jezika: Lakanov psihoanalitiki koncept

XXV/12 (2012), 199206

U tamnici
Dejan D. Milutinovi1
Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet, Ni

UDK 159.964.2 Lakan .

: 20. 9. 2012.

U TAMNICI JEZIKA:
LAKANOV PSIHOANALITIKI KONCEPT
Saetak: U radu se posmatra psihoanalitika teorija aka Lakan s obzirom na njen
odnos prema semiologiji i (post)strukturalistikim teorijama. Na osnovu analize navedenih odnosa zakljuuje se da je Lakanova psiho-filozofija dala ne samo idejno-ideoloke
fundamente (post)rstrukturalizmu i (post)moderni, ve je ponudila i konkretne postupke i
motive, naroito u pogledu pojma/motiva/simbola ogledala.
Kljune rei: psihoanaliza, semiologija, (post)strukturalizam, postmoderna, diskurs,
faza ogledala, drugi

Psihoanalitiki koncept aka Lakana (Jacques-Marie Emile Lacan, 1901-1981)

jedan je od onih koji obeleava savremen odnos prema kulturi. U ovom radu Lakanove teorije o fazi ogleda i imaginarnom, simbolikom i stvarnom poretku interpretiraemo iz perspektive semiolokih i (post)strukturalistikih shvatanja jezika,
identiteta i kulture.
Lakan je svoje stavove izgradio na osnovu Frojdovih i Sosirovih teorija.2 U tom
smislu naroito su vani kasniji Frojdovi radovi u kojima je potraga za jednom i jedinstvenom istinom zamenjena idejom o kompleksnoj i vieslojnoj istini. Takvu svoju prirodu ona dobija na osnovu lingvistikog prikaza koji, iako nadmoan u odnosu
na stvarnost, ne uspeva istu u potpunosti da prikae, te je istina zauvek izgubljena
podjednako i za govornika i za sluaoca.
Preko ovih postavki Lakan je postepeno doao do shvatanja o simbolinom, imaginarnom i stvarnom poretku. On, zapravo, posmatra Frojda kroz prizmu strukturalizma i njegovo primarno stanovite je da je ovek bie kulture koja je u osnovi
simbolika, tj. semioloka. Jer, simboli ljudskog ivota lingvistike su prirode, a ne
stvari na koje jezik upuuje.
Poto je jezik i njegova (ne)sposobnost u prikazivanju stvarnosti u centru Lakanovih uenja, model jezikog znaka preuzet je od Sosira.3 Da podsetimo, po Ferdi1

dejan.milutinovic@filfak.ni.ac.rs

Jedna od boljih studija na srpskom jeziku o Lakanovoj psihoalalizi (Petar Jevremovi, Lakan i
psihoanaliza, Plato, Beograd, 2000) osnovni nedostatak ispoljava u tome to se Sosirovo ime i njegova
jezika teorija pominju svega u jednoj fusnoti.
3

Jedan od razloga zbog kojih je Lakan bio privuen strukturalizmom i posebno Sosirovim lingvistikim
teorijama bila je njegova sklonost ka apstrakciji i formulama. Od 1950. Lakan je pokazivao veliki
interes prema matematici i mogunosti da se psihoanalitiki sadraji izraze posredstvom dijagrama i
matematikih jednaina: Richard Webster The cult of Lacan, Freud, Lacan and the mirror stage, http://
www.richardwebster.net/thecultoflacan.html. Svi Lakanovi dijagrama mogu se pronai na: http://www.
lutecium.fr/jacsib/pages/diagrams.html

