POZNE MISLI - Karl Gustav Jung

(Ivod iz dela Seanja, snovi, razmiljanja)

Mislim da svaka biografija o meni mora da ima u vidu sledea razmiljanja. Svakako da
ona drugim ljudima mogu izgledati krajnje apstraktna, ali, "teoretisanje" ove vrste deo je
mene i predstavlja moju vitalnu funkciju u istoj onoj meri u kojoj su to hrana i pie.
Hrianstvo
Hrianstvo je znaajno po tome to u svom dogmatskom sistemu anticipira metamorfozu
u boanstvo, proces istorijske promene na "drugoj strani". Ono to ini u obliku novog
mita o razdoru na nebu, koji je najpre nagoveten u mitu o stvaranju u kome se neprijatelj
Tvorca javlja u vidu zmije i navodi oveka na neposlunost obeavajui mu vee svesno
znanje (scientes bonum et malum). Sledea aluzija odnosi se na pad anela, na
prevremeno prodiranje nesvesnih sadraja u ljudski svet. Aneli su nepoznatog roda: oni
su upravo ono to jesu i ne mogu biti nita drugo. Oni su po sebi bia bez due koja ne
predstavljaju nita drugo do misli i nasluivanja njihovog Gospoda. Pali aneli, stoga,
iskljuivo su "ravi" aneli. Oni ukazuju na dobropoznati efekat "inflacije" koji danas,
takodje, moemo da uoimo u megalomaniji diktatora; aneli sa ljudima raaju rasu
divova iji kraj nosi u sebi opasnost zatiranja ljudskog roda, kao to je reeno u Enohovoj
knjizi. Trei i odluujui stepen razvoja ovog mita predstavlja, meutim, samoostvarenje
Boga kroz ljudsko odlije, kroz ispunjenje starozavetne ideje o boanskoj svadbi i njenim
posledicama. Ve u prvobitnom periodu hrianstva, ideja o otelovljenju bila je toliko
oplemenjena da je ukljuivala nasluivanje "Hrista u nama". Na taj nain nesvesno je u
potpunosti prodrlo u psihiku oblast unutarnjeg iskustva, i ovek je postao svestan od
ega je sve zadano njegovo pravo oblije. To je bio odluujui korak, ne samo za oveka,
ve isto tako i za Tvorca - koji je, u oima onih koji su izronili iz tame, odbacio Svoje
mrane odlike i postao summum bonum.
Ovoj mit nepobitno je zadrao svoju ivotnost itav jedan milenijum - sve dok u
jedanaestom veku nisu poeli da se javljaju prvi znaci daljeg preobraaja svesti. Od tada,
simptomi nesigurnosti i crnih slutnji poeli su da rastu, sve dok na kraju drugog
milenijuma obrisi univerzalne katastrofe nisu postali oigledni, najpre u vidu opasnosti
po svest. Ova opasnost ogleda se u gigantizmu - drugim recima, u obesti svesti - u
uverenju da: "Nita nije vee od oveka i njegovih dela." Onostranost, transcendentnost
hrianskog mita izgubljena je, a sa njom i stav da se celovitost dosee u drugom svetu.

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com

Dobro i zlo
Svetlost prati senku, a druga strana Tvorca. Ovaj razvitak dosegao je vrhunac u
dvadesetom veku. Hrianski svet danas je doista suoen sa principom zla - ogoljenom
nepravdom, tiranijom, laima, ropstvom, prisilnim iznuivanjem uverenja. Ovo
ispoljavanje ogoljenog zla oigledno je postalo trajno svojstvo ruske nacije; ali, do
njegove prve estoke erupcije dolo je u Nemakoj. Ova provala zla otkrila je do kojeg je
stepena hrianstvo podriveno u dvadesetom veku. S obzirom na to, zlo vie ne moe da
se umanjuje eufemizmom o privatio boni. Zlo je postalo odluujua injenica realnosti.
Prisustvo zla u svetu vie ne moe da se prenebegne tako to e se o njemu govoriti na
zaobilazan nain. S obzirom da je zlo neminovno prisutno, moramo nauiti kako da njime
upravljamo. Za sada ne vidimo kako je mogue iveti sa zlom bez uasnih posledica.
U svakom sluaju, nalazimo se u situaciji kada nam je potrebno preusmerenje, metanoia.
Dodir se zlom nosi u sebi smrtnu opasnost da mu se podlegne. Ne smemo, stoga, da vie
podleemo bilo emu - ak ni dobru. Takozvano dobro kome podleemo gubi svoj etiki
karakter. Ne radi se o tome da u takvim opredeljenjima ima neeg loeg, ve o tome da
samo podleganje dobru moe da izazove nevolju. Svaki oblik robovanja nekoj navici
rdjav je, bez obzira da li je izabrani narkotik alkohol, morfijum ili idealizam. Moramo da
se uvamo stava o dobru i zlu kao o krajnjim suprotnostima. Merilo etikog delanja ne
moe vie da se svodi na jednostavno stanovite da dobro poseduje snagu kategorikog
imperativa, dok se iskuenju takozvanog zla moe odupreti snagom volje. Uoavanje
realnosti zla nuno relativizuje dobro, kao i zlo, preobraajui oboje u polovine
parodoksalne celine.
U praktinom smislu ovo znai da dobro i zlo nisu vie tako oigledni sami po sebi.
Moramo da shvatimo kako svako od njih izraava sud. Sa stanovita varljivosti svakog
ljudskog prosuivanja, ne moemo biti uvereni da emo uvek donositi ispravne sudove.
Mogli bismo sasvim lako da postanemo rtva pogrenog prosuivanja. Kada je u pitanju
etika ovaj princip vai jedino ukoliko smo donekle nesigurni u pogledu etikog
vrednovanja. Uprkos tome, moramo donositi etike odluke. Relativnost "dobra" i "zla"
nesumnjivo ukazuje na to da su ove kategorije bezvredne, ili da ne postoje. Etiko
prosuivanje uvek je prisutno i nosi sa sobom karakteristine psiholoke posledice.
Mnogo puta sam istakao da e zlo koje smo uinili, pomislili ili planirali kako u prolosti,
tako i u budunosti, da se osveti naim duama. Jedino sadraji prosuivanja zavise od
promenljivih uslova vremena i mesta i, stoga, dobijaju odgovarajue razliite oblike. Zato
to se etiko vrednovanje uvek zasniva na jasnim merilima moralnog koda koji umilja
da ispravno razlikuje dobro i zlo. Ali kada spoznamo koliko je njena zasnovanost
neizvesna, etika odluka postaje subjektivni, kreativni in. U valjanost takve odluke
moemo da ubedimo sebe jedino putem Deo concedente - to jest, iz nesvesnog mora da
dopre spontani i odluujui poriv. Na samu etiku, na razlikovanje dobra i zla, ovaj poriv
ne utie, ve samo oteava snalaenje u njoj. Nita ne moe da nas potedi tegobe
donoenja etike odluke. Pa ipak, ma koliko zvualo surovo, u izvesnim okolnostima
moramo dati sebi slobodu da ne postupimo prema usvojenom etikom shvatanju dobra,
ve prema onome to se zvanino smatra zlom, ukoliko naa etika odluka tako nalae.
Drugim reima, da ponovim: ne smemo da podlegnemo nijednoj suprotnosti. Uputan
obrazac ovakvog stava nalazimo u neti-neti induske filosofije: u odreenim okolnostima,

