vu,
nadigle su graju kliui uglas od radosti, a ona im je stojei i smeei se prihvatila dobrodolicu. Bilo je udno
da ona, koja je esto prezala od telesnog dodira roene dece dok su bila mala, a pogdekad nije volela da oseti ni
njihove ruke na sebi, ovu tuu, naenu, nije nikad odgurnula ili odmakla od sebe. Ona nisu bila od njenog mesa
395i krvi, niti od Andreovog, ali su bila izabranici njegovog duha, i stoga se oseala kraj njega kad god bi bila
s njima. Nije znala da li e i kad ona dodati koje svoje njegovoj nahoadi. Moda i hoe, ali moda i ne,
nikada.
Pokazala im je lik na alabasteru, drei ga visoko da bi ga sve mogle videti. - Imam poklon za vas - rekla im
je. Deca su se razdvojila pred njom, otvarajui joj put kojim je ona prola da bi postavila ivopis na sto ispod
bogova pred velikom kala-jisanom kadionicom. Tako je Andre i pred njih stao i pogledao ih, a ona su mu
uzvratila zadivljenim pogledima, sva do jednog stojei u mestu kao prikovana. Prvo su se sva uutala jer su
elela jedino da ga se nagledaju, o onda se meu njima stao iriti agor, tih s poetka kao ubor potoka u
daljini. uli su se uzdasi, apat i priguen smeh mestimino. - Ah, to je na otac. Ah, to je on ...
Stajala su tako, amorei i upirui poglede pune enje u onaj komad obojena alabastera, a ona im je rekla
blago: - Tu e uvek biti uz vas. Tu mu moete gledati lice svakog dana, a i nou pre spavanja.
Zatim im je pokazala ta je bilo na drugoj strani. Tu je zanatlija urezao u kamen etiri reci, pa crte pisma crnim
premazao. A reci su glasile: Jedno asno srce iz tuine."
Kad im je to pokazala, vratila je sliku opet na staro mesto, gde je od tog dana stalno stajala.
Meutim, kad se vratila u svoje dvorite, njoj je palo na um da ijumingu nije videla u hramu. To je navee
pomenula u razgovoru sa Jingom. - Ja sam naoj drugoj gospi dala dozvolu da ivi u hramu sa detetom, ali je
tamo ipak nisam videla.
A Jinga je odgovorila na to: - Ona zbilja i ivi tamo, milostiva gospoo, ali odlazi esto do vae druge snahe da
s njom posedi. Sprijateljile su se i sad su kao sestre jedna drugoj i tee se uzajamno, jer je druga gospa isto to i
udovica otkako je ovamo dola trea, ona bludnica. Na gospodar nikad vie ne ostavlja lulu na njenom stolu.
396

Gospa Vu nije odgovorila na to. Savladala se, uzdravajui se od svake primedbe, i predala svojim mislima,
dok je Jinga trljala mirisavim uljem njeno svee okupano telo. Stara je i veita istina, mislila je, naroito u
ovakvim velikim kuama, da se oni ija su srca slina nalaze neizbeno i spajaju vrsto vezom koja je isto jaka

kao krvna, mada su je sami stvorili. Ako ijuming moe da tei Rulenu, neka bude tako. Moglo bi se zbiti
takoe da e se Rulen navesti da radi togod oko dece u hramu, pa e i u njima nai utehu svome bolu. Bilo je
istina da tu decu treba nekako vaspitavati. Andre bi sigurno hteo da ue itati i pisati, a pored toga su morala
uiti ivenje i kuvanje i pripremati se za redovan ivot ljudi i ena irom celog sveta. Te noi, gospa Vu je otila
na spavanje kujui osnove za dalji ivot nahoadi i spremna da pod vlastitim krovom osnuje kolu za njih.
XIV
Sledee godine posle ove o kojoj je maloas bila re, jo jedno elektrino pismo stiglo je preko mora, ali toga
puta od njenog treeg sina, Fengma. Primio ga je g. Vu, koji ga je po sluzi poslao gospi Vu, ne navraajui
sam k njoj. Bilo je to udno pismo. itala ga je na sve mogue naine, ali ga razumeti nije mogla. Javljao je da
dolazi, i to je bilo sve. Ako ve-trovi i valovi ne ometu tok njegovog putovanja, pisao je, kod kue e biti
najranije za jedan, a najkasnije za dva meseca. Ali godine, koje su mu bile odobrene za boravak u inostranstvu,
nisu jo bile prole, a on nije govorio zato dolazi kui ranije nego to je mislio.
Ukoliko je vie proitavala tih nekoliko reci, utoliko je vie rastao nemir koji je osetila im ih je proitala i
utoliko je jaala njena elja za prisustvom Andrea, jer je Fengmo bio jedini sin koga je s njim delila. - Kad biste
ga odozgo mogli samo pogledati - rekla je apatom - i rei mi onda za397to dolazi kui tako iznenada i da nije uinio neto ravo ...
Ali, kada je sklopila oi, da bi potraila i nala njegov lik na zavesi tame, on je bio i ostao duboko ozbiljan.
utao je, a iz njenog pamenja nije izronilo nita to bi mu dalo glasa.
Nije elela da govori o tome sinu ni sa g. Vuom, ni sa Rulenom, a sa ijumingom jo manje. Pa ipak, ukoliko je
vie razmiljala o celoj stvari, utoliko je jae oseala nedoumicu i bojazan, tako da je, najzad, stala strahovati
od njegova povratka i novih briga koje bi mogao doneti sa sobom. U tome joj je palo na um da bi sa gospom
Kang, kao Linajinom majkom, trebalo, moda, najpre govoriti.
Otuenost izmeu njih dveju potrajala je. Da su ivele na selu, staza izmeu njihovih kua zara sla bi u travu,
toliko su se retko viale. ak i kada se resila da poseti gospu Kang, gospa Vu je oseala da se nerado i sa
ustezanjem odluuje na taj korak, mada ni sama ne bi mogla objasniti zato. Sela je da bi razmislila ta je to jo
kvarilo njene odnose sa starom prijateljicom. Zato se oseala tako tua toj eni, iju siunost nije osuivala?
Dola je do zakljuka da se bitni uzrok njene hladnoe krije u dubokoj razlici njihove dve linosti. Istina, gospa
Kang je arko volela svoga mua, kao to je ona volela Andrea. Iako su se razlikovale jedna od druge kao nebo
od zemlje, njihove dve ljubavi bile su uza sve to iste prirode. To jest, obe su ene znale ta to znai voleti nekog
vie nego samu sebe. Ali ljubav njene prijateljice budila je samo oseanje odvratnosti kod gospe Vu zato to je
gospa Kang tako volela - vie nego samu sebe - jednog neobazrivog, ugojenog i starog oveka. Ta gruba
zloupotreba ljubavi uniavala je i samu uzvienost i besprimernu odanost kojom je bila nadahnuta. Pa ipak, u
dubini svoga srca, ona nije mogla predvideti istinu - da je gospa Kang oseala isto to i ona, da se razlika meu
njima nije sastojala ni u snazi ni u kakvoi njihove ljubavi, nego u visini na kojoj je mogla da ponikne i da
cveta. Gospa Kang je volela svog nedostojnog
398
starca najuzvienijim arom kojim je mogla da voli, i nije se stidela toga.
Pa ipak, stari Kang ne bi smeo iveti i disati pod istim nebom kao Andre", pomislila je sa ogorenjem gospa
Vu.
Sedela je u biblioteci, prebirui te misli jednog vedrog jutra, i poluglasno se nasmejala nad samom sobom,
poto je tako razmiljala neko vreme. Zato bi se ljutila na ljubav? Poput suneve svetlosti i poput kie, njena
blagost je silazila podjednako na pravednike i grenike, na bogate i siromahe, na neznalice i mudrace, pa zar je
to trebalo i moglo da je ljuti?
** *
I srce joj se ispunilo smehom koji je nadirao kao nabujalo vrelo. Sklopila je oi i videla Andrea kako se smeje
zajedno s njom, a sedela je posmatra-jui njegov lik sve dok ga vie nije mogla sagledati. Otvorila je onda oi i
osetila se umivena istotom svoje ljubavi i opasana njenom snagom.
Jinga je donela haljinu za izlaske, presvukla ju je i poslala glasnika da unapred javi njen dolazak, i tako je
gospa Vu opet otila kod gospe Kang.
U kui Kangovih vladao je isti nered kao i nekad, ali je mnotvo dece, koja su toga puta piljila u nju, bilo
brojnije nego ikad. ena i nalonica svakog sina rodila je jedno ili dvoje otkako je gospa Vu poslednji put ula
na njihovu kapiju. I sva su bila isto onako nevaspitana i isto onako srena kao i nekad. Ropkinja vesela lica
odvela je gou u dvorite gde je gospa Kang sedela po ele dane u slam-noj naslonjai, pod vrbom koja je
rasla nad jednim
399

malim ribnjakom. Naslonjaa se postepeno bila ug-nula i ulegla na sve strane pod pritiskom krupne gospe
Kang, koja se sve vie gojila dok, najzad, pleteni bokovi nisu poprimili oblike njenog tela. Domaica bi sedala
u nju izjutra i ne bi se dizala odatle do mraka, osim kad bi pala kia.

Oko nje su se deca igrala, vikala i sisala na grudima svojih dojkinja, a sluavke ile i prale u ribnjaku povre i
pirina, dok su snahe neumorno ere-tale, susetke zastajale uz plot da bi ispriale dnevne novosti, prodavci
dolazili da pokau svoju robu, a otmene gospoe iz drugih velikih kua dolazile u posete da igraju madong,
preko celog dana. Tu je gospa Kang sedela i kada su uveli gospu Vu, i odatle joj glasno poelela dobrodolicu,
izvinjavajui se istovremeno to se ne die na noge da je doeka.
- Mnogo sam se ugojila, znate. Prosto bih se zaklela svake veeri da sam tea na nogama nego to sam ujutro
bila - povikala je.
Smejali su joj se svi u dvoritu, a iz kue se takoe zauo smeh koji je pokazivao da je njene rei uo i g.
Kang, koji, meutim, nije iziao pred gou. Kao muka glava i gospodar, on je mogao samo se-deti u blizini,
ali ne i sa enskim svetom, sluajui ga i posmatrajui sa izvesnog rastojanja i pretvara jui se pri tom da ita
ili da spava.
Gospa Vu je videla da usred tolikog sveta ne moe rei ono to je elela o Fengmu i Linaji. Ali, bez urbe i na
svoj uljudan nain, ona je ipak sela u naslonjau koju je jedna sobarica ili neko drugi od prisutnih doneo i
postavio blizu gospe Kang. Gospa Kang je znala veoma dobro da je gospa Vu dola sa odreenom svrhom, pa je
razmahnula svojim go-jaznim rukama i podviknula svima da se udalje i da njih dve ostave nasamo. I tako su
dve gospe, posle mnogo vike, tranja i pometnje, u toku koje je gospa Kang sedela sa rukama na kolenima,
izdaj ui glasno nareenja svakom ivom u blizini, najzad ostale same jedna kraj druge.
400
Gospa Vu je tada izvadila iz nedara Fengmovo elektrino pismo i pokazala ga svojoj staroj prijateljici. Ali se
gospa Kang nasrne jala i odmahnula rukom, odbijajui da ga uzme. - Zaboravila sam i ono malo slova to sam
nekad znala - rekla je veselo. - Nikad mi nisu bila potrebna, a sad mi pogotovu ne trebaju kad ste vi uza me,
draga moja Eilijen.
Ako je njih dve delilo ma kakvo rastojanje, gospa Kang je svojim dranjem prelazila preko njega i ponaala se
kao da se sa svojom prijateljicom viala svakodnevno, pa i jueranjeg dana, razume se.
Gospa Vu se smeila. Bilo je nemogue ne sme-iti se na tu enu, ma koliko bilo gaenje koje je oseala prema
njoj.
Proitala je glasno Fengmovu poruku: - Vraam se odmah kui
- Ne kae li nita vie od toga? - pitala je gospa Kang, buljei u pismo.
- Samo toliko - odgovorila je gospa Vu. Pre-savila ga nekoliko puta i opet stavila u nedra.
Podigla je asu aja sa stola kraj sebe, videla da je prljava i opet je spustila na staro mesto.
- Neto se oevidno dogodilo - rekla je. - Nameravao je da ostane pet godina daleko od kue.
- Bolestan je - uzviknula je gospa Kang.
- To bi moglo da bude - rekla je gospa Vu - ali ja mislim da nam to ne bi krio u ovakvoj prilici.
- Vi mislite da je poinio neki greh? - uzviknula je opet gospa Kang.
- Ja to ne bih mogla zamisliti - rekla je gospa Vu. Doista, posle tolikih Andreovih saveta i pouka, ona nije
mogla verovati da Fengmo ima na dui neku ozbiljnu krivicu. - Ja sam dola da vas vidim zbog Linaj nastavila je. - Osuujem samu sebe to nisam na sebe preuzela njen dalji odgoj posle smrti njenog uitelja.
Okrenula je glavu u stranu dok je izgovarala poslednju reenicu, jer je znala sa kolikom je pro-nicljivou
gospa Kang umela da nasluti ta se krije iza svake reci kad god bi bili u pitanju odnosi izmeu ljudi i ena.
I
26 Paviljon ena
401- Linaj vam to ne zamera - rekla je gospa Kang srdano. - Ona nije smela da vam kae, Eili-jen, ali je, u
stvari, mrzela te asove, a ni svetenika nije trpela, uostalom. Ona kae da je on veito priao o svojoj veri.
- Ali on joj nikad nije propovedao svoju veru
- rekla je gospa Vu ogoreno. - Ja sam mu zabranila da predaje veronauku Fengmu, pa sam utoliko vie sigurna
da ni Linaji nije davao ma kakve pouke te vrste. On je razumevao moja oseanja u tim stvarima.
- Ma nije on njoj govorio o bogovima - popustila je gospa Kang. - Ali joj je priao stalno ta treba da misli i ta
mora da osea prema svom muu i prema vama i prema svakom ivom sa kojim se sree i sa kojim ivi pod
istim krovom.
- To nema nikakve veze sa verom - rekla je gospa Vu.
- Ali se ona ipak oseala neugodno zbog toga
- rekla je gospa Kang. - Kae da joj je to kratilo san i zagoravalo svaki zalogaj.
- Ah, svaki dobar uitelj uzbuuje due uenika - rekla je gospa Vu mirno.
- Ako se Fengmo umetnuo na tog svetenika
- rekla je gospa Kang zevajui - onda e biti muke meu njima dvoma.
Obazrela se oko sebe po dvoritu, a gospa Vu je videla da bi neto htela.
- Ja obino malo prezalogajim u ovo doba - zdelicu pirina i pasulja skuvanog na pileoj orbi,
- rekla je gospa Kang. - Oseam neku prazninu pod srcem.
Jedno po jedno, u dvoritu su se polagano vraala sva ona eljad koju je domaica malopre bila otpremila
odatle. Prvo su dotrala deca da se poigra-ju, a u kui gospe Kang ni jednom se detetu nikad nije dugo branilo
ono to bi poelelo. Za decom su dole tele dojilje, ali su deca uglas zavritala kad su ih stale hvatati za ruke ili
dizati u naruje, pa im je gospa Kang doviknula: - Ostavite ih ovde, kad drukije ne moe da bude.
402