199

Dejan D. Milutinovi

nandu de Sosiru, jeziki znak je odreen oznakom (signifier), materijalnom formom,

i oznaenim (signified), konceptualnim smislom koji se ne tie referencije na pojave stvarnosti, ve predstavlja reniku definiciju smisla. Odnos izmeu oznake
i oznaenog je arbitraran i definisan na osnovu razlika prema drugim oznakama i
oznaenima. Oznaka i oznaeno blisko su povezani tako da je sadraj oznaenog
odreen kroz relaciju oznake prema drugim oznakama. Otuda postoje spoljanje diferencijacije (oznaka naspram oznake, oznaeno naspram oznaenog), kao i unutranja diferencijacija (oznaka naspram oznaenog). Paradigmatika i sintagmatika osa
ukazuju na ova dva tipa razlike, te se prva vezuje za procese metaforizacije, a druga
za procese metonimizacije.
Poput Sosira, Lakan vidi lingvistiki poredak, a ne subjekta, kao primordijalni jer
se subjektivnost stie na osnovu jezikog poretka koji vlada svetom. Za razliku od
Frojda, koji nije iao dalje od reenice, Lakan pod lingvistikim poretkom podrazumeva i narative (prie). Oblast jezika i pria on naziva velikim drugim (i obeleava
sa A). Veliki drugi istovremeno je i druga osoba jer je re o drutvu u kome jezik i
narativi vladaju.
Za Lakana je niz oznaka od presudnog znaaja jer oznaeno (smisao) nije dat
unapred, naprotiv, on nastaje preko igre oznaka, i otuda je vezan za nivo reenica
i zavisan od konteksta. Procedure selekcije (paradigme) i kombinacije (sintagme),
tj. metafore i metonimije, Lakan koristi kako bi otkrio zakone koji rukovode nizom
oznaka u procesu dobijanja smisla. Oni su takoe fundamentalni i za znak i za jezik
u celini.
Znakovi posreduju izmeu referenci i realija (tj. delova jezika i realija), ali stvarnost nije prisutna u simbolizaciji, ve je prikazana, usled ega je injenino izgubljena. Cena koja se plaa simbolizaciji je cena gubljenja objekta (malog drugog (a)),
objekta elje. Ono to ostaje je praznina, trag, podseanje na punou i prisustvo.4
Lakan smatra da je nesvesno struktuirano poput jezika i nije primitivan ili arhetipski deo svesti odeljen od svesnog, ve je formacija podjednako kompleksna i
strukturalno sofisticirana kao i svesno. Takva priroda nesvesnog negira postojanje
referenci koje bi se mogle povratiti u toku traume ili krize identiteta.
Da bi opisao procese formiranja subjektiviteta, tanije Ega, i njegov odnos prema
sebi i svom okruenju, Lakan govori o fazi ogledala kao i o tri poretka: imaginarnom, simbolikom i stvarnom.
Stanjem ogledala on smatra formacije Ja funkcija koje se otkrivaju tokom psihoanalitikog iskustva. Ova faza nije samo deo u ivotu deteta ve permanentna struktura subjektiviteta. U paradigmi imaginarnog poretka, subjekt je neprestano uhvaen
i zaokupljen sopstvenom slikom. To je fenomen odreen dvostrukom vrednou.
S jedne strane je istorijska vrednost koja predstavlja odluujui trenutak u mentalnom razvoju deteta. S druge strane, stanje ogledala tipizuje esencijalne libidalne
odnose sa slikom tela. U etvrtom seminaru (La relation d'objet et les structures
freudiennes)5 Lakan navodi da je faza ogledala daleko vie od obinog fenomena
koji se pojavljuje u razvoju deteta jer ona ilustruje konfliktnu prirodu dualnih odnosa
sopstva.
4

Ovakvo shvatanje korenspondira sa Deridinim teorijama.

Svi Lakanovi seminari, njih 27, nastali u periodu od 1953. do 1980. mogu se nai, u originalu i preveni
na engleski, na: http://nosubject.com/index.php?title=Jacques_Lacan:Seminars