moralni kod se neopozivo ukida, a izbor etike odluke preputa pojedincu. Ova ideja,
samo po sebi, ne sadri nita novo: u doba pre postojanja psihologije, takvi teki izbori
bili su takoe poznati i svrstani pod zajedniki naziv "sukob dunosti".
Pojedinac je, meutim, po pravilu nesvestan u tolikoj meri da u potpunosti previa
sopstvene mogunosti za donoenje odluke. Umesto toga, on se neprekidno i uplaeno
dri spoljnih pravila i odredbi koje ga tite od vlastite zbunjenosti. Nezavisno od opte
ljudske nesavrenosti, veliki deo krivice za ovakvo stanje poiva na vaspitanju koje
obznanjuje stare optosti i ne govori nita o tajnama linog iskustva. Sve to je preduzeto
u tom pogledu svelo se, tako, na uenje o idealistikim uverenjima ili o ponaanju za koje
ljudi, u dubini svojih dua znaju da ih nikada ne mogu dosei, dok takve ideale
propovedaju zvaninici koji znaju da oni sami nisu nikada iveli u skladu sa tako visokim
merilima i da nikada to nee moi. Stavie, niko, uopte i ne postavlja pitanje valjanosti
takvog vida po duavanja.
Pojedinac koji eli da odgovori na problem zla, kako je on postavljen danas,
prevashodno, stoga, ima potrebu za samospoznajom, to jest, za krajnjom moguom
spoznajom svoje sopstvene celovitosti. On bezuslovno mora da spozna koliko dobrih dela
moe da uini i za kakve je zloine sposoban, i mora da se uva stanovita kako ja jedna
od ovih mogunosti ispravna, dok druga predstavlja zabludu. Obe su elementi svojstveni
njegovoj prirodi, i ovek je obavezan da ove mogunosti spozna u sebi ukoliko eli - kao
to bi trebalo da eli - da ivi bez samozavaravanja ili samoobmanjivanja.
U celini gledano, meutim, veina ljudi je beznadeno nezdravo pripremljena za ivot na
tom nivou, iako, takoe, danas ima mnogo osoba koje imaju snage da se dublje zagledaju
u sopstveno bie. Takva samospoznaja je najhitnija, zato to nam omoguuje da se preko
nje pribliimo tom osnovnom nivou ili sreditu ljudske prirode u kojem poivaju nagoni.
Tu se nalaze ti preegzistencijalni dinamiki inioci koji presudno upravljaju etikim
odlukama nae svesti. To sredite predstavlja samo nesvesno sa svojim sadrajima i o
njemu ne moemo da donesemo nikakav konani sud. Nae ideje o njemu nuno su
nedovoljne, zato to nismo u stanju da pojmimo njegovu sutinu putem razuma i da mu
postavimo racionalna ogranienja. Prirodu moemo da upoznamo jedino preko nauke,
koja uveava svest; otuda je za dublju samospoznaju takoe neophodna nauka, to jest,
psihologija. Niko nije u stanju da napravi teleskop ili mikroskop jednim pokretom malog
prsta, samo na osnovu dobre volje, a da ne poseduje znanje iz optike.
U dananje vreme psihologija nam je potrebna radi samog opstanka. Stojimo zbunjeni i
skamenjeni pred fenomenom nacizma i boljevizma zato to ne znamo nita o oveku, ili
zato to, u svakom sluaju, imamo samo jednostranu i izvitoperenu predstavu o njemu.
Do toga ne bi dolo da smo dosegli stepen samospoznaje. Suoeni smo, licem u lice, sa
uasnim problemom zla a da ak ne znamo ta se to nalazi pred nama, a kamoli ta treba
da preduzmemo protiv zla. Pa ak i kada bismo to znali, jo uvek ne bismo bili kadri da
shvatimo "kako je to moglo da se dogodi ovde". S velianstvenom naivnou jedan
dravnik ponosno izjavljuje kako "zlo nije svojstveno njegovoj imaginaciji", ali ono je
nas epalo u svoje kande. Jedni ne ele da to uvide, dok su se drugi poistovetili sa
zlom. Takvo je psiholoko stanje u svetu danas; neki sebe nazivaju hrianima i
zamiljaju kako su u stanju da bace pod noge takozvano zlo samo ako to zaele; drugi su
podlegli zlu i vie ne vide dobro. Zlo je danas postalo vidljiva Velika Sila. Jedna polovina
oveanstva napaja se i jaa uenjem koje je proizvod ljudske moi rasuivanja; druga
polovina pati zbog nedostatka mita koji bi bio saobrazan situaciji. Hrianske nacije nale

su se u alosnom poloaju; njihovo hrianstvo je uspavano; ono je propustilo da tokom

vekova dalje razvije svoj mit. One koje su opisivali razvoj mrane strane mitskih ideja,
niko nije hteo da uje; akino de Flore (Giacchino de Flore), Majstor Ekhart (Meister
Eckhart), Jakob Bern (Jacob Boehme), mnogi drugi, ostali su nerazumljivi za veinu
ljudi. Jedini zrak svetlosti predstavlja Pije XII (Pius XII) sa svojom dogmom. Ali, ljudima
uopte nije jasno na ta mislim kada to pominjem. Oni ne shvataju da je mit mrtav
ukoliko vie ne ivi i ne raste.
Na mit je zanemeo i ne prua nikakve odgovore. Greka ne lei u njemu kao to i stoji
zapisano u Svetom pismu, ve iskljuivo u nama koji taj mit nismo razvili dalje, koji
smo, naprotiv, potisnuli svaki takav pokuaj. Prvobitna verzija ovog mita na vie mesta
nagovetava mogunosti za pomak i dalje razvijanje. Hristos, na primer, izgovara sledee
rei: "Budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi." Zbog ega je ljudima
potrebna lukavost zmije? I kakva je veza izmeu te lukavosti i nevinosti golubova. "Ako
se ne povratite i ne budete kao deca..." Ko brine o tome kakva su deca u stvarnosti? Na
osnovu kakvog moralnog naela je Gospod opravdao kradu magarca koji mu je bio
potreban da bi trijumfalno ujahao u Jerusalim? Kako je moglo da se dogodi da, uskoro
nakon toga, on raspravlja o ravom deijem ponaanju i da prokune smokvino drvo?
Kakva vrsta morala izvire iz parabole o nepravednom upravitelju, i kakva duboka
spoznaja iz apokrifnih rei Isusovih, koje se tako dalekoseno odnose i na nae sopstvene
nepovoljno stanje: "Govee, ako zna ta ini, blaen si; ali ako ne zna ta ini, proklet
si i prekritelj zakona"? ta, konano, znai priznanje Sv. Pavla. "inim zlo koje ne
elim"? Ne elim da raspravljamo o jasnim proroanstvima iz Knjige Otkrovenja, zato
to niko ne veruje u njih i zato to itav predmet rasprave izaziva zabunu.
Na staro pitanje koje su postavili gnostiari: "Otkuda potie zlo?" hrianski svet nije
pruio nikakav odgovor, a Origenova (Origen) obazriva pretpostavka o moguem
spasenju avola okarakterisana je kao jeres. Danas smo primorani da se suoimo sa ovim
pitanjem; ali, stojimo praznih aka, pometeni i zaprepaeni, i ak nismo u stanju da
shvatimo kako nam nikakav mit nee pritei u pomo iako nam je neodlono potreban.
Kao posledica date politike situacije i zastraujuih, da ne kaem dijabolikih, trijumfa
nauke, obuzele su nas potajne strepnje i mrane slutnje; ali, nije nam poznat nikakav
izlaz, i samo nekoliko osoba je doista uspelo da zakljui kako se ovog puta radi o
problemu davno zaboravljene ljudske due.
Dalji razvitak mita mogao bi doista da pone inom izlivanja Svetoga Duha na apostole,
koji ih je uinio Boijim sinovima, i to ne samo njih, ve i sve druge koji su preko njih i
posle njih primili filiatio - usinovljenje Boije - i na taj nain pokazali da predstavljaju
neto vie od autohtone onomalia koja je nikla iz zemlje, i da su, kao dva puta roeni,
ukorenjeni u samom boanstvu. Njihov, vidljivi, fiziki ivot odvijao se na ovoj Zemlji;
ali nevidljivi, duhovni ovek, potekao je iz primordijalne slike celovitosti, venog oca, i
tamo e se i vratiti, kao to govori hrianski mit o spasenju.
Kao to je Tvorac nepodeljen, tako i bie koje je On stvorio, Njegov sin, treba da bude
celovit. Nita ne moe biti oduzeto ovom konceptu boanske celovitosti. Pa ipak, bez
iijeg znanja, dolo je do cepanja ove celovitosti; izronile su oblast svetlost i oblast tame.
Ovakav ishod, jo pre pojave Hrista, jasno je nagoveten, kao to moemo da primetimo
inter alia u iskustvu Jova, ili u nadaleko poznatoj Enohovoj knjizi, koja vodi poreklo iz
vremena to je neposredno prethodilo hrianstvu. U hrianstvu je, takodje, ovaj
metafiziki rascep jasno ovekoveen. Satana, koji je u Starom zavetu jo uvek bio prisan