Ostale slukinje pojavile su se takoe, jedna od njih sa oekivanom kaom. Gospa Vu je odbila da se zaloi tim
posluenjem, koje je gospa Kang kusala u slast, glasno mljeskajui i putajui svaki as ovo ili ono dete da
srkne sa strane malo kae, poto je poduvala neko vreme u nju da bi je rashladila.
Gospa Vu se digla da krene. Pomislila je da e to biti, valjda, njena poslednja poseta toj kui i da, moda,
nikad vie nee videti svoju staru prijateljicu. Rastale su se davno, u stvari.
Pri svemu tome, nije joj bilo ao to je dolazila. Saznala je neto prilikom te posete. Andre je uio Linaj u ta joj
je dunost, a ona e otkriti ta je Linaj od njega nauila.
U oekivanju Fengma, gospa Vu je ostavila po strani sve ostalo. Deca u hramu morae da poekaju na svoju
kolu, mislila je, a Rulen i ijuming na nju. Njena je prva dunost bila da pripremi Linaju za doek njenog
mua.
To je mogla uiniti bez ikakvih tekoa jer je s pravom mogla traiti da je njena snaha poseuje. U tako velikoj
kui kao to je bila njena deavalo se esto da gospa Vu ne govori s nekim od ukuana po itave dane
uzastopce, pa se tako dogaalo i sa Linajom. Viala je mladu enu gotovo svakodnevno, za glavnim porodinim
obedom, viala ju je takoe na svetkovinama i u dane kada se iskazivala poast tablicama predaka i u svim
slinim prilikama u porodici. Ali, inae, nije imala nikakva razloga da trai prisustvo Linaje kraj sebe. Mlada
ena ivela je u kui gde su je sluge dvorile i sluile kao i ostale ukuane, poseivala svoju sestru, dokono
provodila dane, izuzev retkih asova kada bi obavljala dunosti koje bi joj dodeljivala gospa Vu u rasporedu radova za elo domainstvo, koji je napismeno sastavljala poetkom svakog godinjeg doba. Tada bi go26*
403spa Vu dodeljivala Linaji dunosti kao to je bila ishrana zlatnih ribica, nametanje cvea u sveanoj
dvorani, vetrenje i sunanje Fengmove krznene ode-e i satenskih haljina, nadzor nad dvoritem u kome je
ivela dok je Fengmo bio u tuini, sa jednom starom sluavkom, koju je od kue dovela. Jednom ili dvaput
Linaj je bila bolesna, a Meng ju je nego-vala i javljala gospi Vu kad bi joj opet bilo dobro, i to je bilo sve to je
gospa Vu znala o ivotu i kretanju svoje snahe.
Sada e morati da sazna mnogo vie, mislila je. Nije se zavaravala da je na to spremna samo svoga sina radi.
Ona sama elela je da uje od Linaje emu je to Andre uio zapravo njenu snahu. Htela je da uje njegove reci
isto toliko koliko da sazna kakvog je korena uhvatilo to seme u srcu te mlade ene.
I tako se Linaj pojavila pred svojom svekrvom, sveano odevena, naminkana i napudrana, i sa kosom iji su
krajevi bili zakovrdani. Gospa Vu je pozdravila njen dolazak sa svojim uobiajenim os-mehom i onim
pokretom ruke kojim je pozivala svoje posetioce da sednu i da se oseaju udobno. Pogledala je Linaju od glave
do pete pre nego to je progovorila. Mlada ena bila je veoma lepa, a znala je to i nije se plaila paljivog
pogleda gospe Vu. Gospa Vu se nasmeila na njene smele i bezazlene oi. Da li su zbilja bile tako bezazlene?
Jesu, ali su bile takoe nestane i dokone, bezbrine i vesele.
- Moram da se smejem kad pomislim kako se vremena menjaju - rekla je gospa Vu. - Kad sam ja bila mlada
devojka, plakala bih da sam videla da mi se kosa kovrda pri kraju. Da bude prava, i glatka, i crna, to se tada
smatralo lepim za kosu. A danas su kovrde njen najlepi ukras, zar ne? Meng mora da je srena, jer joj je kosa
kovrdava od prirode. Ali Meng bi, verujem, elela da nije.
Linaj se nasmejala pokazujui svoje sitne bele zube i svoj rumeni jezik. - Mislim da je Fengmo navikao na
kovrdavu kosu - rekla je svojim sveim, visokim glasom. - Sve strane ene imaju kovrdavu kosu.
- Ah - rekla je gospa Vu, uozbiljivi se najednom. - Recite mi zato ste oduvek toliko voleli sve to je strano?
- Ne ba sve - rekla je Linaj, puei se. - Nisam nikad volela onog kosmatog starog svete-nika.
- Ali on nije bio star - rekla je gospa Vu poluglasno.
- Meni je bio star - rekla je Linaj. - I dlakav, ah, tako mrzim dlakave ljude.
Gospa Vu je oseala da taj razgovor ne dolikuje ni jednoj od njih. Pitala se s kog bi ga kraja iznova zapoela. Ali vas je uio veoma dobro - prime-tila je. - Verujem da su njegove pouke bile pune dobrote i zamolila bih vas
da ih se setite i preda mnom ponovite, ako biste izvoleli.
- Ako biste izvoleli... - Izgovorila je te reci glasom po kome je Linaj znala da ih mora posluati, izvoljevala to
ili ne. Njene dugake uzane obrve natutile su se, elo namrgodilo. Uvijala je oko prsta krajiak svoje crne kose.
- Nisam pokuavala da ih se setim - rekla je - ali je on uvek govorio da je Fengmo roen za velika dela i da je
moja uloga u tome da ga inim sre-nim, koliko mogu, kako bi on sa svoje strane mogao to bolje da radi.
- A ime je to trebalo da ga usreite? - pitala je gospa Vu.
- Govorio mi je da moram pronai reku njegova ivota - rekla je Linaj nerado - i rekao mi je da je moram
oistiti od slame, i granja, i svega drugog to joj ometa tok, i kako moram uiniti sve to mogu da bi njene vode
nadole do svoje pune visine. Svetenik je rekao da ne smem biti poput stene, baene u bistru reku i koja
podvaja njenu struju.
Da, mislila je gospa Vu, to bi doista mogle biti Andreove reci. Znajui kolike su umne moi mlade ene, on se
verovatno sluio slinim prostim recima
404
405i slikama u dodiru s njom. - Nastavite, dete moje - rekla je blago. - To su dobre reci.
Linaj je produila. Ispustila je onaj uvojak, a oi su joj bile zamiljene dok je govorila. - I rekao mi je da moram
itati o onom to Fengmo bude radio i da moram razumevati njegove misli. Govorio je da e Fengmo biti
usamljen celog ivota ako ga ne budem pratila ustopice. Vi ste potrebni Fengmu, kazao bi mi esto.

Pogledala je opet u lice gospi Vu. - Ali nisam sigurna da Fengmo zna da sam mu potrebna - rekla je. Oi gospe
Vu susrele su se sa detinjastim pogledom koji se upirao u njeno lice. - Volite li ga? - zapitala je.
Bilo je to krajnje udno pitanje za jednu otme-nu gospou koja razgovara sa enom svoga sina. Ko bi jo mario
za to, izuzev gospe Vu? Linaj i su udarile suze na oi. - Ja bih ga mogla voleti - proap-tala je - kada bi on mene
voleo.
- Zar vas on ne voli? - upitala je gospa Vu. Linaj je zatresla glavom tako snano da su joj
suze vrcnule iz oiju i prosule se poput kapljica rose po bledoplavoj svili njene haljine.
- Ne - apnula je - Fengmo me ne voli.
S tim recima je zarila glavu u ruke, plaui. Gospa Vu je poekala, utei nekoliko trenutaka. Znala je da
enskim brigama nema boljeg leka od suza. Koliko li je samo puta i ona elela da se is-plae, ali nije mogla!
Saekala je dok se Linajino jecanje nije ublailo, da bi ubrzo zatim potpuno uutalo, a onda je prozborila. - Ah
- rekla je - Fengmo nikoga ne voli. To je njegova mana. Mi je moramo izleiti. Ja u vam pomoi u tome, dete
moje.
Njene reci bile su malobrojne i jednostavne, ali je poverenje koje je svako u kui oseao prema gospi Vu bilo
toliko da je Linaj skinula ruke sa lica i nasmeila se vlanim trepavicama.
- Hvala vam, majko naa - rekla je. - Hvala vam po sto puta.
406
Fengmo se vratio jednog dana pre zime, ali posle zadnjih vruina jeseni. etva je bila skupljena i sklonjena u
ambare i koeve. Kua Vua, grad koji se oslanjao na njenu mudrost u svojim poslovima i u svojoj upravi, sela
gde su ljudi obraivali zemlju i iveli kao to su radili i bitisali njihovi preci, sve su to bila skrovita i vrela
mira i pokoja u zemlji gde je na istoku besneo poar rata. Druge su kue ruene i porodice terane sa ognjita i
rasturane na sve etiri strane i zemlje pustoene. Ali tu, u dubinama unutranjosti, ivot kue Vua tekao je svojim ustaljenim tokom.
Gospa Vu je doekala sina na povratku, a njegove prve reci posle pozdrava ticale su se spokoj stva pod
roditeljskim krovom. Obazirao se po sobama gde je sve bilo isto kao i pre, kao da roenim oima ne moe
verovati da je zbilja tako.
- Nita se nije promenilo! - uzviknuo je.
- Zato da se menja? - odgovorila je gospa Vu.
Ali je znala, jo dok je govorila, da ne kazuje istinu. Bila je jedna velika promena u kui. Duboka, unutranja
promena u njoj samoj, koja je svakodnevno dolazila do izraaja u svemu to je govorila i inila i u nainu na
koji je upravljala onima koji su od nje oekivali hranu i krov nad glavom, savete i staranje. Ali ona nije elela
da govori o tim stvarima.
- Vi ste se promenili, sine moj - rekla je umesto toga. Sedela je u biblioteci, sveano ode-vena u haljinu od
srebrnosivog brokata. Bila je odluila da primi Fengma tu, u velikoj prostoriji gde su tako esto sedeli sa
Andreom. Ona nije htela da govori o Andreu, ali e uspomene ve dii svoj glas. I tako se i dogodilo, posle
sveanog doeka na ulaznoj kapiji, poto se stiala pucnjava abica i larma pozdrava, razilo okupljeno
mnotvo i kada se ekalo samo jo na gozbu u ast putnika, da je ona te noi poruila Fengmu da tu eka na
njega.
407On je seo bez njena poziva. Bio je skinuo sa sebe tuinske haljine, koje je nosio kada je doao, i presvukao
se u domau nonju - vlastite haljine koje su ekale na njega u njegovim odajama. Bio je ak izuo i svoje strane
cipele i obuo domae, od crnog somota. O emu pred njim niko nije spominjao jer ne valja govoriti o
pokojnicima pred elja-detom koje se upravo vratilo s puta ivo i zdravo. Ali je Fengmo najzad sam progovorio
o svom bratu.
- ao mi je to vie nema mog drugog brata - rekao je.
Gospa Vu je kriom obrisala oi. Dok je emo bio iv, ona nikad nije mnogo oseala njegovo odsustvo, ali joj
je sada bilo neobino bez njega, neobino i do srca ao to ga vie nema, i esto je mislila na njega. Oseala je
da joj nije ni ao, ni neobino bez onoga to je o njemu znala, nego onoga radi to u njemu nikad nije upoznala.
Znala ga je samo kao sina, njenog jedinog stoga to je bio kost njene kosti i krv njene krvi ali ne zato to se
upoznala sa ivotom i sutinom njegovoga bia.
Ja nisam znala koje su ga vrline krasile i sada to vie ni saznati ne mogu", pomiljala bi esto u sebi.
- Kako je moja druga snaha? - glasilo je sle-dee pitanje Fengma.
- Rulen stalno uti - rekla je gospa Vu. - Nadam se da u vremenom otkriti put na koji bih je mogla izvesti i
kojim bi se mogla vratiti u ivot. I suvie je mlada da bi ostala kao kaluerica.
- Nee se opet udavati, svakako? - pitao je Fengmo.
- Ako bude htela, ja u joj u tome pomoi - rekla je gospa Vu.
To je veoma zaudilo Fengma. Teko mu je bilo i zamisliti da bi sudbina jedne ene mogla biti prea od
porodice u oima njegove majke.
Videvi njegovo iznenaenje, gospa Vu je produila, blagim glasom kao i obino. - Uila sam se starei - rekla
je. - Ako nisu bistra ivotna vrela u nama samim, onda nam ni ivot ne valja. Nauila
sam takoe da se jedno dobro duguje svakoj ivoj dui, a to je njeno pravo na vlastitu istinsku sreu.
- To je brat Andre obiavao da kae - rekao je Fengmo nenadano. Majka i sin osetili su se zbli-eni tim recima
kao nekom silom ili prisustvom, za njih nevidljivim.
- Majko, seate li se brata Andrea? - upitao je Fengmo.