200

U tamnici jezika: Lakanov psihoanalitiki koncept

Faza ogledala opisuje formiranje Ega preko procesa objektivizacije: Ego je rezultat oseanja neslaganja i tenzije izmeu percepcije vizuelne pojave i emocionalne
stvarnosti. Ovaj postupak identifikacije Lakan naziva alijenacija. Faza ogledala javlja se kod beba u periodu od est do osamnaest meseci. Tada bebi nedostaje koordinacija pokreta, ali je ona ipak u stanju da prepozna svoj odraz u ogledalu. Sopstvenu
sliku beba vidi kao celinu, to izaziva oseaj suprotnosti u odnosu na telo koje ne
moe koordinisati i usled ega ga osea kao fragmentarno. Ovaj kontrast izmeu
fragmentarnog tela i njegove slike kao celine beba doivljava poput rivaliteta, zbog
ega faza ogledala dovodi do pojavljivanja agresivnih tenzija izmeu subjekta i njegove slike.
Da bi se agresivna tenzija razreila, subjekt se identifikuje sa svojom slikom. U
trenutku ove primarne identifikacije formira se Ego i on je odreen zadovoljstvom
jer uslovljava imaginarno oseanje kontrole. Ali, zadovoljstvo se moe dosei i preko depresivne reakcije kada dete poredi svoj slab oseaj kontrole sa svemoi majke.
Vizija tela kao integrisanog (sainjenog iz vie delova), u opoziciji sa detetovim
iskustvom motorine nekompetentnosti i oseanjem sopstvenog tela kao fragmentarnog, uslovljava pomeranje od nedostatka ka anticipaciji. Faza ogledala inicira, a
zatim pomae proces formiranja integrisanog doivljavanja sopstva.
Takoe, ona nosi i znaajnu simboliku dimenziju. U simbolinom poretku prikazana je figura odraslog koji u naruju nosi bebu. Nakon to oseti zadovoljstvo prepoznajui svoju sliku u ogledalu kao sopstvenu, dete okree glavu prema roditelju koji
predstavlja velikog Drugog kao da trai od njega da ratifikuje ovu sliku.
Za razliku od Frojda koji pod drugim razlikuje drugu osobu (der Andere) i drugost (das Andere), Lakan govori (i tako i obeleava) veliko drugo (A, od francuskog
Autre) i malog drugog (a).
Mali drugi je drugi koji nije u potpunosti drugi poto predstavlja refleksiju i projekciju Ega. On je podjednako i kontrapunkt, ali i neko drugi u kome subjekt percipira vizuelno dopadanje, kao odraz tela u ogledalu.
Veliki drugi predstavlja radikalni alteritet, drugost koja transcendentira iluziju
imaginarnosti jer ne moe biti asimilovan tokom identifikacije. Lakan izjednaava
ovaj radikalni alteritet sa jezikom i zakonom: veliki drugi je upisan u simbolikom
poretku jer je i sam simbolian poto je deo svakog subjekta. Zato je veliki drugi
subjekt i ujedno simbolian poredak koji posreduje vezama sa drugim subjektima.
Lakan tvrdi da govor ne potie iz Ega ili subjekta ve iz Drugog i na taj nain
naglaava da jezik i govor izlaze izvan svesne kontrole. Oni dolaze iz drugog mesta, izvan svesnog, te je stoga nesvesno diskurs Drugog. Kada opisuje Drugog kao
mesto, Lakan upuuje na Frojdov koncept fizikog lokaliteta u kome je nesvesno
opisano kao druga scena.
Lakanova psihoanaliza nerazdvojiva je od koncepta tri poretka: imaginarnog,
simbolikog i stvarnog. Veze izmeu Ega i reflektovane slike znae da su Ego i
imaginarni poredak mesta radikalne alijenacije, odnosno da je alijenacija element
imaginarnog poretka. Ova veza je takoe i narcisoidna, te je imaginarnost prostor
slika, mate i obmana. Osnovne iluzije ovog poretka su sinteza, autonomija, dualnost
i simultanost.
Imaginarnost je struktuirana preko simbolinog poretka, tj. na osnovu simbolinih zakona i otuda ukljuuje i lingvistiku dimenziju: ako je oznaka u osnovi simbolinog, oznaka i oznaeno su deo imaginarnog poretka, a jezik poseduje simbolike i
201