sa Jehovom, sada se izobrazio u krajnju i venu suprotnost boanskom svetu. Satana nije
mogao da bude odstranjen. Zbog toga se ne treba uditi to je ve poetkom jedanaestog
veka nastalo uverenje da je djavo, a ne Bog, stvorio svet. Tako je osnovni naglasak pao na
drugu polovinu hrianskog eona, poto je mit o palim anelima ve pokazao da su
upravo ti pali aneli uputili ljude u opasna nauna znanja i umetnosti. ta bi ti stari
pripovedai imali da kau o Hiroimi?
Vizionarski genije Jakova Berna uoio je paradoksalnu prirodu slike-Boga i na taj nain
je doprineo daljem razvitku mita. Simbol mandale koju je skicirao Bern jeste prikaz
podvojenog Boga, jer je unutarnji krug podeljen na dva polukruga koji se dodiruju
leima.
Poto je prema dogmi Bog u celini prisutan u svakome od triju Lica Svetoga Trojstva, on
je takodje u celini prisutan i u svakom delu Svetoga Duha koji se izlio: na taj nain
svakom oveku je omogueno da sudeluje u Boijoj jedinstvenosti, a time i u samom
usinovljenju. Tako complexio oppositorum slike Boga ulazi u oveka, ali ne kao
jedinstveni sklad, ve kao sukob, u kome je tamna polovina te slike suprotstavljena
opteusvojenom stanovitu da je Bog "Svetlost". Upravo takav proces odigrava se u
naem sopstvenom vremenu, premda ga jedva uoavaju zvanini uitelji ovekoljublja
iji se zadatak navodno sastoji u prepoznavanju takvih stvari. Vlada, dakako, opte
miljenje da smo tokom vekova dosegli znaajnu prekretnicu, ali ljudi uobraavaju da se
veliki napredak odnosi na
nuklearne fisije i fuzije, ili na vasionske rakete. Ono to se istovremeno odvija u ljudskoj
psihi najee se previdja.
Sve dok slika-Boga, sa psiholokog stanovita, predstavlja manifestaciju psihike osnove,
i sve dok raskol u ovoj slici ljudi prepoznaju kao duboku dihotomiju koja ak zadire u
svet politike - sve dotle dolazi do kompenzacije. Ona se javlja u vidu krunih simbola
jedinstvenog sklada koji izraavaju sintezu suprotnosti unutar psihe. Mislim, pritom, na
irom sveta rasprostranjene glasine o N.L.O.-a (neidentifikovani letei objekti), koje su
poele da se ire jo od 1945. godine. Ove glasine zasnivaju se bilo na vizijama bilo na
stvarnim pojavama. Uobiajena pria o N.L.O-ma glasi da oni predstavljaju neku vrstu
vasionskih letilica koje dolaze sa drugih planeta ili ak iz etvrte dimenzije.
Ve pre vie od dvadeset godina (1918), dok sam se bavio prouavanjem kolektivno
nesvesnog, otkrio sam prisustvo jednog oigledno univerzalnog simbola slinog tipa simbola mandale. Da bih potvrdio svoje otkrie, proveo sam vie od jedne decenije
prouavajui neverovatne dodatne podatke pre nego to sam po prvi put objavio svoje
otkrie. Mandala predstavlja arhetipsku predstavu koja se tokom vekova neprekidno
javlja. Ona oznaava celovitost Sopstva. Ta kruna predstava izraava celovitost psihike
osnove ili, iskazano recima mita, ocelovljeno boanstvo u oveku. Nasuprot Bemovoj
mandali, savremene mandale tee jedinstvenosti; one izraavaju kompenzaciju psihikog
raskola, ili anticipaciju da e taj raskol biti prevaziden. S obzirom na to da se ovaj proces
odvija u kolektivno nesvesnom, on se ispoljava svugde. irom sveta rasprostranjene prie
o N.L.O.-ma to dokazuje - one su simptomi opteprisutnog psihikog stanja.
Ukoliko analitiko leenje dovodi do osveivanja "senke", ona prouzrokuje rascep i
tenziju suprotnosti koje za uzvrat tee kompenzaciji i ujedinjenju. Ovo pomirenje postie
se preko simbola. Sukob izmeu suprotnosti, ukoliko ga shvatimo ozbiljno, ili ako ono
nas obuzme snano, moe da dovede nau psihu do take rasprskavanja. Logika tvrdnja
tertium non datur dokazuje svoju valjanost; ne vidi se nikakav izlaz. Ukoliko se sve

odvija dobro, razreenje ovog stanja javlja se, naizgled spontano, iz prirode. Tada, i
jedino tada, ono je ubedljivo. Doivljava se kao "milost". S obzirom da razreenje
proistie iz suoavanja i sukoba suprotnosti, ono najee predstavlja neizmerivu
meavinu svesnih i nesvesnih inilaca, dakle simbol - metalni novi raspoluen na dve
polovine koje se savreno poklapaju. On izraava rezultat zajednikog napora svesnog i
nesvesnog, i dosee nalikovanje slici Boga i vidu mandale, koja verovatno predstavlja
najjednostavniji model koncepta celovitosti - takav model koji se spontano javlja u duhu
kao izraz borbe i pomirenja suprotnosti. Naa psiha je ustrojena u skladu sa strukturom
univerzuma, i ono to se odigrava u makrokosmosu takodje se odvija u beskrajno malim i
najlinijim oblastima psihe. Zbog toga slika Boga uvek predstavlja projekciju snanog
unutarnjeg doivljaja vis-a-vis. Ovo je simbolino predstavljeno preko objekata od kojih
je unutarnji doivljaj dobio prvobitni podsticaj, i koji od tog trenutka uvaju svoju
numinoznost i njene nadmone sile. Na taj nain imaginacija se oslobaa konkretizma
predmeta i nastoji da sazda predstavu onoga to je nevidljivo kao neega to se nalazi iza
date pojave. Ovde imam na umu najjednostavniji osnovni oblik mandale, krug, i
najjednostavniju (duhovnu) podeljenost kruga, kvadrat ili, kao to moe biti sluaj, krst.
Takva iskustva vre koristan ili, pak, razorni uticaj na oveka. On ne moe da ih pojmi,
protumai, da ovlada njima; niti je u stanju da ih se oslobodi ili da ih izbegne usled ega
iz doivljava kao svemone. Poto uoava da ne potiu iz svesne linosti, naziva ih
manom, dajmonom ili Bogom. Nauka koristi izraz "nesvesno", priznajui na taj nain da
ne zna nita o tom iskustvu, jer nauka i ne moe da naui bilo ta o biti psihe s obzirom
da jedino sredstvo spoznaje bilo ega jeste psiha. Usled toga, valjanost izraza kao to su
mana, daimon ili Bog ne moe niti da se odbaci niti da se prihvati. Moemo, meutim,
utvrditi da je uistinu autentino oseanje neobinosti koje je povezano sa iskustvom
neeg objektivnog koje, kako izgleda, stoji izvan psihe.
Znamo da nam se neto nepoznato, strano, pribliava, kao to smo svesni da mi nismo ti
koji proizvode san ili nadahnue, ve da se oni na neki nain javljaju sami od sebe. Tada
imamo utisak da ono to nam se deava emanira iz mane, daimona, Boga ili nesvesnog.
Tri prva izraza odlikuje velika izvrsnost po tome to sadre i izazivaju emocionalnu
odliku numioznosti, dok je poslednji izraz - nesvesno - banalan i stoga blii realnosti. Taj
poslednji koncepi podrazumeva empirijsku realnost - to jest, obinu zbilju koja nam je
tako dobro poznata. Nesvesno je isuvie neutralan i racionalan izraz da bi mogao da u
velikoj meri podstakne matu. Sam izraz je, uostalom, skovan iz naunih razloga, i
daleko je pogodniji za neutralno posmatranje koje ne postavlja nikakve metafizike
zahteve, za razliku od transcendentalnih koncepata, koji su kontroverzni i stoga skloni da
pobude fanatizam.
Otuda vie volim da koristim izraz "nesvesno", pri emu sam svestan da bih isto tako
mogao da govorim o "Bogu" ili "daimonu", ukoliko bih eleo da se izrazim jezikom mita.
Kada koristim takav mitski jezik, svestan sam da "mana", "daimon" i "Bog" predstavljaju
sinonime za nesvesno - to jest, da nam je znaenje ovih izraza u jednakoj meri malo
poznato koliko i poslednjeg naziva. Ljudi jedino veruju da znaju mnogo vie o njima - i
iz izvesnih razloga ta vera je daleko korisnija i delotvornija od naunog koncepta. Velika
prednost pojmova "daimon" i "Bog" lei u mogunosti mnogo bolje objektivizacije vis-avis, to jest, personifikacije tog iskustva. Njihova emocionalna odlika daje im ivotnost i
dejstvenu mo. Mrnja i ljubav; strah i bogopotovanje, stupaju na scenu meusobnog
sukobljavanja i podiu ga na nivo drame. Ono to je bilo jedino "izloeno" naim ulima i