Gospa Vu je oklevala. Kako da mu kae, koliko da mu ree? Osetila se opet obuzeta svojom starom
nepoverljivou. Ne, ne srne se potpuno prekinuti utanje izmeu raznih pokolenja. Tu razliku je stvorio ivot
sam, a sva vremena su sputala taj veo meu njih. Nije bilo njeno da menja ono to je ve-no. Ona i Andre bili
su s jedne strane vela, a Fengmo na drugoj.
- Seam ga se. - To je bilo sve to je kazala Ali, ako je i Fengmo oseao da ga od nje razdvaja jaz pokolenja,
on to nije niim pokazao. - Ja sam se promenio veoma mnogo pod njegovim utica-jem - rekao je poluglasno,
upirui pogled u praznu naslonjau Andreovu. - On je uinio da shvatim ta je istinska srea. On mi je otkrio
moju vlastitu duu. A to je i razlog to sam se vratio kui.
Ona nije progovorila. ula je drhtanje u glasu svoga sina i znala da u tom asu ni njen odgovor ne bi mogao
podneti. Nasmeila se svojim ljupkim osmehom, sklopila ruke u krilu i ekala ta e dalje rei, podstiui ga
svojom spremnou, da ga slua.
- Niko nee razumeti zato sam tako iznenada doao kui - progovorio je on opet. - Pitae me, a ja im ne
mogu kazati. Ne znam kako bih im kazao. Ali vama hou da reem, majko. Vi ste bili ta koja je dovela brata
Andrea u ovu kuu.
Ona je bila tako duboko sigurna u Andreovo prisustvo - mada moda samo posredstvom svoga pamenja - da
se nije usuivala da govori. Ali ne, Andre je bio tu zato to ga je volela, a ne stoga to ga se seala.
- Majko! - uzviknuo je Fengmo, zovui je jedinim imenom koje je za njega imala. Digao je gla408
409
vu i silio se da govori brzo, da iz grudi to pre istisne nekazano, kako bi s njima ve jednom bilo svreno. Doao sam kui zato to sam tamo preko zavoleo jednu strankinju, a i ona je mene volela, ali smo se rastali
jedno od drugoga.
Da je gospa Vu bila ona stara, ona bi na to dala glasna izraza svome negodovanju. Ali je tog dana rekla blago: Kakva alost, sine moj!
Da, ona je znala ta je alost.
- Vi razumete! - uzviknuo je Fengmo, sa uenjem mladosti nad starou.
Bio je mnogo porastao. Bio je za itave palce vii nego pri odlasku, tanak i prav kao to je bio stari gospodar, to
je gospa Vu sada dobro videla. Doista, primetila je neto to joj ranije nije nikad upalo u oi, da Fengmo uopte
ne lii na oca i da lii veoma mnogo na deda. Njegove crte imale su isti izraz strogosti, u njegovim oima sijala
je ista ozbiljnost. Bio je lep, ali duboko ozbiljan. Na njemu nije bilo traga dobroudnoj naoitosti Lijangma ni
smeloj lepoti Cemovoj. Fengmo je izgledao kao neki mladi naunik.
- Uim se starei - rekla je opet gospa Vu.
- Ah, majko - rekao je Fengmo tiho, uzdiui:
- Pitao sam se da li e u ovoj kui biti ikoga ko bi me mogao razumeti. - Sada kada je zr > da se moe
pouzdati u nju, njegova pria potekla je kao nabujala reka. - Pohaala je istu visoku kolu kao i ja. Tamo preko,
ljudi i ene ue zajedno. Gorela je od oduevljenja i duhovnog ljubopitstva. Traila je da se sa mnom upozna,
ali ne iz drskosti, znate, majko, nego, rekla mi je, zato to nikad nije videla nikog slinog meni. Postavljala mi
je stotine pitanja o nama, o naoj zemlji i naem domu, a ja sam ubrzo primetio da joj priam o svemu, ak i o
sebi. A ona je opet priala meni o svom ivotu. Upoznali smo se tako dobro, tako brzo.
- I naposletku ste joj morali kazati za Linaju
- rekla je gospa Vu blago.
A njemu se smrklo pred oima, videla je, kao da mu je crna senka u po dana zakrilila sunce. Ramena su mu se pogurila, a lice je okrenuo u stranu. - Morao sam joj kazati - rekao je jednostavno - a potom sam
morao da doem kui.
- Da biste stavili more izmeu vas dvoje - rekla je gospa Vu istim blagim glasom.
- Da bih stavio sve mogue meu nas - sloio se on s njom.
Sedela je nema i nepokretna, kao to je tako esto inila. Andre je othranio duu njenog sina, razvijajui do
krajnjih granica njenu nenu osetlji-vost i njenu sklonost da se brzo oduevi za svako dobro. Saaljevala ga je iz
dna due, eznula za njegovom sreom, ali taj njen sin nije bio kao drugi ljudi. On nije mogao nai sree ni u
enama niti u kakvom drugom zadovoljstvu svoga tela. Kada je zamolila Andrea da mu bude uitelj, uinila je
to nasumce, videi samo jedan kratak korak napred. Dodirnula je samo jednu bravu, napola okrenula klju u
njoj, ali se pod njenom rukom irom raskrilila jedna ogromna kapija, na koju je njen sin uao u taj novi svet.
Je li se uistinu vratio kui? Je li zatvorio kapiju za sobom i obrnuo klju u bravi i uverio se da je dobro
zatvorena?
- A sada - rekla je - sine moj, ta ete sada da radite?
- Doao sam kui - rekao je on. - Neu vie nikad odlaziti odavde. Stvoriu sebi ovde neki ivot.
Sedeli su utei, dugim utanjem dvoje ljudskih stvorenja koja se razumeju.
- Morate pomoi Linaji, sinko - rekla je ona.
- Znam - rekao je on. - Mislio sam veoma mnogo o njoj. Dugujem joj veoma mnogo.
- Morate nai naina da vam bude potrebna - produila je gospa Vu. - Morate traiti njenu pomo u svakom
sitnom poslu koji treba da svrite. Traite od nje da se brine za vae stvari i da vam sreuje knjige i donosi aj.
to god ona moe da uradi, vi sami ne radite, sinko, da bi ona uvek bila neim zauzeta i da nikad ne bi znala ni
za ta drugo.

- Hou - obeao je on.

410
411I tako su majka i sin sedeli i ostali bi tako jo podugo, tolika su uteha bili jedno drugom, da iju-ming
sluajno nije izabrala ba taj trenutak da naie i pristupi gospi Vu sa molbom koju je odavno imala na umu i na
koju se ve dugo spremala.
Mesecima, otkako je ivela kraj Rulene, iju-ming je sluala tune prie udovice o njenoj ljubavi prema
mrtvom muu. I, to je vie sluala Rulenu, to su vie njene misli kruile oko Fengma i utoliko je vie znala da
treba napustiti tu kuu - uzeti svoje dete i otii u svet. Samo, kuda bi mogla da ode?
Jedne noi, kada Rulen nije mogla da zaspi i kada su obe razgovarale dugo o stvarima koje se kriju u
najtamnijim dubinama enskih srca, iju-ming je prekrila svoj zavet utanja i priala Ru-leni o svojoj ljubavi
prema Fengmu.
- Pokvarena sam - rekla je Ruleni. - Doputam sebi da mislim na njega.
Rulen je sluala svoju drugaricu sa dubokom panjom i arkom ljubopitljivou. Zabacila je kosu s ramena na
plea. - Oh, kako bih elela da vi i ja pobegnemo iz ove kue - povikala je. - Ovde svi ivimo zatvoreni iza
ovih visokih zidova ... Porodica samu sebe kinji. Volimo koga ne bi smeli i mrzimo koga ne bi trebalo. Svi smo
preblizu jedno drugom i kad volimo i kad mrzimo.
- Ali zar nismo sigurni iza ovih zidova? - pitala je ijuming. Bila je uvek pomalo bojaljiva pred Rulenom,
kojoj se divila, ali plaila se istovremeno njene smelosti.
- Mi nismo sigurni jedno od drugoga - odvratila je Rulen.
To je bio trenutak u kome je obema ista misao sinula u pameti. Nepomine, njihove oi zagledale su se jedne u
druge.
- Kako bismo se mogle usuditi da odemo? - zapitala je ijuming.
A onda su poele da kuju svoju zaveru. ijuming e prvo traiti dozvolu da ivi negde na selu.
412
U svoje staro selo ne bi se mogla vratiti, jer bi izgledalo da ju je tamo otpremila porodica Vu, a to ak ni gospa
Vu ne bi nikad dopustila. Ali e traiti da ode u neko selo porodice Vu i da tamo ivi, a kad gospa Vu primeti
da mlada ena ne treba da ivi sama u zakupnikom selu, ona e moliti da i Rulen poe s njom. Kad Rulen,
pak, bude govorila u svoje ime, ona e rei da bi u tom selu htela da osnuje kolu za manju decu, kao dobro
delo koje bi priliilo njenom udovitvu. Svaka zna da udovice treba da ine dobra dela. Dospele su do toga
zakljuka tek posle dugotrajnih razgovora, jer je Rulen htela odmah da ide i govori u svoje ime. Ali je ijuming
ukazala na neuljudnost toga postupka, jer - tako bi samo mogle dovesti gospu Vu, ako ne bude voljna da im
ispuni molbu, u neugodan poloaj da u lice mora kazati svojoj snahi da odbija njenu molbu. Bilo je bolje da
prvo ijuming ode do gospe Vu i da ona proguta prvu gorinu odbijanja, ako do toga bude moralo doi. Tada
ne bi moralo biti nikakvog razmimoilaenja izmeu gospe Vu i njene snahe.
Rulen se pobunila protiv ijuminginog predlo-ga, tvrdei da bi to bilo po starinski, ali je ijuming izjavila da
je posredi obina pristojnost, i tako je stvar reena.
ijuming je, prirodno, dobro znala gde je Feng-mo, ali se u dui bila resila da se obrati gospi Vu u njegovom
prisustvu i da se s njim opet pozdravi samo u prisustvu gospe Vu. Znala je da sama s njim nikad inae ne bi ni
progovorila. I tako je obukla svom detetu istu crvenu haljinicu i umila mu lice i ruice, naslikala mu meu
obrvama crvenu taku i kosu oplela u pleteniice, koje je s kraja povezala crvenim koncem, pa se onda sa
malom, koja je ve bila veoma lepa, debeljuna devojica, pojavila neprijavljena pred gospom Vu.
Tako se dogodilo da je gospa Vu, pogledavi na vrata, ugledala ijumingu na svom pragu. Dvorite je ve bilo
u senci, ali jo ozareno blagom, mekanom svetlou, usred koje je stajala ijuming, sa dete-tom na rukama.
Izgledala je gotovo lepa, to je vi413dela i gospa Vu, sa zebnjom u srcu. Ma koliko bila tajna i neuzvraena, ljubav je bila zaodela ijumin-gu
neoekivanom i nenom ivahnou. Gospa Vu je bacila jedan brz pogled na svoga sina ne bi li nekako saznala
ta je on video. Ali on tada nije nita video. ijuming je pozdravila Fengma sveano i zva-nino, kao to je i
trebalo.
- A, trei na gospodaru, doli ste, dakle, kui
- rekla je.
Fengmo je odgovorio jednostavno: - Da, da. Kako ste?
- Hvala, dobro sam - odvratila je ijuming. Bacila je na njega jedan pogled, ali ga toga puta
nije vie nijednom pogledala. Umesto toga, obratila se gospi Vu i rekla joj: - Milostiva gospo naa, smem li vas
zamoliti za jednu milost, ak i u ovom izvanrednom asu, i neu li biti suvie gruba ako vas sada uznemirim?
Gospa Vu je znala da je ijuming morala doi s nekim ciljem kad je izbila u to doba i stoga je naklonila glavu,
govorei: - Sedite i pustite to teko dete da stoji na vlastitim nogama.
A ijuming je, crvenei se veoma, uinila kao to joj je reeno. Ispriala je koju milost moli, a gospa Vu je
sluala njeno kazivanje.
- Veoma dobro - rekla je - veoma dobro.
Pogodila je odmah svrhu koju je ijuming imala na umu dolazei k njoj ba u tom trenutku. ijuming je elela
da jasno nagovesti gospi Vu svoju elju da se ukloni iz kue u koju se vratio Fengmo i da niim ne remeti
spokoj stvo porodice. Gospa Vu joj je bila zahvalna na tolikoj dobroti.

Kada je dobila dozvolu gospe Vu, ijuming je progovorila i u ime Rulene. - Poto je prola porodina alost i
jer je njena alost nikad nee prestati, njena je elja da ublai svoju tugu dobrim delima
- rekla je ijuming. - Ona eli da osnuje kolu za decu vaih zakupnika.
Na to je Fengmo, ije su oi dotle bile uprte u zemlju, zaueno digao glavu. - Pa i ja sam doao kui - rekao je
- da bih to uinio.
414
Nije teko zamisliti zabunu koju su izazvale njegove reci. ijuming je bila zbunjena, a gospa Vu zgranuta.
- Vi mi nita ne rekoste o tome, sine moj - rekla je sa neuobiajenom otrinom u svom srebrna-stom glasu.
- Nisam bio dospeo dotle u svom prianju - izjavio je Fengmo. - Posle onog to se dogodilo, meni se nametnula
potreba da razmislim kakvog bih se posla mogao prihvatiti.
Gospa Vu je podigla svoju uzanu i nenu ruku. - ekajte - naredila mu je, a onda se okrenula ijumingi: Imate li jo neku molbu? - zapitala je ljubaznim glasom.
- Nikakvu - odgovorila je ijuming.
- Onda imate moju dozvolu za odlazak, i vi i Rulen - rekla je gospa Vu. - Pozvau za nekoliko dana upravnika
i narediti mu da vam nae prikladne kue za stanovanje i za kolu, a vi zatim moete krenuti kad god budete
htele. Ali e vam trebati i naroit nametaj, bolji od onoga kakav se obino nalazi po seoskim kuama, a i
razne druge stvari. Treba takoe da povedete dve sobarice i kuvara. Glavni kuvar mogao bi da poalje s vama
jednog od svojih parakuvara.
Na to je Fengmo opet progovorio: - Ako budu ivele u selu, onda ne bi trebalo da ive mnogo bolje i drukije od
ostalih, jer e inae biti usamljene.
ijuming ga je pogledala brzo i neno i nije nita kazala. udila se otkud on to zna, on koji je otkad se rodio
iveo u bogatoj kui. Otkud je znao ta oseaju prosti ljudi? Onda je ostavila po strani to pitanje. Ona nije
imala prava da pita za njega, ni sebe, ni drugoga.
Ustala je i uzela dete u naruje, zahvalila se gospi Vu i otila. Rulen je ekala na nju. im je ula za dozvolu,
ona i ijuming poele su da pretresaju i snuju svoje nove ivote, u srei i veselju, to jo jue ne bi mogle ni
zamisliti.
415U sobi koju je ijuming napustila, gospa Vu je govorila sa svojim sinom. - Objasnite mi ta se to krije u
vaem srcu.
On se digao, priao nemirno vratima i zastao na pragu, gledajui napolje. Zidovima opasani prostor tonuo je u
tiinu nastupajue noi. Vreme je proticalo i tu svojim neumitnim tokom, jednakim irom celog sveta.
- Ja oseam potrebu da se neem predano posvetim - rekao je. - Toliko sam nauio od brata Andrea. Ako se ne
budem mogao posvetiti jednoj stvari, onda e se za to morati da nae neka druga. Poto sam otiao odavde,
traio sam neto emu bih se mogao sav odati. Vera nije za mene. Ja nisam roen za svetenika. Brat Andre me
je nauio svemu to iv ovek moe da dosegne, ali nita vie.
- Dobro, sine moj - rekla je gospa Vu i ekala ta e dalje rei.
Opet je seo. - Otkrio sam svoj put sasvim sluajno - produio je Fengmo. Izvadio je iz depova neto stranog
duvana i kratku lulu stranog izgleda, koju je napunio i poeo da pui. Gospa Vu do tada nije bila videla ni
jedno, ni drugo, ali nije dozvolila svojoj radoznalosti da prekida njegovo izlaganje.
- U gradu gde sam iveo bio je neki ovek nae krvi, koji je drao perionicu - rekao joj je Fengmo. - Svraao
sam kod njega svakih nekoliko dana zbog rublja koje sam donosio na pranje.
Gospa Vu je izgledala iznenaena. - Zar je on prao rublje za druge? - zapitala je.
- Za mnoge - odgovorio je Fengmo. - To mu je bio zanat.
- Ne mislite valjda da je prao i rublje tuina-ca? - raspitivala se i dalje gospa Vu, sa izvesnim negodovanjem.
Fengmo se nasrne jao. - Pa neko mora prati rublje - rekao je.
Ali gospi Vu nije bilo do smeha. - Nai ljudi svakako ne bi smeli da peru tuinu njegovo prljavo rublje - rekla je
ona. Bila je tako ozbiljna da je zaboravila ta je Fengmo bio zaustio da kae.
416
On je pokuavao da je umiri. - Naravno, naravno ... - govorio je. Zatim je produio: - Taj ovek nije bio iz nae
pokrajine, nego sa juga. Jednoga dana, kada sam doao po svoje rublje ...
- Vi ste sami ili po svoje rublje! - ponovila je gospa Vu. - Zar niste imali sluge?
- Ne, majko, tamo preko niko od nas nije imao nikakve posluge.
Ona je obuzdala svoju Ijubopitljivost. - Vidim da je to neka veoma udna zemlja. O njoj mi morate priati neto
vie. Produite, sine moj - naredila mu je.
- Kada sam, dakle, toga dana doao po svoje rublje, ovek mi je pokazao pismo koje je dobio od kue produio je Fengmo. - Majko, on je bio proveo dvadeset godina daleko od kue, ne umejui da ita pisma koja
su mu odatle dolazila. Nije znao ni pisati, naravno. I tako sam mu ja otada itao i pisao njegova pisma, a on mi
je priao da u njegovom selu niko ne zna itati ni pisati, nego svi redom moraju da idu u grad da bi nali nekog
kolovanog oveka koji bi im proitao ili napisao ta zatreba. Ja nisam shvatio kakva je to beda i nevolja dok se
s njim nisam upoznao. Bio je to dobar ovek, majVo, nimalo glup. Naprotiv, veoma pametan. Kad bih samo
umeo itati i pisati", govorio je, da ne budem ovako lep kod oiju." Vratio sara se u svoju sobu i pogledao kroz
prozor i video hiljade uenika koji su odlazili i dolazili, uei mnoge stvari, i nisam mogao da se otmem
pomisli na onog jadnog starog oveka, koji ni pismo od kue nije mogao da proita. Setio sam se tada da je
tako isto i po naim selima. Nijedan od seljaka na naoj zemlji ne ume ni itati ni pisati.