Dejan D. Milutinovi

imaginarne konotacije. U svom imaginarnom segmentu jezik je zid koji izokree i

distorzuje diskurs Drugog. S druge strane, imaginarnost je ukorenjena u subjektovoj
vezi sa sopstvenim telom (tj. slikom tela).
U etvrtom seminaru Lakan istie da su koncepti zakona i strukture neshvatljivi bez jezika: zato je simbolino odreeno lingvistikom dimenzijom. Ipak, ona
ne izjednaava ove fenomene, poto jezik ukljuuje kako imaginarno tako i stvarno.
Dimezija koja odgovara jeziku u simbolinom jeste ona znaka, tj. dimenzija u kojoj
elementi nemaju samostalno postojanje do onoga koje je konstituisano preko vrednosti njihovih uzajamnih razlika.
Simbolino je i prostor izrazitog alteriteta, tj. Drugog: nesvesno je diskurs Drugog, sem to je injenica zakona koji regulie elju u Edipovom kompeleksu. U tom
smislu je simbolino domen kulture i suprotno je imaginarnom koje je u domenu
prirodnog. Kao vani elementi simbolinog, koncepti smrti i nedostatka nastoje da
naine od zadovoljstva princip regulisanja distance prema stvari, a potreba za smru,
koja ide iznad principa zadovoljstva, preko ponavljanja, predstavlja samo masku
simbolinog poretka. Zato je simbolino odreeno subjektivnou, a imaginarno,
sainjeno od slika i pojava, rezultat je simbolinog.
Stvarno za Lakana nije sinonim stvarnosti. Stvarno je ne samo suprotno imaginarnom, ve je smeteno i izvan simbolinog. Suprotno od potonjeg koje je ostvareno
preko opozicija (tj. prisustva/odsustva), u stvarnom nema odsutnog. Dok opozicije
simbolinog impliciraju mogunost da neto moe nedostajati, stvarno je uvek prisutno. Ako je simbolino niz elemenata odreenih razlikom, stvarno je po sebi indiferentno (bez razlika), i bez rascepa. Simbolino predstavlja deo stvarnog u procesu
oznaavanja: to je svet rei koji stvara svet stvari koje su prvobitno, tokom procesa
ulaska u bie, bile konfuzne.
Zato je stvarno izvan jezika, ono to se opire apsolutizmu simbolizacije. U Jedanaestom seminaru Lakan stvarno odreuje kao nemogue jer se ne moe zamisliti i
integrisati u simbolino. Upravo ovaj otpor prema simbolizaciji odreuje traumatski
aspekt stvarnog, odnosno ini da je stvarno aneksiozno par excellence.
Poredak stvarnog je najtee opisati zato to se on opire jeziku. Jezik uvodi razlike
po emu i jeste poredak. Konkretan primer ovih diferencijacija je razlika izmeu
mukarca i ene. Mukarac moe imati vie enskih osobina od ene, te e jedina
stvar razlike biti falus. Druga metafora za poredak stvarnog je creatio ex nihilo:
Bog stvara poredak na osnovu svoje rei, te poredak nije inheretan nego nametnut.6
Upravo na taj nain funkcionie i jezik, a poto se kultura zasniva na jeziku, ona je
nepovratno odeljena od prirode.
Sem koncepcije o trima porecima i fazi ogledala za Lakanova shvatanja bitni su
i fenomeni elje, potrebe i zahteva. Po njemu, potreba je bioloki instinkt koji se
artikulie preko zahteva i ima dvostruku funkciju: osim to artikulie neophodno,
potreba se ponaa i kao zahtev za ljubavlju. ak i kada se potreba, artikulisana kao
zahtev, zadovolji, zahtev za ljubavlju ostaje nezadovoljen i ovaj ostatak jeste elja.
Za Lakana elja nije ni apetit za zadovoljstvom ni zahtev za ljubavlju, ve razlika
koja rezultira iz prvog prema drugome. Zato je elja viak nastao artikulacijom po6

Za creatio ex nihilo Lakan kao primere navodi i srednjovekovne francuske trubadure koji su pevali o
ljubavi iako je nisu poznavali, ili nadrealistike pesnike. Creatio ex nixilo podrezumeva dva postupka,
sublimaciju, na osnovu koje se stvaranje vri, i transgresiju, tj. pomeranje granica ili razbijanje
predrasuda.