umu postaje i "odigrano". Sve ljudske odlike stavljene su na probu i ovek stupa u boj
celim svojim biem. Tek tada on moe da postane celovit i tek tada moe da se "rodi
Bog", to jest, da stupi u ljudsku stvarnost i spoji sa ovekom preko "oveijeg" oblija.
Putem ovog ina ocelovljenja, oveka - to jest, njegov ego - unutra zamenjuje "Bog",
dok, se spoljanje strane Bog postaje ovek, u skladu sa Isusovim recima: "Koji vidje
mene, vidje oca."
Upravo u ovoj taki dolaze do izraaja oigledni nedostaci mitske terminologije.
Prvobitna hrianska koncepcija Boga odnosi se na jednog svemonog, sveznajueg i
svemilosrdnog Oca i Tvorca sveta. Ukoliko takav Bog eli da postane ovek, od njega se
trai neverovatna kenosis (pranjenje) , kako bi se Njegova sveobuhvatnost svela na
beskrajno mali ljudski nivo. ak i u tom sluaju teko je shvatiti kako to da otelovljenje
ne dovodi do razgradnje celokupnog ovekovog psihofizikg sklopa. Teoloki mislioci
osetili su, stoga, da je neophodno da Hrista obdare odlikama koje ga izdiu iznad obinog
ljudskog postojanja. Iznad svega, Isus je lien macula peccati (mrlje prvobitnog greha). Iz
tog razloga, ako ni zbog ega drugog, on predstavlja makar bogo-oveka ili poluboga.
Hrianska slika Boga ne moe da bude ovaploena u empirijskom oveku bez
protivurenosti - sasvim nezavisno od injenice da ovek, sa svim svojim spoljanjim
odlikama, ne deluje mnogo pogodno kao uzor Boga.
Ovaj mit bezuslovno mora da ozbiljno shvati monoteizam i da ostavi po strani svoj
dualizam, koji se, ma koliko da je zvanino odbacivan, odrao do dananjeg dana i koji
je, pored svemonog Dobra, ustoliio jednog veno mranog neprijatelja. U okviru ovog
sistema mora biti ostavljen prostor za filosofski complexio opposito-rum Nikole de Kue
(Nicholas de Cusa) i za etiku ambivalentnost Jakova Berna; jedino na taj nain Jednom
Bogu moe se priznati ce-lovitost i sinteza suprotnosti koja treba da predstavlja Njega.
injenica je da su simboli, po samoj svojoj prirodi, u stanju da ujedine suprotnosti tako
da se one vie ne odbijaju i ne sukobljavaju, ve da se meusobno dopunjuju i ine ivot
smislenim. Kada se jednom iskusi, ambivalentnost u predstavi Boga prirode i Stvoritelja
prestaje da predstavlja tekoe. Nasuprot tome, mit o nunom ocelovljenju Boga - to je
sutina hrianske poruke - tada moe da se shvati kao ovekovo stvaralako suoavanje
sa suprotnostima i kao njihova sinteza u Sopstvo, u celovitost njegove linosti. Neizbene
unutarnje protivurenosti u predstavi Boga Stvoritelja mogu biti izmirene u skladu i
celovitosti Sopstva kao coniunctio oppositorum alhemiara ili kao unio mystica. U
iskustvu Sopstva vie ne postoje suprotnosti "Bog" i "ovek", koje su sada izmirene, ve
pre suprotnosti unutar same slike Boga. U tome se sastoji smisao slube Boije, slube
koju ovek moe da uzvrati Bogu - injenice da svetlost moe da izroni iz tame, da
Tvorac moe da postane svestan Svoga dela, a ovek samoga sebe.
To je cilj, ili jedan od njih, koji oveka smisleno uklapa u plan stvaranja, i koji
istovremeno ovo stvaranje ini smislenim. To je mit, ije se znaenje, postepeno, tokom
vie decenija, samo od sebe oblikovalo u meni. To je cilj koji mogu da usvojim i
potujem, i koji me stoga zadovoljava.
Zahvaljujui svojim misaonim sposobnostima ovek se uzvisio iznad ivotinjskog sveta, i
uz pomo svoga uma pokazuje da je priroda stavila izuzetan naglasak upravo na razvitak
svesti. Preko svesti ovek ovladava prirodom, na taj nain to uvida postojanje sveta,
ime, naime, potvruje Tvorca. Svet postaje pojavni svet, to bez svesnog razmiljanja ne
bi mogao da bude. Da je Tvorac svestan Sebe, ne bi imao potrebu za svesnim biem; kao
to ne izgleda verovatno da krajnje posredni stvaralaki metodi, kojima su bili potrebni

milioni godina za razvitak bezbrojnih vrsta i bia, predstavljaju posledicu smiljene

namere. Istorija prirode govori nam o sluajnom i neoekivanom preobraaju vrsta koji
traje stotinama i milionima godina u meusobnom prodiranju. Bioloka i politika
istorija oveka predstavlja usavreno ponavljanje istog deavanja. Ali, istorija uma nudi
nam drugaiju sliku. Ovde stupa na snagu udo misaone svesti -druga kosmogonija.
Vanost svesti je toliko velika da se ne moemo oteti pretpostavci kako se elemenat
smisla krije negde unutar celokupne udovine, prividno besmislene bioloke zbrke, i da
je put za njeno ispoljavanje napokon zasnovan ve na nivou toplokrvnih kimenjaka koji
poseduju razvijen mozak - da je zasnovan naizgled sluajno, nenamerno i nepredvieno,
a ipak, da je, nekako, ve nasluen, oseanjem spoznat i napipan iz neke skrivene
pobude.
Smisao
Ne zamiljam kako sam svojim razmiljanjima o smislu oveka i njegovog mita obznanio
konanu istinu, ali smatram da se upravo ovo moe izrei na kraju naeg eona Ribe, i
moda sa stanovita predstojeeg eona Vodolije (Vodonoe) koji je predstavljen u
ljudskom obliju i sledi nakon znaka Ribe. Ovaj znak predstavlja coniunctio oppositorum
koji obrazuju dve ribe meusobno postavljene u suprotnim pravcima. Po svemu sudei,
Vodonoa izraava Sopstvo. On odlunim pokretom sipa sadraje svoje posude u usta
Piscis austrinus, koja simbolizuje sina, jo uvek nesvesni sadraj. Iz ovog sadraja
izronie, nakon sledeeg eona koji e trajati vie od dve hiljade godina, budunost, ije su
odlike naznaene simbolom Jarca: aigokeras-a, udovinog Jarca-Ribe, koji simbolizuje
visine planina i morske dubine, polarnost koju obrazuju dva nerazluena ivotinjska
elementa to su zajedno izrasla. Ovo udno bie moglo bi da sasvim lako predstavlja
primordijalnu sliku-Boga Stvoritelja koji se suprotstavlja "oveku", Anthropos-u. Na ovo
pitanje ne nalazim odgovor ni u sebi, ni u empirijskim podacima koji mi stoje na
raspolaganju - to jest u produktima nesvesnog kod drugih ljudi sa kojima sam upoznat,
kao ni u istorijskim dokumentima. Ako do spoznaje ne doe spontano, svaka spekulacija
je besmislena. Ona ima smisla jedino kada posedujemo objektivne injenice koje su
uporedive sa naim materijalom o eonu Vodolije.
Nije nam poznato do kojeg stepena moe da traje proces osveivanja, niti kuda moe da
vodi. To je novi elemenat u prii o stvaranju, koji nemamo sa ime da uporedimo. Ne
moemo, stoga, da znamo kakve se mogunosti kriju u njemu. Niti nam mogu biti
poznate perspektive za vrstu Homo sapiens. Hoe li i ona da ponovi sudbinu drugih vrsta,
koje su nekada cvetale na Zemlji, a sada su izumrle? Biologija nije u stanju da nam
ponudi nijedan ubedljiv razlog da se tako neto nee dogoditi.
Potreba za mitskim nainom izraavanja je zadovoljena kada ocrtamo takav pogled na
svet koji adekvatno objanjava smisao ljudskog postojanja u vaseljeni, pogled koji izvire
iz nae psihike celovitosti, iz sadejstva izmeu svesti i nesvesnog. Besmisao liava ivot
njegove potpunosti, i stoga je jednak bolesti. Smisao omoguuje da mnogo toga - ako ne i
sve - bude podnoljivo. Nikakva nauka nee nikada biti u stanju da zameni mit, niti se mit
moe shvatiti pomou bilo koje nauke. Ne radi se o tome da je "Bog" mit, ve o tome da
mit predstavlja otkrovenje boanskog ivota u oveku. Nismo mi ti koji izmiljamo mit,