- A ta e im to? - zapitala je gospa Vu. - Niti kud odlaze, niti otkud dolaze. Oru i kopaju, to im je sve.
- Ali majko, majko - uzviknuo je Fengmo - znati itati, to znai zapaliti svetlost u roenom mozgu, osloboditi
duu njene tamnice, otvoriti kapiju koja vodi u vasionu.A gospi Vu je zaigralo srce na te reci, od kojih je svaka
u njenom pamenju budila odjeke drugih, ali toliko slinih, davno izgovorenih. - Ah - rekla je - to su reci vaeg
uitelja.
- Ja ih nisam zaboravio - rekao je Fengmo. Kako je mogla posle toga zabraniti Fengmu da
ide kud je nakanio i zar bi mu mogla rei zato ne bi smeo da ivi izvan roditeljskog doma?
- Rulen e biti kao stvorena da mi pomogne - rekao je vatreno. - Ranije nisam pomiljao na nju. A i Linaj e
mi pomagati takoe i svi emo zaboraviti na sebe.
Bio je opet na nogama. - Znate, majko, ako uspem ovde, po naim selima, to bi lako moglo da se svukud rairi.
Koliko bi to veliko dobro bilo ...
Njoj se inilo da mu je lice ozareno svetlou koja je veno gorela u Andreovim oima.
Ona uistinu nije imala srca da je ugasi. - Sine moj, postupite onako kako za dobro naete. - Tako mu je
odgovorila.
Gospa Vu je leala budna u postelji, to joj se esto deavalo ve neko vreme. To je nije ni muilo ni
zabrinjavalo. Mladi moraju da spavaju, jer oni imaju poslova koje treba da obave i dug ivot pred sobom. Ali
starima nije potrebno. Znajui da veni odmor nije daleko, telo bi htelo da lei budno dok moe.
^ Dok bi tako leala budna, njoj se inilo da kua nou ivi posebnim ivotom, kome danju nema vidna traga.
Pustila bi uobrazilju da luta kroz mnogobrojna dvorita. Stariji roaci iveli su u daljim i spoljnim dvoritima,
kao i mlai, drugi i trei roaci, koji nisu dolazili da ostanu, nego samo zato to za trenutak nisu imali drugog
utoita i to su i oni mogli da sklone glavu pod te prostrane krovove, na neko vreme. Odvratila je brzo svoje
oi od dvorita
418
gde je Jasmina ivela sa g. Vuom. Znala je ona, bez sumnje, ta je ivot. To je vie nije moglo pobuditi na
osudu, nego samo ispuniti oseanjem zamora. Telo tog starog oveka ivelo je dalje, hranilo se i blagovalo, a
ona mlada ena gojila se i lenstvovala i bila uvek spremna na dreme i spavanje, danju i nou. U tim
dvoritima, Jasmina joj nije zadavala nikakve brige. Bila je jalova. Dete kojim je pretila nije se nikad zaelo, a
gospi Vu je bilo milo to je tako. Jasmina je bila divlje krvi koju je najbolje ostaviti gde je, ne pretaui je nikud
iz njenih ila. Ona je vrila svoju dunost prema g. Vuu i, poto je godinama ivela za svoje zadovoljstvo, nju je
sada radovalo da ugaa tom starijem oveku koji joj je davao nakit i svile i poslastice svake vrste, milovao je i
veito se blaeno smeio na nju. Celog ivota Jasmina je bila cvet kraj puta, izloen svakom vetru koji bi ma
otkud dunuo. Sada je bila srena to je znala da je iza tih visokih zidova nikakav vetar ne moe oinuti. I kad
bi umro njen stari, ona bi nastavila da ivi u kui, gde je njeno mesto bilo osigurano. Nije vie imala ega da se
plai dok je iva.
to se tie g. Vua, mlada nalonica dovrila je ono to mu je majka zapoela za njegove mladosti. Iz njega je
poput svetlosti iililo sve to je gospa Vu bila nakalemila na njegovu linost i uspela da odgoji. Ugasilo se zato
to je nestalo goriva koje je bilo njegova hrana. Jedui previe i pijui preesto - ali uvek sa Jasminom - on je
ogrubeo i oteao. Nije vie iao u kue cvea, jer je uza se imao Jasminu, koja je za njega bila ivo
ovaploenje svih njihovih vetina. U njemu se ugasila ak i njegova stara navika na muko drutvo, te je retko
zalazio u ajdinice da uje novosti i pretresa gradske spletke i ogovaranja. Sve mu je to pruala Jasmina kojoj
je razgovor sa poslugom bio neiscrpno vrelo toga blaga. U dvoritu gde su iveli u zajednici tako prisnoj, da se
graniila sa usamljenim ivotom, njih dvoje su bili raskalani i veseli, pijani i sreni - dva komada mesa i
kosti, zadovoljni to nisu nita vie. Ime gospodina Vua ve se retko pominjalo i u njegovoj ro27*
419enoj kui. ulo bi se jo pokatkad u zlobnom apatu sluga, i to je bilo sve.
Sa svojom uroenom pronicljivou, sve je to s vremena saznala i gospa Vu, te nije vie ni odlazila u dvorite
koje je nekad bilo njen dom. Njih dvoje su bili dalje jedno drugom nego ikad pre dolaska Jasmine.
Leei pod svojim svilenim pokrivaem, gospa Vu je prebirala misli u svemu tome i pitala se da li, moda, njen
brak nije bio uspeo i koliko je ona kriva za to. Je li bilo ieg to je trebalo da uini, a nije uinila. Postavila je to
pitanje i svojoj uspomeni na Andrea, ali ni tu nije nala gotova odgovora, kao da je ba toga jednog puta i ona
izneverila "mesto toga videla je lice starog gospodara na samotno crnoj zavesi svoje uobrazilje. Ni stariji ni
mlai, njegov lik se ocrtavao jasno, kao da ga iva gleda pred sobom. Njegovo lice bilo je uvek mravo, a koa
zlatnoute boje, zategnuta i glatka na tananim kostima lobanje, koja je i sada, kada je leao u grobu, sigurno
bila izuzetno lepa, sa crtama koje je vreme uglaalo, dajui jo veu istotu njihovoj produhovljenoj
pravilnosti.
Plaim se da nisam naroito dobro postupila sa vaim sinom, oe moj", rekla je tuno, negde u dubini svoje
due.
Oseala je, upirui nepomian pogled u milo i dobro starevo lice, da g. Vu, moda, ne bi pao onako nisko bez
rastave na koju ga je prisilila o svom etrdesetom roendanu. Ali tada je, iz maglovitih daljina njenih
mladenakih uspomena, ula reci starog gospodara kao da ih toga asa njegov glas izgovara kraj njenog
uzglavlja.

Seala se dobro dana kada ih je sluala prvi put. itali su zajedno, jer je on bio poslao po nju, a ona ga zatekla
sa prstom meu listovima polusklo-pljene knjige. Kada je ona ula, pokazao joj je prstom nekoliko redova i ona
ih je proitala. A glasili su ti redovi ovako:
Opasan je in dii duu iznad njene prirodne razine. Jer kada se dua sili, ona opet tei za roe420
nom razinom i epa se razapeta izmeu gornje i donje razine, a to je uvek opasno. Istinska je mudrost odmeriti
i prosuditi domet jedne due i pustiti je da ivi tamo gde i spada."
Oi gospe Vu i starog gospodara susrele su se tada kao to su gledale i tog trenutka - toliko godina poto je
njegov smireni duh zanavek napustio tu istu kuu.
Da se nisam rastavila", mislila je - ali nije mogla da zamisli ta bi dalje bilo. Ono to je uinila bilo je
neizbeno. Bogzna koliko godina je ona pot-injavala dunosti elo svoje bie, bogzna koliko godina je njena
dua ekala, dodue, rastu" i cvatui polagano, u vrenju dunosti, ali rastui u. okovima i ekajui da bude
osloboena.
udno je da je tad, u ponoi, usred tiine koja je obavijala elu kuu oko nje, pomislila sa tesko-bom i brigom
na Lijangma, svog najstarijeg sina. Zato bi se brinula za njega kad je on bio najzadovoljniji od svih njenih
sinova? Jeste, ali i njega e morati da otkrije i shvati, kada i ako to bude mogla.
Misao joj nije zastala u Fengmovu dvoritu. Fengmo je ovek i mukarac. Poto se podvrgao vlastitoj stezi, on
je vladao sobom kao to samo potpuno zreo ovek ume. Svoje se due nije odrekao. S tom utenom misli na
vidiku, dua gospe Vu zaplovila je bez kormila puinom sna, kao prazan amac niz struju nekog meseinom
obasjanog mora.
- A sada moje engleske knjige - zapovedio je Fengmo.
Linaj je otrala da ih donese iz sanduka. Bilo ih je dva puna naramka. - Koliko ih ima! - uzviknula je.
- To su samo moje najbolje knjige - rekao je on nehajno. - Ostale su u sanducima koji tek treba da stignu.
421Kleknuo je pred policom i stao redati knjige onako kako ih je ona donosila. Spolja miran, stalno
nasmeenog lica, on je toga asa bio iznutra nemoan plen mrane, burne pometnje i jada koji je bes-neo negde
u dubini njegove due. Oseao je da te noi nee ni okom trenuti i grozniavo se urio da sredi svoje stvari, i
poslae ih svaku na svoje mesto, i skloni ispred oiju svoje putnike kovege, da se njima vie nikad ne poslui.
- Zar jo noas morate sve da spremite? - pitala je Linaj.
- Moram - odgovorio je. - Hou da znam da sam doao kui jednom zanavek.
Oseala se srena to uje te reci i bila suvie mlada da bi mogla i sanjati zato ih govori ne gledajui u nju. A
on je, izgovarajui ih, video pred sobom lice koje se toliko razlikovalo od njenog. Video je Margaretino lice,
njene plave oi, njenu smeu kosu i kou tako belu i glatku da nikad nee moi da zaboravi njen dodir. Hoe
li ikad zaaliti to je onako postupio onog dana, u dalekoj umi preko sedam mora? Onog dana kada je,
savladavi se nepojmljivom silom, ispustio iz zagrljaja njeno telo, im joj je obavio ruke oko pasa.
- Ja ne mogu dalje - rekao joj je.
Ona nije nita kazala. Stajala je, upirui u njega svoje plave oi. Bilo je neeg nevienog i udesnog u plavim
oima. One nisu mogle da kriju ono to se iza njih prostiralo. Crne oi su poput navu-enih zavesa, a plave su
kao irom raskriljeni prozori.
- Oenjen sam - rekao joj je otvoreno. - Kod kue mi ena na me eka.
Ona je znala poneto o kineskim brakovima.
- Jeste li je sami izabrali ili ste je uzeli po dogovoru vaih porodica?
Odgovorio joj je tek posle dugotrajnog utanja. Seli su pod jedan bor. Obgrlio je kolena rukama i zario elo
meu njih, utonuo u misli bez vidika, u tamu roene neizvesnosti, po kojoj je pipajui traio istinu. Bilo je lako
rei - to bi delom i isti422
nito bilo - Ja je nisam izabrao". Ali, kada se spremao da izusti te reci, njemu je pao na um brat Andre.
La je greh" uio ga je brat Andre jednostavno; ali ne toliko greh protiv boga koliko greh protiv samoga sebe.
Rui se neumitno, znajte, sve to se sazda na temeljima lai. Nikoga la ne vara toliko koliko stvora koji je
kazuje."
On se, onda, nije usudio da je lae, da im jednom ruke ne bi doekale dan kada bi pod njihovim prstima osetile
da se mrvi ljtibav koju su same zdrobile - ljubav koja bi najzad ostala zaguena i pokopana pod njihovim
vlastitim prekorima.
- Mene nisu prinudili na enidbu - rekao je. - Recimo da sam je sam ... izabrao.
Ona je posle toga sedela nepokretna, sluajui ga, a on je pokuavao da joj objasni ta je znaio brak u njegovoj
porodici.
- Kod nas brak nije dunost prema ljubavi ili nama samima, nego prema naem mestu u lancu po-kolenja. Ja
znam da moja majka nije nikad volela moga oca, ali je ipak vrila svoju dunost prema porodici. Bila je dobra
supruga i dobra majka. Ali, kada joj je bilo etrdeset godina, ona se rastavila od postelje moga oca, prestala mu
biti ena da bi mu drugu izabrala. To nas je oalostilo, ali smo ipak svi znali da je njen in pravedan. Ona sada
moe slobodno da tei za vlastitom sreom, opet u svojoj kui, okruena svima nama, koji stojimo
uvek spremni da je podravamo i da joj odajemo poasti. I ja takoe imam svoju dunost u porodici.
Oseao je nejasno, na neki udan nain, da su te reci ozledile Margaretu do dna due.
- Ja hou da se udam iz ljubavi - rekla je ona. Da je bio slobodan, da nije bilo veza koje su ga