202

U tamnici jezika: Lakanov psihoanalitiki koncept

trebe u zahtevu. On navodi da elja dobija svoj oblik na margini na kojoj zahtev
postaje razdvojen od potrebe. Otuda elja ne moe nikada biti zadovoljena, jer njen
cilj nije u zadovoljavanju ve u proizvodnji sebe kao elje. Ona nije povezana sa
objetkom ve sa nedostatkom i uvek je socijalni konstrukt poto se konstituie preko
dijalektikih odnosa kulture. Formacije simbola preteno su vezane za metaforike
procese, dok su strukture elje metonimijske.
Lakanovski subjekt je rascepljen, a jezik je uzrok tome. Dete preko faze ogledala
stupa u imaginarni poredak, ali da bi postalo subjekt, neophodno je da upozna i simboliki. U poetku majka i dete imaju imaginarni odnos u kome dete zadovoljava
elju za majkom. Ali u jednom trenutku pojavljuje se i otac, odnosno zakon. On
zabranjuje i onemoguava incestuozne veze to Lakan naziva kastracijom. Detetu
nije dozvoljeno da zadovolji elju za majkom, tako da je ono u mogunosti da razvija ostale elje, i samim tim izgrauje sopstvenu poziciju, poziciju deteta, nezavisnu od identifikacije sa majkom ili ocem. Dete koje je u imaginarnom poretku bilo
objekt majine elje, odnosno njen falus, inicijacijom u simbolino postaje svestno
da postoji naznaka da samo poseduje falus. Na taj nain (svest o) falusu postaje trei
inilac veze deteta i roditelja koji uvodi dimenzije vremena, istorije, sadanjosti i
nade u budunost.
Ovu formaciju Lakan naziva Ichideal i ona je uvek vezana za budunost, za obeanje. Otuda dete ulazi u simbolian poredak postajui subjekt zakona i jezika i
utvrujui svoju sopstvenu poziciju. U tom smislu simbolian poredak primorava
dete da postane subjekt, i to subjekt zakona i jezika. Zato je nastanak subjekta zapravo rascep istog, jer je on primoran da se povinuje jeziku i zakonu, a ne sopstvenim
eljama.
Po Lakanu, govoriti o pojedinim stvarima znai utati o drugima, te subjekt koji
se pojavljuje u govoru nije isti kao onaj koji govori. U prii (narativu) ne predstavljaju se sve stvari, i to neizgovoreno podjednako je bitno kao i ono izreeno. Prihvatanje razlike izmeu prikazivanja i prikazanog je osnova svakog ljudskog drutva.
Ukoliko ne postoji takva simbolika kastracija, javljaju se psihoze. Tada ne postoje
pravila, identitet, elje i osoba nema odgovor na pitanje ko je. To dokazuje ne samo
da je bitan zakon, ve i spremnost da se potuju pravila.
Poredak stvarnog dolazi pre simbolinog i imaginarnog. Otuda ovek ne moe
sebe do kraja spoznati, jer svako ima odreenu prazninu u osnovi svog bia. Ta izgubljena celina, nemogue stanje bez razlika je objekt elje. Zbog simbolizacije gubi
se objekt elje i jedino ostaju oznake o punoi. Njih Lakan naziva l'object petit a.
U imaginarnoj konstrukciji fantazije (dnevnim matanjima i nadanjima) ovek ui
kako da ivi sa tim jer se u njima mali drugi (a) pojavljuje kao ostvarljiv. U fantazijama elja nije prisutna, ali ima svoju oznaku.7
Drugim reima, stvarno prethodi simbolinom i izaziva elju. Ali, u simbolinom
poretku uvek neto nedostaje, ne postoje poslednji, fiksirani smislovi ili istine koje
7

iek objanjava smisao Lakanovog posebnog oblika zadovljstva koji naziva Jouissance. U pitanju
je paradoksalni oblik zadovoljstva koji nastaje iz traume, neprijatnog i bola: Neko moe biti sreno
oenjen, sa dobrim poslom i mnotvom prijatelja, u potpunosti zadovoljan svojim ivotom, a opet u
potpunosti zavistan od nekog specifinog oblika naslade (jouissance), spreman da rizikuje sve to ima,
nego li da se odrekne toga (droge, cigareta, pia, odreene seksualne perverzije): Slavoj iek, The
Plague of Fantasies, http://www.vanishingmediator.com/2010/01/plague-of-fantasies-15.html, preveo
D. M.