ve se, naprotiv, mit obraa nama kao Re Boja. Re Boja dopire do nas, a mi ne
moemo ni na koji nain da odredimo da li se i u kojoj meri ona razlikuje od Boga.
Povodom te rei ne bi moglo da se kae nita to ve nije poznato i ljudsko, osim o
nainu na koji nam se ona spontano javlja i postavlja pred nas zahteve. Nju ne moe da
izazove arbitrarni in nae volje. Mi na primer nismo u stanju da objasnimo nadahnue.
Najdublje oseamo da nadahnue ne predstavlja proizvod nae sopstvene moi
zakljuivanja, ve da nam je dolo s neke druge strane. Kako bismo, isto tako, mogli da
neki prekognitivni san pripiemo naim sopstvenim moima? U krajnjoj liniji, najee
nismo uopte ni svesni, dok ne proe izvesno vreme, da je sam neto predskazivao, ili da
je izraavao znanje o neemu to e se dogoditi u daljini.
Re se dogaa nama; to izaziva patnju, jer postajemo rtve duboke neizvesnosti; pored
Boga kao complexium oppositorum-a, sve je mogue - u najpotpunijem smislu te rei.
Istina je varka, dobro i zlo, mogui su u jednakoj meri. Mit jeste ili moe da bude
dvosmislen, poput Delfijskog proroanstva ili sna. Ne moemo i ne smemo da odbacimo
razum; ali, u jednakoj meri moramo da se uzdamo u to da e nam nagon priskoiti u
pomo - pri emu dolazi do toga da nas Bog podrava protiv Boga, kao to je shvatio Jov.
Sve ono putem ega se ispoljava "druga volja" potie od oveka - njegovo razmiljanje,
rei, predstave, pa ak i njegova ogranienja. U skladu sa tim on tei da sve pripie sebi i tada poinje da razmilja sluei se nezgrapnim psiholokim izrazima, i da zakljuuje
kako sve potie iz njegovih namera i od njega samoga. S deijom naivnou ovek
pretpostavlja da poznaje sve svoje domete, i da zna ta je sam 'po sebi". Pa ipak, on je sve
vreme kobno sputan slabou sopstvene svesti i njoj saobraznim strahom od nesvesnog.
ovek je stoga u potpunosti nemoan da razlui ono do ega je doao briljivim
razmiljanjem od onoga to mu je spontano pridolo iz dugog izvora. On nema nikakav
objektivan stav prema sebi i ne moe, tavie, sebe da shvati kao pojavu za koju nalazi da
postoji, i sa kojom je poistoveen, bez obzira na posledice. U prvi mah ceo teret je na
njegovim pleima, sve se dogadja njemu, da bi tek uz krajnji napor konano uspeo da
osvoji i zadri za sebe jedno podruje relativne slobode.
Tek poto spozna vlastiti put do ovog cilja , i jedino tada, ovek stie mogunost da
shvati kako se on suoava sa svojim nagonskim osnovama, koje su mu date od poetka i
koje ne moe da ukloni, ma koliko to eleo. Njegovi koreni ni u kom sluaju ne
predstavljaju presahle izvore; oni ive u njemu kao postojani temelj njegovog bitisanja, i
oblikuju njegovu svest u jednakoj meri u kojoj to ini fiziki svet koji ga okruuje. Ove
stvarnosne injenice saleu oveka spolja i iznutra s nesavladivom snagom. On ih je
podveo pod ideju o boanstvu, opisao je njihove uticaje uz pomo mita, a taj mit je
predstavio kao "Re Boiju", to jest, kao nadahnue i otkrovenje numena s one "druge
strane".
Tajna drutva (organizacije)
Ne postoji bolji nain da se pojaa dragoceno oseanje individualnosti od posedovanja
tajne kojoj se ovek zavetovao utanjem. Sami poeci drutvenih ureenja otkrivaju
tenju za tajnim organizacijama. Kada nedostaju uistinu vredne tajne, izmiljaju se ili
iznalaze misterije u kojima su posveene samo povlaene osobe. Takav je bio sluaj sa
Ruokrstaima i mnogim drugim drutvima. Medju takvim tobonjim-tajnama mogu - to

je ironija - da se nadju istinske tajne kojih su posveenici potpuno nesvesni - kao, na

primer, u onim drutvima koja su svoju "tajnu" najpre preuzela iz alhemijske tradicije.
Potrebu za razmetljivom tajanstvenou od kljune je vanosti u drutvima na
primitivnom nivou, zato to zajednika tajna slui kao spona koja dri pleme na okupu.
Tajne na plemenskom nivou obrazuju korisnu kompenzaciju za nedostatak kohezije u
pojedincu, koji se neprekidno vraa u prvobitno nesvesno poistoveivanje sa drugim
lanovima grupe. Dosezanje ljudskog cilja - linosti koja je svesna posebnosti svoje
sopstvene prirode - tako se pretvara u dugi, gotovo beznadeni proces vaspitanja - zato
to se ak i oni pojedinci koje je upuenost u izvesne tajne donekle izdvojila u sutini
ipak pokoravaju zakonima identiteta grupe, iako je u njihovom sluaju re o drutveno
raslojenoj grupi.
Tajno drutvo predstavlja medjustanje na putu idividuacije. U pripadnosti tajnoj
organizaciji pojedinac jo uvek nalazi potvrdu vlastite posebnosti, tj. on jo uvek nije
shvatio da se pravi zadatak pojedinca sastoji u tome da dosegne stepen razlikovanja od
svake druge osobe i da stane na svoje noge. Svako poistoveivanje sa kolektivom, kao to
su lanstvo u organizacijama, podravanje raznih "izama", i slino, kosi se sa
ispunjenjem ovog zadatka. Takva pripadnost kolektivu predstavlja take za hromog, tit
za bojaljivog, postelju za lenjog, prihvatilite za nemone, ali, isto tako, ono predstavlja
okrilje za siromane i bolesne, luku za brodolomnike, porodino gnezdo za siroad,
obeanu zemlju za razoarane skitnice i malaksale svetske putnike, stado i siguran tor za
izgubljene ovce, majku koja prua hranu i odgoj. Bilo bi stoga pogreno ako bismo ovaj
prelazni stupanj shvatili kao zastoj; naprotiv, on e jo zadugo predstavljati jedini mogui
oblik postojanja za pojedinca, kome danas, po svemu sudei, vie nego ikada preti
bezlinost. Kolektivna organizacija danas jo uvek ima tako veliku vanost da je, s
izvesnim opravdanjem, mnogi smatraju konanim ciljem; zahtev za daljim razvitkom ka
samostalnosti deluje, otuda, kao drskost ili obest, uo-braenje ili, jednostavno, kao
budalatina.
I pored svega, moda doista postoje opravdani razlozi za ovekovo oseanje kako mora
da krene sopstvenim putem ka irim oblastima. Moe biti da ni u jednom ruhu, obliju,
obliku ivljenja, nainu postojanja ili obiaju koje mu ivot nudi ovek ne nalazi ono za
ime osobito udi. Nastavie da koraa sam i da sam sebi bude drutvo. Imae ulogu
sopstvene grupe, koja se sastoji od raznolikih miljenja i tenji - a one ne moraju nuno
da se kreu u istom pravcu. Bie, zapravo, u zavadi sa samim sobom, i nai e se na
velikoj muci kako da objedini svoju sopstvenu mnogostrukost u cilju ispunjenja
jedinstvenog dela. ak i ukoliko je spolja zatien drutvenim oblicima prelaznog
stadijuma, nee moi da nade nikakvu odbranu protiv svoje unutarnje mnogostrukosti.
Razjedinjenost u njemu samome moe ga navesti da odustane od sopstvenog cilja, da se
prepusti poistoveenju sa svojom okolinom.
Kao to je posveeniku tajnog drutva koji se oslobodio nerazgranienog zajednitva,
tako je i pojedincu na njegovoj usamljenoj stazi potrebna tajna koju iz vie razloga ne
sme ili ne moe da otkrije. Takva tajna jo vie poveava njegovu usamljenost u kojoj se
naao na putu prema svojim pojedinanim ciljevima. Najvei broj ljudi nije u stanju da
podnese tu usamljenost. To su neurotiari, koji se neizbeno igraju skrivalice sa drugima i
sa samima sobom, a da pritom nisu kadri da ovu igru doista shvate ozbiljno. Po pravilu,
oni zavravaju tako to lini cilj rtvuju svojoj tenji za prilagodavanjem kolektivu - to
je postupak na koji ih sva miljenja, verovanja i ideali njihove okoline podstiu. tavie,