spajale ne samo sa Linajom nego i sa svima kole-nima Vu u proteklim stoleima i svima naratajima Vu u
vekovima koji dolaze, on bi joj rekao: Ven-ajmo se onda, draga. Ja u se razvesti od Linaje." Ali on nije bio
slobodan. Ruke njegovih preda* ka vrsto su ga stezale u svom zagrljaju, a iz magle
423
<*rsutranjice dozivale su ga ruke njegovih sinova i unuka koji tek treba da se rode. Dugovao joj je stoga jo
malo iskrenosti.
- Ja poznajem sebe - rekao je. Podigao je oborene oi, ali ne zato da bi se susreo s njenim, nego da bi ih
upravio u predeo koji se prostirao pred njima, u reku, u brodove na njenim vodama i pristanite na njenim
obalama, u luk pod velikim mostom koji ih je spajao.
- Znam da su me stvorila ne samo nebesa nego i moja porodica, iji se koren gubi u iskonskom predanju, i da
sam za sebe ne mogu da ivim. Dato mi je i roeno telo, ni ono ne pripada meni. Ima neto u meni to je samo
moje, to je istina, a to neto, nazovimo ga duom ako hoete, to je moja svojina i ja vam ga mogu dati zato to
vas volim. Ali kad bih dao svoje telo, koje nije moje, to bi bilo razbojnitvo nad batinom pokolenja.
- Vi se varate ... vi se varate! - uzviknula je ona. - Ljubav i brak su jedno te isto.
- Pogdekad - dopustio je on - ali samo pukim sluajem. Pogdekad se ak i u mom narodu slu-i ponekom
oveku da, diui nevestinski veo sa lica svoje nepoznate ene ugleda jednu meu svima koju bi ikad izabrao
da je imao slobodu da bira. Ali to biva samo pukim sluajem, po nekoj udi neba, moda.
- Mi se venavamo uvek iz ljubavi - tvrdila je ona uporno i ponosno.
A dok su se te reci nizale jedna za drugom, on je oseao kako se sve vie iri rastojanje koje ih je delilo. - Ne,
vi to ne inite - odgovorio je on. Bolje joj je rei istinu, mislio je, punu istinu, makar ih oboje otrovala. - Vi se
venavate kao i mi, da biste odrali svoj rod, ali se zavaravate i zovete to ljubavlju. I vi teite da optrite do
kraja krug ivota, ka ispunjenju svoje line sudbine, ma koliko varali sami sebe. Vi se klanjate ljubavi kao
boanstvu. Ali mi smo oni koji govore i vide istinu. Mi verujemo da svi ljudi moraju da stupaju u brak da
osnivaju porodicu, i ene i mukarci. To je naa
424
opta obaveza prema ivotu. Ako neko pri tom naie na ljubav, to je nepisana milost neba. Ali ljubav nije
neophodna ivotu.
- Meni jeste - rekla je ona poluglasno.
On je produio, ne odgovarajui joj: - Zadovoljstvo je potrebno, ali zadovoljstvo dolazi sa izvrenjem dunosti i
ispunjenjem oekivanja, ne linih oekivanja ljubavi nego, oekivanja porodice i dece, doma i ovekovog mesta
na stablu pokolenja.
Govorio je iz dna due, iz krajnjih dubina bia, i oseao pri tom da bi brat Andre odobrio njegovu misao. Znao
je da mu ne bi odobravao zbog onoga to je govorio, nego zato to je govorio recima koje su ponicale iz istine
svojstvene njegovom biu i bile samo odblesak njegove posebne zakonitosti.
Koliko li je dugo trajalo utanje u koje su potom zapali oboje. On ga nije prekinuo. Dozvolio je da raste i
nadolazi, dok nije bilo poput mora koje ih je razdvajalo.
Prekinula ga je ona, pruajui ruku. - To znai da moramo rei zbogom jedno drugom, zar ne?
Drao ju je dugo za ruku, i drugu svoju ruku poloio preko njene. - Jeste, valja nam rei zbogom - saglasio se
on i pustio je da ode.
Poslednja knjiga bila je spremljena, poslednji komad odela savijen. Uzeo je putnike kovege i iz-neo ih u
hodnik, gde e ih ujutro nai neki sluga. A onda se vratio u svoju spavau sobu. Linaj ga je ekala stojei na
sredini, u neizvesnosti. Priao joj je bez oklevanja i poloio joj ruke na ramena.
- Vi ete mi pomagati - rekao je. - Preda mnom je rad na roenoj zemlji, koga treba da se prihvatim, a vi ste
mi za to potrebni. Sam ne mogu savlaivati taj posao. Vi mi morate obeati da ete mi pomagati svim svojim
silama.
Plahovit ar koji je goreo u njegovim oima gotovo je preplaio mladu enu. Ali je nalazila da je takav strah
prekrasno oseanje. elela je da ga se boji. Bile su joj potrebne njegove zapovesti.
- Pomagau vam - rekla je apatom... - Uiniu to god mi kaete da radim.
425Fengmo je bio kao poar u kui. Sve je bilo ulje na njegovu vatru, od ijeg se plamena ario svaki njegov
tren od jutra do mraka. Ustajao je pre zore i dorukovao pri svetlosti svece, ve u ranu zoru pojahao konja i
jezdio uzanim poljskim stazama u selo koje je izabrao za svoju prvu kolu. Uiti mora mlado i staro - tako je
glasio njegov ukaz. Smiljao je kako e i gde osnovati kolu za decu i kole za odrasle, za ljude i za ene i za
stariji svet.
To je, naravno, bilo propraeno mnogim albama meu starijim ljudima, koji nisu nikad marili za knjigu i koji
nisu nikako mogli da vide ta e im itanje pod stare dane. Zar da se ovako stari, kad imamo pred sobom
svega jo nekoliko godina ivota, da se jo i muimo da bismo saznali ta su pisali drugi ljudi?" Tako su
govorili, alei se. Zar mi nemamo vlastitih misli?" uzviknuli su. Zar nismo i mi stekli malo pameti posle
tolikih godina ivota i truda? Jesmo, doista, i ta nam je mudrost sasvim dovoljna."
Ali je Fengmo bio suvie mlad da bi se s tim sloio, i tako se, najzad, dogodilo da su stariji seljaci doli do
gospe Vu i podastrli joj molbu da obuzda svoga sina i naredi mu da ih se okane. Gospa Vu ih je primila. Ona je
uopte briljivo pazila da uvek uljudno prima sve koje je smatrala niim od sebe. Viih nije ni imala, a sebi
jednake mogla je uvek da prenebregne. Ali skromniji svet nikad ne bi odgurnula od sebe. Tako se dogodilo da je
svoje stare seljake primila sveano u glavnoj dvorani kue i poslala po g. Vua, da bi doao i zauzeo svoje

uobiajeno mesto desno od srednjeg stola, dok je ona sela s leve strane, da bi kua bila asno zastupljena pred
seoskim svetom koji je bio doao da je poseti. Ulazak g. Vua bio je proet dostojanstvom. Bio je ode-ven u
haljine od tamnocrvene svile i kratak kaput od crnog somota, bez rukava, a sve je to bilo novo jer se bio suvie
ugojio da bi ita staro mogao na426
vui na sebe. Gospa Vu je bila zaprepaena njegovom gojaznou, jer ga ve izvesno vreme nije ni viala
drukije nego za porodinim stolom, za kojim se on pojavljivao sve rede i rede. Umree ranije nego to bi
trebalo, pomislila je, gledajui na njegove zadrigle obraze, a onda je opet pomislila da je bolje umreti srean,
makar i ranije, nego oskudne sree, makar i docnije. I tako je preutala svoju bojazan, uzdravajui se od
svakog saveta i opomene.
Kada su gospodar i gospodarica seli na svoja mesta, u dvoranu su uvedeni seljaci u plavim pamunim
haljinama i u novim sandalama. Svaki je doneo malo kolaa, uvijenih u debelu smeu hartiju i vezanih
kanapom od slame, a pod kanap je bio utaknut po komadi crvene hartije, sree radi. Predali su svoje
zamotuljke gospodaru na dar, a on ih je primio uveravajui ih, kao to je red, da je to preterana ljubaznost sa
njihove strane i da ali to su se izlagali tolikom trudu i troku.
A onda su seljaci, ponizno stojei pred gospo-larirna svoje zemlje, izloili tekoe koje su ih prinudile da im se
obrate. Gospa Vu ih je sasluala, a & njom i g. Vu, mada sa manje panje. G. Vu se sloio sa seljacima od sveg
srca. - Ova su braa potpuno u pravu - saoptio je on. - Moj sin se ponaa kao budala i ja u mu narediti da se
odmah vrati kui i da ostavi ove ljude na miru.
Ali je gospa Vu bila upuena u stvar sa svih strana i nije ni pomiljala da trpi ma kakve korake koje bi g. Vu
mogao preduzeti u svom neznanju. Stoga se prvo saglasila s njim u naelu, a onda blago dala na znanje zato se
razilazi sa njegovim miljenjem u nekim pojedinostima. A prozborila je ovako:
- Otac moga sina govori mudro i on se mora posluati. Vi ste svi, dobra brao, preko etrdeset godina stari. Vas
izvesno ne treba siliti da inite ono to je protivno vaim eljama. Ali veoma je mogue da u vaem selu ima
nekoliko mlaih kojima bi koristilo da naue neto malo ... onoliko, recimo, koliko bi vam bilo potrebno da
biste mogli
427svoditi svoje raune napismeno i paziti da vas ne varaju na pijaci.
Okrenula se g. Vuu i rekla glasom koji je s godinama postajao meki: - Kako bi bilo kad biste zabranili svom
sinu da ui ljude preko etrdeset, izuzimajui, naravno, one meu njima koji bi to sami eleli?
To je bila pravina nagodba, pa su tako i odluili. Poev od tada, stariji seljaci bili su osloboeni uenja kod
Fengma, ako je to bila njihova elja, i niko meu njima nije morao da se plai da e biti manje u milosti kad se
bude radilo o zakupu i seme-nu, ako bi eleo da ostane nepismen.
Fengmo se smejao kad mu je gospa Vu priala
0 poseti starih seljaka. - Nai u ja ipak naina da pobedim! - uzviknuo je on, kao da se radovao tekoama na
koje je nailazio. Njegovo samopouzdanje nije preterano. Jedan od plodova njegovog rada bio je da su ak i neki
od starijih seljaka stali izraavati elju za uenjem kad su videli kako se mlai koriste time, a Fengmo, razume
se, nije proputao da razglasi na sve strane im bi koji mlai seljak togod utedeo ili zaradio zato to je nauio
itati i pisati, tako da u razne raune i obraune nije vie morao da bulji kao tele u arena vrata, nego je lepo
mogao da ih razmotri i prosudi kao ozbiljan ovek
1 domain. Tako je u tom selu pismenost postepeno postala potreba za kojom su svi trali, i obiaj koji je
uivao opte potovanje. A onda su i druga sela poela da trae kole, pa je tako Fengmo s vremenom toliko
utonuo u poslove da gospa Vu mesecima nije imala prilike da ga upita kako mu je i kako se osea.
Za Fengma je to sve bilo veoma dobro, da bolje ne bi moglo ni biti, ali je u samu kuu unelo izve-stan nemir.
ijuming i Rulen preselile su se na selo. To je uznemirilo gospu Vu, jer ih je Fengmo obe uzeo u slubu i
uposlio u svojim kolama, pa kako e onda, pitala se ona, ijuming moi da krije svoju ljubav od njega?
428
Malo-pomalo ta se pomisao izmetnula u golemu i naopaku brigu, jer ijuming i Fengmo nisu pripadali istom
narataju, mada su bili istih godina, pa je lako zamisliti kakva bi sablazan mogla da pukne u svetu i da ukalja
estito ime Vua kada bi se na selu neto unulo o njima dvoma. Ali, jedne noi, kada su te brige naroito teko
morile gospu Vu, Fengmo je doao da je vidi.
Primila ga je rado jer je znala da nije imao vremena ni za ta osim za stvari koje je sam smatrao vanim. Kad
ga je ugledala, poplaila se na trenutak da nije sluajno doao da joj o ijumingi kae neto to ne bi htela da
uje. On je, pak, odluno seo u naslonjau, poloio ruke na kolena i odmah poeo da govori. Glas mu je bio
vrst, ali oi pokajnike. Dok je govorio, ona se i nehotice divila njegovom izgledu. Uspeh u radu uinio ga je
smelim, a svezi seoski vazduh rumenim i zdravim. Njegove reci ticale su se ijuminge, doista, ali nisu opravdale strahovanje gospe Vu. A rekao je ovo:
- Majko - poeo je - ne znam da vam kaem jednu stvar o kojoj moram da vam govorim, pa, ne znajui kako
bih to najbolje uinio, ja u poeti ma od kuda.
- Ponite, sine moj - rekla je.
Protrljao je obema rukama svoju kratko podse-enu kosu. Bila je dugaka i glatko zaeljana kad se vratio kui,
ali se na selu podiao kratko, po seljaki, pa je sada liila na crnu i sjajnu etku.
- Da nije togod o ijumingi? - zapitala je gospa Vu.
- Otkuda ste opet u sve upueni? - zapitao je on iznenaeno.

- Imam ja svoje puteve i naine kad treba neto da saznam - rekla je ona. - Ali, sine moj, sada bih elela da
ujem ta vi imate da kaete?
Led je bio probijen, tako da je on mogao da govori bez ustezanja. - Vi znate, majko, da nema vie ene koja bi
me mogla uzbuditi.
Nasmeila se na njegovu mladost, a neto na njegovom ozbiljnom, mladom licu acnulo ju je pra429
I
"Ivo u srce. Ah, moda su stari obiaji u ljubavi i braku ipak bili zabluda - ko bi znao? Nagnula se malo
napred, blie njemu.
- Mogu se setiti... - poela je, a onda se su-spregla u po reci. Doista, mogla se setiti jednog dana kad nije bila
nita starija od Fengma i kada je, probudivi se rano ujutru, pogledala usnuli lik svoga mua i uvidela da nikad
nee moi da ga zavoli. Pa ipak je izvrila svoju dunost i ostala zadovoljna, i nala je sreu u ivotu, sebi
svojstvenim pu-tevima.
Ali mladost koja je arila sa lica njenog sina presekla je majku u reci koju je ve bila zaustila da kae.
Odmakla se od njega, ispravljajui se u se-ditu. Ne, svom sinu nije mogla govoriti o sebi.
- ta da radimo? - zapitao je on.
- Treba da razmislimo ta bi bilo najpametnije - odgovorila je ona.
Ali je on ve imao gotovu osnovu u glavi. - Molim vas za dozvolu da povedem Linaju, pa da i nas dvoje ivimo
na selu.
Tako je glasio njegov predlog, a gospa Vu se, iako uviajui da je pametan, ipak rastuila pri pomisli da e pod
njenim krovom ostati prazno jo jedno dvorie. Ali se opet i obradovala to je on mislio da bi mu Linaj u
neemu mogla posluiti kao odbrana i zatita njegovog mira i sree, pa je sve vie imala volju da mu ispuni
elju to god je vie posmatrala stvar sa te strane.
- Ja u pristati na to - rekla je najzad - pod jednim uslovom, a to je da Linaj, kad bude raala, svaki put doe
ovamo i ostane kod kue za vreme poroaja i jo koji mesec posle toga. Unuci treba da se raaju pod krovom
svojih dedova.
Fengmo je pristao na to, pa su on i Linaj, nekoliko dana docnije, zatvorili vrata na svojim odajama i zalupili
kapiju na svom dvoritu i preselili se na selo, u kuu iji su zidovi bili od naboja. A gospa Vu je bila zadovoljna
to je tako postupljeno. Razmiljala je neko vreme, pitajui se ne bi li moda trebalo poslati po ijumingu, ne
samo da bi je malo
430
posavetovala nego i da bi joj jade ublaila, hvalei njeno dosadanje dranje, ali je konano odluila da ni to ne
ini. ivot sam treba da naui tu mladu enu, kao to ui sva ostala stvorenja, ta moe postii i ta joj se mora
uskratiti.
XV
I tako se ijuming nauila ta moe i sme da oekuje od ivota. Ali, sledee godine, upravo kad je Linaj
oekivala svoje prvo dete, desio se veoma udan sluaj. Bila je to godina velikog povlaenja, kada je neprijatelj
sa ostrva na Istonom okeanu osvojio mnoge zemlje i mnoge oterao sa njihovih njiva i ognjita. Ti begunci
prolazili su u svojoj nevolji kroz mnoga sela i gradove, pa je mnoge od njih put naneo i u grad gde je ivela
porodica Vua, i koji je takoe bio u toj oblasti.
Meu tim namernicima, koji su se uz put zadrali, bila je i jedna postarija ena, neka udovica koja je sa sinom i
njegovom enom i decom ostala due u gradskoj gostionici.
- Moja je majka pre mnogo godina ovde izgubila jednu ker - rekao je on. - Ima li nekog naina da se nau
izgubljena deca?
- Zar dete nije umrlo - upitao je gostioniar, iz utivosti, jer su gosti bili dobrostojei ljudi.
- Nije umrlo, nego ga je baba napustila. Stara je bila preke udi, a pored toga i ljuta to joj je ker, moja
majka, trei put za redom rodila ensko dete - odgovorio je sin.
- Kako se desilo da ovuda naiete te godine? - zapitao je gostioniar.
- Bila je rava godina u naem kraju, koji je blizu severne prestonice - rekao je stranac. - etva je podbacila,
a mi preli u ovaj kraj, gde je hrane bilo u izobilju. Moja se majka porodila uz put, ba u ovom mestu.
Gostioniar je razmiljao nekoliko trenutaka o njegovim recima. - To je, onda, moralo biti ba u
431ovoj gostionici - rekao je najzad - jer je to jedina u naem gradu, a ja sam ovde bio celog ivota, kao i moj
otac, uostalom.
- Jeste, bilo je to ba u ovoj gostionici, kae moja majka, a to i jeste razlog to smo se ovde zadrali. Moje dve
sestre su umrle, a moja majka jo ezne za izgubljenim detetom.
- Otii u do nae vlastele da im to kaem - rekao je gostioniar. - Ako iko neto zna o tome, to e najpre biti
gospa Vu.
I tako je jedne veeri gostioniar obukao svoje najbolje odelo i poruio gospi Vu, poto su svi gosti poslueni, da
bi imao neto da je pita ako bi ona mogla da ga primi.
Ona mu je poruila da moe, jer su mnoga eljad iz gostioniareve porodice od starina sluila u kui Vua. Sat
docnije, on je stajao pred njom u glavnoj dvorani, a ona toga puta nije zvala g. Vua da doe i saslua tog
oveka, jer je posetilac stigao u vreme kada bi mu to nezgodno palo. G. Vu, treba znati, nije voleo da ga