203

Dejan D. Milutinovi

bi obuhvatile ceo sistem. Da bi mogao normalno da ivi, ovek veruje da kultura

korenspondira sa nekom vrstom istine.
Lakanova psiho-filozofija dala je ne samo idejno-ideoloke fundamente postrstrukturalizmu i (post)moderni, bavei se nainima na koji jezik oblikuje subjekta i
kulturu, tj. kako su isti oblikovani jezikom, kao i njegovom izrazito nedostajuom
prirodom u odnosu na stvarno, ve je ponudila i konkretne postupke i motive. Prosedei koji sugeriu ovakvo stanje izrazito su intraverzivni i obuhvataju introspekciju,
kao zagledanje u sebe, odnosno interteskutalnost, kao pomeranja granica teksta. Pojam/motiv/simbol ogledala prisutan u pismu (post)moderne smisaono je u potpunosti lakanovski odreen.

Literatura
Evans, Dylan. An Introductory Dictionary of Lacanian Psychoanalysis, http://mey.homelinux.org/companions/Dylan%20Evans/An%20Introductory%20dictionary%20
of%20Lacanian%20P%20%28435%29/An%20Introductory%20dictionary%20
of%20Lacanian%20P%20-%20Dylan%20Evans.pdf, 7. 10. 2010.
Jacques Lacan's Diagrams, http://www.lutecium.fr/jacsib/pages/diagrams.html, 6. 8. 2011.
Jacques Lacan:Seminars, http://nosubject.com/index.php?title=Jacques_Lacan:Seminars,
12. 4. 2010.
Jevremovi 2000: P. Jevremovi, Lakan i psihoanaliza, Beograd: Plato
Lakan 1983: . Lakan, Spisi, preveli Danica Mijovi i Filip Filipovi, Beograd: Prosveta
iek 2012: S. iek, Kako itati Lakana, preveo: Goran Bojovi, Loznica: Karpos
iek, Slavoj. The Plague of Fantasies, http://www.vanishingmediator.com/2010/01/plague-of-fantasies-15.html, 21. 8. 2010.
Webster, Richard. The cult of Lacan, Freud, Lacan and the mirror stage, http://www.
richardwebster.net/thecultoflacan.html, 27. 6. 2011.

Dejan D. Milutinovi

IN THE DUNGEON OF LANGUAGE

LACANS PSYCHOANALYTIC CONCEPT
Summary
Formed on the basis of Freud's psychoanalysis and Saussure's teachings on linguistics, Lacan's theory of psychoanalysis became the foundation for modern conceptions
of language, identity and culture. Especially important are his concepts of the mirror
phase and of the orders of imaginary, symbolic and real. In this paper these are interpreted from semiological and (post)structural perspectives. The mirror phase is defined as a
permanent structure of subjectivity, since the subject is constantly preoccupied with his
own image. Although the mirror phase primarily represents the crucial moment in child's

204

U tamnici jezika: Lakanov psihoanalitiki koncept

mental development, which takes place in the period between six and eighteen months,
at the same time it typifies essential libidinal relations with the body image. Through the
mirror phase a child enters the imaginary order, but to become a subject it has to enter the
symbolic order, too. For Lacan, the structure of the imaginary is based on symbolic laws
and thus involves the linguistic dimension: if the sign is in the sphere of the symbolic, the
sign and the signified are parts of the imaginary order, and language possesses symbolic
and imaginary connotations. In that sense the symbolic is a field of manifest alterity, i.e.
Otherness; the unconscious is the discourse of the Other structured like language, except
for the fact that the law regulating the desire is in the Oedipal complex. Therefore the
symbolic is the domain of culture and is opposed to the imaginary which is in the domain
of the natural. The real for Lacan is not synonymous with reality. The real is not only
opposed to the imaginary, but is placed outside of the symbolic, i.e. the real is opposed to
the absolutism of symbolization and cannot be imagined nor integrated into the symbolic.
This attitude towards the imaginary, real and symbolic represents the basis of modern
conceptions of language, identity and culture.
Key words: psychoanalysis, semiology, (post) structuralism, postmodernism, discourse,
mirror stage, otherness

205

Dejan D. Milutinovi

206