nikakvi racionalni razlozi ne mogu da dobiju prevagu nad argumentima drutvene

sredine. Jedino tajna koju pojedinac nije u stanju da izda - takva tajna koju se boji da oda,
ili koju nije kadar da izrazi recima, i koja stoga deluje kao da pripada kategoriji suludih
ideja - moe da sprei inae neizbeno vraanje u staro stanje.
Potreba za jednom takvom tajnom esto je toliko prisilna da pojedinac poinje da se bavi
idejama i delanjima za koja vie nije odgovoran. U tom sluaju njega ne motivie ni inat,
ni drskost, ve dira necessitas koju lino nije u stanju da razume. Ova nunost obuzima
ga estinom sudbonosnosti, i moda mu po prvi put u ivotu otrkiva ad oculos prisustvo
neeg nepoznatog, neeg to poseduje veu snagu od one koju on ima u svojoj najlinijoj
oblasti, i gde se smatra nadmonim. Oigledan primer ovakvog deavanja jeste pria o
Jakovu, koji se upustio u borbu sa anelom iz koje je izaao sa iaenim bedrom, ali koji
je takvom borbom spreio ubistvo. U tim sretnim danima pria o Jakovu prihvatana je
bez ikakve sumnje. Kada bi savremeni Jakov ispriao takvu priu, naiao bi na zagonetne
osmehe. Bilo bi bolje da ne govori o takvim stvarima, pogotovo ako tei tome da ima
svoje line stavove o prirodi Jehovinog glasnika. Tako bi, hteo ne hteo, postao sopstvenik
tajne o kojoj ne moe da raspravlja, i naao bi se po strani od zajednice. Njegova duhovna
opreznost dola bi, naravno, odmah do izraaja ukoliko ne bi uspeo da itavog ivota
glumi licemera. Ali svako ko pokua da ini oboje -da se istovremeno prilagodi grupi i da
sledi svoj lini cilj - postaje neurotiar. Na savremeni Jakov krio bi od sebe injenicu da
je od njih dvoje aneo, ipak, bio jai - kao to je svakako bio, jer nigde nije ostalo
zabeleeno da je aneo takode izaao iz te borbe hrom.
Covek koji, dakle, voen svojim dajmonom, prekorai granica medustadijuma, doista
stupa u "nekroena, nekroljiva podruja" gde nema oznaenih pravaca niti sklonita
ispod ijeg krova bi mogao da nae utoite. Ne postoje nikakvi propisi prema kojima bi
mogao da se upravlja kada se nae suoen sa nepredvienom situacijom - kao to je, na
primer, sukob dunosti. U najveem broju sluajeva, ovi izleti u "niiju zemlju" traju
samo dotle dok se ne pojavi neki slian sukob, i brzo se zavravaju im se takav sukob
nanjui iz daljine. Ne mogu da osudim osobu koja se odmah da u bekstvo.Ali, isto tako,
ne mogu da odobrim to se priklanja svojoj slabosti i kukaviluku. S obzirom da moj
prezir ne moe da takvoj osobi dalje naudi - mogu mirno da saoptim da u takvoj
kapitulaciji ne vidim nita vredno hvale.
Ali, ovek, suoen sa sukobom dunosti, koji preuzme iskljuivo na sebe obavezu da
razrei ovaj sukob, i to pred sudijom koji mu danonono sudi, lako moe da postane
usamljen. Sad u njegovom ivotu postoji autentina tajna o kojoj ne sme da se javno
govori - makar to bilo samo stoga to se naao uvuen u beskrajno unutarnje suenje u
kojem je on sam i svoj branilac i svoj nemilosrdni istraitelj, pri emu nijedan svetovni ili
duhovni sudija ne moe da mu povrati miran san. Da ve nije na smrt umoran od odluka
takvih sudija, nikada se ne bi naao u sukobu. Jer takav sukob uvek pretpostavja vii
stepen odgovornosti. Upravo ta odlika, pojedinca koji je poseduje, uva od toga da
prihvati odluku zajednice.-U njegovom sluaju sudnica se premeta u unutarnji svet, gde
se presuda saoptava iza zatvorenih vrata.
Kada se ovo jednom dogodi, psiha pojedinca stie znaajniju ulogu. Ona vie ne
predstavlja samo sedite njegovog dobropoznatog i drutveno odreenog egoa; njegova
psiha postaje sredstvo za odreivanje onoga to je vredno za sebe i po sebi. Nita tako ne
podstie rast svesti kao taj unutarnji sukob suprotnosti. Krajnje neoekivane injenice
pretvaraju se u optubu, i odbrana je primorana da otkrije argumente koji su do tada bili

nepoznati. U toku ovog procesa, znatan deo spoljanjeg sveta stupa u unutarnji, to
spoljni svet osiromauje ili ukida. Na drugoj strani, unutarnji svet dobija na vanosti,
budui da je uzdignut na nivo suda za donoenje etikih odluka. Ego koji je dotle bio
nedvosmislen gubi, meutim, jedinstvenu ulogu tuioca; ego takoe mora da naui ulogu
branioca. Ego postaje ambivalentan i ambiguentan - uhvaen izmeu ekia i nakovnja.
Postaje svestan polarnosti koja je sama sobom nametnuta.
Svaki sukob dunosti, a moe biti da nije re samo o ovoj vrsti sukoba, nikada se, uistinu
ne "reava", iako bi o njemu mogli da raspravljamo, da ga procenjujemo na jedan ili
drugi nain, do sudnjeg dana. Ranije ili kasnije odluka - donesena na preac, kao to
moe da izgleda - jednostavno je tu. Praktini ivot ne moe da postoji u venoj
protivurenosti. Suprotnosti, i protivurenosti koje vladaju medu njima, ipak ne
iezavaju, ak i ukoliko se za trenutak povuku pred nagonom za delanjem. One
neprekidno ugroavaju jedinstvo linosti, i uvek iznova upliu ivot u mreu svojih
dihotomija.
Svest o opasnostima i munosti takvog stanja moe lako da presudno utie na ovekovu
odluku da "ostane kod kue", to jest, da nikada ne napusti sigurno okrilje i toplu auru,
poto oni obeavaju zatitu od unutarnje napetosti. Oni ljudi koji ne moraju da napuste
oca i majku svakako da su najbezbedniji kod njih. Veliki broj ljudi, meutim, smatra da
im je put individuacije nametnut; ali, oni nikada doista nee upoznati pozitivne i
negativne aspekte ljudske prirode.
Kao to celokupna energija proistie iz suprotnosti, tako i psiha, takoe, poseduje svoju
unutarnju polarnost, koja predstavlja nuan preduslov za njenu ivotnost, kao to je
davno shvatio Heraklit (Heraclitus). I s teorijskog i praktinog stanovita polarnost je
svojstvena svemu to je ivo. Naspram ove svemone sile stoji krhka jedinstvenost egoa,
koji se formirao tokom milenijuma jedino uz pomo bezbrojnih zatitnih mera.
Principijelna mogunost raanja egoa kao da se najpre nazire u injenici da sve
suprotnosti tee stanju ravnotee. To se deava tokom razmene energije koja proistie iz
suprotnosti toplo-hladno, visoko-nisko, i slino. Energija na kojoj poiva svesni psihiki
ivot nastala je pre ove i stoga je u poetku nesvesna. Kako se pribliava svesnosti ona se
najpre javlja u vidu projektovanih figura kao to su mana, bogovi, dajmoni, i tako dalje,
iji numen, po svemu sudei, predstavlja osnovni izvor energije, to i ostaje sve dok su
ove natprirodne figure prihvaene. Ali, s njihovim iezavanjem i gubitkom snage, ini se
da ego - to jest, empirijski ovek - pada pod vlast tog izvora energije, i to u
najpotpunijem znaenju ove ambiguentne tvrdnje: na jednoj strani ovek tei da prisvoji
tu energiju, da je poseduje, i ak zamilja da je doista poseduje; a na drugoj strani, ona
ima vlast nad njim.
Do ovakve groteskne situacije moe, naravno, da doe samo kada se sadraji svesti
shvataju kao jedini oblik psihike egzistencije. U takvim sluajevima, nema nikakvih
projekcija koje bi mogle da spree da inflacija ne uzme maha. Ali, tamo gde je postojanje
nesvesne psihe prihvaeno, sadraji projekcije mogu biti primljeni u uroenim
nagonskim oblicima koji prethode svesti. Njihova objektivnost i autonomija na taj nain
ostaju ouvani, a inflacija je izbegnuta. Arhetipovi, koji prethode svesti i koji je
uslovljavaju, javljaju se u ulozi koju doista imaju u stvarnosti: kao a priori gradivni oblici
tvari od kojih se sastoji svest. Oni ni na koji nain ne reprezentuju sutinu stvari po sebi,
ve pre oblike u kojima stvari mogu da budu primeene i pojmljene. Osobitom prirodom
opaanja ne upravljaju, naravno, samo arhetipovi. Oni jedino predstavljaju zajedniku