uznemiravaju posle veere, to je bilo jedino vreme kada je gostioniar mogao da doe, tolika je bila navala
gostiju usled rata i svakojakih nevolja i poremeaja koje on za sobom povlai.
Gostioniar je, stojei, kazao gospi Vu svoju priu. Ona ga je sasluala, povezujui jedno sa drugim sve to je
znala. Ali nije nita kazala tome o-veku o svojim mislima. Umesto toga, rekla mu je samo: - Recite toj majci
da me poseti i ispria mi sve to zna.
- To e biti najbolje, milostiva gospoo -izjavio je gostioniar i vratio se s tom porukom u gostionicu.
Sledeeg dana sin je doveo svoju majku. Gospa Vu je primila majku u svom dvoritu, a sin ostao da eka na nju
u glavnoj dvorani.
Gospa Vu nije znala kakvog e roda i stalea biti ena koja e se pred njom pojaviti. Pretpostavljala je ipak da
e to biti ena skromnog porekla pa se malo iznenadila kada je videla da neznanka, koja
je ula oslanjajui se na ruku jedne sobarice, nije ena iz naroda, nego oevidno uglednija gospoa mada u
zrelijim godinama.
Pozdravivi je, zamolila je neznanku da zauzme poasno mesto, to je ova prihvatila tek posle izve-snog
navaljivanja s njene strane. Najzad, obe gospe su se smestile, aj je bio nasut a Jinga i sobarica na prevelikom
rastojanju da bi mogle uti ta se govori, pre nego to ih ne dozovu unutra. Sve je najzad bilo spremno za
razgovor.
Poto su se izredale sve naknadne ljubaznosti, strana gospa je ispriala ono zbog ega je dola, a to je glasilo
ovako:
- Skrenuli smo poprilino sa svog puta na zapad. Bez sumnje, zemlja je izvan opasnosti mnogo pre nego to se
dovde doe, tako da smo mi otili nekih dvesta milja dalje nego to je bilo potrebno. Ali ja sam imala svoj
razlog za to.
Obrisala je oi, jedno pa drugo, svilenom maramicom.
- Recite mi to ste eleli da mi kaete - rekla je gospa Vu ljubazno.
Ohrabrena tim recima, strana gospa je produila i ispriala kako je dete ostalo naputeno. - Ja znam da mi dete
nije umrlo. Bilo je tako zdravo, zdravije od sve ostale dece. A njegov otac nije bio voljan da ga ubiju, ak ni na
zahtev svoje majke. Bio je to dobar ovek, ali mu je majka bila opaka ena. Na alost, umro je pre nje, a plaio
se da mi ita kae protiv volje svoje majke.
Zastala je da se opet malo isplae. - A kakva nas je kazna sustigla, da znate, za to nedelo iz tue ruke! Deca su
nam umirala jedno za drugim, kako sin tako i dve keri, sve dok mi nije ostao sam najmlai, ovaj sin to je sa
mnom.
- Vi znate sigurno da dete nije ubijeno? - upitala je gospa Vu.
- Znam - rekla je neznana gospoa - jer sam ula, jo dok sam leala u postelji posle poroaja, kad je sin
preklinjao mater da mu ne dira
I
432
28 Paviljon ena
433kerice, a ona najzad pristala da se ne ubije, nego samo ivo napusti pod gradskim zidinama.
- Je li dete bilo umotano u kaput od crvene svile? - zapitala je gospa Vu.
Neznanka je iznenaeno pogledala u svoju domaicu.
- U moj crveni kaput - rekla je uzrujano. - Mislila sam da e je lake prime ti ti ako bude umotano u to.
Gospa Vu se digla i prila jednom velikom kovegu. Tu je, meu njenim haljinama, leao savijen kaput koji joj
je ijuming svojevremeno predala na uvanje. - Evo kaputa - rekla je.
Lice neznanke oblilo je olovno bledilo. - To je onaj kaput! - rekla je apatom. Pograbila ga je grevito obema
rukama. - Ali dete?
"
- Dete je ivo - rekla je gospa Vu.
A onda joj je ispriala povest ijuminge i kako je, jo kao devojka, dola u njenu kuu, plaui i nestrpljivo, ali
i u strahu. Bilo je teko rei da se ijuming nije dopala gospodinu Vuu i teko isto tako kazati kako joj je gospa
Vu odobrila da ode na selo i tamo ivi, mada ju je cenila. Neznanka je bila zahvalna, ali joj se mnogi prekor
mogao u oima proitati, pa je gospa Vu kazala najzad: - Hajdemo na selo da bismo same videle kako joj je, pa
ete se uveriti na svoje oi da vam je dete bilo dobro zbrinuto.
Tako su bez odlaganja naruene nosiljke kojima su obe gospe odmah krenule u selo.
Gospa Vu je, treba znati, govorila odavno da mora posetiti to selo i sama videti ta radi Fengmo, ali jednom
zbog zime, drugi put zbog letnjih vruina, ili lake groznice kojoj je bila podlona, a najvie zato to je toliko
volela da samuje sa svojim knjigama, gospa Vu je stalno odlagala taj izlet.
Bila je duboko iznenaena prizorom koji je zatekla na tom delu svoga imanja. Selo je bilo isto i napredno kao
nikad pre, a ljudi su takoe izgledali zdraviji nego to su ikada bili. U dece je nos bio ist, a kosa zaglaena, a
seljaci su ponosito pokazi434
vali jednu novu kuu od naboja, objanjavajui da im je to kola. Fengmo joj je mnogo priao o svemu, a ona
ga je sluala, ponavljajui s vremena na vre-me: - Da, da sine moj - ali nije shvatila potpuno ta je sve uinio.
Pokraj kole je bila njegova kua. Neko je bio otrao ispred njih i javio da dolaze, tako da je i tu sve bilo
spremno da ih doeka. Linaj je bila trudna, kao to su na vreme kazali gospi Vu, ali joj niko nije nita govorio o
zdravlju od koga je prosto sijala. Obrazi su joj bili rumeni, a usne crvene bez minke. Videlo se da nije samo

nosea, nego i okrup-njala. Bila je odsekla svoje uvojke, to se gospi Vu naroito dopalo. Ali joj se vie od
svega dopala pro-mena u ponaanju njene snahe. Linaj je postala utiva i posluna, bez iega od nekadanje
mazne lenjo-sti u dranju i pokretima.
I tako su ule u Fengmovu kuu, posedale i poslale po njega, a kad je on doao, onda je ponovljena opet ela
pria, te su poslali po ijumingu i njeno dete, a s njima je dola i Rulen.
im je ijuming prekoraila prag, majka i ki su se pogledale i znale istog asa ko su i jedna i druga. Liile su
jedna na drugu kao dve polovine iste jabuke, onom slinou kakva se moe sresti, a i to samo pokatkad,
izmeu majke i deteta ili u blizanaca. Svi prisutni prsnuli su u smeh pred tako arobnim krajem jedne udne
prie, koji je gospi Vu bio miliji nego ikom osim njih dveju, mada je o?ia bila najutljivija u elom drutvu.
- Majko moja! - povikala je ijuming.
- Ovo je moje dete - rekla je strana gospa. Obe su se rasplakale, kao to ve mora da bude
u takvim prilikama, i obe zagrlile unue i dete, koje je u to vreme bilo ve dovoljno poraslo da bi umelo biti
bezobrazno, te se poelo derati i koprcati, na to ga je ijuming ispljeskala, uz glasne prekore stare gospoe, ali
je ubrzo sve opet bilo u najboljem redu i raspoloenju. Strana gospa zahtevala je, naravno, da ijuming i dete
krenu s njom i pridrue se njenoj porodici, a ijuming je, sa svoje strane,
28*
435traila od gospe Vu dozvolu za to, kao to je i priliilo.
- Mogu li poi, starija sestro? - pitala je bojaljivo.
Gospa Vu je videla i te kako jasno da ijuming ne izgleda dobro. Uprkos istom vazduhu i seoskoj hrani, lice
joj je bilo bledo, a oi upale kao od nesanice, a gospa Vu je primetila takoe da je odvraala pogled od Linaje.
Za ijumingu bi bilo dobro da napusti kuu Vua, zakljuila je. Dala joj je dozvolu koju je traila.
- Kad bi ovo bio iko drugi osim vae majke - rekla je - ja vas ne bih mogla pustiti da odete, ali je samo nebo
sastavilo majku i ker, pa kako bih se ja onda usuivala da ih razdvajam? Vi treba da poete, ali tek poto budu
gotove haljine koje u narediti da sreu za vas i dete i nabave stvari koje bi vam mogle ustrebati na vaem
putovanju. Ne smete otii praznih ruku iz ove kue.
Strana gospa je uveravala da je to sve nepotrebno, ali je gospa Vu ostala uporna pri svome. Onda su ijuming i
dete, posle mnogo zahvaljivanja i srdanog pozdravljanja, otili u gostionicu s njenom majkom, od koje se otad
nisu vie rastajali.
A gospa Vu nije nita rekla na to, osim to je, pre nego to su poli, odvela majku u stranu i rekla joj: - Nemojte
dozvoliti ovom vaem detetu da ostane usamljeno. Naite joj dobrog mua i gledajte da zapone iznova.
Strana gospa je obeala da e postupiti po njenom savetu, i tako je ijuming napustila kuu Vua i otila sa
svojom majkom nekoliko nedelja docnije, kada su sve pripreme konano privedene kraju. Gospi Vu je bilo milo
to ijuming nije dola da se oprosti s njom ponaosob. Poznavajui dobro neno srce mlade ene, ona je znala
da se to nije desilo stoga to bi ona bila nezahvalna ili sklona zaboravu. Ne, ijuming nije dola zato to vie
nije bilo ta da se kae izmeu nje i Fengmove majke, i to je ele-la da je potedi od bola toga rastanka.
Odnela je
436
svoju ljubav nikom nereenu, zanavek pokopanu u svojim grudima.
Gospa Vu nije vie nikad videla ijumingu. Jednom godinje, od nje bi stizalo pismo, iz pera nekog pisara i s
njenim potpisom. U tim pismima, iz godine u godinu, posle pozdrava, ijuming bi joj kazivala da je dobro, da
dete raste, i najzad, poto se svrio rat, da se opet udala za nekog udovca, malog trgovca u Pekingu, koji je
prodavao domau i stranu robu. Imao je dva mlada sina, koje je ijuming uskoro zavolela. Zatim je umrla
njena majka, a ijuming rodila najpre jedno muko dete, pa onda jo dvoje, blizance. Kua joj je bila puna.
Gospa Vu je savesno odgovarala na ta pisma, mudrim opomenama i savetima. I u svako, iz dobrote svoga srca,
umetala vest o Fengmu i j porodici.
Da, Fengmova porodica rasla je takoe i mnoila se. Kakav bio da bio njegov unutranji ivot, ivot njegovog
tela bio je plodonosan, a Linaj je imala dece, jednog sina, jednu ker, pa onda jo dva sina. Vraala se kui
Vua pri svakom poroaju, ali bi, kada je detetu bilo mesec dana, opet odlazila na selo da zauzme svoje mesto
kraj Fengma. Nije imala vremena za igru ni za durenje, ni za kovrdanje kose ili bojenje nokata. Fengmo je
postupao s njom strogo, ali pravedno. Gospa Vu je znala dovoljno dobro da on nikad nee voleti Linaju, ali je
znala takoe da njemu ljubav nije potrebna. Imao je on drugih vatara, iji je plamen lizao u veu visinu od ljubavnog. On je goreo od arke revnosti za dobro naroda. Kao ovek gladan pareta hleba, on je udeo za
kolamfa, samo za kolama i opet za kolama, a kad ih je najzad bilo podosta, onda nije imao mira dok nije
poeo da sanja o bolnicama. Prestao je da nosi svilene haljine. One su sada leale u porodinim
437uspremama, a on je nosio odela vojnikog kroja, ali bez oznaka i odlikovanja. Neto na njegovom preozbiljnom licu podsealo je stalno gospu Vu na brata Andrea, ali Fengmo nije imao njegovog smisla za alu.
Bio je tvrd do sri u kostima, do samog jezgra celog svog bia, a to jezgro je lealo u njemu zabrav-ljeno i
zapeaeno i za njega samog. Nikad vie nije pisao eni koju je zavoleo s one strane mora, niti je ikad vie
govorio o njoj. Nita on nije mogao da uradi upola dobro. Fengmova revnost plamtela je u svima smerovima
najednom.
Toj revnosti su svi mogli da se dive dok se nije takla porodice, a onda im se uinilo da je zbilja preterana.
Fengmu jednog dana nije vie bilo dovoljno to prosveuje svet, pa i Jengma, koji ga je voleo, nego je morao
jo da se umea i u ivot svog starijeg brata, a to Lijangmo nije hteo da trpi. Istine radi treba napomenuti da