komponentu opaanja. Kao atribut nagona oni sudeluju u njegovoj dinamikoj prirodi, i u
skladu sa tim, poseduju posebnu energiju koja uzrokuje ili namee konane obrasce
ponaanja ili pobude; to jest, u izvesnim okolnostima oni mogu da imaju posesivno ili
opsesivno dejstvo (numinoznost!). Ideja da arhetipovi predstavljaju daimonia sasvim je
stoga u skladu sa njihovom prirodom.
Svako ko je sklon da poveruje kako pomenute formulacije menjaju neki aspekt prirode
stvari, pada u iskuenje da bude zaveden recima. Stvarne injenice se ne mogu izmeniti,
bez obzira na to kakva im imena nadevamo. Jedino mi trpimo njihovo dejstvo. Poimanje
"Boga" kao "pukog Nitavila" nema ba nikakve veze sa nadreenim principom. Mi
ostajemo zaposednuti u jednakoj meri kao i ranije; promena imena nije nita izmenila u
biti. Ukoliko novo ime podrazumeva negiranje, najee se radi o zauzimanju pogrenog
stava prema realnosti. Na drugoj strani, prednost odreenog imenovanja onoga to je
nesaznajno sastoji se u tome to nas stavlja u sao brazno potvrdan odnos prema zbilji.
Ukoliko, dakle, govorimo o "Bogu" kao o "arhetipu", nita ne kazujemo o Njegovoj
pravoj priro di ve jedino obznanjujemo da "Bog" ve zauzima mesto u onom delu nae
psihe koji postoji pre svesti i da Njega stoga ne moemo da smatramo izmiljotinom
svesti. Niti ga time udaljujemo ili odbacujemo, ve ga pribliavamo mogunosti da bude
doivljen. Ova poslednja okolnost besumnje nije nebitna, jer bi se za ono to se ne moe
iskusiti lako moglo da pretpostavi kako ne postoji. Ova pretpostavka je toliko
primamljiva, da u mom pokuaju da vaspostavim primitivnu nesvesnu psihu, takozvani
vernici ne vide nita osim ateizma. Ili, ako ne ateizma onda gnosticizma - sve drugo osim,
sauvaj Boe, psihike realnosti kao to je nesvesno. Ako nesvesno uopte predstavlja
neto, mora biti da se ono sastoji od prethodnih evolutivnih stadijuma nae svesne psihe.
Shvatanje da je ovek u svoj svojoj slavi stvoren estog dana Stvaranja sveta, bez ikakvih
prethodnih razvojnih stadijuma nekako je, ipak, isuvie uproeno i arhaino da bi moglo
da nas zadovolji u dananje vreme. U tom pogledu vlada uglavnom opta usagaenost
miljenja. S obzirom na psihu, meutim, drevna koncepcija je i dalje postojana: psiha
nema prethodni ivot, ona je tabula rasa, nastaje s roenjem i predstavlja samo vlastitu
predstavu o svojoj sutini.
U filogenetskom i ontogenetskom pogledu svest je drugorazredna pojava. Ovu oiglednu
injenicu treba konano uvideti. Ba kao to telo poseduje anatomsku preistoriju od
nekoliko miliona godina, tako je ima i psihiki sistem. I upravo kao to ljudsko telo,
svakim svojim delom, danas iskazuje ishod te evolucije, i svugde jo uvek pokazuje
tragove svojih prethodnih razvojnih stadijuma - to se isto moe rei za psihu. Evolucija
svesti poela je od stupnja nalik animalnom koji nam deluje kao nesvesno stanje, a taj
istovetni proces razvitka ponavlja se kod svakog deteta. Deija psiha u svom presvesnom stanju sve je drugo osim tabula rasa: ona je ve preduobliena na prepoznatljivo
individualan nain i poseduje, ta-vie, sve izrazito ljudske nagone, kao i a priori date
osnove viih funkcija.
Iz ovog sloenog korena proistie ego. Tokom ivota ego crpe snagu iz ovog korena.
Kada osnova ne funkcionie, sledi zastoj, a potom smrt. ivot i realnost ove osnove od
kljune su vanosti. U poredenju sa tim ak i spoljni svet ima drugorazrednu ulogu - jer,
od kakvog je znaaja taj svet kome nedostaje endogeni podsticaj da se on pojmi i da se
njime upravlja? Dugorono posmatrano, nikakva svest nee nikada moi da zameni
ivotni nagon. Taj nagon dobijamo iznutra, u vidu prinude, volje ili naredbe, i ukoliko kao to se u veoj ili manjoj meri ini od pamtiveka - i ovaj nagon oznaimo kao linog

dajmona, onda u krajnjem sluaju pogodno izraavamo psiholoku situaciju. I, ukoliko,

primenom koncepta arhetipa nastojimo da neto blie odredimo taku u kojoj padamo
pod uticaj ovog dajmona, mi time nita ne potiremo, ve se jedino pribliavamo samom
izvoru ivota.
Sasvim je prirodno to se ja kao psihijatar (lekar za duu) zalaem za pomenuto
stanovite, jer sam prevashodno zainteresovan kako da pomognem svojim pacijentima da
ponovo nadu zdravu osnovu. Za to je potrebno, kao to sam mogao da nauim iz iskustva,
veoma raznovrsno znanje. Medicina se, konano, gledano u celini, razvijala na taj nain.
Ona nije napravila nikakav pomak putem otkria nekakvog jedinstvenog trika za leenje,
ime bi izvanredno pojednostavila svoje metode. Nasuprot tome, ona se razvila u veoma
kompleksnu nauku - to moda najpre duguje injenici da je pozajmljivala iz svih
moguih oblasti. Otuda, ja nisam zainteresovan da dokazujem bilo ta drugim naunim
disciplinama; samo pokuavam da njihovo znanje svrsishodno primenim u sopstvenoj
oblasti. Pritom sam, naravno, duan da pruim izvetaj o takvim primenama i o njihovim
rezultatima. Izvesne novine postaju, naime, jasne tek poto neko prenese znanje iz jedne
oblasti na drugu i primeni ga u praksi. Da su X-zraci ostali iskljuivo svojina fiziara i da
nisu nali primenu u medicini, znali bismo daleko manje. Isto tako, ukoliko u izvesnim
sluajevima leenje putem zraenja ima opasne posledice, to je onda problem koji ima
znaaja za lekara - no, tako neto ne mora nuno da zanima i fiziara, koji zraenje koristi
na sasvim drugi nain i u druge svrhe. Fiziar, takoe, ne bi trebalo da smatra kako je
lekar zaao u njegovu teritoriju ukoliko lekar istakne izvesne tetne ili korisne odlike ovih
nevidljivih zraka.
Ako ja, dakle, primenim istorijske i teoloke ideje o psihoterapiji, one e se, prirodno,
pojaviti u drugaijoj svetlosti i dovee do drugaijih zakljuaka od onih do kojih su
dovele dok su bile ograniene na primenu u svojim vlastitim oblastima, gde su sluile
drugim namenama.
injenica, dakle, da dinamika psihe poiva na polarnosti, oznaava da je itan problem
suprotnosti, u najirem smislu rei, sa svim svojim prateim religijskim i filosofskim
aspektima, sveden na psiholoku raspravu. Ovi aspekti gube autonomni karakter koji
imaju u svojoj vlastitoj oblasti - to je neibeno, budui da se njima pristupa iz
perspektive psiholokih pitanja; to jest, oni se vie ne sagledavaju iz ugla religijske ili
filosofske istine, ve se u njima trai njihova psiholoka vrednost i smisao. Nizavisno od
njihovih zahteva da predstavljaju nezavisne istine, ostaje izvesno da sa empirijskog -to
jest, naunog - stanovita, ovi aspekti predstavljaju psychio phenomena. Ova injenica
meni deluje nepobitno. Njihov zahtev za sopstvenim potvrivanjem u skladu je sa
psiholokim pristupom, koji ne postavlja takav zahtev neopravdano, ve se, naprotiv,
odnosi prema njemu s posebnim obzirom. Psihologiji nije ostavljen ni najmanji prostor za
zakljuke kao to su "jedino religiozno" ili "jedino filosofski", uprkos injenici da se pogotovo od strane teologa - veoma esto moe uti optuba kako je neto "jedino
psiholoko".
Sve pojmljive iskaze postavlja psiha. Izmeu ostalog, psiha se javlja kao dinamiki
proces koji poiva na antitezama, na protoku energije izmeu dva pola. Opte pravilo
logike glasi da "naela ne smeju da se umnoavaju vie nego to je neophodno". S
obzirom da se tumaenje sa energetskog stanovita pokazalo kao optevaei princip
tumaenja u prirodnim naukama, moramo da se u psihologiji takodje ograniimo na ovo