Fengmo nikad nije mogao da nae dovoljno uitelja i uiteljica za svoje kole, pa je tako, gledajui Mengu,
svoju snahu, kako dokolici i deblja besposlena, zapitao jednog dana zato ne bi pomagala Linaji i Ruleni kod
starijih ena koje su takoe uile da itaju i piu, mada uz grdan napor i muku, i da vetije iju, i sline korisne
stvari. Od uda, Meng je iskolaila oi na njega.
- Ja? - uzviknula je. - Ali ja nikad ne prekoraujem ni praga na velikoj kapiji, osim kad majci idem u pohode.
- Ali biste morali, bar zbog ovoga, draga snaho - rekao joj je Fengmo. - To je vaa dunost. Vau decu neguju
dojkinje, va najstariji sin je u rukama svog domaeg uitelja, a kuanstvo vam sluge vode. Trebalo bi zbilja da
dolazite na sat-dva svakog dana i da nam pomaete.
Meng se sva usplahirila. - Ja ne mogu - povi-kala je. - Lijangmo mi ne bi dozvolio.
- Ali vas su uili da itate i piete - produ-avao je uporno Fengmo. - U naoj zemlji niko pismen ne bi smeo da
uva svoje znanje za sebe.
Meng ga je sluala, a njeno punako lice bilo je izoblieno od uasa. U to vreme, Fengmo je govorio
438
glasno, po uiteljski, a kad bi stao da propoveda u ta veruje, niko nije bio u stanju da mu odgovori. Od omraze
ga je spaavala njegova beskrajna dobrota, kojoj je jedino imao da zahvali to su ga uvek voleli oni koje je
pouavao.
- Pitau Lijangma - rekla je, najzad, Meng slabim, bojaljivim glasom, a Fengmo je otiao uve-ren da je ganuo
njeno srce.
Ali se Lijangmo samo naljutio kada mu je Meng plaui ispriala kako je Fengmo razgovarao s njom. - Tako
mi je govorio da sam se sama sebi inila rava - rekla je jecajui.
Lijangmo je skinuo naoare koje je ve tada nosio, sklopio ih i stavio u dep. Zatim je pljesnuo rukom po stolu.
- Fengmo je stvarno suvie nezgodan - uzviknuo je. - On uliva u glavu prostom svetu kojekakve misli koje nisu
za njega. Molim vas, koliko jue, seoski glavari doli su kod mene i saop-tili mi da odsad poev nee trpeti
nikakvih posrednika u prodaji ita, nego e ga prodavati sami. Ja sam ih pitao kako e sami obraunavati to
bude trebalo, ali ih to nije zbunilo. Sami e praviti raune, kau. ini se da ih Fengmo ui kako se to radi. Od
ega e sada iveti posrednici? Kako da hrane sebe i svoje porodice? Zar nema mesta za sve ljude pod kapom
nebeskom?
Mrgodio se neko vreme, a onda rekao: - Meng, ne smete vie progovoriti ni reci s mojim bratom. Ja vam to
zabranjujem. Ja u razgovarati s njim.
To je Lijangmo i uinio. Otkinuo je koliko je bilo potrebno od vremena koje mora da provodi po radnjama i
radionicama, da bi otiao do Fengma i video se s njim. Potajno je bio zapanjen istoom sela kroz koja je
prolazio, jer se Fengmovo delo ve bilo nadaleko razgranalo po celoj oblasti. Ali je pu-io usne, ne htevi ni
pred samim sobom da prizna svoje divljenje i svoje iznenaenje. Umesto toga mrmljao je u po glasa da bi voleo
znati ko to sve plaa i da siromaan svet ne bi smeo da bude ist kao bogati ljudi, jer je to naprosto protivno
prirodi u ljudskom drutvu. Niti je bilo kakve potrebe za
439bolnicama namenjenim sirotinji, jer je ionako bilo previe naroda koji nije znao od ega da ivi.
Poseta se svrla golemom svaom izmeu dva brata, a ta svaa je bila utoliko gora to je Lijang-ma sablaznio
Linajin izgled, koji je on smatrao nedolinim za jednu gospu iz njihove porodice. Bila je obuena, kao neka
obina uiteljica i izgledala starija, izjavio je, od svoje starije sestre Menge. uvi to, Linaj se osetila pobuena
da se saali nad samom sobom, ali se Rulen bezobzirce umeala u svau na strani Fengma i naroda. A
Lijangmu se to dopalo utoliko manje to je video da je Rulen prebolela svoju alost, jer je sav njen ivot izgarao
na radu po selima. Ishod svih tih zgoda i nezgoda bio je da su se rastali u zavadi, a Lijangamo je otiao da se
ali gospi Vu.
to se tie nje, treba znati da ona tih dana nikad nije naputala svoje dvorite, osim kad bi po-seivala decu u
hramu. Ona nije poveavala njihov broj. Ma kakve bile elje koje je Andre imao, moda, u tom pogledu, ona
vie nijedno nije uzela. Ali je uinila drugu jednu stvar u meuvremenu: darivala je izvesnu svotu novca
budistikom enskom samostanu u junom delu grada, s tim da svakog jutra u zoru alje dve monahinje pod
zidine izvan grada da trae decu koja su moda iva odbaena, i da ih, ako na koje naiu, uzmu i othranjuju. A
nijedno od te dece ne sme se zamonaiti, zapovedila je dalje gospa Vu, nego ih treba kolovati i odgojiti, pa
razu-dati za estite seljake i druge sline, ali dobre i potene ljude. To je uinila za Andreovu ljubav. Ali je
Andreovu decu drala u hramu, i redom ih, kako bi koja od devojica ula u esnaestu, venavala za mlade
ljude koji su bili zgodne prilike u njenim oima, a dobar glas tih devojica bio je toliki da su kod nje veito
ekali itavi spiskovi mladih ljudi koji su hteli da se oene nekom od njih. Kad god bi neka od devojica
doekala svoj esnaesti roendan, gospa Vu bi je dozvala pred sebe i govorila joj o mladim ljudima koji su bili
voljni da je uzmu za enu. Po gradu je, razume se, bilo mnogo pria o toj
440
novotariji, pa i o jo nekakvim obiajima kojima je bila propraena, jer je gospa Vu ne samo kazivala ime i
godine i nabrajala vrline mladoenja nego ak i njihove slike pokazivala mladim nevestama.
- Zato bi samo mukarci viali slike? - pitala bi ona kad bi joj neko priznao koliko.se udi takvim postupcima.
- Zar nije pravo da i ensko eljade vidi lice svog budueg mua?
Niko se nije usuivao da sudi o postupcima gospe Vu, i tako su polagano mladi ljudi poeli smatrati kao stvar
svoje asti i suparnikog nadmetanja da njoj alju svoje slike ne bi li ih ona u zgodan as pokazala devojkama,
kako bi koja poodrasla i za brak dozrela. Kad bi devojka izabrala koga bi htela, onda bi ona njemu slala svoju

sliku, a, kao to je reeno, devojke u hramu bile su na tako dobru glasu da se jo nikad nije dogodilo da bi koja
bila prezrena od mladia na koga bi oko bacila.
Gospa Vu se postepeno navikla da gleda te devo j cice kao roene keri, pa je svaku uila svemu to bi moglo
uneti mir i sreu u odnose izmeu mua i ene, te su sve bivale dobre supruge, a gospa Vu opet postala uvena
u elom kraju po tim devojkama.
Njen je ponos bio da svakoj meu njima priredi lepo i bogato venanje i da im bude mesto majke pri tome. Niko
nije razumevao njen osmeh ili senku nepristupanosti u njenim oima. Njoj se inilo da je sam Andre stajao
kraj nje dok je jedno po jedno upuivala u mirne i sigurne domove zabatinjenu nahoad koja su bila njegova
deca. Jer se gospa Vu nije zadovoljavala to je spremala za ivot devojice u hramu. Ona nije dozvoljavala
nijednoj od njih da poe za oveka s kojim ona ne bi prethodno po-razgovarala, a kad bi imao majku, onda i
dok majku ne bi videla i s njom zborila koliko bi za potrebno nala. Svekrva rave naravi bila je za nju
dovoljan razlog da zabrani neki pripremani brak, to je doista triput i uinila, a dvaput od ta tri puta, nesueni
mladoenja bio je toliko ucveljen svojim gubitkom da je i sam otiao od roene matere.
441To je neprijatno dirnulo gospu Vu, koja je do- bro znala, takoe, da sin ne sme naputati kuu svoga oca,
mada joj je Andre jednom govorio i o tome, bez osude.
U to vreme, kada je stala zalaziti u godine, poeo joj je dolaziti na um jasnije nego ikad pre, te se seala veoma
dobro ta joj je rekao jednog zimskog dana, posle asa sa Fengmom. U dvoritu je bio napadao sneg, ije su
beline presecali samo krugovi njegovog krupnog koraka. Jinga i Fengmo proli su ispod verandi, ali je Andre
gazio po snegu.
Korila ga je zbog toga. - Noge su vam bez sumnje mokre.
On je piljio trenutak ili dva u svoje cipele kao da nije razumeo ta mu je kazala, a onda je bez ikakve primedbe
rasklopio svoje knjige. Tada je uao Fengmo, kome je odmah poeo da dri predavanje koje je za taj dan bio
predvideo. Ona je sedela kraj njih toga dana, sluajui i ne govorei nita. Ali mu je, kada je Fengmo otiao,
postavila jedno pitanje: - Ima li prilike kada se sinu moe dozvoliti da napusti kuu svoga oca?
Jer je ve predviala da e pouke kao to su bile njegove odvesti Fengma u beli svet.
- Oinska kua je sinu samo rodno mesto, nita vie - odgovorio je on. Skupljao je svoje knjige, slaui ih
jednu pa drugu na razastrtu pamunu maramu u kojoj ih je nosio.
- Hoete li time da kaete da jedan ovek moe ne imati nikakve dunosti prema svojim roditeljima? - zapitala
je ona.
- Ja nisam zgodna prilika za odgovor na to pitanje - odvratio je on. Pogledao je letimino u nju, pa onda u
stranu, a na licu mu se ukazao osmeh poput neke svetlosti koja bi ga odjednom ozarila. - Vidite koliko sam
daleko ja odlutao! Pa ipak, nisam stoga zaboravio kuu u Veneciji gde mi je ivot poeo.
- Veneciji? - ponovila je ona. Do tada joj nikad nije pominjao ime svoga rodnog grada.
442
- To je jedan grad poput Suona - rekao je on - grad ije su ulice kanali i gde smo se sluili amcima umesto
nosiljkama, da... gde sam esto gledao izlaske i zalaske sunca i video vodu koja se pretakala u zlato.
Zautao je na trenutak, upirui ukoen pogled u goli zid pred sobom, a ona je znala da vidi te ulice, zlaanom
vodom poploane. Onda se opet vratio svojoj sadanjici i oprostio s njom za taj dan.
Tako je on ruio jednu za drugom zidine zamka meu kojima je ona ivela, da bi sada mirovala i outala kad bi
neki mlad ovek napustio goropadnu i ljutitu mater. Mladi takoe moraju da ive, mislila je. Svako mora da
ivi.
Blagodarei tom ruenju zidova, ona se nije nala nepripravna kada se toga dana Lijangmo pojavio pred njom
naprenih usana, da bi se alio na svog brata Fengma. Svoje sinove nije viala svakog dana, pa ak ni svakog
meseca, i stoga ih je videla iznova, kao da ih gleda prvi put kad god bi preli prag njene odaje. Lijangmo joj je
toga puta izgledao kao bogat ovek kome poslovi cvetaju, kao glava velike porodice, trgovac poslenik, koji ume
i da radi i da zaradi.
Posle pozdrava, Lijangmo je odmah preao na glavni povod svoga dolaska. - Moj mlai brat je za-brazdio kao
pravi fanatik - poalio se on. - Izrazio je elju, zamislite, da Meng izie u svet i postane uiteljica. To je
nemogue. Dosta je to Linaj izgleda kao uiteljica. Kosa joj je podseena i poze-lenela od sunca. Rulen
izgleda kao neka komunistkinja. To je odvratno. Zar tako to dolikuje naoj porodici?
Gospa Vu se nasmeila. - Nije li vam se uinilo da su sela veoma ista? - upitala je.
Ali Lijangmo nije eleo da vidi nieg dobrog u prevratnikom poduhvatu svoga brata. - Ja mislim prvo na nau
porodicu, a ne na strance i prost svet - produio je, ostajui tvrdoglavo pri svome. - Odgovornost za porodicu
pae na moja plea, majko, kad jednom vie ne bude vas i oca.
443
Sinovi g. Vua retko su ga spominjali. Svi su znali da je mesto koje je zauzimao, ma kakvo ono bilo, ve
upranjeno tako rei. Bio je veito dremljiv i oito zadovoljan svojom sudbinom, i traio jedino da ga svi
ostave na miru. Ali, kakav bio da bio, unuici su ga oboavali. Dolazili su galamei iz sveg glasa u njegovo
dvorite, a on bi ih kljukao poslasticama i smejao im se, pa bi malo pridremao dok bi se oni igrali, dok bi
Jasmina, svesna svoje jalovosti, i sama esto dozivala decu i postupala s njima kao da su njena roena, da taj
postariji ovek, koji je bio njen zatitnik, ne bi oseao oskudice ni u emu. Stari svet mora da ima decu oko
sebe, znala je, da bi mu razgonila strah od smrti.

Ali se Lijangmo ponaao uvek kao to je dolikovalo najstarijem sinu, iskazujui ocu potovanje u svakoj prilici,
bar na rei, i krijui njegove slabosti.
Sada je, meutim, nastavio da se ali na Fenerma.
- A na najmlai brat, Jenmo, zar je prilino da on ne ode na dalje kolovanje? - rekao je.
- Jenmo ne eli da ide - primetila je blago gospa Vu.
- Kao da je to neki razlog. Zato ga ne bismo prinudili da ide? - pitao je Lijangmo. - Zar on uopte izgleda kao
to bi trebalo da izgleda najmlai sin u naoj kui? Nema nikakve razlike izmeu njega i nekog seljakog sina.
- Znam, znam... - rekla je ona svojim najblaim glasom.
Lijangmo je shvatio da mu je ona time dala rmg da uti, pa je ugasio svoju srdbu velikim gutljajem aja i
spustio se u najbliu naslonjau, sa izrazom sveane ozbiljnosti na licu. Znajui vrednost uta-nja, gospa Vu
dugo nije govorila ni reci. Svetlost je bila mekana i sve je bilo sivo, dan, nebo, zidovi a & hladne vode ribnjaka
u dvoritu dizala se tarica koprena ruiaste magle i lebdela u vazduhu, i suvie toplom za to doba godine,
zajedno sa mirisom zemlje.
- Niste li veoma zadovoljni stanjem u svom dvoritu, sine? - zapitala je najzad gospa Vu.
444
- Svakako da jesam - rekao je Lijangmo. Spustio je na sto svoju asu za aj. - Tamo me sluaju. Deca su mi
zdrava i pametna. Znate li, majko, da je najstarije ve svrilo niu kolu?
- Ta je li mogue? - upitala je gospa Vu ljubazno. - A u ariji, je li i tamo sve dobro?
- Prilino dobro - rekao je Lijangmo. - Trite je slabo, moda, ali ne previe za ovo doba godine. Neto strane
robe poelo je da pristie otkad se rat svrio. Strana bolnica zida novu zgradu, a ujem da dolaze jo neki
stranci.
- Je li to dobro? - pitala je gospa Vu.
- Fengmu je milo - rekao je Lijangmo suvo. - to se mene tie, mogu rei jedino da ja i moji imamo sree.
Mengi nisu potrebni nikakvi strani lekari, a deca nisu nikad bolesna.
- Seam se da sam izleila jedno unue u kui kuvajui mu aj od one babine trave - promrmljala je gospa
Vu. - Pretpostavljam da je to sada ve veliki momak...
Gospa Vu se setila takoe gospe Kang koja je bila mrtva ve godinu dana. Pred oi joj je iskrsnuo lik njene
prijateljice, onaj koji je videla kada je njeno telo ve lealo u mrtvakom kovegu. Koveg je bio dvaput iri od
obinog, a gospa Kang sveano odevena u svoje satenske haljine, leala je u kovegu, sa punakim rukama
opruenim niz bokove. Otkad je umrla, gospa Vu je pokatkad mislila na nju sa starom ljubavlju i te su joj
uspomene bile slatke, jer se njihovo prijateljstvo vraalo preko njih u svoje rane dane. Gospa Kang je bila
ruiasta, vesela, zdrava devojica, koja se alostila ponekad, ali samo zbog sitnica kao to su bile njene
nozdrve, koje su bile preiroke, i njen nos, i suvie pljosnat u povija-ma. G. Kang se uskoro oenio po drugi
put, mladom enom, ija je samovolja od jutra do mraka mutila po njegovom velikom, nezgrapnom kuanstvu,
kao kutlaa po loncu pirjana. Ali to se nije ticalo gospe Vu, a za Jingu je bilo samo predmet ogovaranja, koje je
gospa Vu as sluala, a as i nije, za vreme eljanja.
445Lijangmo je ekao da mu majka opet progovori. Ona je najzad odagnala svoje misli i nasmeila se malo na
njega svojim slatkim osmehom. - Da, sin-ko - rekla je. - Dua svakog stvorenja mora da uzme posebno oblije
koje samo njoj pripada, a nikog drugog ne moe podvri prinudi a da sama sebe ne obrani. ivite u svom
domu, sine moj, i pustite Fengma da ivi u svome.
- Nauite Fengma jedno, molim vas, majko - rekao je Lijangmo ljutito - naredite mu da ne zabada nos u moju
kuu.
- Hou - obeala je gospa Vu.
I tako je Lijangmo otiao, a gospa Vu je ovako pouila Fengma, kad ga je videla sledei put:
- Seate li se, sine moj, kako vam je va uitelj rekao jednom da je uenje poziv dui na nebo, ali nikada
prinuda na to?
Videla je po Fengmovu izgledu da se uistinu se-ao tih reci koje je Andre nekad izgovorio. Ceo ivot Andreov
uvek je bio poziv na nebo i to je sainjavalo udesnost one njegove linosti.
Fengmo je zario glavu u ruke. - Znam zato me podseate - rekao je. - Znam zato mi to treba kazati. Plamen
zapretanog uglevlja u meni provaljuje pokatkad na povrinu i mene sama goni ar koji me pali, a kada mene
stane goniti, tada ja gonim druge.
Pustila ga je da govori, znajui da se nekom mora ispovedati, a i kome bi drugom nego njoj ? Osetila je opet
udnu potrebu da govori tome sinu o An-dreu. Bili su veoma bliski jedno drugom, ona i taj sin, jedini koji je
delio s njom mudrost ijim je set-nim sjajem Andre ozario njihovu kuu. Uskratila je ispunjenje toj potajnoj
elji. Ali je sebi dozvolila ovoliko utehe, govorei:
- esto se pitam i razmiljam ta je to uneo u nau kuu onaj visoki svetenik. Ne bi se moglo rei da smo
oskudevali u ivotnoj mudrosti. Za to je naa porodica i suvie stara. Na rod postoji ve stotinama godina, i
na ivot se nastavlja. On nas
446
nije promenio, ali smo mi ipak izmenjeni, vi i ja, i mi smo ti koji smo uneli promene u kuu. Ali u emu se
sastoje te promene?
- Nauili smo od njega ta je pravo linosti na samostalan opstanak - rekao je Fengmo.

- Kako ste to dobro i lako sroili - rekla je ona. Po njenom glasu niko u tom asu ne bi mogao naslutiti njeno
oseanje da je Andre tu u istoj sobi, da stoji kraj njenog sina i gleda ih oboje sa neizrecivom ljubavlju. Sedela
je, ozarena njegovim prisustvom kao svetlou i toplinom sunca. Tako joj je esto dolazio kad bi bila sama, ali
nikad kad bi jo neko bio u sobi.
- Da je ostao iv - rekla je Fengmu - ja mislim da bi on odobrio sve to inite.
- Mislite li zbilja? - uzviknuo je Fengmo. Uspravio se u svojoj naslonjai, a zadovoljstvo, pobueno onim to
mu je kazala, ulilo mu je novu snagu i nov polet. - Majko, imamo na umu neto novo. ta biste kazali kad bih
nagovorio lekare iz strane bolnice da ponu vaspitavati darovitije mlade ljude za seoske lekare, ne previe
uene, ali sposobne ipak da lece mnoge obine bolesti? Nai ljudi umiru toliko bez potrebe.
Produio je da govori, vatreno, zvonkim glasom koji je bio pun ivota, ali ga je ona jedva ula. Mislila je na
Andrea. Videla je njegove velike lepe ruke. Jedna od njih, kao nekad tako esto, pritiskala je raspee na
njegovim prsima. Kad su mu se brojanice raskinule, obesio ga je na ue. Posle se i raspee razbilo. Kada su ga
razbojnici ubili, udarilo je o kamenje na koje se i sam sruio. Videla ga je u tom stanju kad je posmatrala
Andrea u njegovom kovegu.
- Dobro, sine moj, dobro - mrmljala je u po glasa. - Dobro ... Dobro ...
Setila se ta je obeala Lijangmu tek kada se digao, urei se da ode, pun svojih novih zamisli. Uhvatila je
Fengma za ruku. - Jedno samo pamtite,
447sine moj... ne silite nikoga.* Ni Lijangma, ni Mengu...
- Oh, to dvoje! - povikao je Fengmo. - Digao sam ruke od njih...
Otiao je, a ni Andrea vie nije bilo, takoe. Se-dela je sama u sobi, smeei se.
* *
Godine su prohujale nad gospom Vu. Sad vie nikad ne prekorauje prag svoje kapije. Pa ipak, zna na neki
nain dovoljno o svemu to se dogaa. uvena je po strpljenju sa kojim ume da slua ljude, i po hladnoj zrelosti
svoga miljenja, pa joj mnogi dolaze na savetovanje. Ona je ta koja reava sva krupna pitanja u gradu i na selu.
Ona je bila ta, na primer, koja je odluila ta da se uini sa telom male sestre Sije koja je umrla, jedne zimske
noi, u svojoj usamljenikoj kui. Njeno jadno mravo telo preneseno je u hram Vua, a gospa Vu se lino
posta-rala za koveg i sahranu. Jer se mala sestra ija bila otuila ak i od ljudi svoga soja. Zavadila se odavno,
sirotica, sa ostalim strancima u gradu, koji su bili iz neke druge zemlje, te stoga, valjda, kada je umrla, u njenoj
kui pored nje nije bilo nikoga osim njenog starog kuvara, a on je bio i jedini koji je alio za njom. On je bio
taj koji je doao i kazao gospi Vu da je naao svoju gospodaricu mrtvu, u naslonjai gde je jo uvek sedela
uspravna, umotana u svoje otrcano ebe, sa otvorenim Svetim pismom na kolenu.
Mala sestra ija leala je u svom kovegu tu u hramu, pod bogovima od ilovae i pod Andreovim ivopisom,
naslikanim na alabasteru. Devojica vie nije bilo u hramu, ni jedne osim one male koja se
443
zvala Ljubav i koja je zapalila svece oko odra pokojnice. Stari svetenik, tako star ve da se jedva vukao s noge
na nogu, teturajui se i podrhtavajui, esto joj je dozvoljavao da mu pomae u vrenju njegovih dunosti, a i
stara dadilja imala je u njoj pomonicu, jer ni ona nije bila laka na nogama.
Gospa Vu je gledala lice male sestre, koje je bilo sama koa i kost, udno lice ene koja je napustila svoju
porodicu i svoje ognjite, i pokuavala da se seti molitve koju je mala sestra ija tako esto itala. Ali nije
mogla da se seti njenih reci. Zaboravila ih je, sa svim onim to nije elela da pamti. Tako je mogla samo
pripaliti tapi tamjana na velikoj kadionici pred bogovima i zamoliti nebo da primi u svoje krilo i tu tuinsku
duu. A koveg male sestre Sije zapeaen je i postavljen u jedno udublje-nje hrama da tu saeka neki srean
dan, i zatim je pokopan na padini brega izvan grada, a gospa Vu je naredila da se pokrije kamenom ploom i da
se na njoj dletom ureze ono malo injenica koje je ona znala o pokojnici, tako da bi je njeni roaci mogli
pronai, ako bi doli da je potrae.
Ona to nije smatrala nimalo verovatnim i udila bi se veoma kada bi se neto slino dogodilo.
Posle svretka rata, pometnja je zahvatila sva sela po okolini, gde su stali dolaziti mnogi ljudi iz prekomorskih
zemalja da trae leka optoj zbrci i uzbuni, ili naprosto da bi se meali u tue poslove. Mutna plima tih
nesmirenih dana nije prodrla u kuu Vua. Njihov grad ostao je zavuen kao to je i bio, daleko od previranja u
drugim oblastima, kao i nekad. Ali, stranci su i dalje prolazili tuda, iz ovog ili onog razloga, a jedan od razloga
bio je to je Fengmo pozivao mnoge da navrate u taj kraj. Kad god bi uo za ime nekog oveka sa zapada,
Fengmo bi ga pozivao da doe i da ga posavetuje u radu kome se odavao, a ljudi su se odazivali i dolazili, jer je
njegovo delo izilo na glas u celoj zemlji, gde su ve mnogi sa hvalom pominjali njegovo ime.
Gospa Vu, naravno, nije primala te strance, jer im jezik nije znala, pa joj je teko bilo sporazume29 Paviljon ena
449vati se s njima. A kraj toga je mislila, pa i glasno izjavila jednom: - Moj je ivot potpun. Meni nije potrebno
da mu dodajem jo jedan.
Ali Fengmo joj je poruio jednog dana da je stigao neki ovek iz jedne prekomorske zemlje i da bi iz izvesnog
razloga eleo da ga dovede do nje, da se i ona vidi s njim. Ona je pristala na to, te je Fengmo stigao nekoliko
asova docnije, dovodei tuinca - visokog, mladog oveka crnomanjasta lica. Doista, bio je tako crnomanjast
da je gospa Vu, posle pozdrava, bacila jedan pogled na njega, a onda se obratila Fengmu sa pitanjem:
- Je li ovaj ovek stranac? Koa mu je tako smea.

- Stranac je - rekao je Fengmo - ali su njegovi preci, roditelji, u stvari, doli iz Italije, koja je, majko, rodni kraj
brata Andrea.
Kako li je samo na to zaigralo srce u grudima gospe Vu! Zaboravila je da ne ume govoriti nikakav jezik osim
svoga i nagnula se napred, sa rukama na srebrnoj drci svoga tapa, pa zapitala mladog oveka: - Jeste li
poznavali stranog svetenika?
Fengmo joj je brzo upao u reci da bi preveo ta je kazala, a onda se preko njega izmeu gospe Vu i onog mladog
tuinca poveo razgovor koji je tekao ovako:
- Ja ga nisam poznavao, gospoo - rekao je stranac - ali su mi o njemu priali moj otac i majka. On mi je bio
stric.
- Va stric! - ponovila je gospa Vu. - Vi ste kost njegove kosti i krv njegove krvi!
Gledala je netremice u crnomanjasta mladia, nalazei na njemu as ovu, as onu slinost sa pokojnim
Andreom. Da, oi su mu bile crne kao u Andrea, ali ne tako krupne. Da, i kroj njegove lobanje bio je kao u
Andrea, pa i ruke. Pogledala je opet njegove ruke, iji joj je kroj bio poznat, ali vitkije od Andreovih. Sve je
uopte bilo vitkije i manje nego u Andrea, a pogled njegovih oiju nije uopte liio na Andreov pogled. Dua
nije mogla biti ista.
450
Uzdahnula je i izmakla se. Ne, dua nije bila ista.
- Doli ste ovamo da biste nali svog strica? - zapitala je.
- Jeste - odgovorio je mladi ovek. - Moji roditelji su znali gde je bio, mada poslednjih godina svoga ivota nije
pisao nikom od nas. Kad sam prolazio nedaleko odavde, resio sam da doem i vidim je li jo iv i piem ocu ta
sam zatekao.
- Sahranjen je na naoj zemlji - rekla je gospa Vu. - Moj sin e vas odvesti na njegov grob.
Sedeli su utei jedan trenutak. Gospa Vu se borila se nekom udnom ljubomorom. Sklopila je oi i videla lice
Andreovo na crnom somotu unutarnje tame. Vi", rekla mu je, vi pripadate samo nama."
Otvorila je oi i opet videla sinovca koji je se-deo pred njom. Ah, Andre je imao porodicu i druge roake, strane
i u dalekom kraju!
Mladi se nasmeio. - Pretpostavljam da znate, gospoo, zato je iveo tako daleko od svih nas i zato nam
nikad nije pisao?
Fengmo je odgovorio umesto nje. - Mi to nikad nismo saznali.
- Bio je jeretik - rekao je sveanim glasom strani mladi. - Crkva ga je odbacila kao otpadnika, bez kue i
kuita i bez oslonca u svetu. Docnije vie nikad nismo uli za njega. Vraao je novac koji smo mu slali,
odbijao je da se vrati kui.
- Ali on nije uinio nikakva zla - uzviknuo je Fengmo uasnuto.
- Nije to bilo zbog iega to je uinio - izjavio je mladi ovek. - Bilo je to zbog onoga to je mislio. Mislio je da
su ljudi i ene ti koji su boanstveni. Na izgled je teko i pomisliti da je to greh, u naem pokolenju. Ali je to
doista bio veliki greh. On se osetio prinuen da napie jedno pismo svom kardinalu i da mu kae ta misli.
Ispriao je elu stvar u poslednjem pismu koje je pisao mom ocu. Mi nismo shvatili ta je hteo da kae. Moja
majka je ve-rovala da je poludeo ivei predugo sam. I kazala nam to...
29*
451Fengmo je sve to prevodio gospi Vu, a ona sluala i nije rekla ni rei. Oni su ga odbacili - o ljudi njegovog
roenog naroda!
Sklopila je oi. Ali mi vas nismo odbaci / rekla mu je u dubini svoga srca.
Sedela je tako jedan trenutak utei, sklonih oiju, dok su dva mlada oveka upirala po u nju. Fengmo se
pomakao, zabrinut to je dug dela tako, a ona je onda otvorila oi.
- Recite ovom mladom strancu da je p njegovog groba veoma dugaak - rekla je. - J mu da je drum neravan i
tesan. A kad dospe nai e samo grob i nita vie.
Mladi ovek je sasluao njene preved< - Ako je tako daleko, bolje bi bilo da ne uzviknuo je. - Moram da se
vratim na vrer uhvatio brod. Na kraju krajeva, kao to V mo je samo grob, i nita vie.
Udaljili su se poto su se oprostili, a se radovala to su otili. Oseala je potrebi, sama da bi do dna mogla
sagledati i razume, punosti sve to je sada znala o Andreu. Sa dine koje je tu proveo, usamljen!
Ali nije bio usamljen", pomislila je. ,,T deca koju je naao i prosjaci koje je hranic
Pa i ona sama - kako mu je otvorila i pije i pustila ga unutra? To nikad nee z veli su joj ga, a ona je otvorila
svoje kapij uao unutra i doneo joj sa sobom vean iv
Da, kada joj telo umre, njena e dua da ivi. Sada je verovala u to. Bogovima sj njala i vere nikakve nije imala
ali je imal zanavek. Samo je ljubav probudila njenu duu i uinila je besmrtnom.
Znala je da je besmrtna.
PERL B AK PAVILJON ENA
IRO Matice srpske. Novi Sad / V. d. gl. urednika: RaoK ..Globus", Zagreb / Gl. urednik: Tomislav Puek /
Omi Oskar tefan I Tehniki urednik: Mirjana Jovanovi ; Marija Mili / Tira: 8000 primeraka / YU ISBN
80061 RO tamparija Budunost", Novi Sad, umadijska
1986.