interpretativno naelo. Na raspolaganju nam ne stoje tako vrste injenice koje bi mogle
da nam ponude neko drugaije stanovite; antitetiku ili polarnu prirodu psihe i njenih
sadraja potvrdila je , tavie, psiholoka praksa.
Ukoliko je, dakle, dinamika koncepcija psihe ispravna, svi iskazi koji tee da prekorae
granice psihike polarnosti - iskazi povodom metafizike realnosti, na primer - moraju
biti paradoksalni ukoliko tee bilo kakvoj verodostojnosti.
Psiha nije u stanju da nadmai samu sebe. Ona ne moe da vaspostavi nikakve apsolutne
istine, jer njena sopstvena polarnost odreuje relativnost njenih iskaza. Svaki put kada
psiha objavi apsolutne istine - kao to je, na primer: "Bog je kretanje", ili "Bog je Jedno"
- ona nuno upada u jednu ili drugu sopstvenu antitezu. Ove dve tvrdjnje mogle bi,
dakako, isto tako da glase: "Bog je mirovanje", ili "Bog je Sve". Kroz tu jednostranost
psiha razara i gubi svoju spoznajnu mo. Ona ostaje nesmisaono (stoga to je nesmisleno)
nizanje psihikih stanja od kojih je svako samo sebi potpuno dovoljno zato to ne vidi, ili
jo uvek ne vidi, nijedno drugo stanje.
Ovim ne elimo da izrazimo nikakav vrednosni sud, ve jedino da istaknemo da se
granica veoma esto prekorauje. To je, zaelo, neizbeno jer, kao to kae Heraklit
(Heraclitus), "Sve tee." Nakon teze sledi antiteza, a izmeu njih nastaje trei inilac,
lizis, koji do tada nije bio uoljiv. Na taj nain psiha samo ponovo demonstrira svoju
antitetiku prirodu i ni po emu uistinu ne izlazi iz vlastitog okvira.
Kada nastojim da opiem ogranienje psihe ne nameravam da posredno izrazim stav kako
jedino psiha postoji. Radi se samo o tome da, sve dok imamo u vidu mo opaanja i
poimanja, nismo u stanju da steknemo uvid s one strane psihe. Nauka se preutno slae
kako postoje nepsihiki, transcendentalni predmeti. Ali, nauci je takode poznato koliko je
teko pojmiti pravu prirodu predmeta, pogotovo kada organ za uoavanje nije dovoljan ili
nedostaje, i kada odgovarajui oblici razmiljanja ne postoje ili tek treba da budu
stvoreni. U sluajevima kada ni naa ula ni njihova vetaka pomagala nisu u stanju da
potvrde prisustvo stvarnog predmeta, tekoe se jo vie uveavaju, tako da moemo
pasti u iskuenje da tvrdimo kako jednostavno nikakav realan predmet i ne postoji. Lino,
nikada nisam izveo takav brzoplet zakljuak, jer nikada nisam bio sklon da pomislim
kako su naa ula u stanju da uoe sve oblike postojanja. Usudio sam se, stoga, da ak
pretpostavim kako pojava arhetipskih konfiguracija - koje predstavljaju psihike pojave
par excellence - moda poiva na psihoidnoj osnovi, to jest, na jednom obliku postojanja
koji je samo delimino psihike a moda i sasvim drugaije prirode. Usled nedostatka
empirijskih dokaza ne posedujem ni predstavu ni razumevanje takvih oblika postojanja,
koji su uopteno nazvana duhovnim. Gledano sa naunog stanovita, ono u ta mogu da
verujem tim povodom nije materijalna priroda, i stoga moram da priznam svoje neznanje.
Ali sve dok oseam dejstvo arhetipova, oni su za mene nesluajni i stvarni, iako mi nije
poznata njihova prava priroda. To se, naravno, ne odnosi samo na arhetipove, ve na
prirodu psihe uopte. Bez obzira ta kazuje o sebi, psiha nikada ne moe da prevazie
samu sebe. Celokupno poimanje i sve to se moe shvatiti po sebi je psihike prirode, i u
tom smislu beznadeno smo zatoeni u jednom iskljuivo psihikom svetu. Pa ipak,
sasvim je razlono pretpostaviti kako iza tog vela postoji nepojamni apsolutni predmet
koji dejstvuje i utie na nas - a ovo ak, ili posebno, valja pretpostaviti u sluaju
psihikih pojava povodom kojih se ne mogu postaviti nikakvi iskazi koji bi mogli da se
provere. Iskazi koji se odnose na mogunost ili nemogunost, vae jedino za
specijalizovane oblasti; izvan njih oni predstavljaju jedino nadmena nagaanja.

No, ma koliko da, sa objektivnog stanovita, nije doputeno davati proizvoljne iskaze iskaze, dakle, bez dovoljno argumenata - ipak postoje takvi iskazi koji se, po svemu
sudei, moraju izloiti ba bez objektivnih razloga. Opravdanost postavljanja ovakvih
iskaza ovde je psihodinamike prirode, to jest takve vrste koja se obino naziva
subjektivnom i smatra iskljuivo linom stvari. Ali, tada postoji opasnost da se pogrei u
proceni toga da li se radi o iskazu koji doista potie jedino od nekog pojedinanog lica, i
koji je podstaknut iskljuivo linim motivima, ili je re o iskazu opte prirode koji izvire
iz kolektivno prisutnog dinamikog obrasca. U tom sluaju ne moemo da ga oznaimo
kao subjektivan, ve kao psiholoki objektivan iskaz, budui da je beskrajno mnogo
pojedinaca podstaknuto jednom unutarnjom pobudom da daje istovetne iskaze, ili da
izvesno stanovite smatra bezuslovno nunim. Poto arhetip ne predstavlja tek nekakav
neaktivan oblik, ve realnu silu koja je nabijena posebnom energijom, postoji dobar
razlog da arhetip smatramo za causa efficiens takvih iskaza, i da ga smatramo njihovim
subjektom. Drugim recima, nije ljudsko bie to koje postavlja iskaze, ve arhetip
progovara kroz njega. Ako se ovi iskazi potisnu ili zanemare, i medicinsko i opteljudsko
iskustvo, potvruju da dolazi do psihikih poremeaja. Oni e se javiti bilo u vidu
neurotinih simptoma ili, ako se radi o linostima koje nisu podlone neurozi, ispoljie se
u vidu kolektivnih zabluda.
Arhetipski iskazi poivaju na instiktivnim preduslovima i nisu ni u kakvoj vezi sa
razumom; oni nisu niti racionalno utemeljeni niti se mogu porei racionalnim
argumentima. Oni su oduvek predstavljali deo svetske scene - representations collectives
- kao to ih je Levi Bril (Levy-Bruhl) ispravno nazvao. Izvesno je da ego i njegova volja
imaju veliku ulogu u ivotu; ali, ono to ego eli u najveem stepenu jeste stvar
meudejstva - i to na naine kojih ego obino nije svestan - autonomije i numinoznosti
arhetipskih deavanja. Praktino uzimanje u obzir ovih procesa predstavlja sutinu
religije - u onoj meri, naime, u kojoj se religiji uopte moe pristupiti iz psiholoke
perspektive.
Ljubav i Eros
U ovoj taki moju panju privlai injenica da pored polja razmiljanja postoji jo jedna u
istoj meri prostrana ako ne i ira oblast u kojoj gotovo da nema niega to bi bilo
dostupno racionalnom razumevanju i racionalnim oblicima predstavljanja. To je oblast
Erosa. U klasina vremena, kada se takvim problemima ispravno pristupalo, Eros je
smatran za boga ije boanstvo prevazilazi nae ljudske granice, i koji stoga ne moe da
bude ni shvaen ni predstavljen na bilo koji nain. Mogao bih, kao to su mnogi pre mene
uinili, da se izloim opasnosti tumaenja ovog dajmona, iji se opseg delatnosti protee
od beskrajnih nebeskih prostranstava do mranih paklenih ponora; ali nemoan sam pred
zadatkom da pronaem jezik koji bi bio u stanju da u pravoj meri izrazi neuhvatljiv
paradoks ljubavi. Eros je kosmogonos, tvorac i otac-majka celokupne vie svesti.
Ponekad imam utisak da bi rei Sv. Pavla: "Ako jezike ovjeije i anelske govorim, a
ljubavi nemam" - doista mogle da predstavljaju prvi uslov celokupne spoznaje i sutinu
samog boanstva. Nezavisno od svakog uenog tumaenja tvrdnje "Bog je ljubav", ove
rei potvruju complexio oppositorum boanstva. U mojoj lekarskoj praksi kao i u
linom ivotu, neprekidno sam se suoavao sa tajnom ljubavi, i nikada nisam bio u stanju
da protumaim njeno znaenje. Slino Jovu, morao sam da kaem "...Meem ruku svoju

na usta svoja. Jednom govorih ali neu odgovarati..." (Jov 39 : 37, 38). Tu se radi o
najuzvienijem i najbeznaajnijem, najudaljenijem i najbliem, najviem i najniem, pri
emu ne moemo da raspravljamo o jednoj strani problema a da istovremeno ne uzmemo
u obzir i njegovu drugu stranu. Ne postoji jezik koji bi bio u stanju da izrazi ovaj
paradoks. ta god da kaemo, neemo izraziti celinu problema. Kazivanje o deliminim
aspektima uvek je bilo ili suvino ili nedovoljno, zato to je jedino celina smislena.
Ljubav "sve snosi", "sve trpi" (Korinanima poslanica prva, 13 : 7). Ove rei iskazuju
sve to treba da se kae; nita im se ne moe dodati. Zato to smo mi u najdubljem smislu
rei rtve i orua kosmogonijske "ljubavi". Ovu re stavljam pod navode kako bih istakao
da je ne koristim u njenom uobiajenom znaenju iskazivanja elja, svianja, naklonosti,
udnje i slinih oseanja, ve neega to je nadmono u odnosu na oveka, to predstavlja
jednoobraznu i nedeljivu celinu. Budui da predstavlja samo deo, ovek nije u stanju da
pojmi celinu. On joj je preputen na milost i nemilost. ovek moe da joj se prikloni, ili
da se pobuni protiv nje; ali on se uvek nalazi u njenoj vlasti, u njenom zagrljaju. On joj je
podreen i oslanja se na nju. Ljubav je njegovo svetio i njegova tama, koja se prostire u
nedogled. "Ljubav nikad ne prestaje" - bez obzira da li govori "jezikom anelskim", ili
naunom preciznou istrauje ivot elije do njenog najudaljenijeg porekla. ovek moe
pokuati da imenuje ljubav, dajui joj sva imena koja mu stoje na raspolaganju, pa ipak
e upasti u beskrajno samoobmanjivanje. Ako poseduje zrno mudrosti, poloie oruje i
nepoznato e imenovati jo nepoznatijim, ignotumper ignotius - to jest, imenom Boga. To
e biti priznanje njegove podreenosti, nesavren-stva i zavisnosti; ali, istovremeno, to e
biti dokaz njegove slobode da moe da bira izmeu istine i zablude.
LITERATURA
Seanje, snovi, razmiljanja Karl Gustav Jung - Beograd, Atos 1995.

www.BesplatniSeminarskiRadovi